Prof.

dr Franja Fratrić
OSNOVNI BIOHEMIJSKI
POKAZATELJI ZA PROCENU
STANJA TRENIRANOSTI

Biohemija tela je proizvod svesti.

90 Dijagnostika treniranosti sportista

Ključni termini
-----------------------------------------------------------
Koncept anaerobnog praga (ANP)
- Koja je svrha procene anaerobnog praga?
- Vrste i načini utvrđivanja laktatnog anaerobnog praga?
- Merenje koncentracije laktata u krvi
- Tehnika uzimanja krvi iz resice uha
- Laktatna kriva
- Laktat test protokoli
- Faktori koji utiču na proces produkcije laktata
Procena Base Excess (BE) u krvi
Određivanje pH vrednosti krvi
Određivanje količine uree i amonijaka u krvi
Određivanje količine glukoze u krvi
Određivanje statusa gvožđa - anemija
Metaboličke zone

U zavisnosti od intenziteta, trajanja rada i stanja treniranosti

ispitanika, nastaju određene značajne promene nivoa
pojedinih metabolita u krvi. Praćenjem tih promena može se
doći do pouzdanih informacija o stanju treniranosti. Najčešće su to:
mlečna kiselina –laktati (La), pH krvi, glukoza, amonijak, urea,
hemoglobin (Hb), hematokrit (Hct), eritrociti (RBC), feritin i gvožđe
u serumu. Pre nego se pristupi objašnjenju svih ovih promena, želja
autora je bila da se čitaocima bliže objasni termin - anaerobni prag
(ANP).
Uvidom u stručnu literaturu stiče se utisak kako je jedina tvrdnja u
kojoj se svi naučnici iz područja funkcionalne dijagnostike danas
slažu, ona po kojoj u naučnim krugovima ne postoji ni približna
saglasnost oko nomenklature, definicije, pozadinskim mehanizmima,
metodama dijagnostifikovanja, interpretacije (Christopher i Rhodes,
1993; Anderson i Rhodes, 1989; Brooks, 1985; Davis, 1985; Svedahl i
MacIntosh, 2003) i same egzistencije anaerobnog praga (Hughson i
 Osnovni biohemijski pokazatelji 91

sar., 1987). Neki, ipak retki autori, stavljaju u pitanje i praktične

vrednosti anaerobnog praga (eng. Anaerobic Threshold) u
programiranju i praćenju treninga sportista (Londeree, 1997).
Pokušavajući pronaći deo u kome postoji poprilična saglasnost
naučnika, može se reći kako je sigurno da egzistira određeni kritični
intenzitet opterećenja prilikom fizičke aktivnosti, izražen kroz stabilno
stanje. Njega je moguće održati duži vremenski period, a iznad njega
dolazi do naglog povećanja acidoze. Zbog toga, ovo bi se mogao
smatrati aerobno-anaerobnim prelazom (Svedahl i MacIntosh, 2003;
Anderson i Rhodes, 1989). O kontraverzama u vezi koncepta
anaerobnog praga vode se dugogodišnje debate, kojima se još uvek ne
nazire kraj. S druge strane, opisane intenzivne rasprave naučnika
pokazuju veliki značaj određivanja anaerobnog praga u funkcionalnoj
dijagnostici i njegovoj praktičnoj implementaciji (u čemu se većina
naučnika slaže). Dokaz interesa naučnika za koncept anaerobnog
praga vidljiv je iz navoda Bosqueta i sar. (2002) koji su uspeli
pronaći u literaturi 33 različita kriterijuma za utvrđivanje 36
različitih naziva pragova. Iz navedenog proizlazi kako se jedna od
važnih tema u naučnim diskusijama odnosi i na sam odabir metode
određivanja anaerobnog praga. Generalno se mogu razlikovati dve
osnovne i najčešće korištene metode: laktatna i ventilaciona. Shodno
tome, iskristalizirali su se i pojmovi laktatni anaerobni prag i
ventilacioni anaerobni prag. Jesu li oni identični? Mere li oba isti
fenomen? O tomu takođe, nema saglasnosti. Postoje brojne druge
metode, ideje i pokušaji merenja anaerobnog praga (npr. Konkonijeva
metoda praćenjem kinetike frekvencije srca, metoda praćenja
hormonalne promene pri opterećenju....).

Koncept anaerobnog praga

Iako ne postoji saglasnost oko definisanja anaerobnog praga,

radi razumevanja daljeg teksta i Vašeg aktivnog uključenja u
rasvetljavanje zamagljenih delova ove problematike, neophodno je
navesti neke od generalnih definicija. Svedahl i MacIntosh (2003)
definišu anaerobni prag kao najviši održivi intenzitet fizičke aktivnosti
pri kome izmerena potrošnja kiseonika potpuno zadovoljava
92 Dijagnostika treniranosti sportista

energetske zahteve organizma. Nešto konkretniju definiciju

anaerobnog praga nude Hollmann i Hettinger (2000), definišući ga
kao najviši nivo intenziteta koji organizam teoretski može podnositi
beskonačno dugo bez prekida rada, isprovociran povećanjem kiselosti
u mišićima. Posledica nepostojanja konsenzusa o mnogim pitanjima
se odrazila i na neslaganja oko definicije samog naziva praga. U takvo
zbrkano stanje Svedahl i MacIntosh (2003) su pokušali uneti malo
reda predlogom o razlikovanju konceptualne i operacionalne definicije
praga. Konceptualna definicija obuhvata opis samog fenomena praga,
dok operacionalne definicije i nazivi zavise od metoda pomoću kojih
se pokušavaju detektovati. Autori predlažu konceptualnu definiciju po
kojoj je anaerobni prag „intenzitet fizičke aktivnosti pri kome je
uključena velika količina mišićne mase, a preko koga izmerena
potrošnja kiseonika ne može zadovoljiti ukupne energetske zahteve“.
Ono što autori naglašavaju pri dodatnom objašnjenju svoje
konceptualne definicije anaerobnog praga je neophodnost da se
koncept anaerobnog praga mora primenjivati samo na aktivnosti u
kojima je uključeno celo telo ili bitan deo mišićne mase. Iz razloga što
u lokalnim uslovima rada (jednog mišića ili grupe mišića) može doći
do nesrazmene akumulacije laktata, izmerena potrošnja kiseonika
neće odgovarati meri energetske potrošnje.
Za lakše razumevanje odnosa anaerobnog praga i aerobnog-
anaerobnog metabolizma, pogodan je fiksni laktatni model koji je
predložio Kindermann (1979), a kog su dogradili Sjodin i Jacobs
(1981) uvodeći naziv OBLA – (Onset of Blood Lactate
Accumulation). Po tom prvom modelu anaerobni prag je fiksiran na 4
mmol/L, a pre njega na 2 mmol/L se nalazi aerobni prag. Skinner i
McLellan (1980) su na osnovu ovakvog modela predložili mogući
opis energetskih sistema organizma uz pomoć dve kritične tranzicione
tačke i tri faze - zone stvaranja energije. Zona intenziteta pre aerobnog
praga (na oko 2 mmol/L i neproporcionalnog povećanja u odnosu
VE/VO2) je čisto aerobna zona u kojoj se stvaranje neophodne energije
može zadovoljiti isključivo aerobnim metabolizmom. Zona između
aerobnog i anaerobnog praga (aerobno-anaerobni prelaz) odgovara
intenzitetima kod kojih dolazi do mešovitog angažovanja aerobnog i
anaerobnog metabolizma u postupku stvaranja energije za mišićni rad.
Iznad anaerobnog praga (na oko 4 mmol/l i sledećeg
neproporcionalnog povećanja u odnosu VE/VO2) dominira anaerobni
 Osnovni biohemijski pokazatelji 93

metabolizam (Bodner i Rhodes, 2000). Iako pogodan, sa aspekta

objektivnosti utvrđivanja i u svrhu lakšeg shvatanja pragova, ovaj
model je pretrpeo velike kritike stručne javnosti. Vrlo brzo je utvrđeno
kako nije moguće kod svakog ispitanika fiksirati prag na 4 mmol/L,
nego je neophodno utvrditi tzv. IAT - (Individual Anaerobic
Threshold) (Stegmann i sar., 1981). Grafikon 2. pokazuje didaktički
primer kretanja krivulje laktata pri progresivnom testu trčanja na
pokretnoj traci. Može se primetiti eksponencijalni porast koncentracije
laktata, sa dve prelomne tačke na samoj krivi (aerobni i anaerobni
laktatni prag) i njihovu projekciju na osu sa vrednostima laktata.

Grafikon 2. Prikaz kretanja krivulje laktata i prelomne tačke laktatnog anaerobnog

praga

Pored neophodnosti utvrđivanja IAT jednako važan problem (u isto

vreme i kontraverzan) predstavljaju nazivi u literaturi i egzistencija
aerobnog i anarobnog praga. Prema Barstowu i sar (1993) prvi prag se
u većini slučajeva naziva: aerobni ili laktatni ili prvi ventilacioni prag.
Drugi prag se naziva: anaerobni, drugi ventilacioni ili MLSS-
(Maximal Lactate Steady State). On se uzima i kao referentna mera
stvarnog praga. Međutim, Wassermann kao tvorac naziva „anaerobni
prag“ ne priznaje drugi prag kao laktatni, niti kao prag, već samo kao
„respiracionu kompenzacijsku tačku“. On prvi prag naziva
anaerobnim i povezuje ga sa MLSS-em, tj. smatra ga pravim i jedinim
pragom (Wassermann i sar, 1990). Za razliku od Wassermana, Aunola
94 Dijagnostika treniranosti sportista

i Rusko (1992), smatraju drugu prelomnu tačku pravim reprezentom

MLSS-a. Iz navedenog je jasna preporuka Svedahla i MacIntosha
(2003) da se pri korišćenju pojma ''anaerobni prag'', tačno nazove i
striktno definiše na šta se pri tome misli, u skladu sa primenjenom
metodologijom merenja.

Koja je svrha procene anaerobnog praga (ANP)?

