Универзитет у Нишу

Филозофски факултет
Департман за историју

Семинарски рад
Предмет: Историја Југославије до 1941. године
Тема: Државна интервенција у привреди

Ментор: Студент:
Проф. др Александар Растовић Ненад Радуловић 844

Ниш, јануар 2013.

 Садржај

Увод.................................................................................................................3
Велика економска криза у свету и Југославији (1929 – 1934)...................4
Решавање проблема кризе у виду државне интервенције у привреди.....6
Економска политика владе Милана Стојадиновића (1935 – 1939).........10
Закључак......................................................................................................13
Литература...................................................................................................14

2
 Увод

Привреда Краљевине СХС, касније и Краљевине Југославије, у

годинама након Првог светског рата, била је првенствено оријентисана
на пољопривредну производњу, као и њој сродне делатности.
Индустрија је била слабо развијена, а потражње за индустријским
производима су подмириване увозом иностране робе. Своју
оријентисаност ка пољопривреди, Југославија ће потврдити и
склапањем "Аграрног блока" 1930. године, са Румунијом и Мађарском.
Слаби резултати аграрне реформе, непостојање јединственог тржишта
за целу Југославију и трговачких веза између разних делова државе, а
све то праћено непрекидним повећањем сељачке задужености
указивале су на многе економске слабости државе. Оне ће избити у
први план са појавом светске економске кризе 1929. године. Каквом су
политиком поједине југословенске владе одговорила на њену појаву,
какве ће последице она оставити за собом и које су промене настале у
погледу економске политике у Југославији, покушаћемо да сагледамо у
овоме раду. Као литература за израду овог семинарског рада је
коришћена књига Смиљане Ђуровић, "Државна интервенција у
индустрији Југославије 1918 – 1941.", дело Вука Винавера "Светска
економска криза у Подунављу и немачки продор 1929 – 1934" као и
"Историја Југославије 1918 – 1988" Бранка Петрановића.

3
 Велика економска криза у свету и Југославији
(1929 – 1934)

Године 1929., октобра месеца, долази до краха на берзи у

Њујорку. Тиме је почела криза која ће веома брзо добити светске
размере и током наредне две године попримити карактер опште
економске кризе. Трајала је све до 1933. године, а у неким земљама као
што је Југославија и до 1934. године 1. Нестабилност валутних курсева,
као и пад вредности новчане валуте довешће до поремећаја
финансијског апарата капиталистичких држава. Посебно на удару су се
нашле слабо развијене државе, попут Југославије.
Тешка финансијска ситуација у земљи проузрокована је великом
задуженошћу земље у иностранству. Посебно је то постало приметно
крахом велике бечке банке Ossterrichische Kredit – Ansalt, маја 1931.
године, са којом су биле везане хрватске и словеначке банке, и био
повезан велики део предузећа која су некада имала седиште у Аустро –
Угарској2. Иако је криза у Југославију стигла са закашњењем, она се
испољила најпре у пољопривреди, а затим се проширила и на остале
гране привреде. Велики пад цена пољопривредних производа погодио
је највише земљорадњу и сточарство. Сељаштво бива доведено до руба
пропасти стварањем "маказа цена", тј. повећаном разликом између цена
пољопривредних и индустријских производа 3. Смањена је и куповна
моћ сељака, повећана његова задуженост, а самим тиме долази и до
опадања дохотка од пољопривреде. Велики број сељака напушта своја
имања и одлази у градове, чиме се погоршава положај градског
пролетаријата и угрожава борба радника у борби против
незапослености и смањивања наднице.
Индустријска криза у Југославији довешће до опадања
производње, смањења капитала, као и смањења изградње нових
фабрика. Посебно се јавила у рударсту, дрвној индустрији, млинској, а
погодила је тешко и занатску производњу 4. Расте стопа незапослености:
у односу на децембар 1929. године, децембра 1931. године се повећала
пет пута5. Истовремено, долази и до хиперпродукције интелигенције, тј.
1
Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918 – 1941, Beograd 1986, стр. 106.
2
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1988, I, Beograd 1988, стр. 314 .
3
S. Đurović, нав.дело 108.
4
Исто, 110.
5
Vuk Vinaver, Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor 1929 – 1934, Beograd 1987, стр.
44.

