MANUELA

JOVO ILUKIĆ

MANUELA

Beograd 2017.
Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Paris 2017.
 I

Bilo bi bolje da se danas nisam probudio. Da

uopšte nisam ustao iz kreveta. Da sam samo ležao,
spavao i sanjao ono što inače ne sanjam ili retko kad
sanjam.
Ne znam kako mi se to dogodilo, tek, nađoh se
u svojoj sobi, na svom prostranom krevetu, sa njenom
ogromnom majkom. Ona se lagano svlači, otkriva svo-
je velike opuštene grudi, skida haljinu i pokazuje mi
svoje predebele butine koje me izluđuju. Sa mene brže
nego inače spade sva odeća i ja potonuh u njen puding
od tela sa više požude i strasti nego sa njenom malole-
tnom kćerkom. Budući da volim njeno žensko dete,
iznenadih sebe sa kakvom lakoćom se odrekoh ljubavi
prema njoj i uronih u njenu majku. Dok divljački vo-
dim ljubav sa njom uhvati me strah, bez obzira što po
prirodi nisam plašljiva osoba, da bi ona mogla nekome
reći šta se dogodilo među nama. Sat otkucava a da ga
mi i ne čujemo, vreme odlazi u nepovrat, naši polni
organi se usijaše i dovedoše nas do vrhunca. Upravo
kada sam hteo da svršim (a inače u snu nikada nisam
uspeo da izvedem tako nešto), sve što me okružuje po-
če da se izobličuje i poprima oblike kao objekti na
čuvenoj Dalijevoj nadrealističkoj slici “Košmar mli-
tavih violončela”. I ja i moja muškost omlitavesmo i
baš kad poželeh da od stida ustanem sa nje, koprena mi
spade sa očiju i osetih kako ležim na krevetu.
Cimnuh se iz sve snage i skočih na noge. Da-
ljinski upravljač skliznu sa jastuka i spade sa kreveta.
To me užasno nervira. Uvek ga ostavim na uzglavlju
5
Jovo Ilukić
kad isključim televizor više razmišljajući o onome što
sam sinoć odgledao u porno filmu nego o njemu. Sa-
gnuvši se da ga dohvatim, na tepihu u mojoj čistoj sobi,
ovog prosečnog novembarskog jutra, ugledah mrava,
onog najmanjeg i najnespretnijeg, čija je glava veća od
zadnjice i koji se jedva kreće, kako nosi nekakvu
mrvicu. Nasmejah se i zapitah se otkud on tu. Ili još
bolje, kuda se uputio sa mrvicom. Zgazih ga bez milo-
sti, ustadoh i izađoh iz sobe.
U predsoblju čujem nekoliko ljudskih glasova.
Mali ljudi iz mog susedstva diskutuju o današnjem
oblačnom vremenu i ostalim banalnim stvarima i idu
mi na živce. Prislonih zadnjicu na ulazna vrata i prdnuh
toliko jako da bi bilo ko pomislio kako je neko bacio
petardu u hodnik. Pogledah kroz špijunku na njihova
užasnuta lica i prsnuh od smeha.
Odlazim u kupatilo da ispraznim mokraćnu ke-
su. Dok se ljuljam iznad klozetske šolje pomislih na
ono što sam noćas sanjao. Kako je moguće da sam pri-
stao na seks sa nekim ko ima više od šesnaest godina?
Da li sam prevario svoju petnaestogodišnju devojčicu?
I da li bih to stvarno uradio? Pomislio sam na svoju ba-
bu, hrišćanku, fanatičnu luteranku, kako bi mi ona da je
živa rekla da je to što ja činim sa maloletnicama greh u
božjim očima, premda nije imala pojma o tome šta je
zapravo greh; a sumnjam da je i o bogu znala bilo šta,
tim pre što je verovala u boga oca, dakle muškarca.
Moralan čovek ili ne, čitao sam nemačke filozofe He-
gela i Kanta, ali nemam nikakvu moralnu dilemu kada
je ljubav u pitanju: mogao bih u svakom trenutku, kad
god njoj zatreba, bez ikakve griže savesti ili lažnog
morala, da stavim svoj dvadesetdevetogodišnji penis u
6
 Manuela
njenu petnaestogodišnju vaginu. Da li ću je i večeras
videti?
Istuširao sam se na brzinu, sprao sav sasušeni
znoj sa svog životinjskog tela, oprao zube, kosu na-
mazao uljem, obukao se i izašao iz stana. Nije mi kao
ženama, ili bar većini žena, bilo potrebno da se šmin-
kam da bih ličio na nešto. Bio sam posve zadovoljan
svojim izgledom. Iako na domaku tridesete godine,
izgledao sam kao srednjoškolac. Možda zbog mog fi-
zičkog izgleda devojčice i nasrću na mene češće nego
na svoje vršnjake.
Seo sam na bicikl i besan kao ris uputio se pre-
ma Birou za zapošljavanje, da podignem nadoknadu za
privremeno nezaposlena lica. Znao sam da ću i pre ula-
ska unutra naići na gužvu. Doseljenici sa Balkana, iz
Turske i iz ostalih zaostalih delova Evrope ili Azije za-
uzeli su nam brojna radna mesta spremni da rade po
daleko nižoj ceni od realne. Pored toga, pisali su peti-
cije lokalnim vlastima da se u kvartovima gde oni ima-
ju većinu, a Turci su većina u centru mog grada, gde i
ja stanujem, zabrani prodaja hamburgera i uopšte proi-
zvoda od svinjskog mesa. Da ne govorim o tome što
sam zbog odvratne balkanske i turske muzike, koja me
je uznemiravala iz lokala u centru grada, slabo spavao
i imao košmare.
Stao sam u red, ali mi se nije stajalo među
njima. Gurnuo sam dva prsta u usta, kad sam bio sigu-
ran da to niko ne vidi, i, iako još nisam doručkovao,
povratio više žuči i želudačnih sokova nego ostatke
sinoćne večere. Odglumio sam kako mi nije dobro i
društveni paraziti slični meni su mi pritekli u pomoć.
Odglumio sam nesvesticu jedva se uzdržavši da se ne
7
Jovo Ilukić
nasmejem. Znam da ljudi koji boluju od epilepsije, ili
glume da boluju, često imaju ovakve nesvestice, ali da
nikada pri padu ne slome ruku, nogu ili ne razbiju
glavu, već uvek padaju na krevet, fotelju ili nešto me-
ko. Ja nisam epileptičar, ali sam ga odlično odglumio
srušivši se na obližnju stolicu. Da li sam loš čovek ili
ne, ne znam, tek, siguran sam da bih mogao da tucam
zmiju u kamenu, a onda da napišem pesmu o tome što
sam uradio.
U kancelariju savetodavca ušao sam preko reda.
Žena nešto starija od mene, majka dvoje mlade dece, na
brzinu je popunila obrazac za isplatu, prebacujući mi to
što jedan mladi arhitekta nije aktivniji u traženju posla
i što pristaje da radi samo ono na šta ga Biro natera. Na
kraju, ne verujem da je i ona znala zašto, pruživši mi
dokument, diskretno mi je rekla:
- Znaš, ti nisi moj tip. Ja nikad ne bih sa tobom.
Ona mi je oduvek bila odvratna i odbojna. I
nikad o njoj nisam razmišljao kao o seksualnom partne-
ru, ako ne ni zbog čega drugog a ono stoga što ju je
neki majmun kome je rodila decu vć oplodio, kao što je
ona očigledno razmišljala o meni.
Nisam mogao a da joj ne kažem:
- I da jesam i da nisam tvoj tip ja ti nisam dao
nikakav povod da mi kažeš tako nešto. Jesam li te uda-
rio penisom po nosu da bi mi rekla kako nisam tvoj
tip?! Da sam vozač kamiona itekako bih bio tvoj tip!
Njene male svinjske oči orosile su suze i pre ne-
go što sam joj zalupio vrata kancelarije.
Podigao sam novac na obližnjem šalteru, izašao
napolje i seo na bicikl. Odvezao sam se do reke i po
dosta hladnom vremenu vozio po keju. Imao sam blag
8
 Manuela
osećaj, ne bez osnova, da sam širio negativnu energiju
na sve prolaznike. Razmišljao sam o tome koliko su
ruski okupatori upropastili deo našeg naroda usadivši
celoj mojoj generaciji u glavu socijalistički mentalitet.
Naši su roditelji radili jedan posao maltene celog ži-
vota. Bilo je dovoljno samo da se pojave na radnom
mestu, gde bi proveli osam sati, i egzistencija im je bila
zagarantovana. Država je vršila racionalnu raspodelu
bede i svi građani su dobijali tačno onoliko koliko im
je potrebno. A onda je pao Berlinski zid i sve ono u šta
su se komunistički političari zaklinjali raspalo se u
paramparčad. Ušli smo u surovi kapitalizam u kome se
u početku malo ko snašao, gde ljudi nisu bili jednaki,
kako su nas komunisti učili, dok se neki od nas nisu
snašli sve do danas, novembra 2005. godine. Ja se ni
onda nisam slagao sa time da su svi ljudi jednaki. Je-
dnom uspešnom umetniku ili geniju svi ljudi se dive,
dok se nekom degeneriku manje-više svi rugaju.
Oblaci su se u međuvremenu zgusnuli i počeli
da se cede. Kiša postaje sve jača. Ovakvo vreme je ide-
alno da inspiriše suicidne ljude da počine samoubistvo.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da se vratim kući.
Ostarela majka ostavila mi je doručak pre nego
što je otišla na posao. Smazah ga začas i vratih se u
svoju sobu. Sedam za kompjuter, konektujem se na
Internet i posećujem uglavnom Web stranice sa porno-
grafskim sadržajem. Kada mi dosadi ženska golotinja
bez ukusa i mirisa shvatam da je prošlo dva sata iza
podneva. Pozivam devojčicu na mobilni telefon tačno u
minut kad joj počinje mali odmor u školi, da joj čujem
glas i eventualno zakažem sastanak za večeras. Uskoro
prekidamo razgovor, jer ona mora na čas. Relativno
9
Jovo Ilukić
usamljen i prilično nezreo čovek mojih godina nema
izbora nego da zakorači u virtuelni svet američkih
demonskih video igara. Prvo sam u jednoj izvanrednoj
strategiji, predvodeći Germane od praistorije pa sve do
našeg doba, do nogu potukao sedam velikih svetskih
nacija. Zatim sam ušao u jedan pravi minijaturni svet,
u jednu manijačku video igru gde sam bio crnac koji se
kreće između Los Anđelesa (u igri se grad zvao Los
Santos), San Franciska (San Fiera) i Las Vegasa (Las
Venturasa) i čini neviđeni kriminal. Odavno sam je pre-
šao u smislu obaveznih misija i zadataka, ali se defini-
tivno nisam zadovoljio. Krao sam automobile od koga
bih stigao, tenkove od američke vojske, ubijao vojnike
i policajce, gazio civile po ulicama i trotoarima, vozio
brodove, helikoptere i avione, kockao se, pljačkao ra-
dnje i banke, ubijao i zaradio blizu milijardu dolara; i u
svemu tome neizmerno uživao.
Moje sadističke nagone prekinuo je ručak u ka-
snim popodnevnim satima, kada sam uz hranu i piće, u
porodičnom ambijentu, porazgovarao sa roditeljima o
perspektivama za moje eventualno zaposlenje i o mno-
gim drugim stvarima. Dosadna i obilna kiša je mnoge
ljude prikovala za njihove domove i ja sam se ponovo
obreo u svom virtuelnom svetu.
Pala je noć. Karl Džonson, kako se zvao crnac
u mojoj omiljenoj video igri, to jest ja, bežao je od poli-
cije kroz naizgled nepreglednu pustinju nadomak Las
Venturasa. Policajci su ga toliko puta udarili službenim
kolima i upucali da mu se automobil zapalio. Iskočio
sam iz njega pre nego što je eksplodirao i besan kao da
sam ja zaista na njegovom mestu nasrnuo na brojne
policajce motornom testerom. I baš u trenutku kad sam
10
 Manuela
istesterisao otprilike desetog po redu zazvonio mi je
mobilni telefon.
- Jozef! - prepoznao sam taštin glas, kako sam
je zvao iz milošte. - Da li je Manuela kod tebe?
- Nije ni navraćala danas.
- Mora da ju je kiša uspavala. Zvaću je na kućni
broj. Ukoliko u međuvremenu svrati do tebe pošalji je
u moju kancelariju. Čeka je profesor hemije.
- Zašto je maltretiraš terajući je da uči hemiju
kad znaš da je od iduće godine neće učiti?
- Šta se ti tu mešaš?! Šta je tebe briga?!
Totalno je pukla. Počela je da viče na sav glas.
Pomenuti profesor hemije bio je njen ljubavnik. Ali ka-
ko je provincijalci iz našeg gradića ne bi ogovarali, ona
je odlučila da svoju kćerku natera da pohađa privatne
časove hemije kako bi on imao razloga da navraća u
njenu kancelariju.
- On je pedofil - uzvratio sam ja. - Izbacili su ga
iz škole u njegovom gradu pa je došao da predaje kod
nas.
- Odakle ti to?!
- Manuela mi je pričala kako je posmatra ispod
oka. A da su ga isterali iz škole u njegovom gradu, o to-
me se priča u njegovoj zgradi.
- Ona ti je pričala! Šta ti je ona pričala?! Ona je
stoka! Ona ništa ne zna!
- Ona nije stoka. Ona je jedna dobra devojčica.
- Šta ti je još pričala!
- Sve mi je pričala.
- Šta sve?! Videće ona kad dođem kući!... Pro-
fesor hemije nije pedofil! Ti si pedofil! I manijak!
Najveći manijak!...
11
Jovo Ilukić
Prekinula je vezu. Naviknut na ovakvo njeno
ponašanje, na periode kad je bila prijatna i na periode
kad se ponašala kao pobesnela zver (jedno vreme sam
pratio kako se kad ponašala i zaključio da je njeno po-
našanje imalo veze sa Mesečevim menama), nisam se
mnogo uzbuđivao oko svega ovoga. Nastavio sam da
ubijam nacrtane ljude.
Nešto kasnije, samo što sam jednom policajcu
razneo glavu iz puške sa snajperom, u stan i u moju so-
bu upala je Manuela plačuči.
- Majka me je malopre udarila pesnicom u gla-
vu! Čim sam ušla u kancelariju!
Zagrlio sam je, poljubio u čelo i pokušao da je
umirim. Ali nisam uspeo. Ona se tresla od straha. Ta-
čnije rečeno drhtala je kao prut.
- Rekla mi je da će da me prebije kad odem
kući! A profesor se samo smejao! Ne smem ni da idem
kući! Ona me u zadnje vreme užasno maltretira, a
onom degeneriku sve povlađuje!
Meni je sve ovo bilo dobro poznato. Njena
razvedena majka brinula je o oboje svoje dece, o stari-
jem mentalno zaostalom sinu Ibzenu i mlađoj kćerki,
normalnoj devojčici Manueli. I ona je zbog njega mno-
go toga morala da istrpi. Ali sad je i taj prokleti profe-
sor postao razlog za nova maltretiranja i trpljenja.
Ceo ovaj nemili događaj uznemirio je i moje
roditelje. Umešali su se interesujući se šta je to moglo
ovoliko da ucveli jednu živahnu i zdravu devojčicu.
Ona ih je kroz plač upoznavala sa svojim mukama.
Nije prošlo mnogo vremena i njena majka je
pozvonila na interfon. Zahtevala je da njena kćerka si-
đe dole preteći joj da će joj pokazati neke stvari kad
12
 Manuela
stignu kući. Manuela se još više tresla i rekla da ne sme
da ide. Njena majka je bukvalno legla na interfon ne
odustajući od svojih zahteva.
Žena teška preko sto kilograma popela se na
četvrti sprat čini mi se brže od mene. (Mržnja i zlo
pokreću ljude više nego bilo šta drugo.) Zvonila je na
vrata od stana kao gluva, sve dok joj moj otac nije otvo-
rio. Upala je unutra sa namerom da ščepa kćerku i da je
izgura napolje. Ali nas dvojica smo je zaustavili.
- Mihaela, smiri se - rekao je moj otac. - Da
vidimo u čemu je problem.
I ja sam tako nastupio, ubeđen da se sa profe-
sorkom nemačkog jezika i književnosti, i astrologom,
jednom visokoobrazovanom ženom, može civilizovano
komunicirati. Ali obojica smo se prevarili. Ona se po-
našala kao najgori i najnerazumniji pripadnik nekog
divljeg plemena. Turke, Balkance, Arape, Kineze, crn-
ce i ostale stanare zgrade uznemirila je galama, te su
poizlazili iz svojih stanova, da posmatraju čitav
događaj, da bi sutra imali o čemu da razgovaraju i koga
da ogovaraju. Da bi prekinula čitavu ovu zbrku, Manu-
ela istrča iz stana rekavši da ide kući. I njena majka ode
za njom ni ne pozdravivši se sa nama.
Izašavši na terasu, ugledah Manuelu kako brzo
izlazi iz zgrade i trči prema svom kvartu. Iza nje,
istrošivši se pri penjanju uz stepenice, kotrljala se kao
mečka njena ogromna majka vičući na sav glas kako će
je naučiti pameti.
Sve je utihnulo. Uskoro se mogla čuti samo
odvratna balkanska i turska muzika, najprimitivnija ne
samo u Evropi, već i na celom svetu, koja je do mojih
ušiju dopirala iz kafića sa glavne gradske ulice. Ide mi
13
Jovo Ilukić
na nerve. Kada bih imao pušku sa snajperom, razneo
bih im glave svima odreda, kao u video igri, a onda le-
gao da spavam kao da se ništa nije dogodilo. Mogao
bih da ubijem svakoga ko mi stane na put ili me uvre-
di, pod uslovom da me za to niko ne tereti. Sputava me
jedino ljudski zakon.
Pet minuta kasnije Manuela se vraća kod mene
rekavši mi da je sa ulice pozvala svog oca i da će on
doći po nju kolima iz Berlina za oko jedan sat. Zatrese
mi se tlo pod nogama. Šta bi se moglo desiti ako pen-
zionisani policajac odvede Manuelu sa sobom? Vero-
vatno je nikad više, ili bar veoma dugo, ne bih video.
To me je pogađalo više nego da sazna šta se događalo
između nje i mene.
Stigavši kući i videvši da joj nema kćerke, “ta-
šta” me je ponovo zvala telefonom. Ovoga puta mi je
pretila da će mi poslati policiju.
- Pošalji policiju! - uzvratio sam joj. - Da vidim
šta ćeš da postigneš!
Ovaj put sam ja njoj spustio slušalicu.
Usledilo je nekoliko njenih poziva na fiksni
telefon, zahtevi da njena kćerka odmah krene kući i
pretnje upućene mom ocu da će nam doći policijska
patrola. I otac joj je odgovorio isto kao i ja.
Kad je prestala da zove, javio se njen otac
rekavši da će doći kod nas za desetak minuta. Manuela
je i dalje bila uplakana i uznemirena. Ja sam bio samo
uznemiren. Razmišljao sam jedino o tome kako ću se
ponašati prema čoveku čijoj sam petnaestogodišnjoj
kćerki oduzeo nevinost kada je imala nešto više od
četrnaest i po godina.

