ASTROSEIZMOLOGIJA: teorijske osnove, pregled zemaljske i

satelitske instrumentacione tehnike

Saša Topić

student astrofizike Matematičkog fakulteta u Beogradu

1 Uvod
Skoro svi procesi koji određuju evoluciju i strukturu neke zvezde se dešavaju duboko
u zvezdanoj unutrašnjosti. Proizvodnja zračenja usled termonuklearnih reakcija, rase-
janje fotona u jezgru, konvektivna kretanja, meridijanski tok koji je u osnovi solarnog
dinamo mehanizma, kao i mešanje i difuzija elemenata nedostupni su direktnom posma-
tranju pa znatiželjni naučnik mora da se zadovolji sa tumačenjem posrednih podataka.
Još je Edington1 uočio nelagodnu situaciju u kojoj se astrofizičari nalaze kada žele da
proučavaju zvezdane unutrašnjosti tvrdeći da uslovi u unutrašnjosti zvezda nikada neće
biti dostupni empirijskom istraživanju kao i da će modelovanje zvezdane strukture i evolu-
cije uz poznavanje mikrofizike biti jedini put kojim se može ići dalje (Edington 1926).
Prateći Edingtonovu pesimističnu ideju istraživači su prinuđeni da koriste određene pret-
postavke(stabilnost, adijabatičnost, mala odstupanja od ravnotežne strukture) kako bi uz
pomoć osnovnih jednačina zvezdane strukture datu zvezdu analitčki i numerički modelo-
vali.

Slika 1. Uporedni prikaz promenljivih zvezda sa godinom otkrića i periodom oscilacija

(Handler, 2012)

Naravno, ovakav pristup ima mnoge manjkavosti samim tim što nemamo direktan uvid u
unutrašnjost objekta koji proučavamo a zvezde su kompleksni sistemi koji se samo u prvoj
i vrlo gruboj aproksimaciji mogu smatrati za linearne. Počevši od ranih radova u fizici
plazme koji su spojili elektrodinamiku sa mehanikom fluida u jedinstven teorijski okvir
Magnetohidrodinamike (MHD) postalo je jasno da agregacije plazme u stanju mirovanja
1
Arthur Stanley Edington1882-1944

1
(kao i one u pokretu) ispoljavaju određene osobine poput postojanja sopstvenih frekvencija
medijuma, podložnost pertubacijama (koje izazivaju brojne vrste nestabilnosti), mogu
služiti kao medijumi za ubrzavanje čestica i kao sredine za zamrzavanje magnetnog fluksa
kao i za promenu topologije polja (magnetna rekonekcija usled ambipolarne difuzije).
Dalja integracija fizike astrofizičke plazme sa osnovama zvezdane strukture i dinamike
dovela su do teorijskog uviđanja da je postojanje globalnih zvezdanih oscilacija realna
mogućnost. Pored vec davno poznatih promenljivih zvezda dugog perioda reda dana ili
sati (pored Mirida ili Cefeida) u drugoj polovini XX veka sa razvojem detektorske tehnike
posmatrane su i promenljive svetlosne krive na drugim zvezdama koje su znatno kraće
(reda minuta).

Slika 2. Klase promenljivih zvezda prikazane na HR dijagramu(Handler, 2012)

Prva detekcija zvezdanih oscilacija desila se u okviru istraživanja koja su sprovođenja u

okviru fizike Sunca (Heliospektrografija). Prve naznake postojanja solarnih oscilacija su
posmatrane od strane Plaskett-a 1916. godine kada su detektovane Doplerovske promene u
polju brzina na Sunčevoj površini. Definitivna potvrda da su doplerovski pomaci proizve-
deni pomerajima na Sunčevoj površini došla je iz rada Leightona i saradnika (Leighton
et al.1962) kada su posmatrane vertikalni pomeraji sa amplitudom brzina od 400 ms sa
periodom od oko 300 sekundi (petominutne oscilacije). Rad Ulhrich-a (Ulrich 1970),
Leibacher-a i Stain-a (Leibacher & Stein, 1971) sa početka 70-ih godina XX veka doveo
je do razumevanja da petominutna oscilacije nisu lokalni fenomeni zbog konvektivnih
kretanja na malim razmerama već da je u pitanju manifestacija globalnih, koherentnih

2
zvučnih talasa, takozvanih p modova, koji se prostiru kroz slojeve konvektivne zone2 .
Posmatrani p modovi su zapravo akustični talasi zarobljeni u rezonantnoj šupljini čiji
je gornji kraj na površini Sunca a donji duboko u unutrašnjosti (čija lokacija zavisi od
tačnih uslova u Sunčevoj unutrašnjosti). Oscilacije sunčevog tipa su predviđene da pos-
toje na hladnoj strani pojasa nestabilnosti (δ Scuti) gde se očekuje da se konvekcija dešava
u spoljnom omotaču. Ubrzo posle ovog otkrića Helioseizmologija (po analogiji sa Geo-
seizmologijom koja koristi akustičke talase nastale tokom zemljotresa kako bi proučavala
fizičke karakteristike materijala kroz koje akustički talasi prolaze) je rođena kao podoblast
fizike Sunca. Kao prirodan produžetak istraživanja oscilacija Sunca su i izučavanja os-
cilacija na drugim zvezdama. Oblast astronomije koja se bavi istraživanjem unutrašnjeg
sastava zvezda iz proučavanja pulsacija je Astroseizmologija (Handler, 2012). Sopstvene
frekvencije zvezda, koje zavise od parametara u detalja strukture, dobijaju se numer-
ičkim rešavanjem jednačina zvezane strukture da bi se potom uporedile sa posmatranim
frekvencijama. Osetljivost akustičkog spektra zvezde na parametre kao što su prečnik,
masa, metaličnost, rotacija, dubina osnove konvektivne zone, evolutivna faza (što će biti
izvedeno u sledećim poglavljima) pokazaće se kao veoma korisna pri određivanju zvezdanih
modela. Ako se računati model (numeričkom integracijom iz osnovnih jednačina zvezdane
strukture) pokaže dobar u reprodukovanju posmatranog spektra frekvencija onda se on
naziva seizmički model.

Slika 3. Upoređivanje seizmološkog i numeričkog modela (Aerts, 2014)

2 Osnovne jednačine neradijalnih oscilacija

Iz opšte teorije oscilacija, predstavljene preko Šturm-Liuvilove forme (Milić B. & Mušicki
Ð. 1975) poznato je da je najprirodniji način oscilovanja nekog tela onaj u normalnim
modama. Oscilacije u normalnim modama su osobene po tome što telo u tom slučaju vib-
rira po svojim prirodnim frekvencijama koje zavise kako od simetrije sistema (geometrija
utiče na granične uslove parcijalnih diferencijalnih jednačina koje opisuju dati sistem)
2
Kao što će biti pokazano u kasnijim poglavljima p modovi su rezultat stohastičke ekscitacije turbu-
lentnim konvektivnim ćelijama u konvektivnom omotaču.

