POČETAK TEORIJA I ISTORIJA UMETNOST AKTUELNO

O NAMA

Pretraga 
LUJ ALTISER

ALTISEROV(SK)E AKTUELNO

REFLEKSIJE O JEZIKU Demontaža

vojske
I DISKURSU Povodom
02/2017 presude
Ratku
Mladiću
O
jugoslovenskim
partizanima
i
ideološkim
prekodiranjima
Svakodnevnica
žena na
severu
Kosova i
Metohije
Američka
revolucija

NAJČITANIJE

Zašto bi
Kazimir Maljevič, Crni kvadrat i Crveni kvadrat,
(ponovo)
1915 trebalo
čitati
Beleška o psihoanalizi | Teorijska napomena Altisera?
Doxa i
Altiserovo mišljenje o jeziku i diskursu uglavnom
običan
je vezano za njegovo shvatanje ideologije,
život;
nesvesnog i subjektivnosti. To mišljenje, kao i
Intervju
čitavo Altiserovo zrelo delo, obeleženo je
oscilacijom između dva nasleđa:
Srpski
strukturalističkog, koje, uprošćeno gledano, lonac - deo
stavlja akcent na statičko, sinhronijsko itd. i II
marksističkog, koje, ponovo uprošćeno gledano, Opasan
insistira na istorijskoj dinamici, genezi itd. U �ert sa
Altiserovom konstantnom naporu da savlada ovu titoizmom
dihotomiju, nije reč, međutim, o sintetičkom
poduhvatu, karakterističnom za idealističku
koncepciju dijalektike. Reč je o jednom
drugačijem mišljenju, po samorazumevanju
materijalističkom, gestu koji afirmiše
fakticitet/pozitivitet opozicija i kontradkcija, koji
opozicije i kontradikcije ne neutralizuje sintezom,
REDAKCIJA
sintezom koja bi ih svela na epifenomene jednog
unutrašnjeg principa, gestu koji egzistenciju Demontaža
pokušava da shvati kao istinsku borbu. vojske
Povodom
Tekst koji sledi nastoji da istakne neke presude
karakteristične aspekte tog mišljenja, skicirajući
Ratku
na taj način obrise onoga što bi moglo da se
Mladiću
nazove pre altiserovskom, nego Altiserovom
teorijom jezičke prakse. U toj skici, tekst je,
O
budući da je reč o Altiserovom mišljenju o jeziku i jugoslovenskim
diskursu, prirodno više orijentisan na njegovo partizanima
strukturalističko nasleđe. U prvom delu teksta i
nastojim da izgredim sistem čvrstih teorijskih ideološkim
referenci vezanih upravo za to nasleđe, prekodiranjima
oslanjajući se na teoriju komunikacije R.
Varijacije u
Jakobsona i teoriju diskursa E. Benvenistea. U
strukturi
drugom delu teksta upotrebljavam proizvedene
naprednjačke
teorijske reference kako bi eksplicirao teorijsku
problematiku (jezika i diskursa) koja podleži
hegemonije
Altiserovom mišljenju o nesvesnom, ideologiji i Srpski
subjektivnosti. lonac – deo
II
/Darko Drašković/

★
LUJ ALTISER
I Generalna teorija diskursa Zašto bi
(ponovo)
Teorija komunikacije R. Jakobsona
trebalo
Jedan od ključnih teoretičara
čitati
problematike komunikacije, lingvista koji
Altisera?
Napomena
ovoj problematici daje centralno mesto u
uredništva
ukupnoj problematici lingvistike bio je
NLR-a uz
Roman Jakobson. Sutšinu svog novog
tekst Frojd i
istraživačkog programa u lingvistici
Lakan
Jakobson predstavljanja kao
Frojd i
„postavljanje sasvim prirodnog zahteva
Lakan
za analizom svih vidova upotrebljivosti
Beleška o
jezičkog sredstva sa vođenjem računa o
psihoanalizi
ciljevima koji se pri tom postižu„1. U
Altiserov(sk)e
navedenoj izjavi programskog karaktera,
re�eksije o
Jakobson pomera težište lingvističkih
jeziku i
istraživanja sa jezika, uzetog u izolaciji u
diskursu
odnosu na ostale apsekte jezičke prakse
i shvaćenog kao sistem2, na pitanje
jezičke upotrebe. Jakobson, naime, Tanka Crvena
smera na jedan realističniji lingvistički 287 свиђања

„model„, kritikujući zbog apstrakcije,

bar implicitno, sve one teorije koje su
Свиђа ми се страница
zanemarivale aspekt upotrebe jezika3.

Будите први међу пријатељима

Veći, ili bar centralni, deo Jakobsonove

lingvističke aktivnosti usredsređen oko
analize „upotrebljivosti jezičkog
sredstva„, što predstavlja drugačiji
način da se kaže da se Jakobson, u
glavnom, ili bar pre svega, bavio
problematikom komunikacije.
Problematika komunikacije za
Jakobsona predstavlja onaj širi okvir
unutar kojeg tek postaje moguće shvatiti
ulogu jezika kao „sistema autoidentičnih
normi„ (Bahtin4). Naime, jezik se
pojavljuje, u vidu pojma „kod„, kao
jedan od elemenata Jakobsonove sheme
komunikacije. On je unutar te sheme
implicitno definisan, tj. definisan je
strukturno, diferencijalnim relacijama
koje ima prema drugim elementima te
sheme. Osim toga, svaki element te
strukture, kao i sama ta struktura
određeni su funkcionalno, odnosno u
vezi sa različitim funkcijama
komunikacije koje se njome vrše.
Ovakvim „realističkim„ pristupom jeziku,
a oslanjajući se pri tome na matematičku
teoriju komunikacije (precizno, na ono
što se danas naziva u matematici
„teorijom informacija„), pre svega na
rad A Mathematical Theory of
Communication, Claudea Shannona,
Jakobson izdvaja šest „činilaca koji ulaze
u sastav svakog govornog događaja,
svakog čina verbalnog opštenja„5:

„POŠILJALAC šalje PORUKU primaocu.

Da bi bila delotvorna, poruka zahteva
KONTEKST nakoji se odnosi (‘predmet’ u
jednoj drugoj po malo nejasnoj
nomenklaturi), uhvatljiv za primaoca,
bilo verbalan, bilo takav da se može
verbalizovati; KOD koji je u celosti ili bar
delimično zajednički pošiljaocu i
primaocu (ili, drugačije, onome koji
poruku enkodira i onome koji je
dekodira); i najzad, KONTAKT, fizički
kanal i psihološku vezu između
pošiljaoca i primaoca, koji obojici
omogućuju da uđu u komunikacioni
odnos i u njemu ostanu. Svi ovi činioci,
neotuđivo [su] zastupljeni u verbalnom
opštenju […] Svaki od ovih šest činilaca
određuje jednu posebnu funkciju
jezika„6.

Ne obazirući se na ostale činioce

govornog čina, istaćićemo dva, koja
igraju posebno značajnu ulogu u
razmatranju diskursa – pošiljaoca i
primaoca. Tradicionalno gledano, ova
dva elementa predstavljaju lingvističke
konceptualne instance filozofskih
pojmova subjekt i drugi. U tom smislu,
ovi faktori govornog čina uvode u
govorni događaj nesvodljivu
(inter)subjektivnost. Pomenuta dva
činioca konstituišu se u jezičkoj praksi.
Drugačije rečeno, pošiljalac se
konstituiše samo činom slanja poruke, a
primaoc samo činom primanja, ili, i
pošiljalac i primalac se konstituišu samo
u aktu komunikacije. Upravo rečeno,
suprotstavlja se dvema predrasudama
zdravog razuma: 1) da subjekt i drugi
postoje pre i nezavisno od akta
komunikacije, stupajući, eventualno,
naknadno u komunikaciju, i 2) da
subjekt i drugi predstavljaju izvanjezičke
entitete.

Pre nego što pređemo na konkretnije

razmatranje (inter)subjektivnosti
(konstituisane) u govoru, u kontekstu
razmatranja ideologije kao diskursa,
potrebno je prokomentarisati
Jakobsonovo shvatanje referencijalne
funkcije jezika. Referencijalna funkcija
jezika vrši se onda kada je govorni čin
usmeren, fokusiran na kontekst
(predmet). Tradicionalno se, međutim,
smatralo da jezik vrši referencijalnu
funkciju, tako reći, per se, nezavisno od
komunikacione prakse. Doduše, u
komunikacionoj praksi značenja se
proizvode i stabilizuju, ali jednom
proizvedena i stabilizovana, ona prelaze
u relativno konstantan leksikon jednog
jezika, leksikon koji predstavlja sastavni
deo tog jezika potpuno nezavisno od
realizacije tog jezika u nekom govornom
činu. Jezički znaci, a reči su jezički znaci
par excellence, naprosto, nešto znače ili
označavaju7. Drugim rečima, postoji
veza između akustičke slike i pojma ili
(vrste) predmeta, potpuno nezavisno od
konkretnih, individualnih upotreba te
veze, doslovnih, ili nedoslovnih. Ili, kako
to primećuje Althusser u tekstu
Ideologija i ideološki državni aparati,
ovakvo shvatanje referencijalne funkcije
jezika predstavlja očiglednost „koja čini
da jedna reč ‘označuje jednu stvar’ ili
‘ima jedno značenje’„, očiglednost koju
Althusser naziva „očiglednošću
‘prozirnosti govora’„.

Jakobson, svojim pozivom na realizam u

lingvistici, podriva ovakve
zdravorazumske očiglednosti, koja se u
osnovi svodi na „fido„-fido „teoriju„
značenja, tj. očiglednost da „jedna reč
‘označuje jednu stvar’ ili ‘ima jedno
značenje’„. Nasuprot tome, poslednja
konsekvenca onoga što Jakobson misli
kada tvrdi da je struktura
referencijalnosti određena samo s
obzirom na funkciju komunikacije,
sastoji se u tome da, pre
komunikacionog akta, pre govornog
čina, referencija/označavanje (ali ni
signifikacija/značenje) stricto sensu ne
postoji.8. Bahtin pravi razliku između
teme i značenja iskaza kako bi na to
ukazao9. Svaki čin referencije, involvira
pošiljaoca, onoga koji referira
(„enkodira„) i primaoca poruke, onoga
koji inferira („dekodira„). Referencijalno
značenje, prema tome, onako kako se
ono stabilizuje u leksikonu jednog jezika,
predstavlja, naposletku, već izvršenu
refrencijalnu funkciju u aktu
komunikacije, apstrahovanu iz akta
komunikacije, i stabilizovanu za neke
buduće govorne činove, apstrakciju, koja
stricto sensu ne postoji, osim kao
teorijski predmet (imajući, pri tome, isti
teorijski status kao i jezik uopšte – jezik
kao „sistem autoidentičnih normi„ ne
postoji ni objektivno ni subjektivno, tj. ni
po sebi, ali ni za govornog subjekta).

Teorija diskursa E. Benvenistea

U zbirci tekstova Problemi opšte

lingvistike E. Benvenistea, u vezi sa
diskursom10, kaže sledeće:

„Kao kontrast, mi smo unapred postavili

plan besede. Ovde besedu valja shvatiti
u njenom najvećem obimu: svaki iskaz
koji postavlja govornika i jednog
slušaoca, a kod prvog nameru da utiče
na drugog […] [u diskurs spadaju]
jednom rečju, svi rodovi u kojima se
neko nekome obraća, najavljuje se kao
govornik i organizuje ono što kaže u
kategorije lica„11.

Prema Benvenisteu diskurs predstavlja

jedan oblik govora (realizacije, upotrebe
jezika). Taj oblik se odlikuje, u odnosu na
druge upotrebe jezika, time što postavlja
govornika i jednog slušaoca, ili filozofski
rečeno, subjekta i drugog, odnosno time
što uspostavlja (inter)subjektivnost. U
diskurs, u skladu sa tim spadaju svi oni
rodovi govora „u kojima se neko nekome
obraća„, što je zapravo definicija
komunikacije, pa je diskurs, stoga
inherentno akt komunikacije (ili govorni
akt). Reći da diskurs uspostavlja
(inter)subjektivnost i reći da je diskurs
akt komunikacije, predstavljaju dva
načina, prema Benvenisteu, da se kaže
jedno te isto12.