14
 II

Da krenemo iz početka. Zovem se Jozef Noj-

bah. Porodica mog oca je iz Drezdena, a porodica moje
majke iz Kenigsberga, koji više ne postoji pod tim
imenom. Moja baba po ocu preživela je savezničko
bombardovanje Drezdena, krajem februara 1945.
godine. Nekoliko stotina britanskih aviona je tog jutra
taj prelepi stari grad, koji je tada imao preko šest stoti-
na hiljada stanovnika, i još toliko nemačkih izbeglica iz
Prusije i sovjetskih ratnih zarobljenika, zasulo tepihom
napalm bombi koje su pri padu na tlo razvijale tempe-
raturu od tri hiljade stepeni Celzijusa. Bombe su topile
cigle od razrušenih kuća, a ljudima koji ne bi izgoreli u
užem centru grada nije mogla pomoći ni najbolja ma-
ska da se ne uguše od gasova i isparenja. Piloti koji su
u drugom i trećem talasu napadali grad mogli su sa više
od sto kilometara da prepoznaju svoju metu po gustim
oblacima dima koji su se dizali visoko u atmosferu.
Najvećem zločinu nad nemačkim civilima u Drugom
svetskom ratu doprineli su i američki avioni koji su u
niskom brišućem letu mitraljirali automobile Hitne
pomoći i Službe civilne zaštite, kako bi u potpunosti
onemogućili sprečavanje opšteg haosa i pomoć ugro-
ženima u samom gradu i njegovoj okolini. Baba po
majci preživela je sovjetsku invaziju i potpuno unište-
nje Kenigsberga, najvećeg pruskog grada na Baltičkom
moru. Preživela je samo zato što je na vreme napustila
grad koji su pregazili vojnici sovjetske Crvene armije.
U svom varvarskom naletu spalili su sve pred sobom.
Srušili su velelepnu katedralu iz srednjeg veka, uni-
15
Jovo Ilukić
verzitet na kome je predavao Emanuel Kant, stare
zamkove i mnoge druge zgrade. Grad je srušen do
temelja i od nekadašnjeg kulturnog centra od preko
pola miliona stanovnika pretvoren u najobičniju sovjet-
sku provinciju pod imenom Kalinjingrad. Na mestu
nekadašnjih baroknih zgrada sovjeti su podigli masivne
komunističke kockaste zgrade u duhu socrealizma.
Moji dedovi i po ocu i po majci bili su na bojištu u
Francuskoj, predali su se Amerikancima i preživeli su
rat. Moj otac se rodio 1939. u Drezdenu i nalazio se
kod rodbine u okolini kad je grad spaljen. Moja majka
rodila se 1949. u Frankfurtu na Odri, na tada novou-
stanovljenoj granici sa Poljskom. Oboje su završili fa-
kultet u tadašnjem Istočnom Berlinu. Upoznali su se i
venčali kad je ocu bilo trideset i šest a majci dvadeset i
šest godina.
Ja ne verujem ni u šta zato što pouzdano znam
neke stvari. Onoliko koliko sam siguran da je jedina
svrha života čulna spoznaja sveta toliko sam siguran i
znam da postoji bog i da sam ja postojao pre svog ro-
đenja. To se dogodilo 12. aprila 1976. godine u jednom
odvratnom gradiću oko sto kilometara južno od Ber-
lina. Odrastao sam kao jedino dete u svojih roditelja i
uz babe koje su mi napunile glavu nemačkom mitologi-
jom i ljubavlju prema Vagnerovoj muzici, i zadojile
mržnjom prema sovjetskim okupatorima. Oduvek sam
se razlikovao od svojih vršnjaka, kao dete koje je imalo
svoj svet i sopstvena životna načela. Uvek sam bio pra-
vičan i na strani onih koji se bore za slobodu. Bio sam
najgore i najnemirnije dete koje se tuklo i sa starijima
od sebe. Detinjstvo pamtim po oskudicama u odnosu
na to kako danas živim i po neviđenoj neslobodi. Za
16
 Manuela
najmanju sitnicu, recimo za detinjasto bacanje grudve
na automobil u pokretu, zaustavljali su me samozvani
komunistički agenti sa papirom i olovkom u rukama i
uvek postavljali ista pitanja: “Ime, prezime, adresa?!
Ime i zanimanje roditelja?!” Sećam se jednog događaja
kad sam bio sasvim mali školarac. Na povratku iz ško-
le, po veoma hladnom zimskom danu, zaustavio sam se
pored spomenika Karlu Marksu i udarao ga drvenim
štapom po vratu. Prišli su mi ljudi sa papirom i olov-
kom u rukama i pitali me šta to radim. Odgovorio sam
im da sečem glavu ovom čoveku. Odveli su me u poli-
cijsku stanicu. Slučaj se u tolikoj meri zakomplikovao
da je došao do ozloglašenog Štazija, tajne policije
Istočne Nemačke. Moj otac, profesor istorije u srednjoj
školi u kojoj moja majka predaje nemački jezik i knji-
ževnost, bio je pozivan na saslušanja, da objasni ko je
to naučio desetogodišnje dete da tako ratoborno napa-
da spomenik Karlu Marksu sa namerom da mu odseče
glavu. Sve je svaljeno na ostarele i izlapele babe. Njih
je sve ovo duboko pogodilo. Umrle su u roku od
nekoliko meseci ne dočekavši ujedinjenje Nemačke.
Državna administracija je širila paranoju preteći nam
Zapadom i učeći nas da smo daleko bolji od Zapadne
Nemačke. Posetio sam podeljeni Berlin, video užas
zvani Berlinski zid, preko koga nismo mogli preći, i
osetio koliko su ljudi podeljeni: jedni su podržavali
okupatore i podelu na Zapadne i Istočne Nemce, dok su
drugi bili za ujedinjenje.
Manuelina majka Mihaela udala se za oficira
Štazija početkom 1988. i krajem godine rodila sina
Ibzena. Njena majka i moja baba bile su veoma dobre
prijateljice još pre rata i doselile su se u naš gradić po-
17
Jovo Ilukić
sle bombardovanja Drezdena. Manuelina i moja majka
rođene su iste godine, zajedno su išle u srednju školu i
studirale nemački jezik. Manuelina majka je poznavala
mog oca otkako zna za sebe i bila vrlo bliska s njim.
(Po nekim pričama jedno vreme mu je bila devojka.)
Ona je upoznala moje roditelje.
Manuela se rodila u Berlinu 7. maja 1990.
godine, kada je Berlinski zid nestao sa istorijske scene,
a Nemačka postala jedinstvena država. Odjednom je
većina ljudi koja je širila strah od Zapada postala po-
bornik ujedinjenja. Sa zadovoljstvom sam prisustvovao
uklanjanju svih spomenika Marksu, Engelsu, Lenjinu i
domaćim komunističkim izrodima, i učestvovao u ski-
danju njihovih slika sa zidova u školskim učionicama.
Cela državna administracija se raspala, a sovjetski oku-
patori, koje niko nije voleo, povukli su se iz cele Isto-
čne Evrope za oko godinu dana, koliko im je još posto-
jala država.
Manuelu sam prvi put video kao dvomesečnu
bebu, leta 1990. godine, kada sam pao na popravni ispit
iz hemije, koju sam oduvek mrzeo. Nikada je nisam
držao u naručju. Jedina beba koja je imala tu privilegi-
ju bila je moja sestra od ujaka rođena 1983. godine.
Pomokrila mi se u naručje i tada sam se zarekao da
nikada više neću držati nijednu bebu, čak ni mladunče
neke četvoronožne životinje koje tako nešto nikada ne
bi učinilo.
Sa izraženim interesovanjem za crtanje i talen-
tom za slikarstvo, u petnaestoj godini upisao sam se u
poluumetničku Arhitektonsku školu u Berlinu. Negde u
to vreme Manuelina majka se razvela i sa oboje dece
vratila u naš odvratni mali grad. Kao razlog za razvod
18
 Manuela
braka navela je muževljevu sklonost ka homoseksual-
cima, a dokaz za to bio je njegov ljubavnik koga je
zatekla s njim u njihovom bračnom krevetu. On je od
već ukinute tajne policije ukinute države, kao predan
radnik u službi špijuniranja sopstvenih građana, u za-
dnji čas dobio stan u Berlinu, i nešto kasnije ga i otku-
pio. Taj stan je postao predmet sporenja bivših supru-
žnika do dana današnjeg.
U Berlinu sam stanovao u domu učenika. Iz
dana u dan živeo sam sve bolje i bolje. Putovao sam po
Nemačkoj i imao prilike da se uverim koliko smo mi na
Istoku bili ispod onih na Zapadu. Dosta ljudi je počelo
da se seli na Zapad. U gradovima na Istoku jedno vre-
me se konstantno smanjivao broj stanovnika. Višede-
cenijska pretnja da će nas Zapad poraziti i kolonizovati
bila je bezrazložna. Umesto zapadnjaka, u istočni deo
nove države počeli su da se doseljavaju Poljaci, narodi
sa Balkana, iz Turske, nezaobilazni Kinezi i izbeglice
iz zemalja širom sveta koje su pustošili ratovi. Nekada
jednonacionalne sredine koje pamtim kao dete brzo su
se preobrazile u višenacionalne.
Prvu ljubav doživeo sam u šesnaestoj godini.
Ona se zvala Helena i pohađala je Muzičku školu. Ima-
la je godina isto koliko i ja. Bila je veoma talentovana.
Svirala je klavir. Upoznali smo se na koncertu
posvećenom Johanu Sebastijanu Bahu. Razmenili smo
poglede, osmehe i vrlo lako započeli ljubavnu vezu. Od
držanja za ruke, grljenja, poljubaca, lakih i teških
petinga, pa sve do finalnog poteza, naša intima se
umnožavala geometrijskom progresijom. Doživeli smo
to da jedno drugome budemo prvi ljubavnici. Ona je za
mene bila jedina i ja sam za nju bio jedini. Kakav je to
19
Jovo Ilukić
osećaj! Nikada se toga ne mogu odreći! Kako smo
samo bili nespretni i koliko je naš prvi seksualni odnos
bio tragikomičan. Mnogo sam je voleo. I hteo sam da
sa njom provedem ostatak života.
Ali mladalački planovi su jedno a surova živo-
tna realnost nešto sasvim drugo. Ona je dobila stipendi-
ju od Švedskog kraljevskog muzičkog konzervatoriju-
ma i otišla u Štokholm. Dala mi je obećanje da ćemo se
i dalje viđati, ali ga nije ispunila. Nikad je više nisam
video. Patio sam i bolovao više od godinu i po dana.
Doživeo sam totalno razočarenje u život zbog ljubavi.
Bežao sam od realnosti u svet umetnosti. Naučio sam
da sviram klavir, mnogo sam crtao i slikao, i mnogo
sam čitao. Naišao sam i na dela Sigmunda Frojda. Je-
dna njegova dobro sračunata misao promenila mi je
život iz osnova. Doneo sam odluku da nikada u životu
ne stupim u ljubavnu vezu sa osobom koja nije nevina.
Znao sam da ću ostati infantilan, ali to je bilo neo-
pozivo.
Rečeno - učinjeno. Proticale su godine, nikla mi
je brada, završio sam srednju školu, upisao se na
Arhitektonski fakultet u Berlinu, sve više putovao po
Nemačkoj, obišao neke okolne zemlje i bio u ljubavnoj
vezi sa nekoliko desetina devojaka mlađih od šesnaest
godina. Ja sam čovek koji se od druge godine života pa
naovamo seća apsolutno svega (bojim se da se sećam i
nekih segmenata iz prošlih životâ), ali nikome neću
reći tačan broj. Uglavnom, na emotivnom planu ostao
sam infantilan i veoma pristupačan svakom detetu, fi-
zički sam ostao mladolik, na intelektualnom i duho-
vnom planu bio sam veoma načitan i rečit, i sa takvom
kombinacijom, u suštini, mogao sam da osvojim buk-
20
 Manuela
valno bilo koju četrnaestogodišnju ili petnaestogodi-
šnju devojčicu. I ne samo to. Uspeo sam, u njihovom
najnezgodnijem uzrastu, da utičem na razvoj njihove
ličnosti po mojim merilima. Takav način života omo-
gućio mi je da vrlo brzo zaboravim na Helenu koja je
pripadala ko zna kome. Nikada više nisam bio sâm.
Uvek sam pored sebe imao neku stariju maloletnicu
koja je bila ludo zaljubljena u mene. U praksi sam se
uverio u to da je ludi Sigmund Frojd bio potpuno u
pravu kada je rekao da ljudi koji često menjaju partnere
podsvesno ne žele da vode ljubav sa njima, već sa nji-
hovim bivšim ljubavnicima. Meni je ta njegova misao
promenila život. Sve moje devojčice je užasno uzbu-
đivalo saznanje da sam vodio ljubav sa ko zna koliko
devojčica pre njih. Bio sam više puta u prilici da vodim
ljubav utroje, sa dve maloletnice, ali nisam pristao na
to. Razvio sam takav gadljiv odnos prema ljudima da
su me odrasle, zrele i iskusne devojke i žene, koje one
stvari mogu da rade sa bilo kim, mogle uzbuditi isto
koliko i poklopljena klozetska šolja. No bez obzira na
to, bio sam i ostao ljubitelj pornografije u svim njenim
vidovima. To mi nije bilo teško pošto nisam religiozan.
Naprotiv. Uvek sam osećao averziju prema organizova-
noj religiji, naročito prema relativno mladim prize-
mnim religijama koje propovedaju krv, hleb i večni
život u raju na Zemlji, kao što su hrišćanstvo i islam.
Pročitao sam Kabalu, Bibliju, Kuran, Tri Stupa i sve
Vedske spise i zaključio, ne bez razloga, da je staroin-
dijska religiozna misao doktorat za sve druge religije.
Fakultet sam završio u dvadeset i petoj godini,
prve godine u dvadeset i prvom veku. Postao sam arhi-
tekta, ali mi je slikarstvo još uvek bilo daleko bliže od
21
Jovo Ilukić
primarne struke. Počeo sam da tražim zaposlenje, radio
sam sve i svašta što bi mi Biro ponudio i nemali broj
puta dobijao otkaze. Moja infantilnost je bila vidljiva
koliko i bubuljica na licu nekog tinejdžera. Nisam se u
potpunosti mogao posvetiti bilo kom poslu, osim
slikarstva, zbog toga što su mi misli lutale na sve stra-
ne. Vratio sam se kući bez ikakve predstave o svojoj
budućnosti, sa jedinom namerom da postanem slikar i
da razdevičim što više devojčica. Ljudi koji me pozna-
ju cenili su moje roditelje, ali ne i mene. Gotovo niko
nije odobravao moje ponašanje. I policija u mestu gde
sam prijavljen znala je da sam sklon da se zabavljam sa
starijim maloletnicama, ali praktično ništa nije mogla
da preduzme po tom pitanju, jer me niko nije tužio. A i
zašto bi me tužile devojčice kojima je bilo lepo sa
mnom?

22
 III

Manuela je od proleća 2003. godine počela s

vremena na vreme da dolazi kod mene. Imala je trina-
est godina a izgledala je kao da ima šesnaest. Nabujala
je i razvila se mnogo pre vremena. Moji su se roditelji
intenzivno družili s njenom majkom i bili su prisniji sa
njenom kćerkom od mene. Mnogo je volela životinje i
kod mene je dolazila da bi se igrala sa mojim gotovo
deset kilograma teškim mačkom Spartakusom. Dobio
sam ga na poklon u proleće 2001. od jedne starije go-
spođe. Po njenom svedočenju bio je rođen negde otpri-
like na isti dan kad i ja. I zaista, bio je pravi ovan.
Manuelina majka mu je radila natalni horoskop i
zaključila da je vrlo nezgodan; uostalom kao i ja. Sve
mačke rođene u mom kraju u zadnjih godinu dana bile
su njegovi potomci; njegova teritorija zauzimala je
veoma širok radijus od tačke gde je jeo i spavao. Svi
mačori su ga se plašili i bežali glavom bez obzira čim
ga ugledaju. Svim Turcima i Balkancima u zgradi po-
ganio je brisače ili im je vršio malu nuždu na vrata
sveteći im se zbog toga što ga jure metlom. Sa Manu-
elom se odlično slagao. Čim je ugleda, raspoloženje mu
se odmah popravi nabolje. Ja sam bio svedok njenog
rasta i razvoja. Viđao sam je kao sasvim malo dete, za-
tim kao školarku i najzad kao stariju devojčicu, ali ni-
kad na nju nisam obraćao neku naročitu pažnju. Ona
nije imala mnogo drugarica. Deca su joj se rugala zbog
toga što ima mentalno zaostalog brata i ona ih je izbe-
gavala. Ni ja nisam imao mnogo drugova. A i oni ljudi
koje sam tako mogao nazvati puno su puta zbog mene
23
Jovo Ilukić
izvlačili deblji kraj.
Krajem zime te godine, sneg se već uveliko
topio, i moj drug Kramer i ja krenuli smo kod jedne
njegove drugarice na rođendansku žurku. Na glavnoj
gradskoj ulici bilo je leda i mi smo se klizali po njemu
kao mala deca. Prema nama je išla jedna devojka mojih
godina koju smo obojica znali iz viđenja. Bila je vlas-
nik lokalnog karate kluba i najbolji karatista u gradu. Ja
sam se slučajno okliznuo, jedva uspevši da ne padnem,
i ona se nasmejala. Sledeća stvar koju sam učinio bila
je da se namerno oklizam pored nje i da je obema
rukama uhvatim za međunožje. “Šta to radiš budalo
jedna?!” - “Moram da se pridržim da ne padnem!” -
pravdao sam se ja, na šta mi je ona zapretila - “Hoćeš
li da dobiješ batine sad odmah?!” - “Mogu li da ih ne
dobijem?” Uspeo sam da je nasmejem. “Našao si zašta
da se pridržiš”, rekla mi je, okrenula leđa i nastavila
svoj put. Inspirisan ovim, počeo sam sve devojke da
hvatam za zadnjicu. To je trajalo nekih desetak minuta.
Najzad, put nam je preprečilo pet-šest neobično
razvijenih momaka. Znajući vrlo dobro šta hoće udario
sam najbližeg pesnicom u bradu i pobegao na kolovoz.
Misleći da je i on umešan, prebili su Kramera kao ko-
nja. Za to vreme ja sam trčao sredinom kolovoza gazeći
belu liniju. Vozači su mi trubili i tako me naterali da se
popnem na najbliži automobil, da skačem sa krova na
krov, kao što sam to nešto kasnije radio u video igrama,
pa da izazovem zastoj u saobraćaju, izvedem policijsku
patrolu na ulicu, ignorišem njihovo zviždanje u pištalj-
ku, u trku oborim jednog od njih na raskrsnici i uspešno
pobegnem kući. Ni Kramer ni ja tog dana nismo stigli
na odredište. Očekivao sam da se on naljuti na mene i
24
 Manuela
da me se odrekne kao prijatelja, ali on to nije učinio.
Ispao je pravi drug. Niko od ljudi koje sam te večeri
uznemirio nisu saznali ko sam ja.
Na proleće se celom mom gradu pružila prilika
da sazna mnogo toga o meni. Tada sam, naime, uspeo
da sa vlasnikom jedne male privatne galerije u Berlinu
dogovorim izložbu mojih odabranih slika. Vlasnici
svih galerija pre njega su me odbili. Uredno sam im
priložio katalog svojih odabranih slika, luksuzno štam-
pan u pristojnom tiražu, ali moj problem je bio to što
sam bio mlad i nepoznat. Čovek se razumeo u likovnu
umetnost i rekao da me treba podržati. Dogovor je pao,
pod uslovom da sav prihod od prodaje pripadne galeri-
ji. O ovoj izložbi u kulturnom dodatku pisale su dnevne
novine, događaj su propratile televizije, i za mene se
raščulo. Poželeo sam reprizu svega ovoga i u svom rod-
nom gradu. Jedina likovna galerija tražila je da se
izložba dosta skupo plati unapred. Krenuo sam u potra-
gu za sponzorima i sakupio dovoljno novca. Potraga
me je dovela i u najuspešniju lokalnu privatnu kom-
paniju. Njen vlasnik je bio negde u inostranstvu i pri-
mila me je njegova sekretarica. Izgledala je kao Hele-
na. Imala je dugu talasastu plavu kosu. Za razliku od
moje prve ljubavi nosila je očajle. Bila je dve godine
starija od mene. Kolena su mi zaklecala. Ona je to
primetila, prišla mi i ponudila me da sednem na fotelju.
Rekao sam joj ko sam i ostavio joj zahtev za sponzors-
tvo. Zvala se Vendi i rekla mi je da sam na dobrom putu
da postanem umetnik. Nabacivala mi se onako kako to
umeju zrele i iskusne devojke. Gledala me je upadljivo,
njihala ramenima, ispuštala olovku na pód i saginjala
se da je uzme kako bih joj video grudi... Nisam znao
25
Jovo Ilukić
kako da se ponašam. Na svu sreću naš kontakt je kratko
trajao, jer je naišao njen nadređeni i ona je otrčala za
svoj sto da bi on mislio kako ona nešto radi. Poslao sam
neke drugove različitim poslovima u tu kompaniju na-
rednih dana, da vidim da li će i njima da se nabacuje, i
doznao sam da to nije činila. Vlasnik kompanije me je
sponzorisao, a nju sam sreo i prvom prilikom nespre-
tno je pitao da izađe sa mnom. Odgovorila mi je da
trenutno nema vremena, da je prepisala moj broj tele-
fona, da zna dosta toga o meni i da će zvati ona mene.
Odlučio sam da čekam njen poziv i da izađem s njom;
i da eventualno prekršim svoj zavet i probam bar jednu
zrelu devojku. U međuvremenu sam održao izložbu i u
svom rodnom gradu i ljudi su saznali da sam slikar.
U to vreme bio sam u vezi sa petnaestogodi-
šnjom Aleksandrom. Mojom zaslugom ona više nije
bila devica. Razmišljao sam o Vendi, a Manuela me je
redovno posećivala, odnosno obilazila mog mačka.
Te majske večeri otpratio sam Aleksandru do
njene zgrade i poljubio je na rastanku. Krenuo sam
kući, ali sam se još jednom osvrnuo i video da još nije
ušla unutra, već da stoji na ulazu i smeje mi se. Nasme-
jah se i ja njoj. Dve devojke koje su se nalazile između
nas mi se takođe nasmejaše.
- Šta je kobile jedne! - prekinuo sam im osmeh.
One su ućutale.
Na putu do moje zgrade kreveljio sam se većini
ljudi pored kojih sam prošao. Na ulazu u moju zgradu
neko je kamenom zaglavio ulazna vrata, blokirao ih i
isključio interfon. Sklanjam kamen, zatvaram vrata i
uključujem ga. Najednom ispred sebe vidim čoveka
svojih godina koji me pita zašto ga sklanjam.
26
 Manuela
- Odnesi taj kamen u Tursku - odgovaram mu
ja, - a vrata ostavi na miru.
U stanu zatičem Manuelu. Igra se sa mačkom.
Spartakus je nepodnošljiv. Skače po sobi kao bik.
- Donela sam ti film iz video kluba - reče mi pri
susretu. - Tvoj omiljeni. Lolita.
Seli smo da ga zajedno odgledamo. Komen-
tarisali smo ga. Ona me je pitala da li mi je to omiljeni
film zato što govori o ljubavi između odraslog muš-
karca i četrnaestogodišnje devojčice, jer je znala neke
stvari o meni. A onda me je pitala:
- Jozefe, imaš li ti ženu?
- Nemam.
- A što nemaš? Mislim, što se ne oženiš?
Objašnjavao sam joj da se ne mogu oženiti sa
bilo kim i da to nije tako jednostavno. Ona je inače stal-
no postavljala pitanja tipa: “Zašto ljudi umiru?... Zašto
danas pada kiša?...” Bilo je u tome nečeg neodoljivo
simpatičnog. Kad je pre nekog vremena njena majka
doživela saobraćajnu nesreću i jedno kratko vreme pro-
vela u bolnici, Manuela je prvom prilikom kad ju je
videla pitala: “Mama, imaš li ti noge?” A kad je u naš
gradić došao cirkus i kad joj je majka “naredila” da ga
poseti sa bratom, ona ju je pitala: “Koliko ću dobiti
novca ako odvedem Ibzena u cirkus?” I meni je znala
da kaže kako ima momka i kako vodi ljubav sa njim, a
nije imala nikoga. To je njenoj majci u to vreme bilo
jako simpatično.
- Šta mrziš najviše na svetu? - postavila mi je
još jedno pitanje.
- Najviše mrzim muškarce koji imaju ženski
glas i žene koje imaju muški glas.
27
Jovo Ilukić
Manuela se nasmejala i kazala mi kako joj se
baš dopada ova devojčica iz filma. I da bi i ona mogla
da bude kao Lolita, odnosno da za ljubav godine nisu
bitne.
Cele večeri su mi zvonili telefoni, i fiksni i
mobilni. Neko ko me je zvao je jedno vreme ćutao, a
onda prekidao vezu. Pri pozivu na mobilni sakrio je
broj. Pomislio sam da je Vendi, ali nisam bio siguran,
pa stoga nisam znao šta da kažem nekome ko ćuti a čije
se uplašeno disanje sasvim dobro čuje. Manuela mi je
rekla da me to zavitlavaju devojke koje ne smeju da mi
priđu.
Sledeći telefonski poziv bio je upućen od strane
njene majke. Zahtevala je da smesta krene kući, jer
sutra ujutro mora u školu. Manuela je tražila da je is-
pratim.
Ona nije stanovala daleko od mene. Uhvatila
me je za ruku kao da drži oca. Tražila je adekvatnu za-
menu za oca, koga je retko viđala. Pretpostavljam da
sam ja dobio tu ulogu i nije mi bilo teško da je igram.
Bila je preterano detinjasta. Postavljala mi je glupa
pitanja i skakutala kao ptičica sve do svoje zgrade.
I narednih dana telefoni su mi intenzivno zvo-
nili, a taj neko ko je zvao je uporno ćutao. Sretao sam
Vendi, katkad sâm, katkad zajedno sa Aleksandrom. I
to je bilo dosta nezgodno. Ispalo je da imam devojku a
tražim od nje da izlazi sa mnom. A i nisam znao šta da
radim s njom. Bez ikakvog iskustva sa ženskim oso-
bama tog uzrasta, imao sam ozbiljan problem. Pred-
stavljala je veliki izazov za mene. Kad bih je sreo sâm,
pitao bih je da izađemo negde na kratko i bar malo
porazgovaramo, ali ona je uvek bila u nekoj žurbi i
28
 Manuela
odgovarala mi da će ona zvati mene. Nisam ni stigao da
tražim njen broj telefona. Nikako je nisam stizao...

