Sveti Sava i djaci

Sveti Sava bio je ucitelj. Jednom njegovom djaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronasao
kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim djacima: "Ko je ukrao med pasce mu danas pcela na
kapu." Kad su djaci posle izasli na rucak, onaj sto je bio ukrao med neprestalno je pazio da mu pcela
ne padne na kapu, i tako je u kradji uhvacen.

Narodna pripovetka

Zasto je jela zelena?

Sveti Sava, nakon dugog putovanja po svetu oslabi i ostari. Dosavsi jedan put u planinu sedne pod
jednu jelku da se odmori. U taj mah pozove ga Bog sebi. On se sa toga mesta vaznese na nebo i
blagoslovi jelku. Od tada ostane jelka blagoslovena, a da se to zna zelena i leti i zimi.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i vuk

Klao vuk cobanima ovce i tako im cinio veliku stetu. Cobani ga uhvate u zamku, pa ga dobro vezu i
namisle da ga odvedu do Svetoga Save, da ga on krsti, ne bi li se opametio da vise ne cini ovoliku
stetu. Sto su namislili, to su i ucinili. Sretnu Svetoga Savu na putu i zamole ga da pokrsti vuka. Sveti
Sava zapovedi jednom kaludjeru iz pratnje da ucini po volji cobanima. Kaludjer mu prvo ocita molitvu
od goropadila, pa onda pocne da ga krsti. Kad ga je krstio, zapovedi mu da kaze: " Otrekok si", a vuk "
Ovce kolj si". Kaludjer: " Otricaji si", a vuk " Ovce klaj si". - Ne pomaze mu, gospodine, - rece kaludjer
Svetom Savi- ni molitva ni krstenje; on sve jedno te jedno. Sveti Sava tada kaze cobanima da umlate
vuka.

Narodna pripovetka

Sveti Sava uci da se poste srijeda i petak

Iduci Sveti Sava dodje do jedne kuce, gdje se u petak pece jagnje. Sveti Sava izrdi ukucane govoreci: "
Zar u petak da mrsite, pa opet hocete Bozije pomilovanje?" Domacin mu odgovori: " Pa, sto da ne
mrsimo- danas nije nikakav post!" Sveti Sava odgovori: " Treba da postis svaku srijedu i petak.
Srijedom u spomen, kad su Isusa izdali, a u petak u smomen smrti i raspeca Isusova." Od tada se
svukud po pravom hriscanluku posti srijeda i petak.
Narodna pripovetka

Sveti Savo prokleo coveka

Uhvati Sveti Sava jagnje, pa ga hitne preko crkve. Dok je ono padalo, ovca se ne bese sa mesta
maknula. Posto jagnje pade na zemlju na noge, Sveti Sava ga blagoslovi, da prohoda odmah, cim se
ojagnji. Tako je bacao i ostale zivotinje; pa koja je dole pala na noge, tu je blagoslovio, da odmah
podje, a koja nije, tu je osudio da prohoda tek posle duzeg vremena iza rodjenja. Kad je svrsio sa
svima, dodje red i na coveka. Ali kad uze dete od zene, ona ce mu:" Cek, Boga ti, da se ne ubije!"- pa
otrca na drugu stranu crkve, te doceka dete u krilo. Sveti Sava se veoma naljuti na to, pa joj rece: "
Nosices ga tako najmanje godinu dana." Stoga dete ne moze prohodati pre godine.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i neradne zene

Bila je jedna zena mnogo lenja, pa je pomalo radila, a

pomalo spavala. Govorio joj muz: "More, predi, zeno;
kosulje mi se pocepase, caksire mi se poderase; deca su
nam ogolela." - " More, predem ja, covece, kako da ne
predem, ali ovo prokleto raste", odgovarala bi zena. Tako
dodje jednom Sveti Sava u to selo, a znea se ova doseti pa
ga pozove da cita molitvu njenom klubetu, ne bi li postalo
vece. Cim je stupio u kucu ove neradne zene, Sveti Sava je
video sta je. Zato odmah metne epitrahilj na vrat i stane
glasno govoriti( kao da iz knjige cita):

Porani, Jelo, i odocni, Jelo,

i porasce ti klube, Jelo.
Porani, Jelo, i odocni, Jelo,
i porasce ti klube, Jelo...

Cita tako Sveti Sava, a zena sagnula glavu pa se samo

krsti. Kad vide da Sveti Sava cita samo to pa to, rekne: "
Zar, samo to duhovnice?"- " Samo to, snaho, samo to",
odgovori Sveti Sava, - " samo ce ti od toga porasti klube i
ni od cega drugog." Seti se zena i zastide se, pa kad Sveti
Sava ode, ona okupi presti; uvece posedi malo vise, ujutro
ustane malo ranije, i klube poce brzo da raste.