Govoreći o formalnom aparatu diskursa,

Benveniste nabraja jezičke oblike „ja„,
„ti„, „ovde„, „sada„. Ovi termini se, u
lingvistici, nazivaju deikticima. Deiktički
izraz obuhvata svaki jezički oblik koji
služi da se postigne neko pokazivanje,
indiciranje, pa se stoga oni neretko
označavaju i terminom „indeks„, ili
terminom „kazalo„. Deiktici se dele na
personalne, koji služe za indiciranje
osobe, spacijalne, za indiciranje mesta, i,
naposletku, temporalne, koji služe za za
indiciranje vremena. Od ove tri grupe
deiktika, najvažniji su personalni deiktici,
jer se ostali deiktici uvek interpretiraju u
terminima personalnog deiktika. Tako
interpretacija termina „ovde„ zavisi od
interpretacije lokacije osobe koja govori,
i analogno, interpretacija termina
„sada„ moguća je tek ako se deiktik
„sada„ shvati kao da „referira na neku
tačku ili period u vremenu koja ka svoj
centar ima vreme govornikovog
iskazivanja„13. Na osnovu rečenog,
treba zapaziti da personalni deiktik ‘ja’
ima centralnu ulogu među ostalim
personalnim deikticima.

Lingvistički gledano, osnovno svojstvo

deiktika može da se opiše preko njihove
referencijalne funkcije. Oni, u poslednjoj
liniji, ne refereriraju na izvanjezičku
stvarnost, već uvek na instancu
iskazivanja, na konkretni iskaz koji ih
sadrži. Iskaz je individualan, konkretni,
neponovljivi fenomen, iz čega sledi da
pre čina iskazivanja deiktici nemaju
nikakvu referenciju. Šta je zaista
referencirano deiktikom prvog lica? „’Ja’
označava onog koji govori i u isto vreme
implicira iskaz o tom ‘ja’: kazav ‘ja’ ja ne
mogu, a da ne govorim o sebi„14. „Ja„
referira na govornika, a iskaz čiji je
subjekt izraz „ja„ jeste iskaz o tome
govorniku. Govornik i tema iskaza, onaj
ko govori i onaj o kome se govori
koincidiraju. Prema tome, moram znati
ko kaže „ja„, da bih znao na koga se
referira upotrebom tog „izraza„.
Govornik, ili onaj na koga referira izraz
„ja„ može biti samo onaj ko kaže „ja„.
Prema tome, identitet govornika može
biti definisan samo s obzirom na govorni
čin, i samo u terminima govornog čina:
„’ego’ je onaj koji kaže ‘ego’„15. Da
bismo odredili referenciju deiktika „ja„,
moramo ga, u poslednjoj liniji, dovesti u
vezu sa instancom diskursa, tj. sa
konkretnim govornim činom, sa
individualnim, neponovljivim iskazom.

Deiktici su osobeni po tome što ono

iskazano, referencirano, ne postoji pre i
nezavisno od čina iskazivanja. To je
posledica činjenice da deiktici ne
upućuju na neku nezavisnu objektivnu
realnost, već uvek na jedinstveni
iskaz16. Ono referencirano deikticima
konstiuiše se, obrazuje se u samom činu
referencije. Govornik je govornik baš
zato i samo zato što referira na sebe kao
na govornika. Govornik ne postoji kao
govornik pre i nezavisno od instance
upotrebe, implicitne ili eksplicitne,
deiktika „ja„. Jezička praksa, na šta smo
već ranije ukazali, a sada smo u stanju to
da objasnimo, ima kreativnu snagu, i to
u doslovnom smislu. Govornik kao
govornik stvoren je upotrebom izraza
„ja„. Upotrebom spacijalnih i
temporalnih deiktika, stvara se, u relaciji
prema upotrebi personalnog deiktika,
čitav sistem prostornih oblasti i mesta,
kao i vremenskih tačaka i perioda.
Govornik, i njegov subjektivni svet, mogli
bismo reći, konstituišu se činom
upotrebe jezika. Govor, prema tome,
deikticima ne referira na neku
izvanjezičku stvarnost, već uvek na
stvarnost koja se konstituiše samom
upotrebom jezika, i u poslednjoj liniji na
stvarnost upotrebe jezika17.

Budući da je govor lingivistčki definisan

kao upotreba jezika, možemo izvući
zaključak da se govorni subjekt uvek
konstituiše 1) u strukturi (jer jezik je
sistem, a sistem predstavlja skup
relacija koje sačinjavaju strukturu), i 2)
da ta struktura mora biti znakovna
struktura, preciznija, struktura jezičke
prakse (langage). U tom smislu, govorni
subjekt predstavlja jedno mesto u
strukturi, jednu poziciju delimitiranu
strukturom, i da se izrazimo
tradicionalnije, subjekt, doslovno,
predstavlja subjekt-poziciju
„podmetnutu„ izvesnoj predikaciji.
Stoga treba primetiti da subjekt postaje
posle jezika, ali uvek u terminima jezika,
koji obezbeđuje nešto što bismo mogli
nazvati jezičkom garancijom njegove
egzistencije18. Subjekt se, jednom reči,
konstituiše u diskurzivnim praksama.
Stoga će Althusser, u nastojanju da
izgradi generalnu teoriju diskursa,
nastojanju kome ćemo vrlo brzo obratiti
pažnju, i konstatovati sledeće: „Ako
međusobno uporedimo različite oblike
postojećih diskursa, […] možemo da
predočimo jedan zajednički efekt: svaki
diskurs proizvodi efekt subjektivnosti.
Svaki diskurs ima kao svoj nužni korelat
subjekta, koji je jedan od efekata, ako ne
glavni, njegovog funkcionisanja„19.

Govorni subjekt ne nalazi se izvan

jezičke prakse. On ne preegzistira
jezičkoj praksi i ne postoji nezavisno od
jezičke prakse. Govorni subjekt se
konstituiše u govornom aktu. „Ja„ i „ti„
ne postoje izvan jezičke prakse. Oni se u
jezičkoj praksi postavljaju u najjačem
smislu – ustanovljavaju se u biću20. U
znakovnoj strukturi se, prema tome,
konstituišu posebne pozicije subjekata –
pozicija govornika i pozicija slušaoca. U
skladu sa time, treba obrnuti poznato
Aristotelovo određenje čoveka kao
životinje koja govori. Nasuprot tome,
bilo bi ispravnije, tvrditi da čim počnemo
da govorimo, zapravo, jezik govori
putem nas. Ili preciznije, čim počnemo
da govorimo, jezička praksa, govor,
govori umesto subjekta iskazivanja.
Subjekt „se naprosto kaže„ za govor, „a
tek po analogiji„ za njegov subjekt-
učinak, govornika. Govor govori pomoću
govornika. Upravo zato Lacan, u
svojevrsnoj aluziji na Platona, aluziji koja
vrši dvostruki rad inverzije-subverzije,
smišlja termin parlêtre, ili na srpskom,
„govoribiće„. U tom smislu, ne govorim
„ja„, i ne slušaš „ti„. „Mi„ smo samo
pozicija subjekta i pozicija drugog
konstituisana u znakovnoj strukturi, ili,
govornik i slušalac konstituisani u
jezičkoj praksi. Ne govorim ja, već govori
„to„, „govori biće„ samog govora.

Govorni subjekt, prema tome, nije

gospodar jezika. Jezik nije sredstvo, u
odnosu na koje se subjekt postavlja
objektivno i neutralno, u vezi sa kojim
subjekt uživa distanciranu autnomiju.
Jezik nije predmet proizvoljne
manipulacije subjekta. Jezik se ne nalazi
u instrumentalnom odnosu prema
subjektu. Pre bi se, uslovno, moglo reći
da važi obrnuto – govor se služi
subjektom da bi nešto rekao. Subjekt
pozajmljuje „svest i volju„ jeziku21.
Utoliko ukoliko je „reč koja bi trebalo da
bude subjektova, uvek upregnuta u neku
jezičku mrežu […] subjekat a priori ne
može ovladati, ‘uračunati’ efekte svoje
vlastite reči„22. Reč je uvek deo
znakovne strukture koja ne zavisi od
subjekta, kao i govorni akt koji je, bliže
gledano, neotklonjivo bilateralan (ne
zavisi samo od mene, već i od
sagovornika), a dalje gledano socijalan
(ne zavisi, u poslednjoj liniji, ni od mene
ni od sagovornika). Stoga sledbenici
Lacanove psihoanalize često
naglašavaju kako subjekt uvek kazuje
nešto drugo, nešto manje ili nešto više u
odnosu na ono što je hteo da kaže23. To
se u potpunosti slaže sa jednom od
kompaktnih definicija pragmatike u kojoj
se ona određuje kao „izučavanje o tome
kako se više saopšti nego što je
rečeno„24. Reč je naime, o tome da je
„red Simbolnog decentralizovan u
odnosu na subjekat„25, i da subjektova
komunikativna intencija, kao i njegovo
aktivno razumevanje onoga što kaže,
igraju sekundarnu ulogu u konstituciji
značenja (smisla), konstituciji koja se
odigrava na intersubjektivnom terenu, i
u prostoru socijalnog. U tom smislu,
„značenja„, svakako, „nisu u glavi„.

II „Tipologija„ diskursa

Althusser, videli smo, pojam subjekta

dovodi u neraskidivu vezu sa pojmom
diskursa. Ako pažljivije pogledamo gore
navedeni citat o produktivnom karakteru
diskursa i subjektu kao produktu,
primetićemo da Althusser govori o
diskursima, a ne o diskursu, implicirajući
time da postoji više vrsta diskursa.
Diskurs svake vrste proizvodi efekt
subjektivnosti – to je ono što ga čini
diskursom.

Posle takvog određenja, kao logično,

nameće se pitanje diferencijalnih
relacija26 specifičnih diskursa. Naime,
postavlja se pitanje po čemu se diskursi
međusobno razlikuju, šta ih odvaja jedne
od drugih. Koja to razlika koja postoja
između, recimo, ideološkog diskursa i
umetničkog diskursa definiše ideološki
diskurs kao ideološki, a umetnički kao
umetnički? Na ovo pitanje Althusser
pokušava da odgovori svojom
tipologijom diskursa koju izlaže u delu
Trois notes sur la théorie des discours,
ili, „Tri beleške o teoriji diskursa„.

Generalna teorija označitelja i

regionalna teorija diskursa

„Teorija proizvodnje učinka

subjektivnosti zavisi od teorije
označitelja„27. Subjekt se proizvodi
samo u označiteljskoj praksi (tj. jezičkoj
praksi, u poslednjoj liniji). Samo jedna
teorija označitelja može da položi račun
o njegovoj konstituciji, smatra Althusser.
Kakav je odnos između onoga što
Althusser naziva generalnom teorijom
označitelja i onoga što on naziva
regionalnom teorijom pojedine vrste
diskursa?

„Generalna teorija dozvoljava da se misli

specifična razlika […] ali se ne čini da bi
jedna generalna teorija označitelja
mogla sama po sebi (dedukcijom) da
izvede specifičnu razliku […] Ona bi
trebalo da učini mogućom tu razliku
igrom mogućih varijacija upisanih u
teoriju diskursa – ali ona ne može da je
konstruiše„28.