3
tako i od fizičkih uslova koji vladaju u unutrašnjosti tela kroz koje se oscilacije prostiru.
Pošto je moguće da neko telo osciluje ne samo na jednoj sopstvenoj frekvenciji već na
više, po analogiji sa akustičkom teorijom koja složeni ton razdvaja u spektar, može se
reći da superpozicija normalnih moda u kojima telo(u ovom slučaju zvezda) osciluje čini
određenu vrstu zvuka.

Slika 4. Uporedni prikaz normalnih modova na površini i presek kroz dubinu zvezde
(Aerts et al. 2010)

Najjednostavniji modovi u kojima zvezda može oscilovati su radijalni modovi: način os-
cilovanja u kome je sferna simetrija očuvana a zvezda se se samo periodično širi i skuplja.
Matematički način da se opišu radijalne oscilacije dat je preko ŠturmLiuvilove forme par-
cijalnih diferencijalnih jednačina, bez neradijalnog člana, a sopstvene funckije su date
preko sfernih harmonika. Matematički opis neradijalnih oscilacija je znatno složeniji a
njegovo izvođenje je tema ovog poglavlja. Perturbacijom i linearizacijom osnovnih jed-
načina zvezdane strukture dolazi se do jednačina koje rukovode ponašanjem zvezde u
slučaju uticaja perturbativne sile (Cox 1968). δr se može raspisati preko horizontalne i
radijalne komponente kao

δr = ξr ar + ξh (1)

Prateći detaljno izvođenje koje je dato u (Christensen-Dalsgaard, 2014) dolazimo do izraza

za jednačinu kretanja(raspisanu preko perturbativnog razvoja)

∂2
 
0 1 ∂ 2 0 0

2
ρ + 2 (r ρ0 ξr ) = ∇2h p − ρ0 ∇2h Φ (2)
∂t r ∂r

a radijalna komponenta jednačune kretanja se može napisati kao:

0 0
∂ 2 ξr ∂p 0 ∂Φ
ρ0 = − ρ q o − ρ0 (3)
∂t2 ∂r ∂r
a Poasonova jednačina postaje

4
 0
1 ∂ 2 ∂Φ 0 0

2
(r ) + ∇2h Φ = 4πGρ (4)
r ∂r ∂r
U svim gorenavedenim jednačinama zavisnost od uglovnih promenljivih θ i φ sadržana je
u članu ∇2h a upravo ove promenljive, zarad analitičkog rešavanja problema neradijalnih
oscilacija, želimo da razdvojimo. Ovakvo razdvajanje je moguće ako je f (θ , φ) sopstvena
funkcija horizontalnog Laplasovog operatora a ovaj uslov ispisan u sfernom koordinatnom
sistemu poprima sledeći oblik:

1 ∂ 2f
 
1 ∂ ∂f
sin θ + = −Λf (5)
sin θ ∂θ ∂θ sin2 θ ∂φ2

Kako koeficijenti u ovoj jednačini ne zavise od φ rešenje se može predstaviti kao rastavljeno
u obliku f (θ, φ) = f1 (θ)f2 (φ) i očigledno je da f2 mora zadovoljavati sopstvenu jednačinu
2
oblika ddφf22 = αf2 gde je α konstanta. Jasno je da je rešenje ovakvog sopstvenog problema


u obliku koji je periodičan i neprekidan pa prema tome sledi f2 = exp +/ − α1/2 φ gde
je α1/2 = im gde je m ma koji broj iz skupa Z. Kada iskoristimo ovo rešenje u opštoj
jednačini koja operiše sa ugaonim promenljivima dobijamo sledeći izraz

m2
   
d 2 df1
(1 − x ) + Λ− f1 = 0 (6)
dx dx 1 − x2

gde je x = cos θ a može se pokazati(analogno rešavanju Šredingerove jednačine za slučaj

Kulonovog potencijala) da jednačina ima rešenje ako i samo ako važi da je Λ = l(l + 1)
gde je l bilo koji nenegativan ceo broj a |m| ≤ l.

Slika 5. Shematski prikaz normalnih modova sa naznačenim kvantnim brojevima(Aerts

et al. 2010)

Rešenje jednačine za f1 je u obliku Ležandrovih polinoma Plm (cos θ) a uz uključivanje i

rešenja za f2 dobijamo sledeći opšti oblik rešenja za neradijalne oscilacije:

5
 f (θ, φ) = (−1)m clm Plm (cos θ) exp(imφ) ≡ Ylm (θ, φ) (7)

gde je Ylm (θ, φ) sferni harmonik stepena l i azimuntalnog reda m, clm normalizaacioni
faktor clm = (2l+1)(l−m)!
4π(l+m)!
izabran tako da integral sfernog harmonika po punom prostornom
uglu iznosi 1. Očigledno je da jednačine zvezdanih oscilacija pod uticajem perturbacije sve
sadrže zajednički član Ylm (θ, φ)exp(−iωt) pa deljeći osnovne jednačine sa ovim izrazom
dobijamo konačne izraze u vremenskom domenu:

 
2 0 1 ∂ 2 ˜ l(l + 1) 0
ω ρ + 2 (r ρ0 ξr ) = (p̃ + ρ0 Φ̃0 ) (8)
r ∂r r2

0
d p̃0 dΦ
−ω 2 ρ0 ξ˜r = − − ρ̃0 g0 − ρ0 (9)
dr dr

0
1 ∂ 2 ∂Φ l(l + 1) 0 0

2
(r )− 2
Φ = 4πGρ (10)
r ∂r ∂r r

 
Γ1 p0
δ ρ̃ − δ q̃ = ρ0 (Γ3 − 1)δ q̃ (11)
ρ0

U slučaju čisto radijalnih oscilacija uzima se da je l = 0 te jednačine 8 i 10 postaju

jednostavnije a time i analitički rešive. U slučaju linearnih adijabatskih oscilacija, posle
dužeg izvođenja(Christensen-Dalsgaard, 2014) osnovne jednačine poprimaju sledeći oblik:

Sl2
   
dξr 2 1 dp 1 0 l(l + 1) 0
=− + ξr + 2 2
−1 p + Φ (12)
dr r Γ1 p dr ρc ω ω 2 r2

0 0
dp 1 dp 0 dΦ
= ρ(ω 2 − N 2 )ξr + p −ρ (13)
dr Γ1 p dr dr

0  0 
1 d 2 dΦ p ρξr 2 l(l + 1) 0
(r ) = 4πG + N + Φ (14)
r2 dr dr c2 g r2

gde su Sl2 i N 2 karakteristička akustička frekvencija i Bruns-Valsala frekvencija definisane

izrazima

6
 l(l + 1)c2
Sl2 = = kh2 c2 (15)
r2

 
2 1 dρ 1 dρ
N =g − (16)
Γ1 p dr ρ dr

Jednačine 12, 13 i 14 konstituišu skup običnih diferencijalnih jednačina četvrtog reda

0 0 0
za četiri zavisne promenkjive ξr , p , Φ i dΦ dr
i one čine kompletan skup diferencijalnih
0
jednačina. U Kaulingovoj aproksimaciji(Cowling 1941)(kada se može zanemariti Φ koja
je validna kada je l veliko ili kada je radijalni red moda, n, veliki) jednačine se redukuju na
diferencijalne jednačine drugog reda i veoma se pojednostavljuju i broj graničnih uslova
se svodi na dva.