Druga neka neradna zena nikako nije mogla da izatka

 platno na razboju; sve joj se nalazili neki preci poslovi, i
tako joj predja stajala neizatkana za pune tri godine.
Mislila je da su to neke madjije te zato pozove Svetoga
Savu, da joj cita molitvu razboju. Dodje Sveti Sava, pa kad
je video sta je i kako je, metne epitrahilj i pocne glasno da
govori( kao da iz knjige cita):

Nalozi, zeno vatru, pa cuk- cuk uz razboj;

donesi vodu, pa cuk- cuk uz razboj;
pometi kucu, pa cuk- cuk uz razboj;
umesti hleba, pa cuk- cuk uz razboj;
operi sudove, pa cuk- cuk uz razboj;
okupaj dete, pa cuk- cuk uz razboj;
pomuzi stoku, pa cuk- cuk uz razboj...

" Je l' samo to, duhovnice?"- upita neradna zena Svetoga

Savu. " Samo to, hriscanice, samo to", odgovori Sveti
Sava. I zena poslusa svetitelja, i uradi kao sto joj je on
citao, i predju na razboju izatka za kratko vreme.

Narodna pripovetka

Sveti Sava u prosjacima

Preobuce se Sveti Sava u prosjacko odijelo pa podje po svijetu da okusa ljude. Tako dodje jednom
prosjaku, koji nije imao nigdje nista, pod dragim Bogom, nego je bio sav u zivoj rani, gdje su se bili i
crvi zakotili. Kad ga je Sveti Sava zamolio da mu sto udijeli, prosjak mu rece:" Ja ti nemam nista dati
do ovih crva", pa se masi rukom, te izvadi iz rane punu saku crva i dade prosjaku Savi, jer je znao da
ne valja prosjaka odbiti. Sveti Sava primi crve, koji se u njegovoj ruci pretvorise u zute dukate. On ih
vrati bolesnome prosjaku, pa se za nj pomoli Bogu i spase ga muke i nevolje.

Narodna pripovetka

Sveti Sava blagoslovio pcelu

Sveti Sava, goneci se sa djavolom, hteo je da dozna, sta djavoli izmedju sebe govore. S toga posalje
pcelu, da padne na kapu glavnom od njih i slusa razgovor. Pcela to uradi, ali kad je sve cula pa poleti
Svetom Savi, ne mogade a da ne zukne. Djavo se odmah seti da je prisluskivala pa prokune onog ko je
poslao, da se hrani njenim izmetom. Sveti Sava na to blagoslovi pcelu: da njen izmet bude najsladji na
svetu i da se bez njega hriscanin ne moze ni krstiti ni sahraniti.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i kaludjeri

Putujuci Sveti Sava svrati na rucak u jedan manastir. Posto je tu rucao krene se dalje. Nu vreme se
namah promeni. Nebo se pokrije gustim crnim oblacima, poce jako da grmi i munje da sevaju,pa i
kisa sa gradom da prokapljuje. Na to rekne jedan kaludjer:" Gospodine, ja bih ti rekao da ne putujes,
jer ce te na putu vijati nepogoda." " Idi odma da pases travu", odgovori mu Sveti Sava, i namah se od
kaludjera stvori magarac i poce da pase! Od puta su ga odvracali jos cetiri kaludjera, pa je i s njima
bilo isto sto i s prvim. Kad je Sveti Sava posao, zamalo dune jak vetar te rasturi oblake i sunce ponovo
ogreje. Svetac se tad zaustavi i zapovedi, da mu se dovedu onih pet kaludjera. Ponovo ih povrati da
budu ono sto su i pre blili i kaze im, da se vise ne mesaju u bozju rabotu, jer je Bog koji oblaci i on
vedri, i obratno. Posle ove kazne, veruje se,da i dan danji svaki kaludjer ima oziljak na slabinama, od
samara.

Narodna pripovetka

Sveti Sava, Ciganin i cobanin

Jednom Sveti Sava zamrkne na putu, daleko od manastira,

sela i varosi, pa bude prignan da potrazi konak kod jednog
Ciganina, koji je boravio tu u blizini. Lupi sakom u
njegova vrata i ova se odmah otvorise. Kad je Ciganin
video Svetoga Savu, pomisli da je Bog, pa se pocne
izgovarati kako moze da ga primi na konak, ali mu nema
sta za veceru dati, jer nema hleba. "Zar bas nista danas nisi
isprosio?" upita ga Sveti Sava. "Nista, ama bas nista,
gospodine; mnogo su gadni ovi nasi ljudi. Ne dadu ni
Bogu tamjana. Vazdan danas Ciganka isla po selu i
proslila, pa veceras donela praznu torbu; hoce Cigancici da
mi pomru od gladi", odgovori lazljivi Ciganin. " Da Bog
da, kako mi pravo kazao onako ti Bog dao, i tako doveka
imao!" rece Sveti Sava Ciganinu pa se dize i ode dalje. Od
tog dana su Cigani prokleti, te se i dan danji navek gladni,
navek traze i navek nemaju. Posle ovog Svti Sava otide
jednom cobaninu, kome je bila koliba u blizini, da kod
njega potrazi konak. Cobanin ga lepo doceka, prinese mu
za veceru kajmaka i sira, slatka i kisela mleka, meda i
 hleba, i stane nuditi sveca da jede. Po veceri prostire sena u
jednom cosku od kolibe, pa po senu razastire kabanicu i
jastuk, rekavsi: " Ti si umoran od puta, no evo lezi, te se
malo odmori." Sveti Sava prenoci tu, a sutra dan, pri
polasku, kaza domacinu: " Da Bog da, navek bio zdrav i
veseo; ovce ti se hiljadile; debeli hlad o gustog drveta ti
bio pokrivac, a meka zelena trava prostirac; sa takvim
zivotom bio potpuno zadovoljan i za boljim ne pozeleo!"
Eto zasto su cobani navek zadovoljni sa svojim zivotom.

