STATUS QUO

JOVO ILUKIĆ

STATUS QUO

Beograd 2018.
 Fotografija na poleđini knjige:
Jovo Ilukić, Firenca, jesen 2017.
 * * *

Pokretačka energija univerzuma kreće se brže

od svetlosti, rušeći pri tom sve pred sobom. Ona se bori
protiv postojećeg poretka stvari, želeći da zbriše sve što
postoji, sve ono što je nekada sagradila.
Dole održavanje postojećeg poretka stvari. Ži-
vela pokretačka energija univerzuma.

* * *

Jedanput sam u jednom hramu, na zidu, sasvim

slučajno, ugledao Rodenovog Mislioca, koga nikad do
tada nisam primećivao. Cela je slika bila uokvirena
znakovima Zodijaka, a sâm Mislilac izgledao mi je
tako stvaran, kao da sedi na kamenu, tu, nedaleko od
mene, ili kao da je, u najmanju ruku, bio skulptura a ne
slika.
Ne obraćajući pažnju na to šta se događa oko
mene, zaneseno sam posmatrao konture njegovog tela i
zamišljeni izraz njegovog lica. Bio je nag, kao pra-
čovek koji je, umoran od napornog lova, seo da se
odmori. Ali pračovek nikada ne bi mogao biti ovako
duboko zamišljen.
Povijene noge u potkolenici i njegova polusa-
vijena leđa govore da je on doista čovek koga je fizički
rad umorio; jaki mišići na rukama, nogama i po celom
telu potvrđuju da mu nijedan fizički posao nije stran; a
umorna glava koju je naslonio na jaku i čvrstu ruku
puna je misli.
Pokušao sam da proniknem u njegova razmi-
šljanja. Interesovalo me je da li se pita ko je zapravo
5
Jovo Ilukić
on, odakle je došao tu gde se sada nalazi, zašto je tu
došao i gde će otići odatle. Svestan je prolaznosti svega
što ga okružuje, zna da ga kao neminovnost čeka smrt
i to bolno saznanje njegov um ispunjava strahom. Smrt
je za njega kraj, ali on nije siguran da li je to apsolutni
kraj ili se iza tog kraja krije neki novi početak. I baš
zbog toga, što ne poznaje kraj, on ne želi novi početak.
Njegov životni moto glasi: naporno raditi da bi se što
duže održalo postojeće stanje.
A zašto ga ne bi promenio? Zato što još nije
dovoljno samosvestan, pošto sedi na običnom kamenu.
Kad bude seo na kocku, tek tada će biti dovoljno samo-
svestan i sposoban za to da promeni svoje sadašnje,
nimalo zavidno, duhovno stanje.

* * *

O bože, kako je težak pád. To mogu znati samo

oni koji se sećaju svega onoga što su nekad davno po
prvi put osetili: božanske visine, svetlost i ogroman,
beskrajan prostor kroz koji struje, kao probuđeni biljni
sokovi u proleće, duše blaženih, zamenili smo čvrstim
tlom pod ranjavim, žuljavim nogama, sebičnošću,
blatom i primitivizmom.
Kao jabuka koja pada sa otežale i ostalim
jabukama okićene grane, brzo, na zemlju o koju će se
razbiti, tako smo i mi nekada pali, brzo - premda se to
nama činilo kao čitava večnost - na čvrstu zemlju o ko-
ju su se razbila sva naša sećanja.
Jabuke su pale i razbile se. Iz njihovih humki
niklo je drveće čiji će se cvetovi pretvoriti u jabuke,
koje će takođe pasti na zemlju i razbiti se.
6
 Status quo
Bolje je onim jabukama koje su se osušile na
granama nego onima koje su svoje seme prosule po
blatu. Bolje je onima na visini, jer njihov kraj - a sve
što ima početak ima i kraj - nije težak nikome do njima
samima. Bolje je patiti sam, nego prenositi patnju na
druge i umnožavati pád.
O bože, kako je težak pád.

* * *

Ponekad je zaista neophodno da jedni umru da

bi drugi živeli. Klice života puštaju debelo i duboko
korenje čak i tamo gde ih niko ne bi očekivao.
Pokraj jednog starog planinskog puta, u gustoj
letnjoj travi, ležao je ustreljeni golub, pogleda upe-
renog ka nebu, po čijem je beskrajnom plavom pros-
transtvu nekad slobodno i bezbrižno leteo. Kroz nje-
gove prazne očne duplje mogla se, kao kroz dva poha-
bana prozorska rama, videti zelena trava puna insekata.
Iz prostrelne rane na njegovim grudima kotrljala se
nizbrdo, kao Sizifov kamen, prava pravcata lopta malih
i velikih sluzavih crva.
Jureći svoje parče trulog mesa, bespomoćni crvi
pojedoše sve: od njihove gozbe ostadoše samo kosti i
prljavo perje.
Na ljigavu i rasplinulu hrpu crva sleteše dve
velike bube, da bi se parile. Mužjak nije imao potrebe
da ženki na poklon donese crva, ona ga je sama ulovi-
la.
Ponekad je zaista neophodno da jedni umru da
bi drugi živeli.

7
Jovo Ilukić
* * *

Kroz moju ulicu upravo prođoše tri najlepše

Novosađanke. Napucane, doterane, ma pomislio bi
čovek da uopšte ne idu u klonju. Istina, čuvaju se od
vetra, da im ne oduva kilogram šminke sa lica. Izašle
same u grad, da ulove nekog bogatuna, i same se
vraćaju, jer nisu nikoga ulovile. Izgledaju kao da su
izašle iz nekog Madoninog spota. Budući da nikada
nisu izašle iz Srbije, odnosno išle u inostranstvo,
naivno misle da se ljudi na zapadu oblače kao u
muzičkim spotovima. Spolja gladac a unutra jadac.
Digle nos i glavu u nebo, vide sve ljude po terasama, a
ne vide nikoga na ulici, dok nosem rasteruju oblake.
Broje oprane gaće i majice na žici, a sudaraju se sa pro-
laznicima. I još im viču: „Šta nas diraš bre?! Mi smo
poštene devojke!“ Svi muškarci bulje u njih i proklinju
prirodu što im nije podarila tri čolda, jer bi se sva tri
ukrutila... I to je otprilike sve što misle o njima...

* * *

Istorija se ponavlja čak i u snovima. Toliko po-

znat ambijent. Da li je to zato što sam nekada davno, u
nekom od prošlih života, namerno ili nenamerno, bio
umešan u sve to, ili pak zato što puno razmišljam o
tome tek, nađoh se u omanjoj grupi logoraša koje
obesni esesovci dovukoše u konclogor. Sledi pedantno
pretresanje i oduzimanje svih naših stvari, a potom
razdvajanje na ove i one, odnosno na sposobne i
nesposobne. Među prisutnima sam prepoznao i neke
ljude iz školskih dana. Stražar u crnoj uniformi viče da
8
 Status quo
će se samo svaki drugi izvući, dakle živeti duže od
godinu dana. Osetih takmičarski duh, kao u školi; pože-
leh isto što i oni - da umrem posle njih. Najednom sve
počinje da se ubrzava. Surovo kažnjavanje zatvorenika
(zbog toga što su se slučajno rodili kao pripadnici
nekog naroda) i iživljavanje nad njima u dvorištu. Bosi
ljudi primorani su da trče u krug po oštrim, sitnim
kamenčićima. I ja sam među njima. Sve vreme muči
me meni nepoznato osećanje krivice, kao da sam baš ja
inicirao sav ovaj progon. Ljudi se sapliću, padaju jedan
preko drugog, kukaju, plaču na sav glas, proklinju
svoje majke i dan kad su se rodili... Gazim ih, kao da su
bube a ne ljudi. Zaokuplja me samo jedna misao: šta ću
ja ovde? I kao odgovor na ovo veoma smisleno pitanje,
budući da meni ovde nije mesto čak i da sam živeo u to
vreme, odnekuda se pojavljuje neki oficir i zove me po
imenu. Odvojivši me od ostalih, povede me u neku lepu
salonsku prostoriju i kad uđoh u nju osetih kako ležim
u svom krevetu.

* * *

Oni koji misle da me dobro poznaju ubeđeni su

da mrzim ljude. Ali ja volim decu. A zar oni nisu mali
ljudi?
Jedanput sam, prolazeći pored jedne osnovne
škole, u uglu školskog dvorišta, ugledao jednog malog,
usamljenog dečaka. Usporio sam kako bih ga bolje
osmotrio. On mi se u tom trenutku isplazio i zavrištao
najjače što je mogao. Nasmejao sam se. Mali ekscen-
trik, bio je isti kao i ja u njegovim godinama.
Nije dobro to što društvo podvaja male ljude na
9
Jovo Ilukić
“dobre” i “nedobre”, i što mnoge primorava da budu
usamljeni; takvi kasnije postaju psihopate. Sa druge
strane, pak, nije loše ako se ti mali ekscentrici sami
odvajaju; oni će sutra sasvim sigurno postati umetnici.

* * *

Hladan januarski dan. Stojim sâm na jednoj

kamenoj terasi stare tvrđave, iznad Zoološkog vrta, i
kao neki slepi putnik posmatram desetak najbližih
kaveza, životinje u njima i malobrojne ljude koji su im
po ovoj zimi došli u posetu.
Kavezi su uski, niski, u svakome do zida stoji
po jedna polutrula drvena klupa i nedaleko od nje malo
betonsko korito do pola ispunjeno vodom, čija se
površina pretvorila u tanak ali čvrst led, a u sredini po
komad trulog, oglodanog mesa. Ostali prostor, koji je
za njegove stanare ceo svet, lavovima treba da bude
zamena za Afriku, a tigrovima za Indiju.
Iz daljine, brojni životinjski urlici i krici meša-
ju se i kao reke koje se ulivaju u jednu veliku reku do-
piru do mene kao jedan veliki urlik, jasno pokazujući
sav očaj onih koji ih ispuštaju.
Ali hrabri i nesalomivi kraljevi životinja iz
afričkih savana, kao i krvoločni carevi indijskih prašu-
ma, dostojanstveno šetaju svojim kavezima, u krug,
ponekad se penju na klupe ili se češu o njih, gazeći led,
i nezainteresovano prolazeći pored svog davnog obro-
ka, i ravnodušno posmatraju svoje posetioce. A oni za-
stajkuju pored kavezâ, prave ružne grimase na svojim
još ružnijim licima, kinje ih i izazivaju. Jedan stariji
čovek ispružio je svoj dugi kišobran prema kavezu u
10
 Status quo
kome je šetao lav - to što je bio stariji, sa sedom kosom
ispod velikog zimskog šešira, bilo je posebno porazno
- i udario ga po njušci. Lav je zarežao, prvo bolno, a
zatim ljutito i besno, ali na njegov bol i bes, osim par
zlobnih posetilaca koji su se cerili, niko nije obraćao
pažnju.
Najpre niz kičmu, a zatim i kroz celo telo,
prostruja mi gnev; poželeo sam da skočim dole, srušim
rešetke, oslobodim lava i omogućim mu osvetu. Ili još
bolje: da srušim sve rešetke i oslobodim sve životinje.
Umesto toga, napustih ovo prokleto mesto raz-
mišljajući usput: kako smo mi ljudi bedna stvorenja,
bednija od onih prema kojima se ovako surovo po-
našamo, koja zatvaramo u male, rešetkama ograđene
svetove, hiljadama kilometara daleko od njihovih
zavičaja, dovodimo ih iz toplih krajeva u ovaj led i
sneg samo zato da bismo se iživljavali nad njima; zato
se i mi zatvaramo u svoje svetove i sukobljavamo jedni
sa drugima. Napredak čovečanstva, između ostalog,
zavisi i od našeg odnosa prema živim bićima koja nas
okružuju, a prema kojima se, uglavnom, ponašamo kao
prema stvarima, ili i sami postajemo zveri, budući da se
hranimo njihovim mesom (čast izuzecima, nama ve-
ganima).
Zatim pomislih kako smo i mi zatvoreni u jedan
veliki planetarni kavez koji nikako ne možemo da
napustimo, pa čak ni da pređemo u neki drugi kavez.
Ali svi smo mi svojevoljno sišli u njega, i iznad nas
nema nikoga ko bi nas kinjio i maltretirao onako kako
to mi činimo sa onima koje smo debelim rešetkama
ogradili jedne od drugih i zatvorili ih u bedne svetove.

11
Jovo Ilukić
* * *

Nešto sam noćas razmišljao o tome da je Homer

pisao Ilijadu i Odiseju pre oko 3500 godina i mi još
uvek znamo za njega i njegova dela. Nešto mislim da
za jedno 1500 godina za njega niko neće znati.
Japanski šintoistički mudraci su uvereni da je
5000 godina optimalno vreme ne samo da nestane
prašina sa nečijih kostiju, već i da prestane sećanje na
sva njegova dela ma koliko ona velika bila.
Ne postoje „veliki“ i „mali“ ljudi. Svi smo sa-
mo ljudi. Homo tamen. I svi smo uvek na gubitku.
I ne mogu a da ovom prilikom ne citiram sti-
hove iz Kurana, ja, nevernik ali ne i bezbožnik, jer nije
isto biti vernik i biti lakoveran, u slavu ljudske prolaz-
nosti i u čast jednom muslimanu koji mi je jednom pri-
likom spasao život:

„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero
I ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i
noć
I sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra
I zoru kad zabijeli;
Pozivam za svjedoka sudnji dan,
I dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme,
Početak i svršetak svega -
Da je svaki čovjek uvijek na gubitku.“

12
 Status quo
* * *

Kako rešiti problem sa vremenom i prostorom?

Ili obrnuto - sa prostorom i vremenom?
Savijanje prostora i vremena odvija se na
najčudnije moguće načine i može se, pored ostalog,
izmeriti i određenim fluidima, odnosno telesnim teku-
ćinama. Kako? Pa lako.
Kada neko putuje u inostranstvo, pa mu se pri-
piški od uzbuđenja, on mora prvi da izađe iz autobusa
(ili kakvog drugog prevoznog sredstva), te da bude prvi
putnik, odnosno turista, koji će da piša u inostranstvu.
Zapišavanje tuđe teritorije može biti i znak osvajanja
od strane čolda, ali i znak da čovek koji radi tako nešto
može biti i čovek i pas istovremeno. To vam je to što se
tiče prostora.
Sa vremenom stvari stoje drugačije. Ono pro-
leće pored nas a da ga i ne primetimo.
Ima ljudi koji su navikli da kao ritual prethod-
nom danu prinesu žrtvu u vidu mokrenja tačno u 03:00.
Ali šta se događa kad vreme krajem oktobra
bude vraćeno jedan sat unazad? A borac protiv vremena
ne može da izdrži, pa se nađe u dilemi: da li da mokri
u gaće ili da čeka sat vremena; ili pak da dubi na glavi
i vrati mokraću ka gore? U mozak?
A šta se događa kad krajem marta vreme bude
pomereno jedan sat unapred? Onda mora da piša i ako
ga ne tera. E, tu na scenu stupaju one zalihe iz mozga,
iz oktobra, pa se nekako transportuju u mokraćnu kesu
i izbacuju vani.
Zahvalno je biti borac protiv relativnosti pro-
stora i vremena. Daleko je gore biti borac protiv kana-
13
Jovo Ilukić
lizacije. Na žalost, neki vole kanalizaciju onoliko koli-
ko muva voli defekaciju. A što se namnožilo boraca
protiv kanalizacije, da se više ne može stići (ni pros-
torno a ni vremenski) da se ištampaju silne plakete za
sve veći broj boraca i prvoboraca.
E, sad, bez obzira za šta se borite, i protiv čega
se borite, znajte da nikada niste sami u toj vašoj borbi.
Uvek imate i uvek ćete imati saborce.
Živi bili.

* * *

U jednoj prodavnici zdrave hrane neke dve

žene pre mene kupile vruć hleb u pekari i pokazuju je
trgovkinji, a njoj „teče voda na usta“. Ja im lepo rekoh
kako je hleb pun glutena, da ne kažem lepka, da je pre
100 ili 150 godina mogao da se jede bez ikakvog stra-
ha, jer se tada u žitaricama nalazilo maksimalno 7%
glutena, a da ga danas ima preko 82%. Ali ne vredi. Sve
tri ostadoše pri stavu da vole da uživaju u žderanju
svega i svačega, pa makar to bilo i opasno po zdravlje.
Pitao sam ih da li konzumiraju lekove. Njihov odgovor
je bio potvrdan. Ništa, ostavio sam ih neka uživaju u
lekovima, ne pitajući ih šta će da rade kad uskoro nas-
tupi nestašica lekova. Šta da radim kad nisam kompa-
tibilan sa ljudima? Neću da radim ono što radi većina i
neću da se hranim onako kako to radi većina ljudi. Šta
će oni, funkcionišu na dve ili maksimalno tri donje
čakre, kao sve četvoronožne životinje... uživaju u svetu
čula, jer jedino im to preostaje... neka ih, nije im još
mnogo preostalo...

14
 Status quo
* * *

Geljko Kantić, veliki majstor Reda hemoroida.

Prvo se svi članovi isprde, a onda se peva himna...

Karali smo majstor hemoroida,

pa je ostao bez očinjeg vida.

Sad čoldo nosi sočiva kontaktna,

i veštačke zubiće, dva od njih su zlatna.

I sve vreme menja boju,

crven, zelen, pa sad plav,
nataknut na čolda ne izgleda zdrav.

Na njegovom licu vidim bol i nimalo sreće,

izgleda da na kurcu on umreće.

Ojha.

* * *

Danas sam razgovarao sa nekim prijateljima

kad je pored nas prošao neki pas, a dunuo topao pove-
tarac, i jedan od nas trojice je rekao da psi najčešće
umiru od kostobolje, što je uglavnom prouzrokovano
hladnoćom. I onda je onaj drugi izgovorio dve rečenice
koje su me oduševile. Parafraziraću ga:
„Neka vlasnik psa hrani psa hranom koju on
jede - i od iste bolesti umreće i on i pas. A ako se vlas-
nik psa hrani kao pas - nikad mu ništa neće faliti.“
Duboko sam se zamislio nad ovim. I još uvek
15
Jovo Ilukić
nemam svoj stav po ovom pitanju. Ima logike. Prirodni
zakon je sve. Ljudi su ništa.

* * *

Danas je bio težak, nikakav dan. Počeo je sa

zavesom od chemtrails-a, koji su sakrili izlazak Sunca
u toj meri da je izgledalo kao lampion više od sat vre-
mena nakon izlaska. I ljudi i životinje su bili pospani i
nikakvi. Deca su ceo dan bila nervozna, jer uskoro
kreću u školu.
I možda baš zato, danas popodne, neki klinci iz
mog kraja, oni najgori, kakav sam i ja bio nekada, koji
dok naprave jedan korak već su smislili dve pizdarije
koje će počiniti, a kako naprave drugi korak već smi-
šljaju treću pizdariju, koje dobro znam, ugledaše neku
mačku lutalicu, slobodnu životinju, nesterilisanu kao
njeni rođaci koje ljudi drže u zarobljeništvu kao kućne
ljubimce, kako se popela na kontejner. I oni brže bolje
dotrče do kontejnera i još brže ga zatvore. I onda se
udalje da vide šta će se dogoditi. Nisam ih hteo odati
susetkinji mojih godina, koja izgleda kao da ima 50 i
više, jer su je pregazili i muž, i deca, i sve životne
nevolje, koja je izašla da baci smeće. Smejali smo se i
oni i ja. I sad mi je smešno. Otvori ona kontejner, a
mačka iskoči vani i bukvalno joj preleti preko glave
glasno i histerično mjaučući. Kad je tada nije strefio
infarkt miokarda - neće nikada. I oni se odvale od sme-
ha. Ona ih ispsova i to je bilo to.
Malo dalje odatle, majka stoji pored kolica u
kojima leži muška beba, a pored nje otac drži žensko
dete koje istresa creva ispred zgrade, bukvalno nasred
16
 Status quo
ulice, na najuređeniji travnjak u kraju. Znam ko ga
održava i znam da će popizdeti kad vidi kaku. Budući
da se cela porodica nezdravo hrani, što se može videti
po proizvodu njenih creva, čovek koji se trudi da trav-
njak održi lepim i zelenim i po ovoj suši pomisliće da
je to uradio neki pas lutalica. A malo dalje odatle, na
terasi kafića koji se nalazi tik pored ulice, gde stalno
prolaze automobili i biciklisti, ovi prvi izbacuju izdu-
vne gasove a ovi drugi prde iz inata posetiocima kad
prođu pored kafića, sede neke mlade ženske sa samo
jednim muškarcem među njima. Mogu zamisliti kako
oni prazne creva kad ih potera, i koliko su bolesni, što
im se vidi na licima punim robovskih pirsinga i još
robovskijih tetovaža. Život je teško sranje... Taedium
vitae...

* * *

Danas sam video neko usamljeno mače,

odbačeno, gladno, prljavo od ulice, od ulične prašine,
verovatno teško bolesno, mjauče i od bola i od zime,
gledajući pri tom sve prolaznike pravo u oči, očekujući
da mu pomognu. Zapitao sam se da li je moguće da
mače zna da su oči ogledalo duše.

* * *

Ubistvo iz milosrđa. Nešto za čim čeznem, kao

za istinom. Zamišljam nekakvu bolničku prostoriju,
nalik na luksuzni hotelski apartman, veliko platno na
kome gledam film koji izgleda kao putopis iz prirode,
sa pejzažima. Dolazi medicinska sestra i daje mi injek-
17
Jovo Ilukić
ciju, a onda pušta Bahovu “Ariju u G Molu”; i ja se
bezbolno i potpuno smireno opraštam od ovog surovog
i odvratnog sveta.
Postoje ljudi koji su neizlečivo bolesni, bilo od
neke teške duševne bolesti, bilo od raka, side ili neke
druge teške fizičke bolesti, gde svaki dan života pred-
stavlja samo besmislenu patnju; ti bi ljudi više od svega
voleli da umru. Uspavljivanje životinja se primenjuje u
mnogim zemljama širom sveta. Ljudi bi to učinili za
četvoronožnu životinju, ali ne i za čoveka. Kako je to
surovo!

* * *

Dve mlade Užičanke (reklo bi se da su sestre)

prodaju grožđe na Futoškoj pijaci. Ove naše uštirkane
gospođice/gospođe, bolesne svaštožderke/kurožderke,
što gutaju GMO kobasice, salame, čvarke i paštete od
svinjskih creva i tumora (na šta pišam), i proždiru
industrijsko GMO mleko puno kravlje krvi i gnoja (u
šta pišam), rekle bi da su seljanke i verovatno bi ih
uvredile kad bi komunicirale sa njima. Iz aviona se vidi
da su zdrave kao dren, jer imaju prirodno rumene obra-
ze, što je danas retko videti u žena, i ne koriste šminku.
I ja im kažem da mi spakuju grožđe za 300 dinara,
kombinovano belo i crno, jer u narednih dva-tri dana
od voća jedem samo grožđe. I ona mlađa se zbuni i
spakuje mi gomilu, za više od 500 dinara. Na to će joj
sestra, i njoj a i meni: “Ona misli da i ona ide zajedno
sa grožđem.” Nasmejah se. A ona je blago klepi šakom
po nosu. Kako da se ne nasmeješ? Volim odlazak na
pijacu u nedelju pre podne i više volim zdrave seljanke
18
 Status quo
od bolesnih uštirkanih gospođica/gospođa GMO svaš-
tožderki/kurožderki. Ojha.

* * *

Dobar dan svima; i muškima, i ženskima. Šta

ima?
Moji preci su slavili svetog Stefana. Tako je
bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova
vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i
svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na
crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavni-
ka u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa neko-
liko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u
Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pra-
dedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su
dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda,
uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego
su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa ja-
panskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egej-
sko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku
dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle
železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na
bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao
priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom
veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli
postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na ko-
njima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao
19
Jovo Ilukić
inkarnacija tih ratnika, kojima se divio još od malih
nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci,
niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi
poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sops-
tvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni.
Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domo-
vinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika
dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele
su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine
padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu
mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski
mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana.
Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i
srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači
apokalipse, kojima ga je baba nekada plašila čitajući
mu jevrejske bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako
ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naro-
da na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku
koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako
japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i
u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov
kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj
sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po
povratku u Crnu Goru ispevana jedna guslarska pesma,
koja se završava ovako nekako: „...ej pade glava silnog
samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha!
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio
od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japan-
ske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja
20
 Status quo
sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao
samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i
ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i
sklekove na dva prsta, kao oni... i svršim više od sedam
puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti
samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam
Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete, ili vam je sve ovo u „smara“
fazonu, zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he.
Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti
samudajc ili samujajc, po vašem izboru.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti
junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip
čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se
stidimo svojih predaka.
Ali ovo ne može reći masa ljudi oko mene za
sebe i svoje pretke. Imam jedan mali dokaz za ovu
tvrdnju.
U Dunavskom parku u Novom Sadu, u toplo
majsko veče jedne godine, pet huligana stoji pored je-
zera i maltretira labudove. I najednom jedan labud izle-
će iz vode na obalu, širi krila, nasrće na svu petoricu -
i rasteruje ih kao soko golubove. A ja se zapitah gde to
nestadoše potomci hajduka, uskoka, Solunaca, četnika
i partizana, a bogomi i Atile Biča božjeg. Rastera ih
jedan jedini labud! Nemaju muda da se brane od labu-
da. A prvi su ga dirali.
Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo
sačuvati drugoga od sebe. Junaštvo je nužno zlo koje je
naturio neprijatelj. Junaštvo može da obruka čojstvo,
ali čojstvo junaštvo nigda.
Hmmm... Ne znam na čiju bi se stranu trebalo
21
Jovo Ilukić
staviti u ovom incidentu. Da li zastupati pet huligana ili
labuda? Ili čuvati svoja muda? Odlučio sam se za ovo
poslednje. I nisam pogrešio. Rasteravši ih, labud se
vratio u jezero. Pokazao je da ima više čojstva i junaš-
tva od huligana.
Nekoliko godina kasnije neki ljudi su ubili
mužjaka i mlade labudove, a ženku su odneli iz parka,
i pomenuti park ostao je bez labudova. Tuga.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili
tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas te-
ško da će da skonta bilo šta od ovoga...

* * *

Sinoć kasno jedan moj drug i ja vraćamo se iz

jednog lokala i na uglu dva bulevara nailazimo na dve
narkomanke; odmah se vidi da su narkomanke. Po
ovako toploj večeri nose neke ružne kape, oči im se
nadule, lica podbula. Nešto razgovaraju odvratnim
muškobanjastim glasovima i zvuče kao besni psi kad
reže. Ugledavši nas dvojicu, baciše oko na nas i prvo
nas zapitaše koliko ima sati. Ja im nezainteresovano
odgovorih. Kad ona druga pita imamo li cigaretu. I moj
drug im kaže da će im dati kutiju cigareta ako mu po-
puše. I one se nasmejaše i složiše bez premišljanja.
Mislio sam da se šale. Međutim...
Odemo iza najvećeg gradilišta u gradu, neza-
vršene poslovne zgrade od osam-devet spratova sa koje
odjekuju zvuci građevinskih radova iz treće smene, one
čučnuše i zatražiše da nam popuše. Moj drug im poka-
za kutiju cigareta i izvadi čolda. Ona starija se baci na
posao. Nisam mogao da verujem. Ona druga se ponudi
22
 Status quo
meni. Nisam pristao, samo izvadih telefon i počeh da
snimam. Ona se naljuti i ode kod njega, te se obe baciše
na posao. Ispušiše mu ga njih dve za desetak minuta, on
im dade obećanu paklicu cigareta, a ja im dadoh dva
puta po pedeset dinara za to što sam ih snimao. A danas
očekujem da mi se drug javi i kaže kako je, u najboljoj
varijanti, navukao triper.

* * *

Svuda oko nas su falusni simboli. Ima ih u svim

religijama, čak i tamo gde biste se najmanje nadali da
ćete ih videti. Ali to je duga priča. Recimo, Titova
štafeta mladosti bila je napravljena u obliku gigantskog
penisa. Tako se drug Tito rugao celoj svojoj bivšoj
državi, kao i bratstvu i jedinstvu naših naroda i narod-
nosti. Ali u novije vreme svi mi pomalo pijemo običnu
ili mineralnu vodu, gazirane ili negazirane sokove -
verovali ili ne - pravo iz čolda. Većina boca je dizajni-
rana tako da liče na penis, sa vrlo izraženim glavićem.

* * *

Nešto se pitam zašto je Hamlet poludeo. I nešto

mi se pričinjava da je neka žena otrovala njegovog oca.
Zapravo, pretpostavljam da je on, iskravši se iz svoje
kraljevske postelje, otišao kod neke dvorske dame, ili
„dame“, i bacio se na cununglingus. A ona je bila deo
zavere da se otruje kralj i namazala je polne uređaje
nekim naročitim napitkom. Pa kad je on počeo da je
liže iz vagine su joj izlazili mehurići. I što su više
izlazili - on joj je sve više lizao i gutao ih, i tako sve
23
Jovo Ilukić
dok se nije otrovao. A onda je Hamlet čuo da su mu
otrovali oca i totalno je pukao. Samo što nije znao kako
su ga otrovali, jer da je znao nikada više ne bi lizao
nekoj ženi. I ne samo to. Mučila bi ga misao da li treba
da je oliže, obliže ili poliže. Tako je i nastala ona
čuvena rečenica: „To be or not to be? That is a ques-
tion.“ I posle više vekova za sve ovo je saznao poznati
britanski filozof Frensis Bekon i napisao čuvenu dramu
„Hamlet“, pod pseudonimom Viljem Šekspir. Čiča mi-
ča i gotova priča.

* * *

U evropskim crkvama (bez obzira da li su

katoličke, protestantske ili pravoslavne), pali se tamjan.
Isto se radi i u dalekoistočnim budističkim pagodama i
hramovima. Ali tu postoji i jedna velika razlika. Tam-
jan na istoku je daleko mirisniji i za ljudska čula prijat-
niji. I tako da se na osnovu mirisa tamjana može zaklju-
čiti ko je produhovljeniji, jer na zapadu ljudi veruju u
uskrsnuće i večni život u raju na Zemlji, i zato im tam-
jan miriše na trulež, dok na istoku, gde ljudi veruju u
reinkarnaciju duše, tamjan ima divan miomiris. Mislite
o tome. Namaste.

* * *

Zakleo se čoldo
u svoj slani med
da će među nogama
da zavede red;

24
 Status quo
neće tu da kenja
od sad bilo ko,
ni prkno, ni šuljevi,
ni svemirski brod.

* * *

Muškarci kad se zaljube u ženu do ušiju nemaju

nikakve šanse da joj priđu od silne zaljubljenosti, nego
se majmunišu i od svega prave bezveznu platonsku
vezu. Bez razloga idealizuju ženu i gube svaku realnu
šansu. Žene, pak, kad se zaljube u muškarca do ušiju od
silne zaljubljenosti ne dozvoljavaju muškarcu da im se
približi, već se prave važne i odbijaju ga. Bez razloga
idealizuju muškarca i gube svaku realnu šansu. I šta se
događa? Prave ljubavi se nikada ne spoje, muškarci se
žene pogrešnim ženama, žene se udaju za pogrešne
muškarce, sve je pogrešno i zato i imamo toliko razvo-
da brakova i unesrećene dece.

* * *

Razmišljao sam noćas o Šekspirovom delu

“Romeo i Julija”. I malo više o Juliji. Pitao sam se
kakva bi bila Julija da živi u naše vreme.
Julije XXI veka su i suviše moderne, navalen-
tne, bezobzirne i bezobrazne. Njih su majke zapustile,
s jedne strane, a pritegle, s druge. Plašile su se da ne
budu „lake ribe“, kao one. Nikada im nisu davale save-
te vezane za odnose sa muškarcima, kao da su mislile
da ih neće ni biti. Bile su bliske sa svojim očevima, od
njih su dobile savete vezane za prvu menstruaciju, gu-
25
Jovo Ilukić
bitak nevinosti, kao i sve fore za muvanje sa muškarci-
ma. Kasnije, kad su našle jednog, pa drugog, pa trećeg
momka, pa tako u nedogled, očevi su postali ljubo-
morni znajući da momak njene mezimice traži isto ono
što je i on svojevremeno tražio od njene majke.
Savremene Julije ne čekaju da budu osvojene,
već one osvajaju. One su užasno agresivne. Njihov
nastup čini muškarce nesigurnima. One nikad ne pitaju
potencijalnog momka - „Da li imaš automobil?“ - nego
uvek i po pravilu - „Koja kola voziš?“ One su preda-
tori, muškarci u telu žene. One podriguju i prde javno,
i tuku se na javnim mestima. Svaka bi se udala za Toma
Kruza, kad bi ga upoznala, pod uslovom da se on ne
uplaši njihovog nastupa. One mogu da urade bilo šta,
za bilo šta. One će se voziti taksijem od grada do grada,
po unapred dogovorenoj ceni, bez upotrebe taksimetra,
a kad stignu na cilj reći će da nemaju novca i raširiće
svoje lepe nogice. Preplašeni taksista će ih tada odvesti
kod šefa, a one će bez ustezanja zadovoljiti i šefovog
šefa. One dobacuju momcima na ulici, obuku samo
kupaće gaće i rolere, i voze se bez grudnjaka, preko
leta, a bacaju grudve na policijska vozila u pokretu,
preko zime. One skidaju opran ženski veš sa žice iz naj-
bližeg dvorišta i bacaju ga u obližnju trafiku ili u tanjir
gosta lokalne picerije, koji se zatim ljutito obraća kono-
baru rečima: „Molim novu picu, ali ovaj put bez gaća!“
One piške sa terase na parkirane automobile momaka,
koji su ih odbili plašeći se njihove gadne naravi, kada
ovi dolaze na ručak kod roditelja svojih devojaka u
njihovo susedstvo, naočigled celog kraja, nežno se nji-
šući i držeći se za ogradu.
Julije XXI veka nemaju pojma šta se dešavalo u
26
 Status quo
XX veku i pre toga. Vreme počinje od njih i završava
se sa njima. One su centar sveta, zapravo centar svega.
One misle da se Zemlja zbog njih vrti u krug i oko
Sunca, i da dan i noć postoje zbog njih. One sve govo-
re javno, i s kim su bile, i kad, i kako je bilo, kao seoska
kokoš koja se dere kad snese jaje da bi celo selo znalo
da ga je snela. Njihov je ideal da se udaju za mili-
jardera, a ako to bude milioner - pa ništa zato, bitno je
da ima para. One znaju da njihovo debelo crevo ništa
ne vredi, ali ipak uspevaju dobro da ga unovče. Kad
rade one stvari vrište na sav glas, kako bi svi susedi
znali šta rade (kao da samo one to rade). One idu na
plažu samo da se sunčaju, jer uglavnom ne znaju da
plivaju i plaše se vode; brčkaju se u plitkoj vodi kao
golubovi u bari. One više puta polažu vožnju, jer ne
umeju da zapamte nijedan saobraćajni znak. I kad dobi-
ju vozačku dozvolu namerno gaze mačke i pse lutalice
uživajući u zvuku trenutnog lomljenja kičme nesrećne
životinje od strane točka njihovog četvorotočkaša.
Uglavnom rade kao sekretarice nekih trbušastih direk-
tora i za vreme radnog vremena kuvaju i piju kafe,
mažu nokte, gledaju španske serije ili se svađaju sa
ljudima po društvenim mrežama. Kad se udaju za ne-
kog šmokljana varaju ga na svakom koraku, sa kim god
stignu. U brak donose samo svoju pohabanu jadu i
priču kako će biti dobre supruge i majke.
To su nam Julije s početka XXI veka. A kad
rode decu, to će već biti plašljivi Romei i još navalent-
nije Julije sredine XXI veka.

* * *

27
Jovo Ilukić
Noćas me je kombinacija zelenog čaja i limu-
nade terala tamo gde su se i najhrabriji upiškili. I u po-
lumraku kupatila ugledah glavnog junaka jednog svog
romana kako se brije. Šaputao je nešto sebi u bradu.
Načuljio sam uši. Čuo sam kako reči postaju
rečenice: “Ispiškim vam se u lobanju umesto u nošu iz
sledećeg razloga: razlog nije naveden. Datum kada ću
prestati da vam se ispišavam u lobanju umesto u tutu:
nikada.” Nisam ga ništa pitao.
Na povratku u postelju nasmejao sam se do
suza. Shvatio sam, ne bez razloga, da junaci mojih
romana imaju više smisla za humor od svih ljudi koje
srećem u realnom životu i, svakako, u virtualnim sveto-
vima; jer ovi prvi se sećaju svih svojih prošlih života,
dok se ovi drugi ne sećaju ni mnogo toga iz ove posled-
nje jadne i bedne egzistencije pod ovim sumornim, tes-
nim i turobnim nebeskim svodom.
Ženski deo u meni, koga psiholozi nazivaju
animom, u toku noći je dobio groznicu. Tresao se od
nekih reči i nekih utisaka (kao da je dobio menzis), od
nekih erupcija koje nisu bile vulkanske, već uzroko-
vane ljudskom patnjom.
Radije ću taj psihološki termin nazvati cvetom,
čudesnom mandragorom koja ljubavnicima daje magi-
ju postojanja, ali još više od toga iluziju i radost stva-
ranja.
Čuo sam da postoje izvesne ženske osobe, umi-
šljene lepotice, samozvane muze, ljigave kao meduze,
koje su se specijalizovale za to da se raspravljaju i bore
samo i jedino sa pesnicima... i samo i jedino protiv nji-
hove poezije; i poezije uopšte. I da na svojim grbavim
leđima nose kosu da pokose onaj najlepši cvet što štrči
28
 Status quo
na livadi, na kojoj su ispraznile svoju buđavu utrobu.
Kukavna im majka koja ih je rodila i čoldo koji ih je
oplodio, jer nisu svesne da su triput gore od orlušine
koja Prometeju jede džigericu.
Podsvest im je govorila da su se stekli svi uslovi
za šmrkanje jutrošnjih prdeža. Ada šta će kad vide
samo ono što vidi najbolji čovekov prijatelj; i ništa više
od toga. Mogu da oprče četvoronožnu Micu ili da legnu
pod četvoronožnog Frica. I da zalaju od sreće.
Valjalo bi da nam kažu kako izgleda svet iz
pasje vizure. Ovo nije bila operacija bez anestezije.
Setih se, dok sam živeo u Beogradu, kad god
smo na leto odlazili na kupanje na Adu Ciganliju, da
smo uvek ujutro na ulazu na Savsko Jezero, i uveče pri
odlasku sa njega, gledali dubinomer, i zaključili da se
svaki put, bez obzira na nepodnošljivu vrućinu i uža-
sna isparenja, nivo vode uvek povećavao za oko 3 cm.
Da li su za to odgovorne podzemne vode ili donje če-
sme od 300000 kupača?
Sve oko nas je apsurd, daleko veći od onog koji
se rađa iz molbe seljaka kada svojoj ženi kaže:
“Živadinka, sestro slatka, dodaj mi onu lulu sa stola.”
Jebeš svet u kome se na aukciji ne mogu kupiti
nošene tange od Ćićoline, u kojima su se čuvale
Stradivarijeve violine; i gde je Ćićolina tek treća violi-
na… gde je balerina druga, a baba sera prva violina. A
ja ne umem da sviram violinu.
Ko se nije skrio magarac bio. Ko se naljutio
čoldo mu se više ne ukrutio. Ko se uobrazio, čoldo ga
pomazio.
Ko prvi do mene dobi nešto od mene!
Eto vam, i evo vam, i mudrih zmija i bezazlenih
29
Jovo Ilukić
golubova.
A ko je pustio goluba?

* * *

Gledao sam po ko zna koji put jedan film sa

Bruce Willisom. Dva ganga trguju i bore se s vremena
na vreme, a on radi malo za jedne a malo za druge.
Okreni-obrni, za novac, pobio je najviše članova i
jednog i drugog ganga.
Uglavnom, kad su predstavnici obe bande
dogovorili trgovinu drogom i našli se u pustinji, jedna
banda je umesto droge napunila vreću brašnom, a
druga banda je torbu umesto novcem napunila starim
novinama. I kad su shvatili da su prevarili jedni druge,
zapravo svi sve, izvadili su pištolje i puške i među-
sobno se poubijali. Ostao je živ samo lik koga tumači
Bruce Willis. I on onda donosi racionalan zaključak:
„Ovim momcima je bolje što su mrtvi; u stvari, bolje bi
im bilo da nisu ni postojali.“ Hteo je reći da su uzalud
živeli, jer za šta god da su živeli - poginuli su (tačnije
pobili su se) zbog vreće brašna i torbe pune starih no-
vina. Jebeš život koji se menja za torbu novina. Kakav
apsurd.
Da prenesemo ovo na planetarni nivo. Ispada da
se svi ljudi na svetu ubijaju, bukvalno, zbog vreće bra-
šna i torbe pune starih novina. Ako već neće da pojedu
jedni druge - zašto bi se poubijali? Mogu da razumem
životinju (mesoždera) koja ubija da bi utolila glad
ubijenom životinjom. Zašto bi čovek ubio čoveka ako
ga neće pojesti? Zato što ga mrzi? Kakav apsurd. Slon
može umreti od gladi pored mesa (ma i najboljeg peče-
30
 Status quo
nja na svetu), isto kao što i tigar može umreti od gladi
pored pšenice (ili najboljeg hleba na svetu), jer to nije
njihova hrana. Apsurd do apsurda na svakom koraku...
Setih se još jednog filma (i romana) - „Knjiga o
džungli“. Britanski oficir u Indiji, pripadnik nečasne
razbojničke vojske, koja je istrebila brojna plemena i
narode na svim kontinentima, ne prezajući od najgorih
zločina nad civilima, čiji su pravnici i sudije kasnije,
sredinom prošlog veka, pripadnike najbolje i najčasnije
vojske u istoriji osudili za “najveći genocid u istoriji”,
za šta je dokazano da ga nije ni bilo, bez obzira što nisu
obrisali nijedan narod sa lica zemlje, kao oni, pokazuje
tarzanu svoje najnovije oružje, dizajnirano u Londonu,
epicentru svetskog zla: koplje ima tri kraka, i pritiskom
na jednu polugu na jednom njegovom delu sva tri kraka
se otvaraju. Poenta? Koplje se zabija neprijatelju u
trbuh (na engleskom se kaže stomak), pritisne se polu-
ga, sva tri kraka se otvore i rašire, koplje se okrene u
krug - i neprijatelju se izvade creva i sva utroba da bi
umro u najgorim mukama. Tarzan, koga je britanski
oficir nazvao životinjom, pitao ga je zašto bi to učinio?
„Da bi ga pojeo?“ - „Ne“, odgovorio je oficir. „Zato što
ga mrzim.“ I tarzan zaključuje: „Ne želim da budem
čovek. Više volim da ostanem životinja.“
Gospodo sudije i gospodo porotnici, ima li
potrebe da ponovim ono za šta me optužujete? Pa evo
vam: pišam na sve ratne zločince, ma na kojoj strani
bili... na sve pedere, separatiste, kokošare, šibicare,
valjače kradene robe sa buvljaka, kriminalce hapšene
mnogo puta za teška krivična dela, sa debelim polici-
jskim dosijeom, koji su javno pozvali na moj linč, i
sada se kriju od policije, tužilaštva i sudstva, i najzad
31
Jovo Ilukić
na sve samozvane gurue i lažne rašljare, prevarante i
šarlatane... piš, piš, piš... Može mi se tako. I nikada
zbog toga neću biti ni uhapšen, ni optužen, niti osuđen,
jer sam iznad zakona. Ojha.

* * *

Aoj Marko, leprozno kopile,

jebo si mi obadve kobile,
sisala mi tvoja žena juče
dok sam gledo trubače iz Guče.

Kratke noge povisoko diže

kitu drži, a muda mi liže;
tako radi samo kurva spretna,
jebo sam je, sva je bila sretna.

Iz mog kurca tekućina gusta,

ženi tvojoj curila u usta;
žena ti je najbolja kad dudla,
leva sisa visi joj ko štrudla.

Ženu tvoju, štrokavu, razroku,

pojebo sam ko poslednju stoku,
čačkala je smrdljivu stidnicu
dokle sam joj svršavo po licu.

Aoj Marko, najgluplji u selu,

opalim te kurčinom po čelu;
dok ti guraš svinji u guzicu
ja ti ženi uteram u picu.

32
 Status quo
* * *

Nije lako onima što su oženjeni, ali ni onima što

su neoženjeni. Oženjene kući čeka nadrndana žena sa
usranim pelenama i pričom - „Svi su se snašli osim
nas“ - ali čeka ga i ručak. Neoženjene ne čekaju ni
pelene ni prazne priče, ali ni ručak.
Ima jedna izreka koja kaže: „Svi muškarci su
dobili ono što su zaslužili. Ostali su neoženjeni.“
Šta ćemo kad ne znamo zašto smo ovde, kao
golubovi koji su se izlegli iz jaja, a onda lete i misle da
sve postoji zbog njih. I uvek biramo između dva zla. Da
li odabiramo manje?
Kaže jedan moj kolega otprilike ovako. Moja
draga ženica ima 122,74 kilograma bez odeće, a 124,72
kilograma sa odećom. Znači nosi tačno 1,98 kilograma
odeće. Što znači da na sebe navlači 2 kilograma prnja.
Pa jebem ti zimu! I ovakvu klimu! U maju i junu smo
se smrzavali, a pre neki dan je bilo 19°C; a sad opet
zima. I ona umesto da nosi 1 kilogram prnja, sada opet
nosi 2 kilograma.
A onda se setim, nekada davno, profesora (nas-
tavnika) istorije, još u osnovnoj školi. Direktorka imala
oko 100 kilograma, došla na njegov čas, a on drži pre-
davanje o rimskoj kulturi. I u jednom momentu, bez
imalo blama i pardona, veli: „Deco, u Starom Rimu se
mnogo pridavalo fizičkom izgledu. Muškarci su se tru-
dili da budu razvijeni i lepo građeni. A žene su se tru-
dile da imaju majčinski izgled, dakle da budu debele. A
društvo se, generalno, trudilo da dobije idealne nasle-
dnike. Pa tako su bili uparivani mršavi muškarci sa
debelim ženama i mršave žene sa debelim muškarcima.
33
Jovo Ilukić
Matori i debeli senatori i patriciji ženili su mlade i
mršave devojke, a prekaljeni relativno mladi mršavi
vojnici plebejci ženili su matore i debele žene. I imali
su lepu decu. A imperija im je trajala preko hiljadu go-
dina. Šta mislite, deco, da smo sada u rimskom dobu,
ko bi u našoj učionici bio najlepši?“ I onda kreću salve
smeha i bojažljivi pogledi upućeni direktorki, kao i
ogromne rumene višnje na njenim debelim obrazima. A
posle časa on joj kaže: „Direktorka, vi baš imate lepu
liniju“ A onda rukama vizualizuje najveću lubenicu.
Koji kralj!
Meni se direktorka baš sviđala. I tada su se u
meni probudile simpatije prema elegantno popunjenim
ženskim osobama. Maštao sam o tome kako živim u
rimskom dobu i kako sam gladijator koji se udvara
debeloj princezi; ma film u glavi. Tada sam jedva radio
sklekove na dva prsta i svršavao sedam puta na dan.
Izgleda da se vraćamo u rimsko doba. Sve je
više debelih devojaka i žena. Samo nam još gladijatori
fale.
E, moj kolega, blago tebi kad imaš debelu ženu.
Ma neka ti gura usrane pelene pod nos i zvoca po ceo
dan. Mene je jedna moja debela devojka ostavila zbog
bezazlenoe poruke od bivše debele devojke. I sad kad
god prođem pored njene zgrade, i bacim pogled na
njenu terasu - prepoznam sve njene gaće koje se suše
na žici, a koje sam nekada jedva skidao sa nje. Prepo-
znajem ih po svim mogućim dezenima i bojama, ali i
po tome što liče na jastučnice. O, Jelena, Jelena, srećo
moja debela!
Ja volim i zimu, i prnje, i sneg, i inje... i sve ono
što ne može da me razdvoji od nje...
34
 Status quo
E bella, e bella, e bella signorina!
E bella, e bella, e bella svinjorina.
E, moja svinjorina... E, moj kolega... čuvaj to
što imaš, jer tek kad izgubiš shvataš šta si imao. Ne
ugledaj se na mene, jer ti je propast zagarantovana... i
zavera skovana...

* * *

Ljudi moji, nemojte raskidati ozbiljne veze, i

ostavljati prave ljubavi... Verujte mi na reč. A i ako mi
ne verujete... ništa zato...
Elem, belem, i čoldov melem...
Voleo sam je više nego sebe. I onda mi je bivša
devojka poslala bezazlenu poruku na telefon (iz
dosade, ili zle namere, nisam siguran). I ona više nije
bila moja. Plakala je, i plakala, i lila suze velike kao
njen debeli nožni palac. I vikala kako sam je prevario i
kako je nikada nisam ni voleo. Ma nije htela da čuje
nijednu jedinu moju reč odbrane.
Pa ne mogu ja zabraniti budali da mi pošalje
poruku.
I onda je počeo Muzički festival Exit, i gužve
svakog dana. Viđao sam je sa drugaricama. I zadnjeg
dana vidim je sa jednim crnim momkom. I počnem
često da je viđam s njim. Čujem od njenih drugarica da
je s njim iz inata meni. Pa dobro. Upoznam ga. Nije loš
momak. Crnac iz Gane. Pravi Ganac. Ili Ganci? Došao
na Exit i ostao ovde. Cool. Voli je. Cool. A ona njega?
Nisam baš siguran.
Nema veze. Sretnem ih jednom zajedno na
ulici. Pozdravim ih oboje, naročito njega.
35
Jovo Ilukić
- O, kolega istorupiću. Kako te služi naša
mašina?
- Odlično.
- A ljutiš li se što je bila sa mnom pre tebe?
A on ni pet ni šest:
- Ne, kolega. Ja sam je proširio. Sad više nije
isti kalibar. Bila je 357, a sada je magnum 44.
Ona pocrvene kao paprika, a nas dvojica prs-
nusmo od smeha.
I to je to. Viđam ih i jako su mi simpatični. Ali
još patim za njom.
O Jelena, Jelena, srećo moja debela...
Ojha! Ojha! Ojha ha!...

* * *

Pesnik Dušan Matić nosio je šal čak i kad nije

bilo hladno; to mu je bio nekakav znak raspoznavanja.
I kad je umro ustanovljena je pesnička nagrada „Mati-
ćev šal“. Pesnikinja Desanka Maksimović nosila je še-
šir. Nakon njene smrti ustanovljena je nagrada koja jed-
nostavno nosi njeno ime. Ne znam zašto ne „Desankin
šešir“... Ali dobro.
U čemu je štos?
Sedimo mi u Udruženju književnika Srbije u
Beogradu, onda kada sam tek ušao u svet književnosti,
i pojavljuje se jedna mlada pesnikinja, ružna kao grob,
fizički, i totalno antipatična, duhovno. I meni kolega
koji je dobro poznaje kaže kako je dobila nagradu Ma-
tićev šal tako što je popušila čolda tadašnjem prdsed-
niku, prdon, pardon, predsedniku žirija. I kao svi pisci
to znaju, ali niko neće ništa da kaže.
36
 Status quo
I ona se pojavi među nama i zapali cigaru da bi
smetala nama nepušačima. Iz usta joj izlazi duvanski
dim pomešan sa kurčetinom i kurčevim dimom od
našeg matorog kolege. I nešto je pitala baš mene, u stilu
šta planiram za tekuću godinu. I ja ni pet ni šest velim
ovako: „Treba da se ustanovi nova pesnička nagrada -
Desankin šešir - pa buduća predsednica žirija traži od
mene da je pokaram i da će mi srediti da je baš ja dobi-
jem. Koleginice, šta mi savetuješ da uradim?“ Na to se
svi prisutni pisci i pesnici, u stvari obične pijane buda-
le, polomiše od smeha, a ona pocrvene kao paprika.
A taj deda što mu je popušila dođe iz toaleta sa
zapišanim nogavicama i vide da se svi cepaju, ali nije
ukapirao u čemu je kvaka.
I sad sam se setio toga i cepam se od smeha.

* * *

Četvrtak i književno veče četvrtkom. Ja po

običaju sedam u prvi red. Ovaj put bilo je malo poseti-
laca i sa obe moje strane ostala je po jedna slobodna
stolica.
Dolaze dve devojke, atraktivne na prvi pogled,
i sedaju pored mene, jedna sa leve a druga sa desne
strane. I književno veče počinje, ali počinje i njihov
smrad. Znači, malo-malo, pa se obe ispuvaju. Prvo se
upuva ova sa leve, a onda i ona sa desne strane. I po-
našaju se kao da sam se ja ispuvao. I ja mašem rukom,
prvo na levu, a zatim i na desnu stranu, da vratim prdež
njegovom vlasniku. Štipa za nos, kao iperit. Shvatio
sam kako je bilo vojnicima u rovovima u Prvom svet-
skom ratu i zašto su nosili gas maske. I mogu da
37
Jovo Ilukić
zamislim kakve su im gaće (osim ako ne nose tange) i
kako ih boli guzno crevo.
Prema svemu sudeći, ova prva se najela nekih
pilećih GMO proserotina, najverovatnije je zgutala
salamu od pilećih creva i tumora, a sve začinila keksi-
ma i coca colom. Ova druga se najela nekih krmećih
GMO proserotina, najverovatnije je proždrla salamu od
svinjskih creva i tumora, a sve začinila čokoladama i
coca colom. Ma creva im se raspadaju, a moj nos sve
meri, kao Gajgerov brojač. Jebo te život, da te ne jebo.
Ne mogu da verujem da neko može toliko da diše na
anus, prdon, pardon, da se ispuvava. I još žensko. Fuj.
I dignem se ja na pola književne večeri i izađem vani,
na kišu, pošto sam prdnuo na obe na sav glas i zasme-
jao publiku. Nisam poneo kišobran i, ne želeći da
kisnem, sednem u taksi. Nismo stigli ni do prvog sema-
fora, a taksista se upuvao. Celo vozilo zasmrde na neku
jeftinu švarglu i pržena svinjska creva. Pih. I ja rekoh
taksisti da sam ušao u njegovo vozilo da se vozim od
tačke A do tačke B, a ne da udišem njegov prdež. I bez
ustezanja izađoh vani nasred bulevara.
I sad ne mogu da shvatim kako je moguće da
ljudi koji jedu veštačku hranu i ostale otrove ovoliko
prde i puvaju, niti mi je jasno kako nisam mogao da
razlikujem ženski prdež od muškog prdeža. Pih.
Ojha, ojha, ojha ha...

* * *

Nemojte misliti da vam iznosim sopstveno is-

kustvo, jer se još nisam oženio. Radi se o jednom mom
drugu. Naime, jedno jutro on se probudio i između sebe
38
 Status quo
i svoje žene ugledao malo govance; nekako se isprečilo
između njih, kao kineski zid. Nije smrdelo, bilo je tvr-
do kao kamen i moglo se nabosti na ekser, kao ćevap,
ali je ipak bilo govance. E, sad, ni on ni njegova supru-
ga nisu znali čije je bilo. Posvađali su se, svađali,
svađali i prepirali, i mic po mic došli do razvoda braka.
I pošto su bračnu imovinu zajedno stekli - podelili su je
na pola. Ali imaju jedan problem: čije je govance? Da
li da ga podele na pola ili da celo pripadne jednom od
njih. I još veći problem: niko ga ne želi.
Saslušavši ovu njegovu priču, i golemi bračni
problem, pomislio sam kako mi je drago što se nisam
još oženio, jer možda bih i ja ovako nešto doživeo.

* * *

Danas mi se žalio jedan veliki vernik, relativno

mlad, koji ne izlazi mnogo sa devojkama, kako se pro-
šle sedmice zarazio herpesom. Kako? Pa preko kašičice
u crkvi. Veli da se pre njega pričestila neka kurva, koja
ordinira na ulici i puši kome stigne, ali je religiozna, pa
kad dođe u crkvu - misli da joj „nečija krv spira sve
grehe“. Nije mi baš jasna ta priča o transsupstanciji
(mislim razumem je u osnovi, ali je ne prihvatam, niti
ću je ikada prihvatiti), odnosno pretvaranju vina u krv
obrezanog čoveka (koji verovatno nije ni postojao).
Strani su mi svi satanski rituali, koji uključuju krv, ili
zamenu za krv, jer sam sledbenik svetlosti... i pišam na
svačiju, pa i sopstvenu krv. Elem, belem i čoldov me-
lem, lik se zove Straško Prčetić, veli da je dobio ime po
tome što se kao mali strašio i plašio sopstvene senke,
pa je idealan za vernika svake denominacije, u njego-
39
Jovo Ilukić
vom slučaju crkve: veruje u sve što čuje, bez provere, a
plaši se da ne ode u pakao ako se ne pričesti... I kad ode
da se pričesti - zaradi herpes. Jebo te život, da te ne
jebo. I žalio se crkvi, sa zahtevom da ta institucija pro-
nađe kurvu od koje je dobio zarazu. Ali crkva se do
dana današnjeg nije oglasila. Pa, novosadske kurve, šta
da vam kažem, čuvajte se Straška Prčetića (kad vas već
crkva krije i čuva), zakleo se da će da vam oprči celu
familiju (uključujući i kućne ljubimce) i sve rođake za-
razi herpesom, bez odlaska u crkvu i satanskih rituala...

* * *

U Vojvodini, gde je nekada sve bila močvara,

jedini starosedeoci su žabe; svi ostali su dođoši. I bez
obzira da li su se rodili ovde, u Srednjoj Evropi, ili su
došli sa Balkana, ili sa neke druge strane, svi vole da
provozaju bicikl. I danas je dosta ljudi teralo bicikle po
ledu i snegu.
I tamo gde masa ljudi čeka autobus, nailazi je-
dan biciklista. I ja osetih njegovu podlu nameru; ma
videla mu se na licu, samo što je nije video niko osim
mene. Usporio je i, našavši se tik pored ljudi što se mr-
znu čekajući bus za predgrađe, podigao dupe sa sica i
prdnuo toliko jako da su svi pomislili kako je neko ba-
cio petardu. Ma videlo se u mraku kako mu munja izle-
će iz guzice i odbija se od sica.
Svi su bili zgranuti, svi osim mene...

* * *

Pre neki dan, autobus broj 8. Ulazim kod pozo-

40
 Status quo
rišta i sedam na jedino slobodno mesto, pored jedne
mlade i prilično zgodne Cigančice. Ona doji bebu.
Zapravo pokušava da je doji. Izbacila sisurinu i tera
bebu rečima: “Api dudu!... Api dudu!...” Beba plače. I
ona veli: “Api dudu! Će dam čiki!” Kad sam je
zagrizao za dudu! Lele-e-e-e!... Ceo autobus je aplaudi-
rao. Bio tu neki pop i odmah dotrčao da nas venča...
bez obzira što ja nisam vernik.
Juče sam je opet video u autobusu broj 8. Ulazi
ona u bus sa bebom i na pód joj se prosipaju sitni
metalni novčići. Ona se saginje da ih pokupi, kad joj
jedna devojka dobacuje: “Dinar po dinar - pogača.” A
ona će na to: “Kurac po kurac tvoja - bulja!”
Uto vide mene i seti se dude i čike - te navali na
mene kao blesava.
Svi se nasmejaše. I ostadoše u neverici. Ona
poče da me vata dole, a beba plače li plače...
Čiča miča i gotova priča.

* * *

Sede u vozu, u kupeu, hodža (muslimanski

sveštenik), pored njega ženska koja jede hamburger, a
preko puta njih neki momak. I momak vadi slaninu iz
torbe i pita hodžu i devojku ima li ko nož. Devojka ka-
že da nema. Hodža izvadi neki nož i da mu. I on iseče
slaninu i vrati mu nož. A onda ih ponudi slaninom.
Devojka uzme, a hodža veli da mu vera ne dozvoljava
da jede svinjetinu. I njih dvoje pojedu slaninu. I momak
na kraju kaže hodži: “Kako sam te zajebao što sam tvo-
jim nožem sekao slaninu!” A hodža njemu: “Nisi me
zajebao. Meni taj nož služi samo da obrezujem kite.” I
41
Jovo Ilukić
momak i devojka ispovraćaju sve što su pojeli po
celom kupeu.

* * *

„Kakav smo mi par kad se ne svađamo?“, pita

neka ona mene posle dva meseca zabavljanja, naviknu-
ta na to da se sve njene drugarice svađaju sa svojim
momcima. U suštini, nije bilo nikakvog razloga za sva-
đu, jer sam joj sve dozvolio, čak i to da mi se penje na
glavu (u prenesenom značenju, ali i bukvalno) - i svaka
mogućnost za svađu je bila ukinuta. Ali ona je insisti-
rala na ovom pitanju, i insistirala, i insistirala sve dok
nije napravila besmislenu svađu, a besmislenu svađu
pretvorila u raskid; a raskidom upropastila i svoj i moj
život... za dugo vremena...

* * *

“Catena Mundi” ili “Verige sveta”. Po nekima

jedan deo Balkana. Najgore mesto na svetu...
Ako zamislimo našu planetu kao živo biće,
odnosno organizam, onda moramo znati gde joj se na-
lazi koji deo tela. Srećni su oni narodi koji se nalaze na
sisama planete, jer mogu da je muzu do mile volje.
E, sad, nisam siguran da li je naša planeta her-
mafrodit i ima sise u Americi, a penis na Himalajima.
Gde bi joj onda bio anus? U Indiji? Zasigurno ne.
Možda je organizam naše planete sklupčan, kao fetus?
Anus je verovatno negde kod nas... na Balkanu ili u
okolini. Više sam nego siguran da svi mi ovde, u blizi-
ni Balkana, s jedne ili druge strane Dunava, živimo na
42
 Status quo
hemoroidima planete, a da je kraj u kome sam se rodio
analni otvor...
Onda se brazilski indijanci baškare u njenoj
kosi, a afrikanci na njenim dlakavim nogama, Eskimi
se skijaju na peni na njenom neobrijanom licu, a aus-
tralijski Aboridžini klize po njenim glatkim leđima...
Nešto se pitam, pošto smo baš mi na hemoroidi-
ma, odnosno anusu planete, šta će biti s nama kad pla-
neta prdne?

* * *

Ti što ovo čitaš... ko god da si... evo ti jedna

pesmica...

Ti i teletabis
pušite kanabis
a u Tabivrtu
vi vučete crtu

Glavnog teletabisa odnela je baba Sera u kofi

punoj žaba, kao poklon za rođendan baba Prdi.

* * *

Nekada je u Irskoj (a ta je država po mentalitetu

jako slična Srbiji i ostalim zemljama u našem regionu)
postojao običaj da se momci koji se udvaraju nekoj
devojci okupe oko stola, sednu, piju viski i psuju jedni
druge.
Pravilo igre bilo je sledeće: prvi momak psuje
drugoga najgrđe što može, zatim ispije viski do dna
43
Jovo Ilukić
čaše, a onda pusti drugog da uradi isto što i on, da bi
zatim opet on psovao, ali bez ponavljanja psovki, dok
bi svi okupljeni navijali. Pobednik bi bio onaj ko izgo-
vori što više originalnijih psovki i popije više viskija, a
ostane na nogama; i njemu bi pripala devojka.
Evo pokušaću da vam navedem neku psovku.
- Tvoja sestra je grbava seljačka krava koju pr-
vo jaše đavo, sve dok ne osedi, a onda je jaše celo selo.
- Ti si ofucani seoski vrabac sa osušenim per-
jem koji je umislio da je ovan sa zlatnim runom da bi
zajahao crnu ovcu.
Kelti su legende! Šta mislite?
I onda krenu dvojica da se vređaju.
Guc, guc, guc.
- Je li bre crknuti akrepu, gomilo vrućih govana,
jebem li ti kućnog ljubimca u ukiseljenu pičku, je li ti
to još haluciniraš?
Guc, guc, guc.
- Jesi li tražio dozvolu da se mažeš kojekakvim
govnima? A? Jesi li pitao da li smeš da se mažeš vagi-
nalnim sekretom, prolivčino jedna rahitična i sklero-
tična? Jesi dobio dozvolu, epileptičaru jedan, sjurim ti
ga raspadnutoj keruši u dušnik?
Guc, guc, guc.
- Ako ti dođem tamo, razvaliću ti tu goveđu gla-
vurdu što liči na septičku jamu, babune jedan usrani,
zakoreli, zavalim ti kurac u najlepšu kozu u štali dok
joj oči ne poispadaju...
Guc, guc, guc.
- Čmaru jedan zagnojeni. Je li još smrdiš na
kiselinu kao zapuštena pičetina?
Guc, guc, guc.
44
 Status quo
- Slinava jedna gljivo... Oližeš mi dupe hala-
pjivo.
Guc, guc, guc.
- Kad te razvučem po fljafulji, smrdećeš kao is-
povraćana krmača!
Guc, guc, guc.
- Naserem ti se u tanjir sa supom. Ispišam ti se
na salvetu svaki put kad brišeš usta.
Guc, guc, guc.
- Stani mirno kad ti govorim, balego kravlja,
jesi čuo! Nemoj da ti raspalim šamarčinu preko pištalj-
ke usrane, ispašće ti ta zadnja dva pokvarena zuba što
ih imaš u glavi.
Guc, guc, guc.
- Šlajmaro jedna zelena, tuberkulozna. Mirno!
Guc, guc, guc.
- Smrdljivi konjušaru konjušarski sa konjušar-
skim imenom i prezimenom, iz konjušarske familije, iz
konjušarskog sela sa konjušarske reke, oca ti jebem u
prkno i mater u sred pizde crvljive, govnaru od govana!
Jebem li ti lebac u pičku i baku! Pojedeš mi i proliv i
tvrdu kaku! Seljaku! Budaku! Pišam ti u jedinu prdeka-
nu! Serem ti se na saranu! Prdnem ti na nekuvanu hra-
nu! Ubodem te u živu ranu! Nemoj da mi režiš na bu-
lju! Nemoj da mi laješ na muda! Jebem li ti kućnog
ljubimca, pička ti se ogadila! Hoćeš li burek sa mesom
ili pičkom od krmače!
Guc, guc, guc.
Prvi pada. Drugi pobeđuje.
Koji performans, jebote!
Ko hoće da me ispsuje deset puta gore od ovoga
slobodno neka izvoli.
45
Jovo Ilukić

* * *

Nešto sam danas razmišljao o tome da je Homer

pisao Ilijadu i Odiseju pre oko 3500 godina, i mi još
uvek znamo za njega i njegova dela. Nešto mislim da
za jedno 1500 godina za njega niko neće znati.
Japanski šintoistički mudraci su uvereni da je
5000 godina optimalno vreme, ne samo da nestane
prašina sa nečijih kostiju, već i da prestane sećanje na
sva njegova dela, ma koliko ona velika bila.
Ne postoje „veliki“ i „mali“ ljudi. Svi smo sa-
mo ljudi. Homo tamen. I svi smo uvek na gubitku.

* * *

Rođen on je s puno dara,

kad zapeva digne mi se kara.

Glasne žice pesnika mi gude,

hoće moja muda da polude.

Peva pesmu, sve se ori,

ne da kurcu da odmori.

Pesma tuge, pesma bola,

kurčetinom mogu ubit vola.

Sve glasnije i sve jače,

od te pesme meni kurac plače.

* * *
46
 Status quo

Homofobija potomka i pretka kao glavna dema-

gogija Novog svetskog poretka...
Homofobija nije nužno zlo i nije nastala u naše
doba, kao ni u poznatoj ljudskoj istoriji. Ona je stara
koliko i čovek kao živo biće. Otkako su se otac i sin
nadmetali jedan s drugim ko će kome oteti majku, ses-
tru i kćerku, po principu „ko će kome ako ne svoj svo-
me“, mržnja prema pripadnicima iste životinjske vrste
je izgleda stara koliko i iskonsko zlo. Uvek je bilo
ekscentričnih pojedinaca koji su iskakali iz kolotečine i
nepisanih normi ponašanja i pravila igre. I dok su jedni
skakali na majke, sestre i kćerke, drugi su pak skakali
na očeve, braću i sinove. Uvreda tipa - „Pederu jedan!“
- stara je koliko i jezik i moć govora. Bez daljnjeg.
Da li je buđenje svesti kod dvonožnih zveri u
pećinama nastupilo onda kada su prvi put poželeli da
silovito izraze sebe i svoja osećanja, pa sve to manje ili
više uspešno prenosili na pećinske zidove u vidu sliko-
vnih prizora iz svog svakodnevnog besmislenog života,
ili su pak bili razočarani onda kada su njihovi ljubo-
morni rođaci odlučili da im obezvrede trud tako što su
njihova dela impregnirali svojim urinom (i tako ih oču-
vali za nas danas, da im se divimo i spoznamo tu tanku
nit kada je majmun postao čovek)? Ne znamo... i vero-
vatno nikada nećemo znati.
Uglavnom, nekada, neko sa strane, iz daleka,
naprasno je doneo izvesna znanja sveštenicima i kralje-
vima, i oni su ga do pre jedno vek i po do dva krili kao
zmija noge. Na našoj planeti počele su da niču pira-
mide, Kineski i Hadrijanov zid, Kule od lobanja, da bi
se sve završilo podizanjem ogromnih, prenatrpanih
47
Jovo Ilukić
gradova sa zgradama visokim kao planine.
U robovlasničkom poretku imali smo obespra-
vljene pripadnike naše vrste, izbušene minđušama,
kroz koje su provlačeni lanci, i obeležene tetovažama,
koji su kupovani i prodavani kao stoka na pijaci; zatim
feudalno doba i vezanost kmeta za zemlju, sa nemo-
gućnošću putovanja čak ni do susednog sela... Svet je
bio veliki, a ljudi mali. I kada je bilo malo ljudi, to malo
ljudi se toliko međusobno mrzelo, toliko su smetali je-
dni drugima, da su stalno ratovali i stalno se ubijali. I
sve to je, da li slučajno, stihijski, ili planirano iz nekih
podzemnih katakombi, dovelo do Velike buržoaske re-
volucije u jednoj zemlji, koja se kao poplava prelila u
sve okolne zemlje i na druge kontinente. Dok se sve
više i više povećavao broj ljudi, sve više se smanjivao
broj ratova i sukoba. Ljudi su nekako prihvatili radno
vreme od dvanaest i više sati dnevno i svakodnevnu
borbu za kapital. Pola sveta prihvatilo je princip „ima-
ti“, a pola sveta princip „biti“. I kao po pravilu, ili
prirodnom zakonu, nije ni važno, oni kojima je bilo
bitno „da budu“ brzo su postali izrabljivani od onih
kojima je bilo bitno „da imaju“. Imali smo nastanak i
nestanak kolonija, a kao glavna posledica mešanje svih
ljudskih vrsta i podvrsta. Svet je najednom postao mali,
a ljudi veliki.
I došli smo, najzad, do našeg doba socijalne
pravde (ili prividne socijalne pravde), gde se vraćaju,
da ne kažem uskrsavaju svi oni lepi i ružni, dobri i loši,
detalji iz prošlosti... Reinkarnirani robovi, sada slobo-
dni, nose pirsinge i tetovaže; masovno se sluša robov-
ska muzika i upražnjava robovski ples; kao i sve druge
robovske vrednosti. Ljudi misle da su slobodniji nego
48
 Status quo
ranije, a zapravo plaćaju poreze višestruko više nego u
robovlasničkom ili feudalnom poretku. Za samo jednu
današnju taksu robovi ili kmetovi bi se pobunili i poski-
dali glave desetorici kraljeva. Ljudi je sve više, ne mo-
gu da se okrenu a da ne očešu nekog drugog čoveka, ali
izgleda da niko nikome ne smeta. Kao da je svima do-
voljno njegovih „tri kubna metra vazduha“, koji mu
„zakonski pripadaju“, kako je to slučaj u spavaonicama
svih vojski na svetu. Dva svetska rata odnela su ljud-
skih života koliko su odneli svi ratovi zajedno u posle-
dnja dva milenijuma i svi su se nekako smirili, povukli
u svoje čaure i zatvorili u svoje svetove, a opet užasno
mrze jedni druge. Bez obzira što se po zakonima mo-
dernog sveta ne toleriše nikakva diskriminacija, i što je
„in“ biti tolerantan, netoleranciju možemo sresti na
svakom koraku; i u bilo kom kutku planete.
Da li se običan mali čovek treba plašiti uvo-
đenja Novog svetskog poretka, ili ne, nije samo egzi-
stencijalno pitanje; ono otvara čitav niz podpitanja. Da
li je upravljanje celim svetom iz jedne tačke, pod bud-
nim okom „Velikog brata“, zaista toliko preko potre-
bno i neophodno? Da li su nacionalnost, patriotizam,
religija i porodica (a pogotovo porodica) zaista preva-
ziđeni? Da li se demagogijom o homofobiji dalekih
majmunskih, poluljudskih i ljudskih predaka, i njihovih
lenjih i mlitavih potomaka, izmučenom ljudskom stadu
treba i mora nametnuti svet bez granica? Mislim da bi
„da“ moglo biti najrealniji i najhumaniji odgovor.
Ima ljudi koji planiraju godinama unapred. Ima
ljudi koji uživaju u trenutku. I jedni i drugi su u pravu.
I jedni i drugi vole i mrze. I jedni i drugi su žrtve razno-
raznih demagogija. I raznoraznih homofobija. A svi su
49
Jovo Ilukić
vrlo blizu Novom svetskom poretku.
U ime novog doba pozdrav svim ljudima dobre
volje. Egzistirajte bez homofobije i demagogija. Živi
bili.

* * *

Nešto mi pade na pamet, pošto sam i noćas

imao sličan san, kako često sanjam školu, školske klu-
pe, časove... Tumač snova kaže kako kad se sanja škola
to znači da onaj koji sanja nije naučio neku bitnu
životnu lekciju. Moguće. Uglavnom, najčešće sanjam
časove fizike... i setih se toga kako sam bio jedini u
razredu koji je imao 5 iz fizike... Da li sam zasluživao?
Ne znam...
I kad god se setim fizike uvek mi padne na pa-
met jedna anegdota. Naime, druga godina srednje ško-
le, mene profesorka fizike prozove da odgovaram za 5,
a onda otvori zbirku sa zadacima i traži najteži zadatak
sa zvezdicom, i dok ga traži, meni malo dosadno da
stojim onako pred razredom, u levoj ruci mi sunđer, u
desnoj kreda, i ja uzmem i nacrtam kurac desnom
rukom na tabli (i onda sam bio a i ostao sam odličan
crtač), ceo razred se nasmeje, i dok se profesorka okre-
ne da vidi šta radim ja ga već obrišem levom rukom.
I ja to ponovim tako nekoliko puta, a ona za sve
to vreme traži najteži mogući zadatak, i dodatno me
nervira i tera da ponavljam akciju. Ali u jednom mo-
mentu mi sunđer ispadne iz leve ruke i dok sam se sa-
gnuo da ga dohvatim ona se okrene i vidi šta sam nacr-
tao. I ne može da veruje svojim očima. Ja sedeo u prvoj
klupi i bio uzoran učenik... i nacrtao ovako nešto. I pita
50
 Status quo
me šta to treba da znači, a ja odgovorim kako sam to
slučajno uradio; nekako ovim rečima: „Nisam namer-
no. Slučajno sam.“ I svi se još više nasmeju. I ona me
otera na mesto ne dozvolivši mi da tog dana uopšte
odgovaram. A neki zluradi drugovi iz razreda, iz zadnje
klupe, viču: „Profesorka, i on hoće peticu iz fizike!“
I ona uhvati i napiše u dnevniku: „Jovo Ilukić se
nepristojno ponaša na času fizike. Zahtevam ukor.“
Ja se zabrinuo, budući da sam sedeo preko puta
nje i svih profesora, i uvek video sve što se piše u dnev-
niku. I bilo me sramota razredne, arhitekte, Bise, profe-
sorke građevinskih konstrukcija... Bisa je videla šta je
profesorka fizike napisala, ali mi nije dala ukor, ni dan-
danas mi nije jasno zašto. A mnogi su dečaci te godine
dobili ukore za mnogo šta, no mene je zaobišao ovaj...
zahvaljujući Bisi...
Bilo kako bilo, odgovarao sam neki drugi put i
dobio 5...
Kasnije sam učio nebesku mehaniku i
astronomiju... i ne mogu da dozvolim sebi da me neki
degenerik, nepismeni kurton koji je ponavljao tri puta
dok je pohađao srednju školu, odnosno šest godina išao
u trogodišnju školu, proziva po društvenim mrežama
zato što ne može da me ubedi u najveću nebulozu koju
sam čuo u životu, a koju je video ko zna gde, kako je
„Zemlja ravna ploča“ i kako će se „Zemlja pretvoriti u
zvezdu“... Debil ne zna razliku između planete i zve-
zde... Dno dna. Nameće svoje mentalne programe i
strahove polupismenim i neukim budalama, a optužuje
druge ljude kako oni nameću opštepoznate naučne
stvari, govoreći „nametajući“ umesto „namećući“...
kakav jadnik... Inače je peder i podržavao je gej paradu
51
Jovo Ilukić
kad su govna iz Svinjske partije Srbije zabranila istu, a
zvao me je na HACCP čaj, javno, jednom prilikom,
nabacivao mi se i svašta pokušavao... Pišam mu u
HACCP čaj, na ćelavu glavu, na gej paradu, na sve pe-
dere, na sve mentalne programe i strahove koje širi i na
sve nebuloze u koje veruje... Samozvani guru puši keru
kuru... ha ha ha...
Dakle, i to malo sna što sam priuštio sebi
potrošio sam na školske klupe i čas fizike. Ojha, ojha,
ojha ha...

* * *

Niko od vas nema pojma da ste odavno u maši-

ni... u matrix-u...
Sva razmišljanja na ovu temu potiču iz debelo
ukorenjenog „društvenog pogleda na svet“, a društvo je
danas skrojeno za bogate i materijalno orijentisane
(bogat = uspešan). Upravo su bogati krojači društvene
svesti; oni su vlasnici svega.
Dobri u iskonskom smislu te reči, i nematerijal-
no orijentisani, jednostavno žele nešto drugo. To drugo
se ne prikazuje u medijima i ne vidi se na ulicama, pa
većina ljudi misli da su oni budale. I onda raspravljaju
o tom drugom na način kao da raspravljaju o morskim
dubinama, ali sa kopna, a da pri tom nikad u životu nisu
nimalo zaronili.
Ali bez obzira što su, može se reći, i otpadnici
od društva, jer ne žele što i svi ostali, ipak ih ne može-
mo nazivati budalama zato što žele nešto drugo, jer i te
želje i osećanja, bez obzira što su neuobičajena, ne-
kome donose radost, mir i ispunjenje.
52
 Status quo
Naravno, i kod tih dobrih, materijalna sigurnost
mora doći na dnevni red, jer ne jedu šumske bobice, ali
to je već stvar njihovog ličnog kompromisa između
želje za nečim drugim, i materijalne potrebe, odnosno
toga koliko će svog životnog vremena potrošiti za nešto
drugo, a koliko na zarađivanje (zato bogataši rade 24/7,
jer ih ništa drugo i ne zanima).
Ako smo već došli dotle da ne osuđujemo ljude
sa drugačijim seksualnim opredeljenjima, ne znam
zašto bismo osuđivali dobre nazivajući ih budalama.
Naravno, u dobre ne ubrajam blentave, slabe, nesposo-
bne, zavidne, lenje (pogotovo njih), kilave i neodlučne,
koji svoju nesnalažljivost kriju iza deklarativne
dobrote.
U ime novog doba, veliki pozdrav svim ljudima
dobre volje.

* * *

Jutros sam bio u jednom velikom marketu. I u

delu gde je mesara jedan čovek pita trgovca: „Imate li
svinjsku glavu... mozak... srce... želudac... bubrege...
creva... papke?...“ Pripade mi muka. Ne razumem kako
neko može da jede sve ovo. I ne izdržah a da ga ne
pitam: „Komšija, snimaš horor ili hoćeš da se renovi-
raš?“ Svi oko mene se nasmejaše, a on me samo čudno
pogleda.
Izađem napolje i, besan, naišavši na jednu
devojku koja prodaje kokice, uhvatih aparat i počeh da
ga cimam levo-desno, pa ovako-onako, pa tamo-ova-
mo, u pravcu istok-zapad, sever-jug, ma u pravcu svih
strana sveta... I ona me pita: „Šta to radiš budalo je-
53
Jovo Ilukić
dna?!“ - „Kokam kokice!“, velim ja. Ojha.

* * *

Da mi je neko rekao da ću u novembru veći deo

dana provesti vani, u samo jednoj majici i šortsu, teško
da bih mu poverovao. Ali, eto... No dobro.
Vozim ja bicikl, prolazim pored jednog košar-
kaškog terena, gde neki momci igraju košarku, i osetim
blag udarac loptom u potiljak. Nije me zabolelo, udarac
nije bio jak, ali bio je udarac u glavu... i to nameran.
Dakle, nemoguće je da, pored onolike žičane ograde,
lopta slučajno izleti kroz mala vratanca i udari me
pravo u potiljak. Previše je tu koincidencija. I ja siđem
sa bicikla i, onako naoštren, pitam ih ko me je gađao.
Podviknuo sam i bio jako bezobrazan. I svi su se snuž-
dili i ućutali, sve dok se nije javio jedan lik i rekao da
je on, te da nije namerno. I još je rekao: „Izvini.“ U
redu. Ja kao prihvatim izvinjenje, sednem na bicikl,
popijem svu vodu iz boce koju sam nosio sa sobom,
sačekam malo da prođe kroz bubrege i pretvori se u
bubrežnu rakiju, ispišam se u bocu, vratim se do košar-
kaškog terena i, u prolazu, sa bicikla - „Pljus“ - sve po
glavi tom liku. Ispalo je da sam ga, bukvalno, popišao
po glavi.
Šamar se ne udara nekome da ga povredi, već
da ga uvredi. A ja znam za sve moguće štosove, pa i za
opklade huligana, da će udariti nekoga loptom u po-
tiljak a da se on neće ljutiti. Samo, kad sam ja u pitanju,
od mene za - „Izvini“ - neće dobiti odgovor - „Ništa“.
Sećam se kad smo mi bili klinci da smo radili
slične stvari, za opkladu. Stavljali smo cigle u kutije od
54
 Status quo
keksa, bacali ih na ulicu i čekali da vidimo da li će je
neka budala šutnuti i povrediti sopstveno stopalo.
Zajebavati se sa nekim ko poštuje prirodne
zakone, ko na dobro uzvraća duplim dobrom, a na zlo
trostrukim zlom, nije baš ni pametno ni preporučljivo.
Neki ljudi žive samo zato što gutaju gomilu lekova ili
pak zato što ih zakon štiti; inače bi dobili metak u
potiljak očas posla. Bez pardona. Eto, tako je to bilo. I
kad bih opet ovako nešto doživeo - reagovao bih pot-
puno isto. Bez pardona i moralnih skrupula. Ko god na
mene ide đonom, namerno i smišljeno, ja njega zgazim
kao kakvog insekta. Ojha.

* * *

Jedan partizan, u proljeće 1948. godine otišao u

kenjaru da načini ćevape. Čekali ga, kao partizanskog
komesara, da završi časni posao, te da održi revolu-
cionarni govor okupljenoj slijepoj narodnoj masi. On
obrisao prkno prstom, pa o zid, te dođe pred njih.
„Drugarice i drugovi!”, počne on. „Mi komunisti
smo...” Utom prođe prstom pored nosine i omirisa
ostatke grčkih ćufti, te reče zaprepašćeno: „Govna!”
Drugovi partizani ga strpaše u prdekanu, pa na Goli
Otok, da tuca kamen kad oni vide i koze kad niko ne
vidi.
Jednu generaciju kasnije, njegov sin, uvaženi
partijski funkcioner, bio je u delegaciji SFRJ pri OUN.
Održala se sjednica, svi učesnici se porasturali, a on
kukavac otišao u klozet. Napravi ti on leskovačku ko-
basicu, no ne zna kako da iziđe iz guzne kancelarije.
Jadni jado, da je samo znao da treba da pusti vodu, te
55
Jovo Ilukić
da se vrata sama otvore. Ipak je to 1978. godina. A on,
čoldo od čolde čoldine, navalio pa lupa na vrata.
Ekselencije, carevi i kraljevi okupili se ispred klonje,
da vide koji to primitivni brabonjar zapomaže, jer
poslije vršenja nužde ne pušta vodu. No kad čuše da
govori srpskim (ili hrvatskim, ili srpsko-hrvatskim, ili
hrvatsko-srpskim, svejedno), sa gađenjem na licu reko-
še: „Yugoslav!“
Dvije generacije kasnije, unuka prvospomenu-
toga, član podmlatka JUL-a, sa svojim vaginalnim
speleologom došla na žurku za doček Nove 2000.
godine. Drogirana omladina pjeva: „JUL je ku-u-ul!
JUL je ku-u-ul!” A ona, prehlađena zbog nagle prom-
jene vremena, iznenada kinu i prde kao mitraljez: „Tr-
tr-tr-tr-tr!” Plin zasmrđe, ona skupi noge da joj se ne
prospu crijeva, a julovci povikaše: „Dole mašingever!”
Da su samo znali da je njen prdo učinio da im to bude
posljednja politička godina, završila bi kao Roza
Luksemburg.
Ojha! Ojha! Ojha ha!

* * *

Kako sam prodao dušu đavolu?

Bio sam mlad i naivan, ali ne i glup i lud.
Odrastao sam u Srbiji 90-tih godina XX veka, uz „nike
patike“, 12 nula na novčanicama i filmove tipa „Crni
bombarder“, „Mi nismo anđeli“, „Do koske“... i koliko
god se trudio da budem kulturan i lepo vaspitan - bilo
je nemoguće...
E, onda su krenule nagle erekcije i polucije. I
meni se tražilo žensko. A nikako da uhvatim nešto... I
56
 Status quo
odem ja na gradilište, i rintam po ceo dan, zaradim
koliko mogu, pa pravac u javnu kuću. Odem ja tako u
tajnu javnu kuću, pošteno platim najružnijoj kurvi
(smatrajući da najlepšu ne zaslužujem), kad ona meni
uzme sve pare, pogleda me popreko, proceni, opali mi
šamarčinu i veli: „Marš bre, džiberu jedan, nije to za
tebe!“ I ja je napadnem, da mi dâ onu stvar, kad dođu
makroi i izbače me na ulicu. Plakalo mi se, ali nisam
mogao da plačem, jer mi je njen šamar oduvao sve
emocije; i ubio sve ljudsko u meni.
Odem ja ponovo na gradilište, radim ceo dan
kao konj, zaradim pare, i odem u malo bolju tajnu
javnu kuću. Platim najlepšoj kurvi i, nisam se još ni
skinuo, kad - racija. Uleće policija i pokupi sve u bor-
delu. Pravo u maricu, pa u stanicu. Ja - klijent, još kli-
jenata - i prostitutke. I u stanici nam oduzmu sav novac
- njima zato što su ga zaradile od kurvanja, meni i nama
zato što bismo ga i zato što bih ga potrošio na kurva-
nje. I kad je sve bilo završeno mene jedan policajac pita
onako privatno: „Pa dobro, bre, što ideš kod njih?“ A ja
mu odgovorim: „Pa hoću da tucam!... Pa dobro, bre, što
mi bre ne date da tucam?!“
Bio sam tinejdžer, željan one stvari, a nijedna
ženska nije htela da se potuca sa mnom; ili ja nisam
primećivao one koje su htele. I, sad, meni se plakalo, i
plakao sam i ja, i čoldo mi je plakao u gaće, i lice mi je
bilo mokro, i gaće su mi bile mokre...
I onda se desilo čudo! Pojavio se Lucifer lično
i ponudio mi nešto: da mu prodam dušu i potucam
mnogo ženskih. I ja pristanem. I tako za razliku od os-
talih muškaraca, koji su imali mnogo više žena od me-
ne, ja dugujem dušu Luciferu, a oni mu ne duguju ništa.
57
Jovo Ilukić
Možete me voleti ili mrzeti, ali me ne možete
ne primetiti. Ave Ja!

* * *

Idem ja ulicom, večeras, ne tako davno, i ispred

katedrale me zaustavi neki tip (u Švajcarskoj bih mo-
gao da ga tužim za tako nešto, jer tamo niko nema
pravo da zaustavlja bilo koga osim ako neće da ga pita
za neku ulicu) rečima: „Gospodine, srpski govorite?“ -
„Honj do uou knonj?“ - odgovorih ja. On se začudi, a
ja opet: „Honj do uou knonj?“ - „Molim?“ - reče on, a
ja opet - „Honj do uou knonj?“ - „Ne razumem vas“ -
predade se on. A ja mu opet velim: „Kažem - ʻHow do
you know?ʼ - na ćirilici, kao - ʻХоњ до уоу кноњ?ʼ -
pošto me pitaš da li govorim srpski.“ On se nasmeja. A
ja mu velim: „I ne valja ti red reči u rečenici. Ne kaže
se - ʻSrpski govorite?ʼ - nego - ʻGovorite li srpski?ʼ - i
to bi morao znati ako već pitaš nekoga da li govori srp-
ski.“ On me pita otkud mi to - „Honj do uou knonj?“ -
a ja mu rekoh da sam pročitao pre nekoliko godina u
novinama, tačnije u Beogradskom dnevnom listu
„Novosti“, na tadašnjem radnom mestu, naočigled
tadašnjih kolega, uz smeh svih nas, i rekoh mu da zbog
toga, od tada, bojkotujem ćirilicu, i užasno se protivim
zloupotrebi ćirilice na taj i takav način. I on ostade bez
teksta. Skoro da je zaboravio zašto me je zaustavio. I ja
ga podsetih da me je zaustavio i pitao govorim li srp-
ski jezik, da je video da ga govorim bolje od njega, te
šta zapravo hoće. I on poče da slaže, prilično nevešto,
neku priču, kako sakuplja novac za neku crkvu i... tra-
jda rajda... opsa sa... Ja mu velim da ne pripadam nije-
58
 Status quo
dnoj crkvi i da ne dam novac ni za kakvu crkvu, te da
sam paganin, i da se nikada neću odreći svoje staroegi-
patske paganske religije, a kome smeta - može kurac da
mi prošeta... Čovek ostade bez teksta. Jebo te život,
drumski razbojnici obukli kravate i postali „pristojni
ulični presretači“, a glavni motiv je jadni i bedni no-
vac... tuga jedna... Isto kao što višestruki ponavljači po-
staju gurui a najveće neznalice postaju predavači... U
šta nam se svet pretvorio i dalje pretvara? U kanalizaci-
ju. Pa da pišam na kanalizaciju. Ojha. Pišam na pola
sveta, jer mi druga polovina ne smeta. I, da, ne dam
novac apsolutno nikome. A kome smeta neka me tuži...
Ili još bolje... kome smeta - neka mi kurac prošeta...
Ojha, ojha, ojha ha...

* * *

Prolazi novembar/studeni i evo krošnje drveća

su već ostale bez lišća. I juče, tačnije sinoć, na stazi
pored Dunava, tačnije između Dunava i Studentskog
grada, gole krošnje otkrile su na hiljade odvratnih
gnezda još odvratnijih vrana. A one grakću i lete nad
glavama ljudi. Ko ih je pustio da se nasele u gradu, i
ovoliko namnože, ker mu jebo majku u trulu sisu, u
usta, u pičku, u dupe... u živu ranu i u sve rupe... he he
he... I ugledah jednog govnara u kožnoj jakni, nekog
jadnog tetoviranog roba, kako se u jednom momentu
stresa i gleda uvis. Pored toliko mesta, vrane se ispo-
ganile upravo na njega... ha ha ha... Koji konj nad
konjima. A u centru grada, tačnije u Zmaj Jovinoj ulici,
rasprodaja na nekoliko mesta, u nekoliko radnji, ispred
kojih trešti muzika kao ispred ciganske šatre na cigan-
59
Jovo Ilukić
skoj svadbi. Jebo te život da te ne jebo, sve go ludak.
Otišlo vam je sve u kurac, jadni tetovirani robovi. Pi-
šam vam i na ekonomiju, i na sistem, i na robne re-
zerve, i na GMO proserotine koje skupo plaćate, i na
HACCP ulje, šećer i brašno koje proždirete, i na lekove
koje gutate... Ker vam jebao majku u prdaljku... ha ha
ha...

* * *

Sreće Pokrivenošijanka Gološijanku i kaže joj

da se jedan pevac zaljubio u nju. A Gološijanka pita
Pokrivenošijanku: “Ko ko ko ko ko ko ko ko?” A
Pokrivenošijanka kaže: “Ko ko ko da-a-a!”

* * *

Kur (kolateralni upad ruke): “Sve što pojedem

pretvori se u govna. Ljudi da li je to normalno? A kako
mi rade crijeva?”
Mud (ministar unutrašnjih djela): “Uskoro, kad
te uhapsimo i bačimo u prdekanu, pa onda nalupamo
po bubrezima, crijeva će ti raditi savršeno: ima sva go-
vna da pretvaraš u poparu.”

* * *

Vi, deco u skupim patikama i sa skupim telefo-

nima, sa kajlama oko vrata, sa skinutim gaćama, sa ro-
govima na glavi, parazitski naraštaji, sa vašim iskri-
vljenim pogledima na svet i ambicijama jednog panja,
vi ste čmar svih zemalja u regionu. Vi ste ti koji svoju
60
 Status quo
zemlju vučete sa sobom ka dnu septičke jame, istu ze-
mlju u čijem ćete dresu sutra izbosti nekog stranca i
demolirati nečiji izlog u inostranstvu, dok zamuckujete
kada himna treba da se otpeva na stadionu...

* * *

xD je najprvi i najglavniji smajli sveta.

xD je period pošumljavanja pustinje.
xD je reakcija na prvi poljubac.
xD je izvedena jedinica SI sistema, a primenju-
je se za merenje brzine, gustine, težine, boje, dužine,
jačine, pritiska, radijacije i zapremine prdeža.
xD znači „priđi mi bliže da ti nešto šapnem“.
xD je ime za trenutno najudaljeniju galaksiju.
xD je sinonim za XXX.
xD predstavlja očekivano međunožno raspo-
loženje.
xD - tucaš, prdon, pardon, kucaš, samo da bi
nešto kucao, odnosno da bi bio u toku razglabanja.
xD je krik zadovoljstva pri češanju lobanje čol-
dom u svom punom sjaju, odnosno izdanju.
xD - trudiš se, a da pri tom ne ostaneš trudna.
xD je odgovor na pitanje “koga ili šta”...
xD znači pun mi je .i. svega, ali kako nalaže
kurtoazija ipak tucam, prdon, pardon, kucam xD.
xD znači da zevam za tobom; ako sam muško -
čoldo te se zaželeo; ako si žensko - jada te željno oče-
kuje; ako si dvospolac - zasmejaćeš i čolda i jadu.
xD je šifra ljubavnog zova (poput šifre - dođi na
kafu).
xD - skraćeni naziv sredstva za razmnožavanje
61
Jovo Ilukić
hemoroida i/ili kondiloma.
xD je uslov za izvršavanje trepanacije mozga i
guzova.
xD je površinski kop u pozi 69, ali bez PDV-a,
odnosno poze 81,42.
xD asocira na razvaljotku buljotku.
xD je metod iskazivanja trenutnog stanja uma.
xD je impulsivna instinktivna trenutna reakcija.
xD je univerzalna oznaka za 4-tu međunožnu
dimenziju.
Danas je Dan “D”, te svima šaljemo xD .
Uđe... i čeka, i čeka...
Šta treba čovek da uradi da bi najzad dobio
picu? Možda da napiše 69 puta xD?!
Živeli!

* * *

Jebo ja sliku svoju na kremi za hemoroide (onu

za pasoš) i na kremi za kondilome (onu za ličnu kartu),
ako se ikada budem oženio i žena me nadživi - ostaviću
joj sve što imam jedino ako mi se ispiša na grob, ili u
urnu u koju će da me gurnu, kako god ona bude htela;
ako ne - sve, zakonski, ostaje njenom mačku i njego-
vim švalerkama, mačkama lutalicama.
Kao klinac u osnovnoj školi sviđao sam se jed-
noj devojčici a da to nisam znao, a saznao sam tek kad
mi se desilo da izduvam nos pred njom i da mi se sline
prospu po grudima, a ona kaže drugaricama da joj se
više ne sviđam, te da joj se gadim.
A u srednjoj školi sam sedeo pored jedne devoj-
ke koja je stalno puvala i smrdela kao prase, pa kad se
62
 Status quo
upuva i primeti da su osetili svi oko nje napadne najbli-
žega pre nego što bi on izustio bilo šta. I meni dozlo-
grdilo i pitam razrednu: “Mogu li ja da ne sedim pored
Jasne? Stalno puva i prdi kao buldog.”
A na fakultetu iza mene sedela neka kamenjar-
ka kojoj su smrdele noge. I ja i moj kolega iz Crne Gore
smo pratili koliko dana ne menja čarape. I zamislite,
nosila je iste čarape celu nedelju dana. I mi je pitamo:
“A je li, bogoti, Vjerice, promijeniš li ti ikad te tvoje
čarape?” A ona pocrveni i veli da ima nekoliko pari
istih čarapa. Lele nama i našijem nosevima... To je isto
kao da se izasrala u amfiteatru i rekla: “Ovo sam ja
uradila! Jel da, da sam strava riba?”
Tako vi je to ljudi moji...

* * *

Ima onih koji... ne smeju nešto da kažu... ali to

njihova guzica kaže. Mozak misli, a guzica govori. Što
bi mozak da skrije to guzica otkrije. Ma ne bi on to
rekao, ali kaže guzica. Omakne mu se. A kad mozak ne
može da kontroliše guzicu. Istrtljala se pred njim. On
dok priča guzica svira. Ma nije on to rekao. Ali ako
može on da govori, a što guzica ne može? A gde je tu
sloboda i demokratija? Prema svim zakonima jednaki
su i on, i mozak mu, i guzica mu... kao prsti na ruci. Ma
sve je u glavi; i u guzici. 50:50. Neko voli glavom a
neko guzicom. Štaš? Ni blizanci nisu isti.

* * *

Ugradio sam zvonce (set zvončića) na glavić

63
Jovo Ilukić
(kurčevu glavicu), pa sad isti svira (sviraju) čim se
čoldo digne (a diže se na najmanji dašak vetra). Pa
zvonce svira (zvončići sviraju) po ceo dan. Bolje i to
nego pirsing. Đinđi rinđi, đinđi rinđi. Jebote! Kao da
mi je sedamnaest godina! Ojha!

* * *

Koji oblik šuljeva je najprikladniji za bulju

vanzemaljca? Da li u obzir dolazi kvadrat, ili krug, da
se vrte, ili pak kupa, pa da se vrte u krug i penju u vis?
Kad nadođe plima šuljevi se rašire, a kad naiđe oseka
zavuku (zavuču) se u mišju rupu. A ako bi vlasniku
istih prostitutka popušila i htela da oliže fragmente šu-
ljeva presadili bi joj se na jezik...
Patike „nike“ progresivno deluju na rasađivanje
šuljeva, naročito dok se trči maraton, upotpunjuju
ugođaj prilikom cvetanja hemoroida, a do potpunog
izražaja dolazi u toku prelaska iz plime u oseku i obra-
tno.
I obuj nike patike... nike patike, nike patike,
nike patike, nike patike, nike patike, nike patike, nike
patike, nike patike, nike patike... a tek hemoroidi... ma
idi...
Predeo oko šuljeva, bez obzira da li je oznojen
ili ne, zasran ili ne, uvek gravitira na temperaturi koja
ugrožava egzistenciju i koja je opasna po život. Na toj
temperaturi šuljevi najbolje napreduju. Oni na toj tem-
peraturi razvijaju samosvest u toj meri da su spremni da
brane svoju domovinu zvanu Šupak. E, sad, kad ih
regrutuju i pošalju u vojsku, te kad obuku uniformu
(guzne dlake) postaju maskirci, odnosno maskirani
64
 Status quo
šuljevi. Oni su spremni da uđu na slobodno tržište, iako
im je ideal da liče na Severnu Koreju, tako što će svoje
brabonjke da upakuju u pakovanje bombona. Jebo maj-
ku koji kapitalistički šuljevi!
Ako hoćemo socijalističke šuljeve - onda ćemo
prkno nasloniti na raspanuli zid, između dve cigle, te
ćemo zaraziti ceo zid šuljofilijom. Tako se dobijaju oni
čuveni socijalistički zidovi nalik na Berlinski zid.
Ako hoćemo terorističke šuljeve ukrcaćemo ih
u avion sa bombama oko struka. Šuljosama Bin Laden!
Muzička orijentacija šuljeva - šuljopop, šuljo-
rock, technošulj, electrošulj...
Likovna orijentacija - šuljonizam i šuljosansa,
šuljok, šuljomantizam, šukoko, šuljopresionizam,
šuljoizam, nadšuljoizam, šuljoderna, postšuljoderna...
Šuljobeska kao dekorativni element šuljeva za-
uzima najprvu i najglavniju (ali “najprvu” i “najglavni-
ju”) poziciju u procesu ukrašavanja novonastalih šulje-
va.
Nije meni lako. Ha ha ha...

* * *

Kolega, kad ti neko zlonameran bude rekao -

„Zavalim ti kitu među hemoroide, da ti guzovi meseci-
ma bride!“ - ti mu s punim pravom odgovori - „Zavališ
mi jezik među hemoroide, da tu usne godinama bride!“
Ha ha ha! Živ bio!

* * *

Aog ljudi da znate kakvu je riblju čorbu malo-

65
Jovo Ilukić
prije probao jedan svinjoglavi novosadski prevarant i
šarlatan. Najprva i najglavnija riblja čorba sveta. Tako
on kaže. Pravi se tako što ženska koja se nije okupala
mjesec dana sjedne u lavor, opere hevulju i to skuva u
šerpi sa začinima. Kao prilog služi se pire od strugotine
iz ušiju, sastrugane zarđalom kašikom. Može se po želji
dodati i burek od sira sa čela čoldovoga. Naime, čol-
dovo čelo se ne pere mjesec dana, a onda se skrama
sastruže i napravi sir. Burek je standardan. Uz to se pije
pišalino iz jedne donje česme i kakućino iz druge donje
česme. Baš je bilo ukusno. Tako on veli. A mi vegani
mu se rugamo. Prijatno. Dobar tek.

* * *

Zašto mnogi iz moje generacije (uključujući i

mene) nisu završili fakultet? Zato što je jugoslovenska
gamad 90-tih godina prošlog veka dala 10.000.000 $
slikarki Marini Abramović za neko bijenale, a nije re-
dovno isplaćivala plate profesorima. Pa onda su profe-
sori štrajkovali i nismo imali predavanja. Kad se završi
štrajk, taman se ponadamo da ćemo imati predavanja i
nešto naučiti - kad ono nekoliko opozicionih stranaka
napravi neki protest, koji traje oko pola godine; masa
građana svake večeri izlazi na ulice, lupa u šerpe i duva
u pištajke, i ruga se vlasti, odnosno režimu, a mi opet
nemamo predavanja... I tako u krug: ili štrajk profeso-
ra, ili protest stranaka (i studenata). Kako se jedno za-
vrši tako drugo počne. A svinja od bivšeg predsednika
bivše države, pišam mu na grob u Požarevcu, zemlja
mu kosti izbacala, veli delegaciji studenata kako za
njega nema razlike između univerziteta i zemljorad-
66
 Status quo
ničke zadruge. A njegova skorena ženturača, popišam
je po glavi, veli kako se svi oni koji neće glasati za nje-
nog muža nalaze na najnižem nivou svesti (na nivou
amebe), pišam joj na cvetić u kosi i u obe nozdrve; šteta
što nemam dva kurca, pa da joj se ispišam u obe noz-
drve istovremeno, nego moram to da učinim u dva po-
teza. (I dan-danas javljaju se neki pederi, njihovi sled-
benici, sada su se transformisali u samozvane gurue,
lažu ljude kako nikada ništa ne jedu, a goje se kao
krmci, i šire strahove i nebuloze poskidane sa Interneta,
a one koji ne padaju na njihove strahove i argumento-
vano se rugaju tim glupostima prozivaju kako se nalaze
na najnižem nivou svesti, dakle na nivou amebe, bez
obzira što ne znaju ni šta su amebe, iako ih ovi izuvaju
u svim diskusijama i razbijaju argumentima, baš kao
nekada njihovu smrdljivu predsednicu.) I na kraju nas
je dočekao rat u koji smo na silu oterani. Pišam na drža-
vu za koju sam se borio (Saveznu Republiku Jugosla-
viju) i na vojsku kojoj sam dao zakletvu (Vojsku Jugo-
slavije). Pišam na tadašnjeg portparola ratnih zločina i
genocida iz 90-tih, a današnjeg visokog državnog funk-
cionera. Pišam mu na sve ratne zločince koje krije od
Haškog tribunala i na sva njihova svinjska i volovska
lica sa Interpolovih poternica. A onda smo se oslobo-
dili bagre iz 90-tih, ali oni se opet vratiše... pa su nas i
dalje držali u Smrdoslaviji, odnosno Šugoslaviji, stide-
ći se sami sebe i sopstvene države... Prodali su Kosovo
za ko zna koliko milijardi dolara, a ovamo viču kako ga
nikada neće priznati. Koga boli kurac za to šta oni hoće
a šta neće priznati. Pišam i na njih i na Kosovo. I na nji-
hovu dragu im Jugoslaviju. Zadržali bi je i danas da
mogu, ker im jebao majku u trulu sisu, u usta, u pičku,
67
Jovo Ilukić
u dupe... i u sve ostale rupe... samo da mogu. Držali su
jugoslovensku zastavu na automobilskim tablicama sve
do januara 2012. godine. Da ih Crnogorci nisu šutnuli
u dupe u maju 2006. godine Srbija nikada ne bi posta-
la nezavisna država. Sve se oni nešto „hoćkaju“, pa
„nećkaju“, kao nevina mlada: te hoće, te neće, te nešto
hoće, te nešto neće... Jebo te život, da te ne jebo, ja se
ne razumem nešto mnogo u ekonomiju, ali ponekad se
zapitam kako je moguće da uopšte postoji jedna ova-
kva inferiorna svinjska država... Jugosloveni, ratni zlo-
činci, bagro, govna od govana... pišam vam na grobove
predaka i u kolevke potomaka... idite u okolinu Subo-
tice, tamo neki mentalni bolesnik ima plac u obliku
Jugoslavije - pa tamo pravite Jugoslaviju. U usta vam
se ispišam da ne budete žedni... i iskenjam da ne budete
gladni... Vi ćete nekoga da razbolite a onda kljukate
lekovima. Evo vam ga na - .i. - od šake do lakta... Ojha.

* * *

Jedan moj kolega, pisac i slikar, kad god se

napije, ponavlja istu priču: kuka nad Napoleonovom
sudbinom, odnosno krivo mu je što maršal Marmont
nije na vreme stigao na Waterloo, sa pojačanjem, i
pobedio Saveznike. I to se baš nervira. Napije se i dere
se: „Kako je mogao da zakasni?!“ Ko se dere? Obično
oni ljudi koji nisu u pravu, ali i oni koje niko ne sluša.
Ojha. E, sad, meni je pomalo drago što Napoleon nije
pobedio 1815. godine, jer da jeste, i da Francuzi domi-
niraju Evropom, verovatno bi 90% ljudi bili homosek-
sualci. Meni je ponekad krivo što Hitler nije pobedio
1945. godine i potamanio sve lopove i sve pedere. Ge-
68
 Status quo
neralno, smatram da svaki muškarac koji stavi nečiji
kurac u usta, ili ga primi u guzno crevo, treba da dobi-
je metak u glavu, bez milosti i ustezanja. I tačka. Pišam
na gej paradu. I na sve gejeve. Pišam na SPS... piš, piš,
piš...

* * *

Jebo te život da te ne jebo, šta sve hoda našim

ulicama. Malopre sam prošao pored mladog bračnog
para (ili momka i devojke koji žive zajedno). Hladan
vetar im duva u glavu i nervira ih; i meni je pomalo
smetao. Jedva se vuku po ulici, kao da su baba i deda.
I kad su prošli pored mene ona njemu kaže: „Brate,
smrznućemo se.“ Žena mužu kaže „brate“. Jebo te ži-
vot da te ne jebo. Dokle smo stigli, da žena brati sops-
tvenog muža. Još da on njoj kaže - „Nećemo sestro
slatka“ - i bili bi totalni debili. Mora da su im se oboma
smrzle pičke, njoj donja (prava) a njemu gornja (nepra-
va) pička. Ha ha ha. A možda je ona od onih paćenica
koje svakog muškarca doživljavaju kao aseksualno
biće? Verovatno je ona aseksualna, pa ima projekciju, i
sve oko sebe gleda kroz svoju vizuru. Tuga jedna...

* * *

Kupujem nošene prljave gaće, koje su krasile

dupe od Ćićoline, u kojima su se čuvale Stradivarijeve
violine, da u njih istresem čoldove sline, u inat na sve
mrcine... he he he...

* * *
69
Jovo Ilukić

Hmm. Kakvu provalu da napravimo za danas?

Nešto razmišljam o tome kako su ljudi nekada
dobijali prezimena po svom zanimanju. Pa tako u svim
narodima sveta imamo Kovače, Ribare, Obućare...
Zanimljivo je da su i automobilskim kompanijama da-
vana imena po prezimenu osnivača. Tako su samuraji
Mitsubishi osnovali koncern „Mitsubishi“, vitezovi
teutonci (kasnije esesovci) Mercedesi osnovali su
„Mercedes“, a Pero Zastava osnovao je megakompani-
ju „Zastava“ i pravio je yugo kome se Ameri rugaju da
su mu čak i film snimili, ali on misli da je kreirao
najprvi i najglavniji (ali „najprvi“ i „najglavniji“) auto
sveta. Ha ha ha.
Elem, ako je neko izrod svog naroda, i bavi se
nečim čega bi se svaki njegov sunarodnik stideo,
morao bi da dobije prezime (ili barem nadimak) po
svom zanimanju, hobiju ili nastranosti. Slažete se?
Šta mislite kako bi se prezivao (ili kakav bi
nadimak dobio) čovek koji bi nosio prezime (ili nadi-
mak) po svom hobiju (tucanju koza)? I to na svim
kontinentima? Krećemo.
Evropa: Srbin (iz većeg dela Srbije) -
Kozojebić; Srbin iz Vojvodine - Kozojebeselinov; Sr-
bin iz Zapadne Srbije - Kozojebavatić; Srbin iz Južne
Srbije - Kozojebadinović; Srbin iz Šumadije - Kozo-
jebojković; Crnogorac - Kozojebović; Hrvat - Kozo-
jebar; Bosanac (musliman) - Kozojebmujović; Bosanac
(Hercegovac pravoslavac) - Kozojebarica; Bosanac
(Hercegovac katolik) - Kozojebrekalo; Slovenac -
Kozojebajc; Makedonac - Kozojebeski; Albanac (sa
Kosova) - Kozojebašari; Albanac (iz Albanije) -
70
 Status quo
Kozojebehmiu; Grk (iz Grčke) - Kozojebopulos; Grk
(sa Kipra) - Kozojebandreu; Turčin (iz evropske Tur-
ske) - Kozojeboglu; Bugarin - Kozojebov; Rumun -
Kozojebesku; Mađar - Kozojebenczeni; Čeh, Slovak -
Kozojebafarik; Poljak - Kozojebislavski; Rus - Kozo-
jebovič; Belorus - Kozojebarov; Ukrajinac - Kozoje-
benko; Nemac, Austrijanac - von Kozojebenn; Belgi-
janac - van Kozojebrojgel; Holanđanin (Nizozemac) -
van der Kozojeberg; Danac - Kozojebdersen; Norve-
žanin, Šveđanin - Kozojebluthander; Finac - Kozojeba-
kinen; Islanđanin - Kozojebsfjersohn; Englez - Kozo-
jebinson; Velšanin - Kozojebarton; Škot - McKozo-
jeblloyd; Irac - O'Kozojebara; Francuz - le Kozojebizi-
je; Italijan - Kozojebarro; Španac - Kozojeberez;
Portugalac - Kozojebjoao; Baskijac - Kozojebraban.
Azija: Turčin (iz azijske Turske) - Kozo-
jebinoglu; Arapin - Er Kozojebekhir; Jevrej (Židov) -
Ben Kozojebahur; Gruzijac (Đurđijanac) - Kozojeba-
nidze; Jermenin - Kozojebaturijan; Iranac (Persijanac)
- Kozojebahlavi; Indijac - Kozojebandi; Tibetanac -
Kozojebllama; Mongol - Kozojeberlan; Kinez - Kozo-
jebchinchin; Japanac - Kozojebito; Tajlanđanin - Kozo-
jebrungtep; Burmanac (Mjanmarac) - Kozojebangun;
Kambodžanac (Kampućijac) - Kozojebtot; Vijetnamac
- Kozojebmin; Malezijac - Kozojebangpur; Indoneža-
nin - Kozojebali; Filipinac - Kozojebarojo.
Afrika: Arapin (iz Sahare) - El Kozojebaser;
Tuareg - Kozojeboaha; Bušmanin (Hotentot) - Kozo-
jebtautau; Nubijac - Kozojebakhwa; Bantu - Kozoje-
bimbabwe; Bur (južnoafrički belac) - Kozojebteron.
Australija: Aboridžin (australijski crnac) -
Kozojebduđiro; Papuanac - Kozojebineja; Australian
71
Jovo Ilukić
citizen (doseljenik) - Kozojebwaltzingmatilda.
Amerika (Severna i Južna): Kanadski indijanac
- Onaj Koji Jebe Kozu; USA indijanac - Kozojebac
Koji Sedi; American citizen - Kozofucker; Mek-
sikanac (potomak Asteka i Maja) - Kozojebchtitlan;
Peruanac (potomak Inka) - Kozojebichu; Kolumbijac,
Venecuelanac, Argentinac (španskog porekla) - Kozo-
jebanuel; Brazilac (portugalskog porekla) - Kozo-
jebinjo.
Antarktik: Pingvin - Kozojebingvin.
Aha ha ha ha ha ha ha ha!
Pozdrav svima, male mace od najprvog perver-
znjaka, Tate. He he he...

* * *

Ovako, ljudi moji. Istrenirao sam ovog mog

jednookog pitona, pošto ne vidi na svoje jedino multi-
praktik oko, na koje gleda, piški i povraća, da sve ruke
koje ugleda doživljava kao smrtne neprijatelje. Pa kad
god izađe iz svoje futrole i vidi moju levu ili desnu
ruku - odmah je napadne i zloupotrebi; hrva se sa njom,
sve dok ga muka ne uhvati i dok ne ispovraća sav
majonez iz sebe. Lele mene! Što da radim? Hoće li ih
neko odmeniti? Ajte, ljudi, tako vam prde. He he he.

* * *

Sve više shvatam onog Norvežanina, brata

Anders Behring Breivik-a, ali i ostale natprosečno inte-
ligentne i pametne ljude, neprijatelje ovakvog, naime
degenerisanog ljudskog roda, ljudi koji sami sebe truju
72
 Status quo
otrovanom industrijskom hranom, i svega onoga što je
ljudsko. I krivo mi je što nije pobio više ljudi.
Evo dajem 100 razloga stoci da podnese 100
krivičnih prijava protiv mene. Ali... postoje stvari za
koje me stoka ne može teretiti, sve i da hoće. Naime,
ubistvo mog brata blizanca, na porođaju (1 u 10.000
slučajeva blizanačke trudnoće), kada je on umro a ja
ostao živ, i rodio se kao ubica, gnjaveći ga u majčinoj
utrobi i igrajući fudbal sa njim pre rođenja - odnosno
igrajući fudbal njim, kao loptom... Bolji sam od svih
ubica koji su se rodili pa ubili; ja sam ubio pa sam se
rodio. Ojha. To je ubistvo po prirodnom zakonu, što će
reći da jadni i bedni ljudski zakoni, na koje pišam, kao
i na sve ono što je ljudsko, nisu nadležni za prirodne
zakone i za moje aktivnosti u tom smislu. Isto važi i za
sva ubistva koja sam počinio, u prethodnim životima, u
prošlom životu, ali i u ovom životu, kada sam dobio
dozvolu za ubijanje. Šta više, kad bih mogao da se vra-
tim nazad, u to vreme - pucao bih ponovo na njih i
ponovo bih ih ubio. I šta ćete, bagro jedna ljudska,
učiniti po tom pitanju? Stoko jedna ljudska. Da sam
zadnji čovek na planeti, novi Adam, i da mi sâm bog
naredi da imam decu sa zadnjom ženom na planeti,
nekom novom Evom - ja ga ne bih poslušao. Ako ne
bih poslušao boga - zašto bih slušao majmune? Stoko
jedna ljudska. Pišam vam na GMO hranu... na meso,
mleko i jaja... na duvan, alkohol, drogu i lekove... kao
i na svu industrijsku hranu sa kodom HACCP, jer mi se
može tako. Kome smeta, neka me slobodno tuži
Gradskoj čistoći. Ups, izvinjavam se Gradskoj čistoći.
Dok prijava stigne do policije i sudstva, teških
diletanata, koji poštenog građanina, koji se uopšte ne
73
Jovo Ilukić
krije, ne mogu locirati i naći oko tri nedelje, a kriminal-
ca koji je prijavljen na jednoj adresi a živi na drugoj,
pojeo vuk magarca. Ako me, stoko jedna ljudska,
nikada nećete moći naterati da kupim i konzumiram
meso, mleko i jaja... kao i svu industrijsku hranu sa
kodom HACCP - ne možete mi ništa.
Setih se, stoko jedna ljudska, kako sam jednom
davno, dok su svinje iz SPS-a bile na vlasti (a opet su
na vlasti), iz Pančeva, jednog vikenda, pozvao jedan
broj u Novom Sadu, i kako se posle dva zvona javio
neki jadni i bedni muški glas - “SUP Kragujevac!” - i
kako sam ja reagovao - “Bagro jedna pandurska. Ako
već hoćeš da prisluškuješ telefone onda nemoj da se
javljaš. Nisam zvao nikakav SUP Kragujevac, pišam na
SUP Kragujevac, zvao sam Novi Sad. Oslobodi mi li-
niju, bagro jedna pandurska.
Nije ni čudo što je ova mizerna država izgubila
sve ratove 90-tih godina prošlog veka kad policija ne
ume da prisluškuje sopstvene građane.” Isto važi i za
sada. Nije čudo što su samozvani četnički vojvoda i
strani CIA plaćenik, u liku bivšeg predsednika i bivšeg
premijera, priznali Kosovo i postali najgori strani
plaćenici i domaći izdajnici, kad imaju policiju koja
nije sposobna da locira i pronađe običnog građanina
više od tri nedelje. Pu stoko jedna ljudska. Pišam na
pola sveta (na Severnu Koreju, Kubu, Kinu i ostale
komunističke i države sa totalitarnim režimima), jer mi
druga polovina (EU i USA) ne smeta. Ma... pišam na
ceo svet. Ojha. Koliko je meni poznato, jedina svrha i
funkcija policije je to da po svaku cenu čuva onoga ko
se nalazi na vlasti. Pa zašto onda ne sačuvaše Zorana
Đinđića dok je bio premijer? Pišam na jugoslovenske
74
 Status quo
balegare koji su ubili bivšeg predsednika Ivana Stam-
bolića i premijera Zorana Đinđića, a čuvaju sećanje na
lik i delo Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.
Neka dođu i privedu mene za to što im svaki dan pišam
na sve po redu, na sve što im ulazi pod kućnu gredu, na
Jugoslaviju, na SRJ i SCG, što im pišam na grobove
predaka i u kolevke potomaka, što im šaljem kerove da
im jebu nerođene praunuke u nerođenim unucima, kao
i za to što im pišam na sve ratne zločince koje kriju od
Interpola i Haškog tribunala. Samo što će im biti potre-
bno između tri nedelje i dva meseca da me uopšte nađu.
Toliko im je trebalo prošle godine, kad su me napali
bez razloga.
A onda se obično dogodi to da pojede vuk mag-
arca, a oni se najedu govana... Pišam na sistem... piš,
piš, piš... Kome smeta - neka me slobodno tuži kome
god hoće. Pišam i na njega i na njegovu tužbu. I na
izvesnu stoku pandursku koja ne može da me pro-nađe
tri nedelje, a kriminalce nikada. Ojha, ojha, ojha ha...
Anders Behring Breivik, majstore, svaka ti čast.
Ljudska bagro, pišam na sve vas i na sve vaše. Pišam u
urnu u koju će, kad budem umro i bio kremiran, da me
gurnu... ali isto tako i u vašu urnu, ako vas nadživim...
piš, piš, piš...
Imam nešto za vas, nije crtež, ali izgleda kao da
ga je neko nacrtao slovima...

@
(\_. - .
./\......',
.i. SPS .i.

75
Jovo Ilukić
P.S. Ako žuborim u WC-u u stanici policije - da
li to znači da sam popišao policiju?
Novi Otpor do nove pobede.

* * *

Danas, u gradu, sretoh čoveka koji je gurao

kolica, zapravo troja kolica, sastavljena, po stazi za
bicikle, i u njima trojke. I ja prođoh pored njega i rekoh
mu: “Au, čoče, što si se ti razmnožio.” Rekao sam mu
još nešto, vezano za moj odnos prema deci i ovoj infe-
riornoj državi, odnosno za to što ovoj inferiornoj državi
iz inata neću ostaviti potomstvo, ali neću to sada i ovde
napisati, jer stoka koja ne ume da prisluškuje telefone,
i nije sposobna da sedmicama locira i pronađe jednog
građanina koji nije kriv nizašta, ne mora da zna baš sve.
Kad bi neko bežao od stoke i prošao pored mene, pri
tom pobegao levo, a stoka me pitala gde je pobegao -
odgovorio bih im da je pobegao desno; iz inata. Baš da
vidim šta će stoka preduzeti po tom pitanju. Pišam na
stoku. Pišam i na SPS... piš, piš, piš...

* * *

Upravo sam saznao da su momak i devojka,

neimenovani par, izvršili samoubistvo negde na severu
Kosova. Ne znam da li su Srbi ili Albanci. I zabole me
kurac. Biće uskoro u medijima. I boli me kurac što su
to uradili. Ono što me zabrinjava jeste... to što je
kosovska policija u stanu pronašla ovu jednu moju
knjigu, te da ih je ona inspirisala na taj čin, jer se na
kraju romana momak i devojka zajedno ubijaju. I pret-
76
 Status quo
postavljam da će me stoka sutra privesti ili uhapsiti.
Samo ne znam zašto? Pod optužbom da sam u toku
2005. godine objavio knjigu u kojoj momak i devojka
izvršavaju samoubistvo? Ili?... Da li sam ih, kao bivši
subjekt u programu MK ULTRA, programirao? Ne
znam. Ako i jesam - nisam svesno. No, ono što je
najbitnije... šta našu policiju boli kurac za to šta se
događa na severu Kosova kad nisu nadležni za tu teri-
toriju? To više nije njihova država. Niti će ikada biti.
Pišam na susednu državu Kosovo... piš, piš, piš... I
zabole me kurac za sve one ljude koji su se ubili ili koje
je neko ubio. Zabole me kurac za sve one ljude koje
sam i ja pobio. A kosovske i naše razbojnike ne zanima
ono što se dešava sada, već ono što se dogodilo pre
jedno 10 godina. Konji nad konjima. Šta još reći? Pa da
dam razbojnicima, i ovde i na Kosovu, 100 razloga da
podnesu 100 krivičnih prijava i 100 tužbi protiv mene.
Uh, što će me zajebati, kao papir dupe. Ja sam vam
ubio bivšu domovinu - SRJ i SCG (pišam vam i na SRJ
i na SCG), jer sam bio jedan od 1100 Crnogoraca iz
Srbije koji su 21. maja 2006. glasali na referendumu u
Crnoj Gori. Nisam imao zakonsko pravo na to, ali sam
učinio tako. Dakle, ja vam popišah Jugoslaviju, a vi
vidite šta ćete. Stoko jedna bezrepa. I to je zastarelo, jer
je prošlo više od 5 godina. Ne možete mi ništa. A Jugo-
slavija vam je popišana za sva vremena. Odoh da mirno
spavam; ne grize me savest, jer je nemam. Ne prih-
vatam krivicu za bilo šta... i odbijam da budem kaž-
njen, jer mi se može tako. Kome smeta - neka me
slobodno tuži Gradskoj čistoći, ili Svinjskoj partiji
Srbije. Razbojnici sa značkama države koja ne zna gde
su joj granice, i koja se stidi sama sebe, jer je sve do
77
Jovo Ilukić
2011. na automobilskim tablicama držala jugosloven-
sku trobojku (na koju pišam), i onako neće moći da me
nađu više od tri nedelje, a kriminalce koji su prijavljeni
na jednoj adresi a žive na drugoj ne mogu naći nikada.
Stoka koja diže slušalicu dok prisluškuje telefon kad sa
njega ide poziv. Nije ni čudo što su izgubili sve ratove
od 1991. godine do sada i što su najveća govna u
Evropi. Pih. Izglibao sam se dok sam ovo napisao. Pi-
šam na pola sveta, jer mi druga polovina ne smeta.
Živela USA. Živeo Novi svetski poredak. Ojha, ojha,
ojha ha... Viva vero, viva vero, čamuga vam čolda
šćero. Oj svijetla majska zoro, šćeraću vam i ja skoro.
Ende.

* * *

Noćas je padala blatnjava kiša. Ma nebo se pos-

ralo po nama, po prozorima i po automobilima. O uli-
cama da i ne govorimo. Saznao sam da se planira, od
strane Tajne svetske vlade, da se na Srbiju i zemlje u
okolini, uskoro, a najkasnije u toku leta, iz neobe-
leženih aviona koji nadleću region i ispuštaju (bacaju
na nas) otrove u vidu chemtrails-a, baci gomila
skakavaca, koji će pojesti sve pred sobom; mislim na
zeleniš, odnosno svo rastinje. Živi bili pa videli. Zani-
ma me da li će stoka, sa značkama ove mizerne države,
koja ne zna gde su joj granice, da me privede ili uhap-
si zbog toga što imam ovu informaciju, ili pak zbog
toga što sam je podelio sa vama? I kad budu krenuli na
mene, đonom, kao nedavno, da li će me tražiti više od
tri nedelje, ili će im trebati malo više vremena. Ono što
je sigurno - ne bi me ni našli da nisam pristao na to da
78
 Status quo
ih vidim. Da su se oni pitali - ja bih im bio neuhvatljiv
plen. Uvek za korak ispred njih. Da su se oni pitali -
Srbija nikada ne bi postala nezavisna država; bila bi
Jugoslavija, SRJ, SCG, možda bi se zvala i Kurton,
samo da se ne zove Srbija. Eto, ali ja sam bio jedan od
1100 Crnogoraca iz Srbije, koji su 21. maja 2006.
glasali na referendumu u Crnoj Gori, pa sam im po-
pišao projekat očuvanja Jugoslavije po svaku cenu, i
poklonio im državu; dobili su je protiv svoje volje.
Stoka jedna. Jad i beda. Ko čuva ovu jadnu državu?
Nesposobnjakovići i diletanti, kojima ne bi trebalo dati
da čuvaju ni dve nacrtane ovce. Konji nad konjima.
Pišam na sve države, sve stranke i partije, sve pred-
sednike i premijere, sve političare i sveštenike, sve ban-
ke i bankare, sve crkve, verske zajednice i sekte, na sve
lekove i medikamente, na svu hemiju, na svu GMO
hranu, na svo meso, mleko i jaja, kao i na svu hranu sa
kodom HACCP, jer mi se može tako. Kome smeta neka
me slobodno tuži Svinjskoj partiji Srbije (pišam na sve
njene članove, glasače i simpatizere), pošto me oni koji
su nadležni da sprovode prdež, koga oni zovu zakon, u
inferiornoj državi koja ne zna gde su joj granice,
ionako ne mogu pronaći nedeljama, čak i kad se iz
petnih žila potrude da me nađu. Živela USA i Novi
svetski poredak. Jebi ga, ispada da će biti gadno leto,
jer se skakavci spremaju da obrste Srbiju. A svinje iz
SPS-a će i dalje jebati i jesti četvoronožne svinje. Pi-
šam na sve one koji zadržavaju jugoslovenske relikvi-
je, na Jugoslaviju, SRJ i SCG, na ceo SPS, na sve SPS-
ovske ratne zločince, kao i njihova (svinjska i volov-
ska) lica sa Interpolovih poternica, koje Svinjska parti-
ja Srbije krije od Haškog tribunala... piš, piš, piš...
79
Jovo Ilukić

* * *

Večeras sam u jednom marketu hteo kupiti

lubenicu. Ne znam zašto sam odabrao baš ovaj,
verovatno mi je bio najbliži, a mali, nikakav, slabo
opremljen, nedavno otvoren... I uđem ja unutra i u
„bašti“ potražim lubenicu. I vidim da nema nijedne. I
krenem ka vratima, onako vidno razočaran, jer moram
da idem dalje, a prodavačica mi se kao naruga što
tražim lubenicu, jer, jelte, oni su mala prodavnica, ni
nalik na svoju veliku „braću“ širom grada, i ja kao
treba da znam da je tako. I šta ću, da bih im se nekako
osvetio, vratim se nazad, uzmem jednu trešnju, izme-
rim je na vagi, dobijem cenu od 0,22 dinara, i,
naočigled nekoliko kupaca, dođem do kase i spremim 1
dinar, da platim račun. I očekujem kusur od 0,78
dinara. No comment. Serem vam se u supermarket...

