Vedski Simboli - Svastika PDF

0
SADRŽAJ
PREDGOVOR -------------------------------------------- 6
VEDSKI SIMBOLI U INDIJI ---------------------------- 17
VEDSKI SIMBOLI U KINI ------------------------------ 46
VEDSKI SIMBOLI NA TIBETU ------------------------ 71
VEDSKI SIMBOLI U JUGOISTOČNOJ AZIJI ------ 93
VEDSKI SIMBOLI U MONGOLIJI -------------------- 115
VEDSKI SIMBOLI U SREDNJOJ AZIJI ------------- 153
VEDSKI SIMBOLI NA KAVKAZU --------------------- 178
VEDSKI SIMBOLI U JAPANU -------------------------- 206
VEDSKI SIMBOLI U AMERICI ------------------------- 220
VEDSKI SIMBOL KRST KOD INIDIJANACA ------- 262
VEDSKI SIMBOLI U RUSIJI ---------------------------- 280
a)VEDSKI SIMBOLI NA ODEĆI -----------------------------280

b)VEDSKI SIMBOLI NA PRESLICAMA I VRETENU - 359
Preveo i obradio Dušan Mitrović
1
Dupljanska kolica
2
Svastika na stećku u obliku krsta, savremena Bosna
3
Svastika na stećku u obliku sarkofaga, savremena Bosna
4
Svastika na mozaiku u Medijani
Svastika u vinčanskom pismu
5
Reč svastika kao glavni simbol sunca sačuvala se u svim jezicima. Istorijski
događaji su doveli do toga da znak svastike bude zabranjen u javnoj upotrebi. Ali to
nije moglo da dovede do toga da bude isključena u mnogim drugim formama u
kojima se koristi već milenijumima. I krst i svastika su neizmenjeni znakovi
večnog kretanja. Vera ljudi u značenje tih simbola učvrstila se u podsvesti i svaka
zabrana njihovog korištenja biće još dugo besmislena. Svastika je trenutno
prisutna skoro na celoj planeti, koristi se masovno i jedino je beloj populaciji
nametnuta zabrana njenog korištenja. Možemo slobodno reći da smo žrtve
velikih igrača, koji su samo belim ljudima, čiji je ona izvorno simbol i koji su ga
raširili po celoj planeti, nametnuli da je smatraju znakom fašizma, odnosno
negativnim simbolom. Na nivou genetike društveni paraziti su osvojili još jedan
poen, tačnije bod u gostima. U gostima iz tog razloga, jer domaćini na planeti smo
mi, a oni su uljezi koji su nas gurnuli u nepravednu utakmicu gde je sudija iz
njihovih redova. Ono što se milenijuma na planeti koristilo među svim narodima i
rasama, a što su dobili od izvorne civilizacije, danas je izvornoj civilizaciji
ptredstavljeno kao loše i zabranjeno, dok se u isto vreme koristi na svim drugim
mestima planete, što ćemo pokazati uz veliki broj slika koje će biti implementirane u
video snimak na jutjubu.
Svastika je na Zemlju donešena prvobitno kao simbol kretanja galaksije,
kasnije je, kada su odavno prekinuta kosmička putovanja naših predaka, prihvaćena
kao simbol sunca, koristila se kasnije u hrišćanstvu, a danas je kod belih ljudi
prihvaćena kao simbol fašizma. Kao takav simbol, ona se neretko koristi i među
belim ljudima koji su simpatizeri nacizma i fašima i takvo njeno korištenje je zaista
za osudu. Kao simbol kretanja galaksije, možemo pretpostaviti sa velikom
sigurnošću da je prisutna na naseljenim planetama naše galaksije i dan danas. Kao
što vidimo piramide na planetama našeg sunčevog sistema, da imamo tehnoloških
mogućnosti, svastiku bismo viđali i na tim naseljenim planetama.
Mnoge ljude u današnje vreme Svastika asocira na fašizam i Adolfa Hitlera.
Malo ko danas pamti da je na sovjetskim novčanicama u periodu od 1917. do 1923.
godine bila predstavljena Svastika, da je na rukavima i oficira Crvene armije u istom
periodu stajala Svastika u lovorovom vencu, a unutar nje bila su slova R.S.F.S.R.
Postoji čak i mišljenje da je Svastiku, kao partijski simbol, Hitleru dao lično Staljin,
1920. godine. Oko ovoga drevnog simbola nakupilo se toliko legendi i izmišljotina,
da smo rešili da podrobnije ispričamo o ovom najstarijem simbolu.
Svastični simbol ima oblik krsta sa povijenim krajevima koji su usmereni u
smeru kazaljke na satu, ili obrnuto. Po pravilu, danas se svi svastični simboli
nazivaju jednom rečju – Svastika, što nije tačno, jer je svaki svastični simbol u
starini imao svoj sopstveni naziv i značenje.
6
Prilikom arheoloških iskopavanja svastična simbolika je najčešće nalažena na
različitim detaljima arhitekture, oružja i bojne opreme kod mnogih naroda Evroazije
i Amerike. Svastična simbolika se sreće svuda u ornamentici kao znak Svetlosti,
Sunca, Života. Najstariji arheološki artefakti sa predstavom svastike datiraju se
približno u deseti do petnaesti milenijum pre nove ere. Po materijalima arheoloških
iskopina najbogatija teritorija u pogledu primene Svastičnog simbola je Rusija – ni
Evropa, ni Indija ne mogu da se uporede sa Rusijom po izobilju svastičnih simbola koji
pokrivaju rusko oružje, zastave, narodnu nošnju, kuće i hramove. Nalazi se na više
mesta i u Srbiji. Iskopavanja drevnih kurgana i naseobina govore sami za sebe –
mnoga drevna slovenska gradska naselja imala su oblik Svastike čiji su kraci bili
upravljeni prema četiri strane sveta. Svastični simboli korišćeni su kao kalendarski
znaci još u vreme Velikog Skitskog carstva.
Svastika i svastični simboli bili su glavni i može se čak reći skoro jedini
elementi najstarijih vedskih ornamenata. Svastični simboli su predstavljani na veoma
mnogo raznovrsnih načina. U starini se ni jedan motiv nije nanosio prosto tek tako,
ukrasa radi - svakom elementu motiva odgovaralo je određeno značenje.
(Ako pogledamo fotografije Obreda paljenja svetog žrtvenika videćemo da
žrtvenik ima oblik četvorougaone piramide oko koje je krug, koji ima četiri svastična
ogranaka. Piramida i „svastika“ orjentisane su u smerovima strana sveta.
Saglasno arheološkim iskopavanjima upravo su se tako gradili i drevni vedski
gradovi. Takva kružno-svastična struktura može se videti, na primer, u planu po kome
su građeni Arkaim ili Vendogard.)
Ali nisu samo Arijevci verovali u magijsku moć svastičnog motiva. Taj simbol
je predstavljen na glinenim posudama iz Samare (teritorija današnjeg Iraka), koje se
datiraju u peti milenijum pre naše ere. Svastični simboli i oni koji su okrenuti na levo
i okrenuti na desno, sreću se i u kulturi Mohendžo-Daro (dolina reke Ind) i u drevnoj
Kini, oko 2000 godina pre naše ere. U severoistočnoj Africi arheolozi su pronašli
grobnu stelu carstva Meroz koje je postojalo u drugom i trećem veku naše ere.
Freska na steli prikazuje ženu koja ulazi u zagrobni svet, a njenu odeću krasi
Svastika.
Krst koji se okreće ukrašava i zlatne tegove za vagu koja je pripadala žiteljima
Ašante (Gane) i glineno posuđe drevnih Indijaca, prekrasne ćilime koje su tkali
Persijanci i Kelti.
Svastični simbol imao je zaštitnu ulogu kod gotovo svih naroda na teritorijama
Evrope i Azije: kod Srba, Germana, Pomorjana, Skalva, Kuršaja, Skita, Sarmata,
Mordva, Udmurta, Baškiraca, Čuvaša, Indusa, Islanđana, Škotlanđana i mnogih
drugih naroda.
7
U mnogim drevnim verovanjima i religijama, Svastika se javlja kao najvažniji
kultni simbol. Tako, u drevnoindijskoj filozofiji i u budizmu Svastika je simbol večnog
kružnog kretanja Vasione, simbol Budinog zakona, kom se potčinjava sve što postoji;
u tibetskom lamaizmu ona je zaštitni simbol, simbol sreće i talisman.
Kao religiozni simbol (!!!) Svastiku su uvek koristili sledbenici hinduizma,

Đainizma i Budizma na Istoku, druidi Irske, Škotske, Skandinavije, predstavnici
prirodno religioznih veroispovesti Evrope i Amerike na zapadu.
U Rusiji se svastični simboli i elementi sreću kod pripadnika Drevnih Rodova i
Vedskih kultova, kod pravoslavnih staroveraca – inglinga, i ne biste pogodili, kod
hrišćana...
Sloveni su upotrebljavali simbol Svastike tokom mnogih i mnogih hiljada
godina. Taj simbol su naši Preci crtali na oružju, zastavama, odeći, na predmetima za
svakodnevnu upotrebu i na kultnim predmetima. Svi znaju da je Prorok Oleg
zakucao svoj štit na vrata Carigrada (Konstantinopolja), ali malo je kome poznato šta
je bilo prikazano na tom štitu. Opis simbolike njegovog štita i oklopa može se naći u
istorijskim hronikama.
Proroci, t.j. ljudi koji su imali dar da predviđaju i koji su prenosili ljudima
znanja koja su im ostavili Bogovi i Preci, postajali su Žreci. Jedan od takvih
najznamenitijih u istoriji ljudi bio je knez – Prorok Oleg. Pored toga što je bio knez i
izuzetan vojni strateg, bio je još i Žrec Visokog Posvećenja. Simbolika prikazana na
njegovoj odeći, oružju, oklopu i kneževskoj zastavi podrobno nam govori o tome.
Ognjenu Svastiku (koja simboliše zemlju Predaka) u središtu devetokrake zvezde
Inglije (simbola Vere prapredaka) okruživalo je Veliko Kolo (Krug Bogova-
Zaštitnika) iz koga je izlazilo osam zrakova Duhovne svetlosti (osmi stepen
žrecovskog povećenja) ka Svarogovom Krugu. Sva ta simbolika govorila je o
ogromnoj Duhovnoj i fizičkoj snazi koja je upravljena ka zaštiti Rodne zemlje. Kada
je Prorok Oleg pričvrstio svoj štit sa takvom simbolikom na kapiju Carigrada, time je
hteo očigledno da pokaže pokvarenim i dvoličnim Vizantijcima ono što je kasnije
drugi Slovenski knez, Aleksandar Jaroslavič (Nevski) rečima objasnio tevtonskim
vitezovima: „Ko nam sa mačem dođe, od mača će i poginuti! Na ovome je stajala, stoji i
stajaće Zemlja Ruska!“
Za vreme cara Petra I, zidovi njegove izvangradske rezidencije bili su ukrašeni
svastičnim motivima.
8
Tavanica prestone dvorane u Ermitažu takođe je pokrivena svastičnim
simbolima.
Krajem 19. i početkom 20. veka među višim slojevima evropskih država u
Zapadnoj i Istočnoj Evropi, a takođe i u Rusiji, Svastika je postala
najrasprostranjeniji i čak modni simbol. To se desilo pod uticajem „Tajne doktrine“
Blavacke i njenog teozofskog društva, okultno-mističnih učenja Gvida fon Lista,
nemačkog viteškog Ordena Tule i sličnih spiritističkih krugova.
Prost narod i u Evropi i u Aziji, tokom
hiljada godina je koristio svastične ornamente u
svakodnevnom životu i tek se početkom
dvadesetog veka kod imućnih javilo
interesovanje za svastične simbole.
U mladoj Sovjetskoj Rusiji rukave boraca
Crvene Armije na jugo-istočnom frontu od
1918. godine krasila je svastika, sa skraćenicom
R.S.F.S.R. unutar nje. Na primer: znak je
komandnom i administrativnom sastavu bio
vezen zlatom ili srebrom, a za obične
crvenoarmejce koncem.
Posle svrgavanja cara u Rusij svastični
ornament se pojavio na novim novčanicama
Privremene uprave, a posle prevrata od 26.
oktobra 1917. godine i na novčanicama
boljševika.
Danas je malo kome poznato da su matrice novčanica vrednosti 250 rubalja, na
kojima je bio prikazan Svastični simbol – Kolovrat, na pozadini dvoglavog orla bile
napravljene po specijalnoj narudžbi i nacrtima poslednjeg Ruskog cara – Nikolaja II.
Počev od 1918. godine boljševici u opticaj uvode nove novčanice, vrednosti
1000, 5000 i 10000 rubalja, na kojima je predstavljeno po tri kolovrata.
Novac sa Svastikom-Kolovratom štampali su boljševici i bio je u opticaju sve
do 1923. godine, i tek posle nastanka Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika je
povučen iz opticaja.
Na narodnim nošnjama Rusije, Ukrajine i Belorusije, svastična simbolika je bila

glavni i praktično jedini od postojećih najstarijih zaštitnih znakova i ornamenata sve
do prve polovine 20. veka.
9
Svastika na novčanicama
10
„Kolovrat“ je bogato ukrašavao hramove po ruskim zemljama; on je jarko sijao
na svetim predmetima drevnog sunčanog kulta apredaka, a takođe i na belim
odeždama sveštenika. Pa čak su se i na odeždama sveštenika hrišćansta od 9. do 16.
veka nalazili svastični simboli. Oni su ukrašavali likove i toteme Bogova, freske, zidove,
ikone itd.
Kumir boga Roda
Na primer, na fresci koja prikazuje Hrista Pantokratora – Svedržitelja u

Sabornoj crkvi sv. Sofije u Novgorodskom Kremlju, takozvane leva i desna Svastika
sa kratko povijenim kracima, koje se zapravo zovu „Čarovrat“ i „Poslonj“ smeštene
su pravo na grudi hrišćanskog Boga kao simboli početka i kraja svega postojećeg.
11
U crkvi sv. Sofije grada Kijeva, u najstarijem hrišćanskom hramu sagrađenom
na ruskoj zemlji kojeg je podigao Jaroslav Mudri oslikani su pojasevi na kojima su
predstavljene redom: „Svastika“, „Svasti“ i pravi krstovi. Hrišćanski bogoslovi su
sredinom veka to komentarisali ovako: „Svastika“ simboliše prvi dolazak u svet sina
Božjega Isusa Hrista, radi spasenja ljudi od grehova; dalje pravi Krst simboliše njegov
zemaljski životni put koji se okončao stradanjima na Golgoti; i konačno, leva Svastika
– „Svasti“ simboliše Vaskrsnuće Isusa Hrista i njegov drugi dolazak na Zemlju, u Sili i
Slavi. “
Bogomajka veličanstvena
U Moskvi, u Kolomenskom hramu Usekovanija glave Jovana Krstitelja, na dan

kada se car Nikolaj II odrekao od prestola, u podrumima hrama bila je otkrivena
12
ikona „Bogomajka Veličanstvena“. Na kruni, koju ima na glavi hrišćanska
Bogorodica, prikazan je svastični zaštitni simbol pod nazivom „Faš“.
O ovoj staroj ikoni pripovedalo se mnogo legendi i običnih glasina, na primer,
da je po ličnoj zapovesti Staljina ova ikona donesena na prvu liniju fronta, i da je
obavljen moleban, te da zahvaljujući tome vojska Trećeg Rajha nije zauzela Moskvu.
Nemački vojnici nisu ušli u Moskvu iz sasvim drugog razloga. Prilaz u Moskvu su im
pregradile divizije Sibiraca, ispunjenih Verom u Pobedu, a ne silni mrazevi,
rukovodeća sila partije ili nekakva ikona. Sibirci ne samo da su odbili sve napade
neprijatelja, već su i prešli u protivnapad i dobili rat, zato što im je u srcu živeo
drevni princip: „Ko nam dođe sa mačom od mača će i poginuti.“
U srednjevekovnom hrišćanstvu Svastika je simbolizovala i Vatru i Vetar –
stihije u kojima se ovaploćuje Sveti Duh. Ako se Svastika, čak i u hrišćanstvu,
smatrala božanskim znakom, onda samo ljudi bez dovoljno znanja mogu da govore da
je Svastika simbol fašizma! Ipak je ona bila mnogo više od toga.
(Radi obaveštenja: fašizam je u Evropi postojao samo u Italiji i Španiji, i kod
fašista tih zemalja nije bilo svastične simbolike. Svastiku je kao partijsku i državnu
simboliku koristila Hitlerovska Nemačka, koja nije bila fašistička, kako je danas
nazivaju, nego nacional-socijalistička, skraćeno nacistička).
U Svastiku su verovali kao u talisman, „koji privlači“ sreću i uspeh. U Drevnoj
Rusiji se smatralo, da će vam, ako na dlanu nacrtate Kolovrat, obavezno sve poći od
ruke. Čak i danas studenti crtaju Svastiku na dlanu kada idu na ispit. Svastiku su i u
Rusiji, i u Sibiru i u Indiji crtali i na zidovima kuća, da bi u njima carevala sreća.
U Ipatijevskoj kući, gde su streljali porodicu poslednjeg ruskog imperatora
Nikolaja II, carica Aleksandra Fjodorovna je sve zidove iscrtala ovim božanstvenim
simbolom, ali protiv boljševika Svastika nije pomogla Romanovima.
U naše vreme filozofi, radiestezisti i ekstrasensi predlažu da se gradski
kvartovi grade u obliku Svastika jer takve konfiguracije generišu pozitivnu energiju,
a uostalom, takve tvrdnje je potvrdila i savremena nauka.
Opšte prihvaćen naziv Sunčevog simbola – svastika, po jednoj verziji potiče od
sanskrtskog „Suasti“: Su – znači lepo, dobro, a asti – biti, to jest „Nek bude dorbo!“ ili
po našem: „Svako dobro!“ Po drugoj verziji, ta reč ima drevnoslovensko poreklo, što
izgleda više verovatno, jer je poznato da su Svastičnu simboliku u različitim
varijacijama i njene nazive u staru Indiju, Tibet, Kinu, Evropu, preneli drevni
Arijevci.
U drevna vremena, kada su se naši preci koristili runama, slovo Svastika
(RUNE), prevodili su kao: „pridošla sa Nebesa“. Jer je runa SVA označavala Nebesa
13
(otuda i Svarog – Nebeski Bog), Sa – runa pravca, a runa TIKA značila je kretanje,
dolazak, tečenje.
Drevni vedski izvori nam govore o tome da čak i naša galaksija ima oblik
Svastike, a naš sistem Jarila-Sunca se nalazi u jednom kraku (rukavu) te nebeske
Svastike. A pošto se mi nalazimo u kraku galaksije, cela naša galaksija, čiji je drevni
naziv Svasti, izgleda nam kao Perunov Put ili Mlečni Put.
Sanskrit, koji koriste današnji Indijci nastao je od drevnog jezika Arijevaca, kao
uprošćena varijanta arijske Karune, radi očuvanja drevnih Veda kod žitelja Dravidije
(drevne Indije) i zato su danas moguće nejednoznačne interpretacije nastanka reči
14
„Svastika“, ali ko bude pročitao činjenice ovde izložene, čovek čiju pamet još nisu uspeli
konačno da uguše lažnim stereotipima, uveriće se u nesumnjivo drevnoslovensko i
drevnoarijsko, što je u suštini isto, poreklo te reči.
U skoro svim stranim jezicima različiti uzorci Sunčevog krsta sa savijenim
kracima nazivaju jednim imenom – Svastika, i za različite varijante svastičnih
simbola je postojalo i još uvek postoji ukupno 144(!) naziva, što takođe govori o
poreklu ovog simbola.
Na primer: Svastika, Kolovrat, Posolonj, Svjata Dar, Svasti, Svaor, Svaor-
Suncovrat, Agni, Faš, Mara; Inglija, Sunčani Krst, Solard, Vedara, Svetolet, Cvetić,
Paprati, Perunov cvet, Svati, Rasa, Bogovnik, Svarožič, Svjatoč, Jarovrat, Odoljen-
Trava, Rodimič, Čarovrat itd.
Zavisno od boje, dužine i usmerenja zalomljenih vrhova krsta, taj simbol se
različito nazivao i imao je različite zaštitne uloge:
Različite varijacije Svastičnih simbola sa ne manje različitih značenja, sreću se
ne samo u kultnim i zaštitnim simbolima, već i u obliku Runa, koje su, kao i slova u
drevna vremena, imale svoje slikovno značenje. Tako su na primer u runama
postojale četiri Rune koje su sadržale svastične elemente, na primer:
Runa Faš – imala je slikovno značenje: moćne, usmerene, rušilačke Vatrene
struje (termonuklearna vatra)... i
Runa Agni – imala je slikovna značenja: Sveta Vatra domaćeg ognjišta, takođe i
Sveta vatra Života koja se nalazi u telu čoveka, i druga srodna značenja...
Svaki Svastični simbol nam otkriva Veliku
sliku sveta. Ona nam govori o tome da naša
galaksija ima oblik Svastike i da se zove SVATI, a
sistem Jarila-Sunca, u kome se kreće naša Zemlja
nalazi se u jednom od krakova te Nebeske
Svastike.
Čovek koji sve to zna nikada neće reći da je
Svastika nemački ili fašistički simbol. Tako govore
samo oni koji to ne znaju, jer oni odbacuju ono
što nisu u stanju da razumeju i saznaju, a
pokušavaju da nametnu ono što žele kao
postojeće. Ali, ako neupućeni ljudi odbacuju
nekakav simbol ili neku informaciju, to ipak ne
znači da taj simbol ili informacija ne postoje.
15
Odricanje ili izvitoperenje istine radi jednih narušava skladan razvoj drugih.
Svastični simboli se mogu videti na predmetima koje su ljudi svakodnevno
koristili, kao što su preslica ili daska za seckanje.
Kao što smo već rekli, do početka druge polovine 20. veka osnovni i skoro
jedini motivi i simboli koji su postojali u slovenskom vezu bili su svastični
ornamenti.
Ali neprijatelji Slovena u drugoj polovini 20. veka su počeli odlučno da
iskorenjuju taj simbol i iskorenjivali su ga upravo onako kako su ranije
iskorenjivali drevnu narodnu vedsku arijevsku kulturu i narodne tradicije.
Primena svastičnih simbola i ornamenata u slovenskim zemljama je prosto
bezbrojna. Akademik B. A. Ribakov je simbol Kolovrat nazivao vezujućom „karikom
između paleolita, gde se po prvi put pojavio i savremene etnografije koja pruža
neizbrojno mnoštvo primera svastičnih motiva na tkaninama, vezu, pletivu.“
Ali posle Drugog svetkog rata, u kome su Rusija, Srbija, a takođe i svi
slovenski i arijski narodi, pretrpeli ogromne gubitke, neprijatelji arijske i
slovenske kulture su počeli da stavljaju znak jednakosti između fašizma i
Svastike.
Sloveni su koristili taj znak tokom celog svoj postojanja (po najnovijim
naučnim podacima to je minimum 13 hiljada godina, a stigao je iz predpotopnog
doba), a Adolf Hitler samo oko 25 godina. Poplava laži i izmišljotina, koje se
odnose na Svastiku, prepunili su čašu apsurda. „Učitelji“ u savremenim školama, i
gimnazijama predaju deci da su svatika i bilo koji svastični simbol – nemačko
fašistički krstovi.
Jedno pokolenje smenjuje drugo, ruše se državni sistemi i režimi, ali sve do
onda, dok narod pamti svoje drevne korene, poštuje tradicije svojih predaka, čuva
svoju drevnu kulturu i simbole, dotle je narod živ i živeće.
Svastične motive i elemente tokom poslednjih 5-6 hiljada godina koriste
slovenski narodi, što potvrđuju naučnici-arheolozi.
Pogledajmo sada upotrebu tog simbola u raznim predelima na planeti Zemlji:
16
VEDSKI SIMBOLI U INDIJI
Indija je zemlja u kojoj vedsko arijevski simbol "Svastika" ima najširiju
rasprostranjenost i primenu. Za Hinduse, svastika je, pre svega, sveti-verski
simbol. On se obožava, nju poštuju i stavljaju na zgrade hramova.
Svastika na hinduističkom hramu
17
Svastika u hramu Lakšmi Narajan, Nju Delhi
18
Svastika u hinduističkom hramu, Putaparti
19
Svastika na hinduističkom hramu
20
Svastika na hinduističkom hramu Šive
21
Svastikama su ukrašeni ne samo zidovi i portali velikih hramova. Ovaj sloveno-
arijevski simbol ukrašava crkvene kapije i ograde, kao i male svetinje i kapele.
Svastika na hramskoj kapiji
Svastika na rešetki kapele
22
Svastika na malom hramu
Svastika na hramu Hanumana, cara majmuna
23
Svastika na uličnom oltaru
Osim toga, svastika se postavlja na slike i statue bogova, hinduističkih i