4
до проблема запошљавања школованих људи. Држава је сматрана
одговорном за постојеће стање и оптуживана од стране народа. Влада је
била принуђена да шаље министре да иду у народ и да на зборовима
објашњавају тешкоће у којима се налазе 6. Све је то утицало да у
условима кризе држава на себе преузме врло важне економске и друге
функције, тј. да се напусти ера либералне економске политике и заведе
државни интервенционизам. Еконoмска криза је учинила и да се први
пут у међуратном периоду потисну у страну политички интереси а у
први план се наметну привредна питања као најактуелнија7.

6
Исто, 85.
7
S. Đurović, нав.дело, 117.

5
Решавање проблема кризе у виду државне интервенције
у привреди

Како у свету, тако и у Југославији, међу економским

теоретичарима, политичарима као и личностима из привредног живота
државе, преовладало је мишљење за потребом државног
интервеционизма у привреди. Државна инервенција је сматрана
нужним злом, али многи су се сложили да и Југославија би требала то
да примени , попут великих капиталистичких држава, на челу са САД –
ом8. И у доба либерализма, Краљевина СХС је преко специјалних
ресора имала надзора над привредом, поготову над индустријом.
Ресори су били изграђени као административно – регулативни органи у
области привреде9.
Владе шестојануарског режима су донеле низ мера за сузбијање
кризе. Кренуло се са регулисањем проблема задужености сељака.
Априла 1929. године, основана је Привилегована аграрна банка (ПАБ),
са почетним капиталом од 700 милиона динара. Убрзо посредством
кредита домаћих банака капитал банке повећан на 1300 милиона
динара10. Међутим, већи део средстава ове банке је утрошен на
кредитирање крупних поседништва, што ће довести до даљег опадања
куповне моћи сељаштва. Следећи потез државе у регулисању сељачких
дуговања је био Закон о заштити земљорадника, донесен 19. априла
1932. године, за време владе Милана Сршкића. Овим законом је
проглашен мораторијум на плаћане дугова, тј. одлагање плаћања у
пероиду од шест месеци, камата је сведена на 10%, и забрањене су
принудне продаје сељачке имовине за наплату дугова 11. Стање се није
битније изменило ни овим законом, а сељаци су се и даље задуживали.
Проблем сељачких дуговања ће бити коначно решен Уредбом о
ликвидацији земљорадничких дугова, септембра месеца 1936. године,
за време владе Милана Стојадиновића. Овом уредбом је отписано 50%
главнице земљорадничких дугова, омогућено сељаку ново добијање
зајмова, а пољопривреда је растерећена пореских терета12.
Економска криза је у великој мери утицала и на опадање
производе пољопривредних производа. Са обзиром на то да је
8
S. Đurović, нав.дело, 132.
9
B. Petranović, нав.дело, 311.
10
S. Đurović, нав.дело, 109.
11
Исто, 109.
12
B. Petranović, нав.дело, 316.

6
Југославија била претежно пољопривредна држава, за свој главни
извозни артикал су, поред осталих, важили пшеница и стока. Услед
општих пада цена и високих царина на извезену робу које су завеле
друге државе, било је тешко продати југословенску робу на тржишту по
повољним ценама. Мера државе у овом погледу је била оснивање
Привилегованог извозног друштва (ПРИЗАД), 15. августа 1930. године.
Призад је откупљивао пољопривредне производе (пшеницу, кукуруз,
шљиве,...) по вишим ценама настојећи да спречи даљи пад цена и
омогући повољан извоз13. Ово је друштво стајало буџет владе
Краљевине Југославије великих издатака. Само за 1931. годину је откуп
пшенице по вишим ценама у односу на тржиште (160: 80 динара)
коштао буџет 350 милиона динара 14. Држава је интервенисала и у
погледу извоза стоке доношењем Уредбе за контролу извоза стоке у
циљу старања о повољнијим ценама.
Мере владе шестојануарске диктатуре су се односиле и на
девизно пословање. Уредбом од 7. октобра 1931. године забрањен је
извоз динара, смањен оптицај новчаница15. Тиме се желео постићи
очување и спречавање даљег пада курса динара. Јануара 1932. године
уведен је правилник да увозник мора Народној банци предати 80%
зарађених девиза. Заведен је мораториј за плаћање дугова у
иностранству, а дугови су се плаћали у динарима16.
Велики проблем југословенске индустрије је био у присуству
страног капитала и поседовању великог дела индустрије у рукама
страних држављана. Готово сва стручна радна снага је била страног
порекла, а држава је била лишена прихода од царина. Картели шећера,
горива, алкохола, гвожђа, цемента, итд. су допринели да до тога и дође.
Од страног капитала, највише је био присутан француски, у износу од
800 милиона динара. Он је био уложен у шумску индустрију,
експлоатацију рудника у Бору и Мајданпеку, елекричну индустрију,
цементну индустрију. На другом месту се налазио енглески капитал у
износу око 700 милиона динара. Поседовали су рудник Трепчу на
Косову, експлоаталисали хромну руду у Новом Брду, поседовали
петролејске рафинерије у Савској бановини. Аустијски капитал, око 500
милиона, уложен је банкарству, шумској и дрвној индустрији. Иза њега
је следио швајцерски капитал, 350 милиона, уложен у електротехничкој
индустрији ,шумској индустрији, као и у производњи чоколаде. Поред