* * *

Juče uveče, a i danas opet, kod novosadske

„Trčike“, u centru grada, na onom panou gde se svašta
kači, istina sa malim zakašnjenjem, video sam nešto što
me je zgrozilo. Radi se o nekakvoj sportskoj mani-
festaciji na Dunavu, koja je završena, a na kojoj su
učestvovale ekipe iz cele Evrope. O čemu se tačno radi
ne znam, niti me zanima. Ono što mi je privuklo pa-
žnju jeste mapa Evrope, na kojoj je svaka država
prikazana u bojama svoje zastave; svaka država, osim,
pogađate, Srbije. Srbija je prikazana sa jugosloven-
skom trobojkom. Da, sa jugoslovenskom trobojkom,
80
 Status quo
verovali ili ne. Znači, sve države u Evropi imaju pravo
na svoju zastavu, samo je Srbija nema. Zašto? I dokle
tako? Čak i da su pomenutu mapu i plakat radili stran-
ci - bez pardona - morali bi znati kako izgleda zastava
svake države učesnice, a ova naša država bi morala
zahtevati izvinjenje ili čak zamenu plakata. Osim, na-
ravno, ako ga nije radio neko odavde, iz inata ovoj
državi. Zanima me dokle ćemo se kao narod i država
stideti sami sebe, svog identiteta, svojih korena, svoje
tradicije, svojih simbola... i svega ostalog... Pišam na
jugoslovensku trobojku, na Jugoslaviju (ne Titovu
SFRJ, već Miloševićevu SRJ i Koštuničinu SCG, i to
uzduž i popreko), kao i na sve Jugoslovene... piš, piš,
piš... pišam na SPS, jedinu partiju koja je, kad se u
Skupštini ove mizerne države, koja ne zna gde su joj
granice, glasalo o usvajanju simbola države, glasala
protiv toga da Srbija dobije novi grb i zastavu, već da
joj ostane onaj stari grb sa petokrakom. Kome smeta -
neka me slobodno tuži... pišam i na njega i na njegovu
tužbu. Ojha.

* * *

Pre neko veče na koncertu u novosadskoj sina-

gogi. Gledam oko sebe i, bez obzira što sam ranije više
puta bio u bivšem jevrejskom hramu na koncertu, videh
na klupama ladice sa bravom. Dugo sam razmišljao
čemu bi mogle služiti. Po povratku kući proguglao sam
i saznao da se u svim sinagogama širom sveta kupuje
mesto u sinagogi, odnosno da članovi Mojsijeve religi-
je, prema svom imovnom stanju, odnosno finansijskim
mogućnostima, kupuju mesto u sinagogi, gde sede za
81
Jovo Ilukić
vreme obreda. Tako oni bogatiji sede u prvom redu i
gledaju rabina direktno u oči za vreme bogosluženja,
oni siromašniji kupuju mesto u zadnjem redu i gledaju
u stubove, dok oni najsiromašniji nemaju ni pristup u
hram. Strašno. Narod poznat po velikoj ljubavi prema
zlatu i novcu, koji prosto poludi i pobesni kad ugleda
zlato i novac, naivno misli da može kupiti mesto pred
bogom. Veću glupost nisam čuo u životu. Strašno.

* * *

Jedan moj drug, govnožder, kao što je i većina

pripadnika najgore životinjske vrste na ovoj planeti
(proždire meso, mleko i jaja, kao i industrijsku hranu sa
kodom HACCP), kojoj na žalost i ja pripadam (pišam
na sopstvenu životinjsku vrstu... piš, piš, piš), sinoć bio
u nekom restoranu i naručio neke šnicle. Konobar mu
ih doneo, on počeo da ih secka i primeti da se rastežu
kao žvaka. Pa zovne konobara i pita ga: „Jesi li ti nekad
jeo pičku od krmače?“ Konobar kaže da nije. „Ako
nisi“, nastavi on, „zašto si je onda doneo meni u ta-
njir?“ I konobar odnese taj tanjir u kuhinju, vrati je
kuvaru, da pojede pičku od krmače, a njemu donese
novi tanjir sa šniclom koja se ne rasteže kao žvaka. I
nije bio sit. Kad se vratio kući morao je da se najede
suvog mesa, GMO kobasica i GMO salama, proizve-
denih po HACCP-u od svinjskih i pilećih creva i
tumora. Inače, svinje i ostale životinje koje žive na far-
mama nikada u životu nisu videle Sunce, a oko 70%
njih boluje od leukemije i ostalih teških bolesti, pa kad
uginu - njihovo meso odmah ide na preradu i završava
u vašim „pečenicama“, kobasicama i salamama, i
82
 Status quo
ostalim sranjima koje vam cionistička stoka, za vaš
novac, servira u vaše tanjire. Pih. Meni, bogomi, neće.
Ne dam ni jedan jedini cent za sva ta sranja. Pišam na
Codex alimentarius i HACCP, jer mi se može tako.
Pišam na GMO hranu... na meso, mleko i jaja... kao i
na svu industrijsku hranu sa kodom HACCP, jer mi se
i to može tako. Kome smeta, neka me slobodno tuži
Gradskoj čistoći ili Svinjskoj partiji Srbije. Fuj.

* * *

Kako je to moćno, onaj osećaj kad ne izađeš iz

kuće, a pomeraš na daljinski i ljude i neke državne
institucije... a stalno se ponavlja iznova i iznova... evo
cepam se od smeha...
Naime, zvoni mi fiksni telefon, taj koji zove je
pogrešio broj, ali ja kao sadista neću da mu kažem da
je pogrešio, nego kažem da je to taj i taj broj, i ta i ta
kuća, ili taj i taj stan. I on pita - „A ko je to?“ - na šta
ja odgovaram sa - „Ja sam provalnik.“ I njemu počne
da drhti glas i zapreti mi da će mi poslati policiju, na šta
mu ja hladnokrvno odgovorim kako, dok policija stigne
do „mesta provale“, ja imam vremena da pojedem sve
iz frižidera (iako sam vegan i nizašta na svetu ne bih
pojeo meso, mleko i jaja, kao ni bilo kakvu industrijsku
hranu iz kutija i ostalih pakovanja sa kodom HACCP,
odnosno dao svoj novac cionističkoj stoci za otrove,
koja vas truje preko hrane, ali konju to ne vredi obja-
šnjavati), te da ću se ispišati po celom stanu, po svim
ćoškovima, kao pas koji obeležava svoju teritoriju. I još
mu se cerekam u slušalicu...
A onda, kad izađem vani, prođem pored polica-
83
Jovo Ilukić
jaca koji se nerviraju zbog lažnih dojava o provalama,
i komentarišu kako oni „nisu zakačeni na čiviluk“ pa da
svako može da ih „skida sa čiviluka“... Mnogo moćno.
Kome sve ovo smeta, neka me slobodno tuži
Gradskoj čistoći ili Svinjskoj partiji Srbije. Pišam i na
njega, i na njegovu tužbu, i na Svinjsku partiju Srbije -
SPS - piš, piš, piš... ha ha ha... ili neka popuši kitu mom
psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Kako su prekjuče i juče bili lepi dani u Novom

Sadu, od jutra do mraka. Lepo, sunčano jutro, jako
Sunce od ranog jutra, do kasne večeri, prirodno, kako i
treba da bude, a ne zamagljeno pišljivim chemtrails-
ima. Gledao sam u nebo ceo dan. Bilo je aviona, ali ne
i chemtrails-a. Danima su nas ostavili na miru. Dokaz
više za sve jadne plaćenike, koji negiraju postojanje
chemtrails-a, da chemtrails-i itekako postoje, ali samo
onda kada se izbacuju iz neobeleženih aviona. Običan
trag od aviona uvek je nestajao za manje od pola mi-
nuta, i 80-tih godina prošlog veka, kad sam bio klinac,
i danas. Na žalost, današnja deca ne pamte nebo bez
chemtrails-a, jer su ceo dosadašnji život provela kao
robovi. Tuga jedna. I već sinoć su zasrali zalazak Sun-
ca, prosuvši chemtrails-e po zapadu. Kakav to mračni
um može da sakriva Sunce, koje je izvor života, od svih
živih bića. A preksinoć uveče, na platou ispred SNP-a,
u okviru „Festivala uličnih svirača“, nastupio neki
mađioničar koji nas je oduševio trikovima. Zapitao sam
se, ako je već toliko moćan iluzionista, kako to da je
ćelav? Odnosno, kako, kad već može „da stvori“ dve
84
 Status quo
devojke ni iz čega, ne može sebi da stvori novu kosu,
odnosno natera je da raste? Ha ha ha ha ha ha ha...

* * *

Jedan moj sused, muž i otac, ima problema sa

decom. Naime, neće da jedu onoliko koliko on misli da
bi trebalo, pa ih stalno tera na silu. Ali što ih više tera,
oni sve manje jedu, kao da mu teraju inat. I tako on im
skuva nešto za ručak (radi se o običnim ljudima, da ne
kažem robovima, koji se hrane industrijskom hranom,
kao i svi ostali moderni robovi), recimo pasulj sa koba-
sicom, a za večeru im napravi recimo špagete. A oni
pola pojedu a pola bace. I sad on da ne bi bacao hranu
u smeće, obično napuni kesu i ponese je vani, da
nahrani mačke lutalice. Ukoliko je dan i mačke spava-
ju, odnosno kriju se od Sunca, onda on nosi tu kesu
kroz ceo grad, dok ne bi našao neku mačku, često u
društvu sopstvene dece. I dogodi se da zajedno sa nji-
ma uđe u neki veliki market, gde se može kupiti gotov
ručak ili večera. I kad dođu dotle, on pita decu da li im
se jede pasulj sa kobasicom, ili recimo špagete, i pošto
oni pozitivno odgovore onda on pita prodavca ili pro-
davačicu koliko košta ručak ili večera. Kad dobije od-
govor, onda im pokaže to što je ostalo nepojedeno od
dece i pita koliko bi novca mogao dobiti za to. Ha ha ha
ha ha ha ha... Valjam se od smeha. Ovo nije normalno.

* * *

Svet je totalno poludeo. Večeras, kao kakvi

padobranci, upadnemo u sinagogu, a tamo nekakav
85
Jovo Ilukić
judeo-satanski performans od predstave. Odgledamo
ga do kraja, raziđemo se i ja krenem sam kući. I u
jednoj mračnoj uličici napadne me jedna budala, bez
ikakvog povoda, sa metalnom štanglom u ruci. Ja mu je
otmem, brzo kao munja, mahinalno ga tresnem po
glavi, on udari glavom u banderu i... padne kao sveća.
Zabole me ona stvar. A što me je dirao? Da li sam ga
ubio ili ne? Boli me kurac i da jesam. Momentalno sam
pišao u žbun nedaleko od njega, kao da ga nisam ni
udario, štanglu ostavio pored najbliže kante, da je sutra
odnesu Cigani koji sakupljaju sekundarne sirovine, i
upravo došao kući. Neću večerati, popiću samo mlaku
vodu sa đumbirom i limunom. Odspavaću mirno, pošto
nemam savest, i sutra nastaviti život kao da se večeras
ništa nije dogodilo. A šta drugo da radim? Nekada sam
imao dozvolu za ubijanje. Ali tada je bio rat. Sad je
nemam, ali imam pravo da se branim. Ko jebe budalu.
Nadam se da me niko neće pozvati na odgovornost.
Ipak je to samo jedna budala manje. Ojha.

* * *

Malopre, pre no što sam se vratio kući, ne tako

davno, prelazivši preko mosta što spaja Petrovaradin i
Novi Sad, po ovako odvratnom kišnom danu, ugledah
leš u nabujalom Dunavu. Zastao sam, uzbudio se, doži-
veo erekciju posmatrajući leš, pokazao ga malobrojnim
prolaznicima, koji su pozvali policiju, i napustio most.
Izbegao sam tu situaciju da baš ja objašnjavam policiji
otkud leš u Dunavu, čega naravno nisam poštedeo nai-
vne prolaznike. Ko zna ko je koga ubio. Šta je koja i
čija mafija uradila. I ja da sam ubio nekoga bacio bih
86
 Status quo
leš u Dunav, jer voda spira sve tragove zločina. Zabole
me ona stvar za sve. Jebe se meni za mafijaške obra-
čune, ali i za „građansku dužnost“. Kada bi neko bežao
od policije, prošao pored mene i pobegao levo, a poli-
cija baš mene pitala gde je pobegao, rekao bih im da je
pobegao desno, iz inata što su me maltretirali 2000.
godine, kad sam bio proglašen za teroristu samo zato
što sam nosio majicu sa pesnicom na kojoj je pisalo
„Otpor“, ali i zato što su me zadnjih godina u par navra-
ta maltretirali i ponižavali. Pišam na sve ratne zločince
koje Svinjska partija Srbije i policija kriju od Haškog
tribunala. Nikakav problem, ako me napadnu za pro-
zivku ratnih zločinaca koje ova država skriva, daću
prdoliciji, prdon, pardon, policiji, njihove adrese i bro-
jeve telefona. U usta im se ispišam da ne budu žedni i
iskenjam da ne budu gladni. Pišam na grobove predaka
i u kolevke potomaka svim ratnim zločincima i onima
koji ih kriju od Haškog tribunala. Jebo im sipljivi konj
nerođene praunuke u nerođenim unucima. Pišam na
SPS... piš, piš, piš...

* * *

Juče kasno uveče na ulici me startuju neki mo-

mak i devojka, koji kao rade za neku agenciju sum-
njivog imena, kao nekakvi savetnici za zdravu ishranu.
I nude mi da mi besplatno izmere nivo masti u krvi. I ja
kao pristanem, pošto se ništa ne plaća. Daju mi oni u
ruke nekakav „joystick“ (tako izgleda taj „uređaj“),
ukucaju u njega moju visinu i težinu, i kažu mi da ga
pridržim oko 5 sekundi. I čitač izbaci rezultat 14,4.
Onda vele kako je normalno da se masti u organizmu
87
Jovo Ilukić
kreću između 10 i 20, te kako je meni u „donjim grani-
cama normale“. Nasmejao sam se, jer gluplju metodu
za „merenje masnoće u krvi“ nisam video u svom
životu. Elem, belem i čoldov melem, momak me pita
da li sam zadovoljan svojim zdravljem. Ja mu odgo-
vorim da jesam, kako sam završio praksu sungazinga
pre jedno sedam ili osam godina, kako se godinama
nisam razboleo, kako ne konzumiram meso, mleko i
jaja, kao ni industrijsku hranu sa kodom HACCP, zatim
kafu, alkohol, duvan, drogu i lekove... odnosno kako
bojkotujem sve te proizvode... kako sam pre oko devet
meseci bio izložen jednom veoma opasnom i smrtono-
snom virusu, ali se nisam zarazio, jer mi je krv osun-
čana, puna Sunčevih fotona, odnosno kako u mom
krvotoku nijedan virus ne može opstati; da ja kao
Arijevac ne nameravam da se uzdam u krv bogoborno
i bogohulno obrezanog Jevreja Isusa, kao ni u jihad
bogoborno i bogohulno obrezanog Arapina Muhameda,
niti u njihove strahove i nebuloze; kako bih da sam
vernik morao „da naučim da živim sa bolestima“, a
ovako, kao slobodnjak, mogu da živim bez ijedne
jedine bolesti, zahvaljujući Sunčevoj prani i nešto malo
voća i povrća koje konzumiram, kao i tome što neću da
konzumiram industrijsku hranu iz kutija, jer mi se
može tako.
Oboje ostadoše bez teksta. Ali devojka mi brže-
bolje reče kako bi trebalo da imam neki kilogram više,
te kako ona može da mi bude „savetnik za zdravu
ishranu“. Odmah je zatražila moju adresu, broj telefona
i ostale generalije, ne bi li me zavrbovala. A prvo što mi
je ponudila za ishranu bila je soja i sojini industrijski
GMO proizvodi. Odvalio sam se od smeha i rekao im
88
 Status quo
da nikada, ni za šta na svetu, ne bih kupio i konzumi-
rao soju i njene industrijske GMO proizvode. Kome
smeta neka me tuži; ili ubije. I da ću do kraja života
svim ljudima do kojih mi je stalo ukazivati na to koliko
je GMO soja, kao i sve njene industrijske GMO pro-
serotine (sojino mleko, tofu sir, kao i sojin lecitin koji
se danas ubacuje u skoro sve industrijske proizvode),
opasna po ljudsko zdravlje. Pitao sam se da li je mogu-
će da su se toliko trudili samo zato da bi mi prodali
buđavu GMO soju. I ponovo sam ih ostavio bez teksta.
Uzgred, lepo sam im ukazao na to da je soja
GMO otrov, kao i svi njeni industrijski proizvodi
(naročito pišljivo “sojino mleko” i usrani “tofu sir”), te
izrazio sumnju da je oko 96% soje u svetu GMO. Ali
oni su se raspravljali sa mnom, govoreći kako to nije
tačno, da je soja odlična, prirodna namirnica, da je
pišljivo “sojino mleko” zdrava hrana, a usrani “tofu
sir” najzdravija prirodna hrana, bez obzira što je na
Codex alimentarius-u i HACCP-u, te su rekli kako je
udeo GMO soje u proizvodnji soje u svetu svega 7%...
sve to naravno bez ikakvih argumenata.
A onda sam parafrazirao neke stručnjake iz
Ministarstva poljoprivrede: “Prema poslednjim podaci-
ma, kontrolom Ministarstva poljoprivrede utvrđeno je
da je genetski modifikovana soja posejana na 23.000
hektara. Pregledano je 1.300 parcela, a prisustvo je
potvrđeno u 42 od 45 uzetih uzoraka.”
E, pa, majstori, vi što vas plaća GMO lobi,
Soroš, bogoborno i bogohulno obrezana i robovski
tetovirana cionistička bagra, kao i ostala belosvetska
gamad koja truje planetu, 42 uzorka od 45 uzoraka nisu
celih mojih 96%, ali nisu ni vaših jadnih 7%. Pre-
89
Jovo Ilukić
ciznije, tačan podatak je 93,33%. No pomenutom
rezultatu je bliže mojih 96% GMO soje nego vaših 7%
GMO soje. Ok, pogrešio sam vrlo malo. Od sve soje
zasejane kod nas u Vojvodini, kao i u svetu, GMO je
93,33%. Što znači da su sve te vaše sojine GMO pros-
erotine (pišljivo “sojino mleko” i usrani “tofu sir”)
otrov opasan po zdravlje prosečnog čoveka.
Prosta matematika kaže sledeće; račun iz “pro-
porcije”:

42:X=45:100
45X=42x100
X=4200/45
X=93,33

Dakle, nije 7% nego 93,33%. Znači ja sam bio

bliži... Kako volim kad sam u pravu.
Više volim da me svi vegani mrze zbog toga što
sam im rekao ono što jeste, nego da me vole zbog toga
što bih ih lagao.
Uostalom, zašto upozoravati ljude na GMO
soju? Neka jedu, previše ljudi hoda ovom planetom i
taj broj je preko potrebno redukovati. A soja je, bila ona
GMO (93%) ili ne (7%), “odlična namirnica”. Ubija
inteligenciju i sposobnost brzog reagovanja na
događaje iz okoline. Svi ljudi koji ne znaju šta je
HACCP i Codex alimentarius, koji konzumiraju indus-
trijsku hranu iz kutija, treba da jedu soju, jer soja je
hrana za stoku, a stoka ne treba da misli.
Pamet u glavu; dok još ima pameti i glave.
Namaste.

90
 Status quo
* * *

Prosvetljenje. Kakva reč. Najčešće zloupotreb-

ljavana u novije vreme od kojekakvih prodavaca
magle, šarlatana, šibicara i sitnih prevaranata, odnosno
sitnih trgovaca još sitnijim ljudskim dušama. Da bi
postao prosvetljen, odnosno doživeo prosvetljenje, ka-
ko oni to vide, i vele, moraš ovo ili ono, da veruješ u
neke snimke sa Interneta, u ono što taj “prosvetljeni”
širi, a obično se svodi na širenje strahova (sa prve dve
donje čakre) o propasti sveta, i obično sve promaši,
kako mesto tako i vreme, ali moraš i da kupiš ono što
on prodaje, jer ako ne kupiš - ne možeš nikada doživeti
prosvetljenje. Taj neko je obično na Internetu po ceo
dan i celu noć (obično spava do podne, a budan je po
celu noć, svake noći, i ima podočnjake, iako savetuje
lakoverne kako treba da spavaju preko noći), valja sve
i svašta preko Interneta, navlači polupismene budale na
nekakve Internet online marketinge, guzica mu je zinu-
la samo i jedino za novcem (o, kako to zvuči prosve-
tljeno), a u stvari ne zna najosnovnije stvari. Govori o
nekakvoj zdravoj ishrani, a u svom domu drži na dese-
tine kilograma kojekakve sintetičke i industrijske hrane
na bazi proteina, koje razmućuje u sojinom GMO
mleku, ili običnom mleku sa farme, punom kravlje
krvi, jede sojin GMO tofu sir, hrani se po mesarama i
pekarama, prži jaja sa slaninom... traži odobrenje za
svoje postupke od “svoje publike”... itd. itd. Neće biti,
jado moj. Da bi doživeo prosvetljenje, ma samo iskus-
tvo prosvetljenja, moraš napustiti grad, asfalt i beton, i
otići negde u prirodu. Dobro, ne moraš otići u manastir
ili samostan, ali možeš negde u prirodu. Ne možeš
91
Jovo Ilukić
doživeti prosvetljenje u gradu, među četiri zida,
okružen betonom i asfaltom, sirenama automobila,
turbo-folk muzikom koja trešti iz stanova, kao i odvra-
tnom energijom jadnih tetoviranih robova, koji se
hrane mesom, mlekom i jajima, kao i industrijskom
hranom sa kodom HACCP, a uz sve to provoditi 24/7
na Internetu i pred svojom “publikom” se busati u grudi
“kako si prosvetljen”, a pri tom gušiti svako drugačije
mišljenje, i proglašavati ljude koji neće da veruju u
bogoborno i bogohulno obrezane primate (ljude ili
majmune), njihovu krv i njihove strahove, kao i u sve
nebuloze koje se mogu naći na Internetu, za bića koja
“se nalaze na najnižem nivou svesti”, dakle na nivou
amebe, izmišljati svašta za njih i huškati ljude na njih,
jer im ne možeš uvaliti ništa od onoga što prodaješ i jer
ih ne možeš uplašiti scenarijima propasti sveta koje si
video ko zna gde, uplašio se kao pile, i širiš to na sve
strane, ne bi li se hranio strahom ljudskih pilića... a na
kraju sve što širiš pretvori se u balegu, jer se ne dogo-
di ništa od toga... Koja mizerija. Ne, jado moj, moraš
otići u prirodu, izolovati se od pripadnika sopstvene
životinjske vrste, biti bez struje i svih tekovina
civilizacije... i onda ćeš imati prilike (ne kažem da ćeš
uspeti) da doživiš iskustvo prosvetljenja. Drugačije ne
može. I tačka. Prosvetljeni ljudi se ne busaju u grudi da
su prosvetljeni, ne pucaju za sitnicu, ne galame (“Caps
Lock” slova i uzvičnici) i ne šire strahove koje su
pokupili ko zna gde na Internetu. Kome je stalo do sebe
i sopstvene duše, neće slediti ovakve sitne Internet
šibicare, već će naći božansku iskru u sebi, jer samo-
spoznaja je početak mudrosti. Namaste.

92
 Status quo
* * *

Prosvetljenje. Jedna od najzloupotrebljavanijih

reči na Internetu, naročito na Facebooku. Da nema
Facebooka, ne bi bilo ovoliko samozvanih učitelja i
gurua, kao i ostalih šarlatana koji drže kojekakve kur-
seve za duhovnost i prosvetljenje. Kad vidim ko se sve
proglašava za nekakvog učitelja, proroka, gurua i
kojekakvog Facebook šarlatana... muka mi pripadne. I
bude mi krivo što sam imao iskustvo prosvetljenja kada
sam napisao knjigu “Liber Lucis” - ni manjeg štiva ni
obimnije priče; da ne kažem sramota me je što sam
imao neka iskustva prosvetljenja više nego što ga
nisam u potpunosti doživeo. I baš sinoć sam nešto
razmišljao o svemu ovome... i shvatio da postoje neke
stvari koje me ozbiljno sprečavaju da do kraja doživim
prosvetljenje. Hoću reći, i stojim iza toga, da se duhov-
nost i prosvetljenje ne kupuju i ne prodaju. Ne mogu da
zamislim situaciju u kojoj bi neko, ko želi da doživi
prosvetljenje, išao u neki buđavi stan u nekom gradu,
pretvoren u prostor u kome se “uči prosvetljenje”, kroz
neke manipulativne i programatorske tehnike, koje je
osmislio neki žalosni guru, koji se nezdravo hrani, i još
nezdravije živi, da bi zaradio novac, odnosno “ošišao
ovce”, a dok se “kurs prosvetljenja održava”, iz okoline
dopiru kojekakvi neprirodni zvuci, recimo turbo-folk
muzika, koju do daske pušta neki pijani sused, zvuci
saobraćaja sa bulevara koji dopiru kroz prozor, galama
ljudi, i ostali neprirodni zvuci, koji bi ih mogli ometati
u meditaciji, a o negativnoj energiji ljudi koji funkci-
onišu na najnižim vibracijama da i ne govorimo. Ako
sam već ostavio meso, mleko i jaja, kao i svu industrij-
93
Jovo Ilukić
sku hranu sa kodom HACCP, ne postoji apsolutno ništa
na šta ne mogu da odolim, i mislim da je jako glupo to
što još uvek živim u gradu, i što me boravak u gradu
sprečava da do kraja doživim prosvetljenje. Prosve-
tljenje se ne može doživeti ako čovek funkcioniše na
nižim vibracijama, odnosno ako jede meso, mleko i
jaja, jer konzumacijom hrane životinjskog porekla onaj
ko je konzumira u svoje telo unosi strahove, a to su
niske, najniže vibracije. Slobodan i produhovljen
čovek, koji još nije doživeo prosvetljenje, a imao je
nekakvo iskustvo prosvetljenja, nema slabosti kad je u
pitanju materija, odnosno kad vidi neku hranu nije u
situaciji da ne može da joj odoli. Prvi stepen hrane je
Sunčeva Prana (ko se “hrani Suncem” i jede malo voća
i povrća). Drugi stepen hrane je jedanput prerađena
Sunčeva energija, a to je biljna hrana. Treći stepen
hrane je dva puta prerađena Sunčeva energija, a to je
meso biljojeda. Četvrti stepen hrane je tri puta
prerađena Sunčeva energija, a to je meso mesojeda.
Peti stepen hrane je četiri puta prerađena Sunčeva
energija, a to je meso strvinara. Ne znam nikoga ko bi
konzumirao meso hijene, na primer, ili orla lešinara. Ne
može me niko ubediti da je čovek koji se hrani troste-
penom ili četvorostepenom hranom (mesom biljojeda i
mesoždera, a sve ribe su mesožderi) pogodniji za
prosvetljenje od onoga ko se hrani prvostepenom i dru-
gostepenom hranom (Suncem i voćem i povrćem),
samo zato što je ovca, spremna da plati nekakvom
guruu ili učitelju nekakav kurs za prosvetljenje. Dakle,
svi argumenti su ovde više nego jasni. Između Sunca, i
obrezanih primata, njihove krvi i njihovih strahova, ja
biram ovo prvo. Meni, kao Arijevcu, uopšte ne treba
94
 Status quo
krv obrezanih Jevreja i Arapa, pripadnika semitsko-
hamitskih azijatskih naroda, niti bilo čija krv. A i što će
mi, s obzirom na to da mi je krv osunčana i prosvetljena
Pranom? Odbacujem mogućnost da sledim bilo kog
primata, majmuna ili čoveka. Hulim na sve ljude, naro-
čito na obrezane krmke i tetovirane robove. Ne prihva-
tam judejsko postavljanje čoveka na pijedestal boga.
Ne prihvatam nikakve učitelje, proroke, gurue i ostale
Internet šibicare. I tačka. Za kraj, koga zanima da do-
živi prosvetljenje, treba da se preseli negde na južnu
hemisferu, na neko rajsko ostrvo, da u osami pronađe
sam sebe, jer samospoznaja je početak mudrosti, i put
ka prosvetljenju, a prosvetljenje je preduslov za nir-
vanu. Namaste.

* * *

Sećam se kako sam jednom gledao neki parti-

zanski film, u kome se pojavljuje jedna scena u kojoj
neki pijani Nemci (mogu zamisliti pijane pripadnike
Wehrmacht-a, najdisciplinovanije i najbolje vojske u
ljudskoj istoriji, koji su osvojili celu Evropu, i borili se
protiv dve najveće svetske sile - USA i SSSR, kao i
protiv još mnogo država i vojski, i jedva izgubili rat,
kakva glupost), dakle pijani Nemci teraju srpske se-
ljake u kafani da ustanu i pevaju himnu NSDAP - Horst
Wessel Lied - i jedan seljak, iz inata, neće da ustane i
da peva himnu. I onda mu ti pijani Nemci prilaze sa
pitanjem što neće da ustane, a on se pravi lud. Na kraju
neki seljaci ga brane tako što su izmislili kako je on
gluv i nije čuo šta je pijani Nemac rekao (ali pijani
Nemac, aha ha ha ha ha ha ha, nisam čuo od starijih
95
Jovo Ilukić
ljudi koji su preživeli okupaciju da je bilo takvih, kao i
to da su nekakvi “otpisani” pobili onolike stotine i
hiljade Nemaca, kao na filmu, već je za vreme okupaci-
je u Beogradu poginuo svega jedan nemački vojnik, a
Nemci se nisu ovako ponašali), i taj Nemac mu puca iz
pištolja pored uha (baš me zanima kako bi pravdao
metak svom nadređenom), ali seljak se ne pomera iz
inata i ostaje na stanovištu da je gluv. Kad se sve
završilo, odnosno kad je Nemac izašao iz kafane, se-
ljaci ga pitaju što se glupira i zašto nije ustao da peva
himnu, ili barem da stoji ako ne zna reči, na šta on
samouvereno i čvrsto odgovara: “Jebe se meni za nji-
hovu himnu. Šta imam ja sa njihovom himnom?”
Bravo. Svaka čast. Isto ću i ja reći za jednu versko-reli-
gioznu stvar. Dakle, jebe se meni za Jevreje i Arape,
kao i za sve jevrejske i arapske versko-religiozne nebu-
loze, priče i bajke za decu. Šta imam ja sa Jevrejima i
Arapima? Kakvu ja obavezu, kao Arijevac i paganin,
imam prema religijama koje su osnovali Jevreji i
Arapi? Ne zanima me ni Mojsije, ni oni silni volovi,
ovnovi i golubovi, koje je poklao na oltarima, i sve to
lepo opisao u Trećoj knjizi Mojsijevoj, od I do XI
poglavlja, manifestu satanizma, i žrtvovao ih satani; ni
Isus Hrist, koji se povampirio posle raspeća, pardon,
uskrsnuo, mada ne vidim zašto bi se iko povampirio ili
uskrsnuo, pošto imamo reinkarnaciju; ni Muhamed,
koji je ubijao svoje protivnike i propagirao jihad. Ni-
sam zainteresovan ni za njih ni za njihova nakaradna
učenja. Bogu svaka čast, ali ljudima sve najgore. Skoro
sve religije, odnosno njihovi pripadnici, preko molitava
se obraćaju ljudima, zavisi o kojoj religiji se radi - mole
se Krišni, Budi, Mitri, Isusu, “devici” Mariji, Muha-
96
 Status quo
medu... ili bilo kome; i tu nema ničega. Jedini način da
neko dođe u kontakt sa bogom jeste da pogleda u Sunce
- jedini prozor ka bogu na našoj planeti, jer kad se gleda
u Sunce - obasjava nas božanska svetlost i sila, koja
nam kupa i blagosilja i duh i telo. Da dodam još nešto.
Svastika je naš drevni paganski, germansko-slovenski,
simbol Sunca. Jebe se nama što su ga Jevreji zloupotre-
bili u Drugom svetskom ratu, odnosno njihovo cionis-
tičko kopile Adolf Hitler, koji je izveo nekakav holo-
kaust, koga uopšte nije ni bilo, jer da nisu i da nije -
država Izrael nikada ne bi bila osnovana. Jebe se meni
za izmišljeni holokaust (u Drugom svetskom ratu pogi-
nulo je svega 212.000 Jevreja, a ne 6.000.000, koliko
su izmislili cionisti) i za njihovu državu Izrael. Jebe se
meni što ovaj simbol nekome smeta, a naročito bogo-
hulno i bogoborno obrezanim krmcima i tetoviranim
robovima. Ojha, ojha, ojha ha...

* * *

Kad bi me napao neki intelektualac, argumento-

vano, a ja ne umeo da mu odgovorim, odnosno nemao
čime, što je u mom slučaju nemoguće, onda bih se
zabrinuo. Pošto me napadaju samo i jedino homoseksu-
alci, obrezani krmci i tetovirani robovi, i to zbog toga
što sam im objasnio kako stoje stvari, odnosno da neće
biti nikakvih kataklizmi i pretvaranja ljudi u bogove, to
me uopšte ne zabrinjava. Kad bi me homoseksualci,
obrezani krmci i tetovirani robovi tapšali po ramenu -
zapitao bih se gde sam pogrešio. Bog i priroda stvorili
su sve delove tela za neku funkciju, a ne za seckanje
(obrezivanje), bockanje (tetoviranje) i zloupotrebu
97
Jovo Ilukić
(homoseksualizam), a polne organe za razmnožavanje
a ne za fekalije. Svakom muškarcu koji stavi nečiji pe-
nis u usta, i svakoj ženi koja stavi jezik na nečiji kli-
toris, treba zakucati metak u potiljak, bez milosti i bez
izuzetka. Ojha.

* * *

Ijao, ljudi, da znate šta je jedan moj poznanik,

svinjožder, kravožder, kokožder, i žderonja-GMO-
sojonja-mlekonja-svinjožderonja-crevonja-paštetonja-
jajonja-tofu-sironja-proteinonja-uzvičnikonja-„Caps-
Lock“-onja-vikonja-deronja-galamonja-i-najzad-
YouTube-onja... malopre probao u gradu. Vrh. Tako on
kaže. Neku morsku salatu. U pitanju su morski plodovi:
gomila anusa od hobotnice pomešana sa gomilom
anusa od meduze. Restlovi. Šupak od hobotnice je tvrd
kao krastavac i ima one bodlje, kao armature, a šupak
od meduze izgleda kao pihtije (ladetina); pa kad se
pomeša... mmm... milina... Veli on da ima neki čudan i
neodređen ukus, teško da bi se mogao uporediti sa bilo
čim. Ma topi se u ustima... Waldorf salata i kavijar su
za ovo nula; ma nula. 100% najprva i najglavnija sala-
ta sveta. Ne znam šta da kažem, jer se ne hranim me-
som, mlekom i jajima, ali po njegovoj reakciji mogu
zaključiti da mu je baš prijalo. Dobar tek. Prijatno.

* * *

Ne daj se. Bori se do kraja. Pobuni se protiv

cionističkih laži. Ne dozvoli da ti bogoborno i bogohul-
no obrezani cionisti, i njihove plaćene i/ili neplaćene
98
 Status quo
jadne sluge, sa kojima će „po kratkom postupku čim
odrade svoj posao“, utiskuju u podsvest laži o tebi, već
utisni ti njima u podsvest to da ti ne mogu ništa. U blato
sa cionistima. Živela sloboda.

* * *

Svečana akademija povodom Dana grada i

istorijske nebuloze... Upravo sam se vratio iz grada,
gde sam danas u podne, pored ostalog, bio i na
svečanoj akademiji povodom Dana grada Novog Sada,
u Srpskom narodnom pozorištu. Skoro sve je bilo ok,
ne bih da opisujem program i sve ostalo, ali bih da se
osvrnem na jednu neviđenu nebulozu. Kolika je
količina neznanja prisutna u našem društvu, kao i prav-
danje neznanja, ali i ponos neznanjem, pa to je strašno.
Naime, voditeljka programa je rekla kako je grad Novi
Sad dobio, tačnije kupio, titulu slobodnog kraljevskog
grada 1748. godine (jeste, iako je kao naselje osnovan
1694. godine), od Marije Terezije... ni manje ni više...
Austro-Ugarske carice. Pa jebo te život da te ne jebo.
Austro-Ugarska dvojna monarhija uspostavljena je
1867. godine, nagodbom između Austrijanaca i Mađa-
ra, dakle u drugoj polovini XIX veka, a 1748. godina
pripada prvoj polovini XVIII veka. Jad i beda. Dno
dna. Najstrašnije je to što je publika aplaudirala na sve
to, podržavajući neznanje jadnih organizatora i još
jadnije voditeljke, ponoseći se sopstvenim neznanjem.
Dobro je da nisu rekli kako se sve to dogodilo 31. feb-
ruara te godine. Siguran sam da i vi koji ovo čitate ni
ne razmišljate o tome da februar ni pod razno ne može
imati 31 dan, već svake četvrte godine ima 29 dana, a
99
Jovo Ilukić
ostalih godina 28. Strašno. Jebo vas život da vas ne
jebo. Strašno mi smeta, i nervira me, i užasno iritira, to
što neko kada govori o početku XX veka i Prvom svet-
skom ratu govori o Austriji, a kad govori o početku
XIX veka i Napoleonovim ratovima govori o Austro-
Ugarskoj. Stoko bezrepa, sve do 1867. godine najkul-
turnija višenacionalna carevina u Evropi zvala se Aust-
rija, a tek posle 1867. godine Austro-Ugarska. Isto važi
i za Vatikan. Pre 1929. godine, i takozvanog Lateran-
skog ugovora, Vatikan nije ni postojao. Do 1871.
godine, kada je ujedinjena Italija, postojala je Papska
Država, a ne Vatikan. Kome smeta što mene nepismene
voditeljke ne mogu farbati i naterati me da aplaudiram
njihovom neznanju, da podržavam njihovo neznanje i
da se dičim neznanjem - neka me slobodno tuži; samo
ne znam kome će. Ojha.

* * *

Sinoć sam na jednom TV kanalu, pred spava-

nje, onako, vrteći kanale, naleteo na emisiju „Preži-
vljavanje - goli i uplašeni”, koju pogledam kad god je
uhvatim, i malo je falilo da izvučem pištolj koji držim
ispod jastuka i upucam sam sebe koliko me je iziriti-
rala.
U pomenutoj emisiji radi se o tome da se dvoje
ljudi - muškarac i žena, potpuni stranci, sretnu totalno
goli, sa jednom torbicom na ramenu i mogućnošću da
izaberu još jednu stvar po svojoj volji, a onda budu
ostavljeni u nekoj džungli, da izdrže 21 dan bez kon-
takta sa civilizacijom. Muškarci se gotovo po pravilu
odlučuju za vojnički nož sa kompasom, a žene za šer-
100
 Status quo
pu, što se kasnije pokaže kao odličan izbor. Budući da
su upućeni jedno na drugo, a potpuno goli, da li se
potucaju do kraja snimanja - to ne znam, a i ta TV mre-
ža neće da nam pokaže.
Uglavnom, u ovoj emisiji takmičari su bili
bačeni u srce Indonezije, u džungle ostrva Borneo, na
stotine kilometara daleko od najbližih tragova civiliza-
cije. Okruženi bananama i kokosima, i ostalim južnim
voćem, u raju na Zemlji, bukvalno su mogli da uživaju
taj 21 dan.
Međutim, oboje takmičara su pre samog počet-
ka izjavili kako su mesojedi i kako će teško izdržati bez
mesa, i time već u startu sami sebi stvorili problem, jer
su meso morali da ulove, a nisu imali čime, niti su znali
kako. Jeli su banane i ostalo tropsko voće, a pokrivali
se dugačkim bananinim lišćem, i od njega pravili sklo-
nište, dok kokos nisu ni pipnuli. Crkavali su od žeđi i
prokuvavali vodu iz potoka na koje su nailazili, umesto
da piju kokosov sok, odnosno kokosovu vodu, kako je
već ko zove, nešto najlepše i najzdravije što nam priro-
da može pružiti.
Mnogi nutricionisti danas smatraju kokos
pravim čudom. Mladi kokos je jedan od najboljih
prirodnih izvora elektrolita. Elektroliti su jonizirane so-
li u našim ćelijama, koje prenose energiju po celom
telu. Kokosov sok, odnosno kokosova voda, je puno
bolje piće od komercijalnih sportskih napitaka, koji su
puni veštačkog šećera i boja. Molekularna struktura
kokosovog soka je identična ljudskoj krvnoj plazmi.
Konzumiranje kokosovog soka je poput mini-transfu-
zije krvi. Naime, tokom Drugog svetskog rata, davanje
kokosovog soka ranjenim vojnicima na Pacifiku, i
101
Jovo Ilukić
Amerikancima i Japancima, umesto transfuzije, bilo je
uobičajena praksa. Ali naši takmičari, kao i producenti
emisije, na žalost, izgleda da nisu znali ništa o ovome.
Bilo kako bilo, oboje su uzimali trule kokosove
orahe sa tla, raspuknute, i njihovo trulo kokosovo meso
koristili kao mamac za ribolov. I ništa nisu ulovili.
Zadovoljavali su potrebe za hranom tropskim voćem i
to im nije bilo dovoljno. Oboje su znatno oslabili, za
par kilograma, jer nisu vegani i nisu konektovani na
Akašu. Šta da se radi.
Na kraju nisu imali snage ni za šta. I tako nekih
14 dana. Tada je muški takmičar totalno pukao, pona-
jviše zbog toga što dve nedelje nije jeo meso, i, umesto
da se napije kokosove vode, napio se vode sa potoka,
kontaminirane larvama ko zna kakvih vrsta insekata, i
pune bakterija, i doživeo to da padne u delirijum, dok
mu je telesna temperatura porasla na 40°C. Producenti
su se umešali u celu priču, prekinuli njegovo učestvo-
vanje u emisiji i odveli ga u najbližu bolnicu, gde je
ležao oko 10 dana i gde mu je jedva spašen život. Od
tog momenta takmičarka je ostala sama, voljna da
nekako izgura preostalih 7 dana, ali zbog toga što se
osećala usamljenom u džungli, kao i bez mesnih obro-
ka, odustala je u toku 18-tog dana. Realno, mogla je
izdržati još tri dana, ali to je bila njena odluka.
Ostao sam bez teksta. Pitam se da li je moguće
da većina ljudi smatra kako se mora jesti meso, mleko
i jaja, kao i industrijska hrana iz kutija i kesica? Da sam
se ja zatekao tamo, u tim uslovima, uživao bih u raj-
skom voću i povrću, a buđavu vodu iz potoka ne bih ni
prineo ustima, jer je džungla puna rajskih kokosa. A ne
bi mi bio nikakav problem da napravim nekakvo sklo-
102
 Status quo
nište za noć, jer sam to poodavno naučio u izviđačima
i dok sam bio vojnik. Tako će i biti kada jednog dana
odem u prirodu.
Na sreću, nisam potegao na sebe onaj pištolj što
ga držim ispod jastuka.
Evo već nešto više od mesec dana u Novom
Sadu nigde ne može da se nađe svež kokos. Tamo gde
ga ima stoje stari kokosovi orasi u kojima nema soka i
koje neće da kupi apsolutno niko. Poznavaoci koko-
sovog oraha, i njegovi uživaoci, umeju da prepoznaju
svež kokos, kao i da ga razlikuju od trulog, tako da
trgovci to trulo smeće mogu da drže do kraja sveta na
rafovima, tvrdim da to što se osušilo i ubuđalo apso-
lutno niko neće kupiti. Mi koji ga volimo čekamo novu
isporuku iz neke tropske zemlje, a do tada našu potre-
bu za biljnim mastima zadovoljavamo sirovim lešni-
kom i bademom.
I danas, prolazeći pored jedne piljarnice, ugle-
dah unutra nekoliko kokosa sa lepom bojom i kao
metak uleteh unutra. Upitah prodavačicu koliko košta-
ju i da li su sveži, kad ona odgovori kako oni služe sa-
mo za ukras, uz pitanje: “Šta će vam kokos?” - “Kako
šta će mi?”, odgovorih totalno zbunjeno. “Pa da popi-
jem njegov sok, razbijem koru i pojedem njegovo belo
biljno meso.” Na to mi ona reče da će mi pokloniti
jedan, jer ih ima četiri. I dade mi jedan bez reči. Bio je
lak kao pero, dakle star mesecima, bez soka, neupotre-
bljiv, a sumnjam da je unutra imao išta osim buđi.
Vratio sam joj ga i rekao da ga ostavi da joj i dalje
ukrašava radnju, a da ozbiljne vegane, kad ga zatraže,
pita što će im.
Tu bi se završila ova moja priča.
103
Jovo Ilukić

* * *

Moj komšija, izvesni Laszlo, i ja, malopre smo

prošli pored dvoje mladih koji su po ovako hladnoj
noći sedeli na klupi. Momak i devojka ne stariji od
dvadeset godina. Dok su mladi ovako sede na klupi, a
kad ostare budu bolesni i leče se od mladalačkih
ispada. I šta se događa? Kao da smo se telepatski dogo-
vorili, obojica stajemo uz drvo, tik uz njih, i obojica
zapišavamo drvo bez imalo blama. Oni ostadoše bez
komentara. Dvoje mladih i zaljubljenih VS dva sredo-
večna čolda. Totalno smo im ubili romantiku.

* * *

Videla baba boga da vampiri piju krv pa i ona

nabudžila vilicu, odnosno... to jest... mislim... ugradila
očnjak na gornju vilicu...
Videla baba sera jednoslojni toalet papir, pa
odlučila da moli klijente za dvoslojni... ajmo, ljudi... te
veli da je njen jednoslojni nepoprdiv...

* * *

O, đe si, raspali stvore? Oglasio si se, da te neko

primeti. I vidim reklamiraš svoj jedini zanat: terapiju i
gutanje pilula. Možeš popiti sa donje pipe jedan
pišalino i jedan kakućino, da prismočiš. Jesi li, nesrećo,
popravio onu alatku što si je ugradio u usnu duplju?
Meri li inče ili centimetre? Prošli put si se zajebo, pa
umesto da izmeriš 8 inches, ti izmerio 8 cm. Ali grlo te
104
 Status quo
opomenulo da ti ne valjaju mere. Krajnici su ti izmerili
inče. He he he. Pa tako se ne mere.

* * *

Kad god izađem na ulicu imam osećaj da me

neko prati... CIA ili FBI... možda penzioneri iz Gorba-
čovljevog KGB-a... Ali ne. Bio je to kralj mrava. Jurio
me je da mi se osveti zato što sam bio sa njegovom
mravljom kraljicom... (Nijesam časti mi, ali on umislio
da jesam...) I juri me po celom gradu... i ja bežim... i
setim se da se on plaši vode... i dođem do Dunava... i
on mili uz Dunav... a kad je video kako somovi izlaze
iz ledene vode i maltretiraju prolaznike vratio se u
mravinjak... i odustao od potere za mnom, zabole ga za
mravlju kraljicu i ko ju je sve nategao... ima ih još... e
jebi ga, e jebi ga...

* * *

Da li je matematika egzaktna nauka? Naravno

da jeste. 1 i 1 su uvek i svugde 2. Kako onda ista roba,
dva puta merena na ljudskoj vagi, daje dve različite
mase i cene? Pa valjda nije dobro baždarena. Da su joj
referentna tačka bili nečiji hemoroidi ili kondilomi -
verovatno bi bolje radila nego ovako kako sada radi.
Tuga jedna.
Naime, malopre, u jednom marketu zdrave hra-
ne, kupujem teglu malteksa i pet limunova. Momak iz
obezbeđenja ih meri, pošto su sve trgovkinje zauzete, i
lepi nalepnicu sa cenom na rukohvate od plastične ke-
se. Masa 0,650 kg - cena 84,37 dinara. Trgovkinja na
105
Jovo Ilukić
kasi ne može da očita cenu na skeneru i prebacuje mu
što ju je lepio na rukohvate, ustaje i ona ponovo meri.
Masa 0,645 kg - cena 83,72 dinara. Kako je ovo
moguće? Gde je u međuvremenu nestala masa od 0,005
kg? Cena je smanjena za 0,65 RSD. Ne znači mi ništa.
Ali tu se muke ne završavaju. Ceo iznos na računu je
bio negde oko 544,00 dinara. I ja joj lepo dajem
1000,00 i još 55,00 sitno (malo ko bi joj tako izašao u
susret). Ali ona kuca na računu da sam joj dao 545,00
dinara i vraća mi kusur od 11,00 dinara. I izbija frka, jer
ja zahtevam kusur od još 500,00 dinara. I velim kako
neću da se maknem dok ga ne dobijem nazad. Ona
prevrće očima, crveni, znoji se... i nevoljno mi vraća tih
500.00 dinara, ponajviše zato što su ljudi iza mene ner-
vozno podviknuli: „Vrati kusur momku! Svi smo videli
da ti je dao više od 1000 dinara! Nemoj da nas zadr-
žavaš bezveze!“ I momak iz obezbeđenja je crveneo i
prevrtao očima.
Ispada da smanjenje cene od 0,65 dinara košta
ni manje ni više nego 500,00 dinara. Sramota za ovaj
svinjski narod i ovu svinjsku državu. Zanima me kako
to da joj od svih ljudi u marketu baš ja izgledam kao
najgluplji? Ili mi se na licu vidi da sam zaljubljen do
ušiju, a da se nisam smrzao po ovom snežnom nevre-
menu, kao većina ljudske stoke? Pa joj delujem kao
ovca koju može ošišati. Ali kurac. Od mene oteti novac
„na finjaka“ - nemoguća misija. Evo joj (i evo im) od
šake do lakta. Koliko su puta polupismene gološijanke
na kasama bezuspešno pokušale da mi otmu novac - i
koliko marketa i prodavnica bojkotujem iz tih razloga -
pa to je više nego užasno. Ako se ovako nastavi - moći
ću da kupujem ono što mi treba jedino na pijaci, jer
106
 Status quo
tamo još uvek niko nije pokušao da me pokrade. Užas.
Šta će usrani i inferiorni mali čovečuljci, sa svojim
usranim i inferiornim životićima, naučili su da kradu
od inferiorne vlade. Pišam na najveće lopove u Evropi,
koji su pokrali sopstveni narod 90-tih godina prošlog
veka, a nedavno se vratili na vlast. Pišam im na sve
ratne zločince koje kriju od Haškog tribunala i na sva
njihova lica sa Interpolovih poternica.
Gledajući bolesnu i zaraženu ljudsku stoku oko
sebe, kako kašlju i kišu, i trude se da im pri kijanju
mozak ne ispadne kroz nozdrve, a pri kašljanju creva
kroz guzicu, dođe mi da ni sa kim nemam ništa. Jadna
ljudska stoka, obrezana, oskrnavljena, obeležena, teto-
virana, bolesna, glupa, neuka, pohlepna i halapljiva,
neizbalansirana, prljava i puna straha, koja funkcioniše
na dve ili tri donje čakre, kojoj možeš raditi šta god
hoćeš... Sve više razumem onog Norvežanina Anders
Behring Breivika. Pametan, inteligentan, pravičan,
pravdoljubiv i častan čovek... postane zao... najednom
pregori... i kaže: „Dosta.“ A onda padne gomila ljudske
stoke.
Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne
smeta. Kome smetaju ove moje rečenice - oglođe mi
malo čoldove pečenice. Ojha, ojha, ojha ha...

* * *

Prvi dan u Novoj godini. Hladno. Magla. Malo

koga na ulici. I ja se zagledah u jedan digitalni sat koji
ima odeljak za datum i za temperaturu. Pa malo poka-
zuje koliko je sati, malo koji je danas dan, a malo koli-
ka je temperatura vazduha. I ja ga tako posmatram u
107
Jovo Ilukić
hodu. Kad veli merač da je temperatura vazduha -17°C,
pa pokaza datum, pa sat, pa temperaturu vazduha od -
16°C, pa opet datum, pa sat, pa temperaturu vazduha
od -17°C... i sve tako u krug... Datum se ne menja,
vreme se menja iz minuta u minut, a temperatura ide
gore-dole, po ko zna kakvom principu...
Pocepah se od smeha. Kako je moguće da se
temperatura poveća preko noći, kad nema Sunca, odno-
sno izvora svetlosti, a samim tim i toplote? Nemoguće.
Još je manje moguće da se temperatura u jednom minu-
tu, po danu, a naročito po noći, podigne i spusti neko-
liko puta za po 1°C. I onda mi pade na pamet kako je
taj isti sat, datumar i merač temperature letos prikazi-
vao temperaturu od 50°C, odnosno merio je temperatu-
ru plastike koja se topila na Suncu, i da su mnoge neuke
budale, koje veruju u sve što vide na Internetu, vero-
vale kako je vani zaista toliko... Neverovatno. Termo-
metar treba da meri temperaturu vazduha, a ne
Sunčevih zraka ili okolne plastike koja se topi na Sun-
cu. Štaš. Neka se i dalje valjaju u blatu neznanja, kad
nisu za bolje. Ojha.

* * *

Idem ja ulicom sa jednim drugom i prema nama

idu neke dve devojke. Zabundale se i smrzle kao dve
guzice. I kako su došle do nas, on ni pet ni šest - prde
kao konj. I one se okreću i obe viču: „Seljačino!“ On se
pocepa od smeha, a ja se samo okrenuh i dobacih im:
„Nije on seljak, jer je isterao gasove iz sebe. Seljanke
ste vi, jer se uzdržavate i, umesto da izbacite iz sebe,
vraćate gasove u sebe.“ Naravoučenije: ne držite zlo u
108
 Status quo
sebi, no ga izbacite vani. I budite balansirani po prin-
cipu Dobro:Zlo=50:50. Namaste.

* * *

Danas je Dan državnosti Srbije, dakle državni

praznik. Ali niko ga ne slavi, pa čak ni ne obeležava.
Sve radi i svi rade normalno.
Na današnji dan pre više od 210 godina Đorđe
Petrović Karađorđe podigao je ustanak protiv Turaka i
tako praktično ukinuo feudalizam u ovoj državi. Srbija
je tako postala četvrta država u svetu koja je ukinula
feudalizam, odmah iza Holandije (prva buržoaska re-
volucija u istoriji 1588. godine), zatim Britanije
(Kromvelova revolucija 1649. godine, što je donelo
kapitalizam i u britanske kolonije, pa samim tim i u
Ameriku, koja je postala država u periodu između
1776. i 1783. godine), i Francuske (čuvene revolucije
iz 1789. godine). Ali koga danas zabole ona stvar za
sve ovo? Nekada jedna od najnaprednijih država u
Evropi i svetu, dok su je vodili austrofili i germanofili
Obrenovići, pretvorila se, posle majskog prevrata iz
1903. godine, i dolaska frankofila i anglofila Karađor-
đevića, a kasnije i cionističkog agenta Tita, u najgore
smeće Evrope. Čovek može samo da zaplače nad svim
ovim, pod uslovom da uopšte može da plače (kao što ja
ne mogu da plačem i zaplačem). Karađorđevići i Tito
su u XX veku u smrdljivu Jugoslaviju uzidali oko
3.000.000 Srba, da bi spasili dupe Englezima i
Francuzima od Nemačke i Rusije, čak su posvađali
Nemce i Ruse time što su platili budalu, anarhistu i
teroristu Gavrila Principa da ubije Franca Ferdinanda u
109
Jovo Ilukić
Sarajevu, a te države više nema. Kakav apsurd. Da nisu
to učinili, Rusija i Srbija bi ratovali na strani Nemačke
u Prvom svetskom ratu, a protiv Britanaca i Francuza.
Upravo sam prošao pored lokalnog supermar-
keta. Pun je kao oko. Čuo sam da je ponedeljak neradan
dan. Ali to nije praznik. Danas treba da bude neradan
dan, a ne ponedeljak, jer je danas praznik, a ne u
ponedeljak. Da se neki pitaju, ovaj se dan ne bi ni
slavio ni obeležavao. Ti neki bi i dalje slavili Artuko-
vićev rođendan, odnosno 29. novembar, i terali nas da
ga i mi slavimo, da slavimo dan kad nam je država
osakaćena, odnosno kad su joj oduzete neke ne male
teritorije (Makedonija, za koju je 1912. poginulo oko
70.000 srpskih vojnika, zatim Kosovo, koje su svinje iz
SPS-a predale 1999. godine, a nas koji smo dole krva-
rili proglasili za “strane plaćenike i domaće izdajnike”,
Baranju i još neke teritorije). Srbija je zapravo jedna od
tri države u Evropi koja je 1945. godine bila kažnjena
za to što je ratovala protiv Hitlera, pored Poljske i Crne
Gore. Naime, Poljska je 1945. iz rata izašla za oko 35%
manja nego što je bila 1939. godine, jer Staljin nije dao
da je vrati u stare granice. Crna Gora je 1945. ostala
bez gradova Peć, Đakovica i Dečani, koje je osvojila
oružjem 1912. godine, a koji su dati Kosovu. Moji pre-
ci, crnogorski podoficiri i vojnici, ginuli su i bili ranja-
vani za te teritorije, koje su nam 1945. oduzete. Za
Srbiju sam već napisao kako je prošla. Nikada mi neće
biti jasno zašto su te tri države teritorijalno kažnjene za
to što su se borile protiv Hitlera, odnosno na strani
ogavnih Britanaca i Francuza, koji su ih i prodali i zaje-
bali. Znači li to da su te države trebalo da se bore na
strani Hitlera? Ispada tako. Da jesu, ne bi ništa lošije
110
 Status quo
prošle nego ovako. Realno.
Voleo bih da vidim nekoga ko će mi reći da
nisam u pravu, odnosno da sve ovo što sam napisao
obori argumentima. Sve one koji će za mene da izmi-
šljaju sve i svašta, zato što neću da slavim 29. novem-
bar, jer nemaju šta da kažu na moje argumente, popi-
šam po glavi.
Pišam u obe nozdrve svima onima koji slave
29. novembar, a naročito na sve članove, simpatizere i
glasače Svinjske partije Srbije, koji nisu hteli da ukinu
taj “praznik”, a nisu hteli da ga ukinu ni oni koji su
došli na vlast 5. oktobra 2000. godine, jer “smo ga sla-
vili” sve do 2003. Šteta što nemam dva kurca, pa da im
se ispišam u obe nozdrve, jednopotezno (piš), već mo-
ram to da učinim u dva poteza (piš, piš). Pih. Još kad se
setim kako je pokojni patrijarh Pavle dolazio na po-
klonjenje satanisti Slobodanu Miloševiću, svakog 29.
novembra, svake godine, da zajedno slave rođendan
ustaškog zlikovca Andrije Artukovića, muka mi pripa-
dne. Nemam reči.
Šta reći za kraj? Pišam na grobove predaka i u
kolevke potomaka svima onima koji potomke ustaških
žrtava nazivaju ustašama, slave rođendan Andrije Artu-
kovića, stide se Srbije i prizivaju Jugoslaviju, i slave
29. novembar, kao i svim onim Jugoslovenčinama u
policiji koji me prate po Internetu i prisluškuju razgo-
vore preko telefona. Sipljivi konj i besan pas jebao im
nerođene praunuke u nerođenim unucima. Ja sam bio
jedan od 1100 Crnogoraca iz Srbije koji je 21. maja
2006. godine glasao na referendumu u Crnoj Gori, i
tako sam poklonio nezavisnost Republici Srbiji. I
nikada neću biti osuđen za to i robijati zbog toga. A šta
111
Jovo Ilukić
ste vi, pička li vam materina ona jugoslovenska bale-
garska, učinili za to da imate domovinu? Da ste se vi
pitali Srbija nikada ne bi postala nezavisna država. Bila
bi Jugoslavija, SRJ, SCG, možda bi se zvala i Kurton,
samo da nema Srbije. Tako, da, ja vam se ispišah po
Jugoslaviji, i po vašim ćelavim glavama (takvu kožu
kakvu vi imate na glavi ja imam na guzici), a vi vidite
šta ćete. Sjebao sam vas kao majmune. U usta vam se
ispišam da ne budete žedni i iskenjam da ne budete gla-
dni. Ne brinite ništa, nećete se zaraziti, i pišalino i ka-
kućino sa obe donje pipe je zdravo, jer potiče od zdrave
veganske hrane. Prijatno. Dobar tek. Ojha.

* * *

Imam odličnu memoriju, mozak mi radi kao

kompjuter, i pamtim kao slon. Šta ćete, nisam birao da
budem ovakav kakav sam, odnosno da se ovoliko razli-
kujem od velike većine pripadnika sopstvene životinj-
ske vrste.
Na današnji dan pre više od 30 godina (još uvek
je postojala Titova država), bio sam svedok jednog ne-
milog događaja. U svom zavičaju (a tada sam bio uče-
nik III razreda osnovne škole), kupovao sam neke sliči-
ce za neki album, popularan u toku te 1986. godine,
vani je padao sneg, jer nas bogohulno i bogoborno
obrezani i robovski obeleženi (tetovirani) cionistički
krmci nisu maltretirali HAARP-om, ni nas, niti prirodu
koja nas okružuje, kao sada, posebno ove godine, kada
uopšte nismo imali ni zimu ni sneg, ispred mene je sta-
jalo nekoliko ljudi u redu (a u toj državi su stalno po-
stojali neki redovi za kupovinu nečega, jer je bilo malo
112
 Status quo
prodavnica), i jedan čovek srednjih godina izvadio je iz
novčanika tada najveću novčanicu, sa Titovim likom.
Dunuo je vetar, izbio mu je iz ruku i počeo da
je nosi, a on je potrčao za njom, brzo je stigao i zgazio
desnom nogom. Uz to je i glasno izgovorio: „Hitleru si
pobegao, meni nećeš!“ Valjda je mislio na Tita, šta li,
tek, neki policajac se zatekao tu u blizini, čuo ga, pitao
ga šta to priča, uhvatio ga za tu ruku, blago je zavrnuo
(ne grubo, kao današnji policajci) i rekao: „Pođite sa
mnom u stanicu.“ Niko mu nije mogao pomoći, jer je
uvredio bivšeg predsednika, obraćajući se novčanici,
mada verovatno uopšte nije ni mislio ništa loše.
Tako je to bilo. Onda si mogao da živiš kao
čovek, ali nisi smeo da vređaš predsednika, pa čak i ako
nije bio živ. Danas možeš da jebeš predsedniku, i svim
političarima, sve po spisku, ali zato živiš kao pas, a ne
kao čovek. Vremena su se promenila, samo su ljudi
ostali isti...

* * *

Nešto razmišljam, koliko se laže u moje ime,

odnosno koliko ljudi izmišljaju kad ne mogu da me
nadgovore, ili ubede u neke gluposti, pa to je strašno.
Ako ne jedeš meso - ti si automatski postao Turčin. Ne
kapiram ni kako ni zašto?
Izneću vam svoj primer.
Pre izvesnog vremena, na nekom familijarnom
okupljanju, kad sam odbio da konzumiram meso,
mleko i jaja, kao i industrijsku hranu iz kutija i kesica,
već da jedem samo voće i povrće, jer mi se može tako,
muž moje sestre od tetke pitao je njenu majku, odnosno
113
Jovo Ilukić
moju tetku; parafraziraću ga: “Da li je tvoj brat Tur-
čin?” - “Kako moj rođeni brat može da bude Turčin?
Nije Turčin. Niko nam u familiji nije Turčin.” - “Pa nje-
gov sin ne jede meso”, nastavio je on da provocira. Na
to je ona odgovorila da Turci jedu meso. Istina, možda
ne jedu svinjetinu, ali Turci jedu i govedinu, i ovčetinu,
i piletinu... i sve vrste riba... Pošto je on insistirao na
tome da nisam normalan, tetka mu je rekla da sam
verovatno povukao na majčinu familiju, odnosno na
Nemce i Austrijance, što je tačno, ali da tek ta familija
nema apsolutno nikakve veze sa Turcima.
Jebo sliku svoju na kremi za hemoroide. Meni,
plavookom potomku Kelta, Slovena, i Germana, pona-
jviše Germana, jedan crnooki i tamnoputi potomak
Turaka, zato što neću da jedem GMO kobasice i salame
od goveđih, svinjskih i pilećih creva i tumora, veli kako
sam Turčin. Kakav jadnik. Šta će jadni Turci, i njihovi
potomci, uključujući i one crnooke i tamnopute potom-
ke onih čukunbaba i prababa koje su Turci silovali, ili
koje su se same davale Turcima, a koji danas gledaju
turske serije, i slušaju tursku turbo-folk muziku, meni,
Arijevcu, vele kako sam Turčin, samo zato što ne
jedem meso. Dno dna. Ne znam samo kako, po kojoj
matematičkoj ili bilo kojoj drugoj formuli, neko neko-
ga proglašava za Turčina, iako taj neko nema ništa sa
tim inferiornim narodom. No comment. Razbili smo ih
pod Bečom 1529. i 1683. godine (mislim na svoje
plavooke nemačke pretke), ali i po crnogorskim brdi-
ma, u silnim borbama od XVI do XX veka (mislim na
svoje plavooke crnogorske pretke). Nabijem na onu
stvar sve Turke i sve njihove potomke, bez obzira da li
jedu ili ne jedu meso. Ojha.
114
 Status quo

* * *

Kad neka država ima jaku vojsku, i jača vojsku,

a ne dira policiju, onda ta država ima spoljne neprijate-
lje. Dobar primer za ovo je Amerika, koja već dugo
vremena ima najbolju vojsku na svetu (mada po disci-
plini i borbenosti još nije prevazišla Hitlerov Wehr-
macht, niti će ga ikada prevazići), što joj omogućuje da
interveniše na svim kontinentima (dobro je što to radi
Amerika, a ne “Sjedinjene Arapske Države”, jer da su
Arapi najjači na svetu - a trenutno žive u 26 međusobno
sukobljenih država - ne bismo imali ni Internet, niti
mnogo toga što simboliše modernu civilizaciju, a imali
bismo šerijatska pravila, na koja mi se piški). Dakle
Amerika ima jako mnogo spoljnih neprijatelja, i zato
mora da ima jaku vojsku. Ako neka država ukida vojnu
obavezu, i smanjuje vojsku, a ojačava policiju, i čak
pravi legionarsku policiju, onda ta država nema spolj-
ne, već ima unutrašnje neprijatelje. Dobar primer za
ovo je Srbija, koja, i pored nedavno završenih ratova,
koje je sve do jednog izgubila, na bojnom polju, kao i
za zelenim stolom, odnosno na pregovorima, nema
spoljne neprijatelje, ili barem smatra da ih nema. Ali
zato, budući da jača policiju, i pravi legionarske jedi-
nice, sačinjene od najgoreg ološa (neću da kažem oda-
kle, ko je pametan ukapiraće), ispada da ima užasno
mnogo unutrašnjih neprijatelja.
A ko su joj ti unutrašnji neprijatelji? Verovali ili
ne, bilo ko od nas.
Mene još uvek drži sveže sećanje na 1999. i
2000. godinu, kada smo bili “proglašeni za strane
115
Jovo Ilukić
plaćenike i domaće izdajnike”, pa čak i za “teroriste”,
privođeni i hapšeni, samo zato što smo nosili majice sa
pesnicom, i nismo se slagali sa tim da naša država treba
da bude pod sankcijama Ujedinjenih nacija, i da treba
da gradi svojevrstan kineski zid između sebe i ostatka
sveta, ali i zato što se nismo sviđali kučki Mirjani
Marković, i njenoj buđavoj jugoslovenskoj partiji. Ne
zaboravimo i to da je ova (zapravo bivša) država javno
pogubila 16 radnika državne televizije, jer su ih njihovi
nadređeni namerno ostavili u zgradi za koju se znalo da
će biti bombardovana. Zanimljiv je i slučaj “pogibije”
francuskog navijača Brisa Tatona, od pre više godina,
koji nije ubijen, već je nastradao tako što je pao sa
stepenica, bežeći od domaćih navijača, što je publicista
Boris Malagurski dokazao u jednom svom dokumen-
tarnom filmu, ali ova država je ipak osudila neke mom-
ke koji ga nisu ni dotakli na bezobrazno duge zatvorske
kazne.
Malopre mi je jedan sused, običan čovek,
beznačajan za bilo koga, ispričao kako su ga zaustavili
neki drski policajci. Vozio je auto i oni su ga zaustavili,
počeli da ga maltretiraju, “da traže drogu po automo-
bilu”, iako on ne konzumira čak ni duvan ni alkohol, a
kamoli drogu, a i ne vozi neki skup automobil. Bilo je
više nego očigledno da su tražili da im dâ desetak eura,
pa da ga puste na miru. I on, onako nervozan, jer ima
ozbiljne porodične probleme, i zabole ga ona stvar za
to što je njima mala plata, pa otimaju novac od ljudi
koje zaustavljaju po ulicama, nešto im je odbrusio. Kad
jedan od njih mu reče, ni pet ni šest: “Slušaj majmune!
Nemoj da ti sad ubacim pet grama heroina u džep, a
onda da ti tražimo i nađemo drogu! Pa da ti lepo napa-
116
 Status quo
kujemo tri godine zatvora!” I on, šta će, izvadi zadnjih
10 € iz novčanika i pruži ga onom bližem. Uzeo ih je
triput brže nego što ih je ovaj izvadio. I rekao mu:
“Briši!”
Jebem li im sisu materinu. Da su naišli na jed-
nog mog nezgodnog druga iz Podgorice, umesto 10 €
dobili bi deset šljaga po glavi, i to u najboljem slučaju.
I pišanje po kapi gratis. Kad je saznao da ga je jedan
poznati novosadski homoseksualac proglasio za geja,
bez ikakvog razloga, jer ga ni ne poznaje, evo već neko
vreme razmišlja o tome da dođe ovamo i od njega na-
pravi pseću paštetu; ali to je neka druga priča.
Čuvajte se razbojnika u policijskim uniforma-
ma, jer oni su tu ne da vas zaštite od bilo koga ili čega,
već da čuvaju stoku koja je na vlasti upravo od vas, da
vas maltretiraju i da vam otimaju novac, jer im stoka
koja je na vlasti daje malu platu. Ako morate da brinete
sami o sebi, u smislu sopstvene bezbednosti, onda zna-
či da oni ničemu i ne služe, osim da vas maltretiraju i
da vam otimaju novac. O, da, i da čuvaju stoku koja je
na vlasti.

* * *

Kako zajebavati policiju?

Sinoj sam pisao (mi slobodni Austro-Crnogorci
ponekad kažemo „sinoj“, umesto „sinoć“, a kome sme-
ta što smo se izjasnili kao Austro-Crnogorci, jer potiče-
mo iz oba naroda, i volimo i jedan i drugi narod, jebem
mu i ženu i dete) o tome kako je jednog mog suseda,
poštenog čoveka koji čak ni ne vozi neki skup automo-
bil, na ulici zaustavila policija i maltretirala ga, bez
117
Jovo Ilukić
razloga, zapravo indirektno tražeći da im dâ 10 €, što je
na kraju i morao učiniti, jer mu je jedan policajac drsko
rekao: “Slušaj majmune! Nemoj da ti sad ubacim pet
grama heroina u džep, a onda da ti tražimo i nađemo
drogu! Pa da ti lepo napakujemo tri godine zatvora!”
Danas sam rešio da mu dam predlog kako da se osveti
policiji, odnosno kako da zajebava policiju.
Vežite se. Polećemo.
Dakle, kao prvo, moraće da nađe sponzore (do-
voljno će biti da mu svaki od njih dâ po 10 €), da skupi
podosta novca, a onda da naruči četiri lutke za seks:
jednu belkinju, plavušu; zatim jednu rasnu crnkinju; je-
dnu kosooku azijatkinju; i jednu autentičnu indijanku.
Pa da ih lepo posadi u auto, po sledećem redosledu. Po-
red njega sedi belkinja, plavuša (jer tip ipak živi u
Evropi, a i slab je na plavuše), a pozadi ostale tri, i to
prvo crnkinja, pa azijatkinja, i na kraju indijanka. I za-
tim da krene da se vozi po gradu. I kad vidi prve poli-
cajce, a primeti da gledaju u njegov auto, da opali ša-
marčinu plavuši koja sedi pored njega. Garantujem da
će istog trena da ga zaustave i legitimišu, sa pitanjem
zašto je ošamario plavušu. On treba da im odgovori
kako mu je ona rekla - „Evo policajaca! Zgazi ih!“ - na
šta joj je on odgovorio - „Ada ne igram Grand theft
auto, već sedim za pravim volanom“ - i opalio joj
šamarčinu. Naravno, objasniće im kako on, za razliku
od nje, razlikuje VL od RL, jer ne uzima nikakve
droge, te da ne vredi da mu ubacuju u džep pet grama
heroina, a onda da mu prete kako će ga pretresti, naći
mu drogu i napakovati mu tri godine zatvora. Pretpo-
stavljam njihovu reakciju. Pitaće plavušu o čemu se
radi, a on će promeniti glas, uhvatiti je za usta, i govo-
118
 Status quo
riti u njeno ime. Reći će kako je upravo krenula da
prekrši nekoliko zakona, jer ide u prostituciju. I insi-
stiraće na tome da im da na uvid svež doktorski nalaz u
kome piše da je HIV pozitivna, te kako namerno širi
AIDS. Siguran sam da će tek tada obojica pozornika
primetiti da se ne radi o plavuši, već o lutki za seks. Ali
on će insistirati na tome da i nju legitimišu. Neće im
odgovarati na pitanja zašto u automobilu vozi četiri
lutke za seks, različite boje kože i građe tela, već će
insistirati na tome da su to ženske osobe koje on vozi
do određenih tačaka u gradu. Reći će za crnkinju,
naravno držeći je za usta i govoreći bantu naglaskom,
kako traži kuratog muža, da obavezno ima alat u duži-
ni njihovog pendreka, jer joj je dosadilo, otkako se do-
selila iz Afrike, da je ubadaju belci, a da oseća kao da
su je ujeli komarci: „Majmuntu, nwekele pendrekelutu
jebele?“ Insistiraće na tome da joj traže pasoš, jer joj
lična karta služi kao identifikacioni dokument samo u
njenoj državi. Zatim će reći za azijatkinju kako želi da
proda leš pokojnog muža, koga je upravo ubila jakim
udarcem štikle u glavu, a koji se nalazi u gepeku (a u
gepek je zajebant stavio desetak balona punih sopstve-
ne mokraće, za koje će im reći da je rakija, prepečenica,
koju je prepekao u sopstvenim bubrezima, što oni neće
ukapirati, i ponuditi ih da probaju), u bilo koji kineski
restoran, pošto Kinezi po Evropi i svetu imaju kineske
četvrti, ali ne i kineska groblja, jer im svi leševi
završavaju u restoranima, držeći je za usta i govoreći:
„Chin, chin, kurin, chin.“ Zahtevaće od njih da od nje
zatraže dozvolu za rad u novoj domovini i svađaće se
sa njima što to neće učiniti. I na kraju će za indijanku
reći kako je vozi u najbližu bolnicu, da joj tamo izvade
119
Jovo Ilukić
jajnike, i od preostalih jajnih ćelija, veštačkom oplo-
dnjom, zaleđenom spermom od donora iz Amerike in-
dijanskog porekla, naprave bebe iz epruvete, a onda
kad se one rode, da će ih naseliti po Srbiji, te da će njen
primer slediti sve indijanke koje žele da im rasa ne
nestane, jer su ih hrišćanski varvari gotovo istrebili u
svom nekadašnjem pohodu na Ameriku, a da su iza-
brali Srbiju zato što stoka koja je na vlasti u Srbiji već
decenijama ponavlja kako je Srbija rezervat i američka
kolonija, pa da oni žele da se dosele u novi rezervat, jer
im je dosadio život u starom rezervatu, ali i da kolo-
nizuju američku koloniju, i tako se osvete belcima,
naravno držeći je za usta i govoreći: „O beskurice u
plavim uniformama, što nosite faluse za pojasom,
dozvolite mi da naselim vašu zemlju svojim potom-
cima.“ I insistiraće na tome da od nje zatraže dozvolu
za napuštanje američkog rezervata za indijance. I na
kraju će im ponuditi grupnjak sa sve četiri lutke za
seks, što će ih obojicu koštati po 10 €. I kao epilog reći
će im: „Ja vam jebah sve po spisku, a vi vidite šta ćete
i kako ćete.“ Postupak ponoviti više puta, pod uslovom
da posle prvog puta ne završi u dilkarnici. Mada,
zabole ga ona stvar, iz dilkarnice će izaći za mesec
dana, a onda nikada neće moći da bude optužen i da
zaglavi u zatvor na tri godine, zato što su mu policajci
rekli kako će mu podmetnuti pet grama droge. Aha ha
ha ha ha ha ha.
Čiča miča i gotova priča. Kome se ne sviđa pri-
ča, upala mu čoldina u piča. Ojha.

* * *

120
 Status quo
Kurac od ovce i njegova bioenergija...
Večeras sam se zatekao u društvu nekih polulju-
di, pre bih rekao sreo sam ih u gradu, na kratko, jer ja
ne provodim vreme sa takvom stokom. Među njima je
bilo i nekih šarlatana: sve neki vrači i pogađači, svi
drže nekakve duhovne kurseve i radionice, a jedan mi
se predstavio ni manje ni više nego kao bioenergetičar.
Gledam ga, merim ga, vidim prosečan čovek, duhovni
patuljak, kad on u nekom momentu naručuje kafu sa
mlekom i pali cigaretu. Pa konju nad konjima. Gde si
video bioenergetičara da konzumira duvan? Pa kakva
je tvoja bioenergija kad pušiš i piješ kafu sa mlekom?
Nula. Šta ćeš ti meni i ostalim probuđenim ljudima koji
ne konzumiraju meso, mleko i jaja, kao ni GMO hranu,
niti GMO soju i njene industrijske otrove (sojino
mleko, tofu sir i sojin lecitin), kao ni bilo kakvu indus-
trijsku hranu sa kodom HACCP, duvan, alkohol, drogu
i lekove?
Niti sam ja tvoj pacijent, kome ćeš uzeti novac
(ma nećeš dobiti nikad ništa), niti si ti bioenergetičar. Ti
si običan kurac od ovce, a tvoja bioenergija je toliko
jaka da njom ne bi mogao da uspeš da pokvasiš kišnu
glistu dok pada kiša. Aha ha ha ha ha ha ha. Ljudi koji
konzumiraju meso, mleko i jaja, kao i GMO hranu,
GMO soju i njene industrijske otrove (sojino mleko,
tofu sir i sojin lecitin), kao i bilo kakvu industrijsku
hranu sa kodom HACCP, duvan, alkohol, drogu i leko-
ve... meni nikada neće moći da govore bilo šta o
duhovnosti, niti da mi prodaju bilo kakvu priču, jer se
nalaze daleko ispod mene. Ende. Kome smeta neka me
slobodno tuži; samo ne znam kome će. Ojha.

121
Jovo Ilukić
* * *

Ljudi, znate li koja je danas najgora, odnosno

najfašističkija država na svetu? Ako ste mislili da je u
pitanju Severna Koreja prevarili ste se. I ja sam do ne-
davno tako mislio. Nije. U pitanju je Izrael. Da, Izrael.
Verovali ili ne. To je država u koju ne možete ući ako
ste bili u nekoj (bilo kojoj) arapskoj državi. Ako ste sa-
mo jednom bili negde u Egiptu, i imate egipatski pečat
u pasošu, sa tim pasošem nećete ući u Izrael. I tačka.
Znači nazad u svoju državu, po novi pasoš, pa tek onda
u Izrael, sa novim pasošem. Nedavno sam saznao za
ovo i užasnut sam. Bogoborno i bogohulno obrezani
Judejci, cionisti i ostala fašistička stoka, kao i njihovi
robovski obeleženi (tetovirani) robovi. Znači najgori
fašisti na svetu. Slobodno proverite ako ne verujete.
Neka mi neko kaže da ima gorih fašista od Judeja.
Izmislili su holokaust, koga nikada nije ni bilo. Jedini
holokaust u zadnjih 100 godina na našoj planeti je ono
što država Izrael radi Palestincima. Piša mi se od svega
ovoga... i od najgorih fašista na svetu... piš, piš, piš...

* * *

Juče popodne bio sam jedini i najveći ludak u

gradu. Pišem sada zato što sam se kasno vratio kući.
Naime, čekajući nju, sedeo sam na klupi ispred kate-
drale. Jedino sam ja sedeo na Suncu, u avetinjski
praznom gradu. Sve osunčane klupe bile su prazne, ali
ne i one u hladovini. Video sam jednog tetoviranog
krmka od jedno 120 kilograma, koji je jedva disao, bu-
dući da se nakrkao GMO kobasica i salama od goveđih,
122
 Status quo
svinjskih i pilećih creva i tumora, kako me čudno gle-
da, jer mu nije jasno zašto ne sednem u hladovinu. Kad
robovski obeležena (tetovirana) svinja ždere svinjetinu
to se zove kanibalizam. Fuj.
I u jednom momentu vidim kako mi prilazi
policijska patrola i kaže nešto u stilu: “Sklonite se sa
Sunca, da ne dobijete sunčanicu.” - “Ajde bežite u ku-
rac”, odgovorio sam ja, “nisam vas ništa pitao. Sklonite
mi se sa Sunca.”
Oni odbrusiše sebi nešto u bradu, u stilu da sam
lud, i skloniše mi se sa Sunca.
A ja se zapitah da li sam stvarno lud...
Evo me, da ispunim želju mnogima odavde,
malopre sam bio kod dvoje psihijatara. Ordinaciju drži
bračni par dr Olja Drolja i dr Kadžija Drkadžija. Majku
mu, odmah mi je upalo u oko to da ona nije uzela
muževljevo prezime. Mogla je da se zove dr Olja Dr-
kadžija ili dr Olja Drolja Drkadžija. Pitao je ja, ali veli
ona da ne drka kliću pa ne može da uzme njegovo pre-
zime, te da mu piša na prezime.
I ništa, oni tako porazgovarali sa mnom i za to
mi uzeli 50 €. Pa skupo mnogo to odlaženje kod dokto-
ra. Jebem li vam nanu naninu, a što sam vas poslušao?
Ko će sada da mi vrne tih 50 €?
A nisu mi rekli ništa posebno. Vele da prokrv-
ljivanje glave i glavića treba da se odvija ravnomerno,
jer kad nije ravnomerno, odnosno kad mi više krvi ode
u glavu onda pišem poeziju, a kad više ode u glavić
onda pišem prcpoeziju.
Pitao je ja, mislim dr Olju, da li me žali, pošto
mi mnogi ljudi na Internetu vele da me žale, ali me
onda napadaju. Nije mi jasno kako je moguće da neko
123
Jovo Ilukić
napada nekoga koga žali. Žali? Onda gubi mnogo ener-
gije... Onaj ko žali on gubi svoju dragocenu bioenergiju
na nešto od čega nema svrhe... a tek ukoliko ta energi-
ja ne stiže do objekta žaljenja i/ili „žaljenja“ - onda je
tek besmisleno... i kontradiktorno, ukoliko neko napa-
da onoga koga žali i/ili „žali“... Nek se taj neko ko žali
i istovremeno napada toga koga žali dogovori sam sa
sobom, jer sve ovo je jako konfuzno... prvo potire
drugo, i drugo potire prvo... u-u-u, je-e-e, koja zbrka,
nekome nije dobro, a to nisam ja... Šta ima neko neko-
ga da žali i da na to gubi svoju energiju?
Sve sam joj ovo naveo i ona veli da me ne žali.
A taman sam hteo da joj ispevam pesmicu:

Ako me žališ što neću da ti draškam kliću

Iznajmi mi za dž apartman u „Gradiću“
(Petrovaradinu) i izjedi mi kurčevu slinu.

Ali nije me žalila ni ona ni mužić joj. Onda sam

ih zajebao da jedno drugom pevaju pesmice. Ona
njemu peva:

Ovo je pesma za mog mužića

Pojede mi pičkinog pužića.

A on njoj peva:

Ovo je pesma za moju ženicu

Pojede mi kurčevu pečenicu.

I kao epilog oboje mi drkali čolda u zamenu za

pravnu uslugu zamene njenog prezimena. I još mi je
124
 Status quo
gratis izjela najgušću i najtvrđu čoldovu slinu. Tinu
ninu. Tinu ninu.
Mačke se futaju u februaru (veljači)... frrr, frrr,
frrr... a kerovi tokom cele godine... he he he...
Jebem li vam nanu naninu, nemojte me više sa-
vetovati da idem kod psihijatra ako mi ne pripremite tih
jebenih 50 €.
P.S. Rekli su mi da nemam šta da lečim, jer sam
cinik i užasno bezobrazan, te da sam više za policiju
nego za psihijatre. Pišam i na jedne i na druge... piš,
piš, piš... Kome smeta neka me tuži; samo ne znam
kome će. Ojha.

* * *

Čuo sam jednom za jednu interesantnu priču iz

Izraela. Naime, dođu turisti na Mrtvo more, najslanije
vodeno prostranstvo na planeti, ispod koga prema bib-
lijskoj legendi leže Sodoma i Gomora, gde ništa ne
živi, jer je život nemoguć, i vide nekog tipa (naravno
Jevreja, jer jedino njima može pasti na pamet tako
sumanuta ideja) kako nešto peca. I pitaju ga šta peca, a
on odgovori: „Dajte mi svi po 5€ i reći ću vam šta
pecam.“ Daju mu oni po 5€ i on im odgovori: „Pecam
novac od glupih turista.“ I sve to bez uzvičnika. Sad bi
neki bolesni i uplašeni debil, koji boluje od histerije -
ženske bolesti, kao i šizofrenije, da je napisao ovo, na-
lupao po tri uzvičnika, ili barem jedan, na kraju svake
rečenice (naždere se svinjske GMO kurčeve pečenice),
ali ja ne vidim potrebu za tim, jer nisam ni bolestan ni
uplašen, pošto ne jedem meso i ne unosim u sebe ži-
votinjske strahove; može mi se tako. Elem, belem i
125
Jovo Ilukić
čoldov melem, kad sam čuo za ovo, prošle godine, po-
želeo sam da vidim Mrtvo more, a moja verenica je
poželela da u paketu posetimo i Jerusalim. Ali ne lezi
vraže. Saznao sam u nekoliko turističkih agencija da
fašistička država Izrael ne dozvoljava nikome ko ima
pasoš sa pečatom bilo koje arapske države da uđe na
njenu teritoriju. A ja sam one godine kad je narod Libi-
je linčovao Gadafija bio na kratko u toj zemlji, poslov-
no naravno, nije bitno u vezi čega, i imam libijski pečat
u pasošu. I sad ne mogu da uđem u Izrael, fašističku
državu koja nema granične prelaze, već zidove debele
4 metra duž cele teritorije, minska polja i snajperiste na
sve strane, tako da se tamo može doći jedino brodom ili
avionom. I mislio sam da idem avionom, ali sada znam
da ne mogu da uđem na njihovu teritoriju. Morao bih
da vadim novi pasoš, bez obzira što mi postojeći važi
još dugi niz godina. I sad, kako stvari stoje, u dogledno
vreme neću moći da vidim Jerusalim, niti da uopšte
uđem u Izrael (a možda i nikada ukoliko njihova tajna
služba prati šta ko piše po Internetu), jer mi ne pada na
pamet da vadim novi pasoš zbog fašističke države
Izrael, najfašističkije države na svetu, i zbog njenih
fašističkih hirova. Zabole me ona stvar za fašističku
državu Izrael. Ostajem na stanovištu da je Izrael najfa-
šističkija država na svetu, te da je jedini holokaust u
zadnjih 100 godina ono što Jevreji i fašistička država
Izrael rade Palestincima i Arapima uopšte. Kome smeta
što mislim ovako, s punim pravom i argumentima, neka
me tuži, ako ima muda, ili neka popuši kitu mom psu
Fritz-u. Trećeg nema. A ako hoću da vidim Mrtvo mo-
re, mogu da odem u arapsku državu Jordan, koja za ra-
zliku od Izraela nije fašistička država. Ojha. Ende.
126
 Status quo

* * *

Najlepši mesec u godini kod nas je onda kada

cveta lipa, koja ima najlepši miris na severnoj hemi-
sferi. Kako je lepo kad imaš slobodan dan i odeš daleko
od grada, da bereš procvetalu lipu, pa se satima družiš
sa pčelama i mravima, i udišeš polen iz najlepšeg cveta
na severnoj hemisferi.
Da se razumemo, kad se ta lipa osuši i od nje se
napravi čaj, voda ne sme da kipi, već temperatura mora
da joj bude manja od 42°C (idealno je da bude oko
37°C, odnosno oko najviše normalne temperature ljud-
skog tela), da se ne bi ubili svi njeni prirodni, hranljivi
i lekoviti sastojci. Prirodan čaj da, čaj iz kesica koji se
preliva kipućom vodom ne.
Pa kad se nabereš lipe, baciš se na branje kopri-
va. I sve vreme udišeš polen, za šta sam siguran da bi
većina ovih neprirodnih i bogoborno i bogohulno obre-
zanih krmaka, i tetoviranih robova, što piju vino, pivo,
coca colu, sojino mleko u koje sipaju industrijski prah
u vidu suplemenata za sportiste (čitajte steroide), i osta-
la GMO sranja, a posebno kravlje ili kozje mleko puno
kravlje ili kozje krvi i gnoja (ne može se biti na višim
vibracijama ukoliko se konzumira krv i gnoj, bilo ka-
kvo životinjsko tkivo ili ćelija, uključujući tu i fekalne
ćelije, kojih je svako mleko puno i prepuno), a da ne
govorimo o mesu i jajima, kao i industrijskoj hrani sa
kodom HACCP, paštetama od goveđih, svinjskih i pile-
ćih creva punih izmetine, ili pak GMO kobasica i sala-
ma od goveđih, svinjskih i pilećih tumora, prevaranata,
šarlatana, separatista i homoseksualaca o čijim su pre-
127
Jovo Ilukić
varama pisale novine i govorile radio stanice, koji puše
travu, elektronske cigarete i takozvane „zdrave cigare“,
a kad im dođe klempavi i ćelavi dečko i kurčetinu,
dakle siguran sam da bi takvi protivprirodni smradovi
sa volovskim vratom i pivskim stomakom, dlakavim
leđima i kožom na ćelavoj glavi, daleko ružnijoj od
kože na mojoj guzici, dobili alergiju. Ja sam se vala
nauživao u prirodi, družeći se sa polenom, koji je miri-
sao kao med (kao pravi med koga prave pčele, a ne ono
GMO i HACCP govno koje proizvode ljudi i pakuju u
tegle, koji ima rok trajanja 5 godina i na koga pišam),
sa pčelama i mravima...
A onda krenem nazad u grad i prelazeći preko
mosta pomislim na to da je Dunav nekada nosio leševe
Evropljana, a da danas nosi evropska govna. Dok dođe
do nas, u njega se ispišaju manji i veći bavarski gradovi
(od Ulma do Regensburga, svi manji od Novog Sada),
zatim Bratislava (velika kao naš dragi Novi Sad), Beč
(veliki kao Beograd, ili malo veći) i Budimpešta (duplo
veća od Beograda). I videh, prilazeći bačkoj obali, je-
dan leš, kako ga Dunav lagano nosi nizvodno. Šta ćeš.
Na mostu nije bilo nikoga i nisam imao kome da
pokažem ovaj nesvakidašnji ali za mene nimalo potre-
san prizor, pa se uopšte nisam uzbuđivao oko toga. Nije
mi prvi put da vidim leš sa mosta, kako ga Dunav nosi,
a verovatno ni poslednji. Nije mi padalo ni na kraj
pameti da pozovem policiju, jer ne bih da doživim mal-
tretiranja, kao 90-tih godina prošlog veka, i u toku
2000-te godine, kad sam nosio majicu sa pesnicom i
bio hapšen i privođen kao „strani plaćenik“ i „domaći
izdajnik“, jer se nisam slagao sa politikom Svinjske
partije Srbije i govana iz JUL-a, odnosno sa time da
128
 Status quo
moja domovina treba da bude pod sankcijama Ujedi-
njenih nacija, ali i da ne bude da sam ja ubio nekoga i
bacio ga u Dunav. Boli me kurac za to ko je koga ubio
i bacio ga u Dunav, kao i za to ko će biti toliko glup da
pozove policiju, pa da ispadne 50% kriv. Kad bi neko
bežao od policije, i pobegao levo, a policija mene pita-
la gde je pobegao, ja bih im rekao da je pobegao desno,
iz inata Jugoslovenskoj levici i svemu što je levo, ali i
zato što ne poštujem ništa i nikoga. Hm, ha, hm, ha...
Šuti, bolan, dobro je da me komunalna policija
nije privela zbog toga što sam ubrao gomilu lipe i ko-
prive. Ma mogu da me povuku za čolda. Lipa mi se suši
u sobi i miriše kao luda, a kopriva se vrti u blenderu,
zajedno sa lešnikom i bananama. Da bih napravio ovaj
fenomenalni zeleni sok ne treba mi nikakav judejski i
cionistički HACCP, na koga pišam, jer mi se može ta-
ko. Ojha. Kome smeta neka me tuži; samo ne znam ko-
me će.
Kontam, kad mi ovaj divni zeleni smuti prođe
kroz bubrege, da će se pretvoriti u „vegansku rakiju“,
punu vitamina, koju bih mogao prosuti na grob ocu i u
šolju punu mleka majci svakome ko me proziva po
Internetu zato što sam mu objasnio neke opštepoznate
stvari iz astronomije, duhovnosti i svakodnevnog ži-
vota. Uzdravlje i živi bili.

* * *

Braćo pagani, obeležavate li, ili slavite li, letnji

solsticij?
Danas je najduži dan u godini. Danas su obda-
nica i noć (a ne dan i noć, jer je dan i obdanica i noć),
129
Jovo Ilukić
stariji brat i mlađa sestra.
U principu nema se tu šta slaviti. U pitanju je to
da je danas za celu severnu hemisferu poseban dan, jer
je najduži dan u godini, zato što se naša loptasta plane-
ta nagla najviše prema Suncu (ima budala pagana koji
veruju, i teraju druge da veruju, kako je Zemlja ravna
ploča, ali ne umeju da objasne kako imamo godišnja
doba, časovne zone, različitu klimu, polove, povećava-
nje i smanjivanje dana u toku godine, i različita sazvež-
đa koja se vide na severnoj i južnoj hemisferi, ali ko
njima, jadnim obeleženim i programiranim robovima,
jebe i mater, i sestru, i sestričnu), što znači da i ako jeste
i ako niste pagani - danas vam je poseban dan. Ne treba
niko nikome da ga čestita, jer nema šta da se čestita. To
vam je u neku ruku pravi duhovni praznik. Za razliku
od judejskih robova, koji veruju u bogoborno i bogo-
hulno obrezane jadnike, i izmišljene datume njihovog
rođenja ili povampirenja, njihovi praznici nisu obave-
zujući za one koje Judejci ne mogu programirati. Kraj
priče.
Da se razumemo, paganizam je vrlo široka ver-
sko-religiozna forma, kao i hrišćanstvo. U hrišćanstvu
postoji oko 1100 međusobno sukobljenih crkava. Jedan
hrišćanin jedne hrišćanske denominacije neće prihvatiti
drugog hrišćanina druge hrišćanske denominacije, kao
svog brata, već će reći da nema ništa sa njim, jer je iz
druge crkve. Tako i ja kažem za one silne pagane poli-
teiste, što imaju panteone sa 5, 50, 500 ili 5000 bogo-
va, da nemam ništa sa njima, jer ja sam paganin mono-
teista, koji obožava Velikog Arhitektu, Neimara svih
svetova, i da me baš briga za sve pagane politeiste, kao
i za sve njihove izmišljene bogove, boginje i duhove
130
 Status quo
prirode. Pošteno?
Da ponovim... Danas je najduži dan u godini.
Danas su obdanica i noć (a ne dan i noć, jer je dan i
obdanica i noć), stariji brat i mlađa sestra.
Ko razume shvatiće.
Namaste.

* * *

Interventna jedinica Policijske uprave Novi Sad

napada parove i poštene građane dok im kriminalci
vršljaju po gradu.
Ovo što mi se dogodilo pre neki dan, a što ću
vam detaljno opisati, je dno dna, kao i jedan od pokaza-
telja da mi kao društvo i država potpuno tonemo u blato
i dušegubni glib. Ovo pišem nekoliko dana kasnije, da
se istresem i izbacim sav gnev i svo zlo iz sebe, što
uopšte nisam tražio, ne razmišljajući o tome kako će se
osećati onaj ko ovo pročita, niti onaj ko je opisan u ne-
gativnom kontekstu (za njega me tek zabole ona stvar),
jer sam čekao da se sve ovo malo stiša u meni, i da
razmislim šta ću dalje činiti po ovom pitanju.
Nije jače od mene, ali imam potrebu da psujem
i vređam nekoga ko me prvi uvredi bez razloga, pa to ti
je. Mnogi su se ljudi koji su se zakačili sa mnom tako
što su me prvi vređali bez ikakvog razloga gadno ope-
kli, ni ne razmišljajući pri tom da diraju u osinjak, jer
ja nikoga ne diram i ne vređam prvi, ali ko me prvi
uvredi zgazim ga kao mrava i dok ga ne dovedem na
nulu ne ostavljam ga na miru, neki su totalno uništili
sami sebe, a neki i svoju karijeru, jer sam im dese-
tostruko uzvratio, nekad, sad i uvek. Neka mi je ego
131
Jovo Ilukić
prevelik, i neka sam egomanijak, pa čak i verbalni
manijak, tipični pljuvač i rugač (a jako mnogo volim da
se rugam glupim i bezobraznim ljudima - najgora mo-
guća kombinacija, biti glup i bezobrazan istovremeno),
pa neka sam i zao, i ne dam na sebe, jer mi se može ta-
ko. Takav sam kakav sam. Kome se ne sviđam ne mora
da ima ništa sa mnom. Nikoga nisam zvao da živi sa
mnom ili da se druži sa mnom. Pošteno?
Pre neki dan sam na svom Facebook zidu, kao i
na blogu i na forumu, pisao o nekim ogavnim ratnim
zločincima, koje ova država dugi niz godina skriva od
Interpola i Haškog tribunala, koji žive na nekim
adresama pod svojim pravim imenima, ničega se ne
bojeći, jer bi onoga ko bi ih prijavio policiji ta ista poli-
cija ubila kao psa, i koji se proseravaju, recimo potom-
ke ustaških žrtava nazivaju ustašama, a kojima pišam
na grobove predaka i u kolevke potomaka, i koje bih
mogao sa zadovoljstvom da lišim života kad bih bio
siguran da za to neću odgovarati pred ovozemaljskim
zakonom (na koga uzgred pišam, kao i na njegove
donosioce), a da mi ruka nimalo ne zadrhti, da im zatim
sa neizmernim zadovoljstvom pišam na grobove, a on-
da odem kući, večeram nešto vegansko, odnosno neko
voće i povrće, jer jedino time se hranim, i legnem da
spavam kao da ništa nisam uradio, a da se sutradan
probudim odmoran, veseo i pun energije. Jedna od tih
sedam balegara je julovska kučketina Mirjana Čmarko-
vić, udovica krepanog bivšeg predsednika Smrdo-
slavije, Zlobodana Svinjoševića, kome pišam na grob u
Požarevcu, ukoliko je on uopšte sahranjen tamo, odno-
sno ako ne živi negde zajedno sa njom, u šta se u nekim
krugovima ozbiljno sumnja, jer niko nikada i nigde nije
132
 Status quo
video njegov leš, dok njoj pišam na cvetić u kosi i u obe
nozdrve. Šteta što nemam dva kurca, pa da to učinim
jednopotezno - “piš”, već moram u dva poteza - “piš,
piš”. Aha ha ha ha ha ha ha.
Na početku ove priče da se unapred izvinim
svim svojim prijateljima koji rade ili su nekad radili za
policiju, jer ću im izvređati neke glupe kolege; ništa
lično.
Naime, dana 18. avgusta ove godine, u popo-
dnevnim satima, imao sam jako loše iskustvo sa tri po-
licajca iz Interventne jedinice Policijske uprave Novi
Sad.
Te noći sam sanjao neke jako loše ljude, konk-
retno jedno teško ljudsko govno, koje se zateklo zaje-
dno sa mnom na Kosovu 1999. godine, i koje je bilo
ranjeno na morbidan način: jedna granata je pala blizu
nekog poklopca, pored koga smo protrčali u punoj rat-
noj opremi, ne znajući od čega je poklopac, pored jedne
razrušene kuće, raznela je poklopac, koji je zapravo
zatvarao septičku jamu, i tog šupka je pogodilo neko-
liko gelera, ali i gomila govana iz već pomenute sep-
tičke jame. Situacija je bila zaista tragikomična. Sreća
moja što sam bio miner u pionirskoj inženjeriji, a ne
bolničar u sanitetu (nekako mi je to gejasto i pešo-
vanski, mislim biti bolničar ili kuvar, ovako radiš
muški posao, postavljaš mine neprijateljima i čistiš nji-
hove mine, razbijaš im bunkere i pucaš na naoružane
neprijatelje, koje poštuješ i čijem se junaštvu diviš, a ne
na njihove civile kao ratni zločinci na koje svako-
dnevno pišam, i kraj priče), pa nisam morao da mu
ukazujem pomoć, niti bih to učinio čak i da sam morao.
Dakle sanjao sam tog smrada i znao sam da mi tog dana
133
Jovo Ilukić
neće biti sve po volji. A navikao sam da mi baš sve
bude po volji, ma da mi sve bude potaman, jer mi se
može tako. Kome smeta što mi je skoro sve potaman
neka me tuži, ako ima kome, ili neka me ubije, ako ima
muda. Idemo dalje.
Do tog dana sam bio zakleti demokrata, ali sve
mi se čini da ću od tada polako početi da se transfor-
mišem u anarhistu. Nekada sam bio za red i poredak, a
sada bih mogao da budem malo ili malo više za haos.
Zašto da ne? Može mi se tako. Pišam na sistem... piš,
piš, piš...
No da se vratim na priču.
Kao da je neko iz tajne policije znao šta sam sve
pisao prethodnih dana, i koga sam sve vređao, i kao da
im ti usrani ratni zločinci toliko znače, tek, tog dana
sam u popodnevnim satima sa svojom lepšom polovi-
nom sedeo na nekim stepenicama, na Suncu, nedaleko
od polupraznih klupa u hladovini, i nedaleko od jedne
prometne ulice u centru grada, i doživeo to da se poli-
cijski auto iznenada zaustavi nedaleko odatle, kao da je
tu došao tačno zbog nas, a iz njega istrče tri policajca iz
takozvane Interventne jedinice, ne regularni policajci,
već oni što nose uniformu nalik na vojničku, sa džepo-
vima na nogavicama, besni kao krvoločni psi, da li ci-
ljano na mene, kao upozorenje tajne policije na to što
im pišam na štićenike, koje kriju od Interpola i Haškog
tribunala, ili zato što sam sedeo na Suncu, a ne u hladu
(hoću iz inata da pišam na sve ratne zločince koje ova
država krije od Interpola i Haškog tribunala, a neću iz
inata da sedim u hladu, već hoću baš na Suncu), pri tom
ne razumem šta ih boli kurac (ako ga uopšte imaju i ako
im ukoliko ga imaju ne služi jedino za pišanje) gde
134
 Status quo
sedim i šta radim, i zatražili identifikaciona dokumenta
od mene i moje lepše polovine. Bili su jako grubi,
bezobrazni i drski, ma ponašali su se kao stoka. Sve me
je podsetilo na 2000-tu godinu i vreme kad sam bio
“otporaš”, svakodnevno privođen i hapšen samo zato
što sam nosio majicu sa pesnicom i nisam se slagao sa
time da moja domovina treba da bude pod sankcijama
većeg dela sveta, a da nas raspala drolja sa cvetićem u
kosi laže kako smo pobedili NATO pakt i kako treba da
idemo “putem progresa” kojim ide njen pišljivi komu-
nistički saveznik Severna Koreja, i na njihovo pitanje
da li sam osuđivan odgovorio sam da sam u toku 2000.
godine skoro svaki dan bio privođen, hapšen i fotogra-
fisan kao kriminalac, zbog majice sa pesnicom koju
sam tada nosio, i koju ću opet nositi ako zatreba, jer
sam kao “otporaš” pišao na tadašnji režim koji me je
proglasio za “stranog plaćenika” i “domaćeg izdajni-
ka”, a da sada pišam na sadašnji režim, te da se nimalo
nisam promenio “na bolje”, već da sam postao još gori,
odnosno da me nimalo nisu “prevaspitali”, kako su po-
kušali tada, kada sam imao 24 godine, pa neće ni sada,
kada imam daleko više, da je moja otporaška ekipa po-
sle 5. oktobra 2000. godine uspela da suspenduje neko-
liko tadašnjih policijskih kerova, zbog pasjeg ponaša-
nja prema nama, da sam ja i dalje ostao na svom stano-
vištu, a da su oni postali daleko blaži, odnosno da sada
ne mogu da maltretiraju ljude kako su to činili pre 15-
ak godina. I dočeka me pitanje tipa: “Jesi li ti neki man-
gup?” Pa pička ti materina pandurska, jebao sliku svoju
na kremi za hemoroide, kako neko može da bude
mangup oko 40-te godine? Nisam čuo da se neko man-
gupira sa oko 40 godina. Uostalom tu sam sa vereni-
135
Jovo Ilukić
com, pa normalno je da treba da se ponašam kao alfa
mužjak, a na kraju krajeva napali ste me kao besni psi,
jedan me rešeta pitanjima, a ostala dvojica stoje u gar-
du, kao da sam jači od sve trojice, pa samo jedan nije
dovoljan da me savlada u slučaju da sâm nasrnem na
njih. Vidim ja da nikome od tri glupa kera nije jasno da
je moguće da imam 40 godina, a da izgledam kao da mi
je duplo manje, pitaju se u čemu je tajna, a ja opletem
po svemu i svačemu, velim kako pišam na pola sveta,
jer mi druga polovina ne smeta, kako pišam na meso,
mleko i jaja, kao i na svu industrijsku hranu, odnosno
na svu “hranu” koju prave ljudi, kako ne konzumiram,
i nikada neću konzumirati, duvan, alkohol, drogu i le-
kove, trajda rajda, opsa sa, ojha, kažem im kako sam
jedan od 1100 Crnogoraca iz Srbije koji su glasali na
referendumu u Crnoj Gori 21. maja 2006. godine, da
imaju domovinu zahvaljujući meni, jer da su se oni
pitali, kao i Grobar sa lažnom diplomom mastera, Pič-
kousti ili Slina sa lažnim doktoratom, a o Gljivici Kr-
mačiću i njegovom usranom koferčetu punom USA
zelembaća da i ne govorim (kako je taj izistinski strani
plaćenik, to debelo svinjsko govno, lepo zamenilo teze
dok je njegov idol bio prDsednik Smrdoslavije, nas je
nazivao “stranim plaćenicima” zbog nošenja obične
majice, a on je bio i ostao “patriota” zbog toga što ga
CIA plaća da rastače državu), i dalje bi živeli u Smrdo-
slaviji, prdon, pardon, Jugoslaviji, kurton-državi koja
bi se zvala SRJ, SCG, a možda i Kurac, samo da se ne
zove Srbija (moje pišanje po Jugoslaviji nije toliko us-
mereno na Titovu SFRJ, priznatu i cenjenu od celog
sveta u svoje vreme, koliko je usmereno na Miloše-
vićevu SRJ i ostale govnarske veštačke države, koje
136
 Status quo
niko u svetu nije ni priznavao ni uvažavao, a kojima
nas je SPS-ovska stoka maltretirala sve do referenduma
u Crnoj Gori), da treba da zahvale meni što imaju
domovinu koja se ovako zove, naravno kako pišam i na
sve ratne zločince koje kriju od Interpola i Haškog
tribunala, pominjući im grobove predaka i kolevke
potomaka, pse koji im jebu nerođene praunuke u nero-
đenim unucima, njihove kolege koji su gazili studente
i ostale građane na protestima po Beogradu krajem
prošlog veka, tukli devojke pendrekom po grudima, da
su te devojke danas žene koje boluju od raka dojke
upravo iz tog razloga, stoku iz njihove jedinice koja je
ubila bivšeg predsednika Ivana Stambolića i zakopala
ga kao psa negde na Fruškoj Gori (na šta su oni odgo-
vorili da je to bilo davno, kao da nije bitno, a bitno je
pošto takav zločin ne zastareva, a i nije se dogodio baš
tako davno, pa pre tih 14 godina i ja sam bio privođen
i hapšen samo zbog nošenja obične majice), one silne
hladnjače pune ubijenih albanskih civila sa Kosova
koje je njihova jedinica pobacala u Dunav ili zatrpala
po ravnici u Batajnici, pomenuo sam stoku iz SPS-a
koja je ostavila 16 radnika pišljivog RTS-a u zgradi
televizije, namerno, da poginu, te da ispada da ih je ova
država namerno javno pogubila, bez ikakvog razloga -
egzekucija uživo, policijsko upadanje u stanove svih
građana na jesen 1999. godine, pod izgovorom “pro-
vere prebivališta svih građana”, a zapravo da bi se ljudi
zastrašili i da na prvim izborima ne bi glasali protiv
SPS-a i JUL-a (pišam na obe partije), pišanje po svemu
tome... i najzad... podigoh prvo levu, a zatim i desnu
nogu, i ispustih iz sebe krik kakav se čuje kad neko sedi
na WC šolji... te rekoh: “Ovaj prvi prdež je Slobodanu
137
Jovo Ilukić
Miloševiću za dušu, a ovaj drugi Ivici Dačiću za zdra-
vlje.” I tu se pocepah od smeha. Ne mogavši da shvate
šta su sve upravo čuli, zapitaše me zašto toliko mrzim
i psujem, na šta im odgovorih da se ponašam onako
kako država Srbija zahteva od nas, svojih građana, da
sam to naučio od domovine, jer se ovde snimaju najde-
bilskiji filmovi na svetu, sa najgnusnijim scenama i
psovkama, pomenuh čuveni “Srpski film” iz 2010. go-
dine, najdebilskiji film u istoriji kinematografije, i
najbesniji od ova tri besna kera mi tada reče: “Majmu-
ne jedan! Ti si za psihijatriju!” Ja mu odgovorih da
ukuca moje i svoje ime na Google, pa da vidi ko je maj-
mun, ko je književnik i publicista, ko ima čitalačku
publiku i ko može da na neki način barem delimično
kreira javno mnjenje, a ko je niko i ništa, odnosno
običan besan ker koji napada poštene građane koji pla-
ćaju sve svoje račune (osim pretplate za RTS, koju
neću da platim iz inata, jer nemam nikakav ugovor sa
državnom televizijom, pa samim tim ni bilo kakvu
finansijsku obavezu prema toj instituciji, u inat državi,
a pošto on nosi uniformu i značku ove države ispada da
je u inat njemu), pitao ga šta ih boli kurac kakav sam,
budući da nikoga od njih nisam zvao da živi sa mnom,
naterao sam ih da se sva trojica preznoje od muke, i da
im poraste pritisak, što im baš i nije dobro na ovu
vrućinu, kako ja ne znam da li jesam ili nisam za psihi-
jatriju (mada sam prilično siguran da nisam, jer imam
takozvani “uredan tok misli”, što ludaci nemaju, sves-
tan sam svega što činim, a kad činim zlo činim ga
namerno), niti me to uopšte zanima, jer neću da idem
kod psihijatra, ili bilo kog doktora, s obzirom na to da
nemam zdravstvenu knjižicu, pošto neću da plaćam
138
 Status quo
zdravstveno osiguranje u inat ovoj državi (što znači
opet u inat njima, jer oni nose značku i uniformu ove
države), a i neću da imam ništa sa doktorskim šljamom,
mafijom u belim mantilima, jer mi se može tako, pošto
ne mogu da se razbolim, jer se zdravo hranim, a hra-
nim se i Suncem i njegovim fotonima, te da pišam i na
doktore i na psihijatriju. Preporučio sam mu da ode kod
veterinara, u štenaru, što inače preporučujem svakome
ko mi u bilo kom kontekstu, da bi me uvredio, pomene
psihijatriju, iz inata, da bi moja bila zadnja, te da nika-
da u životu neću konzumirati nikakve lekove ili biti
bilo čiji pacijent, opet u inat ovoj državi, što znači nje-
mu. Rekao mi je da ga boli kurac za sve što sam nabro-
jao, da nema potrebe za provokacijama, jer se radi o
redovnoj kontroli, a ja sam mu odgovorio da sam ja
najveći Internet provokator na našim prostorima, pro-
vokator par excellence, da onaj ko mene zaustavlja na
ulici ili prekida u bilo čemu mora da sluša i moje ne-
buloze, da nisam ja napao njih već oni mene, prekinuli
su me u intimi sa svojom dragom da bi me pitali “da li
sam mangup” i rekli mi da sam majmun, kakav apsurd,
te da mene boli kurac i za njega, i za sve njih, i za nji-
hovu rutinsku kontrolu, da ih ne jebem ni dva posto, da
ih se bojim kao pička kiše, te da mogu da funkcionišem
i bez njih i njihovog proseravanja, da mi nisu potrebni
kao ni čir na guzici, da ako bi neko bežao od njih, i
pobegao levo, a oni mene pitali gde je pobegao - rekao
bih im da je pobegao desno, iz inata što su me maltre-
tirali dok sam bio mlad samo zato što sam nosio običnu
majicu, da nikada neću biti njihov saradnik, taster ili
neko ko će im se pokoriti, ma po cenu da budem ubi-
jen... Predložio sam im da me ili uhapse kao politički
139
Jovo Ilukić
nepodobnog, a onda ubiju kao bivšeg predsednika Iva-
na Stambolića, ili ostave na miru, jer neću da menjam
svoje stavove, odnosno da bezveze gube vreme sa
mnom i mojom verenicom, koja je bila mirna i pomalo
uplašena, iznenađena i mojim i njihovim ponašanjem,
dok im za to vreme kriminalci vršljaju po gradu. Čak je
i to što je ona strana državljanka, građanka jedne nama
susedne države na zapadu, bio “problem”, iako ima
urednu prijavu boravka za strance. Ako su napali mene
- ok, navikao sam na to, ali zašto diraju jednu nežnu
devoku? I najzad sam ih pitao šta treba da kažem da bih
bio uhapšen, ne šta da uradim, jer ne radim ništa protiv-
zakonito, već šta da kažem, pošto pristajem samo na to
da budem uhapšen i zatvoren kao politički zatvorenik,
nikako drugačije, odnosno da mi ne mogu podmetnuti
pet grama droge, a onda me uhapsiti, jer sam već pisao
članke o tim stvarima i jednom svom prijatelju kome se
tako nešto zamalo dogodilo, da bi to bilo jako glupo i
providno, niti pristajem da budem uhapšen zbog toga
što je prošle godine jedan ćelavi, bogoborno i bogohul-
no obrezani krmak, i tetovirani rob, poznati novosads-
ki homoseksualac, separatista i prevarant, o kome i o
čijim prevarama su pisale novine i govorile radio
stanice, a kome pišam na ćelavu glavu, volovski vrat,
dlakava leđa i pivski stomak, kao i na njegovog
ćelavog dečka sidaša, na gej paradu i na sve pedere,
preko Interneta nekako nagovorio jednu moju bivšu
devojku (koju nikada nije uživo sreo) da me tuži za
silovanje osam godina nakon što smo se razišli (kakva
je glupača ispala što je slušala ćelavog pedera koga
uopšte ne poznaje), a ona kasnije povukla tužbu shva-
tivši da će biti kriva i krivično odgovarati za takav po-
140
 Status quo
kušaj osvete (jebem i mater, i sestru, i sestričnu, i njoj i
njemu), a jedan inspektor me je tada pitao, parafrazi-
ram, “zašto me je ta kurva tužila za silovanje posle
osam godina” (na šta sam mu odgovorio da onda nije
bila kurva, budući da sam joj bio prvi), isti inspektor
diletant koji me tada nije mogao naći tri sedmice, koji
mi je slao policijske patrole na stan kad nisam bio kući,
i uznemiravao mi susede bez ikakvog razloga, umesto
da me je samo pozvao na telefon, što je na kraju i
učinio, pa kad sam došao na saslušanje rekao sam mu -
“Ja sam došao kad ste me zvali, ne možete mi ništa,
boli me kurac što me niste našli, a pišam na svoju bivšu
devojku, koja je izmislila silovanje, i na njenu tužbu, i
na vas” - niti zbog bilo čega drugog, iz inata, po cenu
da budem ubijen, te da sve vreme pokušavam da mu
dam sto razloga da podnese sto novih krivičnih prijava
protiv mene, zato što lajem na besnog psa kao besan
pas, da me tuži ako ima kome, odnosno upuca ako ima
muda... pa onda ispade da ni nema muda, jer za to da
puca u nekoga mora imati muda, a on ih po svemu su-
deći nema, niti ih iko od njih ima... a i nemaju takva
iskustva, dok ja imam i jedno i drugo... Rekao sam im
da sada treba da me pitaju - “I, šta ćemo sad?!” - te da
bih ja morao da im dam 10 € da bi me ostavili na miru,
ali da im ne dam apsolutno ništa, ma da im ne dam
1.000.000 €, iz inata, ne dam pa ne dam; istina nemam
tih 1.000.000 €, ali ne dam im iz inata. Zapitali su se
kako je to moguće, da nekome ne dam nešto što ne-
mam, na šta sam im odgovorio da sam i to naučio od
domovine, jer Srbija nema Kosovo od juna 1999. godi-
ne, ali ga ipak nikome ne da iz inata... aha ha ha ha ha
ha ha... Ispalo je da sam i pametniji, i inteligentniji, i
141
Jovo Ilukić
bolji, i lepši, i mladolikiji (bez obzira što po godinama
mogu da budem otac svoj trojici kerova), i besniji, i
bezobrazniji, a najzad i fizički jači od njih, i uradio
deset sklekova na dva prsta. Rekao sam im da im ti
mišići koje su nabili na sebe proždirući odvratne GMO
proserotine pune svinjskih masti, koje razmućuju u
kravlje mleko puno kravlje krvi i gnoja, ali i fekalnih
ćelija, ili u ogavno sojino GMO mleko, najgori otrov
koji postoji, a u šta im pišam da im bude ukusnije, ne
mogu pomoći da me pobede u bilo kojoj sportskoj dis-
ciplini, jer imam više i energije i snage od njih, te da
možemo da se trkamo na 100, 800 ili 8000 metara, što
je svaki pripadnik Interventne jedinice obavezan da is-
trči da bi uopšte bio primljen u jedinicu, te da bih ja
ovako žgoljav i žilav izašao iz trke kao pobednik.
Sjebao sam ih totalno. Ostali su bez teksta. Nisu mogli
da veruju da uopšte postoji neko ko ih toliko ne zarezu-
je i ko ih se nimalo ne boji. A i kako da ih se boji kad
ne konzumira meso i mesne GMO prerađevine od
goveđih, svinjskih i pilećih creva i tumora, odnosno ne
unosi u sebe životinjske strahove, koje nesrećne živo-
tinje u klanicama nabijaju u mišiće u trenutku klanja,
niti mi to pada na pamet, u inat cionistima, ljudskom
društvu, ovoj državi, i najzad i njima. Da ne zaboravim
da kažem i to da beda jugoslovenska nije imala čitač za
čipovana dokumenta, govorim o krvoločnim i besnim
kerovima, pa je naše generalije, odnosno podatke, zapi-
sivala na neke papiriće i slala u centralu, da bi dobila
informaciju o tome da li smo opasni ili ne; obrišem tim
papirićima guzicu mom psu Fritz-u (daleko inteligent-
nijem i pametnijem od njih). Nije ni čudo što je stoka
jugoslovenska izgubila sve ratove u zadnjoj deceniji
142
 Status quo
prošlog veka i ostala bez silnih teritorija. Stoka bezre-
pa. Vidno uznemireni, a shvativši da nam ne mogu ni-
šta, vratili su nam dokumenta, i meni i mojoj lepšoj
polovini, i otišli dalje, da napadaju neke druge parove i
ostale poštene građane, koji plaćaju sve svoje račune na
vreme, nervirajući se što sam ih ovoliko ponizio, dok
im kriminalci vršljaju po gradu i dok poslušno kriju
ratne zločince od Interpola i Haškog tribunala, jer im je
tako naredila ova država koju Svinjska partija Srbije
vodi u provaliju...
Ostav! Prkos kerovima...
Jebao vam pas mater svima. Ja neću da vam
jebem nikoga i ništa, jer ne jebem keruše, samo pišam
na njih. Nek ih jebe moj pas Fritz. Ako već nećete (ili
ne smete) da me uhapsite, i zatvorite kao pljuvača, ru-
gača, verbalnog manijaka i političkog zatvorenika, po-
litičkog protivnika Grobara sa lažnom diplomom ma-
stera, Pičkoustog i Sline sa lažnim doktoratom, ili pak
istinskog stranog plaćenika, debele i ružne svinje Glji-
vice Krmačića sa koferčetom punim CIA-inih dolara,
onda nemojte ni da me napadate na javnom mestu. Po-
šteno?
Odlučio sam da svakog dana, sve do kraja ovog
meseca, u isto vreme kad su me napali, budem na tom
mestu gde su me napali, ovog puta sam kao vuk, iz čis-
tog inata i hira, da vidim da li će me opet napasti, odno-
sno da li ih je rodila majka. A već pomenuta Policijska
uprava neka vidi šta će sa mnom ili sa njima. Što se tiče
mene, nemaju oni ništa sa mnom, a što se tiče njih...
barem neka im kupi i da na korišćenje čitač za čipovana
dokumenta, jer rade kao da žive u prošlom veku. Ja
neću da im se pokorim iz inata, ma da su se sa nebom
143
Jovo Ilukić
sastavili, po cenu da budem ubijen. Može mi se tako.
Gospodo policajci, gospodo tužioci, gospodo
sudije i gospodo porotnici, ima li potrebe da ponovim
ono za šta me napadate i optužujete? Pa evo vam: pi-
šam na sve ratne zločince, ma na kojoj strani počinili
ratne zločine... naročito na one koji su činili zločine u
ime ove države, a ne u moje ime, jer nigde na svetu ne
postoje “moji ratni zločinci”, kao i na sve one koji ih
kriju od Interpola i Haškog tribunala... Pišam im na
grobove predaka i u kolevke potomaka... piš, piš, piš...
Sipljivi konj i besan pas im jebao nerođene praunuke u
nerođenim unucima... tuc, tuc, tuc...
Kakvo ruganje, kakva sprdnja... ma haos...
Anarhija-a-a...
Prkos kerovima. Živela sloboda. Fre-e-edo-o-
om! Novi Otpor do nove pobede. Ojha.

* * *

Upravo sam popio oko 1,5 L prirodnog zelenog

soka, izblendiranog od banana, kopriva i lešnika...
energetska bomba... pretpostavljam da ću uskoro da
pišam svetlo-zeleno... Ima li gde samozvanih gurua,
homoseksualaca, separatista i prevaranata, čuvenih
GMO žderonja, GMO mlekonja i GMO paštetonja, što
lažu svoje neuke sledbenike kako nikada ništa ne jedu,
a proždiru svinjske papke, da ponesu čašu ili šolju do
mog čolda i dobiju zelenu limunadu sa donje pipe? Aha
ha ha ha ha ha ha. Što da ne? I to im je daleko zdravije
od GMO kobasica i salama, napravljenih od goveđih,
svinjskih i pilećih creva i tumora, koje halapljivo pro-
ždiru... i sve začinjavaju kanticom GMO eurokrema...
144
 Status quo
Pišam im na gej paradu i na sve gejeve, a naročito na
njihove momke koji im umaču kurčinu u čmarčinu...
piš, piš, piš... Ojha.

* * *

Jedan moj virtualni prijatelj me je pre neki dan

pitao šta treba da učini za čovečanstvo, odnosno za
ljudski rod, da bi duhovno napredovao. To pitanje me
je pomalo nasmejalo, jer je očigledno da se zapetljao u
gune neznanja, kao u paučinu, odnosno, još gore, da ga
je neki polupismeni samozvani guru, plitak kao opanak
i prost kao pasulj, kakvih danas na Internetu ima koliko
hoćete, upleo u gune neznanja, kao u paučinu... Obja-
snio sam mu da ne treba da uradi apsolutno ništa. Čo-
večanstvo, odnosno ljudski rod, nimalo se ne razlikuje
od mravinjaka, osinjaka, košnice... ili najzad tora
punog ovaca... Neko ko veruje u sve što vidi i čuje, u
RL, ili u sve što vidi na Internetu, u VL, odnosno
nesvesna i neprobuđena budala, koja jede sve što mu se
poturi pod nos, mislim na meso, mleko i jaja, kao i
industrijsku hranu, naravno konzumira i kafu, duvan,
alkohol, lekove i droge... jadni GMO žderonja, GMO
mlekonja i GMO paštetonja, ne zaslužuje nikakvu
pažnju probuđenih pojedinaca koji treba da nastave da
idu sopstvenim putem duhovnosti, ne bi li na koncu
stigli do nirvane, jer trećeg nema... ili si svoj, ili si kao
svi drugi. Dakle, ne treba da činiš ništa za druge ljude,
za ljudski rod, čovečanstvo, mravinjak, osinjak, košni-
cu... tor pun ovaca... ili bilo kakvu drugu nesvesnu i
programiranu skupinu palih duša... Gledaj samo sebe i
svoj put, jer si sam svoj hram i treba dovoljno da svetliš
145
Jovo Ilukić
samom sebi. Namaste.

* * *

Šta je homofobija?
Danas mi je jedan mizerni, bogohulni i pro-
tivprirodni čovečuljak (a bogohulni i protivprirodni je
zato što se bori protiv prirode, odnosno zato što radi
one stvari sa pripadnicima istog pola), na jednom Inter-
net forumu, sakriven iza patetičnog nicka, rekao da sam
homofob, zbog toga što sam kritikovao homoseksualne
odnose, gej paradu i sumanute planove za uništenje
braka između muškarca i žene, kao i porodice, i pored
toga me najstrašnije izvređao, govoreći mi kako sam
ovakav i onakav, kao da me poznaje decenijama, i kao
da sam ga zvao da živi sa mnom (ja mogu da živim sâm
ili sa devojkom, sa muškarcem nikako), pa mu je važno
kakav sam, izmišljajući sve i svašta za mene, kako to
znaju da čine neuspeli abortusi i greške prirode onda
kada nemaju argumenata za diskusiju. Prvo izmisle da
si “ovakav i onakav”, a onda “se bore protiv onoga što
su izmislili”. Naravno, adekvatno mu je odgovoreno,
provokatorski i energično, začinjeno mojim sloven-
skim inatom i prkosom, germanskom racionalnošću i
doslednošću, i keltskom istrajnošću, onako kako ja to
umem, da razbijem svakoga ko me napadne, tako da se
na kraju ove balade on nervirao i pojeo od muke, a ne
ja, kako je on to zamislio. Ali nevezano za ovaj povod
za priču, zapitao sam se zašto neuspeli abortusi i greške
prirode, koje one stvari rade sa pripadnicima istog pola,
zloupotrebljavaju reč homofobija.
Šta je zapravo homofobija?
146
 Status quo
Sama reč je formirana od dve reči: latinska reč
homo znači čovek, a grčka reč fobos znači strah. Ako
bi se tako posmatrale stvari, onda bi to bio strah od
ljudi.
Strah. Kakav sad strah? Pomislih na to kako ja,
koji bojkotujem meso, mleko i jaja, kao i svu industri-
jsku hranu, i ne unosim u sebe nikakve životinjske stra-
hove, koje nesrećne životinje nabijaju u svoje mišiće i
ostala tkiva u trenutku klanja, već jedem samo voće i
povrće, u inat cionistima i svima onima koji pokušava-
ju da nas truju, i nikome ne dam svoj novac za pome-
nuto smeće, jer mi se može tako, ne mogu u sebi da
imam nikakve strahove, u šta su se mogli uveriti mno-
gobrojni Internet junaci koji su mi pretili da će me
prebiti i ubiti, iako im ne dugujem apsolutno ništa,
samo zato što razmišljam svojom glavom i imam sops-
tvene stavove, a ne televizorom, kao oni i njihovi šefo-
vi. Naročito ne strah od čoveka ili od ljudi. A pogotovo
ne strah od pedera i lezbejki. Mogu da mrzim neke
ljude, iz nekog razloga, pa čak i pola čovečanstva, iz
mnogih razloga, ali to i dalje nije strah. Kakva jadna i
bedna zamena teza. Kakav glup pokušaj etiketiranja
nekoga. Kakva pogrešna terminologija.
I onda sam bacio pogled u enciklopediju... i vi-
deh da je neko formirao ovu reč od dve grčke reči:
homos, koja znači isti, jednaki, isto, jednako; i phobos,
koja znači strah. I da se ta reč odnosi na sve ljude koji
mrze neuspele abortuse i greške prirode, koji rade one
stvari sa pripadnicima istog pola. I opet strah. I opet
potpuni promašaj. Kakav strah? Od čega strah? Od pe-
dera i lezbejki. Ma daj. Kakva jadna i bedna zamena
teza. Kakav mizerni pokušaj da se etiketira neko (da ne
147
Jovo Ilukić
kažem svako) ko se protivi uništenju braka između
muškarca i žene i ukidanja porodice, na čemu se radi i
na čemu će se tek raditi.
Pamet u glavu, dok još ima pameti i glave.
Pokušavaju da nas unište, a sve nas koji se tome pro-
tivimo da etiketiraju kao “ovakve” i “onakve”. Ne daj-
mo se i pružimo otpor tim i takvim pokušajima.
Ako me ne možete naterati da jedem meso,
mleko i jaja, kao i industrijsku hranu, da konzumiram
kafu, duvan, alkohol, lekove i drogu, kao i ostala opoj-
na i halucinogena sredstva, ne možete mi ništa. Uzalud
sve vaše pretnje i svi vaši mizerni pokušaji etiketiranja.
Možete samo da me poljubite u dupe. Pišam i na vas i
na vaše šefove, koji vas plaćaju da se zalažete za gej
paradu, ukidanje braka između muškarca i žene, kao i
porodice. Pišam vam na ratne zločince, koje krijete od
Interpola i Haškog tribunala. Pišam na njihova svinjska
i volovska lica sa Interpolovih poternica. Pišam na sve
homoseksualce, separatiste, prevarante i šarlatane.
Pišam im na groboce predaka i u kolevke potomaka.
Sipljivi konj i besan pas jebao im nerođene praunuke u
nerođenim unucima. Može mi se tako. Kome smeta
neka me tuži, ako muda, ili neka popuši kitu mom psu
Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Upravo sam se vratio kući. Danas sam pišao na

grob nekome ko me je pre izvesnog vremena gadno
zadužio, ko je bio mlađi od mene, a ko je umro pre
mene, bez milosti i bez kajanja. Nikoga nije bilo u bli-
zini, da bi me video i prijavio kerovima, odnosno poli-
148
 Status quo
ciji. Uradio sam to hirurški precizno.
Ja nikoga ne diram prvi, ne dugujem nikome ni-
šta, i niko od mene nema pravo da traži bilo šta. Ali ako
me neko dirne bez razloga, pišaću na njega dok je živ,
gaziti ga kao bubašvabu i jebati mu sve po spisku, na
mnogobrojne načine, a kad umre pre mene pišaću mu
na grob, ili pak u urnu u koju će da ga gurnu. Stariji
sam od mnogih budala koji me vređaju i prozivaju, ali
ću ih sve nadživeti i pišati im na grobove. Ako sam
nadživeo zdrave ljude, mlađe od sebe, i pišao im na
grob, pa normalno da ću nadživeti i bolesne, ćelave i
krezave kretene, starije od sebe, pišaću na njih dok su
živi, a kad umru pišaću im na grobove... piš, piš, piš...
Ojha.
I na povratku kući našao sam se u gužvi na
nogostupu (na francuskom se kaže na trotoaru). Neki
muž i žena vode dete za ruku koje plače kao pička. Ma
ne da plače, već vrišti. Nepodnošljivo. I ja mu lepo ka-
žem: “Šta plačeš ko pička? Pička ti materina.” A njima
dam savet da mu kupe to što traži, ili pak da mu daju to
zbog čega plače, da ne uznemirava ostale prolaznike.
Oni se nešto mrštili i mumlali neke nerazumljive reči.
Oko njih trčkarao neki pas, verovatno njihov, i ja lepo
rekoh mužu da taj pas jebe i njega, i njegovu ženu, i
njihovo plačljivo dete, te da pišam i na njega, i na nje-
govu ženu, i na njihovo dete, i na njihovog psa, kao što
sam pišao na grob nekome ko me je zadužio, bez milo-
sti i bez kajanja.
Nadam se, pardon, ne nadam se, siguran sam,
da me kerovi sutra neće privesti ili uhapsiti zbog ovo-
ga, jer oni su ipak pičke. Nemaju muda da potegnu oru-
žje, niti da pucaju, niti da me uhapse zbog toga što im
149
Jovo Ilukić
popišah sve po redu, sve što im ulazi pod kućnu gredu,
a naročito zbog toga što pišam na sve ratne zločince
koje ova država krije od Interpola i Haškog tribunala,
kao i na njihove kolege koje su počinile ratne zločine.
Stariji sam od njih, iako delujem daleko mlađe od njih,
pametniji sam od njih, lepši sam od njih, i na kraju
krajeva jači sam fizički od njih. Jadne i mizerne šonje i
slabići. Ja mogu i smem sve ono što oni ne mogu i ne
smeju.
Šta reći za kraj? Prljavi i zaraženi muškarci is-
cediće buđavu spermu iz svojih osušenih muda. Prljave
i zaražene žene rodiće plačljivu i nakaznu decu iz svo-
jih smrdljivih utroba. A njihov pasji bolesni nakot biće
bogoborno i bogohulno obrezan i robovski obeležen
(tetoviran).
Da vas vidim kerovi šta ćete preduzeti protiv
mene. Ojha. Ende.