budističkih. U hinduizmu, vrhovni bog je Višnu, čuvar sveta; a slonoglavi Ganeša- sin
Šive je bog mudrosti i eliminator prepreka. A svastika simbolizuje sveti cvet - lotos na
kojem sede supruga Višne, Lakšmi - boginja bogatstva i prosperiteta; i supruga
Brahme, Sarasvati koja je zaštitnik nauke i umetnosti. Inače, sledbenici hinduizma
nazivaju svoju religiju "arja-dharma" (arianski zakon) ili santana (večni zakon).
24
Svastika na trozupcu Višne
Svastika na prazniku u čast boginje Lakšmi
25
Svastika na slici Boga Ganeša
26
Svastika na statui Bude
27
Svastike na "Stopalu Bude"
Pored kultnih i verskih predmeta, svastika na teritoriji Indije takođe se može

videti u sekularnoj primeni. Ona je svuda. Za čoveka na ulici, svastika je iznad svega
znak sreće, tako da je postavljen kao zaštitni znak na vratima kuća, kalendara,
posuđa, nakita, autobusa, kamiona, vreća sa začinima, poštanskim sandučićima,
odeći pa čak i na sapunu.
28
Svastika na pragu kuće
Svastika na vrećici začina
29
Svastika na poštanskoj kutiji
30
Svastika na kamionu
31
Sapun sa svastikom
32
Svastike se široko koriste na ceremonijama svadbi Hindusa. Stavljaju se na
pozivnice i poklone, a posebno na tradicionalne posude "purna-kumbha", koje se
mladencima daju kao poklon. Svastiku crta i sveštenik koji obavlja ceremoniju
venčanja. Uzvikivanje "Svasti!" (Sve najbolje) čuje se i pre i posle svetog slova "Om"
tokom ritualne ceremonije.
Mladenci sa znakom dobra i sreće – svastikom
33
Ritualni svadbeni sud "purna-kubha" sa svastikom
Svastika na pozivnici na venčanje
34
Svadbeni poklon sa svastikom
Svadbeni poklon sa svastikom
35
Svastike se koriste na logoima industrijskih firmi, obrazovnih institucija, na
ogradama stambenih zgrada, na rešetkama i na zidovima kuća i ustanova, kioscima,
ogradama, bilbordima, cvetnim loncima, ambalažnim kontejnerima, građevinskim
opekama, tamjanskim kutijama, dekoracijama ritualnih lampi, na odeći, kućnom
priboru i sl.
Svastika na ulazu u kuću
Ograda na reci Gang sa svastikom
36
Svastika na čamcu
37
Zaštitna svastika ispred kuće pre kišne sezone
38
Svastika na reklami firme za proizvodnju krovova
Tokom prolećnog praznika ognjene Divali, posvećenog povratku bogu Rame sa

pobedom nad demonom Ravanom nakon 14 godina odsustva, hindu biznismeni
zatvaraju stare računovodstvene knjige. Na prvoj stranici nove knjige obavezno
postoji svastika i želja "Šubh Labh!" ("Visoki prihodi"). A svastika se često susreće sa
još jednim sloveno-arijevskim znakom - "Velesovom zvezdom", koju neki ljudi danas
iz nekog razloga zovu "Davidova zvezda" ...
39
Svastika na tradicionalnom poklonu za praznik Divali
40
Zvezda Velesa i svastika
Svastika i Zvezda Velesa na kapijama kuće
41
Svastika i Zvezdea Velesa u Hindu jantri
42
Zvezda Velesa u hinduističkom hramu
Otkuda su se kod Indijaca pojavili sloveno-arijevski simboli? Pre oko 4500

godina (2692 pne), arijevska plemea preduzimaju prvi pokušaj da se zaustavi
ljudsko žrtvoprinošenje, koje praktikuju drevni Dravidi i Nagi (Hindu preci),
poklonici boginje Kali-Ma - Crne Majke i "zmija-zmajeva iz sveta Navi".
Ovaj kult je sklon idolopoklonstvu, ljudskom žrtvoprinošenju i crnoj magiji.
On je propagirao poligamiju, poliandriju i tiraniju, zasnovan je na niskim instinktima
i strahu. Proteravši sveštenstvo Crnog kulta smrti, ariji su se vratili kući. To je bio
prvi Arijevski pohod u Dravidiju sa teritorije Svete Rase, koji je od početka do kraja
trajao 76 godina.
43
Nakon odlaska arijevskih plemena Dravidi i Nagi su se postepeno vratili staroj
tradiciji. Stoga su sloveno arijevci ponovo otišla u Dravidiju. To se desilo sto i deset
godina nakon završetka prvog pohoda, 2006. godine pre nove ere.
Deo pridošlih je zauvek ostao u Dravidiji i pristupio formiranju civilizacije,
koja je sada poznata kao indijska civilizacija. Han Uman (Visoki sveštenik svetlog
kulta boginje Tare), koji je vodio pohod, imenovan je duhovnim savetnikom cara
šumskih ljudi - Dravidia i Naga. Arijevci su im doneli Vedski, Solarni kult, čija je
osobina muški princip.
Nažalost, malo je ostalo od Mudrosti Sveta Sijanja, koje su doneli ariji. Tokom
vremena, Indijci su preinačili mnoge stvari koje nisu bile u stanju da razumeju, uvodili
pojednostavljen pogled na svet, neobična pravila i uzeli to za svoju arijevsku doktrinu,
koja je danas poznata kao "Indijske Vede". Živa ilustracija tog preinečavanja i toga
šta je ostalo od arijevske mudrosti, jeste činjenica da je arijevski Vrovni žrec Han
Uman preinačen u indijskom epu "Ramajana" u cara majmuna "Hanumana", istina,
koji poseduju natprirodne moći.
Uzgred, u savremenoj Indiji, još uvek postoje dva kulta - kult boginje Kali MA
(Crne majke) i Sunčani Vedski kult.
44
VEDSKI SIMBOLI U KINI
Širenjem vedsko arijevskog simbola "Svastika", Kina se može takmičiti sa
Indijom. U ovoj zemlji svastika se takođe može videti skoro svuda. Za
Kineze, kao i za Hinduse, svastika je, pre svega, i sveti i verski simbol.
Levostrana svastika nalazi se na grudima raznih kipova Bude, u velikom
broju raspoređenih širom zemlje.
45
46
47
48
Svastike su sastavni deo arhitekture budističkih hramova u Kini.
Svastika u budističkom hramu
49
Svastika na pagodi
50
Svastika na krovu hrama
Svastike se takođe koriste za ukrašavanje hramova i predmeta kulta.
Svastika na posudi za tamjan
51
Svastika na zidu hrama
52
Svastika na skulpturi na ulazu u manastir
53
Svastika se takođe široko koristi u kineskoj sekularnoj arhitekturi i pre svega,

na rešetkama, ogradama, dekoraciji ulaznih kapija i dizajnu velikih i malih paviljona.
Posebno se ovo odnosi na metalne rešetke i ograde bez kojih bukvalno nema
kineskih zgrada, a obrasci na njima ne mogu biti proizvoljni, jer, pored dekorativnih,
ograde imaju i zaštitnu funkciju.
54
Svastika na rešetki administrativne zgrade
Svastika na rešetki paviljona
55
Svastika na rešetki
Svastika na prozoru
56
Svastika na rešetki paviljona
Svastika, kao zaštitni znak, kao i znak koji donosi prosperitet i sreću, može se
pronaći gotovo svugde - kako spolja tako i unutar zgrada, kako u kancelarijama, tako
i u stanovima.
Svastika na prozoru stambene zgrade
57
Svastika na vratima kineskog restorana
Svastika u kineskom kafiću
58
Svastika na kineskom kafiću
59
Svastika na uličnim lampama
I u dane praznika kineske ulice su ispunjene svim vrstama ukrasa i ritualnih

tkanina, koje takođe sadrže svastike.
60
Svastika na ulici
61
Svastika na panelu
62
Svastika na proslavi za praznik Falun Gong
Svastike na platnima
63
Svastika na spomeniku
Motivi Svastike se široko koriste u tradicionalnim kineskim ukrasima na

tkaninama, tepisima, vezovima, stolnjacima, kao i na dekorativnim predmetima:
sandučićima, kontejnerima za hranu, panelima, modelima brodova, talismanima koji
donose sreću itd.
Svastika na kineskom ukrasu
64
Svastika na talismanu, donosećem sreću
Svastika na vezu
65
Svastika na vezu
Svastika na stolnjaku
Svastika se može videti u kineskim hjeroglifima, suvenirima, dečijim
igračkama, vazama, pa čak na vegetarijanskom sosu ...
66
Svastika u kineskim hijeroglifima
Svastika na suvenirima
67
Svastika na dječjim igračkama
Svastika na etiketi kineskog piva
68
Svastika na vegetarijanskom sosu
Otkuda Kinezima stižu vedsko arijski simboli? Kao Indijci, oni su ga dobili od
Belih Učitelja koji su došli s severa. Konkretno, u mnogim drevnim kineskim
hronikama (na primer, "Kritička razmatranja" Vanja Čunja (1. vek), "Istorijski zapisi"
Sim Cina (II vek) i drugih) govori se o caru Huan-di, koji je došao sa neba da nauči
ljude kako da prave čamce, seju pirinač, kopaju bunare, prave muzičke instrumente,
leče akupunkturom i tako dalje. Imperator je imao neverovatan tronožac, koji je
ponekad mogao biti "zmaj koji leti u oblacima". S vremena na vrijeme, Huan di i
njegovi pomoćnici odlazili su negde. Aparat je mogao da "odmori i ode", "postane lak
i težak" (I.S. Lisevič, "Drevni mitovi kroz oči čoveka svemirske ere", "sovjetska
etnografija", 1976, 2, str. 139-150).
Ovi događaji su se odvijali mnogo pre nego što je u 26. veku pre nove ere
carsrtvovao poznat istoriji žuti imperator Ši Huangdi, kome pisuju sve ovo. "Di" je
skraćeno ime plemena belih ljudi - Dinlina, čije ime drevni Kinezi nisu mogli u
potpunsti da izgovore.
U "zahvalnosti" za obrazovanje drevne Arimije (Kine) postepeno su istisnuli
Dinline iz iskonskih zemalja i izbrisali uspomenu na njih, pa čak i krenuli u rat
protiv Velike Rasenije. "Rat je bio težak i neravnopravan, ali, ipak, Velika Rasenija je
porazila Drevnu Kinu - Arimiju. Ovaj događaj desio pre 7527 godina. Pobeda je
bila toliko velika i teška da su Dan Stvaranja Sveta (zaključenje mirovnog sporazuma)
22. septembra po hrišćanskom kalendaru, naši preci izabrali za novu prekretnicu u
odnosu na svoju istoriju ...
69
VEDSKI SIMBOLI NA TIBETU
Vedski arijevski simboli su veoma rasprostranjeni i na Tibetu - zemlji koja
je prilično zatvorena i malo poznata u poređenju sa Indijom i Kinom
zahvaljujući i svojoj geografskoj lokaciji. Čak i danas, informacije o Tibetu
su dovoljno oskudne, a malo ljudi pretpostavlja kako živi zemlja, kakva je
njena istorija, kakve su kultura i filozofija. Postoji i vrlo malo dostupnog
materijala o tibetanskoj religiji, a onaj kojeg ima je veoma fragmentiran i
kontradiktoran. Jedina stvar koju "svi znamo" da se na Tibetu nalazi
Šambala - "zemlja znanja i pravde" gde žive "veliki Učitelji" i upravljaju
evolucijom čovečanstva. O tome su se u svoje vreme ozbiljno bavili
savremeni medijumi, uporno propagirajući učenja Blavatske i Reriha.
Takva zabrinutost za evoluciju čovečanstva izgleda veoma čudno, pogotovo
ako uzmemo u obzir blagonaklon stav tibetanskih sveštenika ka judeo-
komunističkoj vlasti u Rusiji i ka judejskom rukovodstvu u fašističkoj Nemačkoj! A
stanovnici Tibeta, u svojoj glavnoj masi, uopšte ne izgledaju evoluciono razvijeniji
od bilo kog drugog. Čak naprotiv: kako su orali ranije sa jakovima (to su bikovi) svoje
kamene površine zemlje pre nekoliko hiljada godina, tako još uvek oru. Sa svime što
prati ovaj način proizvodnje, drugim komponentama njihovog nivoa razvoja i načina
života ...
Vedsko arijevski simboli su veoma široko zastupljeni među tibetanskim
verskim simbolima. Trenutno na Tibetu postoje dve religije: izvorna tibetanska
religija "Bon" i tibetanski budizam, još zvan Lamaizam, koji su u svojoj etici i
ikonografiji veoma slični. Među "tibetanskim" religioznim simbolima, vidimo
svastiku, agni, kolovrat, ognjevik i čak "keltski" triskelion - trokraku svastiku.
70
Svastika na tibetanskim religioznim simbolima
Svastika na tibetanskom amuletu sličnom kovratu
71
Svastika na simbolima tibetanskog budizma
72
Među vedskim arijevskim simbolima, svastika je najraširenija na Tibetu, kao i u

Indiji i Kini. Nalazi se iznad ulaza u svetilišta, na svetim posudama i mandali -
ritualnim predmetima. U budizmu se koriste za meditaciju geometrijski simboli
kompleksne strukture koji se tumače kao model univerzuma, "mape kosmosa" itd.
Svastika na ulazu u tibetansko svetilište
73
Svastika na svetoj tibetanskoj posudi
Svastika na drevnoj tibetskoj mandali
74
75
Kao što smo ranije rekli, svastika se široko koristi u religiji Bon, koja je donešena
na Tibet spolja. Prema jednoj od tibetanskih legendi, učenje Bon 15-16 hiljada
godina pre nove ere je doneo Tonpa Šenrab iz zemlje Olmo Lungring. U središtu
te zemlje podignuta je planina, u čijem podnožju je bio početak četiri reke tekućih u
pravcu četiri strana sveta. Podseća na Da'ariju, zar ne? Naravno, u to vreme nije bilo
Da'arije, a sam datum je takođe nepouzdan. Ali, dozvolimo da su neki fragmenti
istinitih informacija, iako snažno iskrivljeni, ostali tamo. Tradicija kaže da se Šenrab
"spustio sa nebeskih sfera" i zaustavio ritualna žrtvoprinošenja koje su tibetanci
praktikovali u to doba.
Istorijske hronike govore da kada su sredinom 7. veka, na poziv tibetanskog
vladara Sronzangampa, budistički monasi dolazili u Tibet iz Indije, nisu bili suočeni
sa primitivnim paganizmom - poštovanjem sila prirode, ni sa šamanizmom -
praksom prizivanja duhova, čak ni sa kultom mrtvih predaka, već sa promišljenim,
teorijski izrađenim verskim sistemom, koji se zove Bon.
Svastika u ruci osnivača religije Bon, Šenraba
76
Tanka Svastika u ruci osnivača religije Bon, Šenraba
77
Statua Svastike na simbolu religije Bon – Jungdrunge
Svastika na tibetanskom platnu
78
Svastika na plesačici na prazniku Bon
Ipak, tibetanski budisti koriste mnogo aktivnije svastiku. Smeštene oko

dvostruke vadžre (mitsko oružje Indre), svastike su neizostavni atribut trona
tibetanskog lame.
Kolovrat u Palati Dalaj lame u Potali
79
Svastika na prestolu Lame, dvorac Potala
Svastika na tronu Lame
80
Svastika na odeći tibetskih monaha
Svastika na prestolu Dalaj lame
81
Svastika ukrašava budističke tibetanske hramove i manastire, spolja i iznutra.
Takođe se nanosi na stupe - monumentalne strukture u budističkoj arhitekturi za
čuvanje relikvija, koje su prvobitno bile korišćene kao strukture na grobu cara ili
vođe.
Svastika, manastir u Langmusi
Svastika, manastir u Langmusi
82
Svastika u tibetanskom hramu
83
Svastika u unutrašnjosti budističkog hrama, Toronto
Svastika na stupi
84
Svastika se takođe koristi za ukrašavanje sekularnih umetničkih predmeta i
jedan je od omiljenih elemenata ukrasa na tibetanskim tepisima i ćilimima za
meditacije. Broj raznostranih svastika na jednom tepihu može dostići do 60.
Svastika na tibetanskom tepihu
85
86
Svastika na tibetanskom tepihu za meditaciju
Svastika na tibetanskom meditativnom tepihu
87
Jednostavni tibetanci takođe koriste svastiku u svakodnevnom životu.
Najverovatnije, kao zaštitni simbol, baš kao i jednostavni Hindusi, Kinezi i mnogi
drugi narodi.
Tibetanska zaprega sa svastikom
Tibetanska kuća sa svastikom
88
Svastika na kamionu
89
Svastika na jaku
Svastika na kostimu tibetanske žene
90
VEDSKI SIMBOLI U JUGOISTOČNOJ AZIJI
U jugoistočnoj Aziji - Koreji, Vijetnamu, Tajvanu, Indoneziji (Bali), Maleziji,
Kambodži, Šri Lanki, Burmi i Nepalu veoma su rasprostranjeni vedski-
arijevski simboli, uključujući i svastiku. U osnovnom, zahvaljujući uticaju
budizma.
U Koreju je budizam stigao u 4. veku. a sada je to religija skoro 23% južnokoreanaca
i nije iznenađujuće da se svastika može videti na brojnim statuama Bude, na
krovovima, ogradama, vratima i kao unutrašnja dekoracija mnogih budističkih
hramova i manastira, kao i na korejskoj budističkoj zastavi. Međutim, Korejanci su
našli svastici i prilično sekularnu primenu. Nanosi se na saobraćajne znake, kao
nakit, crta na kućama, pa čak i stavlja u vegetarijanske odeljke robnih kuća. Većina
svadbi, proslava i festivala u Južnoj Koreji ne mogu bez svastike - simbola sunca i
pozitivnih zapisa. Originalne Svastike se mogu videti na posebnoj haljini korejskih
kraljeva, namenjenih za dvorske ceremonije.
Svastika u Koreji. Budistički hram
91
Svastika u Koreji. Putni znak
Svastika u Koreji. Nakit
92
Svastika u Koreji. Vegetarijansko odeljenje supermarketa
Svastika u Koreji. Svečana odeća kraljice
93
Posebno poštovanje ima svastika u Vijetnamu. To je navedeno u činjenici da se
javlja ne samo u budističkim hramovima i manastirima, već i na budističkim
nadgrobnim spomenicima, vencima, vratima grobnica i raznim objekatima u vezi sa
pogrebnim kultom. Svastika u Vijetnamu je zaista svuda: u cvetnim lejama, na
saobraćajnim znakovima, na zidovima kuća, na metalnim prozorima i ogradama, u
ukrasnim narodnim vezovima, u logotipima preduzeća i verskih organizacija, na
amblemima socijalnih službi, na vitražima, pa čak i na majicama.
Svastika u Vijetnamu. Budistički hram
94
Svastika u Vijetnamu. Unutrašnja dekoracija pagode
95
Svastika u Vijetnamu. Unutrašnja dekoracija pagode
Svastika u Vijetnamu. Svastike na grobnicama
96
Svastika u Vijetnamu. Svastika na majici
Tajvan po popularnosti i broju slika svastike može da se takmiči sa