   2 
dξr 2 1 −1 1 Sl 0
=− + Hp ξr + 2 2
−1 p (17)
dr r Γ1 p ρc ω

0
dp 1 −1 0
= ρ(ω 2 − N 2 )ξr + H p (18)
dr Γ1 p p

dlnp
Hp−1 = − (19)
dr
gde je Hp karakteristična skala visina pritiska tj udaljenost, na kojoj se pritisak promeni
za približno e puta. Za slučaj oscilacija sa velikim radijalnim brojem n sopstvene funkcije
se menjaju mnogo brže nego ravnotežne vrednosti koje u svakoj od jednačina u ovoj
aproksimacije velikog radijalnog reda možemo zanemariti pa tada jednačine poprimaju
mnogo jednostavniji oblik:

Sl2
 
dξr 1 0
= 2 2
−1 p (20)
dr ρc ω

0
dp
= ρ(ω 2 − N 2 )ξr (21)
dr
a ove dve diferencijalne jednačine prvog reda se mogu prepisati kao jedna diferencijalna
jednačina drugog reda (koja u sebi sadrži osnovne veličine od velikog značaja za dalju
analizu):

7
 d2 ξr ω2 N2
  2 
Sl
= 1− 2 − 1 ξr (22)
dr2 c2 ω ω2

Jednačina 22 predstavlja veoma grubu ali korisnu aproksimaciju neradijalnih oscilacija i

iz nje vidimo da dve karakteristične frekvencije imaju važnu ulogu u određivanju osobina
pulsacija kao i da u zavisnosti od režima u kome gledamo one označavaju i dva drugačija
načina oscilovanja. Gornja jednačina se shematski može predstaviti kao

d2 ξr
= −K(r)ξr (23)
dr2
 2  2 
ω2 N Sl
gde je K(r) = c2 ω2 − 1 ω2 − 1 Očigledno je da rešenje osciluje u dva slučaja .
Kada važi 1) |ω| > |N | i |ω| > Sl i 2) |ω| < |N | i |ω| < Sl rešenje ima eksponencijalnu
prirodu a kada važi 1)|N | < |ω| < Sl ili 2)Sl < |ω| < |N | ima oscilatorni karakter. Kao
što se iz jednačina može uočiti modovi se u određenim regionima ponašaju oscilatorno
a u drugim pak eksponencijalno opadaju te se može pričati o regionu u kome je mod
zarobljen a frekvencija moda je određena strukturom zvezdanog modela u regionu u kome
se prostire. Prema svemu navedenom modove grubo možemo podeliti u dve kategorije p
modove, koji imaju visoke frekvencije a dominanta restoraciona sila je pritisak i g modove
čije su frekvencije niže a restoraciona sila je sila potiska.
P modovi se prostiru u šupljini omeđenu unutrašnjom povratnom tačkom rt i zvez-
danom površinom. Unutrašnja povratna tačka je locirana u oblasti gde je Sl (rt ) = ω ili
2
ω2
drukčije zapisano c(rr2t ) = l(l+1) . Za p modove najčešći je slučaj da važi sledeća relacija
t
ω >> N te onda možemo pisati

1 2
K(r) = (ω − Sl2 ) (24)
c2
gde se K(r) u ovoj aproksimaciji može poistovetiti sa radijalnim delom talasnog vektora.
Talasni vektor se može razložiti u horizontalnu i radijalnu komponentu(koje odgovaraju
indeksima l i n respektivno) kao |k|2 = kr2 + kh2 . Disperziona relacija se uopšteno može
2
zapisati kao: ωc2 = kr2 + l(l+1)
r2
odakle je kr = c12 (ω 2 − Sl2 ). Očigledno je da su p modovi
zapravo stojeći akustički talasi kao i da im je dinamika određena promenom brzine pro-
stiranja sa ulaskom u dublje slojeve zvezde(usled promene gustine i drugih parametara).
Kao što je napomenuto p modovi imaju određenu oblast u kojoj se prostiru a refleksija
od donje granice oblasti se može razumeti preko analogije sa geometrijskom optikom i
prostiranjem svetlosnih zraka kroz sredinu sa promenljivim indeksom prelamanja. Kako
se talasni front prostire kroz unutrašnjost zvezde, usled promene temperature i gustine
dublji delovi talasnog fronta ulaze u oblast sa većom brzinom zvuka i samim tim brže se
i prostiru.

8
 Slika 6. Prostiranje p modova, (Huber 2016)

Kao rezultat toga smer prostiranja talasnog fronta je usmeren od radijalnog pravca tj.
smanjuje se radijalna komponenta talasnog vektora sa uvećanjem brzine zvuka(kao što
se iz vidi iz jednačine za kr . Takođe iz iste jednačije se vidi da talasni vektor ima oštri
"cutoff" iza kojeg nema talasa koji se slobodno prostiru za neku frekvenciju ωkarakteristino
za koju važi da je jednaka karakterističnoj aksutičkoj frekvenciji Sl2 .

Slika 7. Prelamanje radijalne komponente talasnog vektora p moda i rezultujuća

refrakcija (Christensen-Dalsgaard, 2014)

Slika 8. Uporedni prikaz zona prostiranja p i g modova (Aerts et al. 2010)

9
G modovi, dopunjujući p modove se prostiru u oblasti omeđenim dvema tačkama preokreta:
prvom, koja je, za talase niske frekvencije(tj upravo za g modove) određena uslovom da je
kritična frekvencija jednaka Bruns-Valsala-inoj frekvenciji i koja se nalazi u blizini jezgra
zvezde a druga tačka preokreta je određena položajem osnove konvektivne zone. Kada se
radi u aproksimaciji visokih frekvencija gornja tačka preokreta se nalazi dublje u modelu
a za modove koji imaju frekvencije bliske N se ispostavlja da su zarobljeni u unutrašnjosti
zvezde. Ovo nas navodi na zaključak o postojanju treće vrste modova koji su između p i
g modova i koji su poput visokofrekventnih g modova koji su ipak sposobni da se spregnu
sa niskofrekventnig p modovima. Istina ovakvi načini oscilovanja postoje i imaju naziv f
modovi. Za g modove visokog reda važi ω 2 << Sl2 pa se K(r) može izraziti kao

1 l(l + 1)
K(r) = 2
(N 2 − ω 2 ) (25)
ω r2
Dominanta restoraciona sila za g modove je gravitaciona sila a koristeći slično rezonovanje
kao i za p modove može se pokazati da su radijalna komponenta talasnog vektora kr2 i
K(r) jednaki kao i da dinamika g modova zavisi od promene N sa dubinom.

