Aleksandar Đuričić Surf Na Crvenom Talasu PDF

co
py
rig
ht
by
Ash
1 Aleksandar Đuričić
Aleksandar Đuričić
sh
Ash
A
by
Surf na crvenom talasu
ht
rig
py
co
Surf na crvenom talasu 2
A sh
by
ht
rig
py
co
A sh
by
ht
rig
ZELENO
py
co
1.
A sh
Godina 2005. Država: Srbija i Crna Gora. Beograd. Vreli letnji
dan.
Pogledajte čoveku u lice, zagledajte mu se u oči. Vidite li
by
išta? Zagledajte se u devojku plave kose i potamnelog tena koja
stoji u holu na beogradskom aerodromu i pažljivo posmatra
putnike koji prolaze carinsku kontrolu. Vidi li se na njenom licu
da li se jutros srećna probudila ili je patila? Vidi li se, ispod
naočara za sunce, ispod najkvalitetnijeg pudera i šminke, koliko
je ona pametna, obrazovana ili glupa, koliko je volela i koliko je
bila voljena? Ne vidi se ništa! Sve dok ne skine naočare, nećete
ht
znati čak ni da ima prelepe crne oči. Njena odeća više govori o
njoj nego njeno lice.
A njena odeća je zaista lepa i skupa. I moderna, odmah se
mora primetiti! Odlično joj stoji, naglašava njenu vitku liniju i
rig
čvrste grudi, ne previše velike, mada čak i to može biti vonder-

bra, ne možeš znati. Ten joj je savršen, kosa negovana, sjajna,
duga i prava. I nakit. Nakit na prstima, na rukama, vratu,
ušima. Upadljivo, ali i sa ukusom: cirkoni i štras. U prstenu
možda i dijamant…
Ne možeš znati.
py
Šta možeš znati o osobi koja posmatra ljude koji prolaze

carinsku kontrolu na aerodromu? Da li je i sama putovala, ili je
modne trendove pratila u novinama? Zna li strane jezike, ili je i
sama stranac? Možda uopšte i ne govori. Možda je teško
bolesna i umire. Možda i ne. O njoj ne možeš znati ništa, osim
co
da nekoga čeka.
– Jovana! – povika i pođe ka jednoj devojci smeđe kose i
širokih kukova. Ona se odazva i pođe joj u susret. Zagrliše se i
izljubiše, prisno, srdačno, a onda malo bolje osmotriše jedna
drugu.
– Marija, dušo – oduševljeno povika Jovana – izgledaš
sh
bolje nego ikada!
– I ti izgledaš dobro – odgovori joj ona, a videlo se da to
kaže tek tako, reda radi.
– Ma, da! – začudi se ova i uhvati se za kukove. – Sve
vreme sam imala utisak da se avion malo nakrivio na stranu…
A
Na onu na kojoj sam ja sedela. – Obe se nasmejaše. – Uskoro će
mi naplaćivati duplu kartu.
– Preteruješ. Možda si se malo ugojila, ali to ćemo da
sredimo ovih dana, kad te ja uzmem pod svoje.
– Da, sigurno – reče Jovana ironično. – Kad sam se u
by
Londonu ugojila od onih njihovih sendviča, ovde ću sigurno da
smršam od naših pljeskavica.
– Ne mršavi se ovde zbog hrane, draga moja – odgovori
joj Marija odmahujući rukom – već zbog stresa, teškog života i
ljubavi… Misliš da ja držim dijetu?
Izašle su napolje vukući za sobom kolica natovarena
Jovaninim prtljagom. Bilo je rano popodne, sunce je još pržilo.
ht
Temperatura je bila znatno iznad trideset.
– Ajoj, što je ovde vrelo! – Jovana je brisala čelo vlažnom
maramicom. – U Londonu je ovih dana bilo oblačno.
Ubacile su prtljag u taksi.
rig
– Do Bulevara revolucije, molim vas – rekla je Jovana.

– Kakva revolucija?! – odbrusi neljubazno taksista. –
Misliš na Bulevar kralja Aleksandra?
– Jeste, jeste, to je mislila – potvrdi Marija. – Jovana, zar
nikada nećeš zapamtiti?
– To je sve isto. Jedan je Bulevar. – nemarno reče Jovana.
py
U autu je bilo još toplije nego napolju i veoma zagušljivo.

Sa radija je dopirala iritirajuća vriska od pesme.
– Koliko ima otkako si poslednji put bila ovde? – pitala je
Marija dok su se vozile na zadnjem sedištu – Više od četiri
godine, čini mi se?
co
– Pet, zapravo… – odgovori, pa posle kratke pauze

dodade – Mislila sam da ćeš me sačekati sa Lukom.
Marija se setno nasmešila.
– Mi više nismo zajedno.
– No shit – Jovana je pogleda iznenađeno. – Ma, od kada
sh
to?
– Ima već… Skoro dva meseca.
– I, kao, nećete se ponovo pomiriti? – Jovana je bila
sumnjičava.
– Naravno da nećemo. Ovaj put je stvarno zauvek! –
A
Marija je zvučala ubedljivo. – Zauvek! Videćeš…
– Hoćeš da kažeš da ga sada neću ni upoznati?
– Nadam se da nećeš. Kreten… – Marija prevrnu očima.
– Eh, šteta. A baš sam se nadala… No, dobro, sve ćeš da
mi ispričaš, natenane. Imamo dovoljno vremena. Ceo odmor
ćemo provesti zajedno.
by
– Da, to je divno – Marija nasloni glavu Jovani na rame. –
Nedostajala si mi. Sa tobom će mi biti lakše da prebrodim ovu
krizu. Biće kao nekada.
– Da… – Jovana zamišljeno pogleda u stranu i obrisa znoj
sa čela. Možda, možda su joj čak oči zablistale. – Gospodine, da
li biste bili ljubazni da uključite erkondišn, malo je pretoplo u
ht
ovom autu – reče vozaču.
– Ne može!!! – prodera se on. – Neće da radi! Crko! Mrtav
konj! Nije ovo London! – nastavi da gunđa i prikoči naglo zbog
gužve koja je u vidu kolone nepokretnih automobila počinjala
rig
kod Zapadne kapije grada i prostirala se preko mosta Gazela, u

dužini od nekoliko kilometara.
– Zaboga, kakva je to gužva? – čudila se Jovana.
– Štrajk! Valjda čuješ… – odgovori besno vozač i pojača
radio:„…zbog blokade saobraćaja ispred zgrade vlade u ulici
Kneza Miloša, u čitavom gradu je došlo do saobraćajnog
py
kolapsa…“
Posle više od dva sata Marija i Jovana su bile na Bulevaru.

Taksista je, svojom greškom, prešišao adresu i ostavio ih
co
stotinak metara dalje, na Lionu. Morale su da se vrate pešaka.

Zgrada u kojoj je živela Marija nalazila se na levoj strani
Bulevara, kada se iz centra krene uzbrdo ka Zvezdari. To je
jedna od onih starinskih zgrada u blizini pijace Đeram. Ja bih
vam rado otkrio tačnu adresu poprišta mnogih zanimljivih
trenutaka iz ove priče, ali ne smem to da učinim. Ne smem
sh
zbog budućih entuzijazista i fanova koji bi opsedali ovu adresu
i uznemiravali komšiluk. Bitno je reći da se radi o veoma staroj i
neuglednoj dvospratnoj zgradi, čađave fasade, sa lokalima u
prizemlju i po dva stana na svakom spratu, a takvih nema
mnogo na toj strani Bulevara.
A
Stan na drugom spratu pripadao je Marijinoj tetki, sestri
njene majke Bise, koja nije imala dece i koja je vanbračno živela
sa nekim Nemcem u Frankfurtu. Taj stan je nasledila od svog
prvog muža, koji je umro ubrzo nakon što su se venčali, te je
by
stoga tetka zamrzela taj stan i nikada ga više nije koristila. Do
stana se stizalo mračnim i vlažnim stepeništem bez prozora,
osvetljenim slabašnim žutim svetlom, prolazeći pored raznih
stvari koje su stanari, usled nedostatka prostora u stanovima,
držali na stepeništu: kutije sa knjigama, sto na kome je stajao
stari televizor marke Ei-Niš, očigledno pokvaren, metle, kofe,
pribor za krečenje…
ht
Ulazna vrata, sama po sebi, govorila su dovoljno o starosti
zgrade: dupla, spoljašnja od punog drveta, otvaraju se ka
spolja, i unutrašnja sa staklenim prozorima, otvaraju se ka
unutra. Ulazi se direktno u sobu, koja kombinuje potrebe
rig
kuhinje, trpezarije i predsoblja. Nameštaj je stari, oronuo. Pod je

od starog crvenkastog parketa koji mrda i pucketa pod nogama.
Zidovi su beli i neravni. Drveni sto obojen u belo i dve stolice,
starinske i klimave. Bela kuhinja od drveta sa nakrivljenim
vratima i fijokama, rustičnim staklenim vitrinama i
potamnelom sudoperom. Mali frižider, star dvadesetak godina,
py
domaće proizvodnje, svakako ne predstavlja izlet u moderno.

Iz te sobe se na jednoj strani ulazi u kupatilo, vlažno i
buđavo, na neki način arhitektonski uklopljeno sa susednim
stanom, tako da izgleda kao da se nalazi udubljeno u zidu.
Zbog izuzetno visokih plafona, ova mala prostorija najviše liči
co
na neki poveći dimnjak. Na drugoj strani se ulazi u jednu usku i

nadugačku sobu, okrečenu u svetloplavo, u kojoj se nalaze dva
kreveta, razdvojena noćnim stočetom, sto na kome stoji
televizor, više od jedne decenije star i trokrilni ormar crvenkaste
boje. Na zidu visi uramljen goblen sa motivom žene u plavoj
haljini sa šeširom. I iz ove sobe, kao i iz prethodne, kroz dva
sh
visoka drvena prozora, puna zazora kroz koje duva promaja,
preko zelenih krošnji drvoreda, pogled se pruža pravo na
Bulevar.
– Bože, ovde kao da vreme stoji – reče Jovana i baci se na
krevet koji zacvile pod njom.
A
U sobi je sada, osim Jovaninog prtljaga, bilo i nekoliko
razbacanih kesa sa Marijinim stvarima, kao da je i sama
odnekuda nedavno stigla. Ili možda davno, ali se još nije
raspakovala. Ona ih je preskakala i bilo je očigledno da ju je
nerviralo njihovo prisustvo.
by
– Nisam baš mnogo boravila ovde u poslednje vreme –
reče Marija dok je otvarala prozore i širila zavese, puštajući
unutra vazduh sa ulice, topao i zagađen, ali opet svežiji od
onog ustajalog iznutra.
– Sve izgleda isto kao onog dana kada smo se doselile u
Beograd – primeti Jovana. – Ništa se nije promenilo.
– Hoćeš da ti pomognem da se raspakuješ, ili ćeš prvo da
ht
jedeš nešto? – pitala je Marija.
– Prvo ću da se bacim pod tuš… – uzdahnu Jovana
odlepljujući znojavu majicu od sebe. – A posle ću nešto da
jedem, umirem od gladi.
rig
Marija je otišla do kuhinje, otvorila frižider i zagledala se.

– A šta bi da jedeš? – pitala je gledajući u prazne pregrade.
– Bilo šta – čula je odgovor iz druge sobe.
py
co
2.
A sh
Godina 1997. Država: Jugoslavija. Mali grad u unutrašnjosti.
Sveže majsko svitanje.
Grad tek počinje da se budi. Na ulici gotovo da nema
by
nikoga. Semafori menjaju boje sami za sebe, iz dosade, reklo bi
se. Vetar šeta papire i kese po trotoarima glavne ulice. Iz ulaza
jedne od zgrada izlazi neka starija žena. Steže kućni mantil oko
svog ispijenog tela, zadiže kragnu, ali ne da bi se ugrejala, već
da se ne bi primetilo šta ima ispod. Prelazi glavnu ulicu i ulazi
u pekaru preko puta. U pekari je toplo, miriše na sveže pecivo i
susam. Tu je nekoliko ljudi koji čekaju u redu.
ht
– Molim vas jedan burek sa sirom – kaže ova žena u
mantilu i starim cipelama, nagaženim kao papuče.
– Sačekajte svoj red! – obraća joj se gospodin ispred nje.
Ona staje u red, nervozno gleda na sat, lomi prste,
rig
prebacuje se s noge na nogu.

– Burek sa sirom, manje mastan, i jedan jogurt, isto manje
mastan – kaže kao iz topa, čim je došla na red.
Prodavačica dohvata jedan burek, prvi koji joj je pao pod
ruku, i počinje da ga uvija u papir.
– Je l' može ovaj drugi, manje mastan? – pažljivo pita ona.
py
– Koji? – prodavačica je drsko pogleda preko podočnjaka.

– Ovaj pored – žena pokazuje na jedan određeni. – I ovaj
jogurt, sa nula zarez pet posto mlečne masti. Ako može… –
kaže, i opet gleda u sat.
Prodavačica baca nazad onaj prvi burek, uzima ovaj
co
drugi, umota ga u papir nepažljivo i ubacuje u kesu sa

jogurtom.
– Trijašes.
Žena u mantilu joj daje novac nespretno, uzima kusur,
trpa ga u džep mantila i odmah proverava nešto na jogurtu.
– Izvinite, ovo je jogurt od juče – kaže bojažljivo.
sh
– Šta, bre? – uvređeno će prodavačica.
– Jogurt… Imate li od danas?
– Šta fali tom jogurtu?
– Pa moja Maja voli… – mucala je i treptala zbunjena žena.
– 'Ej, bre, ženo, uzmi ili ostavi! Nemoj da mi izvodiš, nisi ti
A
jedina ovde! Sledeći!
Žena steže mantil, stavlja kusur u džep i izlazi napolje.

Trči preko glavne ulice i vraća se u zgradu. Penje se stepeništem
do stana broj dvadeset četiri gde je dočekuje polumrak i veliki
nered.
by
– Majo. Hajde ustani, Majo, ljubi te majka. – tiho i pažljivo,
sa puno ljubavi, pokušava da probudi svoju ćerku, koja ne
reaguje. – Majo, hajde dušo ustani, zakasnićeš. Hajde, već je šest
sati. – Marija nešto gunđa, odmahuje rukom, okreće se na
drugu stranu. – Majo, ćeri, kupila ti majka burek da doručkuješ,
ht
hajde ćeri, ohladiće se. Hajde, ljubi te majka. – Majka joj
pomogne da se pridigne, a zatim iz gomile nesređene
garderobe na fotelji izvlači neke krpice i dodaje ih Mariji.
– Hajde, mila, obuci se, pa da jedeš.
rig
– …gužva… – promrmlja Marija trljajući oči.

– Šta? Šta kažeš, ljubi te majka? – Majka se savija niže da
bolje čuje. – Šta kažeš? Šta si rekla, Majo, nije te majka čula?
– …pegla… – mrmlja Marija i gura od sebe pantalone koje
joj je majka stavila na krevet.
– Da ispeglam? Sad ću, sad ću. Evo. Hajde ti ustani, idi
py
umij se i očešljaj, sad će majka da ti ispegla. Hajde, Majo,

zakasnićeš. Hajde, već je prošlo šest.
Majka odlazi u drugu sobu i uključuje peglu. Onda
postavlja doručak na sto, a zatim pegla. Marija odlazi u
kupatilo.
co
Marijini roditelji, Bisa i Dragiša, su prosvetni radnici,

stariji nego što bi trebalo da budu, jer su kasno dobili svoju
jedinu ćerku. Majka Bisa predaje istoriju, a njen otac Dragiša
matematiku u jednoj osnovnoj školi u gradu u kome žive. Osim
toga, on prodaje robu švercovanu iz Mađarske na uličnoj tezgi i
sh
jutros je već otišao tamo da zauzme mesto.
– Hajde, Majo, zakasnićeš – dovikuje joj majka kroz vrata

toaleta posle petnaest minuta. – Hoćeš da ti majka napravi
sendvič da poneseš?
A
– Neću – odgovara Marija iz toaleta.
– Rekoh, možda se zadržite tamo… Ogladnećeš… – govori
joj majka iz kuhinje.
– Daj mi pare, pa ću da kupim nešto ako ogladnim –
pojavljuje se Maja na vratima kuhinje i seda za sto na kome su
by
postavljeni tanjir sa burekom i čaša jogurta. Na sebi nosi mini
suknju i kratku majčicu, golog stomaka i ramena. Kosa joj je
uredna, prirodno plava. Lice joj je napuderisano i našminkano,
tako da se ne vidi nekoliko bubuljica na čelu, nokti dugi i
nalakirani. Na ušima nosi velike plastične minđuše. Oko vrata
šarene perle. Izgleda dosta starije i ozbiljnije za svojih petnaest
godina.
ht
– Nećeš da obučeš pantalone? Ispeglala sam ih. – pita je
Majka.
– Neću – odgovara Marija mrsko.
– Da ti ne bude hladno tako, ljubi te majka? Ponesi jaknu.
rig
– Neće! – Marija podiže ton, dodirnu burek domalim

prstom, zatim obrisa isti prst o stolnjak i poče da pije jogurt.
– Jedi burek, Majo – pažljivo je opominje majka.
– Mastan je – odgovara Marija ravnodušno.
– Nije mastan, ljubim te, birala ti majka kakav voliš. Hajde
jedi malo, jedi, ceo dan ćeš da se zadržiš u Beogradu.
py
Marija otkine komadić sira iz bureka i stavi ga u usta.

– Hladan je – reče.
– Pa ohladio se, dabome kad čekaš. Daj, sad će majka da ti
podgreje. – stavlja tanjir u rernu i uključuje je. Marija pije jogurt.
Sanjivu jutarnji tišinu narušava samo majčino pucketanje
co
zglobovima na prstima i tiho ponavljanje – Sad će… Sad će…

– Je l' će, ovaj, Jovanin otac, da vas sačeka, da vas vrati? –
pita potom majka.
– Ne, nego će da nas ostavi u Beogradu – odgovara Marija
ironično kolutajući očima.
– Pa, dobro, znam, samo pitam. Moram da pitam. Kad je,
sh
eto, sad sve tako komplikovano ispalo da idete u Beograd… A
mogla si, eto, lepo i kod nas da upišeš gimnaziju…
Marija počinje da cokće, uzdiše, a zatim ustaje i odlazi
pred ogledalo u hodniku. Popravlja šminku na ustima.
Namešta grudnjak, steže ga, pomera umetke, bezuspešno
A
pokušavajući da svoje grudi učini većim.
– Dobro, što se ljutiš odmah Majo? Znam da smo već
pričale o tome… Ništa ti ja ne branim. Kako ti hoćeš, samo
kažem, bilo bi lakše. – pomirljivo dodaje majka.
– Kažeš samo da bi me nervirala – dodaje Marija iz
hodnika.
by
– Nije, pile moje, nego vidiš da su tamo stalno neki neredi,
protesti, ubistva, tuče…
U tom trenutku čuje se zvono interfona. Marija se javlja.
– Evo, silazim.
Majka brzo vadi burek iz rerne.
– Majo, ćeri, uzmi bar malo da jedeš, evo podgrejano je.
ht
– Nemam sad vremena – Maja trči po stanu i ubacuje neke
sitnice u torbicu.
– Samo jedan zalogaj, Majo, hajde uzmi, sačekaće te oni.
Imaš vremena. Uzmi, ljubi te majka, vruć je.
rig
Maja priđe tanjiru, uhvati se za parče, opeče prst i trgne

se.
– Urrrh! – zareži i besno pogleda u majku – Vrelo je!!!
– Dobro, ponesi bar sendvič, hajde – majka joj, ko zna
odakle, odjednom pruža sendvič uvijen u kesu.
– Neću, ostavi me na miru!!! – histeriše Marija.
py
– Ne moraš da pojedeš, samo ponesi – ubeđuje je Majka.