Narodna pripovetka

Sveti Sava uci ljude

Iduci po svijetu dodje Seti Savo do neke kuce, u kojoj cu na tavanu veliku galamu. Zapita jedno
celjade: " Sta to rade na tavanu ljudi?" " Evo ima cijelo jutro dizemo pastrmu na tavan, pa nikako ne
mozemo da ga umirimo, vo se gica i ne da se objesiti." Sveti Savo pomoli se Bogu, ode na tavan i kaza
da se vo skine dolje, zakolje i iskasapi, pa tek onda vjesa i da se susi. Sveti Sava naidje na ljude gde sa
cetiri vola unose svjetlost u kucu. On ih zapita: " Sta radite to braco?" " Evo, nacinismo kucu, pa tri
dana sa ova cetiri vola unosimo svjetlost, pa sve jednako. Do pred vrata se vidi, a kad u kucu mrak."
Sveti Sava im rece: " E, ljudi Bozji, treba naciniti prozore", a oni se mnogo zahvale.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i otac i mati sa malim detetom

Doneli otac i mati malo, novorodjeno dete u crkvu, Svetom Savi, i zamolili ga da dete blagoslovi i
da mu da srecu. " Ja cu ga blagosloviti, kao sto je i Isus decu blagoslovio, ali mu srecu ne mogu dati.
To mozete samo vi, roditelji njegovi, ako ga zaranu naucite: da radi, da stedi, da ne laze, da ne
krade, da slusa, da je pobozno, da postuje starije, da je u svacemu umereno; a narocito ako ga
budete uputuli da dobro cuva svoje zdravlje." Roditelji su ucinili sto im je svetac kazao, pa je od
njihovog malog deteta postao dobar, radan, posten i pobozan covek. To se posle culo nadaleko, pa
je sa sviju strana dolazio silan svet i dovodio malu decu Svetom Savi da ih blagoslovi i da im da
srecu. A Sveti Sava svima je odgovarao kao i onima prvima.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i slijepac

Sveti Sava prolazeci kroz neku sumu blizu jednog sela opazi kravu i za njom tele. Iduci dalje, svetac
stize u kucu jedne udovice, koja je imala stara slijepa svekra. Od teskog putovanja Sveti Sava bijase
jako umoran, te sjede i poce sa starcem razgovarati. Slijepac ga zapita: " Da mi pocem nijesi video
kraj puta kravu?" Svetac odgovori, da je nedaleko u sumi video nekakvu kravu sa teletom. Slijepac
odmah naredi nevjesti, da ide i vidi da to nije njihova krava, koja se izgubila prije tri dana. Domalo
zena se vrati goneci kravu s teletom. Slijepac joj onda zapovjedi da sto rucak zgotovi, a dok je ona
kuhala on se jednako sa svecem razgovarao. Poslije rucka Sveti Sava podje da ide. Slijepac onda
naredi nevjesti: " Polij ovom siromahu komad hljeba i jednu saku sira, jer ne znam gdje ga moze
konak zateci." Zena ucini kao sto joj svekar zapovjedi. Pri odlasku Sveti Sava rece slijepcu: " Kad si
tako dobar, Bog ti ocinji vid opet otvorio!" I cim je svetac otisao, slijepac je odmah progledao.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i tica kos

Jednog proletnjeg dana putovao Sveti Sava po narodu i tako ga put nanese kroz jednu veliku sumu.
Tu ugleda kosa gde peva na glogu, pa mu rekne: " Pomoz Bog, kos. Sto si pokunjio nos?" Nato kos
podigne glavu i rekne: " Ja nisam kos sto sam pokunjio nos, no sam kos sto dizem nos." Na takav
odgovor naljuti se Sveti Sava, pa zapovedi da mu odmah padne sneg sa hladnim vetrom i jakim
mrazem. Kad je sutra dan Sveti Sava opet prosao kroz tu istu sumu, ugleda kosa gde se scucurio pod
jednim dzbunom, pa mu rekne: " Pomoz Bog, kos, sto dize nos!" Kos na to odgovori: " Nisam ja kos
sto dizse nos, no sam kos pokunjio nos. Juce mi je crkla zenka od velike hladnoce, a danas cu i ja, ako
ovako duze potraje." Nato se Sveti Sava smiluje, pa vrati lepo vreme i kos se oveseli.

