1

Ljubodrag Duci Simonović

E-mail.comrade@orion.rs

ZEITGEIST FAŠIZAM

Zeitgeist pokret („The Zeitgeist Movement“) jedan je od najagresivnijih

mondijalističkih pokreta u savremenom svetu. On se prividno zasniva na kritici kapitalizma i
nastojanju da se stvori novi svet. U suštini, to je sajentološka sekta koja se zasniva na kvazi-
religioznom mitu o svemoći nauke i tehnike koji je jedan od najpogubnijih mitova koji su stvorili
ideolozi kapitalizma. Kritika kapitalizma lišena je humanističke, a to znači istorijske, društvene i
vizionarske dimenzije. Zeitgeist se ne zalaže za novi istorijski početak, već odbacuje istoriju i
obračunava se s čovekom kao istorijskim bićem. On ne pravi razliku između istorije i prošlosti i
svodi prošlost na izvor zla sa kojim se treba obračunati. Zeitgeist ukida dijalektiku istorije i
dijalektički um koji pruža mogućnost čoveku da izađe iz mraka prošlosti na svetlost istorije.
Ukidanjem istoričnosti ljudskog društva ukida se kulturno i slobodarsko nasleđe čovečanstva bez
koga nema mogućnosti za humanističku samorefleksiju, a to znači ni puta u budućnost. Čovek
bez istorijske samosvesti je obezglavljeni čovek; ljudi bez istorije su ljudi bez budućnosti.
Istovremeno, bez istoričnosti društva nema ni istoričnosti prirode, što znači da bez dijalektičkog
razvoja društva nema ni dijalektičkog razvoja prirode.
Zeitgeistov projekat budućnosti je par excellence politički projekat. On je zasnovan
na tome, da je kapitalizam otuđio od ljudi nauku i tehniku i da je njihova moć postala svojina
naučne i tehnokratske „elite“ koja upravlja sudbinom ljudi i „projektuje“ budućnost. Umesto da
je stvaralac svog sveta, čovek je postao oruđe tehnokratske „elite“ za realizovanje ideje
budućnosti koja je proizvod dehumanizovane tehnokratske mašte. „Pravljenje planova“
budućnosti zamenjuje kritičku analizu kapitalizma i političku borbu potlačenih radnih slojeva.
Budućnost nije proizvod svesnog angažovanja građana kao političkih bića koja su u stanju da
stvore humani svet, već je proizvod političkog jednoumlja koje je zaodenuto velom „nauke“ koja
dobija „objektivnu“ i na taj način nadljudsku dimenziju. Zeitgeist projekat budućnosti
pretpostavlja postojanje političkog centra moći koji određuje i usmerava društveni razvoj, što
podrazumeva i određivanje vrednosnog horizonta koji se ne može dovesti u pitanje. Autoritarno
ustrojstvo Zeitgeista simboličan je izraz nedodirljivosti i nepromenljivosti osnovnih principa na
kojima se temelji plan budućnosti. Zeitgeist ukida mogućnost stvaranja alternativnih svetova i u
tom smislu mogućnost da budućnost bude rezultat slobodnog izbora i stvaralačke prakse čoveka.
 2

Projektovanje budućnosti svodi se na njeno zadavanje. Zeitgeist ukida čoveka kao stvaralačko
biće koje je u stanju da stvori svoj svet i svodi ga na oruđe sa kojim „elita“ naučnika, na čelu sa
savremenim „Mesijom“ (Jacque Fresco), „stvara budućnost“ u kome će veštački čovek živeti u
veštačkom (denaturalizovanom i dehumanizovanom) svetu. U tom „projektu“ ljudi su svedeni na
armiju atomizovanih idiota koji treba da slede „viziju“ i sprovode direktive „Vođe“. Radi se o
tipičnom sektaškom pokretu koji se zasniva na kultu ličnosti: „Vođa“ je eskluzivni i
neprikosnoveni vlasnik „istine“. Zeitgeist projekcija budućnosti je oblik u kome se pojavljuje na
kapitalistički način degenerisana vizionarska svest koja se zasniva na istom principu na kome se
zasnivaju kako religije, tako i holivudska filmska industrija: izmišljanje iluzornih svetova zamenjuje
političku borbu potlačenih za humani svet. Zeitgeist je jedan od načina na koji kapitalizam
degeneriše nastojanje čoveka da stvori svoj svet rukovodeći se humanističkom vizionarskom
maštom. Umesto humanističke vizije budućnosti, nudi se tehnokratski zasnovana vizija koja svodi
svet na naučno zasnovani i tehnički usavršeni koncentracioni logor. To je, zapravo, veštački svet
koji se zasniva na tehničkim izumima, tehnokratskom umu i tehnokratskoj praksi. Na kapitalistički
način degenerisanog čoveka treba zatvoriti u svet koji je postao tehnički kavez iz koga nema
izlaza.
Ideolozi Zeitgeista odbacuju jedno od najvažnijih nasleđa francuskih prosvetitelja
i nemačke klasične filozofije: ideju poumljenja sveta od strane čoveka kao emancipovanog
umnog bića. Zeitgeist sledi jednu od osnovnih intencija na kapitalistički način degenerisane
nauke: da se obračuna s metafizikom, filozofijom, s poetičkim bićem čoveka, s duhom,
vrednosnim rasuđivanjem, erotskim, kao i s kritičkim i vizionarskim umom. Zeitgeist je oblik u
kome se pojavljuje na kapitalistički način degenerisani um. On ne pravi razliku između
inteligencije i uma i svodi um na instrumentalizovani ratio koji je oslobođen "vrednosnih
predrasuda" i težnje za istinom. Umesto dijalektičkog i na toj osnovi vizionarskog uma, nameće
se redukcionistički sajentistički um koji ima mehaničku prirodu. Istovremeno, Zeitgeist se zasniva
na tehnokratskom misticizmu koji ima instrumentalni karakter. Mistika nije izraz misterije života
koja se zasniva na strahu od prirodnih sila, već je sredstvo za mistifikovanje vladajuće moći koja
se zasniva na savladanim silama prirode. Osnovna uloga Zeitgeista je da "posreduje" između
sveta i čoveka tako, da putem tehnokratske mitologije uništi umni odnos čoveka prema svetu i
kritičko-vizionarsku svest. Mistifikacija postojećeg sveta i uništavanje uma su dve strane Zeitgeist
doktrine. Zeitgeist ideologija je jedna od pojavnih oblika destruktivnog kapitalističkog
iracionalizma. Ona nagoveštava konačnu smrt homo sapiensa.
Zeitgeist ne polazi od postojećeg sveta kao pozitivnog, već kao negativnog osnova
u odnosu prema kome razvija svoju ideju budućnosti polazeći od idealizovanog tehničkog sveta.
Problem je u tome, što postojeći svet sadrži i kulturu, kritičku svest, političke pokrete koji teže
 3

novom svetu, kao i emancipatorske tekovine koje pružaju mogućnost za iskorak iz njega. Na
udaru Zeitgeista je pre svega emancipatorsko nasleđe prosvetiteljstva, ideje-vodilje Francuske
građanske revolucije, kao i demokratska prava i institucije koje su uspostavljene u najrazvijenijim
kapitalističkim zemljama u XIX i XX veku. Zeitgeistov univerzalni metodološki princip glasi:
osakatiti emancipatorske mogućnosti progresa i iskoristiti ih za obračun sa slobodarskom borbom
ljudi. "Predviđanje" budućnosti postaje njeno "stvaranje" uništavanjem emancipatorskog nasleđa
čovečanstva koje otvara mogućnost za iskorak iz tehničkog sveta. Zeitgeist nudi „budućnost“ koja
se nalazi u sferi kapitalistički proizvedenog vremena i prostora koji imaju mehaničku prirodu.
Nastojanje da se postigne jedinstvo tehnokratskog uma s realnošću svodi se na podređivanje
ljudi totalitarnoj volji vladajuće tehnokratske „elite“. Zeitgeistova gnoseologija ne oslanja se na
autoritet nauke, već na autoritet vladajuće moći koja se služi naukom kao ekskluzivnim političkim
oruđem za obračun s emancipatorskim potencijalima građanskog društva. Naučno zasnovani
"objektivizam" postaje maska za politički (klasni) voluntarizam koji je izražen u maksimi
auctoritas, non veritas facit legem. "Istina" postaje proizvod instrumentalizovanog uma i lišena je
slobodarske, moralne i estetske dimenzije. U tom kontekstu, sociologija je svedena na Kontovu
"socijalnu fiziku" (“physique sociale”/Auguste Comte), a ova na politiku kao dehumanizovanu
tehniku vladanja. U konačnom, Zeitgeist nastoji da svaki segment života stavi pod kontrolu
vladajuće (samo)volje i da ukine sve one sfere koje mogu da je ograniče.
U Platonovoj ideji države filozofi, kao najumniji ljudi, su ti koji vladaju. Isto je sa
hrišćanskom tradicijom, sa francuskim prosvetiteljima i nemačkom klasičnom filozofijom. Umni
ljudi treba da vladaju jer je um taj koji vodi čoveka istini. Zeitgeist odbacuje ideju istine koja se
zasniva na vrednosnim (humanističkim) kriterijumima i stvara mit o „objektivnoj“ naučnoj istini
koja je lišena vrednosnog rasuđivanja. Istina se ne nalazi u čoveku, već je zadata sajentističkom
matricom stvaranja sveta i ima tehnokratski karakter. Do istine se ne dolazi umovanjem koje se
zasniva na sučeljavanju stavova, već je ona zadata putem neprikosnovenog pozitivističkog
naučnog uma. Sva pitanja i odgovori nalaze se u centralnom kompjuteru koji je i bukvalno
„mozak“ čovečanstva koga programira i opskrbljuje informacijama samoproklamovana
tehnokratska „elita“. „Socijalni inženjeri“, na čelu sa „Vođom“, su ti koji rukovodeći se „naučnim
umom“ određuju šta je bitno i šta treba ljudima. Radi se o ogoljenom tehnokratskom
voluntarizmu: svetom vladaju vladari iz senke koji se kriju iza kompjutera i koji ne snose bilo
kakvu odgovornost za svoje projekte. Budući da se rad kompjutera zasniva na naučnoj
egzaktnosti, on može da „razume“ samo one informacije koje imaju kvantitativnu dimenziju, a ne
i one „informacije“ koji imaju emotivnu, erotsku, moralnu, filozofsku, umetničku, duhovnu, ili
poetičku prirodu. Da bi čovek mogao da se obrati kompjuteru on prethodno mora da se liši
ljudskosti. Zeitgeist sistem obrazovanja ne teži da stvori umne ljude, već tehničku inteligenciju,
 4