29
 IV

Sredinom leta 2003. godine zaposlio sam se na

obližnjoj građevini. Biro za zapošljavanje mi nije po-
nudio ništa bolje nego da radim proste fizičke poslove
od jutra do kasno popodne, zajedno sa Turcima i Polja-
cima emigrantima. Neretko mi se moj nadređeni, inače
građevinski tehničar, ono što sam ja bio sa devetnaest
godina, obraćao na ovaj naćin: “Ti, idi i iskopaj rupu
tamo!” Emigranti su sve to trpeli. Ali meni je bio po-
vređen ponos, a posao me je fizički iscrpljivao i kući
sam dolazio mrtav umoran.
Sve me je to udaljilo od devojčice. Viđao sam je
manje nego ranije. Zaposleni ljudi su zauzeti i bolje im
je da budu u braku nego sami ili sa nekim ko je nezreo.
Često sam sretao Vendi, ali ona me je vešto izbegavala.
Nije mi bilo jasno zašto se tako ponašala, tim pre što je
kad god bi me srela crvenela i izgledala kao kakva ba-
lavica. Bilo mi je jasno da joj se sviđam. Sviđala se i
ona meni. Napisao sam joj nekoliko nisam siguran ko-
liko kvalitetnih ljubavnih pesama i poslao ih joj elek-
tronskom poštom u njenu kompaniju. Ona je meni za
uzvrat i dalje upućivala anonimne telefonske pozive.
Samo bog i ja znamo kako sam se osećao kad sam je
video da ulazi u moju zgradu. Isprva sam pomislio da
dolazi kod mene. Ali jedna od mojih susetkinja, koja
me nije organski podnosila, obična prostakuša, žena još
većeg prostaka i majka dve kćerke prostakuše, bila je
njena bliža rođaka. Znao sam da će da joj ispriča sva-
šta o meni. Kad sam je nakon toga prvi put sreo pona-
šala se kao da je ugledala duha. Osetio sam da me se
30
 Manuela
plaši. Sve više me je izbegavala. A ja sam sve više
ludeo za njom. Potrudio sam se da saznam ponešto o
njoj i u toj potrazi naišao na njenog bivšeg muža. Kako
me je to pogodilo. Bio je to jedan običan ljudski ološ,
kao i većina muškaraca. “Ti si joj pisao pesme”, rekao
mi je, pored ostalog, smejući se kao lud, “a ja sam je
tucao kao kučku!” Dobio je pesnicu u bradu i koleno
među noge. Jeftino je prošao s obzirom na to da je sru-
šio sav moj svet ideala.
Moj otac se svojevremeno uselio u nov stan,
kupio nov nameštaj i nov automobil. Ja sam uvek ku-
povao novu odeću, nov televizor, nov kompjuter, nov
telefon... Pa zašto bih onda bio sa polovnom devojkom
ili ženom? Vendi je bila obična polovnjača. Lepa i
zgodna, koketna i izazovna, očuvana, ali ipak polov-
njača. Strašno je kako sam ja kao nezreo čovek doživ-
ljavao sve ovo. Ona je bila isto što i vojnik koji položi
zakletvu kralju ili Republici, a onda se preda nepri-
jatelju. Doduše, japanski vojnici se nisu predavali. Di-
gli su ruke u vis tek kad je car to izričito zahtevao od
njih. Kako je to strašno. Bar za mene. Dati nekome za-
vet, obavezati se bračnom drugu pred zakonom i neko-
liko svedoka, a onda sve to pogaziti. Ljudi koji pogaze
sopstvenu reč gaze sami sebe. Svako ima svoje razloge
i optužuje onog drugog, ali oboje su krivi. Bolje je ne
stupati u brak ako je on u startu osuđen na propast.
Poslednji put kad sam vodio ljubav sa Aleksandrom
setio sam se šta mi je rekao Vendin bivši muž. Ubrzao
sam ljubavni ritam šapućući sve glasnije i glasnije:
“Tucao sam je kao kučku!” Vukao sam je za kosu i
šamarao, ni sam ne znam zašto. Ona je vrištala a ja sam
kipeo od besa. I naša veza je pukla bez ikakvog konk-
31
Jovo Ilukić
retnog razloga. Po ko zna koji put postao sam vuk sa-
motnjak spreman za napad na novu lovinu.
To kratko vreme koje sam proveo kao samac
brzo je prošlo. Kada sam sâm obično sam ljubomoran
na sve momke koji imaju devojke. Drugi moj dobar
drug Hajnrih i ja jednog dana smo šetali kroz gradski
park. Na jednoj klupi sedeli su momak i devojka. U
tom trenutku sam bio toliko ljubomoran na njega da
sam izvršio malu nuždu na najbliže drvo nedaleko od
njihove klupe. Ubio sam im romantiku. Hajnrih se sme-
jao kao blesav, bez obzira što je i on činio slične stvari.
Bolovao je od manije mokrenja po stambenim zgra-
dama. U koju god zgradu da uđe, u svoju, kad bi dola-
zio kod mene ili išao negde drugde, obavezno je mo-
krio na najprometnijem mestu u hodniku ne brinući o
tome da li će ga neko videti. I on je bio kao neki umet-
nik, slikao je, ali još uvek nije održao izložbu svojih
slika.
Krajem avgusta još uvek je bilo lepo vreme.
Manuela je poslednjeg avgustovskog vikenda došla
kod mene sa svojom kučkom, rasnim nemačkim ovča-
rom, najboljom drugaricom Hanom i zahtevom da ih
vozim na obližnje jezero. Moj mačak je kidisao na kuč-
ku osetivši da mu neki četvoronožac ugrožava teri-
toriju. On je bio potpuno svestan činjenice da ima četiri
noge, no ja bih smeo da se kladim sa bilo kim da je
ozbiljno psihički oboleo i da je umislio kako pripada
ljudskom rodu. Kučka je bežala od njega, krijući se iza
Manuele, i mačak je postajao sve nasrtljiviji. Morali
smo da je izbacimo na terasu da bismo ga smirili.
Manuela mi je sve vreme postavljala dečja
pitanja, a Hana se smejuljila i zaljubljeno me odmerala.
32
 Manuela
Imala je petnaest godina i svakako je bila zrelija od
Manuele. Bila je i slobodnija. Pričala mi je kako su njih
dve sinoć sa žice iz nečijeg dvorišta skinule dva para
ženskih gaća. Jedne su bacile u lice prodavcu u kiosku,
a druge u tanjir nekom čoveku koji je jeo picu na terasi
najposećenije picerije u gradu. Manuela je za to “nede-
lo” optuživala Hanu, a Hana Manuelu. Smejali smo se
kao ludi. Tada joj je Manuela rekla da sam ja veoma
zabavan i zamolila me da uradim nešto smešno. Nisam
se mnogo premišljao. Uzeo sam mobilni telefon i po-
zvao policiju rekavši da hoću da prijavim ubistvo. Glu-
mio sam uznemirenost i dežurni policajac mi je kazao
da se smirim i polako mu objasnim o čemu se radi.
“Neki komarac mi je zujao oko glave”, rekao sam mu,
“nervirao me je i ja sam ga ubio. I sad osećam grižu
savesti i želim da prijavim ubistvo.” - “Sačuvaj bože”,
reagovao je on. “Zašta sve ljudima služi telefon.”
Manuela i Hana su prsle od smeha. Zatim sam pozvao
vatrogasce i povikao: "Upomoć! Požar! Zapalile su mi
se dlake između nogu!" Devojčice su se opet nasme-
jale. Sledeći poziv uputio sam Hitnoj pomoći. Dežurna
medicinska sestra pitala me je šta me muči. “Muči me
miš!”, odgovorio sam joj. “Ušao mi je u kuću, po ceo
dan trči po parketu i užasno me nervira! Kad bih ga
uhvatio ubijao bih ga satima! Dođe mi da zapalim ku-
ću!” Njih dve su se uhvatile za stomak. Utom je za-
zvonio fiksni telefon. Devojčice su pomislile da me je
ulovila policija i uplašile su se. Bio je to samo neki
čovek koji je pogrešio broj. Ali ja sam mu odgovorio da
je dobio pravi broj, te da sam provalnik koji je iz dosa-
de podigao slušalicu. On mi je zapretio policijom i ja
sam mu odgovorio da od ovog trenutka imam pola sata
33
Jovo Ilukić
vremena da pobegnem pre nego što dođe patrola. Bio je
to jedan od mojih omiljenih štosova. Tako sam uvek
maltretirao ljude koji pogreše broj. Da li je tog dana
policijska patrola otišla na nečiju adresu to ne znam, ali
znam da sam nekoliko puta od policajaca na ulici u
prolazu čuo kako su imali više lažnih dojava o pro-
valama i kako oni nisu okačeni na čiviluk da ih skida
kad ko hoće. Manuela i Hana nisu mogle da prestanu
da se smeju.
Rekao sam im da je dosta i da idemo na jezero.
One su nestrpljivo izašle na ulicu mnogo pre mene.
Stajale su pored automobila mog oca i svađale se sa
nekim momkom na koga je lajala Manuelina kučka.
Rekle su mi da im je dobacio nešto što ih je uvredilo.
Ja sam se u deliću sekunde spremio za borbu, otvorio
gepek i naredio mu: “Ulazi unutra!” On se stresao od
straha. “Jesi li me čuo?! Ulazi sâm u gepek, nemoj da
te ja ubacujem na silu!” - “Nisam im ništa uradio”,
pravdao se on. Hana mu je krvnički udarila šamar.
Puklo je toliko jako da sam siguran da ga je mnogo
zabolelo. Neostvareni manijak je podvio rep i jedva se
uzdržavajući da ne zaplače ostavio nas iza sebe.
Očev crveni golf srednje generacije uspešno se
probijao kroz užasnu saobraćajnu gužvu. Manuela i
Hana su dobacivale prolaznicima na trotoaru sve i sva-
šta, a kučka je lajala. Ja mnogo volim da putujem i ma-
lo sam ih vozio po gradu.
Jezero je bilo puno kupača. Zapalili smo logor-
sku vatru na za to dozvoljenom mestu na obali, igrali se
pored vatre, a zatim se bacili u vodu. Sa nama se kupala
i kučka. Hana je bila sva uspaljena. I bezobrazna. U ne-
koliko navrata pokušala je da mi skine kupaće gaće.
34
 Manuela
Prisutni kupači negodovali su zbog toga što se jedan
odrastao muškarac tako slobodno upušta u igru sa ma-
loletnicama. Jedino rešenje bilo je bekstvo u dublju
vodu, pošto je ona bila neplivač. Manuela i ja otplivali
smo daleko od obale. I njoj i meni činilo se da na ovom
malom jezeru ima mnogo više ljudi nego što ono može
da ih primi.
U grad smo se vratili pred veče. Ostavio sam
devojčice u centru grada, jer su tako zahtevale. Kako su
se udaljavale od mene okretale su se i kreveljile mi se.
Vikale su naočigled prolaznika: “Manuela te voli!” -
“Hana te voli!” - “Manuela te voli!” - “Hana te voli!” -
“Manuela!” - “Hana!” - “Manuela!” - “Hana!” I tako
unedogled.
Sutradan je Hana sama došla kod mene, kao i
dan kasnije. Izašli smo u grad, prošetali, posetili dva
kafića, popričali... Držao sam je za ruku i poljubio ne-
koliko puta. Bili su joj to prvi poljupci. Osetio sam da
nema nikakvog iskustva. Ona je postala moja nova
devojka.

35
 V

Zakoračili smo u jesen, zatim u zimu. Proslavili

smo Božić i ušli u Novu 2004. godinu. Hana više nije
bila devica. U početku je insistirala na tome da kori-
stim kondom, ali ja sam je ubeđivao i ubedio da sam
bio samo sa maloletnicama, da nisam zaražen, a da ni-
kada u životu nisam prao noge u čarapama. Manuela je
za sve to vreme dolazila kod mene s vremena na vreme,
da se igra sa mojim mačkom. Ja više nisam radio na
gradilištu. Jedno vreme sam bio bez posla, ili mi je Biro
rada nalazio dnevne poslove. Početkom godine, pak,
zaposlio sam se na određeno vreme u prodavnici sport-
ske opreme. Manuela i Hana su se kao dobre drugarice
intenzivno družile. Neretko su žitelji našeg malog gra-
da imali prilike da vide mene i Hanu kao ljubavni par,
i Manuelu kao njenu drugaricu. Bili smo lep trio.
Moji drugovi Kramer, Hajnrih i ja bili smo
odrasli, ali emotivno nezreli. S vremena na vreme smo
sva trojica, a češće po dvojica, odlazili u najbliži Inter-
net kafe, u početku s ciljem da isprobamo najnovije vi-
deo igre, koje bismo kasnije igrali kući na kompjuteru,
a kasnije zbog Ane, sedamnaestogodišnje devojke čiji
je otac bio vlasnik pomenutog lokala. Brojni njeni vr-
šnjaci tu su dolazili upravo zbog nje. Kramer i ja, ili
Hajnrih i ja, najčešće smo igrali simulaciju fudbala.
Sva trojica smo, inače, dobri poznavaoci evropske i
svetske fudbalske lige. Da bismo je zasmejali, igrali
smo fudbal tako što je svako sam sebi davao golove.
Rezultat bi do kraja te fiktivne utakmice znao da bude
i 30:30. Izazivali smo salve smeha kod svih prisutnih.
36
 Manuela
Jedanput je Hajnrih išamarao jednog sedamnaesto-
godišnjaka zbog toga što nam je rekao da smo obojica
moroni. Uglavnom, od nas trojice, Ana je bacila oko na
mene. Razmenjivali smo poglede i komunicirali go-
vorom tela. I pored svojih godina, bila je prilično stid-
ljiva u odnosu sa muškarcima, što me je navelo na to da
zaključim da je još uvek devica. No bila je starija nego
što to meni odgovara. Viđala me je sa Hanom, ali je
ipak flertovala sa mnom. I ne samo to. U njen lokal je
često svraćala njena najbolja drugarica, kojoj ni ime
nismo saznali. Toliko je bila odbojna prema muškarci-
ma. “Ja nemam ime!”, odgovarala je svakome ko bi je
pitao kako se zove. Ljubila je Anu u usta i, uopšte, po-
našale su se dosta intimno. Ljubomorni Hajnrih je go-
vorio kako su njih dve lezbejke i kako ne može da
zamisli da jedna drugoj mogu da pružaju oralni seks.
Jednom prilikom mi je Ana, u društvu svoje najbolje
drugarice, ili partnerke, šta god, rekla da joj popušim
onu stvar. Ja sam joj odgovorio da odemo u najbližu so-
bu, ostanemo sami, pa da onda vidimo ko će kome da
popuši. Svi su se nasmejali. Bio sam užasno besan. Iz
tog razloga sam je jedne večeri krajem januara, sret-
nuvši je u jednom kafeu, pošteno izvređao. Prvo smo
nas trojica ludaka prosuli po stolu šećer u prahu i ušmr-
kavali ga kao da je kokain. Zatim, nakon nekoliko ispi-
jenih piva i viskija, ja sam Ani i njenoj drugarici rekao
da su lezbejke, da nemam nameru da delim žensku sa
lezbejkom, da jedna drugoj ližu svaki dan, da bi i jedna
i druga bile mnogo lepše kad bi im penis rastao na čelu,
ili da bi jedna od njih dve trebalo da bude muškarac, da
ih se toliko gadim da im ne bih mokrio po licu, da ne
bih imao ništa protiv da upražnjavaju oralni seks sa
37
Jovo Ilukić
psima... I jedna i druga su plačući napustile lokal.
Sutradan uveče, Hana i Kramer su bili kod me-
ne. Pozvonio je telefon. Javio mi se dežurni policajac
rekavši mi da imam prijavu i da dođem na informativni
razgovor u stanicu. Obukao sam se u crno, kao sata-
nista, stavivši pentagram oko vrata i, ostavivši u stanu
svoju maloletnu devojku i jednog od dva najbolja druga
sasvim same, odazvao se pozivu. Ispričao sam dvojici
policajaca sve o svom odnosu sa Anom, vređajući i nju
i njenu bezimenu drugaricu. Priznao sam im sve, čak i
ono što nisam rekao i uradio. Jedan od policajaca je bio
prilično drzak. Rekao mi je da zna da volim starije ma-
loletnice i pitao me: “Šta ćemo sad?” Ja sam se samo
nagnuo u stranu i prdnuo na stolicu kao konj. “Da sam
je tucao”, odgovorio sam mu, “nikad me ne bi prijavi-
la.” - “Ti nisi normalan!”, ponovio mi je po ko zna koji
put. “Jesi li ti u nekoj sekti? Zašto se tako oblačiš?” -
“Šta te briga šta sam i kakav sam! Nisam te zvao da
živiš sa mnom! Ti nikada nećeš moći da priuštiš sebi to
da određuješ kako ću se ja oblačiti. Pišam ti na sektu i
na sve sekte!” Policajci su me saslušali, obavili svoj
posao i pustili me kući. Tamo me je čekala Hana, sa
mnoštvom pitanja vezanih za razloge zbog kojih me je
policija pozivala na razgovor. Pored toga, primetio sam
da njoj i Krameru uopšte nije bilo dosadno dok sam bio
odsutan. Naprotiv. Baš su se lepo zabavili. Sutradan
sam završio kod sudije za prekršaje, da bih neki dan
kasnije platio odštetu za nipodaštavanje Anine ličnosti.
Plaćajući kaznu blagajniku, izgovorio sam ovu reče-
nicu: “Evo, plaćam kaznu zbog toga što je Ana prljava
lezbejka zaražena herpesom, koja svaki dan liže svojoj
partnerki, a meni se gadi u tolikoj meri da joj ne bih ni
38
 Manuela
mokrio po licu!” Sud mi je zabranio da joj se na
neodređeno vreme približavam na ne manje od pedeset
metara.
Nekoliko dana kasnije ponovo sam imao posla
sa policijom. Tada se sin jedne Turkinje, koja u svoj
stan nije ugradila interfon, vratio sa višegodišnje robi-
je. Njegov otac bio je Nemac, on je rođen ovde, i nisu
mogli da ga proteraju iz zemlje. On je na veliko odu-
ševljenje svih Balkanaca i Turaka odvalio ulazna vrata.
Nekako se potrefilo da se ja zateknem na tom mestu u
to vreme. Pošto moje ubeđivanje nije urodilo plodom,
potukao sam se s njim, sa bivšim robijašem, preveja-
nim kriminalcem, čovekom daleko jačim od sebe. Na-
neli smo teške telesne povrede jedan drugome i kad je
naišla policijska patrola bili smo mokri od znoja i krvi.
Svi primitivni žitelji moje zgrade bili su na njegovoj
strani, dok su čuvari reda bili nepristrasni. Pred licem
zakona on je prošao gore od mene. Ulazna vrata od
stambene zgrade do daljnjeg su ostala razvaljena. A ja,
čovek koji se nikad nije bavio kriminalom, postadoh
poznat policiji kao neko koga se treba čuvati. Ljut zbog
svega ovoga, redovno sam flomasterom pisao na ulaz-
nim vratima: “Ua robijaši!” Koliko god Turci brisali
ovaj grafit, ja sam ga uvek iznova ispisivao.
Tih januarskih dana naveliko sam počeo da se
sukobljavam sa Kramerom. Predmet i razlog našeg
bezrazložnog sukoba bila je Hana. Od one večeri koju
su njih dvoje proveli sami on mi je stalno govorio kako
bi trebalo da bude aktivniji sa Hanom. Zaboga, pa ona
je bila moja devojka. Raspravljali smo se iz dana u dan
sve dok se ja nisam razbesneo i rekao mu: “Budi strp-
ljiv. Sačekaj da mi ga Hana pošteno ispuši, pa kad se
39
Jovo Ilukić
zadovolji i ostavi me onda je uzmi i ljubi do mile
volje.” To ga je strahovito pogodilo. Naljutio se zbog te
rečenice na mene više nego kad je bez razloga zbog
mene dobio batine od uličara. Prekinuo je svaki kontakt
sa mnom bez ikakvog konkretnog razloga. A Hanu ni-
kada nije osvojio. Ona je još jedno kratko vreme bila sa
mnom.
Za sve to vreme viđao sam Vendi. Ona me je
izbegavala, jer se zbog svih priča o meni užasno plaši-
la. Neki moji poznanici, koji su znali da sam zaintere-
sovan za nju, trudili su se da mi je zgade. Pričali su mi
kako se ona tuca sa bogatim starcima, kako su je mnogi
vozili na parking preko puta gradskog groblja i tucali u
kolima, da ona one stvari radi za novac i da je najo-
bičnija kurva. Ona više nije bila plavuša: ofarbala je
kosu u crveno. Izgledala je kao Irkinja. Ruku na srce,
izgledala je baš kao kurva. Jedno vreme imao sam no-
ćne more vezane za nju. Sanjao sam Vendi i njenog
muža prostaka kako posle venčanja dolaze u hotelsku
sobu gde treba da provedu prvu bračnu noć. On skače
na nju kao besan pas, cepa svoje svečano odelo i njenu
venčanicu, nabija joj penis pod pazuh i počinje da
mokri. I njoj se to dopada. Ali je zabrinjava to što joj
njegova mokraća oboji pazuh-šumu u boju menstru-
alnog odliva, pa joj se čini kako njen klempavi i kreza-
vi muž ima ozbiljnih problema sa bubrezima. Zatim on
seda na njeno nežno lice tako da mu ona oliže skoro
ceo anus, koji je inače pun hemoroida. Ne mogavši da
izdrži, i da odoli, on joj se isprazni u usta. Ona svo de-
belocrevno bogatstvo svoga muža halapljivo proguta i
pita ima li još. Onda ona njemu podriguje na penis, a on
prdi na nju kao Debela Berta. Pre nego što je ušao u nju
40
 Manuela
istresao je svoju baburastu nosinu na njene očajle i, dok
mu je ona sisala testise, olizao joj kurje oči na stopali-
ma. Koitus im je trajao vrlo kratko, svega tri minuta,
otpozadi, u pasjem položaju. Čupajući joj gustu crvenu
kosu arlaukao je kao vuk misleći da tuca psa lutalicu ili
neku drugu četvoronožnu životinju. Svršio joj je u ne-
kultivisani anus pomešavši svoje plodno muško seme
sa njenim izmetom. Zatim sanjam kako medeni mesec
provode u divljini, negde u planinama daleke Bavar-
ske, gde orgijaju sa medvedima, vukovima i ovcama.
Po povratku kući brak im postaje monoton. On radi u
nekom bankrot preduzeću, a ona se zapušta, kao doma-
ćica po ceo dan gleda televiziju, bere gljive ispod pazu-
ha, plevi anus i maže nokte, ne čisteći blato ispod njih,
šminka se, sipa skupoceni parfem na oznojeno smrdlji-
vo telo, trebi buve i vaške i često menja boju kose. Muž
joj se s posla vraća umoran, ne zadovoljavaju jedno
drugo i uskoro završavaju na sudu gde im se brak pra-
vosnažno poništava. Ona ostaje sama i ponovo se vraća
u top formu. Prestaje da bude domaćica i nalazi posao
sekretarice u bogatoj kompaniji u kojoj je ja srećem.
Budio sam se okupan znojem. Ta me je noćna mora
pratila neko vreme i naterala me da se zapitam da li je
ona zaista činila sve te stvari. Ako je stvarno zaražena
kurva, onda mi je učinila veliku uslugu time što nije
imala ništa sa mnom. Počela je da mi se gadi. Krunu na
sve to stavio je jedan nemio događaj iz mog susedstva.
Jednoj usamljenoj babi, ludoj Austrijanki, udovici koja
stanuje ispod mene, smetala su deca koja su ispred
zgrade igrala košarku, pa ih je gađala krompirima.
Pogodila je u glavu jedno desetogodišnje dete i oz-
biljno ga povredila. Došla je policija i nešto posle njih
41
Jovo Ilukić
naišla je Vendi. Niko je ništa nije pitao. Ali ona se
umešala u raspravu govoreći policajcima o toj babi sve
najgore. Tada je za mene postala niko i ništa. Ali i dalje
kad god bih je sreo ponašao bih se neprirodno, kao i
ona, i crveneo bih, baš kao i ona.
Negde u februaru 2004. godine, četrnaesto-
godišnja Manuela na velika vrata ulazi u moj život.
Pored redovnih poseta mom mačku, počela je da me
posećuje sa zahtevom da joj rešavam zadatke iz mate-
matike. Kao student rešavao sam integrale, diferenci-
jalne jednačine i matrice, i matematika za njen uzrast,
algebra i prosta geometrija, nije mi predstavljala nika-
kav problem. Pokazivao sam joj matematiku i fiziku, i
u njenim sveskama naišao na nacrtana srca probodena
amorovim strelama, kao i na bezbroj falusa. Njena
priroda bila je jaka i zabranjeno voće bilo joj je daleko
bliže i draže od egzaktnih prirodnih nauka. Žalila mi se
na Hanu, kako joj se sve više ruga u društvu, i pitala me
šta to vidim u njoj, govoreći mi da ona nije neka žen-
ska. U više navrata mi je skakala u zagrljaj i ja sam je
prihvatao. Kada bi zatražila da je otpratim kući držala
me je za ruku.
Jednom prilikom, kad smo bili sami i zagrljeni,
jednostavno se dogodilo da je moja ruka mahinalno
krenula prema njenim krupnim i čvrstim grudima. Bra-
davice su joj bile ukrućene. Imala je bujnije i lepše
grudi nego Vendi ili bilo koja druga zrela devojka, žena
ili polovnjača. Oboje smo bili slabiji od prirode: ona se
nije opirala, a ja nisam odustajao. Osetio sam da četrna-
estogodišnja devojčica uživa u svojevrsnom petingu, a
i meni je bilo lepo. Dok sam joj trljao bradavice i ma-
sirao sise ona je svojim rukama stezala moje ruke.
42
 Manuela
Isprepletali smo se, grlili i milovali po celom telu. Ose-
tio sam njenu desnu ruku u svom međunožju i moja
muškost se na njenu veliku radost ukrutila. Mrsio sam
joj dugu i gustu smeđu kosu. Krajevi pramenova njene
kose nikli su iz njene glave kad je bila tek malo dete i
oni su bili svedok njenog odrastanja kao što su stariji
ljudi bili svedoci istorije. To me je pomalo držalo u ne-
spokoju, jer nikad pre toga nisam bio u prisnim
odnosima sa devojčicom mlađom od petnaest godina.
Taj naš prvi intimni trenutak trajao je sve dok ona nije
obilno svršila na pokrivač sa mog kreveta i skočila na
noge viknuvši mi: “Pusti me!” Pokušao sam i da je po-
ljubim. Nije mi dozvolila. Kazala mi je da se gadi ljudi.
Ja sam znao da je to njena reakcija na to što je roditelji
kao dete nikada nisu zagrlili i poljubili, i potpuno sam
je razumeo. Hana nas je videla sa prozora iz svoje sobe
kako se držimo za ruke i sledećeg dana je bila vrlo uz-
nemirena. Da bi mi se osvetila, sa najboljim drugom je
prošetala glavnom gradskom ulicom držeći ga za ruku.
Ja sam joj na to uzvratio komentarom da je on dobio
korišćenu robu. Uvredio sam je i prestao da je viđam.
Nisam znao na čemu sam sa njih dve sve dok jednom
prilikom Hajnrih nije došao kod mene kad sam Manu-
eli rešavao zadatke iz algebre i kada ga je ona pitala:
“Hajnrih, da li i ti tvojoj devojčici radiš zadatke iz ma-
tematike?” - “Moja devojčica ima dvadeset i pet godi-
na”, lukavo joj je odgovorio Hajnrih, “i ne trebaju joj
zadaci iz matematike.” Tada mi je bilo jasno da je Ma-
nuela moja nova devojka.