Primenu ANP možemo podeliti u dve osnovne grupe, kliničko-
medicinsku i sportsko-dijagnostičku (Christopher i Rhodes, 1993).
ANP se primenjuje u kliničkoj-medicini prvenstveno u svrhu detekcije
različitih poremećaja sistema za krvotok (Wassermann i McIlroy,
1964), ali može biti koristan i kod otkrivanja respiratornih bolesti
(Hollmann, 1991), te pri pulmonalnoj rehabilitaciji (Casaburi i sar.,
1989).
U sportskom treningu anaerobni prag se može koristiti za nadgledanje
trenažne adaptacije (Ready i Quiny, 1982; prema Christopher i sar.,
1993), za programiranje trenažnog intenziteta sa ciljem razvoja
aerobne izdržljivosti (Whipp i Ward, 1980), u selekciji talenata za
sportove u kojima dominira opšta aerobna izdržljivost. Intenzitet
fizičke aktivnosti pri ANP ima visoku korelaciju sa rezultatima u
aerobnim aktivnostima dugog trajanja (Costill i sar., 1973; Farrell i
sar., 1978; Rhodes i McKenzie, 1984) i pokazatelj je individualnog
aerobnog kapaciteta (Peronet i sar., 1987; Tanaka, 1983). Rezultati
brojnih istraživanja potvrđuju kako je anaerobni prag bolji pokazatelj
aerobne izdržljivosti sportista od maksimalne potrošnje kiseonika
(Anderson i Rhodes, 1989). Pokazalo se da VO2max ima slabu
prediktivnu moć takmičarskog uspeha (postoji vrlo slaba korelacija
između uspeha u utrci i VO2max kod sportista sa sličnim-visokim
nivoom VO2max (Costil i sar., 1973; Hageberg i Coyle, 1983). Budući
da AT bolje razlikuje vrhunske sportiste u sportovima izdržljivosti,
ima vrlo široku primenu u funkcionalnoj dijagnostici treniranosti
sportista i pri samom programiranju treninga. Važno da se sportista
nakon što postigne limit u poboljšanju svog VO2max i dalje može
poboljšavati svoj rezultat na račun drugih parametara, tj. podizanju
anaerobnog praga (Weineck, 2000; Hollmann i Hettinger, 2000). Za
vrhunske rezultate u sportovima izdržljivosti presudna je visoka
potrošnja kiseonika.
 Osnovni biohemijski pokazatelji 95

Vrste i načini utvrđivanja laktatnog anaerobnog praga?

Bosquet i sar. (2002) su sistematizovali metode za procenu
aerobne izdržljivosti na direktne i indirektne. Direktnim metodama se
neposredno određuje koji je to intenzitet koji se može održati duži
period (shodno tome i koji je to najviši relativni intenzitet za određeno
trajanje rada ili distancu). Inderektne metode, u koje spada i anaerobni
prag, ne zahtevaju primenu maksimalnog trajanja merenja, tj.
konkretne demonstracije onoga što po definiciji anaerobni prag meri.
Shodno tome, one se koriste za procenu aerobne izdržljivosti.
Oslanjaju se na povezanost između potrošnje kiseonika za određeno
zadano opterećenje i nekih fizioloških varijabli (ventilacijski
parametri, laktati i srčana frekvenca). Postoje različite metode
utvrđivanja anarobnog praga. Da bi neka metoda bila korisna mora
biti lako izvodljiva i pouzdana. Davanje prednosti pojedinoj metodi
uključuje: vremensku zahtevnost, invazivnost i cenu izvođenja
(Svedahl i MacIntosh, 2003). U nastavku će biti ukratko opisane
različiti podvrste anaerobnih pragova uz kratak opis postupka njihova
utvrđivanja:
Maksimalno laktatno stabilno stanje - MLSS (eng. Maximal
Lactate Steady State): Prema definiciji ono predstavlja najviši
intenzitet fizičke aktivnosti pri kojoj se koncentracija laktata u krvi ne
povećava tokom kontinuiranog rada pri zadanom opterećenju (Tegtbur
i sar., 1993). Prema Hecku i sar. (1985), opterećenje pri MLSS
predstavlja intenzitet aktivnosti pri kome postoji ravnoteža između
produkcije laktata i njegove eliminacije iz krvi. U svrhu detektovanja
MLSS-a potrebno je izvesti više ponovljenih testova opterećenja
(svaki pri unapred definisanom konstantnom opterećenju), tako da se
obuhvati određeni raspon intenziteta u kome se očekuje postojanje
stabilnog stanja. Pojedino konstantno opterećenje traje minimalno 20,
a najčešće 30 minuta (Svedahl i MacIntosh, 2003). U početnoj fazi
svakog nivoa opterećenja dolazi do porasta koncentracije laktata u
krvi. Zavisno od toga da li je zadano opterećenje ispod, na ili iznad
nivoa stabilnog stanja, laktatna kriva će imati tendenciju opadanja,
zadržavanja dostignutog trenda ili daljeg rasta (vidi Sliku 2.).
Kriterijum koji određuje do koje mere pri određenom intenzitetu
konstantnog opterećenja u zadnjih 20 minuta testa sme doći do
promene u koncentraciji laktata, je različit između tumačenja samih
autora. Kreće se od 1 mmol/L (Heck i sar, 1985; Swensen i sar,. 1999)
96 Dijagnostika treniranosti sportista

do strožijih kriterijuma od 0.5 do 0.2 mmol/L (Haverty i sar, 1988;

Aunola i Rusko, 1992). Dodatni problem pri direktnom merenju
MLSS je: kako odrediti razuman raspon u kome se kod sportiste
nalazi stabilno stanje (obično se koriste preliminarni testovi) i kako
odrediti raspon povećanja intenziteta (najčešće se uzima povećanje od
4 do 5%)?. (Svedahl i MacIntosh, 2003).

Na praktičnom primeru plivača (grafikon 3), ilustruje se primena

koncepta MLSS. Visoka početna brzina plivanja tokom kontinuiranog
submaksimalnog testa, provocira blago povećanje koncentracije La u
prvih 5-7 minuta. Vidimo da se MLSS krije negde između brzine
plivanja od 1.33m/s i 1.34m/s.
Grafikon 3. Koncept MLSS na primeru plivača

Zavisno od brzine plivanja, MLSS će se dostići pri različitim

koncentracijama La. Prethodno opisan način testiranja ima nedostatke
u velikoj potrošnji vremena prilikom izvođenja samog testa i potrebi
ispitanika da više puta dolazi do laboratorije, radi ponovnog testiranja
pri većem opterećenju. Po nekad se u njegovu zamenu koristi tzv.
laktat minimum test. Ovde će biti izostavljen opis laktat minimum
testa, budući da zahteva šira objašnjena.
Laktatni prag -LP (eng. Lactate Threshold): Prema definiciji
je to intenzitet fizičke aktivnosti koji je povezan sa značajnim
 Osnovni biohemijski pokazatelji 97

povećanjem koncentracije laktata u krvi iznad izmerenog nivoa u

mirovanju, tokom progresivnog testa opterećenja (Svedahl i
MacIntosh, 2003). Postoje različiti kriterijumi za identifikaciju ovog
povećanja. Tako razlikujemo dve najčešće korištene podvrste
laktatnog praga: OBLA i individualni anaerobni prag (IAT).
Početak nagle akumulacije laktata u krvi - OBLA (eng.
Onset of Blood Lactate Accumulation): Predstavlja intenzitet fizičke
aktivnosti pri kojoj koncentracija laktata dostiže 4 mmol/L pri
progresivnom testu opterećenja (Sjodin i sar., 1981). Izvorno je
predložena od strane Madera i sar. (1976). Ova metoda uzima
vrednost od 4 mmol/L kao referentnu tačku, što ima svoju prednost
obzirom na objektivnost određivanja, ali i veliki nedostatak zbog
zanemarivanja individualnih razlika. Naime, ne dolazi kod svih
ispitanika do značajnog povećanja laktata na 4 mmol/L. Taj raspon je
veliki i kreće se od 3 do 6mmol/L, pa čak po nekim autorima i do 9
mmol/L (MacIntosh i sar., 2002; Billat i sar., 2003). Aunola i Rusko
(1992) su dobili korelaciju od samo 0.57 između OBLA i MLSS-a.
Što se tiče praktične primene, ovaj način određivanja praga je pod
velikim znakom pitanja. Može poslužiti samo kao okvirna orijentacija
(pri kojoj se koncentraciji laktata može očekivati postojanje praga).
Individualni anaerobni prag - IAT (eng. Individual
Anaerobic Threshold): Posebna interpretacija laktatnog praga nastala
nakon što je potvrđeno postojanje individulanih razlika u vrednostima
koncentraciji laktata pri laktatnom anaerobnom pragu. Postoje
različite metode utvrđivanja IAT. Jedna od poznatijih je i izvorna
metoda (Stegmanna i sar., 1981), koja definiše IAT kao intenzitet
fizičke aktivnosti detektovan pomoću tangente povučene od
koncentracije laktata u oporavku (koja odgovara koncentraciji pri
zadnjem nivou opterećenja) na krivulju koncentracije laktata izmerene
tokom progresivnog testa (grafikon 4). Za utvrđivanje individualnog
laktatnog praga nije potrebna skupa oprema, ne zahteva posebnu
obučenog merioca niti maksimalno iscrpljivanje ispitanika, minimalno
je invazivna. Ovaj način je veoma praktičan i često je u upotrebi u
sportskoj praksi. Njegovi nedostaci su: velika osetljivost na
primenjeni protokol opterećenja sa obzirom na oblik aktivnosti
(bicikl-ergometar ili tredmil), odabir početnog opterećenja, veličina
podizanja opterećenja, trajanje pojedinog nivoa opterećenja, trajanje
pauze, inklinaciju podloge po kojoj se trči, primena kontinuiranog ili
98 Dijagnostika treniranosti sportista

diskontinuiranog protokola, stanja intramuskularnog glikogenskog

depoa....(Weineck, 2000).

Grafikon 4. Eksponencijalno povećanje koncentracije laktata usled povećanja

intenziteta opterećenja. Puna crta predstavlja tangentu koja detektuje IAT

Anaerobni laktatni prag ima dosta visoku povezanost sa MLSS (r =

0.94; prema Jones i Doust, 1998). Iako IAT nije identičan MLSS-u
kod svakog ispitanika, on predstavlja prilično pouzdan način procene
(Urhausen i sar., 1993) bez obzira što često premašuje MLSS
(McLellan i Jacobs, 1993; Beneke, 1995). Ako se pažljivo izvede daje
konzistentne rezultate, te može imati zadovoljavajuću praktičnu
primenu pri funkcionalnoj dijagnostici sportista (MacIntosh, 2003).