– Nemam gde da ga stavim – Marija pokazuje malu
damsku torbicu koju je nameravala da ponese i žuri ka izlazu,
zadržavajući se još jednom kod ogledala.
– Pare sam ti stavila u novčanik. Jesi li ga ponela? Jesi li
co
ponela onu potvrdu o prijavi? A priznanicu? – majka ide za

njom i podseća je. – Čekaj, evo ti i ovo, ponesi – vadi iz džepa
kusur iz pekare i daje joj. Na vratima je, uprkos Marijinom
negodovanju, poljubi i poviče za njom – Nemoj ništa da se
sekiraš, biće sve u redu – a zatim se polako vraća u stan kršeći
ruke, nervozno gleda na sat, uzme burek sa stola, zapakuje ga u
sh
papir i stavi u frižider, a onda se odjednom seti da nije isključila
peglu i otrči u drugu sobu.
Marija istrči iz zgrade, razmišljajući kako nikada neće
postati tako naporna kao njena majka. Dan postaje sve topliji,
sunce je već na nebu, i ona utrči u crni Mercedes u kome su je
A
čekali Jovana i njen otac Dejan. Dok su se vozili ka Beogradu,
Jovana je sedela na prednjem sedištu i prelistavala neke testove,
preslišavajući se. Marija je sedela pozadi, udobno zavaljena u
mirišljavo kožno sedište i smeškala se svaki put kada bi Dejan
pogledao u retrovizor, iako on njen osmeh nije mogao videti, jer
by
je ogledalo spustio da vidi njenu suknju i noge.
Tog dana su devojke, trijumfalno prošavši Istočnu kapiju
Beograda, položile prijemni ispit u Filološkoj gimnaziji, a zatim
se i upisale na odseku za engleski jezik. Životne priče često baš
tako počinju: imaš burek, jogurt, petnaest godina, a otac tvoje
drugarice vozi Mercedes. Nešto ti se tu dopada, nešto ne, život
te još mazi i golica, smeješ se, a ni sam ne znaš šta ti se dešava.
ht
rig
py
co
3.
A sh
Beograd, SCG, 2005. Stan na Bulevaru…
Marija je još neko vreme belo gledala u frižider i shvatila

da tu nema ničeg jestivog.
by
– Ništa se nije promenilo – ponovila je Jovana. – Nije
nikakvo čudo što imaš dobru liniju, kada u kući nemaš ništa za
jelo. Idem da se istuširam, pa idemo negde na ručak.
Ideja da upišu Filološku gimnaziju u Beogradu poticala je

od Jovaninih roditelja. Njena majka, Britanka, upoznala je
njenog oca dok je on kao student boravio u Londonu, u dobra
ht
stara vremena, pre nego što se u Srbiji po zlu pročuo gradić
Šengen. Pošto ih je sudbina, ili nešto drugo, vezala za Srbiju,
gospođa Vivien Beker Bukvić, koju su od milošte zvali Živkica,
želela je da njena ćerka ipak usavrši engleski jezik. Zlu ne
rig
trebalo. Ionako nije bila talentovana ni za šta posebno osim za

kuvanje. Ta ideja mnogo više se dopala njenoj drugarici iz
klupe, Mariji. Bila je to prilika da pobegne iz provincije u veliki
grad i slobodno ispolji svoje moderno i napredno ponašanje.
Nakon što su upisale željenu gimnaziju, devojke su se
preselile u stan Marijine tetke na Bulevaru revolucije. Jovanini
py
roditelji, koji su poslovali na relaciji Beograd-London, svakako

su mogli da priušte svojoj ćerki i bolji stan. Međutim, za
Marijine roditelje, prosvetne radnike koji jedva sastavljaju kraj s
krajem, to što su imali gde besplatno da smeste svoju
razmaženu ćerku i tako joj omoguće da ispuni svoj hir, bio je
co
pravi blagoslov. Kako je svima bilo u interesu da one ipak žive

zajedno, morali su se osloniti na oronulo tetkino nasledstvo.
Od septembra 1997. godine Marija i Jovana živele su
zajedno u tom stanu, sa manjim ili većim prekidima, pune četiri
godine. Kada su maturirale, 2001. godine, Jovana je, u skladu sa
širokim mogućnostima svojih roditelja i britanske rodbine,
sh
upisala nekakav biznis koledž u Londonu, završila ga za nešto
više od tri godine, i sada već radi kao menadžer u Britiš
Ervejzu. Marija je ostala u Beogradu da studira engleski jezik na
Filološkom fakultetu i još otaljava drugu godinu. To je samo
grub okvir jedne priče koja je počela sada već jako davno, u
A
neko drugo vreme, u državi Jugoslaviji, na Bulevaru revolucije.
Promenile su se vlasti, promenila su se imena ulica, trgova,
granice, države…
– Ništa se nije promenilo – insistirala je Jovana – Ulični
by
prodavci su još tu, „Depo” je tu, tramvajske šine se raspadaju
kao i uvek, džukele seru po ulicama…
Uredno doterane i već pomalo umorne, krenule su niz
Bulevar ka centru grada da negde ručaju.
– Da, ali otvorili su se neki novi butici i kafići na Bulevaru,
kao i odlični restorani. Uveli su liniju broj šest od Ustaničke do
Taša… – objašnjavala je Marija. – Neke stvari su ipak drugačije.
ht
Čudno je da ti, koja si provela puno vremena van Beograda, ne
primećuješ promene, a ja, koja sam tu svakoga dana, ipak
primećujem da se nešto menja… Na bolje, naravno.
– To je zato što ti želiš da vidiš da se nešto menja, jer ovde
rig
živiš, voliš ovaj grad i želiš da veruješ da će nešto biti bolje. –

Jovana je bila kategorična. – U principu je sve isto. Veruj mi.
Nastavile su da se spuštaju niz Bulevar po vrelom suncu
koje ih je teralo da se mršte. Marija je gledala pravo i neko
vreme ćutala, a onda rekla, gotovo uvređeno:
– A ti? Zar ti ne voliš Beograd? Zar ti nije bilo lepo dok
py
smo živele zajedno?

– Bilo mi je lepo i sa nostalgijom se sećam tog vremena –
odgovorila je Jovana uverljivo. – Volim Beograd, ali u Londonu
se nekako osećam bolje.
– Ne, ti ne voliš Beograd, sada mi je jasno – Marija se
co
zamislila. – Nikada ga nisi ni volela….

4.
A sh
Beograd, Jugoslavija, maj 1998. Učionica u Filološkoj gimnaziji.
Petak.
– Jovana, pošalji mi treće pitanje – šaputao je Željko iz

klupe iza.
by
Jovana je pisala zadatak praveći se da ništa ne čuje.
– Drugo. Drugo. Dru-go. – Marija je sedela do nje, cimala
je za rukav i pokazivala joj dva prsta, izobličivši pri tom celo
svoje lice u obliku broja dva.
Jovana se okrenula prema njoj, prostrelila je pogledom,
pokazala joj da čeka i nastavila da piše.
ht
– Mir tamo pozadi – čula se polumrtva baba koja je sedela
za katedrom i kroz piksle čitala domaći časopis za žene.
Jovana je pisala. Marija se dosađivala. Izvadila je iz
pernice ogledalce i pincetu i čupala obrve. Željko se nervirao.
rig
– Treće, Jovana… Je l' me čuješ? Ili četvrto… – rekao je i

bacio praznu ceduljicu preko njenog ramena. – Bilo koje.
Ceduljica je pala na njenu klupu. Jovana je prebledela.
Pogledala je u profesorku koja ništa nije videla, zgrabila
ceduljicu i stegla je u šaci. Crvenela je u licu i znojila se.
Marija je smoreno pogledala u sat.
py
– Drugo, Jovana… – rekla je pokazujući joj na sat. – Pet

minuta.
Jovana je stezala ceduljicu u ruci i pokušavala da se
skoncentriše. Ruke su joj drhtale, kapljice znoja se grupisale na
slepoočnicama. Marija ju je uporno cimala za rukav.
co
Iznervirana Jovaninim ignorisanjem bocnula ju je olovkom u

salo na struku. Ova se žustro okrenula prema njoj i pokazala joj
da je ostavi na miru. Marija je iznervirano bacila olovku na sto,
skrstila ruke, ispravila se na stolici i uzdahnula poluglasno.
– Jeeeebo te, ne mogu da verujem…
– Tišina tamo, svako za sebe – rekla je polumrtva baba za
sh
katedrom, liznula prst i okrenula stranu časopisa.
Jovana je ponovo zgužvala Željkovu ceduljicu, po kojoj je
taman počela da piše, progutala knedlu i nastavila da blene u
svoju vežbanku, potpuno paralisana. Želela je da pomogne
Mariji, a možda još i više Željku. On je bio jedan od samo
A
nekoliko dečaka u odeljenju, ali, sve da ih je bilo i trideset,
Željko bi sigurno bio najslađi. Jovana nije bila sebična, ali
nikada nije umela da prepisuje i vara na časovima. Podeljeni su
tako da Marija, koja sedi do nje, radi drugu grupu zadataka u
odnosu na nju. Trebalo bi prvo da pročita njene zadatke, a
by
zatim napiše odgovore negde, pa ih, konačno, prosledi njoj. U
međuvremenu bi se sigurno negde ispovraćala od straha. Da ne
pričamo kako bi preživela prosleđivanje odgovora Željku iza
sebe. Samo kada bi se susrela sa njegovim crnim molećivim
očima i zavodljivim osmehom, verovatno bi se, lomljena željom
da dobro uradi svoj pismeni i njemu da pomogne, upiškila i
pala u nesvest. Horor.
ht
Uvek se oslanjala samo na sebe i svoj rad, do svojih
visokih ocena pošteno je dolazila učenjem i radom. Izgleda kao
da njen trud niko nije cenio.
– Štreberko – besno je šaputao Željko iza nje i cimao joj
rig
stolicu na kojoj je sedela.

Marija je, na drugoj strani, više marila za svoj izgled i
druženje, nego li za svoje ocene. Zbog toga je bila mnogo
popularnija u društvu. Naročito muškom. Znala je da se snađe i
iskoristi svaku priliku na časovima, i često je prepisivala od
Jovane i tako popravljala svoj prosek.
py
Uzela je od Jovane ceduljicu koje je ova stiskala u ruci,

opušteno prepisala na nju neke odgovore iz Jovanine vežbanke
i dodala je Željku. Kada već ne može sebi da pomogne, može
njemu. Profesorka ionako ne vidi dalje od prve klupe kad nosi
naočare za čitanje.
co
– Hvala ti za one odgovore, stvarno si lik – rekao je Željko

Mariji dodirujući je oko struka, dok su izlazili iz škole. – Hajde
dođi sutra uveče kod mene. Matorci će spavati na placu. Doći će
Duki i njegovi fenseri, Buđa i Ceca, Tebra sa ortacima, Šoki …
sh
(još desetak čudnih imena).
Marija se smeškala. Jovana je išla sama iza njih i gledala
im u potiljak.
– Ja idem kući za vikend – izjavila je Jovana te večeri u
A
stanu na Bulevaru revolucije. – Dejan sutra dolazi po mene.
– Nećeš sutra da ideš kod Željka na žurku? – Marija je
ispitivački blenula u odraz svoje kose u ogledalu.
– Ne.
– Zašto?
by
– Ne mogu, ide mi se kući.
– Ti si stvarno luda – Marija na kratko podiže pogled sa
svog odraza. – Ne znaš šta propuštaš.
„Znam i te kako“, pomislila je Jovana. „Zato i ne želim da
idem.“
– Na kraju krajeva, nije me ni pozvao – rekla je.
– Tripuješ svašta… Šta ćeš da radiš kod kuće, u onom selu,
ht
baš me zanima?
– Ništa. Ne znam. Odmaraću. Trebalo bi da učim za…
– E, je l' ti primećuješ koliko mi je iskrzana kosa? – Prekide
je Marija.
rig
Jovana je gledala nezainteresovano.

– Mislila sam za vikend da idemo do frizera i na buvljak,
da kupimo nove kupaće kostime. Mogle smo da odemo i na
bazen na Tašu, biće lepo vreme, ali, znaš, prvo moramo u
solarijum. Bela sam kao sir. Samo ne znam gde ću pare da
nađem za sve to.
py
Uzalud je Marija nagovarala. Jovana je znala da, ako bi

ostala u Beogradu, morala bi da prati Mariju po suncu u njenim
neumornim potragama za rasprodajama. Ali, gore od toga je to
što bi morala da izbegava odlazak na bazen tokom dana, jer nije
co
želela da se skida, naročito ne pored Marije, a onda bi ostala

sama tokom noći da zamišlja kako se ona provodi sa Željkom.
Na drugoj strani, kod kuće ju je čekala prijatna porodična
atmosfera, velika luksuzna kuća, izobilje domaće hrane i mnogo
vremena za učenje pred kraj školske godine kada treba
popravljati prosek. Već je planirala kako da popravi ovu
sh
četvorku koju će dobiti zato što su je čitavog časa ometali i
nervirali je.
Mariju su mučili drugi problemi.
– Ako kupim kupaći kostim, onda neću imati pare za
solarijum i bazen. A ako ne kupim, onda džabe da idem u
A
solarijum, kad nemam u čemu da se kupam! Strašno!
Sutradan je Jovanin otac došao po nju.

– Jesu li vam stigli računi? – pitao je Mariju.
Marijini roditelji su odbijali da naplaćuju stanarinu Jovani,
by
što je možda bilo velikodušno, ali je njihova prava motivacija
zapravo bila u tome što bi verovatno umrli od brige kada bi
Marija živela sama. Oni bi verovatno, u slučaju da Jovana
nekada poželi da se odseli u neki udobniji, noviji stan, našli za
prikladno da od svoje bede plate Jovani da ostane, da brine o
njihovoj jedinici.
Sad, ne može se znati da li je to bilo zbog ove
ht
nesvakidašnje velikodušnosti ili iz neke druge pobude, tek
Dejan je imao potrebu da Mariji povremeno ostavi novac,
prekoračivši znatno iznos računa ili sitnih kućnih potrepština
koje su mu bile izgovor. Nije to bio neki veliko novac, zapravo,
rig
pogotovo ne za Dejana, ali Mariji je bio dovoljan za solarijum,

frizera i kozmetičara – dovoljan za sreću.
py
co
5.
A sh
…2005.
– I nema bogzna šta da se voli u ovom gradu, niti u ovoj

zemlji… Osim možda hrane – reče Jovana i strpa poslednji
– Ja ne misli tako. by
rolovani ćevap u usta, a zatim napade tanjir sa salatom.
Marija se sećala uzbudljivih godina i nezaboravnih

trenutaka koji su je vezivali za Beograd. Njegove ulice i trgovi,
njegovi parkovi, klupe, lokali, butici i saloni. Svi su imali po
neki deo nje na sebi: stope, suze, znoj, krv… Njenu mladost,
čednost, nade, planove, maštanja. Ali, nije imalo svrhe
ht
pominjati to Jovani. Ona je sve to propustila zatvorena iza
debelog zida svojih kompleksa. Da li je, možda, trebalo da zbog
toga zavidi Mariji?
rig
– Viđaš li se sa Željkom? – upita Jovana.

– Da, naravno! – odgovori Marija, misleći na to kako se
lepo družila sa njim sve dok joj to u jednom trenutku nije
postalo zabranjeno. – Znaš, on je… – Marija je požurila da nešto
saopšti, ali se ujela za jezik i nastavila oprezno – … on je
trenutno u Španiji, pa nećemo moći da ga posetimo. Samo da ga
py
vidiš! Dosta se promenio… Ne bi ga prepoznala.

– Ja ću da platim – reče Jovana i pozva konobara.
Marija se, kao, ljubazno usprotivila, ali je Jovana
insistirala.
– Molim te, ne pričaj gluposti. To je najmanje što mogu da
co
učinim za tebe! – reče i izvadi novčanik prepun raznih valuta.

Marija refleksno razrogači oči.
– Godinama sam živela u tvom stanu kao kod svoje kuće,
potpuno džabe, red je da ti se nekako odužim – govorila je
Jovana, a krajičkom oka je posmatrala Marijinu reakciju.
– Ne – reče Marija – ništa ti meni ne duguješ.
sh
Jovana ju je pogledala u oči, a bio je to čudan pogled, vrlo
slikovit i bezobrazan, i moraćete u to da verujete, jer vam to
sada nikako ne mogu objasniti.
– Dugujem, dugujem – rekla je Jovana, možda iskreno, ali
je Marija tih dana bila već dovoljno u paranoji, pa joj se činilo
A
kao da je ona htela da raščisti neke stare račune i dugovanja sa
njom, i, o bože, to joj je zvučalo tako opasno!
– Ne duguješ – ponovila je Marija oprezno.
– Ma, ćuti tu, kad Joca časti – nastavila je Jovana vedro i
opušteno, pretvorivši ponovo onaj olovno teški razgovor u
by
svakodnevno ćaskanje. – Ja radim za četvorocifrenu platu! I to u
britanskim funtama!!! Nego, kako tvoj posao?
– Koji posao? – začudi se Marija.
– Pa, u nekoj parfimeriji… – podseti je Jovana. – Pisala si
mi o tome.
– Ah, to! – doseti se Marija. – Ma ne radim tamo već
godinama. Za te pare više mi se isplatilo da sedim kod kuće. –
ht
rekla je, ali nije precizirala kod čije kuće.
– Znaš, nikada nisam kapirala ovaj beogradski svet – reče
Jovana. – Niko ništa ne radi, i samo kukate kako nemate para, a
svi samo troše! Pogledaj ovo – Jovana se osvrte oko sebe – radni
rig
dan, sred radnog vremena, a čaršija puna besposlenih ljudi,

lepo obučenih, sede i troše pare u skupim lokalima! Znaš, vi ste
najluksuznija sirotinja u Evropi.
Marija samo sleže ramenima.
– Ah, da. Hajde sada – reče Jovana. – Vodi me u neki salon
lepote.
py
Marija je pogleda kao da je ova pala sa Marsa.

– Vodi me u najbolji salon lepote koji znaš – ponovi
Jovana.
– Salon lepote? Mislila sam da tebe to ne zanima.
– I ja sam mislila. Sad ćemo da proverimo. Ako ćemo
co
pravo, uvek sam bila nezadovoljna svojim izgledom, ali sam

bila suviše tvrdoglava i sujetna da bih priznala da sam obična
nesrećna i nezadovoljna debela krava.
Marija se na ovo nasmeja, ali se brzo uozbilji i zamisli.
– Pa, jeste tako – nastavi Jovana. – Nemam čega da se
sh
stidim. Veruj mi, u Londonu čovek može da izleči sve
komplekse. Promenila sam se, stekla samopouzdanje. Sad sam
srećna i zadovoljna debela krava! Završila sam koledž, radim,
dobro zarađujem. Začudila bi se kada bi znala koliko zgodnih
muškaraca želi da kreše debelu guzatu kravu.
A
Marija je slušala otvorenih usta. Nije mogla da veruje
svojim ušima. Nije mogla da prepozna svoju najbolju drugaricu
dok tako slobodno i otvoreno govori o sebi. Možda bi trebalo
da joj bude drago zbog nje, ali se, ipak, osećala čudno. Navikla
je da Jovana nikada ne govori o sebi, da joj bude svejedno kako
by
izgleda i da bude uvek jadna. Da, prećutno jadna Jovana.
Utešno jadna. Koliko god da si jadan, Jovana je jadnija. To je
jasno i o tome se ne priča. Odakle joj sada, odjednom, toliko
prava da više ne bude jadna, kada ne izgleda ništa bolje nego
ranije!
Nekako je obuzdala svoje uskovitlane emocije i povela je u
salon koji redovno posećuje „Kod Dace Face“.
ht
– Ćao, Daco! Ovo je Jovana.
Daca kozmetičarka beše jedna simpatična, ali pre svega
maksimalno doterana devojka. Zapravo, ona bi bila savršeno
lepa, samo da nije imala poveći kljunast nos. Ali je zato imala
rig
najčistiji ten i najzdraviju smeđu kosu koju je Jovana ikada

videla. Imala je dovoljno velike istaknute grudi, a bila je
mršava, onako trendi, sa jasno izraženim ključnim i karličnim
kostima, i mirisala je na skupe parfeme.
Salon „Kod Dace Face“ nalazio se u blizini Marijinog
stana, u suterenu jedne zgrade. Pružali su sve vrste usluga koje
py
su jednoj modernoj devojci neophodne, i čak više od toga. Osim

Dace, izgleda da je u salonu radila i još jedna devojka koja se
verovatno zvala Senka, jer je takav utisak i ostavljala. Zapravo,
nije ostavljala nikakav utisak. Samo je služila kao držač za
frizerske rekvizite i metle.
co
Potpuno je jasno da je ovo bilo mesto gde je Marija

provodila dosta vremena i ostavljala puno novca.
– Jovana! – Uzviknula je Daca uzbuđeno, tajanstveno i

možda malo uplašeno, i zagledala joj se u oči. Neko bi pomislio
da je upravo prepoznala nekoga koga je davno zaboravila, ali
sh
ne! To je samo bio njen stil. – Jovana-Jovana? – Sad je već
upirala prstom u nju, polako joj prilazeći. Piljila je u nju
poluspuštenih kapaka, kao da se nečeg priseća. – Tvoja
drugarica Jovana? Jovana iz Londona?
Marija je pomislila da bi Daca mogla da izusti: „Debela
A
Jovana, ona jadna isfrustrirana iskompleksirana krava o kojoj si
mi toliko pričala, na čiji smo se račun stalno smejale?“
– Moja najbolja drugarica Jovana sa kojom sam živela
četiri godine – dodala je Marija značajno klimajući glavom.
Daca je pogledala najpre u Mariju, pa opet u Jovanu.
by
– Dobrodošla – iznenada je ciknula srdačno i pala u
zagrljaj zatečenoj Jovani. – Ja sam Daca. Sedite. Kafa? Kafa.
Senka. Senka, pobogu!!! Kafa!
Avaj, neprijatnosti za Mariju! Odjednom joj više nije bilo

jasno zašto je nekada imala potrebu da Jovanu, očigledno dobru
i pitomu devojku, koja je uvek bila fer prema njoj, omalovažava
ht
i ogovara kod svoje prijateljice i kozmetičarke. Zašto je svoju
najbolju drugaricu olajavala i podsmevala joj se pred onima koji
je ne znaju? Kao da će neko reći: „Vau, ti si tako kul u odnosu
na nju!“, ili „Kad pogledamo kakvih sve ima, mi smo strava!“
rig
Kao da je to nekakav uspeh biti bolji od onih koji su gori od

tebe?
Osim toga, šta će sada Daca Faca misliti o svemu, ako
primeti da je Jovana „kul i opuštena devojka“, kao što je ona
iznenada i počela da se ponaša? Možda bi trebalo da odvuče
Dacu u stranu i kaže joj:„Stvarno ne znam šta joj je odjednom,
py
do skoro je bila sva jadna.“

Ipak, odustala je od te ideje.
– Hoćemo nešto da radimo, devojke? – pitala je Daca kad

su popile kafu i ispričale se o najnovijim trendovima u
co
Londonu.
– Ja neću ništa – reče Marija – dovela sam Jovanu.
– Kako ništa? – protivila se Jovana, znajući da Marija
ustvari nema para. – Ne može tako. Ja častim, moraš nešto da
uzmeš.
– Dobro, mogla bih malo da se osunčam u solarijumu.
sh
– A ti? – pitala je Daca Jovanu.
– Šta ja? Pa, ja sam vam rudnik zlata: pogledajte me na šta
ličim? Verovatno ne znate odakle da počnete?
– Nije baš tako – ublažavala je Daca.
– Šta nije? Zaključavaj salon, ne primaj više nikoga,
A
ostajem do mraka!
Svi se nasmejaše od srca. Marija pomalo kiselo.
Dok se Marija sunčala, Jovana je počela od frizure.
Promenila je boju u crvenu sa tamnim pramenovima i još malo
skratila u neobičnu asimetričnu modernu frizuru. Zatim je
anticelulit tretman… by
prešla na obrve, nokte, tretman lica, depilaciju, masažu,
– Majo, što ne bi malo tretirala tu kosu nečim… Čini mi se

da je suva i iskrzana. – primetila je Jovana.
Marija ju je samo pogledala začuđeno, pipajući svoje
krajeve kose.
– Jeste, jeste. Idi tamo, da ti Senka stavi „Super-softening-
ht
extra-repair-lotion“ pakovanje iz kolekcije „Ultra Hair“. –
predložila je Daca i dodala u svojoj glavi još pet evra na njihov
račun. – Nema te kod nas u poslednje vreme?
– U frci sam nekoj – dobaci kratko Marija.
rig
– Nisi bila u subotu u klubu? Da ti pričam, Luka je bio sa

mnom i Viktorom…
– A ha… – Marija pogleda u stranu i brzo promeni temu –
Nego, da sredim i nokte, šta misliš?
– Obavezno! Evo, sad će Senka. Senka, uradi joj „Shiny
Summer Cat Nails!“
py
Zaista, kada su završile, bilo je već prošlo osam sati.