43
 VI

Leto 2004. godine pamtiću po, uslovno rečeno,

zajedničkom letovanju sa Manuelom. Za nekoliko
meseci, od zime do početka leta, nisam baš mnogo
napredovao s njom. Moja četrnaestogodišnja devojčica
dozvoljavala mi je da je držim za ruku, da je s vreme-
na na vreme zagrlim - i to je bilo sve. Ljubljenje nije
dolazilo u obzir. I nakon nekoliko mojih neuspešnih
pokušaja uvažavao sam njenu odluku. Prva konkretna
stvar koju sam uradio sa njom morala je da sačeka sre-
dinu juna meseca. Tada sam prvi put stavio lice među
njene grudi. Osetio sam kako njeno mlado srce kuca
brže nego obično. Zatvorila je oči i tresla se kao prut.
Liznuo sam joj desnu, zatim levu bradavicu, i osetio
kako se uzbuđuje; osećaj je bio toliko dobar da sam
stekao utisak kako me njene bradavice boksuju po je-
ziku. “Beži!”, viknula je nedugo zatim pocrvenevši u
licu. Pokušao sam da je oslobodim i te večeri nisam us-
peo u tome. Tek narednih dana sam je razgolićivao do
pola, ljubio joj grudi i rukom joj milovao venerin breg,
na njen izričit zahtev, preko gaća. Polako sam je oslo-
bađao i, pre vremena, uvodio u svet odraslih. Iz dana u
dan petingovali smo sve više i više.
Sredinom jula, avion kojim smo krenuli za Tu-
lon poleteo je sa Berlinskog aerodroma. Manuela, njen
brat i majka sedeli su na tri sedišta sa leve strane, a
Hajnrih, ja i još jedna devojka od dvadesetak godina sa
desne strane. Hajnrih i ja, po običaju, na butinama smo
držali lap top, konektovali se na Internet, igrali video
igre i diskutovali o svemu i svačemu. Za nešto više od
44
 Manuela
dva časa išao je red ozbiljnih priča, a potom red masnih
viceva i užasnih gluposti. Devojka pored mene je gle-
dala kroz prozor praveći se da nas ne čuje, ali se na
trenutke od srca smejala. Ženskom društvu ispred nas
takođe smo bili interesantni, s vremena na vreme su se
sve tri devojke okretale da nas vide, ali smo se istog
časa okretali i mi - i one nikako nisu mogle znati ko
sedi iza njih. Kada smo preletali preko Švajcarske moja
saputnica me je pitala da li su ono što se beli ispod nas
Alpi. Odgovorio sam joj da jesu i započeo krajnje nein-
teresantan razgovor sa njom. Manuela je bila ljubomor-
na na nju. Nadomak Sredozemnog mora, verovatno se
suzdržavajući tokom putovanja, izduvala je iz svojih
creva ogromnu količinu ljudskog plina. Nesnosan
smrad zasmetao je većini putnika i ja sam od stjuardese
zatražio masku sa kiseonikom bez razloga se prav-
dajući ostalim putnicima da nisam ja kriv. (Učinila je
da mi se na trenutak zgadi ceo ženski rod.) Nisam je
skidao sve dok avion nije sleteo na pistu. Nekada naj-
veći neprijatelji u Evropi, Nemci i Francuzi, ujedinili
su Evropu ukinuvši sve granice i potrebu za pasošima.
Hajnrih i ja ostali smo u ovom relativno velikom luč-
kom gradu, usput smo našli privatni smeštaj, dok je
Manuela sa bratom i majkom otišla desetak kilometara
na istok, u mali privatni motel u gradiću po imenu Ijer.
Ja sam ranijih godina letovao u manjim
mestima na istoku Španije, čiji su žitelji bili krajnje po-
šteni i neiskvareni ljudi. Trgovci su u tim mestima svo-
ju robu ostavljali nezaštićenu ne plašeći se da će je bilo
ko ukrasti. Ovde je, pak, sve bilo pod ključem i katan-
cem. Već prvog dana jedna mlada tamnoputa trgov-
kinja, po svemu sudeći emigrantkinja, htela je neke
45
Jovo Ilukić
namirnice umesto jedanaest da nam naplati dvanaest
eura. Napravio sam scenu nalik na onu iz filma
“Bagzi”. “Hoćeš li da se tucaš sa mnom?!”, pitao sam
je na engleskom. Pocrvenela je i uspela da izusti samo:
“Molim?” - “Krađa je vrsta silovanja! Hoćeš li da me
siluješ?!” Tražio sam račun, dobio ga i ustanovio da
sam bio u pravu. Hajnrih kao da je bio na njenoj strani
govoreći mi: “Šta ima veze za jedan euro.” Obišli smo
grad i shvatili da smo pogrešili što nismo otišli u neko
manje i manje zagađeno mesto. U gradskoj luci nije
bilo ni traga od onoga o čemu mi je pričao deda po
majci dok je bio živ. On je, naime, kao mlad vojnik
Vermahta, bio nemi svedok samopotapanja francuske
flote u Tulonu. Dugo sam prepričavao njegove memo-
are prilično nezainteresovanom Hajnrihu. Krajem no-
vembra 1942. godine, usred noći, protivno konvencija-
ma o primirju (a ko je mogao da očekuje da će Hitler
poštovati konvencije), nemačke trupe zaposele su Tu-
lon s ciljem da se domognu francuske flote. I tada se sa
jarbola bojnog broda “Strazbur”, francuskog admiral-
skog broda, svetlosnim signalima prenosi poruka:
“Potopite brodove! Potopite brodove!” Umesto da se
odupru Nemcima, čiji tenkovi zauzimaju borbene polo-
žaje, francuski mornari lome aparate, optičke instru-
mente, radio stanice... U topovske cevi uvlače se eks-
plozivna punjenja i otvaraju se svi poplavni ventili. Oni
koji ne učestvuju u samopotapanju skaču u vodu i
masovno se predaju jačem neprijatelju. Voda prodire u
utrobe brodova, oni se naginju i tonu. Samoubistvo je
izvršilo sedamdeset i pet brodova, gotovo celokupna
francuska flota. Uz izvesnu dozu ponosa što pripada,
kako se sâm izrazio, najjačem narodu u Evropi, Hajnrih
46
 Manuela
se zapitao ko je to dozvolio Francuzima da se 1945. na-
đu na strani pobednika kao vojna sila.
Nas dvojica smo spavali u Tulonu, ali dane smo
provodili širom Azurne obale. Nema mesta od Tulona
do Kana i italijanske granice koje nismo obišli. I, na-
ravno, tri dana po dolasku na more iznajmljenim auto-
mobilom svratili smo u Ijer. Našli smo Manuelin motel.
Odseli smo na najbližoj prepunoj plaži. Hajnrih je fler-
tovao sa usamljenim devojkama svih rasa i nacional-
nosti, a ja se nisam odvajao od Manuele. Njena majka
nas je nadgledala sa punom pažnjom. I pored Manu-
elinih suza, nije nam dozvolila da se provozamo do Sen
Tropea; odnosno nije dozvolila kćerki da se udaljava
od nje. Došla je na more da bi okvasila ogromnu zad-
njicu, što je mogla da uradi i na nekom jezeru u Nema-
čkoj. U popodnevnim časovima uspeo sam da je odvo-
jim od majke i brata, i da je povedem na jednočasovnu
vožnju iznajmljenim skuterom do i oko Ijerskih ostrva,
od naše plaže pa sve do Rta Katara, gde su se po pre-
danju i pričama lokalnih ribara iskrcale Isusova majka
Marija i žena Marija Magdalena. Topao mediteranski
vetar udarao nas je čas u lice čas u leđa. Ona me je
rukama držala čvrsto oko struka, kao uplašeno mače
kad ga neko nestašno dete donese do prozora. Uživala
je u našem zajedničkom jahanju na talasima, što je
kratko trajalo. Njena majka nas je napala čim smo se
vratili na obalu. “Kako si smeo da je voziš oko ostrvâ
bez mog odobrenja?!”, izdrala se na mene. Pokušao
sam da je urazumim govoreći joj o neophodnosti ispu-
njavanja dečjih želja, te da svaka neispunjena dečja
želja može da se pretvori u tri neispunjene želje njego-
vog deteta kad za to dođe vreme. Nije vredelo. Kaznila
47
Jovo Ilukić
ju je tako što joj je naredila da ide u iznajmljeni apar-
tman. Ja sam je pratio. Petingovali smo u njenom kre-
vetu vrlo kratko, sa trzajima na svaki šum, bojeći se da
ne naiđe njena majka. Na još uvek punu plažu vratili
smo se pred veče. Zatekao sam Manuelinu porodicu, ali
ne i Hajnriha i iznajmljeni automobil. Manuelina majka
je delovala smireno. Nedaleko od nas, neka mlada
Austrijanka razgovarala je mobilnim telefonom sa ro-
diteljima. Ja sam slušao njen razgovor i indirektno se
umešao zasmejavajući Manuelu. “Kakvo je vreme u
Beču?”, pitala je ona oca ili majku. “Lepo je”,
odgovorio sam ja. “Sunčano i toplo.” - “Šta radi
mačak?” - “Ništa. Igra se po ceo dan.” - “Strašno mi
nedostajete.” - “Znam. Nedostaješ i ti meni.” - “Ovde
je jako lepo, ali jedva čekam da se vratim kući.” -
“Vrati se kad god hoćeš...” Kad je završila razgovor
samo me je zbunjeno pogledala. Trebalo je da prođe
čitav jedan minut da bi me pitala odakle sam. Manuela
se držala za stomak od smeha. Dolaskom noći bio sam
prinuđen da idem u duge šetnje obalom sa Manuelinom
porodicom, kako bih bio blizu nje. Držao sam je rukom
oko struka kad njena majka to ne bi primetila. Negde
pred ponoć javio mi se Hajnrih rekavši mi gde me čeka.
Rastavši se sa Manuelom i njenima krenuo sam u iznaj-
mljeni apartman. Moj sastanak sa Hajnrihom bio je
istovremeno i njegov rastanak sa rasnom mulatkinjom
sa kojom je proveo dan. Hvalio mi se kako mu je crn-
kinja igrala lambadu na penisu. “Jozef! Prijatelju moj,
to treba doživeti! Najbolji seks u mom životu!” - “Ko
zna koji si joj ti po redu. Pitaću te šta ćeš da radiš kad
ti za neki dan stigne račun za tu lambadu.”
Nekoliko dana kasnije iznajmljenim motocik-
48
 Manuela
lom sam sâm otišao u Ijer. Hajnrih mi nije pravio druš-
tvo. Išao je kod lekara nekoliko dana zaredom. “Jadna
žena ne zna da li ima triper ili ne. U pravu si, Jozef, što
juriš samo maloletnice.” Njegovo priznanje bilo je
zakasnelo. Pre ili kasnije, svako ko dođe u bilo kakav
kontakt sa mnom shvati da sam ja u pravu. Emotivno
nezrelog čoveka, kao što sam ja, život sâm nauči da se
čuva od prljavštine. Bar što se tiče žena. Moja draga
četrnaestogodišnja devojčica i ja i taj dan smo proveli
pod budnim okom njene svevideće majke. Mihaela je
bila neplivač, a Manuela i ja odlični plivači. Plivali smo
daleko od obale. Ali njena majka, onako debela, znala
je na silu da se uvuče u veliki mornarski pojas za spasa-
vanje i da se otisne daleko od obale samo da bi nas
držala na oku. Nije se plašila da potone koliko ju je bio
strah da se neće moći vratiti nazad. “Mama, gde ćeš?”
- pitala ju je kćerka, na šta je ona drsko odgovorila -
“Plivam na Korziku!” Na kraju sam ja morao da je
vraćam na obalu, pošto je ona rukama “veslala” prema
pučini. Manuela mi nije pomogla. Mučio sam se sâm sa
njenom preko sto kilograma teškom majkom. Manuela
je plivala oko nas dok sam ja plivajući gurao Mihaelu
prema plaži. Njena debela zadnjica me je izluđivala.
Doživeo sam erekciju a da nijedna od njih dve to nije
primetila. Ručao sam sa njima u njihovom motelu i sve
vreme bio toliko blizu Manuele a toliko daleko od nje.
Njena majka i brat mislili su da smo nas dvoje samo
prijatelji, što je i bilo normalno s obzirom na njene go-
dine. Njenog šesnaestogodišnjeg krupnog ali mentalno
zaostalog brata zadirkivala su brojna deca na plaži,
upućujući mu pogrdne reči na raznoraznim evropskim
jezicima. Ja sam nosio veliki pentagram na zlatnom
49
Jovo Ilukić
lancu oko vrata, što je mnogim ljudima smetalo. Neke
devojke oko nas su komentarisale moj nakit i odnos iz-
među mene i maloletne Manuele, za koji im je bilo
jasno da je više nego prijateljski. I to su činile vrlo
upadljivo, što mene nije nimalo pogađalo; više je poga-
đalo njih dve što jedan nesumnjivo lepo građen momak
na njih ne obraća nikakvu pažnju. Dolaskom večeri
došle su i večernje šetnje uz morsku obalu i uobičajene
aktivnosti koje ih prate. Manuela je predložila noćno
kupanje. I, začudo, njena majka nije imala ništa protiv
toga. Zaposeli smo najlepši deo na najvećoj gradskoj
plaži. Manuela, njen brat i ja smo plivali, a njena majka
se brčkala u plićaku. Prolaznici su je na francuskom i
engleskom jeziku pitali kakva je voda. Ona im je od-
govorila da je prijatna i uskoro se zajedno sa nama
kupalo više od trideset ljudi. Umorni, nakon gotovo
jednočasovnog prsnog plivanja, Manuela i ja smo se
zaustavili u plićaku. Ja sam izveo svoj stari štos sa
kupaćim gaćama. Skinuo sam ih, izvadio ih iz vode i
pokazao ih devojčici. Čim ih je ugledala napala me je
kao sumanuta sa namerom da mi ih otme. Jedva sam se
odbranio. Prskali smo jedno drugo vodom i igrali se
kao mala deca. Kad mi je sve to dosadilo odlučio sam
da izađem na obalu. Ali Manuela me je vukla za ruku
želeći da se još prskamo. Nisam bio raspoložen za to i
odbrusio sam joj: “Poprskaj me još jedanput i svršiću ti
po licu!” Ona se nasmejala i poprskala me još jedanput.
“Znači hoćeš da ti svršim po licu!” I ja sam se nasme-
jao. Oraspoložila me je. I dalje me je prskala. Vetar i
morski talasi nosili su zvuke na sve strane i naš razgo-
vor odneli do njene majke. “Jozef! Šta joj to govoriš?!
Ona je maloletna!” Počela je toliko da galami na nema-
50
 Manuela
čkom da se polovina ljudi razbežala iako je ništa nisu
razumeli. “Manuela, ideš u apartman!”, naredila joj je
kao oficir. “A ti, Jozef, idi u Tulon!” - “Ovo je slobo-
dna zemlja a ja sam punoletan”, odgovorio sam joj. “I
mogu da idem gde god hoću i kad hoću.” - “Idi gde god
hoćeš, ali sa njom više nećeš!” I to je bilo sve za taj
dan.
Za tri nedelje letovanja, sa Manuelom sam pro-
veo svega dva dana. Nakon onog incidenta na noćnom
kupanju posetio sam je još jedanput, ali njena majka joj
nije dozvolila da mi se približava. I njoj i meni bilo je
strašno teško da do kraja ispoštujemo njenu zabranu.
Videlo joj se na licu koliko joj teško pada obaveza da
me izbegava. Tog dana sam se sâm vozio iznajmljenim
skuterom do Ijerskih ostrva i Rta Katara. Vratio sam se
u Tulon i nisam ga napuštao sve do kraja letovanja.
Hajnrih se brzo izlečio od posledica međurasne seksu-
alne avanture. U Nemačku smo se vratili istim avionom
kojim i Manuela i njena porodica. Njena majka mi nije
dozvolila da joj se približim ni na Azurnoj obali, ni
iznad Alpa, niti na aerodromskoj zgradi u Berlinu.

51
 VII

Najzad mi se dogodilo ono čega sam se najviše

plašio. Zaljubio sam se u Manuelu. Jednostavno reče-
no, kad god nisam bio blizu nje osećao sam se nekako
isprazno. Toga sam se najviše bojao dok sam menjao
starije maloletnice. Vezati se za nekoga znači ne biti
slobodan. Te jeseni sam imao deset godina i više iskus-
tva sa maloletnicama, i siguran sam da su mnoge od
mojih prvih avantura sada supruge i majke, dok ja još
uvek odlazim pred školu i čekam zvono za poslednji
čas da bi mi u naručje istrčala neka devojčica. Sve moje
bivše ljubavi su zbrinute - to mi je mnogo značilo - i za
sve njih ja sam ostao prvi i jedini.
Po povratku sa letovanja Manuelina majka mi
nije dozvoljavala da jedno vreme viđam njenu kćerku.
Odnosno nije njoj dozvoljavala da viđa mene. Još pre-
ciznije, Manuela je njene zabrane uvažavala svega ne-
koliko dana. Želja da me što pre vidi dovela ju je pravo
u moj zagrljaj. Dok se njena porodica kupala u toploj
morskoj vodi na Azurnoj obali, moj otac je brinuo o
Mihaelinom stanu i o njihovoj kučki. Ali desilo se da
mu se ona pri jednoj šetnji otrgla sa lanca i pobegla u
muško pseće društvo. Dan kasnije mogla se videti na
obližnjoj ulici, prosutih creva. Neko ko ju je zgazio
automobilom usled prebrze vožnje pobegao je sa mesta
zločina. Gubitak dugogodišnjeg kućnog ljubimca du-
boko je pogodio moju devojčicu. Budući da veoma voli
životinje, tugu prema kučki Herti veoma brzo zamenila
je ljubavlju prema mački Mili. Kad ju je gladnu i izmu-
čenu našla u gradskom parku bila je tek malo mače.
52
 Manuela
Brzo je odrasla i razvila se, kao i njena vlasnica, i u ok-
tobru 2004. već postala prava mačka. Čim ju je uhvatio
nagon za parenjem, dovela ju je kod mog iskusnog
mačka Spartakusa. Inače on nije dozvoljavao nijednoj
četvoronožnoj životinji da ulazi na njegov teren. Na
“njegovu” fotelju u dnevnoj sobi moglo se sesti samo
ako on to “dozvoli”, odnosno ako u tom momentu nije
zainteresovan da tu legne. U suprotnom bi mjaučući
prednjim šapama gurao uljeza sve dok ga ne bi isterao.
Uglavnom, Manuelina mačka je došla na njegov teren
i on je nije oterao. Umesto toga započeli su mačje ud-
varanje. Moji roditelji bili su u jednoj sobi, Manuela i
ja u drugoj, a uspaljene mačke u trećoj. Nas dvoje smo
tako provodili dane te jeseni, sve dok joj mačka nije
netragom nestala.
Cela situacija izgledala je otprilike ovako. Ma-
nueli se završe časovi u školi, ja je sačekam ispred i
otpratim je do kuće. Nešto kasnije ona dođe kod mene
da joj radim zadatke iz matematike i fizike, i ponese
mačku. Mačke se igraju dok joj ja objašnjavam neke
stvari iz dve najegzaktnije prirodne nauke. Moji rodi-
telji se povuku u svoju sobu, gde gledaju televizor, i
ostave nas da budemo sami. Nas dvoje zatim petingu-
jemo i kad se zadovoljimo ona se umeša u mačju lju-
bav. Njena mačka prvo beži od mog mačka, zatim ga
juri. Onda Manuela uzima svoju zimsku rukavicu,
stavlja joj na glavu, drži je za vrat, a moj mačak skače
na nju otpozadi i završi posao. I kad god se to dogodi,
Manuela mi kaže: “Najzad! Njih dvoje su kao nas
dvoje.” - “Da”, odgovorim joj ja. “Ti kao nećeš, a u
stvari jedva čekaš da izgubiš nevinost.” - “Daću ti do
znanja kad dođe vreme za to.” Manuela i moj mačak
53
Jovo Ilukić
jedno vreme intenzivno siluju njenu mačku. Na kraju je
njena majka zove telefonom i ja je pratim kući.
U novembru sam se zaposlio u jednom malom
privatnom birou za projektovanje kuća, ali na određeno
vreme. Menjao sam jednu ženu arhitektu, koja je otišla
na porodiljsko odsustvo. Konačno sam radio u struci. A
i slikao sam kad bih imao inspiraciju i uveliko planirao
novu izložbu za proleće. Svakodnevno sam sretao
svoje bivše ljubavi u zagrljaju novih momaka kojima
nije padalo ni na kraj pameti da su od mene dobili “ko-
rišćenu robu”. Smejuljile su mi se misleći da me čine
ljubomornim time što su našle novu ljubav, nemajući
pojma da mi ništa ne znače, dok ću ja za njih biti i ostati
jedan i jedini, zbog čega i žele da me učine ljubomor-
nim; ja nisam imao razloga da izazivam i najmanju
ljubomoru kod nekoga ko mi ništa ne znači. Viđao sam
i Vendi, i to uvek samu, ili sa nekom drugaricom, nikad
sa nekim muškarcem. Uvek kad bi me videla ponašala
se neprimereno svojim godinama i svom iskustvu, cr-
venela bi i bežala kao kakva tinejdžerka. Viđao sam i
njenog bivšeg muža, koji je bežao od mene više nego
ona. Pomislio sam na to da neki pošteni Nemac, koji
krene poslom u Tursku, ima nameru da automobilom
stigne od tačke A do tačke B. To što neki Turci bacaju
svoju decu pod njegov automobil, a onda ga napadnu
zahtevajući od njega da im dâ sav novac koji ima kod
sebe, da ne bi zvali policiju, za njega je nešto neplani-
rano, što ga je snašlo na putu. Isto tako je izgledao
odnos između Vendi i mene. Ja sam navratio u njenu
kompaniju da bih zatražio sponzorstvo od vlasnika
kompanije, a ne da se bez nekog konkretnog razloga
upoznajem s njom i da ona bez mog znanja sa mog
54
 Manuela
zahteva prepisuje brojeve mojih telefona i ostale moje
podatke. Malo više sam se družio sa Hajnrihom, a malo
manje sa još nekoliko drugova. I, naravno, bio sam u
nekoj vrsti ljubavi sa Manuelom. Kažem u nekoj vrsti
ljubavi zato što ne bih znao da precizno definišem naš
odnos. Kad bi bilo ko znao da imam devojku koja mi
ne dozvoljava da je poljubim sigurno ne bi poverovao
u tako nešto.
Nedavno sam na Internetu pročitao romansi-
rana iskustva nekih žena sa istočne obale Sjedinjenih
Američkih Država vezana za njihove kontakte i odnose
sa seksualnim manijacima. One su velikodušno saveto-
vale sve žene da kad na ulici primete nekog muškarca
kako se čudno ponaša, a da pri tom nema nikoga u
blizini, da mu jednostavno priđu, zagrle ga i kažu mu:
“Idemo kod mene da vodimo ljubav!” Ako je zaista
manijak, on će već istog trena izgubiti svako intere-
sovanje za takvu “žrtvu” i pobeći će glavom bez obzi-
ra. Ovo me je pomalo zabrinulo, jer je dosta ličilo na
moje ponašanje. Naime, i ja bih gubio interesovanje za
devojku ako se ona bar malo ne bi opirala. I Manuela
mi je u velikoj meri bila interesantna baš zbog toga što
mi je često vikala: “A-a-a!... Ne-e-e!... Nemoj!...
Beži!... Pusti me!...” Jedno je govorila, a drugo radila.
“Molila” me je da joj ne ljubim i ne milujem grudi, a
sama je skidala majicu. Ona se te jeseni nalazila na pola
puta između četrnaeste i petnaeste godine života, ali još
uvek je bila bliža četrnaestoj. No njeni dlanovi su
mnogo češće bili puni sperme nego dlanovi jedne
dvadesetdevegodišnje ili tridesetogodišnje raspuštenice
kao što je Vendi. Bio sam svestan i njenih i svojih go-
dina, ali naša ljubav i požuda nadjačavali su razum.
55
Jovo Ilukić
Zadovoljavala je moje manijačke seksualne prohteve
rukama kad već nije bila spremna da to čini na prirodan
način.
I te jeseni sam igrao dosta video igara. Jedna od
najpopularnijih igara te godine među decom i omladi-
nom zvala se “Vice city”. Spadala je u žanr pucačke
avanture. U njoj se glavni lik, dotični Tomi Verseti, ita-
lijanski mafijaš, kreće po vernoj kopiji šireg gradskog
jezgra Majamija. Brzo sam ušao u njenu srž, savladao
je i prešao sve obimne i teške zadatke za manje od dve
sedmice. Neizmerno sam uživao u pljačkama i ubistvi-
ma, uživevši se u Versetijev lik. Neretko mi je navraćao
i Manuelin brat da se takmiči sa mnom ko je od nas
dvojice bolji kriminalac u virtualnom svetu. Iako men-
talno zaostao, bio je bolji od mene. I u igraonicama,
gde je igrao najveći spektar video igara, bio je najbolji
od svih posetilaca. I Manueli se svidela ta video igra.
Ponekad smo oboje uživali dok je jedno od nas gazilo
ljude po ulicama, ili ubijajući policajce na najrazno-
vrsnije načine. Opasno je igrati takve igre. Znam da
sam jednom, sedeći za volanom očevog automobila,
poželeo da zgazim policajca, i da sam se u zadnji čas
opomenuo da se nalazim u realnom a ne u virtualnom
svetu. Manuela je primetila da užasno mrzim policiju i
tražila je da joj objasnim zašto je to tako. I pre nego što
sam počeo da joj prepričavam svoje doživljaje iz de-
tinjstva znao sam da joj u suštini ništa neću moći obja-
sniti. Ako ništa drugo, ona nije mogla da razume moje
vreme samo zato što se rodila i odrasla u slobodi. Na
trenutak sam zavideo celoj njenoj generaciji, bar zbog
toga što ih komunistička policija nije progonila kao
mene i moju generaciju. “Hipotetički”, rekao sam joj
56
 Manuela
na kraju, “kad bi neko bežao od policije, došao do
raskrsnice i otišao levo, a policajac mene pitao gde je
otišao, ja bih mu rekao da je otišao desno. Uvek bih
uradio suprotno od onoga što oni očekuju.”
Pre nego što je pao prvi sneg nestala je
Manuelina mačka. Ja sam joj rekao da je pobegla od
nje i njenih maltretiranja. I ona se tada zarekla da nikad
više neće imati bilo kakvog kućnog ljubimca. I kad je
pao sneg, te večeri ona je bila kod mene, ja sam joj
rešavao zadatke iz matematike i fizike, petingovali
smo, majka ju je zvala telefonom i ja sam je ispratio do
kuće. Bilo je interesantno, usput, videti na koliko mesta
su se muškarci u prolazu pomokrili na sneg. Još intere-
santnije je bilo zaključiti šta su sve izmokrili iz sebe.
Da li su u pitanju bili naši ljudi, ili emigranti, nije bilo
toliko važno, koliko je bila važna činjenica da boluju
ko zna od čega. Bio je to još jedan od mojih argumena-
ta da se ne treba upuštati u seksualne odnose sa bilo
kim, naročito ne sa nekim ko često menja iskusne part-
nere. I Manuela me je bespogovorno slušala. Nadomak
njene zgrade ispred nas zatekao se mladi ljubavni par.
Nisu nam bili zanimljivi sve dok devojka, prehlađena
zbog nagle promene vremena, nije kinula iz sve snage
i u isto vreme prdnula kao mitraljez. Manuela i ja smo
prsli od smeha. “Sram te bilo!”, viknuo je njen momak.
“Kobilo jedna!” - “Tr-tr-tr-tr-tr!...”, vikala je Manuela.
“Mašingever!”, viknuo sam ja. Njima je bilo strašno
neprijatno, dok smo se nas dvoje ponašali kao huligani.
Na rastanku me je pitala kako bih se ponašao da je ona
uradila tako nešto. “Ljubavi moja, bolje ti je da ukiseliš
kupus nego da pucaš iz mašingevera!” Smejali smo se
i smejali, kao nikad do tada...
57
 VIII