Merenje koncentracije laktata u krvi

Koncentracija mlečne kiseline u krvi je interpretirana kao
neposredni pokazatelj anaerobnog metabolizma u mišićnim ćelijama.
Tada je i dokazano da je koncentracija laktata u mišićima viša nego u
krvi (nakon završetka napora intenziteta 75%VO2max i max
opterećenja), kao i da je tempo akumulacije u mišićima za 2-3 puta
brži.
 Osnovni biohemijski pokazatelji 99

Grafikon 5. Brzina distribucije lakta u mišićima i krvi, tokom i nakon rada

Laktatni testovi se primenjuju iz razloga:

1. Treneri za svakog sportistu dobijaju inicijalnu procenu svakog
energetskog sistema, a svaki sportista se klasifikuje u odnosu
na svoj fiziološki profil. Ovim putem svaki programirani
trening je precizno doziran, bez suvišnog obima i suvišnog
intenziteta.
2. Obzirom da je svaki sportista individua za sebe, potrebno je
znati kojom dinamikom se dešavaju promene u njegovom
fiziološkom profilu. Najveći doprinos laktatnog testa se ogleda
u tome što on dokumentuje šta se dešava sa svakim
ispitanikom tokom testa ili treninga (omogućava komparacija
rezultata), tj. svaki trening postaje mnogo efikasnije jer se u
njemu obavlja samo efektivan rad. Ovaj individualizovan
pristup omogućava dostizanje željenog balansa sposobnosti,
neophodnih za postizanje vrhunskih rezultata.
3. Velika mogućnost izvođenja testa u situacionim uslovima.
4. Rezultati testa će dozvoliti treneru da kompletira trenažne
intenzitete za svaku trenažnu zonu opterećenja.

Oba energetska sistema (aerobni i anaerobni) su u velikoj

međusobnoj zavisnosti sa produkcijom laktata (proizvodi ih anaerobni
100 Dijagnostika treniranosti sportista

sistem, a aerobni ih jednim delom koriste kao gorivo). Pravilno

konstruisan laktatni test će tačno proceniti razvoj oba energetska
sistema i omogućiće treneru da nađe pravi balans između njih (balans
koji je potreban za dati sport i sportsku disciplinu). Bolja razvijenost
aerobnog sistem omogućava veću produkciju energije u jedinici
vremena (bolji aerobni kapacitet). Kako su krajnji produkti ovog vida
razgradnje voda i karbon-dioksid, koji su potpuno neškodljivi, može
se reći da je optimalna razvijenost aerobnog kapaciteta – maksimalna
razvijenost. Jedini razlog zbog koga bi se visoki razvoj aerobnog
kapaciteta trebao žrtvovati je taj, što se time ne bi ometa razvoj ostalih
karakteristika neophodnih za postizanje vrhunskog sportskog rezultata
(npr. sprinter na 100m).
Određivanje nivoa laktata na različitim nivoima opterećenja
(m/s, km/h, W) omogućava da se odredi aerobno-anaerobni prelaz,
koji ima veliku praktičnu primenu. Prema Liesenu (1976) aerobno-
anaerobni prelaz se kreće u granicama između 3.5 – 4.5 mmol/L. Kod
netreniranih osoba je na oko 3 m/s, kod umereno treniranih na
izdržljivost između 3.5 - 4 m/s, kod srednje treniranih 4 – 4.7 m/s, kod
visoko treniranih 4.8 – 5.2 m/s i kod vrhunskih sportista je između 5.3
– 5.6 m/s.

Tabela 11. Srednja vrednost laktatnog praga, prelaza i anaerobnog praga kod tri
muška takmičara u triatlonu
Prag Discip. La Inten. VO2max VO2max HR %
krvnog (mmol/L) (L/min) (%) (otk/min) HRmax
laktata
LP- P 1.59 1.136 - - 143 80.5
ADAPT B 1.01 213.2 3.08 59.2 133 72.3
T 1.41 14.0 3.69 68.1 156 81.0
ANP- P 3.60 1.270 - - 163 91.6
ADAPT B 3.09 315.7 4.24 81.5 161 87.6
T 3.17 16.7 4.51 83.2 178 92.7
2.0 P 2.00 1.179 - - 149 83.7
mmol/L B 2.00 280.2 3.84 73.8 151 82.3
T 2.00 15.3 4.08 75.3 167 86.5
4.0 P 4.00 1.286 - - 165 92.6
mmol/L B 4.00 337.9 4.49 86.4 167 90.9
T 4.00 17.5 4.75 87.7 184 95.8
P – Plivanje, B – Bicikl, T – Trčanje, Intenzitet je dat: za plivanje u (m/s), za bicikl u (W), za
trčanje u (km/h).
 Osnovni biohemijski pokazatelji 101

Tabela 12. Klasifikacija trenažnih zona na bazi aerobnog i anaerobnog praga

Opis trenažnih Prag laktata % Laktati u Opterećenje
zona (LP) u krvi – HRmax krvi
odnosi (mmol/L)
Oporavljajuća
(E1) ≤ LP ≤ 75 ≤ 2.0 Lagano
Ekstenzivna LP do
aerobna (E2a) LP + ((ANP -LP) 75 - 84 1.0 - 3.0 Komforno
/ 2)
Intenzivna ANP do
aerobna (E2b) ANP - ((ANP - 82 - 89 1.5 - 4.0 Nekomforno
LP) / 2)
Anaerobni prag Anaerobni prag 89 - 93 2.5 - 5.5 Stresogeno
ANP (E3) ANP
VO2max > ANP-a ≥ 93 Više od 5 Vrlo
(E4) stresogeno
Anaerobna Maksimalan - Više od 7 Maksimalno
zona
Zone u tabeli su posebno primenljive u biciklizmu, veslanju, plivanju i triatlonu.

U nedostatku kiseonika, pirogrožđana kiselina preuzima

vodonik od NADH i prelazi u mlečnu kiselinu (La). Pri intenzivnoj
mišićnoj aktivnosti uvek se registruje gradijent koncentracije
laktata između mišića i krvi. Samo pri radu u uslovima stabilnog
stanja, među koncentracijama La u krvi i mišiću, može se
uspostaviti ravnoteža. Gornja granica na kojoj se to dešava, naziva
se maksimalno laktatno stabilno stanje (eng. Maximal Lactate
Steady State).
Promene nivoa La u krvi tesno koreliraju sa promenama
intenziteta glikolize u radnim mišićima i intenzitetom rada. Pri
značajnom povećanju La u krvi, ona se delimično izlučuje sa
mokraćom i znojem. Između sadržaja La u znoju i mokraći, postoje
obrnuti odnosi. Pokazatelji koji tesno koreliraju sa koncentracijom
laktata u krvi su četiri međuzavisna parametra: pH, PCO 2, BE (eng.
Base Excess) i standardni bikarbonati.

Laktati se neutrališu puferskim sistemom krvi u koji spadaju:

hemoglobin, oksihemoglobin, belančevine plazme, fosfati i
bikarbonati. Najvešim delom se neutrališu preko krvnog plazma
bikarbonata, a manjim delom preko hemoglobina i krvnog proteina.
Odstranjivanje La iz krvi vrše jetra, neaktivna muskulatura i miokard.
102 Dijagnostika treniranosti sportista

Tehnika uzimanja krvi iz resice uha

Tokom pripreme ispitanika za testiranje i njegovim
upoznavanjem sa predstojećim test protokolom, neophodno je naneti
FINALGON mast na resicu uha, kako bi se isprovocirala
hiperemizacija. Nakon desetak minuta adekvatno izvršene pripreme
organizma ispitanika za predstojeći test, potrebno je ukloniti nanetu
mast (resicu uha prvo obrisati vatom natopljenu alkoholom, a potom i
suvom vatom).

Slika 31. Tehnika uzimanja uzorka krvi tokom laktatnog testa

Nakon izvršene dezinfekcije, sterilnom lancetom se izvrši ubadanje

(1). Mala crvena tačke na mestu uboda je dokaz o pravilno izvedenom
početnom koraku uzimanja uzorka (2). Držeći kapiletu između palca i
kažiprsta prineti je bazi uha. Istovremeno vršiti pritisak na tačku gde
se uho spaja sa glavom (kako bi se usporilo vraćanje krvi u sistem) i
nežno potiskivati krv na dole - ka tački uboda (3). Prvu kap krvi je
potrebno obrisati sredstvom za dezinfekciju i suvom vatom. Ovim se
 Osnovni biohemijski pokazatelji 103

eliminiše ‘’stara krv’’ koja se zatekla tu prilikom uboda (4).

Nastavljajući nežno pritiskanje resice na dole, sačekati da se formira
druga velika kap krvi. Njome punimo unapred pripremljenu kapiletu
(5). Postupak ponoviti sve dok kapileta ne bude dovoljno puna (6,7).
Obrisati mesto uboda sterilnom vatom (8).

Laktatna kriva
U testu kontinuiranog opterećenja ili na treningu, krv za
analizu se uzima iz rese uha najmanje trokratno. Pre testa (treninga) u
miru, 2 - 4 minute nakon opterećenja (kada je ispiranje laktata
maksimalno) i u 10 minuti oporavka (kada vrednosti laktata direktno
ukazuju na brzinu oporavka od primenjenog opterećenja, tj. kako je
organizam podneo dozirano opterećenje). Kada je u pitanju
diskontinuirani test, intervalni trening ili bilo koji laktatni test
protokol, uzorak krvi za formiranje laktatne krivulje se uzima više
puta (najmanje 5).
U prvom slučaju se ocenjuje:
1. Kasna faza oporavka (laktati u miru)
2. Maksimalne vrednosti (u drugoj ili četvrtoj minuti nakon
opterećenja)
3. Rana faza oporavka (vrednosti La u 10 min. oporavka).

Kod diskontinuiranog tipa opterećenja dobija se laktatna

krivulja za ocenjivanje metaboličkih zona, u prvom redu anaerobnog
praga. U kasnoj fazi oporavka za normalne vrednosti laktata u krvi se
smatra vrednost od 1 do 2 mmol/L. Više vrednosti pokazuju nepotpun
oporavak ili spor oporavak od prethodnog opterećenja (treninga).
Vrednosti kasne faze oporavka su dobre ako u 10 minuti nakon
opterećenja (u testu na tredmilu to je i do 15 minuta) dobijene
vrednosti laktata budu za 1.5 do 2.0 mmol/L manja, od vrednosti
izmerenih u 2 i 4 minuta oporavka (maksimalnih vrednosti).

