Prigovori na religiju

Postoje dve vrste prigovora na religiju – intelektualni i moralni. Intelektualni prigovor

se odnosi na to da nema razloga da se pretpostavi istinitost bilo koje religije; dok se moralni
prigovor odnosi na to da religiozne norme (zapovesti) potiču iz doba kada je čovečanstvo bilo
mnogo okrutnije nego sada, stoga (religija) nastoji da očuva neljudskosti koje bi, inače,
(moralna) savest današnjice prevazišla.

Uzmimo najpre intelektualni prigovor: u našem praktičnom dobu postoji određena

sklonost ka tome da se smatra da nije važno da li je religija (religijsko učenje) istinita ili ne,
pošto je, zapravo, važno pitanje da li je ona korisna. Međutim, na jedno pitanje se ne može
odgovoriti bez drugog. Ako verujemo u hrišćanstvo, naše predstave o tome šta je dobro biće
drugačije od onih ako ne verujemo. Stoga, hrišćanima, uticaji hrišćanstva mogu izgledati
dobro, dok nevernicima mogu izgledati loše. Štaviše, stav da treba da verujemo u takvu i
takvu tvrdnju nezavisno od toga postoji li dokaz u njenu korist, jeste stav koji stvara
neprijateljstvo prema dokazu i dovodi do toga da zatvorimo oči pred svakom činjenicom
koja ne odgovara našim predrasudama.

Određena vrsta naučne „otvorenosti“ (iskrenosti) je vrlo bitna odlika, ali se ona jedva
može naći u čoveku koji zamišlja da postoje stvari u koje je dužan da veruje. Prema tome, ne
možemo zaista da odlučimo da li religija čini dobro a da pre toga ne ispitamo da li je ona
istinita. Za hrišćane, muslimane i jevreje, najosnovnije pitanje sadržano u istini religije jeste
pitanje postojanja Boga. U danima kada je religija još uvek bila na vrhuncu slave, reč „Bog“
je imala savršeno jasno značenje; ali kao rezultat snažnih napada racionalista, ova reč je
postajala sve bleđa, dok nije postalo teško uvideti šta ljudi (zaista) misle kada tvrde da veruju
u Boga. Uzmimo, u svrhu rasprave, definiciju Metjua Arnolda: „Bog je te moć, a ne mi, koja
stvara pravednost.“ Možda ovo možemo učiniti još nejasnijim, i zapitajmo se imamo li bilo
kakav dokaz o svrsi u ovom univerzumu, osim svrha živih bića na planeti Zemlji.

Uobičajeni argument religioznih ljudi, na ovu temu (povod ovog problema) je otrpilike
sledeći: „Ja i moji prijatelji smo neverovatno inteligentni i moralni. Teško je zamislivo da je
tako mnogo inteligencije i moralnosti moglo nastati slučajno. Dakle, mora da postoji neko
barem inteligentan i moralan kao što smo mi, ko je pokrenuo kosmičku mašineriju u cilju da
nas proizvede.“ Žao mi je što moram reći da ne vidim ovaj argument toliko impresivnim
koliko ga vide oni koji ga upotrebljavaju. Univerzum je ogroman, ipak, ako ćemo da
verujemo Edingtonu, verovatno nigde više u univerzumu ne postoje bića inteligenta kao ljudi.
Naime, ako uzmete u obzir ukupnu količinu materije u svetu i uporedite je sa (onom količnom
materije) koja formira misleća bića, uvidećete da je ova druga (količina) u dalekoj manjoj
srazmeri u odnosu na ukupnu materiju. Sledstveno tome, čak i ako je skoro pa nemoguće da
će zakonima slučajnosti preko nasumičnog odabira atoma nastati inteligentan organizam, ipak
je moguće da će se u univerzumu naći mali broj takvih organizama, koje, zapravo, i
pronalazimo.
 Ali opet, smatrani vrhuncem tako ogomnog procesa, čini mi se da nismo dovoljno
veličanstveni. Naravno, svestan sam da su mnoga uvažena sveštena lica daleko više
večanstvenija od mene, te ne mogu u potpunosti da procenim sve te vrednosti koje toliko
nadamšuju moje (sopstvene). Čak, iako bih ovo prihvatio, ne mogu a da ne mislim da je
Svemoćni koji dela kroz čitavu večnost mogao da stvori i nešto bolje. Stoga, moramo da
reflektujemo o tome da je čak i ovaj ishod samo kratkotrajni bljesak. Zemlja neće zauvek
ostati nastanjena, ljudski rasa (rod) će izumreti, a ako će kosmički proces opravdati sebe,
moraće to da učini negde drugde a ne na planeti Zemlji. Čak i da se to dogodi, mora stati pre
ili kasnije. Drugi zakon termodinamike pokazuje da je jedva moguće sumnjati u to da
univerzum nestaje, i da na kraju nigde ništa značajno neće biti moguće. Naravno, mi imamo
mogućnost da kažemo da kada do toga dođe Bog će opet naviti mašineriju, ali ako to ne
kažemo na ovaj način, onda našu tvrdnju možemo da zasnujemo samo na osnovu vere, a ne ni
na jednoj trunci naučnog dokaza. Dakle, ono što naučni dokazi do sada pokazuju, jeste da se
univerzum usporeno kretao po etapama do nekakvog mizernog rezultata na ovoj planeti, i da
će nastaviti sporo da se kreće po još mizernijim etapama do stanja apsolutne smrti. Ako će
ovo biti uzeto kao dokaz postojanja svrhe, onda mogu samo da kažem da se ta svrha meni ne
dopada. Stoga, ne vidim nijedan razlog da verujem u bilo kakvog Boga, ma koliko On bio
maglovit i umanjen u svojoj moći. Ostavljam po strani stare metafizičke argumente, pošto su
ih i sami apologeti odbacili.

