GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO - SKRIPTA

NAČELA PARNIČNOG POSTUPKA

U ZPP je došlo do promene u pogledu principa u vezi načela. Načela postoje, ali su u potpuno drugom
odnosu.
Načelo dispozicije stranaka i načelo oficijelnosti; raspravno i istražno načelo
Npr. kada govorimo o načelu dispozicije i načelu oficijelnosti, i o raspravnom i istražnom načelu, videćemo
da je ovo zakon koji kroz opšta načela nema tako veliku razliku, ali kroz konkretizaciju videćemo da načelo
dispozicije stranaka, apsolutno predstavlja u pogledu oficijelnosti i u pogledu istražnog načela sada prioritet.
U čl.7 ZPP-a se kaže da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože
dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, i to je osnovno pravilo. To pravilo se upotpunjuje onim što predstavlja istražno
načelo, a to je da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva da bi se upravo ostavila sudu
uloga da odlučuje, ali o onome što su stranke predložile. I, istražno načelo koje je definisano u st.3 ovog člana, ali koji
sada ograničava načelo oficijelnosti kao pravilo.
Oficijelnost je tamo gde sud po službenoj dužnosti radi, a to je kada se utvrđuje da li se radi o zahtevima sa kojima
stranke mogu da raspolažu, to je ono što je predviđeno u čl.3 st.3 ZPP, a da sud neće dozvoliti raspolaganje strankama
koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima i pravilima morala, i u toj situaciji kada sud posumnja da postoji kršenje
iz čl.3 st.3 sud će po službenoj dužnosti sve utvrđivati i onda kada je nekim posebnim zakonom to predviđeno.
Npr. Porodični zakon će uvesti te situacije gde će sud morati ex officio da utvrđuje različite stvari, bez obzira da li to
stranke predlažu ili ne.
U ostalim situacijama sud će biti sada u granicama onog što predlažu parnične stranke, znači imaćemo dispoziciju
stranaka kao osnovno načelo i imaćemo samo kao pomoćno načelo – istražno načelo.
Ono što je bitno jeste da vidimo kako se to konkretizuje, i osnovni deo u vezi konkretizacije to je odredba čl.223 ZPP-
a koja predviđa da stranka koja nešto tvrdi to mora i da dokaže. «Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret
dokazivanja činjenica koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije određeno.» Npr. u
situaciji kad se radi o utvrđenju očinstva, sud će nekad i ex officio rešiti da nešto radi sa razloga što u toj situaciji
pravo deteta na roditelje mnogo važnije pravo, gde će sud kako sam taj zakon kaže, uraditi sve da bi obezbedio detetu
oca...
S druge strane st.3 ovog člana kaže: «Stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice
koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije
određeno.»
To znači, tužilac mora predložiti dokaze i dokazati svoje tvrdnje, a tuženi koji osporava nešto, mora dokazati
osnovanost svojih navoda i priložiti odn. predložiti sve one dokaze koji će dokazati osnovanost navoda tuženog.
Načelo savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načelo zabrane zloupotrebe procesnih ovlašćenja
Dalje, što je bitno kada govorimo o načelima, treba reći da ovaj zakon naročito sada menja odnos načela
savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načela zabrane zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Dva veoma povezana
načela, i ona su sada kao posebna odredba formulisana u čl.9 ZPP koji kaže da su stranke dužne da savesno koriste
prava koja su im priznata zakonom. Da su stranke, njihovi zakonski zastupnici i umešači dužni da pred sudom govore
istinu. Sud je dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku. Konkretizacija ovih načela je
sprovedena kroz ceo zakon i ono što je naročito bitno, pored toga što su uvedene različite sankcije uz određena
činjenja i nečinjenja, sada je formulisana cela glava, glava XV koja govori o tome da mora da se savesno koriste
procesna ovlašćenja i šta se dešava kada dolazi do zloupotreba procesnih ovlašćenja, i reguliše sve vrste kažnjavanja i
reguliše pitanje naknade štete u slučaju korišćenja prava na neadekvatan način, zloupotrebom, i to ili činjenjem ili
nečinjenjem. Jer, ako sud ne bude činio, a za šta jeste ovlašćen, on će nečinjenjem omogućiti zloupotrebu prava. A,
ako stranke činjenjem ili nečinjenjem vrše zloupotrebu svojih procesnih ovlašćenja veoma lako će sud moći da
primeni odredbe iz ove glave i da sankcioniše sve ono što je vodilo zloupotrebama, odn. onemogućavanju suđenja u
razumnom roku.
Načelo ekonomičnosti i efikasnosti
Načelo ekonomičnosti i efikasnosti potpuno je sada regulisano na taj način što su duž celog zakona, ono je
znači veoma potencirano u ZPP-u, i skoro svi rokovi su skraćeni. A, rok za iradu prvostepene sudske odluke je faktički
produžen. To ćete kada budete govorili o presudi videti tako što ćete utvrditi kad budete pogledali tu odredbu, da je
rok koji je do sada bio od 8 dana, u praksi u proseku oko mesec dana, a često su stranke i po godinu dana stranke
čekale izradu presude, sada je taj rok konstituisan u zakonu tako što je navedeno: da se presuda radi u roku od 8 dana,
a izuzetno, u situaciji kada se radi o težem predmetu, dodaje se sudu (sudiji koji radi odluku) mogućnost da još 15
dana, znači 23 dana... To je nešto što bi se veoma približilo onome uobičajenom roku u praksi. Sa kojih razloga? –
Zato što taj razumni rok predstavlja jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje. Pravo na pravično
suđenje je regulisano čl.6 Konvencije o ljudskim pravima, i u st.1 ovog člana navedeno je koji su sve to kriterijumi i
elementi koji daju nekome licu pravo na pravično suđenje. Jedan od osnovnih elemenata za to je – razumni rok.
Imajući u vidu šta se kod nas dešava u praksi, zakonodavac je taj razumni rok kao načelo sproveo u čl.10 st.1 tako što

1
je rekao da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku. Ovaj razumni rok je
konkretizovan kroz određene rokove postupanja. Razumni rok se određuje od slučaja do slučaja. Kad zakon reguliše
koji je razumni rok Sud u Strazburu će uvek reći, bez obzira na to na koji način se radi, da je onaj rok koji je prešao
zakonom predviđeni rok – nerazuman rok. Jer, ako je nacionalno zakonodavstvo predvidelo neki rok, onda je to rok u
kome mora nešto da se uradi. Naravno, imamo situaciju da imamo prekluzivne rokove i one orijentacione rokove. Ovi
rokovi koji se nalaze u ZPP-u, neki su prekluzivni, neki su orijentacioni rokovi. Naravno, kada govorimo o ovim
rokovima koji su orijentacioni, koji nisu prekluzivni, nikada neće Strazbur odreagovati ako dolazi do kršenja malih,
kratkih rokova. Ali, ako u celom predmetu, koji npr. traje 15 godina imamo za sve određene rokove «pomalo» kršenje,
pa to dovede do suđenja od 15 godina, evidentno je da se taj predmet nije sudio u razumnom roku.
Druga stvar koja se treba znati, to su primeri iz sudske prakse, i pomenuću 2 sudske odluke koje upravo predstavljaju
orijentir šta je razumni rok.
PRIMER 1: Odnosi se na aplikaciju koju su pokrenuli roditelji čoveka, koji je inače umro u trenutku pokretanja
postupka u Strazburu. To je bila situacija kada je građanin Francuske pokrenuo parnicu za naknadu štete pred
francuskim nacionalnim sudom zbog toga što je smatrao da je krivicom bolnice u kojoj se lečio bio zaražen virusom
HIV. Presuda je doneta i parnica okončana u roku od 2 godine. On je vrlo brzo posle toga umro, i roditelji su pokrenuli
postupak pred sudom u Strazburu tvrdeći da je kršeno pravo na pravično suđenje, jer sud nije poštovao razumni rok na
tom suđenju. Država je odgovorila na takvu aplikaciju da 2 godine nije nerazuman rok, jer po zakonu, odlučivanje o
zahtevu za naknadu štete ne spada u one koji su propisani kao hitni postupci. Nadalje, radi se o teškoj parnici, jer je
sud morao da utvrdi da li je to lice bilo zaraženo virusom HIV u bolnici, ili je recimo u seksualnom odnosu 15 godina
ranije bilo zaraženo, pa je taj virus HIV mirovao, pa se posle toga aktivirao u trenutku kada je čovek bio u bolnici, pa
je izašao iz bolnice. To naravno, nosi velika veštačenja, utvrđivanja činjenica. Potom, ako se i kad se to utvrdilo, onda
je moralo da se utvrdi kakvo je bilo postupanje u bolnici, ko je tu bio nadležan, da li je nešto loše urađeno u pogledu
funkcionisanja bolničkog osoblja, ili je to bila nekakva nesreća, ili kako se to desilo... I imajući u vidu ponašanje
stranaka u postupku, 2 godine bi bio potpuno razuman rok, tvrdila je Francuska. A, sud u Strazburu je rekao: «Tačno
je da 2 godine ne bi bio strašan rok da se ne radi o naknadi štete za lice koje je obolelo od virusa HIV. Kada sud zna da
neko ima takvu bolest i da traži naknadu štete upravo zbog te bolesti a ne nečeg drugog, onda svrha suđenja i pravično
suđenje mogu se ostvarivati u razumnom roku za njega. Njegov život je «oročen», kratak, evidentno je. Satisfakcija
koja predstavlja neimovinsku štetu, nakon proteka nekog roka koji bi njemu značio nešto, svakako ne predstavlja
pravo na pravično suđenje.» I rekao je «U tom slučaju jeste kršeno pravo na pravično suđenje, jer rok od 2 godine za
donošenje presude za lice koje je obolelo od HIV (a upravo je to predmet parnice), nije razumni rok.

Mi nemamo nigde upisane razumne rokove recimo, za naknadu štete. Ali ako znamo šta je razuman rok, i ako znamo
da sudija ima 300 predmeta u radu i da ima svaki treći dan suđenje, svakako nećemo moći da očekujemo da će se
suditi i presuditi, recimo nekakvo izdržavanje u roku od 10 dana. Ali, ako se radi o tako važnom pravu, i ako je to dete
ugroženo zato što nema izdržavanje, onda svakako, razuman rok ne može da bude 6 godina, ili 10 godina... u krajnjoj
liniji dete će postati punoletno, ili će završiti školovanje, ako se radi o detetu koje je na školovanju i više nije baš ni
dete, nego je student.
Dakle, sud mora u svakom konkretnom slučaju da razmišlja o razumnom roku imajući u vidu ovako izgrađene
standarde.

PRIMER 2: Najveći ekstrem gde je Strazbur rekao da nije kršeno pravo na pravično suđenje, je situacija kada je Grk
tužio državu Grčku, jer je ostvarivanje njegovog prava na slobodno uživanje imovine trajalo 17 godina pred
nacionalnim sudom u Grčkoj. Ali je sud rekao:«Ceneći ponašanje stranaka u postupku, ocenjujući o kakvoj se vrsti
postupka radilo, kakve težine je bilo, koje su sve teškoće bile, kako su se ponašali advokati, veštaci, koliko
veštačenja... to nije bio nerazuman rok.

U okviru takvog načina razmišljanja, ovo načelo koje govori o efikasnosti suda, o ekonomiji suda i šta će izabrati da
zakazuje u veoma kratkim rokovima, veoma brzo, a šta će izabrati da zakazuje u nekakvim dužim rokovima, obzirom
na opterećenost suda, predstavljaće ono što daje pravilo ponašanja u pogledu efikasnosti, odn. poštovanja razumnog
roka, koje se kroz ceo zakon provlači tako što se svi rokovi i sva postupanja koja vode zloupotrebama sankcionišu, a
rokovi skraćuju, da bi stiglo do onoga što predstavlja razumni rok, i što predstavlja sada jedno od osnovnih načela
parnišnog postupka.
Načelo usmenosti i pismenosti
Kada govorimo o usmenosti i pismenosti, osnovno načelo i dalje ostaje usmenost. Ali, pismenost potpuno
menja svoju ulogu u nekoj proporciji jednog i drugog načela, s obzirom da po ZPP-u pismenost počinje da ima i u
ovoj našoj proceduri veoma bitnu ulogu upravo da bi se došlo do ekonomičnijeg i efikasnijeg vođenja parničnog
postupka, i poštovanja razumnog roka, pa ćemo videti da kada govorimo, recimo o veštačenju, da u toj situaciji, za
razliku od ranije, kada se izvodi ovaj dokaz, da će veštačenje biti tako regulisano da je obaveza veštaka da pismeno da
nalaz, a ne kao što je ranije bilo pravilo da nalaz mora da se da usmeno pred sudom, bez obzira što ga je neko uradio u

2
pismenom obliku. Upravo sa razloga što sud više neće da bude servis građana, ne bi smeo da bude; što parnični
postupak i zaštita građanskih prava predstavlja dispoziciju stranaka, osim kada je to posebnim zakonom drugačije
određeno, i osim kada sud posumnja da se radi o nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, sa tih razloga će taj nalaz
veštak morati da da u pismenom obliku, neće ga sud uzimati na zapisnik, a sa tih razloga će to biti urađeno da bi se
stranka na vreme izjasnila, po mogućstvu u pismenom podnesku, da bi se koncentrisali svidokazi i da bi se efikasnije
završili postupci.
Nadalje, kada se govori o institutu povraćaja u pređašnje stanje, ranije je bilo načelo usmenosti prioritetno, pa se o
predlogu uvek moralo raspravljati na ročištu. Sada je sasvim obrnuto, i sadašnja situacija kaže da će o predlogu za
povraćaj u pređašnje stanje sud odlučiti van rasprave, a izuzetno će zakazati raspravu kada izvođenje dokaza koji utiču
na donošenje odluke o osnovanosti ovoga zahteva zahtevaju ročište. Naime, neko predloži u predlogu za povraćaj da
se izvede dokaz da neko nije mogao, recimo, da dođe na ročište, pa predlaže 3 svedoka. Naravno, kad sud utvrdi da bi
bio možda osnovan ovakav predlog, ne može da ga van ročišta saslušava i onda idemo na načelo usmenosti i krećemo
sa ročištem na kome će se saslušati. Ndalje, to načelo pismenosti i usmenosti u svojoj proporcionalnosti menjaju
svoju ulogu posebno i najviše kod toga kako kreće parnični postupak, a to je da je sada odgovor na tužbu obaveza,
što znači da se neće ući u suđenje dok nemamo tužbu, znači zahtev stranke u pismenom obliku, i obavezan odgovor na
tužbu, jer ukoliko nema odgovora na tužbu u ostavljenom roku i na način kako je to zakonom propisano doneće se
presuda zbog propuštanja. Ne više zbog izostajanja (jer nema ročišta), nego zbog propuštanja. Potpuno nova presuda.
Neće biti zakazano ročište, nego će sud doneti presudu zato što tužena stranka nije postupila po zakonu i odgovorila
na tužbu.
Ono što dalje govori o potpunoj promeni odnosa ova dva načela, jeste i nova situacija u kojoj sud, kada je zahtev koji
je istaknut u tužbi i kada se navodima iz odgovora na tužbu činjenično stanje ne osporava, nego ostaje samo sporan
osnov, znači ono što sud mora da utvrdi u vezi zakonitosti, može bez zakazivanja ročišta da donese presudu. Ovo je
potpuna novina, i doslednom primenom takve novine sasvim sigurno će se rokovi u sudu smanjiti i doći će se do brže
pravde, jer imate vrlo često situaciju da se recimo, podnese tužba za dug. I kaže se: «Meni kolega duguje 3.000 evra,
prilažem priznanicu uz tužbu, i predlažem da sud donese presudu da se obaveže da mi vrati tih 3.000 evra.» Tuženi u
odgovoru na tužbu (a to je do sad radio obično na ročištu) kaže: «Tačno je da sam ja od njega pozajmio 3.000 evra. Ja
neću da mu platim kamatu, a u docnji sam sa razloga što sam ostao bez posla. I ne mogu da mu vratim jer nemam
odakle da platim.»

VIDA: I, u kakvoj smo ovde situaciji, šta mislite? Da li ovde može, u ovakvom primeru da se donese presuda bez
ročišta? Ovo su navodi iz tužbe, ovo su navodi iz odgovora na tužbu. Može! Da vidimo u okviru zakona koji bi bili
argumenti, šta kaže onaj koji može?
ODGOVOR: Pa, tuženi je priznao tužbeni zahtev, sud će ga obavezati na isplatu dugovane sume...
VIDA: E, hajde sad odmah da se unapred «preslišavamo». Priznao je tužbeni zahtev. Ako je priznao tužbeni zahtev,
ovakvim navodima, zašto se ne bi donela presuda na osnovu priznanja? Da li je on priznao zahtev?
ODGOVOR: Nije ga osporio, priznao je činjenice.
VIDA: Priznao je činjenice. Činjenične navode. Kada imamo nesporne te činjenične navode, znači te činjenice niko
nije osporio, rekao je: «Jeste, ja dugujem. Ali, smatram da kamatu ne treba od tad da platim, zato što sam ja hteo da
mu vratim ali nisam mogao.» To je sad pravno pitanje, od kada treba da se vrati kamata, koja nesporno pripada.
A druga stvar, od kakvog je uticaja pitanje to što on nema para zato što nije u radnom odnosu?
ODGOVOR: To je u vezi sa izvršenjem.
VIDA: Tačno. Ovo je onda, pitanje izvršenja. Taj zahtev je osnovan. A to da li može ili ne može da plati... On je
napravio dug, zahtev je osnovan, on se obavezao u nekakvoj priznanici, ili su ugovorili usmeno da će se do tog i tog
datuma vratiti dug. Nije posle dana podnošenja tužbe. Pitanje toga da li će moći da plati ili ne, je pitanje izvršenja. Pa
će, ili da se prodaje njegova kuća, a ako se predlaže obustavom, plenidbom ličnog dohotka to izvršenje biti potpuno
nemoguće, ili će morati da se sprovede na drugi način. Ali, to sud prilikom donošenja odluke kojom se odlučuje o
zahtevu, o osnovanosti tužbenog zahteva, ništa ne «intrigira». I u toj situaciji sud će (a mnogo je takvih parnica), i u
koliko je kvalitetan sud, sasvim sigurno moći da donese presudu posle tužbe i odgovora na tužbu, kojom će odlučiti o
zahtevu, i u ovakvom činjeničnom stanju, utvrditi sasvim sigurno da je tužbeni zahtev osnovan, obavezati tuženog na
isplatu tog duga, utvrditi datum dospelosti, ako je utvrđen datum u priznanici, onda iz priznanice, a ako ne, ako je ovaj
nešto naveo: «jeste tačno da smo rekli za dva meseca», utvrdiće koji je to datum, i od tada ga obavezati na isplatu
kamate, a pitanja ovog dela, napisaće u presudi da je bez uticaja na ovu pravnu stvar, i navesti da će to biti pitanje i
problem izvršenja, a ne donošenja odluke u parničnom postupku pred redovnim sudom (Naravno, ne sme ovo napisati,
o redovnom i tom sudu, ali će to biti obrazloženje).
I to je sada ono što je u potpunosti promenilo odnos između pismenosti i usmenosti, jer kao što vidite ovakva
procedura omogućava samo pismenost. I veoma brzu izmenu misli, i veoma brzo donošenje sudske odluke koja će
omogućiti, naravno, taj razumni rok.

3
 Ono što je veoma bitno kada govorimo o načelima, moramo da sad vidimo da je zakon uveo i alternativni
način rešavanja sporova. To je medijacija, koja se provodi kroz ceo zakon, i to je od svih alternativnih načina izabrana
medijacija.
Načelo poučavanja neuke stranke
Kada govorimo o načelu poučavanja neuke stranke, moramo imati u vidu, da s obzirom na izmenu odnosa
načela dispozicije stranaka, načela oficijelnosti, i odnos koji se promenio u odnosu na raspravno i istražno načelo, da
će biti raspravno načelo dominantno, da istražno ostaje veoma malo, za one dve stvari kao načelo koje će biti u
primeni, onda se u tom kontekstu u potpunosti menja i načelo pružanja pravne pomoći. Ono što moramo da znamo je
da ga imamo na 3 mesta u ZPP-u: 1
1) sud će pomaganje pružiti, na neki način, onda kada bude nalagao uređenje tužbe, ali više ne advokatu, nego
samo svim ostalim učesnicima u postupku (čl.103);
2) onda kada bude na predlog stranke, a kad stranka dokaže da negde nije mogla da pribavi neki dokaz (čl.232
st.3 ZPP-a). Ovaj član kaže da će na predlog stranke ili ex officio sud tražiti određene dokaze od nekoga, ili nekog
organa, u situaciji kada je evidentno da stranka to sama nije mogla da uradi, a recimo kada sudija bude tačno znao da
MUP neće hteti nekom fizičkom licu da da određene podatke sud će ex officio pribaviti ovakve podatke, ali kada
stranka bude predložila da sud po službenoj dužnosti zatraži izvod iz zemljišnih knjiga, sud to više ne bi trebao da radi
nego će to morati stranka da uradi, jer je sasvim izvesno da to stranka može i treba da uradi.
3) I imamo još poslednje, najveće poučavanje (čl.275 st.2 ZPP-a), to je procesno poučavanje, gde će sud imati
ovlašćenja da izvrši poučavanje o procesnim pravima neuku stranku koja nema punomoćnika. Ako ima punomoćnika
to neće uraditi. Ali, znači, ne u pogledu materijalnog prava, nego samo u pogledu onih prava koja se tiču procesnih
ovlašćenja.
I u toj situaciji, samo u ta 3 slučaja biće moguće primeniti to načelo, jer ovo načelo s obzirom na drugačije postavljeni
način rada, na načela koja su postavljena, neće više imati onakav značaj kakav je do sada imalo.
Načelo javnosti
I ovo načelo je sada malo drugačije postavljeno u zakonu. Regulisano je u odredbi čl.4 st.2, i ono kaže da će
sud isključiti javnost samo u slučajevima predviđenim zakonom. Naime, i do sada je uvek postupak pred sudovima
bio javan, jedino se javnost isključivala onda kada neki poseban zakon kaže. Npr. to su statusni sporovi, gde je javnost
isključena, jer naravno ne može niko osim stranaka prisustvovati, i određenih lica, gde to zakon reguliše i kaže da
može. Onda gde postoje zahtevi u vezi zaštite privatnosti, kada sudija kaže: «zbog zaštite privatnosti isključiće se
javnost». Sve ono što predstavlja osnovno ustavno načelo, onda kada se radi o državnoj tajni, koja je posebnim
zakonom regulisana, to su sve bile situacije kada se isključivala javnost i tu u praksi nikada nije bilo problema. Ono
gde je postojao problem u praksi, i gde se ova javnost sada menja, to je postojanje javnosti u pogledu spisa, jer
sudovanje ne čini samo suđenje već i ono što pregleda, što znači – spis. Gde se konstatuje sve ono što se dešava na
suđenju, i gde se prikupljaju dokazi. Kod nas je to do sada rađeno na taj način što je samo dozvoljavano da spis
razgleda stranka u postupku, i izuzetno je dozvoljavao razgledanje spisa nekome ko, recimo radi naučni rad, i
predsednik suda daje dozvolu kada neko donese potvrdu da piše magistarski rad, doktorat, ili nekakav posebno važan
naučni rad, da može da izvrši uvid u spise. Međutim, to nije javnost. Javnost je nešto što omogućava meni da
pogledam i da tražim da izvršim uvid u neke spise iako ne pišem naučni rad, iako nisam stranka u postupku, ali sam
zainteresovana da kupim neki stan. I ja želim da pogledam spise u vezi toga stana, jer sam načula da se vodi spor u
vezi stana i ne znam tačno šta je u njemu. Ako odem na suđenje, malo ću ja saznati na jednom suđenju gde se
saslušavaju svedoci u pogledu neke okolnosti koja mene mnogo ne interesuje. Ali, ja hoću da vidim, i da ja procenim
u kom trenutku je i u kom odnosu stan u pogledu nekog mog prava koje ja želim da realizujem, da li meni liči na to da
će taj stan da promeni vlasnika pa ja neću da kupim od ovog postojećeg vlasnika, ili ne.
E, sad, kada znate naš mentalitet, naših građana, naravno ako imamo ovakvu javnost koja se ne bi dovoljno
kontrolisala, mi bi sasvim sigurno omogućili da se krši ustavno načelo, a to je privatnost. To je jedno od osnovnih
ljudskih prava. Svako od nas ima pravo na privatnost. Sa tih razloga je zakonom potpuno regulisano u pogledu
javnosti da će u pogledu sudećih predmeta (koji su u toku), dozvolu za razgledanje spisa morati da daje sudija, a ne
kako se do sad u praksi dešavalo da inače službenik suda kaže: «šta ste u predmetu?» Vi kažete: «stranka», «dobro,
pogledaj». A ti kažeš «ništa, ali želim da pogledam», a on kaže «slobodan si». Znači, sudija će bitti taj koji će u toj
situaciji morati da čuje sa kojih razloga, ili ako vi to napismeno tražite, da kaže «odobrava se pisarnici da pogleda ta
stranka pregledanje celih spisa, ili se o ne dozvoljava», jer ako ne pokaže u tom svom podnesku taj svoj interes za
razgledanje spisa, nego je očigledno da želi da vidi da li se njegov komšija svađa sa svojom ženom, pa ima nekakve
razne probleme u vezi zajedničkog šporeta, pa on ima onu prirodnu radoznalost, koju naš građanin neguje, ili ima
zaista nekakv pravni interes i zato će sudija biti jedini vlastan da proceni da li navodi iz zahteva, usmenog iliu
pismenog, u vezi javnosti spisa su takvi koji će njemu omogućiti da izvrši uvid u te spise, ili neće.
U pogledu arhiviranog predmeta, jer često će neko tražiti i da pogleda predmet koji je okončan (doneta je pravosnažna
presuda), u toj situaciji će o takvom zahtevu odlučiti predsednik suda.
Dakle, princip je da je kod nas javnost ono načelo koje je osnovno, da se može ograničiti samo zakonom, da u
pogledu i spisa i suđenja nema ograničenja javnosti, osim u situaciji kada sudija utvrdi u vezi zahteva stranke da

4
postoji kršenje prava na privatnost. Tu će sudija morati da razmišlja o proporcionalnosti, i moraće da razmišlja da li je
to dozvoljeno ili nije.

NADLEŽNOST I SASTAV SUDA

Treba napomenuti da je Crna Gora donela svoj ZPP koji nije u koliziji sa ovim ZPP-om, ali su neka rešenja
drugačija. Dakle, kada se govori o domaćem sudu, govori se o sudu na teritoriji Srbije. Postoje samo određene
odredbe koje se odnose na sud u Crnoj Gori, kada se govori o sukobima.
Međutim, kada govorimo o nadležnosti onoga suda koji će odlučiti o sukobu rada domaćih sudova, domaćih
za CG i domaćih za Srbiju, mi smo sada u jednom problemu zato što je zakon koji reguliše nadležnost suda SCG
propustio da navede (jer je donet ranije) ko odlučuje o sukobu zakona. Republički zakon, ZPP i zakon CG, to naravno,
nisu mogli da uvedu. Jer ne može da republički zakon odredi nadležnost rada savezne institucije. Međutim, praksa će
tu morati da da svoj odgovor tako što će jedino SCG kada dođe do sukoba u pogledu nadležnosti rada suda CG i
Srbije da odlučuje o sukobu nadležnosti.
Jer, kada inače govorimo o nadležnosti i sastavu sudova, uvek je pravilo da o sukobu nadležnosti između dva
suda odlučuje neposredno viši sud. Ako su sudovi različitih nadležnosti, trgovinski sud i redovni sud, o tome uvek
odlučuje Vrhovni sud, jer nemaju zajednički neposredno viši sud, jedini zajednički viši sud je VSS, i on će odlučivati.
Prema tome, to je pravilo. Dakle, sukob između dva opštinska suda – o njemu odlučuje okružni sud. Sukob između
opštinskog i okružnog suda – o njemu odlučuje VSS, jer je to neposredno viši sud. Sukob između redovnog i
specijalizovanog suda, kao što je TS, o njemu odlučuje VSS jer je to najviši zajednički sud, jer VSS odlučuje u
poslednjoj instanci i o predmetima koji se sude i u trgovinskim sudovima i pred redovnim sudovima.
Kada se govori o nadležnosti, moramo uvek da razmišljamo o različitim vrstama nadležnosti, i tu nema
nikakvih promena, s tim što ćemo kada govorimo o tome uvek razmišljati sad samo na teritoriji Srbije a ne razmišljati
o teritoriji SCG. Na teritoriji Srbije ćemo imati i sukobe nadležnosti i određivanje nadležnosti i sve ono što je bitno.
Sastav suda
Pre nego što krenemo na nadležnosti, da vidimo kako sud sudi, u kom sastavu? U parničnom postupku sudovi
sude ili kao, sada ću reći obrnuto nego što piše u ZPP-u, sa kojih razloga? – Zato da vidimo koja je tendencija i šta su
velike izmene. Kaže se u zakonu: «sudi se u veću ili kao pojedinac», a ja ću ovde reći «kao pojedinac ili u veću».
Naime, nama Ustav kaže da sud sudi u zbornom sastavu, i sa tih razloga u zakonu nije moglo drugačije da se menja.
Ali, ako mi imamo u vidu da je sada navedeno u čl.37 da će se suditi pred sudijom pojedincem u svim parnicama do
3.000.000 din. Jasno je da će skoro sve suditi sudija pojedinac, osim tamo gde je posebnim zakonom regulisano da
mora da sudi veće (statusni sporovi, tu će uvek suditi veće; radni sporovi, ali ne sporovi koji su proizašli iz radnih
odnosa radi naknade štete, nego radni – oni koji se odnose na zasnivanje i prestanak radnog odnosa; autorsko pravo;
stambeno pravo – ali vezano za useljenje i iseljenje u vezi prava na stanovanje na osnovu stanarskog prava). Međutim,
u praksi nema mnogo ovakvih predmeta, što zbog taksi, što zbog toga što zaista i nemate toliko veliku vrednost spora.
I faktički se i to načelo koje se odnosi na inokosno i zborno suđenje u praksi promenilo. Ono mora da postoji, tako
što će neki sud da sudi u veću ili kao pojedinac zato što Ustav tako reguliše, ali praksom, odn. određivanjem vrednosti
spora, mi ćemo imati da sudija pojedinac sudi do 3.000.000 din. pred redovnim sudom.
Kad govorimo o veću, kad govorimo o tom sastavu suda, imati u vidu da će pred redovnim sudovima, ako se
sudi u veću, to veće biti sastavljeno od sudije profesionalca i dvoje sudija porotnika. U drugom stepenu se sudi samo
pred profesionalnim većem, tu sude u veću 3 sudije profesionalca. Kada govorimo o Trgovinskim sudovima, tu sudi
sudija pojedinac, i u drugom stepenu sada sude samo profesionalci, a ranije je bilo da su mogli u drugom stepenu da
sude i laici, porotnici, ali koji su vezani za tu vrstu posla, dakle poluprofesionalci, i u VSS po vanrednim pravnim
lekovima, a izuzetno po žalbama, sudi se u veću od 5 sudija a izuzetno, u nekim movim procedurama radiće veće od 7
sudija profesionalaca.

Mesna nadležnost
Tu imate opšte pravilo, imate izuzetke, imate posebne i imate isključive nadležnosti u pogledu suđenja.
Pravilo je opšta mesna nadležnost, i ona se određuje tako što će biti sud opšte mesno nadležan, u principu i to
prema području prebivališta tuženog. Tako ćemo izabrati. I to je opšte pravilo koje označava opštu mesnu nadležnost.
Ono što je bitno, to je da ćemo to poslednje prebivalište imati uvek utvrđeno prema tome gde je prijavljen čovek. I
onda ćemo imati sada, naravno i izuzetke.
Naravno, posle ćemo govoriti i o prigovorima, i na koji način i ko može da posumnja i do kog trenutka da uloži
prigovor, jer će neko želeti zato što tužilac živi u Beogradu, da zasnuje nadležnost suda u Beogradu, a ne u Nišu. Pa će
reći tuženi živi u Nišu, a on u Beogradu, pa hajde da se sudimo u Beogradu, ili tuženi u stvari živi u Sopotu gde
takođe postoji opštinski sud, pa hajmo da podnesemo tužbu, i do kad taj iz Sopota može da kaže: «ne, to nije
nadležan sud, ja sam iz Sopota». Znači, do trenutka dok se sud ne upusti u raspravu.
A, kako ćemo sad regulisati pitanje tih posebnih mesnih nadležnosti, naravno bilo bi nepraktično da se uvek
sudi samo po ovom opštem pravilu koje je osnovno, a to je pitanje opšte mesne nadležnosti.
Posebne mesne nadležnosti

5
 Kad govorimo o posebnim nadležnostima, prvo ćemo pomenuti nadležnost za suparničare, i kod nadležnosti
za suparničare biće nadležan sud za bilo kog od njih. Znači, imamo jednog iz Sopota, jednog iz Kragujevca, jednog iz
Niša, tužilac će tužiti bilo prema kom prebivalištu tuženog, i to će onda biti nadležnost.
Kada govorimo o nadležnosti za sporove o zakonskom izdržavanju, nadležan je pored suda opšte nadležnosti
(nadležnost prema tuženom) i sud na području gde tužilac ima prebivalište odn. boravište.
- Zašto je ovako?
- Većina sporova za izdržavanje vezana je za maloletnu decu, ili za decu koja više nisu deca, ali su «nečija»
deca, znači do onog trenutka do kog može da se podnese tužba za izdržavanje. To je najveći parnica, i naravno
zakonodavac onda kaže: «pa neće neko ko ima kod sebe malo dete da krene sada u Niš iz Beograda da se sudi, nego
može i prema tom prebivalištu, i da se na taj način reguliše». I obično je onaj ko traži izdržavanje - onaj koji je manjeg
prava, ugrožen. Jer, kad žena tuži muža, ili muž ženu za izdržavanje, ili kad tuži roditelj decu (neki ostareo roditelj, ili
roditelj koji nema dovoljno sredstava...), on je slabiji u svom pravu. I to vam je opšta logika, i kada govorimo o
posebnoj nadležnosti vezanoj za zakonsko izdržavanje onda, znači uvek razmišljate, imate opšte pravilo i ovo što
predstavlja tu posebnu nadležnost.
Što se tiče nadležnosti za sporove o naknadi štete, tu imamo, opet različite situacije, jer tu može da bude pored
opšte mesne nadležnosti i sud sa područja gde je šteta nastala, opet logika, jer ako znate da je uvek najveći broj dokaza
koji se izvode pred sudom – upravo na mestu gde je šteta nastala, logično da može i po tome; ili sud na čijem području
je štetna posledica nastala, jer može da se desi da je šteta bila u Sloveniji. Ali, sad da ne odemo u Sloveniju, nego
recimo, mi smo iz Beograda – da bude u Nišu. I on neće da ide u Niš, tuženi živi u Kragujevcu, ali posledica je to što
se ja sad lečim, jer posle nekakve saobraćajke sam slomila nogu i nosim gips, i tužim za naknadu štete – jer sada tu. I
onda ćemo uvek omogućiti da se sudi tu, znači, gde je posledica.
Nadležnost za sporove radi zaštite prava na osnovu garancije proizvođača. Imamo, opet, posebnu nadležnost
koja ide prema tome ko je dao garanciju, tu je nadležnost.
I naravno, osim onda gde imate da uvek može da se izabere opšte mesna nadležnost.
U pogledu nadležnosti za bračne sporove, tu postoji mogućnost, opet da se izabere opšta mesna nadležnost, a
može da bude i prema poslednjem zajedničkom prebivalištu odn. boravištu bračnih drugova.
Nadležnost za sporove utvrđivanje i osporavanja očinstva. Tu je opet, moguća i opšta, i ona koja štiti
maloletno dete, znači, prema tužiocu – gde boravi.
U pogledu nadležnosti za sporove o nepokretnostima u pogledu nadležnosti zbog smetanja državine, uvek je
nadležan sud prema onome gde je bilo smetanje državine.
U pogledu nadležnosti za smetanje prava na vazduhoplovu i brodu, ako se radi o domaćem – prema našem
pravu, ako se radi os tranom – prema onome gde je registrovan, a ako je neka šteta specifična, onda ćemo imati i ona
pravila o naknadi štete da kombinujemo sa tim.
Tu ćemo, nadalje imati pitanje nadležnosti za lica koja nemaju opštu mesnu nadležnost u Republici Srbiji, i tu
ćemo opet morati sada da razmišljamo u pogledu izmene zakona, i toga da je to sad republički zakon, i imaćemo u
vidu da se, ako se radi o šteti, o razvodu, o utvrđenju očinstva i ako neko nije naš državljanin može da tuži ovde u
ovim izuzetnim situacijama, kada će iz tih posebnih nadležnosti proizilaziti i nadležnost domaćeg suda.
Kada govorimo o nadležnosti po mestu gde se nalazi poslovna jedinica pravnog lica, tu sada imamo novine, ili
prema nadležnosti same jedinice ili prema sedištu pravnog lica u vezi koga teče parnica.
U pogledu stranog lica, opet imamo sada tamo za sporove fizičkog ili pravnog lica koje ima sedište u
inostranstvu u pogledu obaveza koje su zasnovane kod nas, ili se ovde moraju ispuniti, tužba se može podneti sudu na
čijem području se nalazi njegovo stalno zastupništvo.
Nadležnost u pogledu sporova sa vojnim jedinicama, je uvek tamo gde se nalazi sedište te vojne pošte.
Nadležnost za sporove za naslednopravne odnose ide tamo gde je ostavinski postupak započet, a nije završen
– onda ide tu, a naravno, za ostalo idemo u zavisnosti od toga da li se radi o nekoj parnici sa posebnim nadležnostima
ili o opštim pravilima.
Prema mestu plaćanja, imamo nadležnost gde će se moći zbog mesta plaćanja odrediti posebna nadležnost.
Kada govorimo o određivanju mesne nadležnosti... (ne čuje se dobro) suda, moramo znati da sada imamo
promene, i da više ne može to predstavljati sredstvo odugovlačenja postupka, i kada stranka u jednom postupku više
puta traži da se odredi ko je nadležan, takav zahtev će sud odbaciti i to prvostepenim...
- Zašto je ovo bitno da znate?
- Zato što je to do sada bilo veoma veliko sredstvo za zloupotrebu prava i odugovlačenje, pa je recimo, u
postupcima za izvršenje sudskih odluka, kako krene izvršenje, tako stranka zatraži da se utvrdi da ima nekakav sukob.
I naravno, onda to stigne čak do VSS, pa se sve to vrati, i onda idemo iz početka, i to je ono što više ne može da se
radi.
Sporazum o mesnoj nadležnosti
Mora se ugovoriti, i da bi se poštovao, uz tužbu se mora priložiti ugovor o mesnoj nadležnosti, a ako se to ne
uradi, naknadno prilaganje i pozivanje na ovo neće imati efekta, s tim što ovde u zakonu postoji obaveza tuženog koji

6
želi da se pozove na ugovorenu nadležnost da to mora da priloži uz odgovor na tužbu, što ako ne uradi, više se neće
prihvatiti. Ranije nije bilo predviđeno zakonom, jer nije bio obavezan odgovor na tužbu.

ISKLJUČENJE I IZUZEĆE
Sada imamo institute stavljene potpuno na novi osnov. Znači, ranije smo imali samo izuzeće sudije, sada
imamo i isključenje i izuzeće.
- Sa kojih razloga?
- Opet, imamo nešto što predstavlja pravo na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje predstavlja i
funkcionisanje od strane nepristrasnog sudije. Nezavistan i nepristrasan. Nepristrasan sudija, po našem dosadašnjem
nekakvom uverenju, bio je onaj koji je mogao da kaže: «ja ću nepristrasno suditi». I imate stranku koja kaže: «on nije
nepristrasan». U toj situaciji sud je odlučivao o izuzeću sudećeg sudije. Ne praveći razliku između subjektivnog i
objektivnog razloga za isključenje sa suđenja odn. izuzeća. Namerno govorim isključenjr i izuzeće, jer to nisu iste
situacije.
Isključenje
Ako je neko prema zakonu, a to je ona situacija ako je stranka, ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke
srodnik po krvi u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do IV stepena, ako je bračni odn. vanbračni drug, ako je srodnik po
tazbini, ako je staralac, usvojilac... to su sve oni zakonski razlozi o kojima diskusije nema, tu se mora sudija isključiti
iz suđenja. Tu ne možemo da pričamo da li je u redu ili nije. I to je ostalo što predstavlja razlog isključenja.
Isključenje, pored toga što postoje ovi razlozi za isključenje, imamo sada i s obzirom na promene da ne može da sudi
sudija ako je: akcionar, ako je član privrednog društva ili zadruge, kad je jedna od strana njegov poverilac ili dužnik.
Ovo je novina koja do sad nije postojala u zakonu, jer gotovo da i nije bilo fizičkih lica koja su imala akcije, bili
članovi ili nešto slično. Prema tome, ova promena u pogledu razloga za isključenje kada je to obavezno, prati
celokupne izmene. Nadalje, ako između sudije i lica koje učestvuje u parnici teče neka druga parnica, ili postoji sukob
interesa. Jer, često nam se sada može desiti da postoji sukob interesa. To je isključenje. Taj sukob interesa jednostavno
s obzirom na drugi način funkcionisanja nije postojao do sada.
Nadalje će se isključiti sudija ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije). Sada sudija
koji je obavio medijaciju, ne može da sudi ako nije uspela medijacija, i to je razlog za isključenje.
I imamo još jedan novi razlog, ako je sudija negde u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao
kao stečajni sudija, jer može da se desi da sudija u okviru jednog suda radi prvo kao stečajni sudija, a potom ga u
godišnjem rasporedu promene i on ne sme da sudi sada neku parnicu koja je odatle proistekla, i to je razlog za
isključenje.
Izuzeće
Predstavlja ono što predstavlja subjektivan odnos, kada stranka kaže: «ja smatram da je sudija pristrasan, zato
što je u veoma dobrim i prijateljskim odnosima sa strankom, ili - oni su komšije i svakodnevno večeraju», ili sam
sudija kaže: «Ja mogu da sudim objektivno, ali stranka u ovom sporu je moj sused, i to ne sused iz solitera koga ja
znam površno, i samo mu u prolazu klimnem glavom, nego sused vrata do vrata, sa kojim ja kuvam zajednički, jedno
veče kod njega večeramo, drugo veče kod mene, i ja želim da mene predsednik suda izuzme.»