Primer:
Ako dobro trenirani atletičar (800m) ima maksimalni nivo
laktata 24 mmol/L, on ne bi trebalo da na treningu podiže laktate
iznad 16 mmol/L (kako bi optimalna adaptacija na dozirana
opterećenja dostigla stabilizaciju). Ako je rana faza oporavka spora, tj.
vrednosti laktata su na relativno nižim vrednostima, to ukazuje na to
104 Dijagnostika treniranosti sportista

da sportista teško podnosi opterećenja velikog obima i slabijeg

intenziteta. Visoka koncentracija laktati sa brzom ranom fazom
oporavka, potvrđuje da sportista dobro podnosi opterećenja visokog
intenziteta. Vrednosti La od 6 do 8 mmol/L govore o nižem
opterećenju sprovedenom na treningu. Vrednosti od 8 do 12 mmol/L
govore o srednjem opterećenju, a vrednosti od 12 do 16 mmol/L o
visokom opterećenju.
Različite koncentracije laktata i različite vrednosti srčane
frekvence su direktan odgovor organizma na aplikovano opterećenje.
Različiti načini reakcije organizma na stimulaciju većim intenzitetom,
objašnjavaju njihovu komplementarnu upotrebu. Ako je komponenta
snage na prvom mestu, sa angažovanjem individualnih mišićnih
grupa, nivo opterećenja se ocenjuje prateći koncentraciju laktata. Kod
produženog kontinuiranog treniga koji uključuje velike mišićne grupe
(trčanje, biciklizam i sl.), koncentracija laktata i puls su dobri
kontrolni parametri. Jednostavno praćenje intenziteta opterećenja, na
bazi srčane frekvence (putem savremenih pulsmetara), rešava velik
broj praktičnih problema. Dodatnim merenjem koncentracije laktata
dobijamo kompletan i precizan odgovor organizma na opterećenje.
Istovremeno dobijamo odgovor na pitanje: Da li sportista trenira u
aerobnoj ili anaerobnoj zoni?
Grafikon 6. Zone opterećenja u zavisnosti od koncentracije laktata i vrednosti
srčane frekvence
 Osnovni biohemijski pokazatelji 105

I - Praćenjem odnosa koncentracije laktata u krvi i intenziteta

rada, pokazala su da se nivo laktata za vreme rada manjeg intenziteta ne
povećava, već ostaje na nižem nivou (između 1 - 2 mmol/L pri vrednosti
pulsa između 110 i 140 otk/min).
II - Ekstenzivni rad karaktera izdržljivosti (ekstenzivna aerobna
zona) je na oko 2 mmol/L i pulsu između 140 i 160 otk/min.
III - Rad intenzivne izdržljivosti (intenzivna aerobna zona) je na
vrednosti laktata između 3 i 4 mmol/L i pulsu između 160 i 180 otk/min.
IV - Intervalni anaerobni rad se obavlja pri vrednost laktata
između 4 i 6 mmol/L i vrednost pulsa preko 180.
V – Visoko Intenzivni intervalni anaerobni rad pri vrednostima
laktata između 6 i 12 mmol/L i pulsu preko 180 otk/min.

Analizom laktatne krivulje sa visokom pouzdanošću dobijamo

na uvid stanje metaboličkih zona, od kojih je najvažnije precizno
odrediti anaerobni prag. Danas se uz pomoć savremenih
dijagnostičkih procedura određivanje anaerobnog praga vrši preko
vrednosti laktata u krvi, istovremeno sa utvrđivanjem i maksimalne
potrošnje kiseonika (VO2max). Time se dobijaju potpuniji i precizniji
podaci:
 Koliko se može sportista trajno opteretiti bez "zakiseljenja",
koje ga prisiljava na prekid.
 Koliki je nivo laktata pri opterećenju pri kojem je sportista
postigao maksimalnu moguću potrošnju kiseonika.

Utvrđeno je da su to vrednosti između 8 i 10 mmol/L, a sportista

takav rad može izdržati najduže od 8 do 10 minuta. Pri ovakvom ili
većem opterećenju, procesi eliminisanja mlečne kiseline sve više
zaostaju za procesima njenog stvaranja, što dovodi do stalnog
povećanja njene koncentracije u krvi (kod dobro treniranih sportista
pri maksimalnom opterećenju i preko 24 mmol/L). Analizom laktatne
krive (grafikon 8.) ocenjuje se nekoliko nivoa njenog povećanja. Prvi
je na vrednosti 2 mmol/L, tzv. aerobni prag. Strmiji porast laktatne
krive (između 3 i 4 mmol/L) određuje aerobno-anaerobni prelaz. Na
vrednosti od 4 mmol/L, govori se o anaerobnom pragu (više vrednosti
predstavljaju anaerobnu oblast).

Prikaz laktatnih kriva u testu na bicikl-ergometru sa

progresivnim povećanjem opterećenja (svaki minut za 40 watt-i) kod:
106 Dijagnostika treniranosti sportista

netrenirane osobe, slabije treniranog sportiste i vrhunskog sportiste.

Na grafikonu su prikazani različiti profili laktatne krive.
Grafikon 7. Laktatna kriva kod netrenirane osobe, slabo treniranog i vrhunskog
sportiste (Hollmann et al., 1986)

Laktat test protokoli

Sportista se podvrgava testu progresivnog opterećenja,
kontinuiranog ili diskontinuiranog tipa. Kada se istovremeno
procenjuje i VO2max, primereniji je test kontinuiranog tipa. To nije
uvek moguće izvesti sa istovremenim merenjem i koncentracije
laktata, osim na bicikl-ergometru kada se uzorak krvi za analizu može
uzimati u toku samog opterećenja (bez pauze). Na modernim
sofverskim podržanim ergospirometrima, uz pomoć tredmila i bicikl-
ergometra, se mogu koristiti oba tipa testa. Takav način rada
omogućuje stalno praćenje i registrovanje sledećih parametara:
potrošnje kiseonika (VO2), ekses ugljen-dioksida (VCO2), minutni
volumen disanja (VE), frekvencu disanja (Fd), frekvencu srca (FS)i
respiratorni koeficijent (R).
Iz male količine krvi uzete iz prethodno hiperemizirane resice
uha i/ili iz jagodice prsta, određuje se koncentracija laktata. Uzorci
krvi se uzimaju: u mirovanju, na kraju svakog nivoa opterećenja u
pauzi do 30 sec (kada je test diskontinuiranog tipa, tj. bez pauze kada
je test kontinuiranog tipa) i na kraju testa (ocena brzine oporavka). Na
bicikl-ergometru se svake 1-3 minute povećava opterećenje za 15, 25
 Osnovni biohemijski pokazatelji 107

ili 50W, a na tredmilu se uz konstantan nagib od 0% do 5%, povećava

brzina svake 3 minute za 2 km/h. Pri ovim testovima je važno
istovremeno pratiti tri vrednosti: frekvencu srca, koncentraciju laktata
i nivo opterećenja (brzina trčanja izraženu u km/h ili broj W).
Dobijene vrednosti se softverski obrađuju i automatski unose u
grafikon, tako da se na ordinati prikazuju vrednosti potrošnje
kiseonika, frekvence srca i La, a na apscisi vreme ili stepen
opterećenja. Trenirani sportisti pri istom nivou opterećenja imaju nižu
frekvencu srca i kasnije dostižu anaerobni prag (na većem
opterećenju), od netreniranih. Vrednosti ovako dobijenih rezultata su
višestruke. Pri proceni opšte aerobne izdržljivosti (u kojoj je
fiziološka veličina - aerobni kapacitet, dominatan faktor), tako
dobijeni rezultati daju važniju informaciju i od samog testa
maksimalne potrošnje kiseonika. Informacija o potrošnji kiseonika pri
anaerobnom pragu na nivou od 4 mmol/L laktata, prikazana je u
ANP%VO2max. Viša vrednost pokazuje da će sportista moći obavljati
dugotrajan i intenzivniji rad na višem energetskom nivou, bez
"zakišeljavanja".
Drugi važan podatak je da rezultati testa mogu poslužiti treneru za
optimalno programiranje treninga. Na primer, brzina atletičara na
10000m mora biti dovoljno velika da bi predstavljala optimalne
podražaje za funkcionalno usavršavanje svih organskih sistema koji
učestvuju u transportnom lancu kiseonika. Istovremeno, nadražaj treba
da traje duže kako bi mogao dati optimalne rezultate. Granično
opterećenje (brzina) koja je dovoljno velika da predstavlja stimulus, a
opet nije preveliko (dopušta dugotrajnu aktivnost), jeste opterećenje
(brzina) na granici anaerobnog praga. Na osnovu opterećenja i
frekvence srca pri anaerobnom pragu (4 mmol/L), trener može dobro
programirati optimalno opterećenje na treningu.
Koncentraciju laktata je moguće izmeriti i na samom
sportskom terenu, bilo da se želi odrediti profil opterećenosti sportiste
na zadatom treningu ili da se primeni posebno konstruisani laktatni
test protokoli za pojedine sportove. Poslednjih godina je na tržištu
velika ponuda po ceni pristupačne aparature, koja je uz to i malih
džepnih dimenzija. Rukovanje ovakvim aparatima je jednostavno, te
je time omogućeno da trener samostalno vrši merenje. Na temelju
dobijenih rezultata, omogućeno mu je neposredno upravljanje
trenažnim procesom. Treba istaći da merenje koncentracije mlečne
108 Dijagnostika treniranosti sportista

kiseline služi i za testiranje anaerobnih sposobnosti. Ovakvi testovi su

uglavnom terenske prirode, situacionog su tipa i konstruisani su za
određene sportove. Iz ovoga se vidi da merenje koncentracije laktata
uz ocenu stanja treniranosti i programiranju optimalnog treninga, ima
velik značaj. Naročito zbog mogućnosti preciznog određivanja zona
intenziteta, od kojih svaka predstavlja poseban stimulus za određenu
bioenergetsku sposobnost. Primer ovakvog načina rada dat je u tabeli
13.
Tabela 13. Laktatne zone opterećenja
Zone Laktati (mmol/L) Predlog
Regeneracijska do 1 90 do 120 min.
Izdržljivost 1 1 50 do 90 min.
Izdržljivost 2 (ekstenzivna) 2 30 do 50 min
Izdržljivost 3 (intenzivna) 3 20 do 30 min
Anaerobni prag 4 Ponavljanje opterećenja
Tolerancija na laktate A do7 Ekstenzivni intervali
VO2max od 8 do 10 Ponavljanje / intervali
Tolerancija na laktate B preko 10 Intenzivni intervali

Stepenasti progresivni test opterećenja (eng. Graduate Exercise

Test) prikazan je u tabeli 14. Pripada sportiskinji koja se spremala za
učešće na Ironman triatlonu (3800m plivanja, 180 km bicikla i 42.195
km trčanja). Ona je istrčala test na atletskoj stazi: 5 x 2000m sa
progresivnim povećanjem brzine trčanja + 1 x 1000m maksimalnim
tempom. Registrovano je vreme, koncentracija laktata i frekvenca
srca.