Narodna pripovetka

Kako se rodio Sveti Sava

Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zazeli da je
dobije. Kad to saznadehu kaludjeri, koji su odnekud takodje bili tu dok se manastir zidao, rese da ga
sacuvaju od greha. Odmah naruce da dodje carica, kazu joj zasto su je pozvali i uvece je podmetnu
caru umesto one devojke. Car misleci da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona
potrazi zlatan prsen s prsta, da bi ga se imala po cemu secati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeci
manastir Nemanja nikako nije isao kuci, niti je vidjao caricu. A ona devet meseci posle one noci rodi
musko dete. Kad cuje Nemanja da je carica rodila, poruci joj da ga ne ceka, jer ce je, ako je zatece kod
kuce, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslusala, nego kad dodje car kuci ona mu pokaza prsten i
isprica sve, kako se bila dogovorila. Musko dete, koje se Nemanji tada naslo, bio je Sveti Sava.
Narodna pripovetka

Sveti Sava i zena tkalja

Neka zena namestila bila razboj u kuci da tka. Kuca je bila mracna i niska, te joj svetlost niotkuda nije
dolazila. Da bi joj se videlo, ona je metnula kraj razboja tri velika draga kamena. Dodje Sveti Sava, pa
je upita: " Sta to cinis?"- " Eto tkap sprocu ova tri kamena", odgovori mu ona. " A sta bi ti meni dala
da ti ja nabavim lepsu svetlost od ta tri kamena?"- upita je Sveti Sava. " Dala bih ti, vala , Bog i dusa,
ova sva tri kamena i jos punu mernicu suvih zlatnika koje mi je deda u nasledje ostavio", odgovori mu
zena. Sveti Sava onda provali povecu rupu na spoljasnjem duvaru, sprocu razboja, i svetlos namah
udje u kucu, i osvetli je celu. " Pa to sam i sama mogla uciniti, ali ce sad tu da ulazi vetar, zima,
kokoske i macke", rekne zena. " A ti zato ovde razapni, izmedju cetiri zasiljena drveta, jagnjecu kozu,
bez vune, ili parce platna", rekne joj Sveti Sava. Zena zahvali Svetom Savi na velikoj dobroti i odmah
mu da obecani poklon. On ga razdeli medju siromahe na koje je prvo u putu naisao, jer je znao da ko
god sirotinji deli, taj Bogu uzajmljuje.

Narodna pripovetka

Sveti Sava i siromah

Naidje Sveti Sava pokraj jedne sirotinjske kuce taman na Bozic. Tamo kuknjava, jer se celjad, sa
sitnom djecicom, nije imala cim omrsiti. Sveti Sava dade onda domacinu punu casu masla. Obraduje
se siromah i zahvali, a zena uze maslo, prikupi korice i spremi poparu. Siromah je trosio maslo godinu
dana, a nikada mu nije nestajalo. Tak kad se pofalio jednom prijatelju poce maslo da iscezava, a da se
nije falio, Bog zna dokle bi mu trajalo.

Narodna pripovetka

Prica o Svetome Savi

Kad je Sveti Sava isao po zemlji,

Jos pre svog rodjenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao sto ide i sada,
Samo ga ne vidimo,
A mozda je to bilo i docnije.

Krenuo je Savinim stopama,

 Ka Savinom izvoru
Na Savinom vrhu,
Kuda i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.

Kad je negde oko Savinoga dana

Naisao Savinom stranom
Napali su ga psi,
Kao sto i sad napadaju
Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta,

Kako je odredio da se i mi krstimo,
Plaseci ih zakonom
Od koga su jos vise pobesneli,
A ni do danas nisu uzmakli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen,

Ali kamenje bese zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindzirima,
Jer bese jaka zima,
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.

Vec su raznosili Savina stopala,

Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sveti otpasao mac usta,
Jedino oruzje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreci ove reci:

- Neka je prokleta zemlja u kojoj su

Pascad pustena, a kamenje svezano.

Napisao Matija Beckovic

Svetosavsko blago

Od predaka svojih
kroz Svetoga Savu,
primili smo veru,
krst casni i slavu.
Kroz vekove mnoge
ovo divno blago
Srbinu je svakom
uvek bilo drago.

Ovo blago sto su

nama preci dali
ostavili, dajmo
i mi svojoj deci.

Napisao(-la) M.T.

Rastko

Na sjajnom dvoru Nemanje Stefana

naporedo rasla tri junacka ptica,
tri premila sina Velikog zupana
tri izdanka mocne loze Nemanjica.