što znači ne one koji će težiti istini, već one koji će težiti „rešavanju problema“ u okviru
postojećeg sveta koji ne sme biti doveden u pitanje. On treba da iznedri „najinteligentnije“ koji
će biti u stanju da manipulišu tehnikom i vladaju ljudima, a ne one koji će imati kritički um i koji
će težiti novim svetovima. Zeitgeist sistem obrazovanja zasniva se na „naučnoj istini“ da nema
istorije, a samim tim ni budućnosti. Otuda je njegov najvažniji zadatak da spreči da se razvije
dijalektički um i time slobodarska i vizionarska svest ljudi. Po Šileru (Friedrich Schiller),
„vaspitanje putem umetnosti je vaspitanje za umetnost“. Zeitgeist obrazovanje je način sakaćenja
ljudi kao umetničkih bića i njihovo vaspitanje za svet koji se zasniva na tehnokratskoj
funkcionalnosti i efikasnosti.
Uprkos tome što odbacuje istoriju, Zeitgeist se zasniva na idejama koje imaju
istorijsku prirodu. Ona je utemeljena u filozofiji Frencisa Bekona (Francis Bacon), pretečom
moderne nauke i pozitivizma; u „socijalnoj fizici“ Ogista Konta (Auguste Comte), tvorcem
sociologije; u političkoj filozofiji Frederika Le Plea (Frédéric le Play); kao i u maksimi Hipolita Tena
(Hippolyte Taine): „Taisons-nous, obeissons, vivons dans la science!“ („Umuknimo, pokorimo se,
živimo u nauci!“) - koja bi mogla biti proglašena za „kategorički imperativ“ Zeitgeist pokreta.
Ukoliko Zeitgeist doktrinu uporedimo sa Bekonovom filozofijom, videćemo da im je zajedničko to
što odbacuju duhovni autoritet kao kriterijum za određivanje ispravnosti mišljenja i delanja. Po
Bekonu, cilj nauke nije stvaranje duhovnog, već materijalnog bogatstva. Ne duhovnost, već je
tehnika, kao sposobnost ovladavanja prirodom radi njenog iskorišćavanja, najautentičniji izraz
ljudskih moći i osnov "poboljšanja čovečanstva". Umesto težnje ka istini i razvoju umnosti,
dominira težnja ka sticanju znanja koje omogućava razvoj produktivističkih (tehničkih) moći
čoveka radi njegovog ovladavanja prirodom. Već se kod Bekona susrećemo sa idejom o “svetskoj
civilizaciji”, kao i sa idejom da se upotrebom nauke omogući čoveku da "koristi svoje pravo na
prirodu". Bekonova "nova nauka" (New Science) ne služi samo zato da uveća znanje čoveka o
prirodi, već i da pruži mogućnost čoveku da ovlada njome i na taj način stvori bolji život. Bekon
teži "velikoj obnovi" (Great Instauration) pri čemu se tehnika svodi na modernizovanu magiju
putem koje se ono što je "u prirodi stvari" koristi za razvoj ljudskih moći. Tumačeći Bekona,
Mihailo Marković, jedan od najvažnijih predstavnika jugoslovenske praxis filozofije, ukazuje na
Bekonov odnos prema prirodi: "Put ka saznanju je najpre oslobođenje duha od svih predrasuda i
fiksiranih predubeđenja (Bekon ih zove idolima), a zatim ponizno posmatranje prirode, uvek sa
dubokim poštovanjem za ono što ona ima da nas nauči. "Prirodu možemo zavoleti samo ako je
prethodno slušamo". (...) Prirodu treba otkrivati induktivnim zapažanjem. Čovek treba da
postane njen "sluga i tumač", ali samo zato da bi na kraju zavladao prirodom radi svojih
sopstvenih svrha." Otuda “ljudi treba da prestanu da se bore jedni sa drugima i treba da svoje
sjedinjene napore okrenu ka zajedničkom neprijatelju - nepokorenoj prirodi”. Da bi se shvatila
 5

prava priroda Bekonove misli, treba imati u vidu vreme u kome je nastala - u kome je došlo do
razvoja delatno-menjalačkih moći čoveka koje mu pružaju mogućnost da se oslobodi religiozne
dogmatike i prirodnog determinizma. U savremenom svetu, tehnika nije izraz razvoja ljudskih
moći i mogućnost oslobađanja čoveka od prirodnog determinizma, već je sredstvo za uništavanje
prirode i čoveka. Umesto da je slobodarska, tehnika je postala tlačiteljska i destruktivna moć. Na
tome se zasniva Zeitgeist projekat budućnosti. Zeitgeist ne nastoji da iskoristi tehniku da bi
omogućio razvoj ljudskih moći, nego da bi omogućio uspostavljanje totalne vlasti nad ljudima.
Zeitgeist obračun s kapitalizmom je, zapravo, obračun s čovekom kao slobodarskim bićem i
prirodom kao životvornom celinom.
Kod Bekona nauka nema društveno-kritičku i humanističko-vizionarsku, već
praktično-produktivističku dimenziju. Ona nije sredstvo za oslobađanje čoveka klasnog poretka i
za stvaranje humanističke vizije budućnosti koja će se zasnivati na razvoju međuljudskih odnosa,
stvaralačkog bića čoveka i oplemenjivanju prirode, već je svedena na sredstvo za ovladavanje
prirodom radi zadovoljavanja materijalnih potreba čoveka, čemu je podređena i društvena
praksa. U "Novum Organum"-u Bekon se zalaže za upoznavanje sa uzrocima pojava i događaja da
bi se moglo adekvatno delovati i uvećati moć čoveka nad prirodom. Taj princip će postati jedno
od osnovnih političkih načela Kontove “socijalne fizike”. Nauka postaje sredstvo za proučavanje
društvene realnosti da bi moglo da se pravovremeno i efikasno deluje radi očuvanja vladajućeg
poretka. To je pravi smisao maksime savoir pour prevoir, prevoir pour agir (“znati da bi se
predvidelo, predvideti da bi se delovalo”) koja je osnovni orijentir naučnicima, koji su svedeni na
"socijalne inžinjere", u njihovom odnosu prema društvu i budućnosti. Pretvaranje nauke od
sredstva za ovladavanje prirodom u sredstvo za ovladavanje ljudima predstavlja suštinu Kontove
“socijalne fizike” i vrhovni politički princip Zeitgeista: saznajno-produktivistička moć čoveka
postaje moć manipulacije ljudima - koja je koncentrisana u rukama tehnokratske „elite“. Nauka i
tehnika, kao način ovladavanja prirodnim zakonima, postaju sredstvo tehnokratije za obračun s
emancipatorskim nasleđem čovečanstva i ljudskim moćima, i za podređivanje društva zakonima
koji vladaju u tehničkom svetu.
Uprkos tome što lišava nauku mogućnosti da bude kritička teorija društva, Bekon
u nauci vidi način razvoja ljudskih snaga u odnosu prema vladajućem (aristokratskom) poretku
čija je vlast utemeljena u (religioznoj) dogmi koja onemogućava razvoj stvaralačko-
produktivističkih moći čoveka. Na taj način nauka koja se zasniva na činjenicama i induktivnom
načinu mišljenja postaje sredstvo sa kojim se ruše predrasude koje onemogućavaju povećanje
izvesnosti ljudskog opstanka i iskorak iz postojećeg sveta. Bekonov naučni um pojavljuje se kao
mogućnost buđenja stvaralačkih moći čoveka koje su u stanju da prevaziđu postojeći svet. Bekon
teži stvaranju novog sveta kome odgovara "nova filozofija" koju on vidi kao "aktivnu nauku"
 6