Naravno, mogućnost zloupotrebe postoji i u pogledu stranaka i u pogledu sudija, koji želi, recimo, da se
otarasi teškog predmeta. I odlučivanje o ovome zahteva veliko umeće predsednika suda. Jer samo predsednik suda je
taj koji će odlučiti o svemu tome. I to je ono o čemu će morati, i o isključenju i o izuzeću da uradi sa rešenjem, da bi
to uvelo razumni rok, i imaćemo situaciju da taj zahtev mora da bude obrazložen. Neobrazložen zahtev neće vući
posledice i biće jednostavno – odbačen. O tom zahtevu mora predsednik suda u razumnom roku da odluči, što znači
što brže, i onda je prvi zastoj sa kojim se susrećemo po zakonu, jer kaže: «Sud će zastati sa odlučivanjem u ovoj
parnici dok predsednik suda ne odluči o zahtevu za isključenje ili izuzeće.»
Zakon tačno predviđa kada nije dopušteno da se traži isključenje ili izuzeće, upravo sa razloga da ne bi došlo
do zloupotreba. I to je regulisano članom 69 ZPP-a koji kaže da ne može više da se traži od strane stranaka izuzeće
svih sudija, ili nekih sudija koji ne učestvuju u radu, ili odmah predsednika suda koji nije ništa postupao, a što bi
vodilo onome ako se traži i sudije i predsednika suda – mora da ode u neposredno viši sud pa dok odluči neposredno
viši sud o tome prođe koji mesec, pa dok se vrati – još koji mesec, pa sad predsednik mora o sudiji, i evo 6 meseci već
prošlo i za to vreme tuženi vidno koristi tuđa kola. Ne odlučuje se. To je mehanizam koji je postojao, i sada zakon to
reguliše.
Nadalje, ako imamo zahtev koji nije obrazložen – nema razloga u vezi toga, opet ćemo ovde imati odbačaj, i
to je nešto što više nema razmišljanja kako ćemo funkcionisati, i ta nedopustivost zahteva, mora protiv njega da se
dozvoli posebna žalba ali neće žalba dozvoljavati odlaganje ročišta.
Ono što je nadalje bitno, to je da napomenemo da o sudiji porotniku postoje svi ovi isti razlozi koji su
navedeni u vezi njegovog isključenja i izuzeća, s tim da se doda i to da sudija porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost
odn. porotničku dužnost, ako stalno ili povremeno radi kod preduzetnika ili u pravnom licu koje je stranka u postupku.

7
Do sada zakon nije poznavao ovu situaciju, pa se dešavalo, recimo da porotnik može da bude i radnik ZOIL «Dunav» i
da se sudi. Sada je to potpuno regulisano i ovakvih situacija više neće moći da bude.
Dakle, izuzeće – kada govorimo o subjektivnom odnosu, i isključenje kada je to objektivan razlog gde nema
razmišljanja i mora da se taj sudija promeni.

STRANKE I NJIHOVI ZAKONSKI ZASTUPNICI

Stranke u postupku mogu biti svako fizičko ili pravno lice. Imamo i posebne zakone koji regulišu ko može
još, pored svakog fizičkog i pravnog lica da bude učesnik u postupku, jer postoje nekakve asocijacije koje posebnim
zakonom određuju se da mogu da učestvuju. Recimo, NVO organizacije se ne regulišu i ne upisuju kao pravno lice u
Fi registar, oni imaju ista svojstva, nego se oni upisuju u posebne registre, i taj posebni zakon koji reguliše ta
udruženja daje mogućnost da ona učestvuju u postupku. I to su te situacije koje govore o tome.
Ono što je nadalje bitno, to je da se podsetimo da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može
preduzimati sve radnje u postupku, i ta njihova prava da same preduzimaju sve radnje u postupku zove se – parnična
sposobnost.
Imamo nadalje, sada, odmah i izuzetke – da punoletna lica ponekad imaju ograničenu poslovnu sposobnost, i to
ograničenje se uvek kreće u granicama te poslovne sposobnosti. To ograničenje uvek će se regulisati posebnim
rešenjem, i to će biti u situaciji kada neko inicira postupak pred centrom za socijalni rad, organom starateljstva, koje
će doneti rešenje kojim će nekoga delimično ili potpuno lišiti poslovne sposobnosti, i u kom rešenju će se tačno
navesti ako je to delimično – koji je to domen. Pa recimo, će se lišiti onda kada se utvrdi da je stranka kverulant, a to
je ona situacija kada imate izuzetno pametne ljude, izuzetno obrazovane ljude ali koji uživaju da se parniče. I vode
«hiljadu» parnica pred sudovima. I u toj situaciji, znači, ne onda kada neko ima neku manu u smislu stepena pameti, u
pogledu toga da je nekog stepena debiliteta, koji omogućava da bude delimično sposoban, nego u pogledu toga da je
on savršeno pametan, ali jednostavno voli da se sudi – tada će moći da donese organ starateljstva rešenje kojim će ga
lišiti samostalnog vođenja postupaka i u toj situaciji će moći da vodi svoj postupak samo kad mu organ starateljstva
postavi nekakvog zastupnika u toj situaciji, koji će proceniti da li može da se vodi parnica ili ne, a ne da ima u svakom
trenutku 500 parnica. Nadalje, u pogledu ograničenja gde su punoletna lica, imamo drugo ograničenje – odnosno
proširenje prava maloletniku koji inače ne bi mogao da preduzima sam radnje pred sudom, da ima parničnu
sposobnost, može mu se ona proširiti u granicama priznate poslovne sposobnosti. Prema tome, od 15 godine, kad
počinje da ima nekakvu sposobnost (da radi...), on će imati nekakvu ograničenu sposobnost da ovakve radnje
preduzima.
Stranku koja nema poslovnu sposobnost zastupa njen zakonski zastupnik. U situaciji kada se radi o
maloletnim licima, to su roditelji. U situaciji kada se radi o punoletnim licima, organ starateljstva će postaviti
zastupnika, i to može biti i najčešće jeste neki rođak, a može i da se postavi neko sasvim treće lice, a najčešće će se
desiti da nekakvom maloletnom licu koje ima roditelje se postavi treće lice, kada dođe recimo, do vođenja parnica u
naslednopravnim odnosima kada dolazi do sukoba interesa između maloletnika koji treba da vodi parnicu protiv svog
preživelog roditelja u pogledu udela ili obrnuto, jer roditelj smatra da ne treba sve ili ne treba taj deo da ode detetu, sa
određenih razloga, i vodi parnicu protiv svog rođenog deteta da se utvrdi udeo a dete je još maloletno. Ili, vodi parnicu
protiv svog deteta koje je narkoman, ima 16 godina, on je jedini zakonski zastupnik, tada će organ starateljstva morati
da postavi staraoca, zastupnika za tu situaciju, da štiti interes tog maloletnika, jer su sukobljeni interesi inače staraoca
po sili zakona, roditelja, u odnosu na to maloletno dete.
Ono što je bitno, to je da zakonski zastupnik koji je postavljen ima određene obaveze u pogledu zastupanja, i
da mora bude, ako se pojavljuje kao lice koje se postavlja od strane organa starateljstva, određeno posebnim rešenjem
tačno šta može preduzimati, jer u suprotnom to nikako neće moći da uradi i neće biti onako kako treba.
Kada govorimo o zastupnicima, ovo do sada smo govorili o onima koji će obavljati sve poslove. Međutim,
postoje i određene situacije koje zakon reguliše, a to je pitanje kada će se postaviti privremeni zastupnik i taj
privremeni zastupnik će biti postavljen od strane suda, znači ne od strane organa starateljstva, i taj će se sada, s
obzirom na to, opet, da moramo da poštujemo pravo na pravično suđenje, biti postavljen sa spiska advokata. Ranije je
sud mogao da postavlja bilo koje lice, u takvoj situaciji, ali sada sa spiska advokata.
- Sa kojih razloga?
- To je izuzetak, potrebno je nešto hitno uraditi, a ako se već postavlja neko onda taj mora da bude «zanatlija».
Mora da zna šta radi, i sa tih razloga on mora da bude stručno lice, mora da bude advokat.
Ono što je bitno u ovakvoj situaciji, kada se postavlja takvo lice, mora da postoji određeni interes zbog čega
se to mora uraditi, znači kada je to hitno, i kada postoje suprotni interesi u samoj parnici, između tužioca i tuženog, a
sud ne želi da sačeka da se postavi staralac jednom licu. Tada će hitno reagovati i postaviti tog privremenog zastupnika
dok se ne uradi drugo, znači ako postoje suprotni interesi, ako tuženi nije parnično sposoban a nema zakonskog
zastupnika, radi se o brzini; ako se desi da obe stranke imaju istog zakonskog zastupnika, opet dok dočekamo
postavljanje od organa starateljstva, sud ima ovlašćenja da jednoj stranci u postupku postavi tog zastupnika; i u
situaciji ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik koji nemaju punomoćnika nalaze u inostranstvu.
- Šta imamo sada tu još novo, što će omogućiti to efikasno suđenje u razumnom roku?

8
 - To je da je sud sada vlastan da postavi ovakvog privremenog zastupnika i pravnom licu, odn. preduzetniku,
naravno pod uslovima i na isti način kako je to urađeno i za ovog zastupnika koji se postavlja fizičkom licu. To do
sada nije postojalo.
Ovo rešenje kojim sud oglašava nekog za privremenog zastupnika, naravno, mora se odmah dostaviti organu
starateljstva, i organ starteljstva ima ovlašćenja da odreaguje i da kaže: «ja smatram da taj ne valja», i zbog toga se
dostavlja i organu starteljstva.
Ono što je bitno, i da napomenem u pogledu pravnog lica, to je da povezujete kada se govori o dostavljanju,
jer u situaciji kada imate preduzetnika, ili kada imate to malo pravno lice kada se dešava da ne možete uopšte da
pronađete, jer pravno lice je registrovano tako što imate direktora i jednog radnika, sad, on je negde prijavio sedište i
sad ga neko tuži i naravno, on tu uopšte ne sedi, to je samo prijavljeno, i vi onda imate tu situaciju da ne možete
nikako da ostvarite svoja pravo u odnosu na nekog s kim ste stupili u poslovne odnose. Ovo je institut koji će
omogućiti da se reguliše takav problem i da se okončavaju parnice, i da se regulišu nastala prava, jer postavljanjem
staraoca i pravnom licu svakako će dovesti i omogućavanju da se ono pozove, i da se regulišu pravni odnosi i dođe do
presuđenja, što do sad nije bilo.
Privremeni zastupnik, inače, ako se radi u licu u inostranstvu ima mogućnosti da preduzima sve hitne radnje, i
da sve to uradi do trenutka dok se to lice ne pojavi, i u toj situaciji to lice koje se pojavi može da prihvati sve ovo što
je urađeno, a može se desiti da se sve to ponavlja i to je ono što je kod nas bitno.
Za razliku od ovih privremenih zastupnika i toga što se radi o licima koja rade tako što se na poseban način,
prema zakonu neko treći učestvuje u postavljanju tog koji će zastupati interese, braniti interese, za razliku od njih, tu
nam stoje punomoćnici.
Punomoćnici
Punomoćnik je lice s kojim stranka ugovara da ga neko zastupa. Stranka uvek, kod nas u postupku, sve može
da radi lično. I kad je neuka može da radi lično, to je njeno pravo, jer suditi se – to je lično pravo, pa šta će, izgubiće
parnicu ako to loše radi. Ali, svaka stranka ima i svoja ovlašćenja da angažuje nekoga u postupku, i to je obično
advokat, a može da bude i neko drugi.
Naravno velika je diskusija, i uvek će se postaviti pitanje zašto naš procesni zakon dozvoljava da ja mogu da
opunomoćim svako lice. Jer, ono je neuko, i zašto ono opterećuje sud. Međutim, moramo imati u vidu da naša država
nema ono što je predviđeno kao «alimentacioni fond», što imaju neke države, gde neuku stranku mora neko da
zastupa, da joj se omogući, ako je neuka da ima stručno lice da je zastupa. S druge strane mi nemamo čak ni besplatnu
pravnu pomoć, jer ona pomoć koja postoji u okviru opština, ona nije besplatna, ona se nešto plaća i sa tih razloga mi
moramo omogućiti stranci pristup sudu sa licem koje ona želi da ovlasti a naravno ja svakoga od vas mogu da
ovlastim, jer ste mi prijatelji možda, a vi ste pravnici. I to ćete lepo uraditi. Ili, ja ne želim da idem u sud, pa ću vas
zamoliti da napravimo punomoćje i da me zastupate, i sa tih razloga omogućim nekome da radi.
Kada govorimo o punomoćnicima, imaćemo sada dva ograničenja.
1) Jedno je nadripisarstvo. Jer, ako neko zastupa neko lice tako što u vidu profesije naplaćuje, a za to nije
ovlašćen, to znači da je nadripisar, i to bi bilo sada nedozvoljeno. Međutim, sad se postavlja pitanje ko je taj koji će
regulisati pitanje i otkrivanje nadripisara. Naravno, vi ćete često čuti da će reći «to je sud u obavezi da uradi». To sud
nije u obavezi da uradi, jer morate razmišljati o načelima. Načelo dispozicije stranaka – meni u sudu, ako bude mnogo
smetalo da je neko ko zastupa nadripisar, ja ću eventualno napisati dopis policiji i reći «molim vas, izvršite radnje da
proverite da li je on nadripisar ili nije». Ali, nadripisar je, u principu, čovek koji nešto zna od prava. Onda je meni u
sudu mnogo bolje da meni tu bude nadripisar nego neuka stranka. A što nekom drugom smeta što taj uzima pare i
naplaćuje u pola tarife i onemogućava nekog advokata da naplati celu tarifu, e to je njihov problem. I to je dispozicija
stranke, i taj koji tvrdi da je neko nadripisar to mora da dokaže. I u toj situaciji će se eliminisati punomoćnik iz
postupka koji ne sme da bude nadripisar:
2) Druga eliminacija u ZPP-u u pogledu punomoćnika i slobode ugovaranja, predstavlja sada zastupanje po
vanrednim pravnim lekovima. Pred VSS više niko ne može da bude zastupan od bilo kog drugog lica osim od
advokata. I to samo u pogledu vanrednih pravnih lekova. U VSS postoje i pravni lekovi žalbe na postupke koji se kao
prvostepeni vode u vezi zaštite autorskih prava pred okružnim sudom, i tu nema problema da neko drugi može to da
radi. Međutim, u pogledu vanrednih pravnih lekova, sada će morati, osim onoga što predstavlja razliku, a to je
zastupanje DZ SCG, države članice i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, koje se
uređuju posebnim zakonima, znači - pravobranioci, sve ostalo i ako se radi o ZOIL «Dunav» koji ima savršenu pravnu
službu i sasvim sigurno zaposlena lica koja bolje znaju tu usku materiju nego advokat, moraće da ih zastupa advokat.
Jer, jednostavno, mora se uvesti u jednom trenutku red, i to je da ti ne možeš da proceniš koje je to pravno lice koje
ima dobru službu, može da dođe preko svoje pravne službe do VSS a koje ne može. E, sada, vratićemo se na ona
načela u kojem se kaže «stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu», pa kad imaju pravo na zakonitu,
jednaku i pravičnu zaštitu, svi moraju isto da imaju, prema tome i ZOIL «Dunav» i «Delta banka» koje imaju dobre
službe, moraće da za vanredni pravni lek angažuje advokata, i da pred VSS u pogledu vanrednih pravnih lekova to
uradi.

9
Kada se daje obrazloženje, morate znati da vanredni pravni lek podrazumeva da postoji pravnosnažna presuda, a da se
pred VSS vrši samo provera primene materijalnog prava, i jedna jedina procesna povreda se štiti po službenoj dužnosti
pred VSS, a to je da bude tokom postupka lice zastupano, odn. onaj koji učestvuje u postupku mora da bude
sposoban. Sve ostalo se ne radi ex officio. Prema tome, VSS razmišlja kod vanrednih pravnih lekova o pravilnoj
primeni materijalnog prava. Odluka je pravnosnažna, i već uglavnom izvršena. Prema tome, ko želi vanredni pravni
lek – mora da ima advokata.
Prema tome, kada govorimo o punomoćju, imaćemo sada u vidu to da imamo dva ograničenja, da VSS i za
nadripisara, pred VSS ako se pojavi neko bez advokata, sud pazi na to i odbacuje pravni lek koji je prošao bez
punomoćja advokata. A, što se tiče nadripisara, to će biti dispozicija stranke, jer suprotnoj strani to smeta, ona će
morati da dokaže da stranu zastupa nadripisar i da se takav punomoćnik eliminiše iz punomoćja.
Ono što još predstavlja novinu, i što morate da znate, da kada stranku zastupa advokat, može da dođe na
ročište advokatski pripravnik i da ga zastupa samo ako je to izričito označeno u punomoćju. Jer stranka angažuje
advokata, a ne pripravnika. Ako ja angažujem za velike pare advokata, ja želim da me on zastupa. A ako on šalje
pripravnika, ja se moram s tim složiti. Što znači, pravilo kaže u pogledu punomoćja, da se mora označiti u njemu, ako
se radi o advokatskom punomoćju, da može pripravnik da dođe na ročište i zastupa stranku, jer bez toga će se smatrati
da punomoćnik nije pristupio na ročište, i održavaće se u njegovom odsustvu.
Nadalje, kada govorimo o punomoćnicima, moramo napomenuti da se ono sada, u ovome važećem zakonu, u
proceduri pred sudom može dati samo u pismenom obliku, i doneti i predati prilikom izvršenja prve parnične radnje,
više ne može da se naknadno dostavlja, i više ne može da se daje na zapisnik pred sudom. Znači, kada neko dođe, i
nije doneo pismeno punomoćje, i nije ga predao uz podnesak, smatra se je neovlašćeno lice, pa će se podnesak
odbaciti, a ako dođe pred sud bez punomoćja, smatraće se da punomoćnika nema.
Ono što je bitno, i što je materijalno-pravna odredba, ali što postoji i u procesnim zakonu, to je da punomoćje
prestaje smrću lica. To znači od onog trenutka kada stranka umre, i to je ono što smo pričali, da je vrlo bitno utvrditi i
minut smrti stranke, da od tog trenutka punomoćje ne važi, a tog trenutka kada neko zastupa stranku u postupku i
umre nakon što se gasi punomoćje, postupak se prekida. Prema tome, smrću stranke gasi se punomoćje, a postupak
se prekida. Dakle, sada je izričito – kada smrt nastupi, prekida se postupak. Ako postoji punomoćnik, on može samo
zatražiti privremenu meru – da se zapečati stan, ako se sudimo oko stana. Ili nešto tako hitno, i tu se završava svaka
njegova delatnost.
Ista situacija će biti kod prekida postupka kad nastupe posledice stečaja, likvidacije i sl. Nema više dileme – postupak
se prekida. Ništa se više u redovnom parničnom postupku ne dešava.

JEZIK U POSTUPKU
U pogledu jezika u postupku, zna se da se pred našim sudom vodi postupak na našem jeziku, s tim što imamo
tu situaciju i mogućnost da se u onim područjima koja su dvojezička, može se i mora omogućiti da postupak teče,
znate da u Vojvodini imamo taj problem, odn. problem je u tome što mnogo sudija ne zna taj jezik, a mora se
omogućiti celokupno suđenje, ne prevođenje, nego i zapisnik i sve, na jeziku, kada stranka kaže u svom dvojezičkom
podnesku «ja želim da se suđenje vodi na mađarskom jeziku». Poseban zakon tačno reguliše koji gradovi su takve
vrste, i koji gradovi moraju da imaju suđenje na dva jezika, mogućnost suđenja na tom i tom jeziku, i tu se mora
omogućiti takvo suđenje.
Da bi stranka imala pravo na pravično suđenje, mora da ima omogućeno da razume taj jezik i stoga zakon
kaže da se mora omogućiti prevođenje na njegov jezik, ako se radi o stranom državljaninu. S tim što moramo da
napomenemo da je naš ZPP onaj koji ima veće pravo na jezik u odnosu na standarde Evrope. Jer Evropa kaže «mora
mu se omogućiti korišćenje jezika koji razume», a nama kaže «maternji jezik». Ali, ovo ograničenje je vezano za
Ustav.

PODNESCI
- Šta znači, šta je podnesak?
- Tužba, protivtužba, odgovor na tužbu, pravni lekovi, moraju se podneti u pismenom obliku, znači, potpuno
načelo pismenosti, ranije, po starom ZPP-u sve ovo je moglo da se uradi i na zapisniku pred sudom. Sada samo u
pismenom obliku. Više ništa ne možete da uradite tako što ćete doći i tražiti od sudije da se unese u zapisnik pred
sudom.
- Podnesci, koje osobine moraju da imaju da bi mogli da idu u pravni opticaj?
- Moraju da budu određujući, znači u njih moraju da se stave stvarni ili profesionalni predlozi. Pripremni
podnesci moraju da imaju činjenice koje se iznose, predlažu. Da se tačno opredele. Dalje, u pogledu sadržine, oni
moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupati. Ukoliko toga nema,
onda će se smatrati da podnesci nisu u redu.
- Šta se dešava ukoliko se podnesci ne dostave u dovoljnom broju primeraka?
- U toj situaciji, za razliku od ranijeg zakona, sada se kaže da će sud fotokopirati o trošku stranke i dostaviti
drugoj strani. Znači, više nemamo mogućnost da se zbog toga odbacuje, da se gubi mesecima vreme «dostavi još dva

10
primerka tužbe, još jedan primerak odgovora...», sud mora da fotokopira, da naplati od strane koja to nije uradila, i da
dostavi suprotnoj strani podnesak.
Kada govorimo o tome šta se dešava kada podnesak sada nije razumljiv, ili ne sadrži sve što je potrebno, za
razliku od ranije zakonske procedure, sadašnji čl.103 ima neke izmene. Pa kaže «ukoliko se dostavi sudu podnesak
koji nije razumljiv, koji ne sadrži sve što je potrebno, sud će vratiti stranci da u određenom roku (taj rok je onaj koji će
sud odrediti i koji se treba poštovati, ali nije prejudicijelni), da uredi tužbu i da je vrati urednu. Nekada to može da
bude i neki drugi podnesak, a ne samo tužba.
- Šta će se desiti ukoliko stranka to ne uradi?
- Imaćemo situaciju ako dostavi uređeno u ostavljenom roku, onda će se smatrati da je rok onaj, da je podnet
podnesak onog prvog trenutka kada je bio podnešen. To je nekad veoma bitno zbog računanja rokova, jer kod tužbe za
smetanje državine, rok je 30 dana i ako sad ja dam stranci 15 dana da uredi tužbu i ona dostavi 15 dan, ako se ne bi
smatralo da je prvi dan podneta (a podneta je, recimo, 17 dana od smetanja) mi bi smo imali odbačaj tužbe. Sa tih
razloga je veoma bitno ovo računanje rokova.
- Šta će se desiti ukoliko se uopšte ništa ne desi i stranka ne vrati ništa?
- Smatraće se da je tužba povučena.
Najbitnija razlika u pogledu postupanja suda u vezi podnesaka jeste u tome što sud više nema obavezu, a
nema ni mogućnost da vraća advokatu tužbu na uređenje. I od sada, ubuduće, kada stigne tužba koja je neuredna, a
napisana je od strane advokata, sud ima ovlašćenja u toj situaciji da odbaci datu tužbu. I onda neka stranka podnoežsi
novu tužbu, ako nije izgubila rok, a ako je izgubila rok nek' tuži advokata za naknadu štete.
Šta se dešava sa protivtužbom? Protivtužba je takođe vrsta podneska, koja mora da sadrži sve ono što sadrži i
tužba.
Kada govorimo o podnescima, sada moramo da razmišljamo i o odgovoru na tužbu koji takođe mora da sadrži
sve ono što je potrebno da odgovor na tužbu sadrži, s tim što kod odgovora na tužbu nećemo primenjivati odredbu
čl.103 sa razloga što kod odgovora na tužbu, kada se dostavlja tužba na odgovor, mora da postoji upozorenje, znači
naredba suda u kojoj će tačno biti već unapred napisano đta mora da sadrži odgovor na tužbu, te ukoliko taj podnesak
ne sadrži sve ono što je zakonom propisano, smatraće se kao da nije bio podnet, i biće uslova da se donese presuda
zbog propuštanja.
- Šta se dešava sada, u pogledu podneska koji zovemo «proitvtužba»?
- Protivtužbe možemo da podelimo na nekakve tri grupe:
1) Koneksne;
2) prejudicijelne;
3) kompenzacione

1) Koneksne protivtužbe su one koje se odnose, recimo, na razvode. Postoji jedan zahtev koji je u vezi
drugog zahteva i u toj situaciji će sud, recimo, odlučiti da združi odlučivanje po tužbi i protivtužbi jer se radi o
koneksnim tužbama, radi se o istoj vrsti zahteva, ali ne radi se o onome što bi predstavljalo litispendenciju zato što
postoji situacija da tuženi i tužilac nisu isti.
2) Nadalje, postoje postoje one tužbe koje se zovu prejudicijelne, i to su protivtužbe kada je zahtev u vezi sa
tužbom i tu imamo to deklarativno pravo u vezi toga da li ćemo odvojiti odlučivanje po tužbenom i protivtužbenom
zahtevu, ili će sud spojiti odlučivanje i zajednički rešiti o ovoj protivtužbi, koja ima taj prejudicijelni karakter, pa će se
odmah u istoj presudi po protivtužbenom i tužbenom zahtevu regulisati to prethodno pitanje i ta glavna stvar u stvari, i
odlučiti zajedno, ili će se razdvojiti, pa će se prekinuti odlučivanje o onom zahtevu čiji ishod takve parnice zavisi od
onog zahteva koji predstavlja to prejudicijelno pravno pitanje koje je smešteno u toj protivtužbi.
3) Treća vrsta je kompenzaciona protivtužba, u kojoj sada imamo traženje prebijanja potraživanja, i to
moramo da razlikujemo od onoga što predstavlja kompenzacioni prigovor, prigovor prebijanja. Ovde se radi o
posebnoj tužbi. Naravno, veoma je različito, sa razloga što ako mi sada odbijemo tužbeni zahtev – o prigovoru više
nećemo ni odlučivati. Ako odbijemo tužbeni zahtev po tužbi, a imamo kompenzacionu protivtužbu, mi ćemo
odlučivati o zahtevu koji se nalazi u tužbi, jer se radi o posebnom podnesku, o posebnoj tužbi, a ne o prigovoru koji je
vezan samo za odluku u konkretnoj stvari, odn. u pogledu konkretnog zahteva koji je iznet, koji je opredeljen u tom
podnesku koji se zvao tužba. Nadalje, izreka presude će nam biti različita ukoliko se radi o kompenzacionoj
protivtužbi u odnosu na onaj prigovor koji se ističe tokom postupka i koji se zove kompenzacioni prigovor, jer kada
budemo govorili o tužbi i protivtužbi, onda ćemo o svakom zahtevu, bez obzira što je eventualno došlo do spajanja
postupaka odlučiti posebno, a kada govorimo o kompenzacionom prigovoru odlučićemo tako što ćemo utvrditi koliko
je potraživanje iz tužbe, da li je osnovan kompenzacioni prigovor, i obavezati u pogledu činidbe na isplatu manjeg
iznosa. Za razliku od protivtužbe, gde će biti usvojen delimično ili u celosti tužbeni zahtev, i delimično ili u celosti
protivtužbeni zahtev, ili se odbiti tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Kada govorimo o podnescima i tužbi, odmah nam se nameće pitanje preinačenja tužbe.
- Kada može da se preinači tužba?

11
 - Može, naravno, do zaključenja glavne rasprave. Može da se odlučuje o njoj tako što od dana dostavljanja,
nakon dana dostavljanja tužbe suprotnoj strani dolazi do preinačenja, pristanak za preinačenje mora da se pribavi od
suprotne strane, osim kada sud utvrdi da je to celishodno, pa bez obzira na postojanje ili ne donese odluku da će da
odluči po preinačenom zahtevu. Nadalje, ako stranka upusti u raspravljanje pred sudom o preinačenom zahtevu onda
će se smatrati (imaćemo fikciju) da je takav pristanak već dat čim se upustio. I to su oni uslovi da može da se postupa
po preinačenoj tužbi.
Kada govorimo o preinačenju, moramo da nabrojimo koje su vrste, i da kažemo da postoji:
1) Objektivno i
2) subjektivno preinačenje

1) Kod objektivnog preinačenja imamo nekoliko situacija, i kad već nastupa objektivno preinačenje:
a) Kad imamo promenu istovetnosti zahteva;
b) kada imamo povećanje postojećeg tužbenog zahteva; i onda
c)kada uz već postojeći zahtev, naknadno tokom parnice, istaknemo još neki tužbeni zahtev.
To su 3 situacije koje predstavljaju objektivno preinačenje tužbe. Ono što se često meša, a ne predstavlja preinačenje,
to je situacija kada dođe do promene pravnog osnova. Pa neko traži iseljenje po osnovu toga što neko nije koristio
stan, pa tokom parnice kaže «ja tražim iseljenje zbog toga što u stvari, ne da nije koristio nego ga nije ni plaćao», e
onda ćemo razmišljati da li je to uopšte moguće da se radi o preinačenju ili samo o promeni osnova, i u toj situaciji
ćemo imati u vidu šta sve predstavlja pa da ovo neće predstavljati.
Nadalje, smanjenje tužbenog zahteva ne predstavlja preinačenje za koje potrebna saglasnost. I nadalje, imamo
situaciju da promena navoda, znači činjenica koje smo izneli nekada u podnesku, pa tokom postupka, ne predstavlja
preinačenje.
2) U pogledu subjektivnog preinačenja imamo situaciju da do zaključenja glavne rasprave, opet je potreban
pristanak da može da umesto jednog lica da u parnicu pristupi drugo lice.
Kada govorimo nadalje o podnesku, i naročito o tužbi, onda moramo da se još podsetimo o tome šta je to
isticanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi. Pa ćemo tu govoriti o:
1) kumulativnom spajanju – to je ono spajanje kada imamo zahteve u jednoj tužbi za različite osnove (za
bol, za strah, za umanjenje opšte životne aktivnosti), i naravno odlučićemo uvek jednom presudom, jednom odlukom
o svemu tome, i to se zove kumulativnim spajanjem zato što su zahtevi povezani istim činjeničnim osnovom. Npr.
imala sam saobraćajku, u njoj sam se povredila, polomila nogu, zbog toga trpim bolove, zatim strah, imamo
umanjenje opšte životne aktivnosti, došlo je do naruženja. Iz potpuno istog činjeničnog osnova su različiti vidovi, isto
samo nematerijalne štete i to kumulativno potraživanje će biti regulisano u stvari u isticanju takvih vrsta zahteva
jednom tužbom o kojoj ćemo odlučiti, o zahtevu jednom presudom.
Nadalje, može da bude protiv istog tuženog. Da zahtevi kod tih kumulativnih spajanja nisu povezani. Ali, pošto se radi
o istom licu, isti sud je stvarno nadležan, u toj situaciji može da se desi da bude ovo mnogo razumnije, mnogo
ekonomičnije i mnogo efikasnije, da se zajednički sudi, i u toj situaciji ćemo naravno, odmah odlučivati o takvom
istom zahtevu. Npr. kada protiv više lica imamo razne osnove i tužimo ih za naknadu materijalne štete, za naknadu
nematerijalne štete, za izgubljenu dobit i za rentu. Opet ćemo sve odjednom uraditi, bez obzira što imamo različite
osnove, ali je sve to činjenično vezano, i dozvolićemo to kumulativno spajanje, i odlučiti istom odlukom.
2) Imamo eventualno spajanje - tad imamo zahtev koji kaže «ja tražim to, pa ako ne bude to dobro i
osnovano, onda ja tražim to». Npr. ja tražim da se obaveže neko da mi preda traktor, pa ako neće da mi preda traktor
da mi isplati njegovu protivvrednost od toliko i toliko. Za razliku od ovakvog eventualnog spajanja, moramo imati u
vidu nešto što se zove alternativno ovlašćenje (facltas alternativa), koji je sada u ZPP-u u potpunosti regulisan, zato
što je praksa pokazala da sudstvo nikad nije dovoljno napravilo razliku između eventualnog spajanja, alternativnog
ovlašćenja i vrlo često i alternativnog spajanja. Naime, kod facultas alternative imamo situaciju kada se kaže ovako,
radi se samo i uvek o zahtevima vezanim za činidbu, pa se kaže: «ja tražim da se neko obaveže da mi preda traktor. I
ništa drugo ne tražim. Ali se on može osloboditi te obaveze isplatom 50.000.000 evra». To znači da ja tražim činidbu. I
ako sud utvrdi da je taj zahtev osnovan, on uopšte neće ulaziti u vrednost, te druge mogućnosti, te facultas alternative,
zato što u toj situaciji ja samo tražim da mi neko preda traktor. A on se može osloboditi te predaje traktora i isplatom
tog potpuno nerealnog iznosa. Za razliku od onog prvog spajanja, gde ja kažem: «ja tražim to, a ako on ne može to ja
ću - to». Znači, ja tražim jedno pa drugo. A, imamo i alternativno spajanje: ili-ili. Ili mi daj jabuke, ili mi daj kruške.
Nema vrednosti. Ili ovo ili ono. Ovde je, kod eventualnog «hoću to, a ako ne može to, ako se ispostavi da je taj prvi
zahtev neosnovan, onda ja tražim ovo, pa da vidim da li će mi drugi biti osnovan.» Ako se usvoji kod eventualnog –
prvi zahtev, onda uopšte nećemo govoriti o drugom. Ja tražim da mi se isporuči traktor. Sud utvrdi da je neosnovan
zahtev zato što je taj traktor onaj od koga ga tražimo – uništio. Imao je saobraćajku i traktor nr postoji. Ja utvrđujem
da je neosnovan zahtev, ali utvrđujem da je osnovan zahtev da isplati vrednost tog traktora, jer ja tako tražim.
Međutim, ako ako ja utvrdim da je osnovan zahtev za isporuku traktora, a tražila sam da se može osloboditi obaveze
isplatom nerealnog iznosa, ja bez utvrđenja nerealnog iznosa, pišem odmah i tu obavezu. Npr. ja tražim da mi kolega
vrati moj prsten, koji inače vredi 100 dinara, nema veze, ali ja sam afekciono vezana za njega, i tražim da se obaveže

12
on da mi vrati prsten, a može se osloboditi te obaveze isplatom 5.000.000 dinara. Ovaj prsten, koji vredi 100 dinara je
za mene vrlo velike vrednosti zato što sam za njega afekciono vezana. I tu niko neće veštačiti. Za razliku od onog
drugog, što će reći, ako sam ja takav zahtev postavila, ja tražim prsten, a pošto sumnjam da ga je kolega izgubio, ja
onda kažem, ako je neosnovan zahtev za to – neka mi isplati stvarnu vrednost tog prstena. To su veoma velike razlike i
veoma se mogu koristiti.
- Ali sada, šta smo mi došli?
- Neko neće protivvrednost. Ja znam da taj prsten postoji, i ja neću uopšte da tražim ono eventualno. Ja hoću
samo moj prsten, i on se može osloboditi...
- I šta je sud radio, do sada?
- On krene, pošto neko ko traži da se može osloboditi obaveze isplatom 5.000.000 dinara, pa onda veštači, pa
utvrdi da je vrednost tog prstena 100 dinara, pa onda kaže «može se osloboditi isplatom 100 dinara». I ovaj meni da
100 dinara, jer hoće baš da me nervira, pa kaže «ja dajem 100 dianra, jer nemam prsten u izvršenju», a u stvari ima i
mene iritira. E, to ne može. Ako se utvrdi da je osnovan zahtev, on se može osloboditi samo s tih 5.000.000 dinara. Ja
zato tako i tražim, jer znam da je zahtev osnovan. I, ja uspevam u toj parnici, za činidbu. I to je ono što mora da se
napravi veoma velika razlika između eventualnog spajanja, alternativnog, alternativnog ovlašćenja. I ZPP direktno
govori o tome, i to su odredbe materijalnog karaktera, ali s obzirom na to šta je praksa pokazala, da sudstvo ne
razlikuje u praksi ovakve vrste spajanja, ovakve vrste postavljanja zahteva, navela je na to da se reguliše procesnim
zakonom ovo uređenje tužbe, i na ovakav način izvršenje toga.
Kada govorimo, nadalje, o podnescima i naročito o tužbi, moramo reći da se povlačenje tužbe (i da
pomenemo kako ono nastupa) može da izvede bez pristanka, pre upuštanja u raspravljanje, a posle upuštanja u
raspravljanje, uz pristanak, može sve do zaključenja glavne rasprave. Ukoliko se u roku od 15 dana suprotna stranka
ne izjasni u vezi poslatog pismena (ako se radi pismeno), da li prihvata ili ne prihvata povlačenje, jer često će
povlačenje biti pismeno, pa će sud suprotnoj strani da kaže «prihvatate li povlačenje», a uredno je primio taj
podnesak, onda će se smatrati da je tužba povučena.