Tabela 14. Rezultati stepenasto progresivnog testa opterećenja

Nivo Distanca Tempo 400m Laktati Srčana
(m/s) (min:sek) (mmol/L) frekvenca
odmor 1.5 57
1 2000m 3.5 1:55 1.3 145
2 2000m 3.8 1:45 1.4 154
3 2000m 4.1 1:37 2 165
4 2000m 4.4 1:30 3.6 174
5 2000m 4.9 1:21 7.2 185
6 1000m 5.6 1:11 9.4 188
 Osnovni biohemijski pokazatelji 109

Vidimo da se sa porastom brzine na početku testa,

koncentracija laktata vrlo malo povećala, čak se i smanjila u odnosu
na vreme u miru. Na kraju, nivo laktata je rastao veoma brzo. Tempo
trčanja i frekvenca srca su linearno rasli, dok se koncentracija laktata
ponašala drugačije. Ovo dokazuje da je teško predvideti nivo laktata
na osnovu frekvence srca. Nivo laktata se u početku povećava vrlo
sporo. Pri kraju testa koncentracija naglo raste, dok se frekvenca srca
na kraju stabilizuje. Zbog daljeg naglog porasta koncentracije laktata
nastaju bolovi u mišićima i na kraju, sportista mora da prekine
aktivnost. Do naglog porasta laktata u krvi dolazi između 4.1 i 4.4
m/s, što govori da se u ovoj zoni nalazi laktatni prag. To se može
precizno proveriti putem testa konstantnog napora (eng. Constant
effort test). Procenjen laktatni prag (LP) za ovu sportistkinju je oko
4.25 m/s. Frekvenca srca pri ovoj brzini je oko 170 otk/min. Na ovom
opterećenju nakon izvesnog vremena, srčana frekvenca počinje da
raste. Kada bi ova triatlonka trčala maraton pri toj brzini (LP-a), ne bi
bila u stanju da završi trku (jer se na nivou LP u energetske svrhe
dominantno koriste ugljeni hidrati, kojih zbog pražnjenja depoa ne bi
bilo dovoljno za ceo maraton). Iz ovog razloga, tempo maratona je
nešto ispod LP-a. Ona mora da štedi zalihe ugljenih hidrata, a da
tokom većeg dela trke dominantno troši mešavinu masti i ugljenih
hidrata. To može učiniti jedino tako što će usporiti tempo trčanja
(tempo na LP-u odgovara rezultatu maratona od 2:45 do 2:55) i time
koristiti više masti kao primarni izvor energije. U ovim uslovima neće
doći do velike produkcije laktata, jer se za stvaranje energije manje
koriste ugljeni hidrati.

Test (Double-run test) 2 x 300m je specijalno kreiran za trkače na

400m (Mader, 1978). Bazira se na hipotezi da je produkcija laktata pri
anaerobnom režimu rada u linearnoj korelaciji sa povećanjem
intenziteta za period od 30 sek do 6 minuta. Sportista nakon
zagrevanja trči prvu deonicu od 300m (to je nešto više od 2/3 distance
u kojoj se takmiči-400m) sa intenzitetom u zoni nižeg anaerobnog
opterećenja (5-8 mmol/L). Nakon 20-25min aktivnog oporavka
(sačekati da se koncentracija laktata spusti na 2-3 mmol/L), zadatak je
drugih 300m istrčati maksimalnim intenzitetom (očekuje se 12-18
mmol/L). Krv za analizu se uzima iz hiperemizirane rese uha u 1, 3, 5
i 7 minuta nakon prvog testa i u 1, 3, 5, 7, 10 i 12 minuti nakon
110 Dijagnostika treniranosti sportista

drugog testa. U koordinatni sistem se unose maksimalne vrednosti

laktata iz oba trčanja, kako je to prikazano na grafiku 6. Spajanjem
izmerenih vrednosti i ekstrapolacijom na niže, dobija se presek sa
linijom koja prikazuje nivo laktata od 4 mmol/L (brzina izražena u
m/s se očitava na vodoravnoj osi). Nagnutost prave prikazuje
razvijenost anaerobnog sistema sportiste.

Grafikon 8. Relacija koncentracije laktata i brzine trčanja u testu 2 x 300m kod

mladog trkača na 400m (52 sec) - isprekidana linija i vrhunskog trkača na 400m (45-
46 sec) - puna linija (Fohrenbach et al., 1986)

Na grafikonu se vidi da je kod vrhunskog sportiste nagib laktatne

krive znatno manji, tj. da je on u stanju da postiže daleko veću brzinu
trčanja pri nižoj koncentraciji laktata. Ovaj sportista ima bolju
laktatnu toleranciju i veću laktatnu izdržljivost.

U cilju određivanja laktatnih zona opterećenja kod atletičara

dugoprugaša, posmatraće se relacija frekvence srca i laktatnog profila.
Mogu se primeniti specifični testovi koji su slični samom treningu (sa
tom razlikom što se u testovima vrši progresivno povećanje brzine
trčanja). To su:
1. Test 10 x 400m, sa intervalom odmora od 1min
2. Test 5 x 1000m, sa intervalom odmora 4.5min
3. Test 7 x 1000m, sa intervalom odmora od 1.5 do 2min
 Osnovni biohemijski pokazatelji 111

4. Test 4 x 2000m, sa intervalom odmora 2min

Na kraju svake deonice se uzima uzorak krvi radi merenja

koncentracije laktata. U intervalima odmora sportista lagano trči ili
hoda. U praksi proveren test za sve sportove tipa izdržljivost (ocenu
stepena laktatne tolerancije), koji treba da se istrči u
predtakmičarskom periodu, je test 5 x 1000m. Trči se brzinom između
90 i 95% od najboljeg prošlogodišnjeg rezultata postignutog na toj
deonici. Interval odmora traje toliko, dok se vrednost srčane frekvence
ne spusti do regenerativne zone. Koncentracija laktata se meri pre
starta svake deonice i odmah nakon istrčane deonice. Frekvenca srca
se prati kontinuirano, kako u toku trčanja tako i tokom oporavka.

Faktori koji utiču na proces produkcije laktata

Postoji više faktora koji mogu uticati na rezultate testa, a time i
na ceo dalji trenažni proces. Važno je da trener zna koji su to faktori i
kakav uticaj mogu imati (kako bi mogao da ih kontroliše). Neki od
njih su:
Doba dana
Kod većine sportista je manja brzina (plivanja, trčanja...) na
laktatnom pragu ujutro, nego popodne. Nivo opterećenja koje se
koristi popodne, biće preveliko za trening i testiranje pre podne.
Oni sportisti koji su se navikli (adaptirali) da treniraju rano ujutro,
tada mogu postizati i bolje rezultate. Kod velikog broja sportista
potvrđene su znatne razlikuje LP merenog ujutro i popodne. Kao
glavni uzrok toga smatra se različita enzimska aktivnost. Iz toga
razloga testove treba vršiti u oba dela dana, kako bi se videle razlike
između dobijenih rezultata.

Vreme – temperatura i vlažnost vazduha

Vrednosti frekvence srca i laktata variraju u zavisnosti od
temperature i vlažnosti vazduha, te su i rezultati procene LP različiti.
Procene LP pri ekstremno visokim ili niskom temperaturama može
biti pogrešna. Nepreporučuje se testiranje po vetrovitom vremenu i
kiši. Kada se sportista testira u terenskim uslovima, potrebno je
zabeležiti spoljašnju temperaturu i vlažnost vazduha, kako bi se
rezulatati mogli upoređivati pri sledećem testiranju.
112 Dijagnostika treniranosti sportista

Prethodni naporan trening ili takmičenje

Sportista obično ima niži LP, ako je dan pred testiranje imao
naporan trening ili takmičenje. Ako je imao sasvim lagani trening, to
ne bi smelo da utiče na nivo LP-a zbog bolje popunjenosti
glikogenskih depoa.
Grafikon 9. Uticaj popunjenosti glikogenskih depoa na produkciju laktata

Različita podloga na kojoj se vrši testiranje

Različita podloga po kojoj se trči ima značajan uticaj na
rezultata testa (zbog apsorbcije dela energije). Na grafikonu se vide
efekti apsorpcije energije različitih podloga pri istoj brzini trčanja. Iz
tog razloga preporuka je testove ovog tipa izvoditi na tzv. Neutralnoj
podlozi (tartan stazi).
Grafikon 10. Uticaj različite podloge po kojoj se trči i produkcije laktata
 Osnovni biohemijski pokazatelji 113

Dijeta
Dan pred testiranje sportista treba da unese dovoljno ugljenih
hidrata, kako bi se obezbedila maksimalna popunjenost depoa (izvršila
superkompenzacija). Uporedo sa unosom ugljenih hidrata treba da
unese i dovoljno tečnosti, kako ne bi došlo do dehidratacije u toku
testa (izbegavati gazirana pića).

Ostali faktori
Treneri treba da koriste svaki put istu proceduru testiranja
kako bi rezultati bili međusobno uporedivi. Svaka modifikacija testa
smanjuje kompatibilnost i značaj rezultata. Rezultati testa na
ergometru (laboratorijski) i testa na terenu, smeju se porediti samo u
ograničenim segmentima. Treba koristiti aktivnosti slične
takmičarskim (npr. ne treba testirati trkače na bicikl-ergometru, a
bicikliste na tredmilu; ili plivače delfin stilom sa primenom tehnike
kraula).