(Active Science). Njen "istinski i zakonit cilj nije drugo nego obogatiti ljudski život novim otkrićima
i moćima" (Marković). U ovom kontekstu, posebnu dimenziju dobija Bekonova vizija budućnosti
koju je on dao u svom delu „Nova Atlantida“ („New Atlantis“). Zamišljeno ostrvo „Bensalem“
(„Land of Peace“/“Zemlja mira“), koje je Bekonova projekcija budućeg sveta, je „slobodno od
svake prljavštine i gnusobe“ („free from all pollution or foulness“) i kao takvo je „devica sveta“
(„the virgin of the world“).
I Zeitgeist polazi od toga da tehnika može da bude od koristi ljudima i da može da
poveća izvesnost njihovog opstanka. Međutim, danas se ne radi samo o odbacivanju dogmi i
predrasuda, već i emancipatorskog nasleđa modernog društva, kao i humane budućnosti koja na
njenom osnovu može da bude stvorena. Zeitgeist nastoji da iskoristi tehniku da u potpunosti
podredi čoveka tehničkom svetu i tehnokratskoj “eliti” koja vlada tim svetom. Na taj način,
tehnika postaje sredstvo za uništavanje emancipatorskog nasleđa i emancipatorskih potencijala
čovečanstva. Zeitgeist se obračunava s umom polazeći od toga da je poziv na um po pravilu bio i
poziv na oslobađanje čoveka stega postojećeg i na stvaranje sveta koji odgovara idealima
ljudskosti. Uprkos svom pozitivističkom karakteru, Bekonova nauka otvara mogućnost za razvoj
emancipatorskih potencijala čovečanstva. Jezdeći na valu destruktivne tehničke civilizacije koju je
stvorio kapitalizam, Zeitgeistov projekat budućnosti ne podrazumeva samo uništenje
emancipatorskih potencijala čovečanstva, već i uništenje čoveka kao prirodnog bića i prirode kao
životvorne celine. Ovo je, ujedno, odgovor na pitanje da li Zeitgeist projekat budućnosti pruža
mogućnost da se spreči uništenje života na Zemlji i povećava verovatnoću opstanka čovečanstva?
Zeitgeist pruža mogućnost za opstanak prirode i čovečanstva tako što uništava prirodnost prirode
i čovečnost čoveka. On sledi osnovnu tendenciju u razvoju kapitalizma: uništava prirodu i čoveka
tako što stvara “novi svet” – tehničku civilizaciju i “prirodu” i “čoveka” koji odgovaraju tom svetu.
Zeitgeist ne koristi induktivni metod, kao što to čini Bekon, već polazi od zadatog
političkog cilja i u tom kontekstu vrši odabir činjenica, daje im takvo tumačenje i dolazi do takvih
zaključaka koji treba da omoguće njegovo ostvarenje. Pri tome, Zeitgeist se ne služi metodima
koji pružaju mogućnost empirijske provere i racionalnog dokazivanja, već izlaže svoje stavove u
obliku svojevrsnih propovedi sa kojima pokušava da prodre u podsvest ljudi i "iz dubine duše" ih
pridobije za svoje ciljeve. “Vođa” se ne obraća javnosti kao naučnik, već kao Mesija koji treba da
realizuje "svetu misiju": da dovede čovečanstvo u tehnički proizvedenu “svetu zemlju”. Zeitgeist
ne teži stvaranju umnih ljudi koji su u stanju da samostalno donose sudove, već sekte odanih
sledbenika koji bespogovorno izvršavaju ono što se od njih traži. Zeitgeist odbacuje žudnju za
istinom, dijalog, kritiku... On ne teži stvaranju "nove umnosti", već novog bezumlja, tačnije
dehumanizovani i instrumentalizovani ratio postaje sredstvo vladajuće "elite" za stvaranje
neumnog sveta. Zeitgeist se obračunava s čovekom kao samosvesnim bićem i ukida svesni odnos
 7

čoveka prema svetu. Budući da je čovek fatalno podređen “objektivnoj” nauci, emancipovana
samosvest, poput moralne svesti, postaje balast koja ometa čoveka da se usresredi na
pospešivanje progresa. Ne razvoj kritičke i vizionarske, već stvaranje slepe sektaške svesti osnovni
je smisao Zeitgeist dogmatike: fanatizam i idiotizam su krajnji rezultati Zeitgeist “prosvetljenja”.
U Zeitgeist doktrini postoji sukob između progresa koji se zasniva na razvoju
nauke i nastojanja da se uspostavi tehnokratski zasnovani društveni red odbacivanjem
emancipatorskih mogućnosti nauke. Jer, razvoj nauke znači razvoj ljudskih moći koje traže nove
prostore. Upravo nauka mora da dovodi u pitanje postojeće stanje stvari da bi mogla da dođe do
novih odgovora, što znači da nema progresa bez sumnje u postojeće i nastojanja da se stvori
(otkrije) novum. Pored toga, rezultati naučnog uma nemaju granice i predstavljaju baštinu
čovečanstva. Sukob između nastojanja da se nauka svede na političko sredstvo za zaustavljanje
društvenog razvoja i njenih emancipatorskih potencijala, pojavljuje se kao sukob između
tehničkog i humanističkog uma. Čovek se danas sve dramatičnije sučeljava sa na kapitalistički
način degenerisanom naukom i tehnikom. Umesto da su sredstvo za oslobađanje čoveka
zavisnosti od prirode i za njeno oplemenjivanje, one su postale sredstvo za uništavanje prirode i
čoveka. Nauka nema „objektivnu“ dimenziju i ne može sama po sebi da bude vladajuća moć.
Samo u kontekstu humanističkog političkog pokreta koji se zasniva na slobodarskom i kulturnom
nasleđu čovečanstva, a to znači koji se rukovodi humanističkom vizijom sveta, emancipatorske
mogućnosti nauke i tehnike mogu da budu realizovane.
Kod Zeitgeista dominira instrumentalizovana naučna svest sa kojom se nastoji
ukloniti emancipatorski rezultati i potencijali modernog (naučnog i filozofskog) uma. Zeitgeist
sledi izvornu intenciju pozitivne filozofije i nastoji da izvrši političko instrumentalizovanje uma.
Pretvaranje filozofije u pozitivističku disciplinu putem nauke pretpostavlja pretvaranje nauke u
tehničko sredstvo dehumanizovane i represivne politike. Ukidanje filozofije naukom moguće je
tek pošto se nauci ukine njena stvaralačka i progresivna priroda i ona dobije manipulativni
(tehničko-izvršilački) karakter kao instrument vladajuće klase za planiranje "budućnosti" i
sprovođenje "progresa". Nauka postaje sredstvo za čišćenje filozofije od svega što pruža
mogućnost za kritički odnos prema postojećem svetu sa aspekta emancipatorskih mogućnosti
koje su stvorene u građanskom društvu, i sa aspekta ideje budućnosti koja teži stvaranju novog
sveta. Istovremeno, Zeitgeist "prevazilazi" filozofiju naukom, koja je postala tehnokratska religija,
tako što joj oduzima umnost i kritičnost, što znači tako što je lišava njene biti i na taj način joj
oduzima razlog postojanja. “Objektivna” nauka predstavlja kraj filozofije.
Ukidajući vrednosno rasuđivanje, Zeitgeist ukida razliku između politike i
tehnike. Tačnije, politika postaje tehnika vladanja "masama" koja je lišena humanističkog
sadržaja i koja se rukovodi interesima vladajuće klase i logikom tehnokratske efikasnosti. To nije
 8

antička veština (tehne) vladanja koja podrazumeva vrlinu (arete), što znači normativni (religiozni)
okvir koji je kriterijum za ocenu ispravnog delanja. Kod Zeitgeista nema ispravnog delanja,
tačnije, samo ono delanje je ispravno koje se rukovodi principom tehnokratske efikasnosti.
Politika kao dehumanizovana tehnika vladanja postaje oblik u kome se realizuje pozitivna nauka.
Osnovni interes nove klase ne sastoji se u ostvarivanju materijalne dobiti njenih članova, već u
očuvanju vladajućeg poretka i time njihove neprikosnovene vlasti. Nije više egoizam, koji teži
ličnom bogaćenju, već je dominirajući upravljački položaj i svest o superiornosti koji iz njega
proističe osnov sticanja klasne (samo)svesti. Hijerarhijsko ustrojstvo poretka koji ima
tehnokratski karakter dovodi do toga da se neprestano reprodukuje “elita” onih koji su
“najinteligentniji” i koji su, samim tim, predodređeni da budu “vođe”. Kriterijum po kome se
određuje legitimnost vlasti zadat je samom prirodom vladajućeg poretka. Oni koji vladaju
predodređeni su da vladaju samim tim što su na vlasti. Kritika vladajuće “elite” je isključena,
budući da se opstanak poretka zasniva na njenoj neprikosnovenoj “inteligenciji”. Vladajući
tehnokratski mehanizam je, zapravo, samo oblik u kome se pojavljuje kvazi-religiozno ustrojstvo
vladajućeg poretka, a “superiorna inteligencija elite” samo maska iza koje se krije fanatična
autoritarna svest.
U nastojanju da ovlada čovekom Zeitgeist ne može da se osloni na njegov strah od
prirodnih sila. U modernom dobu nauka predstavlja "pobedu" čoveka nad prirodnim silama -
osnovnim izvorom antičke misterije i obogotvorenja prirode (života). Zeitgeist nastoji da liši
čoveka te baštine dobro uviđajući da oslobađanje čoveka od robovanja prirodi stvara mogućnost
za njegovo oslobađanje od robovanja otuđenim centrima društvene moći. Zeitgeist se
obračunava s demistifikujućom moći nauke da bi je (zlo)upotrebio da mistifikuje vladajući duh
novog poretka. Nauka postaje sredstvo za proizvođenje savremene tehnokratske misterije,
između ostalog u vidu “Projekat Venera” (“Venus Project”), sa kojom treba obogotvoriti vladajuće
principe tehničke civilizacije i izazvati strahopoštovanje prema njima. Umesto antičkog jedinstva
života i misterije, uspostavljena je politička manipulacija tehnokratske "elite" koja pokušava,
korišćenjem nauke, da prekrije "misterioznim" velom primitivnu (ovozemaljsku) moć i da prodre
u podsvest ljudi. Zeitgeist ideologija postaje sredstvo za mistifikovanje sveta u kome su
stvaralačke moći čoveka pobedile mistične "nadljudske sile". Sprečavanje da čovek razvijajući
proizvodne snage i svoje stvaralačke moći menja društvene odnose i svoj (potčinjeni) položaj u
društvu, odnosno, da stekne samosvest kao stvaralac društvenih dobara i sposobnost da upravlja
društvenim procesima, jedan je od najvažnijih ciljeva Zeitgeista. Zbog toga njegovi ideolozi sa
takvom revnošću nastoje da saseku emancipatorske (istorijske) korene čovečanstva i da se
obračunaju sa samosvešću čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Zeitgeist
obezvređuje produktivistički aktivizam radnih "masa" i njegove rezultate pretvara u sredstvo za
 9