Iz koncepata jedne generalne teorije

diskursa ne možemo da dedukujemo
koncepte jedne regionalne teorije
diskursa. Osim toga, od koncepata jedne
generalne teorije diskursa ne možemo
da konstruišemo, kao komplekse,
koncepte regionalne teorije diskursa.
Prvi stav, privremeno, možemo da
tumačimo aristotelovski. Naime, iz
koncepta sisara, nikakvom analizom, i
dedukcijom zasnovanom na toj analizi,
ne mogu da izvedem koncepte
dvorukosti, uspravnog hoda,
sposobnosti mišljenja, sposobnosti
govora itd. Naime, ako hoćemo da
izvršim tranziciju sa generalne na
regionalnu teoriju, onda moramo da
uvedemo neke dodatne koncepte,
koncepte koji ne postoje na nivou
generalne teorije. Druga tvrdnja, tvrdnja
koja se tiče konstrukcije, ima istu
posledicu: budući da koncepti
regionalne teorije nisu „molekularni„
koncepti, moramo, na nivou regionalne
teorije, uvesti nove „atomičke„
koncepte. Prva tvrdnja je aproksimativna
i moramo je precizirati, i time ispraviti
njen idealistički smisao (prema kojem se
posebno jednostavno supsumira pod
opšte).

Prvi stav, stav da iz koncepata jedne

generalne teorije ne možemo da
izvedemo (analizom i dedukcijom)
koncepte jedne regionalne teorije,
moramo da diferenciramo u odnosu na
Aristotelovo stanovište, koje smo upravo
naveli u svrhu objašnjenja relacije
koncepata generalne i regionalne
teorije. Naime, radi se o tome da se
differentia specifica objekta jedne
regionalne teorije ne misli samo „u
njenom negativnom aspektu„, kao kod
Aristotela, „već i u njenom pozitivnom
aspektu„29. Naime, ono što čoveka kao
živo biće, kod Aristotela, razlikuje od
drugih živih bića jeste činjenica da, u
„jezičkoj„ definiciji, recimo, ima
sposobnost da govori, tj. da se služi
jezikom. „Imati sposobnost govora„
predstavlja jedno pozitivno svojstvo, i
tek polazeći od prisustva, pozitiviteta
tog svojstva, možemo misliti razliku
čoveka prema drugim živim bićima, i to
samo u njenom „negativnom aspektu„ –
druga živa bića, naprosto, nemaju to
svojstvo, ili to svojstvo nije prisutno
(negativitet) kod drugih živih bića.
Međutim, kada Althusser govori o
diferencijalnoj relaciji, kada ističe
specifičnost diferencijalne relacije u
odnosu na differentia specifica, i kada
kaže da ovu relaciju treba misliti i u
njenom „pozitivnom aspektu„, on vrši
inverziju klasičnog metafizičkog stava
omnis determinatio negatio est. Naime,
Althusser tvrdi omnis negatio
determinatio est, tvrdeći time da
diferencijalna relacija, a ne neko
pozitivno svojstvo, predstavlja
determinaciju jednog objekta. Althusser
u tome sledi Saussureovo otkriće
diferencijalnih relacija kao konstitutivnih
za identitet jezičkih jedinica: „u jeziku
postoje samo razlike bez pozitivnih
termina„. Specifičnost svakog diskursa
može da se misli samo polazeći od
diferencijalne relacije koje ga vezuje za
neki drugi diskurs. Izvesni diskurs se,
dakle, može definisati samo razlikom
prema nekom drugom diskursu30.

Specifične razlike između pojedinih

diskursa, Althusser pokušava da
pronađe na četiri nivoa: 1) na nivou
specifičnih razlika efekt-subjekata
različitih diskursa, 2) na nivou razlike u
strukturama diskursa, koje obuhvataju
razlike s obzirom na poziciju subjekta u
odnosu na razmatrani diskurs i u
razmatranom diskursu, kao i sintaktičke
razlike diskursa – razlike s obzirom na
ograničenja koja uređuju odnose među
elementima pojedinog diskursa, 3) na
nivou različite prirode označitelja koji
sačinjavaju elemente svakog diskursa, i
4) na nivou razlike u funkciji svakog od
četiri diskursa31.

Efekt-subjekt

Louis Althusser tvrdi da je pravna

ideologija dominantna ideologija
kapitalističkog načina proizvodnje. To, u
suštini, znači da se u pravnoj idelogiji
artikulišu ključni pojmovi svih drugih
ideologija, i naposletku, same filozofske
ideologije. „Buržoaska vladajuća
klasična filozofija„, kaže Althusser, „(i
njeni nusproizvodi, čak i oni moderni)
izgrađena je na pravnoj ideologiji, a
njeni ‘filozofski predmeti… su pravne
kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt,
Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje,
Osoba, Stvar itd.„32. Stožerni pojam
pravne ideologije predstavlja pojam
osobe ili lica (poznato je da naše
zakonodavstvo razlikuje pojmove
fizičkog i pravnog lica). Ako sledimo
upravo navedenu Althusserovu
sugestiju, onda treba istaći kako je
centralna kategorija celokupne moderne
filozofije, filozofije moderne, izvedena,
preuzeta itd. upravo iz pravno-
ideološkog pojma subjekta. Filozofija u
svemu tome funkcioniše kao „teorijska
laboratorija„ u kojoj se konkretniji
ideološki pojam osobe „destiluje„ u
apstraktniju filozofsku kategoriju
subjekta. Šta se, u smislu istorije
filozofije, dešavalo u toj „laboratoriji„?

Autonomija subjekta

Tradicionalno gledano, subjekt je

subiectum, ono podmetnuto, što se
javlja kao nosilac svojstava i odnosa
(predikata i relacija). Subiectum u toj
upotrebi predstavlja isto što i res, ili
stvar, stvar koja predstavlja nosioca
izvesnih atributa. U tom smislu, subjekt
se javlja kao nosilac nekih sposobnosti,
pre svega duševnih sposobnosti. Subjekt
se shvata kao duh koji opaža, misli, itd.

Do krucijalne promene u tradicionalnoj

koncepciji subjekta, tj. do uspostavljanja
moderne (novovekovne) koncepcije
subjektivnosti dolazi, kao što je dobro
poznato, sa Descartesom. Sa
Descartesovim cogito u filozofiju se
uvodi figura refleksivnosti – cogito
označava takav res koji misli da misli, ili
koji misli sebe kao mislećeg. Descartes,
dakle, u subiectum uvodi specifičan
režim autoreferencijalnosti. Cogito u
Descartesovoj filozofiji predstavlja
epistemološki/metodološki preduslov
mišljenja. Svako Descartesovo izvođenje,
svaki Descartesov dokaz, u poslednjoj
liniji počiva, ili bi trebalo da, ako treba
da bude nesumnjiv, na tome cogito.
Uprkos tome, Descartes subiectum još
uvek shvata tradicionalno, kao res. Bez
obzira na krucijalnu
metodološku/epistemološku ulogu
autoreferencijalnosti, u ontološkom
smislu, subiectum se postvaruje,
supstancijalizuje. Stvar je ono što je
stvarno, mišljenje mišljenja je samo njen
esencijalni predikat. Spinoza će, pak,
shvatiti supstanciju kao causa sui, ili,
svoj vlastiti uzrok/posledicu, i time
direktno pokazati da autoproduktivnost
leži u biti supstancije33. Hegel će, da
završimo time kratko razmatranje
istorije pojma „subjekt„ u filozofiji, u
svom čuvenom iskazu, izričito zahtevati
da se „supstancija shvati i kao subjekt„,
a to znači prema Hegelu da se direktno
povežu dva navedena svojstva – biti
causa sui i biti apercipirajući. U tom
smislu, subjekt-supstancija jeste causa
sui ako i samo ako se apercipira –
apercepcijom (mišljenjem same sebe,
spoznajom same sebe) subjekt-
supstancija proizvodi samu sebe.
Idealizam bi se upravo sastojao u ovom
izjednačavanju produkcije sa spoznajom
(mišljenjem).

Ideallističko stanovište, čak i svojim

najspekulativnijim verzijama, u
poslednjoj liniji predstavlja apstraktni,
filozofski „prevod„ ideološkog pojma
subjekta. Bez obzira da li je u
zdravorazumskom pojmu shvaćen kao
čovek ili kao čovečanstvo, kao
individualni ili kao kolektivni, kao
humani, superhumani (božanski) ili
subhumani (životinjski), subjekt se uvek
– ne treba zaboraviti da se poreklo
filozofske kategorije subjekta krije u
pravnom pojmu osobe – shvata kao
centar i izvor misli, reči i dela. Subjekt je,
prema ideološkom pojmu subjekta,
nosilac misli, reči i dela, i kao nosilac
ujedno i njihov kreator (producent). U
svom stvaralaštvu subjekti ne zavise od
nečega što ne bi bili oni sami, ne zavise
od nečeg drugog, ma kako shvatili to
drugo – kao jezik/govor, istorijsko-
socijalne okolnosti itd. Utoliko je subjekt
o kome se ovde radi autonoman,
nezavisan, slobodan subjekt, i u
negativnom smislu nezavisnosti od
drugog/drugih, ali i u pozitivnom smislu
u kojem zavisi samo od sebe samog –
inače ne bi bilo moguće pozvati nikoga
na odgovornost. Celovitost i koherencija
ovako zamišljenog subjekta
predstavljaju očiglednu posledicu
njegove autonomije.

Diskurs i subjekt

Prema materijalističkom stanovištu koje

zastupam ovim tekstom, heteronomija
subjekta predstavlja posledicu
dvostruke uslovljenosti subjekta.
Društveno biće određuje svest (Marx).
Subjekt je uslovljen ekonomskim
strukturama i praksama. Osim toga,
subjekt je uslovljen i tzv. primarnim
procesima, odnosno nesvesnim
strukturama (Freud). Autonomiju
subjekta subvertira, njegovu
samoprodukciju kroz
autoreferencijalnost sabotira činjenica
da se ta samoprodukcija uvek odigrava u
strukturi. Subjekt je strukturni učinak,
bila ta struktura ekonomska ili nesvesna.
Međutim, postoji važna razlika između
dve vrste uslovljenosti o kojima
govorimo. Uslovljenost ekonomskom
strukturom nikada nije neposredna. Ona
je uvek posredovana nesvesnom
strukturom i jezikom. Drugim rečima,
veza između „društvenog bića„ i svesti
uspostavlja se putem a) posebnog
oblika jezičke prakse, i b) nesvesnih
procesa, kao nužnog korelata jezičke
prakse, koji je i sam „strukturisan kao
jezička praksa„. Posebni oblik jezičke
prakse odnosi se na ono što lingvisti
nazivaju „normalnom upotrebom
jezika„, ili drugačije rečeno, ideološkim
diskursom. Upravo zato, ostatak
izlaganja biće usredsređen na diskurs
nesvesnog, ideološki diskurs i njihovu
nužnu vezu.

Struktura diskursa

U čemu se sastoji razlika između

diskursa nesvesnog i diskursa
ideologije? Reformulisano, pitanje
postaje jasnije: u čemu se sastoji razlika
između diskursa nesvesnog i diskursa
svesti? Odgovor se, očigledno, ne može
sastojati u pozivanju na svesnost
odnosno nesvesnost diskursa; ne može,
jer to bi istovremeno značilo jedan
petitio principii i jedan idealistički gest;
dakle, jedan idealistički petitio principii.
Naime, kada bismo pokušali u
svesti/svesnosti da prepoznamo ono u
čemu leži razlika između dva diskursa,
onda bismo morali da pretpostavimo
ono što tek treba da izvedemo kao efekt
jednog posebnog diskursa – ideološkog
diskursa. Ta pretpostavka bi svakako
implicirala i pretpostavku autonomije
svesti u odnosu na diskurs (ideološki
diskurs). Stoga pitanje o razlici između
diskursa nesvesnog i ideološkog
diskursa, svakako, implicira i pitanje u
čemu se sastoji svest. U nastojanju da
da odgovor na ovo pitanje, Althusser je
pribegao razlici u pogledu strukture
diskursa, i u vezi sa tim, razlici u pogledu
pozicije subjekta u odnosu na strukturu:

„Ako međusobno uporedimo različite

efekte-subjekte koje proizvode različiti
oblici diskursa, uviđamo da 1) odnosi
subjekta prema razmatranim diskursima
nisu isti, 2) drugačije rečeno, da se
pozicija diskursom ‘produciranog’ ili
indukovanog subjekta menja s obzirom
na diskurs. Tome je tako zato što
ideološki subjekt lično (en personne) čini
deo, prisutan je lično (est present en
personne) u ideološkom diskursu,
budući jedan određeni označitelj tog
diskursa […] Subjekt nesvesnog
diskursa zauzima različitu poziciju […]:
on je ‘reprezentovan’ (represente) u
lancu označitelja jednim označiteljem
koji ‘stoji umesto’ njega (qui en ‘tient
lieu’), koji je njegov ‘namesnik’ (‘lieu-
tenant’), te je on stoga odsutan (absent)
iz diskursa nesvesnog putem
‘namesništva’„34.