Vijetnamom. Ima samo 10 000 statua Buda u gradu Kaohsiung, postavljenih na
udaljenosti od po ne manje 1 metar jedne od druge.
Svastika na Tajvanu. 10.000 statua Bude
97
Svastike na Tajvanu. Balkonska zgrada
98
Svastika na Tajvanu. Minibus
Svastika na Tajvanu. Ženski nakit
99
Svastika na Tajvanu. Visokogradnja
100
Vedski-arijevski simboli u Indoneziji nalaze se uglavnom na verskim
lokalitetima - statuama Bude, u dekoraciji crkava i na ritualnom priboru.
Svastika u Indoneziji. Prozor hrama
Svastika u Indoneziji. Dekoracija hrama
101
Svastika u Indoneziji. Svadba
Svastika u Indoneziji. Dekoracija hrama na Baliju
102
Svastika u Indoneziji
U Maleziji, kao i u Tajvanu, postoji kompleks budističkih hramova Kek-Lok-Si u

kome ima 10 000 statua Bude sa svastikom. Međutim, vedsko-arijevski simbol
103
svastike pronalazi se ne samo u kultu, već ima i sekularnu primenu u malezijskom
društvu. U Maleziji, kao i u Singapuru, nalaze se centri i bolnice organizacije Crvena
Svastika (The Word Red Swastika Society) - analog evropskom Crvenom krstu.
Hinduistički praznik Tajpusama u čast predaje Parvati tamilskom ratnom bogu
Murugan koplja, takođe nije bez svastike.
Svastika u Maleziji. 10.000 budinih statua
Svastika u Maleziji. Kancelarija Crvene svastike u Singapuru
104
Svastika u Maleziji. Bolnica organizacije Crvena Svastika u Singapuru
Svastika u Maleziji. Kancelarija Crvene svastike u Singapuru
105
Svastika u Maleziji. Praznik Tajpusam. Singapur
Kao i u Indiji, svastika u Nepalu se nalazi skoro svuda. Čak se postavlja i na

šibice i na cigle.
106
Svastika u Nepalu. Sveta posuda
Svastika u Nepalu. Kapija kuće
107
Svastika u Nepalu. Kapija kuće
Svastika u Nepalu. šibice
Svastika u Nepalu. Cigla
108
U Burmi, Kambodži i Šri Lanki, svastika se takođe široko koristi u religioznim
kultovovima, ali se mogu pronaći brojni dokazi i njene sekularne primene.
Svastika u Burmi. Pagoda
109
Svastika u Burmi. Vrata
110
Svastika u Kambodži. Kovčeg
Svastika u Šri Lanki. Moneta vredna 1.000 rupija 2000. godine
111
Svastika u Šri Lanki. Automobil
Ako ukratko razmotrimo upotrebu svastike u jugoistočnoj Aziji, onda se može

sasvim sigurno reći da je svastika došla iz Indije, gde je stigla sa osnovama vedskog
znanja, koje su Dravidima i Nagama doneli arijevci pre 4000 godina tokom drugog
Arijskog pohoda.
112
VEDSKI SIMBOLI U MONGOLIJI
U Mongoliji, kao i u ostatku sveta, vedsko-arijevski simboli se takođe vrlo često
koriste, uglavnom svastični simboli. Ova zemlja je jedna od retkih gde je
svastika čak prisutna na državnim atributima.
Svastika na grbu Mongolije
113
Svastika na mongolskom sportskom festivalu Nadaam
Svastika na ploči mongolske institucije
114
Svastika na automobilu
Svastika kao žig na mongolskom konju
Možete lako pronaći mnoge primere korištenja svastike u mongolskoj narodnoj

umetnosti: na tepisima, na užadima, na tradicionalnoj odeći mongolskih žena, na
pojasu, na kožnom pojasu i slično, uključujući i one predstavljene u Centralnom
državnom muzeju Mongolije i Muzeju rezidencija Bogdo han-a, poslednjeg vladara
Mongolije.
115
Svastika na tepihu. Mongolija
116
Svastika na mongolskoj nacionalnoj odeći
117
118
Svastika na muzejskim izložbama
119
Svastika i Kolovrat su jedan od glavnih verskih simbola Mongolije, jer je glavna
religija zemlje tibetanski budizam, zvanično usvojen 1578. godine. Interesantna
činjenica: krajem 1934. godine u Mongoliji je bilo 843 glavnih budističkih manastira,
oko 3000 hramova i kapela i 6000 drugih objekata koji pripadaju manastirima.
Monasi su činili 48% odrasle muške populacije i to je sigurno jedan od razloga za
veoma skroman nivo razvoja ove zemlje. Kao rezultat represije krajem tridesetih
godina prošlog veka, svi manastiri su bili zatvoreni, njihova imovina je
nacionalizovana, deo zgrada je korišten, ogromni deo je uništen, 18.000 monaha je
pogubljeno. Krajem osamdesetih godina, Mongoli su stekli stvarnu slobodu
veroispovesti i započeli oživljavanje tradicionalnog budizma, islama, šamanizma.
Trokraka svastika i Kolovrat na Budi u Erdeni-Džu najstarijem aktivnom budističkom

manastiru u Mongoliji (izgrađen 1587. godine)
120
Svastika u unutrašnjosti budističkog hrama. Mongolija
Svastika na budističkom tepihu za molitvu. Mongolija
121
Svastika na ikonopisnoj slici supruge Bogdo hana osmog, Dondogdulam
Svastika na novčanici od 10 dolara, 1924. Nije puštena zbog smrti Bogdona hana osmog
122
Od početka 20. veka na teritoriji Mongolije počeli su da se pronalaze različiti
nestorijanski krstovi sa svastikom, poput onih prikazanih na fotografijama.
"Mongoli ih stalno nalaze u svojim starim grobovima ili negde drugde; ne

znaju ništa o svojoj istoriji, nose ih na pojasu, posebno žene. Kada izađu iz kuće
na pašnjak, oni zamazuju vrata sa glinom i pečate ih tim krstom."
Ovo svedočenje je napisao misionar i poznati Mongolista Antoan Moster
(Antoin Mostaert, 1881-1971). Krstovi takođe prikazani na fotografijama ispod su
pronađeni u severozapadnoj Kini, takođe početkom prošlog veka i pripadaju Juan
dinastiji (1271-1368), koju je osnovao mongolski han Kublaj (1215-1294), unuk
Džingis Kana.
Svastika na Nestorijanskom krstu. Mongolija
123
124
Dvoglava ptica sa svastikom. Mongolija
Kublaj han je postao poznat na Zapadu, zahvaljujući Marku Polu i njegovoj

knjizi, u kojoj opisuje svoj put u Aziji krajem 13. veka, "Knjiga o raznolikosti sveta",
pod imenom "Kublaj han", koji je govorio o Velikoj Tartariji. Doneli smo neke
ilustracije iz nje, gde "mongolski" han Kublaj uopšte nije mongoloid, već ima vrlo
evropski izgled, kao i njegov deda Džingis han. Uprkos činjenici da je Džingis han,
jedna od najpoznatijih ličnosti u svetu, u istoriji njegovog života je puno
nedostataka: Ne zna se kako je izgledao, kada je rođen i gde je sahranjen. Kako je
rekao istoričar L.N. Gumilev: "U istoriji uzdizanja Džingis hana, sve je sumnjivo, počev
od datuma njegovog rođenja."
Postoje informacije, posebno persijskog istoričara 13. veka. Rašid ad-Dina, da
su svi članovi roda boržigina, kojem je pripadao i Temudžin - da su oni koje su tako
zvali koji su nosili titulu Džingis han - bili visoki, sa dugom bradom, plave kose i
125
plavih očiju. Pa čak i kriva Vikipedija priznaje da je jedno od značenja reči
"boržigin" "plavooki".
Malo ljudi zna da postoji razlika između pravog mongolskog roda, tzv. "Nirun",
tj. - "čist" i onih klanova i plemena, koja su postala deo "Hamag Mongol" države
1206. godine, koju je ujedinio Džingis han zajedničkim etnonimom "Mongoli". Bilo je
samo pet "nirun" roda, uključujući boržigine, a stranih - preko četrdeset. Uprkos
činjenici da su živeli na susednim teritorijama, njihovo poreklo je bilo drugačije. A
"Niruni" se nisu mešali sa svojim susedima, pamtivši svoju posebnost.
Preci "Niruna" su Dinlini - kako Kinezi nazivaju vedske-arijevske narode koji
su migrirali sa Urala na istok, do granice Južnog Sibira, Istočnog Turkestana,
Džungarije, Ordosa i drugih oblasti centralne Azije, sve do doline Žute reke
(Huanhe).
Ilustracija iz knjige Marka Pola. Krunisanje Džingis hana.
126
Tron Džingis hana
127
Spomenik Džingis hanu. Mongolija
128
Tamga mongolskih plemena, jasno vidljive svastike
Međutim, ako pogledamo rekonstrukciju trona Džingis hana, koji je napravljen

za snimanje mongolsko-japanskog filma "Džingis han", onda odmah vidimo svuda
sliku Džingis hana, bez ikakvih znakova plavih očiju i svetle kose (napomena: u centru
prestola je tamga Džingis hana sa svastikom . Tamga je prototip grba, pečat, čak i
jednostavan potpis čoveka, drevni porodični grb). Mongolske karakteristike su
napravili i na 30-metarskom srebrnom spomeniku Džingis hanu (plus 10 metara
postolja), koji je sagrađen za 800. godišnjicu Velike mongolske države.
Postoji još jedan neobičan detalj. Knjiga Osendovskog (1878-1945), rusko-
poljskog putnika, novinara i javne ličnosti, koja se zove "I zver, i ljudi i bogovi",
opisuje da je Džingis Kan nosio na desnoj ruci prsten sa svastikom, u koga je stavljen
rubin - sunčani kamen. To nije iznenađujuće, s obzirom da je bio potomak vedskih
Arijevaca. Taj prsten je Osendovski video na ruci mongolskog namesnika.
129
Kao mongoloida opisuju i drugog unuka Džingis hana - Batu hana. Međutim,
postoje i druge njegove slike, gde on ima evropoidne, a ne azijatske crte. Na
primer, spomenik Hanu Batuu u Segjutu, Turska (verovatno natpis znači "Han
Zlatne Orde" i godine njegovog života), ili neke ruske hronike, posebno, "Život
Efrosine Suzdalske.
Spomenik Hanu Batu u gradu Sejgut, Turska
130
Bitka ruskih trupa sa vojskom han Bate. Minijatura iz "Života Eufrosine Suzdalske"
131
Osvajanje Batua Suzdala. Minijatura iz "Života Eufrosine Suzdalske"
132
Osvajanje Batua Vladimira
133
Slika Batua na kineskoj vazi
Pošto govorimo o Džingis hanu, nije naodmet reći nekoliko reči o Velikoj
Mongolskoj imperiji, koju je on navodno počeo da stvara 1206. god. i nastavio da to
čini sve do svoje smrti 1227.godine. Štaviše, njegovo ime je prva stvar koja pada na
pamet kada se izgovara reč "Mongolija".
134
Imperija Džingis hana, potomka vedskog arijevskog naroda Dinlina, protezala se
od današnje Poljske na zapadu do Koreje na istoku, od Sibira na severu do Omanskog
zaliva i Vijetnama na jugu. Pokrivalo je 33 miliona kvadratnih kilometara (22%
ukupne površine Zemlje), a broj stanovnika bio je 100 miliona ljudi (za razliku od
danas, svetska populacija je tada bila oko 300 miliona ljudi).
Imperija Džingis hana
Međutim, kao što je slučaj sa Temudžinovom biografijom, osvajanje i stvaranje

takve ogromne države, kako nas uveravaju, “nomada”, je prilično fantastična stvar.
Čak i ako uzmemo u obzir da su vladari mongola bili ljudi iz bele rase - Dinlini - koji
su znali rudarenje, livenje, kovačenje, proizvednju metalnog oruđa i oružja. Oni su
znali i poljoprivredu i trgovinu, i stočarstvo, ali i dalje su bili polu-nomadi, koji su se
uvek u razvoju nalazili mnogo niže od stalno naseljenih naroda koji su ovladali
135
poljoprivredom, državom i vojskom, što ima potpuno naučne i ekonomsko-političke
razloge. Zbog toga, osvajanje od strane “nomada” razvijenijih agrarnih država
izgleda kao potpuna fantazija.
Zapravo, zaostalost i zavisnost od migracije / ispaše (treba da se brzo jede) i
stalno pokreće nomade i drži ih u kretanju. Ako pogledate savremene nomade u
Mongoliji, 80% vremena moraju se kretati i da se brinu za stada i za svakakve
gluposti kao što su vojna obuka, oni nemaju ni vremena ni energije i što je najvažnije
- slobodnih resursa.
Pojava profesionalnih vojnika je moguća samo ako postoje dovoljni viškovi
industrijske i poljoprivredne proizvodnje i jaka centralna vlast. Nomadi do tog
stanja ne mogu da se razviju u principu, a najviše što mogu je da pljačkaju okolna
sela i brzo dobiti "predaju".
U istorijskim izvorima jednoglasno tvrde da je Džingis han imao dobro naoružanu
i obučenu redovnu vojsku za invazije. Vojska je stvorena prema deseteričnom
principu. Niža forma je bila desetina, 10 desetina je sastavljalo stotinu, 10 stotina je
dovodilo do hiljadu, 10 hiljada je sastavljalo tjumen, 10 tjumena su sastavljali
"Znamja" (zastava). Samostalno dejstvujuće jedinice, armije, smatrale su se
jedinjenjem od dva tjumena. Za novonastali narod-vojsku stvoren je novi zakon o
životu - Jasa Džingis hana.
Naoružanje ratnika se sastojalo od luka i strele, koplja, mačeva, palaša ili sablji,
borbenih sekira i noževa, raznih štapova, čiji su vrhovi bili od bronze i livenog
gvožđa, kovanog gvožđa, ponekad napravljenih i od kamena. Podjednako su
rasprostranjeni bili i kisteni - borbene kugle, povezane pomoću lanca sa palicom.
Sablje ukrašene urezivanjem, graviranjem i kovanim gvožđem, ponekad
dragocenim, kožnim plaštovima izvezenim zlatnim koncem. Pojasevi i remenici su
bili ukrašeni bogato i pričvršćeni kopčom. (Ilustracije iz knjige M. Gorelika "Armija
Mongolo-Tatara od 10-15. veka").
136
Oružje vojske Džingis hana. Mačevi
137
Oružje vojske Džingis hana. Koplja
138
Oružje vojske Džingis hana. Koplja i borbene sekire
139
Oružje vojske Džingis hana. Buzdovani.
140
Oružje vojske Džingis hana. Ratnik
141
Zaštitna oprema orde uključivala je šlemove, oklope, metalne narukvice, zaštitu
za noge, vat, štitove. Velika je bila raznolikost ordinskih oklopa. Rasprostranjen je
bio u obliku košulje ili kaftana. Masovno je bio rasprostranjen platneni oklop, koji se
krojio u vidu kaputa sa rukavima.
Često je imao metalne delove - naplećke i što je najvažnije - oblogu od
gvozdenih ploča prišivenih i vezanih sa donje strane; takav oklop je bio skup, a
pokrivao se sa bogatom tkaninama, na kojima su sijali redovi nitni, često bakarnih,
mesinganih, pozlaćenih.
Ponekad se ovaj oklop krojio sa prorezima sa strane, opremao sa ogledalom za
grudi i leđa, dugim rukavima ili je bio postavljen od uskih čeličnih zakrivljenih
bočnih ploča, zakovanih na vertikalne trake, a ista struktura je prekrivala leđa. Konji
su takođe bili često zaštićeni oklopom, kako kožnim tako i gvozdenim oklopom.
Svaki ratnik je imao dva ili tri konja.
Naoružanje vojske Džingis hana. Strelci
142
Naoružanje vojske Džingis hana. Kretanje u pohod
Naoružanje vojske Džingis hana. Teška konjica
143
Duel ruskog i zlatnoordinskog vojnika
144
Duel ruskog i zlatnoordinskog vojnika
145
Prema engleskom istoričaru G. Hovorsu, vojska Džingis hana tokom pohoda
protiv Horezmšhaha je imala 230 hiljada vojnika i kretala se duž dva pravca. Ovo je
bila najveća armija od svih onih koje je Džingis han prikupio. Iz istorijskih podataka
je poznato da se vojska Džingis hana, u vreme njegove smrti, sastojala od četiri
korpusa zajedno sa carskom gardom i iznosila je 129 hiljada vojnika.
Ovo postavlja legitimno pitanje: kako je od mongola nomada onda mogla da se
sakupi visoko profesionalna, naoružana do zuba sa metalnim oružjem i oklopima
vojska, i još opremljena sa svim vrstama metalnog oružja sa najnovijom
tehnologijom tada?!
I ako je postojala takva vojska, onda gde je otišla? Raspustila se da ispasa ovce?
Jasan i razuman odgovor na pitanje ko i kako je naoružao mongolo tatare dao je
Demin Valerij u knjizi "Od Arijevaca ka Rusičima" u glavi "Rasenija i Mongolija." A taj
odgovor je nedvosmislen - Rasenija. U knjizi posebno govori o arheološkom otkriću
u Omskom regionu - skupini naselja koje vedska arijevcska tradicija naziva
Vendogardom, na površini od 15 000 hektara, koji je imao veoma razvijenu
metalurgiju još u 4. veku pre nove ere, sa postojanjem od više od 1200 godina, sve
do 16. veka!
Zapravo vedski arijevci su posedovali takvu tehnologiju metala, koju čak ni
savremeni stručnjaci iz vojno-industrijskog kompleksa nisu mogli rešiti. Od ovog
metala proizvodili su oružje i municiju. Puno oružja! Oni su snabdevali ovim
oružjem sopstvenu vojsku, u kojoj je služio mali broj vojnika mongola sa tatarima,
ali zapravo su najbrojnija bila vazalna tjurkojezična plemena. V Demin takođe
napominje da je osnova za Jasi Džingis hana, koja je poznata po izveštajima i
izvodima persijskih i arapskih istoričara mongola, vedsko-arijevski "zakon Asa"
(zakon ratovanja).
Još jedna stvar. Velika Mongolska imperija - navodno najveća i basnoslovno
bogatija od svih zvanično poznatih imperija, nije ostavila praktično nikakav ili
značajan opipljiv trag svog postojanja. Rekonstrukcija događaja iz 13. veka stvorena
je uglavnom na kineskim, arapskim i evropskim pisanim izvorima 14.-16.veka. U
muzejima sveta ima veoma malo istorijskih relikvija vremena prvih mongolskih
hanova - ne postoji ništa što bi potvrdili njihovo nebrojeno bogatstvo.
Do sada nije pronađen "grad dragulja" - glavnog grada Mongolije, Karakoruma,
koji je, prema hroničarima, imao veliki broj luksuznih palata i kamenih zgrada, gde
se slivao sav vojni plen kao i pokloni iz celog sveta. Anali opisuju ponudu od 30
hiljada srebrnih šipki u jednom putu. Svakog dana dolazilo je u grad do 500 kamila,
natopljenih hranom i robom.
146
Hanova palata i srebrno drvo u Karakorumu kao predstava umetnika iz 18. veka. Moderna
rekonstrukcija izgleda drveta prema opsu Plano Karpinija.
Ulanbator, hotel "Mongolija", 2006.g.
Posebno je zabeležena veličanstvenost Hanove palate, ispred koje je postavljeno

srebrno drvo sa divnom fontanom. Unutar drveta sprovedene su četiri cevi do vrha;
Otvori cevi su okrenuti nadole, a svaka od njih napravljena je u obliku usta
pozlaćene zmije. Iz jednih usta izlivalo se vino, iz drugih - mleko, iz trećih - napitak
od meda, iz četvrtih - pirinčano pivo.
Grad, koji je raskopan u severnoj Mongoliji, na znamenitu prestonicu sveta ne
"liči", ali na provincijski grad - baš kako treba. Postoje mnoge hipoteze na osnovu
istorijskih tekstova, da je glavni grad velikog mongolskog carstva bio na sasvim
drugom mestu, koje se naziva Istočni Turkestan, u gornjim slojevima Sir Darja reke, a
potom slede i Irtiš i Zabajkalski region, pa čak i reke Volga i Don.
Postoji još jedno logično pitanje: Gde je nestao genijalni narod supervojnika,
superdiplomata, supergraditelja, koji je samo za 21 godinu osvojio pola sveta? Zašto
nije ništa ostavio iza sebe? Zašto njegovi potomci danas žive tako primitivno?
147
Savremena Mongolija. Savezni autoput koji povezuje dve prestonice, Ulanbator – Hovd
Savremena Mongolija. Tipična "trasa" u planinama
148
Savremena Mongolija. Tipična pumpa
Savremena Mongolija. Selo
149
Savremena Mongolija. Ulan Bator
Sa velikom verovatnoćom se može tvrditi da se u slučaju "Mongolske imperije"