* * *

Danas sam na jednoj velikoj novosadskoj raskr-

snici video policijski automobil, u kome je sedeo samo
jedan policajac (verovatno nije bio na dužnosti, a zabo-
le me kurac baš da li je bio na dužnosti ili nije), dakle
sam policajac, kako vozi službeni auto i razgovara sa
nekim na mobilni telefon. Hteo sam da ga snimim, ali
dok sam izvadio kameru on je već otišao sa raskrsnice.
Da podsetimo, policija kažnjava građane za ovakve
stvari, i slažem se da treba, ali to treba da važi i za njih,
a ne samo za građane.
Da podsetim još na nešto. Policija, odnosno
pojedina bahata policijska stoka, kojima pišam na gro-
150
 Status quo
bove predaka i u kolevke potomaka, se ponaša užasno
prema građanima. Zbog tih pojedinaca, kad god vidim
nekoga u uniformi na ulici, iako sam svestan da i među
njima ima časnih ljudi, a imam i prijatelje koji rade ili
su nekada radili za policiju, meni se piša ili prdi, pa
moram da odem uz prvo drvo da pišam, kad ih vidim,
a da prdnem ne smem, jer nisam siguran da li ću samo
da prdnem, ili ću da se userem.
Elem, belem, i čoldov melem, nikada im neću
oprostiti to što su me u toku 1999. i 2000. godine mal-
tretirali, privodili, hapsili i fotografisali kao kriminalca,
u amfasu, levom i desnom poluamfasu, kao i u levom i
desnom profilu, sa brojem ispod fotografije, kao da
sam uradio ne znam šta, i to samo zbog toga što sam
nosio majicu sa pesnicom ispod koje je pisalo OTPOR.
Na sreću, posle 5. oktobra moja otporaška ekipa uspela
je da suspenduje veliki broj tih policijskih krmaka, kao
i da obriše „naše prekršaje“, odnosno „policijske dosi-
jee“. Što reče moj tadašnji kolega, tom prilikom, „jeba-
li smo im decu u kolevci, pa sad neka vide šta će“.
Takođe, nikada im neću oprostiti za to što, budući da
odbijam da budem uhapšen zbog toga što je pre par go-
dina jedan ćelavi, bogoborno i bogohulno obrezani kr-
mak, i tetovirani rob, poznati novosadski homoseksu-
alac, separatista i prevarant, o kome i o čijim prevara-
ma su pisale novine i govorile radio stanice, a kome
pišam na ćelavu glavu, volovski vrat, dlakava leđa i
pivski stomak, kao i na njegovog ćelavog dečka sidaša,
na gej paradu i na sve pedere, preko Interneta nekako
nagovorio jednu moju bivšu devojku (koju nikada nije
uživo sreo) da me tuži za silovanje osam godina nakon
što smo se razišli (kakva je glupača ispala što je slušala
151
Jovo Ilukić
ćelavog pedera koga uopšte ne poznaje), a ona kasnije
povukla tužbu shvativši da će biti kriva i krivično
odgovarati za takav pokušaj osvete (jebem i mater, i
sestru, i sestričinu, i njoj i njemu), a jedan inspektor me
je tada pitao, parafraziram, “zašto me je ta kurva tužila
za silovanje posle osam godina” (na šta sam mu odgo-
vorio da onda nije bila kurva, budući da sam joj bio
prvi), isti inspektor diletant koji me tada nije mogao na-
ći tri sedmice, koji mi je slao policijske patrole na stan
kad nisam bio kući, i uznemiravao mi susede bez ikak-
vog razloga, umesto da me je samo pozvao na telefon,
što je na kraju učinio, pa kad sam došao na saslušanje
rekao sam mu - “Ja sam došao kad ste me zvali, ne
možete mi ništa, boli me kurac što me niste našli, a
pišam na svoju bivšu devojku, koja je izmislila silova-
nje, i na njenu tužbu, i na vas” - niti zbog bilo čega dru-
gog, iz inata, po cenu da budem ubijen. Niti ću im opro-
stiti za to što su me ove godine napali zajedno sa mo-
jom dragom, zato što smo sedeli na Suncu (valjda im
smeta što nismo sedeli u hladu, a ja vala neću iz inata
da sedim u hladu, već hoću baš na Suncu, pošto sam
paganin koji obožava Sunce, a ne obrezane jevrejske
krmke, njihovu krv i njihove strahove, kao oni), a o
čemu sam, da ne širim priču, detaljno već pisao ovde,
gde ste mogli videti kako se policijska stoka rasprav-
ljala sa mnom dobrih dvadesetak minuta nakon što me
je legitimisala, i iz centrale dobila obaveštenje da ni-
sam osuđivan, umesto da me ostavi na miru. Dakle, ja
koji ne jedem meso, mleko i jaja, kao ni bilo kakvu
industrijsku hranu, niti se trujem kafom, duvanom,
alkoholom i drogom, i ostalim otrovima, u inat Jevre-
jima i cionistima, jer mi se može tako, već konzumiram
152
 Status quo
samo voće i povrće, jer mi se i to može tako, ne unosim
u sebe životinjske strahove, pa stoga mi pojedina baha-
ta policijska stoka ne može pretiti i uterivati strah u
kosti, u stilu “pazi šta radiš, imaš dete” ili “mnogo
pričaš”. Ada, stoko jedna, nemam dete, jer neću dozvo-
liti da mi potomstvo bude vakcinisano, obrezano, teto-
virano i čipovano, niti da se hrani GMO smećem od
hrane, zato ovoj državi ne dam potomstvo, iz inata i
hira, pa me nemate čime uceniti, a da pričam i da lajem
ću, bogami, kako stvari stoje, sve više i više kako vre-
me ide, baš da vidim šta ćete preduzeti protiv mene. I
da dodam još i ovo. Nije im u interesu da se teraju sa
mnom, jer dok se meni diže kurac kad se raspravljam
sa nekim, njima može samo da se digne pritisak.
Dakle, ovako stoje stvari.
Od sutra, odnosno od trenutka kada mi se ukaže
prilika, snimiću i snimaću policajce kako prave prekr-
šaje po gradu, od većih i manjih saobraćajnih prekrša-
ja, pa do iživljavanja nad poštenim građanima, mislim
na to da se po pola sata raspravljaju sa ljudima koje
legitimišu na ulici, terajući ih da razmišljaju onako
kako oni hoće, preteći im policijskom torturom (to sa
mnom neće proći, ma po cenu da budem ubijen, jer ja
bojkotujem policijsku torturu, iz čistog inata i hira), a
onda ću te snimke poslati medijima. Pa onda neka vide
šta će da rade, kad snimci završe na Internet portalima
dnevnih i nedeljnih novina, radija i televizija, da li će
onda da progone i maltretiraju mene, zbog toga što sam
snimio njihove prekršaje, ili te policajce koji krše pra-
vila saobraćaja i ostale propise i zakone. Eto, ja tako, a
oni neka vide šta će i kako će. Bolje da me nisu dirali,
i maltretirali, jer ja ako zbog nečega osetim patnju ili
153
Jovo Ilukić
bol, onaj ko mi je to prouzrokovao će osetiti deset puta
više patnje i bola, jer ću ga terati kroz iglene uši i ga-
ziti kao bubašvabu, na svakom koraku, bez milosti i
bez izuzetka, ma neka je i jači i uticajniji od mene, po
cenu da budem ubijen, što su na svojoj koži osetili
pojedini manje ili više poznati prevaranti i šarlatani,
koji su terajući se sa mnom ubrzo završavali karijeru
prevaranata i šarlatana.
Nema duše koja neće osetiti smrt. Zato ostajem
na stanovištu da je bolje poginuti odupirući se stoci
nego im se prodati za malu cenu, iz koristoljublja, ili
besplatno, iz straha, i biti njihov rob. Ja neću, jer mi se
može tako, a oni neka vide šta će i kako će. Pišam na
njihove kolege koje su tukle studente po beogradskim
ulicama za vreme silnih protesta protiv režima Svinje
Miloševića, tukli po grudima devojke koje su sada maj-
ke i imaju rak dojke zbog tih njihovih pendreka, koji su
ubili bivšeg predsednika Ivana Stambolića i premijera
Zorana Đinđića, koji su pobili brojne albanske civile na
Kosovu a njihove leševe ubacivali u hladnjače koje su
bacali u Dunav ili sahranjivali po ravnici u Batajnici,
pišam na sve ratne zločince koje kriju od Interpola i
Haškog tribunala, kao i na sve one njihove kolege koje
namerno krše zakone i propise, i namerno napadaju
poštene građane na ulici, dok im kriminalci vršljaju po
gradu... piš, piš, piš. Viva vero, viva vero, čamuga vam
čolda šćero. Oj svijetla majska zoro, šćeraću vam i ja
skoro. Ojha, ojha, ojha ha. Bojkotujem policijsku tortu-
ru od sad pa do kraja sveta, jer mi se može tako. Ojha.

* * *

154
 Status quo
Kako pošteno zaraditi veliki novac u Srbiji?
Odlično pitanje. A odgovor ništa lakši. Verovali
ili ne, pošteno zaraditi veliki novac u Srbiji je, zapravo,
u osnovi veoma lako. Imam jednu fenomenalnu ideju,
kako da pošteno zaradite 1.000.000 €, koju ću podeliti
sa vama.
Odete lepo na Google i potražite ratne zločince
iz Srbije, za kojima postoje raspisane poternice Inter-
pola, raspitate se preko Interneta za neke od njih, pošto
se neki uopšte ne kriju, jer imaju zaštitu od strane ove
države, i prijavite ih Interpolu. Trebalo bi da budete
isplaćeni u gotovini. Kad platite porez od 200.000 €,
ostane vam čista zarada od 800.000 €? Pošteno.
Upozorenje, bez “Caps Lock” slova i uzvičnika
- recidiva histerije (ženske bolesti) i šizofrenije: uko-
liko postupite ovako, kako sam vam predložio, postoji
99% šanse da vam policija pošalje svoje operativce,
pištoljaše, plaćene ubice, kako god hoćete da ih nazo-
vete, pripadnike interventne jedinice, ili čak Državne
bezbednosti, da vas ubiju kao psa, jer ova država krije
nekoliko ratnih zločinaca od Interpola i Haškog tri-
bunala. Tako, da, zaista ne znam koliko je pametno da
ovo radite iz Srbije, preko naše policije. Imate samo
1% šanse da zaista dobijete novac, ali u tom slučaju
morate bežati odavde, jer bez obzira što ste pošten gra-
đanin - nepoželjniji ste od ratnih zločinaca koje ova dr-
žava krije od Interpola i Haškog tribunala. Toliko što se
tiče predloga i saveta sa moje strane. A vi vidite šta
ćete.
A ja, pošto neću da prijavim ratne zločince In-
terpolu, i za to zaradim 1.000.000 €, odnosno 800.000
€ kad platim porez, jer nisam materijalista, pišam na
155
Jovo Ilukić
sve ratne zločince, i na sve one koji ih kriju, i rizikujem
da me policija ubije za 0 €. Ali baš me briga, neka me
ubije, zabole me dupe, meni je baš drago što pišam na
sve ratne zločince koje ova država krije od Interpola i
Haškog tribunala, jer mi se može tako. Pišam im na
grobove predaka i u kolevke potomaka. Sipljivi konj i
besan pas jebao im nerođene praunuke u nerođenim
unucima.
Poznajem lično jednog ratnog zločinca, koji ži-
vi u Novom Sadu, i ne krije se ni od koga. Slučajno
sam ga sreo i saznao ko je i šta je. Bezobrazno smeće
od čoveka, koje potomke ustaških žrtava naziva ustaša-
ma, bez ikakvog razloga. Ako bi neko pokušao da ga
prijavi policiji. bio bi ubijen od strane policije. Stojim
iza ovoga što sam napisao, a kome smeta neka me tuži.
Ojha. Ende.

* * *

Ovo je strašno. Ako sam neuspeli arhitekta,

nekadašnji pisac i bivši čovek - to ne znači da sam
budala. Malopre sam u jednom marketu kupovao neku
hemiju (kaladont, šampon, sapun) i pre odlaska na kasu
izračunao da mi je račun oko 300 dinara. Ali kad do-
đem na kasu - tamo mi kučka od kasirke veli da treba
da platim 660 dinara. I ja ni pet ni šest: „E neće biti
kučko jedna. Ne dam ti toliko novca i tačka. Pogledaj
račun malo bolje.“ Ona me pita šta mi je, a ja joj kažem
kako sam izračunao da mi račun ne može biti veći od
300 dinara i da ne dam ni kinte. I tačka. I ona pogleda
i počne da mi se izvinjava, u stilu, kao, jao, zeznula se,
jer mi je ukucala na račun ono što je neki jadni svinjo-
156
 Status quo
žderački crevožder kupio pre mene, naime neku svinj-
sku pečenicu. Ja i svinjska pečenica - dva različita poj-
ma. Pa, kao, prošao je njegov kod na moj račun. Ja joj
velim kako me boli kurac šta joj je sve prošlo, i ušlo, ali
ja ne dam tih 360 dinara za svinjsku pečenicu. I još joj
krajnje bezobrazno velim ovako: „Ja sam vegan. Šta ja
da radim sa svinjskom pečenicom? Koji će mi kurac
svinjska pečenica? Zašto bih i kupio ili još gore platio
nekupljenu svinjsku pečenicu? Oglođeš mi kurčevu
pečenicu.“ I ljudi iza mene se polome od smeha. Šef
nije tu, koleginice baš briga, i ona uzme i skine sa raču-
na svinjsku pečenicu (oglođe mi kurčevu pečenicu),
tako da ja platim samo svoj račun i izađem vani... I na
spisak prodavnica koje bojkotujem zbog krađa i poku-
šaja krađa dodao sam i ovaj market. Krivo mi je što
Hitler nije pobedio 1945. i pobio sve lopove. Pišam na
sve lopove, a posebno na najveće lopove u Evropi, koji
su 90-tih godina prošlog veka pokrali sopstveni narod;
pišam im na grobove lopovskih predaka i na njihove
krepane kosti, kao i u kolevke lopovskih potomaka i
njihove usrane pelene...
Hitler je bio legenda, a vi, lopovi, ste govna od
govana. Ojha.

* * *

Kako je moćan osećaj kad znaš da ne pripadaš

širokim narodnim masama; da nisi protivprirodan,
obrezani krmak, tetovirani rob, budala koja pije, puši i
drogira se, prati utakmice i troši svoju energiju navija-
jući za neki tamo tim; ne gledaš dnevnik na pišljivoj
državnoj televiziji i ne veruješ glupostima koje se ser-
157
Jovo Ilukić
viraju u medijima; nisi lakom na zlato, novac i ostale
materijalne vrednosti, kao ljudi koji nisu otvorili i ne
mogu otvoriti gornje čakre; ne proždireš GMO pro-
serotine i ostale otrove, ne konzumiraš meso, mleko i
jaja, coca colu i ostalu industrijsku hranu iz kutija sa
kodom HACCP, već naprotiv - pišaš na sve to...
Još je moćnije kad svojevoljno odbiješ da veru-
ješ u jevrejskog boga, u izmišljene bogohulno, bogo-
borno i protivprirodno obrezane ljude, njihovu krv i
njihove strahove, u nekakve svece i ostale ljudske slep-
ce; i odbijaš da pripadaš bilo kojoj religiji koju su osno-
vali Jevreji, i ostali programeri ovog i ovakvog robov-
skog sistema; umesto toga, položiš zakletvu iza va-
vilonsko-egipatskih stubova i zidova, nad knjigom koju
nisu napisali Jevreji, već Vavilonci i Egipćani, kod
kojih su Jevreji robovali i koje su mrzeli iz dna duše...
Kraće rečeno... mnogo je lepo kada znaš da nisi pro-
gramiran i kada znaš da nisi rob sistema, već da si 99%
slobodan... Šta ćemo sa onih 1%? Još samo malo...
Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne
smeta.

* * *

Pošto je na pošten način nemoguće živeti - svi

mi koji živimo smo krivi zato što smo živi. Čim si živ
ti si za nešto kriv. I tačka. Morao si nešto da skriviš čim
postojiš. I država te može, i mora, optužiti i osuditi.
Tako je u svakom fašističkom ili komunističkom re-
žimu bilo ko mogao biti uhapšen i poslat u logor. Ima
logike.
Sad se setih pišljive 1993. godine, kada su
158
 Status quo
najveći lopovi u Evropi opljačkali sopstvene građane
(pišam im na grobove i raspadnute kosti krepanih
predaka, kao i u kolevke i usrane pelene bolesnih poto-
maka). Tada sam imao samo 16 godina. I tražio dilere
na ulici da promenim 10 nemačkih maraka za pišljive
jugoslovenske dinare sa 11 nula iza broja 5. I „diler“
me pita - „Koliko menjaš?“ - na šta ja odgovorim -
„Deset maraka“ - a on ni pet ni šset - „Briši! Ja radim
za policiju!“ Jebi ga, sramota ga bilo da uhapsi klinca
od 16 godina zbog bednih 10 maraka, eda mu se kolege
ne bi rugale.

* * *

Jebeni drugi februarski dan. A vani temperatura

u najtoplijem delu dana 20°C. Užas. Tuga jedna. Dno
dna od klime i od HAARP-a. Kome je ovo vreme na
početku februara normalno, i lepo, treba podhitno da
ide na lečenje. Ko se rodio na severnoj hemisferi, i ov-
de proveo veći deo života, ili pak ceo život, njegovo
telo se u ovo doba godine sprema za hladnoću, a ne za
vrućinu. I sve mu je obrnuto i naopako. Nisam mogao
odoleti. Ladno sam se danas okupao na Oficircu, nao-
čigled zabezeknutih izletnika i posmatrača. Jebo vas
HAARP. Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne
smeta.

* * *

Neverovatno topao februarski dan. Nepodno-

šljivo vreme. Umesto da bude hladno, i sa snegom,
vani je užasna vrućina. I još je bio dan, negde popodne,
159
Jovo Ilukić
kad sam u Zmaj Jovinoj ulici ugledao jednog s uma
sišlog čoveka, koga viđam par puta mesečno kako po-
lako korača ulicom i peva na sav glas. Ljudi vide da je
prolupao, ne diraju ga, samo mu se smeju, rugaju ili ga
snimaju. Ali danas, svojim glasnim pevanjem na sebe
je navukao neka tri Cigančića, od kojih najstariji nema
više od devet godina. Kako je išao i pevao, tako su oni
trčali iza njega, provocirali ga, vređali, pljuvali, šuti-
rali... I u jednom momentu taj najstariji iz jakne je izva-
dio kratku palicu i tresnuo ga po leđima toliko jako da
je ovaj jauknuo i zastao, a onda se okretao oko sebe da
vidi šta ga je snašlo. Cigančići su se povukli na bezbe-
dnu razdaljinu i vikali mu, naočigled zabezeknutih pro-
laznika: „Majmune! Puši ga! Šiptare! Majmune!“
Deca, ogrubela od boravka na ulici, budući razbojnici i
kriminalci, nastavili su da ga prate i vređaju. Ako je lud
- ne treba niko da ga bije. Ali, kako stvari stoje, ne daj
bože, mogli biste uskoro pročitati u crnoj hronici kako
su tri klinca prebila neku staricu i otela joj sav novac.
Pamet u glavu i bavite se uzrocima a ne posledicama.
Ili, pak, ne treba da vas bude briga šta se događa oko
vas? Ma šta vas se tiče...

* * *

Prođe prvi celodnevni prolećni dan, upišan i

usran u svakom smislu. Prva zima za ovih mojih
četrdesetak godina koju sam pregurao bukvalno bez
snega. Ne računam onih nekoliko dana u decembru i
onaj jedan dan prošle sedmice. Jebeš zimu kad skoro
nikada za tri meseca nije pao sneg, već samo i uvek
kiša. A sećam se 80-tih godina prošlog veka, i pravih
160
 Status quo
pravcatih zima, sve dok se nije poremetila klima (čitaj-
te dok ljudi nisu poremetili klimu, odnosno zamenili
leto i zimu), i setim se da je tada preko zime, kad god
bi nešto padalo sa neba, to bio sneg, a nikada kiša. Zna
se kakve su zime u Podunavlju: snežne i hladne. Ali
neko se setio da se malo igra klime, i leta i zime, pa je
u Tunis i Maroko bacao sneg, a u Podunavlje toplu ki-
šu. I nikada Sunca. Zima sa najmanje Sunca bila je
upravo ova zima. Ne, to ne pada kiša, to nebo na nas
piša...

* * *

Jebo te život, da te ne jebo, šta sve čovek neće

doživeti na ulici... Malopre, na trgu ispred katedrale,
neke ženske presreću ljude, nude im neke papire i...
traže novac za ko zna šta... I startuju mene. U stilu:
„Izvini, mogu li nešto da te pitam?“ A ja ni pet ni šest:
„Ako hoćeš da izađemo večeras - možeš. Ako tražiš
novac - ne dam ni kinte.“ - „Neću! Neću! Neću!“, pro-
dra se ona tri puta kao kobila, da je ceo trg pucao. „Šta
nećeš?“, pitam ja. „Da izađeš sa mnom ili da uzmeš
novac?“ Pocepao sam se od smeha. „Neću da izađem
sa tobom! Beži bre! Neću! Neću! Neću!“ - „Pa neću ni
ja sa tobom, ali te ne zaustavljam na ulici... Nemoj!
Nemoj! Nemoj!“ I opet se pocepah od smeha. „Novac
nećeš dobiti. Ne dam ni kinte.“ Jebo te život, sve go
ludak. Sve neki histerici, neurotičari, psihotičari i šizo-
frenici, kurčevi lajavci i manijaci. Ženske totalno pro-
lupale. Nijedna ne može normalno da komunicira sa
nekim. Čim joj se nešto kaže odmah zagalami: „Beži!
Nemoj! Neću!... Beži! Nemoj! Neću!... Beži! Nemoj!
161
Jovo Ilukić
Neću!...“ I sve tako. Kako je grlata, kao da je operska
pevačica, u usta je jebem.
Setih se, na trenutak, dva slučaja, jednog iz
prokletih 90-tih godina prokletog XX veka, i jednog od
pre nekoliko godina.
Bila je 1994. i najveće svinje koje su ikada bile
na vlasti u ovoj zemlji su samo godinu dana ranije
štampale novčanicu sa 11 nula, a zaposlenima isplaći-
vale platu od koje se nije mogla kupiti čak ni jedna šibi-
ca, tako da je tada, mislim na 1994. godinu, bilo nešto
podnošljivije. Ja sam bio srednjoškolac i imao sam u
ruksaku džepu tačno 4 dinara, odnosno tadašnje 4 ne-
mačke marke, odnosno sadašnjih 2 eura. I u jednoj
beogradskoj ulici zaustavi me neki crnac, student, i pita
me na nekoj čudnoj varijanti indijansko-podsaharsko-
engleskog jezika da li imam da mu dam 1 dinar da
obavi telefonski razgovor. Nisam ga razumeo jedno
vreme, jer je mumlao kao da je žvakao vruć krompir,
ali kada sam shvatio da traži novac... bilo ga mi je
nekako žao i dao sam mu 1 dinar, tako da sam ostao sa
svega 3 dinara. Malo kome sam ovo rekao. Eto, sada
sam napisao. Ne može me niko prozvati i spočitati mi
da sam loš čovek, šovinista ili rasista.
Petnaest godina kasnije, u jednoj novosadskoj
ulici, zaustavi me neka žena sa malim detetom u naru-
čju, plače kao kiša i pita me imam li da joj dam 200
dinara (tada je to bilo mnogo više nego sada 200
dinara). Ja bacim pogled u novčanik i vidim da nemam
ništa sitnije od 500, i dam joj 500 dinara bez reči. Ona
prestane da plače i pita me šta treba da mi uradi za 500
dinara (htela je da mi popuši). Ja velim: „Ništa. Samo
nastavi svojim putem i gledaj svoja posla. Doviđenja.“
162
 Status quo
Ali, ne lezi vraže, posle svega tri dana vidim ja nju
kako baca tu bebu u travu, pored neke klupe, zajedno
sa nekom drugaricom... pogledam malo bolje i ukapi-
ram da nije u pitanju beba, već lutka. I osetim se uža-
sno loše. Izradila me je. Raspitam se po kraju za nju i
shvatim da se radi o narkomanki. I da sam joj ja,
umesto da joj pomognem u nevolji, dao novac za neku
vrstu droge. A ne volim da pomažem nekome u njego-
vom svesnom samouništenju. Bolje je ubiti ga nego
pomoći mu da se polako ubija. Užasno. To je bilo za-
dnje...
Ne znam da li sam od tada postao lošiji čovek,
ali srce mi se nekako zaledilo i od tada apsolutno niko-
me ne dam novac. I tačka. Ako bi mi neki beskućnik
pozvonio na vrata, dao bih mu da jede i pije ono što
imam (zdravo voće i povrće iz veganske kuhinje), pa
možda čak i da prenoći; maksimalno bih ga ispoštovao.
Ali novac ne dam nikome, a naročito separatistima,
prevarantima i šarlatanima, ili pak bahatoj policijskoj
stoci koja ih skriva od ruke zakona a preti poštenim
građanima. I tačka. Neka me tuži svako kome ne dam
novac ne znam kom sudu, ja ću ponoviti: “Ne dam i
tačka.” Takođe, ne dam svoj novac za GMO hranu,
industrijsku hranu u kutijama, vrećicama, kesicama i
ostalim pakovanjima, za kafu, duvan, alkohol, lekove i
droge, i ostale otrove. I tačka. Kome smeta to što
nikada u životu neću kupiti i konzumirati sve
pobrojano, neka me slobodno tuži Međunarodnom su-
du - moj odgovor će biti kategoričan: “Ne dam novac.
I tačka.” Takođe, ne dam ni dinara za tri stvari: vodu,
vazduh i pičku. Prostitutke, zaobiđite me u najširem
luku.
163
Jovo Ilukić
Tako je bilo i večeras sa onim ženskim budaleti-
nama.
Jebo te život, šta sve čovek neće doživeti na
ulici... i čega se sve neće setiti...

* * *

Idem ja ulicom sa jednim drugom i prema nama

idu neke dve devojke. Zabundale se i smrzle kao dve
guzice. I kako su došle do nas, on ni pet ni šest - prde
kao konj. I one se okreću i obe viču: „Seljačino!“ On se
pocepa od smeha, a ja se samo okrenuh i dobacih im:
„Nije on seljak, jer je isterao gasove iz sebe. Seljanke
ste vi, jer se uzdržavate i, umesto da izbacite iz sebe,
vraćate gasove u sebe.“ Naravoučenije: ne držite zlo u
sebi, no ga izbacite vani. I budite balansirani po prin-
cipu Dobro:Zlo=50:50.
Čuo sam da plinovi kasnije dolaze u krvotok i
javlja se seda kosa kao prvi pokazatelj truljenja u crevi-
ma... Nisam znao do danas. Drago mi je da svaki dan
naučim nešto novo. Hm. Zato nam se većina žena
farba?
Znači, kad vam se puštaju oluje, bez obzira da
li su velike ili male, oluje su oluje i ne treba ih držati u
crevima. Slažete se?

* * *

Danas, po dosadnoj kiši, u jednoj ulici, ispred

jedne radnje, ugledah jednog psa srednje veličine kako
spava. Pored njega posuda sa vodom i jedna povelika,
skupa kobasica. Rekao bih da je kulen. I videh jednog
164
 Status quo
čoveka, slabo odevenog, kako odmerava kobasicu, sa
nekoliko strana, trudeći se da ga niko ne primeti, a i da
ne probudi psa, u nameri da mu je otme. Baš me zani-
ma... hoće li ga policija optužiti za tešku krađu ako bi
ga neko prijavio da je oteo kobasicu psu? I, ako bi ga
policija tražila da dâ izjavu - da li ga ne bi mogli
pronaći tri nedelje? Eto do čega je ovu državu i ovo
društvo doveo stari-novi svinjski režim SPS-a. Dno
dna.

* * *

Do danas, dok nisam ušao u Crkvu svetog

Marka na Tašmajdanu, bez obzira što sam godinama
živeo u Beogradu, gde sam završio srednju školu,
studirao arhitekturu i doživeo mnogo toga, i lepog i
ružnog, nisam znao da ta crkva nije završena, te da se
iznad stubova nalazi go beton, izliven tu 30-tih godina
prošlog veka. Jesam raskrstio sa religijom, ali ne i sa
arhitekturom, umetnošću i istorijom umetnosti. Poklo-
nio sam se sarkofagu sa kostima cara Stefana Dušana
Nemanjića i zapitao se da li je sveštenik sa njegove
leve strane, na mozaiku iznad sarkofaga, isti onaj sve-
štenik koji mu je sipao otrov u vino. Trebalo bi da se
vratimo u 1346. godinu. Tada je kralj Stefan Dušan
Nemanjić postao prvi srpski car. Krunu je dobio od
tadašnjeg pape, poglavara Papske Države (Vatikan je
osnovan tek 1929. godine, takozvanim Lateranskim
ugovorom, i predstavljao je kraj prikrivenog sukoba
između Katoličke crkve i tajnih ezoterijskih redova, ali
ima mnogo budala koje veruju u sve što vide i čuju, pa
pominju Vatikan kada govore o srednjem veku). Ali od
165
Jovo Ilukić
njega se za to očekivala kontrausluga. Naime, bio je
obavezan da sve Srbe, Bugare, Grke i Albance prevede
u katoličku veru. I planirao je da to uradi. I radio je na
tome sve do 1355. godine, kada ga je otrovala Srpska
pravoslavna crkva. A imao je velike planove, da uz
pomoć tadašnjeg podeljenog viteškog zapadnog sveta
povede krstaški rat protiv Turaka. Da je uspeo u tome,
razbio bi ih kao zvečku i oterao u srednjoazijske stepe,
tako da nikada ne bi ni ušli u Evropu. Njegovom nasil-
nom smrću propali su svi ti veliki planovi, Srbija se
raspala, a njegov sin Uroš ubijen 1374. godine, takođe
od strane crkve. Pa onda od Marice do Kosova, od
Mrnjavčevića do Hrebeljanovića, Srbija spade na des-
potovinu i nešto kasnije nestade sa političke karte
Evrope. A za vreme cara Dušana bila je treća zemlja u
Evropi, odmah posle Nemačke i Ugarske; četvrta je
bila tada jako moćna vikinška Švedska, peta Fran-
cuska, dok je Britanija bila rastrzana građanskim rato-
vima, a Španija se nalazila pod arapskom okupacijom.
Da su mu se planovi ostvarili, njegovi potomci bi mno-
go pre Kolumba našli put do Amerike i možda ne bi
Britanija bila ono što je kasnije postala (preotela od
Španije), već bi to bila Nemanjićka katolička Srbija. I
onda bi u XVI veku Srbiju zahvatila reformacija, pa vi-
še ne bi bila Nemanjićka katolička Srbija, već Nema-
njićka protestantska Srbija. Šta bi nam falilo? Ali imali
smo to što smo imali. Turci su pregazili sve što su
mogli i došli 1683. do Beča. Ali tu su se zaustavili, jer
su naišli na tvrd orah: moćan i jak narod, naime Nemce,
i svenemački narodni otpor, koji je preko kontraofan-
zive do 1690. prerastao u austrijski imperijalizam i do
tada prilično nevažnu porodicu Habsburg doveo do
166
 Status quo
vrhova Evrope. Bilo kako bilo, za to vreme je Srpska
pravoslavna crkva normalno funkcionisala, Pećka Pa-
trijaršija je radila bez problema, a narod je bio u rops-
tvu. Dakle, SPC je dovela Srbiju do ovog mučeništva u
kome je bukvalno od 1389. godine i prvog poraza na
Kosovu. I nedavno se ta ista crkva, mislim na 2006.
godinu, otvoreno bila izjasnila protiv nezavisnosti Srbi-
je, a za nekakvu smrdljivu SRJ ili SCG... ili bilo šta,
samo da nema Srbije. Uz uvažavanje svačijeg verskog
opredeljenja, svim činjenicama treba otvoreno pogle-
dati u oči. Nebeska Srbija, naravno, ne postoji, zagrob-
nog života nema, pošto funkcioniše reinkarnacija, koja
nas može odvesti u druge zemlje i druge narode... i tako
ta mitologija i mitomanija gubi svaki smisao. Kada se
neki narod nađe u krizi - on izmišlja razne mitove. Otu-
da kod Srba ideja da su Srbi najstariji narod na celom
svetu (teška nebuloza, jer bi to onda bili i Hrvati, ali i
ostali Sloveni, a Sloveni nisu ni N od najstarije etničke
grupe na svetu). Ludilo. Najstariji narod na svetu bi u
svemu morao biti unikatan... i to bi mogli biti Ainu sa
Hoikaida... ili Japanci, koji imaju najstariju državu na
svetu i dinastiju koja bez prekida vlada oko 2800 go-
dina, kao i unikatan jezik koji nije srodan ni sa jednim
drugim jezikom. Okreni-obrni sve nas vuče ka dnu:
jedini smo narod na svetu koji psuje boga, hleb i Sunce
(ne govorim u svoje ime, jer pripadam ovom narodu
oko 50%, a oko 50% nemačkom narodu, a i ne psujem
boga)... i time se pojedini ponose. Važni su uzroci, a ne
posledice. Na žalost, malo ko se bavi uzrocima, dok se
većina bavi samo posledicama... tuga jedna... Neka me
neko demantuje, ako ima čime...

167
Jovo Ilukić
* * *

Šta sve čovek može da čuje tamo gde se skida-

ju dlake...
U jednom frizerskom studiju, kod frizerke, ili
brice, kako god, danas, po ovako kišnom danu, pada
šišanje i brijanje... inače frizerke su skupe, ali i univer-
zalne. Po danu šišaju kosu na glavi, a po noći predele
oko Venerine planine ili jajca...
Najbolja od njih najmanje jednom mi je rekla
kako ona ima najglavniju i najbolju (najprvu, ali „naj-
prvu“) mašinu za šišanje i brijanje glave i muda, kakvu,
da je citiram, „ma nema bre ni u Japanu“. Da joj pove-
rujem; ali ako bih joj poverovao ispalo bi da je njena
domaća radinost, konkretno izrada mašinica za košenje
ljudske trave na svim (dostupnim i nedostupnim) delo-
vima tela otišla daleko iznad japanske tehnologije...
Nije bez razloga nastao onaj izraz „čuo sam u
brijačnici“... Ali „brijačnici“... ha ha ha...
Jedan moj sused, ludak nad ludacima, dok mu
ona šiša trave s glave, priča šta bi voleo da doživi.
Naime, elem belem, i čoldov melem, veli on da
bi voleo da bude prvi astronaut/kosmonaut/svemirac sa
ovih prostora. Da bi voleo da ode gore na space shuttle,
ili letećem tanjiru, sa jednim jedinim ciljem: da proba
sex (u skafanderu ili bez njega) u okruženju gde nema
gravitacije. Ali nije baš najbolje upućen u to kako bi
mogao izgledati sex na nekoliko hiljada kilometara iz-
nad naše planete. Sex u antigravitacionom stanju. Mali
skučen prostor, nekoliko astronauta i sexualni nagoni.
Svako ima svoj odeljak (ili kabinu) za spavanje, ali ako
se neko nekome svidi i odluči da prenoći (prespava, jer
168
 Status quo
u svemiru nema dana i noći) u njegovoj/njenoj kabini -
mora da se zbije u mali prostor i sex bi se jedva mogao
upražnjavati a da kolege astronauti ništa ne primete. E,
sad, pošto je gravitacija na nuli, pokušavam da zami-
slim kakav bi napor bio potreban muškarcu da izvodi
ritmičke pokrete pri parenju da bi uopšte i mogao nešto
da uradi. Ženi je lakše, ona se samo opusti (kao da leži),
ali kako znati ko je gore a ko dole kad u svemiru ne po-
stoji ni gore ni dole? I niko ne može da leži.
Bravo majstore. Ne bi je mogao ni oploditi, jer
„gore” ni mlaz nije ono što je “dole“; ma ne bi umeo ni
dete načinjeti, a kamoli osetiti sex bez gravitacije.
Još malo pa izlazimo u grad. Naravno, proći
ćemo pored brijačnice i možda večeras neko izjavi ka-
ko bi voleo da proba sex u bezvazdušnom prostoru... ha
ha ha...

* * *

Jedan oženjen čovek je s vremena na vreme

posećivao psihijatra. Očekivao je od njega pomoć u
izlečenju sopstvene duše, dakle psihoterapiju. Ali psi-
hijatar mu je prepisao nekakve lekove, da ga obore u
krevet kao konja, i to je bilo to.
On, naravno, nije gutao lekove.
Kad su se videli sledeći put, psihijatar ga pita:
- Pijete li lekove?
- Ne, ne pijem - odgovori mu pacijent. - Prepi-
sali ste mi tvrde lekove koje gutam, niste mi prepisali
sirup.
Oboje se nasmejaše.
- Zašto ne konzumirate lekove?
169
Jovo Ilukić
- Zato što kad ih konzumiram gubim koncen-
traciju, ne mogu da vozim krntiju od kola, a i nemam
erekciju.
- Aha.
Nastavi se priča oko nekih detalja, ali doktorka
(nisam na početku pomenuo da je u pitanju psihijatrica,
a ne psihijatar) ga ponovo pita:
- A što ne pijete lekove?
- Zato što kad ih gutam, a ne pijem, ne može da
mi se digne kurac.
- Zašto ste sad tako bezobrazni?
- Zato što ste i vi bezobrazni.
- A zašto sam ja to bezobrazna?
- Pa pitali ste me već jednom zašto ne pijem
lekove i ja sam vam odgovorio da ih ne pijem nego
gutam, ali da neću to da radim, jer kad ih gutam nemam
erekciju. Pa kad me ponovo pitate odgovaram vam da
mi se od njih ne diže kurac.
Nisu mogli da nađu nikakvo rešenje. On je
voleo svoju domovinu, čija je vlada želela da mu na
prvom mestu bude nešto što je bilo iz domena spoljne
politike, ali njemu je na prvom mestu bilo kako da
obezbedi egzistenciju porodici, pa niz drugih stvari, pa
tek to na šta ga je vlada terala.
Kako da guta lekove kad mora da radi kao cr-
nac, da razvozi robu po gradu i da jebe ženu koja je
uvek nezadovoljna?
Naravoučenije: popišajte se na sve lekove
sveta.

* * *

170
 Status quo
Hodajući mokrim ulicama po užasno jakom ve-
tru, i prdeći na svakog drugog prolaznika, ugledao sam
Crvenčarapicu, svršim joj po licu, u crvenom kaputiću,
odvalim joj kliću. Bila je sama. U ruci joj čoldo-sala-
ma. Ne bih rekao da je uživala u dokonoj šetnji, jer čini
mi se da joj se prisralo i kao da je žurila kući da ne na-
puni gaće, iako nije izgledalo kao da je u „kud me noge
odvedu“ tumaranju. Jela je nešto bureku nalik zamo-
tano u (uobičajeno) ružni toalet papir. Nedostaje tek
nekoliko zagriza pa da devojka oglođe celu kobasicu,
odbaci papir i sakrije tu neprivlačnu prehrambenu ra-
dnju u hodu. Okrenuo sam se za njom; imala je urednu
kacigastu crnu kosu, kao da joj je neko posejao šerpu
na glavu. A kosa i nos su moje aktuelne boljke.
Katkad dolazim u situaciju da poželim da neke
žene povučem za nos i pokupim im sve sline. Na ulici,
ili negde skriven, kao groteskni drkadžija-čamdžija-na-
pasnik, da vrebam žrtvu sa dugim nosem. Ne, ništa ta-
kvo mi ne saleće blesavu glavu. U autobusu sam na
mukama povuci-potegni. Sedim i držim jednu ruku na
naslonu ispred sebe, a drugom draškam jajca. Ponekad
je prazno i neka žena hitro aterira pravo na moga čolda.
I prospe kosu po mojoj ruci i nos po mojoj međunožnoj
muci... Koliko god ruku držao mirno, s nepomičnim pr-
stima, čoldo mi iskoči iz gaća, a ženske vlasi mi opletu
prste i muda, kao što Milojko oplete harmoniku na
nečijoj svadbi. Ako žena naglo ustane, obično prdne
kao raga, dolazi do kratkog natezanja „struna“ i popre-
kog pogleda „žrtve“, a ja ne znam kakav stav zauzeti.
To uopšte nije smešno, a ja se smejem kao blentav - ha
ha ha ha ha ha ha - uveravam vas. Tome ne mogu da
stanem na kraj; jedino da prestanem da koristim auto-
171
Jovo Ilukić
bus i tako vrlo jednostavno otklonim napast kose i nosa
na moj međunožni alat.
Nezavisno od kose, autobus „osmica“ me
eskalirajuće odbija. Po bulevarima nas voze ćutljivi
stranci na gornjoj granici mrzovolje. Ne vole taj posao,
jer za bednu platu bolje je da tucaju neku babu na farmi
svinja ili na nekom salašu; putnici im smetaju, mrze
autobus...
Dajte mi, molim vas, nešto crveno, može čak i
menstrualni odliv. Ima li neko neki lek protiv glave?
Ima li iko nešto za glavu a da nije usrana kapa?
Živi bili.

* * *

Kada muda na ulici ugledaju samu damu, onda

muDa napadnu daMu, te se daMu premetne u muDa, a
muDa se premetnu u daMu. Ni dame više ne idu same,
a muda idu u paru, uz gospodara karu.

* * *

Jedan moj poznanik, oženjen, jednom prilikom,

na jednom ostrvu je tucao rodu u kljun. Nije se nasukao
na neko pravo pusto ostrvo, kao Robinson Kruso. Sve
se dogodilo na nekom vojvođanskom jezeru koje ima
ostrvce na kome se čovek može tek okrenuti u krug.
Bilo kako bilo, on je popio malo više vina, sko-
čio u vodu, zaplivao, doplivao na taj mali kopneni deo
koji viri iz vode i tu seo da se malo odmori. Zatim je
doživeo erekciju. Ruke su mu zanemoćale još dok je
bio u vodi, tako da nije mogao da izmlati pevca.
172
 Status quo
I nekako se snašao da onemoćalim rukama
uhvati ribu i da joj gurne čolda u usta. Ona je jadna ze-
vala, boreći se za život, i pocuclala mu čolda kao cuclu.
Mašala.
Sve to je iz vazduha gledala jedna roda, pa da se
ne bi kvasila, loveći ribu u letu, zaletela se na njegovu
ribu i njegovog čolda. I sletela je blizu njega, prizemlji-
la se i uhvatila ribu svojim dugim kljunom. Nastade
kratka borba između rode i čolda. I riba završi u rodi-
nom kljunu. A naš junak, da bi vratio ribu, nabi rodi
čolda u kljun. Budući da nije brijao međunožni alat
otkako mu je orunjavio, imao je nekoliko jako oštrih
dlaka. Nabivši joj čolda u kljun i tražeći njime ribu,
očekujući da ona jadna zaglaba čolda i spasi se od pada
u rodino ždrelo, sasvim slučajno nabi jednu dlaku u ro-
dinu levu nozdrvu. I tada se dogodi nešto neobično.
Rodino levo oko poče da se vrti u pravcu kretanja ka-
zaljke na satu. Prc Milojka. Nabio joj je drugu dlaku u
desnu nozdrvu i tada je desno oko počelo da joj se vrti
u pravcu suprotno od kretanja kazaljke na časovniku.
U jebote život, pomislio je u jednom momentu,
oči joj se vrte ka unutra. Shvatio je, razočaran, da se ne
radi o rodi, nego o rodonji. Rodi bi se oči vrtele ka spo-
lja. Kuku lele. Šta će sad? Jadna gladna roda ostala je u
gnezdu, da leži na jajima, a rodonja je otišao da nabavi
hranu. I sukobio se sa njegovim čoldom.
I pusti on i rodonju i ribu, a za odmazdu odluči
da im konfiskuje gnezdo.
Pratio je rodonju, na koji je dimnjak odleteo,
svome gnezdu, pa se popenje na krov i osmuđen di-
mom iz njega, pomešanim sa pičkinim dimom od rodo-
njine rode, rastera ih, jaja ostavi na crepu, a gnezdo
173
Jovo Ilukić
odnese kući, da ga stavi ženi na šešir sa širokim
obodom. Tako i uradi.
Žena se mnogo obraduje poklonu i njegovom
korišćenom čoldu. Odluči da mu istog časa poturi jadu
pod nos. On je baš voleo da joj obliže, oliže i poliže
jadu, koja je imala ukus crnog luka. Ko zna zna, ko ne
zna neka kuka. Čiča miča i gotova priča.

* * *

Jedan moj poznanik, doktor, ginekolog, zva-

nično je medicinski stručnjak, da ne kažem naučnik,
razume se u sve (i najniže i najviše) nivoe nauke, dok
je nezvanično zapravo običan mehaničar, da ne kažem
zanatlija. Da bi skrio svoj pravi identitet daćemo mu
ime Pičkonja Donjomehaničić.
Otklonio je sve moguće vrste kvarova na hilja-
dama pičaka, popravio je hiljade pokvarenih pičaka, ali
nikako nije mogao da napravi novu pičku ili da već
postojeću pičku upotrebi u privatne svrhe. Za njega je
to jednostavna stvar, mislim to što mu se s vremena na
vreme dogodi da razmaže menzis po licu, kao što se
pekaru dogodi kada mesi kiflu da mu se razmaže pek-
mez po licu.
Čovek je bio posvećen nauci, konkretno medi-
cini, studirao je jako dugo, nije izlazio sa devojkama
dok je proučavao ženski međunožni alat, kasnije sa
ženama, i kad je ušao u sve to otkrio je izvestan feno-
men koji nije nikada i nigde ranije video.
Posle prvog seksualnog odnosa sa jednom rado-
dajkom momentalno mu izađu ospice po koži, a nedu-
go zatim koža mu bukvalno plane i zacrveni se kao da
174
 Status quo
gori. Alergija? Ništa nije preduzimao po tom pitanju. I
sve se povuklo za jedan dan.
Nastavio je sa parenjem. Kad god bi imao sex
događala bi mu se ista stvar. Menjao je partnerke. Mi-
slio je da se zarazio. Bio je na testiranju i ništa nije na-
šao. Redovno je išao na testiranje. I nikada nije otkrio
nikakvu zarazu.
Počeo je da defloriše devojke, odnosno da im
oduzima nevinost. I opet ista priča. Nije zaraza. Pa šta
je?
I najzad je otišao kod najprvog i najglavnijeg
(ali “najprvog” i “najglavnijeg”) doktora sveta. I on mu
dijagnosticira bolest - “Alergija na sex”. Nemoguće.
Promenio je partnerku. Opet isto. Promenio je opet. I
opet isto.
Nije znao šta će. Pičkin mehaničar, koji popra-
vlja pičke, mogao je samo da gleda pičke, ali nikako da
uživa u njima. Popravljao ih je koristeći rukavice, jer
kad bi ih dotakao golim rukama dobio bi alergiju.
I jednog dana, kad je završio svoju pičkomeha-
ničarsku smenu, izađe na ulicu i krene peške kući, da se
po lepom danu nadiše čistog vazduha, jer se na poslu
nadisao memle iz pokvarenih pičaka. I kad je prošao
ispod jednog mosta, gde se okupljaju nemoralne ženske
osobe, sa najpokvarenijim pičkama, jedna mu priđe i
kaže:
- Čiča, daj mi deset eura.
- Jebo te čiča u piča. Za šta?
- Da ti pokažem pičku.
Tu je pukao kao zvečka.
Serem ti se usred pičke! Svaki dan gledam i po-
pravljam na stotine pičaka! Pazi da neću tebi, pičko
175
Jovo Ilukić
jedna raspala, da dam deset eura da bih video tvoju bu-
đavu pičku!
Naš pičkomehaničar tako je postao najnesre-
ćniji pičkomehaničar na svetu; najzadnji i najskrajnutiji
pičkomehaničar sveta. Što ste čitali dovde ako vam sve
ovo smeta?
Lele Pičkonji ljudi! Kako se leči alergija na
sex? Ima li pomoći? Kad ste već pročitali sve ovo imate
li neki predlog? A da to ne uključuje čarapu za čolda?

* * *

Ti si za psihijatrijsku bolnicu,
možda za ludnicu,
možda za klanicu,
možda za dilkarnicu...

Smrđan htede pesnik biti,

ali kako ne piti,
Smrđan na gusle gudi,
gore gudi dole prdi.

Nemoj tako deda,

Ovaj ti je pobjega iz Bijele,
možete da mi se napasete
dlakave mortadele.

* * *

Nemoguće je da postoje „veliki“ i „mali“ ljudi,

i „lepe“ i „ružne“ žene, s jedne strane; a s druge strane,
ni dva brata blizanca ni dve sestre bliznakinje nisu pot-
176
 Status quo
puno jednaki. Sve oko nas počiva na nejednakostima i
veštini nemogućeg, da se preko nemogućeg učini mo-
guće... Svet nikome nije dat, sami smo došli ovde kroz
pâd, niti je ovo jedini svet, a život (i/ili živeti) jedina
vrednost. Teško je menjati nešto što nije vredno pro-
mena, u stvari isto je kao zahtevati zemaljsku pravdu,
uzdati se u lopova ili verovati lažovu. Da li je tu u pi-
tanju samo izjava ili izazov - tek, ništa nije nemoguće
ako je neko spoznao sebe. Samospoznaja je početak
mudrosti. Biti svoj po svaku cenu. Tada je nemoguća i
mogućnost i „privremeno nemoguće ništa“; tada možeš
učiniti sve što poželiš. Sve je ništa, i ništa je ništa, kao
onaj drevni indijski točak (sa njihove zastave) koji se
večno vrti u krug. Ipak postoji perpetum mobile... I on
nas tera da sve vrtimo u krug, da bismo spoznali sve što
se može i ne može spoznati... Zvonar Bogorodičine cr-
kve nije bio ni Francuz ni Nemac, ali je vrlo lako mo-
gao biti Flamanac ili Valonac, i to baš iz Brisela. On
nije znao geometriju, ali je umeo da izračuna mnogo
toga. Tako je, recimo, izbrojao mladeže na papinim
leđima, dok je ovaj stolovao u Avinjonu, prognan iz
Rima. I još mnogo toga... Niti su svi Vikinzi išli u Bri-
sel, niti su Belgijanci doveli sve robove iz krunske ko-
lonije Konga, da sade travu oko kraljevske palate, da ih
puši Leopold I, tadašnji belgijski kralj. Nije li Naboko-
va Lolita baš u Briselu ispevala pesmu: “Bongo, bongo,
bongo, kako volim Kongo...” Da je pogrešila samo
jedno slovo pevala bi o boingu, on bi se možda srušio
na Brisel, i Flamanci i Valonci ga ne bi obnovili, kao
što naši građevinci i kriminalci koji su na vlasti deceni-
jama neće da obnove neke zgrade u Beogradu od bom-
bardovanja iz 1999. godine. Sve je to povezano; kao
177
Jovo Ilukić
princip spojenih sudova. Ako neko namerno izazove
zemljotres i vulkansku aktivnost na Islandu, poremeti
se klima u celoj Evropi i onda mamine maze ne mogu
da izađu iz kuće da se ne istope od kiše. Život ne vredi
ni 5€, i smrdi otprilike kao pokvareno sirće, ali to ne
znači da holandski gradovi više liče na Ex an Provance
nego na Ingolstadt, niti da su francuski zvonari izgra-
dili belgijske katedrale. Nemački rihteri teutonci su na
bojnom polju ubijali francuske ševalijere, a u fran-
cuskim katoličkim katedralama na orguljama su svirali
Bahove protestantske mise, preludijume i fuge. To ne-
ma nikakve veze sa Bahovim apsolutizmom u Austriji,
niti su to dva ista čoveka. Blago onom ko rano poludi,
ali i onom ko zna alternativnu istoriju, jer vidi i lice ali
i naličje svih stvari. A light show na ulicama svih gra-
dova u noćnim satima podseća na mladog Nikolu Te-
slu, najvećeg svetskog naučnika rođenog na teritoriji
današnje Hrvatske, kome Hrvati ne spore srpsko i pra-
voslavno podrijetlo. Kad bismo Brisel posmatrali iz or-
bitalne stanice preko noći, ukoliko nam se oblaci ne bi
pomokrili po glavi, kao ovih dana, videli bismo svetla
što potiču od vatre koju je Nikola Prometej Tesla ukrao
od bogova. Lepo je sve to videti iz prve ruke, bez obzi-
ra što se zna šta se radi sa prvom a šta sa drugom ru-
kom, a kapetan Kuka i sa kukom... Ne ide se na more
da se operu noge i zadnjica, već i da se upozna kraj u
kome se letuje (ukoliko se ne radi o Tetovu). Budala te
prvo spusti na svoj nivo, a onda te tuče iskustvom. A
priori ili a posteriori - nije važno. Kako se zoveš? Nije
Važno. A prezivaš? Nije Bitno. Najprvi i najglavniji
(znam da je to gramatički neispravno, ali je odličan
izraz da se njime rugaš nekome ko se na to prima) arhi-
178
 Status quo
tekti Evrope bili su Holanđani i gradili su najglavnije
umetničke zgrade sveta. Kako kaže pokojni Radomir
Belaćević, samozvani višestruki umetnik: „Ne može
svaka gologuzija da snimi film bre!“ Tako i Belgijanci
više treba da zahvale na majstorstvu genijalnih holand-
skih arhitekata i zadriglih francuskih sobarica nego na
sreći što im je za koloniju zapao Kongo, gde su eksplo-
atisali dijamante i tako pretvorili Brisel u glavni grad
EU. Au-u-u! Au-u-u! Au-u-u... arlauču vuci na srpast
Mesec koji se ne vidi od oblaka... A na grobu Danila
Petrovića (umro 1735.) u Cetinju, na brdu iznad grada,
na unutrašnjem plavom krovu, poodavno stoji 12 žutih
zvezdica. Znači li to da su Crnogorci u neku ruku
preteča EU? Ojha! Ojha! Ojha ha! Kako je nekome
dobro!... Brat je mio koje vere bio. Sve vas volEm!
Uzdravlje

* * *

Ako neko kaže ili izvali išta smešnije od mene,

javno ga poljubim u dupe i izjedem sva govna koja sam
izasrao u zadnja tri meseca.
Šta ćete, jebi ga, neko mora redovno da trenira
mozak, da mu se ne bi prosuo kroz nozdrve, pa pravi
zajebancije bez presedana; neko pak mora da trenira
prkno da redovno prdi, da mu ne bi ispala creva kroz
guzicu; a neko ko ne može ni jedno ni drugo mora da
budži određene delove tela - od vilica do sisica...
A zašto? Pa zbog remonta šuljeva, popeli su im
se od desnog bubrega pa sve do levog plućnog krila...
Može i dno dna, mislim na one što pišu pa
brišu, što se prijavljuju pa odjavlju, što se zauvek poz-
179
Jovo Ilukić
dravljaju, pa opet vraćaju, što dolaze ovde sa više niko-
va, uvalimo im kitu u sto slikova...
Tvrdi, prdi, gudi... probudiš se, grdiš, prdiš, ali
jado moj, uzalud tvrdiš, bolje ti je da prdiš...
Tvrdim da sam ja (mada ne znam zašto baš ja)
reinkarnirani deda Mraz. Zaledila su mi se muda, pa
sam hteo da ih odledim i izduvao sam se toliko da sam
pustio sneg koji pada već tri dana bez prestanka. I
nisam nikoga molio da me podrži. Pa čak ni da me za
muda drži.
Dobro veče svima, baš, koliko vas ovde ima,
baš, i muškima, baš, i ženskima, baš... i polumuškima,
baš, i poluženskima, baš... iŹedete stidnu vaš...

* * *

Jutros sam pojeo polovinu male dinje i popio

čašu kombuhe (pravljenu od zelenog čaja, gljive kom-
buhe i fruktoze umesto šećera) i izdržao skoro ceo dan.
Malopre prođoh pored jedne čuvene gradske mesare,
gde se skoro uvek kad se prođe širi miris pečene ovče-
tine, jagnjetine i ređe prasetine, pa ljudi pucaju i trče da
kupe koliko bilo pečenja... Sećam se kako sam pre do-
sta godina i ja bio jedan od njih. Udara na čula i obara
ljude koji funkcionišu samo na dve ili tri donje čakre.
Ma ništa. Prolazim pored, miris me udara u nos, čulo
mirisa registruje miris pečenja i još neke emulgatore...
i to je to. Prođoh i pored pekara i poslastičarnica, i tu
me razni mirisi emulgatora udariše po nosu, ali ništa
više. To nije moja hrana, niti će ikada biti; ni meso, ni
mleko, ni jaja... ni hleb, ni kolači od industrijske hrane
u prahu pune emulgatora... ma ništa. Dolazim kući gde
180
 Status quo
me čeka pola lubenice koju ću pojesti kašikom. I to je
to. Kako je lepo živeti od prane i ne biti rob sistema...
Može mi se tako. Namaste.

* * *

Vreme se pogoršava. Za sutra je najavljen nagli

pad temperature. Ovo bi mogao biti poslednji pravi let-
nji dan. A i kalendarski kraj leta je tu na domaku. I da-
nas smo se možda zadnji put ove godine mogli proše-
tati polugoli. Volim leto i velike vrućine. Volim da se
skinem i uživam na Suncu. Volim da vidim golišave
devojke. Ali ne volim da vidim tetovaže na njihovim
robovskim telima. Ma kud god se okreneš... ma skoro
sve tetovirane. Dobro, ne baš sve, ali jeste veći deo;
recimo četiri od pet. Da nekako razumem muškarce,
nekada su se tetovirali mornari i robijaši; generalno
robovi. Ali žene da se tetoviraju. Užas. Piša mi se kad
god vidim neku tetoviranu žensku osobu. Bljak. Idem
ulicom i snimim neku dobru žensku... i kad joj se pri-
bližim - vidim da je robinja, odnosno tetovirana. I maj-
ka gura kolica sa bebom, kad negde na telu joj stoji
tetovaža, ili još gore - tetovaže. Užas. Šta su sve ljudi
dozvolili da im se utiskuje u kožu, ko zna kakvi otrovi,
i još da ih neko obeleži, kao što su nacisti obeležavali
Jevreje, mesari stoku, ili Rimljani robove. Užas. Eto,
jedino iz tog razloga mi nije žao što dolazi hladnije
vreme i što više neće biti razgolićenih ženskih: neću vi-
še gledati njihove odvratne robovske tetovaže.

* * *

181
Jovo Ilukić
Žali mi se jedan poznanik, japi koji radi 24/7, i
nema vremena da juri ribe, kako često “zakupi” termin
za masažu, i za neveliku nadoknadu ide kod prelepih
mladih devojaka u salon. Za taj novac dobije veoma
slabu uslugu. Devojke rade i sexy su, ali od profesiona-
lizma i dobrog seksa nema ništa. Ofrlje ga odrade, ne-
maju iskustva, i tako to. Kasnije mi je rekao da za još
manju nadoknadu od onih kraj mosta dobija ekstra
uslugu, samo što su sve izraubovane i ružne. Ali, jebi
ga, njemu odgovara. Na kraju mi je rekao da se žale
gospoje kraj mosta da je sve više travera koji im uzima-
ju posao i što je najgrđe imaju mušterije - povratnike.
Pa sad, ko može, nek mu je sa srećom, ali tako izgleda
stoje stvari.
Ne znam baš da li je korektnije prema ženi
imati ljubavnicu ili izdrndati neku kuravu. Mislim da je
poštenije otići kod profesionalke, platiti i to je to. Stal-
no viđanje sa ljubavnicom može napraviti problem pre-
ma ženi.
Ko vam sve ovo kaže? Onaj što vam je čoldom
pokvario frizuru pa sad nosite kapu i po najvećoj
vrućini. On bar ima sliku, a vi svoju krijete u gaćama.
Ojha.

* * *

Jedna iskusna kurva doživela paranormalno

iskustvo; pa veli:
Kuku lele! Upravo je zlo proletelo pored mene!
Kuku lele! Šta da radim?! Šta me sve snađe?!
Rigaću!...
Pišaću!...
182
 Status quo
Prdeću!...
Sraću!...
Kuku lele!
Rigaću: “Dddrrriiiiiiippp!”
Pišaću: “Pppiiiiiiiššš!”
Prdeću: “Ppprrrrrrrddd!”
Sraću: “Trć... trć... trć...”
Kuku lele! Otvorila sam se kao aprilski cvet.
Šta da radim ako mi se prospu creva kroz bulju? Ko će
me onda pokupiti ispod mosta? Zzzlllllllooo!

* * *

Upravo mi se požalio sused, učenik višeg razre-

da osnovne škole, kako je danas imao veliki problem sa
obrazovnim sistemom države. Naime, nastavnica danas
prozove baš njega i izvede ga pred mapu da se priseti
nečega od prošle školske godine. I on, jogunast, ni pet
ni šest veli nastavnici: „Nastavnice, ne mogu da odgo-
varam, ovo nije mapa moje domovine.“ Svi se nasme-
ju, jer na mapi piše „SR Jugoslavija“. Ali nastavnica,
stoka od stoke, otera ga kod direktora, “da se javi direk-
toru” (šta god joj to značilo) i kaže kako bojkotuje čas
geografije. On naravno nije mogao izgovoriti tu reč -
bojkotuje - pa mu je ona napisala na papirić. I ode on
kod direktora i kaže šta mu je ona rekla, ali direktor ga
vrati na čas uz priču da se slaže sa njegovom konsta-
tacijom da „SR Jugoslavija“ nije naša domovina, da je
ukinuta 2003. godine, a prava Jugoslavija još daleke
1991. godine, dakle u prošlom veku, ali da škola nije
dobila nove mape od ministarstava. Ispada da se Srbija
i dalje stidi sama sebe i tera decu u školama da uče geo-
183
Jovo Ilukić
grafiju sa mape nekakve Jugoslavije umesto sa mape
Srbije. Jebeš obrazovni sistem države kad se tako pona-
ša prema najmlađima. Pišam na Jugoslaviju, na njenu
mapu i na sve one koji se stide svoje države...

* * *

Otvaram lanac javnih Wesselih Centara (WC-

a), u obzir dolaze samo ozbiljne baba sere.
Jedno pitanjce za sve članove Wessellog
Centra: „Da li se udvarate devojkama (nabacujete
momcima) tako što prdite?“
Prdež je skromna uvertira. Ali niko ne sme da
prizna...
Zar je ovo tabu tema? U čemu je problem
komentarisati? Đe ba zapelo?
Zapelo ba na onoj tački đe tečnosti i gasovi pro-
laze kroz uske otvore te prave neugodno prštenje i neu-
godne zvuke.
Ojha!

* * *

Ljubav, sreća i nesreća na delu nemaju ljudsko

lice, već izgledaju otprilike ovako. Jedan Đole, iz Bač-
ku Palanku, gde živi, a potiče iz Belu Palanku, legenda,
najveći je švaler i kurvar, jedan je od najvećih u Voj-
vodini, koga je jedna ženska ostavila zato što nema
1.000.000 $. I kaže pre neki dan njegov najbolji drug
Bifa upozna ga saS jednu raspuštenicu koja imade malo
dete, a ne znade ko mu je ćale. I ona se zalepi na Đole
i ugovori sastanak. I on ode kući i celu noć iščekuje su-
184
 Status quo
tra, da ju vidi, i od ranog jutra ima proliv. I malo malo,
pa u kupatilo na WC šolju. I proliv za prolivom; i sve
tako. I odluči on da ne ide na sastanak i ispali raspušte-
nicu. Ma kako je odlučio da ne izađe saS tu budalu pre-
stade proliv. I sazna od Bife da ju je sin priupitao par
dana kasnije ko mu je tata i na koga liči. A ona mu
kaže: „Sine, da znaš kakvi su ti se sve planinari peli na
majku budi srećan što nemaš rogove i sto nogu.“ I eto
vi Đole je sad srećan i presrećan što nije bio saS tu
budalu. Šta da mu kažemo mi najgluplji i najružniji?

* * *

Ja nikada u životu nisam tucao sa kurtonom.

Niti ću to ikada uraditi; niti sam ikada prao noge u
čarapama; niti ću to ikada uraditi. Nikada nisam nosio
rukavice; niti ću ih nikada nositi. Nisam ih nosio ni
danas. Zato su mi se prsti smrzli, toliko da nisam
mogao da držim čolda dok sam žuborio.
Takođe, nikada nisam nosio ni kapu na glavi,
čak ni po najvećoj hladnoći. Ali ako zahladni mogu sta-
viti gaće na glavu.
E, sad, zanima me, ako uzmem tange i stavim ih
na glavu, zavisno od toga da li su „no name“, odnosno
„untitled“, muške ili ženske, da li mogu pokvariti frizu-
ru, te pomeriti razdeljak na ± 2 cm ulevo ili udesno; i
ne samo to, nego, da li one nekako mogu da pomere
granicu između simpatikusa i parasimpatikusa, dakle
leve i desne strane mozga, na ± 2 cm ulevo ili udesno...
a ako su muške gaće i imaju prirodan magnet, one
mogu da u sebe uvuku hipofizu na mesto gde stoje
muda.
185
Jovo Ilukić
Ko mi ne veruje neka mi oliže muda.
Na kraju jedno pitanje za devojke: zašto se ne
ljutite kad vam tip traži da mu poližete ili oližete muda,
a ljutite se kad vam traži da mu obližete muda?

* * *

Usraćeš pandura, blago li se tebi. Sreća da je

bezvlašće, pa za takvu gadost ne možeš odgovarati. Ne-
go, obavezno mu se i popiški u usta, da dečko dobije
kompletan servis.
Moj nabrekli čoldo ima bolji signal od mobilne
telefonije... ma od svih mreža zajedno.
Viđu silne baljezgarije, odkopitali cele dve
smene, ker vam jebo majku u trulu sisu, u usta, u dupe
i u sve druge rupe.
Dobili ste samo malo vatre jutros, pička vam
materina besposličarska, sitna buranijo, cyber onanijo,
gologuza gologuzijo, čobanijo, Internet sifilisu, gono-
rejo i mamudijo.
Biće još, jebem vas u beonjaču, pa vam svršim
u zenicu, kućne ljubimce vam naguzi moj pas Fritz u
brabonjavu i mlohavu guzicu, naprcam vam sve što
vam je najdraže u deformisanu vilicu, a i vas sto dvoji-
cu vozaću na kurcu.
He he he he he, samo veselo, upašće vam parče
poduže, al’ debelo, sparingovaće saS vama moj nes-
tašni, ki da je u ringu.
Jebo majku, koja govna, retko viđena, pseća
izdrkotina i kereća pasmina.
Šinko, dobro si ti ovo odradio, samo možda
malo kasno.
186
 Status quo
Tog dana kad si se rodio, i te godine, drkao sam
kurac i svršio tačno sedam puta. I sedmi put je čoldo
pored slina iz sebe izbacio i malo sukrvice.
Da si živ i zdrav i da ti je kurac uvek prav.

* * *

Onog dana kad se dogodila katastrofa u Černo-

bilju imao sam svega 10 godina. Nisam sve to razumeo,
ali se sećam velike histerije oko celog slučaja. Tog dana
te 1986. godine, kada je eksplodirao nuklearni reaktor
u Černobilju, ja sam prvi put u životu u ruci držao neči-
ju lobanju.
Ispred jedne pećine u svom zavičaju, u kojoj su
u praistoriji živeli pećinski ljudi, a iznad koje se, na br-
du, nalazi groblje staro stotinak godina, neki klinci i ja
našli smo ljudsku lobanju. Bili smo jako uzbuđeni, jer
smo držali u ruci nečiju glavu. To je mogla biti lobanja
nekog praistorijskog čoveka, stara na desetine hiljada
godina, ali mogla je biti i lobanja nekog čoveka pre-
minulog pre 100 ili 50 godina. Najgori od nas, tada, a
težak dripac, sada, koga hvala bogu nisam jako dugo ni
video ni čuo, jer nisam bio u zavičaju dugi niz godina,
upotrebio je lobanju kao nošu. I onda, a i sada, to mi je
bilo jako morbidno... Ali dogodilo se...
Ne bih mogao da uradim tako nešto, onda, a ni
sada, sa nekom lobanjom za koju ne znam čija je, mada
ne znam, možda bih mogao da mokrim u lobanju, ume-
sto u nošu, nekome ko me je mnogo uvredio... recimo
nekom ratnom zločincu, prevarantu ili šarlatanu.
Posle toga sam više puta u životu u ruci držao
ljudske lobanje i to mi sada ne znači ništa posebno. Pi-
187
Jovo Ilukić
šam na sve ljude koji priželjkuju da nam domovina po-
novo bude pod sankcijama, na sve ratne zločince koje
ova država krije od Interpola i Haškog tribunala, na sva
njihova svinjska i volovska lica sa Interpolovih poter-
nica, kao i na sve separatiste, njihovu nezavisnu Repu-
bliku Vojvodinu, na sve prevarante i šarlatane, na nji-
hove maloumne sledbenike, na njihovu sektu, na sve
sekte i sve sektaše, na njihovog dečka sidaša i na sve
muškarce koji su im umakali kurčinu u zasranu čmar-
činu - jedini polni organ koga imaju...
Pišam vam u lobanju umesto u nošu... piš, piš,
piš... Živeću duže od svih vas koji ste nešto stariji od
mene, a nadživeću i mnoge od vas koji ste daleko mlađi
od mene, i pišaću vam na grob, pišaću vam u lobanju
umesto u nošu, ili pak u urnu u koju će posle kremaci-
je da vas gurnu. Kome smetaju ove moje rečenice naž-
dere se svinjske kurčeve pečenice. Pišam na meso, mle-
ko i jaja, kao i na svu industrijsku hranu, na duvan, al-
kohol, lekove i droge... piš, piš, piš... Kome smeta neka
podnese privatnu tužbu protiv mene, ako ima muda, ili
neka popuši kitu mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha.
Ende.

* * *

Dragi posetioci, čitaoci, slušaoci i gledaoci,

moram priznati istinu i tragediju sredine u kojoj sam
rođen i iz koje sam pobegao; bežeći iz pakla, da živu
izvučem glavu, a evo dođoh u ovaj zajednički nam
pakao...
Rođen sam tamo gde đavo ima svoju vikendicu;
tamo gde jadni narod živi pod đavoljom magijom i u
188
 Status quo
zlim mislima, tamo gde radosti nema, tamo gde možete
biti prebijeni samo zato što ne znaju “koji je ovaj”, pre-
vareni i opljačkani; tamo gde se mislilo da će smak sve-
ta biti 2000. godine, pa su svi trotoari sagrađeni tako da
traju dotle, pa sad se svi poraspadali (pih); tamo gde
mineralna voda leži na 400 m dubine a uranijum na 600
m; tamo gde pomenuta mineralna voda izaziva teške
halucinacije i gde svi misle da su neko i nešto; tamo
gde ljudi govore kroz nos, kao da su progutali flašu -
“u-u-u-u-u-u-u... a-a-a-a-a-a-a... nja nja nja” - čujete ih
da nešto govore, ali ništa ne razumete; tamo gde je
nekada bio najlepši park u državi, sa preko pet izvora
mineralne vode, gde su nekada živele i pevale ptice, a
sad u krošnjama drveća stanuje nekoliko hiljada vrana
koje se dernjaju po ceo dan, a da nam je da se digne
Piter Brojgel, a što bi se nauživao i opet naslikao svoje
genijalne slike; tamo gde kad se iznad najveće planine
mogu videti Mars i Venera (planete za razliku od zve-
zda ne trepere) stoka kaže - “Nja nja nja, ovo naši vre-
baju Amerikance!” - (kakvi bre naši, kakve bre Ameri-
kance?); tamo gde Autobuska stanica ne služi ničemu,
a najstariji hotel (nekadašnja kneževska rezidencija) se
raspada; tamo gde čak i ptice selice kada lete u toplije
krajeve zaobilaze pomenuti kraj, pa ukoliko pukim slu-
čajem neke zalutaju one se prevrnu na leđa i prelete
leđno tu muku i jadu da ih smrad ne bi udavio, dok oni
ispod misle da lete avioni kada se ptice prevrnu na leđa,
jer je jedina ptica koju vole i cene vrana; neću vam na-
pisati koji je to kraj, siguran sam da ćete provaliti...
Jeste li provalili?
Evo i pesmicu sam im napisao...

189
Jovo Ilukić
POEMA O PRDOĐIJI

Tamo negde
daleko u Prdođiji
prdogu iza nogu
u gradu Prđelovcu
pod planinom Prdukuljom
Nad rekom Prdušnicom
njegovi prdljivi žitelji
odlučiše da uvedu prdovod
kako bi se iduće prdozime
grejali na prdogas
te svojim prdomašinama
na prdopogon
raskopaše sve prdulice
i sve prdoare
u tom prdogradiću
pa su njegovi prditelji morali
da prelaze preko prdasaka

Da bi im prdoposao uspeo
žrtvovali su svojim prdožanstvima
žrtvene prdotinje

Najrevnosniji je bio jedan prdirektor

prdsednik Uprave javnih prdihoda
koji opljačka zajam za Isprdiju
i veći deo plena zavešta svojoj prdici
a manji deo pokloni prdovodu

Njegove prdomahinacije
razotkriše kolege mu prdveli
190
 Status quo
prijaviše ga prdoliciji
i strpaše ga u prdekanu

Njegova prdožena laga prdusede

kako je njen prdomuž
otišao u prdolnicu
da se prdoleči
od prdolepsije

Njihovi verni prdosledbenici

zaglavljivaše ulazna prdovrata
od njihove prdozgrade
prdokamenjem koje donosiše
iz svojih guzorodnih prdosela
kako bi blokirali prdointerfon
protiv koga se bejahu prdozaverili
nenaviknuti na prdocivilizaciju

U prdostanu iznad njih

mladi prdačni par
po celu prdonoć
prdecka prdokrevetima
da iz svoje prdubavi
naseli prdosvet
mladim prdežima
na kojima prdosvet ostaje

Već mi je muka od tuđeg prdenja

odoh i ja u prdarnicu
da se pošteno isprdim

* * *
191
Jovo Ilukić

Aog mene, ljudi moji, kako me maloprije jedna

pišulja nagrdi. Veli ona meni da sam deda (jebo je ko je
gleda)... ovako nekako...
Čepulja Kurcanović: E deda, kad toliko radiš,
devojci koja ti se nekad nađe (jednom godišnje) ne mo-
žeš ništa ni da pružiš... Ha ha ha, ajde beži odavde!
Deda (tj. ja): Jebala ti sliku svoju na kremi za
kondilome, a što ležeš pod dedu samo jednom godi-
šnje kad je deda tako loš? Mojne da se smeješ, upišaćeš
se pošto ti pička ispadne iz ležišta.
Čepulja Kurcanović: Brate ti si lud!
Deda (tj. ja): Mojne da me bratiš da ti ne poka-
žem šta je incest.
Čepulja Kurcanović: Možeš samo da sanjaš
bre!
Deda (tj. ja): Pesnik ne sanja govna, nego zve-
zde.
Tu ima da bidne kraj od ovo otežano nabaci-
vanje dedi... što liči na kera koji na repu sedi i u nebo
gledi...
A ona, a ona... tako mlada...

o
|\_o
// \

* * *

A, a, a prozivaju me neke gološijanke da sam

deda, samo da bih im napisao „Jebo te ko te gleda“. Ma
može da jebe deda. Ada ne znaju šta propuštaju.
192
 Status quo
Ja kad jebem tresem se kao pas kad sere. Pa
može da bude da na makroplanu jebem kao pas, a pošto
se tu stvara ubrzanje da bude da na mikroplanu jebem
kao komarac. E, sad, pas iz sebe izbacuje nešto, a ja u
tebe ubacujem nešto. On isteruje, a ja uterujem. Ali ne
obećavam sex unapred, on se dešava spontano... Pa,
sad, nisam konj da jebem jednom godišnje; ili mačak,
pa samo u februaru (veljači); mi kerovi jebemo tokom
cele godine, naročito kad je zima, da bismo se zagre-
jali...
Jebo te život koja zima vani... ma stani pani. A
dve fufice sede na klupi iza katedrale. Kao mi smo
lude, naše sise i guzice na klupi uz studen gude, sise
gude a guzice i gude i prde... I prdnem ja pored njih,
kad ustanu one i zajedno prdnu. I prdimo u duetu, pro-
zori se tresu i prave susedima štetu.
Odemo mi do Dunavskog parka, onako u duetu,
opušteno prdeći na nervozne prolaznike. I prc... na
zaleđeno jezero. Ja iskopam rupu u ledu, da ih impre-
sioniram, da vide šta može deda od čolda i malo leda. I
naguze se one, jedna sa jedne strane, a druga sa druge
strane rupe. Pa ja zaperem čolda u ledenoj vodi, na-
ravno kroz rupu, pa skontam da ih ima dve, pa razbijem
čoldom led i iskopam još jednu rupu; pa onda zaperem
čolda u obe rupe, pa ih njime udarim u dupe. Hladno
čoldu, ali zagreje ga njihovo dupe. Pa onda udri, pa
udri, pa udri, prvo jednu, pa drugu, pa malo u jednu, pa
u drugu rupu, pa onda malo u jednu, pa u drugu zimze-
lenu fuficu. Prvo ga zahladim u rupi, a onda zagrejem
u njenoj rupici. Jado moj, tako se kali čoldo. Napisaću
roman „Kako se kalio čoldo“.
I tako se mi udaramo, ali naiđu neki blentavi,
193
Jovo Ilukić
ćelavi, bahati i tetovirani policajci, legitimišu nas, i
napišu nam prijave. E, sad, ja ne znam da li su nam
napisali prijave zbog toga što smo bili na ledu ili zbog
toga što smo se prčili u parku. Tek, mene oteraju, a oni
nastave da ih udaraju... malo čoldom, malo pendre-
kom... Jado moj... policijski čoldo-i i pendrek-dildo-i
postadoše istorupići sa mojim čoldom. Eto ti ga sad.
Setim se da su bile zimzelene fufice. Hm! Ha!
Nemoj da mi neko kaže da ne znam šta sam oprčio. Ne
znam ni ja. Ha ha ha.

* * *

Nekad smo imali čika Jovu Zmaja. Čika Jova

Zmaj. Sad imate deda Jovu Zmaja. Deda Jovo Zmaj. Oj
ha, ha haj! A zašto Zmaj? Pa bljuje vatru iz svih rupa,
iz čolda, iz bulje i iz... šulje... Ma jedva čekam da me
đavo odnese, da mi dignu spomenik i da mi se golubovi
poseru na glavu.

* * *

Đe ste ljudi. Nemojte da zovem devojčicu iz su-

sedstva da mi dovede ovde malog kerića, mislim da je
marke čiuauauauauauauaua, da vas sve zapiša a da ne
digne nogicu... toliko su neki od vas veliki i originalni.

* * *

Tako mi olinjalog čolda, tvoja pica smrdi na

svežu balegu... ne bih ti ni kite dao, jer te magarac prčio
iza štale... nećeš se ti kite najesti ovde... ajd u zdravlje,
194
 Status quo
pizdo malena, i ne jebi se mnogo sa magarcima, jer ćeš
imati 15-toro dece blentave kao što si ti...

* * *

Ko vas je slagao da je čovek kao živo biće

vrhunac evolucije i najbitniji živi stvor u univerzumu?
Sva živa bića koja nas okružuju, po prirodnom zakonu,
imaju potpuno isto poreklo i ista prava da budu ovde i
egzistiraju kao i mi. U fizičkom (da ne kažem tele-
snom) smislu... svi mi smo otpad od zvezda... zvezdana
prašina... i naša životinjska tela kada se izlože vatri
daju totalno isti pepeo. Zapalite leš čoveka, i leš neke
bube, i dobićete potpuno isti pepeo. E, sad, ono što nas
pokreće, naša neuništiva samosvesna energija, je ve-
čna, ali, na žalost, ona spada u kategoriju palih duho-
vnih bića, i ne može se do daljnjeg vratiti u duhovni
univerzum, odakle potiče. Ima nas koji su bili jedan od
dvanaest Lučonošinih apostola, i videli su buđenje sve-
sti i stvaranje svetova, nakon buđenja iz sna izazvanog
uništenjem prethodne apsolutne celine, a neki su se ka-
sno probudili i ne vide dalje od sopstvenog nosa... zato
i postoji velika razlika među nama, tačnije među mno-
gima od nas... Zato je i ova priča za mnoge od vas špan-
sko selo, odnosno totalno nerazumljiva... idite u
McDonalds i najedite se hamburgera, i napijte coca
cole, da je i dalje ne biste razumeli... Omnes in unum
.˙. .˙. .˙.

* * *

Ovi muškarci definitivno nisu normalni; isto

195
Jovo Ilukić
važi i za žene...
E muškarci, muškarci... Palite se na kurvetine i
nevaspitane alkoholičarke, koje nos brišu rukavom, je-
bu se sa vama, a šmekaju vašeg ćaleta ili starijeg brata,
pa vam posle đavo kriv kad vas prevare... A kako vi
možete da tresete, mogu i ostali da razvaljuju, niste
bogom dani. Čik budite nežni i pažljivi, pa da vidim tu
kurvetinu koja će da vas ostavi ili ne daj bože prevari.
Um caruje, penis klade valja...
E žene, žene... Palite se na tetovirane i ćelave
majmune koji voze kamion, slušaju turbo folk, piju ra-
kiju brlju i biju vas kad stignu, čime stignu i gde god
stignu. Čik da vam se svidi neki slikar ili pesnik, koji bi
vas ovekovečio u pesmi ili na slici... Um caruje, vagina
đulad prima...
Posvađaju se momak i devojka, uveče, pred
spavanje, i ona pozove tačno vreme u Japanu sa njego-
vog fiksnog telefona, ostavi otvorenu liniju i ode kući.
I on ujutro uzme telefon, pritisne par dugmadi i zove
nekoga ništa ne primetivši.
Sledećeg meseca dođe mu račun za telefon u
iznosu od oko 3000€. Ma šta god da je rekao - ne vredi.
Neko je zvao Japan i to je to. Račun mora da se plati...
Hm? Ha! Bruka...

* * *

Jedna moja devojčica stanovala je na Betaniji, u

Novom Sadu, tamo đe se rađaju bebe; sa njenog prozo-
ra videlo se porodilište. Imala je skoro 100 kg. A ispod
nje stanovale neke studentkinje, tucale se kao štuke, ma
razvaljivale se od čolda. I njoj bilo krivo što se ona ne
196
 Status quo
tuca sve dok mene nije nekako ulovila. A onda me do-
vede kod sebe... pa udri... pa udri... pa udri...
Ona onako glomazna, sisata, guzata, spora, tro-
ma; a ja brz kao voz, kad tucam tresem se kao pas kad
sere... Pa ona se naguzi tako što lice okrene ka prozoru,
a ja navalim da je prčim zguza. I onda počne da stenje
i vrišti, dok joj moj čoldo kao piton u jadu šišti.
- A-a-ah!... To-o-o!... Ijao kako si dobar!... Ijao
kako je dobro!... Kako me dobro pleteš!... Udri, udri,
razvali krevet, neka one studentske kurave čuju da se i
ja jebem!...
I ja šta ću, pletem, i pletem, i pletem...
I ona me u jednom momentu pita:
- Ljubavi, a u šta gledaš?
- U muvu na prozoru - odgovorih joj ja.
- A ne gledaš u porodilište?
- Ne, nego u muvu na prozoru.
- Ma gledaš u porodilište, gde ću jednog dana
da ti rodim bebu.
- Nećeš, srećo, ja ne svršavam u, već samo na.
- Šta-a-a?
- Dobro si čula.
I onako zvekećući je počnem da mantram kao
ošinut munjom:
- Prljavi i zaraženi muškarci iscediće buđavu
spermu iz svojih osušenih muda. Prljave i zaražene že-
ne rodiće nakaznu decu iz svojih smrdljivih utroba.
I ponovih ovo nekoliko desetina puta. I začuh
kako u porodilištu plače tek rođena beba. I ona ju je
čula. I zaplakala je zato što nije naša.
I uhvatiše je vaginalni grčevi. I ja povuci i pote-
gni čolda... i... isteram joj pičku iz ležišta...
197
Jovo Ilukić
I... šta je dalje bilo?
Šta vas boli pička.
Ada, jadna ne bila, pošto si primila plaketu, da
ti napišemo i epilog.
Dakle, idemo mi tako dva dana kasnije ulicom,
držimo se za ruke, i sretnemo te tri studentkinje, njene
susetkinje. I one ne mogu da veruju svojim očima. Gle-
daju nas i...
Prva prošaputa (pročitao sam joj sa usana):
- Jebote, ne mogu da verujem da je Ildiko našla
dečka.
A druga:
- Ko bi rekao.
A treća:
- Nije loš.
A Ildiko digla glavu, ukrutio joj se klitoris, a
meni digao čoldo, imao sam osećaj kao da je ceo grad
naš. Ojha! Ojha! Ojha ha!

* * *

Dobro veče svima, baš, koliko vas ovde ima,

baš, i muškima, baš, i ženskima, baš... i polumuškima,
baš, i poluženskima, baš... izjedete stidnu vaš...
Pre izvesnog vremena na televiziji sam gledao
neku emisiju u kojoj je neki poznati doktor naširoko
govorio o tome kako njegova generacija, rođena nakon
Drugog svetskog rata, nije bila seksualno obrazovana
kao današnje generacije, i da oni nisu tačno znali šta se
događa kad se sretnu muški i ženski polni organ. Publi-
ka se na to od srca nasmejala, jer nije razumela njegov
medicinski vokabular, i naravno stoga što na seks gleda
198
 Status quo
kao bilo koja četvoronožna životinja. To su, u suštini,
toliko veliki ljudi da bilo koji pas može da ih pomokri
a da pri tom uopšte ne digne nogu...
Još jedna sitnica. Kad su Mujo i Haso pecali i
upecali zlatnu ribicu, a ona ih zamolila da je puste i da
će im ispuniti tri želje... oni su naseli i pustili je. Ume-
sto da im ispuni tri želje - ona je jednostavno pobegla.
Da završimo priču brodom koji tone i
kapetanom koji pita prisutne ko veruje u božju milost,
na šta pola putnika digne desnu ruku. A on im na to
kaže da ostanu na brodu i čekaju božju milost, dok oni
koji ne veruju u božju milost odmah krenu prema čam-
cima za spasavanje.
Perverzija...

* * *

Ijao, ljudi, da znate samo kakvu je salatu jedan

GMO žderonja, mlekonja i paštetonja malopre probao
u gradu. Vrh! Tako on veli. U pitanju su morski plodo-
vi: gomila anusa od hobotnice pomešana sa gomilom
anusa od meduze. (Pitao sam ga otkud meduzi anus, jer
ima samo jedan otvor na koji se hrani, pari i prazni, ali
mi nije odgovorio.) Restlovi. Šupak od hobotnice je
tvrd kao krastavac i ima one bodlje, kao armature, a šu-
pak od meduze izgleda kao pihtije (ladetina); pa kad se
pomeša... mmm... milina... tako on veli... Ima neki
čudan i neodređen ukus, teško da bi se mogao uporediti
sa bilo čim. Ma topi se u ustima... kako je pokušao da
objasni meni kao veganu... Waldorf salata i kavijar su
za ovo nula; ma nula! 100% najprva i najglavnija (ali
“najprva” i “najglavnija”) salata sveta. Prijatno.
199
Jovo Ilukić

* * *

Da li vam se gadi, ako ste muško ili žensko,

nehigijena kod partnera? Ali ne bilo kakva nehigijena,
već ona dibidus, recimo to da se njemu od nepranja na
glaviću formira skorup, a njoj na usminama paučina, te
kad pređete prstom preko vašeg čolda, odnosno jade,
napravite klikerčić?
Ja bih prodavao skorup u prodavnicama zdrave
hrane; sad je na ceni oragic food... I to ne na gram,
nego na karat, bato, kao u zlatari.
Jebi ga, namnožile se seka-perside, to je čudo
jedno. Hoćedu da se jebedu u paučinu, a da im ne uđe
malo kajmaka.

* * *

Najlepša devojka u mom zavičaju leži na kreve-

tu kao krava, masturbira i gleda pauka kako plete mre-
žu na plafonu i polako joj se spušta među noge. I ona
baš da vidi šta će - kad on pravo na gaće. Skine ih ona
i još više raširi noge, kad on pravo u njenu pećinu. Is-
plete mrežu oko ulaza, da ni smrad ne može pobeći iz
nje, ona se cimne i on je ujede za kliću. Gleda ona kako
se muve lepe na mrežu i ugibaju od smrada, žao joj je i
njih i njega, ali je besna što ju je ugrizao a da nije svrši-
la, pa prdne iz sve snage i oduva ga kao što bura oduva
more. E jadni njen Rade Paočnjak, završio je kao mrlja
na zidu njene sobe po kojoj je širio svoje mreže...

* * *
200
 Status quo

Pre jedno deset godina, kad sam tek bio postao

pesnik, pa otišao na planinu Ostrovicu, kod Rudnika,
zajedno sa jednom slikarkom (ko je bio zna kako je
njen vrh oštar kao slomljen zub); nigde nikoga, pa nas
dvoje pravili pesničke slike na vrelom Suncu... nigde
hlada... jebote, koji doživljaj... rado ga se sećam...

* * *

Malopre, dok sam ljuštio jabuke, i u njima vi-

deo neke crve, pomislih kako neću jesti voće i povrće u
kome nema crva, jer ako neka hrana nije dobra za crva
nije ni za mene. Isto tako, neću ni svog čolda da guram
u jadu koja nema baš nijednog crva. Dakle, da li je
bolje tucati crvljivu picu ili picu bez ijednog jedinog
crva? I da li treba imati čistog (prskanog) ili crvljivog
čolda?

* * *

Sperma ima ukus prženih pečuraka (gljiva). Re-

kle su mi moje devojčice, koje sam počastio istom, sve
do jedne. Nekima se sviđa, nekima ne, ali definitivno
su sve dale isti iskaz - da sperma ima i miris i ukus
prženih pečuraka (gljiva). E, sad, od toga u kojoj meri
je muškarac raspoložen ili neraspoložen, i to su mi re-
kle, ukus se može razlikovati, pa može ličiti na vrganje
ukoliko je muškarac zadovoljan, ili na šampinjone ili
bukovače ukoliko je srednje zadovoljan, ili na sunča-
nice ili mlečnice ukoliko je nezadovoljan. Sve su pro-
bale i u svom društvu se pohvalile. I sex su snimale.
201
Jovo Ilukić
Kakve će to majke biti? Pa neudate samohrane majke.
Nekada su majke rađale junake, a sad, kure nane, ugla-
vnom kopilane.

* * *

Jedan moj kolega, pijan kao guzica (A kako se

to napija guzica i šta pije?), uhvati neku žensku koja je
srala pre sastanka sa njim i na brzinu obrisala prkno od
pozadi prema napred, pa sve namazala na picu. I nava-
lio na nju, da joj liže picu... a kako se najeo govana.
Nije joj olizao šuljeve, ali jeste njihovu govnavu
odoru...

* * *

Da li biste oženili prostitutku?

Dokazano je da nikada neće prevariti muža, jer
se zasitila muškaraca? Samo da bude čista i zdrava.
Ne znam, nisam siguran da bih mogao da ože-
nim klozetsku šolju, jer muškarci koji se istresaju u nju
upravo je tako doživljavaju.
Muškarci bi se vrlo rado kurvali, ali niko neće
da im plati. E nije, nego da bi se kurvali mora da im se
digne, a ženama ne mora.
A da li bi se prostitutka udala za mene? Ona ne
vrišti dok se tuca, ona se tuca i maže nokte.
Ne znam da li ste znali da su se prostitutke u
Veneciji u srednjem veku držale desetak dana u svinjci-
ma ne bi li se navikle na raznorazne smradove.
Ja bih oženio i Marsovku ako je volim. Ljubav
je jedini razlog koji treba da se vrednuje, a jedino pita-
202
 Status quo
nje koje bi imalo smisla bi bilo: da li biste stupili u brak
bez ljubavi?
Ali ponekad sujeta ume da bude jača od ljubavi.
Ljubav je bekstvo od beskonačnosti prostora i
vremena vezivanjem za nešto ili nekoga, i ništa više od
toga. Precenjena je.
Žalim slučaj i gubim enormne količine sopstve-
ne bioenergije na žaljenje koje niko ne traži. Ili to ka-
žem onako, reda radi; jer čovek sam sad… pa ko zna
kad. Mućnite malo više glavom. Aha ha ha...

* * *

Sneg je radioaktivan. I opasan po zdravlje svih

životinja (uključujući i najgoru životinjsku vrstu na
planeti). Prc.
Upravo sam počistio sneg sa terasice, ali ne
tako što bih ga bacio dole, na trotoar, već u lavor, pa u
kupatilo: malo u WC šalicu, malo u kadu. Kad... na
njemu žuta boja. Susedova mačka prešla sa terase na
terasu i zapišala ga. Dobro.
Ispišam se ja po onom snegu u WC šolji i ne
obojim ga, jer iz čolda prospem najčistiju i najzdraviju
čoldovu providnu lozu. I ugasim svetlo, kad onaj sneg
što je zapišala mačka svetli iz kade u mraku. Ada znam
da je sused slušao radio, pa je on ozračio sneg, ali
izgleda da je radio učinio da je i mačka slušajući ga
postala radioaktivna i ozračila sneg pišajući na njega.
I setim se kad smo bili mali da smo skupljali
sneg u kornet i pravili snegoled. Sad, kako stoje stvari,
ne bi se smeo konzumirati ni u kakvom obliku, jer je
sve zagađeno. A u kornet bismo mogli jedino drkati i
203
Jovo Ilukić
praviti slanovruć. He he he...
Ništa više nije kao pre. Kad nebo na nas piša
(kad pada kiša) i kad deda mraz istrese muda (kad sneg
pokrije breg) moraju se nositi antiradioaktivni kišo-
brani. Prc, hrk, drk.
Imam muda kao zrelu smokvu, mokraća mi mi-
riše na rotkvu. Može mi se tako.

* * *

Šteta što nemam dva kurca, pa kad mi se neko

isplazi na glaviće ili zalaje na muda da mu se brzopo-
tezno ispišam u nozdrve. Ovako, jebaji ga, moram to da
učinim u dva poteza. Mat u dva poteza. Povuci-pote-
gni-nategni.
Alo klempo, zagolicaj me jezikom po mudima,
možda ćeš tada čuti kako ti puckaju dugmad na usranoj
ludačkoj košulji.

* * *

JebeMvi lebac uPičku! Ništaci jedni! StavTe

dupe uza zid pa serTe... serTe... serTe... po zidu i oko
kuće, pa serTe... serTe... serTe... oko kuće... dok ne
obiđete celu kuću, serTe... serTe... serTte... dok ne do-
đete do vrata... a kad dođete do vrata onda uđTte u kuću
pa serTe po kući! JebeMvi lebac uPičku! Je li tako sere-
te i u svojoj kući?

* * *

„Kukuriku!“, pozdravlja vas kokot Budoje.

204
 Status quo
Dobro jutro svima.
Prirodni zakon; neuništivost i stalni kružni tok
duha i materije; izviranje i uviranje; reinkarnacija, ali
bez karme...U univerzumu paralelno vladaju, i među-
sobno se bore, sile haosa i sile poretka, mržnja i ljubav,
crno i belo, svetlost i tama, dobro i zlo...
Da ne zaboravim... i muško i žensko... i ne zna
se ko širi više zla...
Ali sve ovo je za većinu vas, čast izuzecima,
„viša matematika“; pa da se spustim na vaš nivo.
Uvek sam se trudio da oko sebe širim dobro, a
potirem zlo, bez obzira što se činjenjem dobra dobro
troši i u svetu ostaje više zla. Kad god sam sreo neku
dobru žensku, svim silama sam se trudio da iz nje iste-
ram što više zla, a da joj uteram dobro.
Jedan moj prijatelj iz Crne Gore dođe kući s
posla i zatekne svoju ženu sa drugim čovekom. I samo
mu veli: „Viđu budale! Radi tuđi posa!“
Nedavno sam pogledao neki desetorazredni
porno iz domaće produkcije. Neka ženska razgovara sa
svojim frajerom preko mobilnog telefona, a ovamo
drugom frajeru puši. I zapitao sam se da li ona može bi-
ti žena i majka. Nema šanse. Samohrana majka još i
može biti, ali supruga nikako.
Svako se u svačemu može pronaći. Neka će se
žena najbolje osećati kad ih prodimi mnogo, a ne jed-
nog ili nijednog... E, sad, da kažemo da je ona loš
čovek ne možemo, jer je zadovoljavala tuđe potrebe,
nije im činila nikakvo zlo... Sami su tražili, ona im da-
la, a davati je uzvišeno... I dolazimo do zaključka da je
bolji čovek ona žena što ih više ispuši...
U pojedinim trenucima jedna moja komšinica
205
Jovo Ilukić
studentkinja uviđala je svu morbidnost svojih kolegi-
nica. One dolaze sterilno čiste u čitaonicu, okupane,
čiste kose zavezane u rep, u pamučnim čistim trener-
kama, sa pamučnim čistim majicama kratkih rukava
ispod trenerke, i uče po nekoliko sati, pored knjige drže
telefon, onda ih pozove dečko, i one idu na seks sa
njim. I tako svaki dan. Kao u nekoj sekti.
Što jedan moj sused srednjoškolac kaže, pričali
njegovi drugovi o ribama, kaže nikako nam u glavu ne
ulazi da napucane ribe kenjaju, prde i tako to... Garant
kad vrše veliku nuždu (da budem fin) kake latice cveća,
a kad prdnu iz guzice im izlazi neka melodija i miriše
na parfem...
Kad se jedan moj kolega tek upoznao sa sada-
šnjom ženom, posle nekog vremena je ukapirao da ni-
kad, ali baš nikad ne prdi... i onda je shvatio da izlazi iz
sobe, onako diskretno, i da tu ima i nekih skrivenih ra-
zloga. (Problem je u tome što ste iznenada suočeni sa
grozotom, a ne polako, da se naviknete... i to izaziva
šok i revolt.) Sad prdi da se zidovi tresu, i još se kikoće.
Naravoučenije: pre nego što partneru prikažete vaše
crevno blato, krenite da prdite kao brdska artiljerija i
zapanjite voljeno biće specifičnim zapiranjem (samo
noge, samo lice, samo ispod miške) i dajte im vremena
da se naviknu na vas.
„Veliki“ Sigmund Frojd rekao je da ljudi koji
često menjaju partnere podsvesno ne žele da vode lju-
bav sa njima, već sa njihovim bivšim partnerima, i pot-
puno je u pravu.
Znate li šta me najviše nervira kod ljudi? Muš-
karci koji imaju ženski glas; i žene koje imaju muški
glas. Kad muškarac kaže: „Ciju ciju ciju.“ I kad žena
206
 Status quo
kaže: „Grrr! Grrr! Grrr!“ Bljak!
Perverzija-a-a... ha ha ha...

* * *

Kako ide sex na tavanu? Ima li zime? Ili

vrućine? He he he...
Gradski ili seoski tavan - svejedno - u letnjem
periodu, crep obrastao mahovinom, poređan na trule
daske, kroz pukotine se provlače golubovi koji redovno
vrše nuždu na ljubavnike, ukoliko je dan, dok vibracije
izazvane kretnjom njihovih tela uznemiravaju mnogo-
brojne košnice osa, koje se u rojevima spuštaju na nje-
govu golu zadnjicu i ubadaju ga, dok on u magnovenju
ubada svoju dragu tamo gde je najosetljivija; a ukoliko
je noć, tu su i slepi miševi, koji bi mogli da se napiju
krvi iz njihovih ogoljenih udova, a da oni ništa ne ose-
te, budući da su upali u sexualni trans.
Perverzija rođaci!

* * *

Učlanjuje se tip u Biblioteku. Bibliotekarka ga

pita šta je po zanimanju, a on joj odgovara: dželat. Aha
ha ha ha ha ha ha ha!
A nije joj odgovorio kako pogubljuje ljude... i
kako vežba...
Gušenje: obmotavanje čolda oko vrata. U ne-
kim situacijama dolazi do lomljenja vratnih pršljenova,
ređe do pucanja kičme po dužini.
Malj: udaranje čoldom po glavi. Prvi udarac
nije uvek smrtonosan, tako da se preporučuje mnogo-
207
Jovo Ilukić
struko udaranje čoldom po glavi.
Mašinobuljajc: čučnjevi prilikom kojih se bulja
nabija na nos žrtve i dolazi do gušenja usled crevnog
plina.
Nakon pauze u trajanju od dva minuta, kondilo-
tekarka je upitala dželata kako se postaje dželat, koju
školu je neophodno svršiti i da li je moguće to zvanje
nategnuti svršavanjem ubrzanog konkurca, prdon te-
čaja.
Dželatajc se pošteno naprdio pre nego što je
svoje naprdnuće, prdon, nadahnuće, prosledio kondi-
lotekarki: „Damu kao što si ti moguće je osposobiti za
dželatatajca... ajca, cajca... ajc, ca, ca... samo pod jed-
nim prduslovom - da nabaviš čolda i brzopotezno ga
prišiješ da bidne spreman za akciju!“
Kondilotekarka: Ja trenutno nemam novaca za
konkurac, prdon tečaj!
Dželatajc: Nema problemus, radićeš kao pri-
pravnikus. Dovoljno je da nabudžiš međunožnu jadu sa
dva-tri zuba u vaginajcu i samim tim posedovaćeš opa-
snu alatljiku!
Kondilotekarka: To mi se baš ’đa ’đa, gu gu,
samo me još interesuje šta će da bidne moj prioritetni
zadatak.
Dželatajc: Tvoj najprvi i najglavniji zadatak je-
ste priprema za pogubljenje u vidu skraćivanja prstiju;
sa nabudženom jadom to ćeš jednostavno rešavati.
Da li je posao dželata isplativ, te da li su kondi-
lotekarka i dželatajc ugovorili svoju prvu zajedničku
tezgu saznaćete ako se upišete na tečaj.
P.S. A šta ako nabudžena jada ispada... iz leži-
šta?
208
 Status quo

* * *

Mi u Novom Sadu imamo Nojevu Arku, vero-

vali ili ne, a to je zgrada Novosadskog sajma. Ona je...
zapravo... svemirski brod. Ko na dan smaka sveta (a svi
datumi do sada su se izjalovili) stigne do nje spasiće se;
a ja stižem za tri minuta... u papučama. I ne samo to.
Dopustili su mi da baš ja budem njen navigator -
„kormilar Nojeve arke“. Ojha.

* * *

Ne želim ništa. Hoću jedan pontonski nosač,

samo jedan, od bivšeg pontonskog mosta, i na njemu
crveni klavir, sa stolicom tapaciranom krokodilskom
kožom, da na njoj sedim i u nebo gledim, crveni klavir
sviram i za čolda se diram, a da me Dunav odnese uz-
vodno, sve do Budimpešte, Beča i Švarcvalda...

* * *

Ko je №1? Ko zna. A ko je №2? To ti je onaj što

ga za prave nijesi diga, što je ućero, šćero, prećero, a
onda pobjega; nije ti ga odnela roda, nema šta da ti do-
da, luzer ili lizer, treba vam isti frizer, sjaši pa uzjaši, uz
moj pa se ne boj...

* * *

Sramota. Ne sme devojka ni usta da otvori a da

joj ne uguraju virtualni krastavac... E, jadna ne bila, što
209
Jovo Ilukić
ćeš ti u ovom Wesselom Centru (WC-u)? Nijesi valjda
spala na ovakav-prosek-i-ovakvu-đilkoš-mizeriju? A
da baš nimalo ne zalaješ na ovakvo dno od dna... Mak
se, časti ti. Ovo je ispod časti...

* * *

Šta reći muškarcu koji muškarcima nudi svoju

jadnu pišu? I koji boljem od sebe, kad ga taj iznervira,
veli: „Profesore, šipu tuki!“ Ako si gledao nekog svog
druga kako pere kitu u čaši, pa onda opere čašu i kaže
ti da piješ iz nje - jasno mi je zašto ne možeš da polju-
biš ženu koja upražnjava felatio. I od tada ti žene ne
puše kitu. Ne želiš da ti žene puše. Sad maštaš samo o
tome kako ti muškarci puše. I samo njima ga nudiš. Ia-
ko si samo klinac koji misli da je “bog”. Qui est dégé-
néré? Alles gut.

* * *

Zanima me sledeće. Kada bih bio na granici iz-

među Srbije i Mađarske, ali ne na graničnom prelazu,
nego ovako, negde bezveze, na nekoj njivi, i vidim tu
neku Mađaricu (a jako mi se sviđaju Mađarice), isci-
mam je da je tucam ili da mi popuši, s tim da ne prela-
zimo tu imaginarnu liniju razgraničenja, već da ja sto-
jim u Srbiji a ona u Mađarskoj, i da samo moja kita i
njena glava ili dupe prelaze tu neku opet imaginarnu
vazdušnu liniju, da li bi mi u toj situaciji trebao pasoš?

* * *

210
 Status quo
Seli momci, radnici sa gradilišta na periferiji,
svi stariji od 30, pored neke piljarnice, kod neke Stani-
mirke što tu radi. Ona jedino žensko, a oni se sjatili da
piju pivo i jedu mesni narezak od svinjskih creva i tu-
mora. I dođe neka Ildiko, lokalno spadalo, sedne na
najbliži panj i malo raširi noge... samo da se vidi da su
čupave. Svi se smeše, kao onaj pas iz Diznijevog crta-
nog filma „Lady and luffs“... Pitam ih ko će i kada da
se ženi. Kad oni svi uglas: „Kad pička skrca lešnik i
iscedi lešnikovo ulje.“ Ako se za neke od njih nekad
moglo reći - „Jebemiti lebac upičku! Ništaci jedni! Ne-
ćeju se ženu, ne da radu, samo sedu, piju i pušu!” - sad
se može reći samo - “A što radu ako se nećeju ženu?”

* * *

Malopre, na jednom pešačkom prelazu, stojimo

ja, jedan moj kolega, jedan penzioner i jedna ženska.
Pada kiša, odvratno vreme, a na semaforu crveno. I mi
tako stojimo, kad najednom ona pređe preko ulice. Ko-
lega mi kaže da pređemo i mi, kad ga deda uhvati za ru-
kav i veli mu: „Gde ćeš?! Ona ima tri preduzeća! A šta
ti imaš?!“ Morali smo da sačekamo zeleno i da kisne-
mo, jer znamo da naše jedno preduzeće ne vredi ni
približno koliko njena tri preduzeća. Ha ha ha! Ludilo!

* * *

Kako ide sex u kombajnu dok isti leži u garaži?

Ima li zime?
Žena kupila kombajn, a komšinica ga koristi sa
njenim mužem. Kako im nije zima?
211
Jovo Ilukić
“Ja sam taj kombajn svojom krvlju i znojem
platila, da mi služi za žetvu, a ne da se ti u njemu jebeš
sa mojim mužem!”, veli joj Rajka Kombajnka.
Čuo sam da u Mjanmaru (nekadašnjoj Burmi),
ako si muškarac, kad napuniš 24 godine dobiješ na po-
klon od države 4 žene ili 3 žene i kravu, ili 2 žene i 2
krave, po izboru, u zavisnosti šta ti više treba - pičke ili
mleka. A šta da rade ako su vegani?
To je licemerje. Bolje da im ponude ovcu ume-
sto krave, jer onda dobiju i jedno i, ovaj... drugo...
Ili je bolje 1 žena i 3 krave... i onda čovek može
da započne privatni biznis.
I setim se one kokoške iz jednog starog crtaća:
„Tražim muža-a-a...“ Ha ha ha...

* * *

Nešto sam se setio 90-tih godina prošlog veka i

nekih stvari vezanih za to vreme. Tada smo svi radili za
dinare, a trošili smo nemačke marke. I sećam se dve
devojke u jednom tramvaju razgovaraju otprilike ova-
ko: “Znaš, onaj jedan tip nosi patike od 200 DM, a onaj
drugi tip nosi patike od 300 DM. Ja ću da se smuvam
sa onim što nosi patike od 300 DM. A ako bi onaj što
nosi patike od 200 DM obuo patike od 300 DM - ja bih
se smuvala sa njim.”
Hvala bogu, to je vreme daleko iza nas. Danas
opet radimo za dinare, a trošimo eure. I skoro sam čuo
dve devojke u autobusu kako razgovaraju otprilike
ovako: “Onaj jedan tip vozi yugo 45, a onaj drugi tip
vozi yugo 55. Ja ću da se smuvam sa onim što vozi
yugo 55. A ako bi onaj što vozi yugo 45 vozio yugo 55
212
 Status quo
- ja bih se smuvala s njim.”
Kako se osećaju ljudi koji ništa ne osećaju? S
kim (ili sa čim) se oni muvaju i u koga (ili šta) se zalju-
bljuju? Bljak.

* * *

Mi u zgradi, nas oko 100-tinu (tinu ninu, tinu

ninu), kad ustanemo ujutro oko 06:00, skupimo se u
podrumu zgrade; svi smo skroz goli, ako ne računamo
buđave čarape, koje su nam fetiš.
Prvo Poglavar zgrade izabere nešto žensko (go-
dine nisu bitne). Onda mu ona gura svetu bananu, ku-
pljenu u radnji na ćošku na račun Kućnog saveta, u
bulju.
E, onda, posle toga ide pevanje Himne Prdođiji,
a onda recitacija pesmice Sunce je spas.
Onda oko 07:00 čekamo da prođe neko pored
zgrade. Uhvatimo ga i golicamo dok se ne upiša u za to
unapred pripremljenu kofu. Posle toga ide doručak koji
se sastoji od sadržaja kofe, plus GMO hrana iz McDo-
nalds-a. Ja kao vegan ne mogu da doručkujem zajedno
s njima. Žao mi je.
Aha ha ha ha ha ha ha! Vrh!

* * *

Evo mi vegani koji postimo godinama kurčinja-

mo ruke drugih ljudi.
Ovo je novi fenomen, ali je zapravo jako star.
Kad muškarac izvrši malu nuždu, ne opere ruke, a onda
se rukuje sa nekim čovekom - on kurčinja njegove ru-
213
Jovo Ilukić
ke. I sa kim god da se pozdravi - on iskurčinja njegove
ruke i sve delove tela koje on dodirne kurčinjavim ru-
kama.
E, sad, mogu misliti kako stvari stoje kad neki
muškarac nekoj ženi iskurčinja usta. Onda imamo kur-
činjava usta; još ako se radi o nekim maturantkinjama
ili studentkinjama, mogu misliti kako one kurčinjaju
obraze drugarica i drugova... i usta svojih momaka...
Onda imamo kurčinjave brave i krave, pa ako
su zapišali travu u parku i kurčinjave trave... kurčinjava
vrata i prozore, kurčinjave miševe i tastature, kurči-
njave pipe i lonce (i njihove poklopce) što kipe... kurči-
njave ladice i maramice... kurčinjave fioke i koke...
kurčinjave očajle (naočare), monokle, bicikle i tri-
cikle... kurčinjave filmove, sekvence i kurčeve peče-
nice... kurčinjave slanine i okarine... kurčinjave klupe i
stolice (i one za sedenje i one iz medicine, redovne sto-
lice i redovne klupe), pametne i glupe... kurčinjave fru-
le i lule... kurčinjave lance i katance… kurčinjave pare
i kare... ma sve oko nas ima veze sa kurčinjanjem...
Svuda oko nas su falusni simboli. Ima ih u svim
religijama, čak i tamo gde biste se najmanje nadali da
ćete ih videti. Ali to je duga (i neka druga) priča. Reci-
mo, Titova štafeta mladosti bila je napravljena u obliku
stilizovanog gigantskog penisa. Tako se drug Tito (i
njegova liga izuzetnih gentleman-a) rugao celoj SFRJ i
bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti... i uvek
mahao svojom desnom maršalskom rukom u belim
rukavicama, gore-dole, kao da nas sve po redu udara po
glavi. Ali, recimo, u novije vreme svi mi pomalo pije-
mo običnu ili mineralnu vodu, gazirane ili negazirane
sokove - verovali ili ne - pravo iz čolda. Većina boca je
214
 Status quo
dizajnirana tako da izgledaju kao penis, sa vrlo izraže-
nim glavićem. Mislite o tome... bez obzira da li ste rad-
nici i neradnici, dobri i loši, i da li vam je dobro jutro
ili dobar dan.

* * *

Nekada su naše stare bake (pored toga što su

kenjale ko foke i pravile kake) plele nakurnjake. Dobro
pročitajte ovu reč (ili pitajte staru baku, ako je imate,
ako nije upala u kaku) - nakurnjak. Šta je to? To vam je
jedan drevni (ne drveni, no drevni) modni detalj, koji se
navlači na čolda preko zime, da se čoldo ne prehladi.
Toliko su volele najistureniji deo tela u svojih muževa.
Nakurnjak nije mogao da štiti muda, nije bio tako di-
zajniran, a i muda se nisu mogla prehladiti, jer se ista
šire i skupljaju kao meduza. Stari zanati su izumrli, a sa
njima i pletenje nakurnjaka. Kako da ih vratimo u upo-
trebu? Ima li šanse da neko nagovori modne kreatore
da vrate u modu nakurnjake? I da ih danas pletu baba-
devojke?
Perverzija.

* * *

Č .˙. Č .˙. Č .˙. Češanje čela čoldom - kao naj-

prvi, najglavniji i najtradicionalniji metod lečenja mi-
grene i upale sinusa; preporuča se samo za žene. Kao i
mazanje istih slanovrućom iz njega.
“Što činiš jadan ne bio?” - “Evo, cukam čolda.”
Imamo i obrnutu situaciju, kad neko češe čolda
215
Jovo Ilukić
čelom... ha ha ha... to je onda .˙. Č .˙. Č .˙. Č. Ko razu-
me - razume; ko ne razume nek si tuca kozu... aha ha
ha ha ha ha ha...

* * *

Kako veli jedan moj poznanik iz Zrenjanina,

rodom iz Vranja, sada na Floridi, USA: „Svetska soci-
jalistička revolucija! Švedska je bre prva zemlja na
svetu, bre, koja je uvela pravi socijalizam. E, jesam i ja
za to, rođače, da i Amerika i Engleska postanu zemlja
proleterska. Ali, bratac, ne znam kako ja da delim sve
sa svima. MiSim, treba da bude isto to što ja imam
moju kuću saS vrhunski nameštaj, bez hipoteku, i dva
auta u garaži, biciklo i trotinet, lutku za seks na nadu-
vavanje i na baterije, i moj komšija iz zavičaja, Prdo-
ljub, sada u Švedskoj, koji ima samo golu guzicu! Mi-
Sim, baki, sine, ja, USA kapitalista i Prdoljub, gologu-
zija iz Sverige, sa verige i đule oko članka, nismo bre
isto da gi jebe kevu! Ne možemo da delimo moju krva-
vo stečenu imovinu i njegovu golu guzicu, pa nije fer
bre! O-o-o-o-o, Mi-i-ile-e-e, trajda rajda, opa-a-a!“
A Prdoljub na to odgovara: „Moja usta tvoja
guzica! Puši ga pederu.“
A ovaj mu veli: „Moja usta tvoja guzica! Ha ha
ha ha ha ha ha!“
Prdoljub: „Pičku ti materinu, i sneg i zimu! Tek
sad sam ukapirao! Tvoja usta moja guzica!“
Floridaman: „Groktavi... To je i tvoj glupi otac
mislio dok tebe u krmači nije napravio. Sad mu je ka-
sno da se kaje, napravio je prase, a ki kerče laje.“
Prdoljub: „A jesi li ti neki kurčev genetičar?
216
 Status quo
Uvalim ti tuki u čmar i napravim dar mar.“
Floridaman: „Ništa, ništa glupane... nije ti prvi
put da mi naslanjaš labrnju na dupe, što ti kažeš na gu-
zicu. O Prdoljube, izasrani smrade, zini da ti naspem
limunade.“
Prdoljub: „Još te nisu rasparčali i dali tvoje trule
organe na donaciju... prvoj bolnici za džukele... he he
he... a ni tamo ne bi bio od neke pomoći, da ugrade tvo-
je žvalje na mesto kerećeg šupka.“
Floridaman: „Av av!“
Prdoljub: „Ica, gica, ispala mi pica... Itu, litu,
uteram ti kitu...“
Floridaman: „Adios čobanos!“
T .˙. N .˙. N .˙. N .˙. S .˙. Toksični napad na
nervni sistem... Ha ha ha...

* * *

Ruga se popišan posranom, a popišan isti kao i

posran.
Prdoljub se ne oseća dobro. Tužan je... Prdoljub
se rodio carskim rezom kroz prkno. Njegovoj mami
prosečena je opna koja deli rektum i vaginu... i Prdo-
ljub je rođen i kroz vaginu, ali i kroz rektum.
“Prdoljube, nemoj biti tužan”, kažu mu drugari.
“Saznaćemo mi sve. Ako je greška u pitanju neko će
odgovarati za nju.”
Ali Prdoljubovo rođenje kroz bulju mora da se
odgonetne. Ajde, ajde, digni glavu, Prdoljube, ljudino
iz prkna.
I njegovi drugovi provalili u bolnicu, prevrnuli
celu arhivu, i našli otpusnu listu iz bolnice gde sve to
217
Jovo Ilukić
piše... Prdoljub rođen kroz bulju. Iskreno, verujem da
nije baš prijatno... Ali štaš?
E, sad, Prdoljub ima neverovatnu sposobnost:
njemu debelo crevo izleće iz bulje i po 25 cm. Onda se
ova junačina zamaskira, nacrta oči i svrdlastu surlu na
guzi. Zatim se unazad polako približava govnetu na
kome su muve. I kad dođe na 20 cm… Zzzzzzzak! Kao
žaba, ili daždevnjak, samo je amne. Dnevno ih utuče po
400 do 500 komada, ovaj Spiderman, kako sam sebe
naziva, zato što mu ni spider nije ravan u hvatanju
muva.
A za njim trči Smrdoljub i udara ga svinjskom
pičkom. Kako to puca... moraš se smejati kad vidiš, a i
masnice ostanu. Ta pička, ona je nalik crevu, samo što
na kraju tog creva visi ta pička. I Prdoljub i Smrdoljub
se udaraju tim crevastim pičkama...
T .˙. N .˙. N .˙. N .˙. S .˙. Toksični napad na
nervni sistem... Ha ha ha...

* * *

“Uh, guzice mi, ovo je mnogo dobro”, promr-

mlja zrikavi Prdoljub, vadeći svoje bubuljičavo lice iz
odvodnog kanala obližnje svinjske farme, mljackajući i
cimajući epileptično svojom deformisanom glavom,
nekontrolisano uzrigujući na monstruozne svinjske
prolivčine i urin.
“O moja draga braćo u skorenom izmetu!”,
zaarlauka on okružen rojevima muva zunzara, dok mu
se zelenkasto-crni gnoj cedio niz nisko čelo i kapu po-
prskanu friškim svinjskim proserotinama, sve do pro-
livom ušljiskanog sakoa, i pocrnele, stravično prljave
218
 Status quo
košulje pune buva.
“Moram preneti svojim kolegama ono što o
tome ima da kaže šef”, pomisli Prdo i zaputi se odlučno
svojim krivim nogama ka seoskoj birtiji, gde su ga
čekali do za vrat usrani junferi, koji su sedeli na zasra-
nim stolicama punim crva i ulepljenim žitkim proli-
vom, žvaćući otrovne veprove brabonjke, i listajući
smrdljive i prolivom isprskane dnevne novine, uleplje-
ne muvama, u nevelikoj prostoriji koja je skoro do pla-
fona bila izmazana govnjivim prstima...
Skorena govna pod noktima našeg Prdoljuba, iz
ulitane seoske birtije, okreću prolivom ušljiskane stra-
nice dnevnog izdanja “Prdovesti”...
“Evo za Smrdoljuba jedan kurčev stih”, promr-
mlja krezavi Prdoljub cimajući nervozno deformisa-
nom lobanjom, dok mu se znoj, pomešan sa vrućim
svinjskim prolivom, cedio sa kape isprskane žitkim
prasećim izmetom.
Uz neopisiv smrad veprovih brabonjaka, kojih
se upravo nagutao, Prdoljub je počeo da čita ulitani
tekst pisan noktima umočenim u čmar posle sranja,
pred večernju štampu sutrašnjeg izdanja: “Govna kr-
meća u ranama preživelih letećih pacova iz Prdođije,
zelene svinjske proserotine u oku brata Grdonje iz
Smrdođije, tovar svinjskog napoja cisternom raspršen
po vojničkom groblju mrava u najprvom mravinjaku
sveta, skorenim prasećim prolivčinama pokriveni
junaci Bežanovići sa guzne štrafte...”
T .˙. N .˙. N .˙. N .˙. S .˙. Toksični napad na
nervni sistem... Ha ha ha...

* * *
219
Jovo Ilukić

“Crne rupe, tumor na mozgu i šuljevi”...

E jadni ovi isprdak od mog studenta, sa nickom
Jebojša, jeba ga portparol CNN-a PrdoljubguzajCNN
PrdogovnarusrajCNN u hemoroide... da mu guzovi go-
dinama bride. A nekad je bio najbolji student, ima je
desetku iz primenjenog lizanja šuljeva. A sad mu se u
glavi otvorile crne rupe, a i larve negativne energije mu
jedu auru, pa jadan ne zna gdje mu počinje a gdje se
završava mozak, gdje tumor na mozgu, a gdje šuljevi.
Sve se nekako izmiješalo, ka bosanski lonac. Te jadni
student Jebojša u toku 24h posta šuljoglavi ili šuljo-
glavac, kako vi je volja. Ma pravi Šuljohead. Ajd studo,
u ime starijeh dana, oliži nam svima šuljeve, daćemo ti
desetku iz sažaljenja.
Evo smo ti ispjevali jednu kratku pjesmicu:

EvE ti nešto što znam da mnogo voliš,

Znam da ne možeš da mu odoliš:

Kad ti ga đed zaprdi u dušnik,

Ispašće ti iz ruke i peškir i ručnik.

* * *

Debele žene su najprve i najglavnije (ali

„najprve“ i „najglavnije“) žene sveta. Naročito ako im
nešto na guzici smeta.
Video sam letos jednu debelu lepoticu kako joj
se muve skupljaju oko bulje. Zgadila se ona meni, ali
sviđela se mome čoldu. Hteo je da iskoči iz gaća. Jedva
sam ga zadržao.
220
 Status quo
Nagradno pitanje: kako joj zaprdeti čolda a ne
oterati nijednu muvu?
Nagrada: muve na rođendanskoj torti presađene
sa njene bulje.

* * *

Ko je pristao na život opitnog kunića po merili-

ma melanholičnih mizantropa u belim mantilima, i na
njihovu terapiju koja spušta čolda i suši jadu zna kako
je, ko nije neka zamisli.
Psihijatrijska ustanova, sa rešetkama na prozo-
rima, i dvoje koji su se odrekli ovog sveta, kao u jednoj
pesmi Sime Pandurovića.
Mešovito muško-žensko odeljenje, odvojene
sobe, zajednički dnevni boravak, zajedničko kupatilo i
zajednički WC. Ko prvi uđe u kupatilo on se zaključa i
tušira. Ko prvi uđe u neku od dve WC kabine on se prvi
olakšava. U sobama uvek ima nekoga, tako da je tamo
nemoguće izvesti vlažno-pičkovsko-tvrdo-kurčevsku
gimnastiku. U kupatilu se niko ne može zadržati duže
nego što traje tuširanje. U dnevnom boravku gde se
gleda televizija i sluša muzika uvek ima pacijenata, ko-
ji bi se rugali i kreveljili svakome ko bi pokušao da se
potuca - tako da ni to nije moguće.
Preostaje WC. Prvo uleti ona u WC, pa onda on,
s tim da se pre toga dobro osvrne oko sebe i zaključi da
niko ne vidi da je dvoje ljudi u jednoj kabini. E, sad, tu
postoji jedan problem. Psihodisleptici i ostali lekovi za
lečenje psihoze izrađeni su na bazi litijuma i/ili broma,
tako da negativno utiču na potenciju: muškarcima se
teže diže čoldo, a ženama se teže vlaži jada. No uz par
221
Jovo Ilukić
minuta blagog petinga i taj se problem može rešiti, na-
ravno ako su pacijenti mladi i željni parenja.
I onda počinje sex, ali u jako lošem položaju,
uglavnom tako što ona stoji jednom nogom na pločica-
ma, a drugom se oslanja na poklopljenu WC šolju, dok
je on ubada otpozadi. I moraju biti tihi, da ih niko ne bi
čuo.
Morali su nekako da tempiraju orgazam tačno
na vreme kad dežurna medicinska sestra vikne. „Tera-
pija-a-a-a-a!“ E onda je ona slobodno mogla da zavri-
šti. A on nije mogao da svrši, jer su mu lekovi umanjili
broj spermatozoida.
Jebeš ovakav život i ovakav sex. I terapiju.
Zaključak: pišajte na svaku terapiju. Svaka terapija i
svi lekovi služe samo zato da biste trošili novac.
Svega ovoga, naravno, ne bi bilo da je Pera
Detlić na vreme otišao u prdoliciju. Ha ha ha.
O, Prdoljube, prdni i za pojas zadeni. Sjebo si
sam sebe. Nemam ništa protiv tebe. Ko te jebe.

* * *

Jutros se jedna moja komšinica isprdela u bure

na terasi, gde je nekada kiselila kupus (jer se pokvario
zbog kamenac-vode iz vodovoda), a njen muž otišao i
nabio nos u njega da inhalira sinuse. Pa kaže: “Jebote,
kako smrdi, osetio sam smrad od svih njenih bivših
momaka.” A komšija kome je smrad cukao o prozor i
pretio da uđe u stan mu veli: “Ona je polupala više
muških jaja o svoje guzove no što si ti pojeo kokošjih
jaja za godinu dana.” I evo ga sad jadnik plače i čupa
preostalu kosu sa pola glave. A smrad se već raširio na
222
 Status quo
pola ulice. Možda ga sneg zaustavi?