Postoje određeni faktori koji utiču na količinu stvorenih laktata

(prilikom kasnije interpretacije rezultata, to može uticati na procenu
trenažnih zona opterećenja - posebno na laktatni prag):
- Intenzitet i trajanje opterećenja;
- Treniranost aktivnih mišića – veća količina mitohondrija
povećava oksidativne kapacitete, povećan oksidativni
kapacitet masnih kiselina (ne stvaraju se laktati), visoka
propustljivost kapilara olakšava dotok kiseonika u
mitohondrije kao i izlazak štetnih produkata iz mišića;
- Kompozicija mišićnih vlakana – sporo kontrahujuća vlakna
stvaraju manje laktata od brzo kontrahujućih, pri radu istog
intenziteta (bez obzira na treniranost);
- Distribucija angažovanih mišića – velika grupa mišića
prilikom rada srednjeg intenziteta stvara manje laktata od male
mišićne grupe, pri radu većeg intenziteta (npr. triatlonac mora
racionalno raspodeliti snagu mišića nogu, ruku i ramenog
pojasa. Ne sme previše opteretiti samo jednu grupu mišića);
- Brzina eliminacije laktata.
114 Dijagnostika treniranosti sportista

Procena Base Excess (BE) u krvi

Sa intenzitetom rada tesno su povezane promene pH krvi i BE.
Na poremećaj BE najviše utiče akumulirani laktati u krvi. Kod dobro
treniranih sportista pri vrednostima laktata od 2 do 8 mmol/L, BE
može da bude niska (od 2 do 5). Navedeni parametri služe za
dobijanje potpune karakteristike acido-bazne ravnoteže krvi. BE
govori koliki je poremećaj acido-bazne ravnoteže. Potpuna acido-
bazna ravnoteža se računa kada su vrednosti BE = 0. Što je viša
koncentracija laktata u krvi, vrednosti BE su više u minusu. BE se
može proceniti na osnovu izmerenih vrednosti koncentracije laktata
izmerena vrednosti se pomnože sa 1.2, a rezultat je sa predznakom
minus (-). Koncentracija laktata u plazmi je za 1.2 veća, u odnosu na
koncentraciju izmerenu direktno iz mikrouzorka krvi.

Određivanje pH vrednosti krvi

Poznato je da se kiselost meri i izražava u pH vrednostima,
koje su negativni logaritmi koncentracije vodonikovih jona. Što je
brojčana vrednost pH niža, to je kiselost veća, i obrnuto. U stanju
mirovanja pH vrednost mišića se kreće oko 6.9, a arterijske krvi oko
7.4. Tokom intenzivnog fizičkog rada u mišićima dolazi do ubrzanog
pretvaranja glikogena u energiju i taj proces je praćen povećanjem
kiselosti (što je opterećenje veće, to je i zakiseljavanje veće). Kada se
pH vrednost snizi ispod vrednosti 6.5, tog trenutka se prekida hemijski
lanac onih materija koje učestvuju u stvaranju energije. Glavni razlog
za to je što enzim fosfofruktokinaza, koji u procesu pretvaranja
glikogena u energiju, u potpunosti gubi svoju funkciju. Utvrđeno je da
povećanje koncentracije laktata dovodi do zakišeljavanja krvi
(krivulja pH krvi pada, a nju prati rast krive koncentracije laktata).
Krivulje, kako kod pojedinaca tako i kod različitih vrsta napora nisu
iste, tako da pomenuta veza nije toliko izražena i jednostavna (zbog
efekta različitih puferskih sistema). Samo merenje laktata i parametara
acido-baznog statusa, može omogućiti razumevanje odnosa
koncentracije laktata i pojave acidoze. Ovo je važno sa stanovišta
komparacije rezultata između različitih ispitanika, što je redovan
problem pri radu sa vrhunskim sportistima. Potvrđeno je da povećanje
 Osnovni biohemijski pokazatelji 115

laktata do 4 mmol/L ne utiče na promenu pokazatelja acido-baznog

statusa, dok se u intervalu rada prilikom dostizanja najviših vrednosti,
razlika u promena La i pH veća. Moguće je potvrditi mogućnost
linearnog odnosa između obe varijable, ali je ugao promena različit
kod različitih sportista. Utvrđeno je da najveće razlike postoje kada se
posmatraju vrednosti ostvarene pri najvećem opterećenju (tada i nije
utvrđena značajna korelacija između La i pH).

Radi tačne ocene trenutka pojave acidoze preporučuje se da

se u svim testovima u kojima se određuje koncentracija laktata,
odredi istovremeno i pH vrednost krvi!!!

Tabela 15. Ocena acido-baznog statusa na osnovu PCO2 i pH krvi

PCO2 (mmHg) Ako su rezultati ispod normalnih vrednosti, radi se
o RESPIRATORNOJ ALKALOZI
Ako su rezultati iznad normale, radi se o
RESPIRATORNOJ ACIDOZI
pH - 7.40 do 7.45 Kompenzovana alkaloza
- 7.45 do 7.55 Delimično kompenzovana alkaloza
- 7.55 i više Nekompenzovana alkaloza
pH - 7.40 do 7.25 Kompenzovana acidoza
- 7.25 do 7.15 Delimično kompenzovana acidoza
- ispod 7.15 Nekompenzovana acidoza

Primer odnosa pH krvi i drugih fizioloških pokazatelja

U tabeli su prikazani rezultati 6 trkača na srednje i duge staze
testiranih na tredmilu testom kod kojeg se brzina, uz konstantan
inklinaciju od 1.5%, povećavala od 10 do 29 km/h svake 4 minute.
Između svakog intervala trčanja je bio odmor od 60 do 70 sekudi,
potreban za uzumanje uzorka krvi za analizu laktata i acido-baznog
statusa. Vrednosti La, pH, HCO3 i BE su analizirani u zavisnosti od
brzine trčanja. Trkačima je utvrđen anaerobni prag na tri načina: Vlp –
laktatni prag, Vobla i Vpa – prag acidoze. Iz tabele se vide nivoi
pragova sa vrednostima parametara acido-baznog statusa, pri najvećoj
brzini trčanja. Povećanje koncentracije laktata u krvi nije praćeno
sličnim promenama u pH krvi. Efekat različitih puferskih sistema je
kod trkača veoma izražen. Samo merenje koncentracije laktata
zajedno sa parametrima acido-baznog statusa, može omogućiti
razumevanje ovih pojava (posebno kada se radi o komparacijama
116 Dijagnostika treniranosti sportista

između različitih subjekata). Ovo je redovni problem rada u

vrhunskom sportu (Ušaj, 1986).

Tabela 16. Brzine trčanja određene kriterijumima različitih pragova sa vrednostima

La i pH, kod najveće brzine trčanja u testu (preuzeto od Ušaj, 1986)
N Vlp Vobla Vpa VHCO3 VBE Lamax pH HCO3 BE
km/h km/h Km/h Km/h Km/h mmol/L Min mmol/L mmol/L
1 17.1 19.2 19 18.4 19 7.2 7.35 21 -3
2 15.1 17.7 17.9 16.1 14.4 11.9 7.36 16 -7
3 13.2 15.4 15.4 13.7 15.5 12.3 7.33 16 -8
4 16.3 18.8 17.4 13.1 13.9 7.1 7.32 20 -6
5 12.6 15.5 15.6 15.2 15.8 9.8 7.31 15 -10
6 9.6 7.30 17 -8
X 14.9 17.3 17.1 15.3 15.7
SD 1.9 1.8 1.5 2.1 2.0

Određivanje količine uree u krvi

Uporedo sa povećanjem kiselosti u mišićima, prilikom
intenzivne fizičke aktivnosti, dolazi i do nagomilavanja amonijaka. Za
njega je karakteristično ometanje procesa pretvaranja glikogena u
energiju, čime se snižava efikasnost energetskog ciklusa.
Eksperimentalni podaci su ukazali, da što je sadržaj amonijaka u krvi
veći, to je sportski učinak manji. Povećana koncentracija amonijaka
snižava mišićni nivo ATP. Kao reakcija organizma na povećanju
produkciju amonijaka, podstiče se njegovo pretvaranje u ureu
(karbamid), koja se nastoji izlučiti putem bubrega. Organizam uspeva
eliminisati višak uree, tako da se ona održava i pri najtežem radu u
normalnim granicama. Kod dugotrajnih intenzivnih napora (maraton,
triatlon) dolazi do hroničnog zamora i do povećane koncentracije uree
u krvi. Ovaj dijagnostički postupak pomaže da se otkrije i potvrdi
postojanje pretreniranosti. Iz tog razloga, važno je da se pri
dijagnostici i praćenju stanja treniranosti, obradi i ovaj biohemijski
parametar.
Iz tabele vidimo da što je distanca duža koncentracija uree u serumu
raste, dok glukoza značajno opada (korišćenje masti u energetske
svrhe je povećano). Momenat kada dolazi do većih promena u ovim
parametrima, značajan je za individualno programiranje treninga i
ishrane. Ako se kod sportiste zapazi rani pad šećera u krvi
(hipoglikemija) i velik porast uree, on definitivno nije pripremljen za
takmičenje (naročito ne u dužim distancama u triatlonu). Treningom
 Osnovni biohemijski pokazatelji 117

izdržljivosti se ovaj proces može usavršiti, tako da on postaje

ekonomičniji i racinalniji (veća superkompenzacija ugljenih hidrata,
ekonomičnije trošenje u toku dužeg vremenskog perioda) što odlaže
zamor, pojavu visokih vrednosti uree i koncentracije laktata.

Tabela 17. Fiziološko-biohemijski parametri u različitim distancama triatlona

Sprint Olimp. Half Ironman
Sistemi Jedinica Do 1 h distanca ironman 8-12 h
Do 2 h 5h
Srce i Frekvenca srca 170- 150-170 140-160 120-140
krvotok (otk/min) 190
Absorp. %VO2max 85-95 75-85 70-80 60-70
O2
Dobija. Aerob / Anaerob 90/10 95/5 98/2 99/1
energije (%)
Potroš. kcal/min 25 20 18 15
energije Ukupno kcal/min 1500 2400-3600 4320-6480 7200-10800
Lipoliza FFS (mmol/L) 1.0 1.4 2.0 2.5
Glikoliz Laktati (mmol/L) 6-8 3-7 2-5 2
a
Metabol. Urea (mmol/L) 5-7 6-8 7-9 8-10
proteina
Stres Kortizol (ηg/L) 600 700 800 700