uspostavljanje nove totalitarne vlasti. On je jedan od političkih pokreta koji nastoji da pretvori od
čoveka otuđenu stvaralačku moć u oruđe za njegovo porobljavanje. "Pobeda" radnika nad
prirodom postaje pobeda tehnokratije nad "radnim masama". Oslobađajuće moći i stvaralačka
praksa čoveka postaju anti-slobodarska moć - čovek postaje žrtva razvoja sopstvenih
produktivističkih (stvaralačkih) moći. U helenskom svetu čovek je bio "igračka bogova" (Platon); u
Zeitgeist svetu on postaje igračka tehnokratije.
Totalitarni karakter Zeitgeist budućeg društva zasnovan je na tome, da je
opstanak zajednice uslovljen efikasnim funkcionisanjem tehničkog sistema koji, putem
centralnog kompjutera koji ima ulogu “mozga”, drži sve pod svojom kontrolom. Poremećaj u radu
bilo kog segmenta dovodi u pitanje funkcionisanje celog sistema. Totalitarni karakter sistema
upravljanja uslovljen je totalitarnim karakterom tehničkog mehanizma putem koga se
obezbeđuje funkcionisanje i opstanak zajednice. To je ono što čini da sama “inteligencija”, kao
vrhunska veština upravljanja tehnikom, postane od ljudi otuđena i nad ljudima vladajuća moć.
Vladajuća “elita” nema humani status, već je nosilac “inteligencije” koja upravlja mehanizmom sa
kojim se obezbeđuje opstanak zajednice i kao takva ima status sličan onome koji je imala
sveštenička kasta u antičkim civilizacijama. Budući da se sve proizvodi (uključujući i hranu) i da
ima veštački karakter, besprekorno funkcionisanje sistema ima prvorazredni egzistencijalni značaj
za zajednicu. Međuljudski odnosi kao i svest ljudi uslovljeni su totalitarnim karakterom načina
obezbeđivanja egzistencije i na njemu zasnovanom upravljačkom mehanizmu. Kritičko mišljenje
ne dovodi samo u pitanje autoritarnu strukturu vlasti, već i funkcionisanje mehanizma sa kojim
se obezbeđuje opstanak društva. Slobodа mišljenja i izražavanja imaju antiegzistencijalni
karakter.
Projekat budućnosti za koji se zalaže Zeitgest ne teži da stvori poredak koji će biti
superioran kapitalizmu u humanističkom, već u egzistencijalnom smislu. On je odgovor na sve
dramatičniju egzistencijalnu ugroženost čovečanstva i kao takav pokušaj stvaranja “racionalne
alternative” destruktivnom kapitalističkom iracionalizmu. Problem je u tome, što to nije odgovor
koji se zasniva na humanističkom nasleđu čovečanstva, kao i na emancipatorskim potencijalima
ljudi i životvornim potencijalima prirode, već na nauci i tehnici koje su dehumanizovane i koje su
postale od čoveka otuđene i nad čovekom vladajuće moći. Zeitgeist ne nastoji da vrati ljudima
njihove stvaralačke moći, već da ih iskoristi za stvaranje novog totalitarnog poretka u kome će
tehnika, u vidu tehnokratske “elite”, imati neprikosnovenu vlast nad ljudima. Upravljanje
tehničkim procesima koji imaju totalitarni karakter pojavljuje se u obliku uspostavljanja
totalitarne vlasti nad ljudima. Onaj ko u svojim rukama drži procese koji obezbeđuju egzistenciju
zajednice po prirodi stvari postaje gospodar nad ljudima. Zeitgeist sledi ekspanzionistički duh
monopolističkog kapitalizma koji omogućava novoj "gospodarskoj rasi" da uspostavi monopol
 10

nad naukom i tehnikom i globalizuje svoju moć. Ovladavanje zakonima prirode postaje sredstvo
za potpuno potčinjavanje čoveka samovolji tehnokratije i za zaustavljanje istorije.
Zeitgeist je kvazi-religija koja odbacuje kulturno nasleđe čovečanstva. Naučno
„prosvetljenje“, na kome insistira Zeitgeist, ne zasniva se na emancipatorskom nasleđu
nacionalnih kultura i građanskog društva, pogotovu ne na istorijskoj borbi radnika za pravedno
društvo. Što se tiče obračuna Zeitgeista s religijom, to nije obračun s iluzornim svetovima i
iluzornom svešću, već obračun s čovekom kao duhovnim bićem. Obračun s idejom
transcendencije, koja u sebi nosi integrišuću ideju čovečanstva i ideju jednakosti, postaje jedan
od načina na koji se uništava humanistička mašta. Zeitgeist ne pravi razliku između
emancipovane religiozne svesti i religije koju nameću religiozne institucije koja je samo maska
koja služi da se obogotvori privatna svojina i klasni poredak koji se zasniva na eksploataciji
radnika. Religiozna svest je jedan od najvažnijih istorijskih oblika razvoja čoveka kao duhovnog
bića. Bez helenske duhovnosti, koja ima par excellence religioznu prirodu, ne može se zamisliti
moderna civilizacija. Isto je sa hrišćanstvom i srednjovekovnom civilizacijom, kao i sa
renesansom. Sve se to nalazi u duhovnom „genetskom kodu“ čovečanstva bez čega budućnost
nije moguća. I ovde se pokazuje da Zeitgeist ne pravi razliku između odbacivanja i prevazilaženja
prošlosti i da nema poštovanje prema emancipatorskom nasleđu čovečanstva, a to pre svega
znači prema čoveku kao istorijskom biću.
Ukoliko se stvari sagledavaju u političkoj i istorijskoj ravni, Zeitgeist pokret je,
zapravo, oblik u kome tehnokratija stiče političku samosvest i postaje nova klasa – koja nastoji da
izađe iz senke kapitalista i preuzme vlast. Ona odbacuju privatnu svojinu i novac, osnovne poluge
vlasti kapitalista, jer kao tehnička „elita“, koja u svojim rukama ima tehnička sredstva sa kojima
upravlja društvom, ima de facto neprikosnovenu vlast nad ljudima. Ono što radi „Vođa“ sa svojim
„saradnicima“ je uobličavanje klasne samosvesti tehnokratije kao upravljačke klase. Marksovim
rečima kazano, radi se o postajanju tehnokratije od klase po sebi – klasom za sebe. Nauka, lišena
vrednosnog rasuđivanja, je nova religija nove klase. Neprikosnovenost „objektivnog“ naučnog
znanja zamenjuje neprikosnovenost „boga“. U središtu „grada budućnosti“ ne nalazi se
univerzitet, pozorište, muzej, crkva, galerija, ili biblioteka, već na tehnički način proizvedeno
božanstvo: svemoćni kompjuter. On postaje „Idol“ iza koga se kriju samoproklamovani vladari iz
senke koji određuju sudbinu ljudi, a da ne snose bilo kakvu odgovornost za svoje postupke. Ono
što Zeitgeistu daje takav značaj je to što je tehnika postala noseća snaga društvenog razvoja i
najvažnije sredstvo za obezbeđivanje vlasti nad radnim slojevima. Zeitgeist se, kao i drugi slični
politički pokreti, služi humanističom retorikom, ali je on čedo kapitalizma i hrani se krvavim
mlekom koje šiklja iz čeličnih kapitalističkih slavina.
 11