13
B. Petranović, нав.дело, 317.
14
V.Vinaver, нав.дело, 104.
15
Исто, 107.
16
Исто, 160.

7
ових капитала, био је ангажован и чехословачки, амерички, белгијски,
немачки, холандски, италијански, мађарски. Према подацима часописа
"Индустијског прегледа", у 1934. години је било инвестирано око 3
милијарде динара иностраног капитала17. Југославија је била прави
пример државе која је подложна експлоатација страног капитала услед
неспособности сопствене индустрије да у довољној мери може покрити
све потребе својег становништва. Уредбом о картелима од 18. августа
1934. године, сви картели су стављени под државну контролу 18. Картели
су могли бити и забрањени уколико је процењено да њихово постојање
је било штетно по интересе привреде. Поједини картели, попут картела
шећера су се били разишли.
Битна мера владе Краљевине Југославије у борби против
економске кризе је била и организација јавних радова. Као узор је
послужило економски програм америчког председника Рузвелта назван
"Њу дил" (New Deal). Програм је предвиђао оживљавање привреде
инвестирањем у индустријску производњу и организација великих
јавних радова. Влада Богољуба Јевтића, у којој је истакнута личност
био и Милан Стојадиновић као министар финансија, је 4. фебруара
1935. године донела Уредбу о јавним радовима са средствима од једне
милијарде динара19. Економски програм ове владе је био окарактерисан
као "ново доба" и "доба нових схватања" у економском погледу. Ова
уредба је је сматрана за социјалну уредбу којом би се решили проблем
незапослености и унапредио привредни развој појединих крајева.
Планирано је било да се сума од једне милијарде утроши за две године
кроз изградњу путева, мостова, јавних зграда, железница, поштанско –
телеграфског – телефонског саобраћаја, електрификацију земље,
извођењу хидротехничких радова. Влада је одлучила да приступи
изградњи интернационалног пута на релацији од мађарске границе до
бугарске границе, преко Хоргоша, Суботице, Новог Сада, Београда и
Ниша. Израдњом пута Београд – Панчево, преко Панчевачког моста
обезбедила би се веза са Румунијом. У плану је био и изградања пута
Београд – Загреб – Љубљана, али услед недостатака новчаних средстава
изграђене су само неке деонице. Предвиђена је била и изградња
туристичког пута од Сушака преко Велебита, до Шибеника и даље
према Дубровнику, а преко Црне Горе пут за албанску границу до
Скадра20. Намеравано је и новим улагањима да се повеже Београд, као и

17
S. Đurović, нав.дело, 144-145.
18
Исто, 173.
19
В. Petranović, нав.дело, 315.
20
S. Đurović, нав.дело, 181.

8
Загреб, директно са морем. Путеви би се правили првенствено од
цемента домаћег порекла, чиме би се помагала и домаћа индустрија.
Међу јавним радовима су планиране и мелиорција и исушивање долине
плавних река, на пример Мораве. Важно је било и подићи мостове
преко Дунава и Тисе21.
Свакако највећи јавни рад коју су привредници и стручњаци
покушали да наметну јесте била електрификација земље. У Југославији
су постојали сви извори енергије. Велика могућност електрификације је
постојала због богатства у воденим снагама и огромним количинама
угља. Од целог свог енергетског потенцијала Југославија је
искоришћавала тек 6%22. Планска електрификација под државном
контролом би се сматрала за индустрију без ризика, са сигурним
приходом. Међутим, закон о електрификацији није био донешен, па је
она спровођена без система и плана. За време владе Милана
Стојадиновића (1935 – 1939), подигнуто је више нових електричних
централа, проширене постојеће, изграђени су далеководи. Међутим до
почетка Другог светског рата електрифицирани су били само градови и
варошице, села су и даље остала у мраку. Ипак је за сељака тадашње
Југославије електрика била луксуз.