Duša i besmrtnost

Hrišćansko naglašavanje individualne duše imalo je jak uticaj na etiku hrišćanskih

zajednica. To je doktrina koja je u osnovi slična doktrini stoika, i koja nastaje, kao i njihova, u
zajednicama koje više ne mogu da neguju političke nade. Naime, prirodni impuls snažnog
čoveka pristojnog karaktera je da pokuša da čini dobro, ali ako je on lišen svake političke
moći i svih mogućnosti da utiče na dešavanja (u društvu) svojim delanjem, on će biti skrenut
sa svog prirodnog smera, i odlučiće da je važno da bude dobar. Upravo ovo se desilo ranim
hrišćanima, a to je dovelo do koncepcije o ličnoj svetosti kao nečeg potpuno nezavisnog od
korisnog delanja, jer je svetost morala da bude nešto što mogu da postignu i oni ljudi koji
nemaju moć da delaju. Te je društvena vrlina isključena iz hrišćanske etike. Do dana
današnjeg, konvecionalni hrišćani misle da je preljubnik mnogo gori od političara koji prima
mito, iako ovaj drugi čini hiljadu puta gore stvari. Srednjovekovni pojam vrline je
podrazumevao nešto nejasno, slabašno i sentimentalno, kao što se vidi na slikama tog perioda.
Pa je tako najmoralniji čovek bio onaj koji se otuđio od sveta, a jedini ljudi koji su aktivno
delali i koji su smatrani svecima, bili su oni koji su izgubili svoje živote i suštinu svog bića u
borbama protiv Turaka, kao na primer, sv. Luj. Naime, crkva nikada ne bi smatrala čoveka
svecem zato što je reformisao finansije, krivično pravo ili pravosuđe. Takvi puki doprinosi
ljudskom blagostanju smatrali bi se beznačajnim. Verujem da ne postoji nijedan svetac u
čitavom kalendaru, čija je svetost zaslužena radom za opštu korist čovečanstva. Ovom
razlikom između društvenog i moralnog čoveka, povećala se razlika između duše i tela, koja
je preživela u hrišćanskoj metafizici, kao i u sistemima koji su izvedeni iz Dekatrovog
sistema. Uopšteno govoreći, može se reći da telo predstavlja društveni i javni (spoljašnji) deo
čoveka, dok duša predstavlja lični (unutrašnji) deo čoveka. U (tom) naglašavanju duše,
hrišćanska etika je postala potpuno individualistička. Mislim da je jasno da je krajnji rezultat
viševekovnog hrišćanstva, bio taj da učini ljude više egotističkim, više zatvorenim u sebe
nego što su po prirodi; jer impulsi koji prirodno izvode čoveka van zidina njegovog ega jesu
seks, roditeljstvo, patriotizam ili instinkt stada. Crkva je učinila sve što je mogla da osudi i
degradira seks; privrženost (naklonost) porodici osudio je i sam Hrist, kao i većina njegovih
sledbenika; a patriotizam nije mogao da (pro)nađe svoje mesto među građanima Rimskog
carstva. U Jevanđeljima, polemici protiv porodice nije posvećeno onoliko pažnje koliko ta
tematika zaslužuje. Crkva tretira Hristovu majku s poštovanjem, ali je On lično pokazivao
malo takvog poštovanja. „Ženo, šta da radim s tobom?“ (Jovan 2. 4) je način na koji joj se
obraća. Takođe, On kaže da je došao da rastavi sina od njegovog oca, kćer od njene majke, i
snahu od njene svekrve, i da onaj koji voli svog oca ili majku više nego Njega, nije Ga
vredan. (Matej 10. 35-37) Sve ovo predstavlja prekid bioloških porodičnih veza zbog
dobrobiti vere – stav koji je imao dosta veze sa netolerancijom koja je došla u svet širenjem
hrišćanstva.

