Вук Стефановић Караџић је рођен 6. новембра 1787.

године у Тршићу близу Лознице, у породици у

којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би
наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом
је из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају.
Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније
наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је
вратио кући.

Тако је Вук највише сам научио да пише и чита јер је био жељан знања, вредан, радознао и врло упоран.

Касније је схватио неке недостатке у правопису и књижевном српском језику па је решио да га

реформише и приближи народу јер је језик, било у говорном, било у писаном облику, основно средство
споразумевања међу људима а књиге које се на том језику пишу, треба да буду разумљиве сваком
чивеку.

Због тог његовог циља живот му је био веома тежак и испуњен напорним радом, сталним
путовањима и сиромаштвом, али је љубав према свом језику и народу била јача од свега и он је успео
да оствари своје циљеве.

Шта је све Вук урадио за српски језик?

1) Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику

Вук Караџић је преуредио дотадашњу старословенску азбуку и направио једноставну азбуку тако да
сваки глас има само један знак – слово. Због тога је наша азбука веома лака и једноставна за учење. Има
30 гласова и 30 слова.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

Аа Бб Вв Гг Дд Ее Жж Зз

Ии Кк Лл Мм Нн Оо Пп Рр

Сс Тт Уу Фф Хх Цц Чч Шш

њима је додао једно из латиничне абецеде:

Јј

и пет нових:

Љљ Њњ Ћћ Ђђ Џџ
И данас важе његове речи: „Пиши као што говориш, читај како је написано“.

Такође, Вук је сакупио српске речи и објавио први српски речник са детаљним описом значења речи.

2) Борба за увођење народног језика у књижевност

Пре Вукове реформе народ је говорио једним језиком а књиге су писане на другом – старословенском.
Тако је било мало оних који су могли да читају оно мало написаних књига у то време a још мање оних
који су разумели прочитано.

Вук Караџић се изборио за увођење народног језика у књижевности тако да су књиге постале разумљиве
обичним људима – народу.

Међу првима који су писали и штампали песме на народном језику били су Бранко Радичевић (чије име
носи наша школа) и Јован Јовановић Змај чије песме су и данас веома актуелне и лепе и које смо и ми у
више наврата читали.

3) Сакупљање народних умотворина

Вредност и лепоту наших народних песама и других умотворина увидели су и други народи ван Србије
па је Вук решио да их сакупи од народа, запише и одштампа у књигама.

Тако је и урадио. Путовао је свуда по тадашњој Србији, људи који су били познати народни певачи –
гуслари, причали су му песме а он их је записивао. Касније их је објавио у књигама и тако их спасио од
заборава.

Осим народних песама, сакупљао је и бајке, приче, загонетке, питалице, пословице и записивао народне
обичаје у разним ситуацијама и приликама.

И још много тога је Вук урадио за наш језик, али о томе ћете сазнати кад мало одрастете.
Пословице
Пословице су сажете изреке. Обично изражавају неку мудрост, истичу неки савет, неку поуку. Зато се
каже да су пословице поучне. Оне су настале веома давно, када писменост није била проширена у
народу. Кратке су сажете и лако се памте.

Боље је пријатељ близу него брат далеко.

Боље је своје јаје него туђа кокош.

Боље је не обећати, него реч не одржати.

Вук длаку мења, али ћуд никада.

Где нема рада, ту невоља влада.

Више ваља грам памети, него сто ока снаге.

Људи се не мере пеђу, већ памећу.

Мудром јунак коња води.

Онолико знамо колико умемо и у памети имамо.

Ум царује, снага кладе ваља.

Што снага не може, памет учини.

Брзалице
Брзалице су речи и реченице тешке за изговор, треба их брзо изговорити, да се не погреши, циљ им је да
забаве.

Раскиселише ли ти се опанци?

Одосмо у котлокрпа,
кад котлокрп котле крпи
са својих девет котлокрпића,
а стара им котлокрповка
котлокрпавим котлима воду носи.

Лежи куја жута украј жута пута…

Црн јарац, црн трн-црн брсти трн…

Разбрајалице
Разбрајалице су речи које се изговарају при разбрајању у дечијој игри, често без одређеног смисла и
повезаности, или веселе песмице које одређују на кога је ред да жмури, трчи…
Енци, меници, на каменци,
Тамо кују дванест деци;
Ин, пин, чарапаин, чараупе,
једи супе баш ти!
Бумбар делипар
Сео цар на кантар,
Жарипан, пеливан ,
Мерили га по вас дан,
Паде, па се скљуси
И рече му –ту си.

Обичајне песме

Обичајне народне лирске песме везане су за најзначајније догађаје у људском животу: рођење, женидбу,
удају, смрт. Према томе који догађај приказују могу бити:
успаванке, сватовске и тужбалице.
У успаванкама се изражава љубав, нежност и топлина, жеља за здравље и срећну будућност детета.

УСПАВНКА
Санак иде уз улицу,
Води Јова за ручицу.
Санак, Јову говораше:
„Ходи, Јово, у бешику:
Да се санка наспавамо,
И ујутру подранимо
И водицу донесемо,
Нашу мајку одмјенимо“

Сватовске су пратиле свадбене свечаности: просидбу и прстеновање, боравак у невестиној кући,

опроштај с родитељима, путовање и долазак у младожењину кућу.

Кад полазе сватови по девојкуМолила се млада Петра мајка

Старом свату и вјенчаном куму:
„Заран нама снаху доведите,
У њедрима јаснога мјесеца,
Да огрије б јеле дворе наше!“