2.1 Asimptotska analiza za p i g modove i neke bitne relacije

Kako bi dobili oblik koji je moguće analizirati JW KB metodom polazimo od dve jed-
načine date u Kaulingovoj aproksimaciji, objedinjujemo ih u jednu diferencijalnu jed-
načinu drugog reda pa dolazimo do oblika (Christensen-Dalsgaard, 2004):

d2 ξ˜r
+ [K(r) − h(r)] ξ˜r = 0 (26)
dr2
a primenom JW KB metode(Unno et al. 1989) se dobija rešenje u oblasti r1 < r < r2

1/4  Z r1 
1 −1/2 −1 −1/2  Sl2 /ω 2 − 1 
 
0 1/2

0
ξr (r) ' Aρ r c  N 2 /ω 2 − 1  exp − K(r ) dr (27)

2 r

kao i eksponencijalno opadajuća rešenja

1/4  Z r
1 −1/2 −1 −1/2  Sl2 /ω 2 − 1 
 
0 1/2

0 π
ξr (r) = Aρ r c  N 2 /ω 2 − 1  cos − K(r ) dr − (28)

2 r1 4
za r < r1 i

1/4  Z r
1 −1/2 −1 −1/2  Sl2 /ω 2 − 1 
 
0 1/2

0
ξr (r) ' Aρ r c  N 2 /ω 2 − 1  exp − K(r ) dr (29)

2 r2

10
za r > r2 . Uz korišćenje osobina Airy-jevih funkcija (Abramowitz & Stegun, 1964)
koje se dobijaju u analizi ovih rešenja i uz uslov neprekidnosti dva eksponencijalna
rešenje
R r2 na mestu "zašivanja" dobija se sledeći rezultat koji je od koristi u daljoj diskusiji:
r1
K(r)1/2 dr = (n − 1/2)π za n = 1, 2, .... Dobijeni rezultat moguće je aproksimariti
u dva slučaja koji se ogledaju u drugačijem ponašanju člana K(r) u kome je sadržana
frekventna zavisnost.
Analizirajući slučaj visokih frekvencija(p modovi, dakle zanemarujući član u kome fig-
uriše Bruns-Valsala frekvencija) K(r) se može aproksimirati kao K(r) ' c12 (ω 2 − Sl2 )
Prema tome, frekvencije za p modove zadovoljavaju izraz

Z R
dr
(ω 2 − Sl2 )1/2 = (n + α)π (30)
rt c

Ova relacija se preko poznatog izraza za Sl2 može zapisati i kao

R
l(l + 1) c2 dr
Z  
(n + α)π
1− 2 2
= (31)
rt ω r c ω
iz koje je jasno da je leva strana izraza funkcija frekvencije i radijalnog broja n što se može
i zapisati kao π(n+α)
ω
ω
= F ( l(l+1)1/2 ) i gde se čisto zavisnost od frekvencije bez doprinosa
RR 2

kvantnog broja l može zapisati kao F (ω) = rt 1 − ω12 rc2 . Posmatrani spektar solalrnih
oscilacija(a i kod oscilatora sličnim suncu) ima sličan spektar izračunatom iz prethodnog
izraza te se ovaj teorijski dobijen i empirijski potvrđen obrazac zove Duvalov zakon po
naučniku koji je datu zavisnost i primetio u podacima(Duval 1982). Od velike je koristi
kada je funkcija F (ω) poznata iz posmatranja jer se iz poznatog frekvencionog spektra
maloprepomenuta jednačina može invertovati kako bi se dobila zavisnost brzine zvuka od
radijusa a samim tim dobijamo i podatke o uslivima kroz unutrašnjost zvezde. Za modove
niskog radijalnog reda integral u 31 možemo razdvojiti na dva dela a integraciju prvog
vršiti od jezgra do površine. Sa takvim aproksimacijama dobija se donekle izmenjen izraz
za raspodelu frekvencija koji glasi:

dr (n + L/2 + α)π
= R R dr (32)
c
o c

Iz detaljne asimptotske analize(videti rad Tassoul 1980) se dobija da je L = l + 1/2 pa je

izraz za frekvenciju oblika:

ωnl l 1
νnl = ' (n + + + α)4ν (33)
2π 2 4
gde je

11
  Z R −1
dr
4ν = 2 (34)
o c
inverzna vrednost dvostrukog vremena potrebnog da akustički talas prebriše put od jezgra
do površine zvezde. Ova jednačna predviđa jednako rastojanje 4ν po kvantnim brojevima
n (stepen radijanih oscilacija) za modove niskog reda l. Takođe, kada se sprovede analiza
jednačna oscilacija do višeg reda (Tassoul, 1980) može se dobiti oblik u kome figurišu
članovi koji su osetljivi na promenu brzine zvuka u blizini jezgra. Rezultat ovog razvoja
može biti zapisan kao:

ωnl l 1 4ν 2
νnl = ' (n + + + α)4 − (AL2 − δ) ν (35)
2π 2 4 νnl
h R R dc dr i
gde je A izražen kao A = 4π214ν c(R)
R
− o dr r
pa se prema tome, takozvana mala razlika
u frekvencijama može izraziti kao

Z R
∆ν dc dr
δνnl ≡ νnl − νn−1,l+2 ' −(4l + 6) 2 (36)
4π νnl o dr r
a prosek malih razlika u frekvencijama po n se može zapisati kao h∆νnl in ' (4l +6)D0 gde
R R dc dr
je D0 ' − 4π12 x0 o dr r
a x je dato kao x = n + l/2. Veličina δνnl je uglavnom određena
uslovima u zvezdanom jezgru i kao takva osetljiva je na evolutivnu fazu u kojoj se zvezda
nalazi. Kako zvezda evoluira, zastupljenost vodonika u jezgru se smanjuje na uštrb težih
elemenata te se uvećava srednja molekulska težina. Za idealni gas brzina zvuka je data
izrazom c2 ' Γµm 1 kB T
u
a pošto se tokom sagorevanja vodonika temperatura održava u uskom
opsegu vrednosti glavni doprinos promeni brzine zvuka je od porasta srednje molekularne
mase.

Slika 9. Osnovni podaci astreoseizmologije: veliko i malo frekvenciono rastojanje i

maksimalna frekvencija (Garcia 2015)

12
Kao posledica toga c se smanjuje kako zvezda evoluira pa se D0 smanjuje a kako se
D0 može detektovati dovoljno preciznim merenjima jasno je da se uz poznavanje ovog
parametra može odrediti evolutivna faza u kojoj se zvezda nalazi a uz poznatu masu
(koja može da se izvede iz velike razlike u frekvencijama pošto je ona srazmerna dinamičkoj
vremenskoj skali) i/ili veličine izvedene iz spektroskopskih posmatranja i apsolutna starost
zvezde. Analogno, analizirajući slučaj niskih frekvencija (to jest razmatrajući ponašanje
g modova zanemarujući članove u kojima figuriše karakteristična akustička frekvencija)
2
K(r) se može aproksimirati kao K(r) ' ( Nω2 − 1) l(l+1)r2
. Pošto su g modovi ograničeni u
prostiranju na šupljinu omeđenu tačkama r1 i r2 koje su nule funkcije K(r) frekventnu
zavisnost, analogno analizi za p modove možemo zapisati kao

r2 1/2
N2

(n − 1/2)π
Z
dr
− 1 = (37)
r1 ω2 r (l(l + 1))1/2
a funkcija frekventne zavisnosti se može izraziti kao

r2 1/2
N2
Z 
1 dr
G(ω) = − 1 (38)
π r1 ω2 r

Slika 10. p, g i f modovi, (Christensen-Dalsgaard, 2014)

Za g modove visokog reda i niskog stepena ω je mnogo manje od N u najvećem delu

intervala od r1 do r2 a ovo se dalje može uzeti kao opravdanje za aproksimacije koje su
dovele do jednačine 35 za p modove (Tassoul 1980) koja dovodi do izraza za frekvencije g
modova niskog stepena i visokog reda koji glasi:

13
 R r2
L r1
N dr
r
ω= (39)
π(n + l/2 + αg )
gde je αg konstanta koja zavisi od faze reflektovanog talasa. Iz gornje relacije je jasno
da su u slučaju g modova periodi jednako raspoređeni po redu moda a udaljenost između
susednih modova se smanjuje sa povećanjem l. Van oblasti u kome su zarobljeni g modovi
su evanescentni(dakle , u konvektivnim zonama su eksponencijalno opadajući).

