Он носи знаке искупитељске жрtве и после своје смрти (Откр. 5, 6-14).

Он остаје вечно у стању

жртве. Исус Христос јесте αμνος του Θεου - Agnus Dei (Јн. 1,29,36; уп. Дела 8,32-33; 1. Петр. 2,21-24),
Који се унизио до смрти; то је знак љубави која се жртвује и своју победу види у страдању. У том
смислу, жртва је синоним са посвећењем, на које прави алузију текст из Јована 17,19: "Ја
посвећујем [жртвујем] себе за њих, да и они буду посвећени истином".

2. Прихватање страдања, крста и смрти, као цене искупљења за грехе света: "Он гријехе наше сам
изнесе на тијелу својем на дрво, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном
исцијелисте" (1. Петр. 2,24; Јевр. 10,18). Христова жртвајесте дело послушности и љубави (Јн. 15,
13), јер Он није био послат да умре, него се драговољно предао: "(Он) принесе себе непорочна
Богу" (Јевр. 9,14; 4,15; 7,26); стога, није само дело жртвоприношења, него и јединственог и сталног
посредовања, преласка из смрти у живот. Његова смрт има добровољни карактер, будући да је
слободна жртва, дело послушности: "Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет
узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт
имам опет узети га" (Јн. 10,17-18).

Наравно, свет Га је убио онако како Он схвата Своју смрт. Религиозне и политичке силе узимају
иницијативу и праве заверу за Његову смрт. Оне су одабрале казну смрти на крсту; погубљење је
било веома понижавајуће, резервисано само за робове, не и за римске грађане. Крст показује
потпуно потцењивање и мучење, најстрашније и најокрутније. Поред свега тога, Он је сам понудио
Свој живот. Зато Његова жртва није казнена смрт или присилно погубљење, него слободни
принос. Он доживљава Своју смрт. Он је могао да је избегне, али ју је прихватио да би је коначно
уништио. Смрт је била разрушена најпре у Његовоме телу, кроз непосредну борбу против наших
грехова, не уступањем пред грехом: "Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради, да
ми постанемо правда Божија у Њему" (2. Кор. 5,21; уп. Јн. 8,46; 1. Јн. 3,5). Тако, дакле, "Бог бјеше у
Христу који помири свијет са собом..." (2. Кор. 5,19).

3. Евхаристијска жртва - центар литургијског богослужења. Евхаристија је Тајна која актуализује

јединствену Христову крсну жртву. Молитвом свештеника и литургијске заједнице, Христос, који је
у исто време свештеник (ιερευς), олтар (Θυσιαστηριον) и жртвоприношење (ιερηιον), јесте Онај који
се дели и једе (Н. Кавасила, Објашњење божанске Литургије, XXX, 9-15). Н. Кавасила тврди да
литургијска жртва има два аспекта: један евхаристијски, благодарни, и други посреднички,
мољења (Ibid. LXII. , 2-3; X, 4, 9-10), сходно двема странама Цркве. За њега, жртва је (Θυσια)
истоветна са освећењем дарова (αγιασμος), не са њиховим приношењем (προσφορα); зато кад су
дарови освећени њиховим претварањем (μεταβολη) у божанско Тело и Крв, евхаристијска жртва
се завршава (Ibid. . XXXII, 12; I, 6). Јер се жртва збива не кроз садашње жртвовање Јагњета, него
кроз претварање хлеба у жртвовано Јагње (Ibid. . XXXII, 15). Свакако, подсећање на жршву
нераздвојно је од призивања Духа Светога. У Старом Завету крв и огањ јесу два елемента нужна за
жрвтоприношење (1. Цар. 18,25-39). Жртвени огањ праслика је Духа Светога (Лк. 12,49). Иначе, Дух
(в. ДУХ СБЕТИ) је саучесник у приношењу Христове жртве (Јевр. 9,14).

4. "Духовне жртве" (1. Петр. 2,5). Ако је жртва суштина литургијског богослужења и ако олтар
освећује дар (Мт. 23,19), то не значи да се хришћански живот своди на обред служења
Евхаристије. Сваки хришћанин приноси на олтару своју личну духовну жртву коју је посветио изван
олтара, као свештеник. Постоји узајамност између литургијског служења и личног посвећења,
између свештенства верних ван олтара и служећег свештенства у олтару. Иако без греха, Исус
Христос остаје узор духовног жртвовања, јер као Онај који је у свему иску шан, Једини зна колико
је велика слабост нашега духа и тела и колико је моћан и лукав наш непријатељ који ходи као лав,
тражећи да некога прогута.

ЗАЈЕДНИЦА СВЕТИХ (гр. κοινονια, лат. comunio sanctorum). Октобра 1955. године проф. Теодор
Попеску записа: "Канонизујући свете из рода нашега, Православна Румунска Црква уписује њему у
прилог титулу достојанства у књизи хришћанске историје. Дужни блиским народима који су се
крстили пре нас, као што су Грци, ми враћамо Православној Цркви, преко наших светих, принос
хришћанске благодарности, вере и врлине. То се додаје на богати наш материјални и морални
допринос за очување православне вере и морала у току времена, показујући наш род достојан
вере коју је примио и нада које су стављене и полажу се у њега и, скупа са доприносом других
народа, придодаје се великом хришћанском наслеђу" ("Празник целог Православља",
Ортодоксија, 1955, бр. 4, стр. 637). За канонисту Ливија Стана, октобар 1955. године представља:
"Чин јединственог значаја за нашу Цркву, најгласнији чин побожности Православне Румунске
Цркве у раздобљу које обухвата скоро целу његову историју, - чествовањем светих по свим
правилима, који су поникли од православних њених синова" ("Канонизовање светих Румуна",
Православна Румунска Црква, 1968, бр. 6, стр. 732-733).

Обележавање четврти века од свечаног канонизовања светих Румуна (10-23. октобра 1955) нуди
Румунској Православној Цркви прилику да још једном подвуче не само историјску важност тог
чина, већ и његову агиографску и еклисиолошку вредност.

Заиста, уношење у црквени календар и у синаксар румунског Православља неких имена светих
(Калиник Чернички -11. април), исповедника (митрополита: Илије Јореста и Саве Бранковића, из
Алба Јулије, - 24. априла, јеромонаха Висариона Сараја и Софронија из Ћоаре -21. октобра) и
мученика (Опреа Николај (Миклауш) из Салишта, Сибиу - 21. октобра), потврђује поистовећивање
тих живих сведочења, без којих се традиција Румунске Православне Цркве не би могла признати
као извор светости, храбрости и апостолске непоколебљивости. Јер, помесна Црква учвршћује свој
континуитет не само у функцијама апостолских и црквених институција, или свештених обреда и
канонских учења, него за ослонац има и своје исповеднике, то јест чврсте стубове на које се
ослања њен Храм. Стога свака помесна Црква има обавезу да осигура апостолско прејемство свога
епископата, али и да препозна и канонизује своје свете, древне и нове, без којих она не може бити
"Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15). У том смислу 1956. године име Светог
Јерарха Јосифа Новог Партошког унето је у календар за дан 15. септембар. Агиографска