Prekoračile su radno vreme. Jovana je izgledala prilično dobro.
Doduše, i dalje je bila debela, ali je transformacija bila
očigledna: delovala je negovano i doterano.
co
– Preporučila bih ti i ovaj preparat za mršavljenje –

govorila je Daca tiho, šireći oči, kao da se radi o nekom
čudesnom napitku. – „Hollywood Secret Ultra Efficient!“ Kažu da
ga je Rene Zelveger lično koristila da vrati liniju posle Bridžit
Džouns. Malo je skuplji, ali je ubedljivo najefikasniji.
– Dajte mi odmah tri pakovanja – šapnu Jovana, i opet se
sh
svi nasmejaše.
– Bože, kako je samo šarmantna i duhovita! – mogla je da

misli Daca dok je brojala novac koji joj je izvukla za svoje
usluge. – I bogata. Prava dama iz Londona!
A
– Iznenađuje me tvoje ponašanje – rekla je Marija dok su
pešačile uz Bulevar ka stanu.
– Nemoj ništa da te čudi – odgovorila je Jovana. – Rešila
sam da iznenadim nekoga.
by
– Nekog muškarca u Londonu?
– Tako nešto. Pričaću ti. Nego, simpatična ti je ova
kozmetičarka. Koliko dugo se znate?
U tom trenutku, dok su prelazile ulicu na pešačkom
prelazu, a za pešake je bilo uključeno zeleno svetlo, nekakav
jarkocrveni sportski kabriolet proleteo je kroz crveno svetlo, tik
pored njih, umalo ih ne okrznuvši.
ht
– Pička ti materina!!! – dernjala se za njim preplašena
Jovana. – Jesi li videla kretena? Strašno! Jebem ti zemlju u kojoj
nema zakona…
Pogledala je u Mariju. Bila je bleda kao krpa, kao da nema
rig
ni kapi krvi u sebi. Pogubljeno je gledala niz Bulevar u pravcu

zalaska sunca.
– Majo, je l’ ti dobro? Šta ti je?
– A? – osvestila se ona. – Ništa, ništa. Nastavi.
– Pričale smo o Daci. Dugo se znate?
– Upoznala sam je preko Denisa – govorila je Marija,
py
gledajući pravo ispred sebe mutnim i izgubljenim pogledom. –

Sećaš se Denisa? Denis sa Dorćola.
co
6.
A sh
Beograd, Jugoslavija. Jesen 1998. godine.
Sa Željkom je bilo lepo zabavljati se u tim zelenim
by
godinama. U prvom razredu gimnazije, dok je još bilo nade da
će joj grudi još porasti, dok je u Marijinim venama još tekla
bistra krv provincije, zabavljanje sa najslađim dečkom u
odeljenju, a možda i u celoj generaciji, moglo se, bez
preterivanja, nazvati prestižnim.
Za nju je u to vreme sve bilo novo, avantura. Držanje za
ruke i duge šetnje ulicama, bulevarima i trgovima, čija su se
ht
nova-stara imena kraljeva i plemića još sveže pelcovala na
panjevima posečenih stabala komunističke revolucije;
Otkrivanje romantičnih klupa sa lepim pogledima na zalazak
sunca; Leto na Adi, zima na Košutnjaku;
rig
Marija je mislila da joj je savršeno sa Željkom i bila je

zadovoljna tom vezom, sve dok se nije pojavio Denis sa
Dorćola.
Do tog trenutka Marija nije bila svesna čime raspolaže –
svojim dobrim izgledom, koji doduše u to vreme još nije
dostigao svoj blistavi vrhunac. I još šarmom, seksipilom i
py
naravno, mladošću. Nije znala da poseduje tako moćno oružje,

samo ženi svojstveno, koje joj može promeniti život, koje je
može uzdići na velike visine, ali koje je može i uništiti, ako ga
bude pogrešno koristila.
Niko joj to još nije rekao.
co
* * *
– Gospodin iz separea pita vas šta želite da naručite?

Eto, sve tako počinje. Sediš sa svojim slatkim
sh
tinejdžerskim dečkom u finom lokalu na Dorćolu, on ode do
toaleta, na trenutak ostaneš sama, i neko želi da ti kupi piće.
Pogledaš, i vidiš neke mladiće, dosta starije od tebe. Obuzme te
čudno osećanje, malo straha, malo uzbuđenja, kao i uvek kad se
nađeš pred nečim krupnim i nepoznatim. Nasmeješ se,
A
neodređeno, i ljubazno odbiješ.
– Hvala, sa dečkom sam.
– E, onda i za dečka jedno piće na moj račun – kaže jedan,
dok ti namiguje.
Zlatna kajla na vratu, skup sat oko ruke. Kosa kratka, uska
by
crna majica, bicepsi, tricepsi, dobermani. Privatni biznis,
eksport, import, pedigre, ima se, može se.
– Idemo – kaže tvoj preplašeni dečkić, vukući te za ruku.
Prati te kući i pokušava da skrene pažnju na sebe pričajući
ti priču od juče koju ti ne slušaš jer misliš o onome što ti se
dogodilo. A kad stignete ispred tvoje zgrade, na to osvedočeno
mesto najvećeg broja vaših poljubaca, i jedan i drugi samo želite
ht
da što pre pobegnete odatle.
Sutradan jedva nagovoriš tvoju debelu neuglednu
drugaricu da slučajno same odete u onaj isti lokal, slučajno je
tamo onaj isti momak, i ovaj put prihvatite piće od njega. Dok ti
rig
se noge tresu on zapisuje tvoj broj telefona u svoj svetleći

mobilni aparat.
O moj bože, mobilni aparat u to vreme! I tako sve počne,
čini ti se kao ništa naročito. A onda dođe rat, i sve nekako
odjednom postane dramatično.
py
* * *
Marija nije mogla odmah da shvati šta je to naprasno

počelo da joj nedostaje u vezi sa Željkom. Znala je samo da je to
nešto što od njega ne može očekivati, verovatno kao ni od
co
jednog dečka svoje generacije, ma koliko lep on bio.

Raskid je bio miran i kompromisan. On je nju ostavio, a
ona mu nije zamerila. Rešila je da ga zadrži kao prijatelja i
nastavili su da se druže intenzivno. Veza sa njim udaljila ju je
od svih ljubomornih drugarica iz odeljenja, osim od jedne –
sh
ljubomorne cimerke Jovane.
Denis joj je predstavio jedan drugi svet, kakav ona još nije
imala prilike da upozna. Izvodio ju je u skupe provode,
predstavljao je svom društvu kao svoju „devojčicu“. Dolazio je
A
po nju svojim BMW-om, vozio je na večere, koktele, kupovao joj
skupe poklone. Za nju je to bilo nešto sasvim novo, novo
otkrivanje, nova avantura. Više se nije samo vodila sa dečkom
po parkovima, sad se vozila po splavovima. Više se nije držala
samo za ruku – ponekad i za nogu, i posvuda…
by
Kada je prvi put u svom životu izašla sa dečkom na
večeru u restoran, povodom šest meseci njihovog zabavljanja,
nije se kući vratila ista. Iako joj je uvek polazilo za rukom da se
dotera i izgleda odlično, jer je to najbolje znala da radi, te večeri
joj se činilo da sav njen trud ipak nije dovoljan. Posmatrala je
devojke i žene u tom elitnom restoranu, njihove savršeno
krojene krpice od najplemenitijih materijala sa neskrivenim
ht
natpisima brendova. Zamišljala kako njoj na svakoj krpici koju
je nosila na sebi piše: KUPLJENO NA ULIČNOJ TEZGI.
Osećala se poraženo u takvom društvu. U školi joj je bilo lako
da zaseni ostale devojke, ali ovo je bila viša liga. Bilo ju je
rig
sramota pred svima njima, pred njihovim etiketama,

brendovima, skupim šminkama, napumpanim grudima,
savršenim licima, pa i pred Denisom, iako ju je on ubeđivao da
izgleda najbolje dok je držao svoju ruku na njenoj butini.
Imala je loš predosećaj.
Kada ti u životu neke bitne stvari dođu u paketu sa nekim
py
manje bitnim, dešava se da ih nesvesno neraskidivo povežeš i

da više nikada ne možeš da ih razdvojiš. A kod Marije se
seksualnost razvijala, da ne kažem – kupovala, baš na skupim
poklonima, kožnim sedištima i rezervisanim separeima, a da
ona to nije ni primećivala. Ne, ona to nije tražila, ali nije ni
co
odbijala. Zar je trebalo? Od novca koji je dobijala od roditelja

jedva da je mogla sebi da priušti najosnovniju kozmetiku. Zar
bi neka tinejdžerka rekla: „Ne, ja neću izaći sa tobom zato što
imaš previše skup auto, zato što će mi drugarice zavideti, zato
što ću se na sve to danas-sutra navići, jer će me to jednoga dana
možda pretvoriti u zavisnicu o kožna sedišta, a da pri tom ja ne
sh
znam poreklo tvoga novca i politički angažman tvoga oca! Ne,
hvala!“
Nikoga nije bilo briga šta se za to vreme dešavalo tamo
negde, na Kosovu, u Iraku, Nedođiji… Sve dok sirene nisi
svima skrenule pažnju.
A
by
ht
rig
py
co
7.
A sh
…Beograd, 2005.
– Naravno da se sećam Denisa Zdravkovića sa Dorćola –
by
rekla je Jovana dok su se penjale uz Bulevar ka stanu.
– To me baš čudi, s obzirom da si ga samo jednom videla,
a onda pobegla u London i propustila sve interesantno što se
posle dogodilo.
– Nešto mi baš i nije žao zbog toga – reče Jovana cinično. –
Propustila sam da vidim kako nisi uspela da se kresneš sa njim i
spaseš sebe bede da danas znaš samo za kurac jednog
ht
muškarca. Zar ne?
Marija se saplela o stepenik u svojoj zgradi i umalo nije
pala.
– Prvo, nisam mislila na to – rekla je uvređeno – već na
rig
bombardovanje, a drugo: otkud ti znaš da ja znam samo za

jedan…?!
– Zar grešim?! – Jovana je pogledala Mariju u oči, i bio je
to opet onaj njen pogled koji je teško opisati, a od koga se Mariji
ledila krv čak i u ovim vrelim danima. – Zar nije? Postoji nešto
što mi nisi pričala?
py
Mora se priznati da je to ipak bila zaista čudna intonacija

za jednu upitnu rečenicu. Dovoljno čudna, da se može nazvati
sugestivnom, možda čak i pretećom, iako je u Jovaninom glasu
moglo biti i ironije, a u njenom pogledu podsmeha i prezira.
A možda je to opet samo Marijinu savest tresla paranoja.
co
– Ma, šalim se! – Marija je pokušala da zvuči opušteno. –

Ispričaću ti sve… Budi strpljiva.
Te večeri, budući jako umorne, odlučile su da ranije legnu

i lepo se odmore, kako bi sutra mogle da imaju ispunjen dan.
Dok su ležale svaka u svom krevetu, kao nekada, vlažan i vruć
sh
mrak, sa malo mirisa prašine i buđi iz kupatila, ispunjavao je
prostoriju. Sa Bulevara je dopirala buka uzavrelog grada:
automobili, motori, lokali, muzika, graja, smeh. Mariji je
zazvonio mobilni. Pogledala je ko je zove i jasno se na njenom
licu, osvetljenom slabom svetlošću ekrana telefona, mogao
A
videti strah. Sačekala je da zvonjava prekine, pa isključila
telefon. Jovana se pravila da ništa nije primetila. Posle nekog
vremena Marija je pitala:
– A koliko ih ti znaš?
– Koga?
Jovana se zamislila.
– Četrnaest, mislim.
by
– Pa, kurčeva… - stidljivo je prevalila Marija.
Bio je mrak i nisu se mogle videti Marijine razrogačene oči

i poluotvorena usta. Pridigla se i okrenula ka Jovani.
– Lažeš!
– Možda, prestala sam da brojim posle deset.
ht
– Pa ko su oni? – Marija je zamišljala da Jovana nikada nije
ni razgovarala sa više od deset muškaraca, a kamoli…
– Prvog znaš.
– Dobro – reče Marija i priseti se Kize Narkomana, u koga
rig
je Jovana bila zaljubljena, i koji ju je, mrtav pijan i drogiran,

razdevičio na jednoj žurci 2000. godine. Ujedno, to je bilo sve
što je Marija znala, od tih navodnih četrnaest.
– Drugi je bio Patrik, o njemu sam ti pisala.
– Sećam se, onaj Irac. Zar si spavala sa njim?
– Da, naravno, i njega sam varala sa Rodžerom, njegovim
py
komšijom koji ima prelep bazen u dvorištu.

– Ah, bazen! – Marija se nečeg prisetila. – Jeste li radili to u
bazenu?
– Celo leto. Četvrti je moj šef Barni…
– Kresala si se sa šefom?
co
– M-hm. Peti je Čeng, kada sam bila na poslovnom putu u

Singapuru, šesti je Kris, dostavljač hrane.
– Dostavljač hrane?!
– Jeste, i to maloletan. Sedmi nije vredan pominjanja…
Osmi je bio Tom, relativno duga veza o kojoj sam ti takođe
pisala. Deveti, zapravo deveti i deseti su dva Tai-momka koje
sh
sam unajmila u Bankoku.
– Platila si kurve, odnosno, kako se to kaže…
– Žigolo. Da, bili su neodoljivo jeftini, a tako zgodni.
– I bila si sa obojicom u isto vreme? – Marija je baš bila
zaintrigirana.
A
– Pa, da! Mogu da ti kažem da mi je to jedno od boljih
iskustava. Mislim, koliko može da uradi jedan muškarac, dva
mogu duplo više. Kapiraš?
– Dobro… Prestani. – Marija je dovoljno čula.
– Jedanaesti je potpuno nebitan lik i ne sećam se kako se
Dvanaesti je… by
zove, sećam se samo da je imao pirsing na kurcu… Strašno!
– U redu je, prestani! – Marija je pokrila glavu jastukom.

– Čekaj da ti ispričam koliki je bio jednom crncu što je
radio u piljarnici na uglu moje ulice.
– Jovana, molim te… Ne zanima me. Umorna sam. – rekla
je Marija žmureći
ht
– Nisam još završila… A kada ćeš ti meni da ispričaš kako
si izgubila nevinost sa Lukom?
Tišina.
– Drugom prilikom, sada hoću da spavam – rekla je
rig
Marija i okrenula se ka zidu, ali još dugo nije mogla da zaspi.

Mučili su je mladi dostavljači hrane, penisi sa pirsingom,
obdareni crnci, Azijati, seks u bazenu…
py
co
8.
A sh
Beograd, Jugoslavija, proleće 1999.
Sirene su svima skrenule pažnju.

U početku je sve izgledalo jezivo: bučne zloslutne sirene,
by
vlažna skloništa, mrak. A onda su ljudi provalili radio
„Slobodna Evropa“ i nekako spontano počeli da veruju Vesliju
Klarku na reč, kada kaže da ne treba da brinu za svoje živote.
Ne zato što su verovali NATO-u, već zato što je tako bilo
mnogo prijatnije. Vratili su se u svoje stanove i na ulice. Živ se
čovek na sve navikne…
Ali, neke se osobe nikada nisu navikle na ratno okruženje,
ht
možda zato što i nisu bile preterano žive, već više, onako,
polužive. Ili su, možda, to bile jedine normalne osobe, koje su
morale poludeti.
– Jao… Majo, ćeri moja najmi-li-ja… – ridala je Marijina
rig
majka Bisa preko telefona, gušila se u suzama, mucala. – Ljubi

te tvoja ma-ha-ha-ajka… – Nije mogla ni da izgovori do kraja
ono što je htela, tako da Marija verovatno ne bi ni shvatila o
čemu se radi da joj otac nije objasnio.
– Majka ti je jako uplašena zbog bombardovanja i želi da
dođeš kući.
py
– E, baš sad ne mogu nikako, imam obaveze ovde –

odgovorila je Marija nemarno.
– Kakve obaveze, kad ne idete u školu? Dođi, Majo, majka
ti puno brine – ubeđivao je njen otac.
– Bilo bi vam bolje da brinete o tome kako ćete da mi
co
pošaljete novac, ostala sam bez kinte…

– Majo, budi razumna, majka će ti se razboleti od
sekiracije.
– Neka popije nešto od onih njenih lekova za smirenje, ja
ne mogu da dođem… Ne idu autobusi.
– Ja ću doći po tebe, ćeri – govorio je njen otac dok je njena
sh
majka sad već čudno krklja u pozadini. – Pozajmiću neki auto
od kolege. Nemam pare da ti pošaljem, ne primamo platu.
Kako ćeš da sediš tu bez para?
U tom trenutku Mariji je zazvonio mobilni telefon, za koji
njeni roditelji nisu znali da ga ima, a koji je dobila od svog
A
dečka, Denisa, za koga njeni roditelji takođe nisu znali da
postoji.
– E, moram da idem, ćao – reče brzo, spusti slušalicu i javi
se na mobilni – Evo, silazim – i istrča na ulicu, sede u prelepi
mirišljavi auto i ode sa Denisom na protestni koncert na trgu,
by
gde je prkosan srpski narod izigravao metu NATO avionima.
Tih dana je sve bilo čudno i čarobno na neki način. Noću je
nebo sijalo osvetljeno svetlećim raketama, a sa Kalemegdanske
terase uživo su se posmatrale vazdušne bitke. Niko ništa nije
radio, svi su se samo zabavljali o trošku države koja je nestajala
u senzacionalnim eksplozijama.
Ponekad bi neko i izgubio život, ali s obzirom da je to bio
ht
rat, koji su, pre nego što se dogodio, svi zamišljali po ugledu na
partizanske filmove ili televizijske slike iz Bosne i Hrvatske,
ljudi su valjda bili zadovoljni što nema opšte mobilizacije,
masovnih streljanja i gasnih komora.
rig
Šta ti je moda, ni ratovi više nisi što su nekad bili.
– Hoću da te imam celu – rekao je Denis dok se jedne

večeri topila u njegovom strasnom zagrljaju, u stanu na
Bulevaru.
Denis je već previše dugo čekao da mu se Marija potpuno
py
preda. Sve vreme pre toga imao je obzira prema njenim sitnim
godinama, njenoj čednosti, i njenom strahu, te nije prenagljivao,
ali je sada verovao da je došlo vreme. Bili su sami. Jovana je bila
u Londonu. Na vreme je pobegla kod rođaka. Struje nije bilo.
Bilo je mirno i tiho. Zatišje. Na ulici gotovo da nije bilo
co
automobila, jer se benzin nije prodavao na pumpama. Sirene su

oglasile vazdušnu opasnost još ranije toga dana, ali se na to
skoro niko više nije obazirao.
– Želim da… Da vodimo ljubav – ponovio je Denis iz
mraka.
U tom trenutku tišinu je prekinula snažna eksplozija, od
sh
koje se zatresla cela zgrada na Bulevaru, eksplozija koja je
uništila zgradu televizije nedaleko od njih, usmrtivši pri tome
mnogo ljudi.
– Želim i ja – rekla je Marija. – Ali ne mogu sada.
– Zašto? – čudio se Denis. – To je samo rat.
A
– Ma ne zbog toga… – Marija se uhvatila za stomak, želeći
da mu stavi do znanja da ima menstruaciju – Za nekoliko dana.
– Aha… Ok.
I nastavili su da se maze dok su sa ulice dopirale sirene:
by
uzbune, policija, vojska, vatrogasci, hitna pomoć –
svakodnevna stvar u to vreme u Beogradu.
Sutradan je po Mariju došao njen otac Dragiša, rešen da je

po svaku cenu, što uključuje i klečanje na kolenima i
podmićivanje, vrati kući. Nije se toliko bojao za život svoje
ćerke, koliko za duševno zdravlje svoje supruge.
ht
Marija je u suzama napustila Beograd i narednih
četrdesetak dana, do kraja rata, nije govorila ni sa kim u
porodici. Retko je jela i nigde nije izlazila. Majka je skoro
neprekidno bila na sedativima. Otac ih je samo posmatrao.
rig
Posle dva i po meseca bombardovanja bili su samo senka

nekadašnje porodice.
– Samo da prođe rat, i sve će biti kao nekada – otac je tešio
Mariju.
Ali, njen rat se činio već izgubljenim. Ona je bila
zarobljena! Jedina uteha joj je bio mobilni telefon koji je mogla
py
jedino krišom noću da koristi. A kada je potrošila sav kredit,

mogla je da se uzda samo u Denisove pozive koji su bili sve
ređi. Kada se rat konačno završio nekim tamo sporazumom i
kada je Marija konačno mogla da se vrati u Beograd i bude sa
Denisom, na trenutak je sve ponovo izgledalo optimistično.
co
Međutim, bilo je kasno. On je već našao drugu devojčicu za

mračne i romantične ratne noći. Njeni planovi da spava sa njim
su pali u vodu.
Nije joj preostalo ništa drugo nego da padne u krevet u
zagrljaj teškoj depresiji. Znala je, prosto je znala da će se nešto
tako dogoditi. Imala je taj ružan predosećaj još od one večere u
sh
restoranu. I zaista, zaista joj se srce stezalo pri pomisli da joj je u
životu nedostajalo tako malo da bude srećna. Imala je svoju
mladost i lepotu, savršenu figuru o kojoj mnoge devojke mogu
samo da sanjaju, imala je stila i ukusa, imala je predivnog dečka
koji ju je izvodio u najelitnije lokale, koji je otvarao vrata svog
A
svetlucavog BMW-a ispred nje… Ali je sve bilo uzalud, i morala
je sve izgubiti, zato što joj je nedostajalo nekoliko stotina
maraka da se pristojno dotera i svojim izgledom zavredi sve to.
Da kupi kvalitetnu odeći i plati nekoliko kozmetičkih tretmana.
Nekoliko stotina tričavih jebenih maraka! Nije ih imala tada,
by
čini joj se kada joj je najviše trebalo, i to je gotovo, nema nazad,
kraj priče. Životne prilike se ne kupuju na uličnim tezgama.
Ali to ipak nije bio kraj. Ničemu, osim možda ratu, što je
na ovim prostorima marginalna stvar. Za Mariju je to bio još
jedan turobni početak. Već je prestala da se nada da će joj ikada
porasti grudi. Iznenada je, bez ikakvog objašnjenja, ponovo
ht
prestala da govori sa svojom sada već pomalo bolesnom
majkom. Jovana se vratila iz Londona, masna, debela,
bubuljičava i puna para. Škola je ponovo počela da radi i Marija
je jedino mogla da se pretvara da život ide dalje, da se trudi da
rig
završi školu, upiše fakultet i da se, poput svoje majke Bise, uda
za običnog studenta koji se vozi gradskim prevozom i pije
zidarsko pivo iz flaše.
Možda to nekome i ne zvuči preterano tragično, ali njoj je
nagonilo gorke suze na oči. Jer, kako bi, nakon što je imala
lepog i popularnog Željka i lepog prebogatog i još popularnijeg
py
Denisa, jedna devojka mogla da ostane ista kao nekada?