3 Mehanizmi pobuđivanja oscilacija i tipovi oscilatora

Šta može zvezdu naterati da osciluje? Pošto su u pitanju tela u hidrostatičkoj ravnoteži
gasni pritisak je balansiran gravitacinom interakcijom sa celokupnom materijom zvezde.
Bilo koje spoljne perturbacije koje su prolazne prirode su, zbog ovog samostabilišućeg
efekta sistema u hidrostatičkoj ravnoteži, prigušene. Iz ovoga je jasno da bilo koje os-
cilacije koje traju tokom većeg doba života zvezde moraju biti samo-ekscitovane kroz
mehanizme koji zaobilaze prigušenje termalnom disipacijom. U zavisnosti od toga koji
fizički proces je odgovoran za pobuđivanje zvezdanih oscilacija zvezde možemo u grubo
podeliti u četiri velike klase.
Stohastički pobuđenji modovi
Oscilacije Sunca i zvezda sličnih Suncu, kao i crvenih divova nisu samo-ekscitovane već
su pobuđene stohastički. Fizički process odgovoran za pobudu oscilacija ove vrste je tur-
bulentno kretanje u površinskim konvektivnim zonama. Usled velikog broja konvektivnih
ćelija iz koga proizilazi nasumična priroda ekscitacija, oscilacije su stimulisne nekoher-
entnim signalom pa u frekvencionom spektru normalne mode nisu okarakterisane delta
finkcijama već Lorencovim profilom što nam, prilikom obrade astroseizmoloških podataka,
ukazuje na ovu vrstu oscilatora(a sa Lorencijanom nam dolaze osobine profila kao što
su F W HM linije koji mogu biti korišćeni za karekterizaciju zvezde). Intenzivne kretnje
mnoštva konvektivnih ćelija generišu akustički šum u širokom frekvencionom opsegu(nalik
belom šumu) i samim tim uspostavljeni su uslovi za pobudu svih normalnih moda zvezde.

Slika 11. Nasumična priroda pobude sunčevih p modova (Christensen-Dalsgaard, 2014)

14
 Modovi pobuđeni kapa-gama mehanizmom
Ovaj mehanizam, poznatiji pod nazivom mehanizam Edingtonovog ventila zasniva se
na promenama koeficijenta neprozračnosti(tj. stepena jonizacije materijala usled promene
temperature) i/ili promene trećeg adijabatskog eksponenta Γ3 (koji, poznato je iz os-
novnih jednačina strukture zvezda, ima inverznu vezu sa porastom temperature). Istori-
jski gledano, ovaj mehanizam objasnio je, i nastavlja da objašnjava, osobine velikog broja
klasa oscilujućih zvezda (Cox 1962). U slojevima zvezde u kojima neprozračnost κ raste
i/ili Γ3 opada fluks koji dolazi iz dubljih, gušćih slojeva može biti privremeno uskladišten.
Takvi slojevi zvezdane unutrašnjosti su najčešće i slojevi u kojima se dešava parcijalna
jonizacija određenih hemijskih elemenata. Energija koja se u ovim slojevima nakupi tokom
faze sabijanja dodatno je oslobođena kada zvezda pokuša da nađe svoje ravnotežno stanje
tokom faze širenja. Prema tome, zvezda se ovim menahiznom (u kome se energija deponuje
u unutrašnje stepene slobode materije – jonizacija i ekscitacija atoma) može rašititi van
svog ravnotežnog prečnika. Kada se material raziđe energija se opet odlaže u zvezdanoj
unutrašnjosti i ceo ciklus se ponavlja te se uspostavljaju periodične oscilacije.

Slika 12. Shematski prikaz κ − γ mehanizma (Cox 1968)

Ovaj mehanizam objašnjava osobine klasičnih pulsatora u pojasu nestabilnosti (zvezde

tipa δ Cephei, RR Lyrae, δ Scuti. . . ) preko dejstva zona jonizacije Helijuma (HeII),oscilacija
ro-Ap zvezda (mehanizam pobude oscilacija preko parcijalne zone jonizacije helijuma
(HeI) i zone parcijalne jonizacije vodonika (HI)) i oscilacija zvezda tipa β Cephei i SPB
(preko zona parcijalne jonizacije elemenata iz grupe gvožđa).
Modovi pobudjeni mehanizmom konvektivne pobude
Mehanizam sličan κ − γ mehanizmu ima osnovu konvektivne zone kao objast zvezde u
kojoj se privremeno skladišti energija. U ovom scenariju osnova konvektivne zone služi kao
oblasti koja blokira fluks iz unutrašnjosti a energija, nakupljena tokom faze sažimanja, se

15
oslobađa u fazi širenja zvezde. Za bele patuljke tipova DA i DB misli se da su im modovi
oscilovanja podržani upravo ovim mehanizmom.
Modovi pobuđeni variranjem  parametra
U ovom mehanizmu pretpostvlja se promena u brzini proizvodnje zvezdane energije
u jezgru. S obzirom na aproksimativne izraze koji povezuju luminoznost zvezde, malu
promenu u temperature i epsilon parametar jasno je da je zvezda jako osetljiva na male
promene epsilon parametra( ' T 17 )(Cox 1968). Ako je region u kome se termonuklearnim
reakcijama proizvodi energija sabijen, temperature raste i više energije je oslobođeno.
Ovaj fluks viška energije prouzrokuje širenje regiona u kome se energija proizvodi što
dovodi do smanjenja pritiska kao i do smanjenja stope proizvodnje energije. Ciklus je
upotpunjen ponovnim zgušnjavanjem usled pada pritiska što prouzrokuje povećanje tem-
perature te su oscilacije upostavljene. Mora se napomenuti da iako je ovaj mehanizam
konceptualno jednostavan za opisati još uvek nisu pronađeni zvezde-kandidati koji osciluju
na ovaj način i ako je, istorijski gledano,  mehanizam bio predlagan kao mehanizam os-
cilacija belih patuljaka kao i Sunca.

4 Zemaljska posmatranja i instrumentacija

Zbog toga što nam se zvezde prikazuju kao tačkasti izvori (u retkim slučajevima je moguće
razlučiti njihovu površinu uz pomoć velikih teleskopa i/ili interferometara) astronomi
koji se bave astroseizmolozi nemaju izvanredne uslove poput helioseizmologa kojima je
na raspolaganju čitav Sunčev disk na kome mogu razaznati modove visokog reda kao i
mapirati detaljna polja brzine na površini Sunca.