Subjekt ideološkog diskursa, smatra

Althusser, predstavlja jedan od
označitelja ideološkog diskursa. Sa
druge strane, subjekt diskursa
nesvesnog nije jedan od označitelja tog
diskursa. Doduše, postoji jedan
označitelj, tzv. „prazan označitelj„, i on
je u vezi sa subjektom diskursa
nesvesnog, međutim, taj označitelj je ili
1) označitelj samog
nedostatka/odsutnosti subjekta
nesvesnog, ili 2) označitelj bez
označenog, i referenta, tzv. „čisti„
označitelj. U svakom slučaju, taj
označitelj „stoji umesto„, ili, „stoji
namesto„, subjekta nesvsnog. On je
njegov namesnik, i u tom namesništvu
on ga nadomešta. U čemu se sastoji
precizan smisao ove dvostrukre relacije
namesništva-nadomeštanja?

Govoreći o deikticima (indeksima,

kazalima), Benveniste kaže kako se

„važnost njihove funkcije meri sa

prirodom problema koje ona valja da
reši, a taj problem je problem
intersubjektivnog govora. Govor je rešio
taj problem tako što je stvorio skup
‘praznih’ znakova, nereferenicjalnih u
odnosu na ‘stvarnost’, znakova koji uvek
stoje na raspolaganju i postaju ‘puni’
čim ih neki govornik preuzme u svakoj
instanci svog govora […] Taj znak je
vezan za upražnjavanje govora i on
označava govornika kao takvog„35.

Govor, prema Benvenisteu, ima zadatak

da reši problem komunikacije. Srž tog
problema leži u pitanju „ko govori?„,
odnosno u pitanju „ko sluša?„. Pre nego
što se pristupi prenosu poruke, pre nego
što se ona enkodira i dekodira, mora se
ustanoviti ko šalje, odnosno ko prima
poruku. U svrhu rešenja tog pitanja
govor mora da izumi posebne
označitelje, označitelje koji označavaju
govornika i slušaoca. Da bi referirao na
bilo šta drugo, govor mora da referira na
onoga ko referira i onoga ko inferira. Da
bi poslao bilo kakvu poruku on mora da
pošalje i poruku o tome ko prima i ko
šalje poruku. Uslov mogućnosti
komunikacije, prema tome, nije samo
ustanovljenje koda, jezičkog sistema,
već i posebne grupe označitelja. Znakovi
koji obrazuju ovu grupu ne referiraju na
objektivnu „stvarnost„. Oni, podsetimo,
pre svega referiraju na stavrnost
instance upotrebe jezika, na stvarnost
govora. Oni, drugim rečima, nemaju
referenciju pre nego što se upotrebe, a
svaki pokušaj da se definiše njihovo
označeno, njihov smisao završava u
circulusu – „ja„ označava upravo onoga
koji kaže to „ja„. Upravo zato Benveniste
personalne deiktike naziva praznim
znakovima.

Ovde se otvara mogućnost beskonačnog

regresa. Da bi poslao bilo kakvu poruku
govor mora da pošalje i poruku o tome
ko prima i ko šalje poruku. Ali da bi
poslao poruku o tome ko prima i ko šalje
poruku, on, posledično, mora prethodno
da pošalje poruku o tome ko prima i ko
šalje poruku o tome ko prima i ko šalje
poruku itd. 36. Ova mogućnost je
stvarna, i njeno „zatvaranje„,
„neutralisanje„, „domestifikacija„ itd.
dešava se putem obrazovanja posebnog
diskursa koji samo „deferira„ referenciju
govornika i slušaoca37.

Označitelj reprezentuje subjekta za

drugog označitelja

„Ja„ kao morfem, kao označitelj u

normalnoj upotrebi jezika, predstavlja
jedan od označitelja ideološkog
diskursa. Referent tog „ja„, govornik,
onaj koji kaže „ja„, subjekt, parlêtre,
predstavlja subjekta iskazivanja.
Beskonačni regres koji implicira
upotreba personalnih deiktika, u
psihoanalizi se izražava teoremom o
nekoincidenciji subjekta iskaza i
subjekta iskazivanja. Subjekt iskaza, „ja„
kao morfem koji se nalazi na sintaktičkoj
poziciji subjekta u iskazu, nikada ne
refererira na subjekta iskazivanja, tj.
govornika. Zašto?

„’Pravi je simbol onaj simbol koji ima

opšte značenje’ i to značenje onda ‘može
biti samo simbol’, pošto omne symbolum
de symbolo (svaki simbol govori o
simbolu)„38. Jedan označitelj uvek
implicira drugog označitelja, proizvodeći
na taj način lanac označitelja, lanac koji
topografski možemo da shvatimo i kao
krug, jer nijedna karika tog lanca nije ni
prva ni poslednja, ali takav krug koji je
inherentno otvoren za ad infinitum
umetanje novih karika. Činjenica da
„svaki simbol govori o simbolu„,
posledica je diferencijalnog karaktera
označitelja i označenog: „ako je
značenje u funkciji razlika između
termina, a svaki termin je samo svežanj
diferencijalnih relacija, onda nas svaki
termin samo refererira na drugi termin
od koga se razlikuje i sa kojim je u nekoj
vrsti relacije„39. Dijakritički karakter
znaka, činjenica da se „najmanji mogući
označitelj sastoji od dva elementa„40,
upravo čini da svaki termin referira na
drugi termin, pa u tom smislu ne postoji
skup polaznih simbola – takvih termina
na koje bi referirali svi drugi termini, a
koji sami, sa svoje strane, ne bi referirali
na druge termine već direktno na
označena (smislove) ili na referente
(nominatume). U tom smislu, prazni
označitelj „ja„, bivajući preuzet od
strane govornika u instanci govora, ne
refererira na govornika, već uvek refereri
na drugog označitelja. Taj drugi
označitelj na kojeg referira „ja„ nije
govornik sam, već „stoji umesto„ njega,
nadomeštajući ga. Odsustvo/nedostatak
govornika nije uzrok ovog
nadomeštanja, već, precizno gledano,
njegova posledica. Baš zato što stoji
umesto govornika, označitelj namesnik
ga nadomešta, čineći ga na taj način
odsutnim. Odsutnost, nedostatak
govornika, prema tome, nije nikakva
primordijalna ontološka činjenica, neki
bezupitni bezdani ponor bića. Manque à
être, nedostatak bića, ili nedostatak u
biću, predstavlja proizvod procesa
označvanja, i u poslednjoj liniji, nužni
učinak instance diskursa.

Sam namesnik nije jedan od označitelja

diskursa svesti. U njemu, doduše, nema
ništa što bi ga činilo principijelno
nesvesnim, ali bar u trenutku upotrebe
personalnog deiktika prvog lica, on
principijelno ne može biti označitelj
svesnog diskursa. Označitelj koji igra
ulogu namesnika (lieu-tenant), koji
reprezentuje subjekta time što „stoji
umesto„ subjekta, jeste namesnik
subjekta govora, subjekta koji je stricto
sensu uvek odsutan iz diskursa
nesvesnog – on nikada nije
referent/označeno nijednog označitelja;
eventualno se može reći da postoji
označitelj čije je označeno/referent
njegov nedostatak, ili kome nedostaje
označeno/referent (tj. govornik), mada
bi ispravnije bilo reći, jednostavno, da on
„stoji umesto„ subjekta koji je
referenciran subjektom ideološkog
diskursa. Takva razrada daje nam
mogućnost da razumemo precizni
smisao Lacanove formule prema kojoj
„označitelj reprezentuje subjekta za
drugog označitelja„. U našoj
preformulaciji, ova formula glasi:
„označitelj reprezentuje subjekta
iskazivanja za subjekta iskaza„. Kada
god reprezentujućeg označitelja
pokušamo da postavimo na mesto
subjekta iskaza, on, zbog dijakritičke
prirode označitelja, ne referira na samog
subjekta iskazivanja već na drugog
označitelja koji reprezentuje subjekta
iskazivanja za njega, i tako ad
infinitum41.

Interpelacija
U čemu se, dakle, sastoji specifičnost u
strukturi diskursa svesti (ideološkog
diskursa)? Althusser odgovara na to
pitanje na sledeći način:

„Ideološki diskurs, gde je efekt-subjekt

prisutan lično, i, dakle, označitelj
diskursa, poseduje strukturu ogledalnog
centriranja (centration speculaire):
indukovani subjekt se udvostručava
subjektom proizvođačem (empirijski
subjekt udvostručen transcendentalnim,
subjekt-čovek Bogom, itd.)„42.

Struktura ogledalnog centriranja ne

može se razumeti bez Althusserove
najpoznatije formule za ideologiju:
„svaka ideologija proziva (interpelle)
konkretne individue kao konkretne
subjekte„43. U ovoj definiciji treba da
izdvojimo ideologiju, koja se prema datoj
definiciji nalazi u aktivnoj poziciji budući
da proziva konkretnu individuu, koja je,
budući prozvana, u pasivnoj poziciji, i za
koju se čini da preegzistira ideologiji i
predstavlja „materijal„ od kojeg
ideologija proizvodi/konstituiše
konkretne subjekte. Althusser ilustruje
akt interpelacije primerom
funkcionisanja religijske ideologije:

„Hrišćanska religijska ideologija govori

otprilike sledeće: Obraćam se tebi,
ljudska jedinko zvana Petar da bih ti
rekao da Bog postoji i da mu ti polažeš
računa. Ona dodaje: Ovo se Bog obraća
tebi mojim glasom„44.
U datom primeru, prvi element koji smo
izdvojili, a to je ideologija, koja se nalazi
u aktivnoj poziciji, proziva subjekta tako
što mu se obraća, prirpisujući vlastiti
glas, glas kojim se obraća, nekom
Subjektu koji nije konkretni subjekt,
subjekt u pasivnoj poziciji prozvanog,
adresanta, imenovanog. Ideološka
prozivka pokazuje se, tako, kao govor
specifičnog Subjekta, u navedenom
primeru, Boga. Prema tome, u
ideološkom aktu prozivke participiraju
dva subjekta – prozivajući/adresirajući i
prozvani/adresirani. Gramatički
gledano, govornik je ideologija, dok
logički gledano, govori neki određeni
Subjekt nekom drugom subjektu (nekim
drugim subjektima).