radi o namernom falsifikovanju i zbunjivanju, isto kao sa "Rimskim carstvom". Od
"Mongolske imperije" nije ostalo tragova: niti pisanih niti materijalnih. Najstariji
književni spomenik je "Tajna priča". Original nedostaje. Najstariji preživeli rukopis
je mongolski tekst 14. veka, prepisan kineskim hijeroglifima i opremljen prevodom
na kineski jezik. Ista priča kao i u falsifikovanim evropskim izvorima. Cilj
falsifikovanja je prikrivanje informacija o postojanju ogromnog vedskog-
arijevskog carstva, ili Velike Tartarije, kako su je u srednjem veku nazivali u
Zapadnoj Evropi.
Ako pogledamo mapu mongolskog carstva 13. veka, vidimo da ono zauzima
lavovski deo teritorije te ogromne zemlje, koja je postojala do kraja18. veka, kako je
napisano u prvom izdanju Enciklopedije Britanika 1771. godine. Na mestu današnje
Mongolije je pokrajina vedskog-arijevskog carstva - "Kitajska Tartarija" (Shinese
Tartary), i "Mongolsko carstvo» (Mogul Empire) ili "Mongolska Tartarija" koja je
smeštena u današnju Indiju, Pakistan i severni Avganistan.
Eto kakvu su veliku bajku izmislili naši (zapravo - ne naši) istoričari o "Zlatnoj
Ordi" i "velikom" Mongolskom carstvu tjurskog porekla. A ovde je vidljiva i ruka
specijalista: svi dokazi o stvarnoj prošlosti marljivo su uništeni (bez obzira na
njihovu istorijsku ili drugu vrednost), a umesto njih sve je ispunjeno sveobuhvatnom,
ali jednostavnom laži sastavljenoj u srednjem srednjem veku naše ere.
150
VEDSKI SIMBOLI U SREDNJOJ AZIJI
Danas gledamo na Centralnu Aziju kao na zajedničko ime za države poput
Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana.
Region je veoma bogat veličansvetnim srednjovekovnim spomenicima (9. -
16. veka), od kojih je većina od njih velikodušno ukrašena vedskim
simbolima, posebno svastikama. Većina ovih spomenika nalazi se u
Uzbekistanu. Najbogatiji u tom pogledu je grad Samarkand, gde se
svastika nalazi na skoro svakom drugom arhitektonskom spomeniku, koji
je bogato ukrašen neverovatnim keramičkim ukrasima.
I to nije iznenađujuće, jer je u 18. veku Samarkand bio glavni grad Nezavisne
Tartarije - ogromnog dela Velike Tartarije. Romanovi su ga osvojili sredinom 19.
veka. To je tzv. "Osvajanje Centralne Azije". Tako je on ušao u savremene udžbenike.
Ime Nezavisne Tartarije zauvek je nestalo sa mapa. Nju do danas nazivaju uslovnim
imenom "Srednja Azija". Glavni grad Nezavisne Tartarije - Samarkand preuzele su
trupe Romanovih 1868. god. Celi rat je trajao četiri godine: 1864-1868.godine.
Svastičnim ornamentima ukrašeni su mauzoleji pogrebnog kompleksa, Šahi-
Zinda, što znači "živi car". Kompleks se sastoji od jedanaest mauzoleja, jedan sa
drugim vremenom povezani tokom 14-15. veka. Kompleks se nalazi na padini
antičkog naselja Afrosiab, čije poreklo se odnosi na 8. vek n.e. i smatra se drevnom
Sogdijskom prestonicom Marakamba. Četvorostrana svastika nalazi se u centru
ponavljajućeg šablona na maloj zgradi mauzoleja Kazi-zade-Rumi. Na drugom
mauzoleju iz iste grupe - Širin-Bika-Aka - vidljive su velike svastike. Svastični
ornament koji izlazi iz kvadrata, ukrašava unutrašnji zid glavnog ulaznog portala
kompleksa Šahi-Zinda.
151
Uzbekistan. Samarkand.
152
Svastika na zgradi. Uzbekistan. Samarkand.
153
Svastika na mauzoleju Kazi-zade-Rumi Uzbekistan. Samarkand.
154
Svastika na mauzoleju Širin-Bika-Aka
155
Kompleks grobnica Šahi-Zinda. Uzbekistan. Samarkand.
Svastika krasi portal medrese (škole) Ulugbeka, podignute od 1417. do 1420.

godine, koja je deo arhitektonskog kompleksa 15.-18. veka, koja se nalazi na
čuvenom trgu Samarkanda Registan. U niši portala Šir-Dor medrese, koju je izgradio
Abdul Džabar u periodu od 1619-1636. godine, koja odražava medresu Ulugbeka,
svestični znak, koji četiri puta ponavlja ime Alaha, nalazi se u centru kompozicije. U
dvorištu medrese, svastika je deo ukrasa na unutrašnjim zidovima peštaka (ulazni
portal sa istaknutim lukom) i na arkadi lodje.
Zidovi mauzoleja Gur-Emir - grobnice Tamerlana i njegovih potomaka - takođe
su prekriveni svastikom; oni takođe čine osnovu kompozicije na bočnom zidu
poznate u Samarkandu Bibi-Hanim džamije. Prema legendi, podignuta je od strane
voljene supruge Timura Bibi-Hani kao poklon za povratak iz pohoda 1399-1404.
godine.
156
Uzbekistan. Samarkand. Svastika na portalu medrese šir-Dor
Uzbekistan. Samarkand. Svastika na medresi u Ulugbeku
157
Uzbekistan. Samarkand. Svastika u Šir-Dor medresi
158
Uzbekistan. Samarkand. Svastika u Bibi-Hanim džamiji
159
Uzbekistan. Samarkand. Svastika na unutrašnjim zidovima grobnice Gur-Emir
U Buhari, koja je 1997. proslavila 2500 godina postojanja i stoga se smatra

jednim od najstarijih gradova na svetu, puno je srednjovekovnih zgrada sa
svastikom. Među njima je gradska palata poslednjih buharskih emira Sitorai Mohi
Hosa, minaret Kaljan i mauzolej blizu Vakbenta, zagubljen na pamučnim poljima 30
kilometara od Buhara. Preživeo je samo portal, koji se smatra jednim od unikatnih
arhitektonskih spomenika 12. ili 13. veka.
160
Uzbekistan. Buhara. Svastika u palati Sitora i Mohi Hossa
Uzbekistan. Buhara. Svastični ornament na minaretu Kaljan
161
Uzbekistan. Vakbent. Mauzolej
162
Uzbekistan. Buhara. Svastični ornament na medresi
Uzbekistan. Buhara. Svastični ornament na džamiji
163
Svastični ornament ukrašava zgradu srednjevekovnog mauzoleja poznatog i
poštovanog sufije Hodži Ahmeda Jasauija u gradu Turkestanu u južnom Kazahstanu.
Izgrađen je 1399. godine po ukazu Tamerlana na groblju propovednika u 12. veku.
To je najveći kompleks podignut u doba Timurida. U zgradi od 44 m visine i
prečnika glavne kupole od 22 m, ima više od 30 soba i hodnika. Mauzolej ima dužinu
65,5 m i širinu 45,5 m i visinu lučnog portala od 37,5 m. Njegovo trostruko
posećivanje je izjednačeno sa hadžilukom u Meku.
Uzbekistan. Kokand. Svastika na palati Hudojar-hana
164
Kazahstan. Grad Turkestan. Svastični ornament na mauzoleju Hodža Ahmeda Jasauija
Kazahstan. Grad Turkestan. Svastično ornament na mauzoleju Hodža Ahmeda Jasauija
165
166
U Tadžikistanu i Kirgiziji nema toliko arhitektonskih spomenika srednjeg

veka, ali postoje. Što se tiče Kirgistana, tu je arhitektonski kompleks u gradu Uzgen
koji se nalazi na istočnom obodu Ferganske doline. On pripada Kirgistanu
administrativno, ali više od 90% njegovog stanovništva su Uzbeci. Kompleks
ujedinjuje nekoliko zgrada dinastije Karahanida, koja je vladala u srednjoj Aziji od
sredine 9. do početka 13. veka.
Kirgistan. Uzgen. Mauzolej Karahonida
167
Kirgistan. Uzgen. Svastika u dekoru mauzoleja Karahonida
168
169
Tadžikistan. Dušanbe. Svastika u Muzeju arheologije i istorije
170
Lako je primetiti, slike svastike u Centralnoj Aziji nalaze se na objektima
islamskih institucija: džamijama, medresama, minaretima i mauzolejima
muslimanskih vladara. Izgleda da je svastika sastavni deo islama. Zaista, ajati
(stihovi iz Kur'ana), imena muslimanskog Boga i njegovih proroka zapisani su sa tzv.
ugaonom kufi - ugaonom formom arapskog pisanja.
Samarkand Kufik. Mauzolej Šahi Zinda.
171
Samarkand Kufik. Mauzolej Ahmeda Jasamija.
Kazahstan Kufik. Mauzolej Ahmeda Jasamija.
172
Kazahstan Kufik. Džamija
Isfahan. Iran
173
Međutim, postoji puno smostalnih svastika upletenih u obrasce koji ukrašavaju
muslimanske zgrade. I to je vrlo čudno. Na kraju krajeva, svastika je sunčani znak.
Obožavanje svastike najpre je značilo obožavanje sunca - izvor svog života na zemlji,
a islam je mesečev kult. Pored toga, tako veliki broj pojedinačnih svastičnih simbola,
kao i upletenih u geometrijske ili cvetne ukrase, nalaze se uglavnom samo na
srednjovekovnim islamskim arhitektonskim spomenicima i uglavnom na teritoriji
Srednje i Centralne Azije. U dekoru savremenih džamija raspršenih širom sveta, više
nema tako nečeg.
Bilo bi logično pretpostaviti da je svastika u islamu pozajmljen element iz
drugih, starijih religija, iako o tome nekako nije prikladno govoriti. Međutim, neki
istraživači sugerišu da je islam kao najmlađa religija koja se pojavila u 7. veku,
jednostavno preuzeo svastiku i druge vedske simbole iz zoroastrijanizma i
budizma, kada je pokrenuo snažnu ekspanziju od Arabije do centralne i Srednje
Azije.
Pre dolaska muslimanskih osvajača, pod Srednjom Azijom smatralo se mesto
susreta kulture istoka i zapada, zato jer je tu postojala široka verska tolerancija i tu
su našli utočište pristalice različitih religijskih učenja i pokreta, progonjeni u
zemljama kojima dominiraju zvanične religije. Do 8.veka. n.e. postojali su uporedo
različiti religijski sistemi - politeistički i monoteistički: budizam, zoroastrianizam,
manihejstvo, hrišćanstvo i drugi.
Razlog za ovu toleranciju je skriven u narodu koji je tada živeo u srednjoj Aziji.
Prema arheološkim podacima, od druge polovine 2. milenijuma pre nove ere preko
teritorije Srednje Azije prošli su talasi migranata iz Zauralja. Neki su se preselili na
Bliski Istok, Iran i Indiju, neki su se naselili u zoni od Aralskog mora do Hisarskog
grebena.
Mnogi istraživači su ih poveziali sa arijevcima, koji su u različitim vremenima
stvarali moćne države na tim prostorima, noseći vedsku kulturu i znanje, uključujući i
svoje vedske simbole, od kojih je veliki broj preživeo do današnjih dana. Jedna od
karakteristika njihove politike bila je tolerancija. Naravno, s pojavom islama, u tom
pogledu puno se promenilo.
Iz nekog razloga, narodi arijevaca počeli su migraciju iz Sibira (severna,
centralna i istočna Azija) na jug i zapad. Zapravo su oni doneli pre nekoliko hiljada
godina u Južnu Aziju vedsku kulturu i zajedno sa njom vedske simbole, nauku,
tehniku gradnju, metode gajenja i obrade zemlje i druge atribute današnje
civilizacije.
Neosporna potvrda ovoga je mnoštvo kolosalnih struktura, od kojih većinu
danas ne mogu da ponove čak ni tzv. civilizovane zemlje, ne govoreći o onima koji
jednostavno koriste ove strukture hiljadama godina, dugo ih smatrajući svojim. I
sveobuhvatno širenje vedskih simbola, koje su arijevci doneli svim narodima,
trebalo bi da ukloni sumnju čak i najvećim skepticima! Naravno, ako te skeptike
interesuju realne informacije, a ne traženje potvrde neosnovanih izmišljotina
savremenih "naučnika" - istoričara ...
174
VEDSKI SIMBOLI NA KAVKAZU
Vedski arijevski simboli su takođe korišćeni i dalje se koriste na teritoriji
Kavkaza. Arheolozi su na teritoriji Dagestana, Osetije, Gruzije, Ingušetije i
Čečenije pronašli su mnogo svastičnih simbola. Uprkos činjenici da su
arheološki artefakti Kavkaza malo poznati i malo istraženi, uspeli smo da
nađemo nešto.
175
Svastika na Kavkazu
176
Svastika na Kavkazu
177
Svastika na Kavkazu
Svastični simboli su uklesani u kamen i drvo, nalaze se u ukrasima tepiha i

nakita. Oni su ukrašavali oružje i bili su deo državnih simbola. Na primer, standard
sa slikom vuka sa svastikom bio je simbol avarskih hanova.
Svastika na Kavkazu
178
Svastika na Kavkazu
179
Svastika na Kavkazu
U Dagestanu svastike se često nalaze uklesane u kamenju koji su uzidani u

zidove raznih građevina. Utvrđivanje starosti ovih kamena je veoma teško, jer vreme
izgradnje se obično ne poklapa sa vremenom izrade kamena sa šarama. Razlog je
jednostavan - kamen je mnogo puta promenio svoje mesto stanovanja, jer su ih uzeli
iz starih, uništenih građevina. Jedina stvar koju naučnici mogu reći o tome je da je
"kamenje, verovatno staro nekoliko stotina godina."
180
Svastika na Kavkazu
181
Dagestan. Urezan kamen sa svastikom na zidu kuće
182
183
184
Svastika je pronađena u Južnoj Osetiji na arheološkim lokalitetima takozvane
"kobanske kulture" - arheološke kulture bronzanog doba (12.- 4. vek pne). Tako je
nazvana po osetskom selu Gornji Koban, u blizini kojeg su prva istraživanja
sprovedena 1869. godine. Konkretno, pronađene su bronzane sekire, bodeži i
štapovi, kopče za pojas, kao i bronzane dijademe i zlatne perle sa svastičnim
uzorkom.
Svastika u Osetiji
185
Svastika u Osetiji
Svastika u Osetiji
186
Svastika u Osetiji
187
Svastični simboli raznih vrsta, sa ukrivljenim i pravougaonim krajevima,
prikazani su na brojnim kulama i građevinama koje se nalaze na teritoriji Čečenije.
One se takođe odnose na kulturu Kobana početkom prvog milenijuma pre nove ere.
Svastika u Čečeniji, selo Himoj
188
Kule u Čečeniji
189
Kule u Čečeniji
190
Kule u Čečeniji
U Čečeniji postoji na stotine takvih kula. Na području rezervata Argun više od

300 stambenih i desetine bojevih, ali ih je početkom 19. veka bilo deset puta više.
Pre više stotina godina, klisura Argun nazvana je kanjon kula. Izgrađene su tako da
bi se sa parapeta mogao videti kanjon kroz prozor. Još su hroničari Džingis hana
pisali o ratu sa ljudima koji žive u kamenim kulama i o uništavanju tornjeva.
Nažalost, konstantni ratovi koji su se vodili po toj teritoriji, uključujući i sasvim
nedavne, postepeno su većinu ovih neverovatnih građevina uništili.
U Ingušetiji su slične kuće poput ratnih kula. Arheolozi su otkopali nekoliko
grobnica, gde su pronađene i drevne svastične slike. Na primer, na Nesterovskom
groblju je staro groblje u stanici Nesterovskaja, koje se datira na 6 - 4 vek pre nove
191
ere. 30-ih i 40-tih godina 20. veka je istraženo 53 grobnice, gde su arheolozi nalazili
bronzane i gvozdene narukvice, grivne, kopče, prstenje, mačeve, keramičko posuđa i
tako dalje. Ovi predmeti su isto iz kulture Koban, iako je u grobnicama pronađeno
mnogo stvari koje su tipične za Skite, na primer, poznati skitski mačevi - akinaki.
Kule u Ingušetiji
192
Kule u Ingušetiji
Ingušetija. Svastika sa groblja u blizini sela Kenhi
193
Ingušetija. Svastika iz Nesterovskog groblja
Ingušetija. Svastika sa Dajskog, groblja
194
U Gruziji ćete pronaći i kule i vedske solarne simbole. Ranije su u ovim kulama
živeli Gruzijci, odnosno Svani. Prvi sprat je korišćen kao stočni deo, a sledeći
spratovi služili su kao kuhinja, spavaća soba i dnevni boravak. Potkrovlja sa
otvorima služila su da se posmatra i štiti od neprijatelja. Ljudi i dalje žive u kulama.
Neki im doziđuju savremene kuće.
Kule u Gruziji
195
Kule u Gruziji
Solarni simboli na rezbarenim drvenim proizvodima, Gruzija
196
Solarni simboli na rezbarenim drvenim proizvodima, Gruzija
Solarni simboli u arhitekturi, Gruzija
197
Pored uobičajenih svastičnih simbola, u Gruziji se koristi još jedan simbol
sunca, tzv. "Bordžgali". Okrugli zraci simbola označavaju sunčeve zrake, a njihova
okruglost označava večnost pokreta.
Svastika u Gruziji
198
Svastika u Gruziji
199
Svastika u Gruziji
200
Jasno je da narodi koji trenutno zauzimaju teritoriju Kavkaza pripisuju sve ove
arheološke, arhitektonske i kulturne artefakte sebi. Na primer, čečenci sa ponosom
izjavljuju da su njihovi vešti preci izgradili tako složen sistem vojnih signalnih kula.
Avari smatraju svastiku kao znak svojih predaka, itd. Međutim, čak i površni pregled
nekih arheoloških i arhitektonskih spomenika prošlosti pokazuje da je neko vreme
na teritoriji Kavkaza postojala samo jedna država sa jedinstvenom kulturom.
Koja?
Istoričari, ako su oni sebi i postavili pitanje, ništa razumljivo o tome ili ne mogu
ili ne žele da kažu. U najboljem slučaju šta oni mogu da urade - neugodno govoriti o
nekom "nestalom narodu" ili nekoj "jedinstvenoj etničkoj zajednici", koja je ranije
naseljavala ovo područje i aktivno koristila sve te simbole i stvorila sve ove objekte i
vojni sistem, koje su nasledila različita plemena, mnogo kasnije stigla na te teritorije.
Predstavnici ove iste "zajednice" bili su učitelji ovih plemena i neko vreme su činili
njihovu elitu.
Koja je to "jedinstvena etnička zajednica"? Odgovor je vedski - Arijevci.
Osnova za ovu izjavu su retki naučnici koji se bave arheološkim istraživanjem
na Kavkazu. Na primer, primetili su da među svastičnim znacima, pronađenim u
Čečeniji, postoje i mnogi drugi koji su u korelaciji sa znakovima sumerskog
piktografskog pisma i sa slovima arhaične etrurske abecede. Ili, da je
monohromna keramika Gruzije, koja se nalazi u Mesheti i na visoravni Trialeti,
slična spomenicima Kritomikena. Naučnici su takođe primetili to, da su obične
svastike prilično česte u svetu, da se svastične spirale pored severoistočnog
Kavkaza, pronalaze i u Evropi i pred kolumbovskoj Americi.
Samo jedan narod je imao priliku da stigne do svih pomenutih mesta i on je
stvarno bio tamo, živeo i ostavio svoje sakralne simbole. To su vedski Arijevci. Dokaz
da je tako, da je arijevska vedska kultura izvorna, je činjenica da su samo oni koristili
144 varijante svastike.
Danas je, na kraju, postalo poznato, šta se nalazi iza "naučne" definicije -
"Kobanske kulture" i otkuda su se na Kavkazu mogle pojaviti bronzane i gvozdene
sekire sa svastikom, mačevi i noževi, kao i ozbiljne građevine.
U stvari, oni su to dobro smislili - dajući ime nekoj drevnoj kulturi po
savremenom naselju. Tako da će biti vrlo teško, ako ne i nemoguće, da se shvati šta
je to i odakle je došlo.
Dakle, pre tri hiljade godina na zemljama od Dunava i Karpata do Krima,
Severnog Kavkaza i Volge postojala je jedinstvena država. Naučnici se ne slažu sa
procenama koliko dugo je postojala. Neki tvrde 1600 godina, neki - 2500. Neko kaže
da je prestala da postoji u 4 veku, drugi pominju 10. vek. U ovom trenutku to nije
toliko važno. Najvažnije je da je postalo poznato da je ta država postojala na Kavkazu
201
najmanje 1.500 godina, a ove informacije su sačuvane u različitim istorijskim
dokumentima.
"Avesta" govori o glavnom gradu Skita na Kavkazu blizu jedne od najviših
planina na svetu. Kao što je poznato, Elbrus je najviša planina ne samo na Kavkazu,
već i u Evropi uopšte. "Rigveda" govori o glavnom gradu na istom Elbrusu.
Antički grčki geograf Strabon, koji je živio u 1. veku p.n.e. - početkom prvog veka n.e,
piše o hramu Sunca i svetilištu Zlatnog runa u svetom gradu u regiji Elbrus, na
vrhu planine Tuzuluk. O Kijaru se govori u Velesovoj knjizi. Sudeći po tekstu, Kijar ili
grad Kija Stari, osnovan je u 9. veku pre nove ere. Ponekad su ga takođe nazivali
Kijar Antski, po imenu plemena Anta. Čini se da Kijev na Drepri, glavni grad Kijevske
Rus, nije prvi Kijev i ne tako drevan.
Na mesto glavnog drevnog grada Kijar na području Elbrusa, arheološke
ekspedicije su periodično otpremljane. Sprovedeno je pet ekspedicija: 1851, 1881,
1914, 2001 i 2002. Šta su našli arheolozi?
"... U planini Karakaja, u stenovitom grebenu, na nadmorskoj visini od 3646
metara nadmorske visine, između sela Gornji Čegem i Bezengi na istočnoj strani
planine Elbrus, nađena je prestonica grad Kijar, za koji je utvrđeno da je postojao
mnogo pre rođenja Hrista, koji se pominje u mnogim legendama i pričama različitih
naroda sveta, kao i najstarija astronomska opservatorija - Hram Sunca, koju je opisao
drevni istoričar Al-Masudi u svojim knjigama kao Hram Sunca. Lokacija nađenog
grada poklapa se sa drevnim izvorima, a kasnije je potvrdio lokaciju grada i turski
putnik 17. veka Evlij Čelebi ...
Postoje dokazi da je na prelazu naše ere hram opljačkao bosporski kralj Farnak.
Na kraju su hram razorili u 4. veku Goti i Huni. Poznate su čak i razmere hrama; 60
laktova (oko 20 metara) u dužini, 20 (6-8 metara) u širinu, i 15 (10 metara) u visinu, a
takođe je broj vrata i prozora - 12 po broju znakova zodijaka.
Na planini Karakaja pronađeni su ostaci drevnog hrama, pećine i grobovi.
Nađen je neverovatan broj naselja, razvaline hramova, pri tome veoma dosta ih je
očuvano prilično dobro. U dolini blizu podnožja planine Karakaja, na platou Bečesin,
nađeni su Mengiri - visoko veštačko kamenje koje liči na drvene vedske idole ...
Pored toga, u centralnom delu Kavkaza, na severnim obroncima planine Elbrus,
u kasnim 70-im i početkom 80-tih godina 20. veka otkriven je drevni centar
metalurgije, ostaci peći za topljenje, naselja, grobovi ...
Sumirajući rezultate ekspedicije 1880. i 2001. otkrivena je koncentracija tragova
u radijusu od nekoliko kilometara drevne metalurgije, ležišta uglja, srebra, gvožđa,
kao i astronomskih, verskih i drugih arheoloških objekata. Možemo pretpostaviti da je
to otkriće jednog od najstarijeg kulturnog i administrativnog centra Slovena u
regionu Elbrusa ... "
202
VEDSKI SIMBOLI U JAPANU
Od svih vedsko-arijevskih simbola u Japanu, svastika je najčešća, iako ne
toliko kao u Indiji ili Kini. Kao u tim zemljama, svastika se koristi pre
svega u budizmu, koji su u Japan doneli budistički propovednici iz Koreje
552. godine.
Nova doktrina pronašla je brojne sledbenike među predstavnicima japanskih
plemićkih porodica i bila je široko rasprostranjena zahvaljujući povoljnom stavu
poznatog državnika tog vremena Princa Setokua. Od tada, budistički hramovi u
Japanu počeli su se brojati u hiljadama.
Svastika na ulazu u budistički hram, Japan
203
Svastika na grudima Bude i kao ornamentu na posudi, Japan
204
Svastika u hramu, Japan
Svastika na Budi u japanskom hramu, Japan
205
Svastika na posudi za tamjan na ulazu u hram, Japan
206
Pored solidnih budističkih hramova sa svim budističkim atributima, širom
Japana raštrkan je nebrojen broj budističkih mini-svetinja-hramova.
Svastika na uličnom svetilištu, Japan
207
Svastika na svetilištu blizu puta, Japan
Svastika na malim budističkim svetinjama, Japan
208
Svastika na uličnom svetilištu, Japan
Svastika na uličnom hramu, Japan
209
Budizam je u Japan doneo vulgarni (narodni) sanskrit, dijalekt sanskrita, nastao
kao rezultat nepravilnog govora žena, dece i šudri u Indiji, koji je dobio široku
primenu zahvaljujući širenju budizma. Iz tog vulgarnog sanskrita danas nalazimo u
japanskom jeziku reči koje ponekad nazivamo srbizmima zbog velike sličnosti.
Kao što vidimo, budizam je bio "pridošla" religija. Najstarija japanska religija je
Šintoizam. Njegovo ime dolazi od reči "sinto" - "put bogova". U srži šintoizma leži
poklonjenje svemoćnim Kamijima - natprirodnim bićima. Glavne vrste Kamia - to su
duhovi prirode (Kami planine, reke, vetra, kiše, itd), izvanrednim ličnostima snažnim
i sposobnim, zatvorenih kod ljudi i u prirodi (recimo, Kami rasta ili reprodukcije),
duhovi mrtvih. U Japanu obožavaju nebrojene kamije. U svakom selu i mestu mora
postojatu lokalni kami-pokrovitelj.
Triskelion na Šinto svetištu
210
Svastika na japanskom svetilištu u korenu drveta
211
Svastika i Triskelion na vrhu Šinto hrama, Tokijski muzej
Svastika. Detalj Šinto hrama
212
Svastika. Detalj Šinto hrama
U Japanu često grade mala svetilišta na istorijskim i legendarnim mestima,