Novu 2005. godinu dočekao sam u jednom ma-

lom planinskom motelu u Bavarskoj, gde sam sâm oti-
šao na jednonedeljni odmor. Poželeo sam da budem
sâm i ispunio sam sebi tu želju. Umesto punih sedam -
ostao sam svega četiri dana. Skijao sam se i razmišljao
o Manueli, kojoj majka nije dozvolila da ide sa mnom.
Nikome nisam rekao gde odlazim i siguran sam da,
osim njoj, nikome nisam nedostajao. Upoznao sam ne-
ke nove ljude, ali sam ih držao na odstojanju. To mi nije
uspelo sa Herminom, rasnom Austrijankom koju bi svi
muškarci koje znam smatrali za žestoku žensku. Ali ne
i ja. Ona je u motel došla sa drugaricom, no sve vreme
je provodila sa mnom. Njena drugarica je takođe našla
svoju “žrtvu”. Bili smo neprekidno zajedno, čak i kad
sam hteo da crtam skice za neke svoje buduće slike.
Nabacivala mi se veoma agresivno želeći da me po
svaku cenu odvede u krevet. I kad sam joj objasnio da
imam devojku, umesto da me odbije - to ju je još više
uzbuđivalo. Da je samo znala da opseda prvu ljubav je-
dne maloletnice.
Diskutovali smo o svemu i svačemu i često bi-
smo se zagrlili. Ali ja sam vešto izbegavao svaki njen
poljubac ne želeći da se do kraja zbližim sa njom. Sve
je pokušala kako bi me osvojila i kad nije uspela pitala
me je šta me muči. “Muči me miš!” - odgovorio sam joj
ja, na šta me je ona ponovo zapitala - “Kakav miš?” -
“Ma neki miš mi je ušao u stan. Po celu noć trči po
podu i uznemirava me. Nikako ne mogu da ga uhvatim,
a moj deset kilograma težak mačak je i suviše lenj da bi
58
 Manuela
ga jurio. Ako ga ne ubijem, ili ne isteram napolje, zapa-
liću stan!” Ona je pukla od smeha, rekla mi da sam
veoma zabavan i da zaista ne shvata šta je sa mnom; da
ta moja devojka i ne mora da zna da sam bio sa njom.
Najzad, shvativši da ništa ne pomaže, rekla mi je da je
ona katolkinja, ali liberalno vaspitana, i pitala me da li
je neka religija možda uticala na neke moje poglede na
svet. Odgovorio sam joj da sam ja odrastao u protes-
tantskoj porodici, da sam želeo da postanem sveštenik,
ali da ne postoji religija kojoj bih se posvetio i da stoga
nisam to postao; i da mi se sve religije gade, naročito
hrišćanska. Rekao sam joj da mi je muka od hrišćan-
skog boga, koji je u Bibliji opisan kao najveći zlikovac,
i da veći deo čovečanstva, čak i najgori ljudi, imaju
daleko viša moralna načela od takvog boga. Upoznao
sam je sa svojim seksualnim problemima i neutoljivom
žeđu za maloletnicama. Ispričao sam joj kako sam ne-
davno na televiziji gledao neku emisiju u kojoj je neki
poznati doktor naširoko govorio o tome kako njegova
generacija, rođena nakon Drugog svetskog rata, nije
bila seksualno obrazovana kao današnje generacije, i
da oni nisu znali šta se događa kad se sretnu muški i
ženski polni organ. Publika se na to od srca nasmejala,
jer nije razumela njegov medicinski vokabular, i na-
ravno stoga što na seks gleda kao nekakva četvorono-
žna životinja. To su za mene toliko veliki ljudi da bilo
koji pas može da ih pomokri a da pri tom uopšte ne
digne nogu. Rekao sam joj i to da sam nekoliko svojih
drugova pitao da li mogu da piju vodu iz čaše u kojoj
sam ja oprao penis i da su mi svi do jednoga rekli da ne
mogu. A nisu mi rekli kako mogu da poljube devojku
koja upražnjava oralni seks sa bilo kim. “Kako si ti
59
Jovo Ilukić
nezreo!”, rekla mi je na kraju, pocrvenevši. Više me
nikada nije videla, jer sam pre vremena napustio motel
ne pozdravivši se ni sa kim.
Na povratku kući, u autobusu, pored mene je
sedeo neki čovek četrdesetih godina, zanatlija iz mog
kraja koga znam iz viđenja. Ušli smo u neobaveznu
priču, kako bismo prekratili vreme i što pre ostarili. Sa-
znao sam da je on jedno vreme radio u Vendinoj kom-
paniji. Pitao sam ga da li je poznaje i prva stvar koju mi
je rekao o njoj bila je: “Kurvica!” Ispričao mi je kako
ona svakog vikenda sa drugim muškarcem odlazi na
parking preko puta gradskog groblja i u kolima orgija
do ranih jutarnjih časova; kako je jednom prilikom au-
tomobilom udarila u banderu nedaleko od gradske kuće
i upala u jarak, ali nije platila kaznu čak ni kad je naišla
policijska patrola, jer je oba mlada i neiskusna policaj-
ca odvela na svoje seksualne orgije. Rekao mi je kako
misli da je ona i vozačku dozvolu dobila preko one
stvari, jer je inače vrlo nestabilna osoba, odsutna, udu-
bljena u svoje misli i opasna po učesnike u saobraćaju.
Naveo mi je i imena muškaraca koji su bili sa njom
(neke od njih sam poznavao), da su se i tukli zbog nje,
a da ih je ona samo iskorišćavala za svoje nimfomanske
prohteve. Najzad, ispričavši mi sve ovo, pitao me je
zašto se raspitujem o njoj. Rekao mi da je ona starija od
mene i da jedan uslovno rečeno mladi umetnik, kao što
sam ja, ne može i ne bi trebalo da planira bilo kakvu
budućnost sa njom. Naveo me je na to da je prezrem.
Svoje više nego razložno razočarenje u jednu
žensku osobu, nekada vrlo mi dragu, utopio sam u lju-
bavi sa drugom. Vratio sam se u Manuelin zagrljaj, ali
je nisam poljubio. Njena soba, uostalom kao i sobe svih
60
 Manuela
njenih drugarica, bila je izlepljena posterima holi-
vudskih filmskih zvezda, među kojima je dominirao
Bred Pit. Ona je bila do ušiju zaljubljena u njega sma-
trajući da će ga jednog dana sresti, upoznati ga i udati
se za njega. Meni je to bilo jako simpatično, jer i ja sam
kao tinejdžer bio zaljubljen u holivudske zvezde, sada
malo starije, recimo u Kim Besindžer i Sandru Bulok.
Ova druga bila je moj tip žene i Manuela je fizički
dosta ličila na nju. To mi je čak i prijalo, jer Manuela
nije bila zaljubljena u nekog svog vršnjaka ili nekoga
koga viđa svakodnevno, i ja sam joj produbljivao lju-
bav prema Bredu Pitu znajući da mi on nije ozbiljan
konkurent. “Pa dobro, Manuela”, rekao bih joj, “ti
zamisli da sam ja Bred Pit i poljubi me.” - “Ali nisi. Ja
bih sa njim radila sve što on poželi.” Uvažavao sam
njenu odluku da ne želi baš nikoga da poljubi, ali sam
joj ipak s vremena na vreme “ukrao” po neki poljubac.
I tada bih je nakratko razljutio, da se ponašala kao
mačka. Jednom takvom prilikom me je do krvi ogre-
bala po licu. Na sreću, nije mi ostao nikakav ljubavni
ožiljak.
Manuela je tog januara 2005. godine tri noći
provela kod mene petingujući sa mnom, a da njena
majka nije pravila veće probleme. Prvog dana ju je
nekoliko puta zvala telefonom da odmah krene kući, a
trećeg samo jednom. Samo bi joj rekla u slušalicu -
“Mama, prenoćiću kod Jozefa!” - i ona je više ne bi
zvala. I tog petog februarskog dana kasno uveče ona se
našla u mojoj sobi, na mom krevetu, u mom zagrljaju.
Nešto posle ponoći uključila je satelitski porno kanal
na televizoru pitajući me kako neke žene mogu da rade
one stvari sa bilo kim. Pili smo šampanjac. Pokušao
61
Jovo Ilukić
sam da budem romantičan. Ali nisam Francuz, već
Nemac. I ponašao sam se tako. Promućkavši bocu i
otvorivši je, čep je u punoj silini, izletevši, udario u
najbliži zid, odbio se od njega i udario Manuelu u
glavu. Ona je jauknula, više instinktivno nego od bola,
i nasmejala se. Toliko o romantici. Uglavnom, kako je
vreme odmicalo polako smo se svlačili, ostajali bez
jednog po jednog dela odeće, grlili se i milovali. Ostav-
ši bez majice i grudnjaka, Manuela leže na leđa i diže
ruke iznad glave, što je značilo da želi da joj ljubim
grudi. Uvalih se među njene kao kamen tvrde planine i
poljubih joj jednu a zatim i drugu. Jezikom sam joj
nadraživao bradavice, naizmenično levu i desnu, koje
su se ukrućivale u mojim ustima kad god bih ih sisao.
To je jako dugo trajalo, toliko dugo da mi je prosto do-
sadilo. Sišao sam sa planina nešto niže, u suve predele
stomaka, neobično čist pupčani krater, sve do vene-
rinog brega, skrivenog ispod pantalona, bez kojih usko-
ro ostadosmo i ona i ja. Prelazio sam nosom preko nje-
nog venerinog brega i ljubio joj butine, milovao joj no-
ge i stopala. Neiskusna devojčica njenih godina nije mi
mogla pružiti nikakvo zadovoljstvo u smislu da bi za-
dovoljila ona mene. Morao sam da zadovoljim ja nju i
to mi nije teško padalo. Napalio sam je do te mere da
ona sama skide gaćice i raširi noge. Poljubio sam joj
klitoris i usmine i iz nje izvukao krik zadovoljstva.
Uhvatila me je rukama za glavu i mrsila mi kosu dok
me je stezala butinama. A onda je iznenada viknula:
“Ustani! Šta to radiš?!” Prebacila mi je da misli kako
sam to radio sa ko zna koliko maloletnica i da ju je po-
malo sramota. Postavih se na kolena i podigoh joj noge
svestan da je kucnuo čas za to. Ona se opusti ne skre-
62
 Manuela
ćući pogled sa mog međunožja. Vrhom penisa dodir-
nuh joj klitoris i ona zadrhta. Prodro sam u nju polako
i nežno. Ipak, ona je zastenjala, više od histerije nego
od bola zbog razdiranja devičnjaka. Legao sam na nju
i osetio svo uzbuđenje i njen strah od novog dugo že-
ljenog iskustva. Nastavio sam u sporom ritmu, da bih
ga sve više i više ubrzavao, kako sam osećao da se ona
oslobađa od straha. Pogledao sam na zidni časovnik.
Mala kazaljka bila je na petici. Njena nervoza je polako
prešla i na mene. Počesto sam menjao poze, čas ležeći
na njoj, čas klečeći na kolenima i držeći joj noge na
ramenima. Ona je samo ležala i gledala kako odrastao
muškarac prvi put ulazi u nju. Ja sam pak primetio
kako mi penis pomalo krvav izlazi iz njene vagine. Do-
godilo mi se i to da mi je penis samo jednom ispao iz
nje i ona ga je odmah vratila u sebe. Nisam dozvolio da
se to ponovi.
Vodili smo ljubav jako dugo. Trudio sam se da
ne gledam na sat koji mi je nekako bio na udaru oka. Sa
njene strane nije bilo nikakve strasti. Samo je ležala i
uživala. Više je nije razdirao bol. Nije me čak ni zagr-
lila. Ruke su joj bile iznad glave a noge širom raširene,
sasvim uobičajeno za devojčicu koja to čini prvi put. I
bila je tiha; ni glasa nije ispustila. Nemam nikakvog
iskustva sa iskusnim i korišćenim ženama i ne znam za-
što one tokom seksa stenju i vrište, sve moje devojčice
bile su tihe i mirne. Dok sam postajao jedno s njom po-
mislio sam na sve ženske osobe kojima sam oduzeo
nevinost. Oboje se oznojismo i izgoresmo od ljubavi.
Ruku na srce, i meni je bilo previše. Ali hteo sam da joj
dokažem da sam dobar ljubavnik i da mogu dugo da
vodim ljubav. Da li me je mučila satirijaza? Ne znam.
63
Jovo Ilukić
“Jesi li gotov?”, prostenja ona. “Ne mogu više!” - “U
redu”, rekao sam ja. “Svrši u mene!”, delovala je više
kao naredba njena sledeća rečenica. Ne želeći da se
upuštam u takve stvari, izvadih penis iz nje. Sledeća
scena za mene je bila uobičajena, ali za nju sasvim no-
vo iskustvo. Prvi mlaz moje sperme prelete joj preko
glave, drugi joj pade na kosu, treći na lice, četvrti na
vrat, peti na grudi, šesti na stomak i sedmi na venerin
breg. Uspela je samo, ne otvarajući usta, da izusti: “M-
m-m!” Na časovniku je bilo šest. Otišli smo zajedno do
kupatila, da se istuširamo. Ušavši u kadu, primetio sam
da na njoj nema ni kapi sperme. Nisam obraćao pažnju
na to.
Okupavši se, vratili smo se u sobu. Legao sam
na krevet, a ona na mene. Položila mi je glavu na grudi.
Pokrili smo se. Njoj zakrčaše creva. “Jesi li gladna?”,
zapitah je. “Ma ne. Ništa.” - “Ako si gladna da ti done-
sem nešto iz kuhinje?” - “Ma nisam gladna. Ne razu-
meš.” - “Šta ne razumem?” - “Varim tvoju spermu”,
rekla mi je kroz smeh. Prigovorila mi je da nisam nor-
malan kad mogu da vodim ljubav čitav jedan sat i da
ona nije normalna kad može da prati moj ritam. “Ma-
nuela, ja sam Nemac. A mi se svuda, pa i u krevetu,
ponašamo kao tehničari i inženjeri.” Oboje smo se
nasmejali i čvrsto zagrljeni utonuli u san u vreme kad
većina ljudi ustaje iz kreveta.