Interpelacija je, vidimo, takva „adresa„,

takvo obraćanje, koje, budući da vrši
konativnu funkciju, jezički implicitno ili
eksplicitno sadrži u sebi čin imenovanja.
Prema zdravom razumu, ono što je
imenovano, postoji pre imenovanja i
njegova egzistencija ne zavisi od toga da
li je imenovano ili ne. Međutim, sa
imenovanjem putem interpelacije stvari
stoje drugačije. Imenovanje u
interpelaciji ima performativni karakter.
Pre svega, moramo razlikovati
imenovanje kao akt „krštenja„, od
imenovanja kao oslovljavanja po imenu.
Imenovanje kao akt u kojem nešto
dobija svoje ime, predstavlja ilokucioni
akt. Kada kažem, recimo, „Imenujem
ovu ulicu Bulevar Kralja Aleksanda„,
onda samim činom referiranja na
imenovanje, putem reči „imenujem„,
vršim radnju imenovanja. Svaka
interpelacija implicira jedno takvo
imenovanje. Zanimljivost takvog
imenovanja sastoji se u tome što se
činom referiranja referira na ono što se
ustanovljava (= postavlja u biću) samim
tim činom. Činjenica stvarnosti, jedno
imenovanje, učinak je jezičke reference
na tu činjenicu. Govor, u činu
imenovanja, pokazuje svoj kreativni
potencijal45. Međutim, čak i kada
imenujem neku ulicu tako i tako, čini se
da ta ulica mora da postoji da bih mogao
da je imenujem. Analogno, čak i kad
imenujem individuu x imenom „Petar„,
čini se da ona mora postojati kao
individua da bih mogao da je imenujem.
Međutim, interpelacija ne pretpostavlja
egzistenciju onog imenovanog u
obraćanju. Naprotiv, činom interpelacije
ne ustanovljava se samo stvarnost
imenovanja referenciranjem na
imenovanje, već se ustanovljava i ono
imenovano. Ono se ustanovljava i kao x,
kao stvar, entitet itd., ali i kao ta i ta
stvar. Ono ujedno dobija i biće i
identitet46. Zato interpelacija
predstavlja prostor kreativnosti jezika u
najjačem smislu47. Postanje predstavlja
religijsko-ideološki korelat interpelaciji.

Posle gornjeg izlaganja postaje očito da

struktura ideologije spekularnost duguje
svojoj retoričkoj i performativnoj prirodi.
Ideološki diskurs predstavlja, prema
Althusseru, posebnu vrstu govornog
akta. Međutim, ideologija kao govorni
akt nije samo jedan od mogućih
govornih akata. Ona je egzemplarni
govorni akt, i kao takav akt ona je
implicitno prisutna i konstitutivna za
svaki drugi govorni akt. Svaki drugi
komunikacioni akt, naime, pretpostavlja
da se gore pomenuti retoričko-
performativni akt već odigrao. Svaki
komunikacioni akt pretpostavlja da se
referencija „ja„ i „ti„ stabilizovala, i da
se privremeno neutralisala mogućnost
beskonačnog regresa deferencije
govornika i slušaoca (preciznije, da se
uvek-već odigrava – reč je o logičkoj, a
ne temporalnoj prethodnosti, i ne samo
to, akt interpelacije je stricto-sensu
bezvremen ili vanvremen).

Čin interpelacije, u biti, predstavlja

komunikacioni akt, pa, u skladu sa tim,
implicira sve što implicira jedan
komunikacioni akt. Osim toga,
ideologija, usled svoje retoričke prirode,
predstavlja, rečeno Jakobsonovom
terminologijom, konativni komunikacioni
akt. U ideologiji se uvek radi o tome da
Subjekt sa velikim „s„, koji vrši ulogu
pošiljaoca ideološke poruke, oslovlja
subjekta sa malim „s„, primaoca te
poruke. Ideloški govorni akt je, stoga,
konativan zato što se u njemu uvek radi
o „orijentaciji prema primaocu„
(Jakobson – kurziv D. D.), za razliku od
recimo referencijalne funkcije jezika gde
je reč o orijentaciji prema kontekstu.
Konativna funkcija „nalazi svoj najčistiji
gramatički izraz u vokativu„48, kaže
Jakobson. Interpelacija, budući
konativni komunikacioni akt, tako
takođe nalazi svoj „najčistiji gramatički
izraz u vokativu„. Upravo zato Althusser
minimalistički svodi akt interpelacije na
jedno „Hej, vi tamo!„49.

Spekularnost

Vokativni oblik interpelacije predstavlja

jezički razlog spekularne strukture
ideologije:

„ideološki diskurs mora biti diskurs koji

se odnosi na subjekta kome se obraća,
koji dakle mora da sadrži subjekta kao
označitelja diskursa, i upravo zbog toga
subjekt mora da figuriše lično među
označiteljima ideološkog diskursa. Pošto
se individua konstituiše u prozvanog
subjekta, potrebno je da se ona
prepozna kao subjekt u ideološkom
diskursu, potrebno je da ona figurira u
njemu: odatle dolazi prvobitni ogledalni
odnos, koji dovodi do toga da se
prozvani subjekt gleda u diskursu
prozivanja„50.

Na ovom mestu bi trebalo pažljivo da

razlikujemo dve vrste spekularnosti koje
Althusser ne razlikuje eksplicitno.
Naime, u spekularnosti 1, sama
konkretna individua koja je prozvana
ogleda se u jednom od označitelja
diskursa („Petar„, „čovek„), dok se u
spekularnosti 2, subjekt sa malim „s„
(označitelj ideološkog diskursa, recimo
„čovek„) ogleda u subjektu sa velikim
„S„ (označitelj ideološkog diskursa,
recimo „Bog„). Spekularnost 2 Althusser
objašnjava na sledeći način:

„Tada se pokazuje da prozivanje

individue kao subjekta pretpostavlja
‘egzistenciju’ jednog Drugog Subjekta,
Jedinstvenog i centralnog, u čije ime
religiozna ideologija proziva sve
individue kao subjekte […]
Konstatujemo da je struktura svake
ideologije […] ogledalna (speculaire):
ovo ogledalno udvajanje je konstitutivno
za ideologiju i osigurava njeno
funkcionisanje. Što znači da je svaka
ideologija centrirana, da Apsolutni
Subjekat zauzima jedinstveno mesto
centra, i priziva oko sebe beskrajno
mnoštvo individua kao subjekte, u
jednom dvostrukom ogledalnom odnosu
koji potčinjava subjekte Subjektu,
istovremeno im dajući, u Subjektu gde
svaki subjekt može posmatrati svoju
sopstvenu sliku (sadašnju i buduću),
garanciju da se zaista radi o njima i o
Njemu„51.

Spekularnost 2 predstavlja osobenu

diskurzivnu (označiteljsku) strukturu.
Forma te diskurzivne strukture, skup
relacija među njenim elementima,
određuje se, po principu dvostruke
artikulacije, deobom (decoupage) iskaza
ideološkg diskursa na jedinice (Subjekt,
subjekt), kao i zakonima kombinacije
jedinica u iskaz (u ovom slučaju to su
sintaktički zakoni i pragmatičke
zakonitosti komunikacionog, konativnog
akta). Spekualrnost 2, prema tome,
predstavlja „drugi sprat„ ideološke
strukture, na čijem prvom spratu se
nalaze mimike, gestovi, ponašanja, reči i
svi ostali označitelji koji mogu da igraju
ulogu subjekta, odnosno Subjekta52.

Spekularnost 2 ne treba pobrkati sa

spekularnošću 1, relacijom koja se javlja
između konkretne individue (konkretna
individua je apstrakcija, ima smao
fantomsku egzistenciju, ali upotreba tog
termina nužna je kada govorimo o
ideologiji) diskursa, i njegovih
elemenata, pre svega, subjekta i
Subjekta. Spekularnost 1 je ono što
Lacan naziva imaginarnim, u tekstu
Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije
Ja kakva nam se otriva u
psihoanalitičkom iskustvu, tekstu od
prvorazrednog značaja za teoriju
ideologije:

„Dovoljno je stadijum ogledala shvatiti

kao poistovećenje, u punom smislu koji
analiza daje tom terminu: naime, kao
preobražaj koji se zbiva u subjektu kad
usvaja sliku – njena predodređenost za
taj fazni efekt dovoljno je naznačena
upotrebom, u analitičkoj teoriji,
latinskog termina imago„53.

Treba naznačiti da je spekularnost 1

anteriorna spekularnosti 2 (odatle naše
numerisanje spekularnosti), tj. da
sačinjava njen uslov mogućnosti. Upravo
zato je Lacan naziva
„simboličkom matricom u kojoj se ja
sedimentuje u prvobitnom obliku, pre no
što se objektivizuje u dijalektici
poistovećenja sa drugim i pre nego što
mu jezik (langage) u univerzalijama
uspostavi njegovu funkciju subjekta […]
taj oblik postavlja instancu Ja (moi) pre
njegovog drušvenog određenja, na liniji
fikcije„54.

Društvena određenja bi trebalo shvatiti

kao „drugostepene identifikacije„, koja
pretpostavljaju jedno moi („ja„ koje se u
francuskom jeziku ne može naći u
poziciji subjekta rečenice), i koje se
dešavaju na relaciji je („ja„ koje se u
francsukom jeziku nalazi u poziciji
subjekta iskaza), tj. subjekta sa malim
„s„ i nekog Subjekta. U skladu sa
objašnjenom upotrebom, je predstavlja
subjekta iskaza, označitelja ideološkog
diskursa. Sa druge strane, moi ne
označava subjekta iskazivanja. Naprotiv,
ono ga „nadomešta„ time što ga
reprezentuje. Ono uvek implicira njegovu
odsutnost (iz diskursa nesvesnog), a
refererira na nekog drugog označitelja,
prema dobro poznatoj Lacanovoj formuli
prema kojoj „označitelj reprezentuje
subjekta za drugog označitelja„.

Decentriranost, manjak, Ich-Spaltung

Za razliku od ideološkog diskursa koji

„poseduje strukturu ogledalnog
centriranja„, kod „diskursa nesvesnog
gde je efekt-subjekt odsutan putem
‘nadomestka’ imamo posla sa
fikcionalnom (fausse) strukturom
centriranja, kojoj podleži (sous-tendue)
jedna struktura bega ili ‘zeva’
(metonimijska struktura?)„55. Poredak
simboličkog decentralizovan je u odnosu
na subjekta, i to u dvostrukom smislu.
On je decentriran u odnosu na subjekta
ideološkog diskursa, time što subjekt
ideološkog diskursa nije jedan od
njegovih označitelja (pod „poretkom
simboličkog„ mislimo na „drugu scenu„,
diskurs nesvesnog), ali se decentrira i u
odnosu na subjekta nesvesnog, budući
da subjekt nesvesnog nikada nije 1)
priustan lično kao jedan od označitelja
diskursa nesvesnog, 2a) nikada nije
refereriran nekim od označitelja
diskursa nesvesnog, nego „označitelj
reprezentuje subjekta za drugog
označitelja„, što znači da nikada sam
subjekt nije prezentan za označitelja bilo
svesnog diskursa, bilo nesvesnog, kao
njegov mogući referent, i 2b) (subjekt
nesvesnog) nikada nije čak ni smisao
(označeno) nekog označitelja diskursa
nesvesnog, budući da omne symbolum
de symbolo.

Ova decentriranost za posledicu ima ono

što je Freud nazivao Ich-spaltung. Taj
splitting lociran je, precizno gledano,
između subjekta iskaza (je, subjekta
ideološkog diskursa) i subjekta
iskazivanja (moi, ili subjekta diskursa
nesvesnog). Dijakritička priroda
označitelja, njegova diferencijalnost,
predstavlja uzrok subjektove podele, i to
1) time što prazni označitelj „ja„ ne
refererira na govornika, već na drugog
označitelja, i 2) time što taj refereriran
„označitelj reprezentuje subjekta za
drugog označitelja„, čime nikada nije
refereriran sam subjekt. „Zijev unesen
naznačenom odsutnošću uvijek je
otvoren, on ostaje uzrokom
centrifugalnog pravca„, zbog čega
diskurs nesvesnog implicira jednu
strukturu bega ili„’zeva„, kako to kaže
Althusser. U diskursu nesvesnog „ono
što se bira, nije drugi lik u kojem se
projicira subjekt„, kao što je to
karakteristično za ogledalnu
centriranost ideološkog diskursa, gde se
se subjekt objektivizuje u dijalektici
poistovećenja sa drugim, Subjektom. Ne
bira se Drugi u kojem „subjekt može
posmatrati svoju sopstvenu sliku„
(Althusser), „već kalem vezan za njega
[…] – kalem, gdje se izražava ono što se
od njega [Drugog] odvaja u ovom
ogledu, samosakaćenje, polazeći od
kojeg će se značenja ocrtati u
perspektivi„56. Cirkularnost garancije,
samogarancija Drugog, nužno povlači sa
sobom arbitrarnost garancije. Budući da
samogarancija drugog uključuje i
garanciju da Drugi postoji, egzistencija
drugog mora biti, u najmanju ruku,
kontingentna. Međutim, drugi postoji
samo time što se garantuje, čime
njegova samogarancija postaje nužan
uslov njegovog bića. Ali ta garancija,
budući cirkularna, mora biti arbitrarna.
Prema tome, Drugi arbitrarno postoji. Ili
drugačije, kao arbitrarna, garancija
mora biti nevažeća, pa, prema tome,
Drugi ne postoji. Zato kalem predstavlja
mesto samosakaćenja Drugog. Kalem,
zapravo, predstavlja subjekta
(nesvesnog diskursa), ono što se odvaja
od dijakritičke igre označitelja i što
postaje mesto zeva/decentriranosti
(samosakaćenja) kao uslov mogućnosti
Drugog i označiteljskog poretka
(simboličkog).