21
Исто, 182.
22
Исто, 185.

9
 Економска политика владе Милана Стојадиновића
(1935 – 1939)

Милан Стојадиновић, професор Београдског универзитета,

председник Београдске берзе, финансијски стручњак и познати
бизнисмен, јуна месеца 1935. године преузеће мандат председника
владе. Истакао се још 1923. године као министар финансија у влади
Николе Пашића, када је успео да стабилизује националну валуту.
Такође као министар финансија је у влади Богољуба Јевтића 1934.
године, смислио како доћи до једне милијарде динара за извођење
јавних радова. Јака репутација и вешта пропаганда је створила утисак
код Срба да је на чело државе дошао прави наследник Николе
Пашића23.
Битан задатак владе М. Стојадиновића је био решавање проблема
презадужености сељака. Већ смо напоменули да је донета Уредба о
ликвидацији сељачких дугова, да су смањени фискални и дужнички
терети. Настојало се да се смањи увоз тиме што би се у земљи
производили потребни артикли, тј. да Југославија саму себе снабдева у
највећој могућој мери. Проблем је постојао и у пласирању производа
пољопривреде на инострано тржиште. Стојадиновићева влада је
настојала да спољно – трговинским уговорима постигне већу
могућност извоза у што већим количинама 24. Стога се настојало да се
побољша трговинска размена са Немачком и Италијом као и одржавање
привредних веза са земљама Мале Атанте. Повећана трговинска
размена са Немачком довешће до тога да ће Немачка постати главни
потрошач југословенских производа, исто као и што ће Југославија
највише увозити производа из Немачке25.
Стојадиновићева влада ће наставити програм јавних радова.
Обезбеђен је унутрашњи зајам од 4 милијарде динара. Од тога, 1.5
милијарда је била намењена за изградњу нових железница. Настојало се
да се повежу крајеви из унутрашњости са морем, обезбеди нов полет
привреде, и побољша страни транзитни саобраћај. Изграђена је пруга
од Копривнице до Вараждина, а до краја 1938. године су завршене и
пруге на релацији Билећа – Никшић и Устипрача – Фоча. У плану је
била и изградња железничке артерије која би повезала Ибарску долину
23
S.Đurović, нав.дело, 199.
24
Исто, 203.
25
B. Petranović, нав.дело, 320.

10
са долином Западне Мораве, а оне са пругама од Чачка до Карловца, и
са пругом на релацији Рашка – Биоче – Подгорица 26. Оправљени су
многи вагони, изграђене су нове локомотиве. Прва локомотива под
називом "Сава" је у целини конструисана и произведена у Југославији у
фабрици вагона у Славонском Броду27. Државе железнице су постале
најважнија грана саобраћаја. Посебно су обезбеђене 2 милијарде за
изградњу модерних путева. У програм извођења јавних радова су
спадали и хидротехнички радови. Регулисани су токови река,
исушивана баровита земљишта, снабдевени су водом многи безводни
крајеви. Подигнуте су државне и бановинске зграде у вредности од око
179 милиона динара28. Путем јавних радова се настојало изаћи из
тешких последица економске кризе и решити проблем незапослености.
План Милана Стојадиновића о подизању индустрје се заснивао
на томе да се у земљи прерађују сировине које су до тада биле
извожене, да се подигне индустрија која неће зависити увоза из
иностранства, и да се она усмери на развој ратне индустрије.
Индустрија је у периоду од 1935. до 1937. године углавном
напредовала. Изузетак су биле млинска индустрија и индустрија пива 29.
Проширена су и реорганизована многа предузећа. Текстилна
индустрија, металуршка производња и хемијска индустрија су биле
главне врсте индустрије у Југославији. Подигнута је "Груба пруга" у
Зеници, тј. национална железара која је гвоздену руду црпела из
средњебосанског басена. Овај металуршки центар је требао бити основ
тешке индустрије у Југославији30. Њени производи би се продавали
искључиво у Југославији, а велике количине су наручивале и државне
установе, попут Државних железница и Војно – техничких завода.
Касније је дошло до прошивања постројења фабрике у Зеници
подизањем ваљаонице. Други по реду важан пројекат у области
индустрије Стојадиновићеве владе је била изградња фабрике
електролизе бакра у Бору31. Бакар је био веома тражена и драгоцена
сировина, а рудник у Бору највеће налазиште овог метала у Европи.
Привреда Краљевине Југославије је трпела велике губитке због извоза
бакарне руде у иностранство, у којој се налазило и примеса злата и
сребра. Прерадом бакарне руде у нашој земљи би се добио чист бакар,
толико потребан, да се чак био и увозио у том облику из иностранства.
26
S.Đurović, нав.дело, 206.
27
Исто, 281.
28
Исто, 209.
29
Исто, 209.
30
B. Petranović, нав.дело, 319.
31
S.Đurović, нав.дело, 260.