Određivanje koncentracije glukoze u krvi

Poznata je važnost superkompenzacija ugljenih hidrata,
posebno kod duge intenzivne fizičke aktivnosti. Pad glukoze u krvi
tokom rada, praćen je znatnim smanjenjem intenziteta rada.
Praćenjem nivoa glukoze, kod sportista u uslovima treninga i
takmičenja, može da otkrije individualnu reakciju na primenjen
karakter opterećenja u uslovima pod kojima se ona izvode. Promene
sadržaja ugljenih hidrata nisu uvek strogo usklađene sa mehaničkim
ekvivalentom rada. One znatno zavise od emocija i motivisanosti, tj.
od uslova pod kojima se opterećenja izvode (laboratorijska,
situaciona, na otvorenim i zatvorenim terenima, treningu, takmičenju)
i načina reagovanja sportiste u takvim uslovima. U svim ovim
različitim uslovima, pri istom opterećenju kod jednog istog sportiste,
mogu biti izmerene značajne razlike u vrednostima koncentracije
118 Dijagnostika treniranosti sportista

glukoze u krvi. Utvrđen je značajan uticaj kortikalne regulacije

razmene glukoze u krvi, tj. kortikalni uticaj na biohemijske promene
(metabolizam) u organizmu sportiste. Individualni karakter promena
nivoa glukoze u krvi sportiste, u zavisnosti od karaktera njegovog
reagovanja, ukazuje na potrebu individualizacije (kako treninga tako i
oporavka). Ona moraju odgovarati specifičnostima svakog sportiste
kako bi izvršila optimalnu adaptaciju, tj. superkompenzaciju i
povećale efikasnost u toku rada. U treniranom mišiću je povećan
sadržaj ugljenih hidrata (tako da je on manje zavistan od dopremanja
energije spolja) i time postiže veću efikasnost. Smanjenje glukoze u
krvi, čak i pri opterećenjima po trajanju bliskim maksimalnim, nije
moguće objasniti iscrpljivanjem rezervi ugljenih hidrata u organizmu
(budući da se u takvim uslovima nalazi još uvek znatan nivo
glikogena u mišićima i jetri). Istraživanja su pokazala da ne dolazi do
iscrpljenja rezervi ugljenih hidrata, nego do naglog kočenja njegove
mobilizacije. Nivo glukoze u krvi zavisi od dva suprotno usmerena
procesa - intenzivnosti mobilizacije ugljenih hidrata i intenzivnosti
njihove potrošnje u radnim mišićima (potrebno je oceniti oba
procesa). Sa druge strane, pojačan ukupan metabolizam prilikom
opterećenja prouzrokuju povećanje ili smanjenje sadržaja razgradnih
materija, njihovu difuziju iz ćelija mišića u krv i promenu
biohemijskog sastava krvi. Potrebno je istovremeno pratiti sadržaj
glukoze u krvi i koncentraciju laktata.

Napomena:
U područje biohemijske analize spada i utvrđivanje
mineralnog i vitaminskog statusa. Danas se raspolaže sa savremenim
metodama koje omogućuju da se iz nekoliko vlasi kose, odredi nivo
vitamina i minerala u telu. Prednost ovakvog pristupa je što se može
utvrditi kojeg vitamina ili minerala nema dovoljno, te se on onda i
ciljano može suplementirati ishrani. Ova analiza je vrlo skupa, ali bi
svakako imala opravdanje u primeni kod vrhunskih sportista. Pored
svoje visoke cene, to bi bilo jeftinije nego nekontrolisano davanje
ogromnih količina farmaceutskih preparata.
Na tržištu se već nalaze aparati koji mogu dodirom na tačno određeno
mesto na telu, da utvrde aktuelnu količinu određenog vitamina ili
minerala. Ovo otvara mogućnost primene jedne lako primenjive i
pristupačne metode za određivanje vitaminskog i mineralnog statusa.
 Osnovni biohemijski pokazatelji 119

Određivanje statusa gvožđa – anemija

Smanjeni transport kiseonika putem krvi je osnovni
ograničavajući faktor za dobro stanje treniranosti sportiste i postizanje
visokih rezultata. Razlog ovoga je anemija (loš status gvožđa u
organizmu), što povlači sa sobom pad radne sposobnosti. Zbog
jednostavnosti, anemija se deli u 3 velike grupe (Adamson, 2001):
1. Hipoproliferacijska anemija
2. Anemija usled poremećaja sazrevanja eritrocita
3. Anemija usled pojačane razgradnje eritrocita
(hemolitička anemija)

U grupu hipoproliferacijskih anemija spada aplastična anemija,

izolovana aplazija crvene loze i anemija usled hroničnih bubrežnih
disfunkcija. Ove vrste anemija se ne pojavljuju u sportu.
Najčešće anemije kod sportista su uzrokovane poremećajem
sazrevanja eritrocita. Ovde pripadaju anemije izazvanje smanjenom
koncentracijom gvožđa i megaloblastične anemije. Anemije zbog
nedostatka gvožđa češće su kod sportiskinja, jer one gube određenu
količinu gvožđa putem menstrualnih krvarenja. Obeležene su
manjkom serumskog gvožđa, sniženim MCV-om i smanjenom
količinom feritina. Nadoknadu gvožđa potrebno je vršiti od 6 do 12
meseci. Megaloblastična anemija nastaje kao posledica nedostatka
vitamina B12 i/ili folne kiseline. Obeležene su megaloblastima
(velikim eritrocitima) i povišenim MCV-om. Znak je povišene
aktivnosti koštane srži.
Hemolitičke anemije karakteriše ne srazmera u stvaranju i
razgradnji eritrocita. Nastaje kao posledica poremećaja membrane
eritrocita, poremećaja metabolizma eritrocita, različitih toksina koji
oštećuju eritrocite i autoimunih poremećaja. Karakteriše ih smanjena
količina hemoglobina i povećan broj bilirubina. Najčešći oblik koji se
javlja kod sportista je tzv. Marš anemija. Dobila je ime po anemiji
koja je prvi put opisana kod vojnika koji su hodali 20 i više kilometara
na dan. Slična anemija se javlja kod trkača na duge staze (naročito
onih koji trče po tvrdoj podlozi-npr. maratonci). Tada dolazi do
mehaničkog oštećenja membrane eritrocita u krvnim žilama stopala,
što dovodi do raspada eritrocita, smanjenja količine hemoglobina i
broja eritrocita.
120 Dijagnostika treniranosti sportista

Dijagnostika krvne slike se vrši putem određivanja: hemoglobina

(Hb), broja eritrocita (RBC), broj retikulocita (RTC), hematokrita
(Hct), seruma feritina, gvožđa u serumu i saturacije transferitina.
Ovim utvrđujemo razlog smanjenja transportne sposobnosti krvi
kiseonikom. Uzrok treba tražiti u lošoj krvnoj slici (uglavnom
smanjenog broja eritrocita), smanjenju parcijalnog pritiska kiseonika u
vazduhu (nadmorska visina), blokadi hemoglobina i anemiji.
Mala količina eritrocita, niska koncentracija Hb i nizak Hct su
posledice nedostatka gvožđa u organizmu, što se zajedno naziva
anemija. Anemija uzrokovana nedostatka gvožđa u krvi pokazuje:
nisku koncentraciju hemoglobina (<120g/L za žene i <140g/L za
muškarce), pad feritina (<10μg/L), a odnos Fe/TIBC <15% je narušen
(Ostojić i Ahmetović, 2008). Ako je koncentracija mioglobina mala,
mišići dobijaju manju količinu kiseonika i produkuju veću količinu
mlečne kiseline, koja još više pogoršava stanje i dovodi do preranog
zamora. Od ukupnog gvožđa u organizmu 60% se nalazi u Hb, 10% u
mioglobinu i oko 2% u intracelularnoj tečnosti i sastavu enzima. Oko
30% je u obliku feritina deponovanog u koštanoj srži, jetri i slezini.
MCV (eng. Mean Cell Volume) je vrednost koja govori o
volumenu eritrocita (Rantoff, 1996). Poremećaj volumena eritrocita,
ako je udružen sa anemijom, govori zbog čega je anemija nastala
(usled smanjenja Fe ili o manjku vitamina B12 i folne
kiseline)(Adamson, 2001). Referentne vrednosti su od 82 do 98 fL.
Vrednosti ispod 82 fL ukazuju na mikrocitnu anemiju prouzrokovanu
manjkom gvožđa. Druga krajnost je megaloblastična anemija, kod
koje je MCV iznad 98fL (Babior i Bunn, 2001). Kod sportista se
pojavljuje još jedan problem, ne postoji dovoljna količina ovako
deponovanog gvožđa. Žene imaju manju količinu gvožđa (gubljenje
tokom menstrualnog ciklusa) i time manju koncentraciju Hb i niži
Hct. Obzirom da je anemija izazvana deficitom gvožđa veoma
ozbiljan problem kod sportista tipa izdržljivosti, potrebno je redovno
kontrolisati Hb, serumsko gvožđe i nivo feritina. Kada je utvrđen
deficit gvožđa, neophodno je uvesti terapiju unosa dodatnih količina
gvožđa. Unos može biti oralnim putem (fero-sulfat ili fero-glukonat,
300mg/dnevno) ili intramuskularno (ređe intravenozno). Unos putem
injekcija se ne kombinuje sa oralnim uzimanjem gvožđa. Pri ovome
treba biti oprezan, jer postoje osobe osetljive (alergične) na gvožđe,
naročito kada se ono daje intravenski (obavezno vršiti monitoring
 Osnovni biohemijski pokazatelji 121

nivoa feritina). Da bi se ono bolje apsorbovalo, treba ga uzimati sa

dovoljnom količinom C-vitamina (1000 mg), folnom kiselinom i
vitaminom B12. Preporučeno trajanje terapije je od 6 do 12 meseci.
Normalne vrednosti serumskog gvožđa su od 12 do 35 μg/L za
muškarce i 13 - 35 μg/L za žene. Normalne vrednosti feritina su od 18
– 370 ηg/mL za muškarce i 10 - 120 ηg/mL za žene. Preventiva protiv
anaemije je dobro izbalansirana hrana bogata gvožđem. Najbolja je
hrana životinskog porekla (crveno meso). Osobe koje ne jedu meso
(vegeterijanci) moraju redovno uz korišćenje multivitaminskih
preparata, uzimati i gvožđe (100 mg/dnevno). Danas se može lako
dijagnostikovati status gvožđa putem specifičnog testa krvi, kojim se
određuje: hemoglobin, hematokrit i nivo serumskog feritina.
Normalne vrednosti hemoglobina kod žena su od 12 do 16 g/dL, a
hematokrita od 37 do 48 %. Za muškarce normalne vrednosti
hemoglobin su od 13 do 18 g/dL, a za hematokrit od 45 do 52%. Kod
anemije su vrednosti hemoglobina i/ili hematokrita smanjene. Sve ovo
dovodi do smanjene maksimalne potrošnje kiseonika (VO2max) i
smanjenog funkcionalnog kapaciteta.
Hematokrit (Hct) je procenat crvenih krvnih stanica u ukupnoj
krvi, tj. predstavlja odnos crvenih krvnih stanica i ostalih stanica u
krvnoj plazmi (Ostojić Kolonić i Jakšić, 2003). Ukoliko je nivo Hct-a
veći, time je veća i sposobnost krvi za transport kiseonika i viši je
VO2max. Iz ovog razloga gotovo svi sportisti tipa izdržljivosti
pokušavaju da podignu nivo hematokrita na više načina: od boravka u
prostorijama u kojima je smanjen parcijalni pritisak kiseonika, preko
treninga i boravka na nadmorskim visinama (preko 2500m/nv, 4
nedelje) do uzimanja veštački stvorenih stimulusa eritropoeze kakav
je eritropoetin - EPO. Eritropoetin je najvažniji hormon u stvaranju
crvenih krvih ćelija. On se prirodnim putem stvara u jetri i bubrezima.
Svi sportisti tragaju za odgovorom na pitanje: “Koji je to optimalni
nivo Hct koji će dovesti do najveće potrošnje kiseonika”? Na
današnjem nivou naučnih i empirijskih saznanja, te vrednosti su od
50% do 55%. Potvrđeno je da je kod sportista koji su nekontrolisano
uzimali EPO došlo do vrlo visokih vrednosti Hct (više od 55%), ali sa
kontra efektom. Umesto da je krv transportovala veću količinu
kiseonika, došlo je do suficijentne količine u krvi. Ovo se desilo iz
razloga što vrlo visok Hct govori i o visokoj viskoznosti krvi koja nije
122 Dijagnostika treniranosti sportista

u stanju da dopremi zadovoljavajuću količinu kiseonika mišićima

(dovodi do poremećaja u transportu O2).

