Predmet ugovora vezan je za proizvodnju određene robe i ne može se odnositi na usluge, a

predmet ovog ugovora nije ni prodaja robe koju bi jedan ugovarač prodavao drugome, niti su
predmet poslovi dorade, oplemenjivanja i slično (tzv. lon poslovi). Zajednička proizvodna
kooperacija postoji onda kada se neka roba proizvede zajedničkom delatnošću, ali tu robu
samo jedan od ugovarača stavlja u promet. Moguće je i da je svaki od ugovarača stavlja u
promet tako što dobija određenu količinu iz zajednički proizvedene robe koju onda za svoj
račun stavlja u promet. Smatra se da iz ugla proizvodnje postoje tri modaliteta dugoročne
proizvodne kooperacije:
1) ugovor prema kome svako od ugovarača isporučuje određene delove drugom ugovaraču,
pri čemu svako od njih proizvodi isti proizvod;
2) ugovor prema kome jedan od ugovarača isporučuje drugom ugovaraču određene delove
koje on ugrađuje u proizvod koji sam prodaje ili ustupa određenu količinu tih proizvoda
prvom ugovaraču radi prodaje; i
3) ugovor prema kome jedan ugovarač isporučuje drugome određene delove, drugi
ugovarač ih ugrađuje i prodaje zajednički proizvod, uz podelu dobiti. Kada se govori o
"delovima" misli se i na sirovine, poluproizvode, uređaje i slično - sve što je podobno za
ugradnju, spajanje, preradu ili drugi postupak kojim se dobija roba koja se nudi na prodaju
na tržištu. U ovom modelu odabrana je prva varijanta, kada svaki od ugovarača isporučuje
onom drugom određene delove, svako te delove za sebe ugrađuje u finalni proizvod i
prodaje svoje proizvode na tržištu, pri čemu se dobit takođe deli. Ovo je najsloženija
varijanta zbog dvostrukog odnosa učešća. Ostale dve su jednostavnije i mogu se
odgovarajućim prilagođavanjem izraziti preko ove prve.