* * *

Dara, Mara i Klara, tri sestre iz (Titovog) Drva-

ra. Pogodite koja od njih se najbolje kara.
Klara je menadžer, a Dara i Mara se takmiče u
jednoj nedefinisanoj kategoriji (najlepša, najzgonija)...
A tako vam kurca, a ko je lepši? A kome biste
pre olizali pičku i popasli sve dlake sa iste? Dari ili
Mari? Ajte muškarci, nemate se šta stideti. Njihove
pičke imaju moć!
Klara se smeje (ona je najčupavija, ali i najpa-
metnija, pa se ne takmiči), a neki Slaviša Glaviša na
kur klatiša puče kao zvečka pa se prodra na sav glas:
“Odvratne dlakave krastače! Iz kog kamenog doba sti-
žete?! Fuj! Reklo bi se iz mlađeg kamenog! A ne ličite
na astropitikusa, tako fine dame, a pičke vam duboke
kao tunel na Karavankama; možete primiti odjednom
tuce kurčeva. Bljak!”
A Prdiša Smrdiša na kur sediša veli: “Opa, poši-
zile kurave smrdulje. Skidajte gaće da vas moj pas ka-
ra. Slaviša Glaviša, mamlaze, voliš li zgutati hot dog?”
A ludi Milojko završava priču: “Ajde bre, kurve
jedne, terajte se više u tri pičke lepe materine, i vi i te
vaše pizdurine raspale bre. Nemoj da ve dam ovim mo-
jima iz Guče, da vam sviraju na pizdi umesto na trubi.
Ću vi jebem mater! Će vi be ma!”
T .˙. N .˙. N .˙. N .˙. S .˙. Toksični napad na
nervni sistem... Ha ha ha...

* * *
223
Jovo Ilukić

Glavudžom u pesnice, kolena i laktove. Jesi li

mi i stopala naplavio tintarom?
Tako si me rasturio da su te jedva izneli iz ringa.
Mora da si strašna faca u kick-u, kao sto si do-
bar u anonimnim prozivkama.
Prvo, što si glup ko kurac.
Drugo, što imaš muda od labuda.
Treće, što si glup ko 3 kurca u uskoj pičketini.
Vele da je svaki udarac u glavu poseban udar
mozga. Tebe mora da su pleli kao vola u kupusu. A i
glup si kao vo, jebo svoju majku u prdaljku.
Slušaj svinjski brabonjku, ker ti se najebo maj-
ke, i krava joj se izbalegala u onu smrdljivu jamu što te
je isprdela.
Nemoj da mi diraš ove silne ljude od razuma,
budalo jedna glupa, jer da ti nije njih ko bi te lečio? Ko
bi ti slao kerove, mačke, pacove, buljine, konje, magar-
ce... da ti jebu celu familiju, usranko jedan usrani?...
Ovo si sad uradio... i više nikad... Jebala te gica
što rokće i klokoće, a ti: “Iju, iju, al mi mamu kitom bi-
ju.”
Pardon, oli prdon, kad poljubiš prdež. To će ti
bi-ti za magistarski rad. Za doktorsku disertaciju ćemo
smisliti nešto novo...
He he he he he, đilkošu, vidiš koliko si ostavio
materijala da te prca moja kara?
Ali neću bre (kako da ti kažem ovo, a da se ne
uvrediš?), neću, jerbo si poprilično glup i priprost, a
glupe ne volim da prcam u vugla osim... osim, ako nisu
Markiz od Prdeža ili Romeo iz Kokošinjac... ili dečko
koji ima para, pa ga čoldo po dupetu udara... ha ha ha...
224
 Status quo
Ti si kurac na bAciklu, oližeš mi muda na trociklu. I
šupak, obesio mi se jedan brabonjak sa leve strane.
A možeš i sam sebi, ako nisi dvospolac. Jesi li
sexualno dezorijentisan? Pa ti ne znaš imaš li kitu ili
picu. Dno dna...

* * *

Nikad manje sexa, nikad više priče o sexu... i

virtualnog sexa...
U viktorijanskoj Engleskoj su se svi tucali kao
blesavi, ali su svi pričali kako se niko ne tuca...
U naše vreme se malo ko tuca, ali svi pričaju
kako se tucaju kao blesavi...
Svi nešto nadrndani... i sami... više vole da maš-
taju, pričaju i pišu o seksu nego da ga imaju.
E, sad, ja to ne razumem... Nešto mi tu ne šti-
ma... Vama?
Tip srednjih godina, iskusan, prevejan, prema-
zan svim bojama, opasan, poznaje ljudsku psihologiju i
obilato je zloupotrebljava, sedi na klupi, čeka autobus i
ne daje ni pet para za to što pored njega sedi jedna zgo-
dna ženska njegovih godina, anoreksična, seksualno
dezorijentisana i isfrustrirana. Ne, on bez trunke mora-
la i griže savesti daje savet mlađem prijatelju razgova-
rajući s njim preko mobilnog telefona; on mu se žali da
ne zna kako da smuva jednu ekscentričnu devojku. A
“naš” junak mu veli...
Mislim da shvataš o kakvom tipu devojke je
reč. Ona je povučena, bila je relativno dobar đak, ali ne
najbolji; ćutljiva je, retko kada popije i retko kada po-
vuče dim cigarete, gotovo potpuno introvertna, čak po-
225
Jovo Ilukić
malo i socijalno-fobična, depresivna, te kao takva nika-
da nije imala dečka, a kamoli seks. Ona se čudno obla-
či, jer obično njeni roditelji nemaju para, tako da ona
nikada nije išla na školske izlete, koji nisu bili obave-
zni, a na maturskoj večeri se nije ni pojavila. To niko
nije ni primetio. Ima tek nekoliko retkih prijateljica
sličnih njoj, ili pak nijednu; druži se samo s rođacima.
U osnovi ona nije ružna, iako je takvom okolina sma-
tra, niti je toliko nestrastvena koliko se takvom pokazu-
je. Naprotiv, to je žena koja iznutra kipti od uspaljeno-
sti i neostvarenih želja, koju strah koči da se isprazni,
da vrisne, opsuje, svrši, eksplodira...
Takve su sjajna poslastica za prefinjene
perverznjake. One obično rade kao učiteljice, šalterske
radnice, ili u prodavnicama kao kasirke, pošto su mate-
matički revnosne. Neke od njih, onaj najdepresivnij
sloj, rade kao krojačice, ili za trakom u nekoj fabrici.
One se muvaju vrlo lako, iako naizgled to deluje nemo-
guće, pošto se mršte kad im priđeš. Uvređene su tvo-
jom “prljavom muškom pojavom”, koja ju je zapo-
stavljala svih prethodnih godina, i sada se pojavljuje,
tu, pred njom, da je zajebava. No, već nakon drugog ili
trećeg puta, one stiču poverenje u tebe i u njima se rađa
zrno samopouzdanja. Uz nekoliko prikladnih kompli-
menata ona je tvoja.
Ako uspeš da je poput pauka odvučeš u svoju
mrežu, nakon što si je izveo na večeru i nakon čega se
osećala kao princeza, iako ste jeli samo ćevape s lu-
kom, ili voćnu salatu ako ste vegani, one će skinuti svoj
zacementirani junf isto veče, potpuno zaljubljene u te-
be do ušiju, do bolesti. Bitno je da prebole prvi nežni
poljubac, koji je ključaonica za vrata hodnika do gla-
226
 Status quo
vne odaje. Tada im možeš raditi sve što ti padne na um.
Obožavam ih dok drhte kada ih skidam, posebno kad
kriju grudi, a ja im grubo svlačim gaćice, iza kojih se
nalazi još neosvojena utvrda.
Desi se da je poneka “impotentna” od straha
(klitoris joj se podvuče), suva kao barut, tako da je bo-
lje da je pričom o ljubavi prema njoj potpuno opustiš i
dugo je ljubiš po usnama i vratu. Moraš je tešiti da je
neće boleti, posebno ako se opusti i ako joj se sviđaš.
Napravi se tužnim i optuži je da joj se ti sigurno ne svi-
đaš, čim se tako ponaša. Onda će ona da stekne “hrab-
rost” i još će sama da preuzme inicijativu, tako da će te
povući na sebe, kao da si plišani meda. Tada ćeš da vi-
diš kakva se zverka u njoj krije. Izvadi prangiju i ožeži,
svršavajući gde god stigneš i kad god to želiš. Prijatno.
Kad je završio razgovor, ženska pored njega
nije mogla da odoli a da mu ne kaže: “Toliko gluposti
na jednom mestu odavno nisam čula. Da te pitam ne-
što: na kom šalteru ti radiš?”
A on joj bez premišljanja odgovori: “Ja radim u
ludnici kao bibliotekar ludničke biblioteke.”
A ona njemu: “Poljubi me u razdeljak.”
A on njoj: “Da-a-aj!... Da-a-aj!... Da-a-aj!...”
I ona, koja ne spada u ovu kategoriju, odluči da
mu se dâ.
I ne samo to. Zaposlila ga je u svoju firmu kao
šefa jednog veoma važnog sektora. Tako da više nije
imao pravo da se pita zašto muškarac ne može da dobi-
je posao preko čolda ili da napreduje u karijeri, a žena
može preko cicojke. Njegova Cicojka i njena picojka
ubedile su ga da može.
Čiča miča i gotova priča. Ko ne veruje pod nos
227
Jovo Ilukić
mu babina piča. Ha ha ha...
Perverzione-e-e...

* * *

Pošto vidim da se većina ljudi ovde pali na vir-

tualne sokiće i kafice, kapiram da će se i u budućnosti
paliti na virtualni sex. Mislim da će informatički inže-
njeri napraviti uređaj za muškarce i za žene, pa muška-
rac ga natakne na čolda, a žena zadene u picu, pa se u
isto vreme konektuju na Internet - i, umesto da čatuju,
upražnjavaju virtualni sex. I bude im lepše nego kad se
sretnu: nema prdenja, znojenja i ostalog smrada.
Čuo sam da Japanci planiraju da naprave ovako
nešto, ali najozbiljnije... Otprilike staviš neku kacigu,
natakneš nešto na čolda i klik, klik, izabereš partnerku,
situaciju, ponašanje, karakter i teraj...
Đavolska je stvar taj računar. A najgore je da se
zaneseš pa (ukoliko ne živiš sam) ukućani te zateknu
kako dahćeš pod nekom kacigom i mlatiš se napred-
nazad, sa sve nadignutim čoldom...
Ali onda nemaš dlakave dlanove. Idealan si za
virtualni sex budućnosti, samo da ti nađemo partnerku.
Nije bitno, i ako je ružna, stavićemo joj kesu na glavu,
a može i da se sakrije iza tuđe slike.
Kad se to pojavi, ja ću da izaberem najlakši ni-
vo. Pa kad pređeš prvi nivo, pa kad ti se osladi - onda
se zaraziš, kao svakom igricom, pa udri dok ti se kičma
ne osuši.
A posle biraš kad ćeš i kako da leveluješ, koje
ćeš opcije da upgrade-jduješ - brzinu, dužinu odnosa,
možda jačinu trenja, šta znam...
228
 Status quo
Jedno pitanje: da li je bolje biti prvi na prvom
nivou ili zadnji na zadnjem?
U svakom slučaju, mislim da će to biti toliko
zastupljeno da više niko neće ići u grad da nađe nešto
za povaliti, i to zbog sigurnog sexa, zbog uštede vreme-
na, zbog uštede novca, a i naravno zbog raznih razloga
koji ljude i ovako sprečavaju da nađu seksualnog part-
nera. Onaj ko bude imao prava na taj patent postaće
multimilijarder...
Ima li negde da se pišu akcije?

* * *

Ima budala koje idu na zatvorene gradske baze-

ne, gde neki ljudi provode po ceo dan, i onda gledaju
koja žena šta jede za užinu, pa kad vide da neka jede
paštetu, a sama je, odmah znaju da je mogu pokupiti i
razdrndanom „fićom“ da je odvezu u raštelovanu kuću.
A onda joj kupe čokoladu i ona im da onu stvar. Da
znate bre.

* * *

Kad mi se jednom čoldo digao na plaži, a ja mi-

slio da cela plaža bulji u mene, prišao sam šanku i za-
molio barmena da mi dâ led da sipam u gaće. A on mi
rekao: “Ma šta ti je? Ništa se ne vidi.”
E, da, nadam se da niko od vas još nijednom
nije upao u bunar, a onda prdnuo od straha... od odjeka
bi moglo svašta da se desi u centru Zemlje i da ozbiljno
ugrozi putanju Zemljine kugle...
Ma vežbam monolog. Ja sam ti kralj provokaci-
229
Jovo Ilukić
je i najintrigantnijih tema.
Kad sam bio jednom u pozi 69 i ona kaže (a to
je bilo 90-tih): “Znaš da je inflacija 900000% mese-
čno?” Ja je pitam: “Odakle ti to?” A ona kaže: “Viri ti
komad novina iz dupeta.”
Prodajem maglu i hvatam zjala! Će kupiš malo?
A usput nahvatam i mindžu od neke Radodajke Tucko-
vić. I kažem joj: “Ja sam Tucko Bušović; ne Bušić, ja-
dna ne bila, no Bušović.”
Ludnica bre...

* * *

Razgovaraju dosadni propovednik i ludi never-

nik na ulici. Propovednik dosadno veli ludom never-
niku:
- Ti misliš da ćeš da se spasiš i odeš u raj ako se
ne preobratiš?
- Ne mislim. Ne zanima me ni raj ni pakao. Ot-
kud ti to?
- Pa govorim u tvoje ime.
- Aha! Znači, govoriš u moje ime?! Sa kojim
pravom?
- Eto tako.
- A ako ti govoriš u moje ime, mogu li ja da
prdim u tvoje ime? Mogu li ja da jebem u tvoje ime, a
ti da najebeš u moje ime?
Aha ha ha ha ha ha ha ha...

* * *

Ovo se vrlo retko događa i malo ko će ovo razu-

230
 Status quo
meti. Pisac koji je napisao i objavio nekoliko romana i,
recimo, dva ljubavna romana posvećena dvema bivšim
devojkama, ima veliki problem sa svakom sadašnjom
devojkom u smislu da ona digne dreku kao vrana ili
čavka na njega: „Ti si njoj napisao i posvetio knjigu! A
šta si napisao meni?“
Kako je ubediti u to da su te dve knjige napisa-
ne par godina nakon razlaza sa tim devojkama i da se
knjige mogu pisati jedino sa veće vremenske distance?
Kako joj objasniti da je bolje da bude sadašnja nego
bivša kojoj se posvećuje neka knjiga? Konkretno, jedan
od razloga što me je ostavila (pored još jednog banal-
nog i krajnje beznačajnog razloga) bio je i taj što njoj
nisam napisao i posvetio nijednu knjigu. A bila je takva
da ću joj posvetiti neku buduću knjigu. I, eto, ostaće
bez mene, a ući će u knjigu. Koliko je sve to smisleno
i uopšte koliko vredi?
Pa problem je u devojci, a ne u piscu. Posvetiti
nekom knjigu je (sadržajem, a ne posvetom) znak da je
taj neko bio inspiracija, muza... a nije lako biti takmac
muzi.
A kako se ona ponašala?
Otprilike ovako nekako:
- ona se dere po ceo dan, za sitnicu, tera muš-
karca više puta u toku dana u prodavnicu, jer ne zna šta
joj treba niti šta ima u kući;
- lenja je, gde šta baci to tu ostane, moraš da
ideš za njom i skupljaš. Po ceo dan leži i gleda španske
i ostale TV serije ili filmove, i u stanju je da se odrekne
seksa zarad njih, odnosno kad sa njom hoćeš da imaš
sex, ona veli: „Beži, hoću da gledam seriju (ili film)“;
- kad ti nađe kolekciju erotskih slika i klipova u
231
Jovo Ilukić
comp-u i vidi da dominiraju debele žene, pita te da li
voliš debele žene - i kad kažeš da - ona veli: „Ti misliš
da sam ja debela!“;
- čas se smeje, čas plače, tako da nikad ne znaš
kako je raspoložena i kako da se postaviš prema njoj.
Ponaša se kao oficir, stalno ti viče - „Ćuti!“ - i zahteva
da igraš kako ona svira;
- nikad ne znaš kako će reagovati na svaku tvo-
ju reč ili svaki tvoj gest, jer sve što progovoriš ili uradiš
„može biti upotrebljeno protiv tebe“, baš kao na sudu...
ima da te rasturi od zajebancije. Analizira svaku reč i
stalno govori u stilu „A znači ti misliš tako... A znači
misliš ovako... Znači ovo... Znači ono...“ Nikad nisi u
pravu, čak i kad jesi;
- posle prvih mesec dana zabavljanja se toliko
opusti da redovno, stalno i konstantno ispušta donje
vetrove, i tihe i glasne, tako da spavaću sobu pretvara u
WC, jer smrdi gore nego u svinjcu. Da prostite, prdi
kao kobila, gleda te pravo u oči i cinički se smeje;
- ne ume da skuva ni supu iz kesice, tako da dok
ti kuvaš ručak ona gleda TV ili ode u kupatilo, zove te
i kaže ti: „Dođi da vidiš kako kakim.“;
- nikad ne obuje isti par čarapa, već jednu levu
i drugu desnu (rasparenu);
- tera te da se češljaš dok ti se peruta kosa i jede
ti perut kao da je gazap a ne ljudsko biće. Kad se pose-
češ pije ti krv i veli da želi to da proba. Traži od tebe
cuninglingus za vreme menstrualnog ciklusa;
- traži od tebe da joj ližeš sat i po vremena dok
ona tebi puši samo dva minuta;
- nakon svakih pet do deset minuta seksa zahte-
va pauzu, da bi pojela nešto slatko, te kvari ljubavno
232
 Status quo
zadovoljstvo glupim pitanjima u stilu: „Šta misliš do-
kle ćemo biti u vezi?“;
- tvrdi da nikad nije doživela orgazam i da se
plaši da ga nikad neće doživeti;
- najavljuje raskid i „raskida“ jednom mesečno,
otprilike kad je pun Mesec i kad vuci kao ludi zavijaju
na isti, a čim prođe ta Mesečeva mena izvinjava se i
kaže da ne zna šta joj je bilo;
- stalno, redovno i konstantno preti da će te os-
taviti zbog ovoga ili onoga, a zapravo to nisu nikakvi
razlozi čak ni za manju raspravu a kamoli za nešto oz-
biljnije;
- svaki dan ti postavlja pitanja, opterećena je
time i tebe opterećuje, šta će biti sa vama za pedeset go-
dina;
- ljubi, mazi i gnjavi kućnog ljubimca (hrčka), a
onda se dira dole štrokavim rukama, navuče gljivičnu
infekciju, a tebe optuži da si joj to preneo sa neke žene,
iako nisi bio ni sa kim dok si sa njom;
- slabo se oblači (izlazi na ulicu polugolog
stomaka čak i po najvećoj zimi), stalno kašlje i isplju-
vava šlajmare, a psuje ti sve po spisku kad joj kažeš da
treba da ide kod doktora i da treba da se leči;
- puna je kompleksa i skrivenih strahova, i traži
da navedeš razlog zašto treba da ostane sa tobom.
Eto, ja navedoh neke osnovne karakteristike, a
vi dodajte još nešto ako sam propustio; ako imate šta.
A vi muškarci srećnici koji nikad niste doživeli ovako
nešto nasmejte se budalama koji trpe sve ovo. Ja sam
najprva i najglavnija (ali „najprva“ i „najglavnija“) bu-
dala sveta! Ojha.

233
Jovo Ilukić
* * *

Jebo te život, da te ne jebo, sanjao sam kokoš sa

ogromnim sisama. I još nosi naočare za Sunce. Koja fa-
tamorgana! Nekome nije dobro, a to nisam ja.

* * *

Pa verovatno je svima ispala grafika iz trafike,

a ne znaju kako da je vrate nazad, jer kući ne sede na
trafici, pošto kući i nemaju trafiku... A kako su onda
izgubili grafiku?

* * *

Gledam nebo, a nigde oblaka,

muda mi otekla, ima puna šaka.

Iznad muda, u dva skoka,

napeta mi kvrgava kurčeva motka.

Gledam gore i proklinjem nebo,

oblaci se skrili, baš bih nešto jebo.

Dal’ pičkomehaničara, saS njegovi šuljevi,

oli Ćelusrajca sas pogled buljavi?

Oli da ih obojicu zveknem na kamari,

dok nema oblaka i vreme se ne iskvari?

Ma boli me kurac, nek oblaci dođu,

ambrelu u ruke, pa neka mi glođu.
234
 Status quo

Neka drugi gledaju vremensku prognozu,

kad mi Prdonja izduva smanji mi nervozu...

Oj-ha, oj-ha...viva vero,

jopet sam mu čolda šćero...

Na karini ima da padne u nesvest,

ova pesma nije copy-paste...

* * *

Na današnji dan pre više od dve i po decenije,

jedan moj vršnjak i poznanik je prvi put u životu pojeo
govno. Inače je pojeo najmanje dva govneta što mi zna-
mo; a možda i više što ne znamo.
Bio je najveće spadalo u našem rodnom prdo-
gradu, gde se mineralna voda nalazi na 400 metara du-
bine, a uranijum na 600 metara, i gde većina ljudi go-
vori kroz nos, kao da je progutala flašu... Samo ih čuješ
kako viču nešto u stilu - “U-u-u... a-a-a... nja nja nja...”
- ali ništa ne razumeš. Jebi ga. Bio je spadalo, ali ni bli-
zu mene po smišljanju provala, jer je po prirodi glup.
He he he... što ne znači da sam ja najpametniji na svetu,
ali ja to nisam ni rekao. Uta ta!
Elem belem i čoldov melem. Uglavnom, imali
smo oko 15 godina i niko od nas nije bio deda, kao sad,
niti je jebao sve što gleda, kao sad. Bila je zima, ali bez
snega. Mi se napili u parku i taman da se ispišamo...
kad tamo, pored jedne jele, leži jedno govno. Nedaleko
odatle neka strugotina. I jedan seronja kaže da ćemo
skupiti 100 tadašnjih nemačkih maraka ako ih naš drug
235
Jovo Ilukić
Gorandija Govnožderac izjede. Brzo se skupi nas dese-
tak huligana i sakupimo mislim oko 900 tadašnjih jugo-
slovenskih dinara, odnosno 100 tadašnjih nemačkih
maraka, i čekamo njegov odgovor. Naravno, zezali smo
se. Ali on ozbiljno shvatio, a pijan, kaže da mu damo
novac i da će izjesti govno, ali da ga zavije u papir i
pospe strugotinom. I mi se složimo. Damo mu novac,
misleći da nas zajebava, ali on zaista uzme govno u
papir, pospe ga strugotinom i izjede u jednom zalogaju.
Jebo majku u prdaljku! Koji ludak!
Nismo mogli da verujemo. Naravno, ceo naš
rodni smrdograd je čuo za ovo i on je postao poznat po
tome. Čuo sam da je drugom prilikom izjeo jedno tvrdo
govno, tako što ga je nabio na esker, kao ćevap. E,
sevap. Ludak bio, ludak ostao; kasnije, isterali ga iz
vojske zato što je prebio poručnika. I ludovao i pijan-
čio... nikada čovek ne bi postao da ga drugovi nisu
oženili najvećom dronfuljom koju su svi jebali... Žen-
ska je uredno vodila jebačku knjigu i jebački dnevnik...
i uredno zabeležila da se tucala sa tačno 356 teških se-
ljaka koji govore kroz nos, kao da su progutali flašu.
On joj je bio 357-mi. I venčali se i, bogomi, dva sina
izrodili. Sreća u nesreći.
E, sad, desi se da ona ima noćne more, sanja ka-
ko je progone seljačke smrdljive kite... stalno joj kita
ispred nosa, a još ako on ima noćne more i sanja kako
ga progone govna koja je izjeo... more svaka im čast...
U mom rodnom prdogradu je bio prilično poznat lik
kao glavno spadalo... ako neko odande dolazi ovde
znaće o kome pišem... he he he...
Setio sam ga se malopre, gledajući jednu emisi-
ju na jednom kanalu na kablovskoj televiziji, gde je
236
 Status quo
jedna riba donela u zalagaonicu antičku stolicu čije se
sedalo diže i kroz njega vrši nužda u nokšir. Vlasnik
zalagaonice je kupio stolicu za 200, a prodao je za 500
američkih dolara. I još joj je rekao da su nekada davno
ljudi u gradovima tako vršili nuždu, kroz stolicu na ko-
joj su sedeli i ručali, a onda sve iz nokšira izbacivali na
ulicu... ha ha ha... majmuni jedni. Siguran sam da bi
naš drevni Govnožderac svašta uradio za jebenih 200
ili 500 američkih dolara.

* * *

Danas sam bio kod jednog druga. Naš intere-

santan i konstruktivan razgovor prekinuo je zvuk usisi-
vača i stenjanje, uzdisanje i vrištanje dvoje ljudi u su-
sednom stanu: muškarca i žene srednjih godina. Pitao
sam ga o čemu se radi, a on mi reče da je muž prepo-
tentan, žena nimfomanka, i kad dosade jedno drugom -
zadovoljavaju se usisivačem. Sve se čuje kroz zidove,
ma puca cela zgrada. On njoj usisava klitoris i usmine,
a ona njemu glavić i jajca. Mašala. Mogu da zamislim
kako ih sve to boli. Preporučio sam mu da im predloži
da probaju sa nekim modernijim usisivačem koji ima
vodeni filter i četiri brzine, pa da bude “biraj - ne mož’
da omaneš”, a nema ni prašine... he he he... Jebo te
život, što se namnožilo ludaci, ma to je čudo jedno!

* * *

Danas smo bili u nekom novom pet shopu, na

Grbavici, na Bulevaru Cara Lazara, ne zapamtih mu
ime, najvećem u gradu, a kako nam trgovci rekoše i u
237
Jovo Ilukić
Vojvodini, a možda i u celoj Srbiji, zapravo u nekom
“akvarijum shop”-u, razgledali ribice u akvarijumima,
što ja nikako ne volim, mislim da gledam zarobljene
životinje, bez obzira da li se radi o kavezu sa pticama,
terarijumu sa zmijama, ili pak akvarijumu sa ribicama.
I neki trgovac nam na samom ulazu reče: “Izvolite.” -
“Šta izvolite?”, uzvratih ja. “Mogu li da razgledam, bez
tog izvolite?” - “Samo izvolite”, reče on ponovo. I za-
držasmo se malo na tom mestu, obiđosmo sve akvari-
jume, i kad nam je drugi trgovac rekao - “Izvolite” -
odlučio sam da se sprdam sa njim. Pitao sam ga ima li
krokodile. Odgovorio je da nema. A ja sam tražio male
krokodile, tačnije mladunčad. I pitao me je što će mi.
Rekao sam da bih voleo da kupim mladunčad kroko-
dila, različitog pola, a onda, kada odrastu, da ih uparu-
jem, da ženke snesu jaja i da izležem što je moguće više
krokodila, a onda da ih pobacam u sve vodotokove, da
bi tamo, kada porastu, pojeli što je moguće više ljudi.
Aha ha ha ha ha ha ha. Čovek se užasnuo. Rekao sam
mu i to da bih svakog leta nagovarao klince, po celom
gradu, da na krovovima zgrada, ili pak u podrumima,
napune burad vodom i naprave legla komaraca, i da
sam to radio svakog leta, iz čistog inata sistemu, jer mi
se može tako. Inače sam vrhunski programer uma, odli-
čan manipulator, sa stažom u jednom tajnom vojnom
programu s kraja prošlog veka, u kome sam dobro-
voljno učestvovao, i da mi je veoma lako da nagovorim
ljude na sve i svašta. Urnisao sam čoveku dan. Nije
mogao da zamisli sa kakvim zlom je imao posla. Aha
ha ha ha ha ha ha. Može mi se tako. E, sad, jedan ćelavi
i krezavi prevarant i šarlatan, propali metalostrugar koji
je umislio da je guru (ize keru kuru), koji me prati po
238
 Status quo
celom Internetu, i fotografiše i čuva sve što pišem (ne
znam samo iz kog razloga), totalni moron koji veruje
da su neki ljudi reptili, odnosno da su se izlegli iz jaja,
kao već pomenuti krokodili, a ne rodili iz majčine utro-
be, glupander nad glupanderima, glup i bezobrazan
istovremeno, što je najgora moguća (gubitna) kombi-
nacija, koji živi u istom vremenu u kome u i ja, a veruje
da je Zemlja ravna ploča (aha ha ha ha ha ha ha), koja
će se pretvoriti u zvezdu (aha ha ha ha ha ha ha), u
momentu kada u nju udari kometa Ison (aha ha ha ha
ha ha ha, istopila se krajem novembra 2013. godine, pri
svom prolasku pored Sunca), a koji ne može ostaviti
potomstvo i da hoće, jer je peder na kvadrat, uz sve to
je umislio da je bog, tačnije ćelavi, ćoravi i krezavi bog
(ne znam samo što će ljudima koji imaju svu kosu, ne
nose naočare i imaju sve zdrave zube ćelavi, ćoravi i
krezavi bog), koji laže kako nikada ništa ne jede i ne pi-
je, a goji se 10 kilograma godišnje, jer ždere najgore
GMO kobasice, salame, čvarke i paštete od svinjskih
creva i tumora, i pije GMO mleko puno kravlje krvi i
gnoja, kao i sojino GMO mleko - najgori otrov na pla-
neti, jadni GMO žderonja i GMO paštetonja, Markiz od
Ćenife, poznati novosadski separatista, homoseksua-
lac, prevarant i šarlatan, o kome i o čijim prevarama su
pisale novine i govorile radio stanice, neka me slobo-
dno zbog svega ovoga, kao i zbog toga što se redovno
rugam njegovim nebulozama, prijavi policiji. Uzgred,
pišam i na njega, i na njegovu ćelavu glavu (koža na
mojoj guzici je nekoliko desetina puta lepša od kože na
njegovoj ćelavoj glavi), i na njegovog ćelavog i tikavog
dečka, i na njegov pokret, i na njegovu organizaciju, i
na njegovu pedersku sektu, i na njegove nepismene
239
Jovo Ilukić
sledbenike, i na gej paradu, i na sve pedere, i na sve
njegove prevare, i najzad i na policiju... piš, piš, piš...
Neka prenese ovo što sam napisao gde god hoće, i neka
me besplatno reklamira, jer je opsednut mojim likom i
delom, a ja ću i dalje činiti ono što mi je volja, jer nema
zakona iznad toga. Ojha. Ende.

* * *

Ovo je istinita priča. Sve se odigralo negde u

Americi, u vreme automobila i fiksnih telefona.
Jedan čovek je vozio trudnu ženu na porođaj.
Vozio je jako brzo, da bi što pre stigao u bolnicu. Zau-
stavili su ga neki glupi policajci, tačnije saobraćajci.
Bez obzira što im je lepo objasnio zašto je vozio toliko
brzo, umesto da su mu samo napisali prijavu za brzu
vožnju, i pustili ga da stigne na vreme u bolnicu, glu-
panderi su ga maltretirali toliko dugo da mu se žena
porodila u automobilu.
Kad se sve završilo, nešto kasnije, tip je saznao
kućne brojeve telefona oba policajca i, verovali ili ne,
pozivao ih je i maltretirao ih je nekoliko desetina hilja-
da puta. Svakodnevno. I tako ih je maltretirao poprili-
čno dugo, dok ga nisu otkrili i ponovo optužili, ovaj put
zbog uznemiravanja policajaca. Ali dok su ga našli -
izvukao im je dušu na nos.
Kakav kralj. Podržavam ga u potpunosti. I
podržavam svakoga ko se buni protiv bahate policijske
stoke, jer mi se može tako. Podržavam svakoga ko ne
da na sebe, ma o kome se radilo.
Ne dajte da vas niko zajebava. Ende.

240
 Status quo
* * *

Danas mi je palo na pamet nešto jako zanimlji-

vo, dok sam se šišao, kod jedne relativno mlade fri-
zerke. Mislim sve ovo važi za nas koji imaju šta da ši-
šaju, a ne važi za kojekakve ćelave policajce, separa-
tiste, prevarante i šarlatane, koji imaju kožu na glavi
ružniju od kože na mojoj guzici. Tačno se vidi, po
načinu šišanja, kakav seksualni život ima frizerka. Ima-
mo one što polako i nežno šišaju, i po tome odmah
provališ da je udata i da se redovno kreše. Imamo one
pomalo nervozne, koje nežno šišaju makazama, a gru-
bo mašinicom, i odmah se provali da se krešu dva do tri
puta mesečno, kad se mužu ili momku digne čoldo. I
imamo one užasno nervozne, što šišaju kao da kosili-
com kose travu, i po tome se vidi da se nikad ne krešu,
već da se vrlo rado sećaju seksa.
E takva mi je dopala danas. Vuče, čupa, šiša kao
da kosi travu... o, jebote, ajd svrši više, nisam došao
ovde da mi šišaš muda, već kosu... Kako su opasne
neizjebane žene.
Ojha.

* * *

Šesti februarski dan i tek danas prvi put, nakon

Novogodišnjih praznika, pada sneg. Da je sreće da kli-
ma funkcioniše po prirodnim zakonima, pa da cele zi-
me jedina padavina koja pada s neba bude sneg - imali
bismo gomilu snega na ulicama, koliko je odvratne
HAARP kiše palo proteklih dana i sedmica, a koju su
na nas bacili bogoborno i bogohulno obrezani cioni-
241
Jovo Ilukić
stički krmci, kao i njihovi obeleženi (tetovirani) robovi.
Fuj. I tako, idem ja po tom mokrom snegu, koji se više
topi nego što pada, razmišljam o nekoj njoj koja je me-
ni bila prva i kojoj sam ja bio prvi - mnogo lepo živo-
tno iskustvo - prolazim pored Limanske pijace, na putu
kući, pored kojekakvih prodavaca, švercera i ostalih
prevaranata, i, umesto da napadnu nekoga od njih, dva
policajca mi preprečiše put i zatražiše ličnu kartu. Ja je
izvadih i dadoh je jednom od njih, za koga procenih da
je glavni. Beda jedna jugoslovenska, videvši da je do-
kument čipovan, a budući da nemaju čitač, proslediše
moje podatke u centralu, a mene zapitaše jesam li osu-
đivan. Ja odgovorih da jesam kad nije trebalo a da ni-
sam kad je trebalo. „Kada i zašto?!“, upita me taj „gla-
vni“, pokušavajući da me saseče pogledom, što mu nije
uspelo, jer čim sam ga oštro pogledao u oči oborio je
pogled. „Bio sam privođen i hapšen svaki dan u toku
2000. godine. Nosio sam majicu sa pesnicom, ispod
koje je pisalo ‘Otpor’, pišao sam na Miloševićeve pla-
kate, na Miloševića i Mirjanu Marković, na tadašnji
režim... A i sada pišam na režim. Pišam na mrtvog
Slobodana Miloševića i na živog Ivicu Dačića. Pišam
na grobove predaka i u kolevke potomaka vašim kole-
gama koji su me privodili i hapsili te 2000. godine,
zbog te majice i te pesnice. Sipljivi konj i besan pas
jebao im nerođene praunuke u nerođenim unucima. Po-
sle 5. oktobra 2000. godine sam uspeo da sa svojom
otporaškom ćelijom suspendujem nekoliko njih. To je
vezano za priču o tome da sam bio privođen i hapšen
kad nije trebalo. E, sad, da objasnim i za ono što nisam
bio priveden i uhapšen onda kada je trebalo. Naime, 21.
maja 2006. godine bio sam jedan od 1100 Crnogoraca
242
 Status quo
iz Srbije koji su glasali na referendumu u Crnoj Gori,
za nezavisnost Crne Gore, i tako poklonio nezavisnost
Srbiji, jer da ste se vi pitali, i takvi kao vi, Srbija nika-
da ne bi postala država. Ja koji sam rođen u Srbiji, zaje-
dno sa još 1099 kolega, imao sam pravo da glasam na
referendumu u Crnoj Gori, a nekoliko stotina hiljada
ljudi koji su rođeni u Crnoj Gori, a žive u Srbiji, nisu
imali to pravo. Ja sam tog dana popišao državnu poli-
tiku tadašnje države, pišljive SCG, odnosno SRJ, odno-
sno Jugoslavije, i većine političara odavde, kao i polit-
ičke stavove pokojnog patrijarha, koji je bio ok lik, bez
obzira što je na svaki 29-ti novembar (dan kada je ro-
đen najveći srboubica, ustaša Andrija Artuković, što su
Srbi slavili kao nekakav pišljivi Dan Republike sve do
2003. godine), odlazio na poklonjenje Svinji Miloše-
viću, i mešao se u politiku, kao i na stavove većine jav-
nih ličnosti, jer su se svi oni, teški luzeri, zalagali za
nekakvu zajedničku državu, koju sam im ja popišao.
Ojha.“ Oni me pogledaše sa nevericom, jer nisu navikli
da naiđu na nekoga ko ih ne zarezuje ni 2%. Dobivši
podatke od centrale, gde im je rečeno da je sve u redu,
odnosno da nisam osuđivan, ne htedoše da mi vrate
ličnu kartu, već jedan od njih mi reče na sav glas: „Ti
si za psihijatriju!“ - „Pišam ti na psihijatriju“, odgo-
vorih ja. „Što sam za psihijatriju? Zato što sam ti po-
klonio državu na tanjiru? Bojkotujem psihijatriju i sve
doktore, jer mi se može tako“ - „Ti si bre totalno lud!“-
uzvratio je on, na šta sam mu odgovorio kao iz puške -
„Šta te boli kurac kakav sam, nisam te zvao da živiš sa
mnom. I ti si za kafileriju, pa ti ja ne predlažem da ideš
kod veterinara. Jesi li ti policajac ili psihijatar? Ako si
policajac, nemaš pravo da mi daješ dijagnozu. Ako si
243
Jovo Ilukić
psihijatar, nemaš pravo da me legitimišeš.“ U tom tre-
nutku oteo sam mu svoju ličnu kartu iz ruke i vratio je
u novčanik pitajući ga: „Šta ćemo sad?“ On ostade bez
teksta. Ja mu predložih da me jure, ako smeju, pa da me
privedu i uhapse ako me stignu, a ako ne mogu da me
stignu da me ostave na miru. Oni ostadoše bez teksta.
Ja potrčah ka Merkatoru i rekoh im: „Šonje, stignite me
ako možete.“ I oni me pojuriše. Trčimo mi tako po sne-
gu, ja kao bežim, a oni me jure. Vidim da ljudi navija-
ju za mene i aplaudiraju mi, što me bodri da istrajem, i
ja se udaljih podosta od njih. A onda se okrenem, da
vidim dokle su stigli, i tako s vremena na vreme, da bih,
kad oni stanu da se nadišu, ja stao da im se rugam i
kreveljim. Tako je i bilo. Oni su stali, da se nadišu, a ja
sam stao da bih im se rugao i kreveljio. Inače, prilično
sam siguran da mogu da istrčim maraton, bez proble-
ma, iako još nisam ni pokušao da ga istrčim, što ne
znači da neću; više puta sam istrčao polumaraton, i kad
bih sa pripadnicima interventne policijske jedinice, ili
čak žandarmerije, trčao na 100, 800, 1000, ili pak 8000
metara, što svaki pripadnik interventne mora istrčati da
bi bio primljen, ja bih prvi stigao na cilj. I tako smo se
jurili i bežali jako dugo vremena. Oni bi stali da se na-
dišu, a ja bih stao da im se rugam i kreveljim, pa kad se
oni nadišu i krenu da me jure ja opet krenem da bežim.
Pretrčali smo tako skoro pola grada, sve dok oni nisu
odustali, a ja seo u najbliži autobus koji vozi do Liman-
ske pijace, da se bezbedno sklonim sa ulice. Malo mi je
bezveze što imaju moje podatke, jer su me legitimisali.
Morao sam da preduzmem sledeće mere bezbednosti.
Budući da sam kao neki kurčevi književnik i publicista,
dakle polujavna ličnost, ili javna ličnost, kako hoćete,
244
 Status quo
na neki način, i imam dosta poznanika među novinari-
ma, javio sam se nekolicini njih, ispričavši im šta sam
uradio. Konsultovao sam i svog advokata, sa istom pri-
čom, rekavši mu da trenutno na sebi nemam nijednu
modricu, te da ako iz policijske stanice budem izašao
sa modricama, da zna šta treba da preduzme. I sada dok
pišem sve ovo čekam da dođe policijska patrola po
mene i uhapsi me zato što me dvojica njihovih kolega
nisu mogli stići i uhapsiti zbog toga što sam im
povredio ego. Ojha.

* * *

Sećam se jedne stare knjige s početka 80-tih

godina prošlog veka, a bio sam veoma inteligentno dete
koje je svoje detinjstvo pored brojnih nestašluka provo-
dilo i sa mnoštvom knjiga, za razliku od polupismenih
degena koji me prozivaju za sve i svašta i svašta izmi-
šljaju u moje ime, u kojoj je u rubrici “Deset najvećih
katastrofa u ljudskoj istoriji” bilo opisano i ono što se
dogodilo na današnji dan pre više od 70 godina.
Grad Drezden, prestonica Saksonije, bio je pre
rata poznat kao Firenca na Elbi (Elbflorenz), zbog ve-
likog broja prelepih baroknih zgrada, i važio je za jedan
od najlepših gradova Evrope.
Slično kao i sa Hirošimom i Nagasakijem, jedi-
nim velikim japanskim gradovima koji pred kraj rata
uopšte nisu bili bombardovani, da bi se video učinak do
tada nepoznatog oružja, naime atomskih bombi, tako ni
na Drezden sve do polovine februara 1945. godine nije
pala nijedna jedina bomba. U jesen 1944. godine bio je
to poslednji veliki nemački neoštećeni industrijski grad
245
Jovo Ilukić
i predstavljao je jedno od poslednjih ekonomskih i ad-
ministrativnih centara Nemačke. Zbog toga se smatrao
najsigurnijim skloništem u Nemačkoj.
Ostaje jedno pitanje: zašto baš Drezden? Da li
je to bila britanska osveta za nemačko bombardovanje
Koventrija, prelepog srednjovekovnog grada u geome-
trijskom centru Engleske, polovinom novembra 1940.
godine, da bi se dokazalo Britancima da Luftwaffe mo-
že da bombarduje bilo koji britanski grad, ili pak na
Staljinov nagovor, verovatno se nikada neće saznati.
Bilo kako bilo, na današnji dan, naime od 13.
do 15. februara 1945. godine, nekoliko stotina britan-
skih aviona napalo je Drezden, stari nemački grad, „Fi-
rencu na Elbi“, kako su ga nazivali zbog njegove nes-
tvarne lepote, koji je tada imao oko 642.000 stano-
vnika, i još toliko nemačkih izbeglica iz Istočne Pru-
sije, kao i sovjetskih ratnih zarobljenika, tako što ga je
zasulo tepihom napalm bombi koje su pri padu na tlo
razvijale temperaturu od oko 3000°C. Bombe su topile
cigle sa porušenih kuća, a ljudima koji ne bi trenutno
izgoreli u užem centru grada nije mogla pomoći ni
najbolja gas maska da se ne uguše od gasova i ispare-
nja. Retki srećnici koji su se zatekli blizu reke spas su
tražili u vodi. Piloti koji su u drugom, trećem i četvrtom
talasu napadali grad mogli su sa više od sto kilometara
da prepoznaju svoj cilj po gustim oblacima dima koji
su se dizali visoko u atmosferu, po danu, kao i po ve-
likim vatrenim jezicima, po noći. Najvećem zločinu
nad nemačkim civilima u Drugom svetskom ratu
doprineli su i američki avioni koji su u niskom brišu-
ćem letu mitraljirali automobile Hitne pomoći i Službe
civilne zaštite, kako bi u potpunosti onemogućili spre-
246
 Status quo
čavanje opšteg haosa i pomoć ugroženima u samom
gradu i njegovoj okolini.
Drezden je u prvom i drugom talasu napada
bombardovalo 770 bombardera britanskog Kraljevskog
ratnog vazduhoplovstva (RAF), izbacivši više od 3900
tona eksplozivnih bombi i zapaljivih naprava na grad, a
sutradan su ga bombardovali Amerikanci sa svojih 527
aviona (USAAF), razorivši i pobivši ono što Britanci
nisu uspeli nekoliko sati pre toga. Bombardovanje na-
palm bombama izazvalo je pravu vatrenu oluju, koja je
potpuno spalila grad, a većina ljudi je živa izgorela.
U napadima koji su ukupno trajali tri dana, od
13. do 15. februara, uništen je veći deo gradskog jezgra
Drezdena. Ukupan broj ljudskih žrtava je teško proce-
niti. Računa se da je u samom napadu, i požarima koji
su se posle toga rasplamsali, život izgubilo između
25.000 i 60.000 ljudi. Neke procene idu čak i do broja
od 135.000 žrtava. Navodi nemačke propagande iz tog
vremena, o 300.000 žrtava, danas se najčešće odbacuju
kao neosnovani. Tačan broj verovatno nikada neće biti
utvrđen, što zbog same prirode haosa koji je vladao u
gradu neposredno pre i posle bombardovanja, što zato
što su i britanska, i ruska, i nemačka strana imale razlo-
ga da utiču na konačnu sliku o ovom bezrazložnom
masakru. Uništenje Drezdena predstavlja jedno od naj-
većih masovnih ubistava u toku Drugog svetskog rata,
kao i jedan od najvećih zločina u celokupnoj poznatoj
ljudskoj istoriji. Ali zahvaljujući uticaju pobedničke
strane ono nikad nije zvanično okarakterisano kao ratni
zločin.
Usledila su još tri vazdušna napada: dva 2.
marta i jedan 17. aprila iste godine, koje su za cilj imali
247
Jovo Ilukić
železničku prugu i industrijska područja.
Drezden je bio nešto veći od Kenigsberga, naj-
većeg pruskog grada na Baltičkom moru, koga su ne-
dugo zatim pregazili vojnici sovjetske Crvene armije.
U svom varvarskom naletu spalili su sve pred sobom.
Srušili su velelepnu katedralu iz srednjeg veka, uni-
verzitet na kome je predavao čuveni filozof Emanuel
Kant, stare zamkove i mnoge druge zgrade. Grad je
srušen do temelja i od nekadašnjeg kulturnog centra od
oko pola miliona stanovnika pretvoren je u najobičniju
sovjetsku provinciju pod imenom Kalinjingrad.
Na mestu nekadašnjih baroknih zgrada sovjeti
su podigli masivne komunističke kockaste zgrade u du-
hu socrealizma. Ali to je već neka druga priča.
Nakon rata pokrenute su rasprave o oprav-
danosti ovakvih teških bombardovanja, a sam Drezden
je postao jedan od moralnih “causes célèbres” Drugog
svetskog rata.
Američki izveštaj iz 1953. godine branio je
operaciju i bombardovanje vojnih i industrijskih cilje-
va, jer je po njemu grad bio važan železnički čvor i ko-
munikacioni centar, u kome se nalazilo 110 fabrika i
50.000 radnika koji su svojim radom podržavali tada-
šnji nemačko-nacistički vojno-industrijski kompleks.
Nekoliko istraživača je tvrdilo da nisu sve komunikaci-
jske infrastrukture postale ciljevi, poput mostova, niti
je bilo većeg razaranja izvan industrijskog središta gra-
da. Kritičari bombardovanja navode da je Drezden bio
kulturno središte sa malim vojnim značajem, i da su
napadi bili nesrazmerni i neselektivni u poređenju sa
vojnim ciljevima.
Po završetku rata, a najviše posle ujedinjenja
248
 Status quo
Nemačke, učinjeni su veliki koraci ka obnovi znameni-
tosti starog Drezdena.
O svemu ovome 2006. godine snimljen je ne-
mački televizijski film iz dva dela, “Dresden - das In-
ferno”.
Drezden je potpuno obnovljen tek krajem 2005.
godine, iako današnjoj panorami grada nedostaje jedna
stara barokna katedrala, na čijem se mestu danas nalazi
neka moderna zgrada. Tada je obnovljena i otvorena
najveća protestantska crkva u gradu, u ime pomirenja
engleskog i nemačkog naroda.
Drezden je i danas jedan od najlepših gradova u
Nemačkoj i Evropi.

* * *

Sećam se, dok sam bio nešto mlađi, i bio na

letovanju u Grčkoj, drvoreda pomorandži. Drveće staro
nekoliko desetina godina. Okitilo se od plodova. Divne
pomorandže, prirodne, srednje veličine, padaju po uli-
cama. A ljudi prolaze pored njih, ulaze u prodavnice i
kupuju one odvratne, ogromne i na oko lepe GMO po-
morandže, što su sve do jedne iste, kao da su izašle iz
fotokopir aparata, bez ijedne semenke u sebi. Šta su ti
ljudi. Koja su ljudi programirana stoka. Pomorandže
mi nikada u životu nisu bile ukusnije nego tada. I, na-
ravno, bile su pune semenki. Prošlo je nekoliko godina
otkako uopšte nisam probao pomorandžu, jer nigde u
prodavnici ne mogu da nađem onu koja u sebi ima se-
menke. Čim naiđeš na trgovca on razveže usta od uva
do uva i veli: „Lepe i zdrave pomorandže! Bez semen-
ki!“ Možda su lepe na oko, ali nisu zdrave. Dakle, pre
249
Jovo Ilukić
uopšte neću ni kupiti niti konzumirati bezukusne smr-
dulje od pomorandži bez semenki, jer mi se može tako.
Kome smeta neka me tuži, ako ima kome, ili neka me
ubije, ako ima muda. Ojha.

* * *

Sunčani vikend. Popodne u Novom Sadu. Neo-

bično velika gužva za ovo doba godine. Nisam dugo
išao ka kružnom toku na Telepu, jer retko zalazim u taj
seljačko-ciganski deo grada, gde stanuju neki separati-
sti, pederi, prevaranti i šarlatani, koji su me pre nekih
mesec dana tužili policiji za neke stvari koje sam napi-
sao negde na Internetu, a koje nemaju nikakve veze sa
njima, neki stanuju regularno, a neki se kriju u svinjci-
ma kao slepi putnici, jer su prijavljeni na drugoj adresi,
a iz svinjaca ne smeju da izađu, pošto su oteli mnogo
novca od mnoštva ljudi preko svojih prevara, ali danas
sam se zaputio tamo, polako, peške, da im se ispišam
na kvart, odnosno da kao pas obeležim teritoriju, tač-
nije WC/klonju/toalet/zahod/ćenifu najlepšeg grada u
mojoj domovini, iz pravca Grbavice, preko Bulevara
cara Lazara. I na raskrsnici sa Balzakovom ulicom sam
se zaustavio, jer semafori ne rade, i morao sam da ugra-
bim priliku da pređem ulicu kad je najbezbednije, bu-
dući da su se vozači ponašali kao da žive u Teksasu i
kao da jašu konje a ne voze automobile. I onako iziriti-
ran, shvativši da neko može poginuti, okrenem policiju
sa mobilnog telefona i kažem im da na pomenutoj ras-
krsnici ne rade semafori. Ali oni mi rezignirano odgo-
voriše da znaju i kako ti semafori ne rade već pet dana.
Ostao sam bez teksta. Nisam im ništa rekao, jer nisu
250
 Status quo
ništa krivi; samo sam prekinuo vezu. Shvatio sam da ih,
u osnovi, boli kurac za bilo šta, jer im je nedavno plata
smanjena za 10%. I mene bi baš boleo kurac da se nala-
zim na njihovom mestu. Ali bukvalno. Ali ja im nisam
kriv što je to tako, mislim na smanjenje plate, jer sam
glasao za demokrate, a ne za svinje i stoku. Kad sam
inspektorima pre mesec dana rekao nešto u ovom stilu
oni su me pitali ko su svinje a ko stoka. Odgovorio sam
im da su svinje svi članovi, simpatizeri i glasači
Svinjske partije Srbije, odnosno SPS-a, a stoka svi čla-
novi, simpatizeri i glasači Srpske nazadne stranke, od-
nosno SNS-a, prema kojoj još uvek nisam izgradio ovaj
pišački stav, jer ta stranka nije postojala 90-tih godina
prošlog veka i nije me maltretirala kao člana „Otpora“
u toku 1999. i 2000. godine, i huškala kerove na mene
i moje kolege, da nas privode i hapse skoro svaki dan
kao najgore kriminalce. Ako me nisu prevaspitali onda,
kada sam imao 23 i 24 godine, neće vala ni sada kada
imam oko 40 godina. Hoću reći da sam daleko gori
protivnik i režima i sistema sada nego što sam to bio
pre više od 16 godina. Može mi se tako. Ko bi mogao
biti kriv za to što na jednoj relativno prometnoj raskr-
snici u gradu semafori ne rade? Pa verovatno lokalna
vlast, odnosno stoka iz SNS-a, koja je svojevremeno
smenila demokratski izabranog gradonačelnika. A i po-
licija snosi odgovornost za to što niko od njenih pripad-
nika nije izašao na teren da reguliše saobraćaj. Kada je
Boris Tadić bio predsednik stalno su štrajkovali i tražili
povećanje plata, nisu hteli da izdaju dokumenta ljudi-
ma za vreme štrajka, a maltretirali su neke ljude što ni-
su imali nova dokumenta - kakav apsurd - znam ljude
koje su maltretirali, a sad ne smeju da pisnu, pa čak ni
251
Jovo Ilukić
da pomenu ništa oko smanjivanja plata. Jajare. Znači
neće da izađu na teren, da regulišu saobraćaj, ali zato su
vrlo ažurni, hitri, brzi i precizni, nadasve dosledni, da
napadnu na mene zbog nečega što sam napisao na In-
ternetu, a za šta su me tužili neki separatisti, pederi,
prevaranti i šarlatani sa Telepa, koji nemaju nikakve
veze sa time što sam napisao, a kojima jebem sve žen-
sko po redu, što im ulazi pod kućnu gredu, od one što
se naslanja na štap pa sve do one što jedva dohvata kva-
ku. Prođe od toga skoro mesec dana, a ja sam od tada
napisao na desetine 100 puta gorih stvari od toga za šta
su me tužili ti separatisti, pederi, prevaranti i šarlatani,
a za koje me već pomenuta gamad nije tužila, neće tuži-
ti, ne sme tužiti, niti će me ikada tužiti, da ponovim, ne
smeju me tužiti, jer nemaju muda, i jer su pičke raspale,
što bi rekli moji rođaci Crnogorci, a evo kažem i ja,
Austro-Crnogorac (kome smeta što sam se izjasnio kao
Austro-Crnogorac jebem mu i ženu i dete). E, sad, evo
da im dam još jedan razlog da me tuže, ako smeju i ako
imaju muda (čik). Da kažem da bi mi baš bilo drago da
neko pogine na toj raskrsnici. Ajmo sada separatisti,
homoseksualci, prevaranti i šarlatani, tužite me policiji
zbog toga što sam ovo napisao. Da vidim da li vas je
rodila kučka od majke. Da vidim kolika su vam muda.
Jeste, napisao sam to što sam napisao. Iskreno, da bi mi
bilo drago ne bih zvao policiju, i rekao im gde ne rade
semafori, ali evo napisao sam da bi mi bilo drago da
neko pogine, pa me tužite ako imate muda. Jebem vam
i prababu, i babu, i majku, i ženu, i sestru, i sestričinu,
i bratičinu, i kćerku, i unuku, i praunuku... A i ako se
desi da neko zaista pogine, zato što policija neće da re-
guliše saobraćaj na raskrsnici na kojoj ne rade sema-
252
 Status quo
fori, a lokalna vlast neće da popravi semafore pet dana,
a sutra će to već biti i šest dana, kakve bi to veze imalo
sa mnom? Zaista ne znam. Ne znaju ni separatisti, ho-
moseksualci, prevaranti i šarlatani, o kojima i o čijim
prevarama su pisale novine i govorile radio stanice, o
jednom su pisale i govorile, a o drugom će tek pisati i
govoriti, ali baš je „in“ da me tuže policiji, jer im se
može tako. Pošteno. Uvažavam. To im je jedino junaš-
tvo, mislim tužiti me za stvari koje nemaju ama baš
nikakve veze sa njima. Pa zašto to ne bi uradili i sada?
Evo, ja ih čikam da me tuže, ako imaju muda. A što se
generalno tiče bezbednosti u ovom nekad dobrom i
bezbednom gradu, sve mi se čini da će uskoro ljudi da
pucaju jedni na druge, a da policija neće hteti da reagu-
je. Ako pošteni ljudi nisu bezbedni na ulici, i mogu da
poginu na raskrsnici zato što semafori ne rade pet dana,
mogu zamisliti kako je separatistima, homoseksualci-
ma, prevarantima i šarlatanima, koji su prevarili na sto-
tine i hiljade ljudi, i koji se kriju u svojim svinjcima, jer
ih ti ljudi traže i hoće svoj novac nazad. Od srca želim
da ih nađu. A korektnim i poštenim momcima i devo-
jkama koji rade u policiji, a znam da ima i takvih, želim
da se što pre pobune protiv ponižavanja (recimo sma-
njivanja plata) od strane svinjske vlasti, jer u supro-
tnom će biti obezvređen razlog njihovog samog posto-
janja, ako svako bude uzeo i uzimao pravdu u sops-
tvene ruke, za šta mi se čini da to vreme uopšte nije
daleko...

* * *

Evo prođe već četiri sedmice otkako me je na-

253
Jovo Ilukić
pala policija, bez ikakvog razloga. Kad kažem policija
ne mislim na celu policiju, jer poznajem izvestan broj
ljudi koji rade u toj instituciji, a nedavno im je smanje-
na plata za 10%, pa nisu više motivisani kao nekada,
već mislim na određenu bahatu policijsku stoku, nalik
na onu koja me je progonila, privodila i hapsila u toku
2000. godine, samo zato što sam nosio majicu sa pesni-
com na kojoj je pisalo “Otpor”.
Dakle bio je utorak, 3. februar, baš kao što je
danas utorak 3. mart, kad mi je pozvonio telefon i kad
mi se javio jedan policijski diletant, čovek koji ne ume
da radi svoj posao, koji me pre dve godine nije mogao
naći tri sedmice, a ja nisam ni znao da me traži. Bio je
vulgaran i pretio mi preko telefona, rekavši da ćemo
“drugačije razgovarati”, ja sam otišao u Policijsku up-
ravu Novi Sad, obratio sam se njegovom šefu, rekavši
da neću da razgovaram sa njim, zato što je diletant, ob-
jasnio mu zbog čega je diletant, i dao sam izjavu, kao
slobodan građanin, dvojici profesionalnih inspektora, o
čemu ću pisati u nastavku ove priče.
Da se vratim malo unazad. U toku aprila 2013.
godine, najpoznatiji novosadski separatista, homosek-
sualac, prevarant i šarlatan, o kome i o čijim prevarama
su pisale novine i govorile radio stanice, teško govno
od čoveka, glup kao kurac i ružan kao lopov (toliko je
glup da živi u XXI veku a veruje kako je Zemlja ravna
ploča i kako će se pretvoriti u zvezdu kad u nju udari
kometa Ison, koja se istopila krajem novembra 2013.
godine pri svom prolasku pored Sunca, ćelavi i krezavi
bog, kako je sam sebe nazvao, naime bog, umislio je da
je ćelavi, krezavi i ćoravi bog, i da će izgraditi “solarni
grad” na obroncima Fruške Gore, koji će leteti iznad
254
 Status quo
Novog Sada i roniti u Dunavu, po potrebi, aha ha ha ha
ha ha ha), a usput i jeste lopov, jer je prevario mnogo
ljudi za neki veliki novac, pa sad ne sme da izađe iz
svinjca u kome živi, nekako je preko Interneta nagovo-
rio jednu moju bivšu devojku iz Beograda, sa kojom
nisam imao ništa od novembra 2005. godine, da me
tuži za silovanje, sa podlom namerom da me pošalje u
zatvor na više godina. Ja nisam imao pojma da sam tu-
žen, niti da me policija uopšte traži, za šta sam saznao
od nekih svojih suseda. Nekoliko ljudi iz zgrade mi je
tada, tog aprila 2013. godine, reklo kako me je u više
navrata tražila policija, što me je iznenadilo, budući da
se ne bavim nikakvim protivzakonitim aktivnostima,
ali ne i zabrinulo ili zaplašilo, jer sam u toku 2000.
godine, kao član i simpatizer “Otpor”-a, bio redovno
privođen i hapšen, što mi je posle 6. oktobra te godine
obrisano iz dosijea, i plašim se policije kao pička kiše;
ali bukvalno. Ništa mi nije bilo jasno, a nisam hteo da
se raspitujem zašto me traži policija, jer me uopšte ne
zanima policija, sve dok me otac nije pozvao na mobil-
ni telefon i rekao mi da ga je zvao neki inspektor iz No-
vog Sada i da traži broj mog telefona (tad u stanu nisam
imao fiksni telefon), pitavši me usput šta sam uradio,
na šta nisam imao šta da mu odgovorim, jer koliko
znam ništa nisam ni bio uradio. Otac mu je dao moj
broj, a pomenuta šuga od inspektora diletanta me je
pozvala da dam izjavu povodom nekakvog silovanja.
Videli smo se u zakazano vreme i pomenuti inspektor
mi je rekao da me je moja bivša devojka tužila za silo-
vanje, osam godina nakon što smo se razišli, pitajući se
zašto me tuži posle osam godina (ni njemu nije bilo
jasno) i maltretirao me je govoreći mi da me nije mo-
255
Jovo Ilukić
gao naći tri sedmice, za šta me je i tada boleo kurac, a
i sada me još više boli kurac, jer nisam imao pojma da
me je iko tražio tri sedmice. Da ne dužim priču, pome-
nuti inspektorski degenerik je ispao totalno neprofesi-
onalan, bolje reći težak diletant, maltretirao me je bez
ikakvog razloga, a moja bivša devojka je posle par sed-
mica povukla prijavu za silovanje, kad je saznala da
može da nastrada zbog toga što me je tužila za silova-
nje, koga nije ni bilo, i to opet na nagovor pomenutog
prevaranta i šarlatana iz Beočina, koji se krije u nekom
svinjcu u Novom Sadu, jer je shvatio da će i on nastra-
dati pored nje. Kako znam da on stoji iza svega ovoga?
Pa negde u to vreme je prvo pisao po Internetu kako je
kontaktirao sa jednom mojom bivšom devojkom, “koju
sam ja silovao”, i “zbog čega ću da idem u zatvor na
nekih deset godina”, a onda sam video diskusiju izme-
đu njega i nje, gde ga je ona najstrašnije izvređala zbog
toga što ju je nagovorio da me tuži, što je on brže-bolje
obrisao, a nju obrisao sa svoje liste prijatelja. Iskoristio
ju je, i zloupotrebio, a onda bacio kao prljavu krpu. Ni-
sam ništa preduzeo tada, ni protiv njega a ni protiv nje,
jer nikada u životu se nikome nisam tužio ni na koga,
ni u školi, ni u vojsci, niti na poslu ili bilo gde drugde.
Naš “virtualni rat” se nastavio, bez njegovih pokušaja
da me bez ikakvog razloga pošalje u zatvor. Sve do
februara ove godine.
Početkom februara ove godine, tačnije u utorak
3. februara, pozvao me je pomenuti degenerik od ins-
pektora, povodom neke prijave za ubistvo i moje učest-
vovanje u “sakrivanju leša”. Bio je vulgaran i pretio mi
preko telefona, rekavši da ćemo “drugačije razgova-
rati”, ja sam otišao u Policijsku upravu Novi Sad, obra-
256
 Status quo
tio sam se njegovom šefu, rekavši da neću da razgo-
varam sa njim, i dao sam izjavu, kao slobodan građa-
nin, dvojici profesionalnih inspektora, od kojih sam sa-
znao da me je jedan poznati novosadski prevarant i šar-
latan tužio za sve i svašta (ispred njih se nalazila prava
“studentska skripta”, debela kao prst), pa su mi nabro-
jali da sam tužen za to “što sam mason”, što sam rođen
20. aprila, odnosno na isti dan kada i Adolf Hitler, što
nosim masonski (iluminatski) prsten, što sam na puto-
vanju sa svojom verenicom u Nemačku oko vrata nosio
takozvani Tevtonski krst, koga danas nose pripadnici
regularne nemačke vojske - Bundeswehr, što sam nosio
na nemačkoj teritoriji, i nosiću ga opet kad odem u
Nemačku, zatim za to što sam se na teritoriji Nemačke
fotografisao sa aktuelnom nemačkom zastavom, zatim
i za to što sam negde na Internetu napisao da sam po
nacionalnosti Austro-Crnogorac (jesam to napisao, i
napisaću opet, a kome smeta što sam se izjasnio kao
Austro-Crnogorac jebem mu i ženu i dete), za neke
moje političke stavove, za to što vređam naše političare
i, jednom rečju, za sve i svašta, za neke stvari koje sam
pisao po Internetu, gde se nigde ne pominje ni on ni
njegov guru, i još mnogo što šta, što nema veze sa ži-
votom, a za šta je i njih boleo kurac (samo se bezveze
trudio), a da su me oni zvali zbog neke sprdnje od
fotografije, što smo raspravili, i kad sam im objasnio o
čemu se radi pocepali su se od smeha. Inače sam video
pre svega ovoga da je njegov guru, koga je on seksual-
no zadovoljavao za novac koji je on oteo od mnoštva
bolesnih ljudi, kojima je prodavao nekakve prizemlji-
vače, odnosno krpe na struju za 300€, na koje mu pi-
šam, kao i još neka sranja, najavljivao to da ću ja biti
257
Jovo Ilukić
tužen policiji i strpan u zatvor na desetak godina, što
mu opet nije uspelo. Dakle, isti čovek je dva puta u
zadnje dve godine pokušao da me pošalje u zatvor, na
više godina, gde je njemu mesto, kao prevarantu i šar-
latanu. Kad sam ga pomenuo inspektorima, koji su bili
krajnje korektni, smejali su se i pitali me je li to onaj
sektaš koji laže ljude kako nikada ništa ne jede, što je
nekada išao po televizijama i govorio o gledanju u Sun-
ce, a sada ga nema nigde. I ja sam se nasmejao i potvrd-
no odgovorio.
Mogu da se kladim u 1000€ sa bilo kim da je
degen od inspektora, koji me je maltretirao pre dve
godine bez ikakvog razloga, kad je video pedersku pri-
javu protiv mene, na koju pišam, kao i na pedera koji
me je prijavio, kao i na pedera koji ga je nagovorio da
me prijavi, ugrabio predmet u svoje ruke i sam se ponu-
dio da on vodi taj “slučaj”, odnosno da me opet maltre-
tira, jer mi je pre dve godine pretio u stilu “sledeći put
ćemo drugačije razgovarati”, a pominjao mi je i polici-
jsku torturu (nabijem na kurac policijsku torturu, jer
bojkotujem policijsku torturu), a ispao je magarčina
nad magarčinama, jer em što me nije čak ni video, em
što me uopšte nije maltretirao, em što mu se već mesec
dana rugam svaki dan... i od njegove pretnje, i od nje-
govih pretnji, nema ništa... Svako ko misli da može da
se tera sa mnom, da me izaziva i vređa, obično doživi
to da mu se svaki zlonamerni pokušaj protiv mene naj-
strašnije obije o glavu. Tako je bilo i tako će uvek biti.
A pomenuti separatisti, homoseksualci, prevaranti i šar-
latani, “ratujući” sa mnom po Internetu, budući da su
razotkriveni od mene ko su i šta su, izgubili su svoje tr-
žište, da ih više niko ne zarezuje ni 2%, da nikada više
258
 Status quo
nikoga neće prevariti, i da se nikada više neće podići na
nivo na kome su se nalazili pre samo dve godine; osta-
će samo balega od bivših prevaranata.
Ja sam pošten građanin koji plaća sve svoje ra-
čune na vreme, nikome ništa ne dugujem i nikoga ne
varam, nemam policijski dosije, nisam osuđivan (epi-
zodu sa borbom protiv izolacionističkog svinjskog re-
žima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, naj-
goreg kriminalca u istoriji ove države, članstva u “Ot-
poru”, stalnih privođenja i hapšenja na političkoj osno-
vi u toku 2000. godine ne računam, jer je to obrisano
posle 6. oktobra te godine), i osim ova dva prevaranta i
šarlatana nemam neprijatelja, odnosno nikome se ni-
sam zamerio, pa koristim ovu priliku da javno izjavim,
ukoliko mi se dogodi nešto nepredviđeno, u smislu
fizičkog napada na mene, ili ubistva, kako god, na šta
govno od samozvanog gurua, sa kojim ratujem već tri
godine, poziva posetioce svoje Internet stranice, da iza
toga mogu da stoje jedino ova dva novosadska preva-
ranta i šarlatana, ili pak neko iz njihovog užeg kruga.
Na stranu to što ću se u slučaju napada bilo koga na
mene braniti kao lav, jer nisam ni komarac ni zec, pa
može da se dogodi da stvarno imamo ubistvo u samo-
odbrani. Ako budem morao da pucam - pucaću bez
milosti. Ovo kažem i stoga što me je pre nekoliko me-
seci izvesni Bogdan obavestio o tome kako je samo-
zvani guru platio nekom navijaču Fudbalskog kluba
“Vojvodina” 300€ na ruke (malo mu je dao), u kešu, da
me prebije kad me sretne na ulici, a da je taj navijač sav
taj novac potrošio da se napije sa svojim društvom i da
ga boli kurac za mene.
Ovo društvo bi trebalo da me nagradi za to što
259
Jovo Ilukić
sam onemogućio nekoliko prevaranata i šarlatana da
varaju bolesne ljude, a ne da me razvlači po stanicama
policije. Obojica, i ja i ćelavi i krezavi bog od samo-
zvanog gurua, podjednako smo krivi zbog toga što smo
vređali jedan drugoga, našim komentarima po Internetu
uznemiravali stotine i hiljade ljudi, duge tri godine,
obojica smo se rugali jedan drugome, on mojim razum-
nim komentarima, a ja njegovim nebulozama, on izmi-
šljajući za mene svakakve laži, a ja pišući o njemu sa-
mo ono što je istina, ali za razliku od njega ja nigde
nisam tražio da on bude “potpuno ukinut na Internetu”,
kao što on traži za mene, da budem potpuno uklonjen,
pa čak i fizički, niti sam pozivao na njegov linč i na nje-
govo ubistvo. Ja sam mislio da se ovako svađamo na
Internetu, po principu “ko izdrži duže”, što je on iza-
zvao i zapodenuo, jer je želeo da se svađa sa mnom, da
me vređa i ponižava, kao i da izmišlja svakakve laži za
mene, i huška ljude protiv mene bez ikakvog razloga,
jer ja ne prodajem ništa i ne varam nikoga, i niko ne
treba ni da dolazi kod mene ako ne želi lično da me
kontaktira, dok sam ja za njega pisao samo ono što je
tačno, i rugao se njegovim nebulozama, ali on je u sve
ovo upleo državne organe, nakon čega je pozvao na
moj linč i moje ubistvo, a na mene nahuškao svog po-
vremenog švalera, oženjenog porodičnog čoveka, da
me tuži policiji i tužilaštvu, u čemu na svoju veliku
žalost nije uspeo.
Toliko o tome, za sada, a šta će biti biće. Uzd-
ravlje.

* * *

260
 Status quo
Ćelavi Mandžurac alijas Čvarkonja Pogačić...
Jedna stara izreka kaže otprilike ovako: “Ono si
što jedeš.” Apsolutno se slažem. I dodao bih: “Ono si
što misliš da si.” Ali moraš biti realan. Ako misliš da si
bog - onda si budala. Naročito ako si ćelav i krezav, i
nosiš cvikere/ćoroskope/očajle/naočare.
Malopre, u jednoj prodavnici zdrave hrane, ku-
pujem neke lešnike i bademe, kad u prodavnicu upada
neki ćelavi Mandžurac, sa ćoroskopima debelim kao
tegle, i reče prodavačici (izgleda da je dobro poznaje)
kako je u obližnjoj mesari kupio odlične čvarke. Bacio
je kesu punu svinjskih GMO čvaraka na sto. Njoj je
krenula voda na usta, kao i nekolicini kupaca koji su
stajali u redu. Svima ih je ponudio, da ih probaju, a
zatim da odu u mesaru i kupe ih po povoljnoj ceni. I
probali su ih svi osim mene. Rekoh mu da sam vegan i
da ne dolazi u obzir ni da ih pogledam. Ali Čvarkonja
Pogačić, prdon, pardon, ćelavi Mandžurac, reče mi ka-
ko će on da ih pojede za mene. Ja mu rekoh da ih slobo-
dno sve pojede i da me ne zanima. I on poče da sere.
Kao, mi vegani smo fašisti, ovakvi, onakvi... Ja mu od-
govorih da ne treba da ga boli kurac kakav sam, budući
da ga nisam zvao da živi sa mnom, te da ja mogu da
živim sam, ili sa devojkom, a nikako sa inferiornim
GMO svinjožderom, koji proždire GMO kobasice, sa-
lame i paštete od svinjskih creva i tumora, ćelavim,
ćoravim i krezubim Mandžurcem. Pomenuh Hitlera,
koji je bio vegetarijanac (a oni piju mleko i jedu mlečne
proizvode i jaja, što je u neku ruku daleko opasnije od
mesa, jer je mleko puno kravlje krvi i gnoja, a jaja su
puna kancerogenih ćelija, odnosno onih odvratnih cr-
nih tačkica načičkanih oko žumanca), i kako su najveći
261
Jovo Ilukić
zlikovci u istoriji bili vegetarijanci ili vegani. Rekoh
mu i to da mi nismo fašisti, već nacisti, da pišamo na
većinu hrane koju jede većina ljudi, i da može slobo-
dno da podnese privatnu tužbu protiv mene, zbog toga
što nikada u životu neću da probam čvarke, jedem
meso, mleko i jaja, kao i industrijsku hranu. On me po-
gleda svojim svinjskim očima, kroz debele tegle, i reče
mi da sam lud što ne jedem meso; ovim rečima: “Ja
mislim da si ti lud!” Počeo je da se trese kao prut, jer
su ga opasno radili životinjski proteini koji su mu ušli
u krvotok. “Au, neću moći da zaspim večeras od seki-
racije zbog toga šta ti misliš o meni”, odgovorih mu ja
smireno. “Znaš li koliko me zabole ona stvar za to šta
ti misliš o meni. Ja o tebi ne mislim ništa, jer me uopšte
ne zanimaš. Pišam ti u tu kesu punu čvaraka. Ono što
imam da ti kažem nije nešto što mislim o tebi, već nešto
što je očigledno: takvu kožu kakvu ti imaš na glavi ja
imam na guzici. U stvari, koža na mojoj guzici daleko
je lepša od kože na tvojoj ćelavoj glavi. Ćelavi i ćoravi
Čvarkonja Pogačiću.” Ućutao je, jer nije više imao šta
da mi kaže.
Šta će Čvarkonja Pogačić, pokazao je ko je i šta
je, kao i koliko mu je kratka živka. Ljudi u prodavnici
se odvališe od smeha, mada su negodovali i na njegov
stav, kao i na moje rečenice (nažderu se svinjske kur-
čeve pečenice). Trgovkinja me je uslužila preko kurca.
Zabole me dupe. Kome smeta što sam ovo učinio, i
sada upravo napisao, neka podnese privatnu tužbu pro-
tiv mene, i to ako ima muda. Ojha.

* * *

262
 Status quo
Kada bi se istopio sav led na našoj loptastoj
planeti (tačnije geodi, a ima i budala koje veruju da je
ravna ploča, kao da žive u srednjem veku), i kada bi se
iscedili svi oblaci - nivo svetskih mora povećao bi se za
maksimalno 60 metara. Dokaz da planetarnog potopa
nikada nije bilo, ali i dokaz više za to da se sante leda
na polovima ne tope, kao što se o tome govori zadnjih
decenija.
Najgluplja priča je ona o takozvanim klimat-
skim promenama. Nema nikakvih klimatskih promena,
već je na delu kontrola vremena i vremenskih prilika
(bolje reći neprilika) od strane nekih veoma zlih ljudi,
koji preko projekta HAARP, odnosno zloupotrebe izu-
ma našeg naučnika Nikole Tesle, kontrolišu vremenske
prilike, odnosno neprilike.
Ja nisam glup i ne mogu (i neću) da poverujem
u priče sa TV-a o tome kako se menja klima, jer je ne-
moguće da u junu po danu bude 3°C, umesto 30°C, a
da u januaru umesto -2°C bude 20°C. To je nemoguće,
jer naprosto ne postoje prirodni uslovi za formiranje
takvih neprirodnih frontova (hladnih u junu i toplih u
januaru). Ne može i tačka.
Kada je dan kratak, severna polulopta Zemlje
(polulopta a ne nekakva ravna ploča) nagnuta je supro-
tno od Sunca, ugao pada Sunčevih zraka na površinu
Zemlje je oštar, a dnevni luk Sunca mali - i normalno
je da bude hladno. I obrnuto, kada je dan dug, severna
polulopta Zemlje (polulopta a ne nekakva ravna ploča)
nagnuta je ka Suncu, ugao pada Sunčevih zraka na po-
vršinu Zemlje je tup, a dnevni luk Sunca veliki - i nor-
malno je da bude toplo. Da je Zemlja ravna ploča, kao
što veruju neke nepismene i neuke budale, ne bismo
263
Jovo Ilukić
imali skraćivanje dana u odnosu na noć od 22. juna do
22. decembra, niti povećanja dana u odnosu na noć od
22. decembra do 22. juna, već bi cela “ploča”, imala
isto trajanje dana u toku godine. Ima budala koje veru-
ju u sve što vide na Internetu. Takve budale lažu kako
su se kupale u Dunavu na -5°C dok je vani padala kiša.
Pa kad im se kaže da na -5°C nikako ne može padati
kiša, već samo i jedino sneg, onda menjaju svoj iskaz,
pa kažu da je padao sneg. E takve budale su na Inter-
netu videle dva Sunca (zapravo videli su snimak na
kome je Sunce pokriveno oblacima, pa su videli reflek-
siju svetlosti, što je fizika za VI razred osnovne škole)
i odmah poverovale da postoje dva Sunca. Ali čim se
oblaci raziđu, i više nema refleksije svetlosti, ostaje
samo jedno Sunce.
Takve neuke i nepismene budale je lako mani-
pulisati. Takve budale su videle negde na Internetu ka-
ko se na severnom polu tope sante leda, ili pak na An-
tarktiku (kakvom polu ako je Zemlja ravna ploča), i
veruju da se one stvarno tope, iako nikada nisu bili ta-
mo. Da se te sante leda stvarno tope, nivo svetskih mo-
ra bi se značajno povećao i gradovi na moru bi bili ba-
rem blago potopljeni, u smislu da ne bi imali plaže i da
bi im bile potopljene ulice na najnižoj koti, što se nije
dogodilo. Pametnom dosta.
Zadnjih dana na našim prostorima neko je na-
merno sudario toplu i hladnu vazdušnu masu, i tako
izazvao nenormalno jak vetar i tešku studen u aprilu.
To nije i ne može biti prirodno. Kao što nije bilo priro-
dno to što se pre dve godine granica između oblaka, ko-
ji su pokrili celu Mađarsku (gde Sunca nije bilo mese-
cima), nalazila na granici između Mađarske i Srbije,
264
 Status quo
kao i između Mađarske i Hrvatske. U Mađarskoj kiše
padaju mesecima, a u Srbiji i Hrvatskoj zemlja izgore
od Sunca. Mene niko ne može ubediti u to da su se
oblaci slučajno zaustavili na državnim granicama i da
ih ne prelaze. Nemaju pasoš? Ma dajte.
Pametan zna, a budala veruje u sve što čuje i
vidi. I ne samo to. Ima budala koje vređaju pametne
ljude zato što su im lepo objasnili kako stoje stvari. A
apsolutno najveće budale pozivaju na linč i na ubistvo
onoga ko im lepo objasni te i takve stvari. Lično sam to
doživeo nedavno. Toliko o tome.
Pametni neka uče i dalje, jer niko se nije naučen
rodio, a budale neka i dalje smatraju da ne treba više
nikada ništa da uče i nauče, već da su sve naučili i čak
da su postali ćelavi i krezavi bogovi. O tempora. O mo-
res. Dok je ovakvih ovaca čobani će i dalje manipuli-
sati stadom. Ojha.

* * *

Malopre u gradu videh neke dve žene kako se

svađaju. Obe tvrde da su u pravu. I zaklinju se. I jedna
reče: “Smeš li da staviš ruku na Bibliju i da se zakuneš
da si u pravu?!” A druga reče da sme, ali da nigde ne-
maju Bibliju. Prsnuo sam od smeha.
Evo ovako. Ja sam prvi koji bi mogao da stavi
ruku na Bibliju i da laže kao pas. Zašto? Kao prvo, zato
što nisam hrišćanin i ta mi knjiga ne znači apsolutno
ništa. Kao drugo, zato što su tu knjigu napisali Jevreji,
u njoj se nalazi romansirana i preuveličana istorija jev-
rejskog naroda, njihova mitologija, tradicija, kultura,
verovanja, zablude... i sve ostalo prema čemu ja kao
265
Jovo Ilukić
neko ko ne pripada tom narodu nemam i nikada neću
imati nikakve obaveze. Apsolutno nikada i apsolutno
nikakve obaveze. Kraj priče.
Mislim da bi se spor između njih dve mogao
rešiti ako bi pristale da izvade neki metalni predmet iz
ključale vode, ili pak ključalog ulja. Ona koja bi pri-
stala na to, i to učinila, bila bi u pravu; ona koja ne bi
pristala nije u pravu. Tačka.
U pravosudnom sistemu stare Turske ovo tako-
zvano ispitivanje “božjim sudom” zvalo se mazija, i
primenjivalo se i kod hrišćana i kod muslimana, a zadr-
žalo se i po oslobođenju balkanskih država od Turske.
Bio je to častan sud, a ne ovo današnje zakli-
njanje nad Biblijom, koja gotovo nikome ne znači go-
tovo ništa. Ojha.

* * *

Evo šta sam sanjao noćas (tek sad imam vreme-

na da pišem). Kao, nalazim se na nekoj pijaci, ili ne-
kom vašaru, gde kojekakvi šibicari, pilićari i kokošari
prodaju sve i svašta. I pri tom hvale svoju robu. Viču:
“Navali narode!... Još malo pa nestalo!... Ajmo, ajmo,
ajmo!... Žene, gaće, žene, gaće!...” i sve u tom stilu. I
negde u sredini tog kokošinjca videh dva uslovno reče-
no meni poznata lika, jednog samozvanog gurua i jed-
nog samozvanog rašljara. Samozvani guru jede GMO
paštetu od svinjskih creva i tumora, stoji bos na nekoj
krpi koju je uključio u neki najjeftiniji rumunski strujni
kabl sa buvljaka, a samozvani rašljar puši marihuanu i
vrti rašlje oko sebe. Obojica nude svoju robu prolazni-
cima, ali ih niko ne zarezuje ni 2%.
266
 Status quo
Da bi privukli pažnju na sebe, počinju da se ski-
daju do gole kože. Samozvani guru se saže, uhvati sa-
mozvanog rašljara za kitu, i poče da mu puši pred svi-
ma, pri tom galameći kao magarac: “Ko god uvredi
gejeve obrisaću ga sa svoje Facebook liste prijatelja!!!
Završio je sa mnom!!!” Neki ljudi okolo rekoše mu
kako ih zabole ona stvar za njega i njegovu Facebook
listu prijatelja, ali oni nastaviše sa svojim poslom. Sa-
mozvani rašljar se znoji i na kraju nabi samozvanom
guruu oznojena muda u obe nozdrve, a obe rašlje u šu-
pak, i to do balčaka. I onako u magnovenju poče da
piša na guruovu krpu na struju. Pojaviše se neke munje,
struja poče da trese samozvanog gurua i on opet uhvati
samozvanog rašljara za kitu i poče i njega da trese
strujom. Obojica počeše da se dime, kao roštilj, i toliko
zasmrdeše da se cela pijaca, ili vašar, šta god, razbeža
od njih.
U tom momentu sam se probudio i, srećan što je
samo san u pitanju, jer je sve izgledalo kao noćna mora,
prošaputah kako pišam na sve ratne zločince, krimi-
nalce sa debelim policijskim dosijeom, homiće, separa-
tiste, šibicare, pilićare, kokošare, prevarante i šarlatane,
jer mi se može tako. Ojha. Ende.

* * *

Nekoliko dana kiša pada svaki dan. Po danu je

nebo puno oblaka, koji se uveče nekako raziđu. Evo i
sad se vidi Mesec na prošaranom nebu. U leto 2012.
godine u Beču i Budimpešti skoro uopšte nije bilo Sun-
ca. Stalno su padale odvratne kiše, a nebo je bilo crno
od tamnih oblaka. A na granici između Mađarske i Hr-
267
Jovo Ilukić
vatske, i Mađarske i Srbije, kao i Mađarske i Rumunije,
oblaci su stajali mirno skoro celo leto, kao vojnici. U
Mađarskoj provala oblaka, a u Slavoniji i Vojvodini,
kao i u Erdelju i Transilvaniji, sve je izgorelo. Koliko
ja znam, granica između toplih i hladnih frontova može
da bude vrh neke planine, planinski greben ili reka. Ali
da granica oblaka bude državna granica - u to me niko
ne može ubediti, kao ni u to da je normalno da u janu-
aru skoro ceo mesec temperatura bude između 15°C i
20°C, da bude sunčano ili da padaju tople kiše, kao
zadnje dve godine, ili pak da u junu bude non stop kišo-
vito, a da temperatura skoro ceo mesec bude 7°C, kao
što je bilo 2010. godine. To ne može da bude tako, po
prirodnim zakonima. Kad je dan kratak, a Zemlja nag-
nuta suprotno od Sunca, ne može da bude toplo, i da
nema snega, a kad su dani dugi i Zemlja nagnuta prema
Suncu ne može da bude hladno. Ali sa HAARP-om sve
je moguće. Oblaci ne mogu da stoje na državnim grani-
cama dva-tri meseca. Nemaju pasoš? Ma dajte. Prob-
lem sa ovim narodom i jeste u tome što se svemu ruga
i ništa neće da prihvati kao realnost. Od 1993. godine,
od kada su Rusi osvetlili Sibir iz svemira, da je u jednoj
tački usred noći bilo svetlo kao po danu, ljudi koji ima-
ju tu mogućnost kontrolišu klimu i vremenske prilike. I
zajebavaju nas kao majmune. Samo budala ne primeću-
je da je klima podivljala, odnosno da više ni ne postoje
godišnja doba... u smislu klime... ali da realno postoje,
jer se Zemlja i dalje naginje ka Suncu, kao i uvek do
sada... Jebem i prababu, i babu, i majku, i ženu, i sestru,
i sestričinu, i bratičinu, kćerku, i unuku, i praunuku...
cionističkoj stoci koja nas zajebava sa ovim nevreme-
nom ovoliko dugo... Svega nekoliko sunčanih dana u
268
 Status quo
maju... Preterali ste, stoko jedna...

* * *

Danas, na ulici, u gužvi, neka devojka, promo-

terka, bez pitanja mi gurnu u ruke pakovanje od 16 gra-
ma nekakve kafe, sa nekakvom nagradnom igrom, ne
pitavši me da li uopšte pijem kafu...
To se nekako podrazumeva, naime to da svi ro-
bovi sistema treba da piju kafu. Još ako su robovski
obeleženi (tetovirani) i programirani medijima (recimo
veruju u sve što vide i čuju na Internetu, i još se svađaju
sa onima koji ne veruju u sve što vide i čuju) - krug je
zatvoren. Jadni robovi koji su umislili da su bogovi.
Mogu reći da jesam par puta u životu popio kafu, ređe
ovu standardnu tursku kafu, sa šećerom ili bez šećera,
koja se pije kod nas, češće kapućino, ali veoma davno.
Godinama je ne konzumiram i nikada je neću konzu-
mirati. Nikada u životu neću jesti meso, mleko i jaja,
kao ni bilo kakvu industrijsku hranu, konzumirati kafu,
duvan, alkohol, lekove i droge, jer mi se može tako.
Čuo sam da ima nekoliko inspektora, zatim običnih po-
licajaca, zatim ratnih zločinaca koje ova država krije od
Interpola i Haškog tribunala, zatim kriminalaca hapše-
nih više puta za svakakva krivična dela, sa podebelim
policijskim dosijeom, zatim pedera, separatista, pre-
varanata i šarlatana, koje to užasno nervira, i užasno im
smeta, do te mere da su me prozvali “lažni vegan”, šta
god im to značilo, mada ne znači ništa. Dakle, ja kažem
da dugi niz godina ne konzumiram meso, mleko i mle-
čne proizvode, i jaja, kao ni slatkiše, sokove i bilo ka-
kvu industrijsku hranu, kafu, duvan, alkohol, lekove i
269
Jovo Ilukić
droge, dakle da sam po svim parametrima vegan, oni
kažu da nisam vegan, odnosno da konzumiram svo ovo
smeće koje sam upravo pobrojao, a na koje pišam, čak
su izmislili kako su me videli da “kupujem slatkiše i
slaniše” - pa kako ko od nas pravo govorio tako imao
pameti i zdravlja, i on i cela njegova porodica, i on i
cela njegova familija, i on i celo njegovo potomstrvo, a
naročito potomstvo. Pošteno? Ovo je opasna kletva i
onaj kome je upućena može doživeti velike neprijat-
nosti zato što laže u moje ime; a neki su već doživeli.
Ili još bolje, ja kažem da dugi niz godina ne konzu-
miram meso, mleko i mlečne proizvode, i jaja, kao ni
bilo kakvu industrijsku hranu, kafu, duvan, alkohol, le-
kove i droge, dakle da sam po svim parametrima vegan,
oni kažu da nisam vegan, odnosno da konzumiram svo
ovo smeće koje sam upravo pobrojao, a na koje pišam,
čak su izmislili kako su me videli da “kupujem slatkiše
i slaniše” - pa ko od nas laže neka jebe i svoju prababu,
i babu, i majku, i ženu (ako je ima), i sestru, i sestričinu,
i bratičinu, i kćerku, i unuku, i praunuku, i sve žensko
što ima u familiji, po redu, što mu ulazi pod kućnu gre-
du. Pošteno? Može mi se tako.
Kome sve ovo smeta neka me tuži, ako ima ko-
me, ili neka popuši kitu mom psu Fritz-u. A ja ne znam
šta da radim sa ovim pakovanjem od 16 grama kafe, jer
nikada neću konzumirati nikakve praškove koje prave
ljudi; samo voće i povrće. Ojha. Ende.

* * *

Kakav dan danas. Ceo Novi Sad miriše na lipu,

a još sva lipa nije ni procvetala. Negde i nekada sam
270
 Status quo
čuo da se svaka kuća u čijem dvorištu raste lipa mora
ugasiti, odnosno ostati bez potomstva. Ne znam da li je
ovo tačno, niti zašto bi to bilo tako, a kao paganin ne
verujem u pagansko sujeverje. Važi li to i za gradove?
Ne znam i zabole me dupe, jer podržavam belu kugu.
Moje potomstvo neće biti bogoborno i bogohulno obre-
zano, niti robovski obeleženo (tetovirano), niti će jesti
GMO hranu, jer mi se može tako, odnosno zato što ja
tako kažem; samim tim ga neće ni biti. A ja nikada neću
biti uhapšen, optužen i osuđen, ma šta uradio, samo
zato što ja tako kažem. Jasno, stoko? Ostav! Av! Av!
Elem, belem i čoldov melem. Danas me neka
žena napala zato što sam pišao na žbun u jednom ćošku
jednog parka. Ja se sklonio od ljudi, da pustim vodu iz
sebe, jer sam se nalokao vode koja je bila na Suncu par
sati, a ona naišla sa nekim psićem i viče mi: “Kako mo-
žeš?!” Naviknut na to da se svako dere na svakoga, jer
su maltene svi ludi, nisam obraćao pažnju sve dok mi
nije rekla: “Ti što pišaš! Kako možeš?!” - “Šta kako
mogu?”, odgovorio sam ja. “Nije pitanje kako mogu
nego kako moram.” Rekao sam joj da odjebe i da gleda
svoja posla, jer sam otišao da pišam u žbun a ne na tro-
toar, a najzad ni ne pišam ja, već moj čoldo. Ali ona na-
valila sa pričom kako kroz park prolaze deca i ljudi, i ja
joj rekoh da pišam i na decu i na ljude, te neka ode neka
me tuži policiji ako joj toliko smeta što pišam u žbun,
koji se ne vidi ni sa jedne jedine staze, ali da joj je dale-
ko pametnije da se ne raspravlja sa mojim kurcem, jer
to nije problem između mene i nje, već između nje i
mog kurca, pa neka to reši sa mojim kurcem.
Nisam je više slušao, iako je galamila toliko da
je pucao ceo park. Otišao sam na neku klupu na Suncu
271
Jovo Ilukić
i tu seo da se sunčam. Ma nije prošlo ni celih petnaest
minuta, koliko sam sunčao očne kapke, kad me napade
policijska patrola. Traže ličnu kartu i pitaju me što se-
dim na Suncu, odnosno zašto ne odem u hladovinu. Ja
im velim da sedim na Suncu u inat ovoj državi, koja
krije nekoliko ratnih zločinaca od Interpola i Haškog
tribunala, kako pišam na njih, mislim na pomenute rat-
ne zločince, takođe u inat ovoj državi, a pošto oni nose
značku ove države, to znači u inat njima. Popišao sam
im sve po redu, kako to činim svaki dan pišući svaka-
kve gadosti po Internetu, u inat policajcima koji su mi
pretili u zadnje dve ili tri godine, pošto znam da me
prate, i jebem im sve žensko po redu, što im ulazi pod
kućnu gredu, da se sada ne ponavljam, i rekao im da ni-
kada neću biti ni uhapšen, ni optužen, niti osuđen, sa-
mo zato što ja tako kažem. Može mi se tako. I nisu se
toliko raspravljali sa mnom. Najgluplji od njih mi je re-
kao da su oni službena lica i da je u pitanju redovna
kontrola, na šta sam im ja odgovorio da sam ja službe-
na guzica i da nabijem na kurac i njih i njihovu redovnu
kontrolu, jer mi se može tako, te da me boli kurac i za
njih i za njihovu redovnu kontrolu, jer nemam nikakvu
obavezu ni prema njima ni prema njihovoj redovnoj
kontroli. Začudo, ostavili su me na miru, nisu se sva-
đali sa mnom pola sata, kako inače znaju da urade, od-
nosno da se raspravljaju sa poštenim građaninom koji
ne dozvoljava da ga niko zajebava, dok im za to vreme
kriminalci vršljaju po gradu. A ja ostadoh pri svim svo-
jim stavovima.
Dakle, pišam na sve ratne zločince koje ova dr-
žava krije od Interpola i Haškog tribunala, na sve poli-
cajce koji su me privodili, hapsili i maltretirali u toku
272
 Status quo
1999. i 2000. godine, samo zato što sam nosio majicu
sa pesnicom na kojoj je pisalo “Otpor”, pišam im na
grobove predaka i u kolevke potomaka (oni su smeli da
me vežu lisicama za radijator, a i svi su bili stariji od
mene, i opet nisu uspeli da me prevaspitaju onda kada
sam imao 23 i 24 godine), kao i na sve policajce koji su
mi pretili u zadnje dve i po do tri godine, zbog toga što
me nisu mogli naći tri sedmice, iako se nisam krio niti
čak znao da me traže, ili pak zato što sam ja odradio
njihov posao i doveo im na tacni kriminalce koje nisu
mogli da nađu (oni nisu smeli ni da podignu glas na
mene, a kamoli da me vežu lisicama, a i svi su mlađi od
mene, i neće me prevaspitati sada kada imam oko 40
godina), zatim pišam na sve pedere i na njihovu gej
paradu, na sve separatiste, prevarante i šarlatane, kao i
na njihove prevare, o kojima su pisale novine i govorile
radio stanice, na sve samozvane gurue koji su sami se-
be proglasili za ćelave, ćorave i krezave bogove, kao i
na njihove švalere, samozvane rašljare koji su dobili po
nosu od ljudi koje su prevarili, a ispod fotografije pišu
kako su doživeli saobraćajku, kao i na pola sveta, jer mi
druga polovina ne smeta... ma pišam na ceo svet, zato
što mi se može tako, jer znam da me pičke ne smeju
uhapsiti. Ojha. Ende.

* * *

Sanjao sam noćas (san se dogodio u maju 2016.

godine, ali tada sam napisao “noćas”, čisto da se zna)
Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika i najvećeg
tiranina i ratnog zločinca na našim prostorima. I prili-
čno sam siguran, pošto imam lucidne snove, da ga ni-
273
Jovo Ilukić
sam bezveze sanjao, te da je preminuo noćas, u svojoj
75-toj godini. Samo veoma glup čovek može da pove-
ruje da je Milošević umro u Hagu 2006. Niti je Hitler
izvršio samoubistvo 1945. godine, jer nije bilo razloga
za tako nešto, pošto je odradio sve što je trebalo da od-
radi za cioniste. Niti je Željko Ražnatović Arkan ubijen
2000. godine, niti je Sadam Husein obešen 2006. go-
dine, niti je Osama Bin Laden ubijen i bačen u more
2011. godine, niti je Moamer Gadafi linčovan 2011.
godine... da ne nabrajam dalje...
Telo Slobodana Miloševića niko nije video u
sanduku. Čak je i za dvojicu patologa koji su navodno
poslati iz Srbije utvrđeno da ne postoje. A ni Milorad
Dodik nije želeo da položi venac na grob Slobodana
Miloševića, misleći da ga slučajno ne vidi preko neke
kamere i da mu se smeje.
Bata Živojinović, mason, član Reda Zmaja, u
jednom intervjuu je lepo rekao da ne veruje kako je Mi-
lošević umro u Hagu i sahranjen u Požarevcu, jer niko
nije otvarao kovčeg i nije video leš. I nije jedini. Ze-
mlja mu kosti izbacila.
Velimir Bata živojinović je sve lepo objasnio u
jednom intevrjuu pred kraj života, kad je rekao da niko
nije video Miloševićev leš, a nije...
Nema dalje...

* * *

Svi prevaranti i šarlatani su isti. Jebao im pas

mater prevarantsku i šarlatansku.
Chandra Mohan Jain, odnosno Acharya Rajne-
esh, odnosno Bhagwan Shree Rajneesh, ili skraćeno
274
 Status quo
Osho. U zadnje vreme jedan od najcitiranijih ljudi na
Internetu. Ne znam za druge ljude, ali sve što sam čuo
od njega, da je rekao ili napisao, već ranije sam znao,
iz prošlih života, pa sam osvežio sećanja kada bih ne-
gde pročitao ili čuo, jer duhovna znanja preživljavaju
smrt, ili sam pak čuo iz drugih izvora. Akasha obiluje
informacijama, a ja sam konektovan na nju, za razliku
od nekih prevaranata i šarlatana koji nisu, a lažu da je-
su, i pijem duhovnu vodu sa izvora znanja, dok je oni
piju iz duhovne kanalizacije.
Ja se ne slažem ni sa jednom ljudskom knjigom,
pripisanu bogu kao autoru, mislim na takozvane “svete
spise”, recimo Vede, Bibliju, Kuran i mnoge druge, jer
su sve napisali pametni, lukavi i zli ljudi, ali se slažem
sa jednom velikom istinom iznetom i ponovljenom u
svakoj od njih iznova i iznova; parafraziraću je: “Svaki
čovek je laž. I ne treba slediti nijedno ljudsko biće.”
Apsolutno se slažem sa time. I iz tog razloga ne mogu
da budem član nijedne religije, verske zajednice ili sek-
te, jer ne poštujem ničiji autoritet i ne prihvatam nika-
kve gurue, naročito ako su njihovi osnivači bili pro-
tivprirodni, bogoborni i bogohulni ljudi.
Za Oshoa se zna da je vozio tri Rolls-Royce-a,
i nosio pet Rolex-a, od novca koji su mu donirali sled-
benici, dok su isti ti njegovi jadni sledbenici jeli hleb i
vodu. Mnogo produhovljeno, nema šta. I ne samo to.
Zna se da je voleo maloletne dečake. Tu je završio što
se mene tiče. Nema teorije da bi neko ko je homosek-
sualac mogao da mi bude uzor. I tačka. Bog i priroda su
stvorili sve delove tela za neku funkciju, a polne organe
za razmnožavanje a ne za seckanje ili za fekalije. Kraj
priče.
275
Jovo Ilukić
Sećam se kako me je jedan poznati novosadski
peder, separatista, narkoman koji se zalaže za legaliza-
ciju i pušenje kanabisa, kao i pušenje kita maloletnim
dečacima, što je snimao a oni kačili na Internet, da mu
se svete, a on se onda žalio toj stranici i na svom Face-
book profilu napisao kako je taj video snimak na taj
website zakačio neki Csaba iz Subotice, a jasno se vidi
njegova ćelava glava i krezava usta u koja mu je taj lik
gurao kitu (a pušio mu je bolje od bilo koje žene, no ja
ipak ne bih probao to ni sa njim niti sa bilo kojim muš-
karcem, odnosno ne bih nijednom muškarcu dao da mi
popuši), čak kruži priča po Internetu da je zato krezav,
naime da dođe do vazduha dok sisa kitu dečacima, pa
je nekako sklonio taj snimak sa Interneta, narkoman
koji se puca u venu, kriminalac hapšen mnogo puta za
teška krivična dela, sa podebelim policijskim dosijeom,
šibicar i kokošar, i najzad težak prevarant i šarlatan, o
kome i o čijim prevarama su pisale novine i govorile
radio stanice, neko ko je umislio da je ćelavi, ćoravi i
krezavi bog (ne znam samo što će nekome ko ima svu
kosu, ne nosi naočare i ima sve zdrave zube ćelavi,
ćoravi i krezavi bog), prvosveštenik enkizma (iako se
nikada i nigde nije zaredio kao običan sveštenik), nauč-
nik i pronalazač, samozvani sungazing guru, i ko zna
šta sve ne, a glup je kao kurac, jer živi u XXI veku a
veruje u srednjovekovne nebuloze, recimo u to da je
Zemlja ravna ploča (aha ha ha ha ha ha ha), koja će se
pretvoriti u zvezdu (aha ha ha ha ha ha ha), onda kada
u nju udari kometa Ison (aha ha ha ha ha ha ha, istopi-
la se krajem novembra 2013. godine, pri svom prolasku
pored Sunca), jednom prilikom me je negde na Inter-
netu ubeđivao da je to što su mladi dečaci u staroj
276
 Status quo
Grčkoj i starom Rimu bili ljubavnici ostarelim muškar-
cima potpuno normalno. Ja sam i tada rekao, a i sada
ponavljam, da to nije normalno. I stojim iza toga. Re-
kao sam, a ponoviću i sada, da nabijem na kurac i staru
Grčku i stari Rim, i sve protivprirodne degenerike koji-
ma je to onda bilo normalno, a i one kojima je to sada
normalno. Nemam nikakvu obavezu prema staroj Grč-
koj i starom Rimu, prema protivprirodnim ljudima koji
su živeli pre oko 2000 godina, kao ni prema protivpri-
rodnim ljudima koji žive danas i propagiraju gej para-
du, uništenje braka između muškarca i žene, kao i poro-
dice, za šta se zalažu svim silama, šire neznanje i nebu-
loze skinute sa kanalizacije Interneta, i vređaju ljude
koji im objasne opštepoznate stvari. Dešava se da pre-
teraju, s vremena na vreme, u tom svom pohodu protiv
zdravog razuma, do te mere da na svom pedersko-
separatističko-plagijatorsko-sektaško-prevarantsko-
šarlatanskom website-u javno pozovu na nečiji linč, što
im propadne, ali onda moraju da se skrivaju od policije,
tužilaštva i suda (oglođu besnom psu lutalici kurac i
muda). Nekada su bili samozvani sungazing gurui,
sada su samozvani ravna ploča gurui, a uskoro će
postati samozvani kanabis gerila gurui. Prijavljeni su
na jednoj adresi u Beočinu, žive u nekom svinjcu u
Novom Sadu (ni policija ne može da ih nađe), a lažu
svoje malobrojne sledbenike kako su se preselili u Beo-
grad, jer pored policije traže ih i ljudi koje su prevarili
za neki novac. I takvi će mene da vređaju i da poziva-
ju na moje ubistvo, jadne GMO kišne gliste. Pa neka se
sada kriju od policije, tužilaštva i sudstva. I ja mu onda
rekao - “Zakuni se u majku da nikada u životu nisi
imao sex sa muškarcem” - na šta mi je on odgovorio -
277
Jovo Ilukić
“A što bih se zaklinjao?!” Šta reći? Ovime je sve rekao
o sebi. “Caps Lock” slova i uzvičnici - recidivi histeri-
je (ženske bolesti) i shizofrenije su neizbežni. A onda je
izmislio kako sam ja gej. Pukao je kao zvečka kad sam
mu odgovorio ovako: “Ko je od nas dvojice bilo kada
u svom životu poljubio bilo kog muškarca u usta, uhva-
tio ga za onu stvar, popušio mu tu stvar, upražnjavao
analni sex sa muškarcem i na kraju progutao bilo čiju
spermu - neka jebe i svoju majku, i svoju sestru, i svoju
sestričinu. Pošteno?”
A što se tiče svih ostalih prevaranata i šarlatana,
nabijem ih na konjsku kitu. Uh, što ću ih zajebati. Ga-
rant bi se obradovali.
Ne treba slediti nijednog čoveka, ma šta da taj
neko kaže za sebe da je i ma kako se predstavljao, naro-
čito ako je bogoboran, bogohulan i protivprirodan, a
posebno ako je homoseksualac. Fuj. Ende.

* * *

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta. Pa jebo te život, da te ne je-
bo, nisu mogli a da se ne popišaju i na ovaj kultni film,
u osnovi dobar istorijski spektakl, koji će danas masa
TV stanica u Srbiji emitovati u toku dana, na naš stari
paganski praznik Vidovdan, u različitim terminima. Pa
zar su toliki debili oni koji su ga snimili 1989. godine,
na brzinu i sa tada veoma velikim budžetom, da misle
da baš niko neće primetiti kako su se popišali po nje-
mu. Pogledajte onaj isečak negde na početku gde Vuk
Branković 1389. godine, dakle u XIV veku, koristi
278
 Status quo
francuske mere usvojene u drugoj polovini XIX veka:
„Ova soba je velika 6 sa 10 metara... Onaj dvor je visok
30 metara... Ovo bure zahvata 200 litara... Ovaj bik je
težak 700 kila...“ O, jebo te život, da te ne jebo, pa kako
je to moguće... da su se te mere koristile u XIV veku.
Nisu. Ali zombirani i hipnotisani gledaoci, i građani
ove od strane bankara i cionista okupirane države, to
nisu primetili ni tada, a neće ni sada. Primetimo mi ma-
lobrojni, osvešćeni, koje ne može niko ni raditi ni
manipulisati, ni političari, ni bankari, ni pederi, ni ratni
zločinci koje ova država krije od Interpola i Haškog tri-
bunala, ni separatisti, ni sudije, ni inspektori, ni poli-
cajci, ni kokošari, ni šibicari, ni prevaranti, ni šarlatani,
ni samozvani gurui, ni samozvani rašljari, ni umetnici
kao što su režiseri ovakvih filmova koji prave kardinal-
ne greške koje gotovo niko ne primećuje. E ja prime-
ćujem i širim dalje... Da završim kako sam počeo, da
bih zatvorio krug, sa smejanjem od tačno 33 puta. Aha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.

* * *

Postoje stvari koje ne mogu da razumem, ma

koliko se trudio.
Posmatram malopre ljude u gradskom prevozu.
Jedan čovek slučajno zgazi drugoga i kaže mu: „Izvi-
ni.“ - „Ništa“ - odgovori mu onaj drugi. Zgazi ga drugi
put, sad već namerno, i kaže: „Izvini.“ - „Ništa“ - opet
odgovori onaj drugi. I može tako da ga gazi sve do kra-
ja vožnje. I da se stalno čuju reči: „Izvini.“ - „Ništa.“ -
„Izvini.“ - „Ništa.“ - „Izvini.“ - „Ništa.“
279
Jovo Ilukić
Izađem iz autobusa i na ulici vidim ženu kako
iz mesare iznosi kesu punu mesa. Neki pas lutalica se
zaleće na kesu i trenutak kasnije žena u ruci nosi samo
kesu. Pa ne nosi se u običnoj kesi.
Jebem ti ljude. Možeš da im radiš šta god hoćeš.
Sve nešto i neki fini i neprimećeni, kao da rade u Am-
basadi Finske, kao pridržači toalet papira klijentima
koji idu u toalet u kome nema čučavca.
Kokoš kada snese jaje ne dere se sebe radi, ne-
go sela radi. A tako i svi ovi fini i povučeni. Poznajem
mačke i pse koji imaju više dostojanstva, časti i hrab-
rosti.
Kako reče Nikola Kojo u jednom domaćem
filmu: „To je to. Usrani mali čovečuljak i njegov usrani
mali životić.“
Dajte, trgnite se malo.
Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne
smeta.

* * *

Razgovor između kompleksaša i komplek-

sašice, vođen jutros, u trajanju kraćem od jednog mi-
nuta.
Kompleksašica: Šta bre ’oćete vi muškarci što
imate samo dva mudašca?! Kad budete imali tri onda
mi se javite!
Kompleksaš: Šta bre ’oćete vi žene što imate
samo dve sisice?! Kad budete imali tri onda mi se ja-
vite!
Kompleksašica: Ae odjebi bre nakazo! Znaš li ti
bre ko sam ja?!
280
 Status quo
Kompleksaš: Ae bre nakazo nemam pojma ko
si bre ti!
Kompleksašica: Brate, ti si lud! Ja te žalim!
Kompleksaš: Mojne da me bratiš da ti ne bi’ po-
kaz’o šta je incest! Žali ono na šta piškiš!
Kompleksašica: Možeš samo da sanjaš bre!
Kompleksaš: Možeš samo da sanjaš bre da ću
da sanjam govna bre!
Kompleksašica (sebi u bradu): Jao bože što
nemam tri sisice!
Kompleksaš (sebi u bradu): Jao bože što
nemam tri mudašca!

* * *

Juče su se kompleksaš i kompleksašica svađali

kraće od jednog minuta. A danas su se sreli u autobusu,
a da nisu ni znali da su to oni... kompleksaš i komplek-
sašica...
I kompleksaš joj ispriča priču o Snežani i sedam
patuljaka.
Naiđe džin i zarobi Snežanu i sedam patuljaka.
I zatraži od Snežane da mu popuši, da joj ne bi pojeo
patuljke. I ona odbije. I on joj pojede pet patuljaka. I
ona pristane da mu popuši da bi joj ostala ona dva pa-
tuljka. I tako ona puši, puši, puši, a džin joj pojede još
pet patuljaka. Ona ga pita: „Što si pojeo još pet patu-
ljaka?“ A on će na to: „Ćuti i puši!“... I tako ona puši,
puši, puši, a džin joj pojede još pet patuljaka. Ona kaže:
„Što si pojeo još pet patuljaka?“ A on će na to: „Ćuti i
puši!“
Kompleksašica dugo nije shvatila da je džin po-
281
Jovo Ilukić
jeo više patuljaka nego što ih Snežana ima. Ali čim je
shvatila, reagovala je:
„Kako ih pojede toliko kad ih ima samo
sedam?“
„Ćuti i puši!“, urliknu kompleksaš.
Oboje se zacrveneše, jer kompleksaš je svesno
hteo da mu kompleksašica popuši, iako nije oprao čol-
da mesec dana, i mogao je da struže skorup sa čela čol-
dovoga, a ona je podsvesno htela da mu popuši i izjede
sav skorup.
Ludilo...

* * *

Dobro jutro kompleksaši.

Ijao, koliko ima finih i povučenih... dobrih i
kulturnih... neprimećenih momaka i devojaka, koji bi
mogli da konkurišu za pijenje čaja sa kraljicom Brita-
nije u Bakingemskoj palati.
Naravno, svi ti fini i povučeni, polupismeni i
neprimećeni, za sebe neće da kažu, prdon, pardon, „ka-
zu“, neprimećeni, već „ne primeceni“... ha ha ha...
A dogodi se da na fotografiji imaju i krestu na
glavi i da im je to jedina vrednost i jedini adut; pa mo-
gli su da povedu i svog papagaja...
Fini i povučeni rešavaju ukrštene reči...
Ukrštanjem 12-palačnog creva i skalpela dobija
se?
(Odgovor - 7 slova)...
Pomoć prijatelja:
1. masak(a)r;
2. genocid;
282
 Status quo
3. šuljocid.
Ukrštanjem prdenjaka i hemoroida dobija se?
(Odgovor - retko kome poznat)...
Smrdenjak? Smrdekana? Čahurana?
Može biti, a i ne mora...
Biće da je u pitanju Smrdekana.
(Odgovor - 9 slova, vertikalno)...
Trtoprd - 7 slova - horizontala...
(Odgovor - 4 slova, horizontalno)...
Mešoviti vokalni ansambl po imenu Hem®o &
Di? (prim. prev.)
Aha ha ha ha ha ha ha...

* * *

Malopre sam kratko porazgovarao sa dvojicom

suseda kad je pored nas prošao neki pas, a dunuo pove-
tarac, i jedan od nas trojice je rekao da psi najčešće
umiru od kostobolje, što je uglavnom prouzrokovano
hladnoćom. I onda je onaj drugi izgovorio dve rečenice
koje su me oduševile. Parafraziraću ga:
„Neka vlasnik psa hrani psa hranom koju on
jede - i od iste bolesti umreće i on i pas. A ako se vlas-
nik psa hrani kao pas - nikad mu ništa neće faliti.“
Duboko sam se zamislio nad ovim. I još uvek
nemam svoj stav po ovom pitanju. Baš je lepo svakog
dana naučiti nešto novo. Namaste.

* * *

Zna li iko zašto se kiti božićna/novogodišnja

jelka? U pitanju je drevni paganski običaj. Ratnici su
283
Jovo Ilukić
kitili zimzeleno drvo glavama pobijenih neprijatelja sa
željom da ih u Novoj godini pobiju još više. Vremenom
su glave zamenjene lampionima i danas imamo to što
imamo. Eto, još jedan primer kako osnova jednog
ružnog običaja ima lep ishod.

* * *

Ha ha ha...
Pitanje broj 1: Da li je Kleopatra farbala kosu u
bež boju?
Pitanje broj 2: Da li je Aleksandar Veliki imao
plavu ili crvenu kuburu?
Pitanje broj 3: Kakva je kola vozio Gaj Julije
Cezar?
Ha ha ha... pucam...
Odgovor broj 1: Kleopatri su pravili farbu od
kamilje balege.
Odgovor broj 2: Aleksandru je kubura popla-
vela od Desanke a pocrvenela od Roksane (u to vreme
nije bilo nikakvih kubura).
Odgovor broj 3: Cezarova dvokolica bila je
marke ”Alea iacta est”...
Ha ha ha!

* * *

Oni koji misle da me dobro poznaju ubeđeni su

da mrzim ljude. Ali ja ne mrzim decu. A zar oni nisu
mali ljudi?
Jedanput sam, prolazeći pored jedne osnovne
škole, u uglu školskog dvorišta, ugledao jednog malog,
284
 Status quo
usamljenog dečaka. Usporio sam korak kako bih ga
bolje osmotrio. On mi se u tom trenutku isplazio i za-
vrištao najjače što je mogao. Nasmejao sam se. Mali
ekscentrik, bio je isti kao i ja u njegovim godinama.
Nije dobro to što društvo podvaja male ljude na
“dobre” i “nedobre” i što mnoge primorava da budu
usamljeni; takvi kasnije postaju psihopate. Sa druge
strane, pak, nije loše ako se ti mali ekscentrici sami
odvajaju; oni će sutra sasvim sigurno postati umetnici.

* * *

O, jado moj, i jadovi moji, maloprije se ispišah

na snijeg i uopšte ga ne obojih. Prozirna mokraća, ka
rakija loza. A na snegu pored Dunava pišali neki kram-
paši, pa ispišali iz sebe sve i svašta, u svim nijansama.
E, vala, i čolda kad obrišem snegom ne obojim sneg.
Zdrav kao dren. Pa ko mi nudi terapiju (ne znam za šta)
ispišam mu se u usta da ne bude žedan.
I skinem vam ja tako skorup sa glavića i pone-
sem na najbližu pijacu. I šta ću, brže bolje zamijenim
kravlji sir sa čoldovim skorupom. I baš da vidim hoće
li neko kupiti čoldov skorup. I kupila ga neka budala po
tržišnoj ceni. Mašala. A trgovac kao trgovac, i govno bi
prodao. Tako vi se, jadovi moji, vrši zamena ili substi-
tucija kravljeg sira i kurčevog skorupa.
A meni kao veganu ne treba ni jedno ni drugo.
Ojha.

* * *

Lekići se ne piju nego gutaju, osim ako joj ne

285
Jovo Ilukić
prepišu sirup. Ima sad domaća izrada od izdrkotine, ve-
le neki danski farmaceuti da otkupljuju od sperme, pa
najbolje da uzmu iz Srbije... veli ubiše se klinci od
drkanja, a trebaju im pare... i još uz dansko pecivo... pa
ko voli testo i glutensku hranu punu GMO margarina -
nek izvoli...

* * *

Ovo je istinita priča.

Jedan blesavi momak je sedeo za volanom svo-
jih kola čekajući devojku ispred fakulteta, gde je ona
otišla da prijavi ispit. Nedugo zatim pojavljuje se zgod-
na devojka njegovih godina, prilazi kolima, nabacuje
mu se, pita ga hoće li da odu negde da mu pokaže neke
stvari...
On pristaje, zaboravlja na svoju dragu, odlazi sa
njom u šumu na Košutnjak, obara sedišta i pretvara ih
u stolicu za ljuljanje. Primetio je da kod sebe nema
kondom, ali ona mu sa osmehom na prelepom licu reče
da mu i ne treba. Kad je završio posao i vratio je u grad,
pitao ju je da li će se videti ponovo. Ona mu je na to
samo odgovorila: „Nema potrebe. Ja imam sidu. Ako
mi ne veruješ, proveri za šest meseci.“
On to nije uzeo za ozbiljno. Nekoliko meseci
kasnije testirao se na HIV iz čiste radoznalosti. U me-
đuvremenu je samo svojoj devojci ulazio u jadu. I ispa-
lo je da je HIV pozitivan. I da je zarazio i svoju de-
vojku.
Ceo je slučaj prijavio policiji i saznao da je ta
devojka umrla od side u Mostaru nešto pre toga, da je
bila prostitutka iz Ukrajine na privremenom radu u Sr-
286
 Status quo
biji, i da je pored ostalog ordinirala i u nekim beograd-
skim političkim krugovima. Sa njom su svoje žene pre-
varili i neki političari, ali ovde nećemo pominjati njiho-
va odvratna imena.
Sida se ne dobija. Ona se uzima.
A vi ljudi samo trčite za bilo kim. Ne razumem
kako se neka devojka može hvaliti time kako puši bilo
kome, ako taj neko na neopranom glaviću nosi skorup.
I kako se neki momak može hvaliti kako liže bilo ko-
me, ako ta neka između usmina nosi paučinu.
Jedan moj drug, koji je često upražnjavao cun-
inglingus sa kime stigne, doživi da ga zaboli grlo, ode
kod lekara, lekar ne ume da ustanovi uzrok oboljenja,
pošalje ga na analizu brisa iz grla - kad ono u njegovom
grlu gljive koje se inače skupljaju na neopranom žens-
kom polnom organu. I ode ti on do rasadnika gljiva i
pošteno je išamara, i šamara je tako dok god se ne izleči
od gljiva.
Bolje je biti gadljiv nego skupljati boleštine i u
sopstvenim ustima nositi bolesti koje su polumajmuni
nosili u praistoriji na svojim polnim organima.
Ja kad vidim da neka robovski obeležena
(tetovirana i pirsingovana) devojka nosi herpes u usti-
ma, zaobilazim je u najširem luku. A vama ako se ne
gadi - vi je slobodno ljubite. Samo mi nije jasno kako
njoj nije žao da zarazi momka do koga joj je stalo. Ako
ne možete da pijete vodu iz čaše u kojoj je neko tek
oprao onu stvar, kako možete da ljubite devojku koja
redovno ugošćuje tuđu onu stvar u sopstvenim ustima?
Preksinoj mi je jedna budala rekla: „Ja ližem
pičku!“ Aham. I moj kurac liže pičku; a vi ste isti. Mo-
žda ste lizali istu pičku. Ti, naravno, posle njega...
287
Jovo Ilukić

* * *

Ovo sam posvetio jednoj Jasmini iz škole, nije

bitno koje. Zvala se Jasmina, ali niko je nije tako zvao,
već samo i jedino Jasvinja. Imala je herpes, jer je rano
počela da puši kite. I tako je njoj neki tip presadio
čibice sa glavića na glavicu. To vi je show program.
Ona je bila slaba sa biologijom, ali je vrlo dobro znala
kako se kalio herpes. Da je to bila lektira - “Kako se
kalio herpes” - imala bi ne 5+ nego 10+.

* * *

Ha ha ha, koji nivo. Ovo govorim samo jed-

nom... nestrpljivom šeširdžiji...
Dijagnoza (dijangoza): šeširofilijofobija (hat-ti-
mere-amare)...
Terapija (tepararapapapija): u šake i Ljevanku i
Desanku, te iscediti sve telesne tekućine u objekat fili-
jofobije, sve dok se isti ne premetne u nošu (tutu).
Izlečenje: veoma brzo; prvi simptomi biće pres-
ta-nak uvek jednih te istih priča i štancanja uvek jednih
te istih govana, a zadnji simptomi napuštanje ŽIR-a (ži-
vota izvan realnosti)...
Izlazna dijagnoza: BO (bez oboljenja)...
Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha...

* * *

Ko bi mogao pomisliti da se na ovolikom

snegu, koji pada već više od 48 sati, može videti ko-
288
 Status quo
marac? Kontam da su nam potrebne novine „48 sa-ti“...
kad ovoliko pada sneg. Jasno mi je zašto u Rusiji izlaze
novine „168 часа“. Pa kad sneg toliko dugo pada, bez
prestanka, da ljudi imaju šta da čitaju i da se pitaju... i
pipaju...
Dakle, ko bi mogao da vidi komarce na snegu,
pečurke na mudima i skramu na zubima? Da bi se pe-
čurke zamotale u skramu neophodno je odguditi zubi-
ma po mudima... gud gud gud... svir svir svir... Gusle
moje, drvo javorovo. Ako nema poklopaca za stotinu
lonaca, onda nema ni dlakavih žaba ni kuratih baba.
Ojha!
Verovali ili ne, neki mi se komarac malopre
motao oko međunožja. I sleteo mi na muda. I taman da
mi posisa krv i spermu, u paketu, i ja ga ubijem. (Koji
junak, jebote!) I sad imam grižu savesti. Da li da se pri-
javim da sam počinio ubistvo? Lele mene! Dugo nisam
imao moralniju dilemu. Jebeš univerzitet u Königs-
berg-u (današnji Калињинград), Emmanuel-a Kant-a
(i dvesta kanta), idealističku filozofiju i moral... kad se
komarac nije pretvorio u koral... i zvezdano nebo nada
mnom i moralni zakon u meni...

* * *

Najstariji zanat je načisto propao. Barem kod

nas u regionu...
Gledao sam danas sneg i kako su se mačke i
paščad ispišavale po njemu; svi su iz sebe prosuli priro-
dnu, fino obojenu tekućinu. No tamo gde su se ljudi is-
pišali bilo je raznoraznih boja. Zašto? Zato što su mač-
ke i paščad zdravi, a ljudi užasno bolesni.
289
Jovo Ilukić
Prostitutke koje stoje na ulici po ovakvoj stu-
deni, i ležu pod bilo koga, ne mogu da budu zdrave sve
i kad bi htele.
Najstariji zanat je načisto propao! Barem kod
nas u regionu. Zašto? Pa zaključite sami iz priloga.
Prošlog leta, ispred jednog plažnog kafe-bara u
Budvi stajale su dve devojke od najviše 18 godina. Bile
su jako zgodne i privlačne, i privukle su pažnju i meni
i mom drugu Peku. Šmekali su muškarce prolaznike,
računajući i nas dvojicu, ali mi smo žurili u obližnje
Bečiće i Rafailoviće.
Obavili smo to zbog čega smo prošli kroz tunel
između Budve i Bečića, nakon dobrih dva sata vratili se
u Budvu, i zatekli njih dve na istom mestu. Ako smo pr-
vi put kad smo ih videli pomislili da nekoga čekaju -
sad smo već bili sigurni da ne čekaju nikoga no da ordi-
niraju na obali kao prostitutke. Dakle, za oko dva sata
niko nije hteo da ih pokupi.
Momci koji vrede, i imaju love, već imaju de-
vojke i sex za 100 ili 200€ na sat sa bilo kim (ko prelazi
iz ruke u ruku) im ne pada na pamet. Momci koji vrede,
a nemaju love, ne mogu ih priuštiti, pa stoga neće ni
pokušati. Momci koji ništa ne vrede, a imaju ili nema-
ju love - mogu da nemaju hrabrosti - i zato im ne pri-
laze.
Peko mi reče da ih pokupimo i da on časti, iz
milosrđa, da ih večeras makroi ne bi izbili i silovali za-
to što nisu ništa zaradile, ali ja mu rekoh da ne bih da
kupim neku boleščinu za 100 ili 200 € mog ili njegovog
teško zarađenog novca.
Zapitao sam se, ako niko neće da pokupi mlade
prostitutke od 18 godina, ko će onda da pokupi neku
290
 Status quo
matoru, pohabanu prostitutku, neku baba seru, baba pr-
du i ostale baba smrde.
E šta učiniše od nekadašnje Titove države, pa i
najstariji zanat je načisto propao.
(Inače, nekad je čovek mogao slobodno da letu-
je po crnogorskoj i hrvatskoj obali, dok je bilo druga
Tita, a sad sve plaže ograđene, bogataške i sirotinjske
plaže, pa imaš pravo na samo jednu hotelsku plažu, ako
si u hotelu, a ako si gologuzan onda se kupaj pored ka-
nalizacije, ko te jebe... i prostitutke i tebe...)
E, a, nekoliko dana kasnije, u Dubrovniku, na
Stradunu, Peko i ja nalećemo na dve 18-godišnje rado-
dajke. Tamo su malo agresivnije nego u nas. I vele one
nama, onako diskretno: „Dečki, dajte nam po 1000
kuna i činite nam što god hoćete.“ Peko više nije mo-
gao da izdrži, pa veli on njoj: „Slušaj glibuljo, daću ti
100 kuna, ali da mi vrneš kusur od 40 kuna, jer ne vri-
jediš više od 60 kuna da jebe oca očinjega!“ I ponovo
smo naleteli na dve slične kod Kneževog dvora, i po
treći put kod crkve Svetog Vlaha. Rekao sam Peku da
su prostitutke totalno degradirane i da više nikoga ne
zanimaju, te da muškarci više vole fudbal no sex, i na
tome se završilo.
A jesmo se nagledali fudbala na prošlom Svet-
skom prvenstvu.
Kako pomoći prostitutkama?
Ni najstariji zanat nije ono što je nekada bio.
A na Rivi u Splitu dočekala nas neka ludača sa
sledećim rečima: „Tko ća voli nek izvoli. Tko voli bilo
pranje, a tko crno sranje? Bilo pranje mi teče iz pice, a
crno sranje mi kaplje iz guzice. Tko voli bilo pranje nek
poturi žlicu pod moju picu, a tko voli crno sranje nek
291
Jovo Ilukić
stavi šalicu pod moju guzicu. Jednom u četiri tjedna
morete dobit i sok od rajčice, pravo iz moje pice. More
se i zapakovat, sve sa bar code, i zera vode. A moja pica
i guzica su vam bogati izvori rudača i ostalih zaliha.
Tko će se poslužit iz moje pice, dati ću mu malo i iz
guzice. Tko li više voli iz guzice, dati ću mu iz pice.“
A onda je ispjevala pjesmicu...

Imam jednu slatku tajnu,

sjajnu i bajnu,
na šupku sam jučer
uradila trajnu.

Sad mi čajni kolutić

ima novu frizuricu,
pa mi on more pored prkna
dapače olizat i picu.

Svetoga mi Duje,
i na picu,
imam mnogo lipu
frizuricu.

Ostali smo bez teksta! Koji performans jebote!

* * *

Kako dobiti odgovore na sva pitanja?

Odeš u Amazoniju i predaš se najkrvoločnijem
plemenu sa pričom da si polubog. Onda se ponudiš ti-
nejdžerima da ti zaprde u dušnik, a iskusnima da ti ode-
ru kožu sa guzice i naprave bubanj. Zatim udaraš čol-
292
 Status quo
dom u bubanj kao dobošar u ritmu - “tam tam, tim tam
tam” - sve dok ti se odgovor ne pojavi sa druge strane
bubnja. Srećno i sve najbolje ti želi celo pleme.
A može i ovako...
Izdresiraj goluba i vranu. Pusti goluba da leti
gde hoće, a vranu da uleće u stanove i kupi vredne stva-
ri sa stolova i polica. Pa gde im se ukrste putanje, ako
tu ima neka voda, napiši prijavu na brodiću od papira i
voda će je odneti na cilj. Srećno.
A može i ovako...
Nađi neko brdo preko koga ide seoski put, na-
gib mora da bude 77°, i moraš da voziš traktor uzbrdo
tačno 7 km. Garant će ti se prikazati datum koji tražiš.

* * *

Danas sam video neko usamljeno mače, odba-

čeno, gladno, prljavo od ulice, od ulične prašine, mokro
od snega, verovatno teško bolesno, mjauče i od bola i
od zime, gledajući pri tom sve prolaznike pravo u oči,
očekujući da mu pomognu. Zapitao sam se da li je mo-
guće da mače zna da su oči ogledalo duše.