Slika 13. Mapiranje polja brzina preko profila Balmerovih linija (Handler, 2012)

Posmatranja zvezdanih oscilacija ograničena su na p modove niskog reda (l = 0, 1, 2 i

3). Modovi visokog reda ne mogu se posmatrati zbog efekta geometrijskog poništavanja.
Takođe, zvezdane oscilacije su signali malih amplituda a oscilatori slični Suncu po mahom
imaju relativno malu luminoznost. Posmatračka tehnika mora biti osetljiva na signale
niske amplitude kao i u mogućnosti da proizvede vremenske serije (bilo fotometrijske
ili spektrometrijske) dugog trajanja tokom kojih mora biti stabilna. Astroseizmologija
kao relativno nov dijagnostički metod može biti korišćena kako bi se dobili odgovori na
specifična pitanja koja su od suštinskog značaja za izučavanja zvezdane stukture i evolucije
a preko :

16
 1. Određivanja lokacije granice konvektivnih jezgara na HR dijagramu, za koju se
veruje da je locirana na oko 1.1 Msunca
2. Određivanje granice između zvezda koje sagorevaju vodonik u jezgru i onih koje
sagorevaju vodonik u ljusci
3. Testiranje slaganja sa detaljima teorijskih modela zvezda(poput mešanja, difuzije,
magnetskih polja) sa posmatranim seizmološkim modelom
4. Određivanje starosti zvezda.
Kako bi se posmatrale oscilacije slične Sunčevim neophodno je detektovati promene u
brzini srazmerne 15 ms a ova promema u brzini odgovara pomeraju u talasnim duzinama od
δλ/λ = 5 · 10−10 kao i promenu u intenzitetu svetlosti (izazvana promenom u temperaturi)
od δI/I = 10−6 .
Instrumentalne tehnike kojima se postiže detekcija zvezdanih oscilacija u grubo se mogu
podeliti u dve grupe koje se rasčlanjuju u podgrupe, svaka sa svojim osobenostima. Prvu
grupu čine fotometrijska posmatranja, prosta jednokanalna i istovremena višekanalna
posmatranja širokog polja. Spektrometrijsku grupaciju posmatranja čine metoda do-
plerovskih brzina i metoda monitoring promene ekvavilente širine Balmerovih linija. Ve-
lika prednost fotometrije je potencijal za milimagnitudnu preciznosti, koji je u saglasju
sa predviđenom potrebnom preciznošću od 20-50 mikromagnituda tj δI/I = 1.5 · 10−6
potrebnih za detekciju pulsacija solarnog tipa. (Kjeldsen & Bedding 1995). Fotometrija,
pošto se zasniva na promenama u intenzitetu svetlosti, nema limitacije koje ima na primer
spektroskopija (razlučivost linija koja implicira sporu rotaciju) te je mnogo podobnija za
detekciju p modova u širokom skupu zvezda.

Slika 14. Optička shema MAIA imager-a(Raskin et al, 2013)

Fotometrija je prirodno osetljiva na p modove niskog reda. Kako bi se maksimizovala

korisnost fotometrije posmatranja je poželjno vršiti sa velikih teleskopa na posmatračkim
mestima na velikoj visini( kako bi se izbegla scintilacija). U radu (Aerts et al. 2010)
objašnjeno je korišćenje simultane multikolorne fotometrije (fotometrije u više spektralnih
opsega istovremeno) kao jedne od metoda za utvrđivanje prisustva zvezdanih oscilacija.
Metoda se zasniva na praćenju razlike amplitude i faza u različitim spektralnim oblastima
i identifikacije modova oscilovanja iz odgovarajućeg zvezdanog modela i upoređivanjem
istog sa invertovanim seizmološkim modelom. Prvi uređaj koji je imao osobinu simultanog
snimanja u više spektralnih oblasti je GROND(instaliran na 2.2 metarski MPI/ESO
teleskop na La Sila-i) koji ima mogućnost istovremenog snimanja u 4 oblasti koje su u
vidljivom delu spektra i u 3 oblasti u infracrvenog delu spektra. Do datuma pisanja

17
(proleće 2018. godine) razvijeni su mnogi uređaji koji mogućnost simultanog snimanja
nadopunjuju sa ultrabrzim očitavanjem CCD senzora što ove uređaje stavlja u domen
Astronomije visoke vremenske rezolucije (HTRA – High temporal resolution astronomy).
Neki od tih uređaja su UltraCam(prenosni višekanalni imager), Hypercam(još uvek u izrdi
i sličan GROND uređaju samo sa mnogo većim brzinama očitavanjima i većom kvantnom
efikasnošću) i MAIA imager(instaliran na 1.5 metarski MERKATOR teleskop, uređaj
koji je isključivo posvećen astroseizmološkim posmatranjima).
Kvalitativno drugačije tehnike od fotometrisjkih, a sa logističke strane komplikovanije
i skuplje za izvođenje zbog potrebe konstrukcije spektrografa su spektrogafske metode.
U spektrima zvezda postoji velika razlika između pulsacionog signala i šuma koji nastaje
usled nekohenrentnog pomeraja zvezdane površine pod dejstvom konvektivnih ćelija pa
je SNR visok. Merenje brzina je moguće i sa malim teleskopima koji ne zahtevaju velike
budžete.
Spektroskopija visoke rezolucije(R ≥ 30.000) koristi se kako bi se veoma precizno merili
Doplerovski pomaci zvezdane površine u domenu ms koji su pored toga što su pokazatelji
globalnih kretnji zvezde(na primer usled uticaja egzoplaneta) se mogu koristiti i za detek-
ciju pomeraja površinskih slojeva zvezde nastalih usled uticaja akustičkih talasa. Ukoliko
raspolažemo spektrografom umerene rezolucije (što u optičkoj i bliskoj infracrvenoj oblasti
znači R ≥ 10.000) onda možemo proučavati varijabilnost profila Balmerovih spektralnih
linija što nam otvara vrata za mapiranje polja brzine na zvezdanoj površini (izborom ra-
zličitih linija koje su neblendirane i imaju široka krila) to jest detekciju viših multipola kao
i određivanje zavisnosti od kvantnog broja m (azimuntalni kvantni broj) što ovu metodu
dovodi u blisku vezu sa Dopler imagingom a rekonstrukcija slike se zasniva na sličnim
algoritmima kao ova metoda.
Kako bi se dosegla velika preciznost u radijalnim brzina poseže se za nekoliko tehničko-
tehnoloških metoda. Pri obradi spektara ovoliko visoke rezolucije neophodno je ukloniti
što više sistematskih greški (koje mogu nastati na primer usled oscilacija, temperature, pri-
tiska, vlažnosti, vibracija itd). Merenja radijalnih brzina zahtevaju stabilne spektrografe
visoke rezolucije sa niskim instrumentalnim šumom a zbog potrebe za visokim odnosom
signal-šum mete su ograničene na sjajne zvezde. Pokazano je (Brown 1995) da metod
radijalnih brzina zarad merenja p modova zahteva CCD senzore velikog formata, spektro-
grafe visoke rezolucije i istovremeno posmatranja većeg broja spektralnih linija kako bi se
postigla veća tačnost3 . Stadnardni izvori za kalibraciju poput spektralnih lampi nisu do-
voljno precizni te se koriste metodi za apsolutnu kalibraciju poput apsorpcije svetlosti pri
prolasku kroz ćeliju sa gasovitim Jodom kao i ekvidistantno i gusto raspoređene emisione
linije iz spektra takozvanih frekvencijskih češljeva. Načini za stabilizaciju takođe obuh-
vataju mešanje(scrambling) svetlosnog snopa(uklanjanje specle šuma koji nastaje usled
interferencije između modova u višemodalnom optičkom vlaknu), korišćenje ekstremne
adaptivne optike za injekciju difrakciono ograničene PSF(Point Spread Function) u jed-
nomodalno optičko vlakno. Takođe, poželjna je mehanička i termalna izolacija od okoline
te se spektrografi visoke rezolucije postavljaju na optičke stolove sa opcijom prigušivanja
oscilacija a ceo spektrograf se nalazi u vakuumskom sudu (u manje skupim realizacijama
3
Radi se takozvana ukrštena korelacija(Cross correlation) nekoliko stotina a ponekad je reči i o hil-
jadama linija. U ovom postupku traži se centroid svih linija a odnos signal-šum se skalira kao kvardatni
koren od broja korelisanih linija.