Menjaju nas sve stvari koje se dešavaju oko nas, bilo da su one
ružne kao rat, lepe kao tinejdžer ili udobne kao kožno sedište
BMW-a.
co
9.
A sh
…2005.
Kada je Marija otvorila oči, Jovana je već bila ispred

televizora.
by
– Oh, my god… Can't believe…
– Šta se događa? – pitala je Marija, trljajući oči.
– Slušaj… – Jovana je pojačala ton.
„…Policija još traga za počiniocima ovog monstruoznog
zločina… Sumnja se da iza bombaških napada stoji Al-Kaida,
ali niko još zvanično nije preuzeo odgovornost… “
– Opet neko sranje… Ništa novo. Treba da se navikneš već
ht
jednom… – rekla je Marija, sanjivo i prilično ravnodušno.
– Ali ovo je u Londonu! – Jovana je bila prilično uzbuđena.
– Teroristički napad u Londonu!
– Pa? – Marija je šetala po sobi, izvlačila gaće iz dupeta i
rig
tražila šta će da obuče.

– Mogla sam da budem tamo! Mogla sam da poginem!
– Ne brini, ti se uvek izvučeš.
Jovana ju je kratko pogledala raširenih očiju, tražeći bar
malo razumevanja za svoj stres, a onda svoju pažnju ponovo
usmerila na program.
py
Pola sata kasnije Marija se šminkala. Jovana je pričala

telefonom sa majkom u Londonu. To je podsetilo Mariju da
uključi svoj mobilni i odmah su joj pristigle neke SMS poruke.
Pročitala ih je i uzdahnula zabrinuto. Pogledala je kroz prozor.
Ponovo je isključila telefon, bacila ga u stranu i brzo rekla:
co
– Idemo.
– Kuda? – pitala je Jovana.
– Bilo kuda, ne mogu da sedim u ovom stanu.
– Zašto? Čemu žurba?
– Nervira me ovaj stan. Sve je staro, propalo, smrdljivo.
sh
Vruće je, nemam klimu. – trudila se da smisli što više razloga.
Jovani ovo nije zvučalo baš kao uverljiv razlog da po
najjačem suncu izlazi iz kuće.
– Hajdemo na Adu! – rekla je Marija, oduševljena
sopstvenom domišljatošću.
A
Izašle su na vrelinu, išle pešaka neko vreme, a onda je
Jovana sasvim slučajno, mašući jednom rukom sebi ispred lica
dok je govorila o nečemu uzbudljivom, zaustavila taksi. Ušle su
u auto da bi se spasile vrućine, kad je već stao. Pogrešno. U
autu je još toplije, a duže se putuje u špicu saobraćajne gužve.
by
Otišle su najpre u centar grada da Jovana kupi kupaći
kostim. I Mariji je očajnički bio potreban novi, ali ona nije htela
to da prizna jer nije imala para da ga kupi. Dok su šetale, ona je
delovala prilično paranoično, sve vreme se okretala oko sebe,
kretala se čudnim prečicama, prelazila sa jedne strane ulice na
drugu.
– Ma kuda ćeš sada tamo? – protivila se Jovana. – Hoću da
ht
pogledam ove izloge.
– Došla si ovde da gledaš izloge, kao da u Londonu nema
izloga.
– Hoću da uporedim.
rig
– Nema šta da se poredi. Tamo je sve kvalitetnije, ovde je

sve jeftinije – Marija se pravila pametna.
Nekako je Jovana kupila sve što joj je bilo potrebno, pa su

se, nakon još sat vremena kuvanja u taksiju zaglavljene u
saobraćaju kod sajmišta, konačno obrele na Adi. Na neki način
py
tamo je već uspelo da stigne oko pola miliona ljudi pre njih.
– Hoću nazad – rekla je Marija kada je videla gužvu.
– Ne seri! Prvo si kukala da izađemo iz stana, a sad hoćeš
nazad. Jedva smo stigle, sada ostajemo. Polazi. – Jovana je
krenula ka plaži.
co
– Ne tamo. Ovamo. – rekla je Marija i povela je na drugu

stranu.
Na Makiškoj strani jezera bilo je puno kafića duž obale,
koji su se pružali po veštačkoj pošljunčanoj plaži sve do vode,
sa udobnim ležaljkama i suncobranima, tako da se u isto vreme
sh
može uživati u suncu, muzici i osveženju.
– Ovde se skoro niko ne kupa – primetila je Jovana.
– Naravno da se ne kupa! – rekla je Marija i pogledala je
prezrivo i sa gađenjem preko okvira svojih Rej-ban naočara za
sunce, nanoseći ulje za sunčanje na kožu. – Nećeš valjda da se
A
kupaš u ovoj bari?!
– Što da ne. Kako oni tamo? – pokazala je na suprotnu
stranu jezera gde je sve vrvelo, kao da voda ključa.
– Oni su „oni tamo“, a mi smo „mi ovde“ – reče Marija,
kao da je to davalo neki smisao svemu, a zatim se skide i izvali
by
u ležaljku – Molim te spusti se, zaklanjaš mi sunce.
Konobar im je doneo limunadu sa ledom na niski sto
ispod suncobrana. Jovana se skinula i spustila u ležaljku.
Gledala je u Mariju koja je kao gušter dremala na suncu. Njeno
vitko bronzano telo namazano uljem prelamalo je zrake.
Izgledalo je kao da je ništa ne svetu ne zanima osim da spava na
suncu. Prvi put od jutros bila je opuštena. Jovana se okrenula na
ht
stomak i stavila ispred sebe nekakav roman na engleskom
jeziku. Malo je čitala i malo posmatrala ljude oko sebe. „Sunce
izuzetno štetno“ pisalo je na naslovnoj strani magazina koji je
čitala devojka ispred nje. Muškarac do nje listao je dnevnu
rig
štampu:„Masakr u Londonu“. Još se moglo videti i: „Deset

saveta za zdravo sunčanje“, zatim ponovo ,,Krvavi London“,
„Solarijum ubija“, „J.K.: Snajka se vraća!“
Poviše plaže stazom je prolazilo puno ljudi. Šetali su,
trčali, vozili rolere i bicikle. Jovana je posmatrala sve te
zategnute listove i zadnjice, kako ženske tako i muške. Pogled
py
joj je zastao na jednom muškarcu, ne zato što je odmah

primetila njegovu savršenu građu, već zato što je, šetajući u
šorcu i japankama, bez majice, gledao baš u njihovom pravcu.
Bio je crn, izrazito tamnih očiju i pravilnih i snažnih crta lica,
visok, snažnih ruku i ramena i glatke kože. Jedino su njegove
co
nemirne oči odavale nesmirenog dečaka u telu odraslog čoveka.

Zastao je i pozdravio se sa nekim svojim ortakom, muškarcem
čija je dečačka lepota bila upadljiva, koji je bio vitkog stasa,
očiju nesvakidašnje zelene boje, svetlog tena dobro preplanulog
na suncu i svilenkaste svetle kose koja mu je padala preko očiju,
a usne su mu bile pune i jarko crvene. Pričali su nešto ozbiljno i
sh
gledali u Jovaninom pravcu, pa je njoj postalo neprijatno i
spustila je pogled na knjigu. Nije čitala. Zamišljala je kako se
mazi sa tim neodoljivim zelenookim lepotanom, kako se
međusobno mažu uljima za sunčanje po celom telu, kako mu
dodiruje usne i kosu, i na trenutak je to bio on, a sledećeg
A
trenutka njegov neodoljivi crnooki prijatelj sa svojim snažnim
rukama, pa onda, napokon, i jedan i drugi, zajedno, sa svih
strana…
Osetila je da joj neko prilazi. Podigla je glavu i ugledala
onog crnog muškarca kako napušta svog prijatelja i polako joj
by
prilazi... Kao panter. Tako je bar njoj izgledalo. Jovana ga je
pogleda u oči i nasmešila se. Pomislila je da je pročitao njene
misli. On je ostao mrtav ozbiljan. Jovana se uozbiljila. Zamislila
je da će se on spustiti na pesak i dopuzati do nje četvoronoške,
ne prekidajući kontakt očima, koji je u isto vreme i ledio i žario.
Ali nije. Sledećeg trenutka on je stajao pored Marijine
ležaljke i gledao u njeno usnulo lice i vrelu kožu. Tipično.
ht
Jovana se vratila svojoj knjizi. On se nadvio nad Marijom,
oslonio se rukama na njenu ležaljku i uperio svoje lice u njeno,
zadržavajući zaleđen ozbiljan izraz lica.
– Jovana, opet mi zaklanjaš sunce – promrmljala je Marija
rig
dremljivo.
– It's not me – upozorila ju je Jovana na engleskom.
Marija je otvorila oči. Kratak gromoglasan vrisak prolomio

se plažom. Skočila je i sela. Delovala je preplašeno i
uznemireno, a ruke su joj se tresle.
py
– Šta ćeš ti ovde – pitala je?

– Zašto ti je isključen mobilni? – pitao je on čučeći pored
nje i gledajući je pravo u oči.
– Pokvario se.
– Nemoj da lažeš – on se nije trudio da bude ljubazan.
co
– Ma, ostavi me na miru, šta te se tiče! – brecnula se

Marija. – I prestani da me pratiš!
Muškarac je uzdahnuo i ustao.
– Pođi sa mnom – naredio je.
– Ne mogu, vidiš da nisam sama.
On je pogledao u Jovanu. Ona je uplašeno i preneraženo
sh
gledala u njih.
– Moramo da razgovaramo, vrati se posle – rekao je on.
– Nemam ja šta sa tobom da razgovaram.
– Prestani da se praviš pametna, Marija – prosiktao je kroz
zube i stegao je snažno za nadlakticu. – Polazi odmah!
A
Ljudi koji su bili u blizini su zaćutali i pogledali u
njihovom pravcu.
– Sačekaj me molim te – rekla je Jovani, a glas je trebalo da
joj bude umirujući, kao da još ima kontrolu nad situacijom, ali
nije.
by
Otišli su u zaleđe plaže i zaustavili se u osamljenom
prolazu između dve montažne kućice-restorana. Pričali su
uzbuđeno, ali se nisu mogli čuti od muzike i graje. On je pričao
polako, držao je za ramena i stiskao je neprimetno, ali snažno.
Ona se otimala histerično i ljutito mu odgovarala. Onda je on
počeo da je cima i trese. Jovana, koja je sve to gledala, takođe je
počela da se trese. Nije imala nikakvu ideju o tome šta se
ht
dešavalo. Samo je nemo posmatrala sa velikom dozom straha i
slutnje. U jednom trenutku, Marija se otrgla i udarila ga u
grudi, jednom pa drugom rukom, kao da udara u stenu. On je
kratko i brzo, poput vetra, zamahnuo rukom i njena glava se
rig
zanela u istu stranu, a kosa joj prekrila lice.
– Policijaaaaa!!! – Jovana se prodrala i potrčala u njihovom

pravcu. Čitava plaža se usredsredila na nju. – Help! Help!
Pritrčala im je i ustremila se na zbunjenog muškarca-
siledžiju, mašući rukama neodređeno u nadi da će ga dokačiti
py
ili bar uplašiti, trudeći se pri tom da privuče što više pažnje
galamom.
– Siledžija! Manijak! Aaaa!!!
– Jovana, smiri se – Marija je pokušala da je smiri i odvoji
od njega, ali umalo nije i ona dobila po nosu. Prišao im je i onaj
co
plavokosi muškarac, i posle nekoliko trenutaka Jovana je bila

jedina kojoj je trebala pomoć, budući jako uplašena i agresivna.
Svi su je umirivali, pa čak i Marija, kao da se prethodno ništa
nije dogodilo.
– Ali on, ali ti… – mucala je Jovana.
– Smiri se, sve ću ti objasniti. Prestani da paničiš, privukla
sh
si pažnju cele plaže! – sirota Marija, malopre sva uzrujana, sada
je već davala pravo sebi da se ljuti na Jovanu i da bude drska.
– Hteo je da te siluje, a ti ga braniš!
– Ne preteruj – reče Marija.
– Ko ti je ova ludača? – pitao je njen siledžija.
A
– Ludača? Ma ko si ti?! Ti si ludak! Siledžijo! Manijače! –
odbrusila mu je Jovana?
– Šta se ovde dešava – videvši gužvu i galamu, prišla su
im dva policajaca u uniformi, od kojih je jedan, reklo bi se po
šeširu, verovatno bio žena.
by
– Aha! Konačno! – uzviknu Jovana – Ovaj ovde – uperi
prst u siledžiju – maltretirao je moju drugaricu.
– Jovana! – Marija je preseče pogledom i obrati se
policajcu koji je verovatno bio žena – Moja prijateljica malo
preteruje. Samo smo se prepirali.
– Dokumenta, molim.
Dok je Jovana otišla po dokumenta Marija je pokušala da
ht
im objasni.
– Znate, ona nije odavde. Ona živi u Londonu i malo je
nervozna zbog nekog terorističkog napada.
– Kakvog terorističkog napada? – reče policajac koji je
rig
sigurno bio muškarac, hvatajući se za pištolj o pojasu i osvrćući

se oko sebe.
– Ma neki tamo… u Londonu – Marija odmahnu rukom.
– A, to… – pribra se policajac. – Molim vas i vaša
dokumenta – reče siledžiji i njegovom zelenookom prijatelju.
– Nemam ništa kod sebe – reče ovaj. – Zaboravio sam da
py
ponesem.
Jovana je donela Marijinu ličnu kartu i svoj britanski
pasoš, koji su policajci pažljivo zagledali sa svih strana.
– Dobro. Vi ste u redu. – rekoše i vratiše dokumenta
devojkama. – A vi ćete morati da pođete sa nama.
co
– Aha! Uhapsite manijaka! Ako, ako. – dobacivala je

Jovana za njima, dok ju je Marija cimala za ruku. – Šta ti je,
zašto me cimaš?
– Prestani da dramiš – umirivala ju je Marija.
– Dramim?! Ja dramim? Objasni mi, molim te, ko ti je ovaj
sh
siledžija? Ovaj kreten! Ovaj idiot! I zašto ga uporno štitiš, kad
sam lepo svojim očima videla da ti je udario šamar?
Marija je pogledala u zemlju postiđeno.
– Ma, to je Luka.
A
by
ht
rig
py
co
10.
A sh
Godina 1997. Država: Jugoslavija. Ledeno februarsko veče.
– Problem sa nama Crnogorcima je što nemamo talase –

govorio je tridesetpetogodišnji Vukašin Milošević svom deset
by
godina starijem bratu Radovanu, na takav način, kao da je
popio svu pamet sveta. – Nemamo prave, velike talase, kao u
Kaliforniji. Sve nam je ravno. – pokazuje rukama horizontalnu
liniju – Bara obična! Od Bara do Barija!
– Ne mislim da su talasi trenutno naš najveći problem –
mirno je odgovorio Radovan slušajući radio sa koga je
dopiralo:„…Apeluje se na sve Beograđane da prestanu da
ht
slušaju ovaj radio program u svojim kućama i da izađu na
ulicu…“ Njegov sedamnaestogodišnji sin Luka, muvao se po
stanu ogrnut američkom zastavom očigledno se spremajući da
nekuda izađe. Bio je odveć visok mladić, tamnoput, ozbiljnog
rig
lica i muževnog glasa, ali je njegova vitka i slaba građa

otkrivala pubertetliju koji je od jutros porastao još nekoliko
milimetara.
– Nijesu najveći, ja to i kažem. No su mali! Čuješ li me,
mali! – Vukašin se nadvijao preko stola prema svom bratu. – I
nijesu tvoj problem. Tvoj problem je ovde u Beogradu, na
py
Dedinju… Da sam ja toliko godina u politici, kao ti, odavno bih

ja smak'o diktatora što nam bruka prezime.
– Otići će on, uskoro.
– Jes' vala, jedino ako se šlagira – reče, vraćajući se u
stolicu.
co
Radovan je živeo u Beogradu, bio je pravnik i funkcioner

jedne manje demokratske opozicione stranke koja se sa ostalima
borila protiv režima Slobodana Miloševića. Poreklom
Crnogorac, a po prirodi miran i staložen čovek. U svojoj
dugogodišnjoj karijeri napredovao je prilično dobro, ali opet ne
dovoljno, s obzirom na svoju stručnost, jer nikada nije bio član
sh
SKJ, SPS ili JUL. Pre pet godina, pokošena teškom bolešću,
umrla mu je žena, i od tada je živeo sam, posvetivši svu pažnju
svojoj političkoj karijeri.
Njegov brat Vukašin emigrirao je još davno u Ameriku,
kao i ostatak njihove porodice, u potrazi za boljim životom.
A
Pošto se tamo zaposlio kao advokat zarađivao je dosta novca,
ali sa svojom suprugom nije imao dece.
– Luka, je l’ dobra zastava? – pitao je svog bratanca.
– Odlična je. Hvala ti puno striče.
– Ništa, ništa. Treba da dođeš u Kaliforniju da te stric
by
nauči da surfuješ na talasima.
– Važi – odgovori Luka rasejano – nego, jeste li videli
negde moju pištaljku?
– Ne znam, vidi u svojoj sobi – odgovorio je njegov otac.
– Treba da ga pošalješ kod mene – reče Vukašin svom
bratu, kada je Luka izašao iz sobe. – Gubi mladost ovde. Nema
perspektivu u ovoj klaustrofobičnoj zemlji.
ht
– Ne dolazi u obzir! – Radovan se odjednom uzbudio. –
On ostaje ovde! Dobro je njemu ovde, ništa ti ne brini.
– Znam ja da njemu ovde nije loše, ali bi mu tamo bilo
bolje. Šta ova zemlja ima da ponudi mladima?
rig
– Biće i ovde bolje jednog dana. Menja se.