ROKOVI I ROČIŠTA
Moramo uvek da obratimo pažnju na to kako se rokovi računaju. Rokovi se u sudu računaju na dane, mesece i
godine. Uvek, kada je rok određen na dane, onda se uzima posle dana dostavljanja ili saopštenja odluke, ili posle dana
u koji pada događaj od koga se po zakonu računa početak roka. Na mesece, ili godine se računa, onoga dana se
završava u poslednjem mesecu ili godini. Znači, nećemo kad kažemo «na mesece» misliti o broju dana, nego ćemo
poslednji dan tog meseca smatrati okončanjem roka. Znači, završava se onog dana u poslednjem mesecu ili godini
koje po svom broju odgovara danu koji je sud odredio, ili danu u koji pada događaj od koga se po zakonu računa
početak roka.
Kada govorimo o rokovima, moramo sada da uočimo još nešto novo. Rekli smo da se nekakav rok u sudu,
koji je propisan može «uloviti» i slanjem telegrama. I to je bitno sada naglasiti, do sada se to veoma zloupotrebljavalo,
pa se «uhvati» rok. Sada se nešto promenilo utoliko što se kaže da ukoliko se u roku od 3 dana od dana predaje
telegrama pošti ne dostavi podnesak onakav kakav treba da bude, znači u «normalnoj» formi, pismenoj, u kome treba
da sadrži sve što treba, imaćemo fikciju, smatraće se kao da nije poslat telegram, i time ćemo regulisati pitanje roka
koje je ostalo uvek sporno, u vezi bilo kog podneska uloženog telegramom, naročito je to bilo bitno u vezi podnošenja
žalbi, jer tu su se «hvatali» rokovi putem telegrama, a onda kad stigne ili ne stigne obrazloženje.
Ročišta
Kada govorimo o ročištima, onda moramo da znamo da se ona određuju kada je to zakonom propisano, i kada
to zahtevaju potrebe postupka. Sada moramo da obratimo pažnju na novine, nekada nećemo ročište zakazivati i da
ćemo moći da donesemo presudu i kada nisu ročišta zakazana ukoliko proizilazi osnovanost zahteva iz samih navoda
u tužbi i protivtužbi i priloženih dokaza.
Ročišta se, po pravilu, moraju održavati u sudskoj zgradi, naravno u radno vreme, i izuzetno, mogu se održati
na nekom drugom mestu i to onda kada to zahtevaju posebne prilike, i u tim situacijama mogu da se održe na licu
mesta, na način koji govori o tome ko mora biti uvek prisutan, da mora uvek biti prisutan sudija, zapisničar, stranke,
punomoćnici koji moraju biti uredno pozvani.
Kada govorimo o rokovima i ročištima, odmah ćemo, naravno, razmisliti i pomisliti na to kako će da se desi
nešto kada neko propusti neki rok. Naravno, propuštanje nekog ročišta ne bi smelo nikada da vodi do okončanja
parnice ako je taj rok propušten opravdano. I sa tih razloga postoji institut vraćanja u pređašnje stanje. To vraćanje u
pređašnje stanje reguliše problem kada dolazi do situacije kada se propusti neki rok, odn. propusti ročište a stranka je
bila opravdano onemogućena da ispoštuje rok, odn. da pristupi na ročište. Zakon tačno propisuje koji su rokovi u
kome se može tražiti vraćanje u pređašnje stanje. Ti rokovi su skraćeni u odnosu na raniji zakon, i takav zahtev se
može samo tražiti u roku od 8 dana računajući od dana kada je prestao razlog zbog koga smo propustili rok, odn.
ročište, a posle proteka roka od 60 dana to se ne može uopšte više tražiti. Znači, imamo onaj subjektivni i objektivni
rok, jer posle isteka roka od 60 dana i ako nismo znali, više nema takvog vraćanja zbog pravne sigurnosti, i zbog
poštovanja onih razumnih rokova. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje neće uticati na tok parnice dok se o njemu ne

13
odluči, ono ide svojim tokom. Kada se odluči, onda ćemo sve vratiti na onaj trenutak kada je propušten rok, odn.
ročište. Predlog mora da bude obrazložen, i u skladu podnesaka i postupanja u vezi podnesaka i onoga što predstavlja
sada načelo dispozicije stranaka, a to je da svako šta tvrdi mora i da dokaže. U tom predlogu se moraju navesti razlozi,
i dokazati ili predložiti dokazi u vezi tih razloga zbog koga je neko propustio rok, odn. ročište. Jedino se ne mora ništa
dokazivati i predložiti dokaz, ukoliko se predlog za vraćanje u pređašnje stanje zasniva na opšte poznatim činjnicama.
I, tada ne mora nešto posebno da se dokazuje, jer svi će prihvatiti predlog, ako kaže «bio sam u gradu u kome je bio
zemljotres, pa nisam mogao da dođem», to će biti, verovatno, opšte poznata činjenica. Ako, međutim, stranka kaže da
je zakasnila na suđenje, ili da je propustila nekakav rok sa razloga što je, recmo, u jutarnjim časovima se našla u gužvi
na «Gazeli». To jeste opšte poznati razlog, ali to nije razlog za dozvolu za povraćaj. Jer, upravo činjenica što je opšte
poznato da je na Gazeli večiti zastoj, stranka (ili bilo koji učesnik u postupku) mora da planira svoje vreme tako da
poštuje ročište i rok. Znači, to neće predstavljati razlog. Međutim, ako stranka u svom predlogu za vraćanje u
pređašnje stanje kaže da je na Gazeli toga jutra došlo do velike saobraćajke, zbog čega je stajao saobraćaj, onda bi to
mogao da bude razlog ali će taj razlog da se utvrđuje jedino i da ga sud prihvati, ako stranka pruži ili predloži dokaze.
Jer, ako samo kaže da je bila saobraćajka, pa taman i da je bila ja joj neću verovati. U toj situaciji će morati ili da
predloži svedoke, ili da pruži nekakav dokaz, izveštaj iz novina, policije ili izjavu svedoka... u kojoj će da se utvrdi da
to proizilazi, ako ja rešim da zakažem ročište, odn. ako mi pruži dokaz – ne moram da zakažem ročište, na osnovu
čega ću ja dozvoliti vraćanje u pređašnje stanje. Ono što je bitno, to je da se protiv rešenja kojim se usvaja predlog za
vraćanje u pređašnje stanje, da tu nije dozvoljena posebna žalba nego će uvek da se ide dalje kada se dozvoli.

DOSTAVLJANJE PISMENA I RAZMATRANJE SPISA

Već sam naglasila da se spisi sada mogu gledati na potpuno drugi način, s obzirom na potpuno drugi osnov
načela javnosti.
U pogledu dostavljanja moramo reći da prvo pravimo razliku između dostavljanja koje mora da se izvrši lično
i onog uobičajenog dostavljanja. Pravila za dostavljanje jednog i drugog su različita. Nadalje, moramo reći da se
pismena iz suda, po pravilu dostavljaju poštom, a mogu se dostavljati i preko određenog lica koje je zaposleno u sudu,
i preko nekog drugog organa, organa opštine, a sada, po novini, i preko pravnog lica koje je registrovano za obavljanje
poslova dostavljanja. Pa, nadalje ćemo napraviti razliku da može da se dostavlja u zemlji preko lica koje dostavlja
samo za zemlju, ali ova vrsta dostave, preko lica registrovanog za dostavljanje može da se obavi i za inostranstvo, ali
onda moramo da govorimo i da potvrdimo da se radi o licu koje ima mogućnost da dostavlja u inostranstvo poštu.
Znači, registrovano je za inostranstvo. Tu je DHL najpoznatiji, ali u našem Fi registru ih imamo više registrovanih. U
toj situaciji ćemo onda moći da skratimo rokove, jer znamo da kada se dostavljanje vrši u inostranstvo, za evropske
zemlje dostavljanje je takvo da se mora odložiti suđenje na 6 meseci, a za vanevropske zemlje na godinu dana,
ovakvim načinom dostave, u svakom slučaju to neće biti više potrebno. Naravno ovakvo dostavljanje, koje inače nije
uobičajeno dostavljanje preko suda, moraće da finansira stranka. Finansiraće stranka koja to predlaže, osim u
izuzetnim situacijama kada će sud snositi troškove ovakve dostave i kada se radi o onim parnicama koje su izuzetno
bitne za zaštitu nečijih prava. Opet, tu mislimo o dečijim pravima, o radnim pravima...
Ono što treba da znamo je, kako se vrši dostavljanje, u koje vreme. Vreme dostavljanja može da bude odn.
dostava od strane pošte ili suda se može izvršiti od 07-22 h. Dostavljanje na radnom mestu vrši se, po novom ZPP-u
ovlašćenom licu. Ne više, kako je ranije pisalo «licu koje se zatekne na mestu...» nego ovlašćenom licu. Što znači da
će odgovornost sudskog pozivara i odgovornost poštara biti daleko veća. Odmah ćemo se zapitati kako će znati?
Moraće da nauči. Druga stvar, on će morati da se raspita (ako posumnja, da se on legitimiše kao dostavljač, on ima
značku dostavljača), koje je to ovlašćeno lice. Naravno, zna se da je uvek ovlašćeno lice direktor. Tu su problemi...
kod pravnih lica koja imaju prijemnu poštu, prijemne šaltere – tu nema problema, ali tamo gde nema – to će biti
problem i on će morati da se snađe, jer u suprotnom, ako to ne uradi kako treba, imaće svaki sudija ovlašćenja iz glave
XV, a to je glava koja reguliše, inače, zloupotrebe procesnih ovlašćenja, i ta glava reguliše sva moguća kažnjavanja
nepoštovanja procesne discipline, pa će kazniti svakog učesnika i svako treće lice i imaće ovlašćenja da kazni i poštara
i upravnika pošte i poštu. I sudskog dostavljača, i njgovog šefa i ceo sud ili predsednika suda, ukoliko dođe do
odlaganja ročišta zato što dostavljanje nije bilo u redu.
Dakle, ova glava o dostavljanju uvek ztreba da se povezuje sa glavom o nepoštovanju procesne discipline, da
bi se moglo utvrditi kako će doći do tog dostavljanja koje je onakvo kako valja.
Ali, kada razmišljamo o tom dostavljanju od 07-22 h, odmah moramo da napravimo razliku u vezi onog
dostavljanja koje je nekada nemoguće uraditi, jer stranka izbegava poziv. U toj situaciji sudija ima ovlašćenje da da
poseban nalog, vrlo razmišljajući, opet o onoj privatnosti i tada će doneti rešenje da se može izvršiti dostavljanje za
konkretan predmet, takvo mora da bude ovlašćenje dostavljaču – za konkretno pismeno – u bilo koje vreme ili na bilo
kom mestu, pa će tada, taj dostavljač, u toj situaciji imati ovlašćenja da zazvoni u 03 ujutru i da vas probudi i da vam
uruči poziv. Ili, da vas zatekne u kafani s prijateljima i da vam uruči poziv, bez obzira što to inače ne bi smeo, jer to i
nije mesto na kome se može izvršiti dostavljanje poziva.
Kada govorimo o onome ko može da primi poziv, naravno, pravi se razlika između pismena koje se mora
uručiti lično, i onih uobičajenih dostava koje ne moraju biti uručene lično, i tada će se smatrati da je, recimo,

14
dostavljanjem članu porodičnog domaćinstva izvršena uredna dostava, kada će se smatrati da je uručenje nekom licu,
ovlašćenom na poslu za prijem pismena – meni izvršena dostava preko radne organizacije, u odnosu na, recimo, onu
situaciju kada je dostavljanje presude predviđeno kao obavezno dostavljanje ličnosti i kada takvo dostavljanje ne
može da se smatra urednim.
Bezuspešno dostavljanje je kada nije potrebna lična dostava, može da se reguliše na taj način što će se,
naravno, odmah staviti na oglasnu tablu, za razliku od prethodnog zakona, gde je bilo naloženo sudu da će prvo morati
da pokuša da pribavi tačnu adresu. Sada sud neće više tražiti u ime stranke adresu koja je promenjena tokom postupka,
nego će odmah smatrati da je bezuspešno dostavljanje i vršiće dostavljanje preko oglasne table, jer stranka koja je u
parnici je u obavezi, ako ima svoj interes da se sudi, i da dostavi adresu.
Nadalje, ono što predstavlja novinu, to je i sporazum o adresi dostavljanja, gde stranke mogu da se dogovore
gde će se dostavljati pismeno ako oni nisu tu. I ono što je veoma bitno, da u tužbi lica koje živi u inostranstvu, tužba
neće biti uredna ako se odmah u toj tužbi ne označi lice u zemlji, kome će se obavljati dostava. Ranije to nije bilo
tako, nego kada se dostavi tužba pa krene parnica, pa se recimo, otkaže punomoćje advokatu, ili punomoćniku koji je
ovde radio, mi svi onda imamo velike probleme u sudu kako da pronađemo lice, kako da dostavimo, kada se ono seli
po inostranstvu...Više se uopšte neće ući u parnicu i ta tužba će se smatrati neurednom, u kojoj nije tako nešto
urađeno.
Moramo da imamo u vidu šta treba da sadrži dostavnica, jer bez toga nećemo imati dostavu kako treba. Znači,
ona mora da ima datum, da bi smo mogli da računamo rokove, mora da sadrži i potpis dostavljača i potpis lica koje je
trebalo da primi poziv. Svedok, stranka, umešač, veštak (ako njega pozivate), dva potpisa, znači, mora da sadrži. Mora
da, ukoliko se radi o dostavljanju tako što će se neko pozivati da dođe u poštu da preuzme, da ima upozorenja koje su
posledice nedolaska, šta će se desiti ukoliko neko ne bude prisutan kada mu se da novi rok da preuzme i šta će se
desiti ukoliko u označenom roku ne dođe u poštu da podigne pošiljku za koju se traži lično uručenje.

TROŠKOVI POSTUPKA
U pogledu troškova postupka moramo da znamo, da imajući u vidu, naravno, sve što je vezano za parnični
postupak, i dispoziciju stranaka, troškove postupka snosi uvek ona stranka koja predlaže neko izvođenje dokaza i
nešto što ona tvrdi. Pa, prema tome, troškove recimo, takse za tužbu, troškove predlaganja i izvođenje veštačenja
snosiće ona stranka koja to predlaže. Ali će u pogledu troškova, na kraju parnice, troškove snositi i biti obavezani da
naknade drugoj strani ona stranka koja je izgubila parnicu. I sud će odrediti te troškove imajući uvek u vidu one
troškove koji su bili nužni i neophodni i one troškove koji su srazmerni uspehu stranaka u postupku.
Nadalje, moramo znati u pogledu učesnika u postupku, da umešač može da traži i dobije troškove u postupku
samo za one parnične radnje koje je uradio umesto stranke. Za troškove koje je sam, kao umešač, želeći da učestvuje u
parnici imao, za zastupanje od strane advokata, on neće dobiti troškove, nego samo za onu radnju koja je, recimo
njegov punomoćnik obavio jer parnična stranka to nije uradila. Za ostalo neće suprotna strana nikada biti obavezana
da naknadi troškove.
Kada govorimo, dalje, o opredeljenju tih troškova, zahtev za troškove mora biti dat odmah, kada se zaključuje
rasprava. Nema naknadnih rokova, i ne može se nikada to na drugi način uraditi i taj zahtev mora biti opredeljen. Bez
opredeljenog zahteva, smatraće se da je taj zahtev neuredan.
Opet, moramo da znamo da se zahtev, u pogledu pravnog leka, suprotna strana može tražiti u roku od 8 dana, i
propuštanjem tog roka gubi se pravo na zahtevanje tih troškova.
Troškova se može osloboditi stranka u postupku onda kada onda kad pruži dokaz da je siromašnog stanja, i
kada sud proceni taj pruženi dokaz da zaista ukazuje da je tako. Jer, često se dešava da se pruže neki dokazi, ali to nije
uvek razlog za oslobođenje od plaćanja troškova nego sud procenjuje, po slobodnoj oceni da li pruženi dokazi
predstavljaju razloge da se stranka oslobodi od plaćanja troškova postupka. Oslobođenje od plaćanja troškova
postupka predstavlja u stvari, oslobođenje od plaćanja taksi, a izuzetno, sada se može desiti da stranka (i to je novina u
postupku), može da ima pravo da joj sud plati sve troškove, bez obzira na uspeh jer će obezbediti i advokata. Ono što
je bitno da tu znamo, to je da je uslov da bi sud regulisao plaćanje pravne pomoći, u stvari pravog advokata stranci, to
da postoje uslovi za oslobođenje od plaćanja troškova toj stranci, znači da se radi o stranci koja nema svojih sredstava
i da se radi o zaštiti određenih prava koja su zaista veoma bitna. To je veoma bitno, da sud uoči kada će se koristiti
ovim ovlašćenjima da se stranci omogući pravo na besplatno zastupanje, i to besplatno zastuapoanje će biti plaćeno
svuda, i u situaciji kad stranka gubi troškove postupka, znači ide iz budžeta. Ako uspeva, onda je lako – suprotna
strana će nadoknaditi troškove sudu, u budžetu suda, ali, ako ne gubi, onda je to problematično.

POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA

Ovo je potpuno nova procedura, i u toj novoj proceduri prvostepeni sud će imati svoja ovlašćenja da se obrati
VSS za zauzimanje pravnog stava u vezi nekog spornog pitanja.
Da bi se ovaj institut mogao primeniti potrebno je da pred prvostepenim sudom postoji veći broj parnica, a
može se tražiti pravni stav samo o prejudicijelnom pravnom pitanju. Znači, dva uslova: veći broj parnica i može da se
radi o prejudicijelnom pravnom pitanju. Ovakav zahtev upućuje (može na predlog stranke, a i bez predloga stranke),

15
prvostepeni sud. Prvostepeni sud dostavlja zahtev za prejudicijelno pravno pitanje VSS koji će odlučiti da li su
ispunjeni uslovi za odlučivanje, jer u suprotnom, ako ne bi bilo poštovanja onog uslova ne bi smo imali više suđenja,
nego bi VSS rešavao svaku parnicu. Što znači da VSS neće o činjenicama mnogo pričati, nego samo o prethodnom,
pravnom pitanju. Prvostepeni sud koji dostavlja ovakav zahtev VSS u obavezi je da da svoje kraće obrazloženje, da
dostavi predmet, da da razmišljanja stranaka i da zatraži regulisanje ovog pitanja. VSS će odlučivati o tome da li će da
odlučuje o tome ili ne, a ako reši da odlučuje i ne vrati predmet, u roku do 90 dana doneće odluku o spornom pravnom
pitanju, po pravilima vezanim za donošenje pravnih stavova VSS, znači na sednici parničnog odeljenja, na sednici
svih sudija, na kome će zauzeti taj stav i biti u obavezi da ga objavi u Biltenu VSS ili još i nekom drugom časopisu,
ako ima za to interesa. Npr. ako se radi o spornom pravnom pitanju iz Vranja, dostaviće ga Okružnom sudu u Vranju
koji ima svoj bilten, a ako se radi o spornom pravnom pitanju koje je vezano za osiguranje, dostaviće ga onom
specifičnom listu koji poseduje nekakva velika osiguravajuća kuća i na taj način će obavestiti stručnu javnost da je
zauzelo stav povodom nekog spornog pravnog pitanja. Da ne bi došli u situaciju da se ponavlja to sporno pravno
pitanje, zakon dalje kaže da se oko tog prejudicijelnog pravnog pitanja ne može postaviti predlog od suprotne strane
da se traži ponovo stav, jer naravno druga strana neće biti zadovoljna, tako da se tu više to prethodno pravno pitanje u
takvoj vrsti slučaja neće moći da postavi.

TUŽBA
Tužba mora da sadrži tačno određene stvari. Sadržina tužbe mora da zahteva da ima u sebi: kom sudu, ime
stranaka (njihova prebivališta), osnov spora, vrednost spora. Mora da sadrži činjenične navode, mora da budu
predloženi dokazi u vezi činjeničnih navoda i mora uvek da sadrži potpis.

PITANJE: Da li se uzima uvek vrednost spora ona koju stranka navede?

VIDA: Naravno, kada sud posumnja u vrednost spora koju je stranka navela u tužbi, onda će sud da proveri tu
vrednost spoar. Međutim, često će stranke staviti manju vrednost spora. Ali, ako ona nije bitna, sud neće proveravati,
jer će prava stranke biti uskraćena zbog te vrednosti spora. Ono što je bitno je to da je to jedan od elemenata, ali ne
predstavlja apsolutno bitnu povredu kada nije označena vrednost spora ukoliko je nekim posebnim zakonom
regulisano pitanje vrednosti toga spora. Pa, ako znamo da se vrednost spora u pogledu tužbi za izdržavanje određuje
tako što se uzima vrednost mesečnog izdržavanja puta toliko i toliko godina, onda je tu nebitno. Ako se zna da je za
razvod braka nebitna vrednost spora u pogledu pravnih lekova, onda je to nebitno. Jer, zakon o taksama za svaki
razvod braka određuje istu visinu takse. Prema tome, to je vrlo bitno kod onih parnica gde je bitna nadležnost suda,
sastav suda i tamo gde je bitno pravo na reviziju. Tamo gde to nije bitno – to nije bitan elemenat. Tamo gde je bitno –
takva tužba će se odbacivati. Jer će se smatrati da je neuredna. Ako je advokat napisao. Ako je nije advokat napisao,
sud će naložiti da se uredi tako što će morati da se označi i ta vrednost spora.
Potpuno ista pravila važe i za protivtužbu, jer protivtužba je u stvari samo podnesak, isti kao tužba koji samo
ima i predlog da se združi i da se odlučuje zajednički o tužbi i protivtužbi, a ovlašćenje je sudije (to je upravljanje
parnicom) da li će on različite vrste protivtužbi združiti ili neće, da se jednovremeno odlučuje po njima.
Šta se dešava kod povlačenja tužbe za razliku od odricanja od tužbenog zahteva? Uvek da pravite i da
razmišljate, ali zaista – vizuelno, da bi ste to naučili. Tužba je papir. I sa tih razloga se tužba – odbacuje. Kad je
neuredna, kad je nešto što nema taj papir sve što je potrebno. Zahtev je ono što stranka traži i što se upisuje na papir,
jer ne može drukčije da se prenese. Ali, zahtev je ono što tražimo, i sa tih razloga tužbeni zahtev se – odbija ili usvaja,
delimično odbija, delimično usvaja. On ne može nikad da se odbaci. I nemojte da vam se nikada u praksi desi da
zaboravite tu razliku. Da odbijate tužbu i odbacujete tužbeni zahtev. Jer to je pravni skandal!!! To znači da ne
razumete osnovnu suštinu. A da bi ste to zapamtili, jer onaj ko to nije naučio na vreme imaće veliki problem da razluči
šta je tužba, i o tome uvek razmišljajte. Tužba je uvek papir. Papir ne možemo da odbijemo, papir možemo da
odbacimo. I tužba može zbog neurednosti da se odbaci. Zbog neblagovremenosti da se odbaci, jer taj papir nije stigao
na vreme. A o zahtevu koji je sadržan u tužbi, možemo jedino i samo da odlučimo. Da ga usvojimo ili odbijemo. I to
morate uvek da imate negde u glavi kada donosite odluku, kada predlažete odluku, znači bilo da pišete tužbu, bilo da
pišete presudu to morate da imate u vidu.
- Koja je razlika između povlačenja i odricanja?
- Kada povlačimo tužbu, mi povlačimo taj papir. Ako mi povučemo taj papir, neka druga strana može s tim da
se složi ili ne. Ako neće da se složi, moraće sud da nastavi da sudi do kraje. Ako se složi, smatraće se tužba
povučenom, i to će biti pitanje ko će snositi troškove. A posledice povlačenja papira (da budemo slikoviti), jesu da
stranka može uvek ponovo da krene sa istom parnicom iz početka. Jer, o njenom zahtevu nije odlučeno, osim ako su
rošli rokovi. Za razliku od odricanja od tužbenog zahteva, kad se tužilac odrekne tužbenog zahteva, nije potrebna
saglasnost suprotne strane i u toj situaciji po tom zahtevu se više ne može nikada voditi parnica.

SUPARNIČARI

16
 Suparničarstvo je postojanje većeg broja lica na strani tužioca ili na strani tuženog. Svejedno da li se radi o
fizičkim ili pravnim licima. Suparničarstvo postoji kada se više lica nalaze na tužilačkoj ili na tuženičkoj strani ili na
obe strane.
Ono što je značajno i što ima praktični značaj jesu vrste suparničarstva i tu možemo izvršiti klasifikacije po
različitim kriterijumima.
1) Prema kriterijumu materijalno-pravnog odnosa između suparničara :
a) Materijalno
b) Formalno
Najlakše ćete ovu razliku odrediti ovako: ako između suparničara pre parnice, pa čak i nezavisno od parnice,
postoji neki materijalno-pravni odnos obično se radi o materijalno-pravnom suparničarstvu. Ako taj odnos ne postoji
pre parnice, nego se zasniva tek podnošenjem tužbe onda se radi o formalno-pravnom suparničarstvu. Naš ZPP daje
zakonske definicije oba.
a) Po ZPP-u materijalno suparničarstvo postoji kada se prava i obaveze stranaka zasnivaju na istom
(identičnom) činjeničnom i pravnom osnovu.
PRIMER: sanaslednici, lica koja su po zakonu nasledila istog ostavioca, njihova prava i obaveze počivaju na istom
činjeničnom i pravnom osnovu. Pravni osnov je - nasleđivanje, a činjenični osnov je – smrt određenog lica i njihovo
srodstvo sa tim umrlim licem.
PRIMER: susvojina, isti pravni osnov se ogleda u istom pravu, a isti činjenični osnov –ista je stvar na koju se to
pravo odnosi.
Ako je zajednička svojina, isti je pravni osnov – svojina, i isti je činjenični osnov – stvar.
Sudržavina je takođe primer za materijalno suparničarstvo.
Recimo, da imate 5 lica na jednoj ugovornoj strani u ugovoru o kupoprodaji. Ako se kao kupci određene robe ili stvari
javljaju 5 lica. Onda, ako dođe do spora, njihova prava i obaveze počivaju na istom pravnom osnovu – ugovoru, a
činjenični osnov je – ono što je predmet kupoprodaje (stvar, roba).
b) Kod formalnog suparničarstva, prava i obaveze suparničara ne počivaju na istom, nego na sličnom
činjeničnom i pravnom osnovu, ili kako ZPP kaže bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu.
Kod formalnog suparničarstva, prava i obaveze se najčešće zasnivaju tek podnošenjem tužbe.
PRIMER: Kada se titular prava preče kupovine pojavljuje kao tužilac, a na tuženoj strani se nalaze prodavac i kupac
zajedno.
Jedno lice sličnom radnjom nanese štetu većem broju lica. Npr. dete ide ulicom i buši gume na automobilima.
Svi vlasnici oštećenih vozila mogu jednom tužbom kao tužioci na istoj strani da traže naknadu štete.
- Postavlja se piatnje zašto uopšte suparničarstvo delimo na materijalno i formalno i zašto je značajna ova
podela?
- Ta podela nema veliki procesno-pravni značaj i ona se svodi zapravo na nadležnost.
1) Naime, ako je u pitanju materijalno suparničarstvo (to je prvi aspekt toga značaja), (dovoljno je) ko
imenuje da je sud nadležan za jednog materijalnog suparničara da bi se njegova nadležnost «protegla» i na ostale
suparničare. Dakle, nije potrebno da sud bude stvarno i mesno nadležan za sve, dovoljno je da bude nadležan za
jednog od materijalnih suparničara i on dovodi do atrakcije nadležnosti u odnosu na ostale materijalne suparničare.
2) Nadležnost vrste suda. Naime, Trgovinski sud koji je inače nadležan za privredne subjekte i za
preduzetnike, može biti nadležan za fiziko lice pod uslovom da je to fizičko lice materijalni suparničar sa nekim od
privrednih subjekata koji mogu stranke u sporu pred TS.
- Šta je sa formalnim suparničarstvom?
- Ako se pokaže da je za jednog formalnog suparničara A nadležan sud X, za suparničara B – sud Y, za
suparničara C – sud Z, šta onda?
- Ništa. Onda nema formalnog suparničarstva, nego svako mora biti odvojeno tužen. Dakle, da bi se radilo o
formalnom suparničarstvu nije dovoljno da prava i obaveze stranaka budu zasnovana na sličnom činjeničnom i
pravnom osnovu nego je potrebno i da isti sud bude stvarno i mesno nadležan za svakog od suparničara. Inače, nema
nikakvog suparničarstva.
2) Prema kriterijumu procesnog položaja suparničara
Prema ovom kriterijumu suparničarstvo može biti:
a) Prosto (obično) i
b) Jedinstveno
Zakon do ove podele dolazi tako što definiše pojam jedinstvenog i pojam običnog ili prostog suparničara.
Po ZPP-u: ako sud po izričitom zakonskom naređenju (dakle, po nekom propisu) ili po prirodi stvari pravni odnos (tu
parnicu) mora rešiti jednako prema svima (suparničarima) – tada je u pitanju jedinstveno suparničarstvo. Ako ne mora
– u pitanju je prosto. Dakle, ako sud, bilo da mu to naređuje neka pravna norma, bilo zato što ga priroda stvari na to
tera, oceni da spor mora da reši jednako prema svima suparničarima, dakle da mora prema svima da usvoji ili odbije
zahtev, onda se radi o jedinstvenom suparničarstvu.

17
PRIMER: Reividikaciona tužba kojom se traži vraćanje pokretne stvari. Imate tužioca A (označićemo ga kao T1), i
imate suvlasnike stvari, lica B i C, oni su zajedno tuženi (T2). Tužba je reivindikaciona. To znači da tužilac traži od
suda da obaveže suvlasnike da mu stvar predaju u državinu po osnovu njegovog prava svojine.
- Da li je moguća ovakva presuda – «Obavezuje se B da vrati ½ idealnog dela stvari, a tužbeni zahtev prema C
da vrati drugu polovinu idealnog dela stvari se odbija.» Da li je moguća ovakva presuda?
- Nije! Po prirodi stvari, sud će ovde ili usvojiti tužbeni zahtev prema oba tužena, ili će odbiti tužbeni zahtev
protiv oba tužena, u svakom slučaju će njegova presuda morati da ima istu sadržinu i prema tuženom B i prema
tuženom C. Ne zato što ga na to tera neki propis, nego zato što ga na to tera priroda stvari. Priroda odnosa.

Ali, ne dovodi uvek tužba sa svojinskim zahtevom do toga da tuženi budu jedinstveni suparničari.
PRIMER: Uzmite da je A lice koje za sebe tvrdi da je steklo državinu na nekoj zemljišnoj parceli održajem. Dakle, on
je tužilac i podnosi tužbu za utvrđenje. Deklarativnu tužbu protiv lica B i C, koji su zemljjišno-knjižni suvlasnici
zemljišne parcele – parcele M. Dakle, A traži od suda da utvrdi u odnosu na suvlasnike koji su upisani u zemljišnu
knjigu kao zemljišno-knjižni vlasnici, sudržaoci, da utvrdi da je on po osnovu održaja postao vlasnik zato što je
parcelu držao kao zakoniti držalac, zato što je držao kao savestan držalac i zato što je njegova državina bila prava (nije
bila manljiva). I istekao je, naravno, rok održaja od 20 godina. I sada sud vodi postupak i vidi da je, recimo, lice A
imalo zakonitu državinu prema obe stranke, da je imalo savesnu državinu, ali da je prema licu C imalo manljivu
državinu, jer nije čekalo da mu lice C na osnovu nekog nepunovažnog ugovora preda stvar, nego je silom ušlo u
posed.
- Da li sud može da donese presudu u kojoj će reći: «Usvaja se delimično tužbeni zahtev u odnosu na lice B,
pa se utvrđuje da je po osnovu održaja A postao suvlasnik ½ idealnog dela, pri čemu je lice B izgubilo to. A, odbija se
zahtev prema licu C zato što državina prema njemu nije ispunjavala uslove za održaj.» Jel' moguća takva odluka?
- Moguća je!!! I onda lice A i C postaju suvlasnici na istoj zemljišnoj parceli. Dakle, nemojte misliti da
apsolutna prava kao što je pravo svojine uvek... veći broj lica i na tužilačkoj i na tuženičkoj strani... sve zavisi od
tužbenog zahteva, i zavisi od prirode stvari.
Ovde vam je prvi tužbeni zahtev bio kondemnatorni – tražila se osuda, a ovde je deklarativni – traži se utvrđenje, i sve
to ima značaja za uređivanje odnosa.
Ima slučajeva i kada zakon izričito kaže da se prema obema strankama mora doneti presuda iste sadržine,
prema tim suparničarima.
PRIMER: ako javni tužilac tuži za poništaj braka iz razloga apsolutne ništavosti, onda se brak poništava prema oba
bračna druga. Kada javni tužilac tuži iz razloga apsolutne ništavosti, kao tuženi se javljaju bračni drugovi i oni su
jedinstveni suparničari uvek.
- Da li solidarni dužnici moraju biti jedinstveni suparničari?
- Imate ugovor, A je poverilac, B, C i D su solidarni dužnici. Vi znate da solidarnost znači da je poverilac
ovlašćen da od bilo kog od solidarnih dužnika traži izvršenje obaveze u celosti, ako pravo izbora pripada njemu (a
obično mu pripada), a onda, solidarni dužnici međusobno imaju pravo na razne regresne zahteve. Da li su solidarni
dužnici uvek jedinstveni suparničari?
- Ne moraju biti!!! Oni najčešće jesu, oni po pravilu, to jesu, ali mi znamo da solidarna odgovornost može biti
– modifikovana. Recimo, može biti modifikovana u formi roka, na primer. B bezuslovno odgovara. C može da
odgovara ako nijedan drugi ne isplati do određenog datuma. D odgovara samo ako nastupi uslov predviđen ugovorom.
Dakle, ako imaju različite modifikacije njihove odgovornosti – onda su obični suparničari. Ako imaju potpuno
identičan osnov odgovornosti – onda su jedinstveni suparničari. Dakle, sud mora da obaveže sve da vrate određeni
dug.
Dakle, jedinstveno suparničarstvo postoji onda kada po pravnoj normi, ili po, prirodi odnosa koji postoje
između suparničara sud mora da donese odluku iste sadržine prema svima. A obrnuto, obično suparničarstvo postoji
onda kada sud takvu obavezu nema.
- Postavlja se pitanje kakav je značaj ove podele?
- Procesno-pravni značaj ove podele sastoji se u tome što za jedinstvene suparničare važi fikcija da su svi oni
jedna parnična stranka. Kad su u pitanju obični ili prosti suparničari, takve fikcije nema.
- Međutim, šta stvara strahovito velike probleme?
- Npr. imate tri suparničara na tuženoj strani, morate ih smatrati jednom parničnom strankom, a oni se
ponašaju kao deca u obdaništu. Dakle, jedan, ovaj B bude fini, napiše odgovor na tužbu, ospori tužbeni zahtev. D ćuti,
i ne radi ništa. C uzme pa prizna tužbeni zahtev. A morate ih smatrati jednom parničnom strankom. Šta ćete uraditi?
- Zakon vam ne daje odgovor na to pitanje. Ali, odgovor na to pitanje je sadržan u nekim drugim
zakonodavstvima na koje se naš zakon ugleda, kao što je Austrijsko pravo, i sudska praksa je, naravno, došla do tog
rešenja.
- Smatraće se, dakle, u ovom primeru da je izvršena koja radnja? Šta je najpovoljnije za tužene?
- Osporavanje tužbenog zahteva. Uzeće se da su oni svi zajedno izvršili onu readnju koju je izvršilo lice B.

18
 - Međutim, ima situacija kad uopšte ne možete da utvrdite koja je radnja najpovoljnija. To su slučajevi nekog
delimičnog osporavanja tužbenog zahteva, pa svako ospori neki drugi deo, a ostane neosporen, opet, različiti deo, šta
ćete onda kao sudija učiniti?
- Onda ćete zatražiti da postave zajedničkog punomoćnika, u određenom roku, a ako oni to ne učine, onda
morate ponovo tražiti od njih da se izjasne, bilo na ročištu, bilo pismeno, u nadi da će to ovog puta biti drugačije.
- Onaj princip koji je ovde takođe bitan, jeste da radnje aktivnih suparničara vezuju pasivne suparničare, i
smatra se da su i pasivni preduzeli neku radnju, izuzev – u kom slučaju?
- Ako je radnja delatnih suparničara manje povoljna od ćutanja!!!
- A koja bi radnja, u ovom primeru bila manje povoljna?
- Priznanje tužbenog zahteva bi bilo manje povoljno nego obično ćutanje.
Isto tako, ako imate na tužilačkoj strani. Tuženi je D. A ostaje pri tužbi, B bi da je povuče, a C bi da se odrekne od
tužbenog zahteva. Onda je najpovoljnija radnja, obzirom da je ovo tužilačka strana – da se ostane pri tužbi, radnja lica
A.
Dakle, da li je radnja povoljna ili nije, i koja je radnja povoljnija a koja manje povoljna, ceni se prema tome
na kojoj strani postoji suparničarstvo. Da li postoji na tužilačkoj (aktivnoj strani) strani ili na tuženičkoj (pasivnoj)
strani.

2) Prema kriterijumu na kojoj strani postoji suparničarstvo

a) Aktivno;
b) Pasivno i
c) obostrano suparničarstvo

Aktivno suparničarstvo je ono gde postoji samo na tužilačkoj strani; pasivno – samo na tuženičkoj;
obostrano – na obe strane. Ova podela nema samostalnu vrednost. Ona ima samo značaja za ocenu povoljnosti, odn.
nepovoljnosti radnje kad je u pitanju jedinstveno suparničarstvo.

Posebni slučajevi suparničarstava

1) Suparničarstvo sa eventualno tuženim;
2) Tužba protiv glavnog dužnika i jemca;
3) Suparničarstvo po tužbi glavnog umešača
Za ova tri slučaja je zajedničko da su to slučajevi izričito uređeni zakonom, pa se mogu nazivati i zakonsko
suparničarstvo. Jer, oni strogo uzev, ne mogu se lako klasifikovati ni pod jednu od napred navedenih klasifikacija na
materijalno i formalno, prosto i jedinstveno, aktivno, pasivno i obostrano, i upravo zato moraju da budu zakonom
posebno uređeni.
1) Suparničarstvo sa eventualno tuženim
- Šta bi bilo suparničarstvo sa eventualno tuženim? Kakva je to vrsta suparničarstva?
- Ako imamo eventualno (uslovno) tuženog, moramo imati i glavnog tuženog. Dakle, suparničarstvo sa
eventualno tuženim postoji onda kada tužilac traži da se tužbeni zahtev usvoji prema glavnom tuženom, a u tužbi stavi
uslov koji se sastoji u sledećem: «Ako sud odbije...(i to pravosnažno) tužbeni zahtev prema glavnom tuženom, tek
onda može raspravljati taj zahtev ili neki drugi zahtev prema eventualno ili uslovno tuženom.
Suparničarstvo sa eventualno tuženim postoji onda kada tužilac traži da se tužbeni zahtev usvoji prema prvom
tuženom (koga zakon zove - glavni tuženi), a u tužbi stavi uslov da ako se ne usvoji tužbeni zahtev prema
glavnom tuženom, onda predlaže da se taj isti ili neki drugi tužbeni zahtev usvoji prema eventualno tuženom.
PRIMER: Radi se o činjeničnom stanju koje upućuje na sticanje od nevlasnika, a desilo se sledeće: Ukradena je u
nekom selu jedna krava, pa je onda za tu kravu falsifikovan stočni papir, i lice koje je ukralo kravu je tu kravu prodalo
na stočnoj pijaci nekom trećem licu. Dakle, lice A uzme pa proda kravu licu B. Vi znate da su uslovi za sticanje od
nevlasnika da se radi o pokretnoj stvari, da je stvar pribavljena na mestu gde se takve stvari obično kupuju i prodaju,
da je sticanje teretno, i da je sticalac savestan, tj. da ne zna i da nije mogao znati da prodavac nije vlasnik. To je bilo
činjenično stanje. Ali, budući da raniji vlasnik od koga je krava bila ukradena, lice C, koje je u podnelo tužbu kao
tužilac, nije bio siguran da li je ovaj B savestan. Jer, ako je savestan i on ga tuži, tuži lice B reivindikacionom tužbom,
šta će biti? Sud će odbiti tužbeni zahtev zato što je B stekao. Onda je odlučio da tuži i A kao lopova, i to za naknadu
štete. Dakle, on je podneo reivindikacionu tužbu kao tužilac, u kojoj je glavni tuženi bio B, i u tužbi kaže: «Ako sud
nađe da je B punovažno stekao pravo, onda kao eventualno tuženog označava lice A, prema njemu naravno, tužba ne
može biti reivindikaciona, nego traži naknadu štete i to naknadu stvarne štete – onoliko koliko vredi krava + izmaklu
dobit, jer je bilo proteklo dovoljno vremena pa je on tražio izmaklu dobit za tele koje je krava dobila u međuvremenu,
kao i za mleko koje krava u tom međuvremenu da.»To je bilo činjenično stanje. Okolnosti su bile takve, videlo se da
je ovaj B vrlo sumnjiv u pogledu savesnosti, jer je bio komšija licu kome je krava ukradena. Većina nas je ispravno
rešila taj zadatak, jer je odbila glavni zahtev, prema glavnom tuženom, i usvojila eventualni.

19
 Dakle, vidite, tu postoji eventualno suparničarstvo, u suštini do jednog momenta suparničarstva i nema. Jer,
sud prvo raspravlja zahtev prema glavnom tuženom, i tek kada se pokaže da je zahtev prema glavnom tuženom
neosnovan, on kreće na raspravljanje istog zahteva prema eventualno tuženom. U oba slučaja sud raspravlja samo sa
jednim tuženim. I zato se ovaj zove eventualni ili uslovni, a ipak je to suparničarstvo zato što su istom tužbom oni
označeni kao tuženi.
- I kakav je interes tužioca da podnese jednu ovakvu tužbu? Zašto bi tužilac podnosio tužbu sa eventualno
tuženim?
- Prvo, zato što bi postigao u okviru iste parnice rešavanje jednog odnosa. Da je podneo tužbu samo
protiv lica B, pa sud nađe da je zahtev neosnovan jer je B stekao. Onda tuži lopova, a lopov se brani pa kaže «Ovaj
nije stekao», onda sud nije vezan presudom koja je donesena između A i B, jer je to presuda između A i B, a raspravlja
sada tužbu između A i C. Sud takvom presudom nije vezan, tako da C (tužilac) može da ostane kratkih rukava po obe
tužbe. I po reivindikacionoj tužbi, i po tužbi za naknadu štete. U tome je, znači njegov interes, da u okviru istog
postupka, pred istim sudskim većem, raspravi i jedan i drugi zahtev.
A drugi njegov interes – podnošenjem tužbe prekida se zastarelost oba zahteva. I prema glavnom i prema
eventualno tuženom.
I zbog toga, te situacije teraju tužioca da podnese tužbu sa eventualno spojenim suparničarima i sa eventualno
spojenim zahtevima.
Moguće je jedan isti zahtev istaći i prema glavnom i prema eventualno tuženom, ali se mnogo češće u životu
dešava upravo ova kombinacija – da se prema glavnom tuženom istakne jedan zahtev, a prema eventualno tuženom
drugi zahtev, ali oba ta zahteva su zasnovana na vrlo sličnom činjeničnom osnovu ili na jednom istom životnom
događaju koji je doveo do spora.
2) Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca
ZPP izrično kaže da glavni dužnik i jemac mogu biti tuženi istom tužbom, ako to nije u suprotnosti sa
ugovorom o jemstvu. Da nema ovakve odredbe, oni ne bi mogli biti tuženi istom tužbom ako bi različiti sudovi bili za
njih nadležni. Jer, suparničarstvo između glavnog dužnika i jemca nije materijalno, nego je po pravilu formalno. A
formalno suparničarstvo da bi se zasnovalo, ne samo da prava i obaveze suparničara moraju proizilaziti iz sličnog
činjeničnog i pravnog osnova, nego isti sud mora biti stvarno i mesno nadležan. Budući da je suparničarstvo između
glavnog dužnika i jemca obično formalno, a materijalno samo kada je u pitanju jemac-platac, onda, da nema ove
odredbe ne bi mogli zajedno da budu tuženi glavni dužnik i jemac, a vrlo je korisno da budu zajedno tuženi i da o
njihovim pravima bude odlučeno u okviru iste parnice. Naravno, mesna i stvarna nadležnost se određuju prema
glavnom dužniku.
3) Suparničarstvo po tužbi glavnog umešača
Prvo što treba da se zna je da glavni umešač uopšte nije umešač, dakle nije treće lice, iako se tako zove, nego
je on – tužilac!!!
PRIMER: Lice A je zakupac, lice B je podzakupac. I sada zakupac traži od podzakupca da se iseli, ovaj neće, i onda
zakupac mora silom da ga istera i mora da ga tuži. I podnosi tužbu, tražeći da sud obaveže podzakupca da se sa svim
licima i stvarima iseli. I oni se tako parniče, parniče, parniče... i onda dođe šumar i sve ih otera. Šumar je ovde glavni
umešač, on je vlasnik i sada on podnese tužbu tražeći da se obojica «čiste» iz njegove poslovne prostorije, stana... I
dosadašnji tužilac i tuženi postaju – suparničari na tuženoj strani. I sud mora zastati sa ovom prvom parnicom koja je
tekla između zakupca i podzakupca, dok ne okonča parnicu po tužbi glavnog umešača.
- Ako on usvoji tužbeni zahtev glavnog umešača, šta će biti sa ovom parnicom? Šta se dešava sa ovom
parnicom?
- Pa odbiće tužbeni zahtev, jer je vezan presudom koja je donesena po tužbi glavnog umešača.
- A, ako se odbije zahtev glavnog umešača?
- Onda će suditi, onda više nije vezan presudom. Onda može da usvoji tužbeni zahtev zakupca prema
podzakupcu, a može i da ga odbije.
Dakle, po tužbi glavnog umešača nastaje uvek suparničarstvo na tuženoj strani. To suparničarstvo nije
jedinstveno. Jeste ako se usvoji tužbeni zahtev glavnog umešača, onda se prema ovom odbija tužbeni zahtev, ali ako se
odbije zahtev glavnog umešača, onda to suparničarstvo može biti ili prosto ili jedinstveno, zavisno od toga kakav je
odnos između stranaka i tada sud nije vezan tom presudom.