Ubojno oruzije i hatovi gojni

i bezbroj zabava iz viteskih dana
behu pratioci vazda nerazdvojni
dva starija sina Velikog zupana.

A najmladji Rastko, bozanstveno dete,

mladu dusu svoju necim boljim snazi:
knjige i molitve, bogomolje svete
i drustvo poboznih kaludjera trazi.

U njegovom srcu punomo svetog zara,

jedna sjajna mis'o rodila se bila:
da verom u Boga koji cuda stvara,
najpre se podize otadzbina mila.

I ta ga je mis'o ko zvezda vodilja,

odvela sa dvora gde san posta java,
i jednoga dana dovela do cilja:
da od Rastka bude slavni sveti Sava.
Napisao Svetolik R. Milosavljevic

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i skole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava,
Gde nas srpski pastir Sava.

Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo srpstvo slavi slavu
Svog sveca Svetog Savu.

Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba salje blagoslov

Sveti otac Sava.
Sa svih strana svi Srbi,
S mora i Dunava,
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte:

Savu srpsku slavu,

Pred prestolom
Tvorca!

Da se srpska sva srca

S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svima sine;
Da zivimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi,

Pocuj glas svog roda,

Srpskoga naroda!
 Pet vekova Srbin je
u ropstvu camio,
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.

Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

ŽIVOT SVETITELJA

Sveti Sava rođen je 1174. godine kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin raškog župana Stefana
Nemanje. Veoma mlad, oko 1191, Rastko je otišao u Svetu Goru i posle kraćeg boravka u
ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, prešao u Vatoped. Ne zna se pouzdano u kom se
manastiru zamonašio. U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i
carigradskog patrijarha Manojla I izdejstvovao autokefalnost srpske arhiepiskopije, čije je
sedište bilo u Žiči.

Napisao je Karejski (za svoju keliju u Kareji), Hilandarski i Studenički tipik, Žitije i Službu
svetom Simeonu. Za crkvu i državu sastavio je na srpsko slovenskom zbornik građanskih i
crkvenih propisa, odabranih iz vizantijske pravne književnosti- Zakonopravilo.

Sa ocem Nemanjom podigao je manastir Hilandar 1198. godine i u njemu osnovao prvu
srpsku bolnicu. Zapamćen je i kao vešt državnik i diplomata. Godine 1206. preneo je mošti
svoga oca iz Svete gore u Studenicu i nad njima izmirio svoju zavađenu braću Vukana i
Stefana.

Sveti Sava, arhiepiskop srpski

Sin Stefana Nemanje, velikog župana srpskog, rođen 1169. godine.

Kao mladić žudeo za duhovnim životom, zbog čega je odbegao u
Svetu Goru gde se zamonašio i sa retkom revnošću prošao ceo
podvižnički ustav. Nemanja posleduje primeru sina, te i sam dođe u
Svetu Goru, gde se zamonaši i umre kao monah Simeon. Sava je
izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost Srpske crkve, i postao
prvi arhiepiskop srpski. Podigao je, zajedno sa ocem svojim, manastir
Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po zemlji
srpskoj. Putovao je u dva maha na poklonjenje svetinjama u Svetoj
Zemlji.

Mirio braću svoju, zavađenu oko vlasti; mirio Srbe sa susedima njihovim, i stvarajući Srpsku
crkvu, stvarao je kroz to srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među sve balkanske narode i
radio je na dobru svih, zbog čega je i bio poštovan i voljen od svih Balkanaca. Narodu
srpskom on je dao hrišćansku dušu, koja nije propala sa propašću države srpske. Skončao u
Trnovu u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe Božje na Bogojavljenje, 12. januara
1236. godine. Telo mu je preneo kralj Vladislav u manastir Mileševu, odakle ga Sinan-paša
digne i spali na Vračaru u Beogradu, 27. aprila 1594. godine (v. 27. april).

"U istoriji Pravoslavlja ima više svetitelja koji su nazvani imenom prosvetitelja. Takav je sv.
Grigorije prosvetitelj Velike Jermenije, sv. Nina, prosvetiteljka Gruzije, sveta braća Ćirilo i
Metodije, prosvetitelji Slovena, i kod nas Srba - Sveti Sava Prosvetitelj i učitelj. Ovo
jevanđelsko prosvetiteljstvo u pravoslavnoj tradiciji bitno je drugačije od onog uobičajenog,
nama poznatog iz novijeg vremena" (Vl. Atanasije Jevtić). Nije o Svetom Savi ovako
govoreno samo u poslednje vreme nego i za njegova života, o čemu svedoči pozdravno slovo,
kojim je Jerusalimski patrijarh Atanasije drugi (patrijarhovao od 1224. do1236. god.), uputio
Svetom Savi prilikom njegovog drugog dolaska u Jerusalim: "Evo, braćo, ovo su pred nama
istinski Apostoli Hristovi, koje je sam Gospod izveo na žetvu svoju i sam ih nadahnuo. Jer
istiniti Bog je od početka Noju i Avramu i Jovu pravednom javno, a ne preko Pisama govorio,
nego ih je sam Sobom nadahnjivao, zato što je našao um njihov čist. Tako je i Svetim
Apostolima, našim Učiteljima, Bog dao ne nešto napisano, nego im je umesto Pisma dao
blagodat Duha Svetoga, rekavši im: "On će vas (tj. Duh Sveti) naučiti svemu, i uvesti vas u
svaku istinu, i prosvetiti vas" (Domentijan, 203-4). Reči Jerusalimskog patrijarha govore da je
on u Svetom Savi video i prepoznao prosvetitelja, i to ne bilo kakvog, nego onakvog kakvi su
bili Apostoli Hristovi» (ep. Atanasije (Jevtić).