– Mijenja se, mijenja… Što se mijenja? Jedino se cijene
mijenjaju, i to svaki dan!
– Promene ne dolaze same od sebe, već svi moramo da se
potrudimo – kao uvežbani politički tekst govorio je Radovan.
– E jesi naivan – Vukašin se nasmeja podrugljivo. – Neće
py
ovde nikad bit bolje, čuj što ti kažem: nikad! Bit će, vala, samo
sve gore! – napravi pauzu i spusti ton – Šalji ga prijeko kod
mene, dok je još mlad, dok može da dobije vizu. Ako si riješio
sebe da zarobiš u ovom zatvoru, pusti barem njega da proživi.
Radovan se nasmeši i mirno odgovori:
co
– Ova zemlja će ostati na ovoj omladini koja se sada na

ulici bori za slobodu i demokratiju.
Vukašin tresnu dlanom o čelo i prevuče šakom preko svog
zgroženog lica. U tom trenutku, toplo obučen i spreman za
izlazak, Luka se pojavio u sobi.
– Odoh ja – reče, pošto je pogledao na sat.
sh
– Ideš. Dobro. – reče Radovan, ignorišući preuveličanu
reakciju svog brata. – Objasni tamo da večeras nisam mogao
doći.
– Čekaj, Luka, da ti stric nešto reče – zaustavi ga Vukašin.
Napravio je pauzu koja nagoveštava bitnost onoga što će
A
reći.
– Život ti je… kao surf na talasu! Ako hoćeš da opstaneš
na površini, moraš da uhvatiš talas koji ti naiđe i da ga ne
puštaš. Da budeš stalno na njemu. Ako ti talas pobjegne, ti
ostaješ na mirnoj vodi i toneš.
Luka se zamislio.
by
– Pusti ga Luka, vidiš da lupeta – reče Radovan.
– Ja lupetam?! Ja?!
– Ne, u pravu je stric – progovori Luka. – Ima tu istine.
– Nego šta da sam u pravu. Samo, problem je u tome što
ovde nema talasa! – zaključi zadovoljno stric. – Nije li?
Razumiješ? Nema talasa!
ht
– E, pa baš zato mi talasamo – reče Luka i dunu u pištaljku
podižući stisnutu pesnicu visoko uvis – Do konačne pobede!!! –
i istrča iz stana.
– Lijep je na mene, a tvrdoglav i lud na tebe – reče
rig
Vukašin svom bratu posle kraće pauze.
Ledena februarska noć pritiskala je mračne i tesne

dorćolske ulice. Na desetak stepeni ispod nule čak su i ulične
svetiljke davale slabu i hladnu svetlost, koja se upijala u suv i
zaleđen asfalt. Luka je izašao iz zgrade, navukao rukavice,
py
podigao kragnu na jakni i pošao ka centru. Na uglu kod crkve

sv. Aleksandra Nevskog čekao ga je Viktor, plavokosi dečak
svetlog tena, nesvakidašnje zelenih očiju i jarkih crvenih usana.
Držao je ruke u džepovima i prebacivao se sa noge na nogu.
– Gde si, brate, skamenio sam se ovde – rekao je, radostan
co
što ga vidi.
– Izvini, brate, došao nam stric iz Amerike pa me zadržao.
– Je l’ doneo? – pitao je Viktor nestrpljivo.
Luka je malo raskopčao jaknu. Ispod je blesnula
sh
svilenkasta tkanina sa crvenim prugama, koju je nosio pripijenu
na grudima.
– To! – oduševljeno uzviknu Viktor.
Veselo su se uputili Francuskom ulicom ka Trgu
republike.
A
Viktor je bio dete skromne ali velikodušne radničke
porodice. Imao je dve starije sestre i svi su živeli u malenom
stanu na Dorćolu. Njegovi roditelji su voleli Luku, a Viktorova
majka mu je naročito bila naklonjena nakon smrti njegove
majke, pa je brinula o njemu kao o svom sinu. Tako su oni živeli
skoro kao prava braća.
by
– Zvao sam i Marka, ali nešto sere, kao nije mu dobro –
reče Viktor.
– Kurac, nije mu dobro… Ne da mu ćale. A kad je počeo
štrajk, on je jedini išao u školu. Ma dosta mi je više tog njegovog
dvoličnog sranja. Neka prizna da je komunjara ili neka nam se
ht
pridruži na ulici.
– Pička. Nije njemu lako. Ćale mu je kreten. Ja sam lično
čuo kad je rekao za nas da smo propaliteti, anarhisti i huligani.
– Ko je to rekao?
rig
– Pa, Markov ćale.

– Mogu da mi puše i on, i njegov ćale, i deda, i ceo CK! I to
ću lično da mu kažem kad ga budem video.
Trg je već bio zakrčen demonstrantima: učenicima,

studentima, profesorima, radnicima. Nosili su parole protiv
py
režima, kontrole medija i krađe lokalnih izbora, kao i nemačke,

britanske i druge zastave, uvezane sa srpskim. Luka i Viktor su
raširili američku zastavu i pomešali se sa masom. U jednoj
grupi lepo obučenih, urednih ljudi, stajao je i Zoran Đinđić u
društvu Vesne Pešić i još nekih lidera opozicije, kao i novinara, i
co
nešto objašnjavao gestikulirajući rukama. Jedan od gospode iz

te grupe, u dugom crnom kaputu ispod čijih revera se videla
kravata, mahnuo je Luki i pozvao ga da priđe:
– Miloševiću! Gde ti je otac?
– Poručio je da večeras ne može doći… – odgovori Luka. –
sh
Došao mu je brat iz Amerike
– Mogao je i njega povesti, da prenese sliku u svet.
Luka se samo nasmešio i ponosno pokazao na zastavu.
– Lepo, lepo – nastavi ovaj gospodin veselo – samo mu
prenesi da je sastanak saveza sutra u tri i da mi se javi pre
A
podne da mu kažem gde tačno. Zapamti.
– Preneću mu.
– Čuješ li šta se priča, brate? – upita ga Viktor kada mu se

ponovo pridružio. – Kordon je blokirao Draškovića na Novom
by
Beogradu. Ne mogu nam se pridružiti.
– Mamu im jebem crvenu – opsova Luka.
– Mi ćemo krenuti ka njima.
Oko devet časova formirala se kolona prošarana
transparentima i zastavama na čijem čelu je nošen ogroman
transparent na kome je pisalo „Beograd je svet“. Krenuli su ka
Brankovom mostu u susret blokiranim protestantima sa druge
ht
strane Save. U masi je vladala tenzija, napeto iščekivanje, ali i
pozitivno raspoloženje.
– Je l’ te još smara Sanja, brate? – pitao je Luka dok su se
spuštali Sremskom ulicom.
rig
– Ne da smara, brate, nego ubija! Dvesta puta je zvala

danas. Jebo te, koja je to ćurka…
– Zašto je ne otkačiš?
– Otkačim je ja, – reče Viktor – ali mi ona opet dođe na
kurac. Slepica.
– Zaljubljena je. A šta, tebi kao nešto fali, brate? – Luka se
py
nasmeši ironično.
Viktor ga pogleda pronicljivo.
– Hoćeš ti, brate, da je jebeš?
– Ja?! – Luka je bio iznenađen ovim pitanjem.
– Pa, možemo i zajedno, brate – nastavi Viktor paleći
co
cigaretu. – Mala je odlična. E, pazi, to bi bilo ludo: u sredu, kad

bude došla kod mene, da joj namestimo. Da je napijemo,
naduvamo, ili tako nešto, pa da je uništimo od kurca. – Viktor
se zakikota uzbuđeno.
– Zezaš – Luka ga pogleda ispitivački.
– Zašto? Nećeš?! Šta nas boli kurac, brate!
sh
– Mislim, što da ne… – Luki zastade glas, a pogled mu
ostade prikovan pravo ispred, negde na Brankovom mostu. –
Jebo te… Kordon!
– Uaaaa!!! – zaurla Viktor.
Početak mosta bio je blokiran debelim oklopljenim
A
policijskim kordonom. Policajci su imali štitove, šlemove,
pancire, pendreke, gas maske, i ko zna šta još, što na prvi
pogled nije bilo uočljivo. Na drugom kraju mosta, drugi kordon
zadržavao je drugu grupu demonstranata. Masa se zaustavila
nedaleko od prvog… Sitni predmeti leteli su ka policajcima,
by
zvižduci, pištaljke, dobacivanje, psovanje.
– Imaju naređenje za juriš – pročulo se.
– Bando crvena!!!
Nekoliko sati kasnije slika je bila totalno drugačija. Gužva,

metež i panika u oblaku gustog suzavca. Vodeni top izbija iz
bočne Pop Lukine ulice i kreće na masu. Demonstranti se
ht
razbijaju, neki beže nazad, neki napadaju vodeni top palicama,
neki pokušavaju da se probiju na drugu stranu i napadnu sa
leđa kordon koji se već razbija. Policija sa gas-maskama prodire
među demonstrante, tuče, batina, pendreči, šutira. Ni žene ni
rig
lideri nisu pošteđeni.

Jedan suzavac pao je ispred Viktora. Brzo je navukao šal
preko nosa, dotrčao do limenke iz koje je šikljao gust beli dim,
zgrabio je i bacio nazad na policiju. Ali, šal mu nije mnogo
pomogao. Vetar je naneo mlaz na njegovo lice, i istog trenutka
osetio je kao da su mu se pluća sledila i zakočila. Oči su ga
py
strašno pekle iako je žmureo, i nije mogao ni da proba da ih

otvori. Uhvatio se za vrat skidajući šal i otkopčavajući jaknu,
pokušavajući da dođe do daha i vazduha, ali svuda oko njega je
bio samo gust suzavac. Teturao se na slepo kroz masu koja je
bežala, saplitao se i sudarao sa drugima, a onda je odjednom
co
osetio snažan udarac u rame, ali ne tvrdim predmetom, već

oštrim i ledenim mlazom vode, kao mačem. Pao je na asfalt
pokošen. Pokušao je da dozove Luku, ali nije mogao ni da diše,
a kamoli da viče. Još jednom, oštar mlaz vode je prešao preko
njega uz zaglušujuću buku poput vodopada, probijajući se kroz
sh
odeću do kože, i čak ga svojom snagom zakotrljao po asfaltu.
– Viktore! – dozivao je Luka kroz kašalj. On se takođe
nagutao suzavca i oči su ga pekle, ali je uspeo na vreme da se
izvuče podalje. Dozivao ga je i tražio pogledom, ali nije mogao
da ga vidi od gužve i izmaglice koja se polako razređivala.
A
Svuda oko njega policija je mahala pendrecima. Neki su udarali
neodređeno, nasumično, koga dokače, a neki bi se
usredsređivali na jednog, batinali ga dok ne bi pao, a onda bi ga
šutirali i gazili, psujući ga, nanoseći mu povrede do nekog
određenog stepena, kao po nekom pravilu, koji normalan svet
by
nije mogao razumeti, a koji su oni negde, na svojim obukama,
naučili. Onda bi ga ostavili da krvari na asfaltu i pohitali bi na
sledeću žrtvu, brzo, da nešto ne propuste.
Luka je čučnuo pored zida i pokrio se jaknom kada su
policajci naišli. Savio je glavu među kolena i pokrio je rukama.
Osetio je jedan snažan udarac po leđima i još jedan po prstima,
a ona je čuo „Drž ga, drž ga... “, policajci su otrčali na drugu
ht
stranu i oko njega se umirilo.
„Dobro sam prošao“, pomislio je, podigao pogled i video
da se ulica ispred njega umirila. Policija je potiskivala
demonstrante ka Terazijama. Iza njih su ostajali ljudi na ulici,
rig
ležali nepokretno, puzali, hramali, posrtali. Jedan policajac

zaostao je za ostalima, zabavljen šutiranjem nekog dečaka,
nakvašenog i savijenog u lokvi vode koja se već ledila. Okomio
se na njega kao besan pas, šutirao ga i udarao pendrekom, a sa
njegovog nepomičnog tela je prštala voda.
– Viktore! – povikao je Luka, ne baš glasno, samo koliko je
py
mogao da aktivira blokirane glasne žice.

Zadrhtao je. Imao je samo trenutak, manje od sekunde, da
se uplaši. Ustao je, dočepao metalnu šipku od nekog
transparenta i bez mnogo razmišljanja potrčao ka njemu. „Šlem,
pancir, štit, čizme…“, proletelo mu je kroz glavu dok je trčao
co
stegnutih zuba. Erupcija besa naterala mu je krv u lice.

Nesvestan snage svojih promrzlih, pretučenih prstiju, zaleteo se
i, ispustivši urlik, tresnuo hladnim čelikom u policajčevu
nezaštićenu cevanicu.
Ovaj pokleknu i pade na kolena oslanjajući se rukama na
sh
asfalt. Jednom rukom skide masku sa lica i jauknu. Luka
nastavi da ga udara, hitro, svaki put sve snažnije, po rukama,
nogama, panciru, ispuštajući kroz zube bes u vidu životinjskog
režanja.
Udarao bi ga tako verovatno sve do kasnog zimskog
A
svitanja, dok đubretari ne bi došli da ga pokupe sa smećem i
razbacanim transparentima, pa da ga odlože bezbedno na
deponiju, daleko od ljudi gde nikome ne može nauditi, ali se
setio Viktora koji je ležao u poluzaleđenoj vodi. Bacio je palicu i
brzo mu pritrčao. On je nepomično ležao na asfaltu, kratko i
by
ubrzano disao i šištao kroz zube. Iz kose mu je niz čelo i
dlanove kojima je pokrio lice curila krv.
– Viktore – prošaptao je Luka i pokušao da ga uspravi, ali
on nije mogao da stoji na nogama.
– Pomoć! – povikao je Luka, opet ne baš glasno, i osvrnuo
se oko sebe, ali nije bilo nikog u okolini ko bi mogao da mu
pomogne, osim policajaca koji se previjao od bola pored njih.
ht
Uspeo je da podigne Viktora u naručje i sa njim pobegne u
sporednu ulicu. Leđa su ga jako bolela od udarca pendrekom, a
promrzle i pretučene prste nije osećao. Ali, on nije razmišljao o
svojim mukama. Viktor je pravio bolne grimase na svom
rig
modrom licu i još više usitnjeno disao i drhtao, jecao. Stezao je

Luku za revere jakne i pokušavao da kašlje. Luka je samo
teškim koracima bežao sa njim u naručju. Nije bio lak, a još
težim ga je činila vodom natopljena odeća.
Tek kada su bili daleko od svake buke, na tihoj kaldrmi
Starog grada, u senci tornja Saborne crkve, Luka je osetio
py
iznemoglost, i pomislio da neće uspeti. Uneo ga je u ulaz jedne

stare zgrade u ulici Sedmog jula, pažljivo ga spustio na
stepenište i naslonio na zid.
– Jesi li dobro? Jesi li dobro? – panično je ponavljao.
Iako je bilo sasvim očigledno da mu je jako loše, Viktor je
co
smogao snage da klimne glavom. Iz kose mu je niz svilenkaste

zlatne pramenove sve do modrih ispucalih poluotvorenih
usana curila krv, iz nosa i očiju suze i sline. Tresao se kao listić
na vetru, mišići su mu se grčili i nije mogao otvoriti oči. Luka
mu je skinuo mokru jaknu, koja se na ivicama rukava već ledila,
ali su i džemper i majica ispod bili potpuno mokri, pa mu je i
sh
njih skinuo.
– Biće sve u redu, batice… Biće sve u redu. – govorio mu
je, a u glasu mu se osećalo da svakog trenutka može zaplakati
kao dete.
Ali, nije bilo mesta za suze. Trebalo mu je nešto suvo da
A
ga obriše. Odvezao je sa sebe zastavu koja mu je sve vreme bila
na ramenima, i njom mu obrisao krv sa lica i kose i ledenu vodu
sa modrog tela. Na kraju je skinuo svoju jaknu i obukao mu je.
– Možeš li da ustaneš? – pitao je.
Viktor ga je pogledao ispod poluspuštenih kapaka
zapravo, tek tada klonuo. by

mutnim i krvavim pogledom i klimnuo glavom, a možda je,
– Drži se, batice, drži se. Naći ćemo pomoć. – tešio ga je

Luka, a i sam se tresao od hladnoće i straha kome nije smeo da
pogleda u oči. Ustao je i podigao ga. Jednu njegovu ruku je
prebacio preko svog ramena i čvrsto ga stegao oko struka.
Polako su krenuli uz ulicu Sedmog jula. Viktor je malo koračao,
ht
a onda bi ga noge izdale, pa bi se prepustio da ga Luka vuče.
Grad je bio pust. Prošli su pored zgrade Narodne banke,
presekli Knez Mihajlovu i izašli kod Studentskog trga. Tamo su
zaustavili kola hitne pomoći koja su prolazila. Iz auta su izašli
rig
medicinski radnici i pažljivo uneli Viktora. Luka je hteo da

pođe sa njima.
– Ne može, nema mesta – odgovorio je jedan. – Ko zna
koliko ćemo još morati da pokupimo.
– Idi kući – prošaptao je Viktor, i to je ohrabrilo Luku, jer
je ovaj konačno progovorio. – Biću dobro.
py
Zatvorili su vrata kombija i odvezli se niz ulicu. Tek tada,

Luka je opustio zube, shvativši da ih je do tada sve vreme držao
jako stisnute, od čega ga je bolela ukočena vilica. Pogledao je u
zastavu koju je gužvao u rukama. Bila je mokra, krvava i
pogužvana.
co
Kasnije te noći, dok je sedeo utopljen u svom krevetu i pio

čaj, dok je njegov otac nervozno telefonirao stranačkim
kolegama, dok su sa radija dolazile informacije o bilansu „Noći
dugih palica“, dok je bol u zagrejanim leđima i prstima postajao
sve jači, Luka nije mogao da se otrgne snažnom utisku da nešto
sh
nije u redu sa njim. Te iste večeri, dok je svog teško povređenog
druga nosio na rukama, i dok ga je posle presvlačio na
stepeništu zgrade u ulici Sedmog jula, mislio je o tome kako bi
bilo nepodnošljivo strašno da ga slučajno izgubi, i to baš sada,
kada su imali onaj plan sa Sanjom za sredu.
A
Ustvari, nije samo pomislio, već se, zapravo, preplašio. Iz
još neistraženih mutnih dubina svoje mlade adolescentne
ličnosti izvukao je neko njemu do tada nepoznato osećanje koje
nije znao da protumači i za koje nije bio siguran da li je uopšte
trebalo da ga dira.
by
I da li je to sada pokušavao da ga potisne nazad na dno?
Odrastanje je, zapravo, lov u toj mutnoj i dubokoj vodi.

Sve što se u mladosti ne izvuče, jednog dana će već samo
isplivati na površinu, ali kao truo i smrdljiv leš.
ht
rig
py
co
11.
A sh
…Beograd, SCG, 2005.
– To je Luka Milošević?!!! – zaprepastila se Jovana?

– Da… I molim te, budi malo tiša, već si privukla pažnju
by
cele plaže. – umirivala ju je Marija, kao da se ništa nije
dogodilo. – Mislim da bi bilo bolje da sada pođemo kući.
Sunce je i dalje pržilo njihova lica, pa je Marijino crvenilo
od šamara na obrazu ličilo samo na opekotinu.
– Molim te da mi sve hitno objasniš – zahtevala je Jovana,
dok su šetale stazom ka ulici. – O čemu se ovde radi?
Šta da joj objasni? Kako da joj objasni, kad ni njoj nije bilo
ht
jasno? Gde je sve počelo, kako sve počinje? Seća se da je samo
želela da bude srećna i da ispuni svoje snove. A sada… Sada
samo želi da je nema, da nestane, da ode daleko od svega i od
svih, da je niko ne gleda, da je niko ne pita šta se dogodilo. Zar
rig
je to bitno, šta se dogodilo?

– Ja razumem da tebi sve ovo izgleda jako čudno i
uvrnuto, i da stvari nisi tako zamišljala, ali moraš da mi veruješ
da ništa nije tako kako izgleda.
– Osim njega – ubaci Jovana. – On izgleda baš onako kao
sam očekivala.
py
– Dopada ti se?
– He's so goddamn sexy! – ozbiljno reče Jovana, vrteći
glavom.
– Znam. Rekla sam ti. Ali, moram da ga ostavim. Moram!
Ovako više ne mogu.
co
– A onaj plavušan sa njim, to je, znači…

– Viktor – smrknuto reče Marija kroz zube.
– Pa i on je pravi slatkiš, dušo! Zar ne? Prelep je. O njemu
mi nisi nikada pričala.
– To je prokleti Viktor! – naglasi Marija besno.
– O, izvini. Znači i njega mrzimo. – zaključi Jovana.
sh
– Iz dna duše.
– Ah. Biće teško. – uzdahnu Jovana. – Ali, ako mi sve lepo
objasniš, možda mi pođe za rukom.
Opet. Kao da sve mora da bude objašnjivo. Odakle početi?
Ovo danas, to je zbog onog od jutros, to od jutros zbog onog
A
sinoć. Od sinoć do juče, od juče do prekjuče, zimus, prošle
godine…
– Luku sam prvi put upoznala još dok sam se zabavljala se
Denisom.
– Još tada? – čudila se Jovana. – Ja sam tada bila u
by
Beogradu. Kako ja to nisam znala?
– Ma, jedva da sam ga tada primetila. Bio je potpuno
nevažan lik, klinac, nikada ga nisam pominjala. Ali, kako sam
kasnije saznala, on je tada na mene mnogo više obratio
pažnju…
ht
rig
py
co
12.
A sh
Dorćol, Beograd, Jugoslavija, jesen 1998.
– Ne, stvarno, brate, ja ne mogu da idem kod Komunjare

na rođendan – Luka se izležavao na fotelji u svom stanu. – Idi
sam, ako ti se baš ide.
by
– Ne seri, nego se spremaj – Viktor je stajao na sred sobe i
pokušavao da ga nagovori da krene.
Marko, koga su od nemila zvali „Komunjara“, bio je

njihov drug iz kraja, još od detinjstva. Te godine čitava
generacija navršavala je osamnaest godina, što, u principu, nije
ht
donosilo ništa novo za njih osim prava da se i njihovi glasovi
potkradaju na izborima. Prošlo je već više od godinu dana kako
su demonstracije uspešno završene – Beograd je bio
demokratski grad, ali državom su i dalje upravljali isti ljudi i
rig
vladale su iste podele i netrpeljivosti. Viktor se oporavio od

„Noći dugih palica“, kombinacija sa onom Sanjom nije urađena
one srede, ali jeste nekog tamo petka.
I ne samo tada.
I ne samo sa Sanjom.
py
– Brate, ne mogu, smoriću se – negodovao je Luka. – Tamo

će da se sluša samo turbo folk, svi će biti fensi i kič obučeni,
komunjare će se proseravati na svakom koraku, a i Denis mi
posebno ide na kurac! Ne mogu.
– Pazi ovamo, imam plan – Viktor otvori ormar sa
co
garderobom i poče da ga pretražuje. – Znaš da se Marko prima

na Dacu Gaborku? Ona će sigurno biti tamo. E, a znaš da se ona
oduvek primala na mene. Idemo da smuvamo Gaborku, njemu
ispred nosa, da mu presedne rođendan. A, brate, šta kažeš? Evo
ti, obuci ovo. – Viktor baci Luki neku majicu, koja pade ovome
sh
preko glave.
– Brate, Daca Gaborka je gaborka – naglasi Luka ispod
majice.
– Brate, stavićemo joj kesu na glavu – reče Viktor trzajući
kukovima i pesnicama.
A
Prasnuše u smeh.
Nedaleko odatle, u jednoj velikoj posleratnoj vili sa

visokim plafonima i zidovima obraslim bršljenom, već su se
počeli okupljati gosti. Slavljenik Marko Zdravković šetao je
by
svoje lakirane cipele po prostranom salonu sa kaminom iznad
koga je na istaknutom mestu stajala velika uramljena fotografije
njegovog dede u društvu sa Titom. Sa uvek potpuno istim
izrazom suzdržanog oduševljenja i gostoprimstva on se kretao
ka pridošlim gostima. Uzeo bi poklon, predao ga poniznom
batleru, a goste bi uputio na šank, gde im je na usluzi bio
iznajmljeni barmen u beloj košulji, sa leptir mašnom i crnim
ht
pantalonama.
U neko doba, kad je salon u prizemlju već bio prilično
popunjen, niz ulicu je naišao ispoliran BMW, bešumno se
uvezao u dvorište kroz otvorenu gvozdenu kapiju i, uz
rig
pucketanje suvog lišća i grančica, zaustavio se ispred garaže. Iz

njega je najpre izašao Denis, prešao na suprotnu stranu i
otvorio vrata Mariji.
Kada su se pojavili na vratima salona jedino muzika nije
zamukla. Devojke su manje-više diskretnim pogledima najpre
uz uzdahe požudno posmatrale Denisa, a zatim su, sa kiselim
py
izrazima lica i uz međusobna došaptavanja primetile i Mariju.