Nužno suparničarstvo
Nužno suparničarstvo je ono od kojeg zavisi stvarna legitimacija stranaka. Dakle, nužni suparničari tek
zajedno, ako su svi tužioci ili svi tuženi, čine tuženičku ili tužilačku stranu stvarno legitimisanom. Ako ne tuže svi koji
moraju po materijalno-pravnom odnosu, ili ako tužba ne obuhvati sve koji moraju biti obuhvaćeni po materijalno-
pravnoj normi, onda se računa da nema legitimacije stranaka i sud će, ako nema stvarne legitimacije, odbiti tužbeni
zahtev. Međutim, ima zakona kod nas koji idu i dalje od toga, i predviđaju situacije u kojima nužno suparničarstvo
nije neophodno samo za stvarnu, nego i za procesnu legitimaciju. Takve slučajeve predviđa Porodični zakon kad se
radi o tužbama radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva i materinstva. Tada tužbom na bilo kojoj strani, tužilačkoj ili

20
tuženičkoj moraju biti obuhvaćeni svi učesnici tog materijalno-pravnog odnosa a to su dete i oba prirodna roditelja, ili
lica za koja se tvrdi da su prirodni roditelji. Jer, zakon kaže da ako ne budu obuhvaćeni svi – sud će odbaciti tužbu
kao nedopuštenu.
Dakle, nužno suparničarstvo, po redovnom toku stvari dovodi do stvarne legitimacije stranaka. Njegov
izostanak dovodi do izostanka stvarne legitimacije, a posledica nedostatka stvarne legitimacije je odbijanje
tužbenog zahteva. U porodičnom odnosima, međutim, pitanje je još čvršće postavljeno – nužno suparničarstvo
je bitno ne samo za stvarnu, nego je bitno i za procesnu legitimaciju, i izostanak nužnog suparničarstva povlači
za sobom odbacivanje tužbe kao nedopuštene.
To je dobro rešenje, jer, znate, da bi ste odbili tužbeni zahtev vi morate zakazati ročište, a ovako pitanje će se tretirati
kao procesno a ne kao materijalno-pravno, pa ćete vratiti tužbu tužiocima na dopunu, recimo, da mora da tužbom
obuhvati još nekog. Ako on vrati tužbu nedopunjenu – odbacujete je. Ako je vrati dopunjenu – nastavljate raspravu.
Stvar je mnogo jednostavnija nego kada se nužno suparničarstvo tretira kao materijalno-pravno pitanje, gde vi morate
i ročište da zakazujete tek forme radi, jer bez održane glavne rasprave ne možete meritorno odlučiti, ne možete odbiti
tužbeni zahtev.

SPAJANJE TUŽBENIH ZAHTEVA

Za razliku od suparničarstva koje se naziva subjektivnim spajanjem, spajanje tužbenih zahteva se još naziva i
objektivnim spajanjem.
Spajanje tužbenih zahteva postoji kada tužilac u jednoj tužbi iznosi više tužbenih zahteva. Drugim
rečima, kada jednom tužbom traži više osuda, ili utvrđenja ili preobražaja prema istom tuženom ili prema
većem broju tuženih.
Vrste:
1) Prema načinu na koji su spojeni tužbeni zahtevi
a) kumulativno;
b) eventualno spajanje
c) alternativno spajanje

a) Kumulativno spajanje postoji onda kada tužilac traži od suda da prema tuženom usvoji sve tužbene
zahteve. Svi ti zahtevi su međusobno ravnopravni, stoje jedan pored drugog. Usvajanje jednog ne zavisi od usvajanja
ili odbijanja drugog.
Kumulativno spajanje je najčešće spajanje u pravnom životu, i postoje dva vida kumulativnog spajanja:
1. Pravo kumulativno spajanje – postoji onda kada svi zahtevi potiču iz istog činjeničnog i pravnog osnova.
Liči na materijalno suparničarstvo, ali ovde se ne radi o pravima i obavezama lica, nego svi zahtevi jednog lica prema
jednom licu potiču iz istog činjeničnog i pravnog osnova, i najčešći primer za to u pravnom životu je – spajanje kod
naknade štete. Tu se mogui spojiti i naknada materijalne i naknada nematerijalne štete, različiti vidovi i materijalne i
nematerijalne štete.
2. Nepravo kumulativno spajanje – postoji onda kada se jednom tužbom spajaju zahtevi iz sličnih
činjeničnih i pravnih osnova. Npr. imamo dve stranke koje su zaključile veći broj ugovora u svojim poslovnim
odnosima, i onda se spajaju zahtevi koji prositiču iz različitih ugovora, a budući da se radi o poslovnim odnosima, ti
ugovori se odnose na slična pitanja.
- Zašto moramo razlikovati da li je spajanje pravo ili nepravo kod kumulativnog spajanja, kakav značaj ima
to?
- Ima značaja za vrednost predmeta spora. Naime, ako je u pitanju pravo kumulativno spajanje vrednost
predmeta spora se određuje – prema zbiru svih zahteva. Dok se kod nepravog kumulativnog spajanja računa svaki
zahtev ponaosob, što može da bude jako važno za - pravo na izjavljivanje revizije.
b) Eventualno spajanje jako mnogo liči na suparničarstvo sa eventualno tuženim, samo, naravno, tu se ne
mora raditi o većem broju stranaka. Eventualno spajanje postoji onda kada tužilac ističe jedan tužbeni zahtev kao
glavni ali u tužbi stavlja uslov da ako sud odbije glavni tužbeni zahtev, onda može preći na raspravljanje o nekom
drugom zahtevu, a taj drugi se zove – eventualni. Obično se eventualno spajanje tužbenih zahteva vrši sa eventualnim
suparničarstvom, obično imamo i jedno i drugo u istoj tužbi, mada ne mora biti. Može biti samo jedan tuženi, prema
kome se ističe jedan zahtev koji je glavni, a tek ako se taj zahtev pokaže kao neosnovan, sud će raspravljati sledeći
zahtev koji je eventualni. Na taj način može se spokiti neograničeni broj zahteva. Redosled zahteva određuje tužilac.
On određuje koji je zahtev glavni, koji su eventualni, kakav je redosled, i sud je tim redosledom vezan. Isto to važi i za
eventualnog suparničara.
To je slična konstrukcija kao suparničarstvo sa eventualno tuženim. Isti je razlog zbog kog se eventualno spajaju
tužbeni zahtevi. Radi se zapravo o tome da se jednom tužbom prekida zastarelost svim zahtevima koji su spojeni, i
radi se o tome da tužilac hoće da se u jednom sporu rasprave svi zahtevi (glavni i evetualni) da ne bi došao u rizik da
jedno sudsko veće odbije glavni zahtev, drugo sudsko veće koje nije vezano tom presudom, pa mu odbije eventualni,
sledeći eventualni, itd.

21
 c) Alternativno spajanje – nije jasno da li kod alternativnog spajanja uopšte dolazi do spajanja zahteva. Šta
se tu zapravo spaja, da li zahtev ili nešto drugo. Ja ipak mislim da se i alternativno spajanje može kvalifikovati kao
spajanje tužbenih zahteva, ali naravno, samo onda kada pravo na izbor činidbe koje su alternativno postavljene
pripada – tuženom.
- Ako pravo na izbor alternativno... pripada tužiocu, do kad tužilac mora da izvrši to svoje pravo?
- U tužbi!!! On mora u tužbi da kaže «ja biram ovu činidbu», inače ako kaže «ja biram ovu, onu ili neku
sledeću», onda je njegov tužbeni zahtev – neodređen. On njegovo pravo izbora mora vršiti najkasnije u momentu
podnošenja tužbe.
Dakle, ako imate neki obligacioni odnos između lica a i lica B, gde se obaveze koje B ima može izvršiti na X način
(X je plaćanje određene sume novca). Ili na Y način – davanjem stvari. Ili na Z način – izvršenje neke činidbe. A
tužiocu, odn. poveriocu pripada pravo izbora, onda on taj izbor mora izvršiti u tužbi. I onda imamo samo jedan zahtev.
Onda nema nikakvog spajanja. Onda će on reći ili «ja tražim od suda da obaveže B na plaćanje određene sume novca»
ili će reći «ja tražim da mi da određenu stvar»...
- Međutim, što je češće u pravnom životu, ako pravo izbora između više načina izvršenja jedne činidbe (jer u
stvari ovde se uvek radi o jednoj činidbi koja ima više načina da bude ispunjena), ako pravo izbora pripada tuženom –
tada tužilac ne može da vrši pravo.
- Šta on tada mora da uradi?
- On mora da utuži na sve ove... ispunjenja. Mora da kaže «ja tražim od suda da obaveže tuženog ili da mi
plati sumu novca, ili da mi da određenu stvar, ili da izvrši činidbu». Takav tužbeni zahtev nije neodređen zato što
pravo izbora ili pravo na moć da se izvrši izbor pripada tuženom.
- I dokle tuženi može izvršiti izbor? Koji je poslednji momenat?
- Tek u izvršnom postupku!!! Dakle, dužnik može odugovlačiti sa izborom činidbe sve dok tužilac ne primi
makar i delimično ispunjenje te činidbe od tuženog. Ako, znači, činidbu može izvršiti tek posle pravnosnažnosti i tek u
toku izvršnog postupka. I zbog toga, pošto ni sud nema pravo izbora, on će osuditi svojom presudom, ako usvoji
tužbeni zahtev, lice B da ispuni činidbu alternativno, ili plaćanjem sume novca ili davanjem stvari ili izvršenjem neke
druge radnje, zato što, ponavljam, tuženi ima pravo da bira.
E, sad se postavlja, naravno, pitanje da li ovde uopšpte ima spajanja, ili se radi samo o jednom zahtevu, a
alterntaivno je određen način ispunjenja? Mogli bi se davati teorijski argumenti za ili protiv, ali ono što je bitno jeste
ovo – ako tuženi ima pravo izbora, pravo izbora pripada samo njemu, ne može ga vršiti tužilac u tužbi, ne može ga
vršiti sud u presudi, nego mora obavezati tuženog na više činidbi alternativnno, jer tuženi ima pravo da taj izbor izvrši,
i može odlagati taj izbor sve do izvršnog postupka, sve dok makar i delimično tužilac ne primi ispunjenje činidbe od
strane tuženog.
2) Podela prema vremenu spajanja
To je podela prema vremenu u kome dolazi do spajanja tužbenog zahteva. U tom smislu možemo razlikovati
dve vrste spajanja:
a) Prvobitno (originerno)
b) naknadno (sukcesivno)

Prvobitno (originerno) spajanje je pravilo. Do njega dolazi tužbom. U jednoj tužbi se spajaju zahtevi. A do
sukcesivnog ili naknadnog spajanja zahteva dolazi preinačenjem tužbe, i to samo jednim vidom preinačenja –
dodavanjem novog zahteva uz već postavljeni tužbeni zahtev.
Ova podela na prvobitno i naknadno spajanje ima značaj u tome što ono prvo (prvobitno, originerno) zavisi
samo od tužioca, a ovo drugo do koga dolazi preinačenjem tužbe zavisi još i od pristanka tuženog. Tuženi je ovlašćen
da se protivi preinačenju. Sud, doduše, nije time vezan, može dozvoliti preinačenja i ako se tuženi protivi, no to nije
jednostavno kao prvobitno spajanje tužbenih zahteva.

Alternativno ovlašćenje tuženog

Jedna posebna situacija, koja nije spajanje tužbenih zahteva jeste alternativno ovlašćenje tuženog. To je
pravo tuženog koje on stiče jednostranom izjavom volje tužioca datom u parnici. Dakle, tu izjavu volje tužilac
daje u parnici, bilo u tužbi, a može i kasnije tokom parnice, sve do okončanja glavne rasprave. Sastoji se u tome da se
može osloboditi izvršenja činidbe koju je tužilac od njega tužbom tražio ako plati sumu novca koju tužilac
svojom izjavom odredi. Pri tom, znate, radi se samo o jednom zahtevu a ne o spajanju zahteva, jer tužilac može
tražiti prinudno izvršenje samo one činidbe na koju je tuženi osuđen, one činidbe na koju je glasila tužba. A ne može
tražiti prinudno izvršenje plaćanje sume novca. To je samo ovlašćenje tuženog, a ne njegova obaveza. Zato se tako i
zove. Tuženi može, dakle, da se oslobodi izvršenja obaveze tako što će platiti, jer ako odluči da ne plati tužilac ne
može tražiti prinudno izvršenje na sumu novca nego samo na onu činidbu koju je tražio tužbom, što znači da je ta
činidba uvek takva, uvek jedna nenovčana činidba, dakle da se sastoji u nečem drugom a ne u plaćanju određene sume
novca.

22
Ono što je vrlo bitno, morate voditi računa i o tome da vrednost činidbe ne mora biti jednaka vrednosti novca koji je
odrediio tužilac u tom alternativnom ovlašćenju koje daje tuženom. To je njegova volja, da odredi tu sumu novca. Ne
mora vrednost činidbe odražavati tu sumu novca. Najčešće naravno, odražava. Neće tužilac tražiti da se tuženi
oslobodi tako što će dati manje, obično će tražiti da se oslobodi tako što će dati više. Međutim, dešavalo se usled
dugog trajanja parnica i velike inflacije, da tužilac zaboravi da je dao alternativno ovlašćenje i da ga ne poveća u toku
parnice. Npr. tužilac da 1992.godine alternativno ovlašćenje na 50.000 dinara, parnica se završi 1996.godine, on
zaboravi da je dao alternativno ovlašćenje i tuženi se oslobodi time što će dati 50 dinara. A činidba vredi mnogo više.
To se, naravno dešavalo... je opasno ovlašćenje, jer neuki tužioci o njemu obično ne vode računa pa ga ne povećavaju
kako parnica ide, a kod nas je to neophodno, jer smo izloženi stalnoj inflaciji.

Kod nekih vrsta spajanja tužbenih zahteva moguće je doneti delimičnu presudu. To je presuda kojom se
odlučuje bilo o jednom delu zahteva, ili o jednom od većeg broja istaknutih zahteva. Treba zapamtiti da je delimična
presuda moguća samo kod kumulativnog spajanja. Nema delimične presude kod eventualnog spajanja, jer kod
eventualnog spajanja vi morate da odbijete glavni zahtev da bi ste raspravljali eventualni, a to onda nije delimična
presuda nego samo ispunjenje uslova da se raspravlja o eventualnom zahtevu. Kod alternativnog spajanja gde pravo
izbora pripada tuženom, takođe nema mogućnosti da se donese delimična presuda. Dakle, kad je u pitanju spajanje
zahteva može se doneti delimična presuda samo kod kumulativnog spajanja.

PITANJE: Da li bi mogli da nam kažete kako glasi izreka presude kojom se usvaja tužbeni zahtev kod alternativnog
spajanja tužbenih zahteva, a kako kod alternativnog ovlašćenja.
VESNA RAKIĆ: Kod alternativnog spajanja tužbenog zahteva:

IZREKA PRESUDE GLASI:

I Usvaja se tužbeni zahtev, pa se tuženi obavezuje da tužiocu isplati iznos od 500.000 dinara, u roku od 15
dana, pod pretnjom izvršenja, ili da završi zidanje te i te kuće, u roku od 6 meseci, pod pretnjom izvršenja, ili
da mu preda u svojinu i državinu stan taj i taj u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

II Obavezuje se tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od X dinara.

Kod alternativnog ovlašćenja tuženog:

IZREKA PRESUDE GLASI:

I Obavezuje se tuženi da tužiocu isporuči 50 tona šina, dužine te i te.

II Obaveze iz stava I ove izreke tuženi se može osloboditi ako tužiocu isplati iznos od 1.000.000 dinara, u
roku od 15 dana (pod pretnjom izvršenja).

III Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od X dinara.

ODBRANA TUŽENOG
Upravo, odbrana tuženog je svako izjašnjavanje tuženog o tužbenom zahtevu, ne mora to biti samo
osporavanje. Kraće rečeno, to je držanje tuženog u odnosu na napad koji je na njega izvršio tužilac. Sve se svodi na
neka 3 tipa držanja tuženog, odnosno reagovanja tuženog na tužbu:
1) On može da prizna tužbeni zahtev u kom slučaju sud donosi presudu na osnovu priznanja;
2) On može da bude totalno pasivan, i da propusti svoju odbranu, u kom slučaju pod uslovima koji su
zakonom propisani se donosi presuda zbog propuštanja;
3) On može da se brani.
Nas interesuje pre svega sadržina njegove odbrane, a posle ćemo videti i formu.
- Kako on to može da se brani? Koji su to sadržinski vidovi njegove odbrane?
1) Prvo, on može da osporava procesne pretpostavke. To je, da kažemo, procesna odbrana. Vi znate da sud o većini
procesnih pretpostavki vodi računa ex officio, ali naravno nekad ne može ni da povede računa o... ako tuženi na njih
ne ukaže. Jer, mora mu biti poznato npr. da je ista parnica, odnosno parnica o istom predmetu spora i između istih
stranaka već pravnosnažno rešena. Dakle, može da osporava neke procesne pretpostavke, bilo nadležnost suda, bilo
parničnu sposobnost tužioca, i svoju parničnu sposobnost može osporavati. Može da tvrdi da je već pravnosnažno
presuđeno ili da je zaključeno sudsko poravnanje... I, ako uspe procesna odbrana ona dovodi do odbacivanja tužbe
kao nedopuštene.

23
2) Drugi je meritorna odbrana, dakle odbrana koja se ne sastoji u tome da tuženi ukazuje na nedostatak nekih
procesnih pretpostavki, nego ukazuje na određene nedostatke, koji ako se pokažu da u tačni vode odbijanju tužbenog
zahteva. I to je moguće izvršiti uglavnom na 3 načina:
a) Prostim osporavanjem činjenica koje su navedene u tužbi. Tuženi može da kaže «Nijedna činjenica koja
je ovde navedena nije istinita» ili «Neke jesu, neke nisu, pošto neke nisu – osporavam za te koje tvrdim da nisu», pri
čemu je, znate, osporavanje jedan dosta «udoban» način ponašanja tuženog, jer on obično osporavanjem činjenica
navedenih u tužbi prebacuje teret dokazivanja na tužioca. To je ujedno i dosta redak način osporavanja kao
samostalan, dakle samo osporavam činjenice i ništa drugo ne činim, jer se ne može baš očekivati da tužilac kada je već
izvršio taj napor da podnese tužbu... ili da nije siguran u neke činjenične tvrdnje koje u tužbi navodi.
b) Drugi način osporavanja je čisto materijalno-pravni, dakle osporava se materijalno-pravno shvatanje
tužioca. Vi znate da tužba ne mora da sadrži materijalno-pravno shvatanje tužioca. Kad kaže «u tužbi ne mora biti
naveden pravni osnov», zakon misli upravo na to, na materijalno-pravnu kvalifikaciju.
- A, ako je tužilac u tužbi dao materijalno-pravnu kvalifikaciju, da li je sud njome vezan?
- Nije. Naravno, sud je gospodar primene materijalnog prava.
Tuženi može reći «dobro, sve te činjenice koje ti iznosiš su istinite, ali za te činjenice ne treba primeniti materijalno-
pravnu normu koju si ti izabrao, nego neku drugu, pa onda primenom te druge materijalno-pravne norme proizilazi da
je tvoj tužbeni zahtev neosnovan.» Npr. može da kaže tužilac «to što ti nazivaš naknadom štete uopšte ne može da se
kvalifikuje kao naknada štete, nego te činjenice koje ti navodiš mogu da ukažu jedino na neosnovano obogaćenje, a do
toga npr. nije došlo, jer iz tih činjenica se ne može izvesti zaključak primenom norme o neosnovanom obogaćenju da
je tvoj tužbeni zahtev osnovan.» Moguća je, naravno, kombinacija svega ovoga.
c) Treći način osporavanja, i ujedno najkomplikovaniji i najveća glavobolja za sud jesu materijalno-pravni
prigovori, koji su posledica jednog sudskog poimanja istine. Obično tužilac u tužbi baš ne laže, on iznosi neku istinu,
ali vrlo retko iznosi celu istinu. Vi tek kada vidite reakciju tuženog dobićete neke činjenice koje tužilac nije istakao u
tužbi. Naravno, po prirodi stvari stranke ističu činjenice koje idu u prilog njihovim zahtevima, ne i one koje idu u
prilog protivničkog zahteva. I tek kada tuženi reaguje i istakne neke nove činjenice, neke činjenice koje se u tužbi nisu
pojavljivale, tek tada počinje da se stvara pred sudom jedna slika o činjeničnom stanju. I takav način odbrane jesu
prigovori. Dakle, prigovori se definišu kao činjenične tvrdnje ili kao proste činjenice koje tuženi ističe da bi
postigao odbijanje tužbenog zahteva. To su činjenice koje su za sud nove, koje nisu sadržane u tužbi.
Po tome kako ti prigovori utiču na tužbeni zahtev, ti prigovori se dele ne 3 grupe (Pazite, radi se o materijalno-
pravnim prigovorima):
1. Prigovori koji zaustavljaju zahtev;
2. prigovori koji ukidaju zahtev i
3. prigovori u užem smislu.

1. Prigovori koji zaustavljaju zahtev – jesu činjenice na osnovu kojih tuženi tvrdi da pravo na koje se tužilac
poziva, iz koga izvodi svoj tužbeni zahtev, uopšte nije nastalo, ili da nije punovažno.
PRIMER: Tužilac se poziva na ugovor o kupoprodaji nepokretnosti (tužilac je A, tuženi je B), zaključen između
njega i tuženog. Tvrdi da je platio a da mu tuženi ne omogućuje državinu nepokretnosti. Tuženi kaže «jeste, zaključili
smo ugovor ali ugovor nije overen u sudu.» On jeste pismen, ali potpisi nisu overeni kod suda. Da bi ugovor o
prometu nepokretnosti zasnovao svoje pravno dejstvo, on mora biti zaključen u pismenoj formi i potpisi saugovarača
moraju biti overeni. Ovde to nije slučaj i on kaže «pravo na koje se ti pozivaš uopšte nije ni nastalo.» Sada se posao
suda svodi na to da utvrdi da li je taj ugovor zaista overen ili nije. Ako nije, vrlo je jasno – odbiće tužbeni zahtev. Ili,
kaže tužilac ili tuženi «pa, u vreme zaključenja tog ugovora ja nisam bio potpuno poslovno sposoban, i taj ugovor je
izlazio iz granica moje poslovne sposobnosti, i zato ja tvrdim da tvoje pravo nije ni nastalo i prema tome, ne možeš
izvlačiti nikakve konsekvence iz toga prava.»
To su prigovori koji zaustavljaju zahtev. Činjenice na osnovu kojih tuženi tvrdi da pravo na koje se tužilac poziva u
tužbi, iz koga izvodi svoj tužbeni zahtev uopšte nije nastalo ili je nastalo ali nije punovažno.
2. Prigovori koji ukidaju zahtev – to su činjenice kojima tuženi ne osporava nastanak tužiočevog prava. On kaže
«jeste, to tvoje pravo je nastalo. Ali je prestalo da postoji. Nastupila je neka činjenica koja je dovela do prestanka toga
prava. Najčešće je to prigovor izvršenja ugovora. «Jeste, mi smo imali ugovor. I ti si imao pravo da od mene tražiš
ispunjenje, ali ja sam tebi ispunio svoju obavezu, i evo ja dokazujem da sam tu svoju obavezu ispunio, dakle pravni
osnov na koji se ti pozivaš je postojao, ali je prestao da postoji u vreme kada je podnesena tužba, više ga nije bilo.i ti
više nemaš pravo po tom pravnom osnovu da od mene bilo šta tražiš.»
3. Prigovor u užem smislu – tuženi uopšte ne osporava postojanje tužiočevog prava. Niti njegov nasatanak, niti
njegovo postojanje u momentu podnošenja tužbe, ili otpočinjanja parnice. On kaže «jeste, tvoje pravo postoji. Ali, ja
ističem činjenicu koja me ovlašćuje da ti uskratim činidbu. Sve je to redu što ti kažeš, ali u moju korist postoji
činjenica na osnovu koje ja tebi mogu da uskratim činidbu.»
- Koji bi to bili prigovori?

24
 - Zastarelosti!!! To tvoje pravo postoji, sve je to u redu, ali je zastarela moja obaveza koja proističe iz
određenog pravnog odnosa.
Ili – prigovor prebijanja. «Jeste. Sve je u redu. Ti imaš prema meni potraživanje, ali imam i ja prema tebi. I to
protivpotraživanje koje je uslov za prebijanje je isto dospelo, i ja sad dajem prigovor prebijanja, i naša potraživanja su
se međusobno ugasila. Ili – ja sam ti već dao izjavu o prebijanju i naša potraživanja su se međusobno ugasila i ti više
nemaš pravo po tom osnovu ništa od mene da tražiš.»

- Ova podela ima sledeći značaj: Ova prva dva prigovora, prigovor koji zaustavlja zahtev i prigovor koji
ukida zahtev, sud će povesti računa čak i kad ne potiče od samog tuženog. Ako on za njih sazna iz procesne građe,
ako kaže neki svedok, može i sam tužilac da ukaže da postoji jedna činjenica koja je nepovoljna za njega – za tužioca.
Dok kod prigovora u užem smislu oni se uzimaju u obzir samo onda kada se tuženi izričito na njih pozove!
Dakle, ne može se uzeti u obzir ni zastarelost, ni prebijenje, ni to da je tužbeni zahtev preuranjen, dakle da još nije
nastala obaveza da se tuženi ponaša kako se tužbom traži, ako se na to izričito ne pozove tuženi. O ove prve dve vrste
prigovora, tj. činjenica sud može voditi računa i ex officio, ako od njih zavisi primena prinudno pravne norme, a može
ih uzeti u obzir i ako sazna iz procesne građe, od nekog svedoka, od suparničara, pa čak i od samog tužioca, ako
iznese činjenicu koja ide njemu na štetu po materijalnom pravu, što nije nemoguće.

Forma odbrane tuženog

Tuženi se može braniti:
1) Prvo – odgovorom na tužbu. Odgovor na tužbu, pismeni odgovor na tužbu danas ima mnogo veći značaj
nego što je imao pre. Samim tekstom ZPP-a. Naima, danas je, osim u nekim posebnim parničnim postupcima,
obavezno da sud dostavi tužbu tuženom na odgovor, i tuženi je dužan da se u odgovoru na tužbu specifično izjasni o
tužbenim navodima, a ne na nekakav apstraktan način, kao što je to bilo dovoljno do skora. Dakle, upotrebljen je isti
onaj instrumentarijum koji se do sada koristio u postupku pred Trgovinskim sudovima kao obavezan. U odgovoru na
tužbu, tuženi može dati svoju odbranu ili tako što će je svesti na procesnu, ili i procesnu i materijalno-pravnu.
Izostajanje odgovora na tužbu dovodi, ako su ispunjeni ostali uslovi, do presude zbog propuštanja.
2) Drugi način odbrane tuženog, formalni, jeste - prigovor radi prebijanja. To je jedini prigovor, od svih
materijalno-pravnih prigovora, koji je uređen ZPP-om. Zato što su posledice ovog prigovora vrlo bitne, i on veoma
mnogo podseća na protivtužbu. Tačno je reći da se prigovor radi prebijanja nalazi negde na granici između običnog
prigovora i protivtužbe. Tu mislimo na procesno prebijanje, a ne na ono prebijanje koje su stranke izvršile nezavisno
od parnice, ili pre početka parnice.
Prigovor radi prebijanja je prigovor kojim tuženi iznosi tvrdnju da on prema tužiocu ima protivpotraživanje koje
ispunjava uslove za prebijanje.
- A kad su ispunjeni uslovi za prebijanje, da se podsetimo materijalnog prava?
- Kad su potraživanja uzajamna, kad su istovrsna, i kada su dospela. Naravno, potrebno je da postoji i izjava
volje. U ovom slučaju je ta izjava volje izvršena u vidu jedne parnične radnje – prigovora radi prebijanja.
Dakle, prvo što tvrdi tuženi je da on ima protivpotraživanje prema tužiocu, koje ispunjava uslove za prebijanje. To je
prvo. Drugo, on traži od suda da svojom presudom izvrši prebijanje ili kompenzaciju. I treće šta traži je, da sud odbije
tužbeni zahtev u celosti, ako su oba potraživanja ista, ili delimično, ako je protivpotraživanje tuženog niže od
potraživanja tužioca. Upravo tu i leži razlog zbog kojeg je prigovor radi prebijanja uređen u ZPP-u, a ne u
materijalno-pravnom zakonu. A to je razlog što prebijanje ne vrši dužnik, tuženi, jednostranom izjavom volje, nego ga
vrši sud svojom presudom, što znači da se o prigovoru radi prebijanja odlučuje – izrekom presude. Pa je onda odluka i
o potraživanju tužioca i o protivpotraživanju tuženog podobna za – materijalnu pravnosnažnost. To znači da ne samo
da se o potraživanju tužioca prema tuženom ne može ponovo raspravljati, nego ne bis in idem nastupa i za
protivpotraživanje koje tuženi ima prema tužiocu. Dakle, kad je stavljen prigovor radi prebijanja, traži se sudsko
prebijanje, i traži se da to prebijanje sud izvrši svojom presudom, izrekom svoje presude, što znači da je odluka i o
potraživanju tužioca koje je istaknuto tužbom, i o protivpotraživanju tuženog koje je istaknuto samo prigovorom
podobno za pravnosnažnost.
- Sada da vidimo kojim redom idu sad tu radnje. Imamo tužioca A i tuženog B, imamo potraživanje tužioca a i
protivpotraživanje tuženog B istaknuto prigovorom radi prebijanja. Naravno, ako jetuženi istakao i neke druge
prigovore, recimo, istakao je prigovor da je sud nenadležan, da potraživanje tužioca uopšte nije ni nastalo, i prigovor
radi prebijanja.
- Kojim će redosledom ići ispitivanje suda?
- Prebijanje ide na kraju, kad se pokažu sva ostala sredstva odbrane kao neuspela, jer prigovorom prebjanja
tuženi u stvari žrtvuje jedno svoje pravo koje bi mogao ostvariti tužbom. Dakle, prigovor radi prebijanja bez obzira
kad je stavljen vremenski – raspravlja se poslednji. Da bi sud uopšte uzeo u obzir prigovor radi prebijanja on mora da
utvrdi da potraživanje tužioca postoji. Pa kad je to utvrdio, onda prelazi na to da ispita da li postoji protivpotraživanje
tuženog, ako je ono sporno, i ako ono postoji – prebija, kompenzuje zahteve i – odbija tužbeni zahtev u celosti, a može
ga delimično usvojiti ako je potraživanje tužioca veće od protivpotraživanja tuženog.

25
 - Sama izreka presude ima koliko stavova?
- U prvom stavu izreke sud utvrđuje: «Postoji potraživanje X tužioca A prema tuženom B u iznosu od toliko i
toliko dinara.
- U drugom stavu: «Utvrđuje se da postoji protivpotraživanje Y tuženog B u iznosu od toliko i toliko dinara».
- Da li može protivpotraživanje biti veće od potraživanja?
- Ne može, zato što je prigovor isključivo defanzivno sredstvo. Morao bi ako je veće tuženi da upotrebi
kompenzacionu protivtužbu.
- U trećem stavu, sud kaže: «Prebijaju se potraživanja uzajamno i odbija se tužbeni zahtev tužioca» ili
«delimično se usvaja tužbeni zahtev za iznos od toliko i toliko, a delimično se odbija.»
Prema tome, vidite, parnicu je započeo jednom bezazlenom kondemnatornom tužbom, a presuda ima – koje
delove? - Deklarativne, onaj deo o kompenzaciji je preobražajni (konstitutivni), ako je veće potraživanje od
protivpotraživanja onda ima i taj kondemnatorni deo. Uvek je odluka o protivpotraživanju zahvaćena
pravnosnažnošću sa svim konsekvencama koje otuda proističu, a naročito važna konsekvenca koja otuda proističe
jeste - da se više ne može ponovo raspravljati o istom predmetu spora između istih stranaka.

IZREKA PRESUDE KOD PRIGOVORA RADI PREBIJANJA:

I Utvrđuje se da postoji potraživanje X tužioca A prema tuženom B u iznosu od toliko i toliko dinara.

II Utvrđuje se da postoji protivpotraživanje Y tuženog B u iznosu od toliko i toliko dinara.

III Prebijaju se potraživanja uzajamno i odbija se tužbeni zahtev tužioca.

ili
delimično se usvaja tužbeni zahtev za iznos od toliko i toliko, a delimično se odbija.

PITANJE: Da li tuženi, ako istakne prigovor kompenzacije u stvari priznaje potraživanje tužioca?

VESNA RAKIĆ: E, sad to je sporno. To je u nauci sporno, ako tuženi istakne prigovor radi prebijanja da li je time
priznao potraživanje tužioca. Ne mora značiti. Ako je on istakao i neka druga sredstva odbrane, jasno je da nije
priznao. Ako je istakao samo to, on ipak može da spori postojanje potraživanja. I ako je sporno, sud ga mora
utvrđivati. Ako je nesporno, on mora pitati tužioca «da li vi priznajete?». Ima ta teorija, da isticanje prigovora radi
prebijanja znači i priznavanje protivpotraživanja. Ne može se ta teorija izvući iz našeg ZPP-a, zato što on ne počiva na
principu afirmativne, nego na principu negativne litiskontestacije, znači, samo ćutanje ne znači priznavanje određene
činjenice.

3) Treći način odbrane tuženog po formi jeste – protivtužba. Protivtužba jeste tužba koju tuženi podnosi
protiv tužioca u okviru istog sudskog postupka, tako da se posle podnošenja protivtužbe i tužilac i tuženi nalaze u
dvostrukim ulogama – tužilac je istovremeno i tuženi, tj. tačnije, protivtuženi. A tuženi je istovremeno i tužilac, tj.
protivtužilac. Protivtužba nije samo defanzivno, odbrambeno sredstvo. Ona je i napadno sredstvo, njome se i napada
tužilac. Ona se podnosi radi odbrane, ali se njome, za razliku od prigovora tuženi ne zaustavlja samo na odbrani nego
ide dalje, ide u napad. Nama je za klasifikaciju bitan samo jedan kriterijum, a to je odnos tužbenog i protivtužbenog
zahteva. Dakle, način na koji se protivtužbeni zahtev tuženoga odnosi prema tužbenom zahtevu tužioca. I prema tom
kriterijumu, protivtužbe se dele na:
a) Koneksne (uzajamne) protivtužbe;
b) Prejudicijelne protivtužbe i
c) Prebojne (kompenzacione) protivtužbe

a) Koneksna protivtužba je protivtužba iz istog materijalno-pravnog odnosa kao i osnovna tužba. Obično se,
kad je podnesena koneksna protivtužba tužbeni i protivtužbeni zahtev međusobno isključuju. Ako se usvoji tužbeni
zahtev, sud će odbiti protivtužbeni, i obrnuto. Ali ne mora biti. Npr. ako imate tužbu i protivtužbu za razvod braka sud
će po obema doneti istu presudu, dakle razvešće brak, samo što će to učiniti verovatno iz različitih razloga, koji posle
mogu da utiču na neke odnose između branih drugova, naročito na njihove odnose prema deci.
Bitno je da i tužba i protivtužba kod koneksiteta, ako je u pitanju koneksna, proističu iz istog materijalno-pravnog
odnosa.
b) Prejudicijelna protivtužba je protivtužba kojom se pokreće prethodno pitanje. A prethodno pitanje je
pitanje da li postoji ili ne postoji jedan pravni odnos od koga zavisi odluka suda o tužbenom zahtevu. Pitanje se zove
prethodno, ili prejudicijelno zato što sud ne može doneti odluku o tužbenom zahtevu ako pre toga ne odluči o pitanju
koje je uslovljavajuće za tužbeni zahtev, dakle o tom prethodnom pitanju. To je uvek jedno materijalno-pravno pitanje.
Dakle pitanje može biti postavljeno pozitivno i negativno. Može se tvrditi da postoji određeni odnos između tužioca i

26
tuženog, i najčešće je tužilac taj koji tvrdi da pravni odnos postoji. A može se postaviti i negativno, tj. može se tražiti
od suda da utvrdi da ne postoji određeni materijalno-pravni odnos između tužioca i tuženog, i najčešće je tuženi taj
koji tvrdi da taj materijalno-pravni odnos ne postoji. Najčešće je, prema tome, njegova prejudicijelna protivtužba
jedna negativna tužba za utvrđenje, kojom on traži od suda da utvrdi da jedan pravni odnos ne postoji.
Sad se može pojaviti nekoliko situacija:
1. Taj uslovljavajući odnos, tj. to prethodno pitanje može biti rešeno. I odlukom suda i odlukom nekog
upravnog organa. Pravnosnažnom odlukom suda ili odlukom upravnog organa. I onda može sud... se desilo da je sud
već utvrdio da između tužioca i tuženog postoji određeni ugovorni odnos. I sada tužilac traži iz tog ugovornog odnosa
plaćanje određene sume novca. Sud se više ne može baviti prethodnim pitanjem.
- Zašto?
- Zato što više nismo na terenu prethodnog pitanja, nego čega?
- Vezanosti suda pravnosnažnom odlukom suda ili državnog organa.
Ako je prethodno pitanje rešeno pravnosnažnom sudskom odlukom, naravno između istih stranaka, samo se tada može
govoriti o vezanosti. Ako je prethodno pitanje već rešeno pravnosnažnom sudskom odlukom, ili konačnom odlukom
upravnog organa, ne može drugačije da ga rešava, on je vezan tom odlukom i onda raspravlja samo o parnici. To je
najlakši slučaj, koji se naravno najviše i dešava.
2. Drugi slučaj je da prethodno pitanje nije rešeno. Tada se može rešavati na 3 načina:
A) Sud ga može rešavati prosto kao prethodno pitanje u odnosu na koje ni tužilac ni tuženi nisu stavili
nikakav zahtev. Dakle, nema tužbe, nema protivtužbe ali je prethodno pitanje otvoreno tako što ga je tuženi osporio. I
sad, sud mora da ga reši da bi odlučio o tužbenom zahtevu. Sud ga rešava u tom postupku, ali kakvo dejstvo ima
njegova odluka? - Da li odluka kojom je rešeno prethodno pitanje važi u nekom drugom postupku? - Ne!!! Ona važi
samo u tom postupku iz kog je prethodno pitanje rešeno. Jer nije zahvaćena pravnosnažnošću. Ovo prethodno pitanje
se ne rešava izrekom presude, ako nismo stavili... nego samo u obrazloženju.
Treći način da ga reši jeste da je stavljena neka tužba za rešavanje prethodnog pitanja. To je - incidentni
(prejudicijelni) zahtev za utvrđenje, koji može staviti tužilac. To je zapravo, jedan vid preinačenja tužbe, koji se ne
smatra preinačenjem. Dakle, ne samo da tuženi može podneti prejudicijelnu protivtužbu, nego ako tuženi ospori
uslovljavajući odnos (prethodno pitanje), tužilac može da kaže «e, sad ja tražim, stavljam prejudicijelni zahtev za
utvrđenje i tražim da se utvrdi da taj odnos postoji.» Naravno, kad se podnese i prejudicijelni zahtev za utvrđenje i
protivtužba sud mora biti stvarno nadležan. Dok, kada rešava prethodno pitanje u obrazloženju ne mora biti ni stvarno
ni mesno nadležan.