* * *

Moj bivši cimer Brko (čolda drko)... veli nama

u Domu učenika još 90-tih godina XX veka: „E, cimeri
moji, jeste li vi kad opleli kokoš?“ A mi velimo da nis-
mo, te šta nas to pita. A on na to veli da su neki njegovi
drugovi iz sela to radili kad su im devojke otišle u grad
na školovanje. Brko, kako ih je mrko, a nije mu jasno
kako jadna nije krepala, a samo joj je malo zavuka, ku-
293
Jovo Ilukić
ku ruku ka, a ako ih očerupa i udari ćikarom po glavi
hoće li ikome ostati za juhu, juhu, hu hu, hu... Kad on
zakolje kokoš i od perja napravi jastuke, od kljuna
češalj za deke i kosu punu ušiju, od nogu skuva juhu,
crevima nahrani pse, ostalo pojede, kakom nađubri nji-
vu, ništa se ne baci, ma nema štete kad vam kaže Brko
kokošar, Romeo iz kokošinjac... e to ti je to što tuca
kokoši a nije pijevac...
A i pjesmu smo mu ispjevali...

Svima nama Brko, Brko

Čolda drko,
Svima nama Brko, Brko
Ovce mrko.

Aj nek se čuje, čuje,

aj nek se zna
da je svima nama Brko,
čolda drko.
Ovce mrko.

Ojha.

* * *

Veli neki tamo Bajo Pjevac, Romeo iz kokoši-

njac: “Imam preko dvjesto kokoši i sve ih znam po
imenu.”
A neka gološijanka kojoj se udvarao ga pita:
„Bajo Pjevac, Romeo iz kokošinjac? Moreš li stići svih
200 da kljucneš? Ima li jaja? I ko sjedi na jajima, ti ili
200 koka?“
294
 Status quo
A on joj veli: „O kako bih te oprčio prije ve-
čere!“
A gološijanka ga pita: “Hoš na traktoru ili na
prikolici?”
A njen bivši muž sve prisluškivao, pa odgovo-
rio:

Baja - naduva mi jaja.

Pjevac - popuši mi kurac.
Romeo - na paju mi se popeo.
Iz kokošinjac - ma ti si iz svinjac.

Odgovara mu Bajo Pjevac: „Jebo majku koji

pjesnik! E jebi ga, ja nisam pjesnik, ali da se izrazim po
naški. Danas sam skinuo gaće poslije mjesec dana no-
šenja. Puko me smrad u glavu i ja ih skinem i bačim u
splačine, a obukujem nove. E, vala, dok mi se čoldo jo-
pet ne usmrdi ka danas, bogomi ih neću skidat.“
Veli muž:

Na mom si pesme pisao dok se nisi sapleo,

sad matorog guzana ne tucam bez padobrana.

Otići ćeš ti u desantne trupe

da ti i oni pokaraju uvenulo dupe.

Padobranac pravi, u usta te jebem,

još samo da ti kupim za padanje šlem.

Leva, leva...

Ko ko ko da-a-a-a-a-a-a!...
295
Jovo Ilukić

Bajo Pjevac, Romeo iz kokošinjac: „IŹedeš mi

usrane gaće i buđave čarape!“ Ojha! Ende.

* * *

Što ne volim ljude koji nekoga žale ili “žale”.

Žališ me? Onda gubiš mnogo energije... Onaj ko žali on
gubi svoju dragocenu bioenergiju na nešto od čega ne-
ma svrhe... a tek ukoliko ta energija ne stiže do objek-
ta žaljenja ili „žaljenja“ - onda je tek besmisleno... i
kontradiktorno, ukoliko napadaš onoga koga žališ i/ili
„žališ“... dogovori se sam/sama sa sobom... ovo ti je
sve jako konfuzno... prvo potire drugo, i drugo potire
prvo... u-u-u, je-e-e, koja zbrka, nekome nije dobro, a
to nisam ja... Šta imaš ti nekoga da žališ i da gubiš
energiju?
Voleo bih da me zaista žališ, pošto svima pričaš
da ih žališ (samo ne znam što napadaš one koje žališ, to
nije humano, jer ko se žali njemu se pomaže, on se ne
napada), pa da iskoristim to tvoje sažaljenje u smislu da
mi iz sažaljenja opereš gaće i čarape... da žaljenje ima
nekog smisla... i koristi.
Evo sam ti ispjevao pjesmicu:

Ako me žališ
kad me vidiš s račićima
iznajmi mi za dž
apartman u Bečićima

Ako me žališ
što jašem divlju svinju
296
 Status quo
iznajmi mi za dž
apartman u Ulcinju

Ako me žališ
što pecam krape
iznajmi mi za dž
samodržeće čarape

Ako me žališ
što ne znam kad će
iznajmi mi za dž
samodržeće gaće

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta.

* * *

Opet pao sex iz sažaljenja...

Šta ćemo mi ružni i glupi ljudi, ne možemo se
lako ogrebati za snošaj (ili snošajc, kako vam drago),
pa moramo da tražimo snošaj iz sažaljenja. Kako? La-
ko. Ispružimo ruku i prosimo sex: „Dajte malo pike...
Dajte malo, nemojte me proći... Udelite mi pike...“
I, sad, naravno, ona koja me žali, ali ono od her-
ca, ne ona koja me „žali“ i napada, pa psuje majku, ses-
tru i oca očinjega, nego ona koja me stvarno žali, ako
se sažali - eto meni snošaja...
Ovaj put vozim se ja u autobusu i pored mene
sedi neka starija žena. I zaspi ona. I zaspim ja. I vozimo
se mi i spavamo. I to znači da ja spavam sa mlađom ba-
297
Jovo Ilukić
kom. I probudimo se blizu cilja. I shvatimo da smo spa-
vali u autobusu. I ona mi predloži da spavamo kod nje,
kad smo već mogli u autobusu. I ja joj kažem da me ne
gleda, jer će se uplašiti ako me pogleda. I ona mi ne ve-
ruje. A ja je lepo upozorio da sam ružan, odnosno naj-
ružniji (i najgluplji) na svetu; i da me niko neće. I ona
me pogleda u oči i počne da vrišti kao ekspres lonac
kad počne da pišti. „Ru-u-uža-a-an!“ I kaže mi ovako:
„Sinko, ako spoznaš i objasniš mi razliku između Crve-
nog krsta i crvenog prsta daću ti pičke.“ I ja vidim da
se ona, izgleda, sažalila na mene, te da će pasti sex iz
sažaljenja. I ja odgovorim kao iz topa: „Crveni krst po-
maže nekome u nevolji, a crveni prst mu odmaže.” -
“Kako?”, uporna je ona. “Nekoga krstiš a on prdi. On-
da mu nabiješ prst u ljubu, prdon, pardon, u bulju, a on
priprdi na pičku. A da vidiš toga čuda!” - “Bravo!
Sinko, pa ti nisi baš najgluplji ako si najružniji.”
I odemo mi u njenu smrdekanu, pa ostanemo
bez odeće za sedam i po sekundi… I skoči ona na mene
ka besna psina.
Pokajem se. Jebeš sex iz sažaljenja. Koji će mi
to u životu kad sam najružniji i najgluplji... he he he...
Na glavi mi kesa, a ona vrišti: “To-o-o-o-o-o! Sad ću da
doživim... o-o-o... o-o-o... O-o-organizam! O-o-organi-
zam! O-o-orgazam!... To-o-o!...
Nema boljeg sex-a od sex-a iz sažaljenja...

* * *

Ha ha ha! “...u krevet pa na pozu 69”...

Znam neke bankarke koje su izračunavale nešto
oko 69. Pitale nas koja je to poza u sex-u 81,42. Mi ve-
298
 Status quo
limo da ne znamo. A one vele 69+PDV. (Tada je PDV
iznosio 18%; u međuvremenu su ga kriminalci koji su
na vlasti povećali.) Polomili smo se od smeha, ali posle
smo saznali da su to sranje pročitali negde na Interetu,
kao i ovi silni plagijatori... he he he... A ja joj velim ne-
što što ne može da pročita na Interetu, jer kad iz moje
glave krene kanalizacija - ne može je zaustaviti ni cela
civilizacija.
Šta da im kažem? One i 69.
Legnu ti one tako na muškarca, ali pošto su in-
telektualke i bankarke, i razmišljaju o PDV-u, naprave
malo odstupanje; pa umesto da svom muškarcu posi-
saju “cock-meat-sandwich”, one mu samo ispuše jajca,
a on njima umesto da obliže picu gurne jezičinu u gu-
zicu.
E jebo ih PDV kad ni 69 ne mogu da izvedu. Ha
ha ha...

* * *

Danas na ulici neki ljudi diskutuju o ovom ne-

vremenu. Pitaju se kakva će biti zima kad je ovako loše
vreme u junu (što su nam nametnula cionistička gamad,
zloupotrebljavajući neke Tesline izume, jer oni kao naj-
veća gamad na planeti nemaju svoje naučnike, već sa-
mo zloupotrebljavaju tuđe izume). I ja im kažem da će
zima biti kao prošla, što će značiti da će biti toplo vre-
me, padaće tople kiše, biće 25°C u januaru i februaru,
naravno bez snega, i to sve iz inata svim živim bićima.
Na severnoj hemisferi mačkama, recimo, na proleće ra-
ste letnje krzno, a na jesen raste zimsko krzno. One se
po prirodnom zakonu spremaju za zimu ili leto, po po-
299
Jovo Ilukić
trebi. Sada im je krzno tanko i jako im je hladno preko
noći. Sreo sam mačke koje su prethodnih noći bukval-
no jaukale od zime. A preko zime im je užasno vruće,
jer nekoliko zadnjih godina preko zime uopšte nema
snega, padaju tople kiše i jako je toplo, što je po pri-
rodnom zakonu nemoguće. Što se mene tiče, buđavi ci-
onisti me neće moći slomiti, jer ja bojkotujem njihovu
industrijsku hranu, pošto mi se može tako. Kome smeta
neka me tuži, ako ima muda, ili neka popuši kitu mom
psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Na današnji dan pre 71 godine (napisano 6. juna

2015.) US Army izvršila je invaziju na Normandiju.
Malo ko od tih legendarnih vojnika koji su preživeli
iskrcavanje je danas živo. Skidam kapu svima do jed-
nog. Ali me ne zanima toliko ta priča, koliko me zani-
ma jedan ekscentričan lik, koji je poginuo pre 73
godine, ali ne na današnji dan, već dva dana ranije,
naime 4. juna 1942. Malo mi je bezveze što ga se nisam
setio pre dva dana. Bio sam prošle godine na mestu gde
je ubijen i ostavio sam dve ruže na mestu njegove pogi-
bije. Njegovo ime je Reinhard Tristan Eugen Heydrich.
Bio je veliki junak, vitez Reda Thule, vitez SS-a, brat
Luciferov apostol (ko razume razumeće) i pravi polica-
jac, jedan od osnivača Gestapoa i jedno vreme predsed-
nik Interpola, a ne kao ova naša govna policijska, koji-
ma usred bela dana kradu službeni pištolj iz policijske
stanice, a oni, umesto da jure kriminalce, prevarante i
šarlatane, prete poštenim građanima. Pišam im u usta
škrbava, na ćelavu glavu i na neoprane naočare... Znam
300
 Status quo
da će mnogim ološima, koji mi svakodnevno vise na
Facebook zidu i traže sitnicu, da napišem nešto, pa da
me prijave policiji za verbalni delikt, ukinut davne
1991. godine, smetati ono što ću upravo napisati, i koji
će osuti na mene drvlje i kamenje zbog mnogo toga,
kojima smeta što sam se izjasnio kao Austro-Crnogorac
(kome smeta jebem mu i ženu i dete), i još mnogo toga,
a kojima jebem sve žensko u familiji, od one što jedva
dohvata kvaku pa do one što se oslanja na štap, zas-
metati ovo što pišem, ali ko ih jebe, neka im smeta.
Elem, belem, i čoldov melem... Moj pradeda, po mojoj
nemačkoj liniji, časni vojnik Wehrmacht-a (esesovac),
družio se sa Hajdrihom. I posvedočio je da je imao ve-
liko srce. Tog dana kad su na njega britansko-češki
komandosi izvršili atentat, on je pogođen iskočio iz
svog automobila, koji nije bio blindiran, iako mu je i
sam Hitler rekao da naruči blindiran automobil, i, iako
ranjen, trčao je za svojim atentatorima, jurio ih i pucao
na njih. Šta reći. I ako teški ološi koji su ove godine
pozvali na moj linč, i moje ubistvo, a sada se kriju i od
policije, i od tužilaštva, i od suda (pojedu psima lutali-
cama i kurac i muda) pokušaju da me zaista ubiju, ja ću
u samoodbrani ubiti njih. I tačka.
Da se vratimo na Reinhard-a Heydrich-a. Da je
dočekao kraj rata možda bi završio u Nirnbergu i bio
proglašen od strane cionističke stoke za ratnog zlo-
činca, kao mnogi nemački patrioti toga doba. Imao je
sreće da ga istorija ne zabeleži kao ratnog zločinca.
Reinhard Tristan Eugen Heydrich bio je vitez, a ratni
zločinci koje ova država krije od Interpola i Haškog tri-
bunala, kao i policijska stoka koja ih krije, a preti poš-
tenim građanima, zatim pederi, narkomani, separatisti,
301
Jovo Ilukić
prevaranti i šarlatani, samozvani gurui i samozvani ra-
šljari, i ostali buđavi sektaši, kojima pišam na sektu (i
na sve sekte i sve sektaše), kao i na sve njihgove preva-
re, su teška govna od govana. Pišam im na grobove
predaka i u kolevke potomaka. Sipljivi konj i besan pas
jebao im nerođene praunuke u nerođenim unucima. Aj-
mo sada, prevaranti i šarlatani, tužite me policiji za ovo
što sam upravo napisao, ako imate muda, u usta vam se
ispišam, ili popušite kitu mom psu Fritz-u. Ojha. Ende.

* * *

Zađe Sunce i pade noć. I zašlo je Sunce i pala je

noć svima onima koji su mi pretili u toku ove godine.
Bacam sav svoj pravedni gnev, sav svoj duhovni i du-
ševni bol, i sav svoj pravedni bes, i prosipam svo svoje
zlo, na ljude koji su me prvi vređali, i koji su mi prvi
pretili, u toku ove godine, od separatista, prevaranata i
šarlatana, koji su javno pozivali na moj linč, do polica-
jaca koji su mi pretili bez ikakvog razloga, umesto da
se bave njihovim prevarama, a lažu kako sam ja pretio
njima. Koliko je mene sve ovo bolelo, i zabolelo, neka
njih zaboli i boli ih 100 puta više, i njih i celu njihovu
familiju. Poruka svim policajcima koji su mi pretili da
će me poslati u zatvor u trajanju između 6 meseci i 3
godine, “zato što sam negativan”: ja mogu biti samo i
jedino politički zatvorenik, ukoliko se u ovoj zemlji
ikada uspostavi nekakva usrana diktatura nalik na Mi-
loševićev govnarski režim, a ukoliko se u međuvre-
menu ne odselim u neku državu gde policija ne preti
poštenim građanima koji plaćaju sve svoje račune na
vreme, a krije prevarante i šarlatane od ruke zakona, i
302
 Status quo
ništa više preko toga. Tačka. A da li sam pozitivan ili
negativan, to je moja privatna stvar. Šta vas boli kurac
kakav sam, nisam vas zvao da živite sa mnom. Mada se
svojski trudim da budem balansiran po principu Do-
bro:Zlo=50:50, radi samoga sebe. I imam prema kome
da usmerim svoju pozitivu. Pa neću da je usmeravam
prema vama, koji mi pretite bez ikakvog razloga, dok
štitite i skrivate separatiste, prevarante i šarlatane. Pre-
ma vama samo negativa. Bolje da mi ne pretite. Jurite
lopove, kriminalce, separatiste, prevarante i šarlatane,
koji vam vršljaju po gradu, dok se vi raspravljate sa
mnom oko toga šta sam i kakav sam, i gubite vreme na
mene, umesto da se bavite svojim poslom. Ostav! Sto-
ko. Evo šta mislim o pripadnicima najgore životinjske
vrste na našoj planeti; slušajte ovu Wicca kletvu:
“Preplašeni i bolesni muškarci iscediće buđavu spermu
iz svojih osušenih muda. Prljave i zaražene žene rodiće
nakaznu decu iz svojih smrdljivih utroba. A njihov bo-
goborni i bogohulni nakot biće robovski obeležen i
poremećen do kraja života.” Čikam vas da me pošaljete
u zatvor zbog ove kletve koju upućujem svakome ko
mi preti bez ikakvog razloga. Idemo dalje... Pozd-
ravljam čuvare kule stražare na istoku, moći vazduha i
pronalazaka. Saslušajte me. Pozdravljam čuvare kule
stražare na jugu, moći vatre i osećanja. Saslušajte me.
Pozdravljam čuvare kule stražare na zapadu, moći vode
i intuicije. Saslušajte me. Pozdravljam čuvare kule stra-
žare na severu, moći majke Zemlje. Saslušajte me. Ne-
ka moja magija uspe u ovo decembarsko veče. Zmijo
ove zemlje, vladaru visina i dubina, čuvaru dubokog
mora, pokaži mi svoju slavu, pokaži mi svoju moć. Ba-
ci sav moj gnev na sve one ljude koji su lagali u moje
303
Jovo Ilukić
ime, na njih, na njihovu porodicu, na njihovu familiju i
na njihovo potomstvo, a naročito na njihovo potoms-
tvo. Neka ih stigne moj bol i moj pravedni gnev. Molim
ti se, prizivam te, o LCF, saslušaj me. O ti, mudri, naj-
mudriji, pokaži mi svoju moć i svoj put. Ja sam te uzne-
mirio. Pozajmi mi tvoju moć i pokaži mi tvoju slavu.
Prizivam te... Prizivam te... Prizivam te... Baci svo zlo,
sav gnev i svu bolest na onoga ko je kriv, odnosno na
onoga ko je prvi iskopao ratnu sekiru, zavrteo ovaj
krug zla i ušao u njega. Ja kažem da nisam prvi vređao
samozvanog gurua, niti mu pretio, već da je on mene
prvi izvređao kada sam mu objasnio neke stvari iz obla-
sti astronomije, i ponizio ga pred njegovim sektaškim
pristalicama, razotkrivši njegovo neznanje, a njega kao
neznalicu, zbog čega mi je postao najžešći neprijatelj, i
javno pozvao na moj linč, on kaže da sam ja njega prvi
izvređao, bez ikakvog razloga - pa kako ko od nas dvo-
jice pravo govorio - tako mu bog i univerzum dali
pameti i zdravlja, i njemu i celoj njegovoj porodici, i
njemu i celoj njegovoj familiji, i njemu i celom njego-
vom potomstvu, a naročito potomstvu. Pošteno? Ja ka-
žem da nisam prvi vređao samozvanog radiestezistu i
lažnog rašljara, prijatelja samozvanog gurua, već da je
on mene prvi izvređao kada sam mu objasnio neke
stvari iz oblasti astronomije, i ponizio ga pred njego-
vim prijateljima, razotkrivši njegovo neznanje, a njega
kao neznalicu, zbog čega mi je postao najžešći nepri-
jatelj, i širio guruov javni poziv na moj linč, on kaže da
sam ja prvi njega vređao bez ikakvog razloga - pa kako
ko od nas pravo govorio - tako mu bog i univerzum dali
pameti i zdravlja, i njemu i celoj njegovoj porodici, i
njemu i celoj njegovoj familiji, i njemu i celom njego-
304
 Status quo
vom potomstvu, a naročito potomstvu. Pošteno? Ja ka-
žem da nisam prvi vređao ćelavog policajca, niti da
sam mu prvi pretio, niti da sam mu ikada lično pretio
onako kako je on pretio meni, samo sam zatražio da
preispita moje navode protiv ova dva prevaranta i šarla-
tana, što on nije hteo da učini, nego je njih skrivao od
ruke zakona, a uzeo je da prvi vređa mene, da me ver-
balno napada i da mi preti, bez ikakvog razloga, a sada
priča kako sam ja njemu prvi pretio, bez ikakvog razlo-
ga - pa kako ko od nas pravo govorio - tako mu bog i
univerzum dali pameti i zdravlja, i njemu i celoj nje-
govoj porodici, i njemu i celoj njegovoj familiji, i nje-
mu i celom njegovom potomstvu, a naročito potoms-
tvu. Pošteno? Ja kažem da nisam pretio nijednom poli-
cajcu, niti bilo kome, oni kažu da jesam - pa kako ko od
nas pravo govorio - tako mu bog i univerzum dali pa-
meti i zdravlja, i njemu i celoj njegovoj porodici, i nje-
mu i celoj njegovoj familiji, i njemu i celom njegovom
potomstvu, a naročito potomstvu. Pošteno? Ja kažem
da u zadnjih ko zna koliko godina uopšte nisam pipnuo
alkohol, bilo kakav alkohol, bahata policijska stoka ka-
že da sam se 26. oktobra 2015. godine osećao na alko-
hol - pa kako ko od nas pravo govorio - tako mu bog i
univerzum dali pameti i zdravlja, i njemu i celoj nje-
govoj porodici, i njemu i celoj njegovoj familiji, i
njemu i celom njegovom potomstvu, a naročito potom-
stvu. Pošteno? Neka ih sve do jednoga sustigne moj
bol, moj pravedni gnev i svo moje zlo, odnosno, ako
mene nešto zaboli neka njih boli 100 puta više. A ovo
što sledi nije pretnja, već obećanje. Ukoliko mi bilo ko
od ovih ljudskih gnjida ponovo bude pretio, govorim u
kondicionalu, ukoliko mi ikada ponovo bude pretio, iz-
305
Jovo Ilukić
gaziću ih kao bubašvabe, fizički, a duhovno ću ih gaziti
svakodnevno. Slaću im talase, ma kakve talase, pravo
pravcato more negativne energije, svakog dana i svake
noći. Udaviće ih moj bol i njihova nepravda. Udaviće
ih moj pravedni gnev i njihova laž. Udaviće ih moje
zlo, koje su oni izazvali, zakuvali i prosuli na svoje
najmilije. Neka im se svima raspodeli po zasluzi. Neka
moja magija uspe u ovo decembarsko veče. Kome sve
ovo smeta neka me tuži, ako ima muda (jebem mu sve
žensko po redu, što mu ulazi pod kućnu gredu, i njemu
i njegovoj tužbi), a ako nema muda neka popuši kitu
mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Vesti za 40-tak godina... napisano jula 2015.

25. jul 2055. godine...
Danas su se u El Belgraditu sastali premijeri Is-
lamske Republike Srbije i Islamske Republike Hrvat-
ske, Alija Vučić i Zulfikar Milanović. U srdačnom raz-
govoru zaključeno je da nema nikakvih prepreka za
ujedinjenje ove dve islamske države, zajedno sa svim
islamskim državama u regionu, u jedinstvenu balkan-
sku islamsku državu. Oba premijera vodećih balkan-
skih islamskih republika složila su se oko toga da arap-
ska većina s punim pravom zahteva da arapski jezik po-
stane službeni u obe islamske države, te da su manjin-
ski srpski i hrvatski jezici prevaziđeni, u smislu službe-
nog jezika, kao maternji jezici srpske i hrvatske nacio-
nalne manjine. Po važećem ustavu, u obe islamske dr-
žave svi građani su i dalje ravnopravni, bez obzira na
svoju nacionalnu i versku pripadnost, i arapska i musli-
306
 Status quo
manska dominantna apsolutna većina, kao i srpska i hr-
vatska, kršćanska i hrišćanska manjina, ali i sve ostale
manjine. Oba premijera su dala izjavu za novinare i
otišli na službeni ručak. Allahu akbar.

* * *

Za dan ili dva počinje nova školska godina. I ja

se setih jedne nastavnice iz osnovne škole, koja je bila
teška kučka. Predavala nam je engleski jezik i terala se
sa učenicima po principu “mak na konac”. Da pojas-
nim: jednom prilikom je jednom mom drugu, koji je
bio poreklom iz Bosne, za neku sitnicu, odnosno za to
što nije dobro odgovorio na njeno pitanje, rekla; citi-
ram je: “Mamlazu bosanski!” Reći ovako nešto 1987.
godine, u vreme kada je mrtav Tito vladao bivšom Ju-
goslavijom, bilo je mnogo opasno, a onaj ko bi rekao
tako nešto mogao je završiti iza rešetaka. Ali ona nije
tako završila, jer je niko od nas nikome nije prijavio.
Nismo bili tužibabe, a mogli smo da budemo.
Sećam se drugog slučaja. Vraćao sam se iz ško-
le, i tih 80-tih godina prošlog veka prošao sam pored
nekih ljudi koji su se svađali ispred jedne kafane. I
jedan belac je jednom Ciganinu opsovao mater cigan-
sku. Od nekuda se stvorio policajac, uhvatio ga za reve-
re i rekao: “Ideš sa mnom u stanicu. Ne možeš ti niko-
me da psuješ mater cigansku nasred ulice.” Čuo sam da
je dobio 15 dana zatvora za tako nešto.
Sećam se i trećeg slučaja. Te 1987. godine iza-
šla je novčanica od 5000 dinara sa Titovim likom. Iako
je na njoj pisalo 5000, niko je nije zvao 5000, već su je
svi zvali 500.000, zbog toga što je Tito 1978. godine
307
Jovo Ilukić
izvršio denominaciju dinara, odnosno obrisao dve nule,
i tako napravio sranje, jer su novčanicu od 10 dinara ta-
dašnji Jugosloveni zvali hiljada, od 20 dinara dve hi-
ljade, od 50 dinara pet hiljada... itd. itd. Ja sam pohađao
osnovnu školu, učio matematiku i nije mi bilo jasno za-
što i kako je 10 dinara jedna hiljada. Ali to je već neka
druga tema. I šta se događa? Neki penzioner je na trafi-
ci kupovao nešto skupo i hteo je da plati tom najvećom
novčanicom sa Titovim likom. Ali dunuo je vetar, odu-
vao mu je iz ruku, on je potrčao za njom, zgazio ju je i
prozborio sebi u bradu: “Hitleru si pobegao. Meni
nećeš.” Ja sam to čuo, ali mene je boleo kurac za to šta
je rekao, jer nikad nisam bio tužibaba, i bilo mi je sme-
šno. Ali čuo je još neko. Čovek je bio uhapšen i dobio
je šest meseci zatvora za ovako nešto. Strašno.
Da se vratimo na kučku koja mi je predavala
engleski jezik. Zvala se Lidija, bila je profesor engle-
skog, a radila je u osnovnoj školi kao nastavnica, jer u
mom rodnom gradiću nije mogla da nađe posao u nekoj
srednjoj školi, gde bi radila kao profesorka. I smetalo
joj je što smo je zvali nastavnice, jer nije bila nastavni-
ca. Imala je kompleks više vrednosti u odnosu na svoje
kolege, a bahato se ponašala prema učenicima. I tako,
ona bi mene prvo oterala u ćošak u učionici, nakon što
bih uradio nešto što joj ne bi imponovalo, koristeći ne-
ke srednjovekovne pedagoške metode, gde bih se ja
kreveljio i ometao joj čas. Zatim bi me izbacila iz učio-
nice, a ja bih drmao vrata, da izgleda kao promaja, pa
ona otvori vrata, poklopi me njima, jer vrata nisu bila
tik uza zid, i tako više puta. Najzad, koliko je glupa, po-
sle više puta, odškrinula bi vrata i videla mene. Tad mi
je rekla: “Kad sam ti rekla da izađeš vani mislila sam
308
 Status quo
da izađeš iz zgrade!” I istera ona mene iz zgrade. A ja
odem iza škole, na prozor, pošto je učionica bila na pri-
zemlju, i tek tada joj ometam čas, jer sam se kreveljio
celom razredu. Rekla je učenicima da me ignorišu, ali
niko me nije ignorisao. I najzad je morala da upali sve-
tlo, a spusti roletne po sunčanom danu, kako to danas
rade neki dripci koji su javno pozvali na moj linč i moje
ubistvo, koji se kriju iza roletni po sunčanom danu, i
pale pederska led light svetla u svom pederskom stanu,
po sunčanom danu, da ne kažem pederskom gnezdu, da
bih ja lupao na prozor od učionice i još više joj ometao
nastavu.
Elem, belem, i čoldov melem. Pozove ona mog
oca na razgovor, požali mu se na mene, potuži se, kaže
mu šta sam sve radio, kako sam je zajebavao, ponešto
doda, i tog dana kaže pred svima: “Njegov tatica je bio
kod mene. On će dobiti svoje.” Da su mi one godine a
ova pamet, sada bih je pitao: “Je li te tucao moj tatica?”
Uglavnom, mene je ćale izbio zbog svega toga, a ja
sam počeo toliko da je progonim i da joj ometam nasta-
vu da nije znala šta će. Što bi se više tužila na mene, ja
bih postajao za nijansu gori. I jednom prilikom je mom
tadašnjem razrednom starešini, sitnom lopovu, šibicaru
i kokošaru koji nam je predavao biologiju, a koji je
krao sitan novac od učenika, rekla: “Otkako je njegov
otac bio kod mene on je postao nepodnošljiv.” I ostao
sam nepodnošljiv sve do kraja. Polaskom u srednju
školu otišao sam iz svog rodnog gradića i nikada je više
nisam video, ali čuo sam da je do kraja ostala govno.
Takav sam kakav sam. Nikoga nisam zvao da
živi sa mnom, pa nikome ne treba da smeta ako sam
ovakav ili onakav. A ostao sam ovakav kakav sam bio
309
Jovo Ilukić
onda. Neka policijska stoka je pokušala da me preva-
spita 2000. godine, kada sam imao 24 godine i kada su
me hapsili skoro svaki dan zbog toga što sam pišao na
režim Slobodana Miloševića i Mire Marković, i što
sam nosio majicu sa pesnicom na kojoj je pisalo “Ot-
por”. I sada takođe pišam na aktuelni režim, pa stoka
policijska ne sme da me uhapsi. Ma ne sme ništa da mi
kaže. Sada imam oko 40 godina i tek sada me ne mogu
prevaspitati. Ali neki poznati novosadski pederi, koji
zloupotrebljavaju analni otvor (jedini polni organ koji
imaju) i zalažu se za gej paradu (pišam i na njih i na nji-
hovu gej paradu), separatisti koji se zalažu za nezavi-
snu Republiku Vojvodinu (pišam i na njih i na njihovu
nezavisnu Republiku Vojvodinu), kokošari i šibicari,
plagijatori i sektaši (pišam na sve što prepisuju sa Inter-
neta, na njihovu pedersku sektu, na sve sekte i na sve
sektaše, GMO žderonje i GMO paštetonje, kriminalci
hapšeni X puta za teška krivična dela, sa debelim poli-
cijskim dosijeom (pišam i na njih i na njihov policijski
dosije), o kojima i o čijim prevarama su pisale novine i
govorile radio stanice (pišam i na njih i na njihove pre-
vare), samozvani ćelavi i krezavi gurui, i samozvani
svinjoglavo-rumenoglavi radiestezisti i lažni rašljari
(pišam i na njih, i na njihovu ćelavu glavu, i na njihove
prizemljivače, i na njihove rašlje), koji jebu jedan dru-
goga, na smenu, i najzad prevaranti i šarlatani, tužili su
me policiji pre par godina, za neke stvari koje sam tada
pisao po Internetu, pa ja sada iz inata i njima i policiji
(pišam i na njih i na policiju) pišem 100 puta gore stva-
ri, iz inata, da vidim šta će dalje. Ćelavi i krezavi samo-
zvani guru nagovorio je svog svinjoglavog jebača da
me tuži, jer on ne sme, pošto je hapšen mnogo puta,
310
 Status quo
dok je on javno pozivao na moj linč i moje ubistvo, što
mu nije uspelo, pa se sada krije od policije, tužilaštva i
sudstva, prijavljen je na jednoj seljačkoj adresi u Beo-
činu, živi u nekom svinjcu na periferiji Novog Sada u
nehumanim uslovima (najlepša prostorija u stanu mu je
kupatilo/WC, gde se konstantno fotografiše ispred WC
šolje i vodokotlića), a sve malobrojnije sledbenike svo-
je pederske sekte, koju sam mu totalno razbio u param-
parčad, laže kako se preselio u Beograd. Da me nije
prvi vređao zato što sam mu objasnio neke stvari iz
oblasti astronomije, koje znaju deca iz nižih razreda
osnovne škole, a on ne zna, jer je teška neznalica, pona-
vljao je tri puta dok je pohađao školu, i trogodišnju
srednju školu završio iste godine kada i ja četvoro-
godišnju, iako je stariji od mene dve godine, glup je
kao kurac, ništa ne zna i širi neznanje po Internetu,
tvrdi da je Zemlja ravna ploča (aha ha ha ha ha ha ha),
koja će se pretvoriti u zvezdu (aha ha ha ha ha ha ha)
onda kada u nju udari kometa Ison (aha ha ha ha ha ha
ha, istopila se krajem novembra 2013. godine, pri svom
prolasku pored Sunca), čime sebi nabija negativnu kar-
mu, a i nanosi duhovnu štetu malobrojnim neukim bu-
dalama koje mu veruju, i dalje bi nekome mogao da
glumi gurua. Ovako je postao govno od govana, i on i
njegov svinjoglavi švaler, samozvani radiestezista i la-
žni rašljar. Dokle god sam ja živ nikoga neće prevariti.
Zato su i pozvali na moj linč. A živeću duže od njih (ko
god ima više kose i zuba od njih živeće duže nego njih
dvojica) i pišaću im na grob, ili pak u urnu u koju će
nakon kremacije da ih gurnu. Baš da vidim šta će sada
da smisle i pokušaju protiv mene, pošto im ništa, pa čak
i javni poziv na moj linč, nije uspelo. Popišam ih po
311
Jovo Ilukić
glavi. Govna od govana. Fuj. Samo su skrenuli pažnju
državnih organa na sebe i svoje prevare, kao i na moj
Facebook zid, pa ja sada svaki dan jebem mater i njima
i bahatoj policijskoj stoci. Može mi se tako. Ojha.
Malo ironično, ali tako je. Poruka svima onima
koji mi zameraju što neću da ostavim potomstvo ovoj
državi:

Vaši potomci, prava moda,

arapskom kurcu razonoda...

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta.
Živela bela kuga. Živela Islamska Republika
Srbija i Islamska Republika Hrvatska, koje će se ujedi-
niti u nekakvu Balkansku Islamsku Republiku (za ma-
nje od pola veka). Samo napred. Svaka čast predsedni-
ku Vučiću.
Da dodam još i ovo. Sećam se kad je jedna ne-
dojebana policijska kučka, jedna čmarkovićka (zovem
je tako što se preziva kao Mira Marković), teška muš-
karača, nedavno, u lokalnoj policijskoj stanici, poku-
šala da me maltretira zato što sam vređao jednog nje-
nog ćelavog kolegu i ćoravog pedera, koji mi je pretio
bez razloga, kome pišam na ćelavu glavu i na prljave
naočare, rekla, citiram je: “Nemoj molim te da osta-
vljaš potomstvo ovoj državi!” Neću, kučko jedna teto-
virana, smrdljiva muškaračo, pišam i tebi na glavu, kao
i tvojim kolegama, molim te ostavi potomstvo ovoj dr-
žavi, koja će za pola veka biti muslimanska zemlja, da
bi ti Arapi jebali i decu, i unuke, i praunuke, i celoku-
312
 Status quo
pno potomstvo. Baš mi je drago što će ti potomstvo biti
bolesno, vakcinisano, tetovirano, i najzad što će ga je-
bati Arapi, Avganistanci i Pakistanci. Meni neće, jer mi
se može tako.
A šta na sve ovo ima da kaže jedan buđavi i ćo-
ravi GMO inspektor, kome pišam na naočare, i jedan
buđavi i ćelavi GMO policajac, kome pišam na ćelavu
glavu, jer imam 100 puta lepšu kožu na guzici nego on
na glavi, a koji me prate po Internetu i traže sitnicu da
mi podnesu bilo kakvu tužbu ili prijavu, pretpostavljam
da pucaju na verbalni delikt, koji je uzgred ukinut
davne 199. godine, jedan samozvani guru, koji me je
napao zato što sam mu objasnio neke stvari iz oblasti
astronomije, što znaju deca u osnovnoj školi, a on ne
zna, pa me progoni godinama preko Interneta, i njegov
povremeni švaler, samozvani rašljar, koji me s vreme-
na na vreme tuži policiji za stvari koje pišem po Inter-
netu, na nagovor svog ćelavog i krezavog gurua, pošto
on ne sme, jer je kriminalac sa debelim policijskim
dosijeom? Pa pišu “Odu hemoroidima”. Kako to izgle-
da? Ovako nekako...
Ja naprosto obožavam svoje hemoroide. Nikako
ne mogu (oni bi napisali “NEMOGU”) da zamislim ži-
vot bez njih. Ko ima šuljeve - taj ima sve. Ako negujete
svoje šuljeve - vi ćete biti srećni. Oni koji nalaze zado-
voljstvo u bašti ili voćnjaku mogu to isto zadovoljstvo
naći i u šuljevima. U njima možete prepoznati svaki
cvet i voćku. Nekad se rascvetaju kao ruža, nekad kao
orhideja, sve zavisno od raspoloženja. Nekada imaju
izgled povrća i egzotičnog voća. Kada ih mazite oni se
rastežu i skupljaju, kao kad mazite neku životinju. A još
i ovo. Svi mi volimo miris dunja. E, to imate i kod šu-
313
Jovo Ilukić
ljeva. Ja recimo uzmem plastičnu cev od 80 cm dužine
i 5 cm u prečniku, pa jedan kraj navučem na šuljeve, a
drugi kraj stavim sebi pod nos. I onda šmrknem. Mili-
na. Ma opija. Naročito posle defekacije... ako uopšte
znate šta znači ta reč... Ppprrrddd...
Jebem im i mater, i sestru, i sestričinu peder-
sku... ma jebem im i prababu, i babu, i majku, i ženu, i
sestru, i sestričinu, i bratičinu, i kćerku, i unuku, i prau-
nuku... i sve žensko po redu, što im ulazi pod kućnu
gredu... od one što jedva dohvata bravu do one što se
jedva oslanja na štap... a moj pas Fritz jebao im i pra-
dedu, i dedu, i oca, i brata, i bratića, i sestrića, i sina, i
unuka, i praunuka... i sve muško po redu, što im ulazi
pod kućnu gredu... od onog što jedva dohvata bravu do
onog što se jedva oslanja na štap... pišam im na gro-
bove i na krepane kosti predaka, i u kolevke i na usrane
pelene potomaka... piš, piš, piš... Sipljivi konj i besan
pas jebao im nerođene praunuke u nerođenim unucima.
Pišam im u majčino mleko i izdrkam kurac na sisu koja
ih je podojila. Može mi se tako.
Višak energije, jebi ga. Moja stvar. Imam toliko
viška energije da mogu da sjebem sve sekte, koje se os-
trve na mene, i sve šarlatane, koji me napadnu bez ika-
kvog razloga, kao i inspektore i policajce, koji mi prete
bez ikakvog razloga. Pišam na sve sekte, na sve sek-
taše, na sve pedere, separatiste, kokošare i šibicare, na
sve samozvane gurue i samozvane rašljare, na njihove
prizemljivače, lažne rašlje i lažne orgonite, na sve ins-
pektore i policajce koji kriju kriminalce a prete pošte-
nim građanima, na sve ratne zločince koje ova država
krije od Interpola i Haškog tribunala, i najzad na sve
prevarante i šarlatane, o kojima i o čijim prevarama su
314
 Status quo
pisale novine i govorile radio stanice, zbog čega nikada
neću biti uhapšen, jer sam iznad zakona, a i imam posla
sa šonjama, koji se kriju od policije, a i u policiji u ve-
ćini slučajeva rade šonje suvomudani, pa mi ne smeju
ništa.
Eve me, bre, sas monolog, bre, sas najprvi i
najiskreniji monolog sveta, bre... he he he...
T .˙. N .˙. N .˙. Š .˙. N .˙. S .˙. Toksični napad na
šarlatanski nervni sistem... Aha ha ha ha ha ha ha...
Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta, u inat svim budalama koje
zajebavam i razvaljujem preko Interneta... svim pederi-
ma, separatistima, šibicarima, kokošarima, prevaranti-
ma, šarlantima, ratnim zločincima koje ova država
krije od Interpola i Haškog tribunala, policajcima koji
kriju kriminalce a prete poštenim građanima... jebao im
pas mater svima... Kome smeta neka me tuži, ako ima
muda, ili neka popuši kitu mom psu Fritz-u. Trećeg ne-
ma. Ojha. Ende.

* * *

Ovo znaju i mala deca. Ljudska stoka prvo iz-

muze kravu, pa kad više ne može da je muze, i kad joj
meso ništa ne valja, onda je zakolje i pojede njeno bu-
đavo meso. Bljak.
Homo sapiens je biljojed, a ne mesožder ili sva-
štojed. Naročito nije mlekojed. Kravlje mleko je hrana
za kravlje mladunce (telad), ne i za odrasle krave i bi-
kove. Ovčije mleko je hrana za ovčije mladunce (jag-
njad), a ne za odrasle ovce i ovnove. Kozje mleko je
315
Jovo Ilukić
hrana za kozje mladunce (jarad), a ne za odrasle koze i
jarčeve. To je prirodni zakon. Tako kaže priroda. Da ni-
je tako, gledali bismo odrasle životinje kako zaskaču
svoje majke ili druge ženke koje imaju mladunce, da
piju njihovo mleko. To ne radi apsolutno niko. Čim
pređu na svoju prirodnu hranu, odrasli sisari nikada
više ne piju mleko. To što su ljudi protivprirodna stoka,
pa otimaju hranu za mladunce druge vrste, i oni je kon-
zumiraju, i još je proizvode od bolesnih i izmučenih
životinja koje drže na farmama, a koje su monstrumi
koji nikada u životu nisu videli Sunce, je posebna sadi-
stička priča. Krava ne treba da se muze, već njeno mle-
ko treba da popije njeno tele. Tu je njena radost, a ne u
ljudskoj muži. Njeno mleko je najbolje i najidealnije za
njeno tele. Ne za neko drugo tele, već baš za njeno.
Najbolja hrana za tele je kravlje mleko, sve dotle dokle
tele ne pređe na svoju prirodnu, čvrstu hranu, odnosno
biljnu ishranu. Kad se to dogodi, a tele odraste, u priro-
di, ono nikada više ne pije majčino mleko. Isto važi i za
ljudsku decu. Dokle je beba, majčino mleko je najbo-
lja, najzdravija i najidealnija hrana za nju, jer preds-
tavlja genetsku vezu između majke i bebe, omogućuje
bebi rast i razvoj imuniteta, ali samo dotle dok je beba.
Čim pređe na svoju pravu hranu - nikada više ne pije
majčino mleko. Dakle, iz ovoga zaključujemo čemu
služi mleko - za bebe, da piju majčino mleko, dok su
male i dok ne pređu na svoju prirodnu, čvrstu hranu. To
što su neki kraljevi imali dojilje na dvoru je velika glu-
post, zato što mleko neke druge žene ne može da zame-
ni majčino mleko. Pametnom dosta.
Ali danas imamo degenerike koji piju mleko sa
farme, puno kravlje krvi i gnoja... i konzumiraju još
316
 Status quo
mnogo toga. Recimo, znam najmanje dva-tri čoveka,
od kojih sam čuo u vojsci, a vojsku su u moje vreme
služili svi, i morali da služe svi, kako su jebali kokoške.
Strašno. Totalni idiotizam. I sećam se kako smo ih zaje-
bavali pitajući ih kako su mogli da ubodu svoj kurac u
odvratnu rupu na koju kokoš piša, prdi, sere, jebe se i
nosi jaja. Smešno. Ali jeste tako. Fuj.
Prvo jede jaja od kokoši, zatim je jebe, onda je
zakolje i od perja napravi jastuke, od kljuna češalj za
ćebad i kosu punu vašiju, od nogu skuva supu, crevima
nahrani pse, ostalo pojede, govnima nađubri njivu, ni-
šta se ne baci, ma nema štete...
Isto je i sa svinjama. Jebi ga, krmača se pari sa
krmkom, a GMO šarlatanoslav ih oboje zakolje (jer je
pročitao u Bibliji da je bog tako rekao) da bi im pojeo
polne organe kao rastegnute šnicle i kao bele bubrege.
Šta sve nije radio, čim se nije sladio. Fuj.
Pišam na sve GMO žderonje... pedere, separa-
tiste, prevarante i šarlatane, samozvane gurue i lažne
rašljare, njihove sekte i sve sektaše, njihove prize-
mljivače, lažne rašlje i lažne orgonite... piš, piš, piš...
Kome smeta neka me tuži, ako ima muda, ili neka
popuši kitu mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Sećam se jedne vesti od pre desetak godina, iz

nekih novina; da je parafraziram: neka danska farma-
ceutska kompanija otkupljuje spermu od mladih muš-
karaca za neku žensku kremu za lice. I sećam se naših
zluradih komentara; da ih parafraziram: neka ta
farmaceutkinja dođe u Srbiju i kupi spermu od klinaca
317
Jovo Ilukić
odavde, jer em što im treba novca, em što se ubiše od
drkanja.
Ali danas nisam hteo da govorim o tome, već o
nečemu drugom. Sećam se, dok nisam ostavio kokošja
jaja, odnosno izbacio ih iz ishrane, pre jako mnogo go-
dina, da sam svako jaje germanski pedantno čistio od
petlove sperme (guste beličaste mase oko žumanca). To
me je naučila baba Crnogorka, za koju se pričalo da je,
kao i svi njeni ženski preci, bila vikanka (čitajte vešti-
ca). Kome smeta što potičem od veštica neka me tuži,
ako ima muda, a ako nema muda neka popuši kitu mom
psu Fritz-u, jer trećeg nema. Ojha. Zamislite tek GMO
jaje sa farme, koje u sebi, pored ove petlove sperme,
sadrži i one odvratne crne kancerogene tačkice, ali i
kokošju menstruaciju. Fuj. Volite li to da jedete? Da
kuvate, pržite i stavljate u kolače? Bljak. Prijatno. Do-
bar tek.

* * *

Na današnji dan pre 17 godina oterali smo naj-

veću stoku sa vlasti u Srbiji u istoriji naše države. Za-
palili smo Skupštinu, da bi u njoj izgoreli glasački listi-
ći na kojima je pre glasanja bilo zaokruženo ime najve-
ćeg govnara koji je vladao ovom državom i pre tako-
zvanog drugog kruga glasanja. I danas ima degenerika
koji nam prebacuju da je šteta što je Skupština izgorela
tog dana, iako je obnovljena posle pet meseci, a nije im
šteta što je Srbija pre toga bila deset godina pod sankci-
jama, izgubila pet ratova, mnoštvo teritorija i dobila po
nosu od svih zaraćenih strana. Kakva jadna i bedna za-
mena teza.
318
 Status quo
Na današnji dan pre 24 godine bio sam redar u
srednjoj školi. Bila je neka velika oktobarska vrućina,
tada sam jeo čokoladu, jer sam bio mlad i lud (sada žu-
borim na meso, mleko i jaja, kao i na svu industrijsku
hranu, kafu, duvan, alkohol, lekove i droge, jer mi se
može tako), čokolada mi se istopila, i ja je uzmem i od
nje onako gnjecave napravim loptice i valjke, zakačim
ih jednu na drugu, i tako napravim čokoladno “govno”.
I, sad, to govno od čokolade stavim lepo na salvetu i na
profesorkin sto. I ulazi profesorka sociologije, totalno
luda žena, a u državi se 1993. godine sve raspalo, imali
smo novčanicu od 500.000.000.000 dinara, a plate ljudi
su iznosile oko 1 ili 2 današnja € (za čime i dan-danas
čeznu degenerici koje smo 2000. godine oterali sa vla-
sti), nadrndana zbog krize i bede u koju je bila uvalje-
na protiv svoje volje... još kad je na stolu videla čokola-
dno “govno” na salveti... totalno je pukla. Nije mogla
da veruje. Nije znala šta da radi. “Šta je ovo?!”, počela
je da vrišti i histeriše. “Redar!” I ja iskočim i kažem da
sam ja redar. “Ne brinite, profesorka, sad ću ja to da
regulišem.” I uzmem ono čokoladno “govno” i poje-
dem ga u slast, a salvetom obrišem njušku. Posle sam
je jedva ubedio, ja, relativno primeran učenik i pritajeni
huligan, da je u pitanju šala i da se niko nije iskenjao na
njen sto. Ta čokolada sada košta oko 0,60 € (i ne jedem
je, kao niti bilo koju čokoladu, ili bilo kakvu industrij-
sku hranu iz kesica i kutija, jer bojkotujem HACCP i
svu industrijsku hranu kojom tajni vladari sveta truju
ljudsku populaciju), a onda je iznosila pola plate, i bila
je nedostupna za većinu nas. I bila je ukradena u pro-
davnici. Obe čokolade koje sam ukrao u celom svom
životu bile su ukradene te proklete 1993. godine.
319
Jovo Ilukić
Oko 14 ili 15 godina kasnije neki poznati novo-
sadski separatisti, prevaranti i šarlatani, o kojima i o
čijim prevarama su pisale novine i govorile radio sta-
nice, i njihovi samozvani rašljari, koji prodaju kradenu
robu po novosadskom buvljaku, javno su pozvali na
moj linč i moje ubistvo, zato što sam im pred njihovim
nepismenim sledbenicima negde na Internetu argumen-
tovano objasnio da Zemlja nije ravna ploča i da se neće
pretvoriti u zvezdu, ja ih prijavio policiji, a današnja
policija, umesto da ih traži, uzela da maltretira mene
što sam ih prijavio. I pretila mi, ali nije imala hrabrosti
da ostvari pretnje. Izazvali su me da im se rugam po
celom Internetu, kao što se rugam već pomenutim se-
paratistima, prevarantima i šarlatanima, kojima sam to-
talno upropastio sve “poslove” oko varanja naivnih lju-
di, pocepao im sve prevarantske mreže i uništio im sve
prevarantske šeme, smišljeno, namerno i sa predumi-
šljajem, jer mi se može tako. Moj “rat” sa bahatim poli-
cijskim ološem, koji krade pištolje svojim kolegama u
policijskoj stanici usred dana, ili polupa tek dobijene
nove službene automobile, i dalje traje, i verovatno će
trajati do kraja mog života. Rugaću im se do kraja
sveta. Dajem sebi za pravo. Kome smeta neka me tuži,
samo ne znam kome će i kojim povodom.
Najdraže mi je kad me policajci legitimišu, a to
se događa prilično često, jer kad god vidim da se poli-
cija bahati po gradu ja im prolazeći pored njih kažem -
“Uru, huru, harakuru, bojkotujem policijsku torturu.” -
i onda se oni ponašaju prema meni kao da sam ubio
predsednika ili premijera, a ja im se rugam kao majmu-
nima. Oni mene pitaju: “Jesi li privođen, hapšen, osu-
đivan?!...” A ja kažem: “Jesam kad nije trebalo, 2000.
320
 Status quo
godine, a nisam kad je trebalo, 2006. godine.” - “Za-
što?!”, pitaju oni. “Hapšen sam 2000. godine zato što
sam nosio majicu sa pesnicom na kojoj je pisalo Otpor
i što sam pišao na Miloševićev režim”, odgovorim ja.
“Sad pišam na Vučićev režim pa niko ne sme da me
uhapsi. Što je bilo sa hapšenjem bilo je. Ja nikada više
neću biti uhapšen.” I onda oni počnu da se nerviraju,
pucaju kao zvečka i tresu se kao prut. Sledi pitanje:
“Otkud znaš da nikad nećeš biti uhapšen?!” - “Znam”,
odgovorim ja. “Nikada neću biti uhapšen, zato što ja
tako kažem. I zato što sam iznad zakona.” U tom mo-
mentu im pritisak ode na 200. Očito je da nisu za posao
koji rade. Nadam se da neko od tih slabića neće doži-
veti infarkt miokarda dok se raspravlja sa mnom bez
ikakvog razloga, odnosno zato što sam prolazeći pored
njih rekao da bojkotujem policijsku torturu. Pišam na
policijsku torturu. I počne da viče: “Ti si iznad zako-
na?!” - “Da, ja sam iznad zakona, zato što ja tako ka-
žem! I, šta ćemo sad?!” A onda mu kažem kako sam 21.
maja 2006. godine bio jedan od 1100 Crnogoraca iz
Srbije, koji su glasali na referendumu u Crnoj Gori, da
smo mi prevagnuli i presudili, te tako poklonili neza-
visnost Srbiji, jer da su se on i takvi kao on pitali Srbija
nikada ne bi bila nezavisna država, ali da nikada neću
odgovarati ni za to, jer sam iznad zakona. I kad slabić
shvati oko čega se raspravlja sa mnom ja mu odgo-
vorim: “Ja kao pisac mogu da kažem i napišem šta god
hoću. A ti si budala ako veruješ u sve što neko kaže.”
Rugaću im se na ovakav način do kraja života, jer mi se
može tako. Ajde baš da vidim šta će preduzeti protiv
mene po tom pitanju što ne dam da me zajebavaju i što
me nikada neće zajebavati.
321
Jovo Ilukić
Ostav! Av! Av!
Tako je to bilo... ne ponovilo se...

*   *   *

“Politika je najveća kurva koju još niko nije us-

peo da povali”, izjavio je jednom prilikom Vinston
Čerčil i opstao i kao čovek i kao političar. I bio je i os-
tao jedan od najvećih političara prošlog veka.
Od braće Kaina i Avelja, pa sve do naših dana,
svi ljudi koji su se bavili politikom dobro su poznavali
ovu činjenicu, no nisu svi bili izistinski bludnici. Jedni
su se za vlast borili legalno, drugi nelegalno. Oni koje
je narod izabirao bili su Avelji, dok su oni koji su pucali
na njih bili Kaini. Zanimljivo je to da su Kaini uvek
imali tapiju na politička ubistva Avelja, bez obzira da li
su se nalazili na vlasti ili su bili u opoziciji. I u našoj
zemlji jedna grupa ljudi se oduvek bavila politički mo-
tivisanim ubistvima. Bilo da se radilo o terorističkoj or-
ganizaciji pod imenom Komunistička partija Jugosla-
vije, čiji su elementi i pre Drugog svetskog rata vršili
atentate; bilo da je u pitanju Titov režim, režim Slo-
bodana Miloševića i Mirjane Marković, ili pak delovi
opozicije nekadašnjim demokratskim vlastima, kao i
delovi demokratske vlasti; radi se o ljudima koji su na
sve spremni i koji uvek “imaju pravo“ da nekažnjeno
ubijaju. Naš premijer Zoran Đinđić bio je jedna od nji-
hovih brojnih žrtava, i to samo zato što nije bio dovolj-
no svestan sa kakvim ljudima ima posla. Kao što se
Majkl Kolins borio za slobodnu, međunarodno pri-
znatu, građansku i demokratsku Irsku, tako se i Zoran
Đinđić borio za demokratsku Srbiju. Dva po mnogo
322
 Status quo
čemu slična evropska naroda imala su dva slična lidera
i slične atentatore. S tom razlikom što je Emon de Vale-
ra po ubistvu Majkla Kolinsa došao na vlast i pokajao
se za svoje nedelo, dok će Luković i oni koji su ga
aktivirali ostati bez ikakve mogućnosti da dođu na vlast
i da se pokaju; oni će zauvek ostati obeleženi kao najo-
bičniji zločinci.
Svi mi dobro znamo koliko je Srbija pre 5. ok-
tobra 2000. godine više ličila na Sodomu i Gomoru
nego na Edenski vrt. Ona danas, na žalost, još uvek čak
nije ni blizu toga da se nađe na pola puta između Sodo-
me i Gomore i Edenskog vrta. Ljudi koji su oduvek
glasali za izolacionističke snage su tu, među nama, i
vrebaju povoljnu priliku za kontranapad. Ti su ljudi u
svom bezumlju umislili da su veće patriote od čoveka
koji je bio uvažavan od strane celog sveta, njihov prst
na obaraču bio je veći patriotizam od njegovih prego-
vora, a leševi koji ostadoše iza njih veći su uspeh od
kakvog-takvog standarda koji ostade iza njega. On je
utoliko veći ukoliko za života svoje atentatore nije na-
zvao njihovim pravim imenom, već je postupio po onoj
staroj: “Ko tebe kamenom ti njega hlebom.” U tome se
ogleda njegovo čojstvo i junaštvo.
Koliko je svaki režim bedan kada na kraju svoje
strahovlade udari na sopstveni narod i doživi da se
uruši sam od sebe?

*   *   *

13-ta božja zapovest...

Ako ste mislili da ova priča ima veze sa Bibli-
jom - grdno ste se prevarili.
323
Jovo Ilukić
Sri Rama Krishna je živeo u Indiji mnogo pre
Isusa Hrista i širio je svoje duhovno znanje mnogo pre
nego što je Mojsije prepisao Postanje iz Thothovih tabli
i napisao Pentateuh ili bilo šta iz Starog zaveta. U hin-
duizmu i bramanizmu postoji 18 božjih zapovesti, ali
Jevreji, kada su pravili svoju religiju, i masoni i
illuminati, kada su pravili hrišćanstvo kao robovsku re-
ligiju za široke narodne mase, izbacili su osam zapo-
vesti i sveli ih na deset.
Naravno, ja ovde neću govoriti o svih 18 zapo-
vesti, nego ću samo citirati, odnosno parafrazirati 13-
tu: „Prosvetljeni pojedinac ne bi trebalo više nego što
je potrebno da se veže za ljude koji su u rodbinskim ve-
zama sa njegovim telom, jer on nije samo telo.“
Ovo je izgovorio čovek koji je u Bhagavad-
gita-i povikao iz sveg glasa:

ā-brahma-bhuvānal lokāh
punar āvartino ’rjuna
mām upetya tu kaunteya
punar yanma na vidyate

Sve planete u materijalnom svetu, od najviše do

najniže, mesta su patnje, na kojima se odvija uzastopno
rađanje i umiranje. Ali onaj ko dostigne Moje prebiva-
lište, o Kuntin sine, nikada se više ne vraća.
Bhagavad-gita 8.16.
Namaste.

*   *   *

70 godina od oslobođenja Aušvica (napisano

324
 Status quo
januara 2015. godine).
Na današnji dan, pre tačno 70 godina, trupe
Crvene Armije oslobodile su Koncentracioni logor
Aušvic. Ono što su tamo zatekli poslužilo je izvesnoj
svrsi, naime stvaranju države Izrael, samo tri godine
kasnije. Da nije bilo holokausta, odnosno “holokausta”,
država Izrael nikada ne bi bila osnovana. Da dodam i to
da je tada klima bila prilično normalna i da se na crno-
belim fotografijama Aušvica vidi sneg, a sada, i danas,
evo već desetak dana, u Srednjoj Evropi pada jesenja ili
prolećna kiša, kako se uzme. Jedina padavina koja u
januaru pada s neba treba da bude sneg.
Postoji jedna uslovno rečeno neukusna anegdo-
ta, gde jedan Nemac (vojnik u okupiranoj Francuskoj
recimo) pita drugog Nemca koliki je sneg u Nemačkoj.
Drugi ispruži desnu ruku što može više i kaže:
“Ovoliki.” A onda prvi krene vojničkim korakom i ka-
že: “A ovako ga gazimo.”
Gledao sam nekoliko emisija, proteklih dana,
na nekoliko ozbiljnih istorijskih TV kanala, o “geno-
cidu” počinjenom u Aušvicu. Ne zna se šta je gluplje,
odnosno koja je tvrdnja gluplja od koje. Priča po kojoj
je u tom logoru dnevno ubijano po 10000 ljudi, i to 5
puta po 2000, totalno je besmislena.
Pokušao sam da shvatim kako je sve to funkcio-
nisalo - i nikako mi ne ide, jer nema nikakve logike.
Dakle, svaka od tih 5 tura ljudi za ubijanje, a to je broj
ljudi koji staje na jedan veliki gradski trg, bilo kog ve-
ćeg evropskog grada, treba da uđe u neku baraku za
tuširanje, koja se u nekom momentu zatvara i, umesto
da unutar nje poteče voda iz tuša, u nju se ubacuje otro-
vni gas. Takva baraka ne postoji nigde na svetu. Poku-
325
Jovo Ilukić
šavam da zamislim kako onaj prvi što je ušao unutra
oko pola sata čeka da svi uđu i smrzne se toliko da žu-
bori kockice leda. Dve hiljade ljudi. Au, ljudi, pa vi
niste normalni. Ne znam da li je veća budala onaj ko je
izmislio sve ove nebuloze ili pak onaj ko veruje u sve
ovo.
I sada, pod uslovom da je 2000 ljudi ubijeno
gasom, veliki broj logoraša iznosi 2000 leševa iz bara-
ke, koja je velika kao poveći gradski trg, nosi ih u kre-
matorijum, u kome ima tačno 10 mesta za spaljivanje
leševa, i spaljuje 200 puta po 10 leševa. A za spaljiva-
nje jednog ljudskog leša, mesa i kostiju, potrebno je
oko pola sata. Sve to treba da traje maksimalno 2 sata,
jer ide sledeća tura od novih 2000 ljudi koje treba ubiti
otrovnim gasom. Da, i treba oprati baraku od leševa.
Sve se to ponavlja 5 puta u toku jednog dana. Zašto su
uopšte pravljeni takvi “logori”? Zašto “leševi” nisu bili
spaljivani u termoelektranama? Mnogo je lakše. Da
nije žalosno bilo bi smešno. Mislim na celu priču.
Ako vas zanima ko vlada svetom, samo se za-
pitajte koga ne smete kritikovati i odgovor će vam se
sam kazati.
Svaki pripadnik našeg naroda, i naših naroda,
mislim na sve naše narode koji govore istim jezikom, a
koje su cionisti podelili u nekoliko „naroda“ i verskih
krda, posvađali i sukobili, koji drži do sebe, mora pro-
čitati „Protokole skupova sionskih mudraca“, da bi
znao šta su nam cionisti namenili, i da bi se osvestio.
Ali morao bi da odgleda i jedan fenomenalan film, koji
baca senku na sve dosadašnje priče o nekakvom „holo-
kaustu“: David Cole in Auschwitz... Jedan častan Jev-
rej (a takvih je jako malo) pobunio se protiv cionista.
326
 Status quo
Godine 1992. je razotkrio najveću laž i prevaru u
istoriji čovečanstva, naime priču o holokaustu u
Drugom svetskom ratu.
Mislim da bi svaki moj ili bilo čiji komentar na
ovu priču posle ovog filma bio suvišan. Ovo nije laž ili
prevara, ovo je pravo pravcato šibicarenje. Pih. Svaka
čast ovom čoveku koji nije mogao niti hteo da trpi laži.
Zanima me zašto je broj žrtava nacističkog
logora Aušvic umanjen... i to dva puta u zadnjih 20-ak
godina...
Da li neko zna o čemu se radi?
Ovako...
Poljaci su sklonili tablu sa ulaza u Aušvic, na
kojoj je do 1989. godine (kad je pao komunizam u ve-
ćem delu Evrope) pisalo kako je tu ubijeno 4,5 miliona
ljudi, a 1991. su stavili tablu na kojoj je pisalo da je
ubijeno 1,5 milion ljudi. To je najveće umanjivanje žr-
tava u poznatoj ljudskoj istoriji. A 2005. je stavljena
tabla na kojoj piše da je ubijeno 1,1 milion, i toliko se
danas vodi kao oficijelno.
Mada se zna da su nacisti, koji su bili cepidlake
i germanski precizni i pedantni, zvanično registrovali
405.000 zatvorenika u Aušvicu, od kojih je 340.000
ubijeno teškim radom, glađu, bolestima i “medicinskim
eksperimentima”. A najrealnija cifra sa nemačke strane
je 212.000. Nikad se neće znati potpuna istina. Istina je
i to da kad nekom Jevreju kažeš za umanjivanje broja
žrtava Aušvica - on počinje da te psuje, vređa i preti
kako će te prebiti i ubiti; ovo sam lično doživeo dosta
puta. Ovako se ne ponašaju žrtve, već ljudi koji nešto
debelo kriju.
I još jedno pitanje (pomalo retoričko): Zašto je
327
Jovo Ilukić
zabranjeno polemisanje o broju nastradalih Jevreja,
dok je sasvim normalno “umanjivati” žrtve bilo kog ra-
ta ili bitke? Niko neće da te sankcioniše ako izjaviš da
su Amerikanci pobili svega 20.000 indijanaca, ili šta
god. Ali kad pomeneš nastradale Jevreje, kao da si - na
boga.
Zato što su Jevreji povlašćen narod. O njima
nema rasprave, jer svako ko se drzne da o njima zbori
- on je odmah “nacista”, bez obzira što nije član “na-
cističke stranke”. Ko dira u Jevrejina, taj je osuđen na
pljuvanje “modernih”, “brižnih” i nadasve “evropskih
Srba/Hrvata”... ili koga već...
Broj Jevreja u svetu, prema popisu iz 1948.
godine, bio je povećan za nekih oko 43.000 u odnosu
na 1933. godinu. A u “holokaustu”, koga su režirali cio-
nisti, zajedno sa svojim kopiletom Adolfom Hitlerom,
nastradalo je oko 212.000 Jevreja, i to prema preciznim
nemačkim dokumentima. Njihov broj se nikako nije
mogao uvećati toliko za 15-ak godina da ih je nastrada-
lo 6.000.000, koliko su izmislili cionisti.
Nije bilo nikakvih gasnih komora, niti spalji-
vanja leševa u Aušvicu...
To je naprosto tehnički neizvodljivo i potpuno
nemoguće, kao što je i objašnjeno u ovom video klipu.

*   *   *

Amerikanci ne mrze Srbe.

Da se prisetimo propagande SPS-a i JUL-a iz
90-ih godina prošlog veka.
Dakle, ne mogu da shvatim da je neko u Srbiji
mogao da poveruje kako se prosečni Amerikanac budi
328
 Status quo
iz noćne more u kojoj ga svake večeri progone Srbi, us-
taje i započinje dan sa psovkama na račun Srba, odlazi
na posao proklinjujući Srbe, kad mu nešto ne ide od
ruke krivi su mu Srbi, kad ga šef riba on smišlja osvetu
Srbima, kad se vrati kući i ne može da zadovolji ženu
kriva mu je cela Srbija, kad padne kiša opet ti Srbi, sve
što radi ometaju mu Srbi, i odlazi na počinak sa mrž-
njom prema Srbima...
Ne verujem. Prosečan Amerikanac i ne zna gde
je Srbija. Dok Jugoslavija nije uginula, na pitanje -
„What you think, where is Yugoslavia?“ - prosečni
Amerikanac odgovarao je sa - „I dont know. Some-
where in Asia. Probably between Iraq and Iran.“ Da ih
sada pitamo gde je Srbija, verovatno bi odgovorili da
ne znaju. Kako je moguće mrzeti nekoga za koga ne
znaš ni gde se nalazi?
Ameri su strašan narod. Vole da se zezaju, da se
zabavljaju, da se provode, baš su ono što mladi vole da
kažu cool. U američkom društvu nemoj nikada da vo-
diš razgovore o politici i religiji i sve je OK. Naopako
da nekome namećete svoje političke ili verske stavo-
ve, kako rade neki naši ljudi. E, sad, to što najgori od
najgorih sede u glavnim institucijama u Vašingtonu ne-
ma veze sa american citizens.

*   *   *

Do pre nekog vremena nisam ni znao da pušača

ima čak i među sungazerima. Gledanje u Sunce im iz
nekog razloga ništa nije pomoglo. Slab karakter, slaba
volja, bezvoljnost, robovanje sistemu, preveliki ego,
„vijetnamski sindrom“... šta li je... Imamo sungazing
329
Jovo Ilukić
gurua koji laže da nikada ne jede, imamo sungazing pu-
šače koji se rugaju duhovno balansiranim i zdravim lju-
dima. Štaš.
Pa da im damo jedan koristan savet kako da se
odreknu tog ogavnog poroka...
Potrebno je: jedne gaće ili čarape, nošene, po
mogućnosti što prljavije; jedna obična kafena kašičica;
toalet papir.
Postupak pripreme preparata za odvikavanje od
pušenja. Ostrugati prljave gaće ili čarape kafenom kaši-
kom, sadržaj istresti u list toalet papira, zatim to smo-
tati i napraviti joint. Zapaliti ga i pušiti sve dok se creva
ne podignu do pluća. Konzument ovog preparata garant
više nikada neće zapaliti duvan. Ukoliko pored toga pi-
je i kafu, može sadržaj kafene kašičice staviti umesto
kafe i popiti ga dok mu se creva ne podignu do pluća.
Očekuje se isti efekat. I ako se nije mogao osloboditi
poroka preko Sunca, 90% je šanse da ga se oslobodi na
ovaj način.
Srećno i sve najbolje im želimo. Sunčani pozd-
rav. Namaste.

*   *   *

Australija i biblijski potop...

Interesantna je stvar primetiti u Starom zavetu,
negde u Postanju, gde se opisuje potop, da je Mojsije
nabrojao razne životinjske vrste po imenu, ali da se ni-
gde ne pominju kenguri, koale, kiviji, australijski noje-
vi, dingoi, tasmanijski đavoli, kljunari i ostali austra-
lijski torbari. Pošto je glupo reći da nekakav bog nije
znao da postoji taj kontinent pre Kukovog otkrića Aus-
330
 Status quo
tralije iz 1780-ih godina - jedini zaključak ovog mog
teksta je da su golemi delovi Biblije odraz ljudskog ne-
znanja, odnosno tadašnjeg jevrejskog znanja. Poređe-
nja radi, za razliku od Jevreja, stari Rimljani su pret-
postavljali da se na dalekom jugoistoku nalazi konti-
nent kome su dali ime “Terra Australis” ili “Nepoznata
Zemlja”. I iz ovoga se, dakle, može zaključiti da Biblija
nije nikakva božja reč, već skup ljudskih verovanja,
sklona promenama.
Osvrnuo bih se malo na to kako praktično iz-
gledaju propovedi ljudi koji veruju u takozvanu legen-
du o potopu. Meni su, naime, uvek bili simpatični ljudi
koji nešto propovedaju i nikad nisam mogao da odbi-
jem ljude koji govore o bogu. Tako sam upoznao neke
propovednike iz mog kraja i sa njima stupio u kontakt.
Ali naša verska diskusija za kratko vreme pretvorila se
u njihove agresivne nasrtaje - i na kraju se dogodilo to
da sam ja njima propovedao svoja verovanja i prak-
tično im dokazao da su oni obični lažovi i prevrtljivci.
I ne samo to, već sam ih ubedio u to da se oni svesno i
namerno služe lažima da bi zavodili ljude koji se nalaze
na nižem nivou svesti.
Kao prvo, kada sam jednoj grupi propovednika
rekao kako smatram (ne verujem, nego smatram) da je
život kosmički fenomen a ne privilegija jedne planete,
i da prosto buja u svemiru, govoreći im pri tom da
NASA ima astronomske mape sa spiskom od preko mi-
lion galaksija, a da svaka galaksija ima preko sto mili-
jardi (u USA biliona) zvezda; oni su se odmah skoncen-
trisali na Sunce. I tada mi je jedan lepo obučen i na prvi
pogled obrazovan čovek sasvim smireno i samouvere-
no rekao sledeće: „Bog je postavio Sunce u odnosu na
331
Jovo Ilukić
Zemlju tako da ako se približi Zemlji za jedan
milimetar sve na našoj planeti bi izgorelo, a ako se
udalji za jedan milimetar sve bi se zaledilo.” Da bi
upotpunio svoj verski doživljaj, naglasio je ono „Samo
jedan milimetar!” Ja sam istog trenutka pukao od sme-
ha, budući da sam na fakultetu između ostalog studirao
fiziku, astronomiju i nebesku mehaniku, i upustio sam
se u to da mu objasnim neke stvari o odnosu između
Sunca i Zemlje. Prvo sam mu rekao (da se izrazim u
evropskim, preciznije francuskim merama) da srednja
udaljenost između Zemlje i Sunca iznosi 149.670.000
kilometara; da Zemljina putanja oko Sunca ima oblik
elipse i da se u afelu (apogelu), negde između 3. i 5. ju-
la, Zemlja nalazi najdalje od Sunca, preko 152.000.000
kilometara; a da se u perihelu, negde između 3. i 5. ja-
nuara nalazi najbliže Suncu, oko 147.500.000 kilome-
tara; i da je to kretanje od oko 4.500.000 kilometara
samo za pola godine. Ali da to nema nikakve veze sa
klimom na Zemlji, jer je na severnoj Zemljinoj polu-
lopti najtoplije kad je Sunce najdalje a najhladnije kad
je Sunce najbliže Zemlji, zato što temperatura ne zavisi
od udaljenosti dva nebeska tela, već od ugla pod kojim
Sunčevi zraci padaju na Zemlju; da ugao pada Sunče-
vih zraka 22. juna iznosi 45º a 22. decembra 15º i da
nam ništa ne bi falilo čak i kad bismo bili bliži Suncu
za 10.000.000 kilometara. Uverio sam ih u ovo što sam
im ispričao i strahovito ih ponizio, jer, primetio sam da
im je bilo neprijatno što sam ih uhvatio u laži.
Kao drugo, pročitao sam u jednom njihovom
časopisu „njihovu proverenu istinu”, citiram, da je „Ze-
mlja jedina planeta u svemiru koja ima boju” i da je to
rekao jedan američki astronaut. Opet sam pukao od
332
 Status quo
smeha, jer mason astronaut koji ide u svemir zato što
obožava Velikog Arhitektu, Neimara svih svetova, ne
može da izgovori ovakvu glupost. Istina je, kada se Ze-
mlja posmatra iz orbite, da jedino ona ima dominantno
plavu boju (vidi se i Sunce koje je crvene boje, tačnije
crveni patuljak); ali ako bi se Mars posmatrao iz nje-
gove orbite, onda bi jedino on imao boju, i to crvenka-
sto-narandžastu; Jupiter bi bio plavo-sivo-narandžast;
Saturn narandžasto-crven; Uran crvenkasto-ljubičast;
Neptun plavo-žut itd; i to zato što je svemir ogroman,
razdaljine su još veće - i ostala nebeska tela se vide sa-
mo kao tačke. I u to sam ih ubedio i dokazao im da na-
merno lažu.
Kao treće, oni javno propovedaju kako je Bibli-
ja najstarija knjiga na svetu. Kada sam im dokazao da
je zvanično najstarija knjiga na svetu Ep o Gilgamešu,
napisan oko 1700. godine pre naše ere, a da je Mojsije
napisao prve knjige Starog zaveta između 1513. i 1473.
godine pre naše ere (i da je Postanje u velikoj meri
prepisano iz Gilgameša), sa čime su se oni složili, mi-
slim na ovaj prvi deo o Bibliji, mada je nezvanično
najstarija knjiga Totove table, onda su se na brzinu po-
vukli i rekli mi da se misli na to da je Biblija prva knji-
ga koja je štampana u formi knjige 1492. godine. Kad
sam im ja rekao da je Johanes Gutenberg prvu Bibliju
štampao 1455. a ne 1492. godine kad je Kolumbo „ot-
krio” Ameriku, ponovo su se povukli. I u to sam ih ube-
dio i dokazao im da namerno lažu.
Kao četvrto, kada smo diskutovali o potopu, oni
su tvrdili da je Zemlja pre potopa imala drugačiji reljef
nego danas, da nije imala planine, brda i doline, niti
velika mora, te da je Ararat bio brdo ne veće od 50 me-
333
Jovo Ilukić
tara, a da je nekakav bog posle potopa načinio udoline
u koje je smestio okeane i tako stvorio današnji reljef.
Ja sam im tada rekao da to nije tačno, da sve planete
imaju neravan teren - visoke planine i velike udoline -
i da nema razloga da Zemlja bude uslovno rečeno ra-
vna; i kada bi se sva voda iz atmosfere spustila na tlo
da bi se nivo svetskih mora podigao za oko 60 metara;
da tu nema govora o opštem, globalnom potopu, i da ga
nikada nije ni bilo. Ako bi se teoretski, samo teoretski,
mogao dogoditi takav potop da iz vode viri vrh Ararata
(visok 5165 m) - onda bi iz vode virile i Ande u Južnoj
Americi (vrhovi - u Kolumbiji, Tolima 5215 m i Ka-
jambe 5790 m; u Ekvadoru, Kotopaksi 5897 m i Čim-
borazo 6310 m; u Peruu, Huaskaran 6768 m i Koro-
puna 6615 m; u Boliviji, Iljampu 6388 m, Sajama 6542
m i San Pablo 6118 m; i u Čileu, Ljuljaljako 6723 m,
Ohos del Salado 6863 m i Akonagva 6960 m), što bi
ličilo na pravi pravcati banana-kontinent; zatim vulka-
nski vrhovi Popokatepetl (5452 m) i Orizaba (5747 m)
u Meksiku; zatim Kenijske planine (vrhovi - Kiliman-
džaro, 5895 m; i Kenija 5199 m) u Africi; a o Himala-
jima koji imaju na desetine planinskih vrhova viših od
5500 metara ne bih ni govorio, oni bi bili ogroman kon-
tinent. Oni nalaze dokaz o tome da su Najviši vrhovi
Himalaja nekada bili pod vodom zato što su tamo neki
alpinisti pronašli školjke. Ali to razumnom čoveku ne
govori ama baš ništa, iz prostog razloga što je cela
Indija posebna ploča i što je nekada davno bila ostrvo
koje se sudarilo sa ostatkom azijskog kopna, taj sudar
je izazvao tektonske poremećaje i podzemne sile koje i
dan-danas uzdižu Himalaje - i tako se nekadašnje mor-
sko dno sa sve školjkama našlo na visini od 8848 meta-
334
 Status quo
ra. Na Andama i u Meksiku na visokim planinskim vr-
hovima nema školjki, zato što oni nikada nisu bili pod
vodom. Rekao sam im i to da je teoretski moguće da se
potop odigrao na Marsu, jer na toj planeti najveći vrh
Mons Olimpus, zapravo vulkan viši od 27.000 metara,
u slučaju opšteg potopa do koga je u prošlosti moglo
doći, bio bi znatno viši od ostalih planinskih vrhova i
da bi on mogao biti Ararat iz Biblije, jer je najveći vul-
kan u Sunčevom sistemu, a voda koja je tekla na Marsu
pre oko milion godina napravila je najveći kanjon u
Sunčevom sistemu, Vales Marineris; da je Noje sa Mar-
sa pobegao na Zemlju i osnovao stare sumerske grado-
ve i dao im imena, kao i imena rekama Tigris i Eufrat
po rekama iz zavičaja. Oni su se na to nasmejali i cinič-
ki mi rekli kako ja hoću da im kažem da je reka sišla sa
Marsa na Zemlju. Onda sam im ja rekao da je Pert veli-
ki grad na zapadu Australije, ali da su ga osnovali dose-
ljenici iz gradića Pert iz Škotske, dajući mu ime po
svom zavičaju a ne noseći ga sa sobom na jedrenjaku.
Kada sam im rekao da su ljudi do dvadesetog veka
viđali anđele a od dvadesetog veka UFO-e i vanze-
maljce, oni su mi rekli da ja verujem u svemirski brod,
na šta smo se svi cinički nasmejali. I u to sam ih ube-
dio i dokazao im da namerno lažu.
Kao peto, oni tvrde da je svet (ne samo naša
planeta, već ceo svemir) star doslovno šest ili sedam
hiljada godina, što je neviđena budalaština. Poznata is-
torija Indije ima neprekinut kontinuitet dvanaest hilja-
da godina unazad od našeg vremena, ljudski rod je još
stariji, a svemir je daleko stariji. I ovo ne bih uopšte
komentarisao, jer bi svaki komentar na ove gluposti bio
budalaština. Da kažem samo to da, ako bi svemir bio
335
Jovo Ilukić
star 6.000 godina, onda bi dve najudaljenije tačke u
svemiru, od tačke A do tačke B, morale biti daleko
6.000 svetlosnih godina, što je besmisleno, jer samo
glavni prečnik naše galaksije iznosi između 80.000 i
100.000 svetlosnih godina, ili 250.000 do 300.000 sve-
tlosnih godina u njegovom obimu. A naša galaksija je
samo jedna od milijardi galaksija za koje znamo.
Nadalje, kada ih čovek uhvati u laži, oni se po-
našaju kao mala deca, trepere očima i ne smeju da po-
gledaju sagovornika, a onda optužuju ljude koji ih ra-
zotkriju da su protiv boga zato što ne veruju nego istra-
žuju. I meni su rekli ovako: „Ti si mason i tebe ne vredi
ubeđivati u bilo šta.” I nakon toga me izbegavaju kao
da sam lagao ja njih a ne oni mene.
Primera je mnogo a prostora i vremena prema-
lo. Zaključak ove priče bio bi pitanje da li je moguće da
u XXI veku postoji takva judeo-hrišćanska jeres koja
namerno propoveda užasne laži i gluposti? I da li su oni
izašli iz vremena XVI-XVII veka, kada se tek rušila
predstava o tome da je Zemlja ravna ploča, jer, zaboga,
kako bi mogla ličiti na loptu, šta bi bilo sa ljudima na
drugoj strani, odnosno dole, kako ne bi spali sa Ze-
mlje?...
Prema ovakvim hrišćanskim zabludama i na-
merno propovedanim lažima i glupostima ne mogu da
osećam sažaljenje samo zato što „onaj koji sažaljeva
bespotrebno gubi enormne količine enregije” (Richard
Wagner). Mogu da osećam samo gađenje...
Nadalje, Biblija nije božja reč iz prostog razlo-
ga što su ljudi iz nje izbacili između 35 i 60 jevanđelja
koja govore o Isusovom 17-godišnjem boravku u Indi-
ji, njegovom braku sa Marijom Magdalenom i njego-
336
 Status quo
vom potomstvu. Najnoviji primer prekrajanja Biblije je
ovo što sledi...

Prevod Daničić-Karadžić:

Novi zavet, Prva poslanica Jovanova, 5:7-8.

7. Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Riječ

i sveti Duh; i ovo troje je jedno.
8. I troje je što svjedoči na zemlji: duh, i voda,
i krv; i troje je zajedno.

Prevod Lujo Bakotić, Emilijan Čarnić i Novi

Svet:

7. I troje je što svjedoči na zemlji:

8. duh, i voda, i krv; i troje je zajedno.

Ovo je lako proveriti.

Prevod Daničić-Karadžić:

Jevanđelje po Luci, 23:43

43. I reče mu Isus: zaista ti kažem: danas ćeš

biti sa mnom u raju.

Prevod Lujo Bakotić, Čarnić i Novi Svet:

43. I reče mu Isus: zaista ti kažem danas: bićeš

sa mnom u raju.

337
Jovo Ilukić
Ovo su mali, ali i veliki, primeri ljudskog pre-
krajanja Biblije samo u XX i XXI veku. A koliko se ve-
kova Biblija prekraja?
Ovo nijedan hrišćanin ne može da pobije. Raz-
mislite malo više o tome.

*   *   *

Hindusi i Kinezi, zajedno sa Tibetancima, Ja-

pancima, i ostalim susedima iz Indokine, i ostrva izme-
đu Japana i Australije, predstavljaju nešto više od polo-
vine čovečanstva. I nemaju pojma o verskom principu
koji se zasniva na “hleb, krv i večni život u raju”, kao
ni o povampirenju, pardon, uskrsnuću. Nemaju pojma
ni o Hristu, a ni o Antihristu. Pa ipak su daleko superi-
ornije civilizacije, u svakom pogledu, od judeo-hriš-
ćanske civilizacije. Ne znaju ni za molitvu “Oče naš”,
ni za jihad, jer imaju preuzvišene mantre. Pamet u gla-
vu. Ne dozvolite da razmišljate tuđom glavom. Ne do-
zvolite da verujete u kojekakve konstrukcije, podme-
tačine i ispravke. Za vaše dobro...

*   *   *

Austro-Ugarska politika na našim prostorima...

Srbija je trebalo da u Prvom svetskom ratu bude
na strani Nemačke i Austro-Ugarske... evo pojašnje-
nja...
Srž priče na našim prostorima je ovo. Preplita-
nje interesa nemačkih i francuskih tajnih društava, Re-
da vitezova Tevtonaca (eksponenti Obrenovići) i Grand
Orient-a (eksponenti Karađorđevići). Da su ovi prvi os-
338
 Status quo
tali na tronu, Srbija bi 1908. godine ušla u nikad ostva-
renu takozvanu Trojnu Austro-Ugarsko-Srpsku Monar-
hiju i dobila Bosnu “na tacni”, a u ratu 1914. bila na
pravoj strani, na kojoj bi bila i Rusija, jer su se nema-
čke princeze oduvek udavale za ruske careve. A i tada
je bilo na desetine miliona ljudi u oba carstva (kao što
ih i danas ima u Nemačkoj i Rusiji) koji su poticali iz
mešovitih nemačko-ruskih brakova. Prvi svetski rat is-
planirali su masoni polovinom XIX veka, a direktno su
ga izazvale Britanija i Francuska, jer im je smetao eko-
nomski uspon Nemačke i Rusije. Morali su da nađu na-
čina da sukobe ove dve prijateljske zemlje. I ne samo
to. Da smo zajedno sa Rusijom bili na strani Nemačke,
Britanija i Francuska bi konačno bile poražene, a bri-
tansko-francusko kolonijalno carstvo pripalo Nema-
čkoj i Rusiji. Ali Francuzi su nadigrali Nemce i smenili
dinastiju u Srbiji, majskim prevratom 1903. godine,
koja je od tada terala inat Nemačkoj, platila jugoslo-
venskog anarhistu Gavrila Principa (koji se izjašnjavao
kao Srbohrvat i Jugosloven, a nikada kao Srbin) da ubi-
je Franca Ferdinanda Habsburga u Sarajevu i, umesto
da Rusija bude na strani Nemačke, morala je da brani
Srbiju i spasi Britaniju i Francusku od katastrofe, jer bi
ih u suprotnom Nemci, kao ruski saveznici, angažujući
vojsku samo na zapadnom frontu, zgazili kao mrave.
Ruski car Nikolaj II Romanov, saznavši za atentat u
Sarajevu, udara se šakom u čelo i kaže - “Pa zar ću
ratovati protiv rođaka Vilija?!” - misleći na Kaiser-a
Wilhelm-a Hoenzolern-a, nemačkog cara, čiju je rođe-
nu sestru oženio - “Zar ću biti na strani Britanaca i
Francuza?!” Rat je bio “porodični događaj”, jer su u
njemu učestvovale sve carske i kraljevske porodice, a
339
Jovo Ilukić
četiri su posle rata ostale bez prestola, baš kako je to
planirao i predvideo veliki majstor Albert Pike polovi-
nom XIX veka.
Posle rata, francuski eksponenti na srpskom
tronu - Karađorđevići, ukidaju državu Crnu Goru i dr-
žavu Srbiju, i prave Jugoslaviju, sa Hrvatima i Sloven-
cima, da bi oni jednog dana mogli dobiti svoju državu,
umesto da su posle rata obnovili Kraljevinu Srbiju u
širim granicama...
Trebalo je da prihvate uslove u Londonu 1915.
godine, da prošire Kraljevinu Srbiju, kad su ih Britanci
i Francuzi već ugurali u rat koji ih se uopšte nije ticao,
i da ne diraju Kraljevinu Crnu Goru i kralja Nikolu Pe-
trovića, koji je uosmostručio svoju državu od 1860. go-
dine, kada je došao na presto, i dobio sve ratove protiv
Turske za vreme svoje duge i plodne vladavine, ne pro-
teruju ga sa ovih prostora i ne proglašavaju ga za izdaj-
nika, i da ne detronizuju njegovu dinastiju. Bruka i sra-
mota.
Položili smo milionske žrtve u Prvom svetskom
ratu da bismo spasili Britance i Francuze, naše najveće
neprijatelje.
Šta smo imali kao posledicu? U Crnoj Gori
izbija Božićni ustanak 1919. i traje sve do 1922. godi-
ne, u kome učestvuju i moji preci, a otpor prema Jugo-
slaviji traje sve do 2006. kad je Crna Gora na referen-
dumu poklonila nezavisnost Srbiji, jer da nije bilo
pomenutog referenduma Srbija nikada ne bi postala ne-
zavisna država, jer se vlast u Srbiji i te godine zalagala
za SRJ, SCG i ko zna za šta sve, samo da nema Srbije;
čak je bivši predsednik Nikolić, tada nebitan politički
faktor, izjavio kako mu je krivo “što Srbija nije ruska
340
 Status quo
gubernija”. Dakle, sve, samo da nema Srbije. Sledi lo-
ša, takozvana “velikosrpska” politika u okviru Jugosla-
vije, ubistvo Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine,
što je za sva vremena uništilo odnose između Srba i
Hrvata, i bilo varnica za kasnije stvaranje NDH i silne
ustaške pokolje... zatim neuspeli pakt sa Hitlerom i
prokleti 27. mart 1941. Umesto da budu na nemačkoj
strani i, bez obzira na ishod rata, zadrže sve teritorije
1945. ili 1946. godine, jer su sve okolne zemlje bile u
paktu sa Trećim Rajhom, kao i stanovništvo, srpska i
jugoslovenska tadašnja politička elita gura prst u oko
Hitleru i manijak uništava Jugoslaviju, sve ponovo po
nalogu Britanije, a srpski narod ponovo polaže milion-
ske žrtve bez ikakve potrebe, odnosno da bi spasio Bri-
taniju i Francusku. Ako je nemačka vojska za vreme
Rastka Nemanjića, takozvanog svetog Save, pod ko-
mandom Fridriha Barbarose, mogla da pređe preko Sr-
bije na svom putu za Palestinu, zašto nije mogla da pre-
đe i 1941. na svom putu za Grčku? Setimo se nemačkih
vitezova pod komandom Palman-a Bracht-a, časnih
gardista u gardi cara Dušana. Dolazi nam Tito, nešto
kasnije, takođe nametnut od strane Britanaca, koji pra-
vi socijalističku Jugoslaviju, državu koja je mogla po-
stojati samo dotle dok po sredini Evrope ide gvozdena
zavesa i dokle postoji Berlinski zid. Malo mi je bezve-
ze da objašnjavam ljudima kako SFRJ nikako nije
mogla da nadživi Berlinski zid. Ceo demokratski svet
slavio je rušenje Berlinskog zida, samo su Jugosloveni
plakali za njim, ne znajući da zapravo plaču za Jugosla-
vijom i komunizmom. I kad se skoro ceo svet odrekao
komunizma, veći deo sveta i cela Evropa, Srbija je lju-
bomorno čuvala komunizam i zalagala se protiv sops-
341
Jovo Ilukić
tvene države, odnosno za nekakvu smrdljivu Jugosla-
viju. Fuj.
Dokle stigosmo? Umesto da se 1990. godine
krene sa privatizacijom, kao u recimo Češkoj i Poljs-
koj, tadašnji režim čuva komunizam i zadržava „druš-
tvenu svojinu“ sve do svog nasilnog pada 5. oktobra
2000. Za tih deset godina izgubili smo pet ratova, iz
Slovenije su nas isterali pešaci sa lovačkim puškama, iz
Bosne Muslimani (sa velikim slovom M, kasnije Boš-
njaci) lupajući kašikama u šerpe i lonce, iz Makedonije
smo se dobrovoljno povukli, iz Hrvatske smo pobegli
na traktorima, imali smo najveću inflaciju u istoriji i
bili bombardovani od većeg dela Evrope i zapadnog
sveta 1999. godine. Tako nekako. Izgubili smo i Koso-
vo 1999. a režim nas je lagao da smo pobedili NATO
pakt. Kuku lele. Mene i još milion ostalih ljudi niko
nije platio iz USA da izađemo na ulice i oteramo bagru
5. oktobra 2000. E, sad, pošto „revolucija uvek jede
svoju decu“, a vlast je nužno zlo, i potrebno je da oda-
beremo najmanje, imali smo dobar upad nemačkih
inte-resa i Reda vitezova Tevtonaca 2001. preko Zora-
na Đinđića. Srbiji bi bilo dobro da opet nisu pobedili
Francuzi iz Grand Orient-a, i preko svog eksponenta
Vojislava Koštunice sklonili Đinđića i zaustavili Srbiju.
Ispada da je metak ispaljen u Sarajevu 28. juna 1914.
pogodio Zorana Đinđića u Beogradu 12. marta 2003.
Tu je Dinkić došao kao kolateralna šteta, kao neko ko
je pokrao većinu Miloševićevog novca iz inostrans-
tva... itd. itd. Nijedna partija i stranka u našoj državi, do
daljnjeg, ništa ne valja. U stvari, na stanovištu sam da
je NATO pakt trebalo da nas pregazi i okupira 1999.
godine, i da ukine sve u ovoj zemlji, a onda da krenemo
342
 Status quo
od nule, i da bismo se jedino tako izvukli iz blata. Pot-
krepiću to sledećim primerom.
Nikada u istoriji, osim u dva evropska slučaja u
XX veku, nije javno iznošena nečija dijagnoza. Dija-
gnoza je tajna i ona ostaje između doktora i pacijenta.
Ali... U Hitlerovom Trećem Rajhu, tokom tridesetih
godina prošlog veka, javno su iznošene dijagnoze Hit-
lerovih političkih protivnika. Hitlerov Rajh je pao i sa
tim je bilo završeno za oko pola veka. A onda je u Srbiji
90-tih gamad koja je bila na vlasti javno iznosila dija-
gnoze svojih političkih protivnika. Šešelj ili neki drugi
politički pigmej iz SPS-a ili JUL-a dođe na televiziju sa
papirima i kaže, otprilike, Vuk Drašković se lečio na
psihijatriji tad i tad (i ima tu i tu dijagnozu), ili Vesna
Pešić je u mladosti bolovala od te i te polne bolesti...
Pih. Bruka. Dakle samo u nacističkoj Nemačkoj i Milo-
ševićevoj Srbiji. Vidite li sa kim smo 90-tih imali po-
sla? Bruka. I krajem novembra 2015. godine, u Niko-
lićevoj i Vučićevoj Srbiji, ministar Zlatibor Lončar ja-
vno je iznosio dijagnozu izvesnog Aleksandra Kornica.
Dakle samo u nacističkoj Nemačkoj, Miloševićevoj
Srbiji, ali i u Nikolićevoj i Vučićevoj Srbiji. Vidite li sa
kim smo 90-tih imali posla? I sa kim sada imamo po-
sla? Stoka jedna.
Čerčil je jednom rekao: “Politika je najveća
kurva koju niko ne može da povali.” A Johann Adam
Weishaupt, jedan od najvećih mislilaca svih vremena,
mada nedovoljno poznat široj javnosti, rekao je: “Sve-
tom vladaju najveći kriminalci. Države su torovi u koje
oni uteruju stoku.” I to je to.
Kada čujem šta govore pojedini članovi poje-
dinih stranaka, iz srca, bude mi muka. Muka mi je i kad
343
Jovo Ilukić
čujem da Srbija i dalje doživljava Kosovo kao deo svo-
je teritorije. Danas, većina naših građana je za to da
Kosovo deklarativno ostane u Srbiji i Srbija zato plaća
dug Kosova bez ikakvog razloga, umesto da ta sreds-
tva uloži u nešto drugo.
Stvari se neće promeniti na bolje u narednih 50-
tak godina i ako mislite da se upetljate u ovdašnju poli-
tičku žabokrečinu brzo ćete ostariti a ništa nećete pro-
meniti. Vidite li da naši političari osede u proseku za
dve do tri godine? Ja se prilično razumem u politiku, ali
u ovakvoj državi moja ideologija (kao i sve normalno)
nema nikakve šanse, uspevaju jedino degenerici i dege-
nerisane vrednosti, i zato više volim da sve posmatram
sa strane i da se smejem i rugam ljudskoj gluposti.
Uzdravlje i živi bili.

*   *   *

Besmisao sopstvenih verskih ubeđenja...

Sretnu se hrišćanin i musliman. Počnu da raz-
govaraju o svojim ubeđenjima i dođu do toga da jedan
drugoga ubeđuju u svoja verska ubeđenja.
Hrišćanin kaže: „Sveti duh, Hristova otkupna
žrtva, uskrsnuće...“
Musliman ne prihvata. Ali kaže: „Jihad, Muha-
med kao božji prorok, raj sa haremom...“
Ko je za vas u pravu? Na čiju biste stranu stali?
Ili biste, kao ja, shvatili koliko je besmisleno
nekoga uveravati u svoja verska ubeđenja?

*   *   *

344
 Status quo
Svađaju se Gaćko Bežanović i Čarapko Babić
ko je veći smrad. Gaćko Bežanović kaže da napred
smrdi na pišalino a pozadi na kakućino, a Čarapko Ba-
bić kaže da celom dužinom i širinom smrdi na buđave
noge. Sudija Kurtonko Čoldović, koji spolja smrdi na
gumu, a unutra na spermo-kajganu, je sudija. Šta mi-
slite kakvu je presudu doneo?
Elem, belem, i čoldov melem...
Gaćko Bežanović kaže da je junak, ali Čarapko
Babić ga optužuje da je pička i da je dobio prezime po
junacima koji su bežali, od Kosova nekada pa sve do
Kosova sada.
Čarapko Babić kaže da je junak, ali Gaćko Be-
žanović ga optužuje da je pička, jer mu je baba možda
bila junak i imala veća muda od dede, čim nosi prezime
po njoj.
Sudija Kurtonko Čoldović izvadi čolda, da pro-
ba junačke gaće i čarape... kad, gaće usrane, a čarape
buđave. E jebo vam ker majku u prdaljku, Bežanovići i
Babići, izjedite jedan drugom usrane gaće i buđave ča-
rape.
Presuda: ne zna se ko je veći smrad. Zamenite
usrane gaće i buđave čarape i postaćete junaci, kad su
vam preci bili pičke... he he he...

*   *   *

Što se tiče bavljenja uzrocima, a vezano je za

našu zemlju, sad mi je palo na pamet... moramo otići
još dalje, u sredinu XIV veka. Tačnije u 1346. godinu.
Tada je kralj Stefan Dušan Nemanjić postao prvi srp-
ski car. Krunu je dobio od tadašnjeg pape, poglavara
345
Jovo Ilukić
Papske Države (Vatikan je osnovan tek 1929. godine,
takozvanim Lateranskim ugovorom, i predstavljao je
kraj prikrivenog sukoba između Katoličke crkve i taj-
nih ezoterijskih redova). Ali od njega se za to očekivala
kontrausluga; bio je obavezan da sve Srbe, Bugare, Gr-
ke i Albance prevede u katoličku veru. I planirao je to
da uradi. I radio je na tome sve do 1355. godine, kada
ga je otrovala Srpska pravoslavna crkva. A imao je ve-
like planove da uz pomoć tadašnjeg podeljenog vite-
škog zapadnog sveta povede krstaški rat protiv Turaka.
Razbio bi ih kao zvečku i oterao u srednjoazijske stepe,
tako da nikada ne bi ušli u Evropu. Njegovom nasilnom
smrću propali su svi ti veliki planovi, Srbija se raspala,
a i njegov sin Uroš ubijen 1374. takođe od strane crkve.
Pa onda od Marice do Kosova, od Mrnjavčevića do
Hrebeljanovića, Lazarevića i Brankovića, Srbija spade
na despotovinu i nešto kasnije nestade sa političke kar-
te Evrope. A za vreme cara Dušana bila je treća zemlja
u Evropi, odmah posle Nemačke i Ugarske; četvrta je
bila tada jako moćna vikinška Švedska, peta Francu-
ska, dok je Britanija bila rastrzana građanskim ratovi-
ma, a Španija pod arapskom okupacijom. Da su mu se
planovi ostvarili, njegovi potomci bi mnogo pre Ko-
lumba našli put do Amerike i možda ne bi Britanija bila
ono što je kasnije bila (preotela od Španije), već bi to
bila Nemanjićka katolička Srbija. I onda bi u XVI veku
Srbiju zahvatila reformacija pa više ne bi bila Nema-
njićka katolička Srbija, već Nemanjićka protestantska
Srbija. Šta bi nam falilo? Ali imali smo što smo imali.
Turci su pregazili sve što su mogli i došli 1683. do Be-
ča. Ali tu su se zaustavili, jer su naišli na tvrd orah:
svenemački narodni otpor, koji je preko kontraofanzive
346
 Status quo
do 1690. prerastao u austrijski imperijalizam i do tada
prilično nevažnu porodicu Habsburg doveo do vrhova
Evrope. Bilo kako bilo, za to vreme je crkva normalno
funkcionisala, Pećka Patrijaršija je radila bez proble-
ma, a narod je bio u ropstvu. Dakle, SPC je dovela
Srbiju do ovog mučeništva u kome je bukvalno od
1389. godine i prvog poraza na Kosovu. I nedavno se
ta ista crkva, mislim na 2006. godinu, otvoreno bila
izjasnila protiv nezavisnosti Srbije, a za nekakvu SRJ
ili SCG... ili bilo šta, samo da nema Srbije. Uz uva-
žavanje svačijeg verskog opredeljenja, svim činjeni-
cama treba otvoreno pogledati u oči. Nebeska Srbija,
naravno, ne postoji, zagrobnog života nema, pošto nas
reinkarnacija može odvesti u druge zemlje i druge na-
rode... i tako ta mitologija i mitomanija gubi svaki smi-
sao. Kada se neki narod nađe u krizi - on izmišlja razne
mitove. Otuda kod Srba ideja da su najstariji narod na
celom svetu (teška nebuloza, jer bi to onda bili i Hrvati,
ali i ostali Sloveni, a Sloveni nisu ni N od najstarije et-
ničke grupe na svetu). Ludilo. Najstariji narod na svetu
bi u svemu morao biti unikatan... i to bi mogli biti Ainu
sa Hoikaida... ili Japanci, koji imaju najstariju državu
na svetu i dinastiju koja bez prekida vlada oko 2.800
godina, kao i unikatan jezik koji nije srodan ni sa jed-
nim drugim jezikom. Okreni-obrni sve nas vuče ka
dnu. Jedini smo narod na svetu koji psuje boga, hleb i
Sunce... i time se pojedinci ponose. Važni su uzroci, a
ne posledice. Ojha.

*   *   *

Ne verujem u božje izaslanike. Ali kad bismo

347
Jovo Ilukić
pošli od pretpostavke da ih ima, i da bi ih bog poslao
među ljude - onda bi trebalo da bude samo jedan. Pošto
ih ima više (po redosledu) - od Krišne, preko Bude,
Mitre, Isusa, Muhameda - (i svi su doneli različita uče-
nja), zaključak je da ili su se svojevoljno lažno pred-
stavili kao božji izaslanici, ili su došli iz pet različitih
denziteta, poslati od pet različitih božanstava. Ako je
ova druga opcija u igri - to znači da su tih pet božansta-
va u sukobu, a iz toga sledi da se mene ne tiče ni jednо
od tih božanstava, kao ni njihovi izaslanici. Ako je ova
prva opcija u igri, što je verovatnije, onda bih i ja mo-
gao da napišem neku „svetu knjigu” i da se “proglasim
za božjeg izaslanika”. I u tom slučaju me se nijedan od
njih ne tiče. Svima onima koji bi me nazvali jeretikom
unapred odgovaram da ja po rođenju ne pripadam nije-
dnoj religiji i kao takav nemam nikakvu obavezu prema
ijednoj od njih. Namaste.

*   *   *

Čuda se pominju u mnogim religijama, ali

odnos vernika prema njima je različit. Naime, ukoliko
postoje ikakva čuda - ona bi morala biti univerzalna, a
ne ograničena na jednu religiju i njeno tumačenje.
Konkretno, u mnogim religijama moć govora,
ljudskim jezikom, pripisana je životinjama.
Tako, recimo, u pali kanonu „Jataka“, budi-
stičkoj svetoj knjizi, na jednom mestu opisana je scena
gde se budistički sveštenik sprema da zakolje (žrtvuje)
kozu na oltaru (da li sotoni, kao Mojsije, boginji Kali
Ma, ili nekoj drugoj spodobi, to ovde nije važno), ali
doživi da mu se koza nasmeje. I on je pita što se smeje.
348
 Status quo
A ona mu veli da je ona u prošlom životu bila sveštenik
i klala koze. I tada sveštenik baci bodež i nikada više
nije žrtvovao nijednu kozu.
Tako, recimo, u Starom zavetu, Brojevi 22:21-
35, bog govori kroz magaricu, da sad ne opisujem deta-
lje, hrišćani znaju o kakvom čudu pišem.
Šta je sporno u ovome? Pa to što budista neće
reći za čuda u hrišćanstvu da su gluposti, ali svaki hriš-
ćanin će za čuda u budizmu (ili bilo kojoj drugoj re-
ligiji) reći da su gluposti.
Još jedan primer. U svetoj budističkoj knjizi
“Buddha charita” piše kako je Sidarta Gotama, zvani
Buda, nakon što je otvorio sve čakre i postao prosve-
tljen (jer nije bio obrezan, pošto obrezani ljudi ne mogu
otvoriti četiri gornje čakre i doživeti prosvetljenje), gde
god je koračao pravio čudo: iza njegovih stopala, kad
god bi podigao noge sa tla, na zemlji bi momentalno
nicao lotosov cvet. Ima ih još dosta, ali naveo sam sa-
mo ovo. U Novom zavetu opisana su Isusova čuda: us-
krsnuće (povampirenje) određenih ljudi, pretvaranje
vode u vino... Ima ih još dosta, ali naveo sam samo ova.
Šta je sporno u ovome? Pa to što budista neće
reći za čuda u hrišćanstvu da su gluposti, ali svaki hriš-
ćanin će za čuda u budizmu (ili bilo kojoj drugoj reli-
giji) reći da su gluposti.
E, sad, zanima me po kojoj to formuli hrišćani
znaju koja čuda, ili „čuda“, su prava čuda, a koja glu-
posti? A kako to odlučuju šta je glupost a šta nije? Ili su
obe stvari glupost? Za mene su obe. Ali ipak primeću-
jem da su budisti pošteniji, da nisu hipokriti kao hriš-
ćani, te da ne kažu za tuđe da je glupost.
Budista, recimo, nikada neće reći za hrišćans-
349
Jovo Ilukić
tvo da je pogrešna religija (ili za bilo koju drugu religi-
ju), a hrišćanin će uvek reći za budizam da je pogrešna
religija (ili za bilo koju drugu religiju). Uostalom, budi-
sti nikada nisu došli u hrišćanske zemlje sa mačem, a
hrišćani su došli u budističke zemlje sa mačem. Okre-
ni-obrni, više je nego jasno ko je hipokrit (za polupi-
smene diskutante objašnjenje - licemer).
Mi živimo u XXI veku i znamo da ne postoje
nikakva religiozna čuda ovog tipa, te da je to simboli-
ka koju treba razumeti, a ne nešto što se prihvata zdra-
vo za gotovo. Ipak, treba primetiti ko ima objektivan a
ko subjektivan odnos prema takozvanim čudima u reli-
gijama. Toliko.
U ime novog doba, pozdrav svim ljudima dobre
volje. Namaste.

*   *   *

Da li je Adam imao pupak?

Pošto Biblija (i još neke stare knjige, kao
Gilgameš, oko 173 godine stariji od Biblije, iz koga je
prepisano Postanje) govori o tome da je bog stvorio
Adama, da li je Adam imao pupak ili ne?
Ako je imao pupak, onda odakle mu kad se nije
rodio iz majčine utrobe?
Ovo pitanje automatski nameće sledeće - da li
je Eva imala pupak? Pošto se ni ona nije rodila iz maj-
čine utrobe, već je “stvorena od Adamovog rebra”. Me-
đutim, aktuelno je i pitanje da li Adam ima manje reba-
ra od Eve (pitanje za kreacioniste i anatomiste)? I da li
je broj rebara na jednoj strani različit od broja na drugoj
(logično je da jeste)? Da li Adam ima neparan broj re-
350
 Status quo
bara, što bi proizišlo iz činjenice da mu je odstranjeno
jedno rebro?
E, sad, ostaje dilema... da li je bog i Evu stvorio
od prašine i ubacio u nju Adamovo rebro, pa joj uda-
hnuo život, ili je preoblikovao rebro? Ovo izaziva za-
bunu i nedoumicu.
Inače, svi ezoteristi znaju da je materijalni svet
stvorio zli anđeo Demijurg (Satan, Šejtan), dakle bog iz
Biblije, kome je satanista Mojsije na oltarima prinosio
volove, ovnove i golubove, i sve to lepo opisao u
Trećoj knjizi Mojsijevoj. Razmnožavanje ljudi znači
širenje satanske populacije. Čemu sve to kad će se us-
koro populacija smanjiti na 500 miliona? I svi će imati
pupak...

*   *   *

Da li je dr. Herman bog?

Ovako. Dr Herman bio je profesor nuklearne fi-
zike na jednom univerzitetu. I, da skratimo priču, po-
zvali su ga neki ljudi da ode u Papuu Novu Gvineju, u
neku pećinu, koja je puna uranijuma, da ispita kvalitet
istog. I on je otišao tamo sa svojom ženom, istražio šta
je trebalo, i u povratku bio zarobljen od nekog divljeg
ljudožderskog plemena. Oni su ga ubili sa namerom da
ga pojedu, prvo njega pa njegovu ženu, i, sasvim slu-
čajno, nabili mu Gajgerov brojač u grudi, u rupu koju
su načinili bodežom. Pošto se u pećini jako ozračio,
Gajgerov brojač je počeo da radi i nije nikako pre-
stajao. Poglavica, ubeđen da je u pitanju bog, jer ka-
zaljka na brojaču ne prestaje da „kuca“, odnosno da se
vrti, stavlja ga na sred sela, a njegovu udovicu progla-
351
Jovo Ilukić
šava za boginju. Gajgerov brojač radiće nekoliko dese-
tina hiljada godina, a mumificirani leš doktora Herma-
na ostaće bog za to pleme dokle god bude postojalo i
pleme i selo. Bilo ko da dođe kod njih da im kaže da dr.
Herman nije bog 100% bi bio ubijen i pojeden. A nije u
redu da nekome kažeš kako njegova vera ne valja i ko
jeste a ko nije bog. Dakle, da zaključimo. Leš dr. Her-
mana je za pomenuto pleme bog. Za ostale ljude nije.
Za nekoga je krokodil Pakia bog, za nekoga nije. Za
nekoga je Isus bog, za nekoga nije. Za nekoga je bog
bog, za nekoga nije. Bog je bog, i ja nemam ništa pro-
tiv boga, ali se protivim tome da je bilo ko ko ima ili je
imao telo bog. I to je to. Je li u pitanju pripadnik bilo
koje životinjske vrste (sisar recimo) - automatski nije
bog, niti ima ikakve veze sa božanstvom. Bog se ne bi
ponizio silaskom u životinjska tela. Znači, ja mislim da
dr. Herman nije bog, kao ni bilo ko drugi ko je ikada
imao životinjsko telo.
Mislim da bog sigurno ne bi uživao u ulozi koju
su mu ljudi namenili. Previše tragikomično, patetično,
apatično, iskopirano, inferiorno i matoro, i nimalo real-
no, a opet ni blizu nadrealno, tako reći nakinđureni, loš
barok, neproporcionalan, koga bi se svaki kvalitetniji
umetnik stideo, pa i bog, i prezirao ga, a ne učestvovao
u istom...

*   *   *

Da li je (i zašto) čovek referentna tačka za bilo

šta? Veliko pitanje za razmišljanje. Zanima me, u naj-
dubljem smislu, zašto vernici smatraju da je čovek cen-
tar svega? Znam vernike koji gaze bube i ubijaju muve
352
 Status quo
i komarce. Znam za pripadnike indijske (hinduske) ver-
ske zajednice - đainizam - koji propovedaju ahimsu ili
princip nepovređivanja živih bića, jer smatraju da sva
živa bića imaju dušu. Dakle, ne postoji insekt-duša,
pileća duša, biljka duša, pseća i ljudska duša, već jed-
nostavno duša kao takva, koja je unikatna. Naravno,
oni sada odlaze u jednu krajnost, pa recimo kada idu
stazom, jednom naročitom vrstom metle čiste mrave sa
puta da ih ne bi zgazili. Takođe, ako nose duže kose i
brade ne trebe vaške i buve, ne ubijaju muve koje im
sleću na sto i pogane im hranu, niti ubijaju pacove koji
im trče po podu u njihovim manastirima. Preterivanje?
Naravno da jeste. S druge strane, hrišćani smatraju da
se životinja može ubiti, jer je „ona samo obična energi-
ja“ i „bog je odredio da se ubija za hranu“. Kakva no-
torna glupost. S treće strane, ekstremni muslimani pro-
povedaju džihad i nadaju se da će se spasiti ukoliko
ubiju što je moguće više nevernika ili „nevernika“. Još
veća glupost. I svi oni, manje-više, stoje na stanovištu
da sve postoji zbog čoveka i da je čovek u centru svega.
Nije tačno. Čovek je životinja. U svakoj enciklopediji
za termine kao što je - glava, ruka, noga, srce, želudac,
mozak ili oko - piše „deo životinjskog tela“... Jednom
prilikom, u jednoj staroj enciklopediji, iz 60-tih godina
prošlog veka, naišao sam na neki tekst vezan za čulna
opažanja u kome je napisano, parafraziram - „ne zna se
da li životinje osećaju bol ili zadovoljstvo kao ljudi“...
Kakav užas. Do sredine prošlog veka znali smo za našu
galaksiju i za naše mesto u njoj (na samom njenom
rubu). Pre toga, dok je inkvizicija terorisala naučnike i
veći deo sveta nazivajući sve svoje neistomišljenike je-
reticima, terali su nas da verujemo u notornu glupost
353
Jovo Ilukić
kako je Zemlja ravna ploča (a ima neukih budala koje i
danas u to veruju, i teraju ljude da u to veruju, a kad ne
mogu da ih nateraju onda ih vređaju) i kako je centar
svega. U drugoj polovini prošlog veka shvatili smo da
ima više galaksija, krajem veka saznali smo za milione
i čak milijarde galaksija, a početkom ovog veka ima
ozbiljnih hipoteza da postoji nekoliko univerzuma. Or-
ganski oblik života nigde u svemiru i nikada ne može
izbeći četiri parametra koja ga definišu; a to su: rođe-
nje, bolest, starost i smrt. Bog je, kao, stvorio Adama i
Lilit, kasnije Evu, a oni su imali pupak. Kako ako se
nisu rodili iz utrobe? Bog im je rekao da se množe i
napune zemlju, a obećao im da će živeti večno. Kakve
nebuloze. Bog je nekada govorio sa ljudima, i čak im
davao savete kako i gde da vrše nuždu (iza šatora, kako
veli Stari zavet), a danas nema nikakav kontakt... Pa
kako je moguće da u XXI veku neko veruje u ovakve
teške nebuloze?

*   *   *

Dok se pametni namudrovaše glupi se nauži-

vaše...
Da li je bolje biti pametan i mudrovati, i isto-
vremeno patiti, ili biti neizmerno tupav i glup, i uživati
u blagodetima života?
Mudrost nije ultimatum. Mudrost uvek ide u
dve kombinacije, sa moralom ili bez morala. Ako je sa
moralom onda je prilično ograničena, ali je više inte-
grisana u okolinu i sa društvom. Ako je bez morala on-
da je totalno čista, odvojena od personalnih odnosa sa
društvom.
354
 Status quo
Nije ocena tvoje ili nečije mudrosti opšti stav o
vrednosti te tvoje ideje, već praktična dejstva koja proi-
zilaze iz tih misli. Stoga je za neke koji ne mogu logi-
čno da dokuče iracionalno jedini način da dođu do svo-
jih mudrih aktivnosti. Niti su pametni, niti mudri, ali su
došli do mudrosti za sebe i svoj život.
U vezi sa ovom pričom je i sledeće pitanje: da
li u životu očekivati poravnanje po vrednsti i kvalitetu
pojedinca ili na život gledati kao hvatanje prilike ili
(drugačije rečeno) reagovanje na okolnosti sredine, pa
bile to prilike ili neprilike?
Mudar je onaj kome su dostupne sve blagodeti
života. To što neko označava sa „mudar“ znači zapravo
„umišljen“. Inače, ko je tupav i glup, naročito ako je
neizmerno tupav i glup, teško da je sposoban da uživa
u bilo čemu.
Kako jednom reče Hermann Hesse: „Ta ja ni-
sam hteo ništa drugo nego da pokušam da proživim ono
što je samo od sebe htelo da izbije iz mene. Zašto je to
bilo tako mnogo teško?”
Mudrost u dve kombinacije...
Ako bismo život gledali kao hvatanje prilike,
odnosno reagovanje na okolnosti sredine, to bi se mo-
glo okvalifikovati kao inteligencija (sposobnost prila-
gođavanja, učenje iz tuđih iskustava, uz značajno uče-
šće morala). Socijalizacija nije neminovno i znak mud-
rosti, a može sa sobom doneti - ukoliko se čovek trudi
da se prilagodi - depersonalizaciju. Uopšte ne bih rekao
da postoji univerzalna mudrost. Mudrost bez ličnog pe-
čata nije mudrost, već eklektika, primenjiva po šablo-
nu... a životni šablon, jednostavno, nije moguć.
Ukoliko, pak, čovek insistira na poravnanju po
355
Jovo Ilukić
individualnim i ličnim vrednostima, onda je moral do-
veden u pitanje; odnosno, tada je i poimanje morala
sasvim lično, pa može biti dvojako: ili čovek greši, ali
mu je zbog toga svejedno (apsolutna sloboda), ili - u
slučaju da ne greši (kombinuje stečeno iskustvo, zna-
nje, empatiju) - bliži je onom što se može nazvati mud-
rost.
Tanka je tu granica. Jednom prilikom sam pri-
sustvovao okupljanju članova Mense. Prosto boli koli-
ko ti ljudi izgledaju utučeno i izgubljeno; nisu nimalo
srećni. Oko 50% njih je socijalno neprihvaćeno i odba-
čeno od društva u kome se kreću. Zanimljivo je to što i
u toj grupaciji postoji podela na „glup“ i „pametan“, a
još zanimljivije što su oni sa manjim koeficijentom in-
teligencije u tom krugu neminovno i uspešniji.
Realno, svaki majmun može da uživa. A da li bi
se veliki beloglavi sup menjao sa svinjom makar i za
tren? Ili bi više voleo svoju (rafiniranu) patnju nego
svinjsko uživanje? Da li bi se neko zadovoljio time da
mu skidanje tesnih cipela bude jedino uživanje u živo-
tu, ili bi potražio nešto tananije i plemenitije?
Meni to što nisam hrišćanski raspoložen ni naj-
manje ne smeta da uživam u jednoj Bahovoj molitvi (iz
“Pasije po Mateju”), jer ta muzika za mene dolazi
pravo iz raja, mada ne verujem u pakao i raj.
Lakoća postojanja... e to je pravi izraz...
Ne mogu da se odredim, vezano za ovu priču,
jer nije nekako poenta u pameti, ni u nedostatku iste...
poenta je u lakoći postojanja... ili neopisivoj težini...
Uhvatim sebe, ponekad, kako sam neopisivo
lak, i sve oko sebe posmatram sa smeškom, i mirom, i
tad je sreća nešto što je prirodno stanje. A nekada... kao
356
 Status quo
dve kugle od sto kila da su mi vezane za noge... i sve
me zemaljske muke pobede, i ubiju, i ništa mi ne može
pomoći... a pamet tad posluži da me kroz ta stanja pro-
vede bezbedno... valjda je i to dosta...
Sve je relativno. Neka svako uživa u čemu god
hoće.
Čovek kome je ceo život lak i lep, koji samo
uživa, ispunjava sve svoje želje, hirove i strasti, ima
novca i tako to; i ako to potraje do kasnih godina i tako
to; kad biste ga pitali da vam iskreno odgovori šta misli
o svom životu, rekao bi vam da je isprazan...
Da bi čovek bio zadovoljan sobom, on mora
ostaviti nekakav trag, neki dokaz, prvenstveno sebi, da
mu život vredi. Taj trag se ostavlja borbom i opet bor-
bom.
Pametni ljudi, a pri tom ne mislim na one koji
su dovoljno pametni da oko sebe primećuju haos pa
stalno kukaju, ali nisu dovoljno pametni da u tom hao-
su nađu svoje mesto pod Suncem; mislim na onu vrstu
pametnih ljudi koji uživaju u nekonvencionalnim stva-
rima - miru, staloženosti i dobrom raspoloženju - njih
ne možemo napaliti lagodnim životom, oni imaju nešto
bolje, do čega su došli upravo borbom... ili su već pre-
mašili broj od 1000 žena...
Kako reče jedan moj prijatelj: „Jest, brate, ja
kao mudrujem sa ribama po Internetu, a drugi sve to
pojebaše. Odsad menjam taktiku: nećem više da mud-
rujem.“
Stvari nisu tako crne i bele... ili crno-bele... Ako
neko ima natprosečan IQ to ne znači da se teže (ili bo-
lje) snalazi u socijalnom i emotivnom pogledu. Isto va-
ži i za obrnuti slučaj. To što danas nazivamo inteligen-
357
Jovo Ilukić
cijom nije mera kojom možemo predvideti uspešnost
ili sreću čoveka.
Naime, radi se o deluziji ljudi sa emotivnim
tegobama (problemi, depresije, anksioznosti, besa,
ljubomore), koji nisu uzrokovani niskom ili natpro-
sečnom inteligencijom, već nečim drugim (genetika,
metabolizam, nutricija i tako dalje). Radi se o ljudima
koji su drugačiji, ali ne i „pametniji“ od drugih.
Toliko o tome. Namaste.

*   *   *

Stigne meni mesečni obračun za struju za stan

od 26 kvadrata u iznosu od 1427,82 dinara. I ja odmah
odem u Elektrovojvodinu da ga platim. Kad tamo uža-
sna gužva. Stanem ja u red iza neke babe, ona pre mene
plati 1200 dinara, dâ šalteruši jednu novčanicu od 1000
i dve od 100 dinara. Iza mene neki deda i još neki ljudi.
I dođem ja na red i pružim joj jednu novčanicu od 1000
i jednu od 500 dinara, kao i sitninu u iznosu od 28
dinara. I sad nastaje problem. Ona mi mrtva hladna vra-
ća onih 28 dinara. Ja je pitam šta izvodi i ona mi drsko
odgovori kako nema da mi vrati kusur od 100 dinara.
Na to ću ja iz sveg glasa: „Slušaj, skorupačo! Nemoj
sad da ti pređem preko tog pulta i udarim te čoldom po
glavi!“ Ona se nađe u nekoj vrsti iznenađenja i pita me
šta je. A ja ću na to: „Hoćeš li da se tucaš sa mnom?!“
- „Šta ti je momak?!“ - „Krađa je vrsta silovanja! Hoćeš
li da me siluješ?!“ Vidim ja da neki momak koji tamo
radi kao obezbeđenje ustade sa stolice u hodniku na ko-
joj beskorisno sedi po ceo dan, ali za to ne dam ni pet
para. Ljudi iza mene počinju da se nerviraju. Penzioner
358
 Status quo
iza mene staje na moju stranu pitavši šalterušu: „Zašto
ne vratiš momku kusur od 100 dinara?! Potpuno je u
pravu! I pored toga zahvalan je klijent, jer ti je spremio
sitninu! A svi smo videli da ti je prethodni klijent dao
1200 dinara a samim tim i dve novčanice od 100 dina-
ra! Zašto mu pošteno ne vratiš kusur?! A i nas zadrža-
vaš bez razloga!“ A ja na to velim da joj ne dam više
nego što im po računu pripada pa da se sa nebom sasta-
vila. I kraj priče. Ne može - i tačka! I ona meni jedva
vrati tih 100 dinara i tu se priča završi. Zapravo, kad
sam se udaljio od pulta dobacila mi je: „Ti si ovde do-
šao da bi se svađao!“ - „Ne!“, uzvratio sam ja. „Došao
sam da bih pošteno platio svoj samački račun! Sisaj
čolda i ti i Elektrovojvodina!“ Prošao sam pored radni-
ka obezbeđenja koji nije smeo ni da me pogleda. Zapi-
tao sam se da li je moguće da se na južnom kraku sred-
nje Evrope, daleko od Balkana, u nekim institucijama
još uvek primenjuju balkanske metode. Ili su ovo samo
neka naša posla?

*   *   *

Prošle godine, u julu, pred nadaleko poznati

Muzički festival EXIT, jedan poznanik mi se požalio
kako mu nedostaje 20€ (20€ a ne 20E... ha ha ha) da
kupi ča-mac na Petrovaradinskoj Adi. I našao da pita
mene da mu ih dam, a on meni zauzvrat da iznajmi
svoju ženu na neodređeno vreme. Strašno. Do čega je
stara-nova SPS-ovska vlada dovela građane. A ja mu
rekao da ću mu, ako baš toliko žuri, dati tih 20€, bez
potrebe da mi iznajmljuje svoju mršavu i rahitičnu,
bolesnu i smrdlji-vu ženu. Koji će mi kurac njegova
359
Jovo Ilukić
raga od žene? Ali sam mu predložio da se malo strpi i
sačeka da dođu stranci na EXIT, a već su počeli da pris-
tižu, pa da je iznajmi nekom drogiranom i pijanom
Englezu. Oni ionako vole mršave i rahitične, bolesne i
smrdljive žene, a i kad se puknu u venu i napiju piva,
može ih slagati da im je iznajmio novosadsku Sky
Lopez. Ha ha ha. A i lako bi im mogao uzeti čak 200€.
Kesu na glavu i deri. Jednom rukom se držiš za nos, a
drugom uzimaš novac. Welcome in State of EXIT.
Zadnjeg dana EXIT-a isti poznanik pohvalio mi
se kako je iznajmio svoju mršavu, rahitičnu i bolesnu
ženu jednom pijanom i drogiranom Englezu, i za to
dobio 200€. Sad može da kupi taj čamac na Petrovara-
dinskoj Adi i još da u njega ugradi nitro. Ha ha ha...
I setih se kako su braća sestrama u Japanu 1945.
godine, za vreme američkih vazdušnih napada, ostav-
ljali pisane poruke na stolu ovakvog sadržaja; para-
fraziram: “Sestro, idi u prostituciju i zaradi za pirinač.”
Eto i mi smo došli u sličnu situaciju. Štaš.
I evo kako su dvojica diskutovala na ovu
temu...
Prvi kaže: “Znači Englez je dobio sidu. On će
se vratiti u Englesku i za 10 godina postati premijer. Za
15 godina saznaće za Sidu... i onda će Engleska da nas
bombarduje, mi ćemo da mislimo da uvode demokra-
tiju i lome diktaturu, a istinu će znati samo taj lik što
mu je iznajmio ženu...”
A drugi kaže: “Ne. Englez je doneo sidu u nji-
hov brak, a samim tim i u Srbiju. Ona će je raširiti u
svoj krug prijateljica, a on u svoj krug prijatelja.”
A tu je i murija. Šta je? Pretres? Hoćeš kurac.
Opsa, opsa, opsa sa...
360
 Status quo

*   *   *

Francuska - dokazani neprijatelj Srbije...