Momci su posmatrali samo Mariju, njene gole noge na visokim
potpeticama, njene sjajne usne, istaknute grudi. Ko bi rekao da
joj nije bilo još ni osamnaest!
co
Marko ih je odmah primetio i prišao im sa istim onim

izrazom na licu.
– Marko, ovo je Marija. Marija, ovo je moj mlađi brat,
Marko – reče Denis formalno.
– Denise, moraš da pomogneš nešto batleru u magacinu –
sh
reče Marko.
– Zar sada? Vidiš da nisam sam.
– Ko će drugi? Neću valjda ja? Meni je rođendan.
Denis uzdahnu, prelete pogledom preko salona i,
ugledavši nekoga, povede Mariju za ruku u tom pravcu.
A
– Marija, upoznaj našu komšinicu Dacu.
Marija osmotri devojku koja joj se smešila razrogačenih
očiju. Kosa joj je bila totalno bezveze, ispod predugih šišaka
štrčao joj je kljun, a lice joj je bilo puno bubuljica. Bila je u
društvu još nekih devojaka, koje je bilo teško primetiti.
by
– Molim te, Daco, budi ljubazna i pomozi Mariji da se
posluži pićem dok se ja ne vratim – reče Denis, pa došapnu
Mariji – Maco, izvini me na trenutak, brzo se vraćam.
Daca povede Mariju do šanka.
– Znači, ti si ta srećnica što je dočepala Denisa – reče joj
usput. – Pa, čestitam.
– Mda – reče Marija, ne znajući kako to da shvati. – Hvala.
ht
– Moram, moram reći da sam malo ljubomorna – Daca je
podvriskivala i pokušavala da zvuči veselo i ljubazno
naglašavajući svaku drugu reč – ali, vi, vi ste divan par! Moji
komplimenti!
rig
Daca je možda bila ružnjikava, ali je zato bila vrlo ljubazna

i iskrena devojka. Marija se vrlo brzo opustila u njenom
društvu. Denis se posle dužeg zadržavanja pojavio, ali mu je
zvonio mobilni pa je, izvinjavajući se i opravdavajući se, opet
negde otišao autom.
– Ćao Daco – odnekud se pojavio Marko sa
py
najkretenskijim osmehom do tada.

– Ćao Marko – reče Daca kolutajući očima. – Pa gde si ti,
nema te još od malopre?
– Evo, tu sam – reče, znojeći se, a onda se odjednom seti
nečega – Hoćeš da igramo?
co
– E, ne mogu, stvarno, lekar mi zabranio – reče Daca,

mrtva ozbiljna.
– Kako to? – upita Marko.
– Ženski problemi – odgovori Daca ubedljivo. – Eno, Sanja
se dosađuje. Pitaj nju.
– Hoćeš piće? – nastavi navalentno Marko.
sh
– Važi. Idi donesi nam martini, ja ne smem mnogo ni da
hodam.
Marko odleprša.
– Kreten – reče Daca Mariji. – A u koju školu ti ideš?
– U filološku. A ti?
A
– Frizersku.
– Super – reče Marija i nasmeši se ljubazno.
Nešto kasnije pojavili su se i Viktor i Luka. Pozdravili su

se sa Markom i mislim da nema potrebe da ponovo opisujem
by
kako je to izgledalo i šta je sledilo. Uzeli su piće i skrasili se na
mestu sa koga su imali dobar pregled.
– Mislim, brate, kakav krš od žurke! – zgražavao se Luka.
– Samo još nedostaju njegov ćale i partijske kolege sa
petokrakama na čelu, pa da puste „Druže Tito“ i da idemo svi u
pičku materinu.
– Tu je Sanja – Luka pokaza pogledom.
ht
Sanja je stajala u društvu nekoliko drugarica. Imala je crnu
ispravljenu kosu i svetao ten. Nije se mogla pohvaliti nekom
građom. Bila je ravna, nije imala ni grudi ni kukove. Za nju se
nije moglo reći da je ružna, jer nije imala nikakvih ružnih crta
rig
na licu, ali na njoj se nije moglo pronaći ništa naročito

interesantno.
Verovatno da je njena pažnja već duže vreme bila
prikovana za Viktora, jer kada ju je on primetio, ona je već bila
hipnotisana. I u tom trenutku je njen pogled bio jedini
simpatičan detalj na njoj. Bio je to pogled zaljubljene
py
tinejdžerke, pogled opsednutosti i čežnje.

– Pogledaj je, samo što ne svrši – prokomentarisa Luka.
– Ma, pun mi je kurac više te pušikurke – reče Viktor
okrećući glavu od nje nezainteresovano. – Ne zaboravi da
večeras imamo poseban zadatak u svetoj demokratskoj misiji
co
borbe protiv komunizma. Je l' vidiš negde Dacu?
I onda se, baš kao u holivudskim filmovima, masa na neki

način razmakla, i na drugom kraju salona je zasijala čitava
figura prelepe Afrodite-Marije okićene dragocenim metalima i
sh
svetlucavim kamenčićima.
– Jebote, kakva pička – zabalavio je Viktor, pipajući se
među nogama.
– Gde? – osvrtao se Luka.
– Tamo, sa Gaborkom – pokazivao je Viktor.
A
– Uuu, štuka, brate!
Razmenili su značajne poglede između sebe, bez reči se
sporazumeli, i krenuli ka njima. Viktor je prišao Daci otpozadi i
obuhvatio je oko struka dok je ona igrala. Ona se najpre uplašila
i trgla, ali kada se susrela sa opijumom koji je zračio iz njegovih
by
zelenih očiju hipnotisano se nasmešila i prepustila mu se. Dok
je stajao iza Dace, igrao sa njom i disao joj u uvo, pogledom je
streljao pravo u Mariju. Luka joj je prišao, ali ona nije obraćala
pažnju na njega. Borila se sa Viktorovim pogledom, pokušavala
da ga odbije od sebe, ali ga je neprestano osećala na svojim
usnama, na dekolteu, na butinama. Toliko se uzvrpoljila i
naelektrisala, da nije ni primetila Luku, koji je sagorevao u
ht
prizoru njenog nežnog belog vrata svilenkastog sjaja. Usne su
mu se sušile, a u grlu mu je lupalo srce. Pružio je prste ka tom
vratu, želeći samo da ga oseti, da bude siguran da postoji.
Marija je u tom trenutku već hipnotisano pratila Viktorove
rig
usne koje su se upijale u Dacino rame, a kada je osetila dodir na

svom vratu, varnica je sevnula, krv joj je pojurila u glavu i sva
se stresla od uzavrelih strasti. Zažmurila je, ošamarila sebe u
mislima nekoliko puta, i kada je otvorila oči Daca i Viktor su se
ljubili tako strasno i vlažno, da umalo i ona nije zabalavila. A
pored nje je stajao nekakav napaljeni tinejdžer i pipao joj vrat.
py
Besno mu je odgurnula ruku od sebe, ni sama ne znajući zašto

je ljuta, zgrabila svoju tašnicu i istrčala u predvorje salona.
– Halo, Denise – govorila je histerično u mobilni telefon na
ivici plača – odmah da si došao po mene! Odmah!!!
Prekinula je vezu, pokupila suze iz očiju i izašla napolje.
co
Naslonila se na betonsku ogradu stepeništa, izula neudobnu

cipelu da odmori nogu, izvadila ogledalce i počela da namešta
umetke u grudnjaku i da popravlja šminku. Odmah za njom
pojavio se i Luka. Marija je kratko podigla pogled, i kao da nije
njega očekivala, odmah je nastavila da se ulepšava. Nimalo se
sh
nije trudila da sakrije da joj nije drago što ga vidi.
On je stao pored nje i posmatrao je kako se šminka.
– Šta hoćeš? – pitala ga je neljubazno.
– Pet minuta do dvanaest – Luka je pogledao na sat. –
Hoću još pet minuta da uživam u ovoj čaroliji.
A
– Ha, ha – nasmejala se isfolirano. – Vrlo duhovito.
– Mislim, ako baš moraš da ideš kući u jednoj cipeli, onda
ne moraš da ideš sama. – govorio je, gledajući joj u vrat i
dekolte.
– Da nećeš možda ti da me pratiš kući? – pogledala ga je
by
ispod sveže namazanih trepavica.
Luka stavi ruke u džepove, napući usne i sleže ramenima:
– Pa, imao sam neke druge planove, ovde… Ali ako baš
insistiraš…
Marija se nasmejala.
– U kom si ti fazonu?
U tom trenutku se, uz šuštanje suvog lišća, ispred vile
ht
zaustavio svetlucavi BMW. Ugledavši ga, Marija je brzo vratila
šminku u torbicu.
– E, izvini, stvarno moram da idem, stigla mi je kočija –
veselo je rekla obuvajući cipelu. – Izgleda da će ova čarolija da
rig
potraje – reče, i strča se niz stepenište do auta.

Bzzzz… Prozor na vratima auta se tiho spustio. Denis je
očima ispratio nožice svoje devojčice koje su poskakivale niz
stepenište, poljubio je kad je sela pored njega i bacio jedan
kratak i prezriv pogled ka Luki, koji je stajao na stepeništu sa
rukama u džepovima i praznog pogleda. Bzzzz… Prozor se
py
podigao i sve dok BMW nije krenuo Luka je mogao da vidi

samo odraz svog lica u staklu.
– Sponzoruša, brate – prišao mu je Viktor, zagrlio ga, i

zajedno su pogledom otpratili auto koji je odšuštao niz ulicu. –
co
Ma, teraj je u kurac. Nego… Gaborka nas čeka. – pokaza

glavom ka vratima.
– Neka, brate, idi sam – odgovori Luka kroz uzdah. –
Drugi put, nisam nešto raspoložen. Mislim da ću da idem
kući…
– Jesi li siguran?
sh
Luka klimnu glavom.
– Idi ti unutra. Moraš da je smuvaš. Pričaćeš mi sutra kako
je bilo.
Viktor ga potapša po grudima i vrati se u kuću.
A
Ostavši sam na mesečini, Luka je polako sišao niz
stepenište, gledajući u svoje poderane patike. Šuškajući kroz
opalo lišće polako se uputio kući. Još jedno leto je nestalo, i
jesen za njim, i još jedno punoletstvo, a već puno leta je prošlo u
iščekivanju nekih promena. Neke stvari će se možda promeniti,
by
ali neke nikada neće. Mesec nad Dorćolom ostaće isti, jesenje
noći ostaće iste, isto će šuštati opalo lišće još dugo, dugo… Ali,
još samo večeras čarolija ispunjava noć, još samo večeras dečaci
veruje u bajke, i nikada im – nikada više – nikakva revolucija to
neće nadoknaditi.
ht
rig
py
co
13.
A sh
Beograd, SCG, 2005. Stan na Bulevaru.
– Posle je došao rat i znaš već kako se sve to sa Denisom

završilo – rekla je Marija i na trenutak se setila svojih roditelja,
by
ali ta misao je bila tako kratka i nepoželjna, odmah
zapostavljena, da je prosto neumesno to pominjati.
– Nikoga iz tog dorćolskog društva nisam viđala duže
vreme – nastavila je – a onda se, posle mnogo godina, kada si ti
već bila u Londonu, u komšiluku otvorio onaj salon „Kod Dace
Face“. Svratila sam tamo i koga sam videla? Dacu, Denisovu
komšinicu! Jedva sam je prepoznala, skroz se promenila. Tada
ht
se ona, ako ne računamo izvesne prekide, već duže vreme
zabavljala sa Viktorom. Sve je bilo drugačije, sve se promenilo.
Meni je trebalo društvo, a povezivala nas je zajednička
netrpeljivost prema braći Zdravković, pa smo se počele družiti.
rig
Jovana je sedela na krevetu zavaljena i pijuckala svoj

preparat za mršavljenje.
– I tako si ponovo srela napaljenog tinejdžera Luku,
smuvala se sa njim iz očaja jer već duže vreme nisi imala dečka
i otkrila da je on, zapravo, psihopata koji voli da maltretira
devojke – reče Jovana i srknu svoj preparat.
py
– Nije baš tako. Prvo, on nije psihopata. Drugo, nisam bila

očajna… – Marija je razmislila. – Dobro, možda malo i jesam, ali
se definitivno nisam smuvala sa njim iz očaja. I nije više bio
napaljeni tinejdžer, naprotiv. Sve se to odigralo mnogo
komplikovanije. Videla si ga, u međuvremenu je postao
co
ozbiljan muškarac, pravi frajer, neodoljiv. Promenio se. Nešto

mu se dogodilo.
14.
A sh
Jugoslavija, Beograd, jesen 2000.
Promene. Vreme kada ta reč još nije postala izlizana i

bajata. Kada na jednom mestu imate krize, ratove, nestašicu,
by
sankcije, hiperinflaciju, bombardovanje, nasilje, tiraniju… onda
je sasvim normalno da termin promene zvuči nekako
obećavajuće, optimistično, donekle romantično i egzotično.
Dobro, sada već svi znamo kako se to odigralo: najpre
izbori, pa krađa, onda bageri, protesti, opsade, požari i
predaje… Ništa novo, stari beogradski recept iz 1997. godine,
samo ovaj put na nacionalnom nivou. Opet se Beograd tresao,
ht
goreo, štrajkovao, a potom slavio i hvalio. U jednom danu, 5.
oktobra 2000. godine, politički život se izvrnuo naopačke,
opozicija je postala vlast, vlast opozicija, a milisekund posle
toga svi mediji su bili liberalni, policija profesionalna i
rig
kooperativna, vojska suzdržana i distancirana. Tako je bar

izgledalo.
Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni građani, stali su jedan do
drugog, načinili masu od oko milion ljudi – što će reći,
respektivno biračko telo – promarširali prestonicom, zapalili tu
i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla. Svi
py
su bili tako ponosni na sebe i svoje delo koje je prekidalo

belosvetske televizijske programe kao breaking news. Osećali su
da su uradili ono što se od njih očekivalo, da su završili posao, i
mogli su na miru da se vrate svojim neprimetnim životima,
ostavljajući političarima, najboljima od sebe, svojim delegatima
co
kojima su bezgranično verovali, samo da dovrše lakši deo posla

– pa da se, ako je moguće već sledećeg leta, bože zdravlja, svi
probudimo u sred Evropske unije, sa evropskim platama i
evropskim manirima, lepši, mlađi, zdraviji, pametniji, i ako
može još i da komšiji crkne krava.
sh
Naravno, promene nisu zaobišle ni mladog Luku. Ali, pre
nego što ga ponovo sretnemo u demokratskoj Srbiji, vratimo se
samo još jednom, poslednji put, na onaj rat iz 1999. godine.
Onaj čudesni nebeski rat nebeskog srpskog naroda i mračnih
nebeskih NATO sila. Paralelno sa nebeskim bitkama, na zemlji
A
su se vodile neke druge, još manje uočljive, a podjednako
surove. Medijski rat nikada nije bio žešći. Tadašnje vlast
iskoristila je ovu nesvakidašnju priliku koja se retko pruža i u
zemlji proglasila ratno stanje. Civilni zakoni i pravila ponašanja
više nisu važili. Sve je bilo u rukama jednog čoveka – njegovog
by
diktatorskog socijalističkog visočanstva iz Belog dvora,
vrhovnog komandanta. Paralelno sa nebeskim ratom vodio se i
burni zemaljski rat protiv svih političkih neprijatelja. Medijska
propaganda dostizala je tada svoje najcrnje vrhunce pozivajući
narod na partijsko jedinstvo u borbi protiv „šovinističkih
NATO svinja“ i njihovih plaćenika u zemlji, dok su nezavisni
mediji zatvarana.
ht
Bilo kako bilo, protesti su opet bili aktuelni, ali ovaj put –
antiratni. Za razliku od antirežimskih, ovi su bili mnogo
bogatiji. Jelo se i pilo na trgovima, slušala dobra muzika uživo,
besplatno gledali najbolji filmovi. Neretko su se na trgovima
rig
spaljivale američke, britanske i druge strane zastave, kao što su

se u srednjem veku na lomačama po trgovima spaljivale i
knjige. Gorele su možda baš one iste zastave što su pre nekoliko
godina bile nošene uvezane sa srpskim.
Uz svu dobru volju, mnogi nisu uspeli da bombardovanje
dožive kao prijateljski gest velikih sila, svojih doskorašnjih
py
saveznika i uzora. Čak i oni malobrojni, najčvršći u

demokratskom i prozapadnom ubeđenju, nekada najglasniji,
sada su radije ostajali kod kuće da tiho slušaju radio „Glas
Amerike“. Možda im je nedostajalo hrabrosti, možda snage ili
volje, a možda i argumenata. Svejedno, bilo im je teško.
co
– Hoćemo na koncert na trgu? – kreveljio se Marko

Komunjara iz slušalice telefona.
– Nećemo – odgovorio je kratko Luka. – Samo ti idi.
– E, hteo sam nešto da te pitam… Znam da imaš američku
zastavu, pa… Da li bi bio ljubazan da mi je prodaš?
– Ne bih – odbrusio je Luka.
sh
– Nisi fer. Šta će tebi? Treba mi za lomaču – kikotao se
Marko. – Platiću ti dobro.
– E, Marko – Luka se iznervirao – da mi popušiš ti malo
kurac, a?
– Pazi šta pričaš, Luka, znaš da…
A
Marko je zalupio slušalicu besno.
– Jebem ti mater … – mumlao je kroz zube, a ruke su mu
se tresle. Imao je potrebu da slomi telefon, ali se suzdržao.
– Šta ti je? – pitao ga je otac.
– Ništa.
by
– Luka, – umirivao ga je otac – budi strpljiv. Ovo je jedna
nenormalna situacija koja ne može dugo da traje. Veruj mi, iako
tako ne izgleda, ovaj režim je svakoga dana sve slabiji.
– Ne bih rekao – kroz zube je promumlao Luka.
– Veruj mi. Ovo su očajnički pokušaji. Ne daj da te
isprovociraju, oni baš to žele. Nemoj da budeš nepromišljen.
Uskoro će sve biti drugačije, videćeš.
ht
Tako će i biti. Doduše, ne tako brzo, kao što su se neki
nadali. Nekima sa strane to možda izgleda kao vrlo uspešna
politika: povratiti poverenje naroda u razvijeni zapadni svet
rig
(čitaj: zločinačke agresorske NATO svinje), ubediti ih u

Evropsku budućnost, razbiti ubeđenje o postojanju zavere
protiv Srba, okupiti opoziciju u jedinstven blok i dobiti na
izborima, i sve to za otprilike samo dve godine – svakako nije
mali uspeh. Da su svakom pojedincu ispirali mozak, duže bi
trajalo.
py
Ali, sa druge strane, kada imaš devetnaest ili dvadeset

godina, onda su ti dve godine dragocene. Dve po dve, od
lokalnih izbora do predsedničkih, od predsedničkih do
parlamentarnih, od jednog do drugog i ponovljenog izbornog
kruga, od protesta do mitinga, dve po dve godine – nečija cela
co
mladost.
Te, sada već davne 1999. ratne godine, fakultet se upisivao

bez prijemnog ispita. Luka je upisao prava, možda zbog toga
što su svi od njega to očekivali, a njegov otac najviše. Možda
zato što nije imao bolju ideju. Možda zato što je i Viktor
sh
upisivao prava. Bilo kako bilo, prema pravu je gajio naklonost
isto koliko i prema lanskom snegu. Jedino što mu se dopadalo u
svemu tome, jeste mogućnost da jednoga dana postane političar
i da naredi da se pohapse svi koji mu se nisu dopadali, na
prvom mestu braća Zdravkovići. Pod takvim okolnostima nije
A
ni čudo što su njegove studije traljavo otpočele. U oktobru 2000,
kada je trebalo da se juri uslov za upis druge godine, nije bilo
vremena za učenje – obarala se vlast. Znali su se prioriteti. Luka
i Viktor bili su u prvim borbenim redovima.
No, promena režima nije ono što nas ovde direktno
by
najviše interesuje. Ubrzo posle tih predsedničkih izbora usledili
su i parlamentarni izbori i Srbija je dobila prvu demokratsku
vladu posle drugog svetskog rata, na čelu sa već ranije
pomenutim dr Zoranom Đinđićem. Sa promenom vlade trajno
se i temeljno promenio i život jednog našeg junaka. Mesta u
novoj vladi podelili su između sebe mnogobrojne usitnjene
stranke nekadašnje opozicije, sadašnje vlasti koja je, uzgred, još
ht
neko vreme nastavila da se zove opozicijom, valjda po inerciji.
Bilo je tu zaista mnogo upražnjenih mesta, koja su hitno
morala biti popunjena. U zgradu vlade, na uglu Nemanjine i
Kneza Miloša, tom prilikom uselila se tušta raznoga sveta, a
rig
među njima i Radovan Milošević, na mesto savetnika za neka

tamo bitna pitanja u nekom tamo bitnom ministarstvu. Njegova
funkcija, svakako, nije bitna za ovu priču. Bitno je samo to da ta
pozicija nije bila istaknuta i javna, ali je bila izuzetno uticajna i
pružala mu je izvesnu moć.
Radovan je još ranije imao planove da započne neki
py
privatni biznis, ali je do tada politička klima bila nepovoljna.