Dakle, imamo slučaj kad je uslovljavajući odnos rešen, tada je sud vezan odlukom o prethodnom pitanju.
Imamo drugi slučaj – tuženi je osporio uslovljavajući odnos, sud ga rešava. Sud može da reši svako pitanje kao
prethodno, i pitanje krivičnog dela. Pametan sudija to neće uraditi, ali može, zakon mu daje to ovlašćenje, da reši kao
prethodno pitanje, pitanje za koje uopšte ne bi bio nadležan. I najzad, mogu stranke u vidu tužbenog zahteva tražiti od
suda da to pitanje reši. Ako to traži tužilac, onda on stavlja – incidentni (prejudicijelni) zahtev za utvrđenje. Stavljanje
ovog zahteva, iako je dodavanje novog zahteva, ne smatra se po zakonu preinačenjem tužbe. Ne smatra se zato da se
tuženi tome ne bi mogao protiviti. A tuženi može tražiti u vidu zahteva za rešavanje prethodnog pitanja –
prejudicijelnom protivtužbom.
- I sada kada sud reši prethodno pitanje po incidentnom zahtevu za utvrđenje ili p prejudicijelnoj protivtužbi,
kako je onda to pitanje rešeno?
- Sa dejstvom res iudicate, pravnosnažno, i može se koristiti ne samo u tom postupku, nego i u svakom
drugom postupku.
Dakle, najslabiju snagu ima rešavanje prethodnog pitanja bez ikakvog zahteva. Zato što ono uvek može biti drugačije
rešeno u nekom drugom postupku. I u nekim situacijama, pametan sudija neće rešavati prethodno pitanje, nego će
prekinuti postupak i uputiti stranke na nadležni sud. Pogotovo, recimo, ako se prethodno pitanje pojavljuje kao pitanje
izvršenja krivičnih dela. Ili, u parnici za izdržavanje se kao prethodno pitanje pojavi pitanje roditeljstva. Bude neko
tužen za izdržavanje, a on kaže «da l' ste vi normalni, ja uopšte nisam otac tog deteta, nisam ga priznao». Naravno da
sud neće kao incidentno, kao uzgredno pitanje rešavati pitanje roditeljstva, nego će uputiti stranku da povede parnicu,
čekati kraj te parnice i tek onda rešiti pitanje izdržavanja.

c) Prebojna (kompenzaciona) protivtužba – koja je ista kao i prigovor radi prebijanja. Nema neka velike
razlike, izuzev što se može radi prebijanja istaći protivpotraživanje tuženog koje je više od potraživanja tužioca.
Druga razlika bi bila, ako ste istakli samo prigovor radi prebijanja, pa tužilac povuče tužbu, da li će sud raspravljati o
prigovoru? - Neće! A ovde, ako ste podneli protivtužbu, pa je tužilac povukao tužbu, sud će raspravljati o protivtužbi
zato što je ona - tužba. Zato što je ona napadno sredstvo.

DOKAZIVANJE

27
 Mi ćemo prvo obraditi osnovne pojmove; drugo, postupak dokazivanja; treće, dokazna sredstva; četvrto, teret
dokazivanja; i peto, ocena dokaza.
Osnovni pojmovi
- Šta je to dokaz?
- Dokaz je činjenica kojom se potvrđuje postojanje neke druge činjenice, a ta druga činjenica se zove predmet
dokazivanja.
PRIMERI: Dokazno sredstvo nam je svedok, a dokaz je – iskaz svedoka. Ako nam je dokazno sredstvo isprava, dokaz
je - sadržina isprave. Ako nam je dokazno sredstvo veštak, dokaz je – nalaz veštaka.

Vrste dokazivanja

1. Prva podela je izvršena prema kriterijumu značaja činjenice koja je predmet dokazivanja za samo
dokazivanje – Značaj predmeta dokazivanja za samo dokazivanje. Tu se svi dokazi dele na:
1) Glavni dokaz
2) Protivdokaz
3) Dokaz o protivnom
Jedini, tako da kažem, samostalni činilac podele je ovde glavni dokaz, jer svi ostali činioci imaju nekakav odnos
prema glavnom dokazu.
1) Glavni dokaz je činjenica kojom se potvrđuje postojanje ili nepostojanje bilo koje činjenice koja je
relevantna u tom postupku, koja je predmet dokazivanja. Dakle, kad iznesete jednu činjenicu, po pravilu za nju
predlažete dokaz, i dokaz koji predlažete radi utvrđivanja takve činjenice uvek se zove glavni dokaz, bez obzira koliko
je ta činjenica relevantna. Neke činjenice mogu biti jače, druge - manje relevantne za odlučivanje, ali kao činjenični
skup – sve su relevantne.
2) Protivdokaz je dokaz kojim se obara rezultat glavnog dokaza. Dakle, on je posledica odnosa prema
glavnom dokazu. Npr. ako ste vi dokazali da između vas i protivne stranke postoji ugovor određene sadržine, tako što
ste prezentirali taj ugovor koji je potpisan i u pismenoj formi, protivdokaz će biti nekakvo lekarsko uverenje kojim se
potvrđuje da je jedna od ugovornih strana (npr. tuženi to za sebe kaže), tada bila nesposobna za rasuđivanje. To će biti
protivdokaz, jer protivdokazom vi obarate ono uverenje koje je sud stekao posle izvođenja glavnog dokaza.
3) Dokaz o protivnom ima karakter glavnog dokaza,j jer je to dokaz kojim se obara zakonska prezumpcija ili
zakonska pretpostavka. Vi znate da su materijalno-pravne zakonske prezumpcije kod nas oborive.
2. Druga podela je izvršena prema materijalno-pravnom značaju dokazivane činjenice.
1) Neposredni (direktni) dokazi
2) Posredni (indirektni) dokazi – indicije

Neposrednim dokazom se dokazuje baš ona činenjenica za koju materijalno pravo vezuje određena dejstva, i
to direktno, neposredno. Npr. imate činjenicu nastanka određenog prava, tvrdite da je pravo nastalo zaključenjem
određenog ugovora. Dakle, vi kad izvodite dokaz da li je ugovor zaključen, i da li je taj ugovor snabdeven svim onim
što ga, opet, po vašoj pravnoj oceni čini punovažnim, onda se radi o neposrednom dokazu, zato što vi utvrđujete baš
one činjenice i upravo one činjenice za koje zakonodavac vezuje određena pravna dejstva. To su činjenice spoljnog
sveta. Međutim, ne možete upotrebiti direktan dokaz radi utvrđivanja činjenica koje se tiču ljudske... Npr. vi treba da
utvrdite u određenom slučaju, stepen krivice. Da li je u pitanju obična, gruba nepažnja ili namera. Treba da utvrdite u
nekom sporu da li je stranka savesna ili nesavesna. Da li je za nešto znala ili nije znala. Da li je morala ili nije morala
znati. Nešto od toga su činjenična utvrđenja, nešto od toga su pravne ocene. Ali morate imati određena činjenična
utvrđenja iz kojih ćete izvoditi zaključak da je stranka npr. nešto znala, te da je prema tome, bila nesavesna.
- Kako ćete vi to dokazivati?
- Ne možete izvršiti direktne dokaze, jer stanja čovekove svesti, nisu stanja koja se mogu neposredno
dokazivati. To se uvek dokazuje posrednim dokazima ili indicijama. Vi ćete, dakle, utvrditi npr. kad je u pitanju nečija
savesnost ili nesavesnost da li se radi o licu koje je bilo blisko tužiocu, da li se radi o licu koje je moralo da upotrebi
posebnu pažnju, da mora biti dobar privrednik... i onda ćete vi utvrđivati ne onu činjenicu X za koju zakon vezuje
određena dejstva, ne samu savesnost ili nesavesnost po sebi, nego neku drugu činjenicu Y, npr. bliskost, dobro
poznanstvo... iz koje ćete onda dedukcijom zaključivati da li zbog činjenice Y postoji činjenica X. Da li iz činjenice
nečijeg druženja i bliskosti, možete izvesti zaključak da je npr. tužena stranka bila nesavesna. Prema tome, vi kod
indicija ne dokazujete činjenicu za koju zakon vezuje određena dejstva, vi dokazujete neku drugu činjenicu, pa onda
iz te činjenice izvodite logički zaključak da li postoji ili ne postoji ona činjenica za koju zakon upravo vezuje određena
dejstva. I naravno, budući da je taj zaključak logički, ne primenjujete samo logiku. Primenjujete i zdrav razum. Zdrav
razum prosečnog čoveka. Budući da je taj zaključak logički i zdravorazumski, njega može da kontroliše viši sud, iz
obrazloženja vaše prvostepene presude. I najčešće u drugom stepenu presude i padaju upravo na dokazima koji su
izvedeni ili drugostepeni sud nađe da nešto fali u tom procesu logičkog zaključivanja što čini činjenično stanje
pogrešno utvrđenim.

28
Dokazna snaga
Dokazna snaga jednog dokaza jeste njegova uverljivost. Tačnije rečeno, to su razlozi koji govore u prilog
stečenom uverenju sudije i protiv sticanja tog uverenja. U pogledu dokazne snage, sva dokazna sredstva se kod nas,
zbog sistema sudske, odn. slobodne ocene dokaza smatraju ravnopravnim. Videćemo kasnije da to nije uvek tako. Da
ima dokaznih sredstava koja po zakonu imaju jaču dokaznu snagu od ostalih.

Predmet dokazivanja
Predmet dokazivanja su činjenice, i to činjenice koje su stranke iznele u toku postupka u skladu sa raspravnim
principom. Izuzetno, to mogu biti činjenice koje stranke nisu iznele ako sud mora određene činjenice da utvrđuje po
službenoj dužnosti. Međutim, nisu sve činjenice koje se iznesu u toku jedne parnice predmet dokazivanja.
- Od čega zavisi da li će činjenice biti predmet dokazivanja?
- Prvo, zavisi od toga da li su relevantne.
- Kako znamo da li su neke činjenice relevantne, od čega to zavisi? Kako ćete vi kao sudija doći do toga koje
su činjenice relevantne u određenom sporu?
- Pa, daćete jednu materijalno-pravnu kvalifikaciju spora. Vi morate znati, kad dobijete tužbu i odgovor, pre
nego što krenete u dokazivanje, morate kvlifikovati materijalno-pravno celu stvar. Kvalifikacije koje daju tužilac i
tuženi vas ne vezuju, vi morate reći «e, sad ja ovde imam problem, npr. sa naknadom štete zbog objektivne
odgovornosti za opasnu stvar» ili «meni je predmet spora naknada štete po osnovu subjektivne odgovornosti» ili
«ovde se radi o neosnovanom obogaćenju»... Dakle, dajete materijalno-pravnu dijagnozu spora i onda iz te
materijalno-pravne dijagnoze, čitajući materijalno-pravnu normu znate koje su vam činjenice koje morate utvrditi da
bi ste ocenili da li je tužbeni zahtev osnovan, tj. da li ćete ga usvojiti, ili je on neosnovan – da li ćete ga odbiti. Dakle,
sud je taj koji daje ocenu o tome koje su činjenice relevantne. Ali, i tu nastaje naročito vaša posledica, u građanskom
parničnom postupku ima činjenica o kojima se ne izvodi dokazivanje, dakle, ovo je odstupanje od dokazivanja.
1) Prvi je slučaj – nesporne (priznate) činjenice. Činjenica je priznata kad licu koje daje priznanje o činjenici
ta činjenica ide na štetu. da bi jedna činjenica bila priznata, onaj koji daje priznanje mora biti svestan da činjenica ide
na njegovu štetu. u materijalnom pravu ta činjenica je po njega nepovoljna. Traži se da priznanje bude izričito.
Prećutno priznanje se uzima u obzir samo kad su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja. Dakle,
nesporne ili priznate činjenice se ne dokazuju.
2) Ne dokazuju se - notorne (opštepoznate) činjenice.
3) Zakonske prezumpcije – to je činjenica za koju zakon uzima da postoji ako postoji neka druga tim istim
zakonom određena činjenica. Dve su činjenice. Ta druga činjenica se zove osnov pretpostavke, činjenica koju zakon
određuje kao uslov za postojanje, a sama zakonska prezumpcija se zove pretpostavka. Dakle, zajedno ove dve
činjenice čine zakonsku prezumpciju. Pretpostavka je činjenica za koju zakon uzima da postoji ako postoji neka druga,
tim istim zakonom određena činjenica. Npr. muž majke je otac deteta. Pretpostavka vam je da je otac deteta muž
majke, a šta vam je osnov pretpostavke? – Vreme kad je dete rođeno. Ako je dete rođeno u braku, ili 300 dana po
prestanku braka onda se njegovim ocem smatra muž majke. Npr. da su roditelji odgovorni za štetu koju je načinilo
njihovo dete uzrasta od 7-14 godina, ako ne dokažu da bi šteta nastupila iako su oni preduzeli sve mera da do štete ne
dođe.
Dakle, čim postoji osnov pretpostavke, ne mora se dokazivati sama pretpostavka. Ona se ne dokazuje. Ali šta
se može s njom desiti?
- Može se obarati. Čime se obara?
- Dokazom o protivnom.
Takođe ima još nekih drugih slučajeva gde se iz procesnih razloga neće izvoditi dokazivanje, npr. ako stranka ne
položi predujam. Može se dakle napisati nepolaganjem predujma u određenom roku. A ne radi se o izvođenju dokaza
ex officio, sud će odustati od izvođenja tog dokaza. Pa onda, ako je sud utvrdio rok za izvođenje dokaza. I, neće se
izvoditi dokazivanje ako je sud već formirao svoje uverenje o određenoj činjenici, recimo odredio je da se izvede 5
dokaza. Posle izvođenja 2 dokaza on je uveren u to da ta činjenica postoji ili ne postoji i on odustaje od izvođenja
ostalih dokaza. To su sučajevi u kojima se dokazivanje neće izvoditi.

Šteta nedokazanosti
Sud mora da stekne uverenje određenog kvaliteta da bi mogao da donese odluku o tužbenom zahtevu. Po
pravilu, verovatnoća nije dovoljna. Nije dovoljna kada se radi o odluci o tužbenom zahtevu, o predmetu spora.
- Zašta bi bila dovoljna verovatnoća?
- Pa, recimo, za procesne pretpostavke, za činjenice od kojih zavisi primena procesne norme. Na mnogim
mestima u ZPP-u i ZIP-u naići «stranka mora učiniti verovatnim», npr. kod tužbe za utvrđenje. Tužilac mora učiniti
verovatnim svoj pravni interes za takvu tužbu. Dovoljno je dakle, kada su u pitanju činjenice procesnog prava,
dovoljno je da stepen saznanja sudije o toj činjenici bude verovatnoća. To znači, prosto da ima više argumenata da
jedna činjenica postoji, nego argumenata koji bi govorili protiv. To je, znači obična verovatnoća.

29
 Ali, taj stepen uverenja nije dovoljan za meritorno odlučivanje. Za meritorno odlučivanje potrebno je uverenje
ili ubeđenje, a to je takav stepan saznanja određene činjenice kojim se isključuje razumna sumnja. Ne svaka moguća
sumnja, ali razumna sumnja, sumnja koju bi mogao imati običan čovek. Dakle, to je stepen sudskog saznanja činjenice
kojim se isključuje ne svaka moguća, ali razumna sumnja.
I, najzad imate izvesnost. To je saznanje kojim se isključuje svaka moguća sumnja. Do takvog saznanja se
dolazi, po pravilu, nekim krajnje egzaktnim metodama veštačenja. Npr. DNK analiza daje 100% odgovor na pitanje o
srodničkom, roditeljskom odosu u odnosu na dete. Analiza krvi može isključiti, ne dokazati, ali isključiti očinstvo ili
materinstvo.
Dakle, po pravilu se u parničnom postupku ne traga za izvesnošću, za apsolutnom uverljivošću, dovoljan je
dakle, taj stepan ubeđenja kojim se otklanja razumna sumnja a ne svaka moguća. Naravno, ako sud ne može da stekne
takvo uverenje, dakle, nije uopšte siguran u činjenice od kojih zavisi odluka o tužbenom zahtevu, on će tu morati da
pribegne primeni pravila o teretu dokazivanja.

Postupak dokazivanja
Postupak dokazivanja počinje predlaganjem dokaza. Redovno, po pravilu, stranka koja iznese jednu činjenicu
ako hoće da se savesno i pošteno parniči, ona za tu činjenicu mora predložiti dokaz. Naravno, ako ona ne predloži
dokaz, neće ona mnogo rizikovati, jer je tu naš zakonodavac u novom ZPP-u zadržao isti pristup kakav je imao u ZPP-
u i ranije. «Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se
utvrđuju te činjenice. Sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva. Sud je ovlašćen da utvrdi i
činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i
dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati ili kad je to posebnim propisima
predviđeno.» Dakle, stranka može predložiti dokaz. Ako stranka predloži dokaz, sud tim predlogom nije vezan može u
skladu sa principom slobodne ocene dokaza izvesti i drugi dokaz radi utvrđivanja jednee činjenice. Recimo, ako je u
nekoj parnici bitno koliko neko ima godina, pa evo sad ja dovedem 5 svedoka da kažu da imam 33 godine, sud će da
kaže «dajte gospođo izvod iz matične knjige rođenih», jer vidi se da imam bar 20 više. Dakle, od činjenice koja je
predmet dokazivanja zavisiće i to da li će sud prihvatiti dokazni predlog stranke.
Ali, redovno, postupak počinje predlaganjem dokaza, potom sud donosi rešenje o izvođenju dokaza. Naravno,
može se doneti i rešenje kojim se odbija izvođenje dokaza ako je sud stekao uverenje, ili smatra da treba izvesti neko
drugo dokazno sredstvo gde će lakše i brže doći do zaključka. Ako ga usvoji, donosi rešenje o izvođenju dokaza.
Sledeća radnja je izvođenje dokaza. Tu se pre svega postavlja pitanje vremena i mesta izvođenja dokaza.
Vreme – stadijum glavne rasprave. Dokazi se izvode u stadijumu glavne rasprave. U pripremnom stadijumu, po
pravilu (mada ima i izuzetaka) doakzi se neće izvoditi, dakle izvode se u stadijumu glavne rasprave. A što se tiče
mesta, pravilo je da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, koja se drži u sudu, ili na posebnom ročištu za izvođenje
dokaza, a ročište za izvođenje dokaza može biti održano van zgrade suda, recimo ako je potrebno izvršiti uviđaj na
nekoj nepokretnosti, onda se naravno ne može održati ročište u sudu. Bitno je da se dokazi izvode u stadijumu glavne
rasprave. Od ovih pravila se odstupa - kada ima mesta i razloga za obezbeđenje dokaza. Obezbeđenje dokaza je
takav način izvođenja dokaza kome se pribegava kad postoji opasnost da dokazi kasnije uopšte neće moći da budu
izvedeni, da će oni biti uništeni, ili će moći da budu izvedeni, ali će njihovo izvođenje biti skopčano sa znatnim
teškoćama i velikim troškovima. Postupak obezbeđenja dokaza se uvek preduzima na predlog stranke, nikad po
službenoj dužnosti, i stranka može predložiti obezbeđenje dokaza i pre podnošenja tužbe, pre nego što je uopšte
pokrenula parnicu, jer shvata da joj dokaz izmiče, npr. neki važan svedok je teško bolestan i ne očekuje se da preživi
do glavne rasprave. Ili, neki važan svedok se iseljava u Australiju, možete vi izvesti taj dokaz, ali sa velikim
teškoćama i uz velike troškove. Stranke mogu tražiti obezbeđenje dokaza i posle već podnete tužbe, u pripremnom
stadijumu postupka, a može se tražiti obezbeđenje dokaza i posle pravnosnažnog okončanja parnice ako bi to, recimo,
bilo potrebno za neke vanredne pravne lekove. Za obezbeđenje dokaza je, ako parnica nije pokrenuta, uvek nadležan
opštinski sud, prema mestu prebivališta lica koje treba saslušati, ili prema mestu gde se stvar nalazi. Dokaz se može
izvesti i bez obaveštavanja protivne stranke ili onog ko bi mogao biti protivna stranka, ako postoji opasnost od
odlaganja. U obezbeđenju dokaza postupa uvek sudija pojedinac. On sačinjava zapisnikk o izvedenom dokazu, i taj
zapisnik se asnije može koristiti kao dokaz, kad dođe vreme za izvođenje toga dokaza u parnici (ako to vreme ikad i
dođe). Troškove obezbeđenja dokaza snosi onaj ko je obezbeđenje dokaza tražio.
Ocena dokaza
Posle izvođenja dokaza dolazi do ocene dokaza. I time se kompletira postupak dokazivanja. Kad se svi dokazi
izvedu onda, po pravilu, dolazi do zaključenja glavne rasprave.
Dokazna sredstva
To su stvari i lica iz kojih sud stiče saznanja o dokazivanoj činjenici. To su stvari i lica koja su izvor dokaza.
Vrste dokaznih sredstava su kod nas određene zakonom. I tu važi numerus clausus. To znači da samo ono što je
izričito predviđeno kao dokazno sredstvo može biti upotrebljeno kao takvo, a kod nas postoji 5 dokaznih sredstava:
1) Isprave;
2) Veštačenje;

30
 3) Uviđaj;
4) Saslušanje svedoka i
5) Saslušanje stranke
Iako važi princip slobodne ocene dokaza, čiji je jedan od postulata da apstraktno gledano, sva dokazna sredstva imaju
istu dokaznu snagu – to nije tačno. Najjaču dokaznu snagu imaju – javne isprave, a najslabiju dokaznu snagu ima -
saslušanje stranke. To je izričito rečeno u ZPP-u. Nije rečeno ovako «najjače dokazno sredstvo», ali jedino u pogledu
javne isprave ZPP sadrži zakonsku prezumpciju da su činjenice koje su navedene u ispravi istinite (čl.230 st.1
ZPP). Prema tome, ako hoćete da obarate to, služite se dokazom o protivnom. Sa druge strane, kad je u pitanju
stranka, zakonodavac kaže u čl. 262. st.2 «Sud će odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih
dokaza ili kad i pored navedenih drugih dokaza nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica.» Dakle, jedno
supsidijerno dokazno sredstvo koje se izvodi ako sudu ništa drugo nije na raspolaganju ili i pored svega što je već
učinio, iz čega mi zaključujemo da su to dokazna sredstva najslabije dokazne snage.
Isprave se dele na dokazne i dispozitivne. Dispozitivne su one koje sadrže pravni posao, npr. ugovor. A
dokazne su one koje su sačinjene samo zato da bi poslužile kao dokaz o nekom pravnom poslu, npr. priznanica.
- Da li znate šta će biti ako se isprava nalazi kod protivne stranke? Da li je protivna stranka dužna da preda
ispravu? Npr. tužilac se poziva na nekakav ugovor i kaže «taj ugovor se nalazi kod tuženog». Da li je tuženi dužan da
preda ispravu?
- Pravilo je da je dužan da preda ispravu.
- Ali, kad se može osloboditi predaje te isprave?

Isprave
Isprava je... papir na kome je pisanim znacima koje mogu razumeti više od jednog čoveka izražena određena
sadržina.
1) Prema tome ko im je izdavalac isprave se dele na:
a) Javne isprave
b) Nejavne isprave
Izdavalac javne isprave je državni organ, tu se računa i jedinica lokalne samouprave, i preduzeće kome su poverena
javna ovlašćenja, ali samo u granicama svoje nadležnosti. Npr. ako MUP zaključi sa nekim molerom ugovor o
krečenju, da li je taj ugovor o krečenju prostorija javna isprava? – Ne. Dakle, isprava mora biti izdata u vršenju
ovlašćenja.

PITANJE: Da li se može smatrati javnom ispravom izveštaj MUP-a da se npr. nekog dana desila saobraćajna
nesreća? Kompjuterski izveštaj koji je dostavljen po nalogu suda.
VESNA RAKIĆ: Ako je potpisan – da! To je javna isprava, a svaka javna isprava mora biti potpisana, mora biti
potpisan izdavalac.
Morate razlikovati autentičnost isprave od njene dokazne snage. Autentičnost ili istinitost isprave znači samo
da isprava odista potiče od onog koji je označen kao njen izdavalac. Dokazna snaga isprave je njena uverljivost. Kad
je u pitanju javna isprava, već po sili zakona smatra se da je ono što je u javnoj ispravi navedeno – istinito, što znači
da je to jedna zakonska prezumpcija, koja se može obarati dokazom o protivnom.
Postavlja se pitanje da li privatne isprave mogu postati javne, ako su overene? Ako je overen samo potpis, to
ne čini ispravu samu po sebi javnom ispravom. To samo dokazuje autentičnost potpisa i ništa više. Ali, ako je isprava
koja bi inače bila privatna sačinjena uz učešće nekog javnog organa, recimo – testament, koji može biti potpuno
privatna isprava ako je olografski, ili alografski, ako ga sačinjavate pred sudijom ili uz učešće sudije, onda on postaje
javna isprava, nije više privatna.
I, sad stranka koja se na ispravu poziva dužna je da tu ispravu podnese sudu. I sad dolazimo do onog pitanja, a
šta ako se isprava nalazi kod protivne strane?
- Važi pravilo da je protivna strana dužna da podnese ispravu, ali ona može uskratiti podnošenje te isprave ako
bi inače mogla npr. da uskrati svoju izjavu da je saslušana kao svedok o određenoj činjenici tada može i da je uskrati.
Može da je uskrati takođe ako se isprava ne odnosi na nju i protivnu stranu nego ako se odnosi samo na nju (dakle,
samo na tuženog), tada može uskratiti podnošenje isprave. U ostalim slučajevima, protivnik je dužan da preda ispravu
sudu.
- Ali, ako ne preda ispravu sudu, da li sud može narediti prinudno izvršenje?
- Ne može, zato što se stranka ne može prinuditi na procesno ponašanje.
- Šta će on?
- Onda će, kaže zakon, strogo proceniti to što stranka neće da da ispravu. A šta to znači, drugim rečima?
- Da će odlučiti na štetu stranke koja je neopravdano odbila da ispravu preda.
- A šta će biti ako se isprava nalazi kod trećeg lica. Da li je treće lice dužno da preda ispravu?
- Tu važi obrnuto pravilo. Ono, po pravilu, nije dužno da preda ispravu, ali je dužno da je preda onda ako je
isprava zajednička za to treće lice i neku od stranaka, ako se radi o ispravi koja se inače, po zakonu mora predati, npr.

31
menica, i ako se radi o ispravi koja se po posebnim propisima mora predati iako se odnosi na druga lica. Tada, dakle,
ne može uskratiti ni treće lice predaju isprave. I ako sud obaveže treće lice da preda ispravu, da li to rešenje može
prinudno izvršiti?
- E, to rešenje može da izvrši! Jer se prema trećem licu može primeniti prinuda, što nije moguće prema
strankama u postupku.
Dele se i na: dokazne i ...

Uviđaj
Uviđaj je jedno dokazno sredstvo jake dokazne snage, zato što se uviđaj sastoji u neposrednom čulnom
opažanju svojstava stvari i lica koje vrši sud. To je i jedino neposredno dokazno sredstvo. Jer, između suda i
opažane činjenice nema nikakvog medijuma ili posrednika. Kod svih ostalih dokaznih sredstava između suda i
činjenice koaj se dokazuje uvek postoji neko treći. Ili isprava, papir neki, ili svedok, ili veštak, ili stranka. Ovde ne.
Sud je taj koji dođe i vrši uviđaj na licu mesta i opaža svojim čulima svojstva stvari i predmeta. Dakle, sud može
utvrđivati činjenice tako što će izmeriti određenu prostoriju, i sl. Ovo je, ipak, jedno jako dokazno sredstvo. Jer kad
sud nešto vidi svojim očima, onda je on zaista uveren u tu sliku. Ali jeste, ipak, i jedno ograničeno dokazno sredstvo
jer se tim dokaznim sredstvom mogu utvrđivati samo one činjenice koje postoje u vreme vođenja postupak. Obično se
zahtevi zasnivaju na činjenicama koje su postojale u prošlosti i onda prestale da postoje. Tako da nije baš često
upotrebljiv.
Takođe, ona pravila koja važe za obavezu predaje isprave, od strane lica koje se poziva na ispravu, od strane
proivnika, od strane trećeg lica važe i za omogućavanje da se izvrši uviđaj na određenoj stvari. Isto tako stranka koja
se poziva, traži uviđaj, dužna je da omogući sudu da izvrši uviđaj na određenoom predmetu. Takođe, protivnik je
dužan to da uradi, može uskratiti pod istim onim uslovima pod kojima bi mogao uskratiti i predaju isprave.

Veštaci
Što se tiče vešataka, veštaci su stručna lica koja raspolažu nekim stručnim znanjem koje sud nema a potrebno
mu je da bi utvrdio istinitost određenih činjenica, i oni daju nalaz i mišljenje o tim činjenicama. Budući da se radi o
stručnim opažanjima, veštačenje se može poveriti i fizičkom i pravnom licu. Naravno, kad je vešatčenje povereno
nekom pravnom licu, uvek neko fizičko lice za to pravno lice obavlja veštačenje, ali to pravno lice odgovara za
kvalitet veštačenja. Sud upravlja dokazivanjem i ovde, iako je ograničen svojim (ne)znanjem. Ali sud je taj koji
određuje predmet vešatačenja, i daje veštaku određene zadatke.
S druge strane veštak je dužan da da nalaz i mišljenje.
- Šta je nalaz, a šta mišljenje?
- Nalaz je – opis predmeta veštačenja, a mišljenje je – stručni sud ili stručni zaključak koji lege artis, dakle
primenom pravila svoje struke vešatk izriče o predmetu koji je pregledan.
- Da li postoji neka razlika u pravnom tretmanu nalaza i mišljenja? Šta kaže zakon?
- Ako nalaz ima nekih nedostataka - sud može naložiti istom veštaku da ponovo izvrši nalaz i mišljenje. A ako
u mišljenju ima nekih nedostataka - sud će odrediti drugog veštaka da da svoje mišljenje.
Veštak je zamenljiv, zamenljivo dokazno sredstvo. Uvek ima više stručnjaka. Zato što je zamenljiv, a i zato što
je njegov uticaj na ishod postupka vrlo visok, on podleže istim razlozima za izuzeće kojima podleže sudija, odn. sudija
porotnik. Možete tražiti njegovo izuzeće, zbog moguće pristrasnosti.
- Zašto je uticaj nalaza i mišljenja veštaka tako veliki? Iako ZPP kaže da sud slobodno ceni nalaz i mišljenje
veštaka. Da li sud može da slobodno ceni nalaz i miljenje veštaka?
- Ne može zato što ne zna. Njegova ocena se završava... Ako vam veštak da odgovarajuće «koordinate», ako
vam da za izvođenje neke matematičke operacije formulu, vi ne možete da proveravate samu formulu. Ali možete, ako
ste prosečno pametan čovek da proverite rezultat primenom te formule. Dakle, ocena suda je samo svedena na
primenu pravila logike. Jer sud nema stručnog znanja koja ima veštak, i upravo zato što nema on i određuje izvođenje
dokaza putem veštačenja. Tako da je veštačenje dokazno sredstvo koje ima relativno visoku dokaznu snagu, jer je sud,
zapravo ograničen u oceni nalaza i mišljenja veštaka.

Svedoci
Prvo da vidimo ko može biti svedok. Naravno, samo fizičko lice. Pravno lice ne može, jer svedok treba da
saopšti svoje opažanje o određenim činjenicama koje su se desile u prošlosti. Opažanje je kvalitet koji mogu imati
samo fizička lica. Da li svako fizičko lice? Da li postoje tu nekakva ograničenja koja se tiču poslovne sposobnosti,
uzrasta... – Nema šravnih ograničenja. Važe samo prirodna ili faktička ograničenja. Dakle, svako može biti svedok. I
lice koje je poslovno nesposobno, i maloletno dete... ako je u stanju da opazi, zapamti i reprodukuje svoje saznanje o
određenoj činjenici. Sve zavisi od fizičkih svojstava određenog lica. Tu nema nekih ograničenja.
Pa ipak, ovo dokazno sredstvo podleže nekolikim vrstama ograničenja. Ona se mogu svesti na 3 grupe:
1) Postoje slučajevi kad zakon zabranjuje sudu da sasluša određeno lice. To je najstrožiji stepen
isključenja iz te vrste dokaza.

32
 2) Drugu grupu čine slučajevi kada je svedok ovlašćen da uskrati iskaz u celosti.
3) Treću grupu čine slučajevi kad je svedok ovlašćen da uskrati odgovor na tačno određeno pitanje.

Dakle, sudu može biti zabranjeno da određeno lice sasluša kao svedoka.
- Kad je sudu zabranjeno da neko lice sasluša kao svedoka?
- Ako bi to lice svojim iskazom moglo povrediti dužnost čuvanja službene ili vojne tajne, dok god ga nadležni
organ ne oslobodi.
- Šta će biti ako sud ipak sasluša? Da li činjenice koje je tako saznao sud može uzeti u osnovu svoje odluke?
- Može!
- Da li će se nešto desiti sa tom odlukom, u smislu neke apsolutno bitne povrede?
- Neće!
- Koji je onda smisao ove zabrane?
- Da se izloži lice koje je odalo tajnu krivičnom gonjenju!!! Samo to se može desiti.
Drugi slučaj je ako su mu određene činjenice poverene kao punomoćniku, ako je za te činjenice saznao kao
advokat ili kao lekar, ili ako su mu poverene kao verskom ispovedniku.
- Međutim, ako on ipak kaže sve to, šta onda?
- Opet ništa. Sud će uzeti te činjenice u obzir prilikom odlučivanja, a njega može da stigne samo nekakva
disciplinska sankcija.
- Kad je svedok ovlašćen da uskrati odgovor na određeno pitanje?
- Ako bi sebe ili neka sebi bliska lica izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šteti, ili krivičnom gonjenju.
- Koja su to bliska lica?
- Srodnici u pravoj liniji, bračni drugovi, u pobočnoj liniji do IV stepena srodstva, kao i tazbinski srodnici do
II stepena.
Ali i tu postoji izuzetak od izuzetak od izuzetka. Ne može se uskratiti svedočenje ako bi se lice izložilo imovinskoj
šteti, ukoliko je bilo pozvano da kao pozvani svedok prisustvuje određenom događaju. Npr. testamentalni svedok kod
alografskog testamenta ne može da odbije svedočenje, ni onda kada bi sebe izložio imovinskoj šteti, čak ni onda kada
ne bi nasledio. Zato što je zakonski naslednik, usled postojanja testamenta. Naravno, pitanje je do koje mere se može
sve ovo kontrolisati.
Svedok je dužan da se odazove na poziv suda. Ako se ne odazove može biti prinudno priveden. Dužan je da
govori istinu, ako ne govori istinu može biti krivično gonjen.
- Šta će biti ako odbije da da iskaz, a sud nađe da su razlozi neopravdani?
- Prvo će ga sud kazniti, a ako i dalje odbija može da ga stavi u zatvor. To je jedini slučaj kada parnični sud
sme da zatvori svedoka. Najduže mesec dana ili dok ne pristane da svedoči ili dok njegov iskaz ne postane
nepotreban.
Zato što je svedok nezamenljiv. To je razlika u odnosu na veštaka.
Svedok može biti onaj ko nije neposredno prisustvovao događaju nego i onaj ko je čuo od nekog drugog ko je
navodno neposredno prisustvovao.
Svedok se saslušava tako što se prvo uzimaju njegove generalije, onda se poziva da sam slobodno ispriča šta
ima, pa mu onda predsednik veća postavlja pitanja, a mogu mu postavljati piatnja i stranke preko predsednika veća.
Mora biti upozoren na mogućnost da uskrati iskaz, i na posledice, šta će biti ako to ne uradi. Dva svedoka koja
svedoče različito o istoj činjenici mogu biti suočena.
Sud neće dozvoliti svako pitanje. Neće dozvoliti pitanje u kome je već sadržan odgovor i neće dozvoliti tzv.
kapciozna pitanja, pitanja kojima se nastoji da se svedok dovede namerno u protivrečnost.

Saslušanje stranke
Ovo je dokazno sredstvo najslabije dokazne snage. To je jedno supsidijerno dokazno sredstvo, koje sud
upotrebljava onda kada nema druga. Ili, pored već izvedenih dokaza.
Ne može se saslušati poslovno nesposobna stranka, umesto nje se saslušava njen zakonski zastupnik. Može
sud odlučiti da sasluša samo jednu stranku, može obe. Ali, kad god ih poziva na ročište gde će biti salušane, mora
obavestiti da će se izvesti taj dokaz. Tako da se mora razlikovati saslušanje stranaka kao izvođenje dokaza, na jednoj
strani, od uzimanja izjave stranke kao parničnu radnju stranke.

Teret dokazivanja
Moramo razlikovati subjektivni i objektivni teret dokazivanja. Ili drukčije rečeno teret tvrdnje (subjektivni) i
samo teret dokazivanja (objektivni).
Pod subjektivnim teretom dokazivanja podrazumeva se obaveza stranke da predloži dokaz za činjenicu koju je
iznela.
A pod teretom dokazivanja podrazumeva se jedna mnogo ozbiljnija obaveza stranke. A to je obaveza stranke
da uveri sud u istinitost dokazivane činjenice. Da kod suda formira uverenje o tome da je dokazivana činjenica istinita.

33
 Subjektivni teret dokazivanja je prost. Stranka ima da predloži dokaz za činjenice koje je iznela.
Objektivni teret dokazivanja je malo veći napor za stranku. Ona treba da uveri sud u to da je dokazivana
činjenica istinita.
Kad kažem da je teret dokazivanja obaveza stranke, to nije obaveza u pravom smislu reči. Zato se i zove teret.
To je zapravo opterećenje za stranku.
- Postavlja se pitanje šta će nam uopšte teret dokazivanja, koja je njegova uloga?
- Kada sud odlučuje o tužbenom zahtevu, on onda mora da činjenice koje su predmet dokazivanja dovede do
stepena uverenja. Sud da bi odlučio meritorno, on mora biti uveren u to da su činjenice koje uzima u osnov svoje
odluke postojeće, ili da ne postoje. Mora imati stepen saznanja kojim se isključuje razumna sumnja.
- Šta će biti kad sud izvede sve dokaze – i nije siguran?
- Došao je samo do verovatnoće, ili nije došao ni do verovatnoće. Ima tačno onoliko argumenata protiv
postojanja jedne činjenice koliko ima i za to da ona i postoji. E, sad, šta rade naši sudovi u tom slučaju?
- Naši sudovi strašno vole tu da odlažu raspravu, i da postupak vode 20-30 godina, dok stranke ne poumiru, ne
poravnaju se ili se desi nešto treće. Umesto da primene pravilo o teretu dokazivanja, koje je izričito uneseno u tekst
ZPP-a 1990.godine, ali je po mišljenju autora koji se time bave, pa i nekim sudskim odlukama važilo kao obaveza
suda i tada. Znate, ako vi ne možete da steknete uverenje, posledica toga bi bila da vi ne odlučujete. Dakle, sud
jednostavno, ne donosi nikakvu odluku. To je nešto što ne sme da se desi. Jer je to krivično delo. Sud mora da odluči o
zahtevu za koji je nadležan.
- I, sad šta ćete ako kao sudija ne možete da steknete uverenje, kako se to rešava u krivičnom postupku?
- Ako sud nije stekao uverenje – in dubio pro reo. Znači u slučaju sumnje, sud će odlučiti u korist okrivljenog
i osloboditi ga krivične odgovornosti.
- Međutim, u parnici, sud će ako ne stekne uverenje o nekoj odlučnoj činjenici odlučiti na štetu one stranke na
koju za tu činjenicu pada teret dokazivanja.
- E, sad, kako znamo na koju stranku pada teret dokazivanja? Kako glasi to opšte pravilo o raspodeli tereta
dokazivanja?
- Zavisi od toga kome dokazivana činjenica po materijalnom pravu ide u korist.
U našem pravu imate niz posebnih pravila o teretu dokazivanja. Recimo, kod naknade štete, pretpostavlja se
da je tuženi kriv izuzev ako dokaže da bi šteta nastupila i bez njegove krivice. Dakle, na tuženog pada teret
dokazivanja odsustva krivice, odn. mogućnosti nastupanja štete i bez njegove krivice. U stvarnom pravu, pretpostavlja
se da je držalac savestan doka se suprotno ne dokaže. Suprotna stranka dokazuje njegovu nesavesnost. Kod zakonskih
prezumpcija, teret dokazivanja je uvek pomeren. Zakonska prezumpcija uvek ide nekom u korist. A kad se obara
zakonska prezumpcija teret dokazivanja pada na onoga kome ta prezumpcija ide na štetu.
Dakle, uvek možemo da nađemo u pravnom poretku odgovor na pitanje na koga pada teret dokazivanja, i od
tog odgovora zavisi kako će parnica biti rešena. Dakle, ako je teret dokazivanja neke odlučne činjenice pao na tužioca,
tužilac je nije dokazao, sud će odbiti tužbeni zahtev. I obrnuto, ako je on sve dokazao, a tuženi nije dokazao činjenicu
gde bi on snosio teret dokazivanja, onda će sud usvojiti tužbeni zahtev.