U Crkvi je služba Svetome Savi ustanovljena ubrzo posle njegove smrti, još u 13. veku. A
kult Svetoga Save je živeo u narodu koji ga je i za života poštovao kao svetitelja. Na grobu
Sv. Save vekovima se okupljao narod tražeći utehu, pomoć i isceljenje. Kad su Turci rešili da
kazne Srbe najstrašnijom mogućom kaznom, da spale mošti Svetoga Save, onda je taj pakleni
naum u delo sproveo otpadnik od vere i naroda, poturčeni Albanac, Sinan Paša.

Ali ni to nije vredelo, Sveti Sava nije postao prosvetitelj, učitelj i ujedinitelj narodni, po tituli,
poreklu ili časti, već po blagoslovu Gospodnjem, a silom Duha Svetoga. A što je Bog ostavio,
ne može da uništi nikakva zemaljska pakost. Tako je nama ostalo delo Svetoga Save, da se po
njemu upravljamo i živimo, odnosno, kako to lepo kaže Teodosije Hilandarac: "Bio si učitelj
puta koji vodi u život, istinski i večni, jer si, došav Duhom Božjim prosvetio tvoju otadžbinu."

Besmrtna nauka Svetog Save

Sveti Sava je bio učitelj i graditelj puteva čovekoljublja, zdravog razuma, slobodoljublja,
patriotizma i moralnih kodeksa

Svetosavska baština je prostranstvo za duboka poniranja i analize zarad kristalisanja i

preuzimanja onog što je svojom svetlošću i genijalnošću izdržalo probu vremena i života.
Kulturni, duhovni, pedagoški i filozofski „reflektori” svakog Savindana, otkrivaće nove
spoznaje i davati nove plodove u bašti Svetosavlja i na pozornici pedagoške stvarnosti. Jedan
od više zadataka ovog čina je svestranije sagledavanje i vrednovanje celokupnog dela, ličnosti
i značaja Svetog Save, sa posebnim usmerenjem na prosvetiteljsku, učiteljsku, pedagošku,
dakle, emancipatorsku dimenziju njegovog čovekoljublja, patriotizma, pregalaštva, u
vojevanju za dobrobit kulture. Veliki je presedan u srpskoj kulturi i istoriji pedagogije
činjenica da su u dosadašnjim istraživanjima i publicistici pedagoški lik i misija učitelja
Svetog Save nedovoljno prisutni.

Sveti Sava, kao „praotac srpske pedagogije” nije dobio odgovarajuće mesto u našem školstvu,
u vaspitno-obrazovnoj delatnosti, još manje u savremenoj praksi pripremanja mladih
generacija za život i izazove koje vreme donosi. Pored toga, osetno nedostaje kritička
opservacija i interdisciplinarno promišljanje svetosavlja u svim njegovim segmentima.

Procvat školstva u Vizantiji imao je uticaja na pojavu škola i prosvete u Nemanjinoj državi.
Nemanja je svoju mušku i žensku decu učio svetim knjigama i pismenosti. Sava je bio
vaspitavan i učen do svoje 15. godine u kući svoga oca. Povratkom Save u Srbiju iz Svete
Gore, nakon ustanovljenja srpske arhiepiskopije pokrenut je rad duhovništva i sveštenstva na
narodnom obrazovanju. Kada je došao u Studenicu „pribrao je oko sebe učenike, počeo ih
učiti; sastavljao je crkvene pesme, služio liturgiju, postavljao popove, đakone i čatce, učio
ljude i prizivao ih pokajanju”. Iz Svete Gore i Soluna Sava je doneo knjige zakonskog
sadržaja, koje je koristio u pripremanju episkopa. U jednom od izvora (Glasnik II) zapisano
je: „I tu izabra od učenika svojih bogorazumne i bogobojavne i časne muževe, njega
dostojne... koji znadoše i umedoše poučavati ljude... i posla ih na svoja mesta da uče i
krštavaju davši svakome zakonske knjige.