Kao što priroda kritikovanog uslovljava prirodu njegove kritike, tako priroda
vladajućeg poretka uslovljava prirodu borbe protiv njega. Da ljudi ne bi shvatili pravu prirodu
kapitalizma i razvili odgovarajuću strategiju borbe protiv njega, Zeitgeist svodi kapitalizam na one
njegove osobenosti koje ne ukazuju na nužnost radikalne političke borbe potlačenih radnih
slojeva i građana protiv kapitalizma. U tom kontekstu, propagandisti Zeitgeista prikrivaju da je
njihova analiza i kritika kapitalizma zasnivana na političkom projektu koji odbacuje borbu
potlačenih radnih slojeva za slobodu. Pod prividom „naučnog objektivizma“ uklanja se politička
analiza kapitalizma koja ukazuje na to da se radi o klasnom društvu koje se zasniva na vlasti
kapitalista nad radnicima koja se obezbeđuje putem policije, vojske, tajnih službi (samo ih u SAD
ima skoro 3200 (!) i zapošljavaju gotovo 850 000 ljudi), para-militarističkih, kriminalnih i
mafijaških grupa, javnih medija, industrije zabave, crkve... Obračun Zeitgeista s istorijom zapravo
je obračun s istorijskom borbom radnih slojeva protiv klasnog poretka i kolonijalizma. Vođama
Zeitgeista ne pada na pamet da se obračunaju s Američkom i Francuskom revolucijom, jer je
putem njih građanska klasa došla na vlast, ali se bespoštedno obračunavaju s Ruskom i Kineskom
revolucijom – jer su u njima radnici i seljaci zbacili sa vlasti kapitaliste i oslobodili se kolonijalnog
jarma. Radničke i anti-kolonijalne revolucije svedene su na „zločin“. Isto tako, vođama Zeitgeista
ne pada na pamet da progovore o monstruoznim zločinima kapitalista i njihovih kolonijalnih
falangi jer u svetlu tih zločina seljačke, radničke i anti-kolonijalne revolucije dobijaju pravu,
emancipatorsku i egzistencijalnu dimenziju. Oni ne pominju monstruoznu kampanju istrebljenja
desetine miliona severnoameričkih starosedelaca od strane američkih kapitalista; bestijalna
ubistva i smrt od iscrpljenosti na desetine miliona Afrikanaca koji su kao robovi radili na
plantažama američkih zemljoposednika; o desetinama miliona dece koja su, u vreme industrijske
revolucije, umrla u rudnicima i fabrikama u kojima su radila i po 14 sati dnevno; o desetinama
miliona radnika i seljaka koji su izginuli u Prvom i Drugom svetskom ratu koje su pokrenuli
evropski, američki i japanski kapitalisti; o stravičnim zločinima evropskih kapitalista u Kini, Indiji,
Africi, u Centralnoj i Južnoj Americi i na Bliskom Istoku u kojima je ubijeno preko 200 miliona
ljudi, uključujući i milione dece; o desetinama zločinačkih „humanitarnih intervencija“ koje su
posle Drugog svetskog rata pokrenuli američki kapitalisti da bi oteli tuđe teritorije i omogućili
razvoj vojno-industrijskog kompleksa koji je kičma „novog svetskog poretka“ i najveća opasnost
za opstanak čovečanstva; o tome da zahvaljujući ekonomskom fašizmu najmoćnijih kapitalističkih
država u svetu svaki dan umre od gladi preko 30 000 dece; o „potrošačkom društvu“, sa kojim
kapitalizam nastoji da „reši“ problem hiperprodukcije i obezbedi dalji razvoj, koji je prouzrokovao
takvo ekološko pustošenje Zemlje i takve klimatske promene da je doveden u pitanje opstanak
čovečanstva... Istovremeno, ideolozi Zeitgeista prikrivaju destruktivne potencijale kapitalističkog
načina razvoja proizvodnih snaga i fašističke potencijale kapitalističke „demokratije“ i u tom
 12

kontekstu monstruozne planove najmoćnijih kapitalističkih grupacija Zapada da pobiju, putem

tehničkih i bioloških sredstava, preko 6 milijardi „prekobrojnih“. Oni ne govore o pravoj prirodi
kapitalizma, jer bi se u odnosu prema tendenciji razvoja kapitalizma kao totalitarnog poretka
destrukcije pokazala prava priroda i politički domašaji Zeitgeist pokreta, a to znači da je on samo
jedna od stranputica u borbi protiv kapitalizma i kao takav sredstvo sa kojim se kupuje vreme
kapitalizmu i na taj način doprinosi uništenju čovečanstva i života na Zemlji.
Nasuprot Sen-Simonu (Henri de Saint-Simon), Furijeu (Fourier Charles) i Marksu
(Karl Marx), koji u sukobima između društvenih grupa (klasa) vide motor društvenog progresa,
ideolozi Zeitgeista smatraju, poput Konta i Spensera (Herbert Spencer), da politički sukobi
ugrožavaju razvoj društva – koje treba da bude organska celina koja skladno funkcioniše. Politički
pluralizam uklonjen je iz Zeitgeist projekta budućnosti. Zeitgeist se zasniva na “činjenici”, na kojoj
insistiraju ideolozi kapitalizma i koja se nalazi u osnovi Kontove društvene teorije, da je istorija
klasnih borbi okončana. Boreći se za uspostavljanje poretka koji se zasniva na neprikosnovenoj
vlasti tehnokratije, Zeitgeist u borbi potlačenih za slobodu vidi najgori oblik društvene patologije.
Sloboda i progres ne samo da su nespojivi, već su suprotstavljeni. Iz nasleđa čovečanstva
izbačeno je sve ono što može da doprinese razvoju svesti potlačenih radnih "masa" da su oni
stvaraoci društvenih dobara i nosioci društvenog napretka. Otuda Zeitgeist ukida vrednosne
kriterijume i vrednosne sudove. Ideali Francuske građanske revolucije (Liberté, Egalité,
Fraternité), na kojima se zasniva moderni humanizam, ne postoje u Zeitgeist projektu
budućnosti. Krajnji politički cilj Zeitgeist doktrine i prakse je uklanjanje emancipatorskog nasleđa
čovečanstva koje pruža mogućnost za stvaranje novog sveta, i potpuno i nepovratno utapanje
čoveka u vladajući poredak. "Pomirenje" (Kont) obespravljenih sa uspostavljenim poretkom
neslobode i nejednakosti predstavlja conditio sine qua non "novog početka" u razvoju društva za
koji se Zeitgeist zalaže. Svet kao prostor na kome je uspostavljena neprikosnovena i večna
dominacija tehnokratske "elite" nad radnicima - to je krajnji cilj Zeitgeist progresa. On predstavlja
kraj evolucije društva koja se zasniva na sukobu: "pomirenje" i "usavršavanje" postaju osnov
društvenog života. Princip konkurencije ukinut je principom totalitarne tehnokratske dominacije.
Zeitgeist je blizak Kontovoj ideji reda koji postoji u društvu kada postoji stabilnost
vladajućih principa i kada svi članovi društva imaju isto mišljenje. Po Kontu, takvo stanje
postojalo je u feudalnom dobu tamo gde je vladalo katoličanstvo. Sledeći katoličke
kontrarevolucionarne mislioce Bonala (Louis de Bonald) i Mestra (Joseph-Marie de Maistre),
Kont se obračunava s protestantizmom kao "negativnom ideologijom" (Mestr) koja samo stvara
intelektualnu anarhiju. Razvojem nauke o društvu, kao njegove duhovne okosnice, ljudi će opet
misliti na istovetan način čime će biti obezbeđena stabilnost društva. Kont je došao do ideje koja
je postala temeljni politički princip Zeitgeista: treba stvoriti novu (sajentističku) religiju i novo
 13