Svoj novi položaj iskoristio je da ostvari svoje preduzimačke
ambicije. Pored položaja dosta mu je pomoglo crnogorsko
poreklo, familijarna i plemenska poznanstva i nadaleko čuveno
poštenje. Povezao se sa nekim ljudima „dole“ koji su već imali
co
razrađen biznis i otvorio salon automobila u Beogradu. Da li je

poslovao sa izvesnim nelegalnim pogodnostima ili ne, to se ne
može sa sigurnošću tvrditi, a na kraju krajeva nije ni bitno za
ovu priču.
Bitno je to da se novac ubrzano slivao na njegov račun.
15.
A sh
Jugoslavija, Beograd, 2001.
Prva godina demokratije proletela je brže nego što je

nekima trebalo da primete da vesti više ne počinju reportažama
by
o ratu ili uvredama i psovkama na račun stanih zvaničnika.
Pojedinci su to možda i primetili, ali strani zvaničnici izgleda
nisu. Možda to njima nikada nije ni smetalo.
U aprilu je, uprkos danonoćnoj straži grupe vatrenih
pristalica bivšeg režima, uhapšen ranije svrgnuti predsednik, a
nedugo posle toga izručen međunarodnom sudu za ratne
zločine u Hagu. To je već nešto! Valjda smo se ponadali da će
ht
nam međunarodna zajednica svima gurnuti u džep stotinak
evra, kao ponosni otac dobrom detetu, da nam se nađe.
Ali nije! 'Ladno nije!
Mislim, stvarno, ta međunarodna zajednica… Ljudi su
rig
počeli da gube strpljenje!
Marija već duže vreme nije sanjala o ljubavi. Jedva je

dočekala da maturira, da pobegne od nezrelih tinejdžera i
ljubomornih drugarica koje su je okruživale. Ulični protesti,
obaranje režima, hapšenja i isporučivanja optuženih sudu, nju
py
su zanimali jedino u toj meri što tih dana nije bilo nastave, ili
nije išao gradski prevoz. Posle mnogo proplakanih noći sada je
samo tiho u sebi žalila svoju propuštenu priliku sa Denisom.
Smatrala je da drugu verovatno nikada neće dobiti. Nije volela
svoj stan, nije volela svoju školu, nije volela svoje roditelje… A,
co
i što bi, kada ni nju niko nije voleo? To – sa ljubavlju,

porodicom i prijateljima – te viruse je odavno preležala i stekla
imunitet na njih, smatrala je tada. Mogla je na miru da se
prepusti kolotečini života, pazeći samo da ne postane svoja
majka Bisa, svoja drugarica Jovana ili nešto slično. Drugo šta
sh
nije imala da brine. Osećala se mudro i iskusno.
Ona je znala!
Znala je da ničega drugog u životu nema, osim opasnosti
da budeš još gori nego što jesi, da padneš još niže, da budeš još
nesrećniji. Naročito ako propustiš životnu priliku koja se samo
A
jednom pruža!
A propustićeš je sigurno.
Jovana je otišla u London. Debela iskompleksirana

smotanica je otišla u London da studira, a ona će morati da
by
ostane u Beogradu! Lako je Jovani, ona ima brojne uspešne
rođake u inostranstvu, majka joj je engleska dama, a otac joj je
mlad i sposoban muškarac koji vozi Mercedes sa kožnim
sedištima. Jovana je pisala da se oni razvode. Uspešni parovi se
uvek razvode. A Marijini Bisa i Dragiša… Samo kad pomisli.
Bože, strašno! Prosvetni radnici na ivici egzistencije. Plate su
im, doduše, posle promene režima neznatno povećane, ali je
ht
zato zabranjeno prodavanje robe na uličnim tezgama bez
dozvole, te je njen otac ostao takoreći bez stalnog posla i
redovnog izvora prihoda.
Njeni roditelji misle da su učinili neverovatnu stvar time
rig
što su održali svoj brak i porodicu u teškim vremenima.

Stvarno svašta!
Marijina jedina tetka, koja je živela u Frankfurtu, za celog
svog života jedino što je uspela jeste da sahrani muža i nasledi
njegov stan. Bogu hvala i za toliko! Mislim, za stan. Nikada nije
pozvala Mariju da je poseti u Nemačkoj, stalno se
py
opravdavajući time kako je to užasno skupa i komplikovana

procedura, s obzirom na izolaciju zemlje i restriktivan vizni
režim. A zapravo je bilo očigledno da nije želela da bilo ko iz
porodice dođe kod nje i na licu mesta sazna gde, kako ili sa kim
ona živi. Ona je bila jedna takva osoba, da nikoga ne bi čudilo
co
ukoliko bi se jednoga dana vratila iz Nemačke, bez prebijene

pare, i tražila od svoje sestričine da joj isplati stanarinu za sve
prethodne godine koje je tu živela.
Eh, lako je bilo Jovani, ona je imala pare. Da je Marija
imala taj novac, kako bi ona samo znala sa njim! Investirala bi u
siguran biznis – u sebe. Otišla bi u najbolje salone lepote i
sh
maksimalno se doterala. Njoj ne treba mnogo do savršenog
izgleda: samo malo da sredi te mitesere na licu, nabaci boju u
solarijumu, da ofarba kosu kvalitetnom bojom visokog sjaja,
izleči ispucale krajeve, i eventualno još da sredi nokte, mada su
i ovako lepi. Onda bi otišla u najskuplje butike i opremila se
A
najmodernijim krpicama koje joj savršeno pristaju od glave do
pete, ispod i preko. Stavila bi svoje savršeno telo u te savršene
modele, stala svojim prelepim nogama na savršene štikle,
smestila se u taksi i tako se pojavila u najelitnijoj diskoteci u
gradu. Svi bi je primetili. Sve bi ih zavela. Bila bi popularna,
by
oko nje bi se utrkivali najmoćniji muškarci. Vozila bi se u
skupim automobilima, pojavljivala na bitnim mestima, i njena
budućnost bi bila savršeno svetla pored nekog prebogatog
frajera koji bi joj obezbedio karijeru modela, TV lica, pop
zvezde…
Zašto da ne? To je pošlo za rukom mnogo ružnijim i
glupljim devojkama, koje se sada šepure po TV emisijama i
ht
naslovnim stranama tabloida. One su samo bile na pravom
mestu u pravo vreme, imale su nekoga da stane iza njih, da ih
pogura, da investira u njih.
Ali ona nije. Nije imala novac koji bi investirala u
rig
sopstvenu budućnost. Nije čak znala ni koja je diskoteka

trenutno najelitnija. Nije imala nikoga da stane iza nje i pokaže
joj put. Ni roditelje, ni prijatelje, ni kavaljere. Ne, više ne.
A zamalo…
Nije joj preostalo ništa drugo nego da upiše taj prokleti
filološki fakultet i proba da ga završi, pa da se potrudi da nađe
py
posao tamo gde ga nema, da sama zaradi novac, i ako bi se

prilike u zemlji poboljšale, i pri tom ako bi ona još malo
prištedela, do svoje tridesete godine bi možda mogla sebi da
priušti da ugradi silikone u grudi.
Super! Evo, sad joj se plače.
co
Mračna senka neizvesnosti i crne slutnje nadvijala se nad

njenom glavom svaki put kada bi na ovaj način ozbiljno mislila
o svojoj budućnosti. Obuzimao ju je strah. Ni patnja, ni
frustracija, ni depresija, niti bilo koje drugo psihičko stanje
komplikovanog imena, već iskonski strah. Strah zbog koga
noću iskoči iz kreveta zadihano a da pri tom nije ništa ružno
sh
sanjala.
* * *
Bilo je to dugo i prazno leto 2001. Rasteglo se još od
A
prijemnog ispita na fakultetu, a njegov kraj se tek nejasno
naslućivao negde krajem septembra u nečemu što se
neodređeno naziva početak akademskih studija na filološkom
fakultetu. Tek što je počelo, a već se činilo da leto nikada neće
proći. Marija je volela leto, ali je ipak jedva čekala da se ovo
by
nekako završi. Osećala se užasno usamljeno. Jovana je otišla u
London i nije bilo izgleda da će se skoro vratiti. Posle toliko
godina druženja, od malih nogu, po prvi put joj je stvarno
nedostajala. Ranije je Marija doživljavala Jovanino prisustvo u
svom životu kao nešto što joj je tako određeno, nametnuto. Nije
mnogo analizirala njihovo druženje. Jednostavno, one su bile
Marija i Jovana. Uvek u paketu. Ma koliko joj je Jovana nekada
ht
bila nepodnošljiva, nikada joj nije padalo na pamet da bi trebalo
zbog toga da se rastanu, a sada se to dogodilo. Jovana je otišla. I
to u London. Ona, kojoj to nikada nije bio prvenstveni cilj u
životu, ona će biti belosvetska žena, a Marija, koja je i telom i
rig
dušom pripadala Londonu ili Njujorku, kako je za sebe

smatrala, istrunuće u Beogradu.
Istrunuće sama u pustom Beogradu, baš ovog leta,
pomislila je. Svi ostali poznanici i poluprijatelji bili su ili na
letovanju, putovanju ili u poseti rođacima na selu. Beograd je
leti prazan, a naročito u julu i avgustu. Ako ste umorni od
py
društva i gužve, od galame, žurbe i posla, volećete Beograd leti.

Ali, ako ste inače usamljeni i depresivni, nemojte ostajati u
gradu preko leta. Tada je jedino oko reka živo, življe nego na
moru: danju na Adi, a noću na splavovima.
Marija je nedostajala čak i buka koja bi dopirala sa ulice
co
kada bi se budila oko podne. Bulevar je tih dana, kao i svake

godine sredinom jula, bio prazan, napušten, pust, baš kao i ona
sama. Probudila bi se ujutru i, nalakćena na prozoru svoje sobe,
dugo bi posmatrala ulicu ispod sebe, od samoga vrha negde na
Zvezdari, dokle je dopirao njen pogled kroz guste krošnje
javora, gde je vazduh iznad asfalta lelujao kao zavesa, pa do
sh
Pravnog fakulteta i Tašmajdanskog parka, gde je u blagom luku
skretao ka centru grada. Volela je da misli kako će ugledati
nekoga poznatog, nekoga ko bi zaustavio svoj auto u spoljašnjoj
traci pored tramvajskih šina i ostavio ga na „sva četiri“, pa onda
dotrčao gore do nje sa pakovanjem sladoleda i dvolitarkom
A
koka-kole, na primer. Ona bi izvadila led iz frižidera, led koji bi
glasno pucao u mlakom i penušavom napitku, i poslužila bi ga
zajedno sa šarenim slamčicama. Velikim kašikama bi jeli
sladoled iz kutije.
Ali, niko se nije zaustavljalo. Čak su i preteški poluprazni
by
tramvaji, koji su jurili nizbrdo ljuljajući se levo-desno, od čega je
vibrirala čitava zgrada, imali svoja stajališta negde gore i dole,
tamo gde ona nije mogla da vidi ko bi izlazio iz njih.
Nije imala kuda ni da ode, osim kod svojih roditelja. Ta
pomisao ju je užasavala.
Uvek bi bilo isto. Majka bi kršila ruke i stezala svoje
haljine oko svog ispijenog tela, trudeći se da joj bude od
ht
nekakve koristi, doduše na sasvim pogrešan način. Nudila bi joj
hranu, govoreći joj kako mora da jede, jer je mršava. Zvala bi je
da gledaju neke dosadne emisije na televiziji, da ne sedi po
čitav dan zatvorena u svojoj sobi. Vodila bi je da posete teke ili
rig
komšinice. Ali, ono što je najgore, uvek bi joj se obraćala nekim

blaženim i zabrinutim tonom, umilnim glasom i sa sjajem u
očima, što je Mariju dovodilo do histerije. Ionako se već
dovoljno osećala jadno, još je trebalo tako i da se ophode prema
njoj! Kao da je bolesna! Kao da je bespomoćna!
I kao da je sve to igra proklete sudbine! Kao da se ne zna
py
KO je tačno kriv zbog takvog njenog položaja! Zašto ona mora

da provede leto sama kod kuće?! Zašto nije negde na moru?!
Zašto ona nema gomilu prijatelja?! Zašto nema dečka?! Kao da
se ne zna ko je svemu tome kriv! Uh!
Otac bi joj davao novac, sav novac koji je imao, misleći da
co
će je to oraspoložiti, ali, avaj, to ju je samo još više nerviralo.

Činjenica da mora da prihvati taj sitniš samo da bi preživela
jasno je njen život definisala ne kao življenje, već kao bedno
preživljavanje. To ju je izluđivalo – to preživljavanje, taj bedni
razlog zbog koga je morala mnogo da trpi. Nije mogla da ih
gleda kako, tobože bespomoćno i naivno, sležu ramenima, ne
sh
znajući šta još treba da urade za nju.
Kao da oni ništa nisu krivi?!
Odlazila bi od njih bez reči, bez doviđenja, duboko
razočarana. Trebalo je samo da zalupi vrata za sobom i da
njihov svet brige, patnje, nemanja i odricanja nestane u tresku
A
iza nje. Nikada nije ni pomislila da nešto ostaje za njom. Da otac
možda ostaje bez dinara, zamišljen kako da plati mesečne
račune. Da majka možda krši ruke pored prozora, možda steže
haljine oko svog ispijenog tela, a možda drhtavih ruku guta
male tablete za smirenje.
by
Ne, nije imala nameru da ode kući, makar morala čitav
dan da provede nalakćena na prozoru posmatrajući poluprazni
Bulevar.
Kuc-kuc.
Neko je bio pred vratima. Da li je nosio sladoled i koka-
kolu, pitala se.
– Tata – iznenadila se, neprijatno, kada je pred vratima
ht
ugledala svog oca. – Šta ćeš ti ovde? Zašto se nisi najavio?
– Doneo sam ti hranu i novac – reče, ignorišući njeno
poslednje pitanje.
Ušao je noseći nekakvu punu pijačnu torbu.
rig
Nije skočila da ga zagrli. Nije se ni pozdravila sa njim.

– Majka ti je spremila nešto... – reče bojažljivo, umorno
spuštajući torbu na sto. – Uh, baš je vruće danas.
Marija mu je nasula čašu vode sa ledom. Porazgovarali su
još malo o vremenu. Pitao ju je da li su joj stigli računi za struju
i telefon i ona mu ih je dala.
py
– Hoćeš da jedeš nešto odmah? – pitao je, dok je slagao

hranu u frižider. – Ima sarmice od zelja.
– Mrzim sarmice od zelja – dobacila je sa kreveta na koji je
pala hladeći se novinama.
– Majo, ćeri, kad ćeš da dođeš malo kući? – pitao je otac.
co
– Ne znam – rekla je. – Mnogo je vruće.

– Znam, ali, šta radiš ovde sama? Zar ti nije dosadno? A i
majka bi volela da te vidi, ćeri.
– Pa što nije i ona došla da me zajedno iznenadite? – pitala
je Marija nabusito.
– Htela je ona, ali ja joj nisam dozvolio. Slabog je zdravlja,
sh
a i autobus je skup. Tebi je lakše da dođeš kod nas, ćeri. Majka
mnogo brine zbog tebe.
Marija je kolutala očima, umorna od priče kako njena
majka mnogo brine i kako ona zbog toga treba da bude pažljiva
prema njoj. Kao da ona ne brine ni zbog čega? Nju niko ne pita
A
za njene brige, prema njoj niko ne mora da bude pažljiv.
– Što si takva, ćeri, majka te voli.
Marija, sada već vidno smorena ovakvim razgovorom,
ustade sa kreveta i ode u drugu sobu.
– A šta ja imam od njene ljubavi? – dobaci odande posle
kraće pauze.
by
Otac je gledao u čašu sa vodom ispred sebe. Malopre je u
njoj bilo leda, a sad ga više nema, kao da ga nikada nije ni bilo.
– Još si mlada, ćeri – rekao je. – Ti to ne razumeš.
– Šta ja ne razumem, majke ti? – reče Marija cinično,
prolazeći pored njega sa peškirom u ruci.
Otišla je u kupatilo i uključila tuš.
ht
Njen otac je još neko vreme sedeo na stolici sam i gledao
oko sebe. Ustao je, izvadio novčanik i ostavio nešto novca na
stolu. Osvrnuo se oko sebe neodlučan da krene. Pogled mu je
zastao na stočetu koje se videlo u spavaćoj sobi. Prišao je do
rig
vrata i zagledao se u nešto, sav pogubljen.

Mobilni telefon.
Brzo se vratio u sobu.
– Majo, ćeri, idem ja sad – rekao je zbunjeno ka vratima
kupatila, ali odande je dopiralo samo šuštanje vode. Pošao je ka
vratima osvrćući se oko sebe, kao da nije znao gde se nalazi.
py
Odjednom se osećao zatečeno, kao da je greškom ušao u stan

nekog koga ne poznaje. Neke devojke, žene, koja je bila u
kupatilu i koja je svakog trenutka mogla da izađe, vrišteći pred
nepoznatim muškarcem. Brzo je izašao, pre nego što ga neko
zatekne i pomisli da je provalnik.
co
Marija je izašla iz kupatila i osetila olakšanje. Otišao je.

Njeni roditelji su je retko posećivali u tom stanu u
Beogradu. Ponekad bi ona odlazila kod njih, ali bi uvek mogla
da pobegne nazad, i zbog toga joj je bilo drago. Taj stan je bio
nešto kao utočište, azil, iako ga nije volela zbog načina kako je
sh
bio namešten. Uvek kada bi neko od njenih roditelja došao da je
poseti osećala bi se neprijatno. Kao da je narušavao njenu
privatnost. Možda čak i bezbednost. Ona je morala uvek da ima
svoju obeleženu teritoriju, neko mesto gde može da zalupi vrata
za sobom i da tresak iza nje zagluši sve što joj se ne dopada.
A
Prvo je to bila njena soba, sada je to njen stan. Zbog toga im
valjda nikada nije oprostila ono dolaženje po nju, ono
zarobljavanje, proleća 1999. godine, za vreme bombardovanja.
Odmah je spazila novac na stolu i prebrojala ga. Otvorila
je frižider, bacila pogled na ono što joj je majka poslala i odmah
by
ga zatvorila. Obukla je malenu kratku top-majicu bez rukava i
još manji šorc, natakla papuče sa visokom platformom na noge,
nakitila ruke i vrat šarenim džidža-bidžama, vezala kosu,
stavila naočare za sunce, strpala novac u torbicu i izašla na
ulicu.
Njeno raspoloženje se polako popravljalo dok je šetala
pustim trotoarom. Uživala je u vrelom suncu koje je pržilo
ht
njene grudi, ramena, lice, stomak, noge. Pomislila je da je
trebalo da se zaštiti nekim losionom za sunčanje, ali se setila da
nema nijedan kod kuće. Mogla bi da kupi neki. Trebalo bi da
potamni malo, pre nego što se leto završi i počne semestar.
rig
Možda bi bilo najbolje da svrati u neki solarijum.

Šta je ovo? Salon lepote „Kod Dace Face”. Kakav kretenski
naziv, pomislila je. Sve za lepotu: Frizer, pedikir, manikir,
tretman lica, solarijum... Hm, već bolje zvuči. Mogla bi da
svrati.
py
co
16.
A sh
2005, mlaka letnja noć…
Ponovo je bio jul i ponovo je Bulevar bio prazan, isto kao i

svake godine, baš isto kao i pre četiri godine, ali opet nekako
by
drugačije po Mariju. Jovana je spavala, Marija nije mogla.
Možda joj je smetala vrućina. Sada bi mogla da otvori prozor.
Ovih dana nije otvarala prozor ka ulici i nije nalakćena
posmatrala Bulevar. Sada je bilo već jako kasno i opasnost da je
neko ugleda je mnogo manja. Možda bi mogla.
Posmatrala je usnulu ulicu sa prozora svog stana, baš isto
kao i mnogo puta ranije, ali se ovoga puta nadala da niko neće
ht
zaustaviti svoj auto pored njene zgrade i dotrčati gore kod nje
ni sa čime u rukama. To joj je sada najmanje trebalo. Nadala se
da će moći samo mirno da udiše mlaku noć. Čistači su prali
ulice, voda je hladila asfalt i slivala se nizbrdo.
rig
I baš kao što je najmanje želela, baš kao što je naslućivala,

jarkocrveni sportski automobil nečujno se zaustavio baš ispod
njenog prozora. Dva muškarca su bila u njemu. Marija se brzo
povukla u sobu i navukla zavesu. Šakom je pokrila usta, oči su
joj bile razrogačene, a srce joj je jako lupalo. Znojila se.
Odjednom, njen mobilni telefon je zazvonio. Jovana se
py
promeškoljila. Marija je hitro dohvatila telefon i isključila ga.

Odmah je izvukla kabl od fiksnog telefona iz zida i proverila da
li je zaključala vrata, sve na prstima da ne bi probudila Jovanu.
Pažljivo se približila prozoru i krajičkom oka posmatrala
parkirani automobil. Iz njega je izašao Luka.
co
Marija se opet trgla od prozora.