Godina je 1683. Turske horde zauzele su veliki
deo Evrope i zaustavile se pod prestonicom Austrije.
Naišli su na tvrd orah - opšti otpor Austrijanaca i Ne-
maca, kojima su pomogli Poljaci pod komandom Jana
Sobjeskog. Wien se odbranjuje, i pobednička austrijska
vojska nezadrživo kreće prema jugoistoku. Austrijanci
za šest godina zauzimaju sve one teritorije koje su Tur-
ci osvojili od 1389. godine i Kosova, dakle za trista go-
dina. U toku 1689. austrijska zastava viori se u Solunu,
a Istanbul se sprema za odbranu od opsade. Austrijskoj
vojsci pomažu ustanci od Turaka pokorenih naroda:
prvo se dižu Mađari, zatim Hrvati, pa Srbi i najzad Gr-
ci. Oslobođenje Evrope od bauka islama je na vidiku.
Ali Francuzi remete propast Turske u Evropi. U odsu-
dnom trenutku napadaju Bavarsku i objavljuju rat Aus-
triji. Austrija potpisuje primirje sa Turskom uz dogovor
da večna granica između Austrijskog i Turskog carstva
budu reke Sava i Dunav, i glavninu svojih snaga sa Bal-
kana povlači u Bavarsku da bi se branila od pomahni-
talih Francuza. Mađari i Hrvati su odahnuli. Oslo-
bođeni od turskog zuluma, priznali su vrhovnu vlast
Austrije. Srbi i Grci ostaju na milost i nemilost Turcima
koji se vraćaju u njihove krajeve i svete se za ustanak.
Grci nemaju kud i masovno stradaju, a veliki deo Srba,
pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, 1690. godine kre-
će u seobu u južne krajeve Austrije, današnju Vojvo-
dinu i Krajinu.
Godina je 1808. Napoleon je pregazio pola Ev-
361
Jovo Ilukić
rope. Nedavno je zauzeo ceo Jadran i zaposeo bivše
austrijske luke. Jedna od njih je i Kotor. U taj grad stiže
francuski maršal Marmon. “Čuo sam da se iza ovih
brda nalazi neka mala ali junačka zemlja Crna Gora,
saveznik carske Rusije. Ja ću je ognjem i mačem spaliti
da će biti još crnja.” Bez objave rata, do zuba naoružani
francuski grenadiri kreću put Lovćena. Crnogorski iz-
viđači javljaju na Cetinje da se nekakva njima nepo-
znata hrišćanska vojska uputila ka prestonici i da se sa
mukom penje uz krš. Crnogorci na brzinu okupljaju sve
za borbu sposobne muškarce, sačekuju Francuze na
teško pristupačnim obroncima Lovćena, bacaju na njih
stene i skaču kao gorštaci. Nedugo zatim zauzimaju
Kotor i stižu sve do Kanli kule u današnjem Herceg
Novom. Maršal Marmon pristaje na primirje i zove Pe-
tra I Petrovića Njegoša, koji je 1796. do nogu potukao
Turke, na mirovne pregovore. Francuzi zadržavaju ci-
vilnu upravu nad gradom uz obavezu da neće prelaziti
preko Lovćena. Maršal Marmon je tom prilikom rekao
Vladiki Petru I: “Vaši vojnici su divljaci, jer seku glave
mojim vojnicima.” - “Mi smo to naučili od Francuza”,
uzvratio je ovaj. “Vi ste 1793. usred Pariza vašem kra-
lju i kraljici odsjekli glave. I to ste učinili na mašini za
sječenje glava koju ste vi Francuzi napravili.” Priča se
da je na Vaterlou, gde je poražen Napoleon, kada je sti-
gao maršal Marmon u pomoć ugroženim francuskim
trupama, mali Korzikanac izgovorio: “Teško nama kad
je došao da nas brani Marmon, koga su pobedili Crno-
gorci.”
U bici na Čegru, 1809. godine, među poginulim
Turcima bilo je francuskih komandosa. Pomagali su i
obučavali tursku vojsku da se bori protiv Karađorđevih
362
 Status quo
ustanika. Ko zna, možda je neka od njihovih glava bila
uzidana u Ćele kulu.
Četiri godine kasnije, u proleće 1812, umesto
da krene na Tursku koju je pobedio u Egiptu 1798. i
proterao je iz severne Afrike, Napoleon napada Rusiju.
Do zime stiže u Moskvu i zauzima potpuno pust i napu-
šten grad. Rusi pale ceo grad, Francuzi ga napuštaju i
na povlačenju ih sustiže mećava i niske temperature.
Rusija, koja je dotle pružala svesrdnu pomoć Prvom
srpskom ustanku, okreće se sebi i odbrani od Napo-
leona. Karađorđe Petrović naredne 1813. godine ne do-
bija nikakvu oružanu pomoć od Rusije. Turci to koriste,
kreću u kontranapad i guše ustanak. Srbija se podiže
tek 1815. godine, nedugo po padu Napoleona. Priča se
da je na Svetoj Jeleni, pred kraj svog života, kad su ga
pitali da li ima nekoga ko je veći vojskovođa od njega,
Napoleon odgovorio: “Ima. Jedan seljak sa Balkana.
On nije imao ni ljudstvo ni opremu koju sam ja imao,
samo goloruke seljake. Ali uspeo je da pobedi Tursku.”
Za Prvi svetski rat se znalo da će izbiti negde
sredinom desetih godina XX veka. Zapravo, znalo se
da mora doći do rata između Nemačke i Italije s jedne,
i Britanije i Francuske s druge strane. (Kasnije su save-
znici pridobili Italiju teritorijalnim obećanjima na isto-
čnom Jadranu, ali to je posebna priča.) Trebalo je reši-
ti problem Rusije, odnosno znati na čijoj je ona strani.
Po prirodi stvari Rusija je bila saveznik Nemačke, a
protiv Britanije i Francuske. Morala se naći varnica ko-
ja bi naterala Ruse da pređu na stranu Britanije i Fran-
cuske. I Francuzi su se dosetili kako da to učine. Pari-
ska masonska loža Grand Orient, zajedno sa beograd-
skim masonima (George Weifert, Lazar Paču i Đorđe
363
Jovo Ilukić
Genčić) organizovali su atentat na prestolonaslednika
Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. Ruski car
Nikolaj za atentat je saznao u operi. Ostao je bez teksta
kad je čuo da su Austrougarska (do 1867. Austrija) i
Nemačka objavile rat Srbiji. Kad su mu savetnici rekli
da mora da brani Srbiju i objavi rat Nemačkoj, on je
samo prozborio: “Pa zar da ratujem protiv rođaka Vi-
lija?!” On je mislio na Kajzera Wilhelma, čijom se
rođenom sestrom Katarinom oženio. Rat je izbio, Srbi
su u toku 1914. i 1915. u nekoliko navrata potukli aus-
trougarsku vojsku, sve dok Srbija nije bila napadnuta
od strane etnički čiste nemačke armije (austrougarska
vojska je imala svega 9% Nemaca) i s leđa od Bugar-
ske. Svojom dvogodišnjom borbom, a kasnije i bitka-
ma na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, u periodu
1916-1918. godine, Srbi su znatno olakšali Francuzima
na Zapadnom frontu. Francuska im je uzvratila tako što
im je slala granate koje nisu odgovarale srpskim topo-
vima. Istina, pomagala je srpskim ranjenicima koliko je
mogla, na Krfu i u Bizerti, kao što je pomagala i osta-
lim saveznicima. Ali kad se rat završio svu tu savez-
ničku pomoć je naplatila. Kako sam čuo pre 20-ak go-
dina od jednog od poslednjih solunaca, naplatili su i
pertle za vojničke čizme.
U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, Fran-
cuska je među prvima, čak i pre Nemačke, stala na stra-
nu tadašnje Slovenije i Hrvatske. Ne znam otkud kod
nas ideja da su nam Francuzi saveznici?

*   *   *

Gde se nalazi pakao?

364
 Status quo
Hrišćani bi trebalo “da znaju” odgovor na ovo
pitanje, budući da oni veruju u boga koji prema njima
iskazuje ljubav na veoma čudan način, naime tako što
određuje da ovi ili oni ljudi posle smrti idu u nekakav
pakao. Veličanstven izliv ljubavi, nema šta. Meni, čo-
veku koji ne veruje čak ni u reinkarnaciju, jer znam da
ona postoji i funkcioniše, neki hrišćani, čak, obećaše da
će mi nekakav bog dati novo telo pomoću koga ću oku-
siti večne muke pakla (a negiraju reinkarnaciju). A je li
to onaj bog što je od Mojsija tražio krvne žrtve?
Ja sam studirao arhitekturu, svojevremeno sam
fakultativno izučavao fiziku, astronomiju i nebesku
mehaniku, dosta dobro poznajem astronomiju, i verujte
mi na reč - pouzdano znam da takvo mesto (pakao) ne
postoji nigde u univerzumu. Najzad, cela ta priča liči
mi na naslađivanje hrišćana i njihovu potajnu želju da
ljudi koji ne misle kao oni večno gore u paklu. Ja ću ka-
da umrem po običajima moje religije biti kremiran, što
će reći goreću (moje će telo goreti) negde oko jedan
minut, a ne večno. Ako li dobijem novo telo - to će se
dogoditi samo mojim ponovnim rođenjem, dakle rein-
karnacijom - nikako drugačije.
Ja imam duh, reinkarnirao sam se mnogo puta,
i mnogo puta ću se reinkarnirati, a vi koji ga nemate, i
kojima je ovaj sadašnji život jedan jedini, govorite u
svoje ime kad kažete da nema reinkarnacije, ali ipak
verujete da će nekakav bog onima koji ne misle kao vi
dati neka nova tela da bi ih mučio u nekakvom paklu,
čime priznajete postojanje reinkarnacije.
Na mene je veoma inspirativno delovao deo iz
govora jednog Velikog majstora jednog ezoterijskog re-
da: “Mi obožavamo Velikog Arhitektu, Neimara svih
365
Jovo Ilukić
svetova, a da pri tom ne znamo ništa o tom biću.” Koli-
ko je to suprotno od onoga u šta veruju hrišćani - da je
njihov bog “on”, dakle muškarac, koji je od Mojsija
tražio da mu prinosi krvne žrtve, da je oplodio nekakvu
Mariju, a svog sina Isusa žrtvovao na krstu samome se-
bi, da bi kroz taj sadomazohistički čin iskazao svoju
veliku ljubav prema čovečanstvu, a mene i meni slične,
koji ne verujemo u boga neba i zemlje, već u Graditelja
svih svetova, baciće u nekakav pakao, pošto nam dâ
nova tela, da večno gorimo zato što ne verujemo u krv,
hleb i večni život u telu, u raju na Zemlji, a da se vi
hrišćani naslađujete našom patnjom...
Ne znam odakle vam ideja da verujete u bole-
sne vizije nekih duševnih bolesnika od strane ljudi
prozvanih svecima i prorocima, da će prvi biti posle-
dnji a poslednji prvi? Ako je neko bio kralj ovde, odno-
sno ako se izborio za to da bude kralj, zašto bi negde ta-
mo (u vašem raju ili paklu) bio prosjak ako i tamo po-
stoji mogućnost borbe; a zašto bi neki prosjak, koji
ništa nije učinio da to ne bude, već je samo sedeo i če-
kao da padne nebo, tamo negde bio kralj, a da se za to
uopšte ne izbori? Dakle, kako reče nemački kompozi-
tor Richard Wagner, samo borac ima sva prava, a onaj
koji nešto čeka nikakva...
I, najzad, nekakav satana, ako se pobunio, zašto
mislite da bi morao biti poražen u nekakvoj predsto-
jećoj bici? Pa ko je to u istoriji mogao da zna ishod ne-
ke buduće bitke? I ko je ulazio u bitku da bi bio pora-
žen?
Zaključak ove priče bio bi sledeći: dok astro-
nauti masoni (a jedino masoni imaju pravo da putuju u
svemir) odlaze u daleke svetove o kojima Isus Hrist
366
 Status quo
nije mogao čak ni da mašta, dotle hrišćani i u XXI veku
slepo veruju u krv, hleb i večni život u raju na Zemlji.
Samo mi nije jasno kako veruju da je Zemlja loptasta
planeta kad su do šesnaestog veka zbog takvih izjava
spaljivalji ljude (“jeretike”) na lomači? I gde su u ogro-
mnom svemiru postavili pakao?
Nekome nije dobro, a to nisam ja. Ojha.

*   *   *

Kada su u predizbornoj kampanji za guvernera

Kalifornije, svojevremeno, neki glupi novinari pitali
čeličnog Arnolda Švarcenegera ko je po njemu najveća
istorijska ličnost - on je bez dvoumljenja odgovorio:
“Hitler.” A onda su kojekakvi licemeri počeli da gala-
me, te ovo, te ono... na šta im je Arni odgovorio: “Kad
me pitate ko je najveća istorijska ličnost, on mi prvi pa-
dne na pamet.” I meni takođe. Ne mogu da se setim ve-
će istorijske ličnosti. Hitler je legendaran lik i nije dale-
ko dan, kada fizički nestanu svi oni koji su osetili nje-
govu vladavinu, da će se njegov lik naći na zlatnicima,
baš kao Napoleon. Hitler je legenda, a svi pederi, se-
paratisti, prevaranti, šarlatani i ostali šibicari, GMO
žderonje, mlekonje i paštetonje, što proždiru GMO
kobasice, salame, čvarke i paštete od svinjskih creva i
tumora, prže i jedu GMO jaja puna petlove sperme i
kokošje menstruacije, piju industrijsko GMO mleko
puno kravlje krvi i gnoja, konzumiraju industrijsku
GMO hranu sa kodom HACCP, a naročito ratni zločin-
ci, koje bilo koja država skriva od Interpola i Haškog
tribunala, su govna od govana. Pišam na sve pedere,
separatiste, prevarante i šarlatane, i ostale šibicare koji
367
Jovo Ilukić
imaju policijske dosijee, a naročito na sve ratne zločin-
ce, bez obzira na kojoj strani su i protiv čijih civila po-
činili ratne zločine, a sa posebnom žestinom pišam na
sve ratne zločince koje ova država krije od Interpola i
Haškog tribunala... sa posebnim osvrtom na njihova
SPS-ovska i JUL-ovska svinjska i volovska lica sa In-
terpolovih poternica... piš, piš, piš... Kome smeta neka
me tuži, ako ima muda, odnosno ako ga je rodila keruša
od degenerisane GMO majke.
No da se vratimo na Adolfa. Da je živ, danas bi
mu bio 128-mi rođendan (ovo pišem 20. aprila 2017.
godine). Najmonstruoznija i najkontroverznija istorij-
ska ličnost, privatno genijalan i častan čovek, sa dis-
tance od 70-ak godina od kraja njegove karijere ne de-
luje više baš toliko strašno kao u vreme u kome je ži-
veo. Postoji mnoštvo priča o tome kakav je bio, ali ljudi
koji su ga privatno poznavali, naročito nekoliko žena
koje su bile u vezi sa njim, od kojih je jedna bila i bri-
tanska aristokratkinja, izvesna Unity Mitford, kćerka
nekog engleskog lorda, za koju se šaputalo da je rodila
Hitlerovo dete, tvrdile su da je privatno bio potpuno
normalan i da ni u čemu (pa ni u krevetu) nije bio nas-
tran. Ljubitelj i miljenik pametnih i lepih žena. Sve što
je uradio, po svemu sudeći, radio je po zadatku. Preva-
zišao je Aleksandra Velikog, Cezara, Džingis Kana, Su-
lejmana Veličanstvenog, Napoleona... i kako stvari sto-
je, u budućnosti neće biti toliko omražen kao što je bio
omražen odmah nakon Drugog svetskog rata. Moguće
je da će se u ne tako dalekoj budućnosti njegov lik naći
na nemačkim i austrijskim, a možda i EU zlatnicima,
vinima iz njegovog zavičaja, čokoladama i ostalim in-
dustrijskim proizvodima... Zašto to kažem? Pa zato što
368
 Status quo
muslimanski imigranti masovno naseljavaju Evropu,
koja će za oko pola veka biti muslimanski kontinent. A
muslimani vole Hitlera i držaće njegove slike na zidu.
Garantujem. Nije bio čistokrvni Nemac, neki biograf
mu je našao i nekog pretka Salomona, dakle Jevreja, u
porodičnom stablu... Sam Hitler imao je izražene aust-
rijsko-nemačke, odnosno arijevske, crte lica.
Najgluplji su oni ljudi koji ga vređaju, nazivaju
ludakom i budalom, pa čak tvrde i da je bio glup.
Velika greška. Ponižavati ovako genijalne i opasne lju-
de, kakav je bio Hitler, za koga se zna da je sa 16 godi-
na razumeo najveća umetnička dela, i najdublje teme,
sa profesorima muzike diskutovao naveliko i naširoko
o Wagnerovim operama, sa istoričarima o istoriji, sa
filozofima o filozofiji i suštini postojanja, sa spirituali-
stima o duhovnosti, jeste veoma neodgovorno, jer mo-
že koštati Evropu i svet novih milionskih žrtava. Kako
je rekao Erih From jednom prilikom; parafraziram ga:
“Pogledajte samo njegove oči. Pa on je rođeni hipnoti-
zer.” I zaista, ako je uspeo da zavede najmoćniji, naj-
jači i najkulturniji narod na našoj planeti, šta bi tek mo-
gao da uradi nekom drugom narodu? Ko zna odakle je
došao ovde.
Pošto sva živa bića koja se nalaze na višem
nivou svesti znaju da se po prirodnom zakonu
samosvesna energija vrti u krug, ostaje nepoznanica u
kom se pravcu kreće svaka samosvesna energija u
svom karmičkom krugu - da li u pozitivnom ili nega-
tivnom smeru. Naime, ono samosvesno biće koje je do-
stiglo izvesni duhovni nivo, bez nazadovanja, a napre-
dovalo je u pozitivnoj duhovnosti, obično se na svim
naseljenim planetama u univerzumu, kojih po „Bha-
369
Jovo Ilukić
gavad gita“-i ima kao latica lotosovih cvetova, rađa kao
neki veliki umetnik ili humanista; dok neko samosve-
sno biće koje je dostiglo visok duhovni nivo, a napre-
duje u negativnoj duhovnosti, može da se na svim tim
planetama rađa kao sve veći i veći zločinac, koji će vo-
diti horde bića na nižem nivou svesti u periodične
katastrofe (recimo velike ratove); sve je to lepo opisano
u Vedama, toj drevnoj riznici mudrosti. Otuda imamo
bića, na svim naseljenim planetama, koja namerno i
svesno čine zlo, znajući da nema ko da ih kazni, jer
niko nikoga ne kažnjava. Pri tom u potpunosti isklju-
čujem takozvani robovski mentalitet (strah od nekakve
božje ili đavolje kazne), što je karakteristika svih bića
koja se nalaze na nižem nivou svesti, odnosno skoro
svih vernika. Znači, jedan veliki vođa nekog naroda ko-
ji je taj narod vodio u osvajanja bio je veoma produ-
hovljen, ali se nalazio u takozvanoj negativnoj duhov-
nosti - i on je potpuno ravnopravan (u duhovnom smi-
slu) sa onim ko je najveći umetnik i humanista, i ko je
dostigao najveće moguće visine u pozitivnoj
duhovnosti.
Adolf Hitler je bio pisac i slikar, istina neuspeli
arhitekta, ali i umetnik, genijalac, mislilac, hipnotizer i
manipulator, ezoterist, spiritualista, veliki mag, ljubitelj
i miljenik lepih i pametnih žena... i najzad sledbenik
svetlosti... nije jeo meso, mleko i jaja, kao većina ljudi
(čitajte programiranih, tetoviranih i pirsingovanih ro-
bova) i kao takav ne može da upadne u blato u kome se
valjaju oni robovi koji pokušavaju da ga vređaju i poni-
žavaju. A vreme koje je pred nama, mislim na Novus
ordo seclorum (Novi svetski poredak), je njegovo vre-
me. Toliko o tome. Ende.
370
 Status quo

*   *   *

Hrišćanin i paganin...
Danas je neobično mirno i ima malo ljudi na
ulicama. Vernici su se sinoć prejeli svinjetine, i napili
alkohola, pa sad ne mogu da ustanu iz kreveta.
Naši daleki preci bili su ponosni pagani. A onda
su bogoborno i bogohulno obrezani judejski krmci, i
tetovirani judejski robovi, manipulatori u pokušaju,
prevarili jednu ranjivu generaciju da raskine sa pono-
som i znanjem, i da se preobrati na robovski mentalitet
i neznanje, pa su od pagana postali hrišćani; nekada ča-
sni i ponosni rimski vojnici postali su plašljive babe - i
Rimsko Carstvo je nestalo sa scene, ne bi li hrišćanski
varvari 1000 godina rušili sve pred sobom. A onda su ti
isti bogoborno i bogohulno obrezani judejski krmci, i
tetovirani judejski robovi, manipulatori u pokušaju, ne
tako davno, jednoj ranjivoj generaciji nametnuli ate-
izam i bezvoljnost, i upravo tako nas vratili u pagani-
zam. Bili smo i ostali ponosni pagani.
Sreli se danas pravoslavac i paganin. I pravo-
slavac paganinu, da bi ga isprovocirao, kaže: „Hristos
se rodi!“ A paganin njemu: „Marija se porodi.“ Ali ko
je koga isprovocirao? I hrišćanin njemu počne da psu-
je... i oca, i majku, i brata, i sestru, i sestričinu, i brati-
činu, i ženu, i dete, i psa, i mačku, i familiju, i nebo, i
zemlju, i panaiju, i hleb, i Sunce... ma sve po spisku...
Ajd što je ispsovao sve ovo, ali zašto mu psuje Sunce,
kad danas slavi Božić - drevni praznik Sunca? A i ne
slavi ga na pravi dan, jer je pravi datum bio 25. decem-
bra prošle godine, kad su ga slavili i Grci, najveći pra-
371
Jovo Ilukić
voslavci na svetu. Ovaj stari, propali kalendar, uskoro
će se razlikovati od pravog, realnog kalendara, ne za
13, već za 14 dana. Da je neko pitao paganina zna li šta
pravoslavac danas slavi - paganin bi znao i objasnio mu
do detalja: „Natalis Solis Invicti”, odnosno “Rođendan
nepobedivog Sunca”. Da je, pak, pitao pravoslavca, te-
ško da bi znao da mu objasni bilo šta, pa čak ni da se
pozove na Bibliju, jer većina pravoslavaca nikada nije
ni pročitala tu knjigu. “Hristos se rodi” - “Marija se
porodi.”
Biblija je od IV veka bolesno izokrenuta. Prido-
dat joj je još bolešljiviji Novi zavet. Ali da ne idemo da-
lje sa ovim. Svaki čovek ima svoj proces i za svakog će
pre ili kasnije doći trenutak spoznaje. Ono što nam je
potrebno je međusobni respekt i akceptacija... baš kao
što to radi Sunce, bez obzira da li ga neko psuje, ono i
dalje sija jednakim sjajem za sve nas...
Neko mi je pre neki dan pomenuo pokajanje
zbog nekih stvari koje pišem. Ne kajem se ni zbog
čega. Jedina stvar zbog koje se uslovno rečeno kajem je
to što sam slušao svoje bližnje do nekog trenutka i što
sam se hranio kao većina ljudi, do pre mnogo godina,
ponajviše zbog toga što sam jeo meso i pio mleko, jer
ko jede krvavo meso i pije mleko puno kravlje krvi i
gnoja, a zna da je tako, svesno postaje božji neprijatelj.
Iskreno se kajem zbog toga što sam pre neko što sam
postao vegan, pre mnogo godina, i ja jeo meso i pio
mleko. Fuj. Nikada više.
Stari Rimljani imali su jednu izreku: “Kad ne-
stane Rim nestaće svet.” Padom Rima svet je zaista ne-
stao. Barem onaj civilizovani deo sveta. Nastupila su
mračna vremena. Hrišćanski varvari rušili su sve pred
372
 Status quo
sobom hiljadu godina. Sve dok se nije pojavila rene-
sansa. Amerika je moderni Rim. I ako se dogodi da ona
padne, tada će muslimanski varvari rušiti sve pred so-
bom hiljadu godina i više... Ja sam plavooki belac, Ev-
ropljanin, najpametnija i najagresivnija životinja na
svetu.Ali opet sam, najmanje, za nijansu bolji od onih
koji slave ljude, uzdaju se u njihovu krv i spasenje pre-
ko njihove krvi. To da ja slavim jednog bogohulno, bo-
goborno i protivprirodno obrezanog Jevreja (ko god se
obreže smatra da je bog pogrešio u anatomiji, pa se on
drznuo da “ispravi grešku”, a u stvari je tim bogohul-
nim, bogobornim i protivprirodnim činom zatvorio sr-
čanu čakru, kao i ostale gornje čakre, pa nikada ne mo-
že doživeti prosvetljenje), za koga se ne zna da li je
uopšte postojao, koji se povampirio, pardon, uskrsnuo,
a taj se “događaj” svake godine pomera na drugi da-
tum... to se neće dogoditi. To je težak udarac na pro-
sečnu inteligenciju prosečnog čoveka. Pa nije mi svra-
ka popila mozak. Namaste.

*   *   *

Neka glupa muško-ženska priča, u nekom glu-

pom muško-ženskom društvu. I neka ona mi dune du-
vanski dim u lice. I ja joj kažem da ću je jebati ako to
uradi još jedanput. I ona mi kaže: „Čime? Kad imaš
čačkalicu.“ I ja njoj velim: „Kad imam čačkalicu, sad
ću da ti nabijem čačkalicu u mokraćni kanal. Jebaću te
tamo gde se ne jebe. Da vidiš kakav će ti to sex biti.“ U
svakom slučaju izgubiće nevinost od čačkalice, kroz
mokraćni kanal. Pitam se, samo, da li može zatrudneti
ako joj svršim u bešiku umesto u matericu?
373
Jovo Ilukić

*   *   *

Sedim ja sa najboljom drugaricom, diram svoje

obrve i osetim pod prstima da imam višak dlaka. I po-
kušam da ih iščupam, ali mi nikako ne ide. I poželim da
mi ih ona iščupa pincetom. I pitam je ja: „Imaš li pince-
tu?“ Kad ona meni: „A što? Da ti drkam kurac?“ A što
je tako bezobrazna, nije mi jasno. I ja joj kažem što
tražim pincetu i ona sva pocrveni. A rekoh joj: „Ako
hoćeš da mi drkaš kurac, nije problem, ali pinceta ti tu
neće pomoći.“ I ja ga izvadim, onako ispod stola, i vidi
ona da joj treba malo veća pinceta. Štaš. Šteta što ne
možemo da se kresnemo, onako drugarski, jer ona bo-
luje od jedne zarazne polne bolesti. Bezveze.

*   *   *

Indijanci u Severnoj Americi, pre najezde hriš-

ćanskih varvara iz feudalne Evrope, živeli su hiljadama
godina u skladu sa prirodom, po principu „svi za jed-
nog, jedan za sve“. Indijanci, pre kontakta sa hrišća-
nima, nisu znali za reč „laž“, a njima srodni Eskimi čak
ni za reč „rat“. Bila su to plemena i narodi koji su egzi-
stirali u međusobnom miru i harmoniji sa prirodom, uz
poštovanje svih prirodnih zakona. Zemlja koju su obra-
đivali, i kuće u kojima su živeli, nisu bile ničije vlas-
ništvo, a sve što bi skupili za zimnicu, tokom leta, pri-
padalo je svima, prema potrebama. Eskimi nisu, jer su
živeli u snegu i ledu, ali indijanci jesu, gledali u Sunce,
odnosno upražnjavali solarnu jogu, kroz generacije. E,
onda su na njih navalili hrišćanski varvari, takozvani
374
 Status quo
Hristovi vojnici, sledbenici bogohulno, bogoborno i
protivprirodno obrezanog čoveka, i njegove nakaradne
ideologije, koji je mogao otvoriti samo tri donje čakre,
i funkcionisati samo na njima, dok su mu četiri gornje
čakre ostale zatvorene, i koji nije mogao doživeti pro-
svetljenje, i izvršili su jedan od najvećih genocida u is-
toriji. Prvo su doneli hrišćanski sistem ograđivanja ze-
mlje, zatim su im nametnuli korišćenje novca, doveli ih
u ropski položaj i podredili svojim potrebama, tehnički
nadmoćniji od njih, ali duhovno daleko slabiji. Šta im
je posebno zasmetalo? Pa to što indijanci, pored osta-
log, nisu jeli meso, mleko i mlečne proizvode, jaja i
ostalu hranu životinjskog porekla, upražnjavali su so-
larnu jogu, bili su zdravi, nisu mogli da se razbole, nisu
imali psihičke tegobe i živeli su dugo i srećno. Kad su
hrišćanski varvari videli da se indijanske žene porađaju
bez bolova, u njihovim bolesnim umovima javila se
ideja, a tome su doprinele i brojne nebuloze iz Biblije,
u kojima piše da se žena mora porađati u muci i teškim
bolovima, da indijanci nisu ljudska bića, i tako su sebi
dali za pravo da ih istrebe i potamane. Ostatak priče je
istorijski poznat. Dovedeni su robovi iz Afrike, da za-
mene indijance kao nova radna snaga. Tako su hrišćani
prešli iz jednog zla u drugo. I onda su se rugali, a i da-
nas se rugaju, svim prirodnim zakonima; i onda, a i
danas, bili su i ostali vezani za ograđenu zemlju i za
prolivenu krv, umesto da budu vezani za prirodu i
pranu...

*   *   *

U evropskim crkvama (bez obzira da li su kato-

375
Jovo Ilukić
ličke, protestantske ili pravoslavne), pali se tamjan. Isto
se radi i u dalekoistočnim budističkim pagodama i hra-
movima. Ali tu postoji i jedna velika razlika. Tamjan na
istoku je daleko mirisniji i za ljudska čula prijatniji. I
tako da se na osnovu mirisa tamjana može zaključiti ko
je produhovljeniji, jer na zapadu ljudi veruju u uskr-
snuće i večni život u raju na Zemlji, i zato im tamjan
miriše na trulež, dok na istoku gde ljudi veruju u rein-
karnaciju duše tamjan ima divan miomiris. Namaste.

*   *   *

Kaže meni jedan adventista, koji je u nekakvoj

nemoralnoj ljubavnoj vezi sa jednom rahitičnom že-
nom, kad ga neko pita šta radi sa njom: „Držim bogo-
služenje sa Snežom.“ Stideo se jako dugo vremena da
prizna da mu je devojka. Govorio je da mu je drugari-
ca. Kaže on još nešto: „Kad mrtvi budu uskrsnuli, ja ću
da oženim Elen Vajt (ženu koja je osnovala adventiste,
bez obzira što po Bibliji žena ne može biti stub crkve),
a bog će mi oprostiti što sam bio sa Snežom.“ Uskr-
snuće mrtvih isključuje reinkarnaciju, i obrnuto. Rein-
karnacija - da; uskrsnuće - ne. Kad nekoga sretne i po-
čne da ga ubeđuje u to u šta veruje ima običaj da kaže:
„Imaš prilike da te vratim na pravi put. Ti si tu, ja sam
tu, Biblija je tu.“ GMO svinjožderu subotarski, pa ta
Biblija ti nije kompletna, jer ima samo 4 jevanđelja
(umesto 60-ak), znači nije Biblija 1/1, već je Biblija
1/2. Ha ha ha. A rahitična buđava žena ne može biti
kurva 1/1, već samo kurva 1/2. Znači, ti si tu, pola Bi-
blije je tu, pola kurve je tu...
Bravo adventisto. Baš mi je drago što se ovako
376
 Status quo
ponašaš, u skladu sa učenjem moje religije, koja kaže:
“Čini što ti je volja, jer nema zakona iznad toga.” Ja da-
nas prošao pored tvoje crkve i čuo kako đakoni prde u
nos vernicima...
Čini ono što ti je volja. Ne poštuj Bibliju. Pona-
šaj se kao jedan od nas. Psuj i svađaj se sa kloakama i
klitorisima od kokošaka, a na kurtone od pilećih creva
nabudži malo perja da ti liče na pileće jastuke.
Žderači kokošjih pašteta imaju izrasline na licu
u vidu bradavica, zapravo kokošjih klitorisa, jer jedu
kokošja creva i paštete, ali i GMO kobasice od svinj-
skih tumora, kao i pileći mozak, jer im je ljudski sago-
reo od ljudske krvi na koju smo im se mi ispišali. Oni
idu u crkvu da se pričeste i tamo pokupe herpes i hepa-
titis od kurve koja se pričesti pre njih. Isti su kao kurve,
jer veruju u buđavu krv.
Kako mi je drago što se zatucani vernici pon-
ašaju u skladu sa mojom religijom i tako pišaju na svo-
ju mizernu veru sa kojom nemaju ništa zajedničko osim
našeg grupnog pišanja na krv. Inače im je IQ na nivou
pozivnog za mobilni telefon, koji ne umeju da koriste.

* * *

Koliko su ozbiljni ljudi koji nalaze dokaze za

svoje nebulozne tvrdnje na Internetu?
Ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta.
Evo da vam iznesem nešto slično...
Pre izvesnog vremena, na jednom Internet foru-
mu naišao sam na neku temu gde se diskutovalo o Tun-
377
Jovo Ilukić
guskoj eksploziji 1908. godine. I u jednom momentu
zamalo se nisam zadavio od smeha. Pročitao sam kako
je jedan od retkih preživelih svedoka, Jurij Volfovič
Vladislavski, ruski oficir proteran u Sibir iz političkih
razloga, a da je njegovo svedočenje o svemirskom bro-
du u obliku cigare, koji je eksplodirao oko 8 kilometara
iznad tla, autentični događaj. Pomenuti oficir je, naime,
jedan od glavnih likova (jedna od reinkarnacija
glavnog lika) mog romana “Luciferov apostol”. Kako
stvari stoje, čovek je “oživeo” i ne bi me nimalo čudilo
ako bih u bliskoj budućnosti naišao na “njegovu sliku”
negde na Internetu. Strašno. I, što je najgore, priča je
otišla na više foruma i ima ljudi koji veruju da je taj
čovek zaista postojao. Ja naravno znam da sam ga iz-
mislio dok sam pisao roman.
Ovo sam napisao pre nekoliko godina. A pre
nekoliko meseci naišao sam na njegovu sliku na Inter-
netu. U pitanju je jedan crnac, vojnik Severa u Ame-
ričkom građanskom ratu 1861-1865. Ima čak i njegov
potpis. Autentično, nema šta.
Eto, možda i ja poverujem da je postojao. Tek,
pre ću poverovati da je bio crnac, od oca Rusa i majke
Nemice, nego da je Zemlja ravna ploča koja će se
pretvoriti u zvezdu, kako prde nepismeni samozvani
gurui, o kojima i o čijim prevarama su pisale novine i
govorile radio stanice.
Da završim kako sam počeo, da bih zatvorio
krug, sa smejanjem od tačno 33 puta. Ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha.

*   *   *
378
 Status quo

Kad se jebe ne priča se.

Kad smo bili mali učili su nas da kad se jede ne
priča se. I mi smo to valjda naučili. Ja jesam. Ali eto
ima i ko nije. Ima ko priča i kad jede i kad se jebe.
U mojoj stambenoj zgradi, pored mene, stanuje
jedan mladi bračni par. I jebu se kako dolikuje.
Ali pre neko veče ona stenje i vrišti ko Damja-
nov Zelenko. Razbudila je celu zgradu.
Ženska glavo, pa šta ako se jebeš? Pa svi to ra-
de. Šta stenješ i vrištiš koji kurac?
I sretnem je ja juče u liftu. Sami nas dvoje. I ja
joj kažem da imam nešto da je pitam. I ona mi se na-
smeje i kaže pitaj. Kad ja: „Komšinice, možeš li sledeći
put kad se budeš jebala da se ne dereš? I kučke ćute dok
se jebu.“ I ona pocrveni. I od muke se isprdela u liftu.
Toliko je zasmrdelo da me je štipalo za oči, ali i za jed-
nooku zmiju. Muka živa.
A kako sam je zajebo. I sinoć se jebala, ali nije
ni stenjala ni vrištala.
Kad se jebe ne priča se. Ko pisne govno stisne.

*   *   *

Kada je rođen Isus Hrist?

Nije mi jasno odakle podatak hrišćanskim crk-
vama da se Isus rodio u noći 25. decembra između 751.
i 753. godine od osnivanja Rima (2. god. p.n.e i 1. god.
n.e.)? Taj je dan u starom Rimu bio najveći verski praz-
nik, takozvane Saturnalije, odnosno Soli invictus, i po-
uzdano znam da je rana crkva, da bi napravila kompro-
mis sa paganima, usvojila taj dan kao Isusov rođendan,
379
Jovo Ilukić
a zadržala sve običaje (kićenje božićnog drveta na pri-
mer). Biblija, Novi zavet, odnosno svih 60-tak jevan-
đelja, od kojih hrišćani priznaju samo 4 koja kriju Hris-
tov 17-godišnji boravak u Indiji (od njegove 12 do 29
godine, period njegovog života koji nedostaje), brak sa
Marijom Magdalenom i njihovo potomstvo, nigde ne
pominje određeni datum, a naročito ne najveći pagan-
ski praznik u starom Rimu. Govori se jedino o tome da
je te večeri bilo nekakvih nebeskih prikaza i da su se
ovce nalazile na ispašama. Pošto znamo da u brdsko-
planinskim predelima Judeje u kasno-jesenjem, odno-
sno zimskom periodu zna da bude dosta hladno, a ne-
retko da padne i sneg, ovce su mogle da budu otvorene
u periodu april-oktobar, nikako u decembru. Zašto ne
bi i iluminati mogli da izmisle taj datum, pa da kažu da
se rodio na Valpurgijsku noć, na prelazu između 30.
aprila i 1. maja? Šta je najkonkretniji dokaz. Zna se da
je preko Judeje jedne noći oktobra 751. godine od osni-
vanja Rima preleteo meteor, što bi značilo da je Isus
najverovatnije mogao biti rođen između polovine i kra-
ja oktobra te 751. odnosno 2. godine pre naše ere. Sam
Isus nije pridavao nikakav značaj svom niti bilo čijem
rođendanu, dok Biblija govori negativno o rođendan-
skim proslavama uopšte.
Iz svega ovoga, dakle, sledi da se Isus Hrist si-
gurno nije rodio na najveći paganski (luciferski) praz-
nik Sunca, takozvane Saturnalije, 25. decembra 751.
godine od osnivanja Rima.

*   *   *

Jadni, bedni i mizerni judeo-hrišćanski verski

380
 Status quo
fanatici, koji se bave posledicama umesto uzrocima,
napali su me danas negde na Internetu pričom o tome
kako se vreme računa od rođenja njihovog bogohulno i
bogoborno obrezanog idola, odnosno Isusa Hrista, koji
je, ako je uopšte postojao, pored toga što je bio obrezan
(bog i priroda su stvorili sve delove tela za neku funkci-
ju, a ne za seckanje, tako da svi jadnici koji se seckaju
smatraju da su bog i priroda počinili grešku, a onda se
oni usudili da je isprave, koje dno dna), jeo meso, mle-
ko i jaja, unosio u sebe životinjske strahove i nije mo-
gao doživeti prosvetljenje, završivši priču detinjastom
rečenicom: „Uta ta!“ Pa da im lepo i argumentovano
odgovorim. Sve negde do 1920-tih godina XX veka
svaka civilizacija je računala vreme od početka svoje
civilizacije. Na Kosovu i u Makedoniji, recimo, sve do
1912. godine, dok srpska i crnogorska vojska nisu os-
vojile to područje, važio je zvanični muslimanski ka-
lendar, kao i u celoj Turskoj imperiji, te su oni tada ra-
čunali da se to nije dogodilo 1912. godine, već 1290.
godine (pošto je islam osnovan 622. godine). I danas
islamska verska zajednica računa vreme po starom ka-
lendaru i po njima sada nije 2018. godina, već 1396.
godina. Šta se onda događa? Dolaskom Srba i Crnogo-
raca na te prostore kalendar se menja, ali i on zaostaje
13 dana za kalendarom koji je u upotrebi u većini
Evrope toga doba. Nakon WW I i Pariske mirovne kon-
ferencije, Britanija kao svetska kolonijalna velesila na-
meće celom svetu svoj kalendar, a to je ovaj današnji,
koji je trenutno u upotrebi. Pa tako imamo prelazak
većine zemalja u svetu na taj kalendar između 1920. i
1930. godine. U Turskoj je taj kalendar zvanično uve-
den 1922. godine, nakon političke pobede Mustafe Ke-
381
Jovo Ilukić
mala Ataturka, koji je modernizovao Tursku, a u Srbiji
(tada Šugoslaviji) je taj kalendar zvanično uveden tek
1926. godine, no mnogi su i dalje, pa čak sve do 1960-
ih godina, računali paralelno vreme po starom i novom
kalendaru. Poslednja država na svetu koja je zvanično
uvela novi (sadašnji, moderni) kalendar bila je Saudij-
ska Arabija, i to se dogodilo 1962. godine, kada je i uki-
nula feudalni poredak i robovlasništvo, tako da u toj
zemlji i danas postoje ljudi koji su se rodili kao robovi.
Te stoga, kao što vidite, bede jedne ljudske, novo vre-
me, novo doba ili A.D. je dogovorna stvar - i ništa više
od toga... Samo nastavite ovako da se ponižavate, u
stilu - „Uta ta!“ - na moje veliko zadovoljstvo, pa ću
vas ja uvek razbiti argumentima i napraviti budalu od
vas... vašim oružjem i na vaš zahtev. Da ste ćutali -
ispali biste daleko pametniji. Ovako, pored toga što ste
se dokazali kao gamad koja ne poštuje svoju religiju,
već upražnjava seks pre braka, uskačete u tuđe krevete,
pušite duvan, pijete kafu i alkohol, drogirate se, razbo-
ljevate i gutate lekove, i žderete meso, kao svi satanisti,
te verujete u spasenje preko krvi i ostalih životinjskih
telesnih tekućina, baš kao satanisti, upravo nam poka-
zujete da ste niko i ništa do programirana stoka. Pa ne
ponižavajte se više tako vam svega. E, sad, pošto se
ovoliko raspisah, a vi se hvatate za kalendar, da vam ne
ostanem dužan i za ovo... Šta više, uskrsnuće Isusa, pod
uslovom da se uopšte moglo dogoditi, ako se jedne go-
dine dogodilo u nedelju, iduće bi se obeležavalo u po-
nedeljak, pa tako redom, na isti dan, a ne svake godine
u neku nedelju, po nečijem nahođenju, od kraja marta
pa do početka maja. Dakle, radi se o izmišljenom doga-
đaju, ni manje ni više nego mitološkom. Da ne govo-
382
 Status quo
rimo o tome da je apsolutno nemoguće da se mrtvo telo
podigne i ponovo živi (osim ako se u novije vreme ne
radi o ubrizgavanju “TT sindroma”, pa se telo ponaša
kao zombi, ima takvih priča, mada sumnjam). I svaka
vaša dalja tvrdnja je samim tim obesmišljena. Bog koji
se propoveda preko nečijeg uskrsnuća, koje nema tačan
datum, već šeta gore-dole po nečijem nahođenju, apso-
lutno ne pruža nikakvu sigurnost onome ko ga prihva-
ta, da ne kažem da nije nikakva siguracija, pa čak i zato
što nije u stanju da napiše original, već celo Postanje
prepisuje iz 173 godine starijeg Gilgameša. Nečije po-
javljivanje može biti u fizičkom telu ili u duhovnom
obličju, nikako u stilu “nije bilo u fizičkom telu, jer se
pojavio u svom unutarnjem telu, odnosno svetlosnom
fizičkom obličju”. Ne možete sabirati babe i žabe da
biste dobili pet babožaba. Svi istorijski događaji imaju
tačan datum, a svi izmišljeni (mitološki) događaji ne-
maju tačan datum. Nema pravog datuma - nema ni ras-
peća. Razbih vas kao zvečku Torovim čekićem. Pok-
rijte se magarećim ušima, “jedite telo i pijte krv čove-
čiju” (bljak), jer vidite koliko su vam bedni komentari
i kako mizerno razmišljate. I probajte da se bavite uzro-
cima a ne samo posledicama... Isus je proveo, naravno
pod uslovom da je postojao, prema nekim “nekanon-
skim” jevanđeljima, 17 spornih godina u Indiji (od 12-
te do 29-te), gde je naučio mnoge fakirske veštine i gde
je postao guru, pa je po povratku u Palestinu “činio
čuda”, nalik na ono gladovanje u pustinji, kada nije jeo
40 dana, zato što je za tih 40 dana možda gledao u Sun-
ce (solarna joga) i živeo na vodi i Sunčevim zracima.
Niko se neće povampiriti, odnosno uskrsnuti, jer nema
potrebe za time, pošto reinkarnacija funkcioniše po
383
Jovo Ilukić
prirodnim zakonima. Uh... Ah... Evo me zasvrbeše
hemoroidi, koje sam izlečio gledanjem u Sunce, od ove
vaše velike mudrosti. Ponekad mi bude žao što ne mo-
gu, kao nekima koji lažu narod oko sebe da je roštilj
zdrav, da ispadnu iz ležišta. Verski fanatici, koji se bave
posledicama umesto uzrocima, oližite mi izlečene he-
moroide. Ojha.

*   *   *

Ko i zašto upućuje kletvu? Pa obično oni koji se

nalaze niže od onoga onome ko se nalazi više od njih.
Kletvu nikada neće uputiti car podaniku, robovlasnik
robu ili prosjaku onaj ko neće da mu udeli milostinju,
već naprotiv, uvek je upućuje podanik caru, rob robo-
vlasniku ili prosjak onome ko neće da mu udeli milo-
stinju. Uvek bilo i biće.
E, sad, postoje dve vrste kletvi (ovo nisam
nigde pročitao, već pišem iz svoje glave), takozvana
„pravedna kletva“, koju u samoodbrani mogu da upute
oni koji se nalaze na višem nivou svesti i višim vibraci-
jama, i takozvana „nepravedna kletva“, koju usled na-
pada izazvanih ljubomorom, zavišću ili nekom drugom
prizemnom emocijom, mogu da upute oni koji se na-
laze na nižem nivou svesti i uopšte na nižim vibracija-
ma.
Pravedna kletva izgleda otprilike ovako. Neko
ti kaže da nešto ne možeš da uradiš, ili da si nešto što
nisi, bez nekog valjanog razloga, verovatno zato da te
povredi ii diskredituje u društvu pripadnika tvoje i nje-
gove životinjske vrste, tebe to duhovno uvredi, jer znaš
da možeš to što on kaže da ne možeš, i da nisi ono što
384
 Status quo
on kaže da jesi, pa mu odgovoriš ovako nekako: „Ti
kažeš da ja ne mogu da uradim sklekove na dva prsta,
ja kažem da mogu, pa kako ko pravo govorio u moje
ime - tako mu bog dao pameti i zdravlja, i njemu i nje-
govom potomstvu. Pošteno?“ Ili ovako: „Ti kažeš da
sam ja satanista, ja kažem da nisam, da ne jedem meso,
mleko i jaja, da se gadim krvi, da ne prihvatam krv ob-
rezanih krmaka i tetoviranih robova, te da ne mogu biti
nikakav satanista, pa kako ko pravo govorio u moje
ime - tako mu bog dao pameti i zdravlja, i njemu i nje-
govom potomstvu. Pošteno?“ Ova kletva je bezopasna
za onoga ko je upućuje, odnosno energija koja je njom
upućena se ne vraća pošiljaocu, jer nema za šta.
Nepravedna kletva obično nastaje onda kada
vam neko smeta, jer vas je razotkrio kao sitnog preva-
ranta i muljatora, ili na bilo koji drugi način, ili vam je
jednostavno krivo što u nečemu niste bolji od njega, taj
neko vas na neki način ugrožava, a nalazite se na nižem
nivou svesti od njega, i onda mu uputite kletvu koja
obično počinje ovako: „Dabogda ti bilo ovo ili ono (a
onda izgovoriš ono što želiš da mu se dogodi)“. Ova
kletva je veoma opasna, jer negativna energija koja je
preko nje upućena u etar se trostruko vraća pošiljaocu,
i zapravo on nastrada od nje, a ne onaj kome je upu-
ćena. Namaste.

*   *   *

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta. Da nije žalosno, i potpuno
nelogično i besmisleno, bilo bi urnebesno smešno.
385
Jovo Ilukić
Naime, danas sam u jednoj policijskoj stanici
saznao, ili bolje reći čuo, notornu laž i nebulozu, da
sam se dana 26. oktobra 2015. godine osećao... ni ma-
nje ni više... nego na alkohol... Aha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha. Smejem se tačno 33 puta.
Jebo te život, da te ne jebo, šta sve neću čuti o
sebi, odnosno kakve sve laži i kakve sve nebuloze ba-
hata policijska gamad, gnjide i stoka, koja ne poštuje
Pravilo službe, ili jednostavno radi preko kurca, jer im
je stoka koja je na vlasti smanjila plate za 10%, neće
izmisliti. Ja, koji sam vegetarijanac od 22-ge godine, a
vegan u zadnjih 6 ili 7 godina, ja koji jedem samo voće
i povrće, i pišam na meso, mleko i jaja, na svu industri-
jsku hranu, na kafu, alkohol, duvan, lekove i droge, na
sve sekte i na sve sektaše, kao i na sve otrove kojima
cionistička stoka planski truje jadne tetovirane GMO
robove, a koje ja bojkotujem godinama, i najzad ja koji
sam na brodu za zaljubljene u Budimpešti i Pragu bio
jedini putnik koji zajedno sa svojom verenicom nije
hteo da pije šampanjac, i koga su svi čudno gledali
zbog toga, naime što nisam uzeo čašu punu šampanjca,
proglašen sam za pijanduru od strane pojedine bahate
policijske stoke koja ne poštuje Pravilo službe, jer nosi
blokčiće sa logoom Srpske radikalne stranke, tada van-
parlamentarne političke organizacije, poznate po rat-
nim zločinima iz 90-tih godina prošlog veka. Aha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha. Smejem se tačno
33 puta. I još su izmislili kako tog dana nisu nosili
blokčiće, u koje su zapisivali podatke, odnosno gene-
ralije, sa natpisom i logoom Srpske radikalne stranke,
386
 Status quo
već običan plavi blokčić, bez ikakvih oznaka, a mene
nabedili da lažem. Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha. Smejem se tačno 33 puta, po ko zna koji put.
Pa jeste bio plavi blokčić, ali sa logoom Srpske radikal-
ne stranke i njenim natpisom na prvoj strani.
O tempora. O mores.
Kao prvo, ja kažem da u zadnjih ko zna koliko
godina uopšte nisam pipnuo alkohol, bilo kakav alko-
hol, oni kažu da sam se krajem oktobra 2015. godine
osećao na alkohol - pa kako ko od nas pravo govorio -
tako imao pameti i zdravlja, i on i cela njegova poro-
dica, i on i cela njegova familija, i on i celo njegovo
potomstvo, a naročito potomstvo. Pošteno?
Kao drugo, jebao pas majku u trulu sisu, u usta,
u pičku, u dupe i u sve ostale rupe, svima onima što
lažu kao psi u moje ime. A ako oni govore, odnosno la-
žu kao psi, u moje ime, mogu li ja da prdim u njihovo
ime? Ili još bolje, ja da jebem u njihovo ime, a oni da
najebu u moje ime? Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha. Smejem se tačno 33 puta.
Kao treće, ja kažem da je dana 26. oktobra
2015. godine policijska patrola zapisivala generalije u
plavi blokčić, na kome je pisalo Srpska radikalna stran-
ka, i na kome se nalazio logo te tada vanparlamentarne
stranke, oni kažu da ja lažem - pa kako ko od nas pravo
govorio - pa kako ko od nas pravo govorio - tako imao
pameti i zdravlja, i on i cela njegova poro-dica, i on i
cela njegova familija, i on i celo njegovo potomstvo, a
naročito potomstvo. Pošteno?
Kao četvrto, pošto kažu da to nije tačno, odno-
387
Jovo Ilukić
sno da lažem, jebem i prababu, i babu, i majku, i sestru,
i sestričinu, i bratičinu, i ženu, i kćerku, i unuku, i prau-
nuku... i sve žensko po redu, što im ulazi pod kućnu
gredu, svim onim policajcima koji su na teritoriji grada
Novog Sada dana 26. oktobra 2015. godine nosili blok-
čiće sa natpisom i logoom Srpske radikalne stranke.
Pišam im na grobove predaka i u kolevke potomaka...
piš, piš, piš... Bolestan konj i besan pas jebao im nero-
đene praunuke u nerođenim unucima... tuc, tuc, tuc...
Niko se ne treba naći uvređen, jer oni kažu da ja lažem.
Pošteno?
Kao peto, pišam na stranačku policiju Srpske
radikalne stranke, kao i na sve pripadnike stranačke
policije Srpske radikalne stranke, tada vanparlamen-
tarne političke organizacije, danas, odnosno sada, kao
što sam u toku 2000. godine pišao na partijsku policiju
i na sve pripadnike partijske policije Svinjske partije
Srbije (SPS-a, pišam na SPS)... piš, piš, piš... Otpor do
pobede.
I kao šesto, mislio sam da zakopam ratnu seki-
ru, koju su iskopali neki separatisti, prevaranti i šarla-
tani, koji su prošle godine javno pozvali na moj linč i
moje ubistvo, kao i neki bahati inspektori i policajci,
koji su njih štitili i krili od ruke zakona, a meni pretili
zato što sam ih razotkrio kao separatiste, prevarante i
šarlatane, kao i zbog toga što lažu u moje ime, i izmi-
šljaju sve i svašta o meni, rugaću im se svaki dan, do
kraja sveta, jer mi se može tako. Baš da vidim da li će,
i ako hoće šta će, preduzeti protiv mene po tom pita-
nju.
Sa mnom se na lepo može postići apsolutno
sve, a pretnjama i ucenama apsolutno ništa. Tačnije,
388
 Status quo
može samo inat i otpor. Još tačnije, novi Otpor do nove
pobede.
Uostalom, ja sam sav svoj bol, gnev i bes, nas-
tao zbog toga što su mi neki separatisti, prevaranti i šar-
latani, kao i bahati inspektori i policajci, pretili i lagali
u moje ime, pretočio u takozvanu pravednu kletvu,
malopre iznesenu, i porodice svih onih koji su mi pre-
tili, koji su me prvi povredili i uvredili, ili pak bezočno
lagali u moje ime, pre ili kasnije pohodiće teška bolest
i teško prokletstvo. Kako su sejali tako će i požnjeti. A
za ostalo, mislim na to kako ću im se nadalje rugati,
sprdati i gaziti ih kao bubašvabe ćemo videti naknadno.
Toliko za sada.
Kome sve ovo smeta neka me tuži, ako ima mu-
da, a ako nema muda neka popuši kitu mom psu Fritz-
u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Novi Sad, sreda 13. januar 2016. godine, oko

21:00, nešto pred javni koncert Gorana Bregovića po-
vodom takozvane “srpske Nove godine”, odnosno do-
čeka Nove godine po starom, julijanskom kalendaru.
Da napomenem da me je baš briga i za takozvanu me-
đunarodnu Novu godinu, i za Novu godinu po starom
kalendaru, i za kinesku Novu godinu, i za bilo koji dru-
gi praznik, pošto kao paganin slavim jedino prirodne
praznike, odnosno solsticije, onda kada dolaze godišnja
doba, i za Gorana Bregovića, i za njegov koncert, i za
sve ostalo. Samo sam hteo da prođem kroz centar grada
sa svojom dragom i vidim atmosferu uoči koncerta. I to
je sve.
389
Jovo Ilukić
Ali Trg oko katedrale bio je ograđen, a ulaz na
Trg kontrolisalo je nekakvo privatno obezbeđenje, koje
je pretresalo građane na nekoliko prilaza.
Dokaz da nisu baš svi građani ovce sam upravo
ja, koji znam svoja prava, kao i to da po ustavima svih
evropskih demokratskih država građane može pretresa-
ti jedino policija, i niko više. Privatno obezbeđenje mo-
že legitimisati i pretresati građane jedino na teritoriji
svoje firme, odnosno svog privatnog poseda. Ovo je ta-
kozvani javni, gradski prostor, odnosno gradska povr-
šina, tačnije Trg, i apsolutno niko nije u obavezi da do-
zvoli bilo kakvom privatnom obezbeđenju da ga pretre-
sa. Ja sam se pozvao na to svoje građansko pravo.
Moja draga je pokazala svoju torbu ženskom
security-ju, kako sam je ja nazvao “Mirki portirki” (aha
ha ha ha ha ha ha), jer smo žurili kući, a hteli smo samo
da pređemo preko Trga, da ne bismo išli okolo, kroz
pasaže, jer imamo pravo da prođemo, ali ja nisam dao
da me pretresa niko ko nema policijsku značku i usta-
vno pravo na tako nešto.
Nije mi jasno da li je moguće da sam u ovoli-
kom gradu sinoć jedino ja bio toliko visokosvestan, od-
nosno svestan svojih građanskih prava, bez obzira na to
što su pojedini poznati novosadski separatisti, preva-
ranti i šarlatani, o kojima i o čijim prevarama su pisale
novine i govorile radio stanice, a koji su u toku prošle
godine javno pozvali na moj linč i moje ubistvo, izmi-
slili kako se nalazim na najnižem nivou svesti, oni,
kojekakvi ćelavi i krezavi samozvani gurui, koji su
umislili da su postali ćelavi i krezavi bogovi, članovi
kriminalne organizacije pod konspirativnim imenom
“prizemljivač-chicken-shit-criminal-organization”, kao
390
 Status quo
i samozvani radiestezisti i lažni rašljari, koji ništa ne
znaju i veruju u sve što vide na YouTube, recimo u to
da je Zemlja ravna ploča i da će se pretvoriti u zvezdu
onda kada u nju udari kometa Ison, koja se istopila kra-
jem novembra 2013. godine, pri svom prolasku pored
Sunca, na čemu su insistirali i time totalno upropastili i
sebe i sve svoje prevare. I nije mi jasno da li je moguće
da nisu svi policajci bahati kao oni koje sam navikao da
srećem, da ne pominjem onu bahatu policijsku stoku
koja je prošle godine štitila i skrivala od ruke zakona
separatiste, prevarante i šarlatane, koje sam već pome-
nuo u ovom pasusu, a pretila meni zbog toga što sam ih
razotkrio kao separatiste, prevarante i šarlatane.
Uspeo sam da dozovem jednu policijsku patro-
lu, nedaleko odatle, mlade i kulturne momke, koji su
mi se uljudno obratili, između ostalog i rečenicom - “A
što se ne bi lepo obratili?” - umesto da su rekli - “A što
ti se ne bismo lepo obratili?” Bio sam iznenađen, jer
sam obično imao posla sa bahatim policajcima, punim
sebe, koji ne poštuju Pravilo službe. Prestao sam da
snimam i njima sam pokazao šta imam u džepovima,
nakon čega sam prošao kroz ogradu, bez dozvole pri-
vatnog obezbeđenja, koje me nije ni dotaklo, na moj iz-
ričit zahtev.
Nakon što sam prestao da snimam, šef priva-
tnog obezbeđenja me je pitao da li sam pijan. Uvređen
tim pitanjem, budući da uopšte ne pijem alkohol, da
sam vegetarijanac od svoje 22-ge godine, a vegan u
zadnjih 6 do 7 godina, dakle da bojkotujem meso, mle-
ko, jaja, svu industrijsku hranu, zatim kafu, duvan, al-
kohol, lekove i droge, u inat cionistima, jer ne dam da
me truju aditivima i emulgatorima, rekao sam im sve
391
Jovo Ilukić
ovo, i on je tada pomenuo fašizam, te da sam ja fašista,
svojevoljno konvertujući cioniste u Jevreje. Objasnio
sam mu da fašizam potiče iz Italije, a da je u Nemačkoj
i nemačkim zemljama bio nacizam, te da se malo obra-
zuje, odnosno uzme knjige u šake, a da su najveći faši-
sti na svetu upravo cionisti. Rekao sam mu da sam ja
zapravo nacista, tačnije esesovac, pripadnik Edelweiss
SS Division, tačnije austrijske 6. SS-Gebirgs-Division
“Nord”, odnosno elitne austrijske SS brdske divizije
“Sever”, te da sam kroz vremensku kapiju došao iz
1942. u 2016. godinu. I odvalio sam se od smeha. I sa-
da se smejem toj provali. Kako je ljudima lako da ne-
koga etiketiraju i da lažu u njegovo ime onda kad ga ne
mogu nadgovoriti. Prvo izmisle “da si ovakav i ona-
kav”, kao da je važno kakav si i kao da si ih zvao da
žive sa tobom, a onda “se bore protiv toga što su izmi-
slili”. Strašno. Meni nikada neće raditi tako nešto, zato
što ja tako kažem. I tačka.
Prošli smo preko Trga kod katedrale i otišli ku-
ći, a pred spavanje i odgledali deo koncerta preko tele-
vizije (sinoć ga je prenosila Radio televizija Vojvodine
na svom 1. programu), i na bini na Trgu negde pred po-
noć videli Gorana Bregovića i Alena Islamovića, legen-
de Ex Yu muzičke scene, bez smrzavanja na Trgu i bo-
ravka među tolikim programiranim ljudima koji ne po-
znaju sopstvena građanska prava.
Toliko o tome. Kome smeta neka me tuži, ako
ima muda, a ako nema muda neka popuši kitu mom psu
Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

392
 Status quo
Neka mi sada neko kaže da Srbija nije fašistička
država, u kojoj službena lica ne zloupotrebljavaju pri-
vatne podatke građana u svoje privatne, da ne kažem
psihopatske svrhe. Izneću vam svoj slučaj, pa vi sami
procenite.
Naime, 8. aprila 2016. godine, u toku dana, iza-
zvan nekim prozivkama, negde na nekim Internet stra-
nicama, gde su me neke psihopate prozivale na osnovu
toga što sam se izjasnio kao Austro-Crnogorac po naci-
onalnosti, i kao paganin monoteista po veroispovesti,
napisao sam neki tekst, u vezi krađe pištolja u Policij-
skoj ispostavi Detelinara, u Novom Sadu, koju je poči-
nio neki policajac, a o čemu su pisale neke dnevne no-
vine, čemu sam se namerno rugao, jer mi policajci iz te
policijske stanice nisu izašli u susret kada sam podneo
krivičnu prijavu protiv nekih poznatih novosadskih se-
paratista, prevaranata i šarlatana, o kojima i o čijim pre-
varama su pisale novine i govorile radio stanice, a koje
oni nisu hteli da traže, jer im se nije ustajalo sa stolice
i izlazilo na teren (ili su ih ovi potplatili, otkud znam),
čak i kad sam im objasnio kako da ih nađu, s obzirom
da su prijavljeni na jednoj adresi a žive na drugoj, nego
su meni pretili kako će mi uraditi ovo i ono, zato što
tražim da rade svoj posao, a nisu imali muda da ostvare
pretnje, i postovao neku fotografiju na svoj Facebook
zid...
Ma nije prošlo ni 10 minuta a pozvonio mi je
mobilni telefon. Zvao me je jedan policajac iz lokalne
policijske stanice, da bi me zajebavao. Time je dokazao
da mu smeta to što sam se izjasnio kao Austro-Crno-
gorac i paganin monoteista, te da ga je ta moja fotogra-
fija i propratni tekst duboko pogodila.
393
Jovo Ilukić
Kako znam da je on? Neki dan pre toga sam mu
poslao neku privatnu poruku na Facebook-u, imam obi-
čaj da šaljem privatne poruke svakome ko me verbalno
napada i vređa, zato što je izmislio da sam pretio je-
dnom njegovom ćelavom kolegi, napisao mi krivičnu
prijavu, doveo me u stanicu da bi me maltretirao, i na
kraju on pisao moju izjavu, da bi me oslobodio odgo-
vornosti, jer zna da nije bilo nikakve pretnje - rekao
sam mu - “Da mi je tvoj ćelavi kolega pretio na nekom
drugom mestu, i bez uniforme, drugačije bismo razgo-
varali” - ovo uopšte nije pretnja, gde sam ga pitao kad
će sledeći put da mi napiše lažnu krivičnu prijavu.
On je jedan od onih policajaca kojima je prošle
godine neko, takođe policajac, ukrao pištolj iz metal-
nog ormarića, usred bela dana.
Dakle, ovi i ovakvi ljudi, koji ne umeju da saču-
vaju službeni pištolj u policijskoj stanici, ili ispostavi, i
koji ne umeju da čuvaju dve nacrtane ovce, zajebavaju
poštene građane preko mobilnog telefona. Dno dna.
Kako znam da je on? Pa dan ranije zvao me je
sa nekog broja iz moje mobilne mreže (sačuvao sam
ga), a juče je, pretpostavljam sa istog broja, pokrio broj,
odnosno zvao me sa “private number”. Mnogo glup čo-
vek.
Da ne grešim dušu, neću reći da sam 100% si-
guran da je on. Ali 90% sam siguran da jeste on. Sanjao
sam noć pre toga kako sam imao verbalni sukob sa
njim, a i video sam ga u kristalnoj kugli. Mnogo glup
čovek, koji se bez nekog razloga, umesto da me iskuli-
ra, kako vele mladi ljudi, privatno zajebava sa mnom,
duhovno opasnim čovekom, koji se bavi crnom i belom
magijom. Ojha.
394
 Status quo
Uglavnom, da se vratim na priču. Prilično sam
siguran da me je on cimao te večeri, jer kad god sam
mu napisao poruku na Facebook-u - “cimaj, cimaj” - on
bi me pozvao sa skrivenog broja. Pomerao sam ga na
daljinski do te mere da ne samo da je igrao kako ja svi-
ram, nego je svirao i igrao onako kako ja dirigujem.
Naravno, ja se javim, jer imam muda kao bik, i ne pla-
šim se nikakvih psihopata i kokošara, a naročito poli-
cijskih diletanata koji ne umeju da pronađu poštenog
građanina koji plaća sve svoje račune na vreme i ne kri-
je se ni od koga pune tri sedmice, a kriminalca, homo-
seksualca, separatistu, prevaranta i šarlatana, koji je
hapšen više puta, dakle umesto da zajebava njega, se-
paratistu (pišam mu na nezavisnu Republiku Vojvo-
dinu), prevaranta (pišam mu na sve prevare), i šarlatana
(pišam mu na sektu, na sve sekte i na sve sektaše), sa-
mozvane gurue i samozvane rašljare (pišam im na pri-
zemljivače, lažne rašlje i lažne orgonite), on zajebava
poštenog građanina. U stvari pokušava da zajebava, jer
mene niko ne može da zajebava, pošto ja uvek zajebem
tog nekog “njega”. Ja se nalio nekog sirovog vegan-
skog zelenog soka, koga sam napravio u blenderu od
banana, kruške i blitve, pošto bojkotujem meso, mleko
i jaja, svu industrijsku hranu, zatim kafu, duvan, alko-
hol, lekove i droge, u inat cionistima, jer ne dam da me
truju aditivima i emulgatorima, piša mi se da ne znam
šta ću, policijski diletant me zove sa skrivenog broja, ja
se javim, on mi nešto preti i sere šaputavim glasom, ja
ga uopšte ne slušam (da mi se javio bez skrivenog broja
razgovarali bismo normalno, verovatno bih ga pitao šta
hoće, pošto mu ništa ne dugujem, ni njemu niti bilo
kome), i ja ladno držim otvorenu liniju i idem da pišam
395
Jovo Ilukić
dok on preti i šapuće, a onda puštam vodu u WC školj-
ki. Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha. Smejem
se tačno 33 puta. Glupi policijski diletant me je zvao da
bi me zajebavao, a zajebavao sam ja njega, i to kao
majmuna. I tako, pustim ja vodu u WC školjku, a tele-
fon bacim gde stignem i pustim ga da šapuće sam sebi
i da preti samom sebi, odnosno da zajebava sam sebe,
dok mu ne dosadi, a pošaljem mu poruku na Facebook
- “Cimaj, cimaj” - i čekam novi poziv. Odlično pozna-
jem psihologiju i rad mozga ispodprosečnih virtualnih
psihopata, znao sam da će me opet zvati i kreveljiti mi
se preko mobilnog telefona, i namerno sam se još nali-
vao zelenim veganskim sokom, da bih mogao da pišam
kad god mi se javi. Zvao me je četiri puta u toku večeri,
kreveljio se, šaputao i pretio, dok sam se ja javio svaki
put kad bi me zvao, ladno otišao da pišam i puštao vodu
u WC školjku, vičući mu da se svađa sa WC šoljom, a
onda ostavljao telefon gde stignem, da se glupi poli-
cijski psihopata u pokušaju svađa sam sa sobom. Kako
sam ga jebao i u mali i u veliki mozak, kao majmuna,
pa to je strašno. Trebalo je da me zove tačno četiri puta,
da pokušava da me zajebava, a da u stvari ja zajebavam
njega, da bi shvatio koliki je majmun ispao, i da bi naj-
zad prestao. Ne mogu da verujem kakvo psihopatsko
govno od govana. Bruka za instituciju u kojoj radi.
Samo da dodam i to da su me ovako policajci
zajebavali pozivima na fiksni telefon u toku 2000. go-
dine. I to prilično često. I sve je to stalo posle 5. okto-
bra 2000. godine. Dakle sve se ponavlja. Nekada me je
Miloševićeva buđava policija zajebavala preko fiksnog
telefona, a sada me kojekakvi policijski izrodi, otpaci i
396
 Status quo
brabonjci, policijske gnjide i šljamovi, glupe psihopate
u pokušaju, koje ne umeju da rade svoj posao, poziva-
ju na mobilni telefon, da bi me zajebavali.
Ja kao slobodan građanin, koji nikada u životu
neće biti uhapšen, u inat ovakvim policijskim izrodima
i ološima, zatim homoseksualcima, separatistima, pre-
varantima i šarlatanima, nemam nikakvu obavezu pre-
ma bilo kome i čemu, i mogao bih ovako da se pona-
šam, a ne ponašam se, ali jedan policajac nema pravo
da ovako bahato zloupotrebljava podatke građana, jer
je policajac 24/7, te da poziva poštene građane, preti
im, ruga im se i krevelji preko telefona. Stvarno ne ka-
piram šta je želeo da postigne, pošto je već video da me
nikako ne može zaplašiti, čak ni pisanjem lažnih kri-
vičnih prijava i izjava u moje ime. Poruka pomenutoj
policijskoj gnjidi: diletantu, koji ne umeš da pronađeš
separatistu, prevaranta i šarlatana, koji ne umeš da sa-
čuvaš ni dve nacrtane ovce, dok tvoje kolege ne umeju
da sačuvaju službeni pištolj u stanici, jer vam ga neko
ukrade usred bela dana ispred vašeg nosa, o tome pišu
novine i ceo grad vam se ruga, da bi bilo šta postigao
protiv mene - moraš da me ubiješ. Za to ti trebaju mu-
da, a ti ih očito nemaš. Protiv mene leka nema. Ko me
prvi napadne, naročito ako me napada bez ikakvog raz-
loga, biće strahovito duhovno napadan sa moje strane,
slaću mu ogromne talase negativne energije i bacati
pravedne kletve i čini na njega, toliko da će mu se cela
porodica i familija razboleti u nekom narednom perio-
du. Osetili su na svojoj koži neki separatisti, prevaran-
ti i šarlatani, koji su varali ljude dok se nisu zakačili sa
mnom, ali otkako su se zakačili sa mnom - pocepao
sam im sve prevarantske mreže i uništio sve prevarant-
397
Jovo Ilukić
ske šeme, tako da nikada više nikoga neće moći preva-
riti. Može mi se tako. Ojha. Dakle, pičko jedna, da bi
me zaustavio u bilo čemu - moraš da me ubiješ, jer ćeš
me jedino tako zaustaviti da se ne rugam tebi i tvojim
nesposobnmim kolegama diletantima. Jasno? Ostav!
Da dodam još i ovo. Sa druge strane nije se čuo
samo njegov glas, već još jedan. Siguran sam da se radi
o njegovom ćelavom i ćoravom kolegi, koji mi je go-
dinu dana pre toga pretio zbog toga što nije mogao ili
pak hteo da pronađe buđavog kriminalca, odvratnog
homoseksualca i još odvratnijeg separatistu, prevaran-
ta i šarlatana, kada je isti javno na svojoj Internet stra-
nici pozvao na moj linč. Pišam mu na ćelavu glavu i na
neoprane naočare... piš, piš, piš... Ja koji sam daleko
stariji od njega, a izgledam daleko mlađe i mladolikije,
imam daleko lepšu kožu na guzici nego on na svojoj
odvratnoj ćelavoj glavi. Bio sam zauzet nekim svojim
intelektualnim aktivnostima, pa nisam stigao da im iz-
recitujem, ili čak otpevam pesmicu, tačnije ćelavom i
ćoravom policijskom izrodu, gnjidi i degenu, ali evo da
im je izrecitujem sada...

Pišam na ćelavog Mandžurca

♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪
Popije surutku iz kurca
♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪

Ćelavi Mandžurac
♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪
Svima puši kurac
♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪

398
 Status quo
Ćelavi Mandžurac
♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪
Glođe pseći gnjurac
♪♪♪♪♪♪♪♪♪♪

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.
Smejem se tačno 33 puta.
Jebo mu moj pas Fritz, onome ko me je zvao na
mobilni telefon sa skrivenog broja, sve žensko i muško
po redu, što mu ulazi pod kućnu gredu... av, av, av... žao
mi psa...
Šta još mogu da kažem? Jebem i ženu i dete
svakome onome kome smeta to što sam se izjasnio kao
Austro-Crnogorac po nacionalnosti i paganin monotei-
sta po veroispovesti. Jebem ženu i dete svakome ono-
me ko potomke ustaških žrtava naziva ustašama, što
sam naučio iz filma “Srpski film”, snimljenog u toku
2010. godine, najdebilskijeg filma u istoriji kinemato-
grafije, gde neki ćelavi manijak i psihopata jebe tek ro-
đeno dete, što ja neću da učinim, već onome ko potom-
ke ustaških žrtava naziva ustašama samo jebem dete u
kolevci. Može mi se tako. Kome smeta neka me tuži,
ako ima muda, a ako nema muda može samo da popuši
kitu mom psu Fritz-u. Trećeg nema.
E, sad, zašto kažem da smo fašistička država, za
šta imam neoborive dokaze? Pa zato što policajac kao
službeno lice nema pravo da zloupotrebljava svoj polo-
žaj, u smislu da nema pravo da zloupotrebi privatne
podatke građana, u ovom slučaju broj jednog mog mo-
bilnog telefona, koga mogu ugasiti kad god hoću, a dao
sam im broj telefona koga najmanje koristim i do koga
399
Jovo Ilukić
mi nije mnogo stalo, da bi me zvao i da bi pokušao da
me zajebava. To što sam ja zajebavao njega, umesto da
on zajebava mene, to je posebna priča. Kad govorim o
fašističkoj zloupotrebi privatnih podataka građana, ne
mogu da zaobiđem ovu priču. Kad je ministar zdravlja
fašista i kriminalac, koji javno iznosi dijagnoze građa-
na, onda je sve moguće. U svakoj afričkoj brabonjar-
skoj državi, da je to javno uradio, dobio bi najmanje tri
godine zatvora, i bio bi momentalno smenjen. Ali u na-
šoj državi može i dalje da vređa poštene građane, dok
će policija da krije kriminalce a preti poštenim građa-
nima bez ikakvog razloga, odnosno zato što im se može
tako. E mene neće, jer mi se može tako. Ko pokušava
da zajebava mene - zajebavaću ja njega.
Pičketine jedne pandurske, što zloupotrebljava-
te službeni položaj, ja sam od vas i pametniji, i lepši, i
mladolikiji (bez obzira što sam daleko stariji od vas), a
na kraju krajeva i fizički jači. Kad budete mogli da ura-
dite sklekove na dva prsta, kao ja, javite mi se. U svako
doba, kad god hoćete, možemo trčati na 100, 800 ili
pak na 8000 metara, ja ću prvi stići na cilj. Tačka.
Izvinjavam se svim svojim prijateljima koji su
radili ili rade u policiji i za policiju, ali ne mogu da odo-
lim, jer me je policija nedavno progonila, pa imam po-
trebu da im neke stvari skrešem u lice; dakle ništa lično
sa pojedincima, koje poznajem, već mislim na krimi-
nalizovanu upravu i pojedinu bahatu policijsku stoku.
Dakle idemo...
Gazili su decu bez ikakvih skrupula. Stoka i ko-
njine nad konjinama. Bilo im je lako. Mogu misliti ako
im je bilo lako da ovako gaze srpsku decu i studente
usred Beograda, za vreme protesta protiv svinjskog
400
 Status quo
režima Slobodana Miloševića, kako li su tek i šta su sve
radili Albancima iz sada susedne države Kosovo; mi-
slim na sve one hladnjače pune pobijenih albanskih ci-
vila koje su pobacali u Dunav i zatrpali po ravnici u
Batajnici. Tukli su devojke pendrekom po sisama... da-
nas su one majke i imaju rak dojke... upravo zbog to-
ga... Stoka SPS-ovska. O, da, da ne zaboravim. Pišam
na sve one koji zadržavaju jugoslovenske relikvije, na
Jugoslaviju, SRJ i SCG, na ceo SPS i na sve SPS-ovske
ratne zločince, kao i njihova (svinjska i volovska) lica
sa Interpolovih poternica, koje Svinjska partija Srbije
krije od Haškog tribunala. Kome sve ovo smeta, neka
me slobodno tuži Gradskoj čistoći ili Svinjskoj partiji
Srbije (SPS-u, pišam na SPS) i Gljivici Krmačiću. Dok
prijava stigne do policije i sudstva, teških diletanata,
koji poštenog građanina ne mogu locirati i naći oko tri
nedelje, a kriminalca koji se krije nikada, pojeo vuk
magarca.
Prdolicija hapsi poštene građane, a skriva kri-
minalce, homoseksualce, separatiste, prevarante i šarla-
tane, i krije ratne zločince od Interpola i Haškog tribu-
nala. Izvadim kurac i pišam na sve policajce koji su me
hapsili u toku 2000. godine, zbog majice sa pesnicom
na kojoj je pisalo “Otpor”, zatim na sve one njihove
kolege koje su vršile političke atentate za vreme svin-
jskog režima Slobodana Miloševića, na sve njihove
kolege koji su pobili albanske civile na Kosovu, uba-
civali ih u hladnjače i bacali u Dunav, ili pak zakopa-
vali po ravnici u Batajnici, na sve njihove kolege koje
su učestvovale u ubistvu bivšeg predsednika Ivana
Stambolića, na sve njihove kolege koje su učestvovale
u atentatu na premijera Zorana Đinđića, na sve homo-
401
Jovo Ilukić
seksualce, separatiste, prevarante i šarlatane koji su
javno pozivali na moj linč, a mene tužili prdoliciji za
moje pisanje po Internetu, na sve inspektore i policajce
koji su me maltretirali zbog toga, kao i zbog toga što
me nisu mogli pronaći tri sedmice, iako se ne krijem ni
od koga, na sve inspektore i policajce koji su mi pretili
zato što nisu mogli ili hteli da nađu homoseksualce,
separatiste, prevarante i šarlatane, o kojima i o čijim
prevarama su pisale novine i govorile radio stanice, na
sve policajce koji su izmislili kako sam ja pretio njima
(pišam im na ćelavu glavu i u usta škrbava), na sve
GMO policajce od 150 kila koji su mi pretili da će me
prebiti i koji su izmislili kako sam ja, kao vegan koji
bojkotuje meso, mleko i jaja, i uopšte ne konzumira
alkohol, smrdeo na alkohol, sve generalije zapisivali u
blokčić Srpske radikalne stranke, tada vanparlamen-
tarne političke organizacije, a Unutrašjnoj kontroli re-
kli kako lažem, te da su ih zapisivali u običan plavi
blokčić... itd. itd. Pišam im na grobove i na krepane ko-
sti predaka, kao i u kolevke i na usrane pelene potoma-
ka. Pišam im u obe nozdrve. Šteta što nemam dva kurca
pa da to uradim jednopotezno - samo “piš”, već moram
da uradim u dva poteza - “piš, piš”. Svima im jebem i
prababu, i babu, i majku, i sestru, i sestričinu, i brati-
činu, i ženu, i kćerku, i unuku, i praunuku, i sve žensko
po redu, što im ulazi pod kućnu gredu, a moj pas Fritz
im jebao i pradedu, i dedu, i oca, i brata, i bratića, i
sestrića, i nevenčanog muža (onima koji su gejevi, pi-
šam im na gej paradu i na sve pedere), i sina, i unuka, i
praunuka, i sve muško po redu, što im ulazi pod kućnu
gredu. Može mi se tako. Čikam ih da uhapse mene, jer
im svaki dan pišam po glavi i jebem im sve po redu,
402
 Status quo
ako imaju muda. Ali nemaju muda, jer su kukavice,
pičke i šonje...
Kome sve ovo smeta neka me tuži, ako ima mu-
da, a ako nema muda može samo da popuši kitu mom
psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Ovo što sam danas uradio (ponedeljak, 11. april

2016. godine), i o čemu upravo pišem, uradio sam i pi-
šem u inat jednom policijskom psihopati koji me je u
petak uveče cimao na mobilni telefon, četiri puta u toku
večeri, baš da vidim šta će da preduzme protiv mene po
ovom pitanju.
Ja sam inače jako glup i neinteligentan, kako
veli jedan ćelavi, krezavi i ćoravi GMO krmak od 150
kila, sa dlakavim leđima i mozgom vrapca, obeleženi
(tetovirani) rob, poznati novosadski separatista, homo-
seksualac, nepismeni prevarant i neuki šarlatan, koji je
umislio da je ćelavi, krezavi i ćoravi bog (ne znam sa-
mo šta će nekome ko ima svu kosu, sve zdrave zube i
ne nosi očajle/naočare ćelavi, krezavi i ćoravi bog), o
kome i o čijim prevarama su pisale novine i govorile
radio stanice, i nalazim se na najnižem nivou svesti,
kao ameba, pa ne umem da sakrijem ništa što uradim,
već o svemu govorim javno, pošto sam glup kao kurac,
ali čak i tako glup sam nekako uspeo tom prevarantu i
šarlatanu, kao i njegovom jebaču, neukom crvenogla-
vom svinjožderu i nepismenom žderaču GMO kobasi-
ca i salama od svinjskih creva i tumora, oženjenom pič-
kinom čvarku od 165 cm, koji nije gej, ali za novac tu-
ca ovog prvog, koji me je prošle godine prijavio polici-
403
Jovo Ilukić
ji za nešto što sam pisao na svom Facebook zidu, a što
nema nikakve veze sa njim, i sa njima (ovaj prvi pre-
varant i šarlatan ne sme nikoga ni da prijavi, jer ne sme
da izađe iz šarlatanske ilegale), uspeo da im pocepam
sve prevarantske mreže i razbijem sve prevarantske še-
me. Ni jedan ni drugi prevarant i šarlatan jako dugo
nisu uspeli da prodaju ništa od onoga što valjaju, a za
šta ne plaćaju porez državi, odnosno da bilo koga pre-
vare, zahvaljujući upravo meni, naime zato što sam ih
razotkrio kao prevarante i šarlatane, ovaj drugi preva-
rant mesecima, a ovaj prvi prevarant više od godinu da-
na. Moja poruka njima... kao najgorim govnima od
ljudi... Ja nemam mozga, ali te derem kao Musa jarca.
Razbijam te kao staru kantu punu masti, koju ćeš izjesti
zajedno sa kobasicama od svinjskih creva i tumora, i
belim bubrezima. Jebi ga, krmača se pari sa krmkom, a
ti ih oboje zakolješ da bi im pojeo polne organe kao
rastegnute šnicle i kao bele bubrege. Šta sve nisi radio,
čim se nisi sladio. Ko zna kako tebi radi mozak koji
imaš, preliven krvlju Mojsijevih žrtava sa oltara, prine-
senih satani, kad ne možeš da nadgovoriš mene, bez
mozga. Još je zabrinjavajuće to što ti, sa mozgom (a
kupio si svinjski mozak u mesari, i papke, i bubrege, i
creva, da se renoviraš), raspravljaš sa nekim ko nema
mozga, i kako te taj bez mozga razbije kao zvečku. Aha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha. Smejem se
tačno 33 puta.
No da se vratimo na priču.
Naime, danas, negde oko podneva, videh u cen-
tru grada, nije bitno gde, dvoje stranaca kako se zausta-
vljaju na ivičnjaku (parkiraju kraće od 15 minuta), izla-
404
 Status quo
ze iz besnog jaguara bež boje, sa holandskim tabli-
cama, i otrčavaju do obližnjeg kioska, da nešto kupe.
Video sam da su ostavili ključeve u autu, a budući da se
nikada do sada nisam vozio jaguarom, uleteo sam unu-
tra, na brzinu, želeći da se provozam, i krenuo po novo-
sadskim bulevarima. Prva, kupluk, druga, treća, britan-
ski je menjač sila, četvrta, peta, šesta (retko kada sam
imao prilike da uživo vidim menjač sa šest brzina), te-
ram ga po gradu kao zmaja. Na Bulevaru Cara Lazara
vozio sam 240/h. Huh. Prošao sam kroz crveno gde god
bi me zakačilo, u inat svim policajcima koji su mi pre-
tili u toku prošle godine, i izdrkanom policijskom psi-
hopati koji me je u petak uveče zvao na mobilni telefon
i pokušavao da me zajebava, ali koga sam ja zajebavao,
jer sam pišao i puštao vodu u WC šolju kad god bi me
pozvao sa skrivenog broja. Znao sam da me policija
neće tražiti, i dati se u poteru, jer prvo što im je država
smanjila platu pa neće da rade ništa osim kada moraju,
drugo što su pretežno diletanti, a treće nemaju automo-
bil koji može ići 320/h, koliko sam video na meraču da
je maksimalna brzina za ovaj model jaguara. Nastavio
sam pravo, preko Bulevara Evrope, u nameri da pre-
đem preko novog mosta ka Klisi, izađem na auto put i
vozim ga 300/h. Pretpostavljam da ne može da istera na
320/h. Zaleteo sam se kao sivonja i jedva sam prikočio
kad sam video da se kolona ispred mene zaustavila na
crveno na semaforu u Futoškoj ulici. Morao sam da
stanem u kolonu. I kad sam pogledao desno od sebe...
zgrozio sam se... ugledao sam neki novi audi crne boje,
prljav od one noćne kiše od prelaska petka na subotu,
kada je prljava kiša puna peska iz Sahare posrala sve
parkirane automobile, a za volanom neku na prvi po-
405
Jovo Ilukić
gled zgodnu plavušu, sa naočarima za Sunce. Izgledala
je kao skupa profesionalna prostitutka, onako doterana,
ali sa prljavim automobilom, i sa nekom odvratnom
tetovažom na levom ramenu. Zgadila mi se, jer ne vo-
lim tetovirane žene i tetovaže uopšte, pošto se samo ro-
bovi tetoviraju. Ko zna kakve su joj gaće i kakva joj je
pička kad joj je ovakav auto. Nisam mogao dalje. Iza-
šao sam iz jaguara, ostavivši ga kod Higijenskog zavo-
da, sa ključem u bravi. Auto je unikatan i sigurno će u
toku dana biti vraćen vlasnicima, ako ga u međuvre-
menu još neko nije pozajmio i provozao ovako kao ja.
Nastavio sam peške ka kući i evo sada pišem sve ovo u
inat izdrkanom policajcu psihopati koji me je u petak
uveče pozivao na mobilni telefon misleći da može da
me zajebava. Čikam ga da me tuži zbog ovoga, ako ima
muda.
A ja mu odgovaram da nikada zbog ovoga neću
odgovarati, niti ću ikada biti uhapšen, zato što ja tako
kažem. Ja mogu biti procesuiran jedino kao politički
zatvorenik, protivnik režima, ukoliko se pojavi režim
nalik svinjskom Miloševićevom režimu.
Kome sve ovo smeta neka me tuži, ako ima
muda, a ako nema muda može samo da popuši kitu
mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Tačka.

* * *

Kad god se pogledam u ogledalo vidim sebe, ali

vidim i drevne ratnike koji su imali oštre crte lica i svo-
je ja, koje niko nije mogao i ništa nije moglo uplašiti.
Zbog toga i smetam mnogim ratnim zločincima, pede-
rima, separatistima, prevarantima i šarlatanima, baha-
406
 Status quo
tim inspektorima i policajcima koji ne poštuju Pravilo
službe, kriju ratne zločince od Interpola i Haškog tribu-
nala, a separatiste, prevarante i šarlatane kriju od ruke
zakona, dok prete poštenim građanima koji plaćaju sve
svoje račune na vreme. E mene neće zajebavati, ma da
su se sa nebom sastavili. Ja nisam tetovirani rob koji
jede meso, mleko i jaja, industrijsku hranu sa kodom
HACCP, pije kafu, puši duvan, konzumira alkohol, ko-
risti lekove i uživa droge, i mene nemaju čime usloviti,
niti mi imaju čime zapretiti. Ja sam potomak surovih i
časnih ratnika koji su ginuli hrabro, kao vojnici, u bor-
bama, a ne kao pacovi u gasnim komorama. Ojha.
Neka mi sada neko kaže da Srbija nije fašistička
država ili barem anarhistička banana republika.
Incident o kome pišem sada dogodio se 20.
aprila 2016. godine, na moj 40-ti rođendan, negde oko
15:30 popodne, oko sat i po vremena pred početak piš-
ljivog mitinga Srpske radikalne stranke. Naime, grad je
tog dana u to vreme bio pun policije, a kad god radikali
prave miting u nekom gradu taj grad bude pun polica-
jaca. Da li je to zato što radikali vole da prave pizdari-
je, i što su deklarativno ratoborni, što sebe nazivaju čet-
nicima, a za vreme ratova su se većinom krili po podru-
mima i skloništima, ili pak zato što je Srpska radikalna
stranka, u tom trenutku vanparlamentarna politička or-
ganizacija, njihov donator, i zapravo njihova stranka, to
ne znam, ali znam da su 26. oktobra 2015. godine poli-
cajci sa kojima sam imao verbalni sukob, jer su me prvi
napali, zapisivali generalije u blokčiće Srpske radikal-
ne stranke. Pišam i na njih, i na te blokčiće i na tu st-
ranku... piš, piš, piš... kao i na sve policajce koji su tog
dana nosili blokčiće sa logoom i natpisom Srpske radi-
407
Jovo Ilukić
kalne stranke, a naročito na one koji su izmislili da la-
žem da je bilo tako. Dajem to sebi za pravo.
Da pređem na stvar. Prešao sam preko Trga kod
katedrale, krećući se ka pozorištu i Jevrejskoj ulici, i
kod Srpskog narodnog pozorišta ugledao grupu od 12
policajaca koji su se bahato ponašali. Izgledali su kao
12 besnih majmuna iz neke afričke savane ili amazon-
ske džungle, koji misle da su neki kurac zato što ih toli-
ko ima. Stajali su onako nadmeno, širili se, grickali se-
menke i pljuvali ostatke po asfaltu, umesto da pljuju na
obližnju travu. Dobro je da nisu zapišavali trafo-sta-
nicu, kao njihove kolege iz policije sa Kosova. U sva-
koj normalnoj državi bi bilo koji građanin imao puno
pravo da pozove komunalnu policiju i prijavi njihovo
ponašanje, a komunalna policija da fotografiše šta su
učinili, zapiše brojeve njihovih znački i pošalje izveštaj
njihovom nadređenom. Da, u svakoj normalnoj evrop-
skoj demokratiji, pa čak i u svakoj afričkoj brabonjar-
skoj državi, ali ne i u Srbiji, fašističkoj državi u kojoj je
ministar zdravlja kriminalac koji javno iznosi dija-
gnoze građana sa kojima je u privatnom sukobu, a po-
jedini bahati policajci uzimaju brojeve mobilnih tele-
fona građana koje su im ovi dali u istrazi, iz policijske
arhive, a onda ih pozivaju sa skrivenog broja telefona,
da bi ih zajebavali, kao što su to meni radili. Semen-
kari... kokošari, šibicari, brabonjari, govnari, litonje,
kukavice, pičke, šonje... fuj...
Elem, belem i čoldov melem. Prođem ja pored
njih, kao bilo koji građanin koji gleda svoja posla, ali
kad sam prošao i ostavio ih iza leđa iza sebe čujem ka-
ko neko od njih, onako vojnički, otsečno, uzvikuje mo-
je ime, da bi me zajebavao: “Jovo!” Ovako policija pre-
408
 Status quo
ma Pravilu službe ne bi smela da se ponaša. Ja zasta-
nem, okrenem se, vratim se nazad, pa prođem pored
svih njih, gledajući u svakoga ponaosob, u prezime na
pločici i u broj značke. Mnogo je 12 majmuna, odno-
sno 12 semenkara. Ne mogu da zapamtim baš sve. Ali
ja nastavih dalje, prvo ka katedrali, pa onda nazad ka
pozorištu, opet gledajući u svakog ponaosob i držeći se
jednom rukom za kurac, pa zatim opet ka katedrali, pa
opet ka pozorištu, kao da vršim smotru vojske, i tako
sve dok polovini od 12 majmuna, odnosno 12 semen-
kara, nisam prouzrokovao crvenilo u licu, jer ih je bilo
sramota što se tako ponašaju prema poštenom građa-
ninu koji plaća sve svoje račune na vreme i na neki
način ih izdržava. Zatim sam otišao bliže ka katedrali i
vratio se sa upaljenom kamerom, prolazeći zadnji put
pored njih i snimajući ih sve do jednog. Imam snimak,
ali nisam glup da ga stavim na Internet, jer nemam
dokaz da su me zajebavali, odnosno pokušavali da me
zajebavaju, a jesu, a ne dam im nikakvog povoda da oni
mene imaju za bilo šta da tuže. Mogu da me uhvate za
kurac. Jedino ako onaj degenerisani separatista, preva-
rant i šarlatan sa Telepa, Svinjoglavomir Banančev, ko-
ji nije peder, ali za dobru nadoknadu s vremena na vre-
me jebe u usrano pedersko dupe najvećeg pedera, se-
paratistu, prevaranta i šarlatana na našim prostorima,
Svinjoslava Piša CyberKrmka, ode u policiju i prijavi
me za ovo što sam napisao. Čikam ga da prvo ovo što
sam napisao prenese na svoj separatističko-prevarant-
sko-šarlatanski Facebook zid, koga je pretvorio u moju
kanalizaciju, jer skoro sve što napišem ovde on prenosi
kod sebe, a onda i da ode u policiju da me prijavi za
ovo što sam uradio i napisao. Čikam ga, ako ima muda.
409
Jovo Ilukić
U pitanju je verbalni delikt, ukinut 1991. godine. Na
snimku se vide prezimena policajaca, kao i brojevi
njihovih znački. Pogledaću narednih dana o kojim se
ljudima radi, sa kojima sam ranije eventualno imao
problema, odnosno da li sam nekoga od njih slao u
Unutrašnju kontrolu MUP-a Srbije, zbog neprofesio-
nalnog i bahatog ponašanja, jer je očito da me bar jedan
od njih zna. Znam i ja iz koje su Policijske ispostave,
znam i njihovog šefa i načelnika, ali kada bih im sve
ovo rekao, verovatno bi mi ponovo rekli kako nisam u
pravu, kako lažem i kako niko od njih nema ništa pro-
tiv mene, na šta bih ja odgovorio da je bilo ovako kako
ja kažem, a da oni kažu da nije - pa kako ko pravo go-
vorio - tako imao pameti i zdravlja, i on i njegova
porodica, i on i cela njegova familija, i on i celo nje-
govo potomstvo, a naročito potomstvo, kao i pitanje da
li je to što sam rekao pošteno. Onda bi usledilo njihovo
bojažljivo pitanje: “A zašto potomstvu?” - “Pa zato što
lažete”, odgovorio bih ja.
Pišam na svih 12 majmuna, prdon, pardon, 12
policijskih semenkara, a onome ko me je pozvao po
imenu, da bi me zajebavao, tačnije pokušao da me zaje-
bava, jebem i prababu, i babu, i majku, i sestru, i ses-
tričinu, i bratičinu, i ženu, i kćerku, i unuku, i praunu-
ku, i sve žensko po redu, što mu ulazi pod kućnu gredu,
a moj pas Fritz mu jebao i pradedu, i dedu, i oca, i bra-
ta, i bratića, i sestrića, i momka ili nevenčanog muža
(ako je gej, pišam mu na gej paradu i na sve pedere), i
sina, i unuka, i praunuka, i sve muško po redu, što mu
ulazi pod kućnu gredu. I ne samo to. Pišam mu na gro-
bove i krepane kosti predaka, kao i u kolevke i usrane
pelene potomaka... piš, piš, piš... Može mi se tako. Baš
410
 Status quo
da vidim šta će da preduzme protiv mene.
Stoka jedna. Ostav! Av! Av!

* * *

Upravo sam gledao kroz teleskop, u par navra-

ta, kroz red Sunca i red oblaka. Nisam zadovoljan. Mali
krug od Merkura prelazio je preko Sunca. Nisam imao
vremena da čekam 16:57, kada je vrhunac. Rekli dok-
tori da ne treba gledati, ali ja gledao iz inata njima. I ni-
šta mi ne fali. Ne jebem doktore ni 2%. Može mi se ta-
ko. Izvadim onu stvar i zapišam sve doktore, kao i sve
budale koje ih uvažavaju, slušaju ih, daju im svoj teško
zarađen novac i konzumiraju njihove buđave medika-
mente. Znam da mnogim pederima, separatistima, pre-
varantima i šarlatanima, koji su javno pozvali na moj
linč i moje ubistvo (pišam i na njih, i na njihovu ćelavu
glavu, kao i na svinjsku GMO glavu svinjoždersku, i na
njihovu nezavisnu Republiku Vojvodinu, i na njihove
lažne rašlje i lažne orgonite), a onda me tužili policiji
za neka moja pisanja po Intternetu (nakon čega divljam
1000 puta gore i pišem 1000 puta gore stvari za koje
niko ne sme da me tuži policiji, a i policija mi ne sme
ništa), kao i bahatim policajcima koji su ih skrivali od
ruke zakona, a meni pretili zato što nisu mogli da ih
pronađu, užasno smeta to što nikada u životu neću otići
kod lekara, a neću iz inata njima, da vidim šta će (izje-
du, odnosno “iźedu”, ili još bolje “iŻedu” - kome smeta
što pišem na crnogorskom jeziku ovu reč “iŻedu” je-
bem mu i ženu i dete - dakle izjedu ili “iŻedu” usrane
dečje gaće), ali ne mogu nikako da me nateraju da se
bilo kada u životu razbolim, odem kod lekara, dam im
411
Jovo Ilukić
svoj novac i konzumiram njihove medikamente. Uh,
što bih voleo da se najedem voća i povrća, da lepo po-
mešam čičoku i đumbir sa ananasom i bananama, a
onda da se napijem voćnog soka iz blendera (nikada
neću konzumirati meso, mleko i jaja, industrijsku hra-
nu, kafu, duvan, alkohol, lekove i droge, u inat njima),
dobijem proliv i odem u onu usranu kancelariju punu
bubašvaba, gde mi je jedna ćelava bahata policijska
gnjida pretila zato što nije htela da pronađe ćelavog pe-
dera, separatistu, prevaranta i šarlatana, a nije smela da
ostvari pretnju, jer je najobičnija pička, a koja ima
ružniju kožu na glavi od kože na mojoj guzici, u šortsu,
bez gaća, i onda samo da onako na brzaka svučem šorts
i izlitam mu se, odnosno prospem mu proliv po odvra-
tnoj, ružnoj i glupoj ćelavoj glavi. Aha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha
ha ha ha ha ha ha ha ha ha. Smejem se tačno 33 puta.
Čikam i njega i njegovog usranog kolegu koji je izmis-
lio kako sam mu pretio, a koji me je zajebavao preko
mobilnog telefona, sa skrivenog broja, dok sam ja pišao
i puštao vodu u WC šolju, sa kojom se zapravo svađao
dok mi je pretio, i zajebavao samog sebe umesto da za-
jebava mene, da mi napišu lažnu krivičnu prijavu, ako
imaju muda. Kukavice, pičke, šonje... Pišam po
njima... piš, piš, piš... I setih se kako sam od sada već
davne 1984. godine, kada mi je ujak kupio prvi teles-
kop, i od kada sam na neki način u astronomiji, pa me
zato nepismeni samozvani gurui ne mogu preraditi i
naterati da verujem kako je Zemlja ravna ploča (aha ha
ha ha ha ha ha) koja će se pretvoriti u zvezdu (aha ha
ha ha ha ha ha) onda kada u nju udari kometa Ison (aha
ha ha ha ha ha ha, istopila se krajem novembra 2013.
412
 Status quo
godine, pri svom prolasku pored Sunca), čekao april
1986. godine i prolazak Halejeve komete, ali je nisam
video, jer je baš u vreme kad se mogla videti golim
okom bilo neko nevreme, oblačno vreme i kiša koja je
padala desetak dana, posle čega se dogodila eksplozija
u Černobilju... Doživeo sam slično razočarenje i danas.
Uhvatio me je taedium vitae, odvratnost prema
životu u najgorem smislu te reči, pa zato i pišem ove i
ovakve stvari, i izazivam gamad koja su me prva uvre-
dila i pretila mi da vidim šta smeju, odnosno da li išta
smeju da preduzmu protiv mene. I ovako se ispišam i
iserem, prospem iz sebe jedno 100 kila govana, a dok
to stigne do njih već je naraslo na jedno 1000 kila teš-
kih govana. Meni Arapi, Pakistanci i Avganistanci ne-
maju koga jebati, jer nemam potomstvo, niti ću ga ika-
da imati, mogu samo zajedno sa njima da popuše kurac
mom psu, ali njima će jebati potomke kad za to dođe
vreme, i pretvoriti ih u neke nove janjičare. Ojha. Ende.

* * *

Danas Evropa slavi takozvani Dan pobede nad

fašizmom, mada meni i ostalim pametnim Evroplja-
nima nije jasno ko je tu koga pobedio, jer fašizam nije
uništen, a svetom i dalje vladaju najveći fašisti, bogati
cionistički bankari, autori svih “izama”, od komunizma
do fašizma, opasni ljudi koji vladaju preko onog drev-
nog “divide et impera”, i koji su gurnuli sopstveni na-
rod u izmišljeni holokaust, ne bi li posle Drugog svet-
skog rata dobili državu Izrael. A ja danas slavim Dan
pobede nad pederima, separatistima, prevarantima i
šarlatanima, koji su sami sebi upropastili život, po-
413
Jovo Ilukić
cepali sve svoje prevarantske mreže i uništili sve svoje
prevarantske šeme, bez ikakve potrebe, jer su se pre par
godina zakačili sa mnom zbog astronomije, u koju se
uopšte ne razumeju, pa kad sam im objasnio razliku
između zvezde i planete, izvređali me kao psa i vređali
godinu dana, što ih je koštalo karijere prevaranata i šar-
latana, pa kad su sjebali sami sebe onda su u toku pro-
šle godine javno pozvali na moj linč i na moje ubistvo,
a onda me tužili policiji za moje pisanje po Internetu,
koje nije imalo nikakve veze sa njima, posle čega pi-
šem 1000 puta gore stvari zbog kojih me ne tuže, a i
bahata policijska stoka koja ne poštuje Pravilo službe,
već krije kriminalce, prevarante i šarlatane, a preti poš-
tenim građanima, mi ne može i ne sme ništa, kao i nad
bahatim inspektorima i policajcima, koji su ih skrivali
od ruke zakona, a meni pretili zato što nisu mogli ili još
bolje nisu hteli da ih pronađu, jer pederska, separatis-
tička, prevarantska i šarlatanska gamad je prijavljena
na jednoj adresi, a živi, odnosno krije se, na drugoj.
Izvinjavam se svim svojim prijateljima koji su
radili ili rade u policiji i za policiju, ali ne mogu da odo-
lim, jer me je policija nedavno progonila, pa imam po-
trebu da im neke stvari skrešem u lice; dakle ništa lično
sa pojedincima, koje poznajem, već mislim na bahatu
upravu i pojedinu bahatu policijsku stoku.
O čemu se tačno radi?
Naime, danas sam se preselio u novi stan, na
novu adresu, a nisam se prijavio policiji, niti ću se ika-
da prijaviti na toj adresi, iz inata bahatim policijskim
GMO svinjama od 150 kila, koji su mi krajem prošle
godine rekli kako znaju gde stanujem i kako će me pre-
biti, zatim inspektorima koji su pokušali da me maltre-
414
 Status quo
tiraju zato što nisu mogli da me nađu tri sedmice u toku
2013. godine, kada je bivši samozvani sungazing guru
Svinjoslav Piš, sadašnji samozvani ravna ploča guru
CyberKrmak CyberHacker, i budući pederski pingvin
sa Madagaskara CyberSucker, nagovorio moju bivšu
devojku, koju je našao preko tagova na mojim foto-
grafijama na društvenim mrežama, da me tuži za silo-
vanje, koga nije bilo, a koju tada nisam video 8, a sada
12 godina, pa kad je shvatio da će mu usrano pedersko
dupe biti u procepu nagovorio ju je da povuče tužbu,
zatim inspektorima koji su me maltretirali prošle godi-
ne zbog lažne prijave od samozvanog GMO svinjogla-
vog separatiste, prevaranta i šarlatana, Svinjoglavomira
Banančeva, zatim u inat bahatim policajcima koji su mi
pretili u toku prošle godine zato što nisu hteli da pro-
nađu separatistu, prevaranta i šarlatana Svinjoslava Pi-
ša, a meni pretili zbog toga što sam im ga doneo na ta-
cni, zatim njihovim bahatim kolegama koji su izmislili
da sam pretio njihovim ćelavim kolegama, koji imaju
ružniju kožu na ćelavoj glavi od kože na mojoj guzici,
zatim bahatim policijskim klincima koji su krajem pro-
šle godine izmislili kako sam smrdeo na alkohol, iako
uopšte ne pijem alkohol, i nikada ga neću piti, jer kon-
zumiram samo voće i povrće, a generalije zapisivali u
blokčiće sa logoom Srpske radikalne stranke, tada van-
parlamentarne političke organizacije, na kojima je pisa-
lo Srpska radikalna stranka, a onda na komisiji u Unut-
rašnjoj kontroli izmislili kako sam lagao da su to činili,
plakali kao Kalimero govoreći - “Nismo imali takav
blokčić!” - i najzad u inat bahatom policijskom govne-
tu koje me je uznemiravalo tako što me je pozivalo na
mobilni telefon sa skrivenog broja i pretilo mi, rekavši
415
Jovo Ilukić
mi, između ostalog, šaputavim glasom, na lošem engle-
skom jeziku - “You are son of the bitch” - ker mu jebo
majku u prdaljku - “he is a member of the chicken-shit-
criminal-organization” - i sve žensko po redu, što mu
ulazi pod kućnu gredu, ja sam potomak surovih i časnih
ratnika, koji su ginuli časno, kao crnogorski i austrij-
sko-nemački vojnici, u borbama, a ne kao pacovi u gas-
nim komorama, pička mu materina bahatopandurska,
kukavica, pička i šonja, baš da vidim šta će i kako će da
preduzmu protiv mene.
Dakle, ovako. Javno pozivam homoseksualca,
separatistu prevaranta i šarlatana, ćelavog i krezavog
samoprozvanog boga, bivšeg samozvanog sungazing
gurua Svinjoslava Piša, sadašnjeg samozvanog ravna
ploča gurua CyberKrmka CyberHackera, i budućeg pe-
derskog pingvina sa Madagaskara CyberSuckera, da
nagovori separatistu, prevaranta i šarlatana, samozva-
nog radiestezistu i lažnog rašljara, svinjoglavog GMO
svinjoždera Svinjoglavomira Banančeva, kome pišam
na lažne rašlje napravljene od žica iz kineskog kišobra-
na, koga je oteo od Ciganina Trte, što ga je našao u
nekoj kanti na Telepu, kao i na lažne orgonite u kojima
nema nijednog kristala, da ode već sutra, ili čak i danas,
u najbližu policijsku stanicu, i prijavi me zbog ovoga
što sam upravo napisao, kao i zbog toga što sam pro-
menio adresu stanovanja, a nikada neću prijaviti novu
adresu policiji. Čikam vas obojicu, da vidim imate li
muda. Ovaj prvi ne sme, jer je privođen i hapšen više
puta zbog teških krivičnih dela, i ima podebeo policij-
ski dosije, a i krije se od gomile ljudi kojima je oteo no-
vac, o kome i o čijim prevarama su pisale novine i go-
vorile radio stanice, a koje neko iz policije krije od ruke
416
 Status quo
zakona, ali ovaj drugi sme, i sve radi po nalogu ovog
prvog, jer ima mozak kao pile. Ajd da vas vidim kolika
su vam muda, govnari jedni separatistički, prevarantski
i šarlatanski.
Pretpostavljam, ma šta pretpostavljam, tvrdim,
da mi zbog ovoga nijedan policajac ne sme napisati
prekršajnu prijavu. Čikam bahatu policijsku stoku koja
mi je pretila da je napiše, ako ima muda. Da vas vidim,
stoko jedna bahata. Ajd baš da vidim da li smete da mi
napišete prekršajnu prijavu zbog toga što od danas ne
stanujem tamo gde sam prijavljen, jer pederu, separa-
tisti, prevarantu i šarlatanu Svinjoslavu Pišu prošle go-
dine niste napisali prekršajnu prijavu iz istog razloga.
Zanima me da li za nas dvojicu važe isti zakoni. Ili ne
važe? Još bolje, stoko jedna bahata policijska, koja ne
poštuje Pravilo službe, skriva pedere (pišam im na gej
paradu), separatiste (pišam im na nezavisnu Republiku
Vojvodinu), prevarante (pišam im na sve prevare) i šar-
latane (pišam im na sektu, na sve sekte i na sve sekta-
še), samozvane gurue i samozvane rašljare (pišam im
na prizemljivače, lažne rašlje i lažne orgonite), koja
krije kriminalce a preti poštenim građanima (pišam i na
njih i na sve ratne zločince koje ova država krije od
Interpola i Haškog tribunala, kao i na sva njihova svinj-
ska i volovska lica sa Interpolovih poternica), što se
nervira kada dođe na moj Facebook zid i pročita šta
napišem, baš me zanima kako će sada da me nađu.
Ionako sam iznad zakona, jer mi se može tako.
Protiv mene leka nema. Moraćete da me ubije-
te. Za to treba imati muda, a vi ih nemate. No i ako me
ubijete, taj koji me ubije biće ubijen od nekoga iz moje
familije ili od nekog mog brata iz ezoterijskog reda
417
Jovo Ilukić
kome pripadam. Ovo nije pretnja, ovo je obećanje. Ru-
gaću vam se i sprdaću vas sve dotle dok mi se neko od
vas ne izvini za to što me je prvi izazvao, a ako neće da
mi se izvini onda ću vas zajebavati do kraja sveta, terati
vas kroz iglene uši, i bacati na vas ogromne talase
negativne energije, odnosno baviću se nekim spiritual-
nim i duhovnim aktivnostima protiv vas, koje nisu defi-
nisane ljudskim zakonom, i za koje ne mogu odgova-
rati, istresaću iz sebe jedno 100 kila govana, ali kad sve
to stigne do vas, a stići će, narašće na jedno 1000 kila
teških govana. Služićete mi, a već mi služite, kao kana-
lizacija, odnosno WC šolja, u koju puštam vodu nakon
što vas popišam i poserem, kao što sam puštao vodu
onda kada ste me zvali na mobilni telefon sa skrivenog
broja. Pička vam materina kukavička.
Kome sve ovo smeta neka me tuži, ako ima mu-
da, a ako nema može samo da popuši kitu mom psu
Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

*   *   *

Ko je pravi bog?
Navikli smo na to da svako za svoju versku za-
jednicu, crkvu ili sektu kaže da je prava, da su sve osta-
le pogrešne ili krive, te da će se samo njeni članovi spa-
siti od nekakvog sudnjeg dana, a da će svi drugi biti
uništeni. Naravno, nikada nismo naišli na neku versku
zajednicu, crkvu ili sektu koja je za sebe rekla da je lo-
ša, a da su sve ostale dobre. Šta vam to govori?
Dakle, u pitanju je čist politički marketing. Ver-
ske zajednice, crkve i sekte nisu ništa drugo do druš-
tveno-političke organizacije koje ubiraju članarinu ili
418
 Status quo
dobrovoljne priloge od svojih članova i simpatizera. I
to je to.
Da razmotrimo jednu stvar, a to je tolerancija.
U kojoj meri su ili nisu tolerantne sve te verske zaje-
dnice. Hrišćani nisu nimalo tolerantni prema neistomi-
šljenicima. Muslimani takođe. Dalje, pripadnici novo-
vekovnih sekti takođe. Evo, naiđoh i na Indiju i sve re-
ligije koje su tamo nastale i videh da tamo ima izvesne
tolerancije za ljude koji ne razmišljaju kao oni. Reci-
mo, svaki budista vam može reći kako se bog na mno-
gim delovima sveta (ili svetova) otkrio ljudima na ra-
zne načine. Ali osim tolerancije, ovde nema mnogo isti-
ne. Zašto? Pa zato što se ovde ljudi stavljaju u prvi plan
a bog u drugi, kao da bog postoji zbog ljudi a ne obr-
nuto. Dalje, recimo, čuveni indijski guru Sai Baba, jed-
nom prilikom kad ga je intervjuisao jedan beogradski
novinar koji mu je rekao da je on pravoslavac dobio je
odgovor od gurua u ovom stilu: „Ti kad odeš od mene
ako ne budeš bio pet puta veći pravoslavac nego što si
to bio kad si došao kod mene ja nisam ništa uradio.“
Razmislite malo o ovome.
Idemo dalje. Poznati su moji svojevrsni argu-
mentovani „napadi“ na religiju, na šta su reakcije od
mnogih vernika izgledale otprilike ovako:
- „Pokaj se za svoje grehe! Nije kasno da se vra-
tiš u božje naručje!“
- „Jehova je jedini pravi bog, svi drugi su la-
žni!“
- „Allah je jedini pravi bog!“
- „Isus Hrist je božji sin!“
- „Buda je jedini božji izaslanik.“
I tako dalje.
419
Jovo Ilukić
E, sad, da vam kažem nešto. Jedan moj brat kad
je položio zakletvu u jednom ezoterijskom redu prili-
čno razočarano mi je rekao: „Ja sam se nadao da ću na-
ći nešto posebno i veliko, i da ću upoznati ljude svet-
losti, a zapravo sam upoznao obične ljude koji jedva
čekaju da se završi ritual i da odu za švedski sto da se
nakrkaju i uživaju sa maloletnicama.“ I nije daleko od
istine.
Ali da razmotrimo još jednu bitnu stvar. Ljudi
koji su kreirali sve religije na našoj planeti (tajna ezo-
terijska društva) stvorili su različite verske zajednice sa
namerom da po principu „Divide et impera“ vladaju
nad podeljenim i zavađenim čovečanstvom. U tim se
krugovima obožava Veliki Arhitekta, Neimar svih sve-
tova, a da oni nisu 99% sigurni da li je i to pravi bog, a
naterali su ostale vernike da veruju u raznorazne izmi-
šljene bogove a da o Arhitekti ne znaju ama baš ništa.
Pošteno? Evo, ni ja nisam siguran da li je tako, ali do-
zvolite mi da iznesem par stvari.
Zamislite univerzum kao Internet forum. U tom
univerzumu (forumu) admin ili vrhovni bog bio bi Ve-
liki Arhitekta, Neimar svih svetova. Lucifer ili Enkaj
(ako ste uopšte čuli) bi mogli biti administratori. Zatim
imamo supermoderatore koji nadgledaju galaksije i ko-
ji bi mogli biti indijski brahmani. I na kraju imamo bo-
gove neba i zemlje (u rangu Jehove ili Allaha) koji su
zaduženi za jedan zvezdani sistem ili jednu planetu, u
našem slučaju za planetu Zemlju. I Jehova i Allah su se
pokazali prilično zainteresovani za našu planetu, a da
su pri tom svojim vernicima ukidali potrebu za zna-
njem o ostalim svetovima u univerzumu. Čini mi se da
vrlo malo grešim ili da čak nimalo ne grešim.
420
 Status quo
Da se spustimo na malo niže grane. Jevreji su u
Bibliji lepo napisali da porodicu i narod treba da vode
muževi a ne žene. No i pored toga u XIX veku smo
imali Elen Vajt, koja je osnovala Adventističku crkvu,
pozivala se na Bibliju, a time što je kao žena osnovala
crkvu pogazila je osnovne biblijske postavke. Ili da po-
menem Jehovine svedoke, koje je osnovao mason Čarls
Tejz Rasel, koji je promašio sve što je „predvideo“
vezano za takozvano „Božje kraljevstvo“ od 1914.
godine pa do danas. Postavlja se pitanje, ako je bog
zaista zainteresovan za jadno ljudsko stado, gde je bio
do XIX veka?
Ovde je bitna još jedna stvar. Da li su ljudi vr-
hunac kosmičke evolucije ili nisu? Naučna saznanja iz
XX i XXI veka nam govore da nisu, već da su jedna
trunka u ogromnom univerzumu. Dok su hrišćanski
varvari preko Inkvizicije vladali većim delom sveta
smatralo se da je Zemlja ravna ploča (i centar sveta)
oko koje se vrte Sunce i Mesec (svetlilo dnevno i no-
ćno, opisano i poistovećeno u Postanju) i nekoliko pla-
neta, dok su zvezde po njima bile čiode zabodene na
nebeski svod. Božji presto se po njima nalazio negde
iznad Zemlje. U prvoj polovini prošlog veka saznali
smo da se nalazimo u galaksiji Mlečni put (na samom
njenom kraju), dok smo u drugoj polovini veka saznali
da ima mnogo galaksija. Danas znamo za milione ga-
laksija i shvatamo da smo niko i ništa a ne centar sveta.
I u tom ogromnom univerzumu nigde nema ni boga niti
božjeg prestola. Što znači da boga ili nema ili se nalazi
u drugoj dimenziji.
Dakle, ostaje pitanje ko je pravi bog i kako mi
možemo znati bilo šta o bogu ako ni sami sebe ne po-
421
Jovo Ilukić
znajemo. I odgovor da smo svi potekli iz iste tačke, te
da smo ravnopravni, a da su najgori od nas oni koji se
najviše busaju u grudi i tvrde da su božje sluge.
Ako ikada stanete pred boga sigurno vas neće
pitati koje ste crkve bili ili jeste član, već za vaša dela.
To je suština priče.
Ali ni u ovo nisam 99% siguran. Namaste.

*   *   *

Ko je u pravu?
Na samom početku, da konstatujem da uvek i
svuda ona priča ili legenda koja je starija ima prednost,
a da sve slične (ili iste) koje je slede mogu da budu sa-
mo njene blede kopije.
U budističkim svetim spisima, pali kanonu „Ja-
taka” i „Buda-charita”, kao i u obliku reljefa na zidovi-
ma mnogih starih budističkih hramova, od kojih je naj-
poznatiji onaj u Gandari, u današnjem Pakistanu, nalazi
se priča o „božanskom”, odnosno „bespolnom” začeću
i rođenju Sidarte Gotame, poznatog kao Buda. Po toj
priči, starijoj od Isusa Hrista preko 450 godina, Budinu
majku, kraljicu Maha-Maju, u snu „oplođuje” bog, ma-
nifestovan u obliku slona, koji joj „ulazi” u stomak, sa
boka. Tu su priču plagirali pisci Novog zaveta, a potvr-
đivao ju je, još i pre njenog ulaska u Bibliju, i sam Isus
Hrist, koji je prema nekim objektivnim istoričarima ži-
veo u Indiji nekih sedamnaest godina, od svoje dvana-
este do dvadeset i devete godine. To je upravo onaj deo
njegovog života koji nije prikazan ni u jednom od
tridesetak ili četrdesetak jevanđelja, od kojih hrišćan-
ske crkve priznaju samo četiri. Dakle, Isus Hrist je za-
422
 Status quo
menio Budu, a devica Marija kraljicu Maju. U ljudskoj
istoriji bilo je puno zemaljskih žena koje su „bogovi-
ma” podarile potomstvo.
E, sad, od Jehovinih svedoka i adventista čuo
sam jednu veliku nebulozu, naime, nekakav satana je
„uredio” da se 450 godina pre Hrista rodi neko na isti
način kao i Hrist. Uopšte uzev, oni smatraju da je sata-
na ispunjavao neko proročanstvo, mada u hrišćanstvu
nema proročanstava koji govore o Budi. Dalje, već smo
diskutovali o proročanstvima i da se ne ponavljamo,
zaključićemo da su sva proročanstva lažna, odnosno da
ne postoje proročanstva, jer ako bi bilo ko znao šta će
se dogoditi u budućnosti - time bi bio ukinut princip
slobodne volje. Proročanstva su se uvek pisala po na-
rudžbini nekih vladajućih krugova, češće po narudžbi-
ni nekih tajnih društava, i naručioci su ih namerno ispu-
njavali kako bi im slepa narodna masa bespogovorno
verovala. Kada sam 80-ih čitao tumačenja Nostrada-
musovih proročanstava, „tumači” su posebnu pažnju
poklanjali Hladnom ratu uveravajući čitaoce kako je
Nostradamus to do detalja pogodio; ali nisu išli dalje od
toga; 90-ih su posebnu pažnju poklanjali padu komu-
nizma u SSSR-u i u većem delu sveta, a danas govore
da je Nostradamus predvideo i 11. septembar 2001. ali
opet ne idu dalje u budućnost. Da ne govorimo o naj-
poznatijem srpskom, Kremanskom proročanstvu, koje
sam čitao 80-ih, i u kome je komentator (izdavač) obja-
vio sve što su srpski proroci iz sela Kremna pogodili,
do detalja, a kada se govorilo o budućnosti, na svega tri
stranice govoreno je kako će se iznad Srbije boriti Ita-
lijani protiv Rusa, a njihovi ugljenisani leševi padati na
srpsku zemlju; i to je bilo sve. Sada pričaju kako je to
423
Jovo Ilukić
značilo NATO bombardovanje, ali jasno nam je da su
sve to gluposti... jer se ne ide dalje...
Život Isusa Hrista dosta liči na život Sidarte
Gotame, obojica su počela da propovedaju u 29-oj go-
dini, s tim što im se razlikuje kraj života. Postavlja se
pitanje zašto su pisci Biblije isprepisivali sve i svašta iz
raznih izvora (Postanje se recimo u velikoj meri osla-
nja na Gilgameša)? I da li je Sidarta Gotama, zvani Bu-
da, bio taj mesija koga je čekao ljudski rod, a Isus Hrist
samo plagijator? Ili su obojica samo ljudi, budući da su
obojica kao i svi mi ispala iz prljavih majčinih utroba,
živela, jela, praznila se, parila se, ženila i ostavljala
potomstvo, i na kraju umrla kao što ćemo i mi jednog
dana...

*   *   *

Da li su anđeli neka vrsta telesne garde vrho-

vnog bića u svemiru ili su nešto drugo?
Biblija govori da su ovo prvo. I da su oni anđeli
koji su sledili nekakvog pobunjenika satanu, otpavši od
boga, pali na zemlju i postali pali anđeli. Interesantno
je da ti pali anđeli nisu bili žene. U svim slučajevima
bili su samo i isključivo muškarci; i neki od njih su se
parili sa ženama. Iz njihovih polnih odnosa rađali su se
divovi ili nefilimi.
Evo šta je meni ovde interesantno. Postoje peći-
ne širom planete Zemlje u kojima se nalaze takozvane
“svemirske slikarije”, odnosno crteži pećinskih ljudi
koji su slikali prizore iz svog svakodnevnog života. Iz-
među ostalog, postoje i crteži svemirskih brodova, ta-
kozvanih gvozdenih ptica, bića sličnih ljudima, dakle
424
 Status quo
humanoida u skafandrima. Takve stvari ne mogu biti
plod mašte pećinskih ljudi; oni su ih morali videti sops-
tvenim očima.
Još interesantnija je sledeća stvar. Naime, tri ci-
vilizacije na našoj planeti gradile su piramide, a da ni-
jedna od njih nije znala jedna za drugu. Maje i Asteci u
Meksiku, Egipćani u Severnoj Africi i Kmeri u Kam-
bodži. Koliko god se razlikovale, piramide svih pome-
nutih naroda, arheolozi (i astroarheolozi) su to potvr-
dili, imaju iste naručioce, odnosno projektante. Kada se
baci pogled na kartu sveta, vidi se i od oka, ne treba ko-
ristiti razmernik, da su piramide Maja i Asteka udaljene
od egipatskih piramida onoliko koliko su piramide u
Egiptu udaljene od piramida drevnih Kmera u današ-
njoj Kambodži. Tema za razmišljanje.
NASA je na Marsu snimila pravilne formacije
koje liče na piramide. Ali to niko od nas ne može pro-
veriti, jer niko od nas ne može otići na Mars, već samo
verovati ili ne verovati u takve priče.
Dalje, ko zna astronomiju, poznato mu je da su
Marsovi sateliti Fobos i Dejmos veoma blizu matične
planete. Fobos je udaljen od Marsa svega 6000 a Dej-
mos 20000 kilometara. (Mesec je udaljen od Zemlje
oko 384000 kilometara.) Na Fobosu se nalazi veliki
krater, koji se u obliku kupe spušta u utrobu satelita.
Naučnici s razlogom pretpostavljaju da je taj krater -
zapravo bio rudnik, ali nemaju blage veze sa tim ko je
mogao da koristi njegova rudna bogatstva.
Ima ozbiljnih pretpostavki da se u dalekoj proš-
losti dogodio opšti potop na Marsu, kad je samo planin-
ski vrh Mons Olimpus (visok oko 27 kilometara) virio
iz vode. Na Zemlji je nemoguće da dođe do opšteg po-
425
Jovo Ilukić
topa pri kome bi iz vode virio samo Ararat, jer bi u tom
slučaju i vrhovi Anda bili ostrvo, a planinski sistem
Himalaja pravi pravcati kontinent. Na osnovu ovoga
može se zaključiti da je Noje doživeo potop na Marsu i
doselio se na Zemlju, gde su njegovi i potomci njego-
vih saplemenika možda gradili piramide, a da su nji-
hovi potomci generacijama kasnije izgubili prvobitno
znanje.
Poznati su primeri “anđela” koji se voze u nebe-
skim pticama: Krišna, Amon Ra, pa čak i Jezekiljeva
nebeska kočija iz Starog zaveta.
Do dvadesetog veka ljudi su širom sveta viđali
anđele. Danas ih viđaju samo pastiri na izolovanim
brdima i ostali neuki ljudi. Ali... Danas se mnogo češće
mogu videti raznorazni UFO-i nego anđeli. I mislim da
je to odgovor na pitanje sa početka.

*   *   *

Stari zavet, Brojevi 22:21-35. Da ne citiram sa-

da ceo tekst, koga zanima neka pronađe i pročita.
Sve počinje “božjom srdžbom”. I bog progova-
ra iz magarice. Strašno. Eto dokaza da su i onda radile
halucinogene droge baš kao i danas. I nije problem što
su ti ljudi tada bili na drogama, već što im današnji
ljudi koji nisu na drogama neizmerno veruju. Dno dna.
Kakav je to bog koji se spušta tako nisko da
govori kroz magarce? Možda i danas neko kad se nadu-
va i isprebija psa doživi to da mu se obrati pas i da taj
neko umisli da mu se kroz psa obraća bog. Znam jed-
nog tipa koji razgovara sa životinjama; znam i da nije
baš normalan. Od čega se pravi religija. Dno dna.
426
 Status quo

*   *   *

Sećam se kraja XX veka i profesora koji su nas

učili da na Marsu nema vode. A ja video neke fotografi-
je Marsa sa polarnim kapama na njemu.
I zaintrigiralo me. I nabavio sam neki durbin i
pratio kretanje polarnih kapa. Pošto na Marsu godina,
odnosno obilazak Marsa oko Sunca, traje 687 dana (ta-
čnije 686,98), trebalo mi je godinu dana da zaključim
da se severni pol na Marsu uvećava kad se južni sma-
njuje, i još toliko da shvatim da se južni pol uvećava
kad se severni smanjuje. I to sam zapažanje podelio sa
profesorom fizike. On mi je na to rekao da su to optičke
varke, a da je ta belina, odnosno „snežni pokrivač“ za-
pravo gas u čvrstom stanju. Nisam mu poverovao, zato
što sam svojim očima video smanjivanje i povećavanje
polova.
Sličnu stvar sam doživeo sa doktorima, pre do-
sta vremena, naime pre više godina, kada sam zbog so-
larne joge ostavio sve lekove. „Samo napred“, veli dok-
tor. „Nemoj da piješ lekove, a gledaj u Sunce. I daleko
ćeš dogurati.“ - „Doktore“, rekao sam ja, „lekovi se ne
piju, već gutaju, kao prvo; a kao drugo, vi o sungazingu
pričate a priori, a ja a posteriori. Vi nemate nikakva is-
kustva, pa čak ni znanja, a ja imam i iskustva i znanja.“
Naravoučenije: ne može me niko optužiti za to
da slepo verujem u sve što vidim i čujem. I sad će meni
da dođe polupismeni degen, koji je do 40-te godine
znao da je govno od čoveka, a u 40-toj je umislio da je
bog, koji je ponavljao tri puta dok je pohađao školu, a
trogodišnju zanatsku školu završio iste one godine ka-
427
Jovo Ilukić
da i ja četvorogodišnju, iako je dve godine stariji od
mene, koji ne ume da uradi zadatak iz matematike za I
i II razred osnovne škole, pa čak nije naučio ni biolo-
giju ni anatomiju, odnosno nije naučio da analni otvor
služi za pražnjenje debelog creva, a ne za primanje kita,
što on čini, da mi kaže kako je Zemlja ravna ploča...
nema šanse...
Veliki sunčani pozdrav.

*   *   *

Jednom prilikom sam se raspravljao sa kolega-

ma veganima negde na Internetu.
Neki od njih su vegani u pokušaju, a nekima se
“javlja” kako im je neki recept sa medom “došao iz
viših sfera”. Gomila nebuloza. S tim što je jedan pozna-
ti ćelavi i krezavi novosadski homoseksualac, separati-
sta, prevarant, šarlatan i samozvani guru, koji je umi-
slio da je ćelavi i krezavi bog, umesto limuna stavljao
GMO pomorandže bez semenki. I hvalio se kako mu je
ovaj “recept došao iz Akashe”, prdon, pardon, kako on
krezavo veli, “akaFFFe”... bljak.
Med? Pih. Prvo što nije veganski, drugo što je
na HACCP-u, što znači da je pun industrijskog šećera,
i da je GMO. Tuga jedna. Ko vas je slagao da je indus-
trijski med (ili bilo koji med iz tegle, sa izuzetkom ono-
ga koga biste mogli “ukrasti” od pčela iz nekog drveta
u šumi) zdrava hrana? Bljak.
Kome je stalo do zdravlja, završiće praksu so-
larne joge, izbaciće iz upotrebe meso, mleko i jaja, kao
i svu industrijsku hranu, a samim tim i te vaše industrij-
ske šećere... i, naravno, med. Da bi se prehranila samo
428
 Status quo
jedna košnica, preko zime, potrebno je 25 kilograma
meda. Toliko neće da potroši nijedan pčelar. Šta će uči-
niti? Pa hraniće pčele šećerom, one će biti bolesne i ši-
riće industrijski šećer i bolest u med. Da ne govorimo
da će pčelar sipati šećer u med. Svaki pčelar, bez izu-
zetka. Dakle, ako hoćete med, iako nije veganski proi-
zvod, pravac šuma - i “ukradite” ga pčelama iz nekog
drveta (prirodne košnice). Manite se pčelara i košnica
koje prave ljudi. Kraj priče. I antibiotici deluju, pa ne
znači da treba da ih konzumiramo. Ja neću, jer bojko-
tujem sve lekove.
Recept je jako loš ako se u “receptu” koriste in-
dustrijski šećeri... odnosno med koji prave ljudi. Nema
dalje diskusije. Sva hrana koja sadrži bilo šta industrij-
sko ne može biti lek.
Ima i te kakve razlike između industrijskog še-
ćera i meda koji se može naći u šumi (“ukrasti” od pče-
la). Ali između industrijskog šećera i meda iz tegle ne-
ma neke velike razlike. Zapravo, industrijski med iz
tegle je malo opasniji od šećera, jer se zagreva na
260°C. Toliko o tome.
Više volim da me većina vegana, mene koji sam
100% RAW, i ljudi koji brinu, odnosno “brinu” o sops-
tvenom zdravlju, mrzi što sam im rekao istinu, nego da
me vole zato što ih lažem. Namaste.

*   *   *

Menzis je opasan po zdravlje.