prave se mesta za bogosluženje u velikim starim stablima, koja su smatrana za
prebivalište Kamija. U zemlji ima oko 80 hiljada šintoističkih svetilišta, u kojima više
od 27 hiljada sveštenika vrši obrede. Među svastikama koje ukrašavaju šinto
hramove, u njihovom mnoštvu se može naći triskelion - trokraka "keltska" svastika ...
Triskelion na Šinto hramu
213
Svastika i Triskelion na vrhu šinto hrama
214
Triskelion na šinto hramu
Trokraka svastika na kapiji šinto hrama
215
Svastični ornament unutar šinto hrama
Bilo bi logično pretpostaviti, da su drevnu religiju Japana ispovedali Japanci. Malo

ljudi zna da su autohtoni narod Japana bili Ainu, koji se pojavio na ostrvima pre
oko 13 hiljada godina.
216
VEDSKI SIMBOLI U AMERICI
Vedski simboli, od kojih je najčešća svastika, u velikoj meri koriste
domorodački narodi Severne, Centralne i Južne Amerike. Tamo su ih
koristili još od davnina,u tzv prekolumbijskoj eri Maje i Asteci u Južnoj
Americi. Istovremeno svastika se nalazi na žrvnju, brazilske indijanke je
nose na svom plaštu, pueblo indijanci crtaju svastiku na instrumentima, a
graditelji grobnica u Arkanzasu i Misuriju nanosili su spiralno raznovrsne
svastike na keramiku.
Keramika Maja, rani 7. vek
217
Kalendar Maja kao svastika
218
Kalendar Maja u obliku svastike
219
Svastike na starim Asetčkim hijeroglifama
Pored dobro poznatih Maja, Inka i Asteka, vedskim simbolima su se koristila i

druga indijanska plemena. Na primer, indijanci kulture Huari, koji su živeli na
teritoriji Perua, od 5 do 10.veka i indijanci visokorazvijene kulture Čimu (9. vek nove
ere), koji su živeli tamo sve do tada, dok u 14. veku nisu osvojile Inke, koristili su
solarne simbole. Da biste razumeli koliko je bila razvijena ta kultura, možemo samo
da kažemo da su Čimu savršeno vladali juvelirskim poslom, poznavali su tehniku
livenja i zavarivanja metala, bili u stanju da nanesu tanku pozlatu na njihovu
površinu, a takođe su znali kako da naprave različite legure. U glavnom gradu živelo
je oko 60 000 ljudi.
220
Drevna keramika indijanaca Huari, Peru
Drevni sunčani simboli indijske kulture Čimu, Peru.
221
Pečat za tekstilne ukrase. Legura srebra i bakra. Drevna keramika
indijanaca Komičigon, Argentina
Drevna keramika indijanaca Komičigon, Argentina
222
Drevna keramika indijanaca Komičigon, Arheološki muzej
u Santjago del Estero, Argentina
Svastiku su koristili indijanci kulture Komičigon, koji su živeli na teritoriji

savremene Argentine. Njihovi keramički proizvodi datiraju u period od 5. veka. do
španskog osvajanja Amerike u 16. veku. Pretpostavlja se da je ova kultura direktni
naslednik druge domorodačke kulture - Ongamira, koja datira iz 5. milenijuma pre
nove ere.
U Severnoj Americi svastika je bila široko pronađena u grobnicama i
indijanskim grobovima u Tenesiju i Ohaju. Pre dolaska Evropljana na američki
kontinent u 16. veku. domorodačka indijanska plemena su izgradila zemljane
grobnice za pokopavanje, za stanovanje i ritualne svrhe. Različite indijanske kulture
su se bavile time u veoma dugom periodu - od početka 3. milenijuma pre nove ere.
do 16, veka. Jedna od najstarijih zemljanih građevina su grobnice na području
Poverty Point na teritoriji savremene države Lujzijane (oko 2500. god. pne). Obično
su grobnice imale oblik piramide ili konusa sa isečenim vrhom. Najpoznatija
piramida sa ravnim vrhom je Monk's Mound iz drevnog grada Kahokija, Ilinois.
Tamo, na obalama reke Misisipi, na površini od 9 kvadratnih kilometara pronašli su
grupu od 109 grobnica koje se pripisuju Misisipskoj kulturi 7. do 13. veka. n.e. Visina
ove četvorostrane grobnice je 28 metara, dužina - 290 metara. Tu je i Emerald
223
Mound, druga najveća zemljana građevina u SAD. Prema naučnicima, stanovništvo
ovog drevnog grada moglo je sastavljati od 8 do 40 hiljada ljudi. Ako poslednja cifra
odgovara stvarnosti, onda je prvi grad Severne Amerike, koji je nadmašio brojem
stanovnika Kahokiju, postao u 19. veku Filadelfija.
Neke grobnice su pravljene u obliku životinja. Na primer, Velika Zmijska
grobnica (The Great Serpent Mound) na jugu države Ohajo, visine 1,5 metra, širine 6
metara i 400 metara dužine, napravljena je u vidu zmije. Naučnici i dalje imaju
problem da imenuju tačno vreme njegove izgradnje.
Drevne grobnice u Poverty Point-u, Lujziana
224
Kurgan iz grada Kahokia, Ilinois
Velika zmija na jugu Ohaja
225
Keramika iz nacionalnog indijskog muzejskog kompleksa
Hohokam-Pima, Feniks, Arizona
Svastika na boci, pronađena na mestu indijanskog sela 15. veka u blizini Karsona (Misissipi)
226
Sledeće, koristimo materijale iz etnografije, koje je napravio na sastanku
Smitsonianskog naučnog društva američki naučnik-etnograf Tomas Vilson, kustos
odeljka praistorijske antropologije, američkog Nacionalnog muzeja, 1896. godine.
On je saopštio sve što je poznato o ovom simbolu do kraja 19. veka, a prevodilac
Anatolij Moskvin je dopunio informacije o svastici u 20. veku. Kao rezultat, dobijena
je knjiga "Svastika".
Vilson je bio prvi Amerikanac koji je sistematizovao tada poznate informacije o
svastici uopšte i posebno na američkom kontinentu. U predgovoru izveštaja, on je
primetio da u to vreme reč "svastika" nije bila dostupna u priznatim američkim
referentnim knjigama, na primer u Vebsterovom rečniku ili u Enciklopediji Britanika.
Nije bilo pomena o svastici u više ili manje pristojnom rečniku umetnosti,
uključujući drevne ili arheološke rečnike, iako u to vreme naučnici nisu imali manjak
arheoloških artefakata sa svastikama, kako u Evropi tako i u Aziji i Americi.
Poslednja nas ovaj put interesuje.
Većina arheoloških nalaza sa svastikama koji se nalaze u Severnoj Americi,
nalaze se na odeljenju za praistorijsku etnografiju američkog Nacionalnog muzeja.
Pre svega, to je obimna kolekcija velikih sudova, prekrivenih crtežima, koje se
nalaze na Floridi, u dolini reke Misisipi i u severnim državama. Primorska plemena
razmenjivala su ove posude sa svojim susedima i sada se pronalaze daleko od mora -
u indijanskim humkama i grobnicama na hiljade milja od svog prvobitnog mesta
proizvodnje. Među ornamentima kojima su oslikani sudovi su četvorokrake i
trokrake (triskele) svastike u formi spirale, kako desne i tako leve, takozvani "grčki
krst", životinje, ptice, pauci i antropomorfne maske.
Indijanski privezak sa svastikom
227
228
229
Puno artefakta nalazi se u razrušenim indijanskim grobovima u dolini reke
Missisipi, reke Kamberlend, u Oldatunu, Nešvilu, na ostrvu Fejns, u Mak-Magonu,
Brejkbilu i Lik kriku (Tenesi) na rekama Akija Krik, Virđinija), država Misuri.
230
231
Američki naučnici ne mogu da kažu tačno zašto su pravili te priveske, osim

pretpostavki da su oni mogli da budu znaci društvenog i plemenskog statusa,
klanske pripadnosti, oznake vladara ili amajlije sveštenika.
U dolini Misisipija američki arheolozi su pronašli mnoštvo uzoraka grnčarije sa
svastičnim ukrasnim elementom, činije, bokale, čaše u obliku ptica sa oslikanom
bojom ili smeštenim ornamentima. Na primer, iskopavanja na Pekan Point, kurgana
Telor Šensi (Arkansas) i Čarlston (Montana).
Svastika na keramici iz Pekan Pointa
232
233
234
Svastiku su aktivno koristili indijanci u nacionalnoj umetnosti sve do 40-tih
godina 20 veka, a neka plemena je koriste čak i danas. Na primer, vekovima su
indijanci Apači koristili svastiku kao svoj ornament na tekstilu i ukrasima. Njihovi
šamani su je koristili za predviđanja i medicinsku praksu. Pima indijanci je koriste
kao ornamente kako bi napravili pletene korpe. Pored svastike, indijanci su koristili
i druge vedske arijevske simbole, na primer, osmokraku "Zvezdu Svaroga", što je
važan element vedskog veza.
Svastika Pima indijanaca
235
Svastika Pima indijanaca
236
Svastika na indijanskoj narodnoj nošnji
237
Osmokraka "Zvezda Svaroga" na indijanskoj narodnoj nošnji
238
Osmokraka "Zvezda Svaroga" na vedskom vezu
239
Indijanska plemena Navaho i Zuni koja žive na teritoriji države Kalifornije i
koja su čuvala drevni način života sve do prve trećine 20. veka koristila su svastike
na šivenim ćebadima.
Svastika na indijanskim šivenim ćebadima
240
241
242
Takođe, svastika je korišćena tokom ceremonija, na primer, pri izvođenju

"planinskih himni" Navaha i borbenih pesama indijaca Kanzasa. Navaho šamani su
crtali svastiku na glatkom pesku zagrejanom suncem, a bolesnog su stavljali u njen
centar, nad kojim su izvođeni određeni magični rituali u cilju njegovog izlečenja.
Prikazana je na ogrlicama i ceremonijalnoj odeći plemena Sak i na borbenim
štitovima indijanaca Pime. Indijanci i danas koriste svastiku. Na primer, u hotelu
Šafer u Novom Meksiku, u kraljevskom muzeju provincije Saskatčevana u Kanadi,
zgradi Penobskot, koja se naziva po indijanskom plemenu, u državi Nova Engleska.
243
Svastika u hotelu Šhafer u Novom Meksiku
Svastika u hotelu Šhafer u Novom Meksiku
244
Kraljevski Navaho muzej u Kanadi
Svastika na Penobskot zgradi u Kanadi
245
Svastika na kašikama Navaha
246
U februaru 1925, indijanci plemena Kuna (Panama) najavili su stvaranje
nezavisne Republike Tula, na čijoj zastavio je bila svastika, koja im je bila drevni
simbol. Godine 1942. zastava je promenjena kako bi izbegla asocijacije sa
fašističkom Nemačkom. Na svastiku je stavljen krug. 1940.god, na skupštini plemena
iz Arizone - Navaho, Papagos, Apači i Hopi indijanci su odbili da koriste svastiku u
svim njenim oblicima na svojim narodnim nošnjama i proizvodima, kao protest
protiv nacizma i četiri vođe su potpisale odgovarajući dokument. Međutim, sada
Indijanci i dalje koriste svastiku i druge vedske simbole. Na poslednjoj slici prikazan
je Tim Tingl, autor i narator indijanske istorije na susretu sa čitaocima njegovih dela.
Svastika na indijanskom kostimu
247
Svastika na poklopcu torbe indijanaca Delavara
Svastika na zastavi indijanaca Kune
248
Indijanci potpisuju dokument o odbijanju korištenja svastike 1940.god.
Moderni indijanski pisac Tim Tingle
249
Do 1940, svastiku je koristila i bela populacija Sjedinjenih Država. Često je
štampana na razglednicama u SAD, nazvana "krst sreće" koju čine četiri "L": Light
(svetlost), Love (ljubav), Life (život) i Luck (sreća).
Svastika na razglednici
250
251
Istim simbolom ukrašavani su juvelirski proizvodi i kockarski čipovi američke US

Playing Card Company. Izeđu ostalog, svastika se nalazila na pakovanjima proizvoda
i hrane na merenje, na saobraćajnim znacima, na privescima za ključeve, na flašama
Koka-Kola, novcu, sudovima i ambalaži gume za žvakanje jedne američke firme.
1930. god. papir sa svastikom je krasio hot-dog. Svastika sa ljiljanom u centru na
"značkama zahvalnosti" izviđača korištena je do 1940.god. Osnivač izviđačkog
pokreta, Robert Baden-Pauel je tada objasnio da ona prikazuje šematsku mapu
Atlantide sa 4 reke, izviruće iz jednog centra.
Svastika na američkom putnom znaku 1920, Arizona
252
Svastika na pakovanju cigareta
Svastika na privesku kompanije Koka-Kola
253
Svastika na američkom novcu
Svastika na servisu iz Baltimora
254
Svastika je služila kao amblem najmanje tri sportska društva. Na primer, od
1916. godine hokejskih timova Edmonton, Firni i Vindzor. Sačuvana je dečja slika
Žakline Bouvier, buduće supruge američkog predsednika Dž. Kenedija, u kojoj se
nalazi u indijanskoj haljini sa svastikom, kao i fotografija zvezde nemog filma Kare
Bov u haljini i šeširima sa svastikom.
Ženski hokej tim Edmonton, 1916
255
Muški hokej tim Vindzor, 1910
Dečja fotografija Žakline Kennedi
256
Fotografija zvezde nemog filma Klare Bau
Ženski hokej tim Firni , 1922.
257
Svastika se i danas koristi u Sjedinjenim Američkim Državama i do današnjeg
dana, ali ne bez zanimljivosti. Tako se dogodio slučaj u dolini Skuav 2000. godine.
Jednog vlasnika stoke pokušali su da optuže kao simpatizera nacizma samo zbog
toga što je označavao stoku svastičnim žigom, koji je on nasledio od svog oca i dede.
Godine 1995, desio se incindent u gradu Glendejl (Kalifornija), gde je mala grupa
fanatičnih antifašista pokušala da primora gradske vlasti da zameni čak 930
bandera instaliranih na ulicama grada tokom 1924-1926, pošto njihova postolja od
livenog gvožđa okružuje ukras svastike. Lokalno istorijsko društvo je moralo sa
dokumentima u ruci da dokazuje da stubovi kupljeni u jednom metalurškom
preduzeću iz Ohaja, nemaju i nisu imali nikakve veze sa nacistima, a samim tim ne
mogu uvrediti nečija osećanja, već da je svastični dizajn zasnovan na lokalnoj
tradiciji indijanaca Navaho...
258
VEDSKI SIMBOL KRST KOD INIDIJANACA
Hajde da razgovaramo o još jednom simbolu, danas veoma popularnom
među američkim Indijancima - o krstu. Međutim, primećujemo da praksa
korištenja indijanaca tog simbol prelazi u tamu milenijuma i nema
nikakve veze s hrišćanstvom. Pored toga, različita plemena i različite
civilizacije indijanaca su koristila različite vrste krstova - "malteški",
"grčki", "katolički", itd. Kada su španski konkvistadori počeli osvajanje
Novog sveta u 16. veku, katolički monasi koji su došli sa njima, su sa
iznenađenjem primetili, da je krst simbol obožavanja "divljih varvara" i da
je smešten u njihove hramove na počasno mesto.
Dakle, krst u Ameriku nisu doneli nikakvi hrišćanski misionari. Na primer, jedan
katolički sveštenik Markuete saopštio je u svojim pismima: "Bio sam veoma
zadovoljan kada sam video usred sela ogroman krst, ukrašen sa nekoliko koža,
crvenim pojasima, lukovima i strelama, koje su dobri indijanci žrtvovali Velikom
Manituu radi zaštite, koji ih je zaštitio od velike zime i darovao velikim plenom u lovu."
Kao što možete videti, katolički misionari nisu bili uznemireni činjenicom da je krst
bio iscrtan indijanski znacima, pokriven sa kožama žrtvovanih životinja i posvećen
lokalnom indijanskom bogu i što se taj ritual praktikovao mnogo pre pojave u tim
mestima prvih misionara.
Pored toga, kada su španski misionari stigli u jedno mesto u Meksiku, našli su
tamo ogromne kamene stele, uključujući i krstove koje obožavaju Indijanci. Ovi
krstovi bili su simboli boga kiše Čaka, ali su katolički misionari pripisali njegovu
misiju apostolu Tomi. Druga indijanska plemena nanosila su krstove na telo
novorođenčeta, verujući da na taj način oni odvode zle duhova od njih.
U gradu Palenkue, Meksiko, očuvane su ruševine drevnog Astečkog hrama. Na
poleđini jednog od oltara usečen je trometarski krst u okviru složenog simboličkog
uzorka. Asteci i drugi indijanci plemena Srednje Amerike zvali su takav krst "drvo
259
dobrog zdravlja" i smatrali su da je on simbol života. Astečke ritualne haljine
sveštenika i plemstva su bile potpuno prekrivene krstovima, što se vidi na slici, koja
prikazuje scenu ritualnog krvoprolića astečkog plemića sa "grčkim" krstovima.
Asteci su na proleće žrtvovali svojoj boginji plodnosti Kenteotl, pokroviteljki neba i
kukuruza, prikovanog dečaka ili devojčicu na krst, a zatim ih gađali zapaljenim
strelama.
Kuecalkoatl sa krstom
260
Krst u hramu u gradu Palenka, Meksiko
261
Scena ritualnog krvoprolića Astečkog plemića
262
Indijansko ukrašavanje krstom
263
Krilati bradati Kuecalkoatl sa krstom
Prema drevnoj meksičkoj legendi, Kuecalkoatl, čije ime znači "pernata zmija",
izašao je iz mora sa krstom u rukama i u plaštu, od vrha do dna pokrivenom sa
krstovima. Obratite pažnju na poslednju ilustraciju. To je kopija jednog od
takozvanih Astečkih kodeksa (Aztec Codex) - astečkih rukopisnih knjiga napravljenih
u obliku crteža. Kuecalkoatl je prikazan na njemu, ne samo sa krstom, već i sa
bradom i evropskim izgledom. Kada je Ernan Kortes, jedan od prvih osvajača,
stigao u Meksiko, poneo je sa sobom krst, a samim tim je lokalno stanovništvo
verovalo da se vratio Kuecalkoatl, što objašnjava činjenicu zašto su brojčano manji
Španci bili u stanju da pobede brojčano jače indijance.
264
Krst je takođe bio sveti simbol indijanaca Maja. Takozvani "anđeli" indijanaca
Maja imali su na čelima ucrtane krstove različitih boja. Prva stranica Kodeksa Maja
prikazuje "malteški" krst.
Kod inka je bio krst od kamena jaspisa, koji se držao u svetoj sali palate Inka.
Kada su Španci osvojili imperiju Inka, uništili su njihove svete hramove, prethodno
ih opljačkvši, a na njihovim temeljima izgradili su svoje, katoličke, a neke indijanske
simbole prilagodili su svojim potrebama. Zato su ukrašavali krst od jaspisa zlatom i
smestili ga u katedralu koju su sagradili u Kusku, bivšem glavnom gradu imperije
Inka. O ovom krstu govori španski istoričar Inka Garsilaso de la Vega (1539-1616
god.) u svom monumentalnom radu Istorija države Inka. Opisuje 400 godina unazad
i 70 godina nakon osvajanja imperije Inka od strane Španaca i ova knjiga predstavlja
najjednostavniji pogled na istoriju, kulturu i religiju Inka, što je više moguće.
Majanski kod sa "malteškim" krstom
265
Krst na keramici Inka, južni Peru
266
Portret Inka, Garsilaso de la Vega
267
Inka broš sa krstom. Muzej zlata, Peru
Činjenica da je on bio sin Don Sebastiana Garsilaso de la Vega, guvernera i