Ocena dokaza
Kod nas važi princip sudske ocene dokaza, za razliku od zakonske ocene dokaza.
- Šta je to sudska ili slobodna ocena dokaza?
1) Sud nije vezan nikakvim zakonskim pravilima o tome da jednu činjenicu mora smatrati dokazanom,
ako za nju govori određena vrsta ili određeni broj dokaza. Izuzev kada imamo javnu ispravu. Ali, kod javne
isprave se radi o oborivoj prezumpciji. Sud će uzeti da je istinito ono što je u javnoj ispravi, ali stranka može
dokazivati da to što je navedeno ipak nije istinito.
2) Svaka činjenica se može dokazivati svakim dokaznim sredstvom. Ipak, i tu ima ograničenja. Npr. ako
hoćete da idete na postupak izdavanja platnog naloga, morate imati verodostojnu ispravu. Ne bilo kakvu. Ne možete
visinu duga utvrđivati putem svedoka.
3) Sva dokazna sredstva imaju istu dokaznu snagu. Nema neke hijerarhije dokaznih sredstava. To je tako,
generalno gledano, ali u suštini ima.
Suprotno, kod zakonske ocene dokaza, tamo vam zakon nalaže da jednu činjenicu uzmete kao istinitu ako je
potvrdi određeni broj dokaznih sredstava, ili određena vrsta.
Postoje činjenice koje se mogu dokazivati samo, npr. pismenim ispravama, testament, sem ako nema uslova
za usmeni testament.
Ocenu dokaza sud daje pošto je izveo dokaze, i on tu svoju ocenu mora da obrazloži. Sud sve dokaze ceni
skupno, jer on ne odlučuje na osnovu činjenica koje su istrgnute iz konteksta, nego na osnovu činjeničnog skupa, a
činjenični skup je istinit onda ako odražava onaj životni događaj koji se zaista desio, i na koji se tužilac poziva kada
podnosi tužbu.

34
PRESUDA

Meritornom odlukom se odlučuje po zasluzi – dobiješ ono što si zaslužio.

Odlučuje se meritorno – o predmetu spora. Za razliku od drugih sudskih odluka koje nemaju meritorni
karakter, i koje se donose u formi rešenja. Presuda je forma za meritorne odluke, odluke o tužbenom zahtevu.
Premda, kao što znate, ima i tu nekih odstupanja, ima rešenja kojima se odlučuje o tužbenom zahtevu, recimo
kod smetanja državine ili smetanja poseda.
- Zašto tu meritorna odluka ima formu rešenja?
- Zato što je provizorna, tj. privremena doka se ne reši parnica o pravima – petitorna parnica.
Rešenjem se odlučuje i o nekim sporednim zahtevima, iako su zahtevi, kao što su recimo troškovi parničnog
postupka. Iako je sadržana u izreci presude, odluka o troškovima ima karakter rešenja, kada se napada ta odluka onda
se ona napada ne žalbom protiv presude nego žalbom protiv rešenja.
I obrnuto. Imate slučajeva kada zakon propisuje da se donesu presude, a u suštini bi imalo više mesta da se
donesu rešenja. Uzmite npr. presuda na osnovu odricanja. Tužilac se odrekao tužbenog zahteva, dakle zahtev više ne
postoji a sud ipak o njemu donosi presudu kojom odbija tužbeni zahtev. To sud čini zbog toga da bi postigao pravnu
sigurnost. Jer je posledica odricanja da više nije dopuštena ista parnica sa istim predmetom spora.
Pa onda imate mekih meritornih načina okončanja parnice koji uopšte ne zahtevaju sudsku odluku. Sudsko
poravnanje. To je meritornno okončanje parnice uzajamnim popuštanjem koje deluje kao pravnosnažno presuđena
stvar, a nema sudske odluke, jer su stranke same, svojevoljno rešile spor.
Sud je dužan da pismeno izradi presudu, i ta presuda ima određene elemente. Obaveza pismene izrade presude
postoji zbog toga da bi stranke znale argumentaciju i odlučile na osnovu ubedljivosti te argumentacije hoće li
izjavljivati pravne lekove ili ne, a potrebno je i iz razloga pravne sigurnosti.
Što se sadržine presude tiče tu možemo razlikovati: 1)formu i 2)materijalnu sadržinu presude. Presuda se
obavezno sastoji iz uvoda, izreke i obrazloženja. Izričito stoji da se presuda donosi u ime naroda.
Uvod u presudu sadrži formalne elemente, naziv suda, imena i prezimena predsednika veća, članova veća,
imena i prezimena ili nazive stranaka, označenje predmeta spora, vrednosti spora, dan zaključenja glavne rasprave,
dan donošenja presude. To su, dakle spoljašnja obeležja.
Najvažniji deo presude je izreka. Izrekom presude se odlučuje o tužbenom zahtevu. Da li se on usvaja ili
odbija, da li se to čini delimično. Ako se delimično usvaja a delimično odbija, dakle ako je zahtev deljiv, onda se tačno
mora videti za koliko se usvaja a za koliko se odbija tužbeni zahtev.
Presuda kojom se tužbeni zahtev odbija je uvek deklarativna presuda, jer se njome prećutno kaže da
pretendovano tužiočevo pravo ne postoji.
Presude kojima se usvaja tužbeni zahtev mogu biti kondemnatorne (ako je tužbeni zahtev glasio na osudu na
činidbu); utvrđujuće (ako je tužbeni zahtev glasio na utvrđenje određenog prava); i mogu biti konstitutivne i
preobražajne (presude kojima se poništava određeni pravni odnos, razvrgava određeni pravni odnos, konstitutivne
presude). Presude kojima se tuženi obavezuje na bilo kakvu činidbu su uvek kondemnatorne, a presude gde se sudska
aktivnost zaustavlja na tome da se deklariše da neko pravo postoji ili ne postoji su uvek deklarativne.
- Kako počinje obrazloženje presude?
- Navođenjem tužiočevog napada. Prvo iz tužbe, a onda i ostalih napadnih sredstava. A može i hronološki:
prvo tužba, pa odgovor na tužbu, dalja napadna sredstva, dalja odbijajuća. Tu se dopušta kreacija.
- Posle toga šta sud treba da uradi da bi njegova presuda zaista zbog obrazloženja bila jasna?
- Mora se konstatovati da li ima nespornih činjenica i kako one glase. Koje su činjenice među strankama
nesporne. Onda, posle toga, koje su sporne. Za ove sporne, koji su dokazi izvedeni. I naročito, ocena tih dokaza. Zašto
je prihvaćen određeni iskaz svedoka. Ili zašto nije prihvaćen. Onda, činjenice koje je sud utvrdio. I posle toga, sud
mora navesti materijalno-pravnu normu koju je primenjuje, da bi mogao da je kontroliše sud višeg stepena. I, mora
nekako da uveri u tom obrazloženju da iz primene te baš izabrane materijalno-pravne norme proističe ona pravna
posledica koja se nalazi u izreci presude.
Na kraju, svaka presuda koje je pismeno izrađena mora da ima pouku o pravnom leku, koja se sastoji iz
nekoliko elemenata: koji pravni lek se može izjaviti, kome sudu i u kom roku. Pogrešna pouka o pravnom leku, može
da produži rok za izjavljivanje pravnog leka čak i ako su stranke imale stručne punomoćnike.
U materijalnom smislu, presuda se sastoji iz činjeničnih utvrđenja, primene materijalnog prava iz kojeg
proističe, po mišljenju suda određena posledica, a posledica je usvajanje ili odbijanje tužbenog zahteva, dakle, odluka
o tužbenom zahtevu. Iz tih osnovnih radnji suda, da sud utvrđuje činjenično stanje i na to primenjuje materijalno
pravo, a sve to čini u okviru određenog postupka koji je regulisan zakonom, proističu i te tri grupe grešaka koje sud
može da napravi, i koji se posle pojavljuju kao razlozi za pravne lekove: pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično
stanje, pogrešna primena materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

35
VRSTE PRESUDA

1. Prema kriterijumu učešća stranaka u postupku, presude se dele na:

1) Presude na osnovu kontradiktornog raspravljanja
2) presude zbog propuštanja
3) presude na osnovu priznanja
4) presude na osnovu odricanja

U pravnom životu, naravno, redovna je presuda na osnovu kontradiktornog raspravljanja. Ona se donosi onda
kada je tuženi osporio tužbeni zahtev, ali i uvek u onim slučajevima kada je iz raznih razloga zabranjeno sudu da
donese presudu zbog propuštanja ili presudu na osnovu priznanja ili presudu na osnovu odricanja.
Praktični značaj ove podele sastoji se u razlozima žalbe. Jedino je kod presude na osnovu kontradiktornog
raspravljanja dopuštena žalba iz svih razloga iz kojih se inače žalba može podneti. Sve bitne povrede, i relativno bitne
i apsolutno bitne, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešna primena materijalnog prava. Dok su kod
ovih drugih presuda ograničeni žalbeni razlozi na različite načine, ali gotovo uvek je isključena činjenična kontrola, ili
redukovana. Kod nekih od njih je dozvoljena kontrola primene materijalnog prava, kao npr. kod presude zbog
propuštanja, dok kod drugih ni takva kontrola nije dopuštena.
Presuda zbog propuštanja
Presuda zbog propuštanja je nova presuda u našem pravnom poretku, koja je zamanila presudu zbog
izostanka. I, budući da ju je zamenila, budući da se drugačije zove, drugačiji su uslovi u odnosu na ranije pravo za
donošenje ove presude.
- Koji se uslovi moraju ispuniti da bi sud doneo presudu na osnovu propuštanja?
- Prvo što je potrebno, isto je kao što je bilo potrebno i ranije kod presude zbog izostanka. Potrebno je da je
tuženom uredno dostavljena tužba, i da je uz tu tužbu dostavljeno i upozorenje koje se odnosi na posledice
propuštanja. To je, dakle, isto kako je bilo i ranije.
Drugo, potrebno je da je tužba konkludentna, što se takođe ranije tražilo.
- A šta znači da je tužba konkludentna? Kad je tužba konkludentna?
- Kad govori sama za sebe.
- A to znači šta?
- Kada iz činjenica koje su u tužbi navedene, primenom odgovarajuće materijalno-pravner norme, proizlazi da
je tužbeni zahtev osnovan. Pa ako vi navedete u tužbi činjenice da vam je tuženi prouzrokovao štetu, da je nastupila
šteta... a onda, posle, prelazite na to da je šteta nastupila ne zbog radnje štetnika, nego zbog opasne stvari, ta vaša
tužba neće biti konkludetna zato što mešate činjenice koje pripadaju različitim materijalno-pravnim područjima,
objektivnu sa subjektivnom odgovornošću, i tada će sud - odbiti vaš tužbeni zahtev.
Uslov je, dakle, da je tužba konkludentna, tj. da iz činjenica koje je tužilac u tužbi naveo, primenom određene
materijalno-pravne norme proističe da je tužbeni zahtev osnovan, dakle, zaista postoji ona posledica koja je istaknuta
u tužbi.
Dakle, ne smeju dokazi koji su priloženi uz tužbu protivrečiti činjenicama koje su u tužbi navedene. I taj uslov
mora biti ispunjen. To je jedan negativan uslov. Dakle, iz tih dokaza koji su priloženi uz tužbu, a to su praktično samo
koji dokazi, šta se može priložiti uz tužbu –samo isprave, ništa drugo. Dakle, ako ti dokazi nisu u suprotnosti sa
činjenicama koje su navedene u tužbi.
I, najzad, ako ne postoje (opet negativno postavljen uslov), opšte poznate okolnosti koje su sprečile tuženoga
da odgovori na tužbu, iz čega proističe i najvažniji uslov, koji nije procesnog karaktera, nego materijalni razlog –
izostanak odgovora na tužbu u određenom roku. Dakle, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku. I
to je ujedno, glavna razlika prema presudi zbog izostanka. Presuda zbog izostanka se donosila ako tuženi nije
odgovorio na tužbu a nije pristupio na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu. Ovde nedolazak na
ročište nema značaja, jer se pre održavanja bilo kakvog ročišta može doneti presuda na osnovu propuštanja zato što je
tuženi propustio da odgovori na tužbu. Ništa se ovde ne kaže o kvalitetu odgovora na tužbu. Na jednom drugom mestu
se kaže da u odgovoru na tužbu tuženi treba specifično da se izjasni o svim navodima tužbe. Međutim, izgleda po ovoj
odredbi da se ne može doneti presuda zbog propuštanja kada postoji to prosto osporavanje. Dovoljno je, dakle, samo
poslati jedan podnesak u kome tuženi kaže «osporavam tužbeni zahtev». Iako zna da nije odgovor na tužbu, smatraće
se da nisu ispunjeni svi uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, i ta presuda se neće doneti.
Žalba protiv ove presude se može podneti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne
primene materijalnog prava, ali se ne može podneti zbog nepotpunog i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.
- Zašto?
- Zato što važi ta pretpostavka da su činjenice koj su navedene u tužbi istinite zato što ih tuženi nije osporio.
I tu, za razliku od principa negativne litiskontenstacije, koji inače važi za sve ostale situacije, dakle - ćutanje
ne znači priznanje činjenica, ovde je obrnuto – ćutanje znači priznanje činjenica i priznaje se značaj principa
afirmativne litiskontenstacije.

36
 Donošenje presude zbog propuštanja se može odložiti ako je potrebno proveriti da li je tužba uredno
dostavljena tuženom i da li postoje ili ne postoje opravdani razlozi koji su sprečili tuženog da odgovori na tužbu.
- Naravno, osim žalbe vidimo odmah da se ova presuda može pobijati i – kako?
- Predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. To proizilazi iz te formulacije da li postoje opravdane okolnosti
koje su sprečile tuženog da odogovori na tužbu.
Ova presuda se ne može doneti (kao ni sve ostale), ukoliko bi se donošenju takve presude protivili prinudno
pravni propisi ili razlozi morala i javni poredak, tamo gde odluka zavisi od primene prinudno pravnih propisa. Sud,
dakle, mora ex officio da utvrdi odgovarajuće činjenično stanje, da li ima mesta donošenju ove presude.

Presuda na osnovu priznanja

Ona se donosi onda kada tuženi prizna tužbeni zahtev. Dakle, potrebno je da on prizna zahtev. Ne može se
doneti presuda na osnovu priznanja ako tuženi kaže «ja priznajem sve činjenice koje je tužilac priznao u tužbi. Ali,
osporavam zahtev jer mu nije dobra materijalno-pravna norma koju je...» Tada sud mora da zakaže ročište i da donese
presudu po redovnom toku stvari. Dakle, mora priznati sam zahtev.
Priznanje može biti delimično, ukoliko je zahtev pravno deljiv. I tada sud donosi delimičnu presudu na
osnovu priznanja, a o preostalom delu zahteva se raspravlja kontradiktornim raspravljanjem.
Priznanje mora biti izričito, može rečima na ročištu, može i pismeno, u odgovoru na tužbu ili u bilo kom
kasnijem pismenom podnesku.
Priznanje mora biti bezuslovno. Ne sme se dati priznanje u kojem će reći «ja priznajem tužbeni zahtev ako
tuženi meni učini određenu činidbu». Tada se smatra da priznanja nema. Priznanje se ne može usloviti nekim
događajem ili nekom radnjom koja bi bila vezana za parnične stranke, a ako je takvo priznanje dato, to nije priznanje,
to je osporavanje tužbenog zahteva.
Priznanje je opoziva parnična radnja, što znači da tuženi koji je priznanje dao može opozvati ali samo do
donošenja presude.
I ovde važi zabrana iz člana 303, sud neće doneti presudu na osnovu priznanja ako je to protivno prinudno-
pravnim propisima i razlozima morala.
Presudom na osnovu priznanja se uvek usvaja tužbeni zahtev.
Naravno, ova presuda se može pobijati praktično samo zbog bitnih povreda, i to čak ne ni zbog svih, po
prirodi stvari. Ne može se pobijati ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ni zbog pogrešne
primene materijalnog prava. Sud ovde ne primenjuje materijalno pravo. Kad donosi ovu presudu, sud primenjuje samo
procesno pravo. Za njega je dovoljna volja tuženog kojom on priznaje zahtev. I on uopšte, za razliku od presude zbog
propuštanja ne ispituje da li iz činjenica koje su navedene u tužbi proizlazi da je tužbeni zahtev osnovan. Može da
odbije zbog člana 303, ali ako nema tih razloga, on će ako vidi da nešto nije u redu, usvojiti tužbeni zahtev, jer tuženi
tako hoće. Sud nije ovlašćen da ulazi u njegove motive. Znate, ima situacija kada tuženi priznaje očigledno neosnovan
tužbeni zahtev. Ne moraju biti razlozi uvek špekulativni. Mogu razlozi biti, recimo, ako bi mene moja majka tužila, ja
bi odmah priznala tužbeni zahtev. Neću s njom da se parničim.

Presuda na osnovu odricanja

Ona se donosi kada tužilac izjavi da je njegov tužbeni zahtev neosnovan.
- Kakva je razlika između povlačenja tužbe i odricanja od tužbenog zahteva?
- Tu se razlikuje u sadržini. Kada povlači tužbu, tužilac kaže samo to «ja više neću sudsku zaštitu». Ne
izjašnjava se o tom zahtevu. A kad se odrekne tužbenog zahteva, on kaže «moj tužbeni zahtev je neosnovan. On nije
osnovan i ja ga se odričem». E, onda zbog toga postoje različite... Kad tužilac povuče tužbu, što je naravno dopušteno
samo uz pristanak tuženog, jer se ne stvara situacija meritornog okončanja spora, tad tuženi može da ima i te kakav
interes da se protivi i da svojim protivljenjem natera tužioca da se odrekne od tužbenog zahteva. Ako ovaj vidi da će
izgubiti parnicu, da će ga to puno koštati, tuženi kaže «e, sad neću ja da pristanem na povlačenje, ja hoću parnicu i
dalje da vodim», i ako bude uporan može naterati tužioca da se odrekne tužbenog zahteva. Za odricanje od zahteva
nije potreban pristanak tuženog, zato što odricanje od tužbenog zahteva stvara situaciju da sud presudi tako što će
odbiti tužbeni zahtev.
Naravno, sve je isto kao kod presude na osnovu priznanja, samo je sadržina izreke glasi drugačije. Presudom na
osnovu priznanja se usvaja tužbeni zahtev, presudom na osnovu odricanja se odbija tužbeni zahtev.
Kod presude na osnovu odricanja isto sud primenjuje procesno-pravne norme, ne utvrđuje činjenice, ne
ispituje primenu materijalnog prava. Takođe, i tu je pobijanje moguće samo zbog bitne povrede.

- U prvom slučaju, presude na osnovu priznanja, ko jedino može da izjavi žalbu?

- Pa, tuženi. Jer se odlučuje na njegovu štetu.
- A, kod presude na osnovu odricanja – samo tužilac, jer se odlučuje na njegovu štetu.
I kod priznanja i kod odricanja postoji jedan osoben žalbeni razlog, koga nema kao izričitog kod drugih. To su
mane volje. Pretnja, prevara, prinuda, zabluda. I naravno da je jasno zašto to kod ovih presuda. Zato što se one donose

37
na osnovu procesne volje stranaka, tužioca ili tuženog. A kao i svaka druga volja i ova volja može biti zahvaćena
određenim nedostacima. I taj nedostatak se može napasti žalbom, a može se i kasnije napadati vanrednim pravnim
lekom – predlogom za ponavljanje postupka.

2. Druga podela je urađena prema kriterijumu da li je presudom odlučeno o celom ili samo o delu tužbenog
zahteva. Pri čemu se u ovoj podeli misli na takozvanu vertikalnu deljivost.
Da li se može ili ne može doneti delimična presuda, zavisi od mnogo komponenata. Dakle, po tom
kriterijumu, taj sud odlučuje o celosti, o svim tužebnim zahtevima, ili samo o jednom delu, ili nekima od njih, presude
se dele na:
1) Potpune
2) Delimične

Potpuna presuda
Potpuna je presuda kojom sud odlučuje o celom zahtevu, ako je stavljen samo jedan, odnosno o svim
zahtevima, ako je stavljeno više zahteva. I, ili o zahtevu tužbe i o zahtevu protivtužbe, ako su stavljeni i tužbeni i
protivtužbeni zahtev.

Delimična presuda
To je ona presuda kojom se odlučuje o jednom delu zahteva, ako je stavljen jedan zahtev, o jednom od većeg
broja stavljenih zahteva, ili samo o zahtevu tužbe, odnosno zahtevu protivtužbe.
1) Da li se može ili ne može doneti delimična presuda zavisi od pravne deljivosti tužbenog zahteva.
- Kad imamo samo jedan zahtev, kad je zahtev koji je samo jedan, pravno deljiv?
- Pravno je deljiv ako glasi na određenu sumu novca, ili na davanje određene količine zamenljivih stvari. Tada
tuženi, recimo, može priznati da duguje jedan deo sume novca ili jedan deo količine zamenljivih stvari, ili može sud
brzo doći do činjeničnih utvrđenja koja se odnose na jedan deo potraživanja, i tada doneti delimičnu presudu.
- Ako ima više zahteva, kad su ti zahtevi pravno deljivi?
- Onda kada je izvršeno kumulativno spajanje. Kod eventualnog spajanja nema delimične presude!!! Zato što
sud raspravlja o eventualnom zahtevu tek pošto je odbio glavni zahtev. Kod alternativnog gde pravo na izbor činidbe
pripada tuženom, takođe nema delimične presude. Sud mora osuditi tuženog na sve činidbe alternativno, jer je tuženi
taj koji vrši pravo izbora.
I, sada, to je prvi uslov – da je zahtev deljiv.
2) Drugi uslov je da je samo deo zahteva, ili jedan od većeg broja zahteva sazreo za presuđenje.
- Šta znači da je sazreo? Kako može sazreti za presuđenje?
- Pa, recimo – priznanjem. A može i – odricanjem. Onda, time što je jedan deo zahteva zasnovan na nespornoj
činjenici. Ili na notornim činjenicama. Ili na zakonskim prezumpcijama, gde je dokazivanje olakšano. Ili, što se za
jedan deo zahetva mogu izvestu dokazi koji imaju visoku dokaznu snagu, npr. javne isprave, za drugi deo zahteva
imate da saslušavate svedoke, ili veštake.

Ako se ta dva uslova kumulativno ispune, stvar je oportuniteta a ne obaveze da sud donese ovu presudu. Sud
ne mora da donese delimičnu presudu i kad se ispune uslovi. Po pravilu, on će tako učiniti.
- Zašto? Kakva je delimična presuda u pogledu svoje dalje sudbine?
- Ona je samostalna i nezavisna od ostalog nepresuđenog dela. Dakle, ona je podobna za materijalnu
pravnosnažnost, ona se može prinudno izvršiti iako o drugom delu uopšte nije pravnosnažno odlučeno.
I iz razloga procesne ekonomije, sud će najčešće doneti delimičnu presudu. Ono što svakako podvlačim,
premda se to podrazumeva, delimičnu presudu sud donosi svesno. On je potpuno svestan da odlučuje o delu zahteva,
zato ta presuda i nosi naziv delimična presuda. I to razlikujte od situacije kad sud omaškom prpousti da odluči o celom
tužbenom zahtevu ili o jednom od većeg broja postavljenih zahteva. Tako da u tom drugom slučaju, tužilac ima pravo
da traži od suda donošenje dopunske presude. Ali, sud to nije učinio svesno, sud je to učinio omaškom.

Potpuna presuda je presuda kojom je odlučeno o celom tužbenom zahtevu i o osnovanosti zahteva.

3. Treći bitan kriterijum za klasifikaciju presuda jeste kriterijum da li je sud odlučio i o osnovu i o visini zahteva.
Dakle kada su u pitanju zahtevi koji su za razliku od ovih vertikalno deljivih – koji su horizontalno deljivi, da li je sud
doneo odluku i o visini i o osnovu, ili smo o osnovu, i u zavisnosti od tog kriterijuma presude se dele na:
1) Međupresude;
2) Konačne presude

Međupresuda

38
 To je presuda kojom sud odlučuje samo o osnovu zahteva. Ona se može doneti na zahtev tužioca ili tuženog,
koji se zovu: incidentni (prejudicijelni) zahtev za utvrđenje – ako ga stavlja tužilac, a ako ga stavlja tuženi –
prejudicijelna protivtužba. Može se doneti i bez ikakvog zahteva stranaka, po inicijativi samoga suda, zato što sud
smatra da postoje razlozi koji će ga navesti na to da ne odluči i o visini zahteva nego samo o osnovu.
- Kad će sud tako postupiti? Dakle, doneti samo međupresudu.
- Vidite, imate jednu ogromnu naknadu štete, teško se utvrđuje iznos, imate jedno 5 veštačenja da izvedete.
Kad ćete vi doneti međupresudu?
- E, onda kad niste sigurni u osnov. Vi sada treba da izvodite sva ta veštačenja i utvrđivanja visine, a uopšte
niste sigurni da li tuženi duguje po osnovu naknade štete išta tužiocu. Vi ćete sada, ako ste pametni, doneti
međupresudu, zato što tuženi može da se žali na to. Tuženi ima pravo žalbe na međupresudu. I kad se tuženi žali,
drugostepeni sud će da kaže svoje. Ako kad drugostepeni sud potvrdi međupresudu, pitanje je rešeno, više se ne može
otvarati, pravnosnažnost je nastupila. Ili tuženi propusti rok za žalbu, presuda postaje nenapadljiva, formalno
pravnosnažna, i sada sud može mirno da pristupi rešavanju visine.
Prema tome, međupresuda je uvek deklarativna presuda, i to pozitivna deklarativna presuda. Ne postoji
negativna.
- Zašto?
- Pa, negativna bi bila konačna presuda kojom se odbija tužbeni zahtev.

Dakle, međupresuda je presuda kojom se samo odlučuje o osnovu zahteva, samo u onim parnicama koje su pokrenute
kondemnatornom tužbom koja glasi na davanje određene sume novca, ili na određenu količinu zamenljivih stvari, kad
su osporeni i osnov i visina. Sud nije siguran u osnov, i zato odlučuje samo o osnovu, da bi pružio mogućnost stranci
(samo tuženom) da se žali, i da sačeka stav drugostepenog suda o tome, i ako drugostepeni sud potvrdi međupresudu –
pitanje je rešeno.
Međupresuda koja je donesena bez zahteva stranaka, bez incidentog zahteva, i bez prejudicijelne protivtužbe
podobna je za pravnosnažnost samo u toj parnici, i vezuje sud samo u toj parnici. Naravno, ako je stavljen
prejudicijelni zahtev za utvrđenje i protivtužba, onda vezuju u svakoj drugoj parnici, jer postoji zahtev. Ne može
postati pravnosnažna presuda ako je njome odlučeno o nečemu što nije bio zahtev stranaka. Međuprasuda može steći
samo formalnu pravnosnažnost i vezivati sud samo u postupku u kome je donesena, ako nije donesena na osnovu
incidentnog zahteva za utvrđenje ili prejudicijelne protivtužbe. Ako je donesene na osnovu toga, onda ima sudbinu kao
i svaka druga presuda koja je donesena na osnovu tužbenog odn. protivtužbenog zahteva.

Konačna presuda
To je presuda kojom se parnica okončava u određenom stepenu suđenja ili uopšte, i kojom se odlučuje i o
osnovu i o visini tužbenog zahteva, i nema više ničeg što je preostalo za odlučivanje ili u tom stepenu ili uopšte.
Morate razlikovati konačnost presude od pravnosnažnosti. Jer, konačna je recimo, presuda prvostepenog suda
protiv koje još uvek teče rok za žalbu ako je njom odlučeno o visini tužbenog zahteva, ali ona nije pravnosnažna.

PRAVNOSNAŽNOST PRESUDE

Kod nas ima dosta razloga da se odvojeno govori o formalnoj i o materijalnoj pravnosnažnosti.
1) Formalna pravnosnažnost je zapravo nenapadivost presude redovnim pravnim lekovima. Ona nastupa
kada istekne rok za žalbu protiv prvostepene presude.
- Kad još može prvostepena presuda postati formalno pravnosnažna?
- Ako se stranka koja ima pravo na žalbu odrekne od tog prava ili odustane od već podnesene žalbe. A
odustanak i odricanje su jednostrane i nepozive parnične radnje. Čim budu preduzete nastupa nenapadivost prema
onoj stranci koja je tu radnju preduzela.
Naravno, budući da presuda može biti takva da obe stranka imaju pravo na žalbu, a to je kad je delimično
usvojen a delimično odbijen tužbeni zahtev. Kod nas važi sistem podeljene formalne pravnosnažnosti, dakle to što
je presuda postala nenapadiva u odnosu na jednu stranku, ne znači da je nenapadiva za drugu. Zato što jednoj može
biti ranije dostavljena, pa je njoj istekao rok za žalbu, nije napala, a drugoj još uvek teče. Ovome ima mesta samo kada
su obe stranke delimično uspele u sporu, kad se obe stranke mogu žaliti.
2) Materijalna pravnosnažnost nastupa onda kada nastupi formalna prema obema strankama. Dakle, kada za
obe stranke ta presuda postane nenapadiva redovnim pravnim lekom.
E, sad, sama materijalna pravnosnažnost je nešto drugo. Materijalna pravnosnažnost je dejstvo presude u
pravnoj sferi. Videćete da je to manje dejstvo presude na tom nivou. Više je to dejstvo presude na nekom drugom
nivou. Ali, hajde da vidimo prvo tu pozitivnu stranu, kako se često kaže materijalne pravnosnažnosti. U čemu se ona
sastoji?

39
 Pozitivna strana materijalne pravnosnažnosti sastoji se u tome da je spor između stranaka autoritativno rešen. I
da zahvaljujući tome što je autoritativno rešen predstavlja obavezu i za sud koji ga je rešio, sud je vezan svojom
presudom, i za stranke na koje se odnosi. Presudom se izriče jedno konkretno pravilo ponašanja stranaka za
budućnost. I stranke se moraju ponašati u skladu sa presudom. Jer, ako se ne budu ponašale u skladu sa presudom
ispuniće se uslovi za prinudno izvršenje. Dakle, pozitivna strana materijalne pravnosnažnosti sastoji se u njenom
dejstvu na konkretan spor. Ona okončava spor, više se spor ne može smatrati nerešenim, ona vezuje i sud, ona vezuje
stranke, stranke su dužne da se po njoj ponašaju, ako se ne budu ponašali postoji prinudno izvršenje, naravno samo
prinudno izvršenje kondemnatornih presuda. Ostale presude se ne mogu prinudno izvršiti.. Kod konstitutivnih,
promena koja je izrečena nastupa već samom pravnosnažnošću.
Negativna strana materijalne pravnosnažnosti sastoji se u principu NE BIS IN IDEM, i ona se ispoljava u
nekom drugom postupku, ne u ovom koji je okončan, a naime, nije dopuštena nova parnica sa istim predmetom spora i
između istih stranaka.
- I da tu, u toj novoj parnici, kako deluje ova presuda? Ako bi neko pokrenuo istu tužbu protiv istog tuženog?
- Deluje kao procesna pretpostavka zbog koje taj sud u toj drugoj parnici može da odbaci tužbu kao
nedopuštenu. Dakle, deluje kao neotklonjiva procesna smetnja. Ne može se otkloniti ako je pravnosnažno presuđeno
između istih stranaka o istom predmetu spora. Sud kome je tužba podnesena mora odbaciti tužbu.
- Ako ne odbaci, nastupa jedna krajnje nepoželjna pravna posledica, da između istih stranaka o istom
predmetu spora imamo dve presude. E, sad, kad su te dve presude iste, nije strašno. Ali, šta će biti ako su te dve
presude različite? Koja će važiti – prva ili druga, ranija ili kasnija?
- Dakle, ova prva parnica je smetnja važenju druge, i zato nam važi prva. Međutim, postoje i drugačija
mišljenja. Prof. Triva koristi argument koji kaže LEX POSTERIOR DEROGAT LEGI PRIORI. Dakle, on smatra da
važi druga. Pitanje nije rešeno ZPP-om.

DEJSTVA PRESUDE

Što se tiče dejstava, pravnosnažne presude u zavisnosti od vrste kojoj pripadaju imaju različita dejstva.
1) Kondemnatorne presude – dakle presude kojima je tuženi obavezan na određenu činidbu, imaju izvršno
dejstvo. Dakle, mogu se prinudno izvršiti kad protekne paricioni rok. Dakle, nije dovoljno da su samo pravnosnažne,
potrebno je da istekne posle pravnosnažnosti i paricioni rok, ili za dobrovoljno izvršenje činidbe.
PRIMER: Imate prvostepenu presudu... B bude obavezan da tu... X vrati u roku od 15 dana licu A. Protiv te presude
lice B izjavljuje žalbu. Šta biva sa paricionim rokom? – On inače teče od dana dostavljanja. U ovom primeru, imamo
prvostepenu presudu, obavezan je njome tuženi da tužiocu vrati određenu sumu novca u određenom roku. Izjavi se
žalba, recimo sedmog dana roka.
- Šta biva? Da li se rok prekida ili obustavlja? Kakva je razlika između prekida i obustave roka?
- Prekinut rok počinje teći iznova. A kad je obustavljen rok, on se nastavlja tamo gde je stao.
- Žalba PREKIDA rok. Dakle, rok je prekinut.
- Sada, po toj žalbi drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu presudu, ona postaje time pravnosnažna. Kad
počinje teći paricioni rok?
- Od dana dostavljanja drugostepene presude, i to u celosti. Tek kada protekne taj paricioni rok nastupila je
izvršnost.
To dakle važi za presude kojima se usvaja kondemnatorni tužbeni zahtev.
2) Konstitutivne ili preobražajne presude – imaju konstitutivno dejstvo.
- Šta to znači?
- Da pravna posledica koja je izrečena presudom nastupa u momentu njene materijalne pravnosnažnosti. Kada
je presuda postala nenapadiva prema obema strankama.
Tu je dobar primer razvod braka. Dakle, od momenta kad je presuda postala pravnosnažna, bračni drugovi
mogu, svako od njih može da zaključi punovažno novi brak. Nema tu potrebe za izvršenjem. Bitna je ta pravna
promena. Stranka je išla samo za pravnom promenom i pravnu promenu je i dobila. Kada je recimo, razveden brak,
kada je osporeno očinstvo ili materinstvo, kada je ugovor poništen...
Naravno, odluka može imati i deklarativno dejstvo, u tom smislu što se pravnosnažnom presudom rešava
prethodno pitanje. Ako se između tih istih stranaka postavi pitanje koje je već rešeno pravnosnažnom presudom, onda
je svaki drugi sud i državni organ vezan tom presudom. Ne može drugačije rešiti prethodno pitanje nego što je rešeno
ovom, našom pravnosnažnom presudom.

Pravnosnažnost nije jedna apsolutna kategorija, ona je ograničena predmetom na koji se odnosi, subjektima
koje obuhvata, i vremenom. Pa tako govorimo o objektivnim, subjektivnim i vremenskim granicama pravnosnažnosti.
1) Objektivne granice pravnosnažnosti se tiču predmeta spora. Kaže ZPP: «Presuda je pravnosnažna
ukoliko je njome odlučeno o tužbenom zahtevu». Dakle, ako je sud omaškom propustio da odluči o jednom delu
tužbenog zahteva, o tome se može ponovo voditi spor i ponovo podneti tužba.

40
 - Suprotno, ako je presudom prekoračen tužbeni zahtev, da li deo kojim je prekoračen zahtev postaje
pravnosnažan?
- Postaje ako se stranka zbog toga ne žali!!! To je moguće samo kod kvantitativnog prekoračenja.
- A ako je promašen tužbeni zahtev? Ja sam npr. tražila razvod braka, a sud mi kaže «nema razvoda, evo ti
rastava (premda ne postoji u našem pravu)». Šta onda?
- Naravno, to uopšte nije pravnosnažno, i ja mogu ponovo da tužim.
Dakle, pravilo je da je pravnosnažna odluka, odluka kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu i samo u onoj
meri u kojoj je odlučeno. Ako se greškom propusti da se odluči o delu tužbenog zahteva, može se ponovo tužiti ali je
mnogo lakše tražiti dopunsku presudu. Ako je prekoračen tužbeni zahtev taj deo neće postati pravnosnažan, izuzev
ako tuženi propusti da se zbog toga žali, pa se onda uvodi neka fikcija preinačenja tužbe. Smatra se da je došlo do
prećutnog preinačenja tužbe na koje je tuženi pristao zato što se nije žalio. Može tako. Može ta fikcija.
2) Subjektivne granice pravnosnažnosti odnose se na subjekte koej presuda vezuje. Pravilo je da presuda
vezuje sud koji ju je doneo i da vezuje stranke, tužioca i tuženog, ili više njih ako je postojalo suparničarstvo na jednoj
ili na obe strane.
Međutim, tu ima nekih problema, pa ćemo se ovde malo više zadržati.
PRIMER: Ako imamo na jednoj strani jednog tužioca, na drugoj strani više tuženih, recimo da uzmemo da su
suparničari solidarni dužnici. Presuda deluje, kaže ZPP na odnos između tužioca i tuženog. Dakle, presuda važi
između A i B, između A i C, između A i D. Da li presuda važi i između B i C? B i D? C i D?
- Da li presuda vezuje suparničare...?
- Ne vezuje ih!!! Jer da ih vezuje ne bi bilo regresa. Ne vezuje ih i oni mogu sada jedni druge da tuže kako god
hoće. Prema jednom od njih će se sprovesti izvršenje, prema onom ko ima najviše para, i ko ne krije svoj račun i onda
on može da tuži ove druge.
Dakle, presuda deluje na odnos između suprotstavljenih stranaka: tužilac – tuženi; svaki tužilac – svaki tuženi. Ali ne i
između stranaka na istoj strani, sem kad su u pitanju sporovi roditeljskog statusa. Tada vezuje sve. Jednom utvrđeno
očinstvo sudskom presudom, ne može se kasnije osporavati bilo čijom tužbom. Bilo kojom tužbom, bilo koga od
obuhvaćenih lica, bez obzira ko je bio na jednoj strani prilikom vođenja prve parnice.
Pravilo po kome presuda vezuje stranke u njihovom međusobnom odnosu je jedno dosta labavo pravilo, zato
što kako vreme ide sve više i više postoji slučajeva proširenja pravnosnažnosti. Prvo, znate, presude u bračnim i u
statusnim stvarima deluju erga omnes. Ne samo prema strankama.
- Kako to bračna presuda deluje erga omnes?
- Ako je brak razveden, deluje tako što ja kao razvedena osoba mogu za sada da stupim u brak sa osobom
suprotnog pola, a moći ću kako se zakonodavstvo razvija da stupim u brak i sa osobom istog pola. Deluje dakle, erga
omnes – prema svim ljudima, i prema tom trećem sa kojim stupam u novi brak.
Takođe to isto važi i za presude o roditeljskom statusu. Presuda kojom je utvrđeno ili osporeno očinstvo ili
materinstvo deluje prema svima. Dakle, lice X je otac deteta ne samo u odnosu prema tom detetu, nego i za sva treća
lica.
Takođe i presude koje su donesene u statusnim stvarima pravnih lica deluju erga omnes. Jer sa tim moraju da
računaju sva treća lica koja stupaju u poslovne odnose sa takvim licem.
Međutim, ima i slučajeva proširenja pravnosnažnosti kada presuda deluje ni kao inter partes ni kao erga
omnes, nego prema tačno određenim trećim licima. Ali, tačno određenim. Recimo, presuda donesena između dve
stranke vezuje univerzalne sukcesore obeju stranaka. U slučaju da dođe do smrti fizičkog lica, ili do prestanka
pravnog lica, presuda koja se donese prema pravnom prethodniku deluje i na pravnog sledbenika. Ako je u pitanju
univerzalna sukcesija. A šta ako je u pitanju singularna sukcesija? Npr. ja sam tužena, vi me tužite i tražite mi pokretne
stvari, ja baš me briga, ja prodam koleginici stvari u toku parnice, i sad sud mene obaveže da vratim stvar. Da li ta
presuda vezuje nju? - Vezuje je ako je bila nesavesna. Ako je znala ili je morala znati da se o stvari vodi spor, tada vi
u postupku prinudnog izvršenja možete dokazivati da je obaveza sa mene prešla na nju. To možete, doduše, samo
javnom ispravom. Ako nemate javnu ispravu, morate da vodite novu parnicu.
Npr. kod stečaja. Ako se parniče dva stečajna poverioca, sad imamo čak i isplatne redove, mogu da se parniče
o postojanju potraživanja, o visini i o tome u koji isplatni red spadaju. Ako ih ima, recimo 50, a između dvoje se
donese presuda, ta presuda vezuje sve ostale učesnike u postupku namirenja, jer ako tako ne bi bilo mogli bi zlom
namerom sprečiti okončanje stečajnog postupka. Dakle, presuda koja se donese između dva stečajna poverioca vezuje
sve ostale stečajne poverioce. Oni ne mogu, iako nisu bili stranke osporavati postojanje potraživanja, njegovu visinu i
njegov isplatni rang.
3) Vremenske granice pravnosnažnosti – interesantne su sa dva stanovišta. Pravilo je da presuda deluje EX
TUNC – za ubuduće. Od momenta kad je postala materijhalno pravnosnažna, dakle formalno pravnosnažna prema
obema strankama, ona proizvodi svoja dejstva za budućnost. To pravilo ima izuzetaka. Ima presuda koje deluju
unatrag – EX NUNC.
- Kad će delovati EX NUNC? Koje presude mogu delovati EX NUNC?