Jezička praksa, proizvodnja, beg i

ogledanje (zaključak)

Althusserova filozofija nije filozofija

jezika. U centru pažnje njegove filozofije
ne nalaze se niti problemi jezika niti
problemi lingvistike. On retko kad govori
direktno o jeziku i o lingvistici. Njegove
reference na lingivistku uglavnom se
odnose na naučnu revoluciju koja nosi
ime „Saussure„. Ova revolucija, kojom
se otkriva jedan novi naučni kontitent,
kontinent jezika, od svog samog početka
obeležena je jednom nedoumicom: da li
govor treba shvatiti kao partiju šaha57
ili ga, pak, treba shvatiti kao reku koja
teče bez prekida58. Althusserova
filozofija u svojoj celini, predstavlja
napor da se prevaziđe opozicija između
statičkog (sinhronijskog) karaktera
partije šaha, tj. strukturalističkog
nasleđa, sa jedne, i dinamičkog59
(dijahronijskog) karaktera reke reke,
odnosno dijalektičkog nasleđa
marksizma, sa druge strane.

Da li je koncepcija jezičke prakse kao

reke koja teče bez prestanka spojiva sa
gore izloženom koncepcijom jezičke
prakse kao produktivnog prostora bega
(nesvesno) i ogledanja (ideologija)? Da li
je ideja neiscrpne i neprestane
afirmativne produkcije, ideja kreativnog
karaktera jezičke prakse, spojiva sa
idejom produkcije putem negacije
oličene u (sintaksičkom) ograničenju na
kojoj počivaju struktura i njena interna
dinamika (bilo da je reč o strukturi
nesvesnog, bilo da je reč o strukturi
ideologije)? Recimo, za kraj ovog
razmatranja, da Althusser ovu
dihotomiju nije hteo da reši poput
Deleuzea, u suštini inspirisanog Marxom.
Odbacujući ideju alijenacije, odbacio je
ideju da struktura i intrastrukturna
dinamika predstavljaju moment
otuđenja afirmativne proizvodne snage
jezika. Althusser je, pre, održavao u
životu ovu dihotomiju, stavljajući, usled
dominacije istoricizma u njemu
savremenim marksističkim strujama,
akcent na strukturu i intrastrukturnu
dinamiku.

U poslednjim radovima koje je napisao,

ova dihotomija konačno se prevladava:
partija šaha i reka slivaju se u kišu. Pozni
Althusser tako je mislilac Epikurove kiše
atoma, kiše u kojoj više nema tragova
stare opozicije, kiše koja pada sa one
strane strukture, njene interne
dinamike, pa čak i njene geneze. U toj
kiši dolazi do apsolutno kontingentnih
susreta kapljica-atoma (Epikurova
deklinacija), iz kojih iskrsavaju novi
svetovi. Njihov nastanak, nestanak i
trajanje apsolutno su kontingentni. Novi
jezički svetovi ne predstavljaju izuzetak.
„Svetovi„ strukturalizma i dijalektike
gube se kao „suze na kiši„, u
Althusserovoj potrazi za jednim
autentičnijim materijalizmom.

 Appendix I

Langage, langue, parole

Poznato je da se sa F. Saussureom
ukupna jezička praksa (langage) deli na
dva fenomena – na jezik (langue) i govor
(parole)60:

„Za nas jezik nije isto što i govor

(langage): jezik je samo određeni, istina
bitni, deo govora. On je […] skup nužnih
konvencija prihvaćenih od društva […]
Jezik je celina sam po sebi i princip
klasifikacije. Čim mu damo prvo mesto
među činjenicama govora, mi unosimo
prirodan poredak u skup koji inače ne
dozvoljava nikakvu drugu
klasifikaciju„61 (masna slova moja).

Nasuprot jeziku,

„njegova izvršna strana je van toga, jer

izvršenje nije nikada delo mase; ono je
uvek individualno i individua uvek
gospodari njime; zvaćemo ga živa reč
(parole)„62. (masna slova moja).

Iz ova dva kratka navoda Saussureovog

dela Kurs opšte lingvistike možemo da
vidimo da je jezik kao skup konvencija
(„kod„) tesno povezan sa društvom,
budući društveno prihvaćeni skup
konvencija. Nasuprot tome, govor („živa
reč„ u Marićevom prevodu), stoji u vezi
sa pojedincem: govor kao specifično
izvršenje (realizacija, aktualizacija)
jezika predstavlja delo pojedinca. Jezik,
uzet sam po sebi, nešto je u potpunosti
virtuelno, ili nešto što ima samo samo
potencijalnu egzistenciju: pre i
nezavisno od čina njegove aktualizacije
od strane pojedinca on ne postoji realno,
objektivno. Naposletku, Saussure nam
kazuje da

„odvajajući jezik od žive reči (parole),

odvajamo u isti mah […] ono što je bitno
od onoga što je uzgredno i manje više
slučajno„63(masna slova naša), kao i da
se „u živoj reči nalazi klica svih promena:
svaku promenu ubacio je u promet
izvestan broj individua, pre no što je ona
postala opšta stvar„64 (masna slova
naša).

Dihotomija između jezika i govora koju je

uveo de Saussure u nameri da u, kako
sam kaže, „mnogoobličnoj i heteroklitnoj
masi„ jezičke prakse pronađe takav
predmet 1) koji bi lingvistici obezbedio
predmetnu samostalnost u odnosu na
druge nauke, i 2) koji bi se mogao
podvrgnuti metodološkim operacijama
egzaktnih nauka, obeležiće celokupnu
postsaussureovsku lingvistiku. Prema
kanonizovanom obliku koji će ova
dihiotomija dobiti, govor (parole) kao
individualni akt realizacije jezika, dobiće
samo naknadnu i podređenu ulogu u
odnosu na jezik. On će biti potpuno
podređen jeziku na isti onaj način na koji
su materijalne stvari podređene idejama
u Platonovom učenju: suština pojedinog
iskaza, i čina iskazivanja nalaziće se u
jeziku, dok će sam iskaz i čin iskazivanja
biti nešto nebitno za jezik65. Razlike u
odnosu na Platonizam sastojaće se u
jednom značajnom momentu: upotreba
jezika, individualni akt njegove
realizacije unosiće, sa tačke gledišta
jezika, potpuno aleatorne, slučajne
promene u sam jezički sistem. Stoga je
važno uočiti da dihotomija jezik-govor,
zapravo, dovodi jezik u kontradikciju sa
dva momenta koja su u našem
razmatranju od posebnog značaja. Jezik
je, sa jedne strane, protivrečan promeni,
i time istoriji i genezi, u najširem smislu
tih reči, a sa druge strane, individui, tj.
govorniku, slušaocu, odnosnu subjektu,
opet, u najširem smislu nevedenih reči.
Drugačije rečeno, i subjekt (govornik) i
istorija (promena, geneza) pojavljuju se
kao nešto, Hegelovim jezikom rečeno,
spoljašnje, indiferentno, slučajno prema
jeziku. Ova kontradikcija između jezika i
govora, naposletku, predstavlja
kontradikciju između, sa jedne strane,
sistema i „sistematizacije„ (=
intrasistemske „dinamike„) –
determinacija koje su posledica
„kauzalnosti„ sistema, tj. koje su
posledica primene pravila/konvencija od
kojih se sistem sastoji – i ne-sistemskih
intervencija u sistem (= ekstrasistemske
dinamike, tj. geneze u jakom smislu te
reči) – nesistemskih zato što se nisu
posledica primene pravila sistema, ali i
zato što se poreklo tih intervencija ne
leži u samom sistemu, sa druge66.

Appendix II

Lingvistika iskaza M. Bahtina

Jezička praksa, kao kreativni fluks,

predstavlja, za Bahtina, samo jedan
moment socijalne realnosti, shvaćene,
sa svoje strane, kao kreativni fluks.
Dinamizacijom (istorizacijom) jezičke
prakse, Bahtin pokazuje da
(inter)subjektivnost, u vidu „najbliže
socijalne situacije„67, tj. dijaloga, kao i
socijalnost, u vidu „šire socijalne
sredine„68, predstavljaju integralne
momente jezičke prakse. Ova
dinamizacije odvija se preko analize
jezičke prakse i rekonstrukcije rezultata
te analize u pojmu iskaza.

Kako Bahtin rešava problem dihotomije

jezika i govora koji se postavlja
Saussureovom lingvistikom? On ne
pretpostavlja, kao Saussure, ili njegovi
strukturalistički sledbenici, statičan
jezik, isključujući dinamiku iz sistema, i
dajući time povoda antinomijama
sistem-istorija, struktura-geneza itd. On
polazi od pretpostavke dinamičnosti
samog sistema. Sistem kao sistema
nalazi se neprekidno in statu nascendi –
heraklitovski rečeno, jezik nije, on biva –
ako pojam bivanja rezervišemo za ono
što su Grci nazivali genesis –
nastajanje/nestajanje, promenu, prelaz
iz bića u nebiće i vice versa:

„Ako na jezik pogledamo doista

objektivno„, kaže Bahtin, „tako reći sa
strane, ili, tačnije, stojeći iznad jezika,
onda nikakav statičan sistem
autoidentičnih normi nećemo naći.
Naprotiv, naćićemo se pred neprekidnim
postajanjem normi jezika„69.

Jezička praksa, vidimo, za Bahtina

predstavlja, u suštini, fluks. Jezička
norma, konvencija, nije polazišna tačka,
nije nešto što bi stajalo na početku
realizacije jezika u individualnom aktu
iskazivanja. Naprotiv, jezička konvencija,
i, posledično, sistem jezičkih konvencija
(= jezik = kod), predstavljaju rezultate,
produkte aktivnosti fluksa jezičke
prakse. Ti rezultati, međutim, nisu ništa
trajno: u sebi nestabilni, oni
predstavljaju samo tranzitorne
momente, „kondenzacije„, viskoznu
penu koja se hvata na površni reke
jezičke prakse, da se poslužimo
Heraklitovom metaforom70. Jezički
fluks, prema Bahtinu, kao geneza
jezičkih normi, ima kreativni smisao.
Jezička praksa oscilira između dva
limita: sa jedne strane, granicu jezičke
prakse predstavlja diferencirani „sistem
autoidentičnih normi„ i njegova
aplikacija (= unutarsistemska dinamika),
dok se na drugoj strani jezička praksa
susreće sa kreativnim aktom inovacije u
stvarnoj upotrebi jezika (tj. sa onim što
možemo nazvati izvan sistemskog
dinamikom koja predstavlja faktor
geneze sistema)71.