64
 IX

Posle prvog seksualnog odnosa sa Manuelom

morao sam da dočekam i preživim sledeći susret sa
njom. Tako je bilo sa svim devojčicama pre nje. Svaka
ženska osoba koja gubi nevinost svom prvom muškar-
cu se potpuno predaje. Drugom muškarcu može da dâ
samo polovinu od onoga što je dala prvom, trećem po-
lovinu od onoga što je dala drugom i tako sve do muža
kome po pravilu ostaje najmanje.
Trebalo je da protekne dva-tri dana da bi
Manuela sabrala i sredila svoje utiske o svom ulasku u
svet odraslih. Ja sam se tog dana obreo kod Hajnriha.
Nešto smo se dogovarali, zaseli smo i napili se piva.
Njegova sestra, tri godine mlađa od mene, spremala se
za izlazak sa drugaricama. Istuširavši se, došla je,
obmotana ručnikom oko grudi i struka, u Hajnrihovu
sobu, prekinuvši nas u razgovoru. Njemu je bilo poma-
lo neprijatno. Zatražila je od njega da mu doda neku
kutiju iz ormana i on ju je poslušao. Čim se okrenuo i
izgubio je iz vidokruga, ona je razgrnula ručnik poka-
zavši mi svoje prirodne atribute. Ja sam je dobro po-
znavao i pre toga, znao sam da je bila sklona da često
menja muškarce, i da su preko nje prešle na desetine
Adamovih muških potomaka, ma bukvalno su je pre-
gazili, ali nisam mogao da očekujem da će izvesti ova-
ko nešto. Obrazi su mi instinktivno pocrveneli. Hajnrih
je pronašao tu kutiju i pre nego što se okrenuo ona se
pokrila kao da ništa nije ni bilo. Ali ja sam bio crven u
licu. Zamislio sam kako bi meni bilo da se neka moja
rođaka ovako ponaša prema nekom mom drugu iza
65
Jovo Ilukić
mojih leđa. I Hajnrih je pocrveneo. Njegova sestra je
izašla iz sobe ostavivši u tišini dva dvadesetdeveto-
godišnjaka potpuno crvena u licu. Prekinuo sam tišinu
tako što sam zatražio još piva od Hajnriha. Punili smo
se pivom i kad je trebalo da se ispraznimo njegova ses-
tra je opet bila u kupatilu. Ušao sam unutra tek kada je
oslobodila tu prostoriju. Naslonivši se na zid iznad klo-
zetske šolje primetio sam da je nije očistila od svog
crevnog blata dok je puštala vodu. Izmokrivši se po
njenom blatu očistio sam školjku. U tom trenutku mi se
po ko zna koji put zgadio ceo ženski rod; i ljudski rod
uopšte. Pozdravio sam se sa Hajnrihom i napustio nje-
gov stan.
Na putu do kuće svratio sam u jednu prodav-
nicu i kupio neke namirnice za večeru. Za preostalu sit-
ninu kupio sam kutiju kondoma pitajući trgovkinju ko-
liko koštaju sa ugradnjom. Devojka je pocrvenela baš
kao i ja nekoliko trenutaka pre toga.
Kući me je čekala Manuela. Bila je nekako sva
nesigurna. Ponašala se kao da je za nešto kriva, odno-
sno kao da joj ja za nešto zameram. Zagrlio sam je i
čvrsto prigrlio uz sebe rekavši joj: “Ljubavi moja! Ka-
ko si mi samo nedostajala ovih dana!” I ona je opet
postala ona stara Manuela. Moji roditelji su nas ostavili
same i ona je uskoro ležala na mojim grudima. Pre-
pričavala mi je neke svoje nedavne doživljaje iz škole
rekavši mi da se pohvalila svojim drugaricama kako je
probala seks. Svakako je to učinila prva u svojoj ge-
neraciji. Primetio sam da je sa izvesnim nipodašta-
vanjem počela da gleda na svoje drugarice koje su joj
se rugale zbog njenog mentalno zaostalog brata. Ipak je
ona postala jedna zrela mlada devojka, dok su se one
66
 Manuela
još uvek samo zaljubljivale u neiskusne i grube dečake,
i sa strahom i zebnjom gledale na muško-ženske odno-
se. Milovao sam joj dugu gustu kosu pokušavajući da
je poljubim, što mi ona nikako nije dozvoljavala. Rekla
mi je po ko zna koji put da se gadi ljudi i ja joj ispričah
sve što sam nedavno doživeo sa Hajnrihovom sestrom
izazivajući salve smeha. Zavukoh joj ruke ispod majice
i počeh da joj milujem leđa. Istovremeno osetih kako
mi njene ruke otkopčavaju pantalone i ulaze u gaće.
Milovali smo se tako i neko vreme uzbuđivali jedno
drugo. Manuela mi je nežno gnječila testise, a ja sam
joj prilično grubo masirao leđa.
Ne mogavši više da izdrži, ona se pridiže i skide
sve sa gornjeg dela tela. Oslobodivši svoje ogromne i
čvrste grudi poče da me udara njima po licu. Ona uživa,
ja joj prosto gutam bradavice, zavlačim joj ruke u gaće,
stežem joj guzove i zavlačim kažiprst i srednji prst u
vaginalni otvor. Njene bradavice se ukrućuju u mojim
ustima, kao i njen klitoris koji stimulišem kažiprstom
dok joj srednjim prstom tražim G tačku u vaginalnom
otvoru. Oči su joj zatvorene i po izrazu njenog lica za-
ključih da neizmerno uživa u ovoj predigri. Prsti mi
postadoše mokri i ja svukoh sa nje i ostatak odeće. Nje-
no telo je vrelo; prosto vri od požude. Iznenađuje me
svojim ponašanjem. Podiže se i, dok ja na sebi imam
nešto odeće, ona potpuno gola seda na moje lice. Poku-
šava da se ujednačeno ritmički pomera napred- nazad i
gore-dole, udarajući me ogoljenim klitorisom po nosu,
budući da je rukama razmaknula velike i male usmine
u stranu. Ja je ližem, a ona se izvija i uživa. I najzad,
svršava mi na lice, obilno kako to mogu samo devojči-
ce željne zabranjenog voća.
67
Jovo Ilukić
Zatim je rukama pokrila lice i prestala da se
trese. I protegla se kao da se tek probudila. Ubrzo se
spustila naniže i, dok sam ja otkrivao gornji deo tela,
skinuvši se do pola, ona mi je otkopčala pantalone i
skinula ih zajedno sa gaćama. Spustila je glavu u moje
međunožje i, na moje veliko zaprepašćenje, stavila pe-
nis u usta. Ovako nešto radio sam sa svim devojčicama
pre nje, ali ni sa jednom ovako brzo kao sa njom. Ko-
liko dobro poznajem psihologiju maloletnih ženskih
osoba, tvrdim da svaka želi da uradi ovako nešto, da
proba, pa ako joj se svidi da radi i dalje, a ako joj se ne
svidi da ne uradi nikada više. Laže svaka žena koja
kaže da to nikada nije probala. Manuela mi je dosta
nevešto sisala glavić, trudeći se da oponaša porno zve-
zde iz filmova koje je gledala od malih nogu, što ju je
dodatno opteretilo razmišljanjima o seksu, za šta je naj-
više bila odgovorna njena seksualno preopterećena a
neaktivna majka. Gutala mi je ceo penis, trudeći se da
me maksimalno zadovolji, kao da je Japanka a ne Ne-
mica. Veoma me je iznenadila svojim ponašanjem. Bila
je prava Afrodita, ili Venera, u zavisnosti iz kog sam je
ugla posmatrao. Nisam znao da li da joj poverujem da
je u prošlom životu bila Kleopatra, u šta je ona bes-
pogovorno verovala, kao i milioni žena širom sveta.
Manuela se podiže i zajaha me kao konja. I opet
me je iznenadila svojim ponašanjem. Ja sam bio dole, a
ona gore. Jahala me je prvo polako, zatim sve brže i
brže. Ni sa jednom devojčicom pre nje nisam ovako
brzo doživeo ovako nešto. Manuela je prosto bila priro-
no nadarena za seks. Nisam mogao da pratim protok
vremena, ali mogao bih zaključiti da je ona veoma
dugo vodila inicijativu. Sva se preznojila od prevelikog
68
 Manuela
napora. I u jednom trenutku zapitala me je kad ću da
svršim. Ja joj odgovorih da mogu dugo da izdržim, a
ona mi samo prošaputa: “Svrši u mene. Ne mogu više.”
Kao poraženi vojnik ona se stropošta na krevet i leže na
leđa. Ja joj podigoh noge na ramena i uronih u nju. Ona
se ohladila i opustila. Sada sam se ja znojio i naprezao.
Zauzeli smo neki neobičan položaj i naši polni organi u
izvesnim trenucima proizvodiše vakuum i zvuk sličan
ispuštanju vetrova iz analnog otvora. “Šta to radiš
manijače jedan?!”, uzviknula je Manuela. “Svrši već
jednom! I svrši u mene!” Izvadih penis iz nje i prosuh
svoju spermu po njenom licu, vratu, grudima, stomaku
i butinama, baš kao i prvi put. Ona je pokupi rukama i
proguta sve do zadnje kapi.
Izvrnuh se pored nje. Uključih televizor, pre-
tražih nekoliko kanala i zaustavih se na Nacionalnoj
geografiji. Neka ozbiljna naučna emisija govorila je o
rađanju sisara i spiker je gledaocima do detalja obja-
šnjavao trudnoću kod slonova i kod ljudi. Ovakve teme
su oduvek interesovale moju devojčicu i ona je sve ovo
pratila sa velikom pažnjom. A meni se pružila prilika
da se zgadim posmatrajući porođaj jedne slonice i je-
dne žene. Beba slona po rođenju je teška oko sto dva-
deset, a beba čoveka negde oko tri kilograma. Beba slo-
na se odmah oslanja na noge, a ljudska beba ne može
da prohoda godinu dana. Toliko o tome koliko je po
prirodnom zakonu ljudska vrsta superiornija u odnosu
na druge životinjske vrste. Današnji dan doneo mi je
mnogo gađenja prema ljudskoj prirodi i prema prirodi
uopšte. “Zašto ti nemaš decu?”, pitala me je Manuela.
“I zašto si toliko sebičan, da verovatno nećeš ni imati
decu?” - “Šta to pričaš Manuela? A sa kim da imam
69
Jovo Ilukić
decu?” - “Pa evo sa mnom.” Objasnio sam joj da ona
prvo treba da završi školu, pa tek onda da razmišlja o
porodici. Pitao sam je da li zna kakav sam ja bio u školi
i šta sam sve radio. I kakvo bi bilo naše dete. “Zamisli”,
rekao sam joj, “da naš sin bude nemiran kao ja i da
nekom detetu udari šamar. A onda da me njegova uči-
teljica poziva u školu...” Rekao sam joj da bih ga ja
posavetovao da ga udari ciglom u glavu. Onda bi ona
zvala moju ženu, odnosno Manuelu, i kad bi joj se po-
žalila na naše dete - Manuela bi se tukla sa njom kao
što se njena majka svađala i zamalo potukla sa Ibze-
novom učiteljicom zbog toga što su mu se deca rugala
u školi. “Ne želim da ti rušim životne ideale”, rekao
sam joj, “ali zamisli da nam dete bude kao tvoj brat.
Toga se najviše plašim.” Njoj su zaiskrile suze u očima.
“A šta ako ne bude?” - “Može da bude, ali može i da ne
bude.” Objašnjavao sam joj kako je ceo svet degene-
risan i prenaseljen, i kako racionalan čovek ne bi treba-
lo da doprinosi tim i takvim problemima.
Našu priču, razmišljanja i planove prekide zvo-
njava interfona. “Jao! Moja majka!”, vrisnu Manuela,
skoči sa kreveta i na brzinu se navuče. Ja se javih na
interfon. Mihaela mi reče da je imala neke klijente, da
im je radila horoskop do kasno i da Manuela što pre
izađe i krene kući. Nismo stigli ni da se pozdravimo.
Manuela je istrčala iz stana i razmišljajući šta će da ka-
že majci, zašto se zadržala do ponoći kod mene, sjurila
niz stepenice.

70
 X

Kako su odmicali dani i nedelje, Manuela je sve

češće vodila ljubav sa mnom. Postala je nezajažljiva
ljubavnica, da ne kažem prava nimfomanka. Njena
nimfomanija i moja satirijaza su se baš našle i udružile.
Bila je najbolja od svih devojčica sa kojima sam bio pre
nje. Mnogo je volela seks i ponašala se u skladu s tim.
I uvek je zahtevala da svršim u nju, što sam ja bespo-
govorno odbijao. Uskoro mi je istekao rok za rad na
određeno vreme, moja koleginica se vratila sa poro-
diljskog odsustva i ja sam ponovo postao nezaposlen.
Dok sam se vukao po biroima i ostalim institucijama za
traženje zaposlenja, imao sam dovoljno vremena da po-
malo slikam.
Negde iza polovine aprila, oko Hitlerovog ro-
đendana, koga su javno obeležavali i proslavljali do
glave ošišani neonacisti širom Nemačke, pa i u mom
gradiću, sukobljavajući se sa policijom na ulicama, ne-
gde na Internetu pronašao sam sve njegove slike. Bili
su to uglavnom akvareli, amaterski radovi, pejzaži,
zamkovi, motivi starih zgrada, mrtve prirode, enterijeri
i prizori sa ulice na kojima takođe dominiraju zgrade,
crteži koji otkrivaju veliki talenat za arhitekturu. Znao
sam da Hitlera svojevremeno nisu primili na studije sli-
karstva, ali i da ga nisu odbili za stalno, već za neko
vreme, preporučivši mu da konkuriše nekom drugom
prilikom ili da upiše arhitekturu. Ali on nikada više nije
pokušao i celoga života je sa sobom vukao taj svoje-
vrsni umetnički poraz. U svakom slučaju čovek je bio
talentovaniji za arhitekturu od mene i od većine mojih
71
Jovo Ilukić
kolega sa fakulteta. Sa dubokom pažnjom proučavao
sam njegova likovna ostvarenja na kojima kao što re-
koh dominiraju zgrade, kao dugotrajna dela ljudskih
ruku, dok su ljudi prikazani kao bezlične siluete, kao
jedan prolazan i nepovratan trenutak, kao nešto bezna-
čajno; što su zapravo i bili. Pokušao sam da proniknem
u trenutak kada su te slike nastajale i učinilo mi se da
vidim mladog i siromašnog beskućnika Adolfa Hitlera,
čoveka bez porodice, sa mračnom prošlošću i bez bu-
dućnosti, kako štedljivo nabacuje akvarel sa dosta vode
kojo se razliva po njegovim delima koja ga nadživeše i
dođoše do mene danas. Inspirisao me je da se okrenem
više ka slikanju pejzaža i fasada zgrada nego mrtve
prirode i ljudskih portreta. Dani su postajali sve duži i
topliji, i često sam odlazio u prirodu da pravim skice za
neke svoje buduće slike. Sve češće sam putovao u
Berlin, Potsdam, Kotbus, Lajpcig i Drezden, gde bih
crtao stare zgrade i dvorove, a onda ih po povratku kući
pretvarao u slike. Bio sam kao opsednut.
One noći kada vešci i satanisti proslavljaju Val-
purgijsku noć i orgijaju kao nikada u toku godine sa-
njao sam kako vodim ljubav sa jednom drugaricom iz
školskih dana, i baš kada bacih pogled na njeno među-
nožje - na vagini joj ugledah plikove koji pukoše, a ona
se cela za tren oka pretvori u blato. I kada sam se pro-
budio osetio sam da me nešto steže i davi. Da, bio sam
budan i potpuno svestan, i nešto me je zaista stezalo.
Borio sam se protiv tog nečeg koliko god sam mogao i
uspeo sam da ga oteram. To nešto nevidljivo vratilo se
još dva puta i, najzad, kad je dobilo crnu boju, i kad
sam ga zadnji put oterao nije me više napadalo. Voleo
bih da sam sanjao, ali bio sam budan.
72
 Manuela
Ceo taj prvi maj bio mi je naopak. Radnici u
celoj Evropi, a i šire, proslavljali su Praznik rada, a ja,
nezaposleni arhitekta i umišljeni slikar, goreo sam od
zla i negativne energije. (Sa osmehom preko celog lica
setim se kako su me kao tinejdžera satanisti vrbovali za
članstvo u svojoj sekti i kako sam im odgovorio da mi
se i hrišćanstvo neizmerno gadi zbog krvi koju je jevre-
jski bog tražio od “svog naroda”, te da pravom bogu ne
treba ničija krv, jer pravi bog nije bednik kao četvo-
ronožni predatori koji se hrane strvinama i svežom
krvlju; i kako sam se, da bih ih uverio u sve to, pred
njima isekao žiletom i demonstrativno se pomokrio na
sopstvenu krv govoreći im da mokrim na svačiju krv; i
kako su mi oni tada rekli da nisam za njih i da me nika-
da neće primiti u svoje redove.) Prvo sam pre podne
vozio bicikl. U nekim ulicama bila je obnavljana hori-
zontalna signalizacija. Ostali su nezavršeni poluofar-
bani pešački prelazi ograđeni saobraćajnim prepreka-
ma. Neke od tih prepreka su mi smetale, ja sam poželeo
da padnu - i istog trena kada sam ja to poželeo, i u šali
mahnuo desnom rukom, one su zaista pale. I to se po-
novilo nekoliko puta, naočigled zabezeknutih prolazni-
ka. Negde podalje odatle ležao je sveže zgaženi golub.
Ja sam sišao sa bicikla i fotografisao ga svojim digital-
nim foto aparatom. U kompjuteru sam imao pravu ko-
lekciju takvih fotografija i ova je bila samo jedna od
hiljada sličnih, ali prolaznicima je to delovalo pomalo
morbidno i javno su negodovali. Nastavio sam dalje.
Jedan motociklista me je pretekao, očešavši mi nogu, ja
sam poželeo da ga udari najbliži automobil i to se
dogodilo. Čovek nije poginuo, ali se ozbiljno povredio.
Od svih učesnika u saobraćaju samo ja sam ostao
73
Jovo Ilukić
nezainteresovan ponašajući se kao da se ništa nije
dogodilo. Nastavio sam da vozim bicikl. Ali nisam
vozio besciljno, kako bi neko očekivao, već sam otišao
pravo kući. Izašao sam napolje i sâm se pešice zaputio
prema obližnjem jezeru. Neki čovek je, čekajući
gradski autobus, čitao novine šetkajući se u krug, i baš
kad sam pomislio da će zgaziti nekog nervoznog mom-
ka mojih godina to se i dogodilo. Izbila je žučna svađa
između njih dvojice, autobus je naišao i oni su ušli unu-
tra. On je krenuo, ja sam pomislio da će pomenuti auto-
bus udariti u jedan parkirani automobil, i to se i dogo-
dilo. Pomislio sam kako će jedan stariji invalid pasti sa
štaka i to se dogodilo. Ljudi su pritrčali da mu pomo-
gnu, a ja sam nastavio kao da se ništa nije desilo. Pomi-
slio sam kako će jedan pas lutalica ujesti jednu devojku
za nogu i to se dogodilo. Pogledavši u jedan izlog sa
odećom pomislio sam da će jedna čizma pasti sa police
i to se dogodilo. Pomislio sam kako će se u gradskom
parku poklati dva suparnička čopora pasa lutalica i to
se dogodilo čim sam ušao u park. Pomislio sam da će
jedan dečak pasti sa bicikla a jedna devojčica sa rolera
i to se i dogodilo. Na periferiji sam pomislio kako će
jedan automobil zgaziti mačku i to se i dogodilo. Na-
domak jezera pomislio sam da će neko dete koje bez-
brižno liže sladoled i ne vidi dalje od nosa upasti u
otvoren šaht i to se dogodilo. I najzad, na samom jeze-
ru, niko se nije kupao, jer je voda bila hladna, ali neki
pijani momci na jednoj obali nedaleko od mene su se
nešto sporečkali, pogurali, ja sam pomislio da će upasti
u vodu, pogledao sam u njih, škljocnuo prstima - i oni
su zaista upali u jezero. Neki usamljeni pecaroš je vi-
deo šta sam uradio prstima i prekrstio se uplašeno me
74
 Manuela
pogledavši. A ja sam se samo grohotom nasmejao.
Izgubio sam se u obližnjoj borovoj šumi i stavio očajle
za Sunce trudeći se da nikoga ne gledam i ništa ne po-
mišljam. Najednom me je uhvatio neopisiv strah od
smrti. Više od same smrti uplašio sam se gde ću se po-
novo roditi. Užasavala me je pomisao da bih se mogao
roditi u nekoj lupeškoj zemlji iz koje emigranti dolaze
u moju zemlju, u nekoj zatucanoj sredini, od nekih neo-
brazovanih roditelja. Na opalim i osušenim borovim
iglicama ugledao sam malo jaje od neke divlje ptice
koju je kljunom probila i svu njegovu sadržinu pojela
neka druga ptica. I tada sam se zapitao da li uopšte ima
smisla disati i udisati vazduh kada milioni ljudi prde
svake sekunde. Uhvatio me je taedium vitae, odvra-
tnost prema životu u najgorem smislu te reči. Izašavši
iz prirode naišao sam na prve kuće i trudeći se da ne
gledam ni u koga, odnosno da gledam kroz ljude kao da
su od stakla, pomislio sam kako se svi susedi među-
sobno poznaju, i tako kuća do kuće, i sused do suseda,
poznaje i susedov sused susedovog suseda, svaki bi su-
sed mogao upoznati susedovog suseda sa jedne strane
kuće sa susedovim susedom sa druge strane kuće, i teo-
retski ljudi koji žive u Frankfurtu na Odri, na granici sa
Poljskom, trebalo bi da poznaju ljude koji žive ovde,
zapadno od Berlina.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da po pov-
ratku kući sednem za kompjuter, preselim se u virtual-
ni svet video igara, da postanem Tomi Verseti, ubijam
policajce i uništavam automobile u trodimenzionalnom
nacrtanom Majamiju. I kada sam ubio već otprilike hi-
ljadu policajaca nailazi Manuela. Budući da moji rodi-
telji nisu bili tu, i da se za neko vreme neće vratiti, nas
75
Jovo Ilukić
dvoje odlazimo u kupatilo, u kadu punu vrele vode. Ja
joj pričam sve što sam danas doživeo i ona puca od
smeha. Pribija se uz mene, grli me i grebe po leđima,
steže me uz sebe kao da želi da se sjedini sa mnom.
Prevruće nam je, znojimo se kao životinje. Na kraju se
tuširamo ledeno-hladnom vodom, zatvaramo sve pore
na koži i osećamo se kao da smo se tek rodili. Odla-
zimo u moju sobu. Manuela leže na stomak, a ja na nju.
Ulazim u nju otpozadi, polako, zatim sve brže i brže.
Vodimo ljubav jako dugo, držimo se za ruke i oboma
nam je jako lepo i prijatno. Interfon zvoni, ja joj na
brzinu svršavam po leđima i zadnjici demonstrativno
uzvikujući: “Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina
ne smeta!” Manuela puca od smeha, ja onako nag
podižem slušalicu u predsoblju i otvaram vrata od
zgrade roditeljima koji treba da se popnu na četvrti
sprat. Manuela i ja se za to vreme oblačimo i prelazimo
u dnevnu sobu. Otac i majka nas zatiču kako gledamo
televizor nemajući pojma šta se do malopre događalo.
Pada veče, majka zove Manuelu telefonom i ja je
ispraćam kući.
Nekoliko dana kasnije jedan moj prijatelj iz
Austrije mi se javio telefonom rekavši mi da stiže kod
mene. Znao sam da je nešto vanredno i zato ga ništa
nisam pitao. Manfred je bio moj cimer i najbolji pri-
jatelj na studijama u Berlinu. Austrijanac iz Tirola, hla-
dan kao kamen sa Alpa, nije hteo da studira u Beču, već
je došao u glavni grad Nemačke. Diplomirao je kada i
ja i od tada se nismo videli. Čuli smo se nekoliko puta
telefonom, kontaktirali smo preko Interneta, i to je bilo
sve. Sve do sada i njegovog iznenadnog poziva. Sače-
kao sam ga na autobuskoj stanici. Pre nego što sam ga
76
 Manuela
doveo kući rekao mi je da je u bekstvu od zakona i da
se neće dugo skrivati kod mene. On je živeo u austri-
jskom gradu Insbruku sa devojkom naših godina. Obo-
je su bili zaposleni; on je radio prvu a ona drugu smenu.
I tog kobnog dana kada se bez nekih valjanih razloga
ranije vratio kući, zatekao je u svom stanu, u svom kre-
vetu, svoju devojku, sa nekim muškarcem koji se pre
toga okupao u njegovoj kadi, obrisao njegovim ručni-
kom, obukao njegov bade mantil i u njegovim papu-
čama došetao do njegovog, odnosno njihovog kreveta,
da sa njegovom devojkom radi ono što svaki pas ume
da uradi a da ne ide u školu. Pored mene, naravno,
Manfred je bio najveći ekscentrik i ludak koga sam
poznavao. Dok smo studirali znao je da promeni i po
trideset devojaka godišnje. Prvi put je bio sa devojkom
u četrnaestoj godini i od tada ih je imao na stotine.
Imao je običaj da pred celim društvom priđe svojoj
bivšoj devojci i da joj kaže: “Sećaš li se?... Znaš li onda
kad sam te tucao? Kako sam te dobro tucao!” Ali vre-
menom se smirio i skrasio sa jednom devojkom koju je
bez sumnje voleo. I sada, kao da je ona znala za sve to,
lepo mu se “osvetila”, vrativši mu milo za drago. Ali to
joj je bila poslednja osveta u životu. Ludi Manfred
uzeo je pištolj i ubio i svoju nevernu devojku i njenog
ljubavnika. Znajući u kakav rizik ulazim, jer ispada da
skrivam ubicu, podržao sam i njega i njegovo delo, re-
kavši mu da bih i ja isto to učinio da sam bio na njego-
vom mestu.
Manfred se zadržao kod mene nekih desetak
dana. Toliko mu je vremena bilo potrebno da preko ne-
kih Austrijanaca iz Berlina nabavi pasoš i ostala lažna
dokumenta, i ode u Ameriku. Mene je odabrao ne samo
77
Jovo Ilukić
zato što smo bili i ostali istomišljenici i najbolji pri-
jatelji, već i zbog toga što on zna kako ja gajim i ose-
ćam bunt prema policiji. Roditeljima sam do detalja
objasnio o čemu se radi i tako ih učinio saučesnicima u
skrivanju jednog ubice. Bila je to naša mala porodična
tajna. Oni su nevoljno pristali na to, sa strahom od jed-
nog austrijskog arhitekte begunca, ali nisu imali kud.
Smestio sam ga na trosed u dnevnoj sobi. Manueli sam
ga predstavio kao svog daljeg rođaka koji se neće dugo
zadržati kod mene. A njemu sam rekao da ću ga ubiti
ako samo pomisli da ima bilo šta sa mojom devoj-
čicom.
Sačuvaj bože šta je sve Manfred učinio za tih
deset dana. Morao sam da ga držim na oku i, naravno,
podalje od Manuele. Njoj se Manfred nije nimalo svi-
deo. Čim ga je videla pročitala ga je kao manijaka. Nas
dvoje zbog njega nismo mogli da se osamimo i da se
predamo jedno drugom. Manuela me je više puta pitala
kad će taj moj “rođak” da ide kući. Svima u mojoj
porodici, uključujući i Manuelu, smetalo je što je pušio,
i kad ga niko ne bi video pušio je u dnevnoj sobi, bez
obzira što smo se dogovorili da za tu priliku izađe na
terasu. Išli smo ulicom, on je video neku devojku kako
čita ljubavni roman u nekom kiosku, prišao joj i pitao
je kako se roman završava. Ona je pocrvenela odgo-
vorivši mu da još nije stigla do kraja, i on je tada za-
tražio cigarete. Fotografisao je mobilnim telefonom
pregažene mačke i golubove, kao i ja, ali je za razliku
od mene fotografisao i devojčice po ulici, a kad bi one
zatražile da im pokaže sliku - pokazivao im je foto-
grafiju neke pregažene životinje. Dobacivao je devoj-
kama, nekoliko puta je verbalno uvredio Vendi,
78
 Manuela
izazivao je momke po kafićima... I, što je najgore,
sukobio se sa nekim mojim susedima emigrantima, i to
zbog muzike koja je nervirala i njega i mene. Čak je
jednom prilikom hteo sa pištoljem da siđe jedan sprat
niže, provali u stan nekog Turčina i pobije sve ljude u
stanu. Jedva sam ga sprečio u tome. Za sve vreme svog
boravka kod mene čuo se sa tim Austrijancima i
napokon smo zajedno išli u Berlin po njegova lažna
dokumenta. Ispratio sam ga na Berlinski aerodrom i
skinuo sa sebe veliki teret. Javio mi se iz Los Anđelesa
nekoliko dana kasnije, zahvalivši mi se, i rekavši mi da
sam ispao pravi drug i da mogu računati na njegov
revanš. Meni je bilo važno samo to da mi se život vra-
tio u normalu i da opet mogu da budem sam sa
Manuelom.