Vrhovnog sudije u Kuskou i Pagli (princeze) Čimpua Okljo, nećake cara Sapa Inka
Uajna Kapaka i unuka cara Tupaka Jupanki. Ovaj brak nije legalizovan, jer španci
brakove sa indijancima nisu priznavali. Od detinjstva je odrastao u porodici svoje
majke, među Inka plemstvom, a učio je sa decom Inka aristokrata iz drugih
provincija. Sve to mu je omogućilo da dobro upozna istoriju svog naroda i apsorbuje
njegovu kulturu. Moguće je da je i tada imao ideju da donese svetu neiskrivljenu
istoriju Inka. Kada je imao 20 godina, otišao je u Španiju da studira (od nasleđa
nakon očeve smrti). Tamo je proučavao jezike, svetsku istoriju, filozofiju i druge
nauke tog vremena.
"Realni komentari o istoriji Inka" je prvi deo glavnog životnog dela Garsilaso
de la Vege, objavljenog 1609. god. Drugi deo je uglavnom posvećen španskom
osvajanju carstva Tajuantinsuju, koji izlazi posle njegove smrti. Međutim, ova knjiga
je ubrzo zabranjena, a ona je ostala zabranjena u Severnoj i Južnoj Americi sve do
1918. godine. Evo nekoliko odlomaka iz nje, u vezi sa pitanjem od interesa za nas.
268
"... Inka kraljevi su imali krst u Kusku. Godine 1560. godine video sam ga u riznici
katedrale tog grada, u kojoj je on visio pomoću kanapa koji prolazi kroz rupu koja se
nalazi na samom vrhu krsta. Krst je bio kvadratni, isti po dužini i visini ... On je bio
smešten u jednoj od kraljevskih kuća u zadnjoj sobi, zvanoj vaka, što znači sveto mesto.
Nisu ga obožavali, već su se samo prema njemu odnosili sa poštovanjem, verovatno
zbog njegove lepe forme ili iz nekog drugog razloga koji nisu mogli objasniti ...
... oni (Inke) nisu imali drugih bogova, osim Sunca, kome su se klanjali i koga su
obožavali sa spoljnim manifestacijama; pokrili su mu hramove od vrha do dna sa
zlatnim pločama po zidovima, prinosili bogate poklone u obliku velike količine zlata i
svih drugih najvažnijih stvari, zahvaljujući tome što im je sve to dao; dali su mu trećinu
svih kultivisanih površina kao njegov posed. Inki su mu izgradili velike kuće mudrosti i
skloništa za žene koje su bile predodređene za njega i koje su čuvale večnu mudrost.
Oni su takođe hvalili Mesec, jer je bila njegova žena i sestra, i zvezde jer su bile dame i
sluge njihove kuće i kraljevskog dvora ... "
Krst su koristili (i dalje ga koriste) i severnoamerički Indijanci, a različiti krstovi
imaju različita značenja. Kao što je naveo Tomas Vilson, krajem 19. veka, pukovnik
Garik, Meleri proučavao je detaljno temu krsta severnoameričkih indijanskih
plemena i opisao ga u "Desetom izveštaju" Etnografskog odeljenja Narodnog muzeja
u Sjedinjenim Američkim Državama, posvećenog indijanskim piktografima, što
ukupno iznosi 800 stranica i 1300 ilustracija. Posebno, on je napisao da je za
indijance Dakota "grčki" krst značio skup četri vetra koji duva iz 4 pećine u kojoj
duše ljudi žive do svoje inkarnacije u ljudskom telu; i "katoličku" - mističnu životinju
za njih - letećeg zmaja. Krstovi na strelama Eskima ukazuju na ptice. Oni imaju isti
krst, stavljanje na glavu ljudske figure označavalo je šamanskog duha ili demona.
Indijanci Hidaci su označavali na kartama naselja Dakota indijanaca krstom.
"Malteški" krst Moki indijanaca bio je simbol nevinosti, a kod indijanaca Čirukui
označavao je stilizovanog aligatora.
269
Otac - Sunce, Navaho indijanaca
Vedski arijevski simboli na indijanskom vezu
270
271
Isto tako, Navaho obožavaju krst kao simbol oca sunca. Pored toga, značajna
količina materijalnih dokaza koji se nalaze u kolekcijama Narodnog muzeja u
Sjedinjenim Američkim Državama pokazuje da je krst, da li "malteški" ili "grčki", kod
indijanaca postoji zajedno sa solarnim simbolima. Isto tako u velikom broju se mogu
videti kao vezeni ukrasi nacionalne indijanske nošnje, elementi koji su veoma slični
vedsko-arijevskim solarnim simbolima, među kojima su vrlo jasno vidljive zvezda
272
Svaroga i kolovrat. I to generalno, nije iznenađujuće. U vedskoj tradiciji uvek je krst
bio simbol sunca i vatre, kao i zaštitni simbol. Postoji mišljenje da reč Krst (krs)
znači vatru. Tako, kod baltičkih naroda, postoje različiti krstovi, kao: zaštini krst od
svakog neživog (Lietuvena Krusts), ognjeni krst (Uguns Krusts) - sličan znaku
svastike, krst Peruna (Perkona Krusts) ili gromoviti krst. Poznat je i finski (kosi) krst,
u obliku slova X, koji je prema nekim istraživačima u Rusiji "ženski" krst. Jer je i u
osnovi simbola plodnosti (žitom zasejanog polja - romb sa tačkama na četiri njegova
ugla) takođe jasno vidljiva kosi, X oblika krst, koji je takođe zaštitnik od mora.
Beli bogovi američkih indijanaca. Stela iz Čičcen Ice, Meksiko
273
Beli bogovi američkih indijanaca. Stela iz La Vente, Meksiko
Antromorfna maska iz indijanskog kurgana
274
Antromorfna maska iz indijanskog kurgana
Beli bogovi američkih indijanaca
275
O činjenici da su civilizaciju američkim indijacima doneli belokoži, plavokosi
bogovi sa istoka, pisano je u knjizi „Beli bogovi raznih naroda“. A to znači da su oni i
doneli te simbole. Na nekim Inka (ili pre-Inka) svetim mestima, kao što su Tiuanaku
ili Puma Punku, slike ljudi sa bradom i evropskim osobinama lica su i dalje
očuvane. I to nisu bili samo ljudi, već centralne ličnosti u mitologiji ili istoriji, bez
obzira na to, koji je narod izgradio te svetinje.
Što se tiče Severne Amerike, u indijanskim kurganima i grobovima, arheolozi su
pronašli mnoge antromorfne maske sa osobinama belog čoveka od keramike...
276
VEDSKI SIMBOLI U RUSIJI
VEDSKI SIMBOLI NA ODEĆI
Ni u jednoj zemlji na svetu nema toliko raznovrsnih vedskih simbola, kao u
Srbiji, Rusiji i na istoku i jugoistoku Evrope. Ima je mnogo u celoj Evropi na
mestima gde je živeo vedski pravoslavni narod. Pošto nam je, nadam se,
jasna vedska simbolika u Srbiji preko naše sopstvene istorije, mada je na
našim prostorima trag svastika redak, ovde ćemo pokazati koliko je to
slično ili isto kao što je u Rusiji.
Vedski simboli se nalaze svuda na celoj toj ogromnoj teritoriji, u njenim

sadašnjim granicama, od istoka do zapada i od severa do juga, od davnina do početka
20. veka. Arheolozi ih nalaze u svim kulturama koje su ikada postojale i kojima
savremeni naučnici daju različite nazive: Kostonkovska i Mezinska kultura (. 25-20
hiljada godina pre nove ere), Tripoljska kulture (od 6. do 3. milenijuma pre nove ere
..), Andronovska kultura (17.- 9. veka pne) -... tako su nazvali civilizaciju, koja je
postojala od 17. - 9. veka pre nove ere na teritoriji zapadnog Sibira, u zapadnom delu
Centralne Azije i Južnog Urala, Tagarska kultura basena reke Jenisej (od 9. do 3. veka
pne.), Pazirikska kultura (kraj prvog milenijuma pre nove ere.), Skitska i Sarmatska
kultura.
Vedski simboli, posebno svastični, koristili su se u urbanizmu i arhitekturi,
prikazvani su na fasadama drvenih koliba na drvenom i glinenom posuđu, ženskim
ukrasima, prstenju, na ikonama i freskama "pravoslavnih" hramova, na glinenim
sudovima i na porodičnim grbovima. Najveći upotreba svastike nalazi se na
dekoraciji odeće i na predmetima domaćinstva, a u velikoj meri koristile su je tkalje i
vezilje.
277
Svastika na peškiru, kraj 19. veka. Tarnogska regija
278
Svastika na peškiru, kraj 19. veka. Velikoustjogski reon
279
Svastika na peškiru, kraj 19. veka. Babuškinski reon
Svastika na peškiru, sredina 19. veka. Harovski reon
280
Svastika na peškeru, početak 20. veka. Velikoustjogski reon
Postoji ogromna količina peškira, stolnjaka, košulja, pojaseva u čijim

ornamentima je korištena svastika.
281
Svastika na stolnjaku, 19 vek. Vologdska guvernija
Svastika na stolnjaku, kraj 19. veka. Nikoljski okrug
282
Svastika na stolnjaku, 19. vek. Vologdska guvernija
Svastika na stolnjaku. Ruski sever
283
Svastika na stolnjaku, 19 vek. Vologdska guvernija
Obilje i raznovrsnost svastičnih motiva je prosto neverovatno, kao što je

činjenica da su se ranije neopravdano retko pojavljivali, čak i u specijalizovanim
knjigama o narodnoj umetnosti i zanatima, ne govoreći o postojanju pojedinačnih
zbirki. Ovaj jaz je ispunio P.I. Kutenkov, koji je prikupio ogroman materijal - rezultat
istraživanja rasprostranjenosti svastike u Novgorodskoj zemlji, Vologdskoj,
Tverskoj, Arhangelsojk, Vjatkskoj, Kostromskoj, Permskoj, Bajkalskoj i Altaju, i to
opisao u svojoj knjizi "Jarga-svastika - simbol ruske nacionalne kulture" U njoj, on
donosi tabelu u kojoj je sveo karakterističnu oznaku svastike, koja se koristila u
Rusiji u periodu od 1. do 20 veka n.e.
284
Tabela svastika na severozapadu Rusije u 18.-20. veku.
285
Tabela svastika u centralnoj Rusiji i Belorusiji u 18-20 veku.
286
Tabela svastika u južnoj Rusiji i Ukrajini u 18-20 veku.
287
Tabela svastika severne i centralne Rusije od 9-17 veka.
288
Tabela svastika južne Rusije od 9.-17. veka, istočnih Slovena 1.-9. veka i Skita i Sarmata
289
Svastika, koje su korišćene u Rusiji, ima više od 144 vrste. One dolaze u
različitim bojama i oblicima, sa različitim brojem krakova i različitim pravcima. Još
relativno skoro svastika je bila najrasprostranjeniji i duboko poštovan simbol koji se
koristi u Rusiji već hiljadama godina, a kroz nju i ostali. I ova činjenica nas ne bi
iznenadila. Na kraju krajeva, Rusija je bila izvor vedske tradicije sveta. Na kraju
krajeva, u drevnim vedskim izvorima rečeno je da naša galaksija ima oblik svastike.
Pomoću h'Arijskih runa, kojima su se naši preci koristili jako dugo vremena, reč
"svastika" je prevedena kao "Sišli sa neba": Runa "SVA" znači nebesa, "S", - runa
usmerenja, runa "TIKA" - pokret, dolazak, trk. Svastika se pojavila svuda u svim
zemljama gde su ikada živeli vedski arijevci.
Uzgred, u gotovo svim jezicima solarni simboli se nazivaju jednom rečju
"svastike", a na ruskom jeziku različite varijante svastike, kao što smo već istakli ima
ih 144 vrste, imaju i svoj naziv, jer je jezik naših predaka vedskih arijevaca bio
mnogo bogatiji, dublji i složeniji od savremenog. Jedna reč, fraza ili runski simbol
može da nosi u sebi do 50 značenja (umesto 2-3 omonima, kao što je danas). Nije bilo
nimalo lako čitati drevni tekst. Sve je zavisilo od stepena ljudskog razvoja i
obrazovanja, onoga koji čita drevni rukopis, koji smisao i sadržaj mu se može
otvoriti.
Evo nekih imena svastike: Posolon, Svjata Dar, Suncevrat, Agni, Sunčani Krst,
Solard, Svetllet, Papratnik, Perunov cvet, Bogovnik, Svarožić, Svjatoč, Jarovrat,
Odolenj-trava, Rodimič, Čarovrat, Svasti, Faš, Mara, Inglija , Vedara, Svati, Rasa itd. I,
naravno, Kolovrat - simbol izlazećeg Jarilo-sunca, simbol večne pobede svetlosti nad
tamom i večnog života nad smrću.
Boja Kolovrata takođe igra važnu ulogu: ognjeni, simbolizuje rođenje; nebeski
- obnovu; crni je promena. Različiti pravci svastike su u korelaciji sa izlaskom i
zalaskom sunca, sa buđenjem prirode i njenim uspavljivanjem, a ne konfrontacija
dobra i zla, svetlosti i mraka.
Zbornik Stasova 1872. god. Uzorak na peškiru. Novgorodska Gubernija
290
Zbornik Stasova 1872. god. Uzorak na peškiru. Orelski zaliv
291
Zbornik Stasova 1872. god. Vez na ženskoj košulji. Viborški okrug
292
Zbornik Stasova 1872. god. Vez na ženskoj košulji. Viborški okrug
293
Uzorak starog veza u Rusiji
294
Seljaci su zvali svastiku na svoj način. U Tulskoj guberniji nju su zvali "kovilj".
Sljaci Pečora - "zec" (kao sunčani zec), u guberniji Rjazan zvali su je "konj" i "konjska
glava" (konj se smatrao simbolom sunca i simbolom vetra), u Nižnij Novgorodskoj
oblasti - "đumbir", "Čikov" u Tverskoj pokrajini , "krivonogi” , u Voroneškoj oblasti.
Oko Volge se zvala različito: "kuka", "krakati", "zakrivljeni" (Sjamženski, Verhovaški
reon), "ognjeni", "konjegonj", (Tarnogski, Njuksenski reon), " cvrčak "(Velikoustjuska
oblast)," glista ", " vođa", " Štitar "(Nikoljski okrug),"jarilo ", "kosmati jarilo", "kosmač”
(Totemski okrug)," guska " "čertogon" (Babuškinski okrug), "perekrest", "kosovik"
(Sokolski okrug), "vrašenac", "vrašenka" ( Vologdski, Grjazovečki okrug), "vrašenac",
"vrašenka", "vrašun» (Šeksnijski, Čerepovecski okrug ), "Ugao" (Babajevski okrug),
"melnik" (Čagodošenska oblast), "krutjak" (Belozerski, Kirilovski okrug), "plameni"
(Vitegorski okrug).
Svastika na fragmentu rukava ženske košulje, kra 19. veka. Totemski okrug
295
Žena u svečanom kostimu Kasimovog okruga (selo Parahino).
Kra 19.-početak 20. veka. Iz knjige "Ruska narodna nošnja". GIM, 1989.god
296
Svastika na tradicionalnoj ženskoj kapi Keržaka, Tverski region
297
Svastika na ženskom prazničnom odelu.
Kraj 19. veka. Sankt Petersburška gubernija
298
Svastika na svečanoj odeći udate žene. Početak 20. veka.
Zapanjujući drevni nakit obavlja zaštitnu funkciju, uz nesumnjivu estetiku u

kojoj je bilo važno sve - i mesto veza (ramena, vrat, itd), boja, predivo, izbor nakita,
itd. Solarni simboli, kao bilo koji drugi znak, nosio je njima određeno značenje,
pisanje neke vrste poruke, što može da dešifruje samo vedajući čovek, kojih je,
nažalost, malo ostalo. Ali još u drugoj polovini 19. veka u nekim ruskim selima živele
su starice - vedune, mudre žene koje su znale kako da "pročitaju" vezene ornamente
...
299
Evo kako o tome govori Roman
Bagdasarov u svojoj knjizi "Svastika: sveti
simbol. Etnoreligijskovedske studije. "
"... Sredinom 19. veka još uvek je postojao
obred čitanja obrazaca, koji je bio deo
posmatranja neveste. Tako je bilo u selu
Nikolskom. Za krštenje (6. januara), neveste-
devojke su dolazile iz obližnjih i udaljenih sela,
noseći na sebi najbolju odeću. Ova odeća je
skoro sva napravljena ručno. Devojka je nosila
košulju sa dve crvene pruge, a na njoj još četiri
ili pet najizraženijih obrazaca koji su otišli od
dna košulje do grudi. Na vrhu košulje je
sarafan, tri ili četiri elegantne kecelje. Iznad
svega - ovčji kaput, prekriven seljačkom
tkaninom - suknom.”
Ženski kostim. Kraj 19. veka. Smolensk.
300
Kostim mlade žene, praznični, 19. vek, Tulska oblast.
301
Kostim mlade žene, praznični, početak 20. veka.
Tambovska oblast
302
Kostim mlade žene, kraj. 19. početak 20. veka,
Orelska oblast.
303
Kostim devojke, druga polovina 19. veka,
Volgodskaja oblast
304
Nakon ručka, počinjao je najvažniji trenutak. Neveste bi stale u redove blizu
crkvene ograde. Nekoliko muškaraca izabralo bi stariju ženu i pod njenim vođstvom
otišli bi do opuštenih devojaka koje su se plašile da se pomere. Baba bi se približila
jednoj od devojaka, skinula bi joj krzneni kaput i pokazala njene ornamente. Zatim
bi podigla rub sarafana i jedan za drugim svi uzorci na košulji bi bili vidljivi kao i dve
crvene pruge.
Svastika na ženskom kostimu
305
306
307
Svastika na svečanoj ženskoj košulji
308
309
I sve ovo vreme je objašnjavala značenje obrazaca. Mladoženje su ocenjivali po
rukavima i pojasevima sposobnosti djevojaka i njihovoj marljivosti: može li presti,
tkati, šivati i da tka čipku [377, str. 113]. Jezik ruskog narodnog veza je "sistem
pisanja", gde se mastilo i papir zamenjuju platnom i češće crvenim nitima. Koncept
"pisanja" u drevnim vremenima imao je značenje "ukrašavanja" i "prikazivanja".
"Napisati pismo" značilo je vezivanje niza, dodajući jedan za drugim seriju
simboličkih znakova [95, str. 176-177].
Kada je devojka pripremala miraz, njena majka ili baka su pažljivo pratili njen
rad i odmah su ispravljali greške. Očevidac je rekao, kako je njena ćerka tkala peškir
i želela je postaviti dva reda trouglova na njegovu ivici, vrh do vrha. Gledajući to,
njena majka ju je zaustavila:
"Ne možeš to učiniti, ćeri! Dobijaju se zmajevi zubi, tako nesreću na glavi
nakupljaš, tvoj devojački cvet i brakovi se onda nalaze u zmajevim zubima. Stavi
stranicu na stranicu i sunčevi zraci će izaći. I oni će vam sijati celog života ... "
[123, str. 46; 147, str. 5].
Svastika na suknji - "podolnica". Početak 20. veka.

