Dogodilo se na današnji dan...

na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene

...pred kraj večerašnjeg druženja u crkvi Sv. Atanasija Velikog, primetio sam neobično
lep zalazak sunca. Puno nekih lepih boja, kombinacija plave i bele. Oblaci sa jedne
strane, sa druge strane čisto nebo. Ispod tih oblaka, probijaju se sunčevi zraci. Svašta
sam video u tom nebeskom prikazu. Od aždaje do različitih nemani. Zaista sam uživao.
Pokušavam sa uslikam prizor, ne ide mi. Memorija na telefonu je puna. Pokušavam da je
ispraznim, bezuspešno. Nakon nekoliko pokušaja, uspeo sam da fotografišem. Pohvalio
sam se svojim fotografijama na društvenim mrežama. Bilo mi je drago što su ljudi
odreagovali. No, dok sam pokazivao mojoj supruzi fotografije, tek sam tada primetio
neobičan znak - KRST. U centru svih ovih opisanih zbivanja. Kao da je on izvor sve te
svetlosti i oblaka. Bio sam zatečen viđenim. WOW, pomislio sam u sebi. Supruga se
setila jedne starije fotogeafije, gde su se sunčevi zraci tako projavili, u obliku krsta. Tako
i sada.
Zašto vam sve ovo pišem i to ovako kasno?
Pokušavao sam da zaspim i ne ide. Javlja mi se fotografija ponovo. Razmišljam o njoj. A
onda se setim da se sve to dešava na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene.
WOW!!!
Misao mi ide dalje...koliko smo mi svakodnevno okruženi različitim znamnjima, ali je
pitanje koliko ih vidimo. U svetu u kom jesmo, koji ja volim...okruženi smo raznim
stvarima koje kao da su nam oduzeli onaj autentičan kontakt sa nebom, sa Bogom. I da
danas nisam imao fotoaparat pored sebe, pa ni ja ne bih primetio ni ovo znamenje koje
se pojavilo.
Misao ide dalje...zamisli (kažem sebi ) da je Car Konstantin pre bitke na Milvikijskom
mostu sa Maksencijem, nije prepoznao znak krsta.
Jevsevije, savremenik događaja, kazuje ono što je sam lično čuo od cara Konstantina:
"Jednom posle podne, pričao je car, kada se sunce već poče kloniti zapadu, ja svojim
očima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jače od sunca, i
na krstu napisano: Ovim pobeđuj!"
Tada nije bilo fotoaparata, pa da je uslikao neobičan zalazak sunca, pa tek kasnije video
to što je i trebalo da vidi. Ili da je video na fotoaparatu posle bitke.Mogao je da kaže i da
mu se učinilo. Pitanje je šta bi bilo i sa bitkom i sa Hrišćanstvom kasnije.
Srećom prepoznao je znak sa neba i pobedio.
Ostaje pitanje za nas, da li nas je savremena tehnika toliko odvojila od prepoznavanja
životnih trenutaka? ...oslanjajući se na nju, u smislu, pa dobro to mi je
memorisano...pogledaću kasnije...a to kasnije izgubi i smisao i kontekst u kome se stvari
dešavaju i sve postane besmisleno.
Kao zaljučak trebalo bi da se više okrenemo trenutku, ovde i sada i da u skladu sa tim i
delamo i dajemo odgovore. Da stvaramo autentične odnose sa Bogom jedni sa drugima,
kao i sa tvorevinom Božijom. U tom slučaju bićemo svedoci mnogih znamenja i moći
ćemo da ih prepoznajemo i u trenutku da delamo. Sve je stvar izbora, pa tako i neko
viđenje koje imamo možemo prihvatiti ili ne. Jednostavno možemo da kažemo, ma samo
mi se učinilo. A možemo i da uzmemo svoj krst i pođemo sa NJIM. Kao što su to učinili
i Sveti apostoli po Silasku Sv. Duha.