Ovaj individualzam je kulminirao u doktrini o besmrtnosti individualne duše, koja bi

trebalo da uživa u večnom blaženstvu ili da pati u večitim mukama, prema okolnostima.
Okolnosti od kojih su ove važne razlike zavisile, bile su donekle neobične. Na primer, ako
biste umrli odmah nakon što bi vas sveštenik poprskao vodom dok izgovara određene reči,
zadobili biste večito blaženstvo, dok, ako bi vas nakon dugog i moralnog života slučajno
udario grom u trenutku dok izgovarte ružne reči jer vam je pukla pertla, zadobili biste večite
muke. Ne kažem da savremeni protestant veruje u ovo, možda čak ni savremen katolik koji
nije bio adekvatno poučavan teologiji, već kažem da je ovo ortodoksna doktrina u koju se do
skoro čvrsto verovalo. Na primer, Španci u Meksiku i Peruu su pokrštavali novorođenčad
Indijanaca a zatim ih pogubljivali; na ovaj način su obezbedili da ta novorođenčad odu u raj.
Nijedan ortodoksni hrišćanin ne može da nađe bilo kakav logičan razlog za osudu njihovih
postupaka, premda ih danas svi osuđuju. Na bezbroj načina je doktrina o ličnoj besmrtnosti u
svojoj hrišćanskoj formi imala katastrofalne posledice na moral, a metafizičko razdvajanje
duše i tela imalo je katastrofalne posledice na filozofiju.

Izvori netolerancije

Netolerancija koja se proširila celim svetom s pojavom hrišćanstva je jedna od

najneobičnijih karakteristika, zbog, mislim, jevrejskog verovanja u pravednost i verovanja u
postojanje isključivo jevrejskog Boga. Zašto bi Jevreji trebalo da imaju ove naročitosti
(posebnosti), to ne znam. Izgleda su ove naročitosti razvili tokom zatočeništva kao reakciju na
pokušaj potpunog potčinjavanja Jevreja kao tuđinaca. Ipak, može biti da su Jevreji, a naročito
proroci, izmislili to naglašavanje lične pravednosti i ideju da je zlo tolerisati bilo koju religiju
osim njihove. Ove dve ideje su imale neverovatno katasrofalne posledice na istoriju Zapadnog
sveta. Naime, Crkva je većinu progona hrišćana iz Rimske Džave napravila pre doba
Konstantina. Ipak, ovaj progon je bio blag, povremen i skroz politički. Sve vreme, od
Konstantina do kraja sedamnaestog veka, hrišćane su mnogo žešće proganjali drugi hrišćani,
nego što su ih ikada proganjali rimski imperatori. Pre uspona hrišćanstva ovakav
progoniteljski stav bio je nepoznat antičkom svetu, osim među Jevrejima. Ako, na primer,
čitate Herodota, naći ćete blag i tolerantan prikaz navika drugih naroda, koje je i sam obišao.
Tačno je, ponekad, naročito varvaski običaj može da ga šokira, ali je uglavnom otvoren
(gostoprimljiv) prema stranim bogovima i stranim običajima. On nije zainteresovan da dokaže
da će ljudi koji Zevsa zovu drugim imenom trpeti večnu kaznu, te bi treblao da budu ubijeni
da bi njihova kazna mogla što pre da počne. Ovakav stav je bio rezervisan za hrišćane. Tačno
je da su savremeni hrišćani manje kruti, ali to nije zahvaljujući hrišćanstvu, već zahvaljujući
generacijama slobodnih mislilaca koji su od renesanse do danas, učinili da se hrišćani postide
mnogih svojih tradicionalnih uverenja. Zabavno je čuti savremenog hrišćanina koji vam
govori kako je hrišćanstvo ustvari blago i racionalno, pri tome, ignorišući činjenicu da je sva
ta blagost i racionalizam zasluga učenja ljudi koji su u svoje vreme bili prognani od strane
svih ortodoksnih hriščana. Danas niko ne veruje da je svet stvoren 4004 pre nove ere; ali ne
tako davno, po ovom pitanju, skepticizam je smatran gnusnim zločinom. Moj čukundeda je,
nakon proučavanja dubine lave na obroncima Etne, došao do zaključka da svet mora biti
stariji nego što su to izvorni hrišćani pretpostavili, i objavio je ovo mišljenje u knjizi. Zbog
ove „uvrede“ bio je izbačen iz okruga (grofovije) i prognan iz društva. Da je on bio čovek u
siromašnijim okolnostima, njegova kazna bi bila nesumnjivo ozbiljnija. Nikako ne ide u
korist ortodoksnim hrišćanima to što sada ne veruju u sve te apsurdnosti u koje su verovali pre
150 godina. Dakle, postepena emaskulacija (slabljenje) hrišćanske doktrine ostvareno je
uprkos najenergičnijem otporu, i to samo kao rezultat snažnih napada slobodnih mislilaca.