Olonecka provincija
310
Svastika na prečagi,19. vek, Vologdska oblast.
Solarni simboli na ženskoj suknji, krajem 19. veka, provinciji Tambov
311
Svastika na pregači
312
Suknja "podolnica". Početak 20. veka,. Olonecka provincija
Najsjajnije komade odeće: kapa, jelek i pregača u različitim regionima Rusije

imale su karakteristične razlike. Iz njih možete pročitati informacije o njihovim
etno-verskim karakteristikama. I na reci Pečera 1970-ih, lovci, čitajući sa dezena sa
rukavica i vunenih čarapa, utvrdili su porodičnu pripadnost zemljaka. Svastika se
nalazi na svim elementima tradicionalne odeće...
313
Svastika na fragmentu ženske košulje. početak 20. veka, Tarnogski okrug
Svastika na rukavu ženske košulje. početak 20. veka.

Tarnogski okrug
314
Svastika na ženskoj košulji, krajem 19. veka,
Olonecka provincija.
315
Svastika na sarfanu
316
Svastika na stolnjaku
Jednostavni seljaci su vekovima sa nekakvim religioznim uvažavanjem čuvali

oblik, boju i najmanju opremu kostima svojih predaka ", navode etnografi sredinom
19. veka. U gradovima tradicionalna ruska odeća trajala je do navedenog vremena. U
seoskim područjima svuda se nosila i na početku (tu i tamo, čak i u sredini) 20. veka.
Pravila nošenja tradicionalne odeće su imala brojne osobenosti: jednu su trebali
da nose oni koji još nisu dostigli brak, a drugu - odrasli ljudi, koji još uvek nisu
postali roditelji, treći - sa decom, a četvrti - oni koji su postali dedovi i bake i izgubili
sposobnost za rađanje.
Istovremeno, starije devojčice nakon određenog uzrasta nisu imale pravo da

nose isti devojački kostim [94, str. 24, 26]. Bez obzira na poreklo i socijalni status
ruskog čoveka, njegova odeća je odražavala prvenstveno bračni status.
317
Svastika na fragmentu ruba ženske košulje. 19. vek.
318
Svastika na fragmentu ruba ženske košulje. Kraj 20. veka. Griazovecki okrug
319
Svastika na stoljnaku
Najintenzivniju simboliku nosila je venčanica. Prema "Činu venčanja," mladu i

mladoženju zovu knez i kneginja, drugi učesnici su imali nazive po stepenima vojne
hijerarhije: veliki bojar tisućnik, bojar pratilac mlade i mladoženje [335, str. 156-
157; 45; 271 i drugi]. Venčana košulja je imala posebno značenje. Ona se pravila
tokom tri praznične noći "u prvu noć Hristovsku, u drugu Ivanovsku, a treća je
Petrovska noć." Na nju su vezli slike sveta dostupne ljudskom razumevanju, gde je
važno mesto zauzimala svastika...
Praznična ženska košulja. početak 19. veka. Kargopolje
320
Praznična ženska košulja. 19. vek. Uhnovska oblast,
Smolenska gubernija
321
Praznična ženska košulja
322
Praznična ženska košulja
323
Praznična ženska košulja. Rjažanska oblast. 1916. god.
324
Svadbena muška odeća je takođe bila velikodušno ukrašena zaštitnim
ukrasima. Pre svega, grlo se štićilo vezenim vezom na vezivanje, grudi i donji delovi
rukava i skut. Sama košulja je obično bila bela, a vez vezen uglavnom crvenom
bojom kao i ženske košulje. Muške košulje su bile dugačke, tako da su ih nosili sa
velikim uskim tkanim pojasom.
Muški kostim staroveraca. Semipalatinska oblast. 19. vek.
325
Muška svečana košulja staroveraca. Semipalatinska oblast. 19. vek
326
Muška svečana košulja staroveraca. Semipalatinska oblast. 19. vek
327
Muška košulja Kerenske oblasti, Penzenska gubernija, rani 20. vek.
328
Muška svadbena košulja, seloPčelinovka,
Bobrovski okruga, Voronežska gubernija. 19-20vek.
329
Međutim, kao što je bila bogato ukrašena vezom muška svadbena košulja,
ženske košulje su je prevazilazile više puta po bogatstvu dekoracija i broju detalja. U
južnim i centralnim provincijama ruske imperije (Orel, Kursk, Voronež, Tambov,
pokrajini Rjažanj, delom u Smolensku i Pskovu), gde su žene nosile haljinu sa
pregačom (prabaka modernih suknji), njihov svadbeni kostim se sastojao od sledećih
elemenata.
Prvo su oblačile lanenu

košulju sa širokom vezenom
podsuknjom. Svadbena košulja bila
je veoma dugačka, mnogo duža od
visine žene, tako da se nosila sa
pojasom, sa velikim preklapanjem.
(Obično su se košulje sastojale od
dva dela: gornjeg i donjeg. Gornji
deo je pravljen od tankog lanenog
platna ili konopljaog, a donji deo od
grubog, blago beljenog platna.)
Na košulju se oblačila pregača.

Nju su pravili od tri crvene vunene
tkanine naborane na pojasu
(pletenom šnuru).
Na dnu pregače je nužno

morala da bude šarena vezena
traka, na kojoj su vezli rombove i
solarne simbole.
Također, žena je nosila i

kecelju. Obavezni elementi
ženskog svadbenog kostima bili su
ukrasi: prstenje, minđuše, ogrlice,
pojas. Na kraju ceremonije
venčanja na čeluglavu neveste
stavljala se kapa sa dva roga, kao
simbol najvažnije potrebe svake
žene da bude majka.
Ženski svadbeni kostim. selo Kirilovo,
Penzenska gubernija.
Kraj 19. i početak 20. veka.
330
Ženski svadbeni kostim. Tambovska gubernija. 1920. godina.
331
Ženski svadbeni kostim Penzenska gubernija. 1920. godina
332
Ženski svadbeni kostim. Penzenska gubernija, selo Ušinka.
Penzenska gubernija. Početak 20. veka.
333
Ženski svadbeni kostim. Tuljska gubernija, 19. vek. Etnografski muzej u Sankt Peterburgu.
U starini, devojka,koja se udaje, smatrala se "umrlom" za prethodni devojački

život i za svoju porodicu, jer je posle braka odlazila da živi sa svojim mužem. Stoga,
ženska odeća u Rusiji menjala se na dan venčanja, a sastojala se od dosvadbene i
poslesvadbene. Na venčanju, devojka je bila u "žalosti", tužnoj i skromnoj odjeći, dok
se razdvajala sa životom svog devojaštva. U nekim regijama djevojke su hodale sa
vencom u crnoj odjeći i takvim velom. Nakon ceremonije venčanja, mlada se
preodevala u crvenu odeću. Crvena boja simbolizovala je radost i početak novog
života.
U nekim regijama prvo su kostim stavljali na prozor na dan venčanja ili odmah
nakon toga. Obično posle gledanja neveste devojčina majka je davala ranije da se
šije, i držeći je u rukama, stala bi ispred svoje ćerke, koja je išla napred i nazad u
kući, izgovarajući joj:
334
- Skoči, dete, skoči, u žensku odeću.
Devojka bi odgovorila:
- Želim da skočim, ne želim da skočim.
Ako je devojka skočila sa klupe po pregaču u prozoru, smatralo se to
saglasnošću na brak. U drugim regionima, ovaj ritual se izvodio kada bi devojka
dostigla punoletstvo i predstavljalo je signal za to, da je saglasna za udaju.
U zavisnosti od uzrasta i životnih okolnosti žene, pregača se ukrašavala sa
nekoliko redova tkanih uzoraka, čiji je maksimalan broj bio 11. Taj broj je uvek bio
neparan - 9,7,5,3,1 i oni su se zvali - sunčani vedski simbol svastike, uprkos činjenici
da su u obrascima bili i drugi znaci. O životnom krugu žene i jarga-vezu na ženskoj
odeći piše u svojoj knjizi "Jarga-svastika - simbol ruske nacionalne kulture" kandidat
kulturologije, profesor Međunarodne slovenske akademij,e upravnik ruskog muzeja
etnologije u Sankt Petersburgu P.I. Kutenkov.
"Devojaštvo. U devojaštvu se takva pregača nije nosila.
Venčanje. Prvo bi nevestu oblačili u crvenu pregaču sa prugama ujutro prvog
dana venčanja i stavljali na nju Posad. Posle prvog dana ceremonije u kući mlade i
mladoženje, u večernjim satima mlada se presvlačila u prazničnu crvenu pregaču
umesto one sa 11 jargi. Ceo ovaj drugi komplet (prvi praznični) svadbeni kompleks
pregača nazvan je srednja jarga.
Samo mlada žena imala je pravo da nosi jargu. Nevesta je postala mlada žena
nakon što je obavljen obred prelaza, prevodeći je iz roda oca u rod muža. Oni su
obezbeđivali i prolazak posteljnog rituala, koji se mogao održati i prvog dana
venčanja tako i nakon njega. Nakon ritualnog udruživanja muškarca i žene, nevesta
se preodevala u drugu prazničnu srednju jargu (prva svadbena se sakrivala). Od tada
se smatrala babom. Obred oblačenja pregače sa 11 jargi, izveden pre venčanja, još
nije prevodio mladu u kategoriju baba.
Vreme rađanja. Počelo je brakom i trajalo je približno oko 50 godina. To vreme
podeljena je na četiri vremenska dela, žena je dosledno pregaču sa 11, 9, 7, 5 jargi.
Svakom segmentu starosne dobi babama su odgovarali sopstveni podtipovi pregače.
Sve druge pregače tog podtipa su bile zasićena sa najvećim brojem znakova -
amuleta, pre svega sa jargama.
Posle reproduktivnog vreme. Delilo se na tri vremenska intervala, dosledno
pokazujući vreme približavanja prelaska u drugi svet. U ranim godinama, nosila se
tamno plava pregača sa 3 jarge, bliže ka 75 godina, nosila se sa jednom jargom. Stare
žene od 90-100 godina su nosile legošče (pregače iz tri platna). To je ista pregača
kao ostale, ali napravljena u tehnici običnog tkanja iz vune crne boje, bila je lagana,
335
što je i odredilo njeno ime. Umesto ukrasa na dnu pregače, tkala se bela uska traka.
Ona može biti povezano sa belim putem ka roditeljima, Bogu.
Smrt. Pregača je mogla da uđe u smrtni obred.
Duhovna vremena
Praznici. Žene reproduktivnog doba na prvi dan velikih proslava (nosile su
pregače sa 11 jargi). Prvog dana su nosile najprazničniju koju su imale. Sutradan su
se oblačile u pregaču sa 9 jargi. Trećeg dana sa 7 jargi, a na jutrenje su nosile sa 7 (5)
jargi, prema njihovoj starosti i stanju. Mlada žena na svaki dan praznika imala je
različite pregače, ali samo sa 11 jargi.
Ženski praznični kostim. Brjanski region

iz kolekcije ženskog prazničnog kostima S. Glebuškina.
336
Ženski praznični kostim. iz kolekcije ženskog prazničnog kostima
S. Glebuškina. Orlovska oblast.
337
Ženski kostim Kurska oblast.
338
Ženski kostim.
339
Ženski kostim. Kolekcija P.I. Kutenkova. selo Kirilovo, selo Gogolev Bor,
Spaska oblast Tambovske Gubernije. Početak 20. veka.
340
Žene u poslereproduktivnom stanju išle na praznike u najboljim pregačama sa
tri ili jednom jargom, stare žene u legošću, a sutradan su ih ponovo menjale sa
drugom sa tri (jednom) jargom, ali manje svečanom. Praznične pregače raduje prvog
poslereproduktivnog uzrasta određuju se po nekoliko karakteristika. Naravno, svi
su sa 3 jarge, ali se smatrala svečanijom ona na kojoj su se trake sa obrascima tkale
šire, boje bile jarkije, šarenije, složenije. Nova pregača se smatrala svečanijom sa pri
prisustvu istih znakova.
Tuga. Pregače sa jednom ili tri jarge su se nosile u doba tuge, kao i vojničke i
obične udovice. Uzorci pregača za tugu uglavnom su bili u beloj i zelenoj boji. Tokom
prvih četrdeset dana tuge (velike) žena (bez obzira na uzrast i stanje) nosila je sa
belom odećom pregaču sa jednom jargom. U kasnijem vremenu tuge (male), nakon
sprovoda duše, nosila je pregaču sa 3 jarge. Na izlazu iz tuge, pregača je bila
odgovarajuća uzrastu i duhovnom stanju seljanke.
Vojnikovanje. Žena vojnika u prvoj godini nakon odlaska njenog muža u rat
(na službu) nosila je pregaču sa 3 jarge, bliže dolasku svog muža sa pet, a po
povratku sa 11 jargi. U slučaju ponovnog odlaska njenog supruga na front, žena
vojnika je stavljala belu maramu sa pregačom sa 3 jarge.
Udovištvo. Udovica je bila dužna da ide ceo život u tužnoj pregači sa jednom ili
ako je bilo dozvoljeno običajem, sa 3 jarge.
Usedelice. Neudate (devojke posle oko 27 godina a nisu udate) nisu imale pravo
da nose pregaču i druge haljine za babe i devojčice. Išle su u odeći, "torba sa
rukavima" ... "
Istraživač je prepoznao takav red nošenja kao svastični kalendar života.
Osnovne prekretnice u životu žena: fiziološke (devojaštvo, brak, rađanje,
posleporođajni period, starost), emocionalna stanja (proslava, žalost) i tekući, recimo,
društveni položaj (udovištvo, usedelkice) su se jasno ogledali u njenoj odeći.
341
Slovenski rezbareni kalendar. 17. vek.
Međutim, bilo je na teritoriji Rusije i običnih kalendara. Izrezani su bili od

drveta, utisnuti na grnčariji i vezeni na peškirima. Na primer, seljaci su pravili
drvene kalendare za sebe. U dužini od 30 do 50 centimetara, deljali su ih od
četvorostranih ili šestostranih gredica. U zavisnosti od količine, bila su dva ili tri
meseca na svakoj strani. Na ivicama su urezivali zube po broju dana u mesecu. Na
suprot svakog zuba su postavljali znakove. Neki od njih su ukazali na osnovna četiri
položaja Sunca, drugi na različite praznike, treći na važne dane za seljačka
domaćinstva. Neki su ukazivali na faze Meseca, koje, kao što je danas poznato, imaju
veoma opipljiv uticaj na razvoj poljoprivrednih kultura, i ne samo na njih. Na primer,
ako stavite pšenicu na mlad mesec, ona će brzo rasti i zriti, ali klas neće biti bogat
zrnom. Ako se seje na pun mesec, pšenica će rasti polako, a stabljika će biti kraća, ali
će u klasu biti puno teških zrna.
Inače, dan kada se u drevnoj Rusiji proslavljala nova godina, s vremena na
vreme se menjao. Do krvavog krštenja Rusa u grčku religiju, koja se sada zove
Hrišćanstvo, početak godine je bio 22. marta - dan prolećne ravnoteže, koji je,
342
uopšteno govoreći, najlogičniji. Mračna, hladna i duga zima je gotova, priroda se
budi, svetlost i toplina ponovo ulaze u život ljudi. Ali grčka religija je dovela u Rusiju
novu hronologiju od stvaranja sveta i novog kalendara - Juliansku. Početak nove
godine počeo se smatrati 1. mart. Dakle, do 1493. godine (prema drugoj verziji do
1348. godine), kada je ojačana, crkva je prenela novu godinu na 1. septembar u
skladu sa kanonima "povezanih spisa". Od 1700. godine, prema dekretu Petra prvog,
1. januara se počela slaviti Nova godina.
Međutim, vratimo se na predmet našeg istraživanja - vezenim narodnim kalendarima.
Jedan od najzanimljivijih kalendari sa Smolenskog platna.
Kalendar na starom smolenskom peškiru
343
344
345
Oni predstavljaju sistem veza, koji se sastoji se od nekoliko delova i nalazi se na

krajevima peškira. Nažalost, ne zna se tačno šta svaki simbol znači i, najverovatnije,
njihovo značenje je izgubljeno zauvek, jer nosioci tradicija, koji bi mogli da nam
objasne njihovo istinito značenje nisu više živi. Ipak, istraživači ne prestaju sa
pokušajima da redešifruju ova neverovatna dela narodne umetnosti.
Dakle, P.I. Kutenkov napominje da su 4 vezene svastike (ili jargi, kako ih on
naziva) u vezi sa 4 osnovna položaja sunca na nebu, ili sa dve ravnodnevice i dve
kratkodnevnice, a među njima se nalaze i drugi praznici i značajni datumi, vezeni sa
manjim svastikama (jargama). Na nekim peškirima 4 solsticija su vezena različitim
vrstama svastika, a na drugim - istim. Takođe neki peškiri imaju završeni broj
svastika, drugi - ne. Zašto je to tako, niko ne zna. Samo je poznato da se vezeni
peškiri jasno razlikuju u svom značenju. Shodno tome, obrasci su na njima različiti,
prema obrednom slučaju. Bilo je venčanja, žalosti, pomena, majčinstva, svečanosti...
346
Kalendar na kargopoljskom peškiru
347
Još jedan neverovatan vezeni kalendar je tzv. kargopoljski. Oni su takođe
izvezeni na peškirima pa i na posteljinu (trake platna sa vezom ili čipkom, koje su se
prišivale na jedan od dugih krajeva tkanine, tako da, kada se položili na krevet ostaju
otkrivene) i na kecelje. On predstavlja izvorni vez od 3 do 7 ili jednog velikog kruga,
okruženog cvetnim ukrasom.
Evo kako ovaj kalendar opisuje G.P. Durasov u svojoj monografiji "Kargopoljki
kalendara na narodnim vezom", koja je objavljena u 3. broju časopisa "Sovjetska
etnografija" za 1978. Jasno je zašto autor ne koristi naziv "svastika" već naziva
simbol "krst sa zakrivljenim ivicama", uz napomenu da predstavlja sunce.
Kalendar na kargopoljskoj kecelji
"Krug" se sastoji od cveta - "sunca" okruženog prstena oko njega - "meseca",