sveštenstvo koje će, poput katoličke crkve u srednjem veku, da ujedini društvo. Postizanje
jednoumlja koje je zasnovano na neprikosnovenom “objektivnom” naučnom znanju osnov je
kako Kontove, tako i Zeitgeist političke koncepcije. U suštini, Zeitgeist ukida pravo ljudima da
imaju svoje mišljenje, kao i sposobnost da kao razumna bića (neminovne) sukobe razreše na
razumni način u skladu sa interesima zajednice. Ukidajući ljudima sposobnost da kao razumna
bića urede međusobne odnose, kao i njihov odnos prema prirodi i budućnosti, Zeitgeist ukida
najvažnije potencijale ljudskog društva koji čine suvišnom vladavinu tehnokratske „elite“. Težeći
da uspostavi tehnokratski totalitarizam Zeitgeist, zapravo, nastoji da uništi političko biće čoveka
koje je njegovo emancipovano društveno biće. Zeitgeist doktrina predstavlja obračun s
Aristotelovom tezom da je čovek zoon politikon koja je alfa i omega političkog konstituisanja
modernog društva. Zeitgeist ukida državu kao političku zajednicu građana i društvo kao zajednicu
slobodnih i umnih ljudi. Nema Rusoovog "društvenog ugovora", po kome je društvo rezultat
međusobnog dogovora ljudi, ni Kontove društvenosti koja „rezultira spontano iz same ljudske
prirode". U suštini, Zeitgeist ukida građanina kao konstitutivnog činioca društva kao političke
zajednice i na taj način ukida građansko društvo.
Budući da se obračunava s istorijom, Zeitgeist ukida ideju progresa koja je
stvorena u novom veku i koja insistira na povezanosti naučnog razvoja sa ostvarivanjem
„prirodnih prava“ čoveka, društvenom pravdom i ukupnim društvenim razvojem (Turgo/Jacques
Turgot/, Kondorse/Nicolas de Condorcet). Isto tako, Zeitgeist odbacuje Kontovu istorijsku
koncepciju i time "teološku" i "metafizičku" fazu u razvoju čovečanstva. Za Zeitgeist prošlost
čovečanstva nalazi se u istoj vremenskoj ravni, što znači da je težnja ka iskoraku iz postojećeg
sveta besmislena. Zeitgeist ideologija obračunava se s idejom progresa koja podrazumeva ne
samo kvantitativne pomake, već kvalitativne skokove u razvoju društva i stvaranje novuma. Ovde
treba ukazati na Vindelbandovo (Vilhelm Vindelband) upozorenje da sam preobražaj društva ne
mora da znači i napredak i da treba praviti razliku između „višeg“ i „vrednijeg“ društvenog
poretka. Zeitgeist nije mnogo odmakao od starorimskog progressusa koji se sastoji u
napredovanju bez novuma. Mogući su samo (beskrajni) kvantitativni pomaci, napredovanje u
zadatoj prostornoj i vremenskoj dimenziji - napredovanje bez napretka. "Novo" je to što se
napredovanje svodi na konačno ukidanje svake mogućnosti za iskorak iz tehničkog sveta.
Zeitgeist koncepcija progresa ima instrumentalni karakter i zasniva se na razvoju
nauke i tehnike koje postaju ekskluzivno sredstvo nove vladajuće klase za uspostavljanje
totalitarne vlasti: čovek postaje rob sopstvene produktivističke (stvaralačke) prakse. Zeitgeist
progres temelji se na pozitivističkom naučnom umu koji polazi od maksime savoir pour prevoir,
prevoir pour agir, što znači da je planiranje budućnosti, kao neprikosnovena privilegija vladajuće
"elite", alfa i omega Zeitgeist teorije progresa. Instrumentalni karakter Zeitgeist doktrine
 14

proističe iz njegove težnje za racionalnim planiranjem budućnosti koje podrazumeva predviđanje

prepreka koje mogu da ugroze uspostavljeni "progres", kao i sredstava za njihovo efikasno
uklanjanje. Zeitgeist je svojevrsni servis tehnokratije za "planiranje budućnosti". Njegova
antidemokratska priroda ukazuje na pravu (antidemokratsku) prirodu kapitalizma. Dok Kont
insistira na "razvitku" i "usavršavanju" društva, kod Zeitgeista dominira ideja o „novom početku“
koja se zasniva na kultu „Vođe“ i naučnoj praksi tehnokratske "elite". Stvaranje novog sveta ne
podrazumeva ostvarivanje određenog vrednosnog ideala, već potpunu integraciju čoveka u novi
poredak. Umesto za promenu društvenih odnosa, kao i za razvoj proizvodnih snaga i stvaralačkih
moći čoveka, Zeitgeist se zalaže za stvaranje nove "gospodarske elite" koja će uspeti da se
efikasno obračuna s emancipatorskim tekovinama čovečanstva i slobodarskim pokretima.
Zeitgeist je blizak Spenseru: "usavršavanje" se zasniva na izumiranju neprikladnih i preživljavanju
prikladnih funkcija društvenog organizma. Ni Zeitgeist ne nastoji da konzervira svet, već da ga
"usavrši" uklanjanjem svega onoga što može da ugrozi poredak na kome se on zasniva. On nastoji
da se obračuna s emancipatorskim tekovinama čovečanstva, i u tom smislu njegova teorija je
poziv tehnokratiji da krene u krstaški pohod protiv svega što vodi ka iskoraku iz postojećeg sveta.
Zeitgeist aktivistička intencija zasniva se na težnji tehnokratske elite da preuredi društvo shodno
svojim interesima i da kolonizuju planetu. Svet kao tehnički usavršeni koncentracioni logor u
kome je uništena svaka nada u bolji svet - to je ideal "savršenog" sveta kome Zeitgeist teži. Ništa
ne sme da sputava hod progresa, a to znači samovolju vladajuće "elite". U Zeitgeist koncepciji su,
u liku tehnokratije, "ujedinjeni" apsolutizovani voluntarizam i apsolutizovani progresizam. Na
tome se, između ostalog, zasniva autoritarno ustrojstvo Zeitgeista: vođe Zeitgeista ne odgovaraju
nikome. Oni su samoizabrani čuvari svetog “naučnog duha” koji vlada svetom i na kome se
zasniva opstanak i "usavršavanje" čovečanstva. Stvaranje novog sveta podrazumeva uništavanje
kritičke svesti i pacifikovanje radnika: javna (politička) sfera je privilegija vladajuće "elite". Borba
za “novo društvo“ podrazumeva pedagošku reformu koja će omogućiti stvaranje jednoobraznog
karaktera ljudi i jednoobraznog pogleda na svet. Krajnji domet te borbe je potpuno uklanjanje
kritičko-menjalačke svesti i ideje budućnosti, odnosno, realizovanje ideje "reda" i "progresa" kao
uspostavljanja potpune i konačne vlasti tehnokratije nad čovekom (čovečanstvom) i nad
planetom (prirodom) - koja je svedena na energetski i sirovinski izvor. Zeitgeist nastoji da putem
totalitarnog klasnog voluntarizma onemogući da razvoj nauke i tehnike, a to znači razvoj
produktivističkih (potancijalno stvaralačkih) moći radnika dovede do toga da se oni pojave na
političkoj sceni i na taj način ugroze neprikosnovenu vlast tehnokratske "elite". I Zeitgeist nastoji
da spreči da čovek putem produktivističke (stvaralačke) prakse stekne svest o sebi kao
slobodarskom biću i stvaraocu (svoje) istorije. "Negativno" polazište Zeitgeist doktrine
predstavlja istina da je čovek u stanju da stvori svet po svome ljudskom liku.
 15

Ideja progresa za koju se zalaže Zeitgeist ima tehnokratsku prirodi i predstavlja

obračun s progresom koji podrazumeva realizovanje humanističkih potencijala čoveka i
humanističkih ideala čovečanstva koji imaju istorijski karakter. On se zasniva na nastojanju da se
realizuju manipulativne mogućnosti tehnike u kontekstu ovladavanja prirodom i uspostavljanja
vlasti nad ljudima. Otuda budućnost nije proizvod humanističke, već tehnokratske mašte.
Zeitgeist ne pronalazi ideal savršenog sveta u prošlosti, već u totalitarnom tehničkom svetu.
Ukidajući istoriju, Zeitgeist je lišio ideju progresa svrhe i smisla, što znači da ju je iz kulturnog
vremena, koje je pravi "prostor povijesti" (Marks), preveo u fizikalno "čisto mehaničko vreme"
(Bloh/Ernst Bloch) koje se nalazi s onu stranu istorije. Za razliku od preteča modernog doba koji
su nastojali da budu vizionari (Mor/Thomas More/, Kampanela/Tommaso Campanella/, Bekon,
Hobs/Thomas Hobbes/, Oven/Robert Owen/, Furije/Charles Fourier), Zeitgeist nastoji da uništi
viziju budućnosti i vizionarski um. On se obračunava s "fantazijom" kada je reč o ideji budućnosti
koja podrazumeva prevazilaženje kapitalističkog sveta, istovremeno kada od “Projekta Venera”
nastoji da stvori fantastični pojavni oblik principa na kojima se zasniva postojeći svet. Slike
„budućeg sveta“ postaju sredstvo za uništavanje vizionarske mašte i potrebe za maštanjem. I
Zeitgeist "prevazilazi" Lajbnicovu (Gottfried Leibniz) teodiceju: projektovani svet nije "jedan od
najboljih svetova", već jedino mogući svet. On je jedina alternativa kapitalizmu i do nje se ne
dolazi kritičkim sučeljavanjem sa drugim alternativama, već njenim nametanjem čovečanstvu
upotrebom tehničkih sredstava i reklamnih metoda sa kojima se koristi kapitalistička
propagandna mašinerija. Poput Kontove filozofije, i Zeitgeist projekat budućnosti najavljuje „kraj
utopije“, s tim što se on ne obračunava samo s idejom utopije, već i s mogućnošću da ona bude
realizovana. Zeitgeist ideologija je sredstvo za sprečavanje da objektivne mogućnosti slobode
postanu realne mogućnosti oslobađanja čoveka uništavanjem kritičke svesti i menjalačke
(potencijalno revolucionarne) prakse radnika i građanstva. To je ono što čini represivni karakter
Zeitgeista: što su veće objektivne mogućnosti da čovek iskorači iz represivne u civilizaciju
slobode, to je agresivnije nastojanje tehnokratije da uništi njegovo slobodarsko dostojanstvo i
vizionarski um. Zeitgeist predstavlja jedan od pojavnih oblika vladajućeg principa
monopolističkog kapitalizma „Uništi konkurenciju!“ koji ima univerzalni karakter i koji
podrazumeva uništenje svih onih političkih ideja i pokreta koji pružaju humanističku alternativu
kapitalizmu. Nije slučajno što Zeitgeist propagandisti ne govore o slobodarskoj istoriji
čovečanstva i o ljudskim zajednicama koje su živele u jedinstvu sa prirodom. Oni ne žele da
potstaknu ljude da se bore za slobodu, niti da ukažu na to da ljudi mogu da uspostave racionalni i
oplemenjujući odnos prema prirodi, a da ne postanu robovi tehnokratskog poretka na čijem vrhu
se nalazi samoproklamovana „elita“ naučnika. Zeitgeist je ukinuo subjektivnu (slobodarsku)
 16

