BURA – Vilijam Sekspir

“Bura” je romantična drama iz pera najvećeg engleskog, ali i svetskog dramatičara Vilijama Šekspira. Pisana je dve godine,
1610. – 1611., a prvi put objavljena je 1623. godine, više od deset godina kasnije. Ova drama govori o sukobu Prospera kojeg su
braća Antonio i Alonso bacili u more i tako poterali iz Italije. Prospero pronalazi mali (izmišljeni) ostrvo u kojem pokušava da
domorocima nametne svoju vlast, pošto je pre izgnanstva bio vojvoda od Milana, pa je smatrao da tu dužnost mora da dobije i tu.
Ova tematika problematizira kolonizaciju Amerike, veoma savremenu temu s obzirom na vreme kad je napisana, ali ta ideja
prikrivena je pričama o umetnosti, ljubavi, lepoti i prirodi.

Iz tih razloga, “Bura” je zapravo metaforizirana politička drama. Protagonist Prospero predstavlja evropske imperijaliste,
čoveka ili silu koja se nameta kao vođa naroda. S druge strane, domorodac Kaliban, kojeg je Prospero uzurpirao, predstavlja
Amerikance, ali ima i širu metaforu u kojoj je predstavnik temeljnih ljudskih instinkta. Prospero je ujedno i simbol “sveznajućeg”.
On sve kontroliše i kao vođa mora da bude miran, staložen, potpuno pod sopstvenom kontrolom. Ipak, i on ima svoje mane. Mane
mu se ispoljavaju kroz oluje koje nastaju njegovim besom, a vođene su osvetom. On kontroliše i vodu koja može da razara, pa se
tu povlači i pitanje društvene odgovornosti. Iako drama u sebi ima fantastične elemente, ona je u svojoj suštini metafora za život i
moderno društveno uređenje.

To društveno uređenje prikazano je kao piščeva vizija novog društva, koji u budućnosti tek treba da se realizuje. To se
najbolje vidi u Gonzalovom svedočenju kako bi svet izgledao kada bi on vladao ostrvom, a ta slika je posve utopijska. Idealno
društvo se do danas nije realizovalo, ali se ipak nabolje promenilo u odnosu na 17. vek.

Šekspirova “Bura” ima posve organizovanu neoklasničnu strukturu, što inače nije slučaj kod ovog pisca. Tema se provodi
kroz dimenzije vremena, prostora i strukturalne dimenzije koja defeniše radnju. Osim tri dimenzije, u drami se odvijaju i tri
tematski različite priče: ljubavna priča, priča o pohlepnoj braći i priča o otimanju zemlje i nametanju Prosperove vladavine. Za
razliku od ostalih Šekspirovih drama, ova završava srećno. Ipak, pesnik se pridržao svog pravila strukturiranja drame u pet
činova.