odakle je moguće, uzorak i dobio svoje ime. Latice u "suncu" se zamenjuju sa
grančicama. Na svakoj od njih je šiveno četiri para krivulja, a samo na jednoj
neparan broj (tri, češće pet). U srcu "sunca" je krst sa savijenim krajevima
("zajuška") ili, što je mnogo manje uobičajeno, lunica. Iznad gornjih latica je vezen
krug (ponekad nepotpun) sa zracima usmerenim prema unutra, sa spiralom ili
krugom u sredini. Donja latica je poput cvetnog stabla. Na nekim vezovima se
348
zasniva na tri peteljke, a na drugim - na dve spirale po krajevima i peteljkom u
centru.
Tokom etnografskih ekspedicija autor je uspeo da sazna samo ime elemenata
veza, kao i to da su peškiri sa "krugovima" prenošeni iz generacije u generaciju, ali
nije mogao ništa da pronađe o njihovoj nameni i sadržaju. Zbog toga je autor odlučio
da uporedi vezeni "mesec" sa podelama na njima sa rezbarenim drvenim
kalendarima koji se široko koriste na ruskom severu i Sibiru, gde je svaki dan
označen oznakom.
"Tako, krugovi sa krstovima svuda odgovaraju sunčanim danima koji su
povezani sa godišnjim krugovima poljskih radova (neki od ovih dana su glavni
praznici poljoprivrednog kalendara), kao i znakovi o vremenu, koje određuje buduću
žetvu. Većina njih se javlja u vreme "umiranja" (jesen) i "buđenja" (proleća) prirode.
Ukazuju takođe na dane setve i čišćenje hleba, i na dane kada su predviđali budući
prinos. Oznake u obliku srca predstavljaju najvažnije faze razvoja zimskih useva.
Naše pretpostavke su potvrđene pri poređenju sa vremenom rada na polju u
Kargopolu i susednim područjima u regionu i sa poređenjem sa rezbarenim drvenim
kalendarima.
Crtež kargopoljskog mesečevog perioda od strane Durasova G.P.
349
Druga vrsta seoskih kalendara su kalendari drevnih slovenskih činija (velikih
posuda), koje istoričari nazivaju činije kalendari sa "crtama i rezama". Već ovo ime
podrazumeva prisustvo vedskih simbola na njima. Svi su pronađeni na teritoriji koju
su odredili istoričari kao Černjahovska kultura, tamo gde se trenutno nalaze
savremena Ukrajina (uključujući i Krim), Moldavija i Rumunija. Vreme njenog
postojanja određuje se od 2.-7. veka n.e.. Ova kultura je tako nazvana po groblju u
blizini sela Černjahov, Kagarlskog regionaa kvart Kijevske oblasti, koje je istraživao
V.V. Hvojka ruski arheolog češkog porekla, pronalazač Tripljske kulture, 1900-1901.
Godine. Sudovi se dele u 2 grupe. Neki od njih imaju kompletan kalendar od 12
meseci, a ostali - nepotpuni - samo leto ili deo godine od Nove godine do žetve.
Akademik B.A. Ribakov je otkrio sadržaj ornamenata na ovim drevnim
slovenskim činijama i definisao ih kao poljoprivredni kalendar. On je detaljno opisao
pronađene predmete i opisao svoje nalaze u knjizi "Pagani Trojanskih vekova",
poglavlje: Kalendar "crte i reze".
Lepesovska kalendarska činija
350
Dve činije, datirane na 3-4 vek pre nove ere, pronađene su 1957. godine u selu
Lepesovka, Hmeljnicka oblast. Obe su troručne posude, karakteristične za kulturu
Černnjahovske kulture, samo mnogo veće. BA Ribakov ih naznačuje kao
novogodišnje ceremonijske čaše. Kao prvo, zbog toga što su troručne posude
neprijatne za upotrebu. Ako zgrabite takav sud za dve ručke, centar ravnoteže će biti
iza linije ručica. Zbog toga, prisustvo tri ručice je bilo zbog nekih drugih razloga, na
primer, ceremonijalnih.
Lepesovska kalendarska činija
351
B.A. Ribakov piše: "Poznate su ranije posude iz Pridnjeprovlja sa reljefnim
slikama tri ljudske ruke naviše (Gavrilovna). Poznat je u Srbiji novogodišnji običaj:
kada se umesi u koritu testo za "pogaču" - novogodišnji sveti hleb, tri žene tri puta
podižu korito ka nebu govoreći u isto vreme slično ruskoj novogodišnjoj "slavi hleba" u
narodnim pesmama ... " Kao drugo, ivica čaše podeljena je na 12 različitih
pravougaonih sekcija sa neponovljivim crtežima. Tri crteža (1,3 i 6) predstavljaju
solarni simbol (ili simbol ognja) - kosi krst. Pri tome na slici 6 kosi krst se ponavlja
dva puta i prati ga talasasta linija - simbol vode. Na taj način, ove tri sekcije se odose
samo na tri velika solarna praznika, kada se pali živa vatra trenjem:
"A. Krajem decembra, u vezi zimskog solsticija, oganj gori do 6. januara, do kraja
zimskih praznika. Na narodnim drvenim kalendari iz 17.-19. veka. znak sunca je
označavao januar, mesecu "razgorevanja sunca".
b. U vezi sa prolećnom ravnodnevnicom krajem marta. Kasnije, hrišćanstvo je
otkazalo karnevalski praznik u februaru i martu, u zavisnsti od početka velikog
posta.
c. Svi slovenski i susedni narodi obeležavali su živim ognjem praznik Ivana
Kupala 23-24 juna, na dan letnjeg solsticija, kada se jasno pojavljuju dva elementa -
vatra i voda ... "
Zbog toga je talasasta linija pod znakom vatre. Jesenju ravnodnevnicu, koja je
smatrana praznicima žetvem, sloveni nisu uvek slavili. Pored simbola vatre na
činijama postoje i drugi znaci koji se odnose na poljoprivredu i ribarstvo: ralo sa
plugom, klasje žitarica, mreže za ptice, ribe i male životinje u šumi, itd. drugim
rečima, svaki crtež je predstavljao jedan mesec godine. Budući da je na selu
korišćenje ovih činija bilo neudobno a nađene su u oltaru svetilišta, akademik
Ribakov ih smešta u kategoriji posuda za svetu vodu sa kojima su sloveni sprovodili
novogodišnja predviđanja žetve.
Godine 1899. arheolog V. Hvojko je u selu Romaška u Kijevskoj oblasti pronašao
bokal četvrtog veka n.e, prekriven složenim ornamentima. Dugo je stajao u
arheološkom muzeju. Mnogi naučnici su pokušali da otkriju značenje neverovatnog
ornamenta, ali bez uspeha. Akademik Ribakov je rešio zagonetku. On je primenio isti
ključ za dešifrovanje ornamenta - tri važna datuma kalendara - zimski i letnji
solsticij i prolećna ravnodnevnica.
Tri glavne svečanosti u čast slavnih bogova Jarila, Kupale i Peruna. Evo, kako
Viktor Dračuk opisuje proces dešifrovanja u svojoj knjizi "Putevima milenijuma": "
"Teškoća dešifrovanja sastojala se u neobičnom ornamentu na romašinskoj
posudi. U dva reda duž oboda suda bili su znaci prilično složenih oblika. Neki od njih su
ličili na slike srpova i klasja. Mlado drvo, dva krsta, šestugaoni znak - znak groma i
352
drugi simboli ulazili su u gornji red misterioznih slika. Ispod njega, jasno u kontaktu sa
gornjim, bio je drugi red, koji se sastojao od devedeset šest kvadrata i talasastih linija,
raspoređenih u složenom redosledu. "A šta ako kvadrati označavaju dane?" - predložio
je B. Ribakov.
Kalendarska posuda iz Kijeva, selo Romaški
353
Za polaznu tačku, naučnik je odlučio da uzme znak groma, koji simbolizuje
praznik oluje i groma (Ilin dan). Pored toga, tačan njegov datum poznat je iz anala,
20. jula prema savremenom kalendaru. Ali svaka pretpostavka treba dokaz i
naučnik se obratio letopisima za pomoć. I oni nisu razočarali, dajući datum još
jednog drevnog slovanskog praznika, dana Ivana Kupale. Od praznika oluje i
grmljavine on sledi za 27 dana. U gornjem redu bokala taj junski praznika
obeležavaju dva krsta.
Da li je broj kvadrata donjeg reda između dva simbola tačno dvadeset sedam?
Da, toliko je. Ili je to slučajna slučajnost? Ne, naučnik pronalazi nove dokaze.
Prazniku Ivana Kupale, koji je na posudi obeležen sa dva krsta, prethodila je
"rusalna nedlja" koja se sastojala od šest dana. A na kalendaru blizu dana Kupala u
donjem redu pridružen je niz kvadrata: tačno ih je šest.
Uprkos tome, istraživač se nije mirio i pronalazi još jedan dokaz: jedan od
kvadrata stoji pod slikom drveta, koje po pravilu simbolizuje praznik Jarila, koji
latopisi usklađuju sa 4. junom. Mali proračun, i postaje jasno: kvadrat pod slikom
drveta stoji na mestu 4. juna ... Sada se ne može sumnjati; vrlo precizan kalendar je
prikazan, počev od 2. maja, a završava se 7. avgusta.
Neočekivano, stigao je još jedan dokaz. Upoređujući savremene uslove datuma
sazrevanja u Ukrajini prolećne pšenice i ječma sa odgovarajućim kalendarom,
istraživač je dobio zanimljivu sliku. Oko 2. maja pojavljuju se prve klice. Od 20-30.
maja rastinje pokazuje posebnu žeđ. Na romašinskom kalendaru, odmah iznad
kvadrata, koji obeležava te dane, izvučene su linije koje jasno simbolizuju kišu. I - 20.
juna - pojava cvetanje. dakle,ponovo je potrebna vlaga. Opet, iste valovite linije su
vidljive iznad kvadrata tih dana. 4. i 6. jula je mlečna zrelost zrna - ponovo valovite
linije na vrhu. Konačno, 20. jula, više ne trebaju kiše, valovite linije prelaze iz gornjeg
reda u donju. Ovaj kalendar simbolizuje "silazak" svih nebeskih voda pod zemlju
uoči žetve ...
Drevni seljaci na teritoriji ogromne zemlje koristili su vedske simbole u svom
svakodnevnom životu, ne samo u poljoprivrednim kalendarima i odeći, već i u
kućanstvu i ukrašavanju svojih domova.
354
VEDSKI SIMBOLI U RUSIJI
VEDSKI SIMBOLI NA PRESLICAMA I VRETENU
Verovatno najpoznatiji predmet domaćinstva, u čijem ukrašavanju su vedski
simboli široko korišteni je preslica i sav pribor za tkanje i predenje. I to nije
iznenađujuće - preslica je jedan od najvažnijih predmeta u domaćinstvu.
355
Preslice iz kolekcije Ruskog Muzeja
356
U svakoj seljačkoj porodici žene su morale da obezbede dovoljno prediva za

tkanje, a zatim dovoljnu količinu tkanine kako bi iz nje izatkale odeću, posteljinu,
peškire, stolnjake i druge potrebne stvari u svakodnevnom životu za celu porodicu.
Pored toga, tkanina je proizvođena za prodaju, za umirućeg, za donaciju crkvi. Često
je služila i kao sredstvo plaćanja. Pored toga, tkanina je bila neophodna da bi se
napravio miraz, koji bi, između ostalog, uključivao i do 100 peškira.
357
To se sve radilo zimi, kada je žena bila slobodna od poljskih i drugih radova koji
su prethodili predenju i tkanju (od uzgoja lana do izbeljivanja gotovih platna).
Generalno u Rusiji laneno platno se smatralo "ženskom" kulturom, jer sav posao sa
lanom, od setve i završetka žetve i njegove prerade, radile su žene. Čak se i miraz
seljačkih devojaka pravio od lana. Ovo uključuje ne samo proizvode od lana
358
napravljene sopstvenim rukama, već i prihod od prediva od lana. Otac je izdvajao
deo svoje zemlje za lan, a one su, između poljskih i kućnih poslova, uzgajale, čistile,
brale lan, obrađivale i tkale ili je otac davao za prodaju na sajmovima predivo, a
prihod bi opet, odlazio u miraz.
Priprema tla za lan u Vologdskoj pokrajini
359
Branje lana
360
Sušenje lana u snopovima
361
Vezivanje lana
362
Sečenje lana
To je žena trebala da uradi kako bi porodici obezbedila platno za različite

potrebe. U proleće je bilo potrebno pripremiti seme lana i konoplje za setvu, a
krajem maja ili početkom juna trebalo ih je posejati. U junu se čistio korov najmanje
dva puta. U avgustu - sakupljati i periodično trebiti i prosušivati snopove. Do sredine
septembra, snopovi su morali da budu namočeni u vodi, tako da vlakna budu
oslobođena lepljivih supstanci. U septembru se odvajalo seme. Do decembra su se
363
gnječila, okretala i češljala vlakna. Do kraja februara, dobijeno vlakno se moralo
okretati, a celo proleće i pre početka setve tkati platno.
Tada se dobijeno platno izbeljivalo. Ispočetka su ga natapali u velike glinene

dvoručne krčage u ključaloj vodi i pepelu i ostavljali ga tako u pećnici. Zatim su ga
ispirali, prethodno držeći tkaninu u rastvoru sapuna u pećnici. Konačno izbeljivanje
je rađeno na livadi gde su se širila platna, koja su se periodično kvasila vodom. Pri
sunčanom i toplom vremenu, beljenje je trajalo 15-20 dana. Ili su radili lakše: na
proleće su postavljali platna na smrznutu zemlju. Topljeni sneg na suncu je savršeno
izbeljivao tkaninu. Posle pranja postajalo je snežno belo. Ceo proces od setve do
proizvodnje gotovih proizvoda trajao je više od godinu i po dana.
Izbeljivanje lana
364
Češljanje lana
365
Predenje lana
366
Tkanje lana
367
Izbeljivanje platna
Sve ove radnje bile su veoma teške. Devojke su počele da ih uče od sedme do
osme godine, tako da su do petnaeste godine znale čitav proces prerade lana i
konoplje i izradu platna iz njih. Međutim, drevno tkanje obično se percipiralo kao
zanimanje žena a predenje devojačko.
"Preslica je pratila devojku od rođenja do braka. Kod istočnih slovena pupčana

vrpca novorođenčeta bila je presečena na razboju za tkanje ili vretenu; Kroz preslicu
predavana je novorođenčetu božanska majka; stavljali su preslicu u kolevku devojke.
Lična, potpisana preslica se nije davala na zajam, u suprotnom, kako su verovali bio bi
368
požar ili uginuće pčela. Na ruskom severu, momak koji bi napisao svoje ime na
"preslici" neke devojke, bio je obavezan da se oženi sa njom. Obično bi mladoženja
devojci davao novu, napravljenu i ukrašenu vlastitim rukama preslicu.... " (MM
Valenzova" Slovenska mitologija ").
Do 17. veka, velika većina žena koristila je ručna vretena. I, iako su nožna
vretena značajno ubrzali rad, ručna vretena nisu bila isključena. Glavni razlog za to
je bila činjenica da se na nožnim vretenom nije dobijalo fino predivo. Tako se i ručni
razboj nastavio koristiti čak do 30-tih godina prošlog veka.
Preslica Arhangelske oblasti
369
Preslica Vologdske oblasti
370
Preslica sa četkicom, Niženovgorodska oblast
371
Preslica Vologdske oblasti
372
Preslicе Jaroslavskе oblasti iz zbirke Ruskog muzeja
373
Obično svoju prvu, najprostiju preslicu, devojka je dobijala od svog oca. Kada je
postala odrasla, bila joj je ili napravljena ako je njen otac bio majstor ili joj je
kupljena nova rezbarenu ili obojena, ili joj je davana stara, nasleđena od starijih
žena u porodici. Često je preslica bila vredan poklon muža ženi. Zbog toga je ova
važna stvar u seljačkom životu bila ukrašavana sa posebnom pažnjom, sa velikom
kreativnošću i crtežima, rezbarijom i čak ukrašavana ogledalom. Prelepe preslice su
bile čuvane, prenošene iz generacije u generaciju.
Preslica, Vologdska oblast, 1920. g. iz zbirke Ruskog muzeja
374
Preslica, Olonetska oblast, iz zbirke Ruskog muzeja
375
Preslica, Vologdska oblast, iz kolekcije Ruskog muzeja
376
Preslica. Koljsko poluostrvo. iz zbirke Ruskog muzeja
377
Preslica, Usačevskaja oblast, 1899. g.
Mnoge preslice, pored slika, sadržavale su i natpise poput "Koga volim njega
darujem", savete, pouke: "Predi, predi, preslicu čuvaj, za oca bogove moli". Ili ovako:
"Predi, moja preslice, ne ulenji se" ili možete pročitati ovakve odgovore: "Rado bih
prela, ali su me u goste zvali". Od mnogih stotina preslica koje se danas čuvaju u
muzejima, nijedna ne imitira drugu, svaka je izrađena i ukrašena sopstvenim crtama
i ima svoj jedinstveni karakter.
Vrlo često su preslice ukrašene ukrasima iz vedskih simbola - drevnim
simbolima sunca, zvezda, zemlje, elementa vode, "znaka groma", slikama "bele
svetlosti". "Znak gromova" - šestokraki simbol - takođe se nazivao "Perunov"simbol.
Veruje se da je na rezbarenim drvenim proizvodima (uključujući i dekor drvenih
koliba) upotrebljavan kao talisman protiv groma.
378
Preslica, Tverska oblast, iz kolekcije Ruskog muzeja
379
Preslica, Vologdska oblast, iz zbirke Ruskog muzeja
380
381
382
Preslica, Olonetska oblast, iz zbirke Ruskog muzeja
383
Simbol "bela svetlost" je označavao univerzum, prostor u kome se događaju svi
događaji, a ne toliko dnevnu svetlost. Prikazan je kao jedno veliko sunce, okruženo
malim suncima, ili kao sedam sunca iste veličine. Ali zbog čega se "bela svetlost"
nalazila u razumevanju naših predaka upravo iz 7 sunca? Neki istraživači slovenske
simbolike su izneli teoriju da je tako predstavljen položaj sunca tokom dana,
uključujući i noćnu fazu (donji položaj sunca), na identičan dan, ali mi ne vidimo tzv
noćno sunce, tj, put sunca u toku noći, kao putovanje po carstvu Jašera - svetskom
okeanu, okružujući planetu.
Međutim, po našem mišljenju, odgovor na pitanje: šta označava broj 7 u našem
svetu, najjasniji odgovor dao je Nikolaj Levašov, ruski fizičar i pisac. Evo šta je
napisao u jednom od svojih temeljnih radova, "Poslednji apel čovečanstvu":
"... naša planeta Zemlja, naš Univerzum, nastala je spajanjem sedam formi
materija. Štaviše, broj "sedam" nema mistični značaj. I činjenica da je naš univerzum
formiran od sedam formi materije nije nešto unikatno, božansko. To je samo
kvalitativna struktura našeg univerzuma. Nije slučajno što se belo svetlo pri
prelamanju deli na sedam boja, oktava ima sedam nota, zarađivanje sedam tela je
kraj evolucije zemaljskog ciklusa ... "
Zar nije čudno što su na običnoj seljačkoj preslici prikazani simboli koji
ilustruju kvalitativnu strukturu našeg univerzuma?
Takođe na preslicama bio je prikazan, tako reći, poseban slučaj "bele svjetlosti" -
Zemlja i Sunce. "U sredini ili donjem delu preslice, prikazana je izorana zemlja
(zatamnjeni kvadrati i rombovi). Kasnije, na mestu uslovne zemlje, pojavljivali su se
živi ljudi sa različitim prizorima iz svojih života. Ispod zemlje, na bočnim donjim
izbočinama preslica, skoro obavezno je prikazan izlazak i zalazak sunca. Na
najarhaičnijim preslicama, pored krugova koji obeležavaju pravac kretanja sunca, tri
kruga su isečena: u centru - krug okružen talasastom linijom sa kvadratom zemlje
(oranica), niže - krug sa zakrivljenim linijama naglašavajući dinamiku kretanja; na
vrhu preslice, tačno iznad krugova koji označavaju putanju Sunca na nebu - ogroman
krug sa mnogo detalja koji su stvarali efekat sjaja. Sva tri elementa - zemlja, sunce i
"belo svetlo" - deo su slike sveta. Možda se svaki krug nije tumačio kao znak sunca. U
nekim slučajevima, mogao je da izrazi ideju o horizontu, nebeskom svodu, celokupnoj
"beloj svetlosti" ... ". (Belakova Galina, "Slovenska mitologija").
Uopšteno govoreći, bilo je mnogo sunca na preslicama. Moguće je da je njegova
slika pomagala tkaljama čisto psihološki - zagrejavalo je u dugim zimskim večerima,
podsećalo na zaštitu bogova sunca. Takođe, sunce je predstavljano u obliku cveta sa
osam latica, okruglih rozeta, konja (na naslikanim preslicama), krstova ili svastika.
Zanimljivo je da je slika takozvanog "bežećeg" sunca - urezivana sa nekoliko linija u
obliku luka unutar kruga i davala utisak kotrljajučeg točka...
384
385

Vedski Simboli - Svastika PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vedski Simboli - Svastika PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

0

a)VEDSKI SIMBOLI NA ODEĆI -----------------------------280

Preveo i obradio Dušan Mitrović

Svastika u vinčanskom pismu

Kao religiozni simbol (!!!) Svastiku su uvek koristili sledbenici hinduizma,

Na narodnim nošnjama Rusije, Ukrajine i Belorusije, svastična simbolika je bila

Kumir boga Roda

Na primer, na fresci koja prikazuje Hrista Pantokratora – Svedržitelja u

U Moskvi, u Kolomenskom hramu Usekovanija glave Jovana Krstitelja, na dan

Svastika na hinduističkom hramu

Svastika na hramskoj kapiji

Svastika na rešetki kapele

Svastika na hramu Hanumana, cara majmuna

Osim toga, svastika se postavlja na slike i statue bogova, hinduističkih i

Svastika na prazniku u čast boginje Lakšmi

Pored kultnih i verskih predmeta, svastika na teritoriji Indije takođe se može

Svastika na vrećici začina

Mladenci sa znakom dobra i sreće – svastikom

Svastika na pozivnici na venčanje

Svadbeni poklon sa svastikom

Svastika na ulazu u kuću

Ograda na reci Gang sa svastikom

Tokom prolećnog praznika ognjene Divali, posvećenog povratku bogu Rame sa

Svastika i Zvezda Velesa na kapijama kuće

Otkuda su se kod Indijaca pojavili sloveno-arijevski simboli? Pre oko 4500

Svastika na statui Bude

Svastika u budističkom hramu

Svastika na posudi za tamjan

Svastika na posudi za tamjan

Svastika se takođe široko koristi u kineskoj sekularnoj arhitekturi i pre svega,

Svastika na rešetki paviljona

Svastika na prozoru stambene zgrade

Svastika u kineskom kafiću

I u dane praznika kineske ulice su ispunjene svim vrstama ukrasa i ritualnih

Motivi Svastike se široko koriste u tradicionalnim kineskim ukrasima na

Svastika na kineskom ukrasu

Svastika na etiketi kineskog piva

Svastika na tibetanskom amuletu sličnom kovratu

Svastika na simbolima tibetanskog budizma

Među vedskim arijevskim simbolima, svastika je najraširenija na Tibetu, kao i u

Svastika na ulazu u tibetansko svetilište

Svastika na drevnoj tibetskoj mandali

Svastika na drevnoj tibetskoj mandali

Svastika u ruci osnivača religije Bon, Šenraba

Svastika na tibetanskom platnu

Ipak, tibetanski budisti koriste mnogo aktivnije svastiku. Smeštene oko

Kolovrat u Palati Dalaj lame u Potali

Svastika na prestolu Dalaj lame

Svastika, manastir u Langmusi

Svastika, manastir u Langmusi

Svastika na tibetanskom tepihu

Svastika na tibetanskom tepihu

Svastika na tibetanskom meditativnom tepihu

Tibetanska zaprega sa svastikom

Tibetanska kuća sa svastikom

Svastika na kostimu tibetanske žene

Svastika u Koreji. Budistički hram

Svastika u Koreji. Nakit

Svastika u Koreji. Svečana odeća kraljice

Svastika u Vijetnamu. Budistički hram

Svastika u Vijetnamu. Svastike na grobnicama

Tajvan po popularnosti i broju slika svastike može da se takmiči sa

Svastika na Tajvanu. 10.000 statua Bude