18
samo je echelle difrakciona rešetka smeštena u minijaturizovanu vakuumsku posudu).
Neki od bitnijih visokorezolucionih spektrografa su HARPHS, ELODIE, SOPHIE, SARG,
FIES, HERMES, HERCULES).
Sledeća spektrometrijska posmatračka tehnika meri varijacije u ekvivalentim širinama
Balmerovih linija (Kjeldsen et al. 1995). Promene u ekvivalentnim širinama su rezultat
fluktuacija temperature koje su indukovane neradijalnim oscilacijama. Veza između Ek-
vavilentne širine i temperature je predstavljena u obliku δΩ/Ω = CδT /T gde se uzima da
je C konstanta jednako ' 5. Konstanta C se dobija iz modelovanja atmosfera i osobina
Balmerovih linija za F i G zvezde. Ova tehnika je osetljiva na detekciju p modova niskog
reda (l ≤ 4) i neophodna je samo srednja spektralna rezolucija. Signal je oslobođen uticaja
mnogih šumova koji muče prethodnu tehniku a ekstremna stabilnost nije neophodna.
Sve zemaljske tehnike pate od velikog problema koji se vidi tek u obradi podataka: pro-
zor posmatranja koji je ograničen na određeni broj časova sa periodičnošću reda jednog
dana što uvodi lažne frekvencije u spektar zbog aliasing-a4 . Pošto periodinčne praznine u
vremenskim serijama u frekvencijski spektar unose nepostojeće frekvencije (Garcia 2015)
a prozor neometanog posmatranja od prosečno 8 sati omogućava samo nizak stepen ra-
zlikovanja bliskih frekvencija preduzimaju se kampanje radi posmatranja jedne ili grupe
ciljnih zvezda u međunarodnim mrežama teleskopa koji, strateški raspoređeni u mrežu,
posmatraju datu metu neprekdno(Whole earth telescope). Takođe jedno od rešenja je i
posmatranje sa stanice na Jjužnom polu koji pored višemesečnog neprekinutog posma-
tranja nudi i odlične posmatračke uslove.

5 Svemirske misije
Kako bi zaobišli poteškoće koje su prirodno deo svakog zemaljskog posmatranja, poput
uticaja atmosfere(scintilacije koja onemogućava preciznost reda mikromagnitude, limi-
tiranost spektralnog opsega), rupe u vremenskim serijama sa periodičnošću od jednog
dana koje unose šum u spektar, astronomi su se okrenuli mogućnosti dugih i neometanih
fotometrijskih posmatranja teleskopima u Zemljinoj orbiti.
WIRE(Wide Field Infrared Explorer ) prvobitno namenjen infracrvenim posmatranjima
ali zbog kvara na kriogenom sistemu glavni detektor je postao neupotrebiv a pomoćni
astrometrijski teleskop je iskorišćen za astroseizmološke studije. Ovo je prvi uređaj koji
je detektovao zvezdane oscilacije iz svemira. WIRE je koristio vremenske serije svetlosnih
krivih kako bi detektovao signal oscilacija a u stanju je bio da posmatra izabrane mete
tokom 40 minuta sa kadencom od 0.1 sekunde što je postavilo velika ograničenja na
spektralnu rezoluciju kao i na graničnu magnitudu meta. Satelit je uspešno detektovao
oscilacije u α Ursa Major i na Arkturusu.

4
Usled ovih poteškoća koriste se metode koje su inspirisane DFT-om ali imaju određene osobenosti
koje omogućavaju čišće izvlačenje signala. Popularna metoda je Lomb-Scragle periodogram -metoda koja
minimizuje χ2 grešku) kao i CLEAN algoritam potekao iz obrade signala u radioastronomiji.

19
 Misija Apertuda D(cm) Vidno polje(◦ × ◦ ) Gran. magnituda Br. posmatranih *
MOST 15 0.4x0.4 6 150
CoRoT 27 2.8x2.8 7 150 000
Kepler 95 10.5x10.5 12 206 000
K2-Kepler 95 10.5x10.5 12 160 000
WIRE 5.2 0.8x0.8 / 20
TESS 4×10 24x96 8 500 000
Tabela 1. Uporedni prikaz astreoseizmoloških satelitskih misija

MOST(Microvariability and Oscillations of STars telescope) satelit dizajniran i proizve-

den u Kanadi lansiran je 2003.godine. Specijalno namenjen astroseizmološkim studijama
tražio je znake oscilacija u oscilatorima sličnim Suncu, subpatuljcima niske metaličnosti
kao i na ro-AP zvezdama. Kao i sve satelistske misije do sad podaci se snimaju u vidu
vremenskih serija a satelit MOST bio je opremljen teleskopm aperture 15cm a vreme
provedeno na jednoj meti bilo je do 40 dana, što je veliki napredak u graničnoj magnitudi
i spektralnoj rezoluciji u odnosu na satelit WIRE.
COROT(skraćeno od Convection, Rotation and planetary Transits), misija osmišljena
i finansirana od strane CNES i ESA-e lansirana je krajem 2006. godine doneo je pravu
poplavu visokokvalitetnih astroseizmoloških posmatranja.

Slika 15. Defokusirana slika zvezda na CCD senzoru satelita COROT

Glavni zadatak ovog svemirskog teleskopa bio je visokoprecizna relativna fotometrija ve-
likog broja zvezda u širokom vidnom polju tokom veoma dugih neprekinutih posmatračkih
poteza (150 dana) istog tog vidnog polja. Posmatranja su izvođena tokom sledećih 7 god-
ina a jezgro satelita je teleskop prečnika glavnog ogledala od 27 cm koje je formiralo sliku
na 4 velikoformatna CCD senzora dimenzija 2048x4096 piksela. Kadenca posmatranja je
(za astroseizmološka 2 CCD-a) podešena na 32 sekude a s obzirom da su u pitanju frame
transfer senzori mrtvo vreme između dve sukcesivne ekspozicije je oko 20 procenata.