Kratak sadržaj

Milanski vojvoda Prospero nastanio se na nepoznatom mediteranskom ostrvu sa svojom kćerkom Mirandom, nakon što su ga
njegova braća bacila u more i tako proterala iz Milana. Njegova znanje dolazi iz knjiga. njegovo moć je postala toliko velika da je
počeo da vlada čak i prirodnim silama. Demonstrirao ih je kada je vidio da se napuljski kralj Alonso i njegova družina, koju su
činili i Antonio, Gonzalo i Sebastian, te sin Fernand, vraća brodom s Klaribelinog venčanja. On im je poslao veliku oluju koja je
sve pred sobom uništavala, a sve kako bi im se osvetio što su ga proterali iz domovine gde je Prospero bio gradski vojvoda. Način
na koji Prospero može da upravlja vodom i olujom je preko duha Arijela, njegova pomoćnika. Iako je Arijel stvorio veliku oluju,
svi si broda su uspeli da se spase. Prosperovoj kćeri Mirandi to je bilo veoma drago jer je ona bila zaljubljena u Fernanda,
Alonsovog sina.
Vještica Sikoraks je sa Sotonom začela sina Kalibana. Kaliban se rodio nakaradan i Prospero ga je uzeo kao svog roba.
Naučio ga je pričati, ali Kaliban unatoč tome stalno psuje. Iako se Kaliban nalazi pod Prosperovom vlasti, on misli da ima veća
prava na ostrvo, jer je ostrvo njegov rodni dom.
Fernand se spašava od brodoloma na Prosperovom ostrvu. Kada je prvi puta ugledao njegovu kćerku Mirandu, odmah se u
nju zaljubio. Ali Prospero mu nije želio samo tako da prepusti kćerku. Nije mu verovao mu, pa ga je neko vreme testirao da vidi
kakve su mu točno namere prema Mirandi. Ubedit će se da su Fernandove namere poštene.
Alonsko je video kako njegov sin stradava na moru, pa je bio ubeđen da je mrtav nestao u oluji. Umorni od oluje, svi
spašenici odlaze na počinak, osim Antonija i Sebastijana. Oni su smišljali plan kako i kada da smaknu kralja Alonsa. Hteli su da
ga već tu večer ubiju, ali kad su podigli mač na njega, došao je duh Arijel, šaptom probudio Gonzala, koji je onda obranio kralja.
Arijel je vest o pokušaju ubistva preneo i Prosperu. Prospero je mislio da je Sebastian krvi što je i on smaknut s vlasti u Milanu,
iako je to bilo delo Prosperovog brata Antonija.
Sada Kaliban pokušava da makne Prospera s vlasti na otoku. Pokušavao je da se udruži s pijanim Stefanom i glavnim
šaljivdžijom Trinkulom. Ali Stefano i Trinkulo su napili Kalibana i ubedili ga da bi trebalo da ubije Prospera kako bi Stefano
postao kralj.
Fernand Mirandi izjavljuje ljubav, a onda mu uzvrati. To ubedi Prospera u dobrobit njegovih namera pa mu priznaje da ga je
iskušavao. Na kraju im oboma daje svoj blagoslov. Arijel obavesti Prospera da Kalibano i njegovo društvo žele da ga ubiju.
Odluči da će ih zavesti pesmom i kroz trnovit put odvući u baru. Tako su i Kalibanova i Alonsova družina zapeli u istoj bari.
Fernando je odlučio da će oženiti Mirandu. Zato je Prospero pozvao Arijela da zazove ženske duhove. One su se pojavile i
donesle mnogo ljubavi i mudrosti, s još mnoštvom vrednih poklona.
Kaliban i njegovi pomoćnici zapeli su u blatu , pa je Arijel pozvao prijatelje duhove da se pretvore u pse i gone ih do
Prosperova dvorca. Kod Prospera na kraju dolaze Sebastijan, Antonijo, Gonzalo i Alonso koji ne mogu da veruju da je Prospero
živ. Alonso je ushićen kada vidi i svog sina Fernanda, pa se radosni zagrle. Cela posada broda ušla je u sobu. Prospero progna
pijance koji su hteli da ga ubiju, pa se vrati u rodnu zemlju da uda kćerku u Napulju. Zatražio je natrag i svoju titulu vojvode jer je
 jedino tako pravda mogla da bude zadovoljena. U suprotnom, on će reći sve što zna o urotnicima. Prospero je na kraju oslobodio i
duha Arijela.