79
 XI

Manuela je krajem školske godine pala na po-

pravni ispit iz hemije. Istorija se ponavlja, da tako
kažem, jer i ja sam u istom razredu kao i ona pao na
popravni ispit iz istog predmeta. I oboje smo neizmer-
no mrzeli hemiju. Majka joj je zbog svega toga uvela
brojna ograničenja. To što je i ona profesorka bila joj je
otežavajuća okolnost. Mihaelu je u izvesnoj meri bilo
sramota što je baš njena kćerka pala na popravni ispit.
Negde u to vreme ona je ušla u ljubavnu vezu sa nekim
profesorom hemije, deset godina mlađim od sebe, koji
je zbog toga što je napastvovao učenice maloletnice bio
isteran iz svoje škole i iz svog gradića doselio se u naš
zaposlivši se u jednoj školi na periferiji. On je redovno
dolazio kod nje u kancelariju, gde je ona nakon svog
radnog vremena u školi honorarno radila horoskop, re-
đe kada je imala klijente, češće kada nije imala nikoga.
Po završetku školske godine u kancelariji je provodila
veći deo dana. Ona se inače slabo kretala, mnogo je se-
dela i svaku relaciju dužu od trećine kilometra prelazi-
la je automobilom ili taksijem, kako kad, i htela ne
htela morala je da se ugoji i izgubi fizičku kondiciju.
Ona je bila dvolična osoba, kao rimski bog Janus: s
jedne strane je uopšte nije zanimalo šta bilo ko misli o
njoj; a s druge strane joj nije baš bilo pravo kad bi je
neko otvoreno ili iza leđa ogovarao, najčešće govoreći
o njenom seksualnom životu i čestoj promeni partnera.
Mnoge dokone žene su već uveliko plele priču o tome
kako joj je već pomenuti profesor hemije najnoviji
ljubavnik. Manuelin pâd na popravni ispit bio joj je
80
 Manuela
izgovor za to da on dolazi u njenu kancelariju.
Unajmila ga je da drži časove hemije njenoj kćerki i
priprema je za popravni ispit. Ispalo je tako da sam je
sve manje viđao, jer ju je majka terala da sedi kući i uči
hemiju. Manuela je takav majčin režim izdržala do
kraja juna.
Kao i mnogo puta pre toga, moja devojčica je
spas od nerazumne majke profesorke tražila i nalazila u
bekstvu kod relativno razumnog oca penzionisanog
policajca homoseksualca. I ovaj put je učinila tako. Pr-
vog julskog dana spakovala je kofere i bez najave otišla
u Berlin, da bi joj se od oca javila telefonom i rekla
kako će se vratiti pred popravni ispit. Mihaelini protesti
bili su uzaludni. Manuela joj je rekla kako je otac ne
tera da uči hemiju po ceo dan, već onoliko koliko treba,
da je pored toga vodi na razna mesta po Berlinu i
okolini, i da će je voditi na more u Španiju. Uz plač me
je obavestila da se nećemo videti sve do kraja avgusta.
Kontaktirali smo preko mobilnog telefona, sve dok joj
ga otac nije oduzeo primetivši da ima misteriozne
pozive od još misterioznijeg muškarca. Ispalo je kako
je ispalo.
Uskoro sam se zaposlio u jednoj prodavnici
sportske opreme. Radio sam kao trgovac bez obzira što
nikad nisam voleo direktan rad sa novcem. I kada sam
bio mali nikada se sa decom nisam igrao popularne igre
prodavca i kupca, nije mi bilo interesantno vraćanje
kusura i muke oko toga, već sam bio okrenut prema
nekim kreativnim oblastima, crtanju ili izradi maketa
kuća. Uglavnom, to što sam ponovo imao radno vreme
učinilo je da manje razmišljam o Manueli. Ostavši bez
nje na neko vreme osetio sam svu težinu one stare
81
Jovo Ilukić
izreke, poznate narodima širom sveta, da čovek ne zna
šta ima sve dok ne izgubi to što ima. Shvatio sam koli-
ko mi Manuela znači i koliko mi je stalo do nje. Činilo
mi se da ni svoju prvu ljubav nisam voleo onoliko ko-
liko volim nju. Imao sam, kao i uvek, prilike da prive-
dem neku maloletnicu kojoj bih se svideo, ali nisam
imao volje za tako nešto. Jednostavno rečeno nijedna
ženska osoba nije me zanimala koliko Manuela. Ono
jeste da bih svaki put kada bih ugledao Vendi osetio
nekakvu nelagodu u stomaku. Sviđala mi se bez obzira
šta mislio o njoj, dok je ona crvenela kad god bi me
ugledala. Nas dvoje odraslih ljudi ponašali smo se kao
deca; i gore od dece. Ako se dvoje ljudi sviđaju jedno
drugom tu ne bi trebalo tražiti ništa loše. Dvoje odra-
slih ljudi, od kojih je jedno okusilo brak, ne bi trebalo
da se majmunišu kao Vendi i ja. Tako mi je prošao ceo
jul i trećina avgusta, a da se nisam ni čuo sa Manuelom.
Polovinom avgusta meseca, zasićen Portugali-
jom, Španijom i Francuskom, otišao sam, ovoga puta
sâm, u hrvatski grad Dubrovnik. Sâm u jednokrevetnoj
hotelskoj sobi, spavam i budim se sâm, odlazim sâm na
doručak i na plažu, na ručak i na večeru odlazim sâm,
uveče sâm izlazim u grad, uvek sâm; ljudi koji su me
mnogo puta videli samog pomislili su da sam budala. I
negde pred kraj letovanja Manuela mi se javila iz mog
stana rekavši mi da joj mnogo nedostajem i da želi što
pre da me vidi. Svaki normalan čovek ostao bi na leto-
vanju do kraja, naročito u ovako lepom gradu kakav je
Dubrovnik, ali ja sam seo u prvi avion za Berlin i vratio
se kući. Bila je već počela školska godina i ja sam sreo
Manuelu, koja je položila popravni ispit bez suvišnih
majčinih maltretiranja, tek trećeg septembarskog dana.
82
 Manuela
Kada je došla kod mene skočila mi je u zagrljaj
kao glavni ženski lik u novoj verziji filma Lolita. Za-
pravo, prizor je bio isti kao scena u filmu sve dotle dok
nisam pokušao da je poljubim, što je ona i ovaj put opet
bespogovorno odbila. Te večeri smo bili sami, jer moji
roditelji bejahu otišli na neki koncert klasične muzike.
Ostadosmo bez odeće, ja joj ljubim grudi i prstima leve
ruke stimulišem joj klitoris, i baš negde usred predigre
oboje čujemo, a i ja to čujem po prvi put, relativno mla-
di bračni par koji stanuje iznad mene, emigranti iz Tur-
ske, kako rade one stvari prilično glasno: muž stenje
kao divlji vepar, dok žena vrišti kao da je kolje čopor
vukova. Isprva smo i Manuela i ja pomislili da nam se
pričinjava. Ali isti zvuci su se iznova i iznova pona-
vljali. Ti ljudi imali su dvoje male dece, sina i kćerku,
oboje mlađe od pet godina. Meni nije jasno gde su im
u tom trenutku bila deca, dok Manuela nije shvatala
zašto žena koja je rodila dvoje dece (i abortirala ko zna
koliko) vrišti dok muž ulazi u nju. Maloletna Manuela,
sa mršavim seksualnim iskustvom, našla se u čudu ka-
da je čula odrasle ljude, par godina starije od mene,
muškarca koji riče i stenje, i ženu koja vrišti. Njihova
ljubavna rika trajala je desetak minuta, sasvim dovolj-
no da i Manuela i ja izgubimo volju za pravim i
istinskim vođenjem ljubavi. Umesto toga skoncentri-
sasmo se na njihovo stenjanje. Na vratima njihovog
stana stoji broj 23. Iz mene kao gejzir počeše da izviru
reči i ja uključih mobilni telefon da ih snimim kako ih
ne bih zaboravio...

TAJNA APARTMANA 23

83
Jovo Ilukić
U jednom smrdljivom gradu, u njegovom
najvećem smradu, bila jedna smrdljiva zgrada, puna
psećeg izmeta otkako njeni stanari razvališe interfon na
ulaznim vratima. U toj zgradi tucali su se i psi i ljudi. I
jedni i drugi tucaše se u tišini. Žene su mazale nokte
dok su im se muževi zavlačili u vagine, a kučke su laja-
le samo pre ili posle parenja.
Ali u apartmanu 23 ima jedna kobila koja je
rodila dvoje dece i pre toga se tucala u tišini, ali odje-
dnom je poblesavila i svake večeri vrišti dok je pose-
ćuje mužev speleolog. Mužić joj stavi penis u vaginu i
oklagiju u anus. “Ah! A-ah! A-a-a-ah!”, odjekuje od
pločica. Deca spavaju i sanjaju kako im tatin penis
satire majku. Kuku njenoj jadi, za šta sve nekim žena-
ma služi vagina. Kad ih sutra susedi vide, vele tiho:
“Nije da se čulo, da tukne... već zaudara, kao višego-
dišnja kaca sa kupusom.” Kad se udala, ležala je na
krevetu kao kravetina, tucala se tiho i gledala u plafon
razmišljajući: “Kad ćemo da okrečimo plafon?” Đak
specijalac, držao je Sadam Husein na pečurki, da se
formira kako treba i da nije preuska. Kuku njoj šta je
ispalo od svega toga...
Mužić joj se dobro snašao, udvostručio je stan,
napravio bračni hram... A predveče baci dečicu na spa-
vanje, te naoštri drobilicu i strvali je u ženicu. Teško
njoj. Je li joj to puče ono debelo crevo što ga je dobro
unovčila? Neuspeli abortusi, sa neostvarenim željama,
da se prošetaju modnim pistama, misle da se samo oni
tucaju i nijedno pašče osim njih. I sam đavo, kad bi se
našao u kupatilu sa njenom jadom, osedeo bi od muke.
Zašta njoj služe ruke? Pa da gurne oklagiju u anus. I da
peva operske arije.
84
 Manuela
Dok se tuca na razmandaljenom krevetu ne vara
mužića. Sad se tuca na mašini za pranje veša. Vara ga
sa oklagijama, te vrišti i od muke pišti. Jedna kučka u
zgradi laje, svakom psu pomalo daje, pa ćuti. A kobila
se dere i prdi, vrišti i smrdi, vagina jedna raspala, kao
da se samo ona tuca i niko drugi na celom svetu.
Ah! A-ah! A-a-a-ah! I-a-a-a! Puče ti vagina
kobilo jedna!

* * *

Manuela nije mogla da dođe do vazduha od

smeha. Bez prestanka se smejala minutima. A onda je
puštala snimak sa mobilnog telefona i smejala se izno-
va i iznova. I nas dvoje smo toliko bili opsednuti tim
događajem da nismo ni primetili koliko brzo prolazi
vreme. Dok smo udarili dlanom o dlan veče se
pretvorilo u noć. Moji roditelji pozvoniše na interfon i
Manu-ela i ja shvatismo da nismo uradili ono zbog
čega smo skinuli svu odeću. Obukli smo se pre nego
što su oni ušli u stan. Nešto kasnije pozvonio je telefon
i Mihaela je zvala Manuelu da ide kući. Ispalo je da
smo neplanirano odložili vođenje ljubavi za neki od
narednih dana.
Ispratio sam Manuelu, po povratku kući preba-
cio snimak sa mobilnog telefona u kompjuter i odštam-
pao ga kao priču. Kada sam je pročitao smejao sam se
sâm mnogo više nego dok sam bio sa Manuelom.
Sutradan sam pomenutu priču ubacio u poštanski san-
dučić emigrantskoj porodici, glavnim likovima priče,
kao i još nekim stanarima. Cela zgrada smejala se mla-
dom bračnom paru sa dvoje dece, uključujući i njihove
85
Jovo Ilukić
zemljake iz Turske. Sve me je to još više nateralo da
istrajem u svojoj odluci da nikada ne postanem otac
dvoje zapostavljene dece i muž žene koja vrišti kao
operska pevačica dok radi stvari koje znaju i psi a da
nikad nisu bili u školi.

86
 XII

Sećam se, dok sam stanovao po učeničkim i

studentskim domovima u Berlinu, da sam bio jedini
stanar koga cimeri nikada nisu gađali papučama dok je
spavao, jer nikad nisam hrkao. Svi moji cimeri zavideli
su mi na tome što mogu da spavam mirno kao beba.
Oni su se pitali da li je moguće da mi je savest toliko
mirna kad mogu tako mirno da spavam, a ja sam se pi-
tao da li uopšte imam savest. Imao je ili nemao, kako je
došla jesen, osušila i oborila lišće sa drveća, a zatim
donela beskrajne dosadne kiše, osetio sam se nekako
beskorisno i beznadežno, i po prvi put u životu osetio
sam nešto što je moglo da se nazove osećanjem krivice.
Odjednom mi je postalo krivo što sam razdevičio sve
one devojčice pre Manuele, a nekako najkrivlje mi je
bilo za Manuelu. U glavi su mi se osvežavale sve njene
slike koje pamtim: Manuela kao beba u kolicima, kao
beba koju majka doji na klupi u gradskom parku, kao
malo nestašno anđeosko dete, kao prelepa devojčica za
koju dok je bila dete nikada ne bih ni pomislio da ću je
odvesti u krevet... Sećam se kako sam je zvao Cvetić i
Anđelčić, ali znam i to da se cveće drži u vazi, a da se
anđeli ne tucaju. Vadilo me je to što sam znao da je bo-
lje što sam mnogim devojčicama bio prvi nego da sam
bio sa samo jednom korišćenom ženom. I tada bih
pomislio na Vendi, koju sam redovno viđao, i koja je
redovno crvenela kad god bi me srela.
Otkako je krenula u novi razred, od samog
početka školske godine Mihaela je terala svoju kćerku
da protiv svoje volje uči hemiju. To nije bilo stoga što
87
Jovo Ilukić
je pala na popravni ispit, ili zato što je letos pobegla
kod oca, da ne bi bila pod majčinom kontrolom, već da
bi njen ljubavnik mogao da kaže ljudima koje poznaju
i on i Mihaela kako drži časove njenoj kćerki i da zato
dolazi u njenu kancelariju. Kad samo pomislim na to
koliko mi je puta baš ona rekla kako je nije briga šta bi-
lo ko misli o njoj, i kako sam ja još uvek nezreo zbog
toga što mi određeni ljudi smetaju, dođe mi da puknem
od smeha. Kakva hipokrizija. Kad god bi njih dve bile
kući rečenica koju je Mihaela najčešće izgovarala bila
je: “Manuela! Uči hemiju!” Manuela mi je više puta re-
kla kako ne može očima da gleda profesora koga ona
dovodi u kancelariju, ali da mora da sluša majku. Pri-
metio sam da je počela da se povlači u sebe. Bila je sve
utučenija. Pitao sam je šta joj je, bio sam uporan, insi-
stirao sam na tome da mi kaže šta je toliko muči i naj-
zad mi je rekla kako se taj profesor nepristojno ponaša
prema njoj kad su sami u Mihaelinoj kancelariji. “U
kom smislu nepristojno?”, bio sam uporan. ”Kad god
radim zadatke iz hemije”, odgovorila mi je, “on mi
blene u grudi misleći da ga ne vidim. Ili mi dobaci da
imam zgodnu zadnjicu.” Rekla mi je da je sve to ispri-
čala majci, ali da joj ona ili nije poverovala, ili joj je
jednostavno bilo svejedno. I ne samo to. Rekla joj je da
i treba da joj dobacuje sve i svašta zbog toga što se
Manuela izazovno oblači i iritira ga svojim izgledom.
To bi značilo ne samo da zna za to, već da takvo njego-
vo ponašanje i odobrava. Dok mi je sve to pričala ose-
ćalo se da nije sve ispričala, da ima još nešto što treba
da mi kaže i, na moje insistiranje, rekla mi je da je
jedanput nenajavljeno naišla u majčinu kancelariju. I
budući da ima ključ od iste, otključala ju je i unutra
88
 Manuela
zatekla Mihaelu i profesora hemije kako rade stvari
koje umeju da rade i psi a da nikad ne idu u školu. Obo-
ma im je povredila ponos i sujetu uverivši se da je
tačno ono što su njihovi poznanici pričali o njima. U
tom trenutku profesor je pocrveneo, a Mihaela joj je
nadmeno rekla kako ona ne zna ništa. E onda je ona po-
vredila Manuelinu sujetu i ona joj je rekla kako već
duže vreme intenzivno vodi ljubav sa mnom i kako nije
tačno da o muško-ženskim odnosima ne zna baš ništa.
Izbila je svađa. Manuela je dobila šamar, a dvoje lju-
bavnika prekinutih u ljubavnoj igri, ili bolje reći u neu-
spelom parenju, obukli su se i bez trunke stida zajedno
verbalno napali moju devojčicu. Mihaela joj isprva nije
poverovala, ali znajući koliko je puta prenoćila kod
mene nije mogla da bude sigurna. Od tog trenutka Mi-
haela je počela da proganja svoju kćerku, da je kinji i
maltretira za najmanju sitnicu. Nisam znao kako da
reagujem na sve ovo. Pitao sam je kako bi bilo da ja po-
razgovaram nasamo sa tim profesorom i objasnim mu
neke stvari, ali ona me je molila da se ne mešam, jer bih
mogao samo da zakomplikujem ionako komplikovanu
situaciju. “Pa kako da rešimo problem?”, postavio sam
joj pitanje na koje nije umela da odgovori. Bilo je više
nego jasno da se Manuela iznenada zatekla u jednoj
nezavidnoj i grubo rečeno bezizlaznoj situaciji. Shvatio
sam da je sve to tačno kad sam je te večeri ispratio kući
i kad je na ulazu u svoju zgradu pozvonila na interfon.
Njena majka ju je hladnokrvno, znajući ko zvoni, pita-
la: “Ko je?” - “Manuela.” - “Koja Manuela?... Ti imaš
svoju kuću. Šta ćeš ovde?” Pauza je kratko trajala, no
dovoljno dugo da se zapitam da li je moguće da se ovo
dešava. Baš u momentu kad joj je otvorila vrata ja sam
89
Jovo Ilukić
se umešao pitavši je kako se to ponaša. “I ti si tu pe-
dofilu!”, dreknula je na mene. Uz pravu bujicu naj-
pogrdnijih reči, koje ne dolikuju ni njenom uzrastu ni
njenom obrazovanju, istresla je veliki deo svojih
frustracija na ljubavnika njene kćerke. Te večeri se uža-
sno ponašala i ponela, i prema Manueli i prema meni,
ali sutradan se ponašala kao da se prethodne večeri
ništa nije dogodilo.
Novonastala situacija u izvesnoj meri se odrazi-
la i na Manuelin i moj ljubavni život. Moja devojčica
postajala je sve manje i manje zainteresovana za našu
intimu, kao žena kojoj je dosadilo da zadovoljava mu-
ža. Naša je veza trajala već više od godinu dana i ušla
je u kritičnu fazu u koju bi možda ušla da nije ni bilo
nekih nepredviđenih okolnosti. U jednom trenutku sam
se čak zapitao da li je moguće da sam izdržao toliko, jer
ni sa jednom devojkom pre nje nisam bio toliko dugo.
Naravno da i dalje nisam mogao da je poljubim, nikako
mi to nije dozvoljavala, samo što je i na ostalu moju
intimu sa kašnjenjem reagovala i bila pomalo odbojna.
Počela je čak i da se zapušta. Nikada se nije šminkala,
posedovala je prirodnu lepotu, ali pri jednom našem
susretu je blago zaudarala na znoj, što sam joj stavio do
znanja i pomalo je uvredio. Činilo mi se kao da se pola-
ko, bez razloga, udaljavamo jedno od drugog. I kad
sam jednom prilikom bio kod nje, sâm sa njom u stanu,
ljubio joj grudi i svlačio gaćice, ona se iznenada trznula
i rekla mi da se obučem i idem kući, jer njena majka
može da naiđe svakog časa. Nisam mogao da shvatim
da smo dotle došli.
Krajem oktobra istekao mi je rad na određeno
vreme, te sam ponovo došao na listu nezaposlenih na
90
 Manuela
državnom Birou za zapošljavanje. Došao je i taj posle-
dnji oktobarski vikend. Poželeo sam da vidim Manuelu
kako bih proveo dan sa njom.Pozvao sam je telefonom
i saznao da je kod oca u Berlinu. I ne samo to. Rekla mi
je da brzo prekinem vezu. Nalazila se u njegovom auto-
mobilu, sa njegovom ženom i njenim sinom iz pret-
hodnog braka. Čuo sam brujanje motora i njegov
autoritativan glas kako je pita ko je zove. Poslušao sam
je i prekinuo vezu. Kad smo se sledeći put sreli bila je
strašno utučena i zaiskrile su joj suze u očima. Kao
prvo, ispričala mi je kako je čula majku i profesora he-
mije da se dogovaraju kako da otruju Manuelinog oca,
njegovu aktuelnu suprugu i njeno dete iz prethodnog
braka, i da je to jedini način da Mihaela dođe do stana
svog bivšeg muža. Za njene motive sam i imao nešto
razumevanja, ali šta je tu imao da se upliće deset go-
dina mlađi profesor, izuzev ako nije nameravao da je
oženi. Kao drugo, pri njenoj poslednjoj poseti ocu Mi-
haela je spremila neke kolače koje je Manuela ponela u
Berlin. Manuelina maćeha i njen sin su ih probali, svi-
deli su im se i sve su ih pojeli. Nakon izvesnog vreme-
na im je pozlilo. Manuelin otac ih je vodio kod lekara,
gde je utvrđeno blaže trovanje nepoznatom supstancom
i penzionisani policajac je shvatio da bivša žena na-
merava da ga otruje. Ali svi dokazi bili su pojedeni.
Manuela je osećala grižu savesti, koja ju je razdirala, i
plakala je u mom naručju kao malo dete. Tešio sam je
rečima, ali od tih reči nije imalo mnogo koristi. Situ-
acija je postala veoma ozbiljna. Manuela nije znala
kako da reaguje, a meni nije dozvoljavala da joj pomo-
gnem na konkretan način. Rastali smo se ispred njene
zgrade, pored interfona i uz Mihaeline zajedljive ko-
91
Jovo Ilukić
mentare i aluzije, ne znajući kad ćemo se sledeći put
videti. Došao je i taj prokleti četvrti kišni novembarski
dan, po svemu nepovoljan po mene, od ponoći do zore,
od neodgledanog porno filma i čežnje za Manuelom,
do snova u kojima sam vodio ljubav sa njenom maj-
kom, i najzad do njenog večernjeg telefonskog poziva
i mog komentara vezanog za poslednje događaje, kao i
moje tvrdnje da ja znam sve o tome, zbog čega ju je
majka udarila pesnicom u glavu i uplakanu je poslala
kod mene. Da li su nam ovo poslednji trenuci?