Dosadašnje visinske studije (istraživanja uticaja nadmorske

visine na status gvožđa, Hct, Hb i VO2max) su pokazale da se najbolji
efekti ostvaruju kada se boravi na nadmorskim visinama oko 2500m, a
trenira na znatno nižim (od 1000m nadmorske visine do nivoa mora).
Najoptimalnije vreme boravka je 6 nedelja, mada se aklimatizacija
ostvaruje na kraju treće nedelje (Sudarov, 2006). Pri povratku sa
nadmorske visine sportista je tek posle 5 dana sposoban za
takmičenja, tj. svoje najbolje performanse pokazuje u periodu od 7 do
10 dana nakon povratka na nižu nadmorsku visinu. Pozitivni efekti se
zadržavaju mnogo duže, zbog toga što je životni vek novoformiranih
eritrocita do 90 dana. Trening na nadmorskoj visini može biti
zamenjen upotrebom hipobarične komore u kojima je smanjen
parcijalni pritisak kiseonika (i tako na veštački način izazvati
hipoksiju koja stimuliše eritropoezu). Posle 1990 godine, u velikom je
opticaju primena veštački stvorenog hormona eritropoetina (EPO) koji
izaziva snažnu stimulaciju eritropoeze i podizanje Hct (time i
funkcionalni kapacitet sportista tipa izdržljivosti). Ovakvi efekti su
alternativa visinskom treningu i krvnom dopingu i ako je EPO
zabranjen od strane Svetske Antidoping Agencije. U prirodnim
uslovima (velika nadmorska visina) hipoksija izaziva veću produkciju
prirodnog EPO; taj EPO stimuliše koštanu srž da proizvodi veću
količinu crvenih krvnih ćelija i poveća kapacitet kiseonika u krvi.
Smatra se da veštački stvoren EPO dolazi iz potreba kod
pacijenata sa oštećenim bubrezima (pacijenti na dijalizi), kod kojih se
svakom dijalizom izgubi određena količina krvi. Taj deficit je
potrebno nadoknaditi transfuzijom (što je kratkoročno) ili
stimulacijom eritropoeze (što je dugoročnije). Napomenuli smo da je
korišćenje EPO-a u sportu, farmaceutska alternativa za visinske
pripreme i krvni doping. Pri uzimanju EPO-a brzo se povećavaju
vrednosti Hb, Hct, crvenih krvnih zrnaca, feritina i serumskog gvožđa
(sportista više nema problema sa anemijom, a izdržljivost se izuzetno
poveća). Potrošnja kiseonika se poveća od 8 do 16 %. Osnovna doza
za sportiste je 30 do 50 IJ po kilogramu telesne mase. Tako sportista
težak 70 kg uzima od 2000 do 3500 IJ, dva do tri puta nedeljno,
narednih 3-5 nedelja. Efekti se uočavaju već posle prve nedelje i traju
 Osnovni biohemijski pokazatelji 123

oko 4 nedelja. EPO se daje u vidu inekcija supkutano. Internacionalni

Olimpijski Komitet (IOC) je zabranio korišćenje EPO-a. Postoji
stalno nerazumevanje u krugu sportskih radnika, sportista i naučnika:
"Zašto je EPO zabranjen, a visinske pripreme i hipoksični uslovi za
trening nisu, kada imaju isti krajnji cilj". Dalja istraživanja i iskustvo
će dati niz odgovora u razjašnjavanju ove dileme. Do tada, upotreba
EPO-a se smatra dopingom!!!

U savremenoj urbanoj sredini poseban problem predstavlja

ugljen monoksid (CO). Smog od izduvnih gasova, kola, fabrika, dim
od cigareta itd. sadrže velik procenat CO koji zauzima mesto
kiseoniku (O2) jer ima 300 puta veći afinitet za vezivanje sa
hemoglobinom, nego O2. Sportista koji trenira u uslovima veće
koncentracije CO, za jedan sat intenzivnog napora koji zahteva brže i
dublje disanje, ima i veću koncentraciju CO u krvi. Koncentracija CO
od 6% predstavlja ozbiljan problem za sportiste, a on tu vrednost u
velikim gradovima dostiže za 1h treninga. Ovaj faktor može da
pokaže sliku anemije, jer dovodi do niske koncentracije hemoglobina.

Metaboličke zone

Za ocenu stanja treniranosti i trenažnog opterećenja bitno je

odrediti metaboličke zone:
Tabela 18. I Metabolička zona - Aerobna zona
FS (otk/min) 120-130
pH 7.38
BE (mmol/L) do –4
LA (mmol/L) 2-3
PCO2 (mmHg) normalan 35 - 48

Tabela 19. II Metabolička zona - zona kompenzovane metaboličke acidoze (zona

neograničene konzumacije O2)
FS (otk/min) 135
pH 7.33
BE (mmol/L) -6
LA (mmol/L) do 5
PCO2 (mmHg) normalne vrednosti
Ova zona odgovara anaerobno-aerobnom pragu
124 Dijagnostika treniranosti sportista

Tabela 20. III Metabolička zona - zona delimično kompenzovane metaboličke

acidoze
FS (otk/min) 140 - 170 (160)
pH 7.20
BE (mmol/L) do –12
LA (mmol/L) do 10
PCO2 (mmHg0 do 33

Tabela 21. IV Metabolička zona - zona nekompenzovane metaboličke acidoze (O 2

deficit); Anaerobna zona.
FS (otk/min) preko 180
pH 7.10
BE (mmol/L) do –20
LA (mmol/L) do 16
PCO2 (mmHg) ispod 33

Umesto sažetka
Metabolizam je više od procesa sagorevanja, tj. više od fizički
moguće registrovanih i merljivih pojava. To je inteligentan čin.
Poznato je da ljudsko telo dobija energiju sagorevajući saharozu, koja
se prenosi do ćelija u obliku glukoze. Hemijska struktura glukoze je
blisko povezana sa strukturom saharoze. Ako pokušamo da sagorimo
običan šećer, nećemo dobiti izabranu složenu strukturu žive ćelije, već
samo ugljenisanu gomilu pepela, tragove vode i ugljen dioksid u
vazduhu. Pošto mu telesne ćelije daju novu informaciju, isti šećer
(neaktivan - u obliku kocke šećera) sada održava život omogućavajući
stvaranje potrebne životne energije (npr. glukoza daje energiju
mišićima, bubrezima, srcu, mozgu... ali sve te ćelije zajedno, grade
potpuno jedinstvene programe funkcionisanja). Ritmična kontrakcija
miokarda je potpuno različita od električnog naboja u ćelijama mozga,
angažovanja radne muskulature ili razmene natrijuma kod ćelija
bubrega. Ovo bogatstvo toka različitih funkcija održava naš život, ali
samo kada je u skladnom, harmoničnom i ravnotežnom odnosu.
Glavni upravljači i kontrolori ovih procesa su imuni, nervni i
endokrini sistem. Pošto se najveći deo ovih funkcija odvija na
nevidljivom i nejasnom nivou (nemogućnost integralnog praćenja i
 Osnovni biohemijski pokazatelji 125

dijagnostikovanja promena), poremećaji koji se dešavaju se ne

primećuju sve dok ne dostignu stadijum kada počinju da se
manifestuju kao fizički simptomi (tada ih možemo i registrovati).
Naših pet čula i tehnologija su nemoćni u prodiranje milijardi
kvantnih događaja u procesu intenzivnih promena stanja organizma.
Brzine hemijskih reakcija su istovremeno i prebrze i prespore. Neke
traju manje od 1/10.000 sekunde, a kumulativni efekat nekih se neće
pokazati godinama.
Život se razvija kada DNK predaje kodiranu informaciju
(inteligenciju) svom aktivnom „blizancu“ - RNK, koji ulazi u ćelije i
predaje delove te inteligencije hiljadama enzima, koji ih koriste za
izradu proteina. U svakom momentu ovog sleda događaja, mora se
razmeniti energija i informacija.
Centralni (autonomni) nervni sistem kontroliše funkcije kojih
nismo svesni. Hiljade pojava na koje ne obraćamo pažnju se odvijaju
neprestano (disanje, varenje, rast novih ćelija, obnavljanje oštećenih
ćelija, detoksikacija, održavanje hormonalne ravnoteže, pretvaranje
nagomilane energije iz masti u glukozu, širenje zenice oka, povećanje
i smanjenje krvnog pritiska, održavanje telesne temperature,
održavanje ravnoteže u hodu, povećanje protoka krvi kroz mišiće koji
obavljaju rad, primanje nadražaja iz okoline). Ovi automatizovani
procesi imaju značajnu ulogu prilikom fizičkih aktivnosti (treningu i
takmičenju). Od izuzetno velike važnosti je da mogu biti kontrolisani i
praćeni. Na žalost, samo se mali broj simptoma može
dijagnostikovati, a još manji kontrolisati (mnogi procesi su latentni,
mogu neprimetno dovesti do haotičnih funkcija i trajnih oštećenja).
Da bi biološke povratne veze mogle biti registrovane i
korišćene u svrhu optimalnog upravljanja promenama u organizmu
sportiste, moramo biti sposobni da obradimo hiljade sirovih haotičnih
informacija i da ih dovedemo u uređene delove, kao regulatore
specifičnih funkcija. Ovakva delatnost zahteva visoku stvaralačku
sposobnost
126 Dijagnostika treniranosti sportista