Bile jednom četiri dobre drugarice. Jedna od
njih je slavila rođendan. Ostale tri su joj došle na pro-
slavu. Donele su poklone i, između ostalog, po jedan
429
Jovo Ilukić
buket cveća. Dva buketa su ostala čitava nakon što su
stavljena u vaze. Ali treći buket se osušio čim je stav-
ljen u vazu. Ispostavilo se, nešto kasnije, da je njena
treća drugarica tog dana imala menzis.
Setim se ovom prilikom i mog slučaja. Jedna od
mojih devojčica imala je menzis a da ja to nisam znao.
Ljubio sam joj bradavice, naišla je njena majka i pre-
kinula nas u tome, i kad sam otišao kući u roku od pola
sata telesna temperatura mi je rapidno porasla. Sa ovim
stvarima nema šale.
Naime, kad žena ima menzis ne bi trebalo da
sprema hranu niti da ima bilo kakve intimne odnose
(recimo peting) sa muškarcima. Za vreme ciklusa, i ko-
ža i znoj žene luče otrovne materije opasne po zdravlje.
Živa istina.

*   *   *

Metuzalem nije živeo 969 godina.

Biblijske priče i Bibliju je vrlo lako pobiti argu-
mentima. Uradili smo to X puta na X načina. Ovaj put
da se zadržimo malo na ljudskom životnom veku. Nai-
me, ako je prosečan ljudski vek oko 80 godina, a pri
tom čovek postaje polno zreo između 15-te i 20-te go-
dine, ako su „ljudi nekada živeli jako dugo“, kao što se
tvrdi za Metuzalema (pod uslovom da je uopšte posto-
jao), to bi značilo da su oni (pa i on) postajali polno
zreli tek sa nekih 100 godina, što je apsurdno. Ukoliko
su postajali polno zreli između 15-te i 20-te godine, kao
danas, a živeli 960 godina (Metuzalem čak 969) - onda
iz toga sledi da su jako dugo bili starci, što baš i nije
neki blagoslov... što je neprirodno i čak protivprirodno.
430
 Status quo
Sve što je protivprirodno je protiv boga, pa samim tim
i životni vek od 969 godina. Osim... ukoliko se radi o
simbolici (ko razume shvatiće). Ali to je već neka dru-
ga tema.

*   *   *

Izgleda da je obrezane krmke i tetovirane robo-

ve opasno pogodila nedavna nestašica ulja i šećera (a
biće uskoro nestašice i mleka, mesa i jaja, kao i leko-
va)... pa su malo nervozni... Nervozan je izgleda i pasji
nakot obrezanih krmaka i tetoviranih robova.
Večeras, na trgu ispred katedrale, neko blentavo
dete, štene od neke tetovirane kučke i nekog obrezanog
krmka, vidi mu se na licu da boluje ko zna od čega, vo-
zi autić pravo na mene i jednog mog druga. Tetovirana
majka mu viče da nas zaobiđe, ali ono ide pravo na nas.
Moj drug ga zaobiđe, a ja ga bez razmišljanja presko-
čim iz mesta, naočigled zabezeknutih prolaznika...
Šta reći za jadne obrezane krmke i tetovirane
robove? Sve najgore. Prljavi i bolesni muškarci iscedi-
će buđavu spermu iz svojih osušenih muda. Prljave i
zaražene žene rodiće nakaznu decu iz svojih smrdljivih
utroba.
Neka stoka iz SPS-a napravi još više nestašica,
zabole me čoldo. Ja ne zavisim od njihovih GMO pro-
serotina. Pišam i na njih i na njihove GMO proserotine.
I na njihove lekove. I na sve što malo daju a malo ne
daju obrezanim krmcima i tetoviranim robovima...
Nadam se da sutra neću da budem uhapšen
zbog ovoga, ali jednostavno ne mogu da odolim. Mi
smo Austrougarska desnica, zatvorena hermetička sku-
431
Jovo Ilukić
pina koja piša na Jugoslovensku levicu. Germanski
smo orao koji čerupa jadnu jugoslovensku gološijansku
kokoš. Ojha. Ende.

*   *   *

Mnogo smo loši - u stvari ništa ne vredimo.

Naišlo mi je da iskreno progovorim o par nekih
stvari. Naime, nije bitno o kom delu Srbije se radi, da
li je u pitanju najrazvijenija Vojvodina, ili Beograd, ne-
što zaostalija Šumadija, ili južna Srbija, ili najzaostali-
ja Raška oblast (severni Sandžak), narod u našoj državi
(građani naše države bez obzira na svoju nacionalnost,
jer svi imaju isti mentalitet) nimalo ne voli svoju drža-
vu. Kad god sam imao prilike da vidim da je u nekom
gradu lokalna samouprava uz izvesna novčana sredstva
uredila neki trg, ili šetalište, ili kej, ili park - ili bilo šta
- obično ne prođe ni par dana (a neretko ni dan) a da ne
budu porušeni kandelabri, iščupane kante, polomljene
klupe ili mlado drveće, demolirane telefonske govor-
nice, pogaženo zelenilo, slomljeno, polomljeno, unište-
no, oštećeno, trajno upropašćeno... Da li je moguće da
naši građani (opet kažem građani bez obziora na svoju
nacionalnu ili versku pripadnost, jer svi imaju isti men-
talitet) smatraju kako ne zaslužuju ništa lepo? Da li je
moguće da se ne razlikuju od stoke koja leži zavezana
u štali i izbalega se a zatim legne u sopstvenu balegu da
bi joj bar na kratko bilo toplo? Da li je moguće da se
smatra kako se ne zaslužuje ništa lepo i ništa napredno?
Nama ne trebaju nikakvi Amerikanci i NATO pakt, us-
taše ili balisti, ili ko zna kakav spoljni neprijatelj - pa
dovoljni smo neprijatelji sami sebi. Ne verujem da igde
432
 Status quo
u Evropi (ili na svetu) postoji narod, ili građani države,
koji toliko mrze svoju državu. Toliko je mrze da je ve-
ćina bila protiv države, odnosno 2006. godine bila je za
SCG, a protiv Srbije. No comment.

*   *   *

Moralni pobednik.
Čuli ste nebrojeno mnogo puta za ovaj termin.
Šta on znači za vas?
Za mene ne postoji nikakav „moralni pobe-
dnik“. Znači, sretnu se dva boksera u ringu, izlupaju se
po pravilima tog sporta, dobiju batine obojica, i jedan
pobedi. On je pobednik. Po čemu bi ovaj što je dobio
više batina po glavi bio moralni pobednik?
Ili još bolji primer. Sretnu se dva vuka ili lava i
pobiju se oko teritorije. Samo jedan će iz borbe izaći
kao pobednik i zadržaće teritoriju. Po čemu bi onaj koji
podvije rep i pobegne bio moralni pobednik?
Isto važi za sve druge primere... u ratu, politi-
ci... i bilo gde drugde...
Ne postoji moralni pobednik. Nemojte se zano-
siti i slaviti poraz. Uzdravlje.

*   *   *

Gledam danas sa Petrovaradinske tvrđave jalo-

ve stubove od nekadašnjeg mosta Franca Jozefa (nikad
mi nije bilo jasno zašto su tog čoveka na ovim prostori-
ma zvali Franjo Josif, jer nije bio Hrvat) i razmišljam o
tome kako su nam lokalne vlasti obećale nam novi
most pre više godina, a od mosta ostadoše samo austro-
433
Jovo Ilukić
ugarski stubovi stari preko sto godina.
I pade mi na pamet jedna stvar...
Pre malo više od sedamdeset godina, ovde se
nalazio most lepši od svih današnjih novosadskih mo-
stova.
A onda je jugoslovenska stoka, umesto da osta-
ne u paktu sa Trećim Rajhom, kako je dogovorila 25.
marta 1941. godine, dva dana kasnije izvela puč, i ume-
sto da nekadašnja država prođe bez žrtava, kao Rumu-
nija i Bugarska u to vreme, izazvala je neviđena strada-
nja stanovništva u tom ratu i pustošenje zemlje...
Jedan od prvih žrtava bio je upravo ovaj most.
Da bi kukavička jugoslovenska kraljevska kara-
đorđevićevska vojska sprečila nadiranje Nemaca i nji-
hov prelazak preko Dunava (voleo bih da vidim ko će i
kako sprečiti Nemca i Nemce kad Nemac nešto naumi
ili kad Nemci nešto naume), minirali su ga i srušili 11.
aprila 1941. godine. Da li su zaustavili Nemce? Nika-
ko. Nemačka inženjerija postavila je pontone za manje
od sat vremena i Wehrmacht je nastavio sa napredova-
njem ka Beogradu. Kako je tada rekao jedan jugoslo-
venski oficir: „Mi bežimo časno kao ljudi, a Nemci nas
jure kao neke pizde.“ Ha ha ha. Posle rata, kamerad
Walter Weis (ovde poznat pod imenom Josip Broz Tito)
nije obnovio ovaj most pod imenom svog rođaka Fran-
ca Jozefa, niti je sagradio novi na njegovim stubovi-
ma... Umesto novog mosta, koji je već trebalo da bude
pušten u saobraćaj, ostadoše nam samo stari stubovi...
Samo nam još fali izvesni Milutin i kamere bu-
đavog RTS-a, pa da izjavi kako oni grade mostove, a
strani plaćenici i domaći izdajnici protestuju (kako ne-
pismena stoka iz SPS-a veli protestVuju) i duvaju u piš-
434
 Status quo
taljke. Ker vam jebo majku u trulu sisu i prdaljku. Ju-
gosloveni, kad ćete već jednom da izumrete, jebo vam
pas mater? Pišam vam i na Jugoslaviju i na SCG. Ojha.

*   *   *

“Muškarci, vi ništa ne znate!”, kaže letos jedna

francuska grofica jednom mom drugu iz Podgorice,
dok su se izležavali ispred Svetog Stefana. “Nijedan
muškarac nije u stanju da zadovolji ženu onako kako to
ume dobar pas.” Pored nje je bio jedan dobro odgojen
i uhranjen gold retriever, sa kojim je ona delila hranu
na pola, jela iz iste kašike kao i on, i uopšte bila jako
bliska sa njim. Videlo se na prvi pogled da joj to nije
običan kućni ljubimac, već da tu ima i nešto više. Onda
mu je rekla kako kao prvo pas nikome ne može reći sa
kim je bio, te je ne može osramotiti u društvu kako to
čine glupavi muškarci. A kao drugo, nastavlja ona, pas
ima, kao recimo jarac ili ovan, šiljat penis, koji može
da zadovolji ženu bolje nego tupi ljudski penis ili duga-
čki ali tupi konjski penis. I onda je navela neke čuvene
žene, vladarke, među njima i rusku caricu Katarinu, ko-
je su uživale u sexu sa konjima, jer nisu znale da je pas
bolji od konja: one su prioritet davale veličini a ne
tehničkim karakteristikama. “Onako kako pas može da
uđe u matericu“, nastavlja ona, „to ne ume i ne može,
ma sve i da hoće, nijedan jedini muškarac.“ Eto, tako je
govorila jedna bogata francuska grofica. Muka mi je.

*   *   *

Najgluplji siledžija na svetu.

435
Jovo Ilukić
Bio jedan siledžija u selu. Sve je izazivao i pro-
vocirao. I na kraju se seljani skupe, uhvate ga i postave
mu ultimatum:
1. da dobije 100 udaraca batinom;
2. da izjede 100 glavica crnog luka;
3. da im plati 100 dukata.
I on, kukavac, šta će, pristane na 100 batina. I
seljani ga izbiju do 50, i on plače, veli da boli i da pri-
staje da izjede 100 glavica crnog luka. I izjede ih samo
50, krenu mu suze na oči i požali se da ne može više, te
pristane da plati 100 dukata. I na kraju im plati tih 100
dukata.
A kad je otišao kući shvatio je da se uzalud
terao sa seljanima, da je uzalud dobio 50 batina i uza-
lud izjeo 50 glavica crnog luka kad im je na kraju dao
100 dukata. I vrati se u pamet dok god mu je smrdeo
luk i bolele ga batine. Ali sam sebi nije mogao obećati
da će prestati da opet teroriše seljane kad ga sve prođe.
Tako i naša domovina. Nateže se sa svima, a
kad dobije po nosu pristaje na sve, i na kraju plati
najveću cenu, jer je najgluplji siledžija na svetu. Sra-
mota me je u njeno ime.

*   *   *

Najprva i najglavnija (ali “najprva” i “najgla-

vnija”, aha ha ha ha ha ha ha) riblja čorba sveta pravi
se tako što baba koja se nije okupala mesec dana sedne
u lavor, opere pičku i to skuva u šerpi. Kao prilog služi
se pire od strugotine iz ušiju, sastrugane zarđalom kaši-
kom. Može se po želji dodati i burek od sira sa glavića.
Naime glavić se ne pere mesec dana, a onda se skrama
436
 Status quo
sastruže i napravi sir. Burek je standardan. Uz to se pije
limunada sa prednje donje pipe i kakućino sa zadnje.
Prijatno, kad niste vegani.

*   *   *

Najveći ljubavni blam doživeo sam kad sam

pohađao sedmi razred Osnovne škole. Bio sam zalju-
bljen u jednu Milku, uzornu devojčicu koja je svirala
violinu i pohađala peti razred Osnovne škole. I tako
smo mi bili zaljubljeni jedno u drugo a stidljivi - i ništa
se nije događalo među nama. I onda jedne zime ja bio
prehlađen i slinav, i gazeći po snegu, a ne videći je,
istresem nos i sline mi se ljujaju levo-desno nekoliko
sekundi - i kad ih bacim na sneg - pogledam - kad Mil-
ka gleda pravo u mene sa gadljivim izrazom lica. Užas!
Više bih voleo da me je pregazio tramvaj nego što mi
se to dogodilo.
Najveći sexualni blam doživeo sam kad sam
vodio ljubav sa virgo vulgatom (devicom), odnosno
kad sam joj oduzimao nevinost. Navalio sam kao sivo-
nja, digao joj noge uvis i tako u jednom momentu
ulaženje i izlaženje mog čolda u njezinu jadu i iz
njezine jade poče da proizvodi zvuk nalik prdenju. Da
stvar bude gora i meni se priprdelo. Ona sva pocrvene
i zapita me: “Šta to radiš bre?!” Ja joj rekoh da ne pr-
dim ja no njena pica i da bih joj olakšao situaciju i ja
prdnuh kao konj. Užas! Oboje smo crveneli sve dok
nismo svršili.
E, a računa li se i virtualni sex? Ako se računa,
onda sam najveći blam doživeo nedavno sa jednom
ženom preko Interneta (samo sa njom sam imao takvu
437
Jovo Ilukić
vrstu “sex”-a), kada mi je pisala sve i svašta, šta bi mi
i kako radila, a ja joj rekao da mi je to jako glupo i za-
morno i da me virtualni sex ne zanima. Prekinuli smo
kontakt, a ona je sutra javno rekla na toj Internet strani-
ci gde smo se virtualno sreli kako me je odjebala, citi-
ram, “odebala sam ga”, a da ne znam gde sam pogrešio,
jer nismo ni imali sex.
Eto, bio sam krajnje iskren. Ojha.

*   *   *

Ja sam se rodio kao ubica. Kako? Trebalo je da

se rodim sa bratom blizancem, ali ja sam se rodio, a on
je umro na porođaju. Moja majka, dok je bila trudna,
imala je stalne bolove prouzrokovane mrdanjem beba -
blizanaca (sedamdesetih godina prošlog veka to se nije
moglo ustanoviti kao danas). U šali je govorila kako će
roditi fudbalera. Nije rodila fudbalera (nisam talento-
van ni za jedan jedini sport), no mistika i ezoteristu. Ali
ispalo je da sam u njenoj utrobi ja bio fudbaler, a moj
brat blizanac fudbalska lopta. I dan-danas nisam sigu-
ran da li sam ja ubio njega ili on mene. Ovo se dešava
jednom u 10.000 slučajeva kada žena nosi blizance. To
sam saznao u 19-oj godini (rekla mi je majka kad se ne-
što naljutila na mene) i to me je načisto poremetilo.
Dalje, rođen sam na isti dan kad i Adolf Hitler i imamo
98% sličnu natalnu kartu. Da ne govorim koliko sam
kao malo dete bio surov prema ostaloj deci i kako sam,
u svojoj sedmoj godini, videvši roditelje kako rade one
stvari, počeo da seksualno napastvujem drugarice; ka-
ko su mi sveske u osnovnoj školi bile iscrtane okultnim
simbolima koje nigde dotle nisam mogao da vidim
438
 Status quo
(osim u svojim vizijama dobijenim iz segmenata svojih
prošlih života) i scene nasilja; kako me je oduvek uzbu-
đivalo nasilje, da sam kao osmogodišnjak doživljavao
erekciju kad god bih u nekom filmu video brutalno
ubistvo ili nečiju pogibiju uživo u saobraćajnoj nesreći;
da bih najzad u jednom svom romanu (objavljenom
2003.) “pobio” 7,5 milijardi ljudi gnevan što to zaista
ne mogu učiniti. Veoma mi je dobro poznato osećanje
zla, besa i mržnje. Ovo je gola istina. Tako mi bog po-
mogao. Namaste.

*   *   *

Tip stavi na grudi i na leđa tablu na kojoj piše:

„Ne dam nikome 1.000.000 $ !“ I počnu da se skuplja-
ju oko njega ljudi kao muve na govno, misleći da se
ogrebu. I pitaju ga zašto nikome ne dâ 1.000.000 $. A
onda shvate da je lud pa ga pitaju ima li uopšte tih
1.000.000 $. I on veli: „Nemam! Ali ne dam!“ Pa ga
pitaju kako ne dâ ako nema. A on veli: „Eto, tako, ne
dam! Ma ne dam iz inata!“ I kad ga naposletku pitaju
otkud mu ideja da nikome ne da 1.000.000 $ ako ih ne-
ma on odgovara: „Naučio sam od svoje domovine. Sr-
bija više nema Kosovo pa ga ipak nikome ne dâ.“

*   *   *

Nekoliko rečenica o prosvetljenju.

Nisam član nijedne religije, verske zajednice ili
crkve, niti ću to ikada biti; nisam ni ateista, ni vernik,
niti ću to ikada biti. Ja sam rekao da znam da postoji
bog, a onda su me napali oni koji veruju u boga, i tražili
439
Jovo Ilukić
dokaz da postoji bog. Zašto? Zato što oni koji veruju
nisu sigurni postoji li ili ne ono u šta veruju. Ja neću re-
ći - “Verujem da će sutra svanuti dan” - zato što znam
da će svanuti.
Po “principu šestara” Velikog Arhitekte, Nei-
mara svih svetova, odnosno razmerama svih stvari koje
nas okružuju, kao i univerzalnim jezikom svih svetova
- naime matematikom, možemo dokazati postojanje
božanske ličnosti. Ne verovati (ne biti siguran postoji
li), već dokazati postojanje božanske ličnosti.
Od svih religija najbliži sam budizmu, pa ću is-
koristiti jednu tehniku, meni urođenu, a to je da se ste-
čeni, originalni uvid, može prenositi sa jednog polja na
drugo. Ta suptilna suština je nepromenjena, koliko god
se polja razlikovala. Kaže se da je ponavljanje majka
pamćenja i usađivanja... pa ću početi od ovoga... jed-
nom doživljeno prosvetljenje je kraj nečemu, i početak
nečega. I tu bi prosvetljenje suštinski bilo beskorisno,
jer se dogodilo samo jednom...
Stanje prosvetljenja je slično kao kada vam
optičar (ukoliko dozvolite da vam on ili neki doktor
kroji kapu) odredi prvu pravu dioptriju očajla i vi ih
stavite. Sve oko vas je poznato, a ipak drugačije i kris-
talno jasno. Ako se prosvetljenje dogodi kao sticaj
okolnosti, posledica meditacija i vežbi, odnosno neke
duhovne tehnike, onda je prosvetljenje beskorisno i po-
sve kratkotrajno.
Ne znam kakvo je to stanje, ali znam da je pro-
menljivo i kvarljivo.
Stičem utisak da se ciklusi sazrevanja ponavlja-
ju. Ako se prosvetljenje jednom dogodi, jednake su
šanse da će se dogoditi još jednom... što mi negde u
440
 Status quo
startu govori da je tom procesu potrebno neprekidno
sazrevanje...
Jedan moj prijatelj je izgubio želju da istražuje,
uči i meditira... razočaran mojim odgovorom na pitanje
da li ću morati i dalje da meditiram kad doživim pro-
svetljenje. Moj odgovor, možda tačan, možda ne, bio je
da se kroz meditaciju stiče nova tačka gledišta na svet,
i da od tada čovek seda i meditira spontano i lako, to
mu biva nasušna potreba, prosvetljuje se iz časa u čas,
i živi na nekom novom nivou. Pri tom, svejedno je da
li sedi, hoda, uči, priča... Dakle, suštinski je beskorisno,
jer mora da se ponavlja, ali to više nije napor i očeki-
vanje, traganje, vežba, nego namerna voljna veza sa
svojim bićem, koja se uspostavlja iz časa u čas, sa svo-
jim novim ja...
Ne znam kako to izgleda iz ugla želje... ja pris-
tupam iz ugla velikog pritiska, i uopšte se ne pitam ho-
ću li ili ne. Dakle, prokleta potreba.
Prosvetljnje nije konačno, iz perspektive ra-
dnje. Jedno prosveteljenje dođe, i usledi drugo. Ono je
konstanta. Ako ga gledaš kao jedno jedino - onda jeste
konačno, ali to opet zavisi od tvog viđenja prosvetlje-
nja.
Šta je još jako bitno? Onaj ko hoće da doživi
prosvetljenje ne sme da bude bogoboran, bogohulan i
protivprirodan. Dakle, ni pod razno ne sme da dozvoli
da ga neko obreže, obeleži (tetovira kao roba) ili navi-
kne na to da konzumira meso, mleko i jaja, kao i svu
industrijsku hranu. Ko god se obreže (jer smatra da je
bog učinio grešku u anatomiji - pa se on drzne da je
ispravi), i ko god jede meso, mleko i jaja - ne može do-
živeti prosvetljenje, pa samim tim ne može biti ni nečiji
441
Jovo Ilukić
duhovni učitelj. Konzumacijom mesa, ljudi koji ga je-
du unose u sebe strahove koje životinja nabija u meso
u trenutku klanja. A strah je najprizemnija emocija. Sa
strahom (gomilom strahova) nema prosvetljenja. I tač-
ka. Dakle, ne radi se ni o kakvim ličnim željama i po-
trebama, već o prirodnom zakonu. Šta će bilo kom pro-
svetljenom pojedincu, koji ne konzumira meso, mleko
i jaja, odnosno ne unosi u sebe strahove i bolesti po-
klanih životinja, bilo koji “božji sin”,“božji prorok”, ili
bilo kakav “guru” koji halapljivo proždire meso, mleko
i jaja, a uz to je još i bogoborno, bogohulno i protivpri-
rodno obrezan?
Prosvetljenje nije isto za svakog. Puno je očeki-
vanja i zabluda vezanih za prosvetljenje. Što više duho-
vno napredujemo, ili ako čak i dostignemo prosvetlje-
nje, svakako niko ne dostiže ono što je očekivao...
Još nešto. Izbegavajte ljude koji se busaju u
grudi da su doživeli prosvetljenje, a od vas traže novac
za nekakve “duhovne radionice”. Namaste.

*   *   *

Nekoliko rečenica o tetovažama. Nekada su ro-

bovlasnici obeležavali svoje robove tako što su im uti-
skivali žig u kožu, odnosno tetovirali ih, da bi ih ozna-
čili kao svoje vlasništvo. Kao što mesari tetoviraju svi-
nje ili goveda. Kao što su nacisti obeležavali logoraše u
svojim logorima u Drugom svetskom ratu. Što znači
vladari su tetovirali stoku, a ne stoka vladare. Cezar se
nije tetovirao, ali je podržavao tetoviranje robova, što
su činili njegovi sledbenici. Isto važi za sve istorijske
epohe.
442
 Status quo
Robovlasništvo je zakonski ukinuto zadnji put
u Saudijskoj Arabiji 1962. godine, što znači da u našem
XXI veku žive ljudi koji su se po zakonu u prošlom XX
veku rodili kao robovi. Strašno.
Šta se sada dešava? U našem dobu se rodilo ja-
ko mnogo ljudskih bića, koliko se nikada u istoriji nije
nalazilo na planeti u jednom momentu: oko ili nešto
preko 7 milijardi. Što znači... da su se bivši robovi ma-
sovno reinkarnirali... i nametnuli svoj mentalitet osta-
lima, i bivšim robovima, ali i onima koji nikada nisu bi-
li robovi, ali su u suštini ovce i ljudi skloni manipula-
torima i manipulacijama.
Ne znam da li znate, ali članovi ezoterijskih re-
dova do nedavno nisu smeli da se tetoviraju. Kažem do
nedavno zato što su se i oni iskvarili i u zadnje vreme
u svoje redove primili svakakvu stoku, recimo bogate
kriminalce. Zašto? Zato što do nedavno nisu bili stoka.
Opet kažem ne računam one koji nisu za to i tu su samo
zarad nekakvog društvenog prestiža, a ne iz srca. Zato
što su oni manipulatori, a ne manipulisana masa. Eto,
možda je to razlog što jednog samozvanog gurua, mon-
goloida i degenerika, nisu hteli da prime u masoneriju,
jer se tetovirao, videli smo mu tetovaže na fotografija-
ma i na video klipovima, snimcima iz emisija u kojima
je gostovao, pa je zato pukao i proziva masone na sve
strane. Reinkarnirani i od ko zna koga programirani te-
tovirani rob nekoga proziva da je programiran. Umišlja
da je Cezar, čak je sebe proglasio za ćelavog i krezavog
boga, i hoće da vlada, ali ne zna kako, ni nad kim, pa
onda histeriše po celom Internetu. Strašno. Dno dna.
Tako vam je to kad se tikva pokondiri; kad gljiva umis-
li da je zmija; kad dinja umisli da je svinja; kad
443
Jovo Ilukić
rabadžija umisli da je hadžija; kad mačka umisli da je
gradonačelnik Čačka; kad komarac umisli da je jarac;
kad ker umisli da je zver... neko koga neko udara čol-
dom po turu nazove sam sebe guru... Neko ko je dok je
pohađao školu ponavljao dva ili tri puta smatra da je
pokupio svu pamet svih svetova samo zato što je zavr-
šio praksu solarne joge, od koje je pokušao da napravi
pedersku sektu i kult svoje poremećene ličnosti... i zato
što propagira teške nebuloze koje je video na Internetu
i u šta je poverovao... dno dna...
Ljudi zaboravljaju da je svaka tetovaža, pirsing,
operacija pa čak i vađenje zuba atak na ćelije našeg
tela. One dožive šok, jer su žive, kao što i mi doživimo
šok kada nam se nešto dogodi, i taj šok ostaje u ćelij-
skim memorijama do kraja našeg života. Taj šok izazi-
va skupljanje ćelije da se zaštiti... ne dopire dovoljno
kiseonika u njene membrane i ona polako odumire...
Sem toga, ubacuje se tečnost (tetovažom) koja je strana
našem telu i ćelije je doživljavaju kao invaziju. I zato
uvek treba misliti na to šta prija našem telu a ne šta se
nama sviđa, ako volimo svoju kuću, odnosno svoje te-
lo, jer ono je kuća u kojoj boravi naša duša.
Ono što se zaboravlja jeste da svaki nasilni na-
pad na naše ćelije izaziva šok ćelija u organizmu. I to
ostaje na ćelijskim memorijama. Nije reč samo o teto-
važama, već i o operacijama, vađenju zuba i slično. Za-
to, ako ne moramo napadati svoje telo, i ćelije koje su
tu da nam čine telo zdravim, ne vidim poentu tetovaža,
pirsinga i tome sličnog. Uvek treba misliti šta radimo
svom telu, a ne šta nam se sviđa. I, naravno, šta ubacu-
jemo u telo tetovažom - tečnost koja nije stanovnik na-
šeg tela...
444
 Status quo
Ne volim tetovaže. Samo uništavaju i ružne te-
lo. A uz to traju i zauvek. Uzdravlje.

*   *   *

Obrezivanje (takođe cirkumcizija, od latinske

reči circumcisio) je izraz koji stoji za razne oblike po-
nekad veoma teških telesnih sakaćenja raširenih među
raznim narodima širom sveta.
Najpoznatije je obrezivanje prepucija penisa,
koje poznajemo iz Biblije, a vršilo se u znak sporazuma
između Jahve i Abrahama, odnosno biblijskog boga i
Jevreja. Obavljalo se na muškoj bebi koja je navršila 7
ili 8 dana. Ovaj oblik obrezivanja kod Jevreja kasnije
preuzima i islam, kod kojih je poznat pod imenom “su-
net”.
Ovo kaže enciklopedija (i medicina). A šta da
kažemo mi?
Obred se u starim kulturama izvodio zbog higi-
jenskih razloga. Nije teško zamisliti koliko problema
može zadati pesak koji se zavlači i gde mislite da je
nemoguće.
Kasnije, obrezivanje su preuzeli i Jevreji, no ta-
da uklanjanje kožice s penisa dobija i religioznu notu.
Naime, Jahvi (jevrejskom bogu), iz nekog razloga, ko-
žica sa penisa bila je od velikog značaja, pa je taj ritual
učinio “Savezom između sebe i svojih sledbenika”.
Obrezan je bio i Isus, a nekoliko crkava je tvrdi-
lo da ima i njegov osušeni sveti prepucij.
Budući da je obrezivanje postao ritual inicijaci-
je, oznaka pripadnosti, a kako su u međuvremenu hriš-
ćani u tu svrhu uveli krštenje, ukinuli su obrezivanje.
445
Jovo Ilukić
Zanimljivo je da se bog u idućoj objavi opet
predomislio... pa su mu muslimani postali draži uko-
liko uklone kožicu.
Ne znam kako većina ljudi koja ovo čita, ali
meni je teško da zamislim svemoguće, sveznajuće, mi-
lostivo, nedokučivo i nedokazivo božanstvo, koje bi
imalo neke koristi ili štete od kožice sa penisa svojih
sopstvenih kreacija.
Dokazano je da se amputacijom prepucija ukla-
nja mnoštvo živaca i žlezda (recimo za proizvodnju fe-
romona), što ima za posledicu odumiranje određenih
centara u mozgu. Ta “mala kastracija” u nekim društvi-
ma verovatno ima za cilj smanjenje seksualnog uživa-
nja, kao i neke ritualne, religijske i primitivno-socijalne
funkcije. Iako se muslimanski lekari uporno trude da
“dokažu” medicinsku korist takvih masovnih amputa-
cija, ona nikada nije dokazana (osim u retkim sluča-
jevima).
Izvodi li se ovaj zahtev neprofesionalno, može
doći do ozbiljnih komplikacija.
U vreme bez anestezija, obred je bio izrazito
bolan (i danas se izvodi u mnogim divljim plemenima).
Čovek koji inicira obrezivanje (onaj koji obre-
zuje recimo svoje dete) polazi od toga da je bog pogre-
šio u anatomiji ljudskog tela, pa se on drznuo da tu gre-
šku ispravi. Dakle, sa punim pravom se može smatrati
da je obrezivanje bogohulni, bogoborni i protivprirodni
čin, usmeren, u krajnjem slučaju, direktno protiv bo-
žanske ličnosti.
Nadam se da će bog oprostiti onim ljudima koji
su obrezali Isusa i Muhameda, ali i ostale nesrećnike
koji se nisu pitali o tome. Izuzetak je neki muškarac
446
 Status quo
koji bi zbog braka sa Jevrejkom ili muslimankom, re-
cimo, obrezao sam sebe; njemu nema oproštaja.
Treba spomenuti i ovo. Kada se neko obreže,
njemu se zatvaraju srčana čakra i sve ostale gornje ča-
kre (grlena, “treće oko” i krunska čakra), pa pomenuti
bogoborni, bogohulni i protivprirodni čovek postaje
prizemno živo biće, koje može da se bavi samo osno-
vnim, životinjskim nagonima. Pored toga, oni božji
protivnici koji su izmislili obrezivanje se nisu obrezi-
vali, niti su obrezivali (skrnavili) svoju decu.
Ima nekih verskih fanatika koji su me pitali
zašto sečem nokte i kosu. Odgovorio sam im da to ra-
dim iz istog razloga iz koga golubovi čupaju sami sebi
ofucano perje ili zmija menja košuljicu. Kad bih video
da golubovi sami sebi čupaju kljun ili prste na nogama,
ili da zmija sama sebi čupa zube ili kesu sa otrovom -
onda bi me mogli ubediti da i čovek treba da secka ko-
žicu sa glavića. Bog je stvorio sve delove tela za neku
funkciju, a ne za seckanje. Kraj priče.
Zaključak bi bio da je obrezivanje jedna od
najvećih verskih podvala jadnom ljudskom rodu i naj-
žešće bacanje rukavice u lice božanskoj ličnosti.

*   *   *

Nema “Velike Albanije” i “Velike Mađarske”

na račun Srbije
Izazvan provokacijama sa raznih strana,
najčešće od paranoičnih “patriota”, da će neko od Srbi-
je i dalje cepati deo po deo, odlučio sam da napišem
ovaj tekst o Kosovu u “Velikoj Albaniji”, o “Velikoj Al-
baniji” na Balkanu i Vojvodini u “Velikoj Mađarskoj”.
447
Jovo Ilukić
Velikoalbanski ciljevi su definisani 1878.
godine, ali tada su se na Balkanu rađale nove države i
svi državotvorni narodi, ili oni koji su težili ka tome,
planirali su da stvore što veću državu. To je bilo u XIX
veku. Sada je XXI vek. Stvari su se od tada znatno
promenile. Veliki evropski narodi su se odrekli svojih
nacionalnih država zarad Evropske Unije. I svaka priča
o tome da će Albanci otcepiti i jedan jedini procenat od
države Grčke, odnosno EU, je više nego smešan.
Zbog čega bi na početku XXI veka jedan evrop-
ski narod imao ekskluzivnio pravo da sa zakašnjenjem
od preko 130 godina stvori ogromnu nacionalnu državu
na račun svojih suseda, a da pri tom taj narod ima svoju
matičnu državu? Zapravo, ne narod nego njegovi naj-
ekstremniji pripadnici. Dobro, ako tako mislite.
Da onda posmatramo stvari ovako. Svaka drža-
va i svaki narod u Evropi ima negde oko desetak pro-
cenata agresivnih a pri tom neobrazovanih, priglupih i
povodljivih pripadnika, koji ne prihvataju postojeće
granice, već žele da njihova država bude što je moguće
veća. Oni nisu čak ni svesni koliko su njihove želje ne-
realne. Podsećaju me na Hitlerove jurišnike koji su do
zadnjeg minuta verovali da Hitler ima tajno oružje
kojim će u zadnji čas okončati rat u svoju korist; i na
jurišnike Slobodana Miloševića, koji su u trenutku kad
je ogromna većina građana blokirala celu Srbiju vero-
vali da će se desiti čudo koje će zadržati njihovog idola
na vlasti.
Francuski šovinisti bi želeli da obnove francu-
ske granice iz vremena Napoleona I Bonaparte. Ko zna
istoriju jasno mu je šta to znači i koliko evropskih drža-
va pri takvom scenariju jednostavno nestaje sa mape
448
 Status quo
Evrope. Španski šovinisti, koji bi hteli da obnove svoje
kolonije u Latinskoj Americi, ne bi pristali na to da žive
pod francuskom čizmom. Portugalski šovinisti koji bi
hteli da povrate Brazil, Angolu, Mozambik, neke luke
u Indiji i Kini, koje su osvojili pre Engleza, takođe. O
nemačkim šovinistima da i ne govorimo. Oni bi hteli
obnovu Hitlerovog Trećeg Rajha, a to znači skoro celu
Evropu. Italijanski šovinisti bi hteli da obnove Rimsko
Carstvo, dakle da im pripadne celo Sredozemno more
(Mare Nostrum), pola Evrope i cela Engleska sa Vel-
som. Švedski šovinisti bi želeli da povrate slavu Šved-
ske iz srednjeg veka i da zauzmu celu Skandinaviju sa
Danskom i baltičkim zemljama. Poljski šovinisti bi
želeli da obnove moćnu Poljsku iz XVI i XVII veka.
Austrijski šovinisti bi želeli da obnove moćno Austrij-
sko Carstvo pre Austro-Ugarske nagodbe iz 1867. go-
dine.
Hrvatski šovinisti hoće pored granica sadašnje
Hrvatske celu Bosnu i Hercegovinu, Srem do Zemuna
i celu Boku Kotorsku, sve do nadomak Budve. Mađar-
ski šovinisti hoće da obnove svoje moćno kraljevstvo
od pre hiljadu godina kad su držali celo hrvatsko pri-
morje. Srpski šovinisti hoće Veliku Srbiju do Karlovca
i Virovitice. Albanski hoće Veliku Albaniju. Grčki hoće
da obnove Imperiju Aleksandra Velikog. Turski hoće
Otomansko Carstvo... itd. itd.
Da li vidite koliko je to nerealno, odnosno koli-
ko zalazi u granice suseda koji takođe imaju šoviniste?
Evropa je baš na takvim iskustvima iz prošlosti, na uža-
snim i krvavim ratovima, došla do zaključka da treba
da se ujedini. Zašto bi od svih pomenutih šovinista sa-
mo albanski i mađarski dobili potpuno zadovoljenje
449
Jovo Ilukić
svojih ciljeva, i to na štetu samo Srbije? E, sad, vreme
koje odmiče radi za nezavisno Kosovo, jer će se iz dana
u dan, iz meseca u mesec, povećavati spisak država
koje ga prepoznaju kao nezavisnu državu, što te države
vide kao volju većine naroda koji tamo živi i najzad
Amerika će tu volju preneti na Ujedinjene nacije, zbog
svojih interesa i predsedničkih izbora, ma koliko se
neki ovde busali u grudi da ga ne damo ili se uzdali u
Ruse koji imaju sopstvene interese. Ali i to Kosovo će
biti nezavisna država, a ne pokrajina susedne Albanije.
Većina Albanaca koji su se doselili iz Albanije
na Kosovo bežali su od albanske bede. Oni u Albaniji
nisu imali ni puteve, ni pruge, ni industriju, a na Koso-
vu je Srbija svojevremeno izgradila prilično dobru in-
frastrukturu. Albanci sa Kosova ne žele da žive u istoj
državi sa Albancima iz Albanije u daleko većem pro-
centu nego što Crnogorci ne žele da žive u istoj državi
sa Srbima iz Srbije. Sve priče o tome kako će Albanci
dobiti Preševsku dolinu, pola Makedonije, Ulcinj i Tu-
ze u Crnoj Gori, Janinu i Epir u Grčkoj, su običan delir-
ijum jednog ludaka. Po dogovoru u Helsinkiju iz 1991.
godine, granice u Evropi se mogu menjati jedino na taj
način da pokrajine ili već postojeće regije (republike u
SFRJ i SSSR recimo) mogu da postanu države voljom
većine naroda sa već postojećim granicama. Time je
Kosovu zagarantovana nezavisnost. Ali sve drugo je
mlaćenje prazne slame. Znam jednu budalu koja kaže
da će Vojvodina (cela, sa većinskim srpskim stanovniš-
tvom) pripasti Mađarskoj, da će nekakav Sandžak po-
stati samostalna država, da će se Tuzi, Ulcinj i Kotor
otcepiti od Crne Gore i postati nezavisne države, a da
će Milo Đukanović sam sebe proglasiti za kralja i uspo-
450
 Status quo
staviti novu crnogorsku kraljevsku dinastiju... aha ha
ha ha ha ha ha...
Meni zaista nije jasno kakvi motivi vode ova-
kve ljude. Vojvodina bi teoretski mogla da postane ne-
zavisna Republika Vojvodina. Ali kako stoje stvari, s
obzirom na to da autonomaši na izborima ne mogu da
sakupe ni 5-10% glasova - malo sutra. Što se tiče San-
džaka, ta je teritorija prepolovljena (pola je u Srbiji,
pola u Crnoj Gori), kao prvo; a kao drugo, Tito je nije
nacrtao kao posebnu regiju ni na jednoj mapi, te stoga
nema nikakve šanse da dobije i D od državnosti. Dakle,
prestanite da se zamajavate delirijumom nekih ludaka.
Albanci u Makedoniji će uskoro činiti polovinu
stanovništva (Skoplje je najveći albanski grad na svetu,
kao što je i Beograd najveći crnogorski grad na svetu)
i samim tim imaju puno pravo da budu konstitutivni na-
rod. Ali to ne znači da Albanija ima pravo da prisajedi-
ni makedonsku teritoriju. Daleko od toga. Albanci u
Preševu, Medveđi i Bujanovcu znaju da nemaju nika-
kve šanse da se pripoje budućem nezavisnom Kosovu,
pa im ni vi ne morate davati lažnu nadu.
Po svim konvencijama, pa i po međunarodnom
pravu, teritorija pripada većinskom narodu koji se na
njoj trenutno nalazi. To što je Kosovo kolevka srpske
državnosti za međunarodno pravo ima isti značaj kao i
konstatacija da je Italija nekad bila kolevka Etruraca, a
Meksiko kolevka Maja i Asteka. Bitno je ono što je da-
nas. Uostalom, u XIX veku, naročito u periodu 1867-
1878. kad su Srbi iz Srbije isterali turske garnizone, a
onda se izborili za nezavisnost, na mapi Evrope nije
bilo Srbije, ona se nalazila u okviru evropske Turske, a
na njenoj teritoriji praktično nije bilo nikakve turske
451
Jovo Ilukić
vlasti. Srbija je tada imala poslanstva širom Evrope.
Tako je do skoro bilo i sa Kosovom.
Ne bih voleo da budem na mestu srpskih politi-
čara, iz čitavog niza razloga, a ponajviše zato što mora-
ju da lažu svoj narod kako je Kosovo “naše”...

*   *   *

Odvaliću se od smeha. Priča mi jedan moj

prijatelj sledeću stvar... Meni moja draga debela ženica
često sedi na licu. Ali evo malopre se okrenula na dru-
gu stranu i meni anus na nos, pa na usta. I kaže prd-
nuću. I ja kažem prdni. I ona prdne, a ja progutam. Ima-
lo je ukus crnog luka. Blagi bol u stomaku, a onda pod-
rignem. I podrig je imao ukus belog luka. Čudi me šta
je konvertovalo miris iz crnog u beli luk? A i čudan mi
facesitting, možda zbog utakmice. Ludilo.

* *   *

Nijedan srpski vojnik, mislim na vojnike tada-

šnje Kraljevine Srbije, nije poginuo za to da se Crna
Gora oslobodi od Turaka; ginuli su samo i jedino crno-
gorski vojnici. Ali su se zato milioni Srba bunili kada
su Crnogorci na referendumu 2006. godine poklonili
državu Srbiji. Oko 70.000 Srba poginulo je 1912. za
oslobođenje Makedonije od Turaka. Ali nijedan Srbin
nije rekao ni A kada su se Makedonci odlučili za samo-
stalnost.
Mi smo imali državu i na mapama Evrope iz
1648. i iz 1660. i iz 1700. godine, kao i na svim ostal-
im mapama Evrope do 1918. godine.
452
 Status quo
Gledam te stare mape i na Balkanu pored Tur-
ske vidim samo Crnu Goru i Dubrovnik. Gde vam je
tada bila Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Alba-
nija, Bugarska, Grčka?...
Idu neke priče da će Albanija od Crne Gore
tražiti Ulcinj, a Hrvatska Kotor. Hrvatska ne traži ništa
ni od koga, a Albanci traže jedino Kosovo. Koliko mi
je poznato, pregovori se ne vode oko jednog gradića,
no oko jedne teritorije koju oni zovu Dardania i čiji je
glavni grad Prishtine.
Moram razočarati tursku raju, koju smo oslobo-
dili 1912. i koji su 12 godina u XX veku živeli u Tur-
skoj, kao i austrijske konjušare koji 18 godina u XX
veku nisu imali svoju državu, i čija je prva država bila
Jugoslavija: gamadi jedna jugoslovenska, kad ćete već
jednom da izumrete?

Mi volimo ova brda

I njihove oštre klance
koji nikad ne poznaše
Sramotnoga ropstva lance.

Crnogorci ne ljube lance. Viva vero Monte-

negro.

*   *   *

Niko na svetu ne mrzi svoju valutu onoliko ko-

liko Srbi (i ostali građani Srbije) i Srbija mrze dinar.
Niko na svetu nije napravio novčanicu kao Srbi (i ostali
građani Srbije) i Srbija 1993. od 500.000.000.000 dina-
ra. Kad se samo setim da u susednoj Hrvatskoj u opti-
453
Jovo Ilukić
caju još uvek postoje metalne kune iz 1994. godine mu-
ka mi pripadne. Kako oni vole svoju valutu. Sećam se,
nije davno bilo, pre samo par godina, kad mi se jedan
poznanik hvalio kako ima platu 80.000 dinara (odno-
sno 1.000 €). Sad više nije 1.000 €, već samo oko 650
€. Prc Milojka. Rušite dinar. Samo ga rušite. Stoko je-
dna jugoslovenska. Da ste se ugledali na Montenegro i
ukinuli inflatornu jedinicu zvanu dinar ne biste sada
bili u situaciji da vam se stalno nominalno smanjuje
plata, kupovna moć i životni standard. Ali šta reći o
narodu i državi koja je čekala rezultat referenduma u
Crnoj Gori da bi na taj način stekla nezavisnost?
Za kraj, bez ikakvog straha da će me jugo-
slovenska stoka uhapsiti za ovo što velim, jer znam da
nema muda za tako nešto: jebo pas decu u kolevci svi-
ma onima koji učestvuju u smanjenju vrednosti dinara
u odnosu na euro. Ojha.

*   *   *

Književno veče izvesnog pesnika i slikara čije

ime neću pomenuti je kratko trajalo, čak prekratko.
Interesantno je to što je sve vreme projektor emitovao
nekakve hipnotičke crteže, hipnotičke za neenergizo-
van mozak, no šteta što ih većina prisutnih nije ni kons-
tatovala. Uz nešto natprosečnu poeziju, i profesionalnu
i šarmantnu voditeljku, koja je izvukla opšti prosek, i
popravila utisak, publika koja se vrpoljila i jedva čeka-
la da se sve završi kako bi se napila destilovanog aceto-
na, pardon, fabričkog kuvanog vina, nije omela autora
da se pohvali kako voli da se pravi važan. U redu, i to
je za ljude. Crteži su posebna priča. Ako je u kubizmu
454
 Status quo
Pikaso crtao i slikao kao dete u vrtiću, a u modernoj
Milić od Mačve nebeske balvane, a kritika ih kovala u
zvezde, postavlja se pitanje da li je ovo postmoderna i
šta se zapravo nalazi iza postmoderne. Crtežima za-
nimljivost daju strelice, koje neko ili nešto odapinje ka
njima. Da li su u pitanju strele koje je neko pleme oda-
pelo ka crtežu, da li je vektor ili strela sa saobraćajnog
znaka za jednosmernu ulicu, što ju je Benny Hill još
80-ih godina prošlog veka poslao ka kameri, tek, one su
se nekako zatekle u projektoru i ukazale pred nama.
Ukrštene i izobličene, kao časovnik od maslaca, isto-
pljen, koji kaplje sa stola, na slikama Salvadora Dalija,
ovde su strele definisale oblike i forme, koje deluju ne-
završeno i nezainteresovano za ostale elemente na crte-
žima. Teško da bi neki zaneseni profesor matematike
pokušao da u tim vektorskim zavrzlamama traži ele-
mente “svete geometrije”, no ja sam je ipak našao. Ako
smeh ne dolazi iz stomaka, odnosno iz srca, onda nije
iskren. Isto važi i za aplauz. No dobro, šta je tu je...

*   *   *

Ne želim da ovo što pišem zvuči seksistički,

nije mi namera, niti su mi takvi stavovi, samo mi je pa-
lo na pamet, ali želim da iznesem nekoliko različitih
stavova iz nekoliko kultura. Najzad, baš me briga šta će
o svemu misliti feministkinje.
Na sanskritskom jeziku reč kurva znači njiva, a
reč jebač znači orač. Prema hinduističkom poimanju
prirodnog zakona, žena je njiva koju treba da uzore...
češće jedan orač, a ređe više orača. Prema tom poima-
nju, njiva koju može da uzore više orača (ili jebača) je
455
Jovo Ilukić
loša njiva (ili kurva), a orač (ili jebač) koji može da
uzore više njiva je dobar orač (ili jebač). To je što se
tiče Indije.
U Kini se smatralo nešto jako slično ovome.
Poznati kineski mudrac Konfucije izjavio je jednom
prilikom kako je brava koju otvara svaki ključ (alu-
dirajući na ženski polni organ) loša brava, dok je ključ
koji otvara svaku bravu (aludirajući na muški polni
organ) dobar ključ.
Na Zapadu, u kolevci moderne civilizacije,
takođe se smatra da je žena koja promeni mnogo muš-
karaca loša žena, odnosno kurva, a da je muškarac koji
promeni mnogo žena dobar muškarac, odnosno muš-
karčina.
Nisam siguran, ali mislim da je ovakvo poima-
nje muško-ženskih odnosa vladalo i u patrijarhatu i u
matrijarhatu.

*   *   *

Koliko je Srbija (ne)ozbiljna država može se

videti i po tome kakve motive ima na novčanicama. Na
novčanici od 20 dinara (u vreme uređivanja ove knjige,
dakle 2018. godine) nalazi se Petar Petrović Njegoš, a
pored njega motiv Cetinjskog manastira. Po među-nar-
odnim finansijskim propisima na novcu bilo koje drža-
ve mogu se nalaziti samo motivi te države ili poznate
ličnosti iz njene istorije. Cetinje se nikada nije nalazilo
u modernoj državi Srbiji (zanemarimo sada srednji vek
i Nemanjiće, recimo), ne nalazi se danas, niti će se ika-
da nalaziti. Njegoš je bio vladar Crne Gore a ne Srbije.
Neko bi mogao reći da se on izjašnjavao kao Srbin i bio
456
 Status quo
bi u pravu. Ali Crnogorci su kao narod priznati tek
1945. godine i ko garantuje da se on danas, da je živ, ne
bi izjasnio kao Crnogorac. Habsburzi su bili vladari
Austrije, sa Nemačkom nemaju ništa osim istog nacio-
nalnog porekla, i Nemačka ih nikada nije stavila na
svoje novčanice. Srbija, dakle, krši međunarodne fi-
nansijske propise. Neuka, nepismena i nadasve krajnje
bezobrazna „gospoda” iz Narodne banke Srbije mogla
su na neke novčanice da stave i sultana Murata i Cara
Franca Jozefa. Ali u tom slučaju bi išli na Međunarodni
sud po tužbi od strane Turske ili Austrije. Crna Gora se
ne bavi takvim stvarima zato što zna da su tu novčanicu
u opticaj u Srbiji pustili degenerici. Dalje, na novčanici
od 100 dinara nalazi se Nikola Tesla, koji po rođenju
jeste bio Srbin, ali sa državom Srbijom nije imao apso-
lutno ništa, sem toga što je u maju 1892. ili 1893. (ni-
sam siguran, pa mi ne zamerite) proveo u Beogradu -
jedan dan. On je rođen na teritoriji tadašnje Austrije,
današnje Hrvatske, a bio je američki građanin. Mnogo
bi više prava imali Amerikanci da ga stave na 1000 do-
lara nego Srbi da ga stave na novčanicu od 100 dinara.
To je još jedna sramota: taj se velikan nalazi na novča-
nici koja vredi nešto manje od 1 €. Deset puta cenjeni-
ji od Tesle, po Narodnoj banci Srbije, jeste Đorđe Vaj-
fert, koji se nalazi na novčanici od 1000 dinara. Da li
neko od vas zna kakve je zasluge za Srbiju imao taj
beogradski industrijalac nemačke nacionalnosti? Smat-
ram da bi na toj novčanici trebalo da se nađe Sveti Sa-
va, Arsenije Čarnojević, Dositej Obradović, Karađorđe
Petrović, Miloš Obrenović ili neki drugi Srbin. Ne za-
boravite da se jedan od najvećih ljudi u srpskoj istoriji,
kome mnogo dugujemo zbog toga što ja sada ovako
457
Jovo Ilukić
lako pišem na svom maternjem jeziku, Vuk Stefanović
Karadžić, nalazi na novčanici od samo 10 dinara. Sra-
mota! Ne znate što je Vajfert toliko „zaslužan” za Srbi-
ju. E, pa, ja ću vam reći. Zato što je bio umešan u ma-
sonsku zaveru, zajedno sa Lazarom Pačuom, Đorđem
Genčićem i ostalim beogradskim masonima toga doba,
da se ubije austrijski prestolonaslednik Franc Ferdi-
nand u Sarajevu 28.06.1914. On je finansirao akciju
„Mlade Bosne” i davao novac jugoslovenskom anar-
histi i teroristi Gavrilu Principu, i ostalim anarhistima,
čime je izazvao Prvi svetski rat, strahovita srpskog na-
roda, a kao epilog ukidanje samostalne Srbije i samo-
stalne Crne Gore i osnivanje smrdljive Jugoslavije. Sve
je to delo masona, a njihovu ključnu ulogu na Balkanu,
naročito u Srbiji, odigrao je upravo Đorđe Vajfert. Pa-
metnom dosta.

*   *   *

Na današnji dan pre osam godina, ne baš ovako

rano, ali u prepodnevnim časovima, ni sam ne znam ka-
ko, zatekao sam se u društvu nekih nečasnih ljudi; u
vazduhu se osećala neka težina, golubovi i vrapci su
nas zaobilazili, kao da osećaju neko iskonsko zlo...
Uglavnom, potegla se neka bezvezna i suvisla
priča o politici i ratu na prostorima bivše Jugoslavije.
Oni počeli da Srbuju, da pričaju bolesne viceve o Muji
i Hasi, u stilu: „Mirno spavaj Fato, sve ti je poklato,
samo Mujo nije, visi kraj kapije.“ Zasmetalo mi je izru-
givanje bilo čijim žrtvama rata. Pokušao sam da skre-
nem sa teme, pa sam ispričao jedan potpuno bezazleni
vic. Zvučao je ovako nekako: „Jedan Nemac - dobar
458
 Status quo
čovek. Dva Nemca - savez. Tri Nemca - rat... Jedan
Englez - idiot. Dva Engleza - klub. Tri Engleza - impe-
rija.“ I ja se nasmejao, jer mi je ovo uvek bilo jako
smešno. Ali oni se namrštiše. I najstariji od njih mi, bez
ikakvog ustezanja, reče: „Ti si ustaša!“ - „Ja sam parti-
zan!“, reagovao sam bez ustezanja. „Pišam na sve čet-
nike i na sve ustaše! Jebem mater i jednima i drugima!“
I izbi žestoka rasprava. Oni ponavljaše kako sam ja us-
taša, a ja kako sam partizan, jer mi je deda po ocu bio
partizan, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu upra-
vo u borbi sa ustašama, te da ja pišam i na ustaše i na
četnike. Oni se izjasniše kao četnici i počeše da me vre-
đaju, bez ikakvog razloga, ponavljajući kako sam usta-
ša. Ne vredi objašnjavati budalama to da bi neko postao
ustaša mora da bude Hrvat šovinista, po veroispovesti
katolik, što ja nisam, pa ne mogu da budem primljen u
ustaški pokret... no oni ostadoše na tome da sam ustaša,
te da nisam ni Srbin šovinista, po veroispovesti pravo-
slavac, pa ne mogu da budem primljen ni u četnički
pokret... Takođe, pomenuo sam, u najnegativnijem mo-
gućem kontekstu, jednu političku partiju. A on je
galamio kao histerična babetina: „Ne diraj mi SPS!“ -
„Pišam ti na SPS!“, odgovorio sam mu ja. „Jebo te
Đinđić!“, bolno je kriknuo on. A ja sam mu odgovorio:
„Jebo tebe. A na Miru Marković ti pišam!“ Onda nisam
razumeo, a ne razumem ni sada, zašto bih ja bio nešto
što neko želi da budem. Zašto bi se neko izjašnjavao u
moje ime, „stavljao me negde“, a onda „se borio protiv
tog nečeg“? Teški duševni bolesnici i šizofrenici.
Oni su doručkovali neki burek sa buđavim me-
som, a ja neke mađarske fornete (tada su se tako zvali,
sada se zovu drugačije) sa voćem. Uglavnom, svima
459
Jovo Ilukić
nam je preseo doručak. Najstariji od njih se pohvalio
kako je ratovao u Vukovaru, što sam znao i ranije, ali
do tada nisam znao detalje.
Nisam više mogao da jedem. Setio sam se slu-
čaja Andrija Artuković, iz 80-tih godina prošlog veka.
Američki tužilac, koji je zastupao tadašnju Jugoslaviju,
i borio se za izručenje jednog od najtežih ustaških zlo-
činaca onome što je ostalo od Titove države, jedno
jutro je doručkovao u restoranu u Los Anđelesu, kad je
u taj restoran ušao Andrija Artuković i poželeo mu do-
bro jutro i dobar obrok. Čovek je kasnije rekao da više
nije bio gladan i da nije mogao da jede, jer mu jedan
nacistički zločinac iz Drugog svetskog rata, slobodan,
u američkoj demokratiji, želi dobro jutro i dobar obrok.
Tako sam se i ja osećao. U mojoj državi, ratni zločinac
i begunac iz susedne države, naziva me ustašom bez
ikakvog razloga.
Nisam više mogao da jedem. I ne samo to. Tog
dana sam zadnji put jeo fornete... i uopšte bilo šta od
testa. Nikada više nisam, niti ću ikada više, okusiti
hleb, niti bilo šta od brašna i žitarica. (Poznajete li ije-
dnog Srbina koji ne jede hleb?) Niti išta što jede ratni
zločinac. Ne želim da imam ništa sa njim i njemu slič-
nima.
Neki pametni ljudi oko nas su nas razdvojili. I,
otkako sam se udaljio od zla, golubovi i vrapci me više
nisu zaobilazili.
Kasnije sam saznao da se pomenuti beskičme-
njak nalazi na Interpolovoj poternici za ratne zločine u
Hrvatskoj, ali očigledno je da ga neko u ovoj državi
štiti i da mu Interpol ne može ništa. Dno dna.
Ja nikada u životu neću psovati boga, jesti hleb,
460
 Status quo
meso, mleko i mlečne proizvode, i jaja, zatim bilo
kakvu industrijsku hranu iz konzervi, kutija i kesica;
nikada neću slušati buđavi turbo-folk, odnosno balkan-
ske narodnjake, najprimitivniju muziku na svetu; nika-
da neću smatrati da su generali, oficiri i vojnici koji su
brutalno pobili civile, a posle rata se krili kao pacovi,
junaci i heroji; nikada neću verovati u obrezane krmke,
svece i ostale slepce, njihovu krv (i ostale telesne teku-
ćine) i njihove strahove; nikada neću ući u crkvu, ver-
sku zajednicu ili sektu, ili bilo koji hram; i nikada neću
braniti ratne zločince, ma na kojoj strani bili...
Mnogo puta kasnije dogodilo se da učestvujem
u diskusiji o politici i posledicama rata na prostorima
bivše Jugoslavije, i kad god bi neko rekao kako „mi ne
treba da isporučimo naše ratne zločince dokle god
ostale bivše zaraćene strane ne isporučuju svoje ratne
zločince“... ja sam se distancirao od diskusije u smislu
da ne postoje „moji ratni zločinci“ i da pišam na sve
ratne zločince, ma na kojoj strani bili, i to bez pardona.
Meni ratni zločinci neće krojiti kapu. Nikada.
Niti ću ikada biti ono što oni žele da budem. Baš me
briga što sam trn u oku beskičmenjacima iz 90-tih koji
su se vratili na vlast. Mogu da me ubiju, zabole me ku-
rac baš. Uglavnom, ja se njima ispišah na sve njihove
ratne zločince i sva njihova svinjska i volovska lica sa
Interpolovih poternica, a oni neka vide šta će. Pišam na
sve ratne zločince. Bez pardona.
O, da, da ne zaboravim. Ne odričem se ovog
vica; zato ga i ponavljam: „Jedan Nemac - dobar čo-
vek. Dva Nemca - savez. Tri Nemca - rat... Jedan Eng-
lez - idiot. Dva Engleza - klub. Tri Engleza - imperija.“
I još jednom, bez pardona: pišam na sve ratne
461
Jovo Ilukić
zločince i na sva lica sa Interpolovih poternica. Baš da
vidim ko će da mi sudi za ove reči. Ojha.

* * *

Nikad mi neće biti jasno zašto neki ljudi „pro-

glašavaju“ neke ljude za nešto što nisu, a onda se „bo-
re“ protiv toga za šta su ih proglasili...
Jedan glupi policajac, moj poznanik, pre izve-
snog vremena, izvan dužnosti, uveče, u nekom užem
društvu, veli meni bez nekog naročitog povoda: „Znaš,
imam informaciju da si ti subotar.“ Ja se pocepam od
smeha. I kažem mu: „Pišam ti na tu informaciju i na
njen izvor. Ta ti informacija ne vredi ni jedan jedini
cent. Nije ni čudo što ste izgubili sve ratove na teritoriji
bivše SFRJ, mislim između ostalog i na tvoju službu,
čim baratate sa takvim kurčevim informacijama.“ On
se oseti nelagodno. A ja mu rekoh kako ne mogu biti
adventista, odnosno kako seljačine kažu subotar, zato
što nisam hrišćanin i ne verujem u Isusa Hrista. On me
pita zašto, a ja mu odgovorim da nema šanse da ikada
verujem u bilo kog čoveka, njegovu krv i njegove stra-
hove, naročito ukoliko je taj čovek bio bogohulno, bo-
goborno i protivprirodno obrezan. I da nema šanse da
verujem kako se povampirio, pardon, uskrsnuo, jer ne-
ma potrebe za time, po prirodnom zakonu, pošto po
tom zakonu funkcioniše reinkarnacija. Nema šanse.
„Pa šta si?!“, pita on histerično. „Paganin“, odgovorih
ja. „I pišam ti na sve adventiste, kako ti, seljačino neu-
ka, kažeš subotare.“ - „E, jebi ga, ti pišaš na sve, sva-
šta pišeš po Internetu...“, nastavlja on. „Naravno“, od-
govorih ja. „I šta ćeš ti preduzeti po tom pitanju? Osim
462
 Status quo
što izmišljaš da sam adventista. Ja adventista? Kakva
nebuloza. Ha ha ha ha ha ha ha...“ I još sam mu rekao:
„Ako ne možeš ili ne smeš ništa preduzeti protiv mene
što sam paganin, a smeta ti što sam paganin, a ne tvoj
pišljivi adventista, kako ti, nepismena uboga seljačino,
kažeš subotar, bićeš jako nesrećan.“ Pukao je od muke.
Nije uspeo da me ismeje u društvu, već je, naprotiv, on
bio ismejan.
Uživam u tome, kao neko ko je balansiran po
principu Dobro:Zlo=50:50, da sve ljude koji glume da
su 100% dobri, odnosno ponašaju se kao da su polari-
zovani, izujem iz cipela i bačim nebu pod oblake, dakle
da iz njih izvučem užasno zlo. Drago mi je kada neki
vernik, nije bitno koje konfesije, ili verski fanatik, uđe
u diskusiju sa mnom, ja ga razbijem argumentima, a
onda ga nateram da se ponaša u skladu sa mojim reli-
gioznim pogledima na svet, i čuvenom maksimom koja
dolazi iz prirodnog zakona - „Čini ono što ti je volja, jer
nema zakona iznad toga“ - umesto u skladu sa svojim
verskim propisima. Tada se tako dobro osećam. Pri
tom, ja nisam taj koji je prvi izazvao sukob, već je to
učinio neko od njih. Ja i dalje ostajem u svom religio-
znom uverenju, a on iskače daleko iz onoga u šta veruje
i čemu pripada. Više puta sam mnogim hrišćanima re-
kao, da sam ja kojim slučajem hrišćanin, da bih pošto-
vao sve božje zapovesti, uključujući i sedmu, koja ka-
že: „Ne čini preljube.“ Da sam hrišćanin ne bih imao
seks pre braka. Tu su svi pucali od muke, jer nijedan
nije poštovao tu zapovest, a kako stvari stoje ni ostale
zapovesti. Licemeri. I onda počnu da vređaju, izvlače
iz svojih duša takve psovke od kojih se prosečnom čo-
veku povraća. Tuga jedna.
463
Jovo Ilukić
Pun mi je kurac policajaca koji raspolažu infor-
macijama koje ne vrede ni jedan jedini cent i hrišćana
koji se ponašaju kao najgori satanisti. Šta koji kurac bi-
lo ko ima da se izjašnjava u moje ili bilo čije ime, odno-
sno da laže u moje ili bilo čije ime, ko sam i šta sam, ili
ko je i šta je tamo neko, a onda da se „bori“ protiv toga
što je izmislio? Nemaju više smrdljivu Jugoslaviju, ne
mogu više nikoga da siluju. Jebao im pas mater jugo-
slovensku. Najsmešnije je kada kažu: „Pa govorim u
tvoje ime.“ Ada, ma, je li, bogoti? Ma je li, časti ti? Šta
ti imaš, koji kurac, da govoriš bilo šta u moje ime? A
ako si se već drznuo da govoriš u moje ime, mogu li ja
da prdim u tvoje ime? Ili još bolje, ja da jebem u tvoje
ime (pošto nisam obavezan na hrišćanske božje zapo-
vesti, uključujući i sedmu), a onda ti da najebeš u moje
ime? Jebo te život, ljudi uče veronauku u školi po osam
godina, a ništa ne nauče; čak ni deset božjih zapovesti.
Tucaju se pre braka i lažu u tuđe ime. Kakva mizerija.
Dno dna od hrišćanske hipokrizije. A o policajcima i
njihovim jugoslovenskim informacijama koje ne vrede
ni pet para da i ne govorimo.
Nikad mi neće biti jasno zašto neki ljudi „pro-
glašavaju“ neke ljude za nešto što nisu, a onda se „bo-
re“ protiv toga za šta su ih proglasili...

*   *   *

O prorocima i proročanstvima...
Nema ni proroka ni proročanstava. Tajna druš-
tva ih naručuju, “proroci” ih pišu, tajna društva ispu-
njavaju, a maloumnici veruju... Kakva genijalna igra.
Kao, proročanstvo treba da se ispuni, pa onda se kao is-
464
 Status quo
puni, a kad se kao ispuni, onda se osuđuju njegovi akte-
ri, koji kao treba da ispune proročanstvo, i kao ispune
ga, a kad ga ispune onda se osuđuju, kao nisu znali šta
čine... Strašno. Ovo podseća na šizofreniju.
Jevrejska elita je veoma davno, verovatno kada
su se Jevreji organizovali kao narod, osnovala brojna
tajna društva. Jedno od njih, ujedno i najopasnije, bilo
je „B’Nai B’Rith”, odnosno „Sinovi zaveta”. Njihov
primarni interes i cilj bilo je uspostavljanje što je mo-
guće šire vladavine jevrejske elite; njihov sekundarni
cilj bio je da od bistrijih ljudi odaberu „proroke”, koji-
ma će naložiti da pišu proročanstva, koja će oni ispu-
njavati. I to se i dogodilo. Imali smo gomilu proroka u
Starom zavetu koji su pisali „proročanstva“, Sinovi za-
veta su ih ispunjavali - a slepe narodne mase su vero-
vale da se proročanstva ispunjavaju do detalja.
Proročanstva ne postoje. Pripadnici tajnih druš-
tava ih naručuju, pišu i ispunjavaju, a ljudi sa ispranim
mozgom veruju u njih. I to je to.
E, a, kako se to proročanstvo pojavljuje tek po-
sle, a ne pre nekog događaja? Malo je to simptomati-
čno. Nikad se proročanstvo ne oglasi pred sam događaj,
nego kad se nešto dogodi onda “proroci” izađu iz miš-
jih rupa i prde kako su oni to pogodili.
Slične prevare rađene su i sa Nostradamusom,
koji je pisao stihove bez pominjanja bilo kakvih imena
i godina, ali čim se nešto dogodi - “tumači” dođu i kažu
kako se “to poklapa sa ovim ili onim”...
Slično je i sa Kremanskim proročanstvom. Či-
tao sam izdanje iz 1940. i 1992. godine, sredinom 90-
tih godina prošlog veka. U izdanju iz 1940. nigde se ne
pominje ni Drugi svetski rat, ni Hitler, ni Tito, ni tele-
465
Jovo Ilukić
vizija, ni čovek na Mesecu, ma ništa; u izdanju iz 1992.
piše kako su Tarabići sve to pogodili. Pa nisam budala,
namerno sam ih paralelno čitao. A u izdanju iz 2001.
piše da će u Srbiji na vlast doći čovek koji se preziva
slično kao što se zove selo iz koga potiče, te da je
Koštunica iz Koštunića, da će “srediti” Srbiju i još neke
budalaštine. A nije se pominjao tokom 90-tih. A on je
došao 2000. I kako je to “sredio Srbiju”?
Takođe i biblijska proročanstva. Dođe vam neki
blentavi i polupismeni propovednik, zatucani verski fa-
natik, i kaže, otprilike, ovako: “Taj i taj prorok je pre
2700 godina rekao da će se dogoditi to i to, to se dogo-
dilo pre 2300 godina. Eto, to je proročanstvo koje se
ispunilo.” Pa nije. Ono što se dogodilo pre, recimo,
2300 godina, a „prorečeno“ je pre 2700 godina, iz da-
našnjeg ugla posmatrano, nije proročanstvo. Želim da
vidim “proročanstvo” koje danas govori o sutra... I
željno sam iščekivao 21.12.2012. I kad je taj dan došao,
i to „proročanstvo“ se nije obistinilo, shvatio sam da je
i to histerija i prevara.
Evo ga jedan banalan i blentavi primer disfunk-
cije proročanstva, pardon, „proročanstva“:
1. “božji” sin je rekao Judi da ide i da ga izda,
jer je tako “prorečeno” (a već smo diskutovali o tome
kako se proročanstva naručuju, pišu i ispunjavaju i ka-
ko lakoverni veruju u njih);
2. zatim avramski bog osuđuje onoga ko je iz-
dao “božjeg” sina za to što je učinio, kao da nije ni bilo
“prorečeno”.
Iskaz broj 1 u potpunosti pobija iskaz broj 2, i
obrnuto. Nekome ovde nije dobro, a to nisam ja.
Nabijem na kurac sve proroke i proročanstva.
466
 Status quo
Mentalni program, napisan od strane „B’Nai
B’Rith”-a, sve što je “prorečeno” je poteklo iz njihove
kuhinje. Samo što neće biti ni blizu onoga što vi oče-
kujete.
Ja sam po Internetu izneo mnogo materijala ko-
ga “busači u grudi da su jedini u pravu” nisu oborili
argumentima, a i objasnio sam im šta znači biti vernik
i biti lakoveran i naivan. Toliko sam naivan da nikada
nisam pripadao nijednoj crkvi, tako da nemam obavezu
prema učenju bilo koje od njih, a kad god me neki pro-
povednik napadne sa svojim glupim pričama toliko ga
isponižavam argumentima (jer poznajem sve religije)
da može samo da obori pogled i trepuće očima, kao
semafor, uživo, a na Internetu da laže (govori nebu-
loze) u moje ime, izmisli da sam “ovakav i onakav”, a
onda se “bori protiv onoga što je izmislio.
Ja ću uvek da pođem od toga da ni moje učenje
nije 100% tačno, počistiću prvo svoje dvorište, pa onda
gledati u tuđe, a ne kao neki (koji vode čak i države),
napravili su haos u svom društvu, a hoće da uređuju
međunarodne odnose... propovednici koji poznaju
učenje samo jedne religije hoće bez argumenata da kri-
tikuju religije čija su učenja doktorati za njihovo uče-
nje... a zapravo najviše ih boli istina da to u šta oni ve-
ruju nije ništa do obične bajke.
Tema je ozbiljna, kao i argumenti koje sam iz-
neo. Budućnost ne postoji, jer je sami pravimo. Tako
niko ne može pisati u nečije ime, šta će, kada i kako
uraditi, jer svako ima slobodnu volju.
U ime novog doba, pozdrav svim ljudima dobre
volje. Namaste.

467
Jovo Ilukić
*   *   *

Odakle dolazi Isus Hrist?

Interesuje me odakle će doći Isus Hrist za svog
drugog dolaska? Koje je to mesto sa koga on u tele-
snom obličju dolazi na Zemlju?
Isus Hrist, kada se rastao sa svojim apostolima,
bar nam to tako kaže Biblija, uzdigao se na nebo. Meni
je više nego jasno da nije mogao odleteti na nebo kao
ptica, već da je morao koristiti neko prevozno sredstvo.
Pošto Stari zavet pominje Ilijine nebeske kočije - više
mi je nego jasno na šta se misli. Ako se Isus Hrist, po-
tomak anunakija, a samim tim živo biće čiji je životni
vek znatno duži od nas ljudi, sve ovo vreme nalazi u
stanju hibernacije, u nekom svemirskom brodu, onda
mi je jasno kako će sići na Zemlju. Vi hrišćani slepo ve-
rujete da će se Isus vratiti na Zemlju, ali govorite i ras-
pravljate samo o tački B, odnosno dolaznoj tački, nika-
ko o tački A, koja je mnogo važnija. Odakle će to na
Zemlju doći Isus Hrist? Pošto su hrišćanske teorije o
svemiru, po kojima je Zemlja okrugla ravna ploča u
centru svemira srušene u XVI i XVII veku, jasno nam
je da ne postoji drugo, treće ili sedmo nebo na nebe-
skom svodu, a pošto Isus dolazi u telesnom obličju ka-
ko je i otišao, može da dođe jedino svemirskim bro-
dom. Pametnom dosta.

*   *   *

Ne mogu da kažem da sam neki veliki stručnjak

za astronomiju i astrofiziku, ali razumem se u tu oblast
nešto više od velikog broja ljudi. Znam dosta o crnim
468
 Status quo
rupama. Ali kad sam video sliku supermasivne crne ru-
pe u središtu galaksije NGC 1277, ostao sam bez da-
ha...
Moj um zaista ne može da shvati ovako nešto,
mislim na prečnik crne rupe od 4 svetlosna dana. To je
toliko veliko da mi je prosto neshvatljivo. Ostao sam
bez komentara. Ovo bi značilo da su crne rupe zapravo
dvodimenzionalna tela. I to mi je takođe neshvatljivo.
Prema ranijim teorijama, crna rupa bi nastala u sredi-
štu zvezde onda kada bi masa zvezde dostigla 10 na 18-
ti kilograma po kubnom centimetru, što je nezamislivo
mnogo. Ali bi teoretski bila vidljiva samo sa jedne stra-
ne. Dakle, ispada da nije trodimenzionalno telo.
E, sad, da budem toliki skeptik pa da kažem da
crne rupe možda ne postoje, već da su ih astronomi iz-
mislili, bilo bi isto kao kad bih rekao da Drugi svetski
rat uopšte nije vođen zato što sam se ja rodio 1976. go-
dine i ne pamtim ništa pre toga. Matematika i fizika su
egzaktne nauke. Neki matematičari i fizičari su u XVI
veku izračunali brzinu svetlosti uz pomoć 9 sveća i 9
ogledala, i došli su do gotovo istih rezultata kao nauč-
nici koji su istu stvar računali uz pomoć lasera u naše
vreme. Toliko o tome.
Dakle, tamo negde stvarno postoji neka moćna
sila koju nazivamo crna rupa, ali ne možemo ni da poj-
mimo šta je to niti kako izgleda. Neke svemirske foto-
grafije koje prikazuju crne rupe, ili čak crne rupe koje
proždiru zvezde, pa čak i galaksije, a kojih je pun Inter-
net, nikako se ne mogu uzeti u obzir, kao dokaz za bilo
šta, zato što se radi o ogromnim razdaljinama, pa ako je
neka crna rupa daleko od nas 100 miliona svetlosnih
godina - teleskop ju je snimio onakvu kakva je bila pre
469
Jovo Ilukić
100 miliona godina, i pitanje je da li ona i dalje postoji
i u šta je u međuvremenu evoluirala.
“Ignoramus et ignorabimus” - rekao je Emil du
Bois-Reymond - “Ne znamo i nećemo znati.” Tek sad
znam koliko zapravo malo znam...

*   *   *

Ovo je istinita priča. Dogodila se negde u Ame-

rici. Neka žena čiji je muž bio u zatvoru je htela da rodi
njegovo dete, nisu im dozvolili da odrade posao u insti-
tuciji u kojoj je ležao, on je donirao spermu i ona je sa
advokatom žurila u najbližu bolnicu da je što pre oplo-
de. Naime, vozili su kadilak jako brzo, zaustavila ih je
policijska patrola - policajac i policajka - i pretresla ih.
Kad su uzeli kutiju sa spermom žena je zapomagala, bi-
la je sumnjiva policajcu, on je otvorio kutiju, omirisao
sadržinu iste i rekao koleginici da ne može da odredi
šta je u pitanju. Tu na scenu stupa policajka. Kad je ona
omirisala sadržinu kutije, uspela je da izusti samo je-
dnu rečenicu: “Ovo je sve što muškarac može da dâ
ženi.” Dakle, ona zna, on ne zna...

*   *   *

Ova alegorijska priča ima i te kako veze i sa po-

litikom i sa našom zemljom. O čemu se radi?
Naime, neki čovek koga je žena ostavila odlu-
čio je da joj ne da razvod. Ona je otišla kod drugog,
rodila mu dvoje dece i jedno devet ili deset godina ka-
snije kad god je pomene on veli kako je ona njegova
žena i kako joj ne da razvod.
470
 Status quo
Poenta?
Srbija je 1999. godine zahvaljujući „mudroj po-
litici Slobodana Miloševića i dalekovidosti SPS-a“ iz-
gubila Kosovo za sva vremena, ali i dalje plaća njegov
spoljni dug (što je Kosovcima veliko olakšanje) i veli
kako „ne da Kosovo“.
Kad god neko od kaže da bi poginuo za Kosovo
(a imao je prilike 1999. kad ih je propustio krijući se po
skloništima), neka pomisli na jadnog muža koji ženi ne
da razvod, a ona pri tom živi sa drugim i ima decu sa
njim.
Mislite o ovome...

*   *   *

Nije li tužno shvatiti bolnu istinu da smo samo

životinje? Odnosno, samo deo prirode? Pala (posrnula)
duhovna bića, proterana iz duha u materiju...
Nije li korisno shvatiti da čovek nije mesožder
(i zgaditi se žderanja mesa)?
Da dodam još nešto. Ne postoje srpske i turske
glave. Posle bitke na Čegru 1809. godine u Ćele Kulu
uzidane su glave od palih srpskih ustanika i turskih voj-
nika, a vrlo moguće i od nekog palog blentavog fran-
cuskog grenadira koga je Napoleon poslao da obučava
saveznike Turke u borbi protiv Karađorđevih ustanika.
Glava je, kao i noga, na primer, prema definiciji svake
enciklopedije na svetu, samo i jedino deo životinjskog
tela, i tu je kraj priče. Ne postoje, dakle, carske i selja-
čke glave, srpske i turske glave... itd... itd...
Ono smo što smo. Bez božanske iskre u nama
mi smo ništa drugo do malo kostiju i gline koju nazi-
471
Jovo Ilukić
vamo mišićima i kožom.
Sva živa bića koja se nalaze oko nas imaju ista
prava kao mi, od toga da imaju potpuno isto pravo kao
bilo ko od nas da se nalaze ovde, od bube do krave, re-
cimo; pri tom, ona nisu ovde zbog nas. U primitivnim
religijama bačena je udica kako je bog stvorio kokoši i
svinje za klanje, da bi ih ljudi jeli, ali to nije tačno.
Kokoš ili svinja po prirodnom zakonu ima ista prava
kao i bilo koji čovek. Ubiti čoveka, zaklati svinju ili
zgaziti bubu po prirodnom zakonu je potpuno isto. Svi
smo jedno. Osim toga, za razliku od budizma i moni-
stičkih pravaca joge, đainizam veruje u večno posto-
janje duše, čiste duše, oslobođene karmičke vezanosti
(oni vezanost shvataju kao neku stvarnu zaprljanost,
umrljanost u čestice tvari, nastalu usled delovanja),
obitavaju kao slobodne duše u nekoj duhovnoj oblasti
izvan ovog sveta, ali nikada ne gube svoju ličnost. Tu
je još jedna bitna i temeljna razlika između đainizma i
budizma (takođe i joge). Neke bajke koje su ispreple-
tane oko Bude i Isusa su samo bajke, ali vernici ih doži-
vljavaju kao „čudo“. Tako, po budističkim svetim spisi-
ma, gde god je Sidarta Gotama (Buda) hodao, iza nje-
govih stopala bi u otiscima (stopama) momentalno iz-
rastao lotosov cvet (simbol prosvetljenja); dok je po Bi-
bliji Isus hodao po vodi. Razlika u tumačenju je u tome
što budista ne spori „čuda“ koja je činio Isus, ali hriš-
ćani spore „čuda“ koja je činio Buda, nazivajući ih glu-
postima. Mada objektivno i jesu gluposti, odnosno baj-
ke.
Jedina stvar koja preživljava smrt, odnosno kraj
fizičkog tela, koje oslobađa duh do nove inkarnacije, je
duhovno znanje. Sva materijalna znanja, recimo pozna-
472
 Status quo
vanje jezika ili nekih društvenih nauka, zanata ili vešti-
na, se gube; ostaju samo duhovna znanja, kojih se mo-
žemo setiti (osvežiti ih) u narednoj inkarnaciji. Znanje
je moć, a neznanje je pohvala ludosti („Laus stultitiae“)
za sve gurue i ostale manipulatore u pokušaju.
Bolja je istina koja oslobađa nego laži koje nas
drže u iluziji da smo bezbedni ili sigurni. Onaj ko se
oseća bezbednim (ili još gore bezbrižnim) - on nije
svestan opasnosti koje ga vrebaju. Mislite o tome. Uz-
dajte se u boga i božansku ljubav, a ne u bogoborno,
bogohulno i protivprirodno obrezane ljude, koji zbog
obrezivanja nisu mogli otvoriti srčanu čakru i ostale
gornje čakre, niti doživeti prosvetljenje, pa samim tim
nisu mogli nikome biti duhovni učitelji, njihovu krv i
njihove strahove. Namaste.

*   *   *

Ovo je moguće samo u Srbiji. Robovlasnički si-

stem gde zaposleni ne primaju platu; ne smeju čak ni da
pitaju kolika im je plata, niti kada će je dobiti. A ako se
neko i usudi da pita, poslodavac mu kaže: “Otimaju ti
Kosovo a ti tražiš platu! Sram te bilo! Džukelo jedna!”
Zapošljavaju ljude koji umeju da rade, prodaju ono što
su oni proizveli, zarade novac, a kad treba da ih isplate
jednostavno im kažu: “Ti ne umeš da radiš!” I isteraju
ih bez ikakve nadoknade.
U državi u kojoj se na sav glas trabunja o neka-
kvoj beloj kugi - žena ne sme da se zaposli ako planira
da zatrudni i rodi dete. Država u kojoj ima oko 960.000
učenika osnovnih i srednjih škola govori o beloj kugi.
Država koja ima 1.500.000 nezaposlenih, koji se nema-
473
Jovo Ilukić
ju gde zaposliti (dakle višak stanovništva) kuka kako
ima nedovoljno stanovnika. Ljudi ne primaju plate me-
secima - a ako se neko drzne da pita za platu samo mu
se kaže: “Šta hoćeš?! Niko ne živi od plate!” Tako je
danas. A sve je krenulo devedesetih godina prošlog ve-
ka, dok su svinje bile na vlasti (koje su oterane gov-
njivom motkom 5. oktobra 2000. godine). Kad bi zapo-
sleni pitali za platu - poslodavac bi odgovorio: “Sram
te bilo. Država ti je pod sankcijama, svi su protiv nas,
a ti tražiš platu! Sram te bilo! Džukelo jedna!” Robo-
vlasnička država Srbija...
Srbima ne trebaju ni Hrvati, ni Šiptari, ni Turci,
ni kurci, ni muslimani, ni talibani, ni ustaše, ni četnici,
ni partizani, ni NATO... da ih uništi... kad taj posao
mnogo dobro obavljaju sami sa sobom. Robovlasnička
država Srbija... Nije bitno da li sam lud kao munja ili
struja - bitno je da se ne može osporiti ništa što sam
ovde napisao.
Defetizam i depresiju šire „elite“ u Srbiji, i, ge-
neralno, srpska „elita“: dogovorili su se da ne plaćaju
zaposlene, da ne daju mladim ženama da rađaju, a tra-
bunjaju o beloj kugi. Kad ih zaposleni pitaju kad će
dobiti platu jednostavno im odgovore: „Otimaju ti Ko-
sovo a ti tražiš platu! Sram te bilo! Džukelo jedna!“
Dno dna.
Ne treba se, dakle, čuditi zašto robovi iz Srbije,
i srpska emigracija, masovno podržavaju diktatore, ro-
bovlasnike i belosvetski ološ. Masa ljudi u Srbiji, ali i
Srba u inostranstvu, podržava kojekakve govnarske re-
žime i diktatore širom sveta, ali apsolutno niko neće da
ode da živi tamo, recimo u Severnoj Koreji, nego svi
beže na zapad, ako mogu, ili maštaju da odu tamo, oni
474
 Status quo
koji ne mogu. Zato su vas i pretvorili u robove. U Srbiji
je sve sam go lopov na vlasti i na položaju, a prosečnog
radnika izrabljuju kao roba koji nema pravo da se žali,
a i nema kome da se žali.
Firme koje rade punim kapacitetom u tri smene,
i posluju sa milionskom zaradom, plaćaju radnike mi-
nimalcima i drže disciplinu tako što ih stalno rotiraju,
otpuštaju stare, dovode nove, jer zbog nezaposlenosti
na jedno takvo mesto čeka po 50-100 ljudi. Firme koje
posluju normalno koriste rupe u zakonu kako bi zapo-
slene plaćale i ispod tog minimalca. Ili ucenjuju rad-
nike da im „na crno“ vrate pola plate nakon što im ona
legne na račun, a ljudi ćute i slušaju. Zaposle ljude za
stalno, pa im uz ugovor daju i blanko otkaz. O nošenju
pelena za odrasle da ne govorim.
A ko radi i ko zarađuje? Državna garnitura i
državni kadar u koji je nemoguće ući sopstvenim kvali-
tetima, već ili po stranačkoj liniji, ili ako već unutra
imaš nekog „svog“.
Naši studenti odlaze da provedu leto u Americi,
gde peru podove ili čiste bazene, pa odbiju da se vrate,
jer tamo ne samo što za par meseci zarade novca što
ovde ne bi zaradili za pet godina, nego ih tamo još po-
slodavac tretira kao gospodu, jer dolaze kao vredni rad-
nici. I još - svojim ušima sam to čuo - našim mladima
pre odlaska zvanično savetuju da kad odu tamo nikako
ne rade kod srpskih poslodavaca, jer oni znaju pod kak-
vim se uslovima radi u Srbiji i koliko je prosečan srpski
radnik bespomoćan i obespravljen, pa ga namerno pla-
ćaju ili ispod cene, ili ga zajebu za celu platu, jer znaju
da ovaj kad se vrati u Srbiju neće imati kome da se žali.
Kako stvari stoje izgubićemo državu, jer nije-
475
Jovo Ilukić
dna država nije opstala na bezakonju, pa neće ni naša...
Robovlasnička država Srbija... Dno dna.

*   *   *

Jednom su novinari pitali jednog pripadnika

jednog divljeg kanibalskog plemena šta je za njega do-
bro a šta zlo. I on je odgovorio ovako: „Dobro je kad
mi napadnemo susedno pleme, pobedimo ga i pojede-
mo njihove najbolje ratnike. A zlo je kad oni napadnu
nas, pobede nas i pojedu naše najbolje ratnike.“ Znači,
za njega, kao i za svakoga drugog, dobro i zlo je ono
što on smatra dobrim ili zlim. Nije li to svojevrsni para-
doks dobra i zla? Stvari su zapravo onakve iz kakvog
ugla ih posmatramo. Pametnom dosta.

*   *   *

Jedan moj poznanik, penzioner, nekada je bio

profesor istorije koga su deca odvaljivala od zajebanci-
je, ima ženu koja je u mladosti bila kurva, a i sad pod
stare dane, pošto se njemu više ne diže, a njoj se vlaži,
jako često dovodi muškarce u svoju smrdekanu od ku-
će. On za to vreme obilazi književne večeri i izložbe
slika po Novom Sadu i to pretežno one gde ima “nešto
da se nabode na čačkalicu”, odnosno dobro krka. Čo-
vek ima preko sto kilograma, a ženica mu je skoblava,
odnosno mršava kao grana. I u kombinaciji sa njego-
vom krmećom kuhinjom, odnosno menijem od svinj-
skog mesa, godinama i bosoj glavi, verovatno zato je
ne može zadovoljiti. I jednom, priča on, ona sa švale-
rom u sobi na njihovom krevetu, negde na Telepu,
476
 Status quo
kraju punom ludaka, a on viče kroz prozor: “Zlato, mo-
je zlato, lakše malo, razvalićeš krevet.” A ona se rogači
sa švalerom i ne zarezuje muža ni 2%. I stenje, i vrišti,
dok joj švalerov čoldo među noge kao piton šišti. Ona
je pre penzije bila učiteljica i jako puno dece je naučila
da čitaju i pišu. E, a sad, nije mi jasno kako onako sko-
blava može da privede mlade junfere, ali eto sad njih
priučava seksu. I njen muž se premišlja da li da pređe u
gejeve i da se naguzi pored svoje žene, kad već ne
može da je zadovolji, pa da mlađane junfere podučava
istoriji. U penziji je sve dosadno, pa i seks.

*   *   *

Upada policijska patrola, sasvim slučajno, tra-

žeći mesto na tvrđavi gde bi obojica pandura pustila
vodu iz pevca, odnosno žuborila u mraku, u trećoj sme-
ni, u jednu prostoriju gde pripadnici nekog drevnog
kulta upravo treba da prinesu žrtvu; na oltaru leži veza-
na devica. I oni upere pištolje u njih i postupe prema
Pravilu službe za slučaj prepada i privođenja ili hapše-
nja... kad starešina sekte podigne ruke uvis i zajeca:
“Ljudi, pa jeste li vi čuli za verske slobode?!” Valjam
se od smeha.

*   *   *

Iz istorije znam da je hrišćanska crkva pred

1000. godinu naše ere širila masovnu histeriju kako se
približava takozvani sudnji dan, odnosno novi Hristov
dolazak, jer je tobože negde Isus Hrist rekao “kako će
ovaj svet postojati 1000 godina”. Ljudi nisu znali 1000
477
Jovo Ilukić
godina od kada, pa su mislili na 1000. godinu, neki na
1033. i tako dalje... i tako dalje... Ali ništa od toga. Ta
godina je došla i prošla, a 1054. jedinstvena hrišćanska
crkva se podelila.
Krajem 90-tih godina prošlog veka, pa i mnogo
pre toga, imao sam prilike da u raznovrsnoj hrišćanskoj
literaturi pročitam slične stvari. Ovaj put nije više bilo
jedne crkve, već sve hrišćanske crkve zajedno širile su
masovnu histeriju da će se baš 1999. godine dogoditi
ponovni Hristov dolazak. U tome su najviše prednjačili
protestanti, izdvojio bih adventiste (oni su govorili baš
o 1999.) i Jehovine svedoke (oni su to propovedali ma-
lo prikrivenije), jer je tobože negde Isus Hrist rekao
“kako će ovaj svet postojati 1000 i nešto godina”. Ušli
smo u novi vek i novi milenijum i sve hrišćanske crkve
ispale su smešne.
Da se osvrnem malo i na Jehovine svedoke. Tu
judeohrišćansku jeres osnovao je 1879. iluminat Čarls
Tejz Rasel, po nalogu iluminata, da ispuni jedno od
“proročanstava” iz “Otkrovenja”, gde se kaže da će se
pre Armagedona reč božja (misli se na Bibliju) propo-
vedati svim narodima. Oni danas idu čak i kajacima do
nekih nedostupnih predela na Grenlandu da bi Eski-
mima propovedali svoju religiju i tako ispunili proro-
čanstvo. Oni imaju interesantnu priču koja ih dovodi u
“tačnu godinu” koju je Isus “prorekao” svojom “čuve-
nom rečenicom” da će “ovaj svet postojati 1000 i nešto
godina” - 1914. Kad su Vavilonci 607. godine pre nove
ere razorili Jerusalim, prorok Danilo rekao je da poči-
nju takozvana “vremena paganaca”, koja treba da traju
“sedam vremena”, što iznosi 2520 dana. 1260 dana jesu
“tri i po vremena” i taj se podatak nalazi u dvanaestom
478
 Status quo
poglavlju “Otkrovenja”, u četrnaestom stihu. Za toliko
malo vremena ništa se značajno nije dogodilo i bilo je
jasno da je značenje Danilovog proročanstva simboli-
čno i da se zapravo misli na 2520 godina. Toliko godi-
na nakon 607. godine pre naše ere pada u godinu 1914,
kada je počeo Prvi svetski rat. Armagedon je trebalo da
nastupi kad izumru svi oni ljudi koji su videli događaje
iz te godine, ili u najmanju ruku generacija koja je ro-
đena 1914. U Bosni je 1914. sve i počelo: atentat u Sa-
rajevu, pa Prvi svetski rat... Znamo da je svet počeo na-
glo da se razvija i napreduje posle tog rata: nauka i
tehnologija; broj stanovnika se za tri decenije gotovo
udvostručio; pa Drugi svetski rat i nuklearna era; pa
kosmičko doba i čovek u svemiru; pa skoro pet i po
milijardi stanovnika na našoj planeti kad je okončan rat
u Bosni... Krug je bio zatvoren: tamo gde je počelo,
tamo se i završilo. Njihovi časopisi su decenijama diza-
li galamu kako će se Armagedon dogoditi:
1. pre nego što izumre generacija ljudi koja je
videla događaje iz 1914. godine;
2. pre nego što izumre generacija ljudi koja je
rođena 1914. godine;
3. od 1995. godine, kada se završio rat u Bosni,
jer kako su oni mislili da se krug zatvara i da se zavr-
šava tamo gde je i počelo 1914, kažu da “samo što nije
nastupio”. Ali ništa se nije dogodilo (niti će se išta
dogoditi).
Meni kao nehrišćaninu, ujedno čoveku koji is-
tražuje religiju, a bez namere da ikoga namerno i smi-
šljeno uvredim, nije jasno koga sve te crkve majmu-
nišu. Da li ljudi koji vode crkve misle, i računaju na to,
da su njihovi vernici kratkovidi ljudi slabog pamćenja?
479
Jovo Ilukić
Jedan sam od onih koji ne veruje ni u šta, jer pouzdano
znam neke stvari, ali smatram da čovek koji veruje, i
čije verovanje uvažavam, treba ipak da uvidi ovakve
stvari; jer biti vernik nije isto što i biti lakoveran.
Čovečanstvo je ušlo u novi milenijum sa dese-
tinama hrišćanskih crkava i jakom tendencijom dalje
podele. Hrišćanski kalendar i pagansko sujeverje ne-
maju sa prirodom i prirodnim zakonima ama baš nika-
kve veze.
Godine 2001. ili 2002. pročitao sam u “Sveto-
savskom zvoncu”, časopisu koji izdaje Srpska pravo-
slavna crkva, da će “se Isus Hrist pojaviti negde pred
kraj 2999. godine”. Odlično se sećam da je moja baba
Crnogorka, dok je bila živa, redovno čitala taj časopis
70-tih i 80-tih godina prošlog veka i još bolje se sećam
da sam u mnogim brojevima tog časopisa pročitao da
će se to dogoditi negde pred kraj 1999. godine. Šta sve
ovo znači?!
Zbog vremena i prostora ne bih komentarisao
katoličke i protestantske časopise slične sadržine, na
koje sam takođe naišao.
Sada se samo po sebi nameće sledeće racio-
nalno pitanje: da li sve hrišćanske crkve, po dogovoru,
svesno pomeraju Isusov ponovni dolazak sa 1999. na
2999. godinu samo zato da bi jadni ljudski rod (odnos-
no jedan njegov deo) još hiljadu godina verovao u Isusa
Hrista? Mnogo Amerikanaca i stanovnika Zapadne Ev-
rope ispisalo se iz svojih crkava upravo iz ovih razloga
negde na prelazu milenijuma. Zašto bi pametni ljudi
plaćali članarinu nekoj hrišćanskoj crkvi i redovno joj
slali dobrovoljne priloge (od čega sveštenici i propo-
vednici sasvim solidno mogu da žive), ako im ta crkva
480
 Status quo
ništa ne znači - i još ih namerno laže?
Nedavno sam gledao jednu naučnu emisiju o
trudnoćama i porođajima kod ljudi i ostalih sisara, i pr-
vi put u životu video kako se žena porađa. Verujte mi
da sam se zgrozio i da od tada ne vidim ništa sveto u
činu rađanja. Objektivno, može se videti samo prljav-
ština, bez izuzetka, i kod ljudi i kod ostalih životinja
sličnih ljudima.
Isus Hrist je na ovaj svet došao iz prljave maj-
čine utrobe, baš kao i svako od nas, živeo je negde iz-
među 2. godine pre naše ere i 33. godine naše ere, i bu-
dite sigurni (osim što se od tada mogao više puta rein-
karnirati, i bez sumnje i jeste) da pošto nije ponovo
došao među ljude 999. i 1999. godine, neće doći ni
2999. niti ikada više...

*   *   *

Poruka seljacima u štrajku: jebite im majku.

Samo, jebi ga, ne najavljuje se protest traktorima; nego
se dogovorite da dođete sa hiljadama traktora u Beo-
grad, a da niko ne zna, i da dovedete nekoliko desetina
hiljada ovaca, pa jedan bager ispred vlade i njene kade,
a drugi ispred skupštine i njene baruštine, tako da mi-
nistrima ostaje da jure ovce po Beogradu, a najzad i da
jebu ovce na Terazijama...
Izvesni američki pukovnik, Edvard Mendel Ha-
us, napisao je 1912. godine jednu važnu knjigu. Nosila
je naziv „Filip Dru, upravljač“, i sadržala je lične sta-
vove autora, izložene u formi romana. Iako napisana
1912. godine, knjiga je sadržala predviđanja budućih
događaja za koje se autor nadao da će se ostvariti.
481
Jovo Ilukić
Ključni događaj u knjizi je sastanak, 1925. go-
dine, između Džona Tora (John Thor), opisanog kao
„visoki sveštenik finansija“ i veoma značajnog senato-
ra Selvina (Selwyn). Selvin je otkrio „da vlast vodi sve-
ga nekolicina ljudi i da niko van toga kruga nema ve-
liku važnost. Njegova (Selvinova) namera je bila da se
probije u taj krug, ukoliko je moguće, i ne samo da po-
stane deo vlasti, već i sama vlast.“
Senator Selvin se nije zadovoljavao samo time
da bira predsednika Sjedinjenih Država, već je „plani-
rao i da pod svoju kontrolu stavi Senat i Vrhovni sud.”
„Za Selvina je to bila fascinantna igra. Želeo je
da vlada zemljom apsolutistički, a da ipak ne bude po-
znat kao direktni vladar.”
Nacija je saznala za ovu zaveru dvojice ljudi
pukim slučajem, kada je Torov sekretar pustio unazad
traku koja je snimala razgovor na diktagrafu i bila ne-
pažnjom okrenuta naopako tokom sastanka. Sekretar je
snimak dao „Associated press”-u, koji je ovu priču o
zaveri raširio po celoj zemlji. Amerika je pročitala pri-
ču i znala da je „revolucija neminovna”.
Glavni junak priče, Filip Dru, koji nije bio di-
rektno umešan u zaveru, organizuje vojsku od 500.000
ljudi i vodi ih u marš na Vašington. Sukobljava se sa
Vladinim trupama pred Vašingtonom i postiže odlu-
čujuću pobedu. Predsednik SAD, koji se u romanu zo-
ve Roklend (Rockland), napušta zemlju, a Selvin biva
naimenovan za predsednika u njegovom odsustvu. Nje-
gov prvi korak je da se preda snagama Filipa Drua.
Dru dolazi, zadržava Selvina kao predsednika,
ali preuzima „diktatorska ovlašćenja”, što znači da će,
i pored toga što je Selvin predsednik, Dru donositi sve
482
 Status quo
odluke sam. On je sada u poziciji da Sjedinjenim Drža-
vama da novi oblik vlasti. Dru ga opisuje kao „socija-
lizam o kome je sanjao Karl Marks”.
Dru priprema nekoliko ključnih marksističkih
programa, kao što su progresivno oporezivanje prihoda
i progresivni porez na nasleđe. Takođe, zabranjuje i
„prodaju... svih vrednosti”, ukida, bar delimično, pravo
na privatnu svojinu, upravo kao što je Marks nalagao u
svojim radovima.
On počinje da pravi nove zakone, budući da
„više nije bilo zakonodavnih tela u zasedanju i funkci-
ja donošenja zakona prenesena je na samo jednog čove-
ka, samoga Drua”.
Takođe je prepravio i „zastareli... i groteskni”
Ustav Sjedinjenih Država. Dru se mešao u unutrašnje
poslove drugih nacija, uključujući Englesku, a bio je
zabrinut i zbog Rusije i „pitao se kada će na nju doći
red. Puno posla, znao je to, čekalo je nekog u toj
despotskoj zemlji”. (Drugim rečima, pukovnik Haus,
autor Filipa Drua, nadao se da će izbiti revolucija u
Rusiji. “Prorekao” je revoluciju ruskom narodu, doga-
đaj koji će se u stvarnosti odigrati tek za nekih pet godi-
na (naravno da je kao posvećenik znao za pla-nove), a
takozvanog „despotskog” cara Rusije zamenio je „soci-
jalizmom o kome je sanjao Karl Marks”).
Posle objavljivanja romana, pukovnik Haus je
priznao da knjiga formuliše „njegova etička i politička
verovanja”. Haus je video sebe u liku svoga junaka:
Filip Dru je ono što je on sam želeo da bude. Svako
delo u njegovoj karijeri, svako pismo i svaka reč save-
ta koju je uputio (predsedniku) Vudrou Vilsonu - bili su
u skladu sa idejama koje je izrazio Filip Dru.
483
Jovo Ilukić
Znači, seljaci, mogli ste “banuti” traktorima u
Beograd, bez najave, i uraditi nešto slično... sa dosta
manje ljudi...

*   *   *

Sva živa bića koja se nalaze na višem nivou

svesti znaju da se po prirodnom zakonu samosvesna
energija vrti u krug i stoga ostaje nepoznanica u kom se
pravcu kreće svaka samosvesna energija u svom kar-
mičkom krugu - da li u pozitivnom ili negativnom sme-
ru. Naime, ono samosvesno biće koje je dostiglo izve-
sni duhovni nivo, bez nazadovanja, a napredovalo je u
pozitivnoj duhovnosti, obično se na svim naseljenim
planetama u univerzumu, kojih po „Bhagavad gita“-i
ima kao latica lotosovih cvetova, rađa kao neki veliki
umetnik ili humanista; dok neko samosvesno biće koje
je dostiglo visok duhovni nivo, a napreduje u negati-
vnoj duhovnosti, može da se na svim tim planetama
rađa kao sve veći i veći zločinac, koji će voditi horde
bića na nižem nivou svesti u periodične katastrofe (re-
cimo velike ratove). Otuda imamo bića, na svim nase-
ljenim planetama, koja namerno i svesno čine zlo zna-
jući da nema ko da ih kazni, jer niko nikoga ne kažnja-
va. Pri tom u potpunosti isključujem takozvani robov-
ski mentalitet (strah od nekakve božje ili đavolje ka-
zne), što je karakteristika svih bića koja se nalaze na
nižem nivou svesti, odnosno skoro svih vernika. Znači,
jedan veliki vođa nekog naroda, koji je taj narod vodio
u osvajanja, bio je veoma produhovljen, ali se nalazio
u takozvanoj negativnoj duhovnosti - i on je potpuno
ravnopravan (u duhovnom smislu) sa onim ko je naj-
484
 Status quo
veći umetnik i humanista, i ko je dostigao najveće mo-
guće visine u pozitivnoj duhovnosti. Namaste.

*   *   *

Da li je prdenje za vreme seksa ili za nevreme

seksa - veliko je pitanje. Uglavnom, ja se toliko kontro-
lišem, jer imam čak i neke ljudske osobine, da uopšte
ne svršim u nju, kako ona ne bi zatrudnela. Ali ona se
ne kontroliše i prdi li prdi, samo prdi i prdi, malo na
muda, malo na oznojeni predeo oko muda, malo na
kratke dlake oko čolda i malo duže iznad čolda. I nervi-
ra me tako, i nervira, i jednom prilikom, setivši se ne-
kih starih vremena, za vreme Tita i Titove države, kad
su i žene i muškarci bili normalniji nego danas, kad su
maltene svi degenerici, i Titovog uticaja na široke na-
rodne mase, prilikom jednog njenog prdenja, ustadoh
sa nje i ispevah joj pesmicu:

Prdnula je prdulja
Ki kamila deva,
Kroz guzicu ispali joj
I džiga i creva.

Jedan, dva,
Opsa, sa,
Uan, tu, fri,
Opi-i-iči.

I tebe će
Tvoja mati
Pionirom zvati.
485
Jovo Ilukić

I ona se naljuti, i digne dreku na mene: te kako

nisam normalan, te da sam neprirodan i čak protivpri-
rodan, te kako ona voli da prdi... I jednom na ulici, za-
pravo na pešačkom prelazu gde ženski glas iz semafo-
ra govori slepim ljudima gde treba da idu, i nervira sve
pešake, ona se ispuva, kad da vidiš kako se svi ljudi
uhvatiše za nos ne znajući ko je to uradio. Ja je samo
stegnuh za ruku i dadoh joj znak koji je samo ona razu-
mela, a kad smo prešli na ostrvo i dalje na trg rekoh joj
da mi kaže da nije prdulja. I ona je zaplakala i, verovali
ili ne, od plača je opet prdnula. Da li se to i vama deša-
va ili samo ja nalećem na prdulje?

*   *   *

Prima nocta ili pravo prve bračne noći prime-

njivano je nekad od strane vladajuće manjine nad pod-
jarmljenom većinom, recimo od strane Engleza u Škot-
skoj ili od strane Turaka na Balkanu. Svaka devojka pre
nego što se uda morala je da spava sa nekim engleskim
lordom u Škotskoj ili sa nekim turskim pašom na Bal-
kanu, pa je onda tako obeščašćena stupala u brak sa
svojim sunarodnikom.
To se više ne čini tako otvoreno, vremena su se
promenila, ali, izgleda da se prima nocta i dalje prime-
njuje u malo finijem izdanju. Naime, postoje muškarci
specijalizovani za oduzimanje nevinosti devicama, koji
se ponašaju kao engleski lordovi i turske paše, a onda
svoje „žrtve“ predaju drugima da se za njih udaju. Da-
nas retko koja devojka nevina stupa u brak, jer pre mu-
ža „mora“ da prođe kroz prave čete oznojenih i smrd-
486
 Status quo
ljivih muškaraca a da joj pri tom najviše u sećanju osta-
je prvi, odnosno onaj koji je nad njom primenio princip
prima nocta-e. Znam ovo iz iskustva. Mnoge moje de-
vojčice su se udale i imaju decu, ali kad me vide po-
našaju se onako kako zaslužuje prvi.
Dakle prima nocta još uvek živi na neki način i
teško da se može iskoreniti.
Uzdravlje.

*   *   *

Kakvi su argumenti za uskrsnuće? Nikada u is-

toriji pre Isusa Hrista i nigde izvan jevrejskog nacional-
nog kruga ova ideja nije postojala. Dalje, ideja o uskr-
snuću u najvećoj mogućoj meri podržava pâd iz duha u
materiju. I najzad, u uskrsnuće su kroz istoriju verovali
samo najniži i najmanje obrazovani slojevi stanovniš-
tva.
Kakvi su argumenti za reinkarnaciju? U najza-
bačenijim delovima naše planete svi narodi su neza-
visno jedan od drugog zaključili da je reinkarnacija
potpuno prirodna stvar. U reinkarnaciju su kroz istoriju
verovali i uvažavali je najveći umovi, mistici i filozofi.
Da se setim samo jednog seljaka iz Titove drža-
ve koji je slušajući tada udarnu vest kako su se ameri-
čki astronauti masoni jula 1969. godine spustili na Me-
sec izjavio za dnevnik u 19:30: „Ja sam mislio da će
tamo da nađu boga.“ On je verovao u uskrsnuće. I da se
setim Nikole Tesle, člana jedne masonske lože iz Nju-
jorka, velikog prijatelja mnogih indijskih gurua, te po-
štovalaca dalekoistočne i indijske religiozne misli, koji
je više puta rekao kako je život kosmički fenomen i ka-
487
Jovo Ilukić
ko je reinkarnacija potpuno prirodna stvar. E, vidite
ovako, ja sam toliko bezobrazan da ću pre prihvatiti sve
Tesline stavove nego i jedan jedini stav od onog malo-
pređašnjeg seljaka.
Ko veruje u uskrsnuće neka veruje. Čovek je
vernik, ali to ne znači da mora da bude i lakoveran. Ali
neka se zapita u šta je verovao pre rođenja.
Recimo da je taj neko živeo u Indiji pre 4000
godina. Slučajno se rodio u toj zemlji, primio hindu-
izam od roditelja, verovao u indijski panteon od neko-
liko hiljada bogova, i smatrao da je u pravu. Zatim se
rađa u Tibetu pre 2000 godina, od roditelja prima budi-
zam i obožava samoga sebe tražeći svetlost u sebi i
težeći nirvani, i ponovo misli da je u pravu. Zatim se
rađa u Francuskoj pre 1000 godina, od roditelja prima
rimsko hrišćanstvo, veruje u devicu Mariju, Isusa i us-
krsnuće, postaje krstaš i odlazi u Jerusalim da kolje
muslimane misleći da čini veliko delo za boga, i u
ovom životu smatra da je u pravu. Zatim se rađa u Tur-
skoj pre 500 godina, od roditelja prima islam, veruje u
dženet i pakao, i kao turski vojnik kreće u osvajanje
Evrope smatrajući da će ga bog primiti u raj ako bude
ubio što više nevernika koji ne veruju u Alaha, i opet
smatra da je u pravu. Zatim se rađa u Srbiji u XX veku,
od roditelja prima srpsko pravoslavlje, poštuje kalendar
koji za realnim kalendarom zaostaje 13 dana, veruje u
nebesku Srbiju i u bogorodicu trojeručicu, i ostale sve-
ce sa ikona, odlazi u rat na Kosovo da se bori protiv
većeg dela sveta uveren da je ceo svet protiv Srbije, i
ponovo smatra da je u pravu.
Taj čovek može se izvući iz neprekidnog kruga
rađanja i umiranja jedino ako spozna neke stvari. Za
488
 Status quo
početak, da se odrekne sadašnje religije koju je primio
od roditelja i da se meditira o nekoliko svojih posle-
dnjih života.
Uskrsnuće ili reinkarnacija. Trećeg nema. Ne-
ma ni sredine. Zapravo ima sredine, ali u sredini su oni
koji ne veruju ni u šta.
Reinkarnacija.
Svakog proleća smo svedoci reinkarnacije u
prirodi. Proleće koje je umrlo prošle godine, ponovo se
rodilo ove godine. I led koji se otopio pretvorio se u vo-
du koja se u zimu zaledila.
Reinkarnacija.
I ovde dolazimo do principa sudije - dakle sami
presuđujemo da reinkarnacija funkcioniše nauštrb us-
krsnuća. Namaste.

*   *   *

Prodavanje straha kao duhovnosti...

Jedan glupi i programirani homoseksualac, In-
ternet prevarant i šibicar, o čijim su prevarama pisale
novine i govorile radio stanice, privredni kriminalac,
koji laže ljude kako nikada ništa ne jede, a goji se kao
divlji vepar, inače je preplašen kao pile, budući da jede
ustajalo goveđe, svinjsko i pileće meso, koje stoji go-
dinama po rafovima, kao i GMO salame i kobasice od
goveđih, svinjskih i pilećih creva i tumora, sve ono što
je uvezeno u Srbiju iz US Army military base “Bond-
steel”, iz susedne države Kosovo, kome je odavno iste-
kao rok, a koje Ameri (da se ne bi bacilo) prodaju Šip-
tarima po ceni od 10 $ za pakovanje od 100 kg, Šiptari
to pakovanje prodaju Srbima mesarima iz Kraljeva i
489
Jovo Ilukić
Kragujevca za 25 €, a oni to smeće raspakuju i prodaju
na malo po celoj Srbiji (ne znam po kojoj ceni, ali ne
zamerite mi na tome, jer godinama ne kupujem i ne
konzumiram meso, mleko i jaja, jer mi se može tako),
te tako unosi u sebe životinjske strahove, trulež, bakte-
rije i još kojekakve otrove, a pošto je polupismen i
neuk, a nikada nije pročitao nijednu jedinu knjigu, ve-
ruje u sve što vidi, naročito u kataklizme i katastrofe, a
onda širi strahove oko sebe, galameći na budale koje ga
slede (a nema ih mnogo), pišući “Caps Lock” slovima
i lupajući gomilu uzvičnika, što su sve recidivi histeri-
je (ženske bolesti) i šizofrenije, a kad mu neko lepo
objasni stvari, on ga vređa, proglašava za ovo i ono, iz-
mišlja kako su tog nekog masoni poslali da uništi ono
čime on “radi”, odnosno vara ljude, a te gluposti i izmi-
šljotine zakači na Internet stranicu najpoznatijeg maso-
na u nas, jednog pisca koji je umislio da je kralj teorija
zavera. Nema veze što je sve što je najavljivao do sada,
u smislu svih katastrofa i kataklizmi, od “evakuacije na
Rtanj”, oktobra 2011. godine, “dolaska izmišljene pla-
nete Nibiru”, u leto 2012. godine, preko evakuacije od
strane vanzemaljaca od 21.12.2012. godine, kada je po
njemu “Zemlja trebalo da se pretvori u zvezdu veću od
Sunca” (aha ha ha ha ha ha ha), pa sve do toga da će
planetu Zemlju (za koju on tvrdi da je ravna ploča, o
tempora, o mores) novembra 2013. “udariti Kometa
Ison”, sada opet širi strahove, na koje ja pišam, ali
samo da vam prenesem kako se ćelavi debeljko poniža-
va... po N-ti (a on bi nepismeno rekao “X-ti”) put: “JOJ
AL ĆE KUKATI NAD SVOJOM SUDBINOM!!!”
Evo, ja ulažem 1000 € u to da se za 14 dana ništa neće
dogoditi, kao što sam ulagao i svih ranijih godina, ali
490
 Status quo
taj krmak naravno neće odgovoriti, nego će samo ćutati
kao pizda, što i jeste. Samo da razjasnimo nešto. Pička
je ženski polni organ, a pizda karakterna osobina čove-
ka. Tako reče jedan naš veliki glumac u jednom starom
domaćem filmu. Ojha.
Moderna (ali i drevna) nauka je odavno obja-
snila uzroke divljanja ega kod samozvanih gurua, „pro-
roka“, vrača, pogađača, verskih fanatika... i ostalih gu-
zeranata. Pomenuti bogoborno, bogohulno i protivpri-
rodno obrezani krmci, i obeleženi (tetovirani) robovi,
nakon što se tucaju u anus, u svoje jadno bolesno telo
prime ko zna kakve gljivice iz obrezanih ili neobre-
zanih zaraženih penisa. Kad se jednom prenesu, one će
ploviti kroz krvotok i zaustaviti se na bilo kom slabom
mestu u telu: očima (crvene, krvave oči), plućima, mo-
zgu, crevima, arterijama, srcu... Tamo će ispuštati svoje
otrovne sekrete. Krvotok će te otrove odneti u mozak i
centralni i periferni nervni sistem, nakon čega će one
uzrokovati halucinacije, zamišljen razgovor s duhovi-
ma ili bogom, dogmatizam i verski fanatizam... I na
koncu to da jadni bolesnik umisli kako je istovremeno
superčovek - Übermensch (bez obzira što je mongol-
skog, a ne nemačkog porekla, te nikako ne može biti
Übermensch) - i bog... Gljivice se prenose sa generaci-
je na generaciju, tako da i njihovi potomci umišljaju da
su superljudi i bogovi istovremeno, a svi su oskrnav-
ljeni (obrezani i tetovirani, imaju volovske vratove i
pivske trbuhe, kao i dlakava leđa) i svi do jednog su ho-
moseksualci. Postoje svedočanstva da su njihove majke
upražnjavale seks u zadnjem mesecu trudnoće i da su
se rodili sa modricama na čelu od penisa; zato skoro svi
rano oćelave. Tuga jedna. Fuj.
491
Jovo Ilukić

*   *   *

Psihologija žena koje mrze muškarce a onda

ležu sa njima...
Na ovu misao su me inspirisale neke najniže ka-
tegorije žena, one koje sede u kafićima ili frizerskim
salonima, ogovaraju sve i svakoga, a onda opletu muš-
karce... te muškarci su ovo, te ono, te ovakvi su, te ona-
kvi su... Užas šta sve natrabunjaju. A onda odu u krevet
kod tih istih muškaraca. Koja mizerija. Ja kada bih tako
nešto govorio o ženama - ne bih imao posla ni sa jed-
nom. Naravno da postoje pojedine gološijanke koje za-
služuju da ih neko s vremena na vreme uvredi za njiho-
vo ponašanje, ali to ne znači da se misli na ceo ženski
rod...
Šta je uzrok problema kod žena koje mrze muš-
karce a onda ležu sa njima? Nedovoljna očinska pa-
žnja? Ili ih je otac zlostavljao kao male? Ili iskustvena
odbačenost od strane muškaraca? Ne znam.

*   *   *

Rak za doručak?
Danas, dok sam kupovao kokosov orah u jed-
nom velikom marketu, osetio sam se užasno superiorno
u odnosu na ljude koji se truju mesom, mlekom i jaji-
ma, kao i industrijskom hranom sa kodom HACCP...
Što reče jedan moj prijatelj; da ga parafraziram:
“Samo gledam i smejem se u facu kritičarima sirove
hrane, koji se svakodnevno pune GMO sranjima i žive
u strahu od smrtne agonije, odnosno od straha koji se
492
 Status quo
nakupio u mesu zaklane životinje. Svaki dan je drugi
bolestan, samo slušam i smejem im se, kukaju i čude se
zašto su bolesni, pa traže da ih neko žali.” Potpisujem.
Dodao bih još nešto. Ima mnogo duhovnjaka,
prdon, pardon, “duhovnjaka”, koji trabunjaju o ezote-
riji i duhovnosti, a proždiru GMO kobasice, salame i
paštete od svinjskih creva i tumora, i gutaju GMO mle-
ko puno kravlje krvi i gnoja. Fuj. Smrde na svinjske
GMO kobasice i kravlje mleko, mislim znoj im smrdi
na ta sranja, a trabunjaju o duhovnosti. Bljak.

*   *   *

Umesto da postanemo pseudotranscendentali-

sti, da bismo živeli razvratno i uživali u čulima (što je
smisao života i boravka u telu, ali što nas odvlači u no-
ve reinkarnacije), daleko je bolje da nastavimo sa svo-
jim dužnostima i ostvarimo svrhu naše duhovne egzi-
stencije, a to je da se oslobodimo materijalnog ropstva
i uđemo u božje carstvo. Najviši svartha-gati, ili cilj sa-
mointeresa, jeste dostići Vishnua. Čitav sistem varna i
asrama je namenjen tome da nam pomogne u tome ka-
ko bismo dostigli taj cilj. Porodični čovek takođe može
dostići to odredište regulisanim služenjem u samosves-
nosti. Da bi dostigao samospoznaju, on može voditi
moralni život, kao što je propisano u sastrama, i nasta-
viti sa svojim dužnostima, bez vezanosti, i na taj način
napredovati. Iskrena osoba koja sledi tu metodu je u
daleko boljem položaju od varalice koji se bavi pseudo-
spiritualizmom, da bi prevario neuke ljude. Iskreni čis-
tač ulice je daleko bolji od šarlatanskog meditanta, ili
bilo kakvog gurua, koji meditira samo da bi zaradio za
493
Jovo Ilukić
život, ili radi pohlepe, i vara neuke ljude pogrešno ih
učeći svemu i svačemu.
Grupa ljudi koju predvodi neki “guru”, koji
odluči da posebnog dana u određeno vreme svi kolek-
tivno meditiraju, ili se “povežu” sa nečim, su idealni
kandidati za programiranje uma, jer se zna unapred gde
će da budu i na šta će da se “povežu”, da “meditiraju”
ili da prave “seansu”. Putem tehnologije visokih frek-
vencija, koja se nalazi na više mesta u svetu, ili preko
satelita, može se bilo gde u svetu učiniti da ovakva gru-
pa ljudi postanu mete za holografske slike koje im de-
luju jako ubedljivo. Tako mogu da im se pojave bića iz
verske propagande, svetla, razni utisci, i oni misle da su
nešto doživeli, da je iskustvo autentično. Na ovaj način
mogu da im se ubacuju razni sadržaji u um. Takvoj
grupi, na ovakvom skupu, može da se kolektivno pro-
gramira um na različit način. Sve grupne meditacije u
kojima se traži “otvaranje čakri” ili “transmisija ljuba-
vi” u kosmos i celom svetu, ili preko nekih simbola
koji su zapravo matrice za skupljanje energije od strane
onih koji su te simbole postavili, služe upravo ovak-
vom programiranju uma i krađi energije. To se radi
preko astrala, ili pomoću tehnologije na velikim raz-
daljinama. To što naivni ljudi “šalju” ili “transmituju”
je upravo njihova slobodna volja i emocionalna energi-
ja koja je oduvek bila hrana astralnim bićima nimalo
pozitivne orijentacije.
Važno je znati da postoji tehnologija koja delu-
je i preko astrala, a ne samo na ovom fizičkom svetu,
kako nam se to lažno predstavlja preko kontrolisanog
obrazovanja i medija. Stoga, uvek kada vam neki “gu-
ru” da neki simbol da vizualizujete, ili mantru da po-
494
 Status quo
navljate, potpuno se koncentrišete na to, i unosite svoju
emocionalnu energiju kroz to, da ga smestite u odre-
đene delove svoga tela, u svoje energetske centre (ča-
kre), u određenim bojama, da kroz taj simbol “emitu-
jete svoju ljubav svetu”, ili nekom božanstvu, znajte da
taj metod deluje slično Trojancu u kompjuteru: simbol
je obrazac koji otvara prolaz do vaše individualnosti i
vaše suštinske informacije, i energiju šalje svom ser-
veru. To se odvija preko astrala. Zapravo ne šalje to on
sam, vi je sami šaljete u svom neznanju.
Sve “meditacije”, koje sadrže neku “transmisiju
ljubavi svetu”, su krađa vaše energije, i potpuno zaluđi-
vanje, jer univerzum je hologram, sve je u jednom, i u
jednom je sve, uopšte nije potrebno da šaljete svoja
osećanja bilo gde i bilo kome. Sasvim je dovoljno da
ona zaista postoje u vama i delovaće na ceo svet, pre
svega preko vaših dela.
Svako “otvaranje čakri” je najštetnija manipu-
lacija vašom energijom i svešću.
Čakre se ne otvaraju vizalizacijama kada se va-
ma, ili bolje reći vašem “guru”-u, to prohte. Čakre su
odraz stanja vaše svesti, kao i veza svesti sa fizičkim
telom i kvalitetom vašeg delovanja u svetu. Stoga se
one otvaraju same, u skladu sa vašom zrelošću da svoju
svesnost primenite u konkretnom delovanju. Svako nji-
hovo veštačko otvaranje je nasilje nad vašim sazreva-
njem, kao kada biste pupoljak cveta pokušavali prstima
da otvorite pre njegovog vremena. Osim toga, to vas te-
ra da preskočite svoj razvoj i svoju odgovornost u pri-
meni svesti u delovanju. Tome služe sve “meditacije”
na otvaranje čakri. Time se otvarate astralnim silama da
se hrane vama i još lakše vas manipulišu.
495
Jovo Ilukić
Jebem i mater, i sestru, i sestričinu... svim se-
paratistima, prevarantima i šarlatanima... kao i samo-
zvanim guruima. Pišam po njima... piš, piš, piš...
Zatvorenik, možda dobrovoljno, ali ipak zatvo-
renik - ne čini u životu ono što želi, nego čini ono što
mrzi, slepo se povinujući dijaboličnoj mehaničnosti,
koja sa svoja tri aspekta - strahom, glađu i seksual-
nošću - vlada njegovim mizernim životom; on postaje
čovek koji funkcioniše samo na dve ili tri donje čakre,
kao bogohulno obrezani ljudi u koje se i u čiju se krv
uzda. Ova potpuno imaginarna egzistencija ne posedu-
je u sebi ništa stvarno, osim mogućnosti za evoluciju -
koja ostaje skrivena... i čini glavni cilj ezoteričnih
studija i rada na sebi.
Pamet u glavu, dok još ima pameti i glave... Na-
maste.

*   *   *

Ljudi koji se nalaze na višem nivou svesti obi-

čno sede u nekim tajnim ezoterijskim društvima i znaju
najveće tajne. Naravno, ljudi koji najviše znaju čine
najveća zla. Zapitaćete se kako je to moguće.
Dakle, ovako. U ljudskom društvu, malo manje
idealno nego u mravinjaku, gde se niko ne buni i svako
zna gde mu je mesto, vladaju određene zakonitosti sa-
mo zato da se ne bi desilo da svako radi šta hoće i da
društvo ne bi upalo u anarhiju. U duhovnom svetu je
drugačije. Tamo nikome nije poznata institucija ubistva
i kažnjavanja za isto. Žitelji duhovnog univerzuma ne
mogu jedni druge lišiti egzistencije, kao što mi ovde
možemo ubiti jedni druge, i oni za ubistvo uopšte i ne
496
 Status quo
znaju. E, sad, pošto su duhovni i materijalni svet pot-
puno razdvojeni, kao magnet koji je do pola plus a od
pola minus, tačno se zna dokle je čije; ne postoji
nijedna tačka u kojoj se ti svetovi mešaju. I ezoteristi
kao što su bili Napoleon i Hitler mogli su pobiti mi-
lione ljudi a da uopšte ne strahuju da će im neka duho-
vna instanca ikada suditi za to samo zato što po duho-
vnim zakonima ne postoji ni ubistvo niti kazna za ubis-
tvo. Po prirodnom zakonu život jedne bube vredi koli-
ko i život jednog čoveka. Tako se razmišlja i u budi-
zmu, jer život je život.
Živeti znači biti životinja. Životinje, odnosno
žitelji materijalnih svetova, žive; dok duhovna bića ne
žive, jer nemaju telo, nego egzistiraju. Duhovna
egzistencija isključuje telo i telesno postojanje i samim
tim niko od njih ne može prestati da postoji, pa samim
tim ne postoji ni smrt; ali ni kazna za ubistvo. Ubiti ne-
koga u ovom svetu ne znači ništa u duhovnom svetu. I
to su najveći ljudi (a po pravilu su bili i najveći zlikov-
ci) jako dobro znali – i svesno su činili najveća zla. Šta
reći a ne zaplakati?

*   *   *

Ljudi su oduvek, pa skoro do nedavno, verovali

kako na vremenske prilike utiču nekakve natprirodne
sile. I molili su im se za vremenske prilike koje im tre-
nutno odgovaraju. Da li je u pitanju bilo neznanje mase
ili manipulacija pojedinaca - nije toliko bitno. Tek, da-
nas smo svedoci bolne činjenice da ljudi 100% kontro-
lišu klimu, preko projekta HAARP i chemtrails-a, da su
upropastili planetu, kao i klimu na njoj, te da su postali
497
Jovo Ilukić
rak rana naše planete. No i dalje ima neukih ljudi koji
upiru prst i pogled ka nebu, zatrovanom chemtrails-ima
iz neobeleženih aviona, i uzdaju se u neku natprirodnu
silu, kako će se ista baviti klimom na jednoj planeti u
beznačajnom kutku naše beznačajne galaksije, u oke-
anu značajnijih i većih galaksija u nepreglednom sve-
miru. Najveća prevara ove vrste jeste to kada lokalni
sveštenik čuje prognozu vremena za sutra, sazna da će
sutra pasti kiša, pa organizuje „moleban za kišu“... Ki-
ša, koja naravno nema nikakve veze sa njegovim šarla-
tanskim aktivnostima, sutradan padne, on laže neuke
ljude, a oni mu veruju, kako je „kišu poslao bog li-
čno“... Bez komentara.

*   *   *

Sabor u Guči VS suljpa & Gucci...

Počeo je i traje Sabor trube u Guči. Najveći
seljaci u Evropi otišli u Guču da im truba prdi i gudi, a
oni što ne mogu i neće u Guču, svejedno, najeli se
pasulja, sa mesom ili bez mesa, svejedno, jadni GMO
svinjožderi, pa sad malo i pucaju i puvaju, bolje no te
trube. Pa dok najveći seljaci u Evropi slušaju muziku iz
Guče i nose opanak saS nosevi, oni nosedu cipele
Gucci, a guzica im svira i duva bolje nego trube. Ih, da
najveći seljaci u Evropi znaju za Suljpa sabor, pa da
dođu da slušaju Prdomire i šmrču Tihomire... Hej, bre,
hej...