 Bura je prvi put štampana 1623. godtne, u Prvom folio-izdanju, gde zauzima prvo mesto, na čelu komedija. Ona je verovatno
poslednji komad koji je Šekspir napisao sam!
 Više nego i u jed nom svom delu, Šekspir ovde poštuje klasično jedinstvo mesta i radnje, i drama se odigrava na začaranom
ostrvu za svega nekoliko sati.
 Glavno lice ima nadljudske moći, a njegovi poslušnici, jedan duh i jedno cudovište - isto tako su natprirodna bića; njegova kći
jedinstvena je među Šekspirovim ženskim likovima po tome što nikad nlje videla nijednu ženu ni drugog muškarca sem svoga
oca.
 Nepogrešan jc opšti utisak da u B u r I kao da čujemo glas samog pesnika, koji se oprašta od .,magije" svoje umetnosti, od drame
i poezije.
 Komad je, izgleda, prvi put igran 1611 (vjerovatno je napisan pocetkom te ili krajem prethodne godine), a prikazan je i na dvoru,
14. februara 1613, prtltkom vencanja Elizabete, kceri kralja Džemsa I i Fridriha, Palatinskog izbornog kneza. Za tu priliku delo je
verovatno bilo revidirano, pa je tada naknadno unesena i maskerata(IV, 1) - jedtna u Seksptrovtm dramama - koja nema
neposrednu vezu sa glavnom radnjom, ali je za ovu svecanost vencanja bila veoma podesna, kao uostalom i ceo komad: Inostrani
knežević koji dolazi preko mora, ostrvska kneginjica koja nikad nije napuštala svoj dom, mudri otac koji svojom oštroumnošću
dovodi do sklapanja ovog srećnog braka; svi su vidjeli njihove dvojnike među blistavim društvom koje je te februarske noci
gledalo predstavu."
 Podsticaj t dijelom građu za ovaj komad Šekspir je našao u objavljenim izvještajima o havariji jedne eskadre engleskih brodova
kod Bermudskih ostrva, 1609, kojom prilikom se admiralski brod ,Morska pustolovina" nasukao na obalu, i ljudstvo se tako
spaslo. Vesti o tome stigle su u Englesku 1610, a tri učesnika objavila su potom svoje izvještaje. Radnja se, medutim, ne odigrava
na Bermudima već na nekom ostrvu u Sredozemnom moru.
 I unutrašnja, metrička, stilska i tematska analiza djela nepobitno potvrduje da ono pripada poslednjem periodu tzv.
,tragikomedija": stih je slobodan i nepravilan, opkoračenja su brojna, a samo se dva stiha (ne računajuci pjesme i maskeratu)
rimuju; izraz je sažet, rečenice su često eliptične, a bogatstvo misaone sadržine katkad preteže nad jasnošću izražavanja;
naposletku, poslije zla, patnje i nepravde duh dobrote, pomirenja, praštanja I kajanja pobjeđuje.
 Bura je, izgleda, jedan od dva-tri komada za koje je Šekspir sam smislio fabulu. On se koristio pomenuttm izvještajima o
brodolomu za neke pojedinosti opisa; kao i jednom glavom iz prevoda Montenjevih Eseja (0 kanibalima) za sliku idealne države
(II, 1).

 Šekspir je stvorio koloniju novog svijeta na ostrvu sa mađioničarem Prosperom. Sve je zapravo Prosperova igra – jedan čovek
upravlja događajima kao bog.
 Kaliban predstavlja domorodca, dok Prospero je Europski imperijalist. To je priča o političkoj moći i društvenoj odgovornosti.
Isto tako se može posmatrati kao alegorija koja ispituje nivo ljudkog duha.
 Bura istražuje brak! ljubav! Kulturu. Ovo je drama pokajanja! moći! osvete I sudbine koje se takođe može vidjeti kao fantazija,
san, mašta, metafora ili magija.
 Ni u jednom od Šekspirovih remek-djela, izuzev jedino Hamleta, nije tako oštro kao u Buri pokazana antinomija izmedju veličine
ljudskog duha i krkosti moralnog poretka. Na ostrvu je odigrana i ponovljena istorija svijeta. Ljudska provjera kroz koju je
Prospero proveo svoje glumce. Sve što se na ostrvu dešava biće pozorište u pozorište, predstava koju će izrežirati Prospero.
Dramatični početak ima i drugi smisao, on je izlaganje neposredno, bez alegorije, jedne od velikih Šekspirovih teza, oštro
sučeljavanje prirode i društvenog poretka. Brod vozi kralja. Šta je kraljevska vlast u odnosu prema razbješnjeloj stihiji!? Ništa! -