92
 XIII

Manuela sedi na fotelji u dnevnom boravku i

trese se kao prut. Ja bezuspešno pokušavam da je umi-
rim govoreći joj da nastavnik hemije više neće da je
uznemirava. Oboje sa dozom strepnje iščekujemo dola-
zak njenog oca.
I moji roditelji su uznemireni. Kreću se između
dnevnog boravka i njihove spavaće sobe. Kad odu u
svoju sobu ja grlim Manuelu i šapućem joj nežne reči,
a kad uđu u dnevni boravak zajedno je umirujemo.
Atmosfera je mračna, kao pred ritual žrtvovanja nevi-
nog deteta u satanskom hramu, s tom razlikom što kod
nas niko nije bio nevin.
Zvoni fiksni telefon. Moj otac podiže slušalicu
i čak do dnevnog boravka čuje se histeričan Mihaelin
glas. Preti mom ocu da će nam poslati policiju i to još
više uznemirava Manuelu. Otac joj se civilizovano
obraća trudeći se da joj snizi glas, ali ne uspeva u tome.
- Pošalji policiju! - povika on na kraju i spusti
slušalicu.
Mihaela zove još nekoliko puta. Moj otac se ja-
vlja i njen glas čak iz predsoblja uznemirava Manuelu.
Zvoni i njen mobilni telefon, ona prepoznaje majčin
broj i neće da se javi.
Zvoni interfon. Manuela i ja pomislismo da je
policija. Ona se i dalje trese kao prut. Ja je umirujem.
Moj otac podiže slušalicu, saznaje da je Manuelin otac
ispred zgrade i otvara mu ulazna vrata. Ona i ja se uda-
ljavamo jedno od drugog trudeći se da ostavimo utisak
kako nismo u bliskim odnosima. Njen otac uskoro ulazi
93
Jovo Ilukić
u stan i zatiče uplakanu kćerku. Pozdravlja se sa njom
i sa nama prilično hladno, da ne kažem poslovično, i ti-
me potkrepljuje moj zaključak da se Manuela nalazi na
emotivnoj nuli upravo zato što je roditelji nikada nisu
ni zagrlili niti poljubili.
Moja majka ga nudi kafom i sokovima, a otac
viskijem. On odbija govoreći da žuri i da će da krene u
Berlin čim se odmori, dakle za nekoliko minuta. Manu-
ela crveni u licu i tim svojim gestom otkriva svom ocu
sve o našem odnosu. Pretpostavih da penzionisani bivši
agent Štazija zna sve o nama i zauzeh čvrst stav. Videv-
ši moje ponašanje verovatno mu je sve bilo jasno i ništa
me nije pitao. Raspitivao se kod mog oca o tom nas-
tavniku hemije. Manuela me gleda ispod oka i šalje mi
vizuelne poruke koje ne uspevam da dešifrujem.
Rekavši da ga žena čeka u automobilu na glav-
noj gradskoj ulici, Manuelin otac ustade sa fotelje i
pozdravi se sa nama. Moja majka mu predlaže da pozo-
ve ženu i da posede malo sa nama, ali on odbija govo-
reći da žure kući i da je jako kasno, što je, istini za vo-
lju, bilo potpuno tačno. Manuela ustaje za njim i sa
suzama u očima pozdravlja se sa mnom kao da smo
obični drugovi. Steže mi ruku kao da želi da me zauvek
pamti i ja je čvrsto zagrlih a da njen otac to ne vidi. Ne
verujući da mi se to događa pratih je pogledom sve dok
se nije izgubila između stepenica u hodniku moje zgra-
de. Izađoh na terasu da je još jedanput vidim plašeći se
da je nikada više neću videti.
Ponoć je. Moji roditelji odlaze na spavanje. Ja
sam u dubokoj depresiji. I povrh svega nekoliko minuta
iza ponoći zvoni fiksni telefon. Nekako mi je blizu
kompjutera za kojim sedim i ja brzo podižem slušalicu
94
 Manuela
da mi se roditelji ne probude. Javlja se šef lokalne poli-
cijske stanice sa tvrdnjom da je dobio prijavu na ime
moga oca od Manueline majke, da on ne dozvoljava
njenoj kćerki da ide kući. Zapretio mi je da će mi posla-
ti policijsku patrolu. Bio je užasno drzak i bezobrazan,
i tako sam se i ja poneo prema njemu.
- Daj mi Manuelu! - vikao je u slušalicu.
- Neće da ti se javi! - odgovarao sam ja.
- Zašto neće da se javi?!
- Zato što si govno!
Bez trunke straha rekao sam mu da nije kriv
moj otac, već ja, odnosno da joj ja ne dam da ide kući.
On je besan prekinuo vezu, a ja sam nastavio da u svom
virtualnom svetu, u video igri, ubijam nacrtane poli-
cajce.
Nije prošlo ni tri minuta a na vrata mi je pozvo-
nila policijska patrola. Bili su krajnje drski. Napali su
me kao da sam masovni ubica. Pitali su me gde je Ma-
nuela i ja im odgovorih da sam je gurnuo preko ograde
od terase. Prevrnuli su ceo stan, probudili mi roditelje,
ali nisu našli Manuelu. Moj iznervirani otac im reče da
ju je njen otac nedavno odveo u Berlin i da je sve u
redu. Na brzinu su proverili njegove navode, prosledili
informaciju u stanicu i uskoro dobili potvrdan odgovor.
Znajući me odranije po sitnim prestupima sa maloletni-
cama, i raznoraznim glupostima, verbalno su me napali
kao blesavi govoreći da se ja sprdam sa njima i da mo-
ram da odgovaram za to. Ja im odgovorih da ću uvek
učiniti suprotno od onoga što policija očekuje od mene,
jer ih mrzim iz dna duše. Moj otac se umeša u našu ras-
pravu pokušavajući da ih ubedi da sam ja trenutno
emotivno neuravnotežen i da je najbolje da se ra-
95
Jovo Ilukić
stanemo. Ali oni mi ostaviše poziv da se u ponedeljak
ujutro javim u policijsku stanicu. Na izlasku iz stana ja
nekolicini nacrtanih policajaca u video igri raznesoh
glave iz puške sa snajperom i rekoh im da bih to i njima
uradio kad bih bio siguran da za to neću odgovarati.
Prdnuo sam kao konj kad su izašli iz stana. Oni odoše
besni kao risovi, a ja ostadoh sâm u virtualnom svetu.
Ubio sam na hiljade nacrtanih ljudi za celu noć koju
sam proveo za kompjuterom, ali nisam do kraja iskalio
svoj bes zbog rastanka sa Manuelom pretpostavljajući
da ću se sutradan u Policijskoj stanici izvući kao nebro-
jeno mnogo puta do sada.

96
 XIV

Protekli su dani i sedmice, i još skoro dva mese-

ca. Dočekao sam Božić (koji nisam slavio) i ušao u
Novu 2006. godinu, bez Manuele. Otkako smo se ra-
zišli nisam je više ni čuo ni video. Njen otac se dobro
pobrinuo za sve detalje. Oduzeo joj je stari mobilni te-
lefon, tako da je nisam mogao zvati. Ali ni ona mene
nije zvala sa novog broja. Kako joj je to mogao zabra-
niti?
Mihaela se od rastanka sa kćerkom i incidenta
sa mojom porodicom, koga je sama bezrazložno iza-
zvala, potpuno udaljila od mene i mojih roditelja, kao
da nas nikada nije ni poznavala. Viđali smo se, ali smo
ignorisali jedni druge, što je bilo jako glupo i meni je
teško padalo. Profesor hemije je i dalje svake večeri
odlazio u njenu kancelariju. Ona mu definitivno nije
radila natalnu kartu svake večeri, niti je on njoj držao
časove hemije. Posećivao ju je negde do Nove godine,
kada je otišao u zatvor, iako u suštini to uopšte nije za-
služio. Naime, Manuelina maćeha je odvela kćerku
svog muža kod ginekologa, koji je ustanovio da ona vi-
še nije nevina. Otac i maćeha su je pritegli i ona im je,
u naletu besa i mržnje prema pomenutom profesoru,
odgovorila da ju je silovao majčin ljubavnik. Suđenje
je kratko trajalo. Njena reč protiv njegove, njene dečje
suze i detinjasti nastup protiv njegovog nadmenog pro-
fesorskog ponašanja, kao i pedofilskog dosijea iz sre-
dine iz koje je došao u naš gradić - i nije mu mogao
pomoći ni predsednik države da bi ga spasio zatvora.
Još je i njen otac povukao svoje veze i profesor je ni
97
Jovo Ilukić
kriv ni dužan (ili ipak malo kriv) završio iza brave.
Moram priznati da mi nije bilo baš svejedno kad sam
saznao za sve ovo, ali ponekad mi je bilo baš drago.
Inače sve je ovo saznao moj otac od poznanika iz Mi-
haeline stambene zgrade.
Pao sam u depresiju. Radio sam osam sati
dnevno, ispunjavao svoje obaveze, družio se sa uskim
krugom ljudi... Nisam više slikao; jednostavno nisam
imao inspiraciju. Nikad mi se, osim prvi put sa He-
lenom, nije dogodilo da se silom prilika, ili nečijom
voljom, raziđem sa devojkom. I ovo me je pogodilo vi-
še nego razlaz sa prvom ljubavlju. Navikao sam da po
razlazu sa jednom stupim u vezu sa drugom devojkom,
jer nisam bivao u emotivnoj vezi ni sa jednom od njih,
niti sam ih voleo. Sa Manuelom je očigledno bilo dru-
gačije. Užasno mi je nedostajala. Uhvatio sam sebe u
situaciji da kad se probudim par puta potpuno nesve-
sno i nenamerno izgovorim njeno ime sa velikom
dozom čežnje. Imao sam prilika, kao i ranije, da se
upoznam i zbližim sa nekom devojčicom, ali jedno-
stavno nisam imao nimalo volje za tako nešto. Osim
Manuele, niko mi se nije sviđao. Bez premišljanja sam
odbijao njihov flert i njihova neiskusna nabacivanja.
Nisam mogao da prepoznam samog sebe. Totalno sam
se promenio. Više me nije opterećivao i nimalo zani-
mao svet raznoraznih oblika i boja oko mene, čula uku-
sa i mirisa kao da su mi se isključila, sve je postalo
bezlično i besprizorno, kao kakav stari crno-beli film.
Prestao sam da gledam filmove, i igrane filmove i por-
niće, na Internetu sam u slobodno vreme posećivao
jedino forume na kojima sam se redovno svađao sa
usamljenicima kakav sam i sâm postao. Čak ni muziku
98
 Manuela
više nisam slušao, niti sam gledao televiziju. Uopšte
me nije zanimalo šta se događa oko mene. Po prvi put
ljudi iz mog okruženja mogli su me videti bez devojke.
Uvek su me viđali samog. Viđala me je i Vendi, kojoj
nije bilo jasno zašto sam sâm. Uostalom, ona je (barem
javno) bila sama već godinama. I dalje je crvenela i ne-
normalno se ponašala kad god je prolazila pored mene,
dok sam ja prema njoj ostao “poslovično” hladan. Uop-
šte me nije zanimala.
Krajem zime su me opseli nekakvi iznenadni
košmarni snovi i vizije. Sanjao sam zarubljenu lucifer-
sku piramidu sa poleđine novčanice od jednog ameri-
čkog dolara, sa Luciferovim svevidećim okom u tro-
uglu nad njom kako me napada. Ona se velikom brzi-
nom spušta sa nebeskih visina prema meni. Iz nje
izbijaju munje, koje me gađaju kao da hoće da me
ubiju, dok se niotkuda, takođe iz te piramide, pojavlju-
je pet ljudskih ruku: prva drži pištolj, druga bombu,
treća nož, četvrta časovnik koji mi meri vreme, dok
peta ima kandže kao dinosaurus i njome maše prema
meni. Tlo poda mnom podrhtava kao da je zemljotres,
piramida ispušta glasove nalik na krike i onda čujem
Manuelin glas koji mi kaže: “Mrzim te!... Mrzim te!...”
I dotle uplašen od piramide, koja me napada, sada po-
stajem zabrinut pitajući se da li me Manuela zaista mrzi
i čija je ovo zapravo poruka. Čim se oslobodim straha,
piramida se lagano podigne uvis i nestane u nebeskim
visinama, a na horizontu mi se ukaže Manuelin na-
smejani lik. I tu se obično probudim okupan znojem, sa
strahovitim osećajem zime koja mi struji niz kičmu.
Nisam znao šta da radim. Otišao sam par puta do Ber-
lina, do kraja gde se Manuela preselila. Obigravao sam
99
Jovo Ilukić
oko njene zgrade, bez hrabrosti da pozvonim na
Interfon, ne znajući ko će mi se javiti. Jedanput sam
čak video njenog oca i brzo sam se izvukao odatle da
me ne bi primetio. I ništa nisam mogao da uradim. To
me je dodatno ispunjavalo besom. Bojao sam se da ne
poludim. Nisam se nikome obraćao za pomoć, mada
mislim da je trebalo da odem kod psihologa. Moji rodi-
telji su primetili moje ponašanje. Posebno im je palo u
oči to što već neko vreme nemam devojku. Otac mi je
skrenuo pažnju da muškarac treba i mora da bude sa
ženom, ako misli da ostane normalan, te da Manuela
nije jedina devojka za mene, ali ništa nije postigao.
Videvši da ništa ne pomaže, nekih pola godine nakon
mog rastanka sa Manuelom skupio je hrabrosti da po-
zove telefonom njenog oca. Pitao ga je kako je, šta radi
i, između ostalog, pitao ga za Manuelu. Ja sam pris-
luškivao razgovor na drugom telefonu, siguran da i
Manuela u svom stanu prisluškuje njihov razgovor sa
drugog telefona. Bio je vikend, loše vreme, i ona je bila
kući. Kako smo samo bili blizu jedno drugom, a ipak
tako daleko! Slušao sam njenog oca kako priča neke
gluposti, ali čuo sam i njen dah na slušalici. I u jednom
trenutku čuo sam njen glas kako pita mog oca za mene.
Nisam mogao da odolim. “Manuela, srce moje!”, krik-
nuo sam iz sveg glasa. Zatim sam čuo njenog oca kako
negoduje i pita mog oca šta se događalo između nas
dvoje, pa onda i njenu maćehu kako galami i otima joj
slušalicu, i na kraju Manuelu kako plače. I tu sam bacio
telefon.
Tri dana kasnije dobio sam poziv na mobilni
telefon sa nepoznatog broja. Javio sam se i prepoznao
Manuelin glas. Poludeo sam od sreće. Rekla mi je da je
100
 Manuela
otac u svemu ograničava i sputava, da joj je tek neda-
vno dozvolio da koristi mobilni telefon i da me zato
nije zvala. Razmenili smo par rečenica, na brzaka, po-
što mi je rekla da žuri u školu. Protestovao sam na to
govoreći joj da je nisam čuo pola godine i da nije u re-
du da mi se javlja ovako na brzaka. Kazala mi je koju
školu u Berlinu pohađa, u kojoj je smeni i kad i pod
kojim uslovima je mogu videti. Skrenula mi je pažnju
da njen otac ume da je prati i da otvorim četvore oči
kad budem naišao. U jednom momentu je čak i zapla-
kala rekavši mi da se njene drugarice druže i izlaze, a
da on nju intenzivno drži zatvorenu u kući i prati u sto-
pu. Ništa joj nisam mogao ni reći, ni obećati, niti joj
ikako pomoći. Počeli smo intenzivno da se dopisujemo
i narednih dana smo se nekoliko puta čuli telefonom,
da bismo najzad zakazali sastanak. Toliko sam goreo
od želje da je što pre vidim da sam se bojao kako ću se
pretvoriti u buktinju, prah i pepeo.

101
 XV

Tmuran aprilski dan. Kiša lije kao iz kabla.

Zapravo pada već više od jedne sedmice i užasno me
nervira.
Koračam berlinskim ulicama sa nekim pome-
šanim osećanjima bezvoljnosti i požude, u stvari bez
volje za životom i sa čežnjom za Manuelom. Prolazim
pored ljudi kao pored stubova i gledam kroz ljude kao
kroz staklo. Mislim samo na nju. Razmišljam kako da
se ponašam kad je sretnem.
Za manje od pola sata našao sam se na stanici
gde ona čeka autobus za školu. Stigao sam desetak mi-
nuta pre nego što bi ona trebalo da naiđe. Strahovito
sam se unervozio. Plašim se susreta sa njom. Svi ljudi
oko mene primetiše da sam uznemiren, ali nikoga za to
nije bilo briga.
Odjednom na horizontu ugledah nju. Razdra-
gana je kao i uvek, vesela i puna života. Dugo me nije
primetila. Spazila me je tek na nekih desetak metara
razdaljine od mene i stala na mestu kao ukopana. Na-
smejala se i pitala me: “Šta ćeš ti ovde?” Podsetih je na
naš dogovor da se vidimo i ona tada reče: “A, da.”
Pokušah da je zagrlim, ali ona mi to nije dozvolila. Na-
ravno, ni od poljupca nije bilo govora, kao uostalom ni
dok smo bili zajedno. Pitali smo se, šta, gde, kako, kao
da smo drugovi koji se dugo nisu videli a ne kao ljudi
koji su maltene do juče bili u ljubavi.
Naišao je njen autobus. Svestan sam da imam
tačno pola sata vožnje i isto toliko vremena da raz-
govaram sa njom o čemu god hoću. Ušli smo unutra i
102
 Manuela
seli na slobodna sedišta. Pokušao sam da joj stavim
ruku na ramena, ali ona me je odbila. Pokušao sam da
joj dodirnem kolena, ali ona me je opet odbila. Osećao
sam se kao magarac.
Autobus se probijao kroz ogromnu saobraćajnu
gužvu a mi smo razgovarali o njenim školskim pro-ble-
mima, o njenom ocu, majci, bratu i još koječemu. Ona
me je pitala šta radi njena majka i ja sam joj odgovarao;
razgovarali smo o svemu, samo nismo razgovarali o
nama. U vazduhu između nas osećala se neka težina.
Najzad sam se osmelio da je pitam zašto se tako
ponaša i zašto me uporno odbija. I tada mi je rekla:
“Znaš, ja imam nekog momka.” Zatreslo mi se tlo pod
nogama. Imao sam osećaj da ću samo ja ispasti kroz
prozor autobusa dok će svi drugi ostati u njemu. Možda
je lagala, ali ako i jeste - lagala je samu sebe. “Pa
dobro”, pitao sam je, “jesi li ga ikada poljubila?” -
“Nisam nikada.” - “Pa kako ti je onda momak?” - “Pa
isto kao što si i ti bio.” Ovo me je dotuklo. Više ni reč
nisam progovorio, bez obzira što se ona trudila da vodi
konverzaciju.
Autobus se zaustavio i mi izađosmo na mokre
ulice nedaleko od njene škole. Stali smo jedno kraj
drugog i pogledali se pravo u oči. Ona se nasmejala.
Meni je, pak, iz levog oka potekla suza. Nisam je kon-
trolisao. Ona mi reče da mora u školu i da ne idem za
njom. I ja jednostavno ostadoh sam. Ona ode, a ja je
gledah kako se udaljava od mene i gubi u gužvi svojih
vršnjaka.
Vukao sam se ulicama potpuno slomljen. Na-
kon nekih sat vremena stiže mi poruka na mobilni tele-
fon. Izvadio sam ga iz jakne i pročitao je. Bila je od
103
Jovo Ilukić
Manuele. Glasila je: “Ja mogu da izbrišem sve što se
dogodilo između nas kao da ga nikada nije ni bilo. Sve
veze se jednom moraju završiti. A u stvari to nije ni bila
veza. Nemoj više da me zoveš.” Skamenio sam se.
Bacio sam mobilni telefon u najbližu kantu.
Sklopio sam kišobran i njega bacio u sledeću kantu po-
red koje sam prošao. Kisnuo sam bičevan hladnom pro-
lećnom kišom i šiban vetrom, i za vrlo kratko vreme
bio sam mokar do gole kože.
Potpuno mokar i slomljen seo sam u prvi voz i
otišao kući. Roditelji nisu bili tu. Ne skinuvši mokru
odeću sa sebe uzeo sam očev pištolj i seo na fotelju u
dnevnoj sobi. Prislonio sam ga na slepoočnicu i sa veli-
kim strahom od smrti razmišljao da li da povučem
oroz. Znam da ću pre ili kasnije morati da umrem.
Zašto to ne bi bilo sad? Nije mi krivo ni za šta što sam
učinio, ni za to što Manuela kaže da ima novog momka,
a verovatno laže, ni za to što me više ništa ne zanima.
Krivo mi je što sam možda ostavio pogrešan utisak na
neke ljude.
Ruka mi zadrhta, koliko od duševnog bola to-
liko i od straha. U deliću sekunde osetih kako mi kaži-
prst povlači oroz. Začuh pucanj, osetih oštar bol u sle-
poočnici i takođe osetih kako mi se moždana masa
prosipa iz glave. Svi mišići u telu mi se napregnuše, a
srce kao da hoće da mi iskoči iz grudnog koša.
Osetih kako svi bolovi nestaju i kako uopšte ne
dišem. Zaprepastih se kad ispod sebe videh svoje beži-
votno telo. Lebdim nad njim. Šta sam ja?
Osetih samo hladan vetar kako mi duva u lice. I
ne prestaje. Ne mogu da mrdnem. Jasno percepiram
nešto što mi liči na astralno telo, ali ne mogu da ga
104
 Manuela
kontrolišem. I ono poče da se raspada i rasipa, kao živa
kada se prospe na pód. Zašto sam uopšte postojao?
Hladan vetar ne prestaje. Ali do mene donosi
Manuelin glas koji me zove po imenu: “Jozef!... Jo-
zef!...” Sve se pretvara u mrak, ali i dalje čujem njen
glas, koji se ponavlja iznova i iznova.

2007/08.

105
 BELEŠKA O PISCU

Jovo Ilukić pao je po ko zna koji put u materi-

jalni svet 20. aprila 1976. godine. U rodnom Aranđe-
lovcu završio je osnovnu, a u Beogradu Građevinsku
tehničku školu. Slede neuspešne studije arhitekture,
koje prekidaju stalni protesti 90-tih godina prošlog
veka i rat na Kosovu.
Od rane mladosti družio se s tabuisanom lite-
raturom. Svoje misli je oduvek pretakao u stihove. I
danas piše poeziju.
Objavio je sledeće romane: “Lađa u boci”
(Sfairos, Zemun 2002); “Trostruka zavera” (Sfairos,
Zemun 2003); “Ana Marija me je ludo volela” (Knji-
ževna omladina Srbije, Beograd 2005); “Luciferov
apostol” (Književna omladina Srbije, Beograd 2006);
kao i knjigu misaone proze “Liber Lucis” (Omega,
Beograd 2007).
Jovo Ilukić je urbani momak, ali mnogo voli
prirodu, starine, klasičnu muziku i ekstremne sportove
kao što je alpinizam. Bavi se i slikanjem psihotičnih
kompozicija u stilu Pitera Brojgela i Vilijama Blejka.
Po njegovom prvom romanu reditelj Miloš
Radović napisao je scenario i snimio film “Pad u raj”.
“Manuela” je njegova šesta objavljena knjiga.

106
 JOVO ILUKIĆ
MANUELA

Izdavač
Autor
https://www.jovoilukic.webs.com
https://www.facebook.com/Jovo.Ilukic.33

Urednik
Magdalena Latin

Dizajn korica
Filip Tanović i Jovo Ilukić

Kompjuterska obrada teksta

Jovo Ilukić

Tiraž
500 primeraka

Štampa
“Ajkula” Beograd

BEOGRAD 2017.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ИЛУКИЋ, Јово, 1976-

Manuela / Jovo Ilukić. - Beograd :
J. Ilukić, 2017 (Beograd :
Ajkula). - 106 str. ; 21 cm

Tiraž 500. - Beleška o piscu: str. 106.

ISBN 978-86-910481-1-2

COBISS.SR-ID 252686092