praksu radnih slojeva da bi apsolutizovao i obogotvorio subjektivnu (tlačiteljsku) praksu

tehnokratije.
Za razliku od ideja budućnosti koji su stvoreni u vreme nastanka kapitalizma koji
se zasnivaju na egzistencijalnom optimizmu, Zeitgeist projekat budućnosti je neposredni rezultat
sve dramatičnije egzistencijalne krize u koju je kapitalizam doveo čovečanstvo. Istina da je
kapitalizam doveo svet na ivicu provalije je to što omogućava da takve nehumane vizije, kao što
je to Zeitgeist projekat budućnosti, dobiju legitimnost, javnu promociju i popularnost u Zapadnim
„demokratijama“. Isto je sa Hokingovim (Stephen Hawking) pozivom na obračun s
„tradicionalnim čovečanstvom“, kao i sa njegovom tvrdnjom da čovečanstvo mora da napusti
Zemlju u sledećih 200 godina; sa idejom „čoveka-kiborga“, „terminatorima“, „androidima“,
holivudskom „kosmičkom epopejom“; sa „argumentom“ da je neophodno pobiti preko 6 milijardi
ljudi da bi čovečanstvo opstalo – koji je sve popularniji na Zapadu... Zeitgeist je jedan od
projekata budućnosti koji ukazuju na istinu da kapitalizam ne može da razreši egzistencijalnu
krizu koju stvara polazeći od proklamovanih „demokratskih principa“. Sve bespoštedniji obračun
kapitalista s elementarnim ljudskim i građanskim pravima ljudi izraz je egzistencijalne panike koju
stvara kapitalizam - koja može da se pretvori u takav politički pokret koji će da uništi kapitalizam.
Istovremeno, sve nehumaniji projekti budućnosti ukazuju na fašističke potencijale kapitalizma i
na njegove nagomilane destruktivne moći koje u svakom trenutku mogu da se otmu kontroli i da
unište čovečanstvo.
Zeitgeistova ideja budućnosti oslanja se na onu misao koja u nauci i tehnici vidi
sredstvo za ovladavanje prirodnim silama putem kojih čovek postaje "gospodar i posednik
prirode" (maître et possesseur de la nature – Dekart/René Descartes). Ona predstavlja obračun
sa shvatanjem koje u prirodi vidi životni, estetski i istorijski prostor čoveka. U tom kontekstu svet
nije životvorna i duhovna celina, već sirovinski i energetski izvor. Dominira primitivna
ekonomistička logika koju je nametnuo kapitalizam koji je presekao životvornu sponu između
čoveka i prirode koja je, po sverenoameričkom poglavici plemena Sijetla (Chief Seattle), „tkačnica
života“ čiji je čovek samo organski deo. Zeitgeist ukida humanost i prirodnost životnog prostora
čoveka i time njegove životvorne, istorijske, vizionarske i estetske potencijale i svodi ga na
tehnički način degenerisano životno okruženje. Zeitgeist gradovi su veštački prostori koji su
zasnovani na principu tehnokratske efikasnosti. Nema stvaralačke spontanosti, neočekivanog,
nema otvorenosti životnog prostora prema budućnosti... Svet nije humana, već tehnokratska
celina. U gradovima se ne ogleda život čoveka kao vizionarskog, već kao tehničkog bića. Zeitgeist
gradovi nemaju umetnički, već tehnički oblik. Ne umetničko biće čoveka i stvaralačka spontanost,
već dehumanizovani naučni um i tehnokratska efikasnost predstavljaju integrativnu snagu
društva. Životni ambijent svodi se na tehnički proizvedeni geto u kome je čovek primoran da živi
 17

jer više nema drugog životnog prostora. Insistiranje na tehnokratskom egzistencijalnom principu,
koji je samo otelotvorenje kapitalističkog načina života i projekcija kapitalističkog načina života u
budućnost, ukida se esencijalni životni princip. Zeitgeist projekat budućnosti je reinkarnacija
kapitalističkog sveta u tehnički usavršenom obliku. Zbog toga Zeitgeist odbacuje ideju o izvornoj
društvenosti i o razvoju međuljudskih odnosa kao najvažnijem uslovu za stvaranje humanog
društva.
Projekat budućih gradova koji stvaraju Zeitgeist projektanti zasniva se na onoj
misli koja u ljudskom naselju ne vidi oplemenjeni prirodni prostor i kao takav realizovanje čoveka
kao istorijskog, društvenog, kulturnog, slobodarskog, životvornog, estetskog i vizionarskog bića,
već na tehnički način uređeni životni prostor. U njima ljudi su lišeni jedinstva sa prirodom i
prirodnog načina života, a time svog izvornog prirodnog bića. Grad kao konkretni istorijski
prostor je otelotvorenje vladajućeg poretka i vladajućeg načina života u neposrednom
materijalnom smislu. On je od prirode oteti i degenerisani prostor i kao takav je nasilje nad
prirodom. U njemu je koncentrisana moć vladajućeg poretka u fizičkom, duhovnom i
funkcionalnom smislu. Istovremeno, grad je klasna tvorevina i oblik klasne dominacije. Način
života, priroda i struktura međuljudskih odnosa – sve je uslovljeno prirodom vladajućeg poretka i
mehanizmima njegovog funkcionisanja. U obliku „građanina“ čovek postaje telesni, duhovni i
funkcionalni pripadnik vladajućeg poretka. Emancipacija čoveka od „građanina“ podrazumeva
ukidanje grada kao od prirode otuđenog prostora i stvaranje takvih ljudskih naselja u kojima će
se realizovati čovek kao emancipovano prirodno biće. Arhitektura treba da se zasniva na principu
oplemenjene, a ne tehnizovane prirodne sredine. Umesto humanizovanog tehničkog prostora,
svet treba da postane oplemenjeni prirodni prostor. Zapravo, svet treba da postane globalno selo
u kome će čovek živeti u neposrednom jedinstvu sa prirodom. Istovremeno, životni prostor treba
da bude otvoren prema budućnosti, a ne da bude zadat manipulativnim moćima tehnike.
Stvaralačke sposobnosti čoveka kao slobodarskog bića i životvorni potencijali prirode
predstavljaju osnov na kome treba da se stvara životna sredina i razvija život čoveka. Umesto
tehničkog projekta, životna sredina treba da postane umetničko delo.
Zeitgeist ne ukida samo istoriju, već i evoluciju živih bića. On stvara „novi
početak“ živog sveta i čoveka koji se zasniva na naučnim idejama i tehničkim pronalascima. Na
tome se temelji i proizvodnja hrane. On stvara tehničke vrtove u kojima će se uzgajati naučno
proizvedene (veštačke) biljke na naučno proizvedenom (veštačkom) zemljištu. U biološki zdravom
zemljištu u jednom kubnom metru nalazi se preko 270 životinjskih vrsta. Svaka od tih vrsta stvara
svoj mikro svet i svi ti svetovi zajedno čine kvalitet zemljišta koji se zasniva na evoluciji živog sveta
koji se odvija duže od 3,5 milijardi godina. Isto je sa biljnim vrstama koje Zeitgeist lišava
prirodnog ambijenta i izvorne prirodnosti i stvara njihove surogate na industrijski način i uz
 18

kompjutersku regulaciju. Nema slobodnog prirodnog ambijenta, nema multikulturalnosti i time