20
 Kepler misija označila je prelazak astroseizmologije od discipline u povoju u zrelu i
samostalnu oblast istraživanja. Ova misija koju je osmislila i finansirala NASA za cilj
je imala simultanu visokopreciznu fotometriju oko 200.000 u širokom vidnom polju od
115 stepeni kvadratnih. Glavni naučni cilj ove misije je detekcije tranzita ekstrasolarnih
planeta koje se nalaze u nastanjivoj zoni oko svojih matičnih zvezda. Za ispunjenje
ovako zahtevnog zadatka neophodna je precizna fotometrija u širokom i korigovanom
vidnom polju a vremenske serije, s obzirom da su veoma precizne istabilne, vrlo lako su
iskorišćene u svrhe astroseizmoloških istraživanja. Posmatranje oscilacija zvezda na celom
HR dijagramu omogućeno je sa dva moda snimanja; duga kadenca (30 minuta) omogućila
je detekciju oscilacija i merenje nekih parametara 13.000 crvenih divova a kratka kadenca
(1 minut) detekciju i karakterizaciju 500 oscilatora sličnih Suncu.
TESS(Transiting Exoplanet Survey Satellite) je satelit koji se sastoji od 4 nezavisne
kamere fokusne dužine 140 mm sa izuzetnom brzi optičkim sistemom koji omogućava
široko vidno poljo i PSF koji je optimalan za razmere piksela CCD senzora. Tokom dve
godine misije biće proučavano oko 500 000 zvezda na području neba koje je preko 400
puta veće od misije Kepler. Fokus će biti na bliskim zvezdama spektralnog tipa G,K i M
sa prividnim magnitudama manjim od 12. Kadenca snimaka je 30 minuta što ograničava
upotrebu ovog satelita na divove.

6 Zaključak
Pitagoresjka slika sveta kao o harmoniji brojnih odnosa, skladno ustrojenom sistemu koji
uređuju funkcionisanje kako fizičkog tako i matematičkog sveta neupitno je uticala, putem
nekada primetne a nekad neprimetne difuzije ideja, i na savremenu nauku. Astronomija,
najstarija od nauka koja se prva i razvila iz mitsko-ritualnih početaka u svom jezgru je
nesumnjivo čuvala ovu prasliku. Muzika sfera(Harmonices mundi), anahroni koncept,
proteran je iz domena empirijske nauke zajedno sa Epiciklima i Ptolomejskim viđen-
jem sveta združenim delovanjem Kopernikanske revolucije i Galilejevskim empirizmom.
Odblesak ove iskonske ideje o neraskidivoj protkanosti fizičkog i matematičkog sveta(u
ovom slučaju matematičkog opisa fizičkih pojava i analogije sa akustikom), može se naći
u nekoliko ključnih momenata tokom razvoja teorijske fizike ali sve do kraja XX veka
nije ova ideja ponovo našla uporište u astronomiji, i to ovaj put ne samo kao estetski
zadovoljajuća shema već kao empirijska činjenica. Spajanjem teorije zvezdane strukture,
fizike plazme sa savremenim optičkim tehnologijama i metodama analize podataka(poput
Diskretne Furijeove Transformacije) otvorena su vrata nove oblasti Astronomije: Astro-
seizmologije, proučavanja oscilacija zvezda putem promena u spektru ili krivoj sjaja. Šireći
opseg posrednika za svrhu proučavanja vasionskih objekata astronomska praksa je stalno
usvajala nove tehnike i tipove podataka a najnoviji dodatak proučavanju fizike zvezda
su astroseizmološki podaci. Nadopunjujući klasičnu spektroskopiju (kojom se određuju
metaličnost, površinska gravitacija itd.) astroseizmologija se pokazala kao moćan alat za
verifikaciju i ispravljanje modela zvezdane strukture i evolucije. Imajući u vidu brzinu
i način usvajanja novih tehnoloških dostignuća i posmatračkih tehnika može se sa sig-
urnošću tvrditi da će astroseizmološka posmatranja u skorijoj budućnosti postati isto tako
rutinska kao što su sada višekanalna fotometrija ili spektroskopija. Preciznije određivanje

21
modela zvezda, osetljivost na novu fiziku, detalji neutrinskog transporta kao i usavrša-
vanje kodova i modela kodovi zvezdane evolucije sad su daleko bliži nego pre dve decenije
zahvaljujući novostečenoj sposobnosti osluškivanja pulsa zvezda.

Literatura
1. Raskin et al:2013, A & A, “MAIA, a three-chanel imager for asteroseismology:instrument
design”
2.Huberb Daniel:2016, PoS, “Precision Stellar Astrophysucs in the Kepler Era”
3. Aerts Conny:2014, Proceedings IAU Symposium No.307,2014 New windows on massive
stars: asteroseismology, interferometry, and spectropolarymetry, “MAIA, a three-chanel
imager for asteroseismology:instrument design”
4. Garcia Rafael:2015, EES2014; Asteroseismology and next generation stellar models,
“OBSERVATIONAL TECHNIQUES TO MEASURE SSOLAR AND STELLAR OSCIL-
LATIONS”
5. Duval t.L.:1982, Nature,300,242-243 “A dispersion law for soalr oscillations”.
6. Handler Gerald:2015, arXiv:1205,6407v1, “Asteroseismology”.
7. Leighton, R.B. et al: 1962, ApJ,135,474.
8. Leibacher, J., & Stein, R.F. :1971, ApJL, 191-192.
9.Ulrich, R.K. :1970, ApJ, 162, 993.
10. Ðorđe Mušicki, Božidar Milić,1975, "Matematičke osnove teorijske fizike sa zbirkom
rešenih zadataka" .
11. Cox J.P. & Giuli R.T.,1968 "Principles of stellar structure", Gordon & Breach, New
York
12. Kjeldsen H. & Bedding T.R.:1995, A & A, 293,87-106, "Amplitudes of stellar oscil-
lations:the implications for asteroseismology"
13. Tassoul M.: 1980, ApJS,43,469, "Asymptotic approximations for stellar nonradial
pulsations"
14.Cowling T.G.:1941,Mon. Not. R. astr. Soc.,101,367-375, "The non-radial osscilations
of polytropic stars"
15. Eddington A.S.: 1926,"The Internal Constitution of the Stars", Cambridge University
Press.
15. Abramowitz M. & Stegun I.A. 1964, Handbook of Mathematical functions, NBS
16. Aerts C, Kurtz D.W. ,Christensen-Dalsgaard J. 2010, Asteroseismology, Springer
press
17. Christensen-Dalsgaard, 2014, Stellar Oscillations, Lecture Notes, Aarhus University
18. Unno W. , Osaki Y., Ando H.,& Shibahashi H.:1989, "Nonradial Oscillations of
Stars", University of Tokyo Press
19. Brown T.M.& Gilliland, R.L.: 1990,ApJ,350, 839-845.
20. Cox J.P. ,1962 Theory of Cepheid pulsation:Excitation Mechanisms", JILA, University
of Colorado and National Bureau of Standards, Colorado

Ovaj članak rađen je pod rukovodstvom prof dr Dejana Uroševića i mr Stanislava Miloše-
vića okviru predmeta Metodika nastave i istorija astronomije.

22
(Primljeno maja 2018)

23