41
 - Samo preobražajne u kojima je došlo do poništaja određenog pravnog odnosa. I izuzetno, one koje nisu
preobražajne a tiču se statusa. Za dete kome je utvrđeno ko mu je otac, deluje EX NUNC, unazad, on je otac od
rođenja.
- Koliko dugo u budućnost deluje presuda?
- Nema ograničenja. Mada, u praktičnom redosledu stvari nije to baš tako. Recimo, potraživanje koje je
utvrđeno pravnosnažnom presudom ima duži rok zastarelosti nego što je redovan. On je uvek 10 godina, bez obzira. A
redovan rok zastare je 3, 5 ili 1 godina, zavisno o kom potraživanju je reč. Dakle, posle toga vi imate potraživanje, ali
ga ne možete prinudno izvršiti ako vam dužnik stavi prigovor zastarelosti u izvršnom postupku. Onda recimo, presude
koje su donesene u nekim trajnim odnosima. Recimo, presuda o određenom iznosu izdržavanja, važi dok ne bude
zamenjana drugom presudom sa drugim iznosom izdržavanja jer je moguće da se prilike promene. Pa onda, recimo,
presuda kojom je dete povereno na čuvanje jednom roditelju važi doka se ne zameni nekom drugom presudom jer
mogu, takođe, okolnosti da se promene.
- I kao poslednje, tu se postavlja još jedno veoma važno pitanje – na koje stanje stvari se odnosi presuda, u
pogledu njenih vremenskih granica?
- Pa, na stanje stvari kakvo je postojalo u momentu zaključenja glavne rasprave. Ako posle toga nastupi neka
nova činjenica koja menja identitet tog spora, onda više nema delovanja pravnosnažnosti nego se može podneti nova
tužba, koja jako mnogo liči na staru.
PRIMER: A je tužio B za vraćanje duga. Glavna rasprava je održana 10.07.2004.godine. utvrđeno je da obaveza
tuženog dospeva 05.11.2004.godine. Sud će odbiti tužbeni zahtev kao preuranjen. Međutim, kad on tuži
06.11.2004.godine, i ništa se ne promeni, sud će usvojiti tužbeni zahtev. Da li se to protivi principu NE BIS IN IDEM?
Iste su stranke, ali šta nije isto? – Nije isti predmet spora. Jer identitet predmeta spora zavisi ne samo od posledice
koja se traži – obavezivanje tuženog da plati određenu sumu novca, nego i od činjeničnog osnova na kome je ta
pravna posledica zasnovana. A ovde jedna činjenica – dospelosti, totalno menja činjenični osnov. I, sud sada usvaja
tužbeni zahtev.

Dakle, vremenske granice, ono vreme na osnovu koga sud odlučuje vezuje se za momenat zaključenja glavne
rasprave. Ako se posle toga nešto desi, nastupi neka nova činjenica, ta nova činjenica daje mogućnost vođenja parnice
između istih stranaka o prividno istom predmetu spora, jer ona menja identitet predmeta spora. I najbolji primer za ti
je odlučivanje o nedospelom zahtevu.

SUDSKO PORAVNANJE
To je način meritornog rešavanja spora sporazumom parničnih stranaka – tužioca i tuženog.
Tu je potrebno da analiziramo nekoliko pitanja.
1) Prvo pitanje je šta se može smatrati sporazumom stranaka? ZPP ne reguliše pitanje sadržine tog sporazuma,
pa otuda moramo da se pozabavimo tim pitanjem onako kako je regulisano u ZOO kada je u pitanju vansudsko
poravnanje.
Smatra se da je onaj sporazum koji predstavlja poravnanje sporazum u kome je došlo do uzajamnog popuštanja
parničnih stranaka. Nije dakle, dovoljno da je samo jedna stranka popustila. Ako samo jedna stranka popusti to se
završava ili donošenjem presude na osnovu priznanja ili donošenjem presude na osnovu odricanja. Dakle, potrebno je
da to popuštanje bude uzajamno, da obe stranke u nekoj meri popuste, dakle, tužilac da odstupi donekle od svog
tužbenog zahteva, a tuženi od svoje odbrane. Međutim, nije neophodno da postoji ekvivalencija u popuštanju. Jedna
stranka može popustiti mnogo više, druga mnogo manje, bitno je da su obe uzajamno popustile.
Drugo, potrebno je da se radi o parnici u kojoj vlada raspravno načelo, načelo dispozicije . Dakle, da
nema mesta primeni čl.3 st.3 ZPP, jer isto kao i presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja, i
poravnanje se ne može zaključiti u onim parnicama u kojima odluka može zavisiti od primene prinudno-pravnih
propisa, i onda i od ex officio utvrđenih činjenica. Tako recimo, nema poravnanja u bračnim i roditeljskim sporovima,
izuzev kad je u pitanju poravnanje o visini iznosa izdržavanja. Ta parnica se može okončati poravnanjem.
To su materijalni uslovi koji su potrebni da bi se jedan sporazum stranaka definisao kao sudsko poravnanje.
Što se postupka tiče, moguće je nekoliko načina postupanja.
ZPP ostavlja mogućnost da stranke pre podnošenja tužbe pokušaju pred sudom da se sporazumeju sa
protivnom strankom. A ako se to postigne, takvo poravnanje, takav sporazum ima takođe karakter sudskog
poravnanja, no poravnanja zaključenog u vanparničnom postupku. Jer parnica nije počela da teče. Ali svejedno je. Jer
poravnanje zaključeno u vanparničnom postupku i ono zaključeno u parničnom postupku - imaju ista dejstva. Nema
nikakve razlike u dejstvima.
Redovno, međutim, do poravnanja dolazi u toku već započete parnice, dakle kada je tužba podnesena i
dostavljena tuženom, i to po pravilu, u nekom poodmaklom stadijumu postupka kada se stranke zasite od parničenja. I
sam postupak izgleda isto i kad je poravnanje traženo pre parnice i posle parnice. Naime, stranke koje su se
sporazumele o tome kako da okončaju spor, tu svoju izjavu o načinu na koji okončavaju spor daju na zapisnik pred

42
sudom. Kada zaključuju poravnanje posle podnesene tužbe, stranke se moraju kretati u granicama tužbenog zahteva.
Dakle ne mogu zaključiti poravnanje van granica tužbenog zahteva. Tako proističe iz ZPP, i to rešenje je dosta
kritikovano. Najviše ga kritkuje Leposava Karamarković u svojoj knjizi o sudskom i vansudskom poravnanju i
medijaciji, jer smatra ona, i misli s pravom poravnanje – to je i mogućnost da se svi sporni odnosi između stranaka
reše, pa i oni koji nisu bili zahvaćeni tužbom.
Ako je poravnanje traženo pre podnošenja tužbe, onda nema smetnji da se poravnanje zaključi o svim onim
odnosima koji su u materijalno-pravnom smislu sporni između stranaka.
Poravnanje se, dakle, zaključuje tako što se saopštava na zapisnik kod suda, i sud prima poravnanje na
zapisnik, s tim što sud može upozoriti stranke da je njihovo poravnanje nejasno, da se može postaviti pitanje
prinudnog izvršenja zato što nisu jasne obaveze stranaka na osnovu tog poravnanja. Ali on ne može da utiče na volju
stranaka da poravnanje zaključe. Pošto se stranke sporazumeju i potpišu poravnanje, momentom potpisivanja obeju
stranak poravnanje se smatra zaključenim.
Sud svojim rešenjem ne odobrava poravnanje. Sud može samo, ako smatra da je poravanje protivno
prinudnim propisima doneti rešenje kojim odbija zaključenje poravnanja i nastaviti vođenje parnice. Dakle, rešiće
stvar presudom, a ne poravnanjem. Ako takvih problema nema, ako sud nađe da je poravnanje u granicama tužbenog
zahteva, i u granicama čl.3 st.3 ZPP-a, onda sud neće donositi nikakvu posebnu odluku kojom odobrava poravnanje,
nego će se poravnanje smatrati zaključenim u momentu kada ga obe stranke potpišu.
Inače, poravnanje se može zaključiti sve do pravnosnažnosti presude. Dakle, stranke mogu dati inicijativu da
se poravnanje zaključi i dok traje žalbeni postupak, postupak pred drugostepenim sudom. Ali je za poravnanje opet
nadležan prvostepeni sud. Tako dugo vreme za zaključenje poravnanja ostavlja se strankama jer se smatra da je uvek
bolje da one reše spor sporazumno, nego da bude rešen sudskom odlukom.
Poravnanje nije bilo uređeno ZPP-om, a danas je to drugačije. Bilo je uređeno ZIP-om.
Naime, bitno je, pre nego što se analizira pitanje pobijanja poravnanja videti u čemu se sastoje dejstva
poravnanja.
Dejstva poravnanja
Poravnanje pre svega, stvara situaciju pravnosnažno presuđene stvari. I to čim se poravnanje potpiše
nastupa ista situacija kao da je presuda postala materijalno pravnosnažna. To znači najpre, da se poravnanje može
pojaviti kao izvršna isprava, dakle ono može imati izvršno dejstvo. Ako su poravnanjem predviđene neke prestacije,
odn. činidbe stranaka, i pošto protekne rok koji je u poravnanju određen za dobrovoljno izvršenje činidbe.
Takođe, za poravnanje važi princip NE BIS IN IDEM. Dakle, sud je dužan da u toku celog postupka ex officio
pazi na to da li je o istoj stvari između istih stranaka već zaključeno sudsko poravnanje.
- Postavlja se pitanje da li se dejstva pravnosnažne presude i dejstva poravnanja u celosti izjednačuju?
- Ne baš. Jer ako je jedno pitanje rešeno poravnanjem, ne može se smatrati da to pitanje ako se pojavi kao
prethodno pitanje, je pravnosnažno rešeno odlukom suda ili drugog nadležnog organa. U tome nema apsolutne
jednakosti. Odnosno, ZPP ne pridaje poravnanju isti značaj kakav ima sudska odluka sa rešenjem prethodnog pitanja.
Pobijanje poravnanja
Kažem, do danas nije bilo rešeno pitanje pobijanja poravnanja, a danas je rešeno u čl.325 ZPP time što je
rečeno da se poravnanje pobija tužbom. To je tužba za poništaj poravnanja. Međutim, zakonodavac ništa nije rekao o
tome iz kojih razloga se ova tužba može podneti, izuzev ako je u pitanju čl.3 st.3, dakle ako je poravnanje zaključeno
protivno prinudno-pravnim propisima. Najvažniji razlog za podnošenje tužbe neće biti čl.3 st.3 nego mana volje na
strani jednog ili oba lica koja su zaključila poravnanje (zabluda, pretnja, prinuda, prevara).
Kad se ova tužba podnese o njoj se odlučuje presudom i posle idu svi pravni lekovi koje inače ZPP predviđa
za bilo koju drugu presudu.

Medijacija
Jedna novina zakona jeste i u tome da se stranke mogu dobrovoljno podvrći i postupku medijacije pre nego
što podnesu tužbu. I tada će se smatrati da jedna stranka koja traži medijaciju podnosi drugoj predlog za zaključenje
poravnanja, pa će sud pozvati drugu stranu i upoznaće je sa tim predlogom. Predsednik suda bira posrednike, tj.
medijatore iz reda istaknutih pravnih stručnjaka koji su prethodno dobrovoljno šrihvatili da budu medijatori. Pred
medijatorima može se zaključiti samo poravnanje koje je vansudsko, ono nema karakter vansudskog poravnanja. Ali
kad se zaključi vansudsko poravnanje, ono medijatori dostavljaju sudu radi zaključenja sudskog poravnanja. I tu je
potrebno, opet, da se ispune sve formalnosti za zaključenje sudskog poravnanja, dakle da izjave satranaka iako su
ranije date u vidu vansudskog poravnanja budu sada date na zapisnik i potpisane, da bi se smatralo da su ispunjeni
uslovi za zaključenje sudskog poravnanja. Izjave koje su date u postupku medijacije ne mogu se koristiti u kasnijem
postupku niti ih medijator sme otkrivati, zato što se one smatraju izjavom poverljjivog karaktera.

UČEŠĆE TREĆIH LICA U PARNICI

Tu možemo razlikovati umešača (intervenijenta) i javnog tužioca kao umešača.

43
Umešač (intervenijent)
To je treće lice koje sudeluje u postupku koji teče između tužioca i tuženog. Kad kažemo da je treće lice,
postavlja se pitanje kakvu ulogu to treće lice ima?
Ono što je izvesno u našem postupku jeste da to treće lice nije stranka. Ono može imati položaj vrlo blizak
položaju stranke, ali ono nije stranka jer se presuda ne odnosi direktno na umešača, već samo pod određenim
uslovima.
Umešač nije ni punomoćnik stranke jer radnje u postupku koje on preduzima on ne preduzima u ima i za
račun stranke nego u svoje ime.
Najbliže što bi se moglo reći o položaju umešača jeste da je umešač – pomagač stranke. On pomaže stranci da
vodi spor, zato što ima svog sopstvenog interesa da uspe u sporu. I tu dolazimo do drugog dela ovog pojma. Umešač
nije bilo koje treće lice koje sudeluje u parnici koja teče između tužioca i tuženog, to je treće lice koje ima pravni
interes da jedna od stranaka, tužilac ili tuženi pobedi u toj parnici.
Umešač je treće lice koje sudeluje u parnici koji teče između tužioca i tuženog, i koje ima pravni interes
da u toj parnici pobedi jedna od stranaka, tužilac ili tuženi. Toj stranci za koju ima interesa da pobedi, umešač se
pridružuje kao pomagač. Dakle, kakav je kvalitet tog pravnog interesa koji postoji za pobedu jedne od stranaka?
Najpre, podvlačim, da je potreban pravni interes. Ekonomski interes, koji je čisto ekonomski interes. Lični
interes. Psihološki interes nije dovoljan da opravda učešće umešača u parnici. Recimo, ako bi ste imali parnicu u kojoj
lice A podnosi tužbu protiv lica B, tražeći vraćanje neke sume novca koju je pozajmilo tom licu. Da li lice B može da
kaže «e, sad ja zovem mog bračnog druga da mi pomogme u vođenju spora. Jer ako ja izgubim ovaj spor smanjiće se
naša zajednička imovina, pa zato moj bračni drug ima interesa da u tom sporu uspem». Ako bi smo tako rezonovali,
onda bi parnica protiv svakog ko je tužen, a u braku je, dovodila do mešanja bračnog druga. bračni drug svakako ima
ekonomski interes da tuženi pobedi u ovoj parnici, ali teško bi se moglo tvrditi da ima pravni interes, izuzev ako
zajedno nisu ugovarali, zajedno se bavili tim pitanjem, ali onda bi se pridružilo treće lice ne zato što je bračni drug,
nego zato što ima neki osobeni pravni interes za uspeh u ovoj parnici. Dakle, potreban je pravni interes. Nije dovoljan
ekonomski interes, nije dovoljan ni interes da ću se ja pridružiti da komšiji crkne krava, nije mi važno da li će se dobiti
spor, ja ću nju ili njega malo izazivati, vređati...
- U čemu se taj pravni interes sastoji?
- On se sastoji u tome da pobedi stranka kojoj se pridružujemo. Jer, ako stranka izgubi, šta će se desiti?
- Ili će ta stranka koja izgubi steći regresno pravo prema umešaču pa će voditi nekakav spor, ne mora regresni,
pa će umešač, treće lice biti izloženo nekom novom postupku u kome stranka kojoj se ranije pridružio ima izgleda da
uspe. Ili će, čak, nastati neka druga šteta po umešača, utoliko što će morati da trpi recimo, nekakvo izvršenje na
delovima svoje imovine.
PRIMER: Imate kupoprodajni ugovor između lica A i B. A je prodavac, B je kupac. Među obavezama koje svaki
prodavac ima je i obaveza zaštite od evikcije. Mora se pružiti pomoć kupcu ukoliko se pojavi neko treće lice sa
pretenzijom da je on vlasnik stvari. I sad se pojavljuje lice C. Stvar je prodata licu B, u njegovoj je državini. Lice C,
sada kao tužilac podnosi tužbu protiv lica B kao tuženog, tražeći od suda da lice B obaveže na vraćanje stvari.
Naravno, B će - šta? Šta bi ste vi uradili, šta bi bio vaš prvi impuls da uradite? - Da pozovete prodavca da vas zaštiti
od evikcije, a on će to uraditi kao umešač, ne može kao stranka, on je treće lice, umešač. Jer ako B izgubi ovu parnicu,
šta će se desiti? – Ako B izgubi, onda će lice A radi neispunjenja obaveze zaštite od evikcije dugovati naknadu štete
licu B, i moraće da plati. Prema tome, lice B će morati da se «napregne», da tu štetu ostvari. Prema tome, oboje imaju
interesa da se C meša na strani lica B, da bi se izbegla neka nova parnica, da bi se izbegao nastanak neke nove
obaveze ili na strani umešača ili na strani onog lica koje je parnicu izgubilo.

Sada da vidimo koji su uslovi za stupanje umešača u parnicu.

1) Pravni interes – kao što je već pomenuto
2) Druga grupa uslova tiče se vremena – koje je to vreme u kome umešač može stupiti u parnicu? Kaže ZPP,
pomalo nejasno, da umešač može stupiti u parnicu do pravnosnažnog okončanja parnice, iako nije učestvovao u
prvostepenom postupku, što znači – šta? – Da može da se pridruži stranci bilo tako što će izjaviti žalbu, bilo tako što
će se pridružiti toj žalbi, bilo tako što će u toku žalbenog postupka preduzimati neke druge radnje. A može čak i posle
pravnosnažnog okončanja postupka, ako je (kaže ZPP) postupak nastavljen podnošenjem vanrednog pravnog leka. To
znači da treće lice, umešač, ne može podneti vanredni pravni lek, ali može da se pridruži stranci koja je podnela
vanredni pravni lek. Dakle, što se tiče vremena – od kad je parnica počela da teče, od dostavljanja tužbe tuženom, pa
do pravnosnažnog okončanja spora.
Postavlja se i pitanje nadležnosti, ko odlučuje o učešću umešača?
- O učešću umešača odlučuje sud. I sud nije vezan ni predlogom umešača, ni predlozima stranaka, sud
slobodno ocenjuje da li treće lice ima ili nema pravni interes da se meša.
Povod mešanja nije beznačajan. Kako i zašto dolazi do toga da se treće lice umeša?
- Treće lice se može umešati na poziv stranke. I ako ga je stranka pozvala i treće lice se ne umeša, to za njega
predstavlja izvestan rizik, zbof eventualnih kasnijih posledica. Dakle, bolje mu je da se umeša.

44
 S druge strane, ako postoji potreba da se pozove treće lice da se meša, a stranka to propusti, onda za stranku
nastupa rizik jer umešač neće biti vezan presudom, i stranka može da izgubi i prvi spor, u kome je umešač trebao da se
meša, i drugi spor – koji će povesti protiv umešača.
Takođe, može treće lice saznati i samo i umešati se u postupak. U tom slučaju, ako je stranka pozvala treće
lice da se meša, onda se ona ne može protiviti njegovom mešanju. Protivnik se uvek može protiviti, ali sud
protivljenjem nijedne stranke nije vezan, on suvereno odlučuje da li su ispunjeni uslovi za mešanje, a najvažnijji uslov
je svakako – pravni interes.
- Ako sud odbije učešće umešača, da li se protiv tog rešenja umešač može žaliti?
- Može! Dopuštena je posebna žalba. Ali, nije dopuštena revizija protiv drugostepenog rešenja kojim se to
rešenje potvrđuje, jer to nije rešenje koje okončava spor. Njemu sel, dakle, daje mogućnost da se bori za to svoje
svojstvo umešača i posle prvostepene odluke.
- Sad se postavlja pitanje kakav je položaj umešača? Kad jednom uđe u parnicu, sud mu dozvoli da se meša,
postavlja se pitanje šta on tu sad radi, zbog čega uopšte sudeluje u toj parnici?
- Umešač sudeluje u parnici da bi pomagao stranci. Znači da on tu preduzima nekakve parnične radnje. On,
dakle, pored stranke preduzima parnične radnje, ali te parnične radnje ne deluju kao da ih je sama stranka preduzela.
Jer, umešač nije stranka.
- Od čega zavisi kako će delovati parnične radnje?
- Prvo, zavisi od držanja stranke. Ako stranka kaže «ne, ja neću dejstvo te radnje» - radnja neće delovati. Ili,
čak stranka i ne mora to izričito ni da kaže, stranka može da preduzme radnju suprotne sadržine i onda će važiti radnja
koju je preduzela stranka.
Ako stranka ne preduzima nikakve radnje i ne izjašnjava se o radnjama umešača, onda radnje umešača deluju
ako su korisne za stranku.
- Od čega još može zavisiti da li će delovati radnje umešača?
- Od toga da li umešač ima položaj običnog umešača ili umešača sa položajem jedinstvenog suparničara.
Dakle, imamo i tog kvalifikovanog umešača, koga naš zakonodavac zove – umešač sa položajem jedinstvenog
suparničara. To je treće lice koje bi, da je obuhvaćeno tužbom, imalo isti položaj kao i jedinstveni suparničar. A
položaj jedinstvenih suparničara je takav da se prema njima mora jednako odlučiti. Sud mora doneti odluku iste
sadržine i mora ih isto tretirati u procesno-pravnom smislu.
Ako umešač ima položaj jedinstvenog suparničara, onda njegove radnje mogu delovati i kada im se stranka izričito
protivi, pod uslovom da su korisni. Jer, princip i mehanizam jedinstvenog suparničarstva je takav da u slučaju
preduzimanja radnje različite sadržine, važi princip najpovoljnije preduzete radnje.
Sudski umešač nije stranka, i on ne može preduzimati radnje raspolaganja predmetom spora, dispozitivne
radnje kao što su: priznanje tužbenog zahteva, povlačenje tužbe, odricanje od tužbenog zahteva, zaključenje
poravnanja. Ne može ni podneti tužbu, iako to nije dispozitivna radnja, jer onaj ko podnosi tužbu taj je tužilac.
Intervencijsko dejstvo presude – dejstva presude na umešača
Učešće umešača u jednoj parnici ima za cilj da spreči donošenje presude koja je nepovoljna za stranku na
čijioj se strani meša.
- Međutim, postavlja se pitanje šta će biti ako po tu stranku bude donesena nepovoljna presuda, i gde se
ispoljava dejstvo te presude?
- Vraćamo se na primer sa zaštitom od evikcije. Prvo što imamo – imamo kupoprodajni ugovor između lica A
i lica B. A je prodavac, B je kupac. Pojavljuje se lice C koje tvrdi da je vlasnik stvari, i protiv lica B podnese
reivindikacionu tužbu. Lice B kao tuženi zove u pomoć lice A, svog prodavca, koji je umešač u toj parnici. Sad se
vodi parnica, i sud donese presudu kojom usvoji tužbeni zahtev i obaveže lice B da preda stvar licu C. Dakle, jedna
presuda koja je donesene nepovoljno za tuženog, za lice na čijoj strani je bio umešač.
- I sada – šta?
- Lice B je ostalo bez novca koje je dalo za stvar, ostalo bez stvari, i njemu preostaje samo da traži naknadu
štete od lica A koje je bilo prodavac, a i umešač u parnici. I traži on naknadu štete, a lice A, po našem starom dobrom
običaju kaže «ma ko tebe šiša». I onda licu B ne preostaje ništa drugo nego da povede parnicu, u kojoj je sada on
tužilac, a umešač iz ranije parnice je sada tuženi. I sad se vodi parnica radi naknade štete zato što A, tuženi u ovoj
novoj parnici nije zaštitio B od evikcije. Presuda donesena u prvoj parnici, između C kao tužioca i B kao tuženog, gde
je A sudelovao kao umešač vezuje sud stranke u drugoj parnici.
- Kako vezuje?
- Da li može sad A, koji je tužen, da se brani time da je bio vlasnik stvari?
- Ne može!!! Ova presuda kojom je C vraćena stvar kao vlasniku, prejudicijelno deluje u ovoj parnici i A ne
može sa uspehom da istakne taj prigovor.
Dakle, c je vlasnik, i ako sud ima taj ugovor između A i B, gde se vidi da se A pojavljuje kao prodavac i da
ima obavezu zaštite od evkcije, sud će budući da je vezan time da je C vlasnik, vrlo lako samo izračunati koliku je
štetu pretrpelo to lice B, i obavezati A da mu tu štetu naknadi.
Ali, vidite, intervencijsko dejstvo nije isto kao ostala dejstva pravnosnažne presude, jer se ono može otkloniti.

45
 - Dejstvo pravnosnažnosti, po normalnom toku stvari, kako možete da otklonite?
- Tako što izjavite vanredni pravni lek, pa ako po njemu uspete.
- E ovde, vidite, pošto ovo nije tipično dejstvo pravnosnažnosti, ne postoji identitet stranaka, tu se
pravnosnažnost može otkloniti običnim prigovorom, PRIGOVOROM LOŠE VOĐENOG SPORA, gde će tuženi da
kaže «jeste, ti si mene kasno pozvao da se umešam, ja uopšte nisam znao da parnica teče, pozvao si me u žalbenoj
fazi, kad ja, recimo, nisam mogao neke nove činjenice da istaknem». Ili će raći «jeste, ti si mene na vreme pozvao i
sve je to u redu. Ali, kad sam ja preduzeo određenu radnju, predložio dokaz, ti si rekao, e ja neću tu radnju, a da je taj
dokaz bio izveden, postupak bi uspeo». Dakle, može se desiti da je B, ova «žrtva» svega toga, u ovoj prvoj parnici bio
nedovoljno oprezan, može se dogoditi da uspe prigovor lošeg vođenja postupka, dakle «otpada» dejstvo prve presude,
sud se ponaša kao da prve presude uopšte nema, nije njome vezan, i B može da ostane bez novca koji je za dalo, bez
stvari i bez naknade štete.
Odmah da vam kažem, da intervencijsko dejstvo presude uopšte nije uređeno u ZPP-u. Sve ovo što sam vam
ispričala jeste dosta čvrst stav VSS do koga je došlo recepcijom naučnog učenja prof. Poznića a to je zapravo recepcija
nemačkih i austrijskih iskustava i primene nemačkih odredaba na našeg umešača.

Javni tužilac
On može da se meša u interesu kontrole čl.3 st.3 ZPP-a, dakle javnog poretka, ne treba mu nikakav
pojedinačan interes. Ne treba mu ni odluka suda, i on može da preduzima sve radnje i ako im se stranke protive. To je
jedina razlika između umešača i j. Tužioca kao umešača.

PRAVNI LEKOVI
Pravni lek je parnična radnja stranke kojom stranka traži od nadležnog suda da stavi van snage pobijanu
odluku.
Koji će sud biti nadležan, zavisi od vrste pravnog leka.
Po pravilu, pravni lek je parnična radnja stranke. Međutim, može od toga biti odstupanja i to odstupanje je -
zahtev za zaštitu zakonitosti. To je pravni lek koji je parnična radnja javnog tužioca, a ne stranke u postupku.
Što se tiče klasifikacije, odnosno vrsti pravnih lekova, tu moramo da analiziramo više kriterijuma za
klasifikaciju.
1. Onaj koji je najčešći, jeste izvršen prema objektu pobijanja, prema karakteristikama odluke koja se pobija. U
skladu sa tim kriterijumom, pravni lekovi se dele na:
1) Redovne pravne lekove
2) Vanredne pravne lekove

Redovni pravni lekovi su pravni lekovi koji se izjavljuju protiv nepravnosnažnih sudskih odluka. A vanredni
su oni koji se izjavljuju protiv pravnosnažnih sudskih odluka.
Redovni pravni lekovi su mnogo šire ostvareni u pogledu razloga nego vanredni. Vanredni pravni lek bi trebao
da bude izuzetak u sistemu pravnih lekova.

Redovni pravni lekovi su kod nas:

1) Žalba protiv presude
2) Žalba protiv rešenja
3) Direktna revizija – revizija kojom se preskače žalbena instanca, pod uslovima koji su određeni zakonom

Što se tiče vanrednih pravnih lekova to su:

1) Revizija protiv presude
2) Revizija protiv rešenja
3) Direktna revizija – pod određanim uslovima (ona je dakle, i redovan i vanredan pravni lek)
4) Predlog za ponavljanje postupka
5) Zahtev za zaštitu zakonitosti
6) Tužba za poništaj poravnanja
2. Druga podela je prema nadležnosti... prema dejstvima pravnog leka:
1) Oni pravni lekovi čije je jedno od dejstava da zasnivaju nadležnost višeg suda, zovu se DEVOLUTIVNI
PRAVNI LEKOVI. Žalba je uvek devolutivan pravni lek u parničnom postupku. Nije uvek u vanparničnom, ali u
parničnom jeste. I o njoj odlučuje uvek viši sud u odnosu na sud koji je doneo pobijanu odluku. A revizija može biti i
devolutivan pravni lek, ako je, recimo drugostepenu presudu doneo Okružni sud, a revizija se izjavljuje VSS – tada je
devolutivan.

46
 2) A može biti i remonstrativan. Remonstrativni pravni lekovi (refrakcioni) su oni pravni lekovi o kojima
odlučuje sud koji je doneo pobijanu odluku. Tipičan refrakcioni pravni lek je predlog za ponavljanje postupka. Ako
tužbu za ponišatj poravnanja shvatimo kao pravni lek, takođe i to bi bio refrakcioni pravni lek.

3. S obzirom na kriterijum poštovanja principa kontradiktornosti, tu razlikujemo:

1) Jednostrane
2) Dvostrane
3) Trostrane pravne lekove
Dvostrani pravni lekovi su oni koji se moraju dostaviti protivnoj stranci na odgovor, na izjašnjenje, tu se mora
poštovati princip obostranog saslušanja i princip kontradiktornosti. Takve su: žalba protiv presude, predlog za
ponavljanje postupka...
Ima i trostranih pravnih lekova, kao što je recimo, revizija. Revizija ne samo da se dostavlja protivniku na
odgovor, nego se dostavlja i javnom tužiocu, da bi javni tužilac odlučio hoće li podići zahtev za zaštitu zakonitosti ili
neće. Zahtev za zaštitu zakonitosti je dvostrani pravni lek koji se dostavlja obema parničnim strankama.
A ima jednostranih pravnih lekova, dakle onih u kojima sud nije dužan da poštuje princip kontradiktornosti,
nego o pravnom leku odlučuje i pre nego što je dao mogućnost protivnoj stranci da se izjasni. To je, npr. žalba protiv
rešenja.
To je jedno loše rešenje zato što je protivno Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.
Pogotovo ako se ne dostavlja na odgovor suprotnoj stranci ona žalba o kojoj se odlučuje meritorno. Recimo, žalba
protiv rešenja o troškovima postupka je žalba o kojoj je odlučeno meritorno, ne o procesnom pitanju. I takva žalba se
mora dostaviti protivniku na odgovor.

ŽALBA PROTIV PRESUDE

To je jednostrana parnična radnja stranke kojom stranka traži od suda da prvostepenu presudu stavi van snage.
- Što se tiče uslova za dopuštenost, misli se na dopuštenost žalbe kao parnične radnje, od čega zavisi da li je
žalba dopuštena?
- Prvo, mora biti blagovremena. U opštem parničnom postupku, rok za žalbu iznosi 15 dana, u posebnim
parničnim postupcima po pravilu je kraći, iznosi 8 dana. Teče od dana dostavljanja presude. Rok za žalbu, isto kao i
paricioni rok, prekida se izjavljivanjem žalbe i počinje iznova da teče.
- Drugo, potrebno je da se stranka prethodno nije od žalbe odrekla, niti je od već jednom izjavljene
žalbe odustala. To je negativan uslov koji se sastoji u tome da se stranka nije odrekla prava na žalbu, pravo na žalbu
je ustavno pravo, stranka ga se može odreći, niti je od već izjavljene žalbe odustala, to znači povukla žalbu koju je već
izjavila. Jer odricanje i odustanak od žalbe su neopozive parnične radnje koje dovode do pravnosnažnosti presude za
tu stranku, dakle ta stranke ne može više da izjavi žalbu.
- Sledeći uslov za dopuštenost žalbe jeste – pravni interes za žalbu.
- Kad stranka ima pravni interse za žalbu?
- Onda kada nije uspela u sporu. I samo u onolikoj meri u kojoj nije uspela u sporu.
- Ako je u celosti usvojen tužbeni zahtev, koja stranka ima pravni interes za žalbu?
- Samo tuženi!
- Ako je u celosti odbijen tužbeni zahtev?
- Samo tužilac.
- A ako je delimično usvojen, a delimično odbijen?
- Obe stranke, za onoliko za koliko nisu uspele u sporu.
Da li su uspeli u sporu ili ne, ceni se isključivo prema izreci presude. Stranka može biti nezadovoljna
obrazloženjem koliko god hoće, ona ne može da izjavi žalbu zato što je nezadovoljna obrazloženjem. Ona eventualno,
može da traži ispravljanje presude ako je došlo do nekih grešaka u datumima, brojevima, imenima... ali ne može da
izjavi žalbu zato što joj se ne sviđa obrazloženje presude.
- Takođe, žalba mora biti, kao i svaki drugi podnesak, uredna. Mora sadržati sve ono što podnesak mora da
sadrži a i specifične elemente koje žalbeni podnesak mora da sadrži. A žalba mora da sadrži označenje presude koja se
pobija, izjavu da li se presuda pobija u celosti ili delimično, razloge žalbe i potpis podnosioca.
- Ako fali bilo šta od toga, šta će biti? Kom se sudu žalba podnosi?
- Prvostepenom - za drugostepeni. Taj deo postupka je u nadležnosti prvostepenog suda. Ako je žalba
nepotpuna, onda će se žalba vratiti žaliocu na dopunu, ostaviće mu se rok. Ako taj rok bezuspešno protekne, smatraće
se da je on odustao od žalbe, a ako se žalba vrati neispravljena, onda će sud doneti rešenje kojim žalbu odbacuje kao
nedopuštenu.
- Žalba mora biti izjavljena od ovlašćenog lica. Ko dolazi u obzir kao izjavilac žalbe?
- Stranka, njen punomoćnik, zakonski zastupnik, i umešač, ako se stranka tome ne protivi i ako se prethodno
nije odrekla žalbe, ili od svoje već izjavljene žalbe odustala.

47
Žalbeni razlozi
Kod nas je podela žalbenih razloga izvršena jednom naučnom metodom. U čl. 360 ZPP-a nabrojani su razlozi
zbog kojih se može žalba izjaviti. To je:
1) Bitna povreda odredaba parničnog postupka;
2) Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje;
3) Pogrešna primena materijalnog prava

1) Bitne povrede odredaba parničnog postupka se dele na apsolutno bitne i relativno bitne, i ta lista
apsolutno bitnih povreda je sadržana u čl. 361 ZPP-a. Ima 12 tačaka.
Kad je reč o apsolutno bitnim povredama, radi se povredi neke procesne norme. I to o povredi procesne norme
za koju zakon uzima da je toliko važna da bi uvek dovela do netačne presude. Za razliku od relativno bitnih povreda,
koje nisu taksativno nabrojane, i gde sud mora da ocenjuje konkretni učinak povrede, dakle da utvrđuje da li je
povreda takva da je uticala ili čak mogla uticati na pravilnost i valjanost presuđenja. Ovde, međutim, sud ih uzima čim
su utvrđene kao razlog za ukidanje presude. I one se mogu nekako unutrašnje grupisati.
Tu imate sve one povrede koje se tiču nadležnosti suda. Ako je sudio sud druge vrste (npr. sudio je sud opšte
nadležnosti a bio je nadležan TS); ako je sudio kao stvarno nadležni niži sud a trebao je viši, ali obrnuto nije povreda;
ako je sudio mesno nenadležni sud a stranka se zbog toga žali (dakle tu neće voditi računa o mesnoj nadležnosti
računa sud ex officio).
Imate grupu procesnih pretpostavki koje se tiču stranaka. Dakle: stranačka sposobnost, parnična sposobnost,
uredno zakonsko zastupanje, uredno punomoćje, uredno zastupanje pravnog lica.
Onda imate neke razloge koji se tiču posebnih vrsta presuda: presuda zbog propuštanja, na osnovu priznanja,
na osnovu odricanja, ako je sud povredio neku odredbu koja važi za donošenje ovih presuda.
Pa, onda imate neke povrede koje se tiču načela. Recimo, načelo kontradiktornosti. Ako je protivzakonitim
postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, onemogućeno stranci da raspravlja pred sudom. Nije dovoljno da
bude otežano, potrebno je da joj bude onemogućeno. Jer, apsolutno bitne povrede treba usko da se tumače.
Ako je povređeno načelo javnosti, ako je sud protivzakonito isključio javnost sa glavne rasprave. Ali obrnuto nije
apsolutno bitna povreda. Ako javnost nezakonito prisustvuje raspravi, onda je to relativno bitna povreda.
Načelo o upotrebi jezika i pisma. Ako je sud odbio zahtev stranke da upotrebljava u postupku svoj jezik i pismo.
Princip ne bis in idem. Ako je odlučeno o zahtevu o kome je već pravnosnažno presuđeno, ili o kome je zaključeno
sudsko poravnanje.
Imate tu novu apsolutno bitnu povredu, koja glasi: Ako je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta
posle zakonom propisanog roka.
Imate povredu principa oficijelnosti. Ako je odlučeno o zahtevu kojim stranka ne može raspolagati.
Ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Misli se na povredu pravila o pismenom sastavu
presude, naročito ako je izreka nerazumljiva, ako je protivrečna samoj sebi, ako postoje protivrečnosti između izreke i
obrazloženja, ako postoje protivrečnosti u samom obrazloženju, ako jedno stoji u spisima a drugo u obrazloženju...

2) Drugu grupu čini pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

- Pogrešno utvrđeno činjenično stanje postoji kada?
- Kad sud smatra da jedna činjenica postoji, a nje u stvarnosti nema. I obrnuto. To je obično posledica neke
procesne greške.
A nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji ako sud neku činjenicu nije utvrdio. Činjenicu na koju upućuje
materijalno pravna norma. I to će redovno biti posledica različitog materijalno-pravnog shvatanja prvostepenog i
drugostepenog suda. Prvostepeni sud misli da je bitna jedna materijalno-pravna norma, a drugostepeni sud kaže «ne,
nije norma X nego norma Y, i zato ti je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
Jedan od oblika nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja jesu nove činjenice i novi dokazi. E, sad tu postoji
jedna novina. Po ranijem tekstu ZPP-a, nove činjenice i novi dokazi su se mogli isticati bez ograničenja.
- Po novom tekstu, pod kojim uslovima se mogu isticati nove činjenice i novi dokazi?
- Samo ako žalilac učini verovatnim da te činjenice nije mogao izneti ranije jer za njih nije znao, kao i da te
dokaze nije mogao pribaviti ranije.
Sada sud treba da utvrđuje u drugostepenom postupku, u žalbenom postupku, da li je verovatno ili nije
verovatno da neke činjenice nisu ranije mogle biti iznete.

3) Pogrešna primena materijalnog prava – tu nema ničeg novog. Ona postoji kada je sud primenio normu
koju nije trebalo da primeni. Ili je ispravno primenio normu, koju je baš trebalo primeniti, ali ju je pogrešno
protumačio. Tako da se ova povreda može pokazati kao greška u supsumciji, u podvođenju pod pogršnu normu, a isto
tako i kao greška u tumačenju. Sud na pravilnu primenu materijalnog prava pazi ex officio.

Postupak po žalbi

48
 Pre svega, po žalbi postupa i prvostepeni i drugostepeni sud. Žalba se upućuje drugostepenom sudu preko
prvostepenog suda. I prvostepeni sud tu nije samo «poštar». On ima ovlašćenje, ima i obavezu da ispita dopuštenost
žalbe. On može da odbaci žalbu kao nedopuštenu, ako zaključi da je neblagovremena, da je izjavljena od lica koje
po zakonu ne može da izjavi žalbu, od lica koje nema pravni interes, od lica koje se odreklo žalbe ili od nbje odustalo,
od lica koje nije stranka, niti umešač, niti punomoćnik stranke. Može da odbaci žalbu i ako je pokušao da otkloni
nepravilnost u... žalbe, pa to stranka nije učinila.
- Ako ne odbaci žalbu, prvostepeni sud šta radi sa žalbom?
- Dostavlja je protivniku na odgovor, koji ima rok od 8 dana da pismeno odgovori na žalbu. Kada taj rok
protekne i kad stigne odgovor, spisi se zajedno sa žalbom upućuju višem sudu na odlučivanje, jer samo viši sud može
meritorno da odlučuje o žalbi.
Vidite, time što je konkludentno prvostepeni sud rekao «ova žalba je dopuštena», time što je uputio stvar
višem sudu, to opet ne vezuje drugostepeni sud. Drugostepeni sud opet može da ispituje da li je žalba dopuštena ili
nije dopuštena i može, suprotno stavu prvostepenog suda da utvrdi npr. da je žalba neblagovremena, da prvostepeni
sud jednostavno nije dobro izbrojao dane i...
Ali njegova osnovna dužnost sastoji se u tome da odluči o osnovanosti žalbe, dakle da li je žalba osnovana pa
zato treba promeniti ili ukinuti prvostepenu presudu, ili je žalba neosnovana pa je treba odbiti i prvostepennu presudu
potvrditi.