Za razliku od platonizma, ovde nije,

međutim, reč o nastajanju i nestajanju
predmeta, koji bi predstavljali samo
prolazne kopije večnih originala: reč je o
samom nastajanju „originala„, „ideja„,
tj. jezičkih konvencija/normi. Stoga
iskaz, kao finalni proizvod jezičke prakse
nije prost rezultat aplikacije jezičkog
pravila, već rezultat aktivnosti
iskazivanja u kome se, u jednom te istom
potezu, i kreira i aplicira jezičko
pravilo72.

Da li se, međutim, izvor/tlo te kreativne

aktivnosti krije u individui, budući da ta
aktivnost predstavlja akt individualnog
govornika? Premda individualan u
trivijalnom smislu, budući da uvek govori
neki pojedinac73, iskaz nije proizvod
individue, rezultat koji bi se mogao
svesti na njene psiho-fiziološke
karakteristike i uslove. Iskaz je u
suštinskom smislu društveni produkt.
Uključivanje društvenog konteksta u
razmatranje jezičke prakse, Bahtin vrši
dajući iskazu socijalan status:

„Govorni akt ili, tačnije, njegov proizvod

– iskaz, nikako se u stvari ne može
smatrati individualnom pojavom u
preciznom smislu te reči, niti se može
objasniti individualno psihološkim ili
psiho-fiziološki uslovima jedinke koja
govori. Iskaz je socijalan„74.

Osim toga, Bahtin kaže da uvek kada

uzimamo iskaz u obzir, mi
„pretpostavljamo neki tipičan i
stabilizovani socijalni vidokrug„75, a
zatim bliže određuje „socijalni vidokrug„
raslojavajući ga na dva momenta:
„Najbliža socijalna situacija i šira
socijalna sredina u celosti određuju – i to
tako reći iznutra – strukturu iskaza„76.

Iskaz, pema Bahtinu, ima inherentno

dijalošku strukturu77: njegova „bliža
socijalna situacija„ počiva na relaciji
između (sa)govornika. On predstavlja
učinak aktivnog razumevanja i replike na
drugi iskaz – ne postoji izolovani
monološki iskaz. Iskaz ne replicira samo
na neki drugi iskaz date govorne
situacije, već i na prethodne (prošle)
iskaze relevantne za situaciju,
implicirajući tako istorijski sedimentiranu
komunikaciju. Osim toga, svaki iskaz
ujedno anticipirajuće replicira na neku
moguću buduću repliku na njega samog,
uključujući na taj način buduću
komunikaciju u vlastiti horizont. On tako
biva neotklonjivo upleten u čitavu mrežu
drugih iskaza i sam po sebi predstavlja
„samo moment neprekidne govorne
komunikacije„78. Govorna komunikacija,
sa svoje strane predstavlja deo ukupne
„večno postajuće„ komunikacije
(govorne i negovorne) koja se odvija u
jednom socijalnom kolektivu, a ta
komunikacija predstavlja samo moment
neprekidnog kretanja socijalne realnosti:
u tome se sastoji „šira socijalna sredina
u celosti„. Upravo zato promena skupa
konvencija koje sačinjavaju jedan jezik
predstavlja posledicu neprekidne
promene socijalne komunikacije:
„postaje socijalna komunikacija, u njoj
postaje govorna komunikacija, u ovoj
poslednjoj forme govornih akata i to se
postajanje odražava u promeni
jezika„79.

Fusnote:

1. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, Nolit,

Beograd, 1966, p. 159.

2. Vidi appendix 1 ovog teksta.

3. Stoga, Jakobson, opisujući krug zadataka koji

su stajali pred lingvistikom njegovom vremena
kaže: „Verujem da se danas naš glavni zadatak
sastoji u tome da postanemo realisti, da stvorimo
realistično izučavanje jezika i da se borimo protiv
svakog fikcionalizma u lingvistici. Moramo se
zapitati: šta je stvarna jezička konvencija koja
omogućuje razmenu govora u datoj jezičkoj
zajednici i efektivno služi raznim zadacima
komunikacije. Cf. Jakobson Roman, „Sign and
System of Language: Reassessment of
Saussure’s Doctrine„, u Poetics Today, Vol. 2,
No. 1ª, p. 36.

4. Vidi appendix 2.

5. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, p. 289.

6. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, pp.

289-90.

7. U svojoj najjednostavnijoj verziji ova teorija

predstavlja tzv. „fido„-fido teoriju značenja,
prema kojoj značenje reči predstavlja predmet
„umesto„ koga stoji reč. „Fido„-fido teorija
značenja, inače, predstavlja spontanu,
zdravorazumsku „teoriju„ značenja. Pomenuta
očiglednost se, u osnovi, svodi na uverenje da
postoje dva skupa, skup reči, imena, itd., sa
jedne, i skup stvari, objekata, pojmova itd. sa
druge. Bez obzira da li pretpostavljamo
surjektivno, bijektivno ili injektivno preslikavanje
između ova dva skupa, bilo ono totalno ili
parcijalno, i bez obzira na smer tog
preslikavanja, treba uočiti da funkcija
preslikavnja postoji, ili drugačije, jeste
„kodirana„, bez obzira na moguće realizacije ove
funkcije u jezičkoj praksi.

8. „Znamo da reči same po sebi ne refereriraju

ništa. Ljudi refereriraju. Najbolje bi bilo da o
referenciji mislimo kao o činu u kojem govornik,
ili pisac koriste jezičke oblike kako bi omogućili
slušaocu, ili čitaocu da identifikuju nešto […] U
događaju uspešne referncije moramo, takođe,
prepoznati ulogu inferencije. Budući da nema
direktnog odnosa između entiteta i reči, zadatak
slušaoca sastoji se u tome da zaključi koji je
entitet govornik nameravao da identifikuje
upotrebljavajući neki poseban referirajući izraz„,
u Yule Geogre, Pragmatics, Oxford University
Press, 1996., pp. 17-8.

9. Iskaz kao istorijski, individualni, konkretni,

neponovljivi fenomen, uzet u celini ima temu.
Tema je takođe istorijski, individualni, konkretni,
neponovljivi fenomen. Unutar teme jednog
iskaza postoji značenje iskaza kao njegov
ponovljivi i autoidentični element. Međutim, „ako
potpuno apstrahujemo odnos prema celini (tj.
prema iskazu), sasvim ćemo izgubiti značenje.
Stoga se i ne sme povlačiti oštra granica između
teme i značenja„ , Bahtin, Marksizam i filozofija
jezika, pp. 113-4. Značenje je apstraktno i ne
postoji samostalno. Ipak, tema se mora osloniti
na neku stabilnost značenja, inače će […]
sasvim izgubiti svoj smisao„, ibid., p. 112. Prema
tome, moment autoidentičnog i ponovljivog
jeste, doduše, apstraktan i idealan, predstavlja
puku potenciju, itd. međutim, on je nužan
integralni moment svakog iskaza. Sistem postoji
samo u komunikaciji, ali i komunikacija postoji
samo na bazi sistema.

10. U prevodu tog dela koristi se reč „beseda„

kao ekvivalent za francuski discours.

11. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike,

Nolit, Beograd, 1975, p. 183.

12. Tako definisan, diskurs se, prema

Benvenisteu, razlikuje od istorijskog
pripovedanja (narativa): „Mi ćemo istorijsko
pripovedanje definisati kao modus iskazivanja
koji isključuje svaki lingvistički ‘autobiografski’
oblik. Istoričar nikada neće reći ‘ja’, ‘ti’, ni ‘ovde’,
ni ‘sada’, zato što se nikada neće poslužiti
formalnim aparatom besede„, u Benvenist Emil,
Problemi opšte lingvistike, p. 180.

13. Yule Geogre, Pragmatics, p. 9.

14. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike,

pp. 169-70.

15. Ibid., p. 200.

16. „Svaka instanca upotrebe nekog imena

odnosi se na izvestan stalan i ‘objektivan’ pojam,
podoban da ostane virtuelan, ili da se aktualizuje
u jednom osobenom predmetu […] Ali instanca
upotrebe ‘ja’ ne čini nekakvu klasu reference, jer
nema predmeta koji se da definisati kao ja, na
koji bi te instance mogle uvek istovetno
upućivati. Svaki ja ima vlastitu referencu i
označava svaki put jedinstveno biće, postavljeno
kao takvo„, (masna slova – D. D.), ibid., p. 193.

17. Deiktici predstavljaju osobeni slučaj

autoreferencijalnosti govora. Dok drugi izrazi
jezika referenciraju stvarnost, objekte itd.
deiktici referenciraju sam govor. Preciznije,
deiktici referenciraju sadašnji, konkretni,
individualni, neponovljivi iskaz. Zato u deikticima
govor istovremeno tematizuje i biva tematizovan.
U iskazivanju deiktika, u poslednjoj liniji, tema
iskazivanja uvek je samo iskazivanje. Da li
autoreferencijalnost govora ujedno znači i
autoproduktivnost govora? Pažljivi čitalac će
pimetiti razliku između stava da govor u
deikticima referira na govornika, mesta u
prostoru, tačke u vremenu itd. i stava da govor u
deikticima referira na sam govor. Osim toga,
pažljivi čitalac će sigurno primetiti razliku
između stava da govor time što referencira
govornika, na primer, kostituiše govornika, i
stava da govor time što referencira govor
konstituiše sam govor. Prva tri stava koja smo
naveli spremni smo da prihvatimo bez rezerve.
Govor referencira govornika i govor konstiuiše
govornika time što ga referencira. Govor
referencira govor. Odlučno je pitanje, međutim,
da li govor konstituiše govor time što ga
referencira. Na to pitanje se ne može
jednosmisleno odogovoriti. Prost odgovor „da„
svrstao bi nas na stranu idealista. To mi,
međutim, hoćemo da izbegnemo.

18. Cf. Judith Butler, „Conscience Doth Make

Subjects of Us All„, in Yale French Studies, No.
88, 1995., p. 6 i p. 25.

19. Louis Althusser, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, Stock / IMEC, 1993, p. 131.

20. „Komunikacija, prema tomu, ne obuhvaća

samo prenošenje informacije prema drugom; već
upravo konstituiranje subjekta koji govori u
odnosu prema drugom“, Coward Rosalind, Ellis
John, Jezik i materijalizam, Školska knjiga,
Zagreb, 1985., p. 107.
21. „Subjekt koji govori nije gospodar onoga što
kaže. Čim počne da govori, čim počne da misli da
se služi jezikom, u stvari se jezik njime služi„, u
Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka Lakana„, u
III program, 68/1986, Beograd, p. 233.

22. Žižek Slavoj, „Lakanov ‘povratak Frojdu’„, u

Kultura, 57/58, 193-206, 1982., p. 195.

23. Cf. Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka

Lakana„, p. 233., kao i Žižek Slavoj, „Lakanov
‘povratak Frojdu’„, p. 195.

24. Yule Geogre, Pragmatics, p. 3.

25. Žižek Slavoj, „Lakanov ‘povratak Frojdu’„, p.

195.

26. Vidi dole.

27. Louis Althusser, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, p. 131.

28. Ibid., p. 130.

29. Ibid., pp. 125-6

30. Međutim, to ne može biti bilo koji drugi

diskurs, već „njegov drugi, njegov ‘sused’„, tj.
onaj čija artikulacija sa prvim diskursom upravlja
inteligibilnost artikulacija prvog diskrusa sa svim
ostalim diskursima, cf. Ibid, p. 161.

31. Izložena četiri nivoa razlike pronalazimo u

Althusserovom tekstu Trois notes sur la théorie
des discours. Sva četiri načina razlikovanja
Althusser ne izlaže u jednoj tekstualnoj celini,
već su ovi kriterijumi, manje više, rasuti po već
pomenutom tekstu, propraćeni brojnim
ponavljanjima i variranjima.