11
Подигнута је и фабрика производње алуминијума у Лозову код
Шибеника, што ће имати утицаја на производњу авио индустрије
"Икарус" и "Змај" у Земуну. Новембра 1938. године је отворена фабрика
сумпорне киселине "Зорка" у Шапцу, а крајем 1939.године је започела
са радом топионица олова у Звечану32. Изграђене су рудничке
електричне централе чиме је помогут програм електрификације у
земљи.
Држава је у великој мери помагала дрвну индустрију. Наиме,
дрвна индустрија је била прва индустријска грана у којој је заведена
диригована привреда33. "ШИПАД" је био највеће шумско – идустријско
предузеће са око 7 хиљада радника. Предузеће је било у власништву
државе и регулисало је цене дрвета и дрвне индустрије. На
међународном тржишту је био на гласу, а важило је за највећег
добављача четинарске дрвене грађе. Поседовао је властиту
експлоатациону железницу и фабрику целулозе у Дрвару34.
Све до 1937. године, војна индустрија је развијана неплански.
Улагања државе су била скромна. У преиоду између два рата није се
производило тешко оружје у мери у којој је био потребно, па је стога
војна индустрија била принуђена на набавке из иностранства, највише
из Француске и Енглеске. Стојадиновић ће, са друге стране, ту набавку
преусмерити првенствено на Немачку35. Планирана је набавка модерног
наоружања, борбених авиона, итд. У власништву државе се налазио и
Војно – технички завод у Крагујевцу са својим огранцима у Чачку,
Крушевцу, Камнику, Сарајеву и Загребу. Покушај већег улагања у војну
индустрију неће дати резултата, а започеће доста касно, тако да је
Југославија у Други светски рат ушла војно – технолошком погледу
потпуно неспремна.

32
B. Petranović, нав.дело, 319.
33
Исто, 318.
34
S.Đurović, нав.дело, 316..
35
B. Petranović, нав.дело, 318.

12
 Закључак

Светска економска криза која се појавила 1929. године оставила

је великог трага на привреду капиталистичких држава. Она свакако није
мимошла ни Југославију, иако се у њој јавила са извесним закашњењем.
Земља првенствено оријентисана на пољопривредну производњу, са
неразвијеном индустријом која би била способна да подмири сопствену
потрошњу, а уз то и са огромним неизмиреним дуговима у
иностранству, запала је у дубоку кризу која ће потрајати дуже него у
свету и оставити огромне последице. Напуштање либералне економске
политике и завођење државне управе над привредом јесте била једина
могућа мера у том тренутку. Тиме су покушане да буду спасене ствари у
толикој мери колико се могло постићи. Политика Милана
Стојадиновића везивања за Немачку у привредном погледу је била
једина могућа и исправна опција у том тренутку. Освајањем нових
тржишта, проширењем могућности за извоз, побољшала је
југословенску производњу, а у исто време и ојачала позицију владе да
преговара и склапа повољније трговинске уговоре са другим земљама
који су у Немачкој виделе супарника. Стојадиновић је успео и да реши
питање сељачких дуговања чиме је ојачао његову куповну моћ и
створио услове за повећање производње пољопривредни добара.
Јачањем индустрије и политиком да се домаће сировине прерађују и
троше у домаћој индустрији, подигнута су многа фабричка постројења
чиме је проширен рад слабо развијене индустрије. Путем
организованих јавних радова изграђене су на хиљаде километара
железничке пруге и путева, уређена плавна подручја, започета
електрификација целе земље. Чини се да је пуно тога кренуло правим
путем, путем напретка и просперитета. Уласком у Други светски рат
скоро све што је постигнуто, урађено и направљено је било уништено.
Југославија ће након завршетка рата морати кренути све из почетка, у
другим околностима, са новом политиком у економском погледу.

13
 Литература

 Vinaver, Vuk: Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor

1929 – 1934, Beograd 1987.
 Đurović, Smiljana: Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918 –
1941, Beograd 1986.
 Petranović, Branko: Istorija Jugoslavije 1918 – 1988, I, Beograd 1988.

14