Za ovaj posao trebalo je Savi desetak ljudi, a on je ove izabrao od najboljih svojih učenika, što
znači da ih je imao više. Prema tome, u Žiči ili Studenici morala je postojati ne samo početna
škola no i neka vrsta bogoslovske škole za višu spremu. Doprinos Svetog Save, kao i drugih
prosvetitelja i reformatora, nije ni približno dovoljno proučen, jer je prisutan neshvatljiv
nemar prema pedagoškom nasleđu, što je jedan od najvećih grehova prema svom narodu i
njegovim mladim generacijama. Pokušajmo naznačiti šta sve Svetog Savu čini učiteljem,
odnosno pedagogom. Imao je izuzetnu saznajnu radoznalost.

Stalno je učio i učio druge. Bio je mislilac koji je shvatio značaj znanja za napredak naroda,
crkve i države. Bio je ličnost za identifikaciju, ličnost za uzor, vaspitni primer. Sveti Sava je
bio učitelj i graditelj puteva čovekoljublja, zdravog razuma, slobodoljublja, patriotizma i
moralnih kodeksa. Svetosavlje kao ideju i civilizacijski pokret i postulat treba dograđivati,
redefinisati na temeljima izvornog i novih potreba razvoja države, kulture, obrazovanja i
drugih oblasti. Danas svetosavlje posebno treba, pored ostalog, shvatiti kao učenje iz svih
izvora (knjiga, života, rada i medija), negovanje vrlina, dobrotvorstva, solidarnosti, žrtvovanje
za dobrobit društva, razvijanje radne kulture, reformatorstva, demokratije i dr. Biti sledbenik
Svetog Save – to je čast i velika dužnost, čijim vršenjem se svakodnevno polažu ispiti iz
humanizma, etike i patriotizma.

Sveti Sava je bio prvi arhiepiskop SPC, prvi srpski književnik, prvi srpski prosvetitelj, veliki
srpski učitelj, utemeljivač srpske medicine, izuzetan državnik i diplomata, prvi socijalni
radnik, uspešni zakonodavac, prevodilac, graditelj, patron škola, narodni tribun i revolucionar.
On je unapređivao poljoprivredu govoreći „zemljoradnja je časno zanimanje”. Zato je s
pravom rečeno da je „svojim delima Sava svrstao srpski narod u red kulturnih naroda
Evrope”, a njegovo doba upisano u istoriji kao „zlatni vek srpske prošlosti”. Sava je posle
Nemanje najveći građevinar naše srednjovekovne države. Naše duševne klonutosti trebalo bi
da se stide pred Svetim Savom. Besmrtna je nauka Svetog Save. Po tome ostaje i kao učitelj i
uzor njegovim sledbenicima kako treba voleti svoj narod, graditi i razvijati svoju državu, kako
treba politički biti aktivan na polju borbe za nacionalnu samostalnost i ukupni progres i
demokratizaciju društva.
Uskliknimo s ljubavlju svetitelju i učitelju Savi.