32. Althusser L., „Elementi samokritike„, BIGZ,

Beograd, 1975., p. 16.
33. Ono generički novo, autentično moderno u
Spinozinoj filozofiji, leži u shvatanju
bestemeljnosti kao korelata samoutemeljenosti.
Nasuprot banalnom shvatanju moderne filozofije
kao projekta zasnivanja u metafizičkom smislu,
odnosno projekta pronalaženja dovoljnog
razloga, treba reći da stvar sa modernom
filozofijom stoji upravo suprotno.
Samoutemeljenost nije moderna verzija
utemeljenosti, koja bi se, uz sve dužne obzira,
ipak, u poslednjoj liniji, svodila na klasičnu
metafizičku potragu za temeljom. Naprotiv,
samoutemeljenost ne može da se misli bez figure
neutemeljenosti. Ono što se utemeljuje u samom
sebi, ono što sebe utemeljuje, sebe utemeljuje
baš zato što nije utemeljeno u drugom, ili samo
samoutemeljivanje neotklonjivo lebdi u vazduhu.
Adornova primedba o minhauzenovskom
karakteru filozofije, prema kojoj sa filozofijom
stoji isto kao sa Minhauzenom koji pokušava da
se, vukući se za perčin, izvuče iz močvare ovde je
potpuno na svom mestu. Uporediti sa tim ono
što kaže Althusser u tekstu Philosophy and the
Spontaneous Philosophy of the Scientists:
“Bergson (Le Rire) has explained and Chaplin
has shown that, ultimately, comedy is always a
matter of a man missing a step or falling into a
hole. With philosophers you know what to
expect: at some point they will fall flat on their
faces. Behind this mischievous or malevolent
hope there is a genuine reality: ever since the
time of Thales and Plato, philosophy and
philosophers have been ‘falling into wells’.
Slapstick. But that is not all! For ever since Plato
philosophy has been falling within its own realm.
A second-degree fall: into a philosophical theory
of ‘falling’. Let me spell it out: the philosopher
attempts in his philosophy to descend from the
heavenly realm of ideas and get back to material
reality, to ‘descend’ from theory and get back to
practice. A ‘controlled’ fall, but a fall
nevertheless. Realizing that he is falling, he
attempts to ‘catch’ his balance in a theory of
falling (a descending dialectic, etc.) and falls just
the same! He falls twice. Twice as funny”, in
Louis Althusser, Philosophy and the Spontaneous
Philosophy of the Scientists & Other Essays,
Verso, 1990., p. 76.

34. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, pp. 131-2.

35. Benvenist Emil, Problemi opšte lingvistike, p.

195.

36. Ta mogućnost ilustruje se dobro poznatom

šalom koja uzima dijaloški oblik. Na pitanje
slušaoca, kojim ovaj nastoji da odredi identitet
govornika, „ko je rekao ‘ja’?„, govornik odgovara
„ja sam rekao ‘ja’„, na šta sagovornik replicira sa
„ko je rekao ‘ja sam rekao ‘ja“„, pri čemu
govornik uzvraća sa „ja sam rekao ‘ja sam rekao
‘ja“” itd. Nastavak navođenja šale zahtevao bi
upotrebu navodnika analognu upotrebi
unutrašnjih zagrada. Ova mogućnost navodnika
u navodnicima sugeriše, navodnika u
navodnicima u navodnicima itd. grafički nam
sugeriše beskonačnost regresa.

37. Suština tog posebnog oblika diskursa

rezimira se u Lacanovoj formuli „označitelj uvek
reprezentuje subjekta za drugog označitelja„, a
reč je o diskursu nesvesnog. Vidi dole.

38. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika,

p.180.

39. Culler Jonathan, „Structure of Ideology and

Ideology of Structure„, in New Literary History„,
Vol. 4, No. 3, Ideology and Literature (Spring,
1973), pp. 471-482.

40. Miler Žak-Alen, „Uvod u učenje Žaka

Lakana„, p. 238.

41. Zato referenca početnog „ja„ iz šale u

principu ne može da se stabilizuje jednom za
svagda. Sledeći „ja„ uvek reprezentuje subjekta
iskazivanja za prethodnog „ja„.

42. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, p. 132.

43. Althusser Louis, „Ideologija i ideološki

državni aparati„, in Marksizam u svetu, VI/1979,
7-8, pp. 77-119., p. 110.

44. Ibid., p. 113.

45. Sasvim drugi problem predstavlja učinak

naturalizacije imena, ili činjenica da se veza
između znaka i referenta čini prirodnom, a ne
konvencionalnom.

46. „Krštenje egzemplifikuje jezička sredstva

putem kojih se subjekt priziva u društveno biće
[…] utoliko ukoliko je imenovanje obraćanje,
adresirani već postoji, pre samog obraćanja; ali s
obzirom na to da je obraćanje imenovanje koje
stvara ono što imenuje, izgleda da nema ‘Petra’
bez imena ‘Petar’. I zaista, ‘Petar’ ne postoji bez
imena koje obezbeđuje jezičku garanciju njegove
egzistencije„, Butler Judith, „Conscience Doth
Make Subjects of Us All„, p. 10.

47. U komunikativnom aktu interpelacije ne

govori Subjekt, i ne sluša subjekt. Subjekt i
subjekt su samo pozicije konstituisane u
znakovnoj strukturi, ili, drugačije rečeno,
govornik i slušalac konstituisani u jezičkoj
praksi. U ideološkom diskursu ne govori Subjekt,
i ne sluša subjekt, već „govori biće„ samog
govora.

48. Jakobson Roman, Lingvistika i poetika, p.

292.

49. „Sugerišemo da ideologija ‘deluje’ ili

‘funkcioniše’ tako da ‘regrutuje’ subjekte među
individuama (ona ih sve regrutuje), ili
‘preobražava individue u subjekte’ (ona ih sve
preobražava) putem ove vrlo precizne radnje
koju nazivamo prozivanje (l’interpellation), a koja
se može predstaviti prema najbanalnijem
svakodnevnom policijskom (ili ne) prozivanju:
‘Hej, vi tamo!’„, Althusser Louis, „Ideologija i
ideološki državni aparati„, p. 111.

50. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, p. 135.

51. Althusser Louis, „Ideologija i ideološki

državni aparati„, p. 115.

52. Upravo zato Pascal kaže: „Kleknite, mičite

usnama kao da molite, i vi ćete verovati„.

53. Lakan Žak, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, p.

6.

54. Ibid., pp. 6-7.

55. Althusser Louis, Écrits sur la psychanalyse.

Freud et Lacan, p. 133.

56. Cf. Lacan Jacques, XI seminar. Četiri temelna

pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986., p.
68.

57. Vidi appendix 1 ovog teksta.

58. Vidi appendix 2 ovog teksta.

59. Pojam dinamičko obeležen je

dvosmislenošću. On može značiti bilo
unuturasistemsku dinamiku, dinamiku koja
nastaje kao posledica primene pravila ili
konvencija koje obrazuju sistem, tj. regularnu
dinamiku, bilo izvansistemsku dinamiku,
dinamiku samog sistema, genezu i promenu
samih „pravila jezičke igre„.

60. U prevodu Saussureovog dela Cours de

linguistique générale Sretena Marića koji
koristim u ovom radu, gore navedena
terminologija prevodi se na sledeći način:
langage = govor, langue = jezik, parole = živa
reč. Premda ova terminologija ima svoje
semantičko opravdanje, koristim se drugačijim
prevodom ovih reči jer je on, u najmanju ruku, do
sada već postao standard među domaćim
lingvistima, ali i mnogim teoretičarima koji se
bave disciplinama koje na ovaj ili onaj način
imaju vezu sa lingvistikom. Osim toga, taj prevod
se standardno koristi i u hrvatskom jeziku. Kako
god, treba imati na umu da se u navodima koristi
drugačiji prevod nego u ostalom delu teksta – u
tom smislu treba obratiti posebnu pažnju na
termin „govor„. U ovom tekstu, termin „govor„
predstavljaće prevod termina „parole„, dok će u
cititatima termin „govor„ biti ekvivalent za
„langage„, a „parole„ će se prevoditi sa „živa
reč„.

61. Sosir, Ferdinand de, Opšta lingvistika, Nolit,

Beograd, 1989, p. 69.

62. Ibid., p. 73.

63. Ibid., p. 73.

64. Ibid., p. 168.

65. „Ona se, naime, osobito ako je

strukturalistička, gotovo bez izuzetka slaže u
tome da je govor tek individualna
materijalizirana realizacija jezične organizacije, i
da u govoru ne može postojati ništa što već ne
postoji u jeziku. Zbog toga će, osim malobrojnih
teoretičara, zanemarivati – u de Saussureovoj
terminologiji – lingvistiku govora i okrenuti se
sasvim lingvstici jezika„, u Škiljan Dubravko,
Pogled u lingvistiku, Školska knjiga, Zagreb,
1987, p. 56.

66. „Ova protivrečnost dobija izričiti oblik

protivrečnosti između jezičkog sistema (‘jezika’) i
ne-sistemskih determinacija, koje mu se
suprotstavljaju na marginama sistema, i
intervenišu u njega„, u Pêcheux Michel, Les
Vérités de La Palice, Maspero, Paris, 1975, p. 19.

67. Vidi dole.

68. Vidi dole.

69. Bahtin, Mihail, Marksizam i filozofija jezika,

Nolit, Beograd, 1980, p. 71.

70. Radi istorijske tačnosti treba reći da ni

Saussure ne shvata jezik samo kao „statičan
sistem autoidentičnih normi„. On tvrdi kako
„apsolutna nepokretnost jezika ne postoji; svi su
delovi jezika podvrgnuti promeni. […] reka jezika
teče bez prekida„, Sosir, Ferdinand de, Opšta
lingvistika, p. 221. Pri tome treba imati,
međutim, u vidu da se mora praviti razlika
između Saussureove filozofije jezika i
Saussureove lingvistike. Čini se, da Saussureova
lingvistika presudno zavisi od konceptualizacije
jezika kao „statičnog sistema autoidentičnih
normi„. Osim toga, ovde ne insistiram samo na
istorijsko-filozofskoj autentičnosti već i na
dominantnoj filozofskoj recepciji Saussureove
lingvistike, recepciji koja je formirala filozofske
pozicije koje nastojim da obradim u ovom radu.

71. „Orijentacija govornika je usmerena ka

datom konkretnom iskazu koji on izgovara. Za
njega se radi o primeni normativno identične
forme u datom konkretnom kontekstu. Za njega
težište nije u identičnosti forme već u novom i
konkretnom značenju koje ona u datom
kontekstu dobija„, ibid., p. 87.

72 Iskaz, vidimo, nije takva realnost jezika u

kojoj bi se jezik, kao preegzistirajući, tj. kao
postojeći pre i nezavisno od iskaza, naprosto,
materijalizovao, realizovao itd. pri čemu bi ono
„materijalno„, funkcionisalo po Aristotelovom
modelu kao princip individualizacije, i eo ipso
princip neinteligibilnosti.

73. Razmatranje ideološki indukovane

očiglednosti da uvek govori pojedinac, da je taj
pojedinac uvek neko itd. razmatraću kasnije u
ovom radu.

74. Ibid., p. 91.

75. Ibid., p. 95.

76. Ibid., p. 96.

77. Cf. Ibid., pp. 106-7.

78. Ibid., p. 106.

79. Ibid., p. 107.

 Tweet  Share

Za sve komentare, sugestije i predloge možete

nas kontaktirati na mejl adresu info [at]
tclinija.net.

POGLEDAJTE I:

Zašto bi Napomena Frojd i Lakan

(ponovo) uredništva Članak iz lista
trebalo čitati NLR-a uz La Nouvelle
Altisera? tekst Frojd i Critique i
Alex Demirovic Lakan napomena L.
Napomena Altisera uz
uredništva iz engleski
časopisa New prevod u
Left Review časopisu New
Left Review
Beleška o Pitanja R. Odgovor
psihoanalizi Rosande Džonu Luisu
Iz „Tri beleške Altiseru i Polemika L.
o teoriji njegov Altisera i Dž.
diskursa“ uz odgovor Luisa
teorijsku L. Altiser o
napomenu državi
Darka
Draškovića

RSS