Odluke drugostepenog suda po žalbi

Tu možemo sve te odluke podeliti na:
1) Rešenje i
2) Presudu

1) Rešenje
- Kad će drugostepeni sud doneti rešenje?
- Prvo, kad odbacuje žalbu kao nedopuštenu. (1)
- Kad će još?
- Kada ukida prvostepenu presudu i vraća stvar prvostepenom sudu na ponovno suđenje. (2)
- Kad će još doneti rešenje?
- Kada ukida prvostepenu presudu i upućuje predmet nadležnom sudu. (3)
- Kad će to biti?
- Kad je apsolutno bitna povreda koja se tiče nadležnosti.
- Kad još može da se donese rešenje?
- Može da ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu kao nedopuštenu. (4)
- Kad će to uraditi?
- Može to da uradi ako ustanovi da neka od stranaka nema stranačku sposobnost. Da je pravnosnažno
odlučeno o istom predmetu spora između istih stranaka. Da je žalba neblagovremeno podnesena. Dakle, to bi bili
slučajevi da ne spada stvar uopšte u sudsku nadležnost, nego u nadležnost upravnog organa.
Dakle, vidite, u slučajevima pod (1) i (4) donošenjem rešenja okončava se postupak. Ovde sud odbacuje žalbu
kao nedopuštenu, i prvostepena presuda postaje pravnosnažna. U slučaju pod (4) on ukida prvostepenu presudu i
odbacuje tužbu, dakle čini ono što je trebalo da učini još prvostepeni sud u ranoj fazi postupka, nema mesta iz
procesnih razloga, sudskoj zaštiti.
A u ovim slučajevima kad on ukida prvostepenu presudu i vraća stvar istom sudu ili upućuje nekom drugom
sudu na ponovno suđenje – tu postupak nije okončan. Sud sa ukidanjem vraća stvar u prvostepeni postupak, i
oživljavaju sva ona prava koja stranka i inače ima u prvostepenom postupku. Znači, može se tužba preinačiti, povući,
priznati tužbeni zahtev, odreći se od tužbenog zahteva, može se dodavati novi... Dakle, može sve što se inače dešava u
prvostepenom postupku.
Novina je sada ovde, da ukidanje prvostepene presude i vraćanje na ponovno suđenje nije više moguće
neograničeni broj puta, nego će drugostepeni sud kada je već jednom ukinuo presudu, drugi put morati da održi
raspravu i na osnovu te rasprave mora meritorno da odluči, ne može više da ukida. To rešenje je usvojeno u zakonu da
bi se što pre okončao postupak.

2) Presuda
- Kad će drugostepeni sud doneti presudu?
- Prvi slučaj je najlakši – kada odbije žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu. Prećutno se smatra da je u
izreci sadržano isto ono kako je odlučio sud u prvostepenoj odluci. I, dejstva pravnosnažnosti se izvode iz
drugostepene a ne iz prvostepene odluke.
- Drugo, drugostepeni sud će doneti presudu i onda kada usvaja žalbu i preinačuje prvostepenu presudu. A
to znači – meritorno odlučuje drugačije nego što je odlučio prvostepeni sud.

49
 - Kad će doći do preinačenja?
- Slučajevi preinačenja su ograničeni. Ne može se uvek preinačiti.
- Prvo, kad je sud pogrešno primenio materijalno pravo, a nijedan drugi razlog ne stoji: nema bitnih povreda,
nema pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. To je jako retko.
- Drugo, kada je drugostepeni sud održao raspravu i na toj raspravi utvrdio drugačije činjenično stanje, on će
na to činjenično stanje primeniti odgovarajuću materijalno-pravnu normu, i doneti drugačiju odluku.
- Onda kada nije održao raspravu, ali je dokazivanje u prvostepenom postupku vršeno putem indicija, pa iz tih
indicija drugostepeni sud izvede drugačiji zaključak nego što je izveo prvostepeni sud i na tom drugačijem zaključku
on zasnuje svoju presudu.
- I najzad, ako smatra da je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave, i posredno izvedene dokaze, a odluka
suda je zasnovana isključivo na tim ispravama i posredno izvedenim dokazima.

ŽALBA PROTIV REŠENJA

Ovo ću vam izložiti kroz razlike.
Žalba protiv presude je dvostrani pravni lek jer se dostavlja na odogovor protivnoj stranci. Žalba protiv
rešenja je jednostrani pravni lek, o njoj se odlučuje bez dostavljanja na odgovor protivnoj stranci.
Što se tiče uslova za dopuštenost, uslovi su manje više isti, sem što je rok uvek kraći. Iznosi 8 dana, a u nekim
postupcima može iznositi i 3 dana. Recimo, rok za žalbu protiv rešenja o privremenoj meri iznosi 3 dana.
E, sad, jedna vrlo značajna razlika postoji u pogledu objekta koji... Vidite, svaka prvostepena presuda može se
pobijati žalbom. Ali, kad je u pitanju žalba protiv rešenja, tu možemo razlikovati 3 vrste rešenja:
1) Prvu grupu čine rešenja protiv kojih žalba uopšte nije dopuštena. Ne mogu se pobijati žalbom.
- Koja su to rešenja?
- To su rešenja o upravljanju postupkom. Recimo, zakazivanje i odlaganje ročišta, o izvođenju dokaza.
To je grupa rešenja koje se uopšte ne može pobijati žalbom. Jednostavno, prvom stepenu donošenjem ovakvih
rešenja, odluka o tom predmetu na koji se odluka odnosi je završena. Najčešće je to procesno pitanje, odn. pitanje
upravljanja postupkom.
2) Drugu grupu čine rešenja koja se pobijaju vezanom ili nesamostalnom žalbom. To su rešenja koja se
pobijaju žalbom protiv presude. Žalbom protiv presude se pobija i presuda, ali i neko rešenje koje je prethodno
donošenju presude. Npr. rešenje kojim se odbija zahtev za izuzeće sudije. To je tipičan primer rešenja koje se ne može
pobijati samostalnom žalbom, nego se pobija vezanom žalbom - žalbom protiv presude. Ili, recimo, rešenje kojim sud
ne uvažava razlog za uskraćivanje svedočenja, a to je rešenje koje se ne može pobijati samostalno žalbom, nego se
može pobijati samo žalbom protiv presude.
3) Postoje rešenja koja se mogu pobijati samostalnom žalbom. To su rešenja kojima se okončava postupak,
recimo, rešenje o odbacivanju tužbe je rešenje koje se uvek može pobijati žalbom. Rešenje prvostepenog suda o
odbacivanju žalbe kao nedopuštene je takođe rešenje koje se može pobijati samostalnom žalbom. Pa onda, meritorno
rešenje. Pa, rešenje o smetanju državine. Osim ovih rešenja, ima rešenja koja se mogu pobijati samostalnom
žalbom zato što je to zakonom izričito određeno.
Takođe, značajna razlika postoji u dejstvu. Žalba protiv presude ima uvek suspenzivno dejstvo. Njome se
prekida rok koji teče za žalbu i odlaže se pravnosnažnost. Deluje tako da odlaže nastupanje pravnosnažnosti.
Međutim, žalba protiv rešenja nema uvek suspenzivno dejstvo. Po pravilu, nemaju suspenzivno dejstvo u parničnom
postupku one žalbe kada je to izričito rečeno, kada je rečeno da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. To su obično neka
rešenja koja su vezana za izvođenje dokaza, recimo rešenje kojim se kažnjava svedok, veštak, rešenje kojim se
upućuje u zatvor svedok zbog odbijanja da da iskaz.
Što se tiče razloga, oni su isti kao i razlozi za žalbu protiv presude.
Takođe, što se tiče samog postupka, i to je isto, sem što se žalba ne dostavlja protivniku na odgovor. O žalbi
protiv rešenja odlučuje prvostepeni sud u smislu dopuštenosti, pa ako smatra da je žalba dopuštena upućuje je
drugostepenom sudu koji, opet, time nije vezan, može žalbu odbaciti kao nedopuštenu, a može je uzeti u razmatranje.
Odluke suda po žalbi protiv rešenja su analogne odlukama suda po žalbi protiv presude, s tim što one uvek
imaju formu rešenja, i kad se potvrđuje i kad se preinačuje rešenje, to se uvek čini rešenjem, ne presudom.

REVIZIJA
Revizija protiv presude
To je vanredni pravni lek protiv drugostepene presude. Izuzev direktne revizije, koja izuzetno može biti izjavljena i
protiv prvostepene presude.
Što se tiče objekta pobijanja, objekt pobijanja je – presuda. Presuda drugostepenog suda.
- A, kad drugostepeni sud donosi presudu?
- Kada žalbu odbija i potvrđuje prvostepenu presudu, i kada žalbu usvaja i preinačuje prvostepenu presudu.
Dakle, samo to su slučajevi kada se izjavljuje revizija protiv presude.

50
 - Osim ovog uslova, (ne može se dakle, prvostepena presuda revizijom pobijati, sa izuzetkom direktne
revizije, samo drugostepena) koji su još uslovi za dopuštenost revizije? Da li može svaka drugostepena presuda da se
pobija?
- Ne! Dopuštenost revizije zavisi od vrednosti predmeta spora. Sada je vrednost predmeta spora u opštem
parničnom postupku određena na 500.000 dinara, i na 3.000.000 dinara u postupku pred TS.
Čl. 394 st.1 ZPP: «Protiv pravcnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u
roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude.» To je jedna opšta odredba.
Pa, onda ide negativno: «Revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima gde se tužbeni zahtev
odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili na izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora
pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara»
«Revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u
novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara.»
Dakle, zakon razdvaja imovinske i neimovinske sporove. U neimovinskim sporovima revizija je dopuštena
protiv svake drugostepene presude. Recimo, protiv drugostepene presude kojom se odbija zahtev za razvod braka. Ali,
nije dopuštena protiv drugostepene presude kojom se brak razvodi.
- Zašto?
- Zato što je ta presuda pravnosnažna i moguće je da su bračni drugovi već zaključili brak.
Dopuštena je protiv svake drugostepene presude, bez obzira na sadržinu, koja je donesena u sporovima roditeljskog
statusa. Dopuštena je protiv presude koja je donesena u sporovima koi se tiču ličnih prava.
Kad su u pitanju imovinski sporovi, tu treba obratiti pažnju na razliku koja proističe iz ova dva stava, ...
vrednosti predmeta spora, ali kako se ta vrednost predmeta spora određuje?
- Ako je zahtev kvantitativno deljiv, onda vrednost pobijanog dela zahteva mora biti preko 500.000 dinara.
- A, ako se radi o zahtevu koji nije kvantitativno deljiv, recimo imate utvrđenje prava svojine na nepokretnosti.
To vam je jedan tipičan imovinski spor, gde zahtev nije kvantitativno deljiv. Onda je merodavna koja vrednost?
- Ona vrednost koju je tužilac odredio u tužbi kao vrednost predmeta. Naravno, tu vrednost kontroliše
prvostepeni sud, pa i revizijski sud, da se ta vrednost ne bi odredila previsoko ili prenisko, samo da bi se omogućilo ili
onemogućilo izjavljivanje revizije.
Dakle, pravi se tu razlika u dopuštenosti zahteva koji su deljivi, koji imaju taj svoj neposredan novčani izraz,
kad sud dosudi nekome da plati 1.000.000 dinara i sud, recimo usvoji zahtev za 600.000 a odbije za 400.000 dinara,
ko može da izjavi reviziju?
- Samo tuženi! Jer deo zahteva u kome on nije uspeo u sporu je veći od 500.000. tužilac ne može, jer on nije
uspeo u sporu za 400.000 dinara, a to je ispod revizijskog iznosa.
Dakle, gleda se da li je onaj deo koji ja imam pravo da pobijam veći od 500.000 dinara.
A kad imate te zahteve koji nemaju svoj neposredan novčani izraz, gde vi ne možete, recimo kod utvrđivanja
prava svojine doneti neku presudu kojom delimično usvajata a delimično odbijate tužbeni zahtev, šta bi ste rekli?
Kako bi ste kod utvrđivanja prava svojine uradili?
- Onda je merodavna vrednost predmeta spora koja je naznačena u tužbi.
Naravno i tu ima nekih izuzetaka. Svaki pravni poredak, pa i naš, privileguje neke sporove kad dopušta reviziju u
određenim sporovima i kada je vrednost predmeta spora niža od revizijske sume, a to su sporovi zbog izdržavanja,
sporovi za naknadu štete. U sporovima koji se tiču autorskih prava i industrijske svojine, tu je uvek bila privilegija.
Takođe za sporove koji proističu iz uspostavljanja monopola i o pravu konkurencije.
Dakle, ono što inicijalno moramo da razlikujemo to su imovinski i neimovinski sporovi. U neimovinskim
sporovima, revizija je dopuštena uvek kada nije zakonom isključena, kao što je, recimo kod razvoda braka. U
imovinskim – dopuštena, uz određenu vrednost predmeta spora koja se određuje različito, sve zavisi od toga da li je
predmet spora kvantitativno određen i deljiv ili nije. Ako je kvantitativno deljiv, gleda se onaj deo za koji konkretni
revident nije uspeo u sporu. Ako se radi o predmetu spora koji nije kvantitativno deljiv, onda se gleda vrednost
predmeta spora onako kako je određena u tužbi.
Zakon uvodi u čl.395 jednu izuzetnu mogućnost dopuštenosti revizije, a to je tzv. revizija po dopuštanju.
Dakle, iako je vrednost predmeta spora niža od zakonom propisane sume, dakle revizija nije dopuštena, ona će biti
dopuštena izuzetno ako je po oceni drugostepenog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, da
se ujednači sudska praksa ili ako je potrebno novo tumačenje zakona.
To je jedna revizija koja nije pravo stranke, nego ovlašćenje zapravo apelacionog, drugostepenog suda, on
određuje da li će takva revizija biti dopuštena ili ne. Ovo je rešenje koje omogućava izuzetno razmatranje važnih
pitanja, budući da su upotrebljeni neodređeni pravni pojmovi.

Osim ostalih uslova, revizija mora biti blagovremena, rok je tu prekluzivan, kao i za žalbu, i iznosi 30 dana od
dana dostavljanja drugostepene presude. Podnesak kojim se revizija izjavljuje mora biti uredan. Ono što je novo, tu je
ograničena postulaciona sposobnost stranke, dakle, reviziju u ime stranke može podneti samo lice koje je advokat, ne
može stranka sama.

51
 Što se tiče razloga, revizija je prvo, dopuštena zbog apsolutno bitnih povreda, izuzev povreda koje se tiču
nadležnosti, i povrede čl.3 st.3, ako je sud uasnovao odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Zbog ostalih
povreda – može. A kad su u pitanju relativnoi bitne povrede, revizija je dopuštena samo kad je relativno bitna povreda
učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Samo tada. Ne i ako je učinjena u postupku pred prvostepeni sudom.
A, recimo to nije tako retko. Ako drugostepeni sud ne razmotri sve žalbene razloge, to je relativno bitna povreda koja
je učinjena u drugostepenom postupku.
Takođe, revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revizija nije dopuštena zbog pogrešno i
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Bitno je reći da naš VSS stoji na stanovištu otprilike ovakvom: činjenično
pitanje je ono do koga se dolazi dokazivanjem. A pravno je ono do koga se dolazi ocenom – supsumiranjem, dakle ne
samo pravnom, nego i logičkom ocenom, primenom recimo nekih pravila morala. Sva pitanja koja involviraju neki
vrednosni sud.
Što se tiče postupka, revizija se podnosi prvostepenom sudu koji ocenjuje dopuštenost i blagovremenost
revizije, i tu ima ista ovlašćenja kao i po žalbi. Može da odbaci reviziju kao nedoopuštenu. Ali, opet, ako dopusti
reviziju i uputi je revizjskom sudu preko drugostepenog suda, revizijski sud nije vezan ocenom o dopuštenosti, nego
sam ponovo ocenjuje da li je revizija dopuštena ili ne. Žalbeni sud nema mnogo ovlašćenja u ovom postupku, izuzev
ovlašćenja da odobri ovu izuzetnu reviziju koja se može odobriti zbog ponovnog razmatranja pitanja od opšteg
značaja, zbog drugačijeg tumačenja prava i zbog ujednačavanja sudske prakse. Revizijski sud može odbaciti reviziju
kao nedopuštenu, a inače, kad se upusti u razmatranje revizije – šta će onda da radi?
- Pa onda može da donese otprilike iste odluke kao revizijski sud. Može prvo da ukine i jednu i drugu presudu.
To čini rešenjem, dakle ove odluke su analogne odlukama drugostepenog suda. Može da odbaci reviziju, čime se
okončava postupak. Pa onda, može da ukine ne samo prvostepenu nego i drugostepenu i prvostepenu presudu. To će
učiniti najčešće kad je drugostepenom potvrđena prvostepena, i da vrati stvar prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
A može da ukine samo drugostepenu, ako je učinjena relativno bitna povreda pred drugostepenim sudom i da vrati
stvar samo drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Može da ukine i prvostepenu i drugostepenu i uputi ih... da li
može da uputi nadležnom sudu na ponovno suđenje? – Ne može. Jer se iz tog razloga revizija ne može izjaviti. Tu
mogućnost nema. Ali ima mogućnost da ukine i jednu i drugu presudu i da odbaci tužbu kao nedopuštenu. Iz istih
razloga iz kojih bi to uradio i žalbeni sud (da je sud apsolutno nenadležan, da je prekoračen rok za podnošenje tužbe,
da je već pravnosnažno odlučeno o istom predmetu spora između istih stranaka). Tada može da ukine i prvostepenu i
drugostepenu presudu i da odbaci tužbu., odn. da učini ono što je trebalo da učini još prvostepeni sud u prvobitnoj fazi
postupka.
Takođe, revizijski sud kad donosi presudu postupa isto kao i žalbeni. Može da odbije revizju. On međutim, ne
potvrđuje drugostepenu presudu, jer ona je ta koja je već pravnosnažna i iz nje se izvode dejstva pravnosnažnosti, a ne
iz presude revizijskog suda. Odluka revizijskog suda, kada smatra da revizija nije onovana glasi samo tako: «Revizija
nije osnovana». A može, naravno, i da preinači. Može da preinači samo drugostepenu, pa da onda revizijska presuda
bude ista kao što je bila prvostepena. Ako je drugostepenom preinačena prvostepena, recimo – prvostepenom je
usvojen tužbeni zahtev, drugostepeni preinači, pa odbije tužbeni zahtev, revizijski preinači drugostepenu pa usvoji
tužbeni zahtev. A može da ih preinači i obe i da odluči na neki treći način. Da delimično usvoji ili delimično odbije
tužbeni zahtev, on to čini iz potpuno istih razloga kao i žalbeni sud.

Direktna revizija
Ova revizija može biti i redovni i vanredni pravni lek. Sve zavisi od toga da li će se ispuniti uslovi da se po
njoj postupa kao po reviziji ili kao po žalbi.
Objekt pobijanja je prvostepena presuda, i rok za reviziju itznosi ne 30 nego 15 dana. Upravo zato što se ova
direktna revizija može ponašati u zavisnosti od okolnosti i kao žalba protiv prvostepene presude.
Da bi ova revizija bila dopuštena potrebno je da se ispuni nekoliko uslova:
1) Prvo, mora se raditi o sporu u kome je revizija i inače dopuštena, kad bi bilo drugostepene presude. Dakle,
mora biti u pitanju spor u kome je i inače revizija dopuštena, dakle ili za neimovinski spor, ili za imovinski gde je
vrednost preko 500.000 dinara. Tu nema dopuštanja revizije kada je ona inače nedopuštena.
2) Drugo, potrebna je saglasnost protivnika da se preskoči žalbena instanca i da se ide direktno na revizijski
sud.
3) Potrebna je saglasnost revizijskog suda da se preskoči drugostepena instanca i da on prihvati da se zbog
ujednačavanja sudske prakse, da ga to rukovodi da on zauzme stav o nekom spornom pitanju.
Što se tiče razloga, tu je razlog samo jedan. Ako se ide na ovu reviziju ona se može izjaviti samo zbog
pogrešne primene materijalnog prava. I samo izuzetno zbog bitnih povreda, i to onih koje se tiču stvarne nadležnosti i
onih koje se tiču čl.3 st.3 dakle onih zbog kojih se ne može izjaviti redovan lek.
Što se tiče postupka, ova revizija se dostavlja suprotnoj stranci na odgovor, ona mora da se izjasni u roku od
15 dana. Sve to čini prvostepeni sud. A ako izostane saglasnost bilo stranke, bilo VSS (revizijskog suda) ova će se
revizija smatrati žalbom.

52
 Tu stranka snosi strahoviti rizik, ako se to smatra žalbom zato što je ta žalba dopuštena samo zbog pogrešne
primene materijalnog prava i samo zbog dve apsolutno bitne povrede.
Ova direktna revizija, dakle, može biti i redovan i vanredan pravni lek. Redovan – zato što se izjavljuje protiv
prvostepene presude za koju teče rok za žalbu. Vanredan je onda ako se ispune uslovi da o njoj raspravlja revizijski
sud, a to je ako se složi protivnik i ako se složi revizijski sud. I onda ide sve kao po vanrednom pravnom leku. Ali ako
nema tih uslova, onda se nastavlja raspravljanje kao po žalbi, s tim što sad žalba nosi rizik, jer je izjavljena zbog
ograničenog broja žalbenih razloga.
Revizija protiv rešenja
Što se tiče pojma – to jeste vanredni pravni lek, koji se izjavljuje protiv drugostepenog rešenja.
Ovde moramo da vidimo šta nam je obim pobijanja. Nije svako drugostepeno rešenje.
- Da li može revizija da se izjavi protiv rešenja kojim se ukida prvostepena presuda i stvar vraća na ponovno
suđenje?
- Ne može.
- Revizija može da se izjavi samo protiv onih drugostepenih rešenja kojima se okončava postupak. Naravno,
po pravilu bez meritornog dejstva, ali nekad i sa njim.
- A koja su to drugostepena rešenja kojima se okončava spor?
- Prvo, tu imamo nabrojana neka rešenja prvostepenog suda. Imamo rešenje prvostepenog suda o odbacivanju
žalbe. A vi kažete «šta nas briga, to je prvostepeni sud». Ali ako drugostepeni potvrdi rešenje prvostepenog o
odbacivanju žalbe to je drugostepeno rešenje koje bi se u principu moglo pobijati. Dakle, ta rešenja koja se mogu
pobijati su:
1) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe;
2) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju tužbe;
3) Rešenje drugostepenog suda kojim se ukida presuda (povodom žalbe), i odbacuje tužba kao
nedopuštena;
- Šta tu još imamo? Jel' prvostepeni sud može da odbaci reviziju?
- Može.
- Jel' protiv tog rešenja o odbacivanju može stranka da se žali?
- Može.
- To je dakle
4) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije;
Imamo još jedno. Kad prvostepeni sud odbaci predlog za ponavljanje postupka. Onda se protiv tog rešenja
stranka može žaliti. Pa je onda to
5) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga
za ponavljanje postupka.
I to su drugostepena rešenja kojima se okončava postupak.
- Ali, da li se protiv svih njih može izjaviti revizija?
- Ne baš. Princip je koji?
- Može se izjaviti revizija ako bi se mogla izjaviti revizija protiv presude. Dakle, ako se radi o sporovima sa
određenom vrednošću predmeta spora. To je princip. Dakle, ne može ni protiv svakog drugostepenog rešenja nego
samo protiv onog kod koga bi se mogla izjaviti i revizija protiv presude.
Ali, od toga postoje 2 izuzetka. Revizija je uvek dozvoljena, bez obzira na vrednost predmeta spora, bez
obzira na ostale uslove protiv:
1) Rešenja drugostepenog suda kojim se žalba odbacuje, odn. Rešenja drugostepenog suda kojim se
potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe
2) Rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga
za ponavljanje postupka

Revizija je uvek pravni lek o kome odlučuje VSS, bez obzira od koga potiče drugostepena odluka. Može
drugostepena odluka da potiče od VSS, recimo ako je u I stepenu sudio Okružni sud onda o žalbi odlučuje VSS. Dakle
ako je u II stepenu odlučio VSS, onda se revizija izjavljuje protiv odluke VSS, ali uvek veća imaju drugačiji sastav.
Kad se revizija izjavljuje protiv odluke VSS odlučuje se u veću od 5 sudija, ne u veću od 3 što je inače pravilo.
To isto važi i za reviziju protiv rešenja, jer o reviziji protiv rešenja odlučuje VSS.

ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI

To je vanredni pravni lek Republičkog javnog tužioca. Jedan od zamenika republičkog javnog tužioca je
kvalifikovan za učešće u građanskim sudskim postupcima.
Što se tiče uslova za dopuštenost, izjavljuje je samo javni tužilac, ne može stranka.

53
 Takođe, i ovaj pravni lek je vezan za rok. Redovan rok je 3 meseca, ali ako je izjavljena revizija protiv II
stepene odluke, onda je rok ne 3 meseca od dana donošenja odluke nego 30 dana od kada je javnom tužiocu
dostavljena revizija (rekli smo da je revizija trostrani pravni lek, i da se dostavlja i j. tužiocu da bi on odlučio hoće li u
istom postupku podneti ZZZ). Dakle, dužina roka zavisi od toga koja se odluka pobija. Da li prvostepena ili
drugostepena. Ako je drugostepena, da li je to odluka protiv koje je izjavljena revizija ili nije. Ako nije, rok je i protiv
II stepene odluke 3 meseca.
Može se izjaviti protiv svake pravnosnažne presude, i protiv I stepene i protiv II stepene, nema ograničenja.
Prvostepena presuda može postti pravnosnažna zato što se nijedna stranka nije žalila. Tada se može izjaviti ZZZ.
Razlozi su isti kao i za reviziju, nema nikakvih razlika.
Postupak je analogan revizijskom postupku, i analogne su i odluke.

Dopušten je iz dve grupe razloga:

1) Zbog apsolutno bitne povrede koja se tiče čl.3 st.3 ZPP-a, odn. ako je odluka zasnovana na raspolaganjima
stranaka koja su protivna prinudnim propisima;
2) Kada je reč o sporovima koji se tiču nepokretnosti
tada je i rok za zahtev dzuži. Nije 3 meseca, nego godinu dana od dana pravnosnažnosti odluke. I može se
pobijati zbog neke vrste pogrešne primene materijalnog prava, dakle ako je ugovor protivan javnom poretku,
prinudnim propisima i pravilima morala. Dakle, tada može da se izjavi ZZZ.
Ako je stranka podnela inicijativu za ZZZ, pa je nije prihvatio j. tužilac i nije digao zahtev, stranka može da
izjavi ovaj pravni lek protiv svake presude, ne samom protiv one protiv koje bi mogla izjaviti reviziju, već protiv
svake pravnosnažne presude, ali iz krajnje ograničenog kruga razloga.

PONAVLJANJE POSTUPKA
Ovo je jedan osoben pravni lek. To je vanredni pravni lek koji je uvek remonstrativan ili refrakcioni, tj.
izjavljuje se sudu koji je doneo pobijanu odluku, i po pravilu to je I stepeni sud, odn. izjavljuje se I stepenom, ali on ne
mora uvek odlučivati.
On se razlikuje od svih ostalih vanrednih pravnih lekova, nekad po svojoj ulozi, a onda i po svojim razlozima.
Ostali pravni lekovi, revizija, ZZZ, o svima njima odlučuje najviši sud u državi, i svi oni služe na neki način
razmatranju pravnih pitanja i ujednačavanju prakse suda povodom pravnih pitanja. Međutim predlog za ponavljanje
postupka je pravni lek o kome najčešće odlučuje I stepeni, dakle najniži sud, isti onaj sud koji je doneo odluku u I
stepenu, i koji ne služi uopšte ujednačavanju prava nego služi ispravljanju nekih teških grešaka koje su nastupile u
postupku donošenja pobijane odluke. To se vidi iz razloga. Ti razlozi se mogu grupisati u nekoliko grupa:
1) Prvu grupu razloga za ponavljanje postupka čine izvesne apsolutno bitne povrede. Ne sve nego sam
neke. Recimo, povreda načela kontradiktornosti. Ako je stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem
dostavljanja onemogućeno da raspravlja pred sudom. Drugu grupu čine apsolutno bitne povrede koje se tiču stranaka.
Nedostatak stranaček, parnične sposobnosti, neurednost zastupanja... Pa, recimo, ima jedna povreda koja se tiče
principa ne bis in idem. Ako stranka stekne mogućnost (kako kaže zakon) da upotrebi presudu o kojoj je odlučeno
između nje i protivne stranke o istom tužbenom zahtevu. I to je razlog za ponavljanje postupka.
2) Drugu grupu čine neka krivična dela koja su učinjena tokom parnice. Recimo, ako je do presude došlo
usled izvršenja krivičnog dela sudije ili sudije porotnika, ako je odluka zasnovana na lažnom iskazu svedoka ili
veštaka, ili ako je zanovana na falsifikovanoj ispravi ili ispravi u kojoj je overen neistinit sadržaj. Nevolja je ovde što
ne možete tek tako da tvrdite da postoji krivično delo. Ovde se razlog za ponavljanje postupka mora dokazati
pravnosnažnom presudom kojom je neko osuđen za određeno krivično delo. Davanje lažnog iskaza, falsifikat,
zloupotreba službenog položaja... ako nema razloga za krivično gonjenje, može se dokazivati postojanje razloga i
drugim dokaznim sredstvima, recimo ako je umro onaj protiv koga bi se vodio postupak, ili ako je izgubio sposobnost
da bude krivično odgovoran.
3) Može se izjaviti ovaj predlog i zbog drugačijeg rešenja prethodnog pitanja. Ako je odluka koja se
pobija zasnovana na odluci nekog drugog organa ili suda, a ta odluka drugog organa ili suda bude stavljena van snage:
pravnosnažno preinačena, ukinuta ili poništena. Ali, može i obrnuto. Ako se naknadnom odlukom suda ili državnog
organa drukčije reši prethodno pitanje nego što ga je sud rešio u tekućem postupku.
4) Može i zbog činjeničnih stvari. I to je najčešći razlog za ponavljanje postupka. Ako stranka sazna za nove
činjenice, ili kako kaže ZPP «ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze, pod uslovom da bi se za stranku
donela povoljnija odluka da se za te činjenice znalo ranije, ili da su ti dokazi ranije bili upotrebljeni».
- E, sad je vas pitam, ponavljam zakonsku formulaciju «ako stranka sazna za nove činjenice ili stekne
mogućnost da upotrebi nove dokaze». Da li se predlog za ponavljanje postupka može zasnovati na činjenici koju
stranka nije saznala, nego je ona tek nastupila posle zaključenja glavne rasprave?
- Ne! Tada se ide sa novom tužbom.

54
Ako je činjenica postojala pre zaključenja glavne rasprave, a stranka za nju nije znala ili nije mogla da upotrebi dokaz
da bi je dokazala, onda može ponavljanje postupka. Premda naši sudovi ne prave tu razliku. Ima mnogo odluka gde se
dozvoljava ponavljanje postupka zbog činjenica za koje je izvesno da su nastupile tek posle zaključenja glavne
rasprave.
I, naravno, sada je tu dodata jedna nova stvar, jedno izlaženje u susret, da tako kažemo, tome što smo
ratifikovali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kaže «ako je po pravnosnažno okončanom postupku pred
domaćim sudom Evropski sud za ljudska prava doneo odluku iste ili slične sadržine protiv SCG». Recimo, ako
Evropski sud ustanovi da je sud tokom postupka povredio čl.6 Evropske konvencije, onda se na tome može zasnovati
razlog za ponavljenje postupka.
Još po nečemu je osobeno ponavljanje postupka. Svi ostali pravni lekovi vezani su za subjektivni rok, rok koji
teče od dana dostavljanja odluke. Ovde ima dva roka: subjektivni i objektivni. Subjektivni teče ili od dana dostavljanja
odluke ili od dana saznanja za neku činjenicu, sve zavisi o kom se razlogu za ponavljanje radi. A objektivi rok traje 5
godina. Dakle, ako istekne ne može se tražiti ponavljanje, izuzev kad se radi o bitnim povredama, povredi
kontradiktornosti (ako je stranci onemogućeno da raspravlja pred sudom), povredi pravila koja se tiču stranaka i
odluci Evropskog suda. Tako da se i posle proteka roka od 5 godina, može tražiti ponavljanje pod uslovom da se
poštuje subjektivni rok od 30 dana, i koji teče ili od dana saznanja za razlog ili od dostavljanja određene odluke.
Što se tiče postupka, postupak je takođe osoben. Predmet se upućuje prvostepenom sudu. I sada, prvostepeni
sud odlučuje da li je predlog blagovremen, dopušten, znači zasnovan na razlogu koji se pojavljuje kao razlog za
ponavljanje. A inače, protiv svake prvostepene odluke, i protiv presude i protiv rešenja, prvostepene i drugostepene.
Sada, prvostepeni sud može odbaciti predlog kao nedopušten, neblagovremen ili nedopušten. Protiv tog rešenja može
da se izjavi i žalba i revizija. Ako se potvrdi rešenje može da se izjavi i revizija. Međutim, ako smatra da nema mesta
odbacivanju rešenja sud će dostaviti predlog za ponavljanje protivnoj stranci da se ona izjasni, pa će onda u zavisnosti
od razloga odrediti ročište na kome će se dokazivati da taj razlog postoji. Dakle,ovde je potrebno razlog dokazati.
Pogotovo kad se radi o tim novim činjenicama i novootkrivenim dokazima. I sud će održati ročište radi utvrđivanja da
li razlog stoji ili ne stoji. Kad se ročište održi, po pravilu odlučuje prvostepeni sud, o tome hoće li dopustiti
ponavljanje. Ali, ako se razlog zbog koga se traži ponavljanje isključivo može pripisati nekom višestepenom sudu, npr.
tek u VSS je sudio sudija koji je morao biti izuzet, a nije bio izuzet, onda će se preskočiti sve instance, pa će odluku o
ponavljanju doneti onaj sud pred kojim se dogodila greška koja se javlja kao razlog za ponavljanje.
- Ali, ako nije tako, ako se ta greška dogodila pred više sudova, od prvostepenog pa naviše, koji sud odlučuje?
- Uvek prvostepeni!
I prvostepeni sud, kad usvoji predlog, on može svojom odlukom da stavi van snage: drugostepenu odluku,
odluku VSS. Dakle, to je jedno moćno pravno sredstvo.
I onda, kad se stavi van snage pobijana odluka, onda ponovo pred prvostepenim sudom oživljava ceo taj
postupak. Naravno, može se i odbiti, u kom slučaju odluka koja se pobija ostaje na snazi.

ODNOS IZMEĐU PRAVNIH LEKOVA

Sada se postavlja pitanje odnosa između pravnih lekova.
Lako nam je kada imamo ZZZ i reviziju, o njima se raspravlja u istom postupku, sud odlučuje jednom
odlukom.
Međutim, problemi nastaju kada su izjavljeni predlog za ponavljanje postupka i revizija. I sada, naš
zakonodavac prividno primenjuje dva kriterijuma: jedan je kriterijum vremena izjavljivanja, a drugi je kriterijum
razloga. A, posle ćete videti da je taj prvi kriterijum zaista prividan, jer nekako, bez obzira na vreme kad se koji pravni
lek izjavi, raspravlja se o određenom ako je izjavljen iz tačno datih razloga.
1) Prvi princip glasi ovako: Ako je u roku za izjavljivanje revizije, stranka podnela i predlog za ponavljanje
postupka samo iz onih razloga zbog kojih se može izjaviti revizija, a to su apsolutno bitne povrede, onda će se smatrati
da je stranka izjavila reviziju. I to je logično zašto je takav princip prihvaćen – zato što se daje mogućnost najvišem
sudu da stavi tačku na spor, da se ne razvlači odlučivanje pred prvostepenim sudom.
2) Drugi princip je takođe zasnovan na razlozima, i koji kaže: Ako stranka izjavi reviziju zbog apsolutno
bitne povrede koja se sastoji u tome da je pravnosnažno presuđeno o istom predmetu spora, a stranka izjavi predlog za
ponavljanje postupka iz bilo kog razloga koji je predviđen za ovaj pravni lek, zastaće se sa predlogom za ponavljanje i
odlučiti o reviziji. Znate, ako je već pravnosnažno presuđeno o istom predmetu spora, najlakše je tu odbacitti tužbu. I
najlakše je da to učini VSS svojim rešenjem kojim ukida sve presude i odbacuje tužbu, jer tu nema pravnog leka.
3) Treći princip: Ako su revizija i predlog za ponavljanje izjavljeni zbog drugih nekih razloga, osim ovih koji
se izričito spominju ovde, onda će sud oceniti kome će dati prednost.
4) Četvrti princip: - E sad, ako stranka izjavi reviziju iz bilo kog razloga, osim tog razloga iz tačke 10, zato što
je pravnosnažno presuđeno o istom predmetu spora. A sa druge strane, ako stranka izjavi predlog za ponavljanje
postupka zbog onih krivičnih dela, i uz to priloži krivične presude, šta će se onda desiti?

55
 - Pa raspravljaće se, naravno, o predlogu za ponavljanje postupka jer se tu postupak može brzo okončati zato
što postoje jaki dokazi. Postoji krivična presuda za određeno krivično delo.
Onda, da cela stvar kulminira, kaže se u sledećem članu: «Odredbe čl.430 (koje sadrže ova pravila koja sam
vam rekla), primeniće se i kad je stranka podnela najpre predlog za ponavljanje postupka a posle reviziju». Zato vam
ja kažem da je to vreme izjavljivanja relativizovano.

Time smo završili vanredne pravne lekove.

Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja pred VSS

Sad moram da kažem da naš ZPP donosi jednu apsolutnu novinu koja je do sada bila nepoznata u našem
pravnom poretku. Uvedena je glavom XIV ZPP-a, a naslovljena je kao «Postupak za rešavanje spornog pravnog
pitanja». O čemu se, zapravo tu radi?
Ne radi se svakako, o pravnom leku. Radi se o upućivanju stvari sa prvostepenog na VSS, radi rešavanja
određenih pitanja od prejudicijelnog značaja. Dakle, to nije pravni lek, i ako bi smo se bavili nekim pojmom, to je
zapravo prenošenje stvari sa nivoa I stepenog suda na VSS radi rešavanja spornog pravnog pitanja, koje ima karakter
prethodnog pitanja, koje je dakle, od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu spora pred I stepenim sudom.
Sada se postavlja pitanje koji su uslovi? To je jedan vrlo veliki problem. Naime, pitanje se može izneti pred
VSS ex officio ili na predlog stranke. Evo kako glasi odredba: «Kad u postupku pred I stepenim sudom u većem boju
predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za
odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na
predlog stranke, pokrenuti postupak pred VSS radi rešavanja spornog pravnog pitanja.» Dakle, stranka može u toku
jednog sudskog postupka 200 puta da traži od suda, ali svaki put novo pitanje, ne može isto pitanje, kao prejudicijelno
pitanje iznese pred VSS.
1) Dakle, to je prvi uslov: predlog stranke ili postupanje suda.
2) Drugi uslov je da se radi o prethodnom pitanju, pitanju od koga zavisi odluka o predmetu spora. Ali, nije
dovoljno da to bude prethodno pitanje samo u tom postupku, nego da to bude prethodno pitanje u većem broju
predmeta pred tim I stepenim sudom. Dakle, da se u većem broju predmeta isto prethodno pitanje pojavi kao pitanje
od prejudicijelnog značaja.
E, sad, ovo dvoje kad se spoji, možda neće biti da tako kažemo zloupotreba, ali je pitanje da li može I stepeni
sud da spreči stranku da stavi takav predlog. Jer, posledica stavljanja takvog predloga jeste privremena obustava I
stepenog postupka, dakle zastoj u radu.
Nadalje, zahtev da se razreši prethodno pitanje mora sadržati (bez obzira da li ga podnosi stranka ili I stepeni
sud ) određene elemente, koji su zakonom određeni: kratak prikaz činjeničnog stanja, argumente stranak o spornom
pravnom pitanju, razloge zbog kojih se stranka obraća. A kaže se: Sud, ako ga on iznosi, to pitanje, može da iznese i
svoj sopstveni stav o tome kako pitanje treba da reši.
Ovaj postupak je ograničen. Vezan je za određeni rok. VSS mora da reši pitanje u roku od 90 dana od kada mu
je dostavljeno, znači za tih 90 dana stoji postupak pred I stepenim sudom, i ako je to pravno pitanje rešeno ne može se
povodom tog istog pitanja ponovo pokrenuti postupak. Sud će odbaciti takav zahtev.

56