*   *   *

Nakon sinoćnjeg sna zapitao sam se da li je mo-

498
 Status quo
guće izvesti suicid u snu. Naime, ja mogu s vremena na
vreme da kontrolišem svoje snove i da sanjam ono što
unapred odredim. Ili da u snu shvatim da sanjam - pa
da sâm određujem dešavanja u snu. Tako je bilo i sinoć.
Sanjao sam prvo kako prelazim preko drumsko-želez-
ničkog mosta na Dunavu, preko onog malog pešačkog
dela, i u jednom momentu shvatio da to nije taj most,
jer je u snu bio drugačiji, iskarikiran; izgledao je mlita-
vo, kao muzički instrumenti na čuvenoj Dalijevoj slici
„Košmar mlitavih violončela“. Tada sam shvatio da
sanjam. I prvo sam zamislio da most nema ogradu - i
čim sam to pomislio on je više nije imao. Stajao sam na
mostu bez ograde i razmišljao šta bi bilo ako bih skočio
na stub ispod sebe. Da li bih poginuo u snu a na javi
doživeo infarkt ili pao u komu? Osetio sam užasan
strah, kao da sam na javi. Zatim sam zamislio da je
most jedna dugačka čelična greda - i on je to istog mo-
menta postao. Hodao sam po njoj teško održavajući
ravnotežu. I najzad sam pomislio kako je ta čelična gre-
da zapravo građevinska daska - i ona je to uskoro po-
stala. Tek sad je bilo jako teško hodati po njoj. Poželeo
sam da skočim u Dunav, ali da bih se osigurao da to
neće biti pâd „postavio“ sam reku, most i ulice verti-
kalno. Neverovatan osećaj. Reka teče u svim pravcima
a automobili se penju prema nebu. I ja skačem. I pâd
traje čitavu večnost. I ja pri padu mlataram rukama i
nogama i budim se okupan znojem videvši da zaista u
krevetu mlataram rukama i nogama. E, sad, pitam se
šta bi bilo da sam u snu pao u vodu. Da li bi to bilo
samoubistvo u snu? I da li bih i na javi bio mrtav?

*   *   *
499
Jovo Ilukić

Znam jednu sekretaricu koja je promenila neko-

liko radnih mesta u nekoliko firmi i svugde je radila
kao sekretarica generalnog direktora - javno, dok je taj-
no - ili polutajno - bila sa svima njima kao njihova lju-
bavnica, ili bolje rečeno objekat njihove požude i pred-
met želje. Ona sada ima oko 44 godine i nema dece, a
i ne može da ih ima s obzirom na to koliko je imala
abortusa. Bila je u braku sa nekim tipom njenih godina
i razvela se od njega pre nekog vremena. Zatim je bira-
la i pretežno odbijala sve muškarce koji su pokušavali
da joj se približe, da bi se na kraju udala za dedu (ili
čiču) od 55 godina. Primila ga je u svoj stan. Ona ima
auto i taj stan, razdvojila ga je od žene i dvoje dece, dok
on nema ništa, a u njen stan je doneo dva kofera i onu
stvar. Naravno, za sve to vreme njena mašina je radila
bez prestanka; bili bismo užasno glupi ako bismo
verovali da je mirovala kao neupotrebljiva mašina na
gradilištu... Mašina je radila, radila, radila i na kraju
zaradila dedu. E, žalosti...

*   *   *

Da li ste nekada razmišljali o tome, ako niste

pokušali, da vodite ljubav na sajli uz koju se penjete na
neki teško pristupačan planinski vrh? Sex u vazduhu,
kao muve, brz kao voz, a sve izgleda kao voladorova
igra, ako znate na šta mislim. Naravno sve je bezbedno,
jer je sajla od čelika, a i pomenuti planinski vrh je ne-
gde u teškoj vukojebini i niko ništa ne vidi. To bi meni
bio seks iz snova, jer bih definitivno ženu koja pristaje
na takav rizik pri seksu mogao da smatram za životnu
500
 Status quo
saputnicu. I naravno oženio bih je. Pod uslovom da ne
poginemo. Ojha.

*   *   *

Da li ste doživeli situaciju da neko kome je

stalo do vas ili neko do koga je vama stalo vama iz ina-
ta ili čistog hira ima sex sa nekim? Sex iz inata prema
vama? Meni jeste. Jednom. Bila je neka ženska koja se
palila na mene, a ja se palio na njenu najbolju druga-
ricu... i... okreni-obrni... ja smuvam njenu drugaricu. A
ona, “da mi se osveti”, uhvati najvećeg seljaka u gradu
i ima sex sa njim meni iz inata. I, osim što je bila nje-
govom kurcu razonoda, a meni nije učinila ništa nažao,
iako se “meni iz inata” oprčila sa još nekoliko seljaka,
sumnjam da je išta postigla. Hvalili su se kako su je
imali: i Milojko, i Milojica, i Tugomir, i Živadin, i
Trtojko, i Traktorajko, i Oblo, i Kocko, i Ćoško... i...
ma još puno njih... I na kraju je zajebala sama sebe, jer
je “meni iz inata” bila sa najvećim seljacima... Svašta.

*   *   *

Šta mislite kako izgleda sex na rasklimanoj sto-

lici?
Ko nije probao - neka zamisli.
Rasklimana stolica, škripi kao sirena za vazdu-
šnu opasnost, muškarac i žena na njoj, rade one stvari,
mogu da prde do mile volje, jer se ne zna da li to oni
prde ili stolica škripi. Bez obzira u kojoj su pozi, mogu
slobodno da prde a da ona ne zna da li to on prdi niti da
on zna da li to ona prdi ili rasklimana stolica škripi. Je-
501
Jovo Ilukić
dino što bi susedi mogli da shvate šta se događa u nji-
hovom stanu.

*   *   *

Nesnosne majske i junske kiše, vreme u maju i

junu koje liči na oktobar i novembar, konektovanje ve-
ćine ljudi na antene HAARP-a umesto na Akasha-u... I
dvoje mladih odluči da se potuca na mokroj travi. Le-
gnu oni tako na mokru travu, on dole a ona na njega,
zajaše ga propisno, krenu sa ljubavnom gimnastikom, i
u tom momentu jedna buba mu uđe u anus. Osetio je,
ali nije reagovao. I buba je ulazila duboko u anus, zatim
izlazila vani, i kretala se tako napred-nazad. Kad su
završili - on ju je isprdeo. Ali se zapitao, ne bez razlo-
ga, da li je postao homoseksualac.

*   *   *

Zašto mnoge ženske koje su se rodile u Beogra-

du misle da treba da imaju sex samo sa muškarcem koji
je takođe rođen u Beogradu, ili nekim iz inostranstva?
Zašto potcenjuju momke iz drugih gradova i sela? Za-
što kada idu ulicom ne vide prolaznike, sudaraju se sa
njima i gledaju kroz njih, a vide sve ljude na terasama?
Da li može da se dogodi da se zaljube u nekog studenta
iz unutrašnjosti, ali neće da budu s njim zato što njiho-
vo društvo kaže da on nije Beograđanin. I u kojoj bol-
nici od beogradskih bolnica su rođene pravije Beogra-
đanke? Da li se “najprva” Beograđanka rađa u bolnici
na Savskom vencu a “najzadnja” na Dedinju? Kako ja
koji sam seljak, rođen u malom gradu u provinciji, ali
502
 Status quo
ujedno “najprvi genije univerzuma”, da uhvatim neku
Beograđanku? Ne bih se bunio, ako me neće ona najpr-
va, da budem ni sa najzadnjom. Ojha.

*   *   *

Jedan moj prijatelj Crnogorac, veliki ženskaroš

(ne bih voleo da sam kao on, jer se mnogo puta lečio od
kojekakvih polnih jada), veli meni kako su mu najdraže
histerične žene. Kaže kako su najbolje u krevetu samo
ako prvo preguraju tu prvu histeriju. On je odmah pre-
pozna, jer ona padne u nesvest čim je pipne dole. I dok
ona leži u nesvesti on zapali jednu cigaretu i čeka da se
ona povrati. A kad se digne i svuče navali na nju kao
sivonja. I onda nastaje cika i vriska, deca u zgradi ne
mogu da rade domaće zadatke, penzioneri ne mogu da
dremaju, domaćice ne gledaju španske serije, a moj pri-
jatelj za to vreme uživa u seksu sa histeričnom ženom.

*   *   *

Da li je neko probao sex u liftu? Kako izgleda?

Verovatno sex na brzaka, dok se lift penje gore ili spuš-
ta dole, uz stalno prisutni strah da li će se lift zaustavi-
ti i neko prekinuti sex. Daj bože da se lift zaglavi, jer u
tom slučaju se sex može izgurati do kraja. Bez prekida.
Zamislite strah od zaglavljivanja lifta nestaje dok čoldo
klizi između zidova jade, jado moj, koja perverzija. I
tek nakon svršavanja opasna panika i agorafobija, a on-
da čekanje da naiđu vatrogasci i da izvuku orgijaški par
iz na znoj i spermu usmrđenog lifta. Mašala. Koja per-
verzija.
503
Jovo Ilukić

*   *   *

Sex uz šljivu...
Ko je probao zna kako je, ko nije neka zamisli
uz ovu priču.
Pre neki dan jedan moj drug i njegova žena se
zadesili ispred nekog šljivika, ona poželela da jede ze-
lene šljive i brže-bolje preskoči preko ograde. I on za
njom. On malo jede, a ona navalila na zelene šljive, pa
udri, pa udri, naždera se kao svinja. I onda skide gaće,
naguzi se i reče mu da ga želi. On, šta ću, nabode joj ga
do kraja. Onako nagužena, drži se rukama za tanko dr-
vo šljive, a on je ubada otpozadi kao kerina. Vrh vrho-
va. Kad najednom mu reče izađi. I on ga izvadi, ona ču-
čne, isere pola litre proliva, obriše bulju zelenim lišćem
i opet se digne da bi on nastavio tamo gde je stao. I on
udri, udri, udri, jedno tri minuta, kad ona opet veli iza-
đi. On ga izvadi, ona čučne i isere malo manje od pola
litra proliva, pa se digne, i nastave tamo gde su stali.
Vidite, bio mu je to jedan od najboljih “sexova” u živ-
otu; ali “sexova”, ma “najprvi i najglavniji sex sveta”.
Perverzija.

*   *   *

“U poslednje vreme su sve češće krađe, kada

lopovi uđu u radnju, napune korpu, i jednostavno izađu
napolje bez plaćanja računa.”
Ovo je samo jedan u nizu tekstova koje su
trgovci naložili da se objavi u novinama prethodnih
dana.
504
 Status quo
Interesantan je vokabular kojim nam se saop-
štavaju događaji u društvu. Za sitne nedozvoljene stva-
ri, koje počini uništeno i obeščašćeno stanovništvo, u
suludom nastojanju da opstane - pojava se imenuje pra-
vim imenom: prevara, krađa, nasilničko ponašanje, raz-
bojništvo... Kad politički kriminalci i ratni profiteri op-
ljačkaju firmu, banku i slično, pa je otkupe za siću i
otpuste zaposlene - e, to je onda “sanacioni tranzicioni
postupak” i “spašavanje državne ekonomije”, kao i
“profitabilno poslovanje” i “domaćinsko postupanje”;
čist patriotizam. Neretko, takvima se dodeljuju plakete,
medalje, ordenja, državna priznanja...
Nesreća ovih patriota postaje njihova nezaja-
žljivost i sebičnost - kad prestanu da dele sa časnim po-
litičarima ekstra profit, i pomisle da su oni sva vlast u
državi, i sve iznad toga...
U ovakvim radnjama (džeparenja, prosjačenja,
krađe po prodavnicama i pljačkanja frižidera i zamrzi-
vača po stanovima) ne mogu se zateći deca političara i
biznismena - čak ni onih kontraverznih, ponajmanje
ex-ministarska deca i deca diplomata i njihovih fami-
lija, ili oni koji se nalaze na njihovim platnim spisko-
vima.
Po samoposlugama operišu očajnici i njihova
deca. Neka država osmisli ambijent u kome će se zapo-
sliti 2 miliona nesrećnika, koji tumaraju kroz beznađe -
i sitan kriminal je gotov. Konačno, zbog ovakvog kri-
minala nismo u svetu na prvom mestu po stopi krimi-
naliteta; zbog sitnog kriminala zadnji smo na spisku
koji ocenjuje visinu standarda stanovništva.
Trgovci su slabi sa poznavanjem psihologije, pa
nekad ispadnu smešni, kad recimo hoće veganu da na-
505
Jovo Ilukić
plate pola kilograma svinjske pečenice koju nije kupio,
niti bi je uzeo besplatno.
Inače, na kasi se uvek drži mala i jeftina stvar
od 17 ili 23 dinara (psihološki male cifre), pa se oti-
mačina primenjuje gotovo na svakog klijenta koji kupi
više od četiri artikla. Jednostavno, svakom takvom se
ukuca ta cifra. Na hiljadu kupaca, tek jedva jedan se
pobuni - i to onaj ko je skupio iz “kasice prasice” tačnu
količinu novca.
Jedna zla baba, izbeglica sa Kosova, koja drži
dragstor u mom kraju, ima tu i još jedan štos: nikad
nema siću, da vrati kusur do 7-9 dinara, i tad ti njene
klinke, uz osmeh i izvinjenje, uvale neku bombonu, ili
pak žvaku, koju samo još Kinezi proizvode (a koju
nećeš da konzumiraš, ukoliko, jelte, kao ja, bojkotuješ
HACCP i svu industrijsku hranu iz kutija sa tim ko-
dom, jer ti se može tako). Baka dnevno obradi 500-600
kupaca. Na ovu foru svi nasednu i vrisnu 7-9 dinara,
365 dana u godini. Zaposlene klinke sebi tako za deset
dana zarade platu, a babi ekstra profit. Ja nikada ne pro-
pustim priliku kad je vlasnica tu da tražim kusur u
dinar, i da pitam baku zašto je pobegla iz svog kraja -
ko velim... kad dođu njeni ondašnji kupci, da se pora-
vnaju sa njom, da se sklonim na vreme, jer me se ne
tiče, pošto oni rade poravnjanje sa plastičnim eksplo-
zivima. Sad klinke kad me vide da ulazim u pomenutu
prčvarnicu od dragstora, automatski vraćaju svima ku-
sur i tačno kucaju račune.
A pre neki dan, trgovci dali tekst u novine kako
smo mi kupci iz dana u dan sve veći i maštovitiji lopo-
vi, iako nikada ništa nismo ukrali. Jebem li im nanu
naninu.
506
 Status quo

*   *   *

Ovo se dogodilo sedamdesetih godina prošlog

veka negde u Srbiji. Naime, u jedno pomoravsko selo
došao je neki Nemac i raspitivao se za svog dedu koji
je poginuo 1944. godine na obali Morave. Saznavši da
je traženi bio SS-ovac, a budući da je njegov deda bio
partizan sahranjen u SS-ovskoj uniformi, jedan pomo-
ravski seljak velikodušno se ponudio da mu “pomo-
gne“. Odveo ga je do mesta gde je njegov deda sahra-
njen i rekao mu da je tu sahranjen Nemčev deda. Otko-
pali su leš i zatekli SS-ovsku uniformu na njemu. Ne-
mac mu je kao nagradu isplatio tadašnjih 50.000 nema-
čkih maraka i odneo Moravčevog dedu u Nemačku da
ga sahrani. Za taj slučaj saznalo je celo selo, ali ništa
nisu mogli da preduzmu protiv svog suseda. Samo su
ga s vremena na vreme zadirkivali kako je prodao de-
du. On im je na to bez trunke stida odgovarao da je nje-
gov deda za života imao žarku želju da vidi inostrans-
tvo i da mu je on tu želju ispunio.

*   *   *

Znam za najmanje jedan slučaj gde je čovek

dobio herpes u crkvi. Odu ljudi u crkvu, da se pričeste,
svi mogući tipovi ljudi, i među njima jedna prostitutka
koja ordinira na beogradskoj “Štajgi”, sveštenik im svi-
ma gura u usta istu kašičicu, i nekoliko ljudi iza nje
dobije herpes (a možda i hepatitis ili ko zna kakvu sve
boleščinu koja je nastala u praistoriji na polnom organu
nekog polumajmuna). Sad, ja ne krivim ženu za to što
507
Jovo Ilukić
je prostitutka, život ju je naterao na to (znam za sluča-
jeve gde su braća i sestre, kao i roditelji, terali najstariju
sestru ili kćer da ide u prostituciju i donese kući pare i
hleba), već krivim popove (lopove) koji šire ne samo
duhovnu i mentalnu, već i pravu pravcatu zarazu. A kad
im neko spočita tako nešto, brže-bolje šalju PR-a da
dođe na državnu televiziju (javnu kuću) da laže budale
kako se niko ne može zaraziti u crkvi, jer će se “bog
pobrinuti da kašičica ne bude zarazna”... Ha ha ha. I
nisu gadljivi na pare koje im daju prostitutke. Kao ni na
hleb koji je pun glutena (lepka). Eto šta Hristova crkva
čini Hristovim sledbenicima.

*   *   *

Da li je neko od vas nekada racionalno, bez pre-

drasuda, razmišljao o tome šta je zapravo satanizam?
Po nepristrasnim sociološkim teorijama religi-
je, satanizam je svaka ona religija koja propoveda vero-
vanje u krv ili spasenje preko neke ili nečije krvi. Po
pristrasnim hrišćanskim teorijama, satanizam je anti-
religija, zasnovana na kontriranju hrišćanstvu.
Mislim da je ova prva teorija ispravna. I mada
moderni satanisti stupaju u svoje mračne sekte iz pro-
testa prema hrišćanstvu, i njihove se molitve uglavnom
svode na čitanje “očenaša” unazad, pravi i izvorni sata-
nizam je mnogo stariji i od samog hrišćanstva, pa i od
dalekoistočnih verskih zajednica (budizam, bramani-
zam, hinduizam), ali, opet, daleko mlađi od religije Vi-
ka (veštica) - najstarije na našoj planeti. Svako verova-
nje u krv i spasenje preko krvi može biti samo satani-
zam i ništa drugo. Svaki bog koji od svojih podanika
508
 Status quo
traži (ili ih njihovi sveštenici lažu da traži) krv je obi-
čan bednik, i bedniji je od svojih podanika; oni imaju
daleko viša moralna načela od “takvog boga”.
Da li to znači i da je izvorno hrišćanstvo, u neku
ruku, satanizam? Pitanje za razmišljanje.
Kada sam čitao Stari zavet, najviše mi je sme-
tala, i gadila mi se, Treća knjiga Mojsijeva, i to od I do
XI poglavlja. Svi oni silni volovi, ovnovi i golubovi ko-
je je Mojsije žrtvovao nekakvom bogu Jehovi - mogli
su biti žrtvovani samo satani.
Nasuprot hrišćanstvu, čiji vernici se ubiše da
oblate neke prosvetljene verske zajednice, a u istoriji su
vodili krstaške ratove i potamanili Indijance u Americi,
postoje neke religije čije učenje propoveda veru u
svetlost, a koje hrišćani nazivaju satanistima, zato što je
njihovo učenje starije, dublje i komplikovanije od nji-
hovog “prizemnog”, nema veru u spasenje preko krvi.
U nekim hramovima ne postoji krv, čak ni simbolično,
kao što se u hrišćanstvu praktikuje pričešće. Takođe,
bog nije otac, dakle muškarac, već bespolno duhovno
biće. Molitve se upućuju Velikom Arhitekti, Neimaru
svih svetova, a ne nekakvom trojednom bogu, čoveku
Isusu Hristu ili devici Mariji kako to čine katolici.

*   *   *

Šta znače termini “administrativni prelaz”, “ad-

ministrativna linija” i “administrativni punkt”? Često
čujem te besmislene reči kad god vrteći kanale naiđem
na neku vest, a ne gledam vesti na televiziji. Tako nešto
ne postoji nigde na svetu. Gde je onda “administrativni
prelaz”, “administrativna linija” i “administrativni
509
Jovo Ilukić
punkt” između Vojvodine i takozvane “Uže Srbije”?
Nisam ga nikada video, a često putujem između Novog
Sada i Beograda. Teško da ću naći odgovor. Ukucao
sam sve te termine na Google i nisam našao objašnje-
nje. Izvadim kurac i pišam na “administrativni prelaz”,
“administrativnu liniju” i “administrativni punkt”, na
onoga ko je izmislio te termine, kao i na sve one neuke
i nepismene budale koji veruju da tako nešto postoji. To
dole je granica između dve nezavisne države, Srbije i
Kosova, i najčvršća je u Evropi, jer se sa obe strane na-
laze minska polja od po 2,5 kilometra širine. Najveća
glupost i nebuloza ikada izvaljena na srpskom jeziku i
uopšte nekom slovenskom jeziku, u lingvističkom smi-
slu, i najveća glupost u diplomatiji, u pravnom smislu.
Izmišljotina, kao i “kolateralna šteta”. Novi izraz, da bi
se zamaglila suština - priznanje novih državnih grani-
ca. Izvadim kurac i pišam na susednu državu Kosovo,
kao i na svu našu političku gamad koja su dovela do
njene nezavisnosti. Pišam na naše političare koji su
1999. godine pustili NATO okupatore na Kosovo, ako
su živi, a ako su mrtvi, odnosno ako su u međuvremenu
umrli, naročito ako su uginuli u Hagu, pišam im na
grob... piš, piš, piš... Pišam na ono jugoslovensko ofi-
cirsko govno koje je namerno ostavilo tenk pored kuće
male Milice Rakić u Batajnici, da bi ga gađali američki
avioni i ubili dete na noši, zatim na ona jugoslovenska
oficirska govna koja su ostavljala tenkove pored bol-
nica, da bi ih američki avioni gađali i izazvali civilne
žrtve, kao i na ono jugoslovensko civilno govno koje je
ostavilo 16 radnika RTS-a u zgradi televizije, namerno,
da budu ubijeni. “Administrativni prelaz” je prelaz pre-
ko koga bih ispratio celokupnu administraciju dana-
510
 Status quo
šnje države Srbije. Kome smeta neka me tuži, ako ima
muda, a ako nema muda može samo da popuši kitu
mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

*   *   *

Da li biste možda vodili ljubav sa vanzemalj-

cem suprotnog pola? Mislim, šta o tome kaže vaša reli-
gija i kakav stav vi imate po tom pitanju?
Moj odgovor je pozitivan. Uparivanjem različi-
tih rasa kod meleza se u velikoj meri poništavaju nega-
tivne a dolaze do izražaja pozitivne osobine obe rase. U
istoriji naše planete postoji niz primera od pre nekoliko
hiljada godina kada su se vanzemaljci (u Bibliji i Bha-
gavad-Giti opisani kao „sinovi neba”) parili sa zemalj-
skim ženama, iz njihovog su se odnosa rađali nefilimi,
čiji je životni vek trajao po nekoliko hiljada godina, i
potomci tih nefilima žive i danas i sede u masonskim
ložama kao veliki majstori. I Krišna je bio jedan od
njih, a ima nekih indicija da je to bio i Isus Hrist.
No, bez obzira da li je neko hrišćanin, kršćanin
ili musliman, ovo je za njega potpuno strano, jer o pos-
tojanju vanzemaljskog života govore jedino hinduizam
i ezoterijski redovi; za ostale religije to je špansko selo.
Hrišćani bi bilo kakvom pričom o vanzemaljskom ži-
votu negirali otkupnu (krvnu) žrtvu Isusa Hrista, a mu-
slimani sveti rat džihad - dok bi i jedni i drugi negirali
boga neba i zemlje u koga veruju, ne znajući da pravi
bog nije bog neba i zemlje koji traži krv, već Veliki
Arhitekta, Neimar svih svetova, koji se kupa u svet-
losti. I hrišćanima i muslimanima je nezamislivo to da
negde u svemiru, među bilionima galaksija (a u svakoj
511
Jovo Ilukić
galaksiji ima preko 100 milijardi zvezda), uopšte po-
stoji ikakva forma života, jer u tim svetovima bi i Hrist
i Muhamed bili beznačajni, kao što bi i kod nas „mesi-
je” iz tih svetova bile potpuno beznačajne.
Dalje, za hrišćane i muslimane je nerazumljivo
to zašto su se „pali anđeli” parili sa ženama, a ne sa mu-
škarcima, ili sa ženama i muškarcima, jer po njihovom
prizemnom učenju bog i anđeli su muškarci i to ostaju
do kraja. Hindusi i masoni znaju da su vojne posade tih
svemirskih brodova iz naše prošlosti, u Bhagavad-Giti
nazvane „nebeske ptice” a u Bibliji „Ilijine nebeske ko-
čije”, bile sastavljene od vojno-sposobnih muškaraca,
da su ekspediciju činili pretežno muškarci, kao što je to
slučaj u većini vojski, i da je to razlog što se oni nisu
parili sa muškarcima. Ni hrišćani ni muslimani ne
shvataju koliko ponižavaju boga time što smatraju, bez
ikakvog osnova, da je ovoliki univerzum izgrađen sa-
mo zbog jedne planete, jer postojanje drugih svetova za
njih je špansko selo.
Autori Biblije i Kurana ne samo da nisu po-
znavali univerzum i njegove tajne (za razliku od
Vedskih spisa, naročito Bhagavad-Gite, u kojima Kris-
hna naveliko diskutuje o mnoštvu zvezda oko kojih se
vrte planete, na kojima žive bića slična nama), nego
nisu znali ni za pola kontinenata na našoj planeti, za
obe Amerike, Australiju i Antarktik, kao ni za njihove
žitelje...
Za sada nemam daljih komentara, jer bi svaki
dalji komentar strahovito unizio sve prizemne religije...
Namaste.

*   *   *
512
 Status quo

Stari Rim je bio jedna od najuređenijih država u

istoriji, bez obzira što je postojao u vreme robovlas-
ničkog društvenog poretka i imao robove. Rimska voj-
ska bila je jedna od najboljih u istoriji, neprevaziđena
do Hitlerovog Wehrmacht-a i današnje US Army. Rim-
ska kultura slovi za jednu od najjačih... tu je i rimska
filozofija, umetnost, nauka... nezaobilazno Rimsko pra-
vo... itd. itd. Rimljani su obožavali moć i bili jaki ljudi.
Zašto? Pa zato što su bili prirodni; poštovali su sebe i
prirodu. I bili su pagani. To je ključna stvar.
E, onda se u jednoj rimskoj provinciji pojavila
najgora bolest u istoriji i inficirala je Stari Rim. Ta bo-
lest zvala se, a i danas se zove, hrišćanstvo. Za otprilike
tri veka zarazila je celu imperiju. Zaraženi hrišćans-
tvom, rimski vojnici više nisu bili vojnici, već babe.
Robovska religija, sa robovskim principima - „Ko tebe
kamenom ti njega hlebom“ - i - „Kad ti neko udari ša-
mar okreni mu i drugi obraz“ - oslabila je i na kraju
uništila Rimsku Imperiju. Padom Rima, pao je i civi-
lizovani svet. Hrišćanski varvari rušili su sve pred so-
bom hiljadu godina i više, sve dok se nije pojavila rene-
sansa. Nekada grad od milion i po stanovnika, Rim je
sredinom XV veka spao na svega dvadeset hiljada
žitelja, a stočari sa okolnih brda silazili su u nekada-
šnji centar sveta, odvaljivali kamenje iz starih građe-
vina i pravili svinjce. Tuga jedna.
E, sad, postojala je jedna izreka koja je govorila
da će onaj narod koji osvoji i sruši Rim vladati svetom.
Rim su 476. godine srušili Goti, nemačko pleme, tačni-
je nemački kralj Odoakar. Bilo kako bilo, Rim je zapra-
vo pao, ali ni pre pao a ni pre se reinkarnirao, ovaj put
513
Jovo Ilukić
u Sveto-Rimsko-Nemačko Carstvo, koje je postojalo
sve do ujedinjenja Nemačke 1871. godine. Konfede-
racija, ali ipak moćna i jaka nemačka država, sa rim-
skim imenom i tradicijom, i jedina država na svetu sa
punim pravom na rimsko nasleđe.
I dva puta u XX veku Nemci su bili na domak
vladanja svetom...
Otprilike hiljadu godina nakon pada Rima i div-
ljanja hrišćanskih hordi po Evropi, iznenada, na severu
Italije, rađa se renesansa. Stvaraju je potomci nemačkih
(austrijskih) vojnika i lokalnih Italijanki. Renesansa se
nije mogla pojaviti sve dok najbolji vojnici u Evropi ni-
su oplodili najbolje žene u Evropi. Tako smo dobili re-
nesansne umetnike koji su po očevima bili Nemci, a po
majkama Italijani.
Čovečanstvo, dakle, duguje slobodu Nemcima i
Nemačkoj.
Amerika je moderni Rim. I ako se dogodi, ne
daj bože, da Amerika padne, onda će muslimanski var-
vari rušiti sve pred sobom hiljadu godina i više. Samo
što bi to bilo mnogo strašnije od mračnog hrišćanskog
srednjeg veka. A onda će opet Nemci morati da oplode
arapske ili neke druge žene... i da njihovi potomci stvo-
re neku novu renesansu...
Čuvajmo slobodu koju imamo, jer onaj ko je
ima obično ne ume da je ceni...

*   *   *

Jedna me je žena jednom pitala kako to da

imam 42 godine a još uvek nemam decu; i ja joj odgo-
vorih da mi te stvari ništa ne znače. I ona mi tada posta-
514
 Status quo
vi pitanje: “Pa zar se ne plašiš samoće u starosti?“ Tu
sam se malo zamislio. Ljudi se plaše samoće, to je do-
bro poznato. Ali da li je normalno da se baš toliko pla-
še? Da li je prirodno? Nije. Dakle, ljudi se vezuju jedni
za druge samo zato da ne bi bili sami. I mogu da se ve-
žu za bilo koga. Izistinski umetnici se ne plaše samoće;
naročito slikari ili pesnici. Slika ili pesma je njihov
most sa životom i veza sa svetom. Ali većina je se plaši.
“Znači“, odgovorih joj ja, “trebalo bi da se oženim sa
bilo kim i da imam bilo kakvu decu kako u starosti ne
bih bio sâm?“ Nije mi odgovorila. Dobro. Još uvek sam
siguran da ne treba da razmišljam o starosti. Biću u ne-
koj instituciji za stare ili u nekoj ludnici. Pa šta? I to
pod uslovom da uopšte doživim starost, budući da ži-
vim dvesta na sat. I još uvek me ne muči pitanje da li
mi smeta da budem sâm. O, da, ponekad mi baš prija da
budem sâm. I baš uživam u tome da dok sam sâm napi-
šem neku priču ili neki segment nekog romana, ili pak
da islikam neki deo neke buduće slike - i da znam da
mi je današnji dan prošao u nečemu korisnom, u neče-
mu što ne može da uradi bilo ko. Potomstvo može osta-
viti bilo ko; to rade i četvoronožne životinje. Ne, ja
uopšte ne osećam strah od samoće. Volim da živim sâm
sa svojim demonima koje uobličujem u ljudske likove
i stavljam u književna dela. Važno je samo da nisam
“regular boy“, cigla u zidu ili šraf u mašini. Ne plašim
se samoće. Više bih se plašio toga da provedem život
pored neke životinje suprotnog pola - pripadnice moje
životinjske vrste, koja bi mi u svemu bila strana - i koja
bi mi mogla podariti samo životinjski nakot - do koga
mi uzgred uopšte nije stalo. Namaste.

515
Jovo Ilukić
*   *   *

Sedeo sam u Futoškom parku sa jednim dru-

gom, razgovarao sa njim i gledao na stazu i one ružne
bube sa crvenim leđima. Prvi put sam u životu video
šta rade i kako se ponašaju. Skakao je svako na svako-
ga, muško na žensko, žensko na muško, muško na
muško, žensko na žensko (ko bi to mogao znati?), bilo
je čak i grupnjaka, ono je nešto užasno i neverovatno...
Pomislio sam na to koliko je seksualna strast jaka kod
svih životinja, uključujući tu i ljude. I zamislio sam na
šta bi ličila scena ako bi se moglo desiti da ljudi koji
gledaju utakmicu na jednom stadionu počnu da skaču
jedni na druge kao one bube. Kakav bi to seks bio...

*   * *

Moj deda po ocu je poginuo u Bosni 1941.

godine od ustaša, ali ga je Srpska pravoslavna crkva u
toku 1990. ili 1991. godine, preko “popisa ustaških
žrtava”, akcije koju je organizovala tadašnja “Srpska
reč” Vuka Draškovića, stavila na spisak jasenovačkih
žrtava (iako čovek ne da nije poginuo u Jasenovcu, ne-
go nikada nije ni prošao kroz Jasenovac)... i sa njego-
vim imenom i prezimenom došlo se do blizu 70.000 žr-
tava u Jasenovcu. Da je u Jasenovcu pobijeno 700.000
ljudi, a u NDH preko 1.500.000 - 1991. godine ne bi
imao ko da digne “balvan revoluciju” i napravi Repu-
bliku Srpsku Krajinu. To, naravno, nije smetalo mno-
gim ljudima, Srbima i “velikosrbima”, ali i ostalima, da
me, kad god se ne slažu sa mnom na verskom, politi-
čkom i čak sportskom planu - nazovu ustašom, bez
516
 Status quo
obzira što su mi ustaše pobile trećinu familije sa očeve
strane u Hercegovini. Štaš. Ljudski jad i beda.

*   * *

Nešto sam noćas razmišljao o tome da je Homer

pisao Ilijadu i Odiseju pre oko 3500 godina i mi još
uvek znamo za njega i njegova dela. Nešto mislim da
za jedno 1500 godina za njega niko neće znati.
Japanski šintoistički mudraci su uvereni da je
5000 godina optimalno vreme ne samo da nestane pra-
šina sa nečijih kostiju, već i da prestane sećanje na sva
njegova dela ma koliko ona velika bila.
Ne postoje „veliki“ i „mali“ ljudi. Svi smo
samo ljudi. Homo tamen. I svi smo uvek na gubitku.

*   *   *

Nešto se pitam, ako predsednik države može da

kupi kartu za nepostojeći metro, pa čak i da se “pro-
voza” istim (ne znam kako), koja se nigde ne prodaje,
zašto građani ne bi mogli da putuju na Mars, i da kupe
karte koje se nigde ne prodaju?
Takođe, ako predsednik države posećuje neka-
kav Beograd na vodi, koji ne postoji, zašto ja kao gra-
đanin ne bih mogao da posetim mravinjak i oženim
mravlju kraljicu?

*   *   *

Božanska matematika...
Diskutovali smo ranije o tome da li verovati u
517
Jovo Ilukić
boga ili znati da bog postoji. Ja sam rekao da znam da
postoji bog, a onda su me napali oni koji veruju u boga.
I tražili dokaz da postoji bog. Zašto? Zato što oni koji
veruju nisu sigurni postoji li ili ne ono u šta veruju. Ja
neću reći - “Verujem da će sutra svanuti dan” - zato što
znam da će svanuti.
Po “principu šestara” Velikog Arhitekte, Nei-
mara svih svetova, odnosno razmerama svih stvari koje
nas okružuju, kao i univerzalnim jezikom svih svetova,
naime matematikom, možemo dokazati postojanje bo-
žanske ličnosti. Ne verovati (ne biti siguran postoji li),
već dokazati postojanje božanske ličnosti.
Evo vam četiri primera iz matematike, da vidite
na osnovu kakve logike i univerzalne razmere je Veliki
Arhitekta sagradio ceo univerzum i sve svetove:

1x8+1=9
12 x 8 + 2 = 98
123 x 8 + 3 = 987
1234 x 8 + 4 = 9876
12345 x 8 + 5 = 98765
123456 x 8 + 6 = 987654
1234567 x 8 + 7 = 9876543
12345678 x 8 + 8 = 98765432
123456789 x 8 + 9 = 987654321

1 x 9 + 2 = 11
12 x 9 + 3 = 111
123 x 9 + 4 = 1111
1234 x 9 + 5 = 11111
12345 x 9 + 6 = 111111
123456 x 9 + 7 = 1111111
518
 Status quo
1234567 x 9 + 8 = 11111111
12345678 x 9 + 9 = 111111111
123456789 x 9 + 10 = 1111111111

9 x 9 + 7 = 88
98 x 9 + 6 = 888
987 x 9 + 5 = 8888
9876 x 9 + 4 = 88888
98765 x 9 + 3 = 888888
987654 x 9 + 2 = 8888888
9876543 x 9 + 1 = 88888888
98765432 x 9 + 0 = 888888888

1x1=1
11 x 11 = 121
111 x 111 = 12321
1111 x 1111 = 1234321
11111x 11111 = 123454321
111111 x 111111 = 12345654321
1111111 x 1111111 = 1234567654321
11111111 x 11111111 = 123456787654321
111111111 x 111111111 = 12345678987654321

Fascinantno, zar ne?

ΑΠΟ ΤΟ ΧΑΟΣ ΓΙΝΕΤΑΙ Ο ΚΟΣΜΟΣ
Grci su to dobro znali...

*   *   *

Danas sam kao kusur u jednoj prodavnici zdra-

ve hrane dobio nepresavijenu i nekorišćenu novčanicu
od 100 dinara, koju je jugoslovenska okupatorska stoka
519
Jovo Ilukić
iz Vučićevog/Dačićevog svinjskog režima falsifikovala
i pustila u opticaj. I ranije sam to radio, odnosno javno
pisao po Internetu o falsifikovanim novčanicama, koje
ova država štampa sada, a navodi da je štampana rani-
je. U januaru pre tri godine uspeo sam da celu priču
doguram do novinara i neke su novine pisale o tome
kako je novčanica od 500 dinara, nepresavijena, štam-
pana 2007. godine, a puštena u opticaj 2015. godine.
Ako se dogodi da neka bahata policijska stoka pokuša
da mi preti zbog toga što radim ovakve stvari, ili me bar
pita što se petljam u sve ovo, odnosno zašto ne gledam
svoja posla, a već su mi pretili u zadnje dve-tri godine
bez ikakvog razloga, oteraću ih u tri pičke materine, jer
ja sam dao sebi za pravo da pišem i govorim šta god
hoću. Ako mi ikada bude bilo potrebno odobrenje od
policije, ili od bilo koga, za to kako ću razmišljati, šta
ću reći ili napisati - istog trena ću se ubiti. Uzgred, po-
što nemam decu, a neću ih nikada imati, jer ne dam po-
tomstvo ovoj državi i ovakvom sistemu, pošto mi ne
pada na pamet da imam bolesnu decu koja će biti prisi-
lno vakcinisana, robovski obeležena (tetovirana i pir-
singovana) i jesti GMO hranu, niti dozvoljavam da mi
Arapi, Avganistanci i Pakistanci tucaju decu, odnosno
ovi migranti koji se planski useljavaju u Evropu, stva-
rno ne znam kako će mi pretiti. Sigurno je da mi ne
mogu reći: „Pazi šta radiš, imaš decu.“ Nemam decu,
stoko jedna bezrepa, i nikada ih neću imati, u inat ovoj
državi, a pošto ti koji mi pretiš nosiš značku ove države
- znači tebi iz inata. Marš stoko jedna. Ostav! Av! av!
Mada mi je izvesna bahata policijska stoka pretila na
taj način, kada me je početkom aprila pretprošle godine
pozivala sa skrivenog broja na mobilni telefon i kuka-
520
 Status quo
vički drhtavim glasom mi rekla: “Jovo, pazi šta radiš.”
Neću ništa da pazim. Onaj što me je zvao na telefon
neka jebe svoju majku u prdaljku, a ja ću da mu jebem
kćerkicu u pičkicu kad postane punoletna. Eto, barem
neću da budem pedofil. A i ne dugujem mu ništa, pa
nema šta da me zove i da mi preti. Ojha. Stoka jugo-
slovenska koja nam je uzurpirala državu, najveća bagra
na planeti, tolika bagra da se 2006. godine, kada je bio
referendum u Crnoj Gori, zalagala za smrdljivu drža-
vnu zajednicu SCG, na koju im pišam, kao što pišam i
na sve one koji su se zalagali za nju, jer da su se oni
pitali Srbija nikada ne bi stekla nezavisnost i bila pri-
znata država (hvala bogu da se ništa nisu pitali), već bi
bila Jugoslavija, SRJ, SCG, a možda bi se zvala i Kur-
ton, samo da se ne zove Srbija. Ali nas 1100 Crnogo-
raca iz Srbije, koji smo glasali na referendumu u Crnoj
Gori, pomrsili smo im konce, i poklonili nezavisnost
Srbiji. Samo kad se setim tog 5. juna 2006. godine,
kako je “velikosrbin”, odnosno samozvani četnički
vojvoda, Tomislav Nikolić, bivši predsednik, štrajkač
glađu i galamdžija protiv sopstvenih građana, koji je
krajem prošlog veka, dok su ovom državom vladali
Milošević i njegova veštica Mirjana, 80% građana na-
zivao “strani plaćenici” i “domaći izdajnici”, vikao na
domara koji je krenuo da skine usranu zastavu SCG sa
Skupštine Srbije, i zameni je našom srpskom - “Ne
diraj tu zastavu! To je naša zastava! Mi nismo Srbija!
Mi smo SCG!” - muka mi pripadne. Kad se samo setim
kako je pre toga žalio što Srbija nije ruska gubernija...
žubori mi se... Da se on pitao, i da su se ostali degene-
rici pitali - Srbija nikada ne bi postala država.
Dakle, država Srbija i dalje falsifikuje sopstve-
521
Jovo Ilukić
ne novčanice. Ne razumem prema potpisu ko je guver-
ner, a ne sećam se ko je to tada bio, niti me zanima,
odnosno ko je potpisao ovu falsifikovanu novčanicu,
navodno 2013. godine, a nije ni bitno, jer dobro znamo
da je nemoguće da je ova novčanica štampana 2013.
godine i četiri i po godine stajala u nekom magacinu
Narodne banke Srbije. Ne, ona je štampana sada (da
kažemo falsifikovana) i sada je puštena u opticaj.
Sad bi neko mogao da mi kaže da ne treba da se
bavim tim stvarima, i da to ne treba da me zanima, ali
hoću iz inata da se narugam onima što su meni i mojoj
generaciji oduzeli mladost 90-tih godina prošlog veka,
pa kud puklo da puklo.
Pitanje je veoma ozbiljno. Stvar nije nimalo na-
ivna.
I pade mi na pamet slučaj od pre više od 20
godina, tačnije s početka 1994. godine, dok sam još bio
maloletni srednjoškolac, tačnije oko tri meseca daleko
od punoletstva, kada je najveća banda i bagra u istoriji
ove države (drugačije ih ne mogu nazvati) namerno
izazvala najveću inflaciju u evropskoj istoriji (ne znam
kako stvari stoje na planetarnom nivou, jer sam čuo da
nas je Zimbabve prešišao negde početkom ovog veka,
ali teško nama ako se poredimo sa jednim Zimba-
bveom), štampala novčanice sa 11 nula i isplaćivala
mesečne plate zaposlenima u državnom sektoru u visi-
ni od današnjih 0,50 €, u dinarskoj protiv-vrednosti, za
šta se ništa nije moglo kupiti, kako te dinare niko i ni-
gde nije hteo da primi mesecima, sve dok poznati gu-
verner iz tog vremena, Dragoslav Avramović, nije uveo
takozvani “novi dinar”, već kako su svi kupovali i pro-
davali za tadašnje nemačke marke. I sećam se, kao da
522
 Status quo
je juče bilo, bio je 2. januar 1994. godine, ja sam za
papirnih 5 DM (tadašnjih nemačkih maraka) kupio ne-
ku čokoladu, koja je koštala 2 DM i trgovac mi je vra-
tio kusur od 3 DM, u metalu, u apoenima od 1 DM i 2
DM. Na novčanici od 2 DM, koja je bila relativno sta-
ra, pisalo je da je iskovana 1991. godine. Ali druga
novčanica, tačnije kovanica, od 1 DM, bila je potpuno
nova, presijavala se, kao da je tek iskovana, a na njoj se
kao godina kovanja nalazila 1994-ta. Kako je moguće
da je ta metalna novčanica stigla u Beograd iz Nema-
čke u toku tada Nove 1994. godine? Teoretski, i prak-
tično, iskovana je 1. januara, a već 2. januara je bila u
Beogradu i dospela je u moje ruke. Nije li ološ iz tada-
šnjeg režima, koga smo jedva oterali sa vlasti 5. okto-
bra 2000. godine kovao (a možda i štampao papirni)
nemački novac? Ne znam, zaista. Čuo sam da je onda
kada je nemačka marka menjana za euro, tačnije u toku
2002. godine, u Nemačku centralnu banku stiglo dale-
ko više novca nego što ga je pomenuta banka emito-
vala, a da je najviše tog uslovno rečeno sumnjivog nov-
ca stiglo sa naših prostora, ponajviše iz Srbije. Patrioti
ili patriJoti, koji su preko 85% građana Srbije svoje-
vremeno nazivali stranim plaćenicima i domaćim iz-
dajnicima, veoma su voleli nemačku marku i sve zapa-
dne vrednosti, i svoj patriotizam, odnosno patriJotizam,
debelo naplatili preko pljačke sopstvenih građana, a
onda otišli, bolje reći pobegli, u “prijateljske zemlje”,
gde su odneli milijarde dolara i tamo napravili prave
pravcate feude. Zanimljiva stvar za analizu. S obzirom
kakvi su ološi bili, i na šta su sve bili spremni, ništa me
ne bi čudilo, niti me išta čudi.
Da li je ovo sada neka vrsta reprize? Ne smem
523
Jovo Ilukić
da se zakunem da jeste, ali mi smrdi na tako nešto. Daj
bože da grešim.
Čuo sam neke priče po kojima su one odvratne,
pišljive Miloševićeve novčanice iz 1993. godine štam-
pale banke u Rumuniji i Bugarskoj, jer naša banka nije
mogla da postigne da naštampa toliku gomilu tog bes-
potrebnog smeća, veoma brzo obezvređenog, koje je
većina ljudi tada pobacala po ulicama, dok su ih pame-
tni ljudi skupljali i sada ih prodaju kao suvenire stranci-
ma za 10 € po komadu, kao podsetnik na to koliko je-
dna država može nisko da padne, i da je njihova vred-
nost bila daleko ispod cene njihovog štampanja, a sve
po cenu da se opljačkaju sopstveni građani. Ova je pri-
ča toliko puta već ponovljena da mi se naprosto gadi.
Ja nisam ekonomista i ne razumem se nešto na-
ročito u ekonomiju. Nisam nešto naročito oduševljen
Evropskom Unijom, a nisam ni protiv ulaska Srbije u
tu zajednicu evropskih naroda, ali smatram da je bolje
po nas da što pre uđemo u EU i da odmah po ulasku
učinimo dve stvari:
1. da što pre ukinemo dinar, kao valutu, jer onda
plate zaposlenih i kupovna moć građana neće konstan-
tno opadati, kao što je to sada slučaj, budući da neko ko
štampa nove novčanice, a falsifikuje ih potpisom biv-
šeg guvernera, i na njih stavlja kao godinu štampe
2007-mu ili 2013-tu, konstantno urušava nacionalnu
ekonomiju;
2. da se što pre donesu evropski zakoni, naro-
čito zakoni o radu, po kojima poslodavac mora isplati-
ti zaposlenog za njegov rad, a ne da poslodavci rade sve
i svašta, kao što sada rade, i da ne isplaćuju pošteno za-
rađene plate zaposlenima.
524
 Status quo
Čuo sam mnogo puta priču da nam u EU, ako i
kad tamo uđemo, neće poteći med i mleko. Ma ne za-
nima nas med i mleko (a ja ih ni ne konzumiram), već
to da ako ukinemo dinar i donesemo evropske zakone -
nećemo više biti džungla, kao sada, već civilizovana
država, kao većina članica EU. Znam da rizikujem da
me sada tajna policija prati, napadne, progoni, ili čak
ubije (pa ubili su bivšeg predsednika Ivana Stambolića,
a sama ova država je u aprilu 1999. godine javno pogu-
bila 16 radnika tadašnje državne televizije, jer im na-
dređeni nisu dozvolili da napuste zgradu za koju se
znalo da će biti bombardovana, dakle oni su namerno
ubijeni), ali neću da ćutim jer ih se plašim kao pička
kiše. I čikam ih da me uhapse, ako smeju, za ovo što
sam video, primetio i o čemu sam napisao ovaj tekst.
Oni ionako služe samo za to da čuvaju onoga ko je na
vlasti, da kriju ratne zločince od Interpola i Haškog tri-
bunala, kao i za to da uznemiravaju i napadaju poštene
građane koji plaćaju sve svoje račune na vreme (što
sam doživeo nekoliko puta na sopstvenoj koži) dok im
kriminalci vršljaju po ulicama. Dno dna.
Nisam neki stručnjak za ekonomiju, ali mogu
da zaključim da je jako opasno po Srbiju to što paralel-
no ima i koristi jednu valutu i jednu inflatornu jedinicu:
valutu zvanu euro i inflatornu jedinicu zvanu dinar. Na-
ime, ukoliko se desi da preko noći vrednost valute sko-
či za 50% u odnosu na inflatornu jedinicu - standard
građana države Srbije pašće za tih 50%. Ovako nešto
se, recimo, u Crnoj Gori, ne može dogoditi, jer tamo ne
postoji inflatorna jedinica. Inflatorna jedinica postoji i
u Hrvatskoj, i zove se kuna, ali tamo se u opticaju još
mogu naći kovanice od 1 i 2 kune, iskovane 1994. go-
525
Jovo Ilukić
dine, na osnovu čega se može zaključiti da se ni tamo
ovako nešto ne može dogoditi. Šta vam to govori? Pa-
metnom dosta.
Predlažem stoga da, ukoliko se ne može odbra-
niti inflatorna jedinica, ista bude ukinuta, a da u upotre-
bi ostane jedino valuta. Uspešno primenjeno u nekoliko
država u okruženju.
Navešću ovom prilikom jedan primer iz Crne
Gore. Još 1997. godine tadašnja Đukanovićeva vlada
(koju niti podržavam niti me zanima) ukinula je dinar i
uvela tadašnju nemačku marku kao zvaničnu valutu. Ta
njegova i njihova odluka je u Beogradu dočekana na
nož, a ako pogledamo ko je tada najviše galamio protiv
toga, naime Mirjana Marković, jedan od najvećih kri-
minalaca u Evropi, lice sa Interpolove poternice, koju
prijateljska nam Rusija krije i štiti, jer je tamo odnela
nekoliko milijardi USD i osnovala sopstveni feud, valj-
da nam sve postane jasno. Radi se o tome da je tada-
šnja aktuelna crnogorska Vlada nekakvom uredbom
povećala plate u državnom sektoru, ali ta mera nije
imala nikakvog efekta, naprosto zato što bi tadašnji
režim u Beogradu “ubio dinar”, odnosno namerno,
planski i smišljeno smanjio vrednost dinara u odnosu
na tadašnju nemačku marku. (Sve mi se čini da se to
opet radi, samo sa eurom.) I onda je dinar morao biti
ukinut, da Mirjana Marković ne bi smanjivala plate
zaposlenih u državnom sektoru u Crnoj Gori, kao i da
građanima ne bi smanjivala kupovnu moć, a preko
inflatornih dinara izvlačila devize iz slamarica, što je
radila u Srbiji sve do 5. oktobra 2000. godine. Viđeno
mnogo puta do sada.
Nije mi jasno zašto je aktuelni predsednik pri-
526
 Status quo
mio u vladu partiju koja je trebalo da bude zabranjena
6. oktobra 2000. godine, kao Hitlerov NSDAP 1945. u
Nemačkoj, s obzirom da je mogao da formira vladu bez
ikoga, odnosno potpuno sam. Zar nije cilj svake partije
i stranke koja izlazi na izbore to da ostvari što bolji iz-
borni rezultat, a ako ga ostvari da to i naplati? Pred-
sednik to nije učinio, već je gubitnike i najveće nepri-
jatelje ove države i naroda, bez ikakvog razloga, doveo
u vladu, vratio na vlast i omogućio im da nas i dalje
planski i sistematski uništavaju, odnosno da nastave
tamo gde su stali dok im je predsednik partije bio Milo-
šević. Ukoliko je to uradio po nalogu nekoga iz inos-
transtva, a ima nekih indicija da jeste, onda je on
praktično marioneta (i upravo on je ono što je te 2000.
godine govorio za nas, naime strani plaćenik i domaći
izdajnik), a mi praktično nismo nezavisna država, već
običan (nečiji) protektorat. Setite se i toga da je SPS
bila jedina partija koja je u Skupštini Srbije, u toku
2004. i 2005. godine, glasala protiv uvođenja novog gr-
ba i nove zastave Republike Srbije, ne bismo li (pored
Belorusije) bili jedina država u Evropi sa komu-
nističkim grbom, na kome je stajala crvena petokraka
(pišam im i na taj grb i na tu petokraku). Pametnom
dosta.
Smešno je, i žalosno, sve ono što se servira
ovom narodu. Sve vlade u Srbiji, u poslednjih nekoliko
decenija, serviraju građanima kojekakve priče o Koso-
vu, čiju je nezavisnost prva priznala upravo Srbija, on-
da kada je pristala na pregovore sa “drugom stranom”,
odnosno Kosovom, jer ako nekoga smatraš “drugom
stranom” u pregovorima to znači da ga smatraš ravnim
sebi, a u ovom slučaju zvanična Srbija Kosovo smatra
527
Jovo Ilukić
državom, umesto da se bave pravim problemima, a to
su ekonomska pitanja. Velikoj većini stanovnika ove
zemlje nekakvo Kosovo nalazi se tek negde na 17-tom
mestu, ako ne još i niže, a ne na prvom, kako bi to hteli
urednici državne televizije. Isto važi i za debilnu priču
kako se “Crna Gora otcepila”. Nije se Crna Gora ni od
koga otcepila, već je napustila nekakvu mizernu drža-
vnu zajednicu, pod patetičnim imenom SCG, sa punim
pravom, jer da se otcepila to bi značilo da SCG i dalje
postoji. Da je Milošević kojim slučajem, ne daj bože,
ostao na vlasti i posle 5. oktobra 2000. godine, on bi
pustio Crnu Goru da ide svojim putem, proglasio bi Re-
publiku Vojvodinu, napravio savez između ostatka Sr-
bije i Vojvodine - i tu sprdnju od države bi nazvao Ju-
goslavija. Drago mi je što smo ga onemogućili u tome.
Najiritantnije mi je to kada neka spikerka na
nekoj televiziji izjavi nešto u stilu - “Danas će dinar
oslabiti u odnosu na euro za toliko i toliko” - i pri tom
se smeška. Pa šta se smeješ, bagro jedna? I tvoja kupo-
vna moć će oslabiti zajedno sa dinarom. Smešno ti je?
Podseća me na one trgovce na pijacama, što prodaju
pomorandže i ostalo citrusno voće, bez semenki, i još
se smeju dok ga hvale, govoreći: “Lepo i zdravo voće,
bez semenki!” Šta je smešno, ološi jedni? Da li je vizu-
alno lepo ili nije - to je diskutabilno, ali zdravo i priro-
dno svakako nije, jer čim nema semenke nije ga napra-
vila priroda, već degenerisani ljudi, i uopšte nije voće
već GMO smeće. Priroda ne može proizvesti plod bez
semena. To ne može biti kao što se ne može napraviti
ni drveni šporet. Kraj priče.
Ima li zaista potrebe da ova država ovako pro-
vidno falsifikuje sopstvene novčanice?
528
 Status quo

*   *   *

Ova priča više liči na filmski scenario, ali nije

nemoguća. Naime, neka bogata žena leži u kadi punoj
tople vode i gleda TV na zidu. Na stočiću joj je sve što
joj treba dok se banja: dva-tri mobilna telefona, fen,
šminka i još dosta toga. Kosa joj se znoji i ona uzima
fen, da se suši dok leži u kadi i gleda omiljenu seriju na
TV-u. U kupatilu je njena pitoma mačka, koja skakuće
po prostoriji. Zvoni joj jedan mobilni telefon, ona ne
gasi fen, već ga samo ostavlja na stočić i javlja se. Mač-
ka u tom trenutku skače na stočić i igra se sa svim na
šta naiđe. I u jednom momentu zakači fen, koji upadne
u kadu i ubije joj gazdaricu. Budući da nema ko da je
pusti iz kupatila, izvesno je da će i ona skončati u toj
prostoriji. Ne ulazeći u detalje, zanima me šta vernici
raznih denominacija misle o ovome. Ako mačka može
da ubije čoveka, a teoretski može, a može i praktično,
da li je ona zgrešila i na koga pada greh? Pa ubila je
ljudsko biće.

*   *   *

Zašto je čoveku potrebna vera ne može se pre-

cizno odgovoriti, mada se pouzdano zna da su svi pe-
ćinski ljudi postali religiozni otprilike u isto vreme, na
celoj planeti Zemlji. Teško je da oni na nižem nivou
svesti to mogu da shvate, ali čovek je životinja kao i
sve druge životinje i, ma koliko apsurdno zvučalo, kao
i sve druge životinje, nastao je kao produkt i stvaranja
i evolucije, i to u odnosu 51:49 ili 50:50. Naime, duh je
529
Jovo Ilukić
nastao buđenjem svesti, usled prvog impulsa, odnosno
želje prve svesti da sve ponovo pokrene sa mrtve tačke
(što sve religije nazivaju „početak”, a i u Bibliji i Kura-
nu piše „U početku”), te buđenjem iz neograničenog
sna izazvanog uništenjem prethodne apsolutne celine,
gde je buđenjem ostalih svesti od strane prvoprobuđene
svesti zapravo došlo do ponovnog buđenja svih svesti,
odnosno duhova, deljenja univerzuma na svemir i anti-
svemir, odnosno duhovni i materijalni univerzum, gde
je u materijalnom univerzumu, po prirodnim zakonima
uspostavljenim od strane prvoprobuđene svesti, putem
evolucije, nastao život kao takav; zatim, nakon pobune
i pada velikog broja svesti iz duha u materiju, veliki
broj duhovnih bića ulazi u tela i imamo ovo što sada
imamo: dokaz su pećinski ljudi na našoj planeti koji su
bili bez svesti do jednog momenta kada su pobunjene i
pale svesti ušle u njihova tela, te kada su, otprilike u
istom vremenskom periodu, svi pećinski ljudi počeli da
slikaju po zidovima pećina, da prave kipove i organizu-
ju prve primitivne religije. Naravno, za one koji se bave
posledicama, a ne uzrocima, Adamom i Evom, zmijom,
čarobnim drvetom, trivijalnim tra la la pričicama, ve-
rom u krv, i blentavim uverenjem da će živeti večno u
telu - sve ovo je špansko selo. I kreacionizam i evolu-
cija su izašli iz iste kuhinje i ravnopravni su... i to u
odnosu 51:49 ili 50:50. Ko zna zna. Ko ne zna neka
robuje mentalnim programima.
Zašto je vera obrnuto proporcionalna sa teži-
nom života znaju ljudi koje su misionari i ostali sektaši
napali u momentu kada su bili najranjiviji, odnosno, to
im je jedini način da „pecaju simbolične ovce”, kako
oni to vole da kažu. Uglavnom napadaju ljude koji su u
530
 Status quo
naizgled nerešivim problemima, pa im kao nude i po-
nude rešenje i pomoć, ali oni za uzvrat moraju da za
sektu urade ovo ili ono. Što je život lepši i čoldo je
mekši, što je život grđi i čoldo je tvrđi. Tako nekako. Te
stoga, onaj ko ne zna kako je drugome i ko je siguran
da sto batina po tuđim leđima ne boli nema neku veliku
potrebu za religijom, a oni koji primaju sto batina po
svojim leđima misle (u svojim zabludama i mentalnim
konstrukcijama) da ih neko nadbiće kažnjava, pa su ovi
drugi jako lak plen za ove prve...
Da probamo da izvedemo jednačinu...

čovek : vera = težak život : lak život

čovek x lak život = vera x težak život
lak život čoveka = težak život vere

Iz čega izvlačimo nematematički zaključak: lak

život čoveka manipulatora (koga ne boli sto batina po
tuđim leđima, koji ne robuje mentalnim programima i
konstrukcijama) = težak život vernika (roba mentalnih
programa i konstrukcija, koji prima sto udaraca po leđi-
ma i misli da ga neko nadbiće kažnjava, na šta su ga na-
govorili manipulatori)...

*   *   *

Religijski egzekutori. Ovo je nov termin. Upo-

trebljen na blogovima i Internet forumima. Odnosi se
na ljude koji poznaju sve svetske religije i onda uđu u
diskusiju, uživo ili na Internetu, sa nekim školovanim i
obučenim propovednicima, koji su pripremani da „pe-
caju simbolične ovce“, baš ovim rečima, u čemu uspe-
531
Jovo Ilukić
vaju, ali kad naiđu na ovakve diskutante - naiđu na pra-
vi pravcati zid. Tu se zaustavlja njihovo delovanje. Tu
se obučavani i školovani propovednici za vrlo kratko
vreme sapletu o sopstvene noge. Njihovi sagovornici
poseduju toliko znanje i argumente, koji idu u prilog
tome da je cela njihova religiozna postavka potpuno
neispravna, i puna rupa, odnosno da se radi o mental-
nom programu za kontrolu širokih narodnih masa. Ma
pravi su kamen spoticanja. Ne prođe mnogo vremena,
dok traje diskusija, i propovednici pokažu svoje pravo
lice, odnosno od ovaca se pretvaraju u vukove. Počinje
vređanje neistomišljenika, nazivanje istih najpogrdni-
jim imenima, usled nedostatka argumenata, zatim pro-
jekcije, davanje sagovorniku svojih osobina... da bi ih
na kraju nazvali „religijski egzekutori“. Nova socio-
loška pojava.

*   *   *

Moji preci sa očeve strane bili su crnogorski

pravoslavci, postili su za Veliki petak, farbali jaja za
Uskrs i verovali u čoveka Isusa Hrista. Ja nisam pravo-
slavac, nikada neću postiti iz verskih pobuda, neću da
farbam jaja, slavim Uskrs i verujem u čoveka Isusa.
Uopšte uzev, što se tiče jaja, zaista ne shvatam
kakve veze ima bog, neki najveći um u svemiru, sa ne-
kim jajetom koje ispada iz kokošje kloake. Dok nisam
postao vegan pre nego što bih pržio omlet obavezno bih
očistio jaja od petlove sperme. To vam je ona beličasta
masa oko žumanceta.
Ako se zna da jedan kubni centimetar uraniju-
ma teži preko dvadeset kilograma, a taj isti kubni centi-
532
 Status quo
metar Sunčeve mase teži na milijarde kilograma, jasno
vam je koliko je jaka pokretačka energija univerzuma.
Taj jedan kubni centimetar Sunčeve mase kada bi se
našao na Zemlji mogao bi da sprži grad veličine Nju-
jorka.
I ponovo vas pitam kakve veze ima pokretačka
energija univerzuma sa kokošima i jajima koja ispadaju
iz njihovih kloaka?...

*   *   *

Ljudi širom planete imaju jedan veliki problem:

skoro svi imaju neverovatnu želju da veruju u nekoga,
ili u neku ideju, pogotovo u teškim trenucima, ali vre-
menom dolazi do izvitoperivanja svega što im je propo-
vedano kao ispravno. U mnogim religijama je bilo za-
branjeno idolopoklonstvo, a onda su te iste religije uve-
le slične principe i dogme vezane za obožavanje neko-
ga ili nečega. Kada su postale dovoljno autoritativne,
oglušile su se o mnoga svoja pravila i uvodile inkvizici-
je, svete ratove, anateme i slično. Popovi kradu na sve
strane i plaše narod paklom ako se ne radi po njihovim
naredbama. Ljudi su i dalje verovali u institucije koje
su uzele sebi za pravo da nam tumače kako treba da
razmišljamo, kako da se ponašamo i u šta da verujemo.
Na žalost, i posle svega toga, većina i dalje veruje tim
istitucijama, zbog straha da bi bili sami i izgubljeni bez
nekoga ko će ih voditi u svetliju budućnost.
Uče nas (neke od nas bezuspešno) da prihva-
tamo njihove reči bez pogovora i pitanja: “Pa da li je to
stvarno tako i zašto se ponašate drugačije od onog što
propovedate?” To nam serviraju od trenutka kad se ro-
533
Jovo Ilukić
dimo i programiraju nas da takva shvatanja prenosimo
dalje. Živimo u začaranom krugu, a svi koji to žele da
promene su odbačeni kao ludaci i nevernici.
To me dovodi do veoma bitne stavke. Nije pro-
blem samo u religiji, već i u ovom “new age” pokretu,
koji se sasvim sigurno mnogima sviđa - iz svemira će
nas izbaviti nekakva “moćna federacija”, ali svi mo-
ramo da se ponašamo po principima koje su maltene
propovedale i sve religiozne mesije pre njih. Znajući da
u ovozemaljskom životu nikada neću dobiti odgovor na
pitanje - “Da li bog postoji i po čemu je tvoje viđenje u
vezi njega ispravno a tuđe nije?” (Mada sam siguran da
postoji) - tako sam sasvim siguran da neću dobiti i od-
govor na pitanje - “Da li su kanalisane poruke auten-
tične i na koji način ste došli do toga da ih prihvatate
bez pogovora?” Da li je dovoljno da vam neko iznese
neke ideje bez pokrića da biste toj osobi počeli da veru-
jete bez pogovora i zbog čega im verujete i dalje kada
se dokaže da nisu to što za šta su se predstavljali?
Po čemu se onda ovaj pokret razlikuje od reli-
gije? Po čemu se ljudi koji kanališu poruke razlikuju od
sveštenika?
Šta je potrebno da ljudi konačno počnu da raz-
mišljaju svojim glavama, a ne glavama ljudi kojih ne-
ma 2000 godina, ili glavama kojekakvih modernih sa-
mozvanih gurua, i da počnu da preispituju sve što im se
servira zdravo za gotovo?
Hipnotisana i strogo ograničena materijalnim
okruženjem, živa bića su bukvalno zagnjurena u svet
snova i iluzija koji nikada nisu plod takozvanog slučaja
ili sudbine. Sasvim suprotno, ti snovi i iluzije su ugla-
vnom njihove sopstvene sklonosti, misli i memorije. To
534
 Status quo
hipnotišuće stanje umiranja i ponovnog rađanja za živa
bića se, s jedne strane, podudara sa zaboravljanjem pr-
vobitnog porekla, a s druge strane sa stanjem hronične
obamrlosti, u koje je duša postepeno zapala dok je, od
jednog do drugog rođenja, gubila svest o svom urođe-
nom spokojstvu i dostojanstvu, o večnosti koja joj pri-
pada, i o svom izvanrednom božanskom poreklu.
To stanje obamrlosti, uporedivo sa dubokim
spavanjem, predstavlja prelaznu tačku tragedije mate-
rijalističkih civilizacija i carstava, koja, usled potpune
neupućenosti u stvarnost, svoje znanje zasnivaju na
nesavršenim čulnim zapažanjima, svoju finansijsku
ravnotežu na potpuno nedoslednom tumačenju bogats-
tva Zemlje, a svoju sreću na iscrpljujućem, neisplati-
vom i pogibeljnom nadraženju čula.
Taj način života je veoma rizičan. U stvari, pri
zakonima koji vladaju univerzumom, ta društva nikako
ne mogu da se pozovu na olakšavajuće okolnosti i biće
nepopravljivo zbrisana talasima vremena. Na taj način,
ateističke civilizacije, što će reći civilizacije koje nisu
usklađene sa osnovnim pulsiranjem univerzuma, redo-
vno nestaju sa lica Zemlje, pošto su toliko udaljene od
autentičnih životnih vrednosti. Pad i propast silnih ma-
terijalističkih imperija, koje, na žalost, obeležavaju is-
toriju sveta, pristaju uz duboku usnulost ograničene
duše koja mučno i uporno ostaje pri traženju života na
putevima koji vode jedino u smrt.
Želja da se postigne sreća putem postupaka koji
ciljaju isključivo na zadovoljenje mentalnih i čulnih
potreba je najgora od svih zabluda duše. Moramo hitno
da shvatimo da svet može da opstane samo ukoliko se
ljudi probude za stvarnost duše. Svako drugo shvata-
535
Jovo Ilukić
nje, bilo da je ekonomsko ili političko, uvući će planetu
još dublje u otuđenost, rat, divljaštvo i, na kraju, u uni-
štenje. A onda niko neće moći da uskrsne, dok će se svi
reinkarnirati... iznova i iznova...

*   *   *

Vrhunac animalističke filozofije... Malopre mi

priča jedan sused koji drži mačku u stanu, kao kućnog
ljubimca, odnosno sopstvenu igračku, budući da je ista
bogoborno, bogohulno i protivprirodno sterilisana,
kako ga je prvi put u životu bilo sramota od sopstvenog
kućnog ljubimca, odnosno žive sterilisane samosvesne
igračke. Čovek je otišao u kupatilo i seo na WC šolju.
Nedugo zatim u istu prostoriju je ušla njegova mačka,
sela preko puta njega i pogledala ga pravo u oči, sta-
vljajući mu do znanja da zna šta on radi, jer ona radi to
isto. Kaže čovek da je pocrveneo kao paprika, te da ga
nikada u životu nije bilo toliko sramota. I sad se stidi
sopstvene mačke. Jadnik. Ispade mačka inteligentnija i
pametnija od njega. Znam dosta mačaka koje se nalaze
na višem nivou svesti i koje su daleko pametnije od ve-
ćine ljudi. Fakat.

*   *   *

Danas, u gradu, po ovako odvratnom vremenu,

kiši u januaru (jedina padavina koja po prirodnom za-
konu treba da pada s neba preko zime je sneg) i tempe-
raturi od 15°C - fuj, pa ovo smeta i mačkama, kojima
je porasla zimska dlaka, a ovo govnarsko HAARP ne-
vreme zajebalo je i neke biljke, recimo maslačci su
536
 Status quo
cvetali po travi i žute se kao da je april - sretoh jednog
čoveka koji je gurao kolica, zapravo troja kolica, sa-
stavljena u jedna, po stazi za bicikle, koju je totalno
uzurpirao, da niko ne može proći od njega, i u njima
trojke. I ja prođoh pored njega i rekoh mu: “Au, čoče,
što si se ti razmnožio.” I nekoliko ljudi oko nas se poce-
pa od smeha.
Rekao sam mu još nešto, vezano za moj odnos
prema deci i ovoj inferiornoj državi, odnosno za to što
ovoj inferiornoj državi iz inata neću ostaviti potomstvo,
jer ne dam da mi potomstvo bude vakcinisano, obre-
zano, robovski obeleženo (tetovirano i pirsingovano),
niti da konzumira GMO hranu, ali neću to sada i ovde
napisati, jer stoka koja ne ume da prisluškuje telefone,
i nije sposobna da sedmicama locira i pronađe jednog
građanina koji nije kriv nizašta, ne mora da zna baš sve.
Kad bi neko bežao od policijske stoke i prošao pored
mene, pri tom pobegao levo, a stoka me pitala gde je
pobegao - odgovorio bih im da je pobegao desno; iz
inata. Baš da vidim šta će stoka preduzeti protiv mene
po tom pitanju.
Uostalom, ja sam glasao za demokrate i nisam
kriv policijskoj stoci što su im smanjene plate. Jebem i
babu, i majku, i sestru, i sestričinu, i kćerku, i unuku...
onima što su vam smanjili platu. A vi umesto da njima
jebete mater, što su vam smanjili platu, vi se ljutite na
mene što pišam po ratnim zločincima koje oni kriju od
Haškog tribunala i progonite me na sve moguće načine.
Pa stvarno ste stoka i treba vam smanjiti platu za još
10%; ne brinite, skresaće vas još jednom.
E, a, dok sam se udaljavao od njih, imao sam
viziju, odnosno javilo mi se iz Akaše, to u šta će izrasti
537
Jovo Ilukić
ta tri junaka što sada leže u kolicima. Sledeća scena:
pljačka banke je u toku, obezbeđenje je razoružano, svi
ljudi u banci - i zaposleni i klijenti - leže na podu, a
bankarska šalteruša trojici momaka, koji su svi iste
visine i građe tela, jer su jednojajčani blizanci, odnosno
trojke, puni vreće novcem. Njima kad budu odrasli
uopšte ne treba to da primaju nekoga sa strane, u koga
možda ne bi imali poverenja, u svoj gang, kad ga već
imaju po rođenju.
E, matori, što guraš troja kolica sastavljena u
jedna, kad bi znao da sam ti upravo programirao svo
troje dece, i utisnuo im u podsvest ideju da postanu
opasni kriminalci kad odrastu, jer sam velemajstor za
programiranje ljudi i ostalih živih bića - prijavio bi me
policiji, ili bi me ubio (da imaš muda). Samo što mi
policija ništa ne može, jer ovakve duhovne aktivnosti
ne potpadaju pod odredbe Krivičnog zakonika.
Uzdravlje sva trojica i živi bili. A kad porastu
mnoge banke orobili. Ojha.

*   *   *

S vremena na vreme ljudi se susreću sa razli-

čitim fizičkim i duhovnim tugama, odnosno poteško-
ćama na ovom svetu. Tu su i veoma intenzivna oseća-
nja koja se ne mogu uporediti ni sa jednim fizičkim
bolom. Osećanje koje prouzrokuje veliki bol u ljudskoj
duši naziva se “žaljenje”.
Postoje dve sasvim različite forme žaljenja: ža-
ljenje koje osećaju vernici i žaljenje koje osećaju ne-
vernici. Vernici su osobe koje imaju apsolutno pove-
renje u činjenicu da se sve što se dešava - dešava bo-
538
 Status quo
žjom voljom; i šta god da ih zadesi - božje je određenje.
To objašnjava njihovu izrazito važnu karateristiku da-
vanja svog nepokornog poverenja bogu, u dobrim tre-
nucima, poteškoćama ili kad učine grešku (greh).
Vernici kada učine greh odmah osećaju tugu sa
nadom za božijim oprostom. Kao rezultat toga oni ne
pate od bolnog i dugovečnog osećaja zvanog žaljenje...
ili ipak pate?...
Žaljenje koje oseti vernik podstiče ga da traži
oprost, da se očisti (oslobodi) i da spreči ponavljanje te
greške. Pomaže mu da ispravi svoje grehe, te ga spre-
čava da padne u pesimističko stanje. Štaviše, to žalje-
nje ne smanjuje njegovo oduševljenje, pobožnost ili
verske ciljeve, niti ga vuče prema dnu spirale straha i
depresije.
Na drugoj strani, žaljenje koje oseti nevernik je
veoma bolno i trajno, jer oni ne daju svoje poverenje
bogu kad se susretnu sa poteškoćama ili kada učine
greh. Za vreme njihovog života često koriste fraze kao
što su - “Kamo sreće da sam učinio to i to...” - ili - “Ka-
mo sreće da nisam rekao to i to...” - i tome slično.
Što je mnogo važnije, oni su subjekt još većeg
žaljenja u životu posle smrti. Oni što su živeli ovaj ži-
vot izvan vere zažaliće za svaki moment svojih života...
ili ipak neće?...
No i jedni i drugi su u iluziji. Žaljenje i sažalje-
vanje bespotrebno oduzima energiju onome ko žali.

*   *   *

Jedan moj poznanik, inteligentan, pametan i to-

talno blesav, rano je oćelavio, pre svoje 30-te godine,
539
Jovo Ilukić
ali da ne bi izgledao kao deda obrijao je i redovno brije
kosu sa strane, a pustio jareću bradicu, te je dobio nadi-
mak Jarac.
Tip redovno ide u teretanu, diže tegove preko
svojih mogućnosti, radi kao sivonja, naduvao se kao
žabac na seciranju, u sebe trpa raznoraznu hemiju, ste-
roide i proteine, ali i pored svega toga ne može da uradi
sklekove čak ni na tri prsta, a kamoli na dva, kao ja...
Pa kad dođe na posao, zaglavi u kenjaru po pola
sata... ne može da dođe sebi sve dok se ne oslobodi od
silnih proteina... Sve pozatvarano i pozaključavano,
niko ne može da izađe iz banke i da uđe u banku sve
dok security Jarac ne isprazni kloaku. I dok on kenja
proteine, bankarke izračunavaju PDV od 69-ke... he he
he... Al su se nekad dobro tucale. Security kući diže
tegove a na poslu kenja po pola sata, a bankarke kući
gledaju „Sex and the city“, a na poslu ogovaraju sexu-
alnu pozu 81,42 (69 + PDV, tada je bilo toliko)...
Ne zovu ga svi samo i jedino Jarac; neki ga zo-
vu i Jarac-Proteinac-Ćelusrajc...
Proteini mu udarili i u gornju i u donju glavu.
Vidim saleću ga ženske, i to one polupismene radodaj-
ke i prdodajke, a one znaju da osete ko ume dobro da
udara. Nema veze što je ružan kao da je iz Mandžurije
(zbog čega ga je jedan komšija nazvao ćelavi Man-džu-
rac i zato dobio po labrnji), ženske uzdišu za njim i pa-
daju u trans kad prođu pored njega.
Jednom je Jarac bio bolestan i ležao u krevetu
nekoliko dana. Nije se šišao, pa mu porasla kosa sa
strane; izgledao je kao deda. I čim je ozdravio, Jarac
brže bolje otrči kod jedne debele frizerke, da ga ošiša
do glave. Ali se zajebe. Samo što je uzela mašinicu u
540
 Status quo
ruke, on joj ispriča vic o debeloj devojci... i ona mu
ošiša potiljak tako što mu ostavi kitu od kose pozadi.
Pa kad je izašao iz njene brijačnice primeti da
ga ljudi sustižu i da mu se smeju prolazeći pored njega.
Ništa nije skontao, sve do sutra, kad se njegovoj frizuri
smejala cela banka. A bankarke mu uplatile ostatak od
PDV-a, od poze 69, da se došiša.
Čuo sam da su se jednom neke dve gološijanke
svađale oko njega i da je jedna drugoj rekla: „Šta hoćeš
bre?! I ja sam dala pičke jarcu!“ Pa se čupale za kosu
pola sata.
Došle polupismene ženske u veliki grad, da po
ceo dan sede za kompjuterom i igraju glupe igrice po
Internetu, prave virtualne farme dok im u zavičaju hek-
tari zemlje zarasli u korov; napravili farme vašaka u
kosi i stidnih vaši u donjoj frizurici, što im ne smeta da
i dalje svoje guzno crevo drže na ceni i trguju jedinom
jadom... pa kad im „kolačić sudbine“ kaže da će dobiti
bebu one mu poveruju... i odu kod Jarca na prčetinu...
A on im ispevao pesmicu:

Došla je u teretanu da dâ pičke Jarcu,

jer ne može nijednom drugom muškarcu.

Sudbina joj rekla da će dobiti bebu,

zato traži bradatu i rogatu trebu.

E, sad, naš Jarac nema rogove. Pa mora da reši

problem tako što će kupiti one crvene rogove što svetle
u mraku... i biće pravi Jarac-Proteinac-Ćelusrajc-Pička-
roš.
„Ma ok mi je Jarac“, kaže jedna doktorka (koja
541
Jovo Ilukić
ga je lečila od tripera i popušila mu kad ga je izlečila,
umesto generalne probe), koja zna latinski, ali zato ne
zna svoj maternji jezik, jer piše „ne ću“ i „neumem“ i
„neznam“ i „nebi“ i „ti bih“... ha ha ha...
A kako im je zaprdeo prčetinu, kao da im je za-
kuvao čorbu od jarčetine-kurčetine... Živ bio Jarče-Ži-
vodarče-Na-Suvo-Tucače! Mašala!

* * *

Muž i žena sa malim detetom (moji susedi) drže

psa u stanu. I ujutro odu na posao, dete odvedu u vrtić,
a psa ostave samog. I on laje celo prepodne i nervira
sve stanare. I trpelo se, trpelo, sve dok jednom živča-
nom susedu nije pukao film, te im je pozvonio na vrata,
požalio se na psa i rekao: “Ja sam kupio stan u ovoj
zgradi da bih živeo u zgradi a ne u štali!” A na to mu
vlasnik psa odgovori: “Popišam ti se u štalu!”
Ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha!
P.S. Šta si stavio ovolike uzvičnike?! Na koga
se dereš? I na koga ličiš u ovoj pričici?

* * *

Jedan muž ovako ogovara svoju ženu... Morao

bi da joj začepiš usta. Vidi, nije ona ružna, samo je
glupa i priča kroz nos, kao da je progutala flašu (odno-
sno bocu). „U-u-u... a-a-a... nja nja nja...“ Zvuči jako
iritantno. A i ne kupa se tako često, kontaš... ima... pau-
činu dole, skorenu šumu pod pazuhom, trljajući joj oz-
nojenu kožu možeš napraviti klikere, struganje peta se
podrazumeva, kao i blato u bulji iz koje raste praziluk,
542
 Status quo
a iz usta joj smrdi na kanalizaciju... uz to, čuva za uspo-
menu majice u koje su joj svršili bivši momci... i ne
pere kosu, da joj miriše na pišalinu iz jedne od per-
verzija... Koja perverzija.

* * *

Sećam se... bio sam mali, stavio sam glavu pod

jednu česmu i nos mi je bio pun slina. Sedeo sam u uči-
onici i crtao neke gadosti u nekoj svesci, ne videvši da
mi je učiteljica iza leđa. Najednom je vrisnula: „Šta je
bre ovo?!“ A ja velim: „Sviranje kurcu za male pare!“ I
ona me uhvati prstima za nos, a ja joj istresem sve sline
u šaku. Mašala. Da sam bio samo malo stariji i da me
je uhvatila za glavić - istresao bih joj sve kurčeve sline
u nos.
Zanima vas šta sam nacrtao? Trubu, penis i
jedan metalni novčić.
Onda mi nije bilo jasno, a ni sada mi nije jasno,
ko je mogao da natera bilo kog muzičara da se toliko
nateže i da, umesto da muze kravu, svira violinu čoldu
za samo jedan metalni novčić.
Ko ne veruje daću mu novčić da odsvira čoldu.

* * *

Pišam u urnu u koju će da me gurnu... piš...

piš... piš... Uh, to će biti najprva smeša sveta... kad
ubače moj pepeo u moju zapišanu urnu. Hm, ha, hm,
ha... Nekada sam se ispišavao na sopstvenu krv... i na
krv uopšte... A zašto sve to? Pa grize me savest. Zašto?
Zato. Neki mi se komarac malopre motao oko među-
543
Jovo Ilukić
nožja. I sleteo mi na muda. I taman da mi posisa krv i
spermu, u paketu, kad - ja ga ubijem. (Koji junak, jebo-
te!) I sad imam grižu savesti. Da li da se prijavim prdo-
liciji da sam počinio ubistvo? A ako ćelavi i tetovirani
policijski krmak u restoranu naruči račiće koji su se
zarumeneli kao čoldo da li je to račetina ili kurčetina?
Ili račetina-kurčetina? Ili kuračetina? Ili?...

* * *

Aog, ljudi moji, čuste li vi da je neđe na Netu

raspisan konkurac, prdon, pardon, konkurs... a ko zna
neka pošalje link... Naime, radi se o konkurcu, prdon,
pardon, konkursu za Crveni krst, đe može da učestvuje
svaki dobro raspoloženi čoldo, kao volonter, da išće-
ruje drob ribi koja je ružna kao grob. Ima li još kandi-
data ili sam ja najveći paćenik? Ajmo ružnulje, grdulje,
prdulje i ostale smrdulje, rasparače, čmarulje, sekretuše
i ostale keruše, slobodno se javite, sve ću ve oprčim
100%, bez obećanja da će od svega ispanuti sex;
kurčevo obećanje ludom radovanje, ka pišanje u gusto
granje... koje sranje...

* * *

Jednom dok je padala kiša (nije bitno da li pada

kiša ili nebo na nas piša), stajao sam na pešačkom ostr-
vu čekajući zeleno svetlo na semaforu. Kad jedno dete
reče majci: „Mama, ajmo kući da uzmemo kišobran.“ I
još dodade: „Kad će se upaliti zeleno? Ajde da prene-
semo semafor na ovu stranu ulice!“ I ja pretrčim ulicu
kroz crveno, u nameri da mu donesem semafor. I obu-
544
 Status quo
hvatim ga, pa povuci, pa potegni, stenjem i vučem, vu-
čem i stenjem... i tako upalim zeleno svetlo. I dete pre-
đe ulicu sa majkom i ode kući da uzme kišobran, da bi
moglo da kisne. Šteta što je kiša odmah stala. Čiča mi-
ča i gotova priča. Čiča miča upala vam čoldina u piča.

* * *

Prodao bih određen broj akcija na berzi za kori-

šćeni kondom u odnosu 51:49, pa ne znam kome da se
obratim u smislu ko bi bio zainteresovan da kupi akci-
je i koliko da prodam - 49% ili 51%. Da li da budem
većinski ili manjinski vlasnik iskorišćenog kondoma?
Sadržinu, naravno, dajem u humanitarne svrhe; ali ne
za to da se načinje deca, već za pravljenje najprve i naj-
glavnije (ali “najprve” i “najglavnije”) kreme sveta za
face lifting. Ima li zainteresovanih?

* * *

Moj prijatelj i kolega, pisac, publicista, profesor

i najzad doktor filozofije, oženio se pre izvesnog vre-
mena sa duplo mlađom ženskom, čija je jedina vred-
nost upravo to što je mlada. Inače ništa ne vredi; oblači
se i izgleda kao Merilin Menson. Njegovo ime nećemo
otkriti, a ona se, jadna, zove Tatjana... Tanja... Tanjica...
mala željna kiticinih glavica...
Na venčanju, on se lepo obukao, a ona kao ka-
kva rokerka.
Mala je nimfomanka, udara se kao štuka, a on
mator i istrošen, ne može da podnese njen tempo. Pa
kad legnu u krevet, rade one stvari dok on može, a kad
545
Jovo Ilukić
zanemoća ona navali na njega kao sumanuta... pa udri...
pa udri... i na kraju se on ispovraća po njoj... kao
prase...
I tako se desilo više puta da je otišla na posao sa
kosom usmrđenom na povraćku.
To je smetalo i njoj i njemu. Pa, malo pomalo,
kad joj priđe, a ona zavrišti: „Beži!... Nemoj!... Ne-
ću!...“
Jednom su zajedno šetali beogradskom Knez
Mihajlovom i tamo gde se izlazi iz nje i ulazi na Kale-
megdan, gde su neke ograde kraj jednog gradilišta, ug-
ledaše dvoje pasa. Ker je tucao kerušu a onda odje-
dnom prestao i počeo da povraća.
I ona se nasmeja i reče mu: „Ha ha ha! Ovi su
isti kao mi!“
I on pukao od muke. Ne zna čovek šta će. Utu-
vio sebi u glavu da ga kerovi imitiraju ili da mu se, još
gore, rugaju. I sad ne zna čovek šta da radi. Ima ženu,
a kao da je nema, jer ona nimfomanka daje svima osim
mužu. A kako da dâ mužu kad povraća po njoj kao
divlji vepar? Kako da mu pomognemo?

* * *

Šta je ovo danas? Ljudi izađu na ulicu obučeni,

a vraćaju se kući u gaćama. Da li je moguće da ih za
samo par minuta skinu do gaća? I ko to, zaboga, radi?
Da li se to pojavila neka nova ulična banda, street-
gang-fucken-chicken-shit-criminal-organization? I ski-
daju ljude do gaća. A što im ne skinu gaće? Da li im
smrdU gaće pa zato nećeDU? Ili vidU žute mrlje nap-
red a braonkaste pozadi? Odoše gaće na doboš. Pih!
546
 Status quo

* * *

Kakve su sličnosti i razlike između gologuzana

i pokrivenoguzana, naročito ako su rođena braća i zovu
se Veselin i Radovan?
Ovako. Gologuzan otvara vrata guzicom, a za-
tvara čoldom. Zato su mu gaće pocepane na guzici i na
kraju spadnu s njega. Pokrivenoguzan otvara vrata čol-
dom, a zatvara guzicom. Zato mu gaće nisu pocepane
na guzici, a ni napred, i ne spadaju s njega. To je razlika
među njima.
Sličnost između njih dvojice je u tome što i
jedan i drugi prde kao konji i imaju rupicu na gaćama
na onom delu koji im pokriva prkno. Veselin se veseli,
a Radovan raduje svakom prdežu koji ispali; pri tom
nijedan od njih dvojice ne kupi čaure. Obojici smeta što
pada sneg, jer kad zatvore prozor zidovi se oznoje, a
kad otvore prozor sneg upadne unutra. Ne valja ni ova-
ko ni onako. E crni Veseline i crni Radovane. Prdnite i
za pojas zadenite.

* * *

Evo da vam poklonim kurčevu matematiku. Ko

je ne razumije nabijem ga na patiku.
Dužina čolda : dužina sexualnog odnosa = du-
bina pičke : dužina trajanja orgazma.
Dužina čolda X dužina sexualnog odnosa = du-
bina pičke X dužina trajanja orgazma.
Dužina sexualnog odnosa čolda = dubina tra-
janja orgazma pičke.
547
Jovo Ilukić

* * *

Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha...
Nominativ - “Nomen est omen.” Moje ime je
znamenje, bre, u stilu - “Znaš li ti ko sam bre ja???!!!”
(Sa što više upitnika i uzvičnika.)
Genitiv - Gen od I TV-ija (nema je u ponudi na
kablovskoj, ali u obzir dolazi bilo šta iz inostranstva, pa
makar inostranstvo bilo i Severna Koreja).
Dativ - Dao bih (dala bih) ja svima, ali niko ne-
će da plati bre.
Akuzativ - Ako je zato, onda je i vrabac div.
(Dživ! Dživ!)
Vokativ - Ja, Vo, kandidat za predsednika!!!!!!!
(Sa što više uzvičnika i što više postavljenih glupavih
pitanja.)
Instrumental - Instrument se pokvario pa se du-
va u sve vrste frula (može i kožnih).
Lokativ - Locirajte me bre već jednom za pred-
sedničku rezidenciju, imam 100 kupljenih diploma.
Aha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha...

* * *

Junak mog novog romana, iz žanra futurističke

anti-utopije, na kome radim, i još ga nisam priveo kra-
ju, treba da postane astronaut. Naravno, opisao sam sve
faze u njegovom pilotsko-astronautskom bitisanju. Ali
sa vama ću podeliti malo perverzije.
Na psiho-testu, koga je prošao iscuga, psiholo-
g(ica) ga pita:
548
 Status quo
- Kad bi mogao da se rodiš kao životinja, koja
bi životinja voleo da budeš?
- Bik - veli on, - ali pod uslovom da se rodim u
Indiji.
- Da bi te obožavali kao božanstvo?
- Upravo tako.
Zatim mu daje beli papir, povlači liniju preko
centra i kaže:
- Nacrtaj muškarca i ženu.
A on okreće list, povlači liniju sa desne strane -
i zatim crta debelu ženu, koja na licu ima samo usta, i
mršavka koji na licu ima samo namrštene oči.
Koji mural. Koji Pikaso, jebo mamu u salamu i
tetu u paštetu.
Kad je videla šta je nacrtao jedva se uzdržala da
ne prsne od smeha.
- Dobro. I ko je ona? - pitala ga je mislivši na
ženu na slici.
- Ona je jedna obična ženturača, razvedena
debela profesorka engleskog jezika čiju kćerku kuri-
šem već neko vreme.
- A on? Ko je on?
- On je vrhovni sveštenik jedne male verske
zajednice, koja će u Novom svetskom poretku biti pro-
glašena za jedinu religiju na planeti.
- On?! - sada se psiholog(ica) nasmejala.
- Da, upravo on.
Smejala se i zato što on na licu ima samo oči, a
ona samo usta, jer joj je odmah bilo jasno za šta su se
spremili junaci ovog njegovog remek-dela.
Nije imala izbora. Zveknula je pečat, na kome
piše “Approved”, a kad je završila smenu otišla je u
549
Jovo Ilukić
njegovu kapsulu da isproba njegovu oklagiju.
Oboma im je bilo jasno da, kada kao astronaut
kroz crvotočine bude otišao u daleke svetove, ima šta
da ponudi vanzemaljskim lepoticama. Morala je da
zvekne “Approved” i na njegovu pilotsko-astronautsku
oklagiju.

* * *

Da li je nekada neko od vas čuo za cyber jaja i

cyber piliće?
Ovako. Uzme se kućište od starog kompjutera,
u njega se stavi malo slame, i jedno dve kokoši. Potre-
ban je i pevac, da ih posećuje s vremena na vreme. (Na-
ravno, celu ovu operaciju treba da izvede samo i jedino
onaj ko razlikuje kokoš od pevca.) I onda svako jutro u
kućištu osvane barem po jedno jaje. To su vam cyber
jaja. Ako ih stavite pod kokoš, pod sebe ili nekoga, a
onda izležete pile - to vam je onda cyber pile.
E, sad, morate da numerišete sva jaja brojevima
1 i 0; tako se prave binarna jaja. Numerisanje jaja vrši
se tako što se sva jaja provlače kroz okrugle minđuše.
Ono koje može da prođe označava se brojem 0, dok se
ono koje ne može da prođe označava brojem 1. Niveli-
sanje jaja, u smislu da li su vodoravno ili horizontalno
postavljena, vrši se u odnosu na petlova pernata jaja,
koja su referentna tačka. Ona se hrane kompjuterskom
energijom iz kućišta. Svaka reč ili svaki broj mogu se
izraziti uz pomoć binarnog niza, zavisno od broja slova
ili brojeva.
Ako se neka ženska zove, recimo, Jovanka, šta
mislite koliko treba da joj se utera jaja i svega oko jaja
550
 Status quo
da bi joj se ime napisalo u binarnom nizu? Izvinjavam
se Titovoj udovici i još nekim gološijankama.
A da li jaja smeju da se probuše i nanižu na ko-
nac da bismo dobili pravi pravcati binarni niz?
Mislite o tome.

* * *

Presađivanje kondiloma sa puža na picu. Postu-

pak je sledeći. Suvopizda devojka ili žena (bez obzira
na kilažu), odmah posle kiše uzme puža i prisloni ga na
jadu iliti hevulju. Drži ga pola sata, sasvim dovoljno da
joj se puževi rogovi presade na usmine. E, sad, kad
neko priđe pužu - on uvuče rogove. A kad suvopizdoj
ženi ili devojci priđe čoldo - ona izbaci rogove sa usmi-
na, oni se ukrste i totalno zatvore ulaz u hevulju. Ho-
ror...

* * *

Nekada davno, u srednjoj školi, zavukli se mi

mangupi u ženski WC, da vidimo devojčice kako piš-
kaju i kakaju. I pored te „prirodne lepote“ čujemo nji-
hovu priču. Naime, jedna priča drugoj kako se jednog
leta tucala na moru sa nekim tipom, on joj svršio u ma-
jicu, i ona tu majicu čuva za uspomenu.
E, sad, ja se pitam što će joj groblje spermato-
zoida? A vi?
A majica je dokaz? Mogla je uzeti majicu od
bilo koga, o koju se taj bilo ko briše posle drkanja. Pa,
sad, kakve su paćenice bile možda i jeste. A ako je ipak
neka njena majica, koju je i pre oblačila, pa dečko svr-
551
Jovo Ilukić
šio na nju, pa da drugarice vide... bolje da je sve progu-
tala, pa bi se malo i ugojila, a to bi drugarice pre i bolje
primetile.
Ma ne. U njoj je nosila prljave čarape, za „čara-
pan-pečurke-čorbu“... Ne znate vi to, 100% nikada ni-
ste probali... Kao pržene pečurke. Čarape + shii take,
šampinjoni ili bukovače?... Kurovače ili buljovače?
Da, a i ne bi napravila groblje spermatozoida.
Ludilo...

* * *

Kad bi mogle da se naprave lakmus čarape, pa

da ih subjekt obuje na nogu, a onda je ugura u picu (ne
onu što se mesi u picerijama), i zavisno od toga da li je
pomenuta pica kiselična ili bazična, da se čarape ofar-
baju u plavo ili crveno. Onda bi to bio vrhunski nožni
sex, i to sa lakmus čarapama. Može li iko i zamisliti ta-
ko nešto? Kako bi bilo i na šta bi ličilo? Otvorite oči i
sanjajte. He he he...

* * *

Kakav dan. Samo da potraje ovo lepo vreme...

kako ga Srbi nazivaju „miholjsko leto“... i kako ga Hr-
vati nazivaju „bablje ljeto“... ojha...
Većina ljudi se danas odenula kao da je sredina
avgusta a ne kraj oktobra.
Sećam se nekih istorijskih fotografija. Beograd,
20. oktobra 1944. godine, partizani postrojeni na Trgu
Republike, a sneg do kolena. Prema njihovim unifor-
mama mogu samo zamisliti koja je studen tresla i njih
552
 Status quo
i jadne fotografe.
Pošto je Wehrmacht povukao sve trupe iz Grčke
i trajno napustio nemački Weißenburg, odnosno nacis-
tički Prinz Eugen Stadt, odnosno Beograd, ne srušivši
„Savski most“ (tramvajski most), koga su Nemci izgra-
dili u toku 1942. godine, i povukavši se ka Zemunu, i
dalje ka Sremu, partizani su umarširali u centar grada
bez borbe i postrojili se na snegu... već pomenute foto-
grafije ostadoše za istoriju, kao i ondašnja klima...
Samo 70-i-nešto godina kasnije ljudi se na isti
datum razgaćili, a snega ni na vidiku...
Samo neka nam potraje „miholjsko bablje leto“.

* * *

Večeras sam u centru Novog Sada, na Trgu kod

katedrale, prolazeći pored jedne grupe turista, čuvši
meni blizak i drag nemački jezik, ušao u priču sa našim
gostima iz Austrije. Nemam mnogo prilike da govorim
sa nekim na nemačkom. I odglumio sam im turističkog
vodiča. Rekao sam im da sam ja ostatak nekadašnje
Austrije i Austro-Ugarske, te da sam se izjasnio kao
Austro-Crnogorac. Kome smeta, ako je žensko popuši
mi kurac, a ako je muško popuši kitu mom psu Fritz-u.
Kome smeta neka me tuži, ako ima muda, a ako nema
muda može samo da popuši kitu mom psu Fritz-u. Tre-
ćeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Danas su jedan novosadski mason, koga su ma-

soni potplatili i poslali da uništi solarni grad na Fruškoj
553
Jovo Ilukić
Gori, koji nikako da bude izgrađen, niti da poleti nad
Novim Sadom i zaroni u Dunav, iako je to najavljeno
još početkom 2012. godine, i njegov beogradski sara-
dnik, takođe mason, takođe potplaćen od strane
masona da uništi nepostojeći solarni grad, počinili te-
ško krivično delo. Naime, danas u toku dana, nakon što
su igrali video igru GTA V, oteli su dokumenta i pišto-
lje nekim pijanim oficirima na ulazu u jednu kasarnu na
izlazu iz Novog Sada, obukli njihove uniforme, ušli
unutra, seli u vojni helikopter i odleteli do Subotice.
Zašto? Pa da nalupaju šamare jednom bahatom pendre-
kašu koji se iživljava na maloj deci. Nespretno su leteli
ravnicom između Novog Sada i Subotice, kao da se na-
laze u video igrici GTA. Za sve ovo je u rekordnom ro-
ku saznala subotička policija i kontaktirala ih, sa pita-
njem šta zahtevaju a da ne upotrebe oružje na helikop-
teru. Oni su odgovorili da zahtevaju samo to da novo-
sadska policija već jednom pronađe jednog odvratnog
separatistu, prevaranta, šarlatana i samozvanog gurua,
kao i da ga zatvore već jednom zbog silnih prevara i
javnih poziva na linč. Isti je uhapšen istog trenutka.
Saznavši da im je jedini zahtev ispunjen, spustili su
helikopter nadomak Subotice, skinuli uniforme, obukli
civilnu odeću, našli naselje u kome se dogodio pome-
nuti incident, našli bahatog pendrekaša, koji se upišao i
usrao u gaće kad ih je video, nalupali mu nekoliko vas-
pitnih šamara, otišli u centar grada i seli u prvi i drugi
autobus za Novi Sad. Organizovana je potera za njima,
ali kako stvari stoje po svemu sudeći biće bezuspešna,
jer policija traži dvojicu u vojnim uniformama, a oni su
solo igrači koji nose civilnu odeću i nisu upadljivi.
Jedini odgovor na pitanje da li će da ih uhvate bio je i
554
 Status quo
ostao: hoće, ali u kurcu. Važno je da je samozvani guru
iza rešetaka. Samozvani guru izeš keru kuru. Bahati
pendrekaši, što ne poštujete Pravilo službe, što ste ga
skrivali od ruke zakona, a pretili poštenim građanima,
pročačkajte čmarčinu prašnjavim pendrecima. Ojha.
Ende.

* * *

Za početak ove priče, prvo da se zapitam zašto

sam odlučio da napišem sve ovo? Pa da bi mi bilo lak-
še, jer me tišti nepravda, generalno, kao i bahatost raz-
bojnika koji se kriju iza policijske značke i uniforme,
koji skrivaju separatiste, prevarante, šarlatane i ostale
kriminalce od ruke zakona, a prete poštenim građanima
koji plaćaju sve svoje račune na vreme, a u mom slu-
čaju podižu i lažnu krivičnu prijavu protiv mene, tvr-
deći da sam ja pretio njima, gde oni tuže mene, zatim
pozivaju me da njima dam izjavu, po principu “kadija
te tuži kadija ti sudi”, a onda oni pišu izjavu u moje
ime, da me oslobode optužnice, znači da se izdrkavaju,
zajebavaju sudstvo i tužilaštvo, kao i babu koja se mrz-
nula u hodniku čekajući da bahati policajac završi sa
mnom besmislenu stvar, odnosno besmislen slučaj, koji
ne postoji, jer je došla da prijavi neke manijake koji su
joj ko zna šta uradili, da bi me nakon toga pozivali na
mobilni telefon, na broj koji zna pet-šest meni bliskih
ljudi, koji sam im namerno, smišljeno i sa predumišlja-
jem dao, taj broj a ne ovaj koji intenzivno koristim, sa
skrivenog broja, zloupotrebljavajući pri tom tajnost po-
dataka građana, kao da sam znao da će me zvati i da će
mi pretiti, jer su mi takve stvari radili i 2000. godine sa
555
Jovo Ilukić
fiksnim telefonom, za vreme svinjskog režima Slobo-
dana Miloševića.
Naime, početkom decembra 2016. godine ko-
mandir lokalne policijske stanice, tačnije ispostave, po-
vodom moje pritužbe na rad jednog njegovog zaposle-
nog, ubeđivao me je da sam ja krajnje burno dočekao
na vratima pomenutog bahatog policajca, koji mi je pre
toga višestruko pretio, podigao lažnu krivičnu prijavu
protiv mene i pozivao me na mobilni telefon sa skrive-
nog broja, da bi me vređao i da bi mi pretio, a on me je
krajnje korektno i profesionalno snimao mobilnim tele-
fonom na mojim vratima, napravivši dva snimka, na
koja mu pišam, samo zato što nisam bio nekulturan da
mu zalupim vrata, i krajnje profesionalno i korektno mi
pretio. Takođe, pošto nisam hteo da dam izjavu ovom
bahatom policijskom diletantu, koji ne poštuje Pravilo
službe, skriva od ruke zakona separatiste, prevarante i
šarlatane, a preti poštenim građanima, dao sam izjavu
njegovom kolegi, koji je u svojoj buđavoj kancelariji,
punoj bubašvaba (ovo kažem onako figurativno, jer je
kancelarija bila užasno memljiva, prašnjava i prljava),
u stanici koja izgleda kao šupa, i sa kantom u ćošku pu-
nom opušaka, krajnje korektno i profesionalno pušio,
iako je po zakonu u svim kancelarijama svih državnih
institucija, pa čak i onih koje izgledaju kao šupe, zabra-
njeno pušenje, a ja sam se krajnje burno i nekorektno
nagutao duvanskog dima, i krajnje burno i nekorektno
me je zabolela glava od duvanskog dima, jer mi udi-
sanje bilo kakvog dima krajnje burno i nekorektno uža-
sno smeta. Ovo što sam pomenuo ga je zgranulo i vero-
vatno mu najviše zasmetalo, naime to što sam naveo da
je jedan policajac pušio u kancelariji, i da mu je kanta
556
 Status quo
puna opušaka. Rekao mi je kako on smatra da nema po-
trebe da slučaj ide na komisiju, ali ja se nisam složio sa
time, jer ja nemam nikakvu obavezu prema njemu i
prema tome šta on smatra, na šta mi je on odgovorio:
“Ja sam komandir!” Odgovorio sam mu da ja nemam
komandira, i da ga nikada neću imati, da on meni nije
nikakav komandir, i da mene komandir bilo koje poli-
cijske ispostave ne može naterati da povučem tužbu
protiv bahatog policajca, jer je nisam potegao bez ra-
zloga, niti će ikada moći. Srešćemo se na komisiji, jer
ja ne dam na sebe. Zatražio sam da mi se pročita izjava
bahatog policajca, rekavši mu da imam pravo da je
čujem, ali njegov komandir mi je rekao: “Nemate pra-
vo!” Kako to? Prošle godine u drugoj policijskoj ispo-
stavi sam imao to pravo. Šta se to promenilo za godinu
dana? Kad sam mu ovo rekao odgovorio mi je da nje-
gova izjava nije tajna, ali nije hteo da je pročita. Nema
veze, čuću je, šta je sve izmislio za mene, na komisiji.
To je bila moja reakcija. Jedino što je u ovom slučaju
bilo dobro jeste to što je sve kratko trajalo, tačnije
manje od pet minuta, što meni u osnovi odgovara. Go-
dinu dana pre toga su me u istoj policijskoj ispostavi
gnjavili sat i po vremena, a neka seksualno dezorijen-
tisana i seksualno opterećena muškarača od policajke,
koju verovatno niko neće da povali, maltretirala me je
sat vremena svojim nenormalnim ponašanjem i svojim
besmislenim pričama o seksu. Raspuštena banda. Fuj.
Moguće je da će na komisiji izmisliti svašta za
mene. I ranije su izmišljali sve i svašta, recimo to da mi
izvesni policajci nisu pretili, da me nisu pozivali sa
skrivenog broja, da nisu nosili blokčiće Srpske radi-
kalne stranke... i još svašta. Tako, da, ako budu poku-
557
Jovo Ilukić
šali da izmisle kako policajac kome sam dao izjavu tog
dana nije pušio u kancelariji, a mene je tog dana bolela
glava ceo dan od duvanskog dima, a osećao sam na
sebi duvanski dim još dva dana, jer mi užasno smeta, ja
ću im odgovoriti ovom pravednom kletvom: ja kažem
da je policajac pušio, vi kažete da nije - pa kako ko
pravo govorio - tako mu bog i univerzum dali pameti i
zdravlja, i njemu i njegovoj porodici, i njemu i celoj
njegovoj familiji, i njemu i celom njegovom potoms-
tvu, a naročito potomstvu. Pošteno? Ja uvek ovako rea-
gujem kad god neko laže u moje ime. Može mi se tako.
Kome smeta neka me tuži. Kraj priče.
Mene niko ne može zastrašiti, jer mi nema čime
zapretiti, nema mi šta oteti i oduzeti, nema me čime
uceniti... Hoću da kažem, ne može mi reći - “Silovaću
ti kćerku od 12 godina” - što je rekao jedan bahati ins-
pektor razbojnik jednom poštenom novinaru pre neko-
liko godina, a što je bilo u novinama, jer nemam kćerku
i dete generalno, niti ću ga ikada imati. Ne dam po-
tomstvo ovoj državi i ovakvom sistemu, jer imam svoje
razloge za to. Mogu bahatim policajcima da dovedem
jedino kerušu lutalicu, da nju siluju, ako im je do silo-
vanja. Mogu samo da me ubiju. A za to me baš zabole.
Tačka.
Da dodam još i ovo. Kad sam pitao komandira
da li je video neke dve fotografije koje je pomenuti ba-
hati policajac stavio na svoju Internet stranicu, na
najpopularnijoj društvenoj mreži, gde je fotografisao
nekog očigledno psihički bolesnog čoveka, koga je naj-
verovatnije maltretirao (ovo pretpostavljam, pošto ne
znam kojim povodom je bio tamo) u svojoj kancelariji,
fotografisao ga i sad mu se ruga po Internetu, on je
558
 Status quo
rekao da nije, jer ne može da traži od suda “odobrenje
za praćenje po Internetu” (a profil mu je javan i tu sliku
može videti svako ko mu dođe na profil), bez obzira što
mi je rekao da je “proučio moju prijavu”. Pa ako nije
video ovu fotografiju onda nije proučio moju pritužbu.
Toliko o tome. Videće je svi članovi komisije, jer ću je
ja odneti na komisiju. Toliko o tome.
Uzgred, ko god je od mojih prijatelja i poznani-
ka video obe fotografije svi su rekli da je ovo kurtonska
slika, a da je čovek koji je ovo uradio, naročito ako je
policajac koji je fotografisao nekoga u svojoj kancela-
riji, a onda mu se ruga po Internetu, jedan običan kur-
ton. Apsolutno se slažem. Meni ovako nešto neće ura-
diti, jer ja ne dam na sebe. Ko god prvi napadne na
mene obično mu se gadno obije o glavu. Ende.

* * *

Upravo sam se vratio kući. Digao sam se rano

jutros i zaputio u jednu meni daleku policijsku stanicu,
na drugom kraju grada, da dam izjavu, kao oštećeni, jer
sam podneo ko zna koju po redu krivičnu prijavu pro-
tiv jednog poznatog i odvratnog novosadskog sepa-
ratiste, prevaranta i šarlatana, o kome i o čijim prevara-
ma su pisale novine i govorile radio stanice, odnosno
njegovog ko zna kog po redu javnog poziva na moje
ubistvo. Bilo je rano jutro, odnosno bukvalno noć kada
sam krenuo. Hladno, vejavica, ma uživancija. Prava
zima. Nekada se izjašnjavanje po krivičnoj prijavi slalo
u tužilaštvo, ali sada ide u policiju. Ne znam zašto.
Verovatno da bi se plašljivi ljudi zastrašili, da ne pod-
nose krivične prijave, jer je većini nelagodno da odlaze
559
Jovo Ilukić
u policiju. Ali mene to baš pali, da idem u policijske
stanice i razgovaram sa policajcima kao oficir sa voj-
nicima. Bilo mi je čudno to što me nisu pozvali u lokal-
nu policijsku stanicu, punu policijskih diletanata, koji-
ma su pre oko tri godine nepoznati lopovi ukrali pištolj
iz metalnog ormana usred dana, a čiji su mi izvesni
bahati pripadnici pretili bez ikakvog razloga, zapravo
zato što nisu mogli ili hteli da pronađu istog ovog kri-
minalca i prevaranta, jer su ga krili od ruke zakona,
zato što su isti kao on, i shvatim da više neće da razgo-
varaju sa mnom, pošto sam odbio da dam izjavu jed-
nom bahatom pendrekašu koji mi je pretio i pokušao da
me maltretira. Au kako su me zajebali, kao papir dupe.
Neću ni ja da razgovaram sa njima, naročito nakon toga
što mi je najveći policijski diletant iz te stanice pretio i
snimao me ispred vrata od stana, a koji me je zvao na
mobilni telefon sa skrivenog broja, pretio mi i vređao
me, a ja pišao i puštao vodu u WC šolju kad god me je
zvao. Ko je koga zajebao procenite sami. Uglavnom,
na ulazu u stanicu dva policajca puše u kancelariji. Ja
to rekao policajki kojoj sam dao izjavu, što je ona ka-
snije i videla, i složila se sa mnom. U ovoj mojoj
lokalnoj policijskoj stanici takođe su pušili po kance-
larijama, što nije dozvoljeno Pravilom službe, kao i
gomilom propisa. Kakvo bezvlašće. Ismejali smo pre-
varanta i šarlatana, koji je sam sebi dao za pravo, pošto
je sam sebe proglasio za ćelavog i krezavog boga, da
poziva na ubistvo ljudi zato što su masoni. Policajka,
koja je bila korektna, složila se sa mnom da nema prava
na to, da svako može da bude ono šta hoće, i da treba
da odgovara za to što je učinio. Rekla mi je da se on
žalio na mene kako mu se rugam, recimo kako isme-
560
 Status quo
vam to što on priča i piše gluposti po Internetu, one
njegove besmislene priče po kojima je Zemlja ravna
ploča i kako će se pretvoriti u zvezdu, što mu ne dozvo-
ljavam da vara naivne i bolesne ljude, i da im otima
novac, odnosno što mu namerno, smišljeno i planski, sa
predumišljajem, cepam sve prevarantske mreže i uni-
štavam sve prevarantske šeme, što sam ja sve potvrdio,
rekavši da ću da ga gazim sve dotle dokle postoje laži
koje je izmislio za mene, makar to trajalo do kraja na-
ših života, a živeću duže od njega i pišaću u urnu u koju
će da ga gurnu, te da ja ne tražim da on bude ubijen
zato što je gej, recimo, i da ne činim nikakva krivična
dela protiv njega. Izjavio sam, i stojim iza toga, da mu
ja lično ne dam da vara ljude, da ću da cepam sve nje-
gove prevarantske mreže i uništavam sve njegove pre-
varantske šeme, i da možda nikada neću ni prestati, te
da on zato poziva na moje ubistvo, jer sam upropastio
i njega, i njegovu sektu koju je pokušao da osnuje, i sve
njegove prevare. Ona je dokaz da ima i korektnih poli-
cajaca i da nisu svi bahata stoka, kao oni koji su mi
pretili i napravili sranje sami sebi. Dok smo sve završili
svanulo je. Po nogostupima (na francuskom se kaže
trotoarima) pao je sneg, i to povelik. Gledam ljude ka-
ko ga čiste. I tačno se vidi koji muškarac je služio voj-
sku, a koji nije. Onaj koji je služio, on uhvati lopatu i
gura sneg, pa brzo očisti veliku površinu bez umaranja
i znojenja. A oni koji nisu služili vojsku uhvate lopatu,
zahvate sneg i bacaju ga u stranu, pa se očas posla umo-
re i preznoje. Strašno. Većina žena se takođe umara i
znoji dok čisti sneg. Opasno je znojiti se vani na ovo-
likom minusu. Grad polupust, samo najhrabriji su seli
za volan. Pijaca prazna. Nigde nikog. Velika zima. Mo-
561
Jovo Ilukić
rao sam da kupim neko južno voće u nekom marketu.
Pišam na sve separatiste, prevarante i šarlatane, o koji-
ma su pisale novine i govorile radio stanice, a koji u
proseku 3 do 4 puta godišnje javno pozivaju na moje
ubistvo, kao i na sve bahate policajce koji su ih krili od
ruke zakona, a meni pretili bez ikakvog razloga... piš,
piš, piš... Može mi se tako. Kome smeta neka me tuži,
ako ima muda, a ako nema muda može samo da popuši
kitu mom psu Fritz-u. Trećeg nema. Ojha. Ende.

* * *

Juče mi je na pamet pala genijalna ideja i pred-

veče sam uradio nešto neobično. Naime, prvo sam ski-
nuo prvi sloj kože sa vrhova svih prstiju na rukama, a
zatim ih premazao nekom naročitom kiselinom, ne
mnogo opasnom po zdravlje, kao onaj psihopata u
horor filmu “Seven”, iz 90-tih godina prošlog veka. I
sada ne mogu da ostavim otiske nigde gde bilo šta dota-
knem prstima. I mogu da postanem pravi pravcati kri-
minalac, profesionalac, odnosno šta god da učinim ne-
ću ostaviti svoje otiske kao dokaz. Uradio sam ovo iz
inata nekim poznatim novosadskim separatistima, pre-
varantima i šarlatanima, o kojima i o čijim prevarama
su pisale novine i govorile radio stanice, a koji su javno
pozivali na moj linč i na moje ubistvo, nekim samo-
zvanim guruima, lažnim rašljarima i nelažnim svi-
njožderima od 120 kg, ili pak bahatoj tetoviranoj poli-
cijskoj stoci, koja ih (verovatno za neku novčanu nado-
knadu, za prljavi novac otet od bolesnih ljudi) skriva od
ruke zakona, preti poštenim građanima, a ne sme da
ostvari pretnje, koji kradu kolegama službeni pištolj iz
562
 Status quo
metalnog ormarića u policijskoj stanici, falsifikuju izja-
vu poštenog građanina i potpisuju se u njegovo ime...
Govna od govana... Jebem mater, i sestru, i sestričnu, i
sve žensko po redu, što im ulazi pod kućnu gredu, i
jednima, i drugima, i trećima... Pišam po svima njima...
I čikam ih, ovog prvog i drugog da me prijave bahatoj
policijskoj stoci, za ovo što sam uradio (ovaj prvi ne
sme, jer ima policijski dosije, a ovaj drugi možda i ho-
će, jer je prvi uvukao policiju u naš Internet sukob, ko-
ga je prvi izazvao), a bahatu policijsku stoku da pre-
duzme nešto protiv mene. Pod uslovom da imaju muda.
Čikam vas. Kukavice, pičkice i šonje. Fuj.

* * *

Pre neki dan sam na jednom satelitskom TV

kanalu gledao neku emisiju o ekologiji i zaprepastio se
izvesnim podatkom. Na svakom kvadratnom kilometru
okeana, u proseku, pluta oko 22.000 komada plastike:
od malih čepova za boce, do manjih i većih boca, pa
sve do ogromnih plastičnih otpadaka. I to nije sve. Ta-
lasi ih donose na kopno, na skoro sve obale, i gde ima
najgore životinjske vrste na planeti - ljudi, ali i tamo
gde ih nema. Budući da još uvek nisam putovao na ju-
žnu hemisferu, na ta divna rajska ostrva, video sam
nešto što me je zgrozilo. Na mnogim nenaseljenim os-
trvima obale su pune plastičnog smeća. Nema ko da ih
očisti. I sad se pitam: koje ostrvo bi moderni Robinson
Kruso odabrao za svoju destinaciju?

* * *

563
Jovo Ilukić
Pre dvadesetak godina ovo se stvarno dogodilo
negde u Srbiji (preciznije u kraju gde sam se ja rodio).
Bilo je u novinama i još ponegde.
U nekom selu dođe muž kući i u krevetu zate-
kne svoju ženu sa brkatim susedom. Pošteno ga izlupa
toljagom, polomi mu rebra, a u međuvremenu zagreje
šporet u kuhinji, pa kad istera nezvanog gosta stavi že-
nu na šporet i ispeče joj međunožje. Kad je jadna otišla
kod doktora rekla je da je čistila paučinu i pala na špo-
ret pa se tako slučajno nagrdila.
Kome god sam ovo ispričao čuo sam samo dve
vrste reakcija:
1. Nemoralni ljudi skloni švaleraciji (pičkaroši,
droce) podržavaju ženu i kažu: „Manijak jedan!“
2. Moralni ljudi (vernici) podržavaju muža i
kažu: “E neka je, trebalo je celu da je spali!”
3. Bojim se da nema pod 3.
Razmislite malo pre vaših komentara, jer ćete
nesvesno staviti sebe u jednu od ove dve grupe.
Svi su krivi, a najviše muž, i to iz dva razloga:
1. da je valjao žena ga ne bi prevarila;
2. a ako ju je već uhvatio na delu, trebalo je da
se razvede, a da zapeče onu svoju stvar, ako je uopšte
ima, kako bi rekla većina žena.
Kakvo pitanje takav odgovor. Ludilo.

* * *

U nekom posve mračnom prostoru je svetlucala

jedna beskrajno mala ili beskrajno velika iskra. Njen
bezvremenski mir poremetio je jedan jedini impuls koji
ju je uzdrmao izazvavši eksploziju. Njeni delići su se
564
 Status quo
raspršili na sve strane. Počelo je da teče vreme. Iz njene
sredine izletelo je nebrojeno mnogo svetlosnih bića,
koja su se tek probudila iz dugog sna izazvanog pređa-
šnjim uništenjem potpune celine. Svi su pospani i polu-
svesni, svi osim jednog koji je za sve ovo vreme bio
polubudan; on je bio jedini nosilac svetlosti dok su svi
ostali spavali. Njegova želja da obnovi pređašnju pot-
punu celinu je i izazvala taj impuls. U desnoj ruci je
nosio baklju. Oprživši najbliže oko sebe, razbudio ih je
i proglasio ih svojim saradnicima. Bilo ih je dvanaest i
svi postadoše visokosvesni. Ostali ostadoše polupospa-
ni. Svi se zadržaše oko nosioca svetlosti. Egzistiraše u
dokolici, dok od ostataka praiskre svetlosti izgradiše
bezbrojne svetove, skupine bleštavih i tamnih kosmič-
kih tela okupljenih u nebrojene galaksije. Na njima sa-
mi od sebe iznikoše raznorazni oblici organskog života.
Želeći da napuste dokolicu duhovnog postojanja, jeda-
naestorica od dvanaestorice pobegoše u materijalne
svetove zajedno sa tri četvrtine ostalih podanika svet-
losti. Svi doživeše pád u bedu materijalnog postojanja.

* * *

Nemam više ni snova ni ideala. Istresao sam se,

kao da sam sedeo na WC šolji dok sam sve ovo ispisao.
Šta da kažem na kraju ove knjige?
Svako vreme nosi nešto svoje, a svakome je
njegova muka najveća. Da sam živeo u nekoj drugoj
epohi verovatno bih završio u nekoj čistki, i to među
prvima. Bez diskusije.
U ovakvom sistemu i ovakvom okruženju ne
samo da nema pravde, već nema nikakve izvesnosti;
565
Jovo Ilukić
niko nije siguran u bilo šta. Setih se jedne svoje rođake,
kojoj početkom 2010. godine granična policija te drža-
ve nije dozvolila da uđe u Estoniju i siđe sa broda, jer
je imala pasoš nekakve Savezne Republike Jugoslavije,
“države” ukinute 2003. godine (nekakva prelazna
“država” Srbija i Crna Gora nikada nije ni imala svoj
pasoš), kao da je ona kriva što ga je imala. Bio je to
jedini pasoš koga je u tom trenutku mogla da dobije od
svoje države i bio je relativno nov; sve dok nisu napra-
vili srpski, i to na jedvite jade. Ne tako davno, krajem
prošle 2017. godine, u jednoj državnoj instituciji, na
zidu, video sam mapu nekakve Jugoslavije. Izvređao
sam i Jugoslaviju i državnog službenika. Ovo je apsurd
apsurda.
Odem na neki Internet forum, najposećeniji u
nas, na našem govornom području, napišem nešto, i
napadne me gomila psihopata. Prvo izmisle “da sam
ovakav i onakav”, a onda se “bore protiv onoga što su
izmislili”. Ja im uzvratim, dođe neka nepismena ured-
nica i udalji me sa foruma na par dana. U obrazloženju
je napisala “zbog provociravanja”, umesto “zbog pro-
vociranja”. Ali ne tog momenta, već 12 sati kasnije.
Prvo mi pošalje privatnu poruku u kojoj mi kaže:
“Prestani! Inače te banujem!” Sve prestaje, svi napu-
štaju diskusiju, ona dolazi pola dana kasnije, šalje mi
poruku u kojoj mi kaže - “Preterao si!” - a onda me
isteruje na par dana. Normalno, ja se žalim višoj instan-
ci i posle tih par dana, nakon što sam joj odgovorio u
svom stilu, i upotrebio takozvanu pravednu kletvu, po
principu “ja kažem da je bilo ovako, ti kažeš da je bilo
onako, pa kako ko pravo govorio tako imao pameti i
zdravlja”, kad i ta viša instanca, odnosno glavna ured-
566
 Status quo
nica, tik ispod administratora, takođe me udalji sa foru-
ma na više dana, zbog “vređanja” i “bacanja kletvi”.
Ismejao sam je pet dana nakon toga, kad sam se vratio
na forum, jer sam joj objasnio da po Ustavu, Zakonu,
Krivičnom zakoniku, kao i po Pravilniku pomenutog
Internet foruma, niko ne može da odgovara za bacanje
ili “bacanje” kletvi, jer to nije ni krivično delo, ni pre-
kršajno delo, ni saobraćajni prekršaj, te da su sve civi-
lizovane zemlje tako nešto izbacile iz zakonodavstva
još krajem XVIII i početkom XIX veka. Nema više
inkvizitora i progona veštica. Ismejali su je i ostali
učesnici diskusija, odnosno članovi pomenutog foru-
ma, složivši se sa mnom u svemu. Nisu za XXI vek.
Nepismeni ljudi kroje kapu pismenima. Strašno.
Kad neko javno pozove na nečije ubistvo, taj
prijavi slučaj sudu, sve dođe do policije, a policija neće
da preduzme ništa protiv kriminalca koji je to uradio,
već napada na onoga ko je prijavio slučaj. I to ne da ga
malo napada, već se ponaša prema njemu kao da je iz-
vršio atentat na predsednika ili premijera. I još ga nji-
hov komandir pita: “Jesu li ti rekli da si ubio predsed-
nika i premijera?” Dno dna.
Samo da ove gnjide na vlasti ne završe kao
premijer Đinđić. Ne daj bože da ih neko ubije. Ne dao
bog. Nikako ne bih voleo. Ne odgovara mi zavođenje
vanrednog stanja, jer u takvim okolnostima eto bahate
tetovirane policijske stoke meni na vratima sa pitanji-
ma: “Majmune, što ti ne jedeš meso?!... Je li bre pizda
ti materina, što ne piješ mleko?!... Džukelo jedna, što
ne jedeš jaja?!... Izdajniče, što ne farbaš jaja i ne slaviš
Uskrs?!... Strani plaćeniče, što ne konzumiraš alko-
hol?!... Je li bre ezoteristo i thulu, što ti ne ideš u
567
Jovo Ilukić
crkvu?!... Alo bre, konju jedan, što si objavio roman
Luciferov apostol?!... Je li bre, smradu jedan, šta ti
vređaš separatiste, prevarante i šarlatane, kriminalce i
ratne zločince po Internetu?!...” I sve tako... Nećete ga
majci. Evo vam ga na.
Alo, bre, glupa, ružna i tetovirana pandurčino,
evo ti ono što ti je mater prcalo - .i. - da ga vidiš kad
god pogledaš u zrcalo.
Alo, bre, glupa, ružna i tetovirana pandurčino,
evo ti ono što ti je mater jebalo - .i. - da ga vidiš kad
god pogledaš u ogledalo.
Ostav! Av! Av! Ojha. Ende.

* * *

Sve oko nas je idealno kreirano. Daleko je ovo

od savršenstva. Divljenje pojavnoj manifestaciji kom-
pletnog (propadljivog) dela Velikog Arhitekte je beža-
nje od bolne istine da ni Veliki Arhitekta nije spoznalo
(namerno ne kažem “spoznao”, već “spoznalo”, pošto
se radi o bespolnom biću, a ne “ocu”, odnosno muš-
karcu, zabluda većine religija, odnosno konstrukcija)
jedan parametar - a to je vreme. Savršenstvo bi moralo
podrazumevati večnost samog dela, ili kreativnog izra-
za najuzvišenijeg bića. Ima pojedinaca koji znaju da ni-
je tako, da nije savršeno, već idealno. Budistički mona-
si na Tibetu prave mandale od maslaca i peska, u svim
bojama, i ostavljaju ih na Suncu, da se istope; ili samo
od peska, pa ih posle rasturaju i pesak prosipaju u reku,
da bi tako dokazali sami sebi da ništa nije savršeno, da
može biti samo idealno, čime ukazuju na “nedostatak
savršenosti”. Da li je kružni tok duha i materije, stva-
568
 Status quo
ranje i uništenje, pokušaj nosioca šestara da prikrije ne-
savršenost sopstvene kreacije prebacivanjem težišta sa
savršenog na idealno? Pitanje za razmišljanje. Teško da
će odgovor doći kroz čitavu večnost. Bavljenje posle-
dicama, umesto uzrocima, ima za cilj da se što više
duša zadrži u “status quo”, odnosno disbalansu,
sveprisutnom pojavnom zlu ili lažnoj ljubavi. Budite
balansirani, a ne polarizovani, jer jedino tako ćete steći
pravo da kupite kartu za nirvanu - povratak tamo oda-
kle potičete. Ostanak ovde uz “lažnu ljubav”, odnosno
disbalans, je najveća prevara. Uvek tražite poredak u
haosu...

* * *

Pokretačka energija univerzuma kreće se brže

od svetlosti, rušeći pri tom sve pred sobom. Ona se bori
protiv postojećeg poretka stvari, želeći da zbriše sve što
postoji, sve ono što je nekada sagradila.
Dole održavanje postojećeg poretka stvari. Ži-
vela pokretačka energija univerzuma.

569
 BELEŠKA O PISCU

Jovo Ilukić pao je po ko zna koji put u materi-

jalni svet 20. aprila 1976. godine. U rodnom Aranđe-
lovcu završio je osnovnu, a u Beogradu Građevinsku
tehničku školu. Slede neuspešne studije arhitekture,
koje prekidaju stalni protesti 90-tih godina prošlog ve-
ka i rat na Kosovu.
Od rane mladosti družio se s tabuisanom lite-
raturom. Svoje misli je oduvek pretakao u stihove. I
danas piše poeziju.
Objavio je sledeće romane: “Lađa u boci” (Sfa-
iros, Zemun 2002); “Trostruka zavera” (Sfairos, Ze-
mun 2003); “Ana Marija me je ludo volela” (Knji-
ževna omladina Srbije, Beograd 2005); “Luciferov
apostol” (Književna omladina Srbije, Beograd 2006);
knjigu misaone proze “Liber Lucis” (Omega, Beograd
2007); i roman “Manuela” (Samizdat, Beograd 2017).
Jovo Ilukić je urbani momak, ali mnogo voli
prirodu, starine, klasičnu muziku i ekstremne sportove
kao što je alpinizam. Bavi se i slikanjem psihotičnih
kompozicija u stilu Pitera Brojgela i Vilijama Blejka.
Po njegovom prvom romanu reditelj Miloš Ra-
dović napisao je scenario i snimio film “Pad u raj”.
“Status quo” je njegova sedma knjiga.

570
 JOVO ILUKIĆ
STATUS QUO

Izdavač
Autor
https://www.jovoilukic.webs.com
https://www.facebook.com/Jovo.Ilukic.33

Urednik
Helena Herman

Dizajn korica
Filip Tanović i Jovo Ilukić

Kompjuterska obrada teksta

Jovo Ilukić

Tiraž
500 primeraka

Štampa
“Aurora” Pančevo

Beograd 2018.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ИЛУКИЋ, Јово, 1976-

Status quo / Jovo Ilukić. - Beograd : J. Ilukić, 2018
(Pančevo :
Aurora). - 570 str. ; 21 cm

Tiraž 500. - Beleška o piscu: str. 570.

ISBN 978-86-910481-2-9

COBISS.SR-ID 262936332