saživota biljnih vrsta, nema obnavljanje bogatstva prirodnih oblika, nema insekata (pčela pre
svega), ptica i na stotine životinjskih vrsta, što znači da nema saživota biljnih i životinjskih vrsta na
čemu se zasniva životvorna celovitost prirode. Zeitgeist ne teži oprirođenju živog sveta i
obnavljanju životvorne snage prirode. Otuda nema reči o istorijskom karakteru borbe za
očuvanje i humanizovanje prirode i u tom kontekstu o Holbahu (Paul-Henri Holbach), Helvecijusu
(Claude Helvétius), Rusou (Jean-Jacques Rousseau), Geteu (Johann Goethe), Šileru (Friedrich
Schiller), Furijeu (Charles Fourier), Fojerbahu (Ludwig Feuerbach), kao i Marksu i njegovom
principu „humanizam-naturalizam“ i tezi da je priroda „anorgansko telo“ čoveka. Polazište
Zeitgeist projekta budućnosti je ekološka pustoš koju proizvodi kapitalistički „progres“.
Zeitgeist antropološki model ukazuje na to kako egzistencijalni redukcionizam, koji
je uslovljen razvojem kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije, uslovljava antropološki
(kao i svaki drugi) redukcionizam. Zeitgeist projekat budućnosti pojavljuje se u obliku
jednodimenzionalnog sveta koji je lišen istoričnosti i koji je omeđan tehničkim granicama u
okviru kojih nema mesta za prirodnost i ljudskost. Dehumanizovani i denaturalizovani svet
proizvodi dehumanizovanog i denaturalizovanog čoveka. Radi se o „jednodimenzionalnom
čoveku“ (Markuze/Herbert Marcuse) čija je jednodimenzionalnost uslovljena tehničkim svetom
koji svodi društvo na mehanizovani mravinjak. Zeitgeist ideologija zasniva se na osakaćenoj ideji
čovekobivstva. Ona je jedno od krivih ogledala koja stvara kapitalizam u kojima čovek može da
vidi samo svoj degenerisani lik. Po Zeitgeistu, nije kapitalizam taj koji uzrokuje propadanje sveta,
već je to zlo koje se nalazi u čoveku i koje se pojavljuje u obliku klasne, nacionalne i religiozne
svesti. Putem „objektivnog“ naučnog uma treba isterati demone iz glava ljudi i na taj način
onemogućiti sukobe koji dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Radi se o svojevrsnom
sajentističkom egzorcizmu putem koga se stvara apstraktni čovek koji je lišen kulturne i
slobodarske samosvesti i kao takav je sirovi materijal od koga treba napraviti „novog čoveka“ koji
odgovara tehnokratskom projektu budućnosti koji Zeitgeist nastoji da realizuje.
Antropološka projekat Zaitgeista može se najjasnije sagledati u odnosu prema
humanističkim idejama čovekobivstva koje su stvorene u istoriji. Ideal čoveka koji je živeo u
jedinstvu sa prirodom, antički kalokagathos, hrišćanski kontemplativni čovek, renesansni l’uomo
universale, Rusoov Emil, Ničeov (Friedrich Nietzsche) „sintetički“ čovek, Marksov čovek kao
univerzalno stvaralačko biće slobode - sve su to ideje čovekobivstva koje imaju emancipatorsku
prirodu i koje su kao takve superiorne u odnosu prema ideji čoveka koju nudi Zeitgeist.
Antropološki projekat Zeitgeista po svojim anti-humanim potencijalima blizak je nacističkom
projektu „natčoveka“ (Übermensch). Poput Hitlera, ideolozi Zeitgeista odbacuju slobodarsko i
kulturno nasleđe čovečanstva i nastoje da stvore „novog čoveka“ po naučnim kriterijumima i na
 19

tehnički način, što znači čoveka koji odgovara prirodi tehničkog sveta. Za razliku od nacističkog
„natčoveka“, čija samosvest je ukorenjena u mitološkoj prošlosti germanske rase (mit o
Sigfridu/Sigfried/ i Nibelunzima/Nibelungen), „novom čoveku“ Zeitgeista obrisana je kako
istorijska, tako i mitološka svest. Ako se koristimo istorijskim analogijama, Zeitgeistov „novi
čovek“ najbliži je Kontovom „pozitivnom čoveku“, s tim što kod njega dominira pozitivna naučna
svest, dok se kod Zeitgeista radi o genetski izobličenom čoveku. Zeitgeist stvara „novog čoveka“
na isti način na koji naučnici stvaraju hibride kukuruza. Stvaranje surogat-čoveka odgovara
osnovnoj intenciji savremenog kapitalizma da uništi „tradicionalno čovečanstvo“ i stvori „novog
čoveka“ (kiborga) koji će odgovarati tehničkom svetu u kome se sve proizvodi u laboratorijama.
Treba imati u vidu da je Zeitgeist pokret izrastao na američkom tlu gde je jedini (starosedelački)
narod koji je imao istoriju i koji je živeo u jedinstvu sa prirodom uništen; u svetu u kome ništa
nema trajnu vrednost; u svetu u kome sve može da se „proizvede“ i unovči – uključujući i čoveka.
Zeitgeist projekat sam po sebi je tehnokratska maštarija, ali je najvažnije kakav
konkretni društveni (politički) efekat proizvodi. Zeitgeist se obraća usamljenim mladim ljudima
koji su izgubljeni u destruktivnom kapitalističkom ništavilu i koji su lišeni istorijske samosvesti i
društvenog bića. On ne nastoji da probudi u njima ljudskost i da ih pokrene da se bore protiv
kapitalizma a za humani svet, već nastoji da instrumentalizuje njihovu osakaćenost. Zeitgeist nudi
mladima, koji su žrtve kapitalizma, na tehnički način degenerisanu sliku budućnosti koja je samo
jedan od ideoloških oblika u kome se pojavljuje kapitalistički svet. Radi se, zapravo, o
tehnokratskoj iluziji koja je proistekla iz kapitalističke propagandne sfere. Vlasnici Zeitgeist
pokreta imaju novac i organizaciju i koriste Internet kao sredstvo da nametnu mladima svoju
„viziju budućnosti“ koristeći se mehanizmima manipulacije na kojima se zasniva reklamna
industrija. „Vizija budućnosti“ postaje roba na kapitalističkom tržištu iluzija koja se pojavljuje u
spektakularnom pakovanju. Zeitgeist uklanja realni i stvara u glavama ljudi virtuelni svet koji
uništava humanističku i proizvodi tehnokratsku maštu. Kao što se, putem kapitalističke
propagandne mašinerije, potreba ljudi za bistrom planinskom vodom pretvara u „potrebu“ za
bljutavom „koka-kolom“, tako se njihova žudnja za humanim svetom pretvara u „žudnju“ za
dehumanizovanim i denaturalizovanim svetom. Tehnokratska vizija sveta postaje savremena
iluzija koja je bliska mladima koji su prikovani za kompjuterske ekrane i kojima je uništeno
društveno, a to znači političko biće. Oni žive u virtuelnom svetu i njihova svest i mašta samo su
refleksija onoga što im se preko kompjuterskih ekrana svakodnevno „nudi“. Njihov mentalni
aktivizam svodi se na primanje i slanje e-mail poruka i na kreiranje kompjuterskog dvojnika koji
će ih predstavljati u virtuelnom facebook svetu. Zeitgeist se obraća „kompjuterskoj generaciji“,
što znači na tehnički način degenerisanim mladim ljudima kojima kulturno i slobodarsko nasleđe
čovečanstva ništa ne znači. Što je najgore, oni personalizuju svoj odnos prema kompjuteru i on
 20

postaje sve ono što im nedostaje: prijatelj, devojka, brat... Zato su mnogi zbunjeni kritikom
Zeitgeist doktrine. Ona je mamac za atomizovane ljude koji stvara privid društvenosti i
angažovanosti. Zeitgeist im pruža mogućnost da budu „kritični“, a da mogu da nastave da žive u
„svome“ svetu. To je alibi za one koji nemaju snage da izađu iz svojih rupa i pojave se, zajedno sa
drugim mladim ljudima, na svetlosti dana. „Vođa“ je veza između virtuelnog sveta, koji se nalazi
na kompjuterskim ekranima, i realnog sveta u kome mladi treba da se angažuju. Njihovo
„angažovanje“ svodi se, zapravo, na čekanje da im „Mesija“ pošalje poruku preko Interneta i
onda će oni „promeniti svet“. To nisu ljudi koji žive i deluju kao društvena bića, već usamljenici
koji „reaguju na dugme“ i koje će pokrenuti signal onoga ko poseduje upravljač. „Fanovi“
Zeitgeista svedeni su na teledirigovane pacove. Uništavajući istorijsku i društvenu samosvest ljudi
kapitalizam stvara od njih idiote koji su spremni da se oslone na mistifikovanu moć tehnike i da
prihvate gubitak osnovnih ljudskih i građanskih prava jer im ona, u njihovom usamljeničkom
beznađu, ništa ne znače. Šta znači sokolu pravo da leti nebeskim plavetnilom kada su mu
odsečena krila i kada je, zatvoren u kavezu, osuđen na smrt?
Zeitgeistova slika budućeg sveta je, zapravo, obračun s humanističkim
potencijalima čoveka i s humanističkom maštom. To nije svet slobodnih ljudi, već tehnički
usavršeni koncentracioni logor u kome životare na tehnički način degenerisani ljudi. Zeitgeist
projekat budućnosti predstavlja jedan od oblika u kome se pojavljuje ideja o kraju istorije. Mi
danas možemo samo da pretpostavimo kako će živeti, misliti i maštati ljudi koji su uspeli da se
oslobode okova kapitalizma i stvore humani svet. Svi smo mi žrtve kapitalizma i nosimo njegov
žig. Naša vizija budućnosti nije vizija slobodnih ljudi, već vizija koja se stvara na osnovu i u
odnosu prema kapitalizmu, što znači da je uslovljena kapitalističkom civilizacijom. Borba za
budućnost ne može da se zasniva na crtanju planova sa kojima se zadaje način života budućim
generacijama, već na borbi za oslobađanje čovečanstva od kapitalističke (tehničke) tiranije. Mladi
treba da steknu sposobnost da preuzmu upravljanje ukupnim procesom društvene reprodukcije.
Osnovna pretpostavka za to je da napuste svoje usamljeničke jazbine i da se organizuju i bore u
realnom svetu. Borbena društvenost, sa kojom će biti ukinuti svi oblici posredovanja između
čoveka i (njegovog) sveta, predstavlja jedinu istinsku snagu koja može da spreči uništenje života
na Zemlji i stvori humani svet.

Х Х Х
21