 tema cele drame: odnos civilizacije i prirode

 Društvena hijerarhija deluje krajnje nemoćno prema prirodnoj stihiji kojoj želi da sesuprotstavi. * Oštra konfrontacija društvenog
i prirodnog poretka – brod vozi kralja.. Šta je kraljevska vlast prema razbesneloj stihiji? * Reč je
nemoćnapred prirodom. Dominira nemoć jezika I društvene hijerarhije pred prirodom. Sve se završava u zbrci reči.
 2. tema cele drame: tema socijalne utopije / kako pojedini junaci projektuju idealne, ili poželjne odnose među ljudima.
 U drami se problematizuje problem osvajanja novog sveta, kolonijalizma. Ostrvo je uzeto od Kalibana, na njemu su već su
postojale vrednosti koje Prospero nije priznao I nametnuo je svoje.
 . ImeKaliban je anagram od «kanibal» - što je u Šekspirovo vreme naziv ustaljen za stanovnike Novog sveta (domoroce).
I on ima svoje sećanje na zlatno doba, tj. na stanjepre Prosperovog dolaska kada je on živeo u harmoničnom odnosu saprirodom.
Sloboda na ostrvu, društvo bez civilizacije – to je ono o čemu sanja Kaliban.

 Prospero je reditelj svega ovoga on je istovremeno i u zbivanjima (kao glavni glumac) i izvan njih (upravlja njima)
 Metateatralni efekat
– nešto što je iznad fikcije koju drama proizvodi. Prospero posmatra događaje spolja kao kreator. Na kraju drame ova
granicaće nestati.
 Goncalova vizija utopij - lik GONCALA: glas razuma u drami, kao luda u Kralj Liru. Veran i pošten ali I naivan i smiješan:
njegova priča o utopiji («utopija» na grčkom doslovno znači: «mesto koga nema»)
 Problem savesti: Kolebanje Sebastjana – slično Magbetu, dok jeAntonio sličan ledi Magbet
 . Ledi Magbet je za to da se stvar izvede dokraja; Antonio na tragikomičan način ispituje šta biva kad se stane. Antonio je
makijavelista, ali i hladni Makijaveli koji postavlja dijagnozu. Treba služiti interesu, nema moralnih dilema.
 Prosperova moć nije zla i destruktivna, on hoće da se sveti, da očita lekciju, da se oduži za nepravdu, ali ih u isto vrijeme čuva.
“Bolji je vrline no osvete čin.”
 Sad, kad se kaju, on je postigao svoj cilj i dozvoljava Arijelu da ih oslobodi –skine čini, povrati um. Prospero kažnjava, ali
istovremeno i prašta.
 Prospero je razrešio onaj konflikt koji Hamlet ima – potrebu za osvetom: sve što je uradio na taj način je prevazišao. Prospero je
našao načina da u (grešne) likove vrati kajanje, podstakao je unutrašnju transformaciju u njima, doveo ih do preispitivanja,
samospoznaje. Kada je video da su se preobrazili on im prašta. Sukobi su sve vreme potencijalni ali nikad ostvareni u drami.
Zato se ova drama javlja kao «drama pomirenja» - idealna mogućnost sveta. Cela drama je utopijska. Hiperrealna zavera, a onda
pesma... i nema zločina!
 Šekspir u ovoj drami dolazi do jednog novog viđenja čoveka i njegove sudbine. Njegov junak više ne nastoji da
izmeni društvo i jedino se sam trudi da ostane veran svom shvatanju morala. On prihvata svet onakav kakav jeste, svestan da zlo u
njemu i dalje traje, a nove nade mladih i njihova vedra očekivanja ne želi da pomuti.
 Prospero se vraća u čoveka, odriče se moći, prihvata ljudsku nemoć, ograničava se... Simbolično lomi čarobnjački štap Postići
nešto i zadovoljiti se time I onda zakopati moć i prihvatiti svet kakav jeste.
 Prelamanje čarobnog štapa kao prelamanjeŠekspirovog pera
 Bura je Šekspirovo poslednje delo! Šekspir odlaže palicu i povlači se u Straford. Međutim, ovo bi bilo previše trivijalno
zaŠekspira. Biografska tumačenja vide Buru kao alegoriju Šekspirovog oproštaja sa pozorištem. Ovakva tumačenja smatraju da
je Šekspir hteo da u liku Prospera predstavi samog sebe. Jan Kot: Ovo tumačenje se cello iscrpljuje u jednoj metafori: pesnika-
maga, pesnika-stvaraoca i ćutanja koje je cena povratka u ljudski svet.