Свети Сава

Сава Немањић
Сава Немањић је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски
просветитељ. Мисли се да је рођен 1175. године, судећи по томе да је имао 17 година када је
1192. године отишао у Свету гору. Рођен је у граду Расу. Био је трећи најмлађи син великог
жупана Стевана Немање и мајке Ане. Световно име му је било Растко. Као сва владарска и
властелинска дјеца,стицао је основна знања из реторике, граматике и теологије код калуђера.
Рано је почео да чита житија светаца и да се усхићује њиховим аскетизмом. Из тих разлога и
није много марио за изобиља световног живота. Када му Стеван Немања повјерава област Хум
на управу, показао је да га власт и почасти много не интересују и да је у својој скромности и
повучености предодређен за нешто друго.
Уз помоћ неких руских калуђера, а многи мисле и због унапријед постављеног задатка,Растко
одлази у Свету гору 1192. године. Добио је монашко име Сава, по Сави Освећеном,чије је
житије са великом знатижељом прочитао, а који је у 6. вијеку био оснивач православног
монаштва.
Сава је прво дошао у манастир Пантелејмон, да би се потом нашао у манастиру Ватопед,
упознавши многе испоснице као аскета. А како се тамо живјело, најбоље говори Теодосије у
биографији о Сави Немањићу:
Испосници живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на стенама
морским као птице угнездивши се, кишом и ветром мученим, сунцем и знојем паљени и зимом
и мразем мрзли, те бејаху убоги и сироти. Ништа не имаху што би им крадљивци могли
украсти, изузев кудељино рубље, па и то недовољно, колико да покрије наготоу тела. Храна
им беше мало хлеба и то ретко, а други задовољаваху глад плодовима дрвећа и дивљег
биља, које ту растијаше. Пиће им беше из камена горска слатка вода, којом гашаху жеђ, а не
беху ни сну много подложни.
Када је Стеван Немања напустио престо и замонашио се у Студеници, прихвативши монашко
име Симеун, Сава га позива да додје у Свету гору,што он и чини. На мјесту гдје је некад већ
постојао манастир.
Симеун и Сава су подигли прво српско светилиште на Атосу-манастир Хиландар. Градња је
завршена 1199. године. Истовремено Сава зида и свију испосницу-Карејску ћелију. За њу ће
написати и тзв. Типик карејски, текст који садржи правила о владању испосника и њиховој
исхрани. Затим слиједи писање Типика хиландарског, исте године када је завршен Хиландар, са
врло тачним подацима: да је Немања у Свету гору дошао 1197. године, да је у Хиландару
живио само осам мјесеци и умро 13. фебруара 1200. године. Неколико година касније, кад су
крсташи освојили и похарали Цариград, престоницу хришћанског царства (1204.) и основали
Латинско царства, и када су се завадили и међусобно била закрвила Савина браћа, он се враћа
у Србију и над моштима Стевана Немање мири завађену браћу.
Одмах по повратку Сава почиње да ради на обнови и осамостаљењу српске цркве: обнавља
старе цркве и манастире, гради нове, а умјесто грчких свештеника уводи српска свештена лица.
Од новоподигнутих манастира је и Жича, у којо ће бити крунисан брат му Стефан за првог
српског краља, због чега је и атрибу Првовенчани. Сава се интензивно бави и државничко-
дипломатским пословима како би се сачувала српска држава и учврстила немањићка
владавина. Дипломатско умијеће Саве дошло је до изражаја нарочито кад су Угари кренули са
јаком силом на Србију. Захваљујући мудрости Саве, није дошло до општег рата.
Да би српској цркви обезбједио самосталност и учинио је независном у односу на грчку цркву,
Сава путује у Никеју, гдје ће 1219. године од никејског патријарха издејствовати право српске
цркве на самосталност, а он бити постављен за првог српског архиепископа. Жича ће постати
сједиште српске архиепископије, а Сава ће као архиепископ или патријарх бити на челу српске
цркве 14 година.
Послије смрти брата Стефана Првовенчаног на власт долази његов син Радослав. Сава одлази
на далеки пут-иде у Јерусалим, Витлејем и на Синај. А кад се вратио Србија је била у
пропадању а српска црква на путу да изгуби самосталност. Међутим Радослав је бачен с
пријестола а на његово мјесто је дошао Владислав, више окренут истоку. Умјесто ослањања на
Грчку, Владислав је био родбински везан за цара Асена Ii. Сава понаво одлази али овај пут у
Палестину. Посјетио је Јерусалим, ишао у Каиро и Александрију, на Синај, а онда преко
Цариграда долази у Бугарску у Трново гдје ће се разболити од прехладе. Умро је 27. јануара
1236. године, а у Трнову уз велике почасти и сахрањен. Касније ће Владислав пренијети његове
кости у манастир Милешева, своју задужбину. Од тада започиње култ Саве Немањића коме
нису могли да одоле ни Турци јер су га поштовали као свеца и јако га се бојали. Да манастир
Милешева не би био сабориште свих Срба, а Савин гроб српско светилиште, Синан-паша је
наредио да се његове мошти изваде из гроба и у Београду спале на Врачару, гдје је сада храм.
Било је то 10. маја 1594. године. Много касније, 1775. године, Сава је проглашен за свеца, а од
1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића Свети Сава, као школски празник, слави
се 27. јануара.
Књижевно дјело Саве Немањића није обимно нити је јединствено у жанровском смислу. Има ту
правих биографских списа, стихова, епистоларних творевина-укупно седам дјела: Карејски
типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Живот св. Симеуна, Служба св. Симеуну,
Крмчија или Номоканон-општи црквени устав и Писмо студеничком игуману Спиридону.

Свети Сава у народним умотворинама

Учења Св.Саве су временом прересла у тзв.сбетосавље. Он је био духовни и просветитељски

дјелатник, први српски медицинар и апотекар, књижевник, правник,светодавац и учитељ. Поред
тога, он је био и велики човекољубац, заштитник сиромашних, увијек близак "простом народу",
мрзећи га или бодрећи да надјача зло, да не очајава када је најтеже.

Тако је створен култ о Св.Сави, из којег ће настати многе легенде и разна предања.У
многобројним предањима Св.Сава се јавља као највећи мудрац и заштитник: кажњава
трговце и варалице, похлепнике и незахвалнике, хвалисавце, лиемјере и лажљивце.Он је
свемоћан; има и ту моћ да се може преображавати: час је калуђер, час пастир или просјак,
само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.
Митска димензија Савиног лика посебно је јачала у вријеме ропства под Турцима (пјесма Сава
и турски цар,Свети Сава и Хасан - паша, Свети Сава спашава јањце од Турака) јер је,
тада, национално било поистовјећено са вјерским.Увијек кад се јављало зло, угрожавање
националног, јављала се и мисао на Саву, јачао је култ Саве у народу.