– Marija!!! – prodrao se on sa ulice, tako snažno, da se
sigurno čuo do Trga republike.
Mariji su ruke počele da se tresu.
Luka se ponovo razdrao, a po njegovom glasu se moglo
sh
čuti da gubi strpljenje, da je besan, pijan ili drogiran. Ili sve u
isto vreme. Jovana se opet promeškoljila u krevetu. Luka se
opet razdrao – Marija!!!
Nije imala izbora. Komšije će se probuditi. Probudiće se
ceo Bulevar. Sva bleda i znojava, pojavila se na prozoru.
A
– Jesam li ti rekao da je tu – rekao je Viktoru koji je sedeo u
autu. – Pa gde si ti, dušo? Što se ne javljaš? Odbijaš mi pozive, je
li? – dobacio je Mariji. – Hajde, siđi dole da malo popričamo.
Marija mu je nervozno pokazala rukama da ne može, da
nije sama, da Jovana spava, i da ode. Svašta čovek može
pokazati rukama.
by
Luka se nasmejao prema Viktoru.
– Siđi dole da se ja ne bih popeo gore – dobacio je Mariji.
Ona ga je, sastavljenih dlanova, zamolila da je sada ostavi
na miru, pa je čak i prošaputala – Sutra… molim te…
– Silazi dole!!! – povikao je Luka, još glasnije nego prvi
put, zastrašujuće besno.
ht
Marija se trgla, pogledala u Jovanu i pokazala kroz prozor
da će sići. Oči su joj bile vlažne, šmrckala je besno dok je
obuvala papuče u mraku. Mogla je čuti kako se napolju Luka i
Viktor kikoću.
rig
Kada je Marija izašla iz stana Jovana je, budući već duže

vreme budna, otvorila oči, ustala i provirila kroz prozor. Pazila
je da je niko ne primeti. Videla je Mariju kako prilazi
automobilu. Najpre je mlatarala rukama i nešto brbljala, a onda
ju je Luka držao za ručne zglobove, pa je mogla samo da brblja.
Povremeno bi je protresao, iscimao levo-desno, od čega joj je
py
kosa letela na sve strane, pa bi se ona malo umirila. On je na

momente bio veseo, a na momente smrtno ozbiljan, pa bi onda
posle opet počeo da se smeje. Nakon desetak minuta razgovora
ona ga je umilno molila da ode. On ju je držao stisnutu uz auto i
pokušavao da je uvuče unutra, ali je ona odbijala pokazujući ka
co
stanu.
– Jebe mi se za nju – rekao je on, a ona je pokušala da ga
utiša. – Jebe mi se za tu kravu iz Londona!!! – povikao je glasno
ka prozoru njenog stana. Jovana je čučnula da je ne vide.
Viktor i Luka su se smejali. Marija mu je stavila ruku na
sh
usta. Smejao se preko njene ruke. Počela je da ga mazi nervozno
po ruci, po licu, ljubila ga, grlila i posle puno ubeđivanja uspela
da ga ugura u auto. Još malo su pričali, a onda je, uz veliku
buku motora i škripu guma, automobila odjurio niz Bulevar
ostavljajući za sobom crne linije na asfaltu.
A
Jovana se brzo vratila u krevet. Marija se na prstima
vratila u stan. Kada je ušla, najpre se uverila da Jovana još
spava, a onda je zatvorila vrata od spavaće sobe i sela na stolicu
u kuhinji. Plakala je.
by
ht
rig
py
co
17.
A sh
…leto 2001.
Čim je kročila u salon „Kod Dace Face”, neko je ciknuo

tako da se Marija prepala.
by
– Pa to si ti! Kako beše? Čekaj… Marija, zar ne?!
Daci nije bilo teško da prepozna to lepo lice i vitku liniju,
premda ih je samo jednom videla, ali ne bilo kada, već one
famozne večeri u vili Zdravkovića, večeri koju verovatno
nikada neće zaboraviti. Marija, naprotiv, nikako nije mogla da
se seti odakle joj je poznato to specifično ružnjikavo-simpatično
lice, taj prigušeni vrisak u glasu, taj ispitivački pogled. Nije ni
ht
čudo, jer je prošlo mnogo vremena, dovoljno da neko od
„Gaborke“ postane „Faca“.
– Daca, Denisova komšinica, sećaš se? – predstavila se.
Marija se prisetila, ali nije bila oduševljena pominjanjem
rig
Denisovog imena.
– Ah, da – rekla je.
– Otkud ti ovde?
– Ja živim ovde. Malo gore. – Marija je pokazala prstom. –
Otkud ti ovde?
– Je l' žuriš? – pitala je, hvatajući se za džezvu za kafu.
py
– Pa, ne baš.
U plastičnom električnom ekspres-lončetu grejala se voda.

Marija je sedla u udobnoj garnituri i listala Kosmopoliten. Daca
je u to vreme sama radila u salonu, ali je uspevala u isto vreme
co
da priča, kuva i javlja se na telefon. Ispričala je Mariji da je

završila frizersku školu i propratne kozmetičarske kurseve i da
su joj roditelji nedavno opremili taj salon. Prodali su stan koji su
nasledili od neke babe, kupili manji lokal, opremili ga i jedva
dočekali da se penzionišu i ostave je da se sama izdržava.
– Padam na nos od posla! Moraću da zaposlim nekoga da
sh
mi pomaže – žalila se dok je prala šoljice. – Ne mogu sve sama.
Šta ti radiš?
– Ja? Upisala sam fakultet. Engleski jezik. Čekam da mi
počne školska godina i smaram se, uglavnom.
– Blago tebi! – ciknula je Daca.
A
– Svratila sam, zapravo, da se malo osunčam.
– Ah, pa da, svakako! Taman će i kafa da bude gotova.
Ovamo!
Pokazala joj je kabinu za sunčanje ograđenu neprovidnom
zavesom od teškog plavog platna i ostavila je. Vratila se do
by
kuhinje gde je voda već kipela i shvatila da nema dovoljno kafe.
Istrčala je na ulicu do prve trafike gde se neka starica
raspravljala sa prodavačicom oko pola dinara kusura.
Za to vreme Marija se skinula, legla u solarijum i spustila
poklopac, ali se lampe nisu uključile. Sačekala je malo – ništa.
Podigla je poklopac malo i opet ga spustila.
Ništa.
ht
Izašla je onako gola i potražila neki taster, ali ništa nije
pronašla. Pozvaće Dacu da je pita kako se prokleta mašina
startuje.
– Daco! – povikala je, ali se niko nije odazivao.
rig
Neće valjda morati da se oblači i da izlazi da je traži?!

Stavila je ruku preko grudi i provirila iza zavese.
– Daco! – povikala je i skamenila se na trenutak.
Umesto Dace u susednoj prostoriji je ugledala nekakvog
muškarca! Pogledala ga je zbunjeno. On ju je odmerio. Njegove
zelene oči sevnule su kroz njene raširene prste koji su pritiskali
py
njene blede dojke. Osetila je njegov pogled koji se provukao

kroz pukotinu između zavesa, obuhvatio je oko struka i popeo
joj se uz kičmu do vrata, kroz svaki pršljen, a zatim zaustavio
na njenim ukočenim zbunjenim očima. Njegove bordo usne su
se podigle na krajevima u mali osmeh. Ona se trgla unazad iza
co
zavese, uplašena i postiđena.

„Taj muškarac…“, pomislila je dok joj je srce ubrzano
lupalo.
– Daca je, izgleda, negde izašla – rekao je on.
– Htela sam… da je pitam… ovaj… kako se uključuje…
– Na uzglavlju imaš jedan taster, piše start na njemu.
sh
Pritisni dva puta. – rekao je on.
– Hvala – rekla je, i pošto su se lampe uključile brzo se
vratila unutra.
Bože, kako se izblamirala pred njim! Pa, to je onaj isti
dečko sa kojim se Daca smuvala na žurci kod Marka,
A
Denisovog brata. Malo se promenio, odrastao je, ali nema
sumnje da je to on. Odlično se seća tih jarkih crvenih usana koje
su se upijale u Dacino rame i tih očiju koje su je isto tako
bezobrazno gledale. Taj pogled joj je neprestano bio pred očima
ispod tamnih zaštitnih naočara, poput zaslepljujuće smaragdne
by
svetlosti. Zaglušujući ventilatori pokretali su snažno strujanje
vazduha koje je golicalo njeno telo, kao topao dah sa vlažnih
usana, dok je plavičasto zračenje peckalo njenu kožu, baš kao
najnežniji fini iskričavi dodiri vrhova prstiju. Ponovo je počelo
da joj lupa srce i dah joj se ubrzao i usitnio. Morala je da se
dodirne, da rastera iskrice, da rashladi kožu dlanovima, ali to ju
je samo još više uzbuđivalo. U ušima joj je sve glasnije zujalo,
ht
pred očima sevalo, gorela je, svuda, dodirivala se, dahtala…
Bila je na ivici da vrisne, kada su se lampe isključile, ventilator
utihnuo i zavladala tišina i tama.
Iz susedne prostorije se čuo prigušen razgovor. Srce joj se
rig
polako umirivalo. Podigla je poklopac i ustala. Pred očima joj se

zamutilo. Osetila je slabost i vrtoglavicu. Drhtavim rukama se
obukla, dok ju je telo oblivao hladan znoj. Znala je da je on još
tamo, pa je sačekala dovoljno vremena da se smiri i sabere pre
nego što je izašla.
Daca i Viktor su sedeli na dvosedu i pili kafu. Treća kafa je
py
čekala Mariju.
– Je l’ nije bilo previše jako? – pitala je Daca.
– Šta? – Marija se zbunila.
– Solarijum. Malo si se zacrvenela.
– Ah, to. Ne, samo je previše vruće – odgovorila je Marija.
co
– Ovo je moj dečko Viktor, sećaš ga se?

– Marija – rekla je i pozdravila se.
On se ponašao sasvim prirodno i opušteno, što je Mariju
još više zbunjivalo. Zabila je nos u Kosmopoliten i izbegavala
njegov pogled, dok je on je sedeo pored nje i nešto pričao. Samo
je nazirala njegove usne koje su se mrdale dok je govorio o
sh
nekoj utakmici i nekim brojevima, zavlačeći ruku ispod svoje
majice, tako još možda pet ili deset minuta. A onda je ustao i
otišao.
– Ti si još sa njim? – pitala je Marija pošto je konačno
podigla nos iz časopisa.
A
– Aha! – rekla je Daca oduševljeno.
– Dve godine?!
– Pa, tako nešto. Zapravo, godinu dana, intenzivno. Zašto?
Marija se setila kako je Viktor gledao nju dok je muvao
Dacu. Onda se setila kako je Daca izgledala tada, pa je još
by
jednom osmotrila kako izgleda sada.
– Onako – rekla je. – To je baš lepo.
– Zar nije sladak? – prošaputala je Daca skupljenih očiju.
– Jeste.
– A ti se više ne viđaš sa Denisom, je li? – pitala je Daca
oprezno.
– Ne, ne viđam se sa Denisom – Marija je prevrnula očima
ht
zgrožena takvim pitanjem.
I tako su otkrile da im je zgražavanje pred pomenom
imena braće Zdravković zajedničko, te su ih lepo izogovarale i
najcrnje ispljuvale.
rig
– Sećaš se Luke? – pitala je Daca.

– Luke?
– Da, Viktorovog druga. Sigurno ga se sećaš, upoznali ste
se one večeri. Uvek je sa Viktorom. Izašao je za tobom, ali si ti
na kraju otišla sa Denisom. Ma, sećaš se sigurno. Lep momak.
– To mi je nešto poznato… – Marija je prelistavala sećanja
py
u glavi. – Šta s njim?

– Ma, ćale mu je postao neki kurac u vladi, pa je sad kupio
Luki neki stan, tu kod Taša. Večeras je žurka tamo, mogla bi da
pođeš sa mnom.
– Ne znam – nećkala se Marija – šta ću ja tamo?
co
– Pa, meni da praviš društvo.

– Razmisliću.
Nije mnogo razmišljala. Već dugo nikuda nije izlazila, a
sh
kod kuće su je čekali samo usamljenost i depresija. Nije imala
šta da izgubi. Bilo joj je potrebno društvo, nova poznanstva i… I
ma koliko se zavaravala ovakvim i sličnim stavovima, činjenica
je da je u stvari baš želela da ide. Neka čudna intriga privlačila
ju je tom društvu i tom dečku. Problem je bio u tome šta da
A
obuče. Odavno nije obnavljala garderobu ni šminku. Morala je
da se zadovolji prošlogodišnjim krpicama i poslednjim kapima
pudera i parfema koje je iscedila. Ma, i to je baš je briga. Kao da
su oni sada neki tamo bitni likovi. Koliko se ona seća (a tog
Luke se ne seća), nema baš zbog čega da se sređuje. Mada, Daca
by
kaže da je njegov otac postao neki „kurac u vladi“, pa će možda
tamo biti još ministarskih sinova i sličnih uglednih (čitaj:
bogatih) tipova. I taj Dacin dečko… Eh, sad šta je – tu je.
Pored svega, Marija je te večeri izgledala sasvim dobro,
bez obzira što to nije mislila za sebe. Mogla je i bolje, znala je
ona to.
ht
– Super je Luka, a i sladak je skroz – rekla je Daca dok su
prolazile pored Tašmajdanskog parka. – Čudno je da ga se ne
sećaš.
– Ne znam, nisam sigurna. Bila sam nervozna one večeri,
rig
a i davno je to bilo. Kažeš da mu je otac ministar?

– Ma nije ministar, al' je nešto u vladi, jebem li ga šta.
– A čime se taj Luka bavi?
– Ma, on i Viktor studiraju prava – reče Daca takvim
tonom, kao da je to najuzaludniji posao kojim se neko može
baviti.
py
Zgrada u kojoj je Radovan Milošević kupio stan za svog

sina nalazila se u jednoj uskoj ulici bez zelenila na Vračaru,
blizu Bulevara i pravnog fakulteta. To je jedna od onih
jednosmernih ulica koje se seku pod pravim uglom, u kojima su
co
automobili nabijeni svuda po trotoaru do samih fasada, gde

pešaci idu sredinom ulice, a taksisti, kada nekoga čekaju,
naprave kolonu pomahnitalih nervoznih učesnika u saobraćaju
koji psuju i trube najglasnije što mogu, a neretko izbiju i
incidenti. Stoga je tendencija svih graditelja da naprave
podzemne garaže u svim novim zgradama u ovom kraju, a ova
sh
zgrada je bila baš takva.
Daca je pogledom prešla preko imena na interfonu i
pritisla jedno dugme.
– Mi smo! – rekla je kada se neko javio sa druge strane.
– Hajde, upadajte – odgovorio je muški glas. – Osmi sprat.
A
Od ulaznih vrata, interfona, hola, pa sve do lifta – sve je
bilo u šljašteće ispoliranom staklu, metalu, granitu i ogledalima.
A tek lift! Kao u tržnom centru: klizeća vrata koja se nečujno
zatvaraju uz tiho zvonce, mekani topli pod, ogromno ogledalo,
by
osvetljeni tasteri koje treba samo dodirnuti.
Najveće iznenađenje, međutim, dolazi tek kada se lift
zaustavi na osmom spratu i vrata bešumno otvore.
Daca i Marija su bile zapanjene.
Iz lifta se direktno izlazi u prostrano i visoko potkrovlje.
Prvo na šta pada pogled je ogroman prozor sa koga puca
pogled na noćnu panoramu grada. Zapravo, to nije ni bio
ht
prozor, već je jedan ceo zid u dužini od desetak metara i deo
susednog zida, od poda do pet ili šest metara visokog plafona,
bio od stakla koje je nosila tanka kvadratna čelična armatura.
Kroz taj stakleni zid se mogao videti magičan prizor: Bulevar, u
rig
skoro punoj svojoj dužini, od Tašmajdana do Cvetkove pijace

na Zvezdari. Poput široke osvetljene piste oivičene uličnim
svetiljkama, dizao se ka horizontu, prelazeći u tanku svetleću
traku, ispresecanu poprečnim linijama semafora koji su, poput
usporenih talasa, ritmično plovili čas crvenom, čas zelenom
bojom, od podnožja ka vrhu.
py
Svako ko bi bar na trenutak bacio pogled na tu magičnu

pistu ka zvezdama morao bi osetiti da ga taj prizor u isto vreme
očarava svojom lepotom, ali i uznemirava svojom snagom
kojom iskrada misli i osećanja iz najmračnijih dubina
posmatračeve duše. Kao tajne prvih poljubaca iz senki
co
Tašmajdanskog parka, odnosi ih na svom talasu, ostavljajući ih

tamo negde gore, možda u poverenje zvezdama, a možda i na
tezge Cvetkove pijace, da se razvlače kao jeftina roba u
bescenje.
U to vreme potkrovlje je više ličio na klub nego na prostor
sh
za život. Tamo se nalazio pravi klupski šank u onom najlepšem
staklenom uglu, izrađen u zelenom staklu i aluminijumu, sa
visokim barskim stolicama i svom potrebnom opremom u sebi.
Plafon se sastojao od dve blage simetrične kosine, išpartane
čeličnom armaturom, sa koje se na dugim kablovima nisko
A
prema šanku spuštalo nekoliko sitnih svetiljki. U centralnom
delu visio je veliki svetlucavi diskobol, rasipajući šareno svetlo
koje je upereno u njega svuda po ogromnom praznom prostoru.
Tragovi svetlosti svih boja i veličina klizili su po visokim
zidovima i staklu u neprestanom krugu.
by
Nekoliko polica i jedan manji sto za odlaganje čaša, koji se
nisu uklapali u moderan industrijski dizajn, bili su verovatno
samo privremeno rešenje za ovu žurku. Osim toga nije bilo više
ničega u tom velikom centralnom prostoru u koji se stupalo
pravo iz lifta. U zaleđu, sa leve strane u odnosu na lift, nalazilo
se izdvojeno predsoblje u koje se verovatno ulazilo ukoliko bi
se umesto lifta koristilo stepenište zgrade. To predsoblje
ht
povezivalo je i još neke očigledno manje prostorije,
najverovatnije kupatilo i toalet, i bilo je upola niže od glavnog
prostora, a od njega odvojeno zidom od neprovidnog mlečnog
stakla sa klizećim vratima. Isti takav stakleni pregradni zid
rig
nalazio se i sa suprotne desne strane u odnosu na lift, i odvajao

je jednu manju, ali ipak dovoljno prostranu sobu, koja je u to
vreme bila prazna. I ta prostorija je bila normalne visine, a
iznad nje se nalazila niska i duboka galerija, smeštena ispod
krovne kosine, na koju se u tom trenutku nije moglo popeti, jer
nije bilo nikakvog stepeništa, a sa koje se sigurno pružao lep
py
pogled na veliki centralni prostor sa staklenim zidom.

Prošlo je malo vremena, ali ne previše, pre nego što je
Marija sa fantastičnog ambijenta skrenula pažnju na Viktora,
koji je stajao u nekom društvu blizu šanka i držao zelenu flašu
Hajnikena u ruci. Sa njegove siluete je mogla naslutiti da je
co
pogledao baš u nju, ali na njenu žalost, on nije bio prvi koji im je
prišao.
– Ćao. Upadajte. – pred njima se pojavio crn, visok mladić,
snažne konstrukcije, pravilnih i snažnih crta lica. Pozdravio se
sa Dacom, a onda pružio ruku Mariji. – Napokon! – rekao je. –
sh
Ponovo se srećemo. Luka.
Marija je jedino u njegovom karakterističnom pogledu
mogla da prepozna onog napaljenog tinejdžera koji je balavio
na nju one večeri, u dobra stara vremena, kad je posećivala
dorćolske vile i vozila se u ispoliranom BMW-u. Bio je to isti
A
pogled, manje napaljen, malo suzdržaniji, ali sa istim zanosom,
sa istim obožavanjem njenog vrata, dečački i zaljubljen.
– Marija – rekla je svoje ime kroz osmeh, iako je
pretpostavila ne samo da on zna njeno ime, već i mnogo više od
toga. Na primer, da već odavno nije sa Denisom i da ga odavno
popodne. by
ne voli. Daca mu je to morala ispričati do sada, imala je celo
Iako je Luka sve vreme obletao samo oko Marije i trudio

se da joj udovolji u svemu, ona te večeri nije bila spremna da se
zaljubi u njega. Nije bila dovoljno koncentrisana čak ni da ga
lepo osmotri, iako je izgledao dobro, skoro podjednako
privlačno i seksi kao taj njegov novi stan.
ht
– Sviđa vam se? – pitao je.
– Ekstra je, čoveče, ekstra! – odgovorila je Daca osvrćući se
oko sebe i šireći oči.
– Tek treba da se uredi – rekao je Luka. – Ima dosta
rig
prostora, svašta može da se smisli.

– Da, dopada mi se šank – rekla je Marija. – Baš je
moderan.
– Da, samo što sada treba ostatak nameštaja prilagoditi
tom fazonu – reče Luka.
– Ja bih ovde stavila neku modernu bež garnituru
py
jednostavnih linija – Marija je pokazala na drugi, slobodan

ugao, sa jednim staklenim, a jednim zidom koji je imitirao ciglu.
– A spavala bih tamo gore – pokazala je na galeriju.
– Bi? Obećavaš? – reče Luka i pogleda je ozbiljno. Ona se
samo nasmešila. – Šalim se. Gore postoji i terasa. Na krovu
co
zgrade. I još što-šta. Obećaj mi da ćeš doći kada sve budem

sredio, da oceniš.
– Zašto da ne, volela bih – odgovorila je Marija.
Ostalo društvo je obraćalo pažnju na Mariju samo u meri
sh
kratkih zagledanja, koji su sigurno sadržali zavist prema
njenom ravnom stomaku i tankom struku, ali su njoj ipak
delovali prezrivo, zbog prošlogodišnje garderobe koju je nosila.
Imala je utisak da su svi oni neka ministarska deca, ako već nisu
i sami ministri. Njihove toalete su bile savršene, njihova koža
A
bronzana, kao da su čitavo leto proveli na moru. Govorili su
samo o svojim belosvetskim putovanjima, metropolama i
šopingu, gestikulirajući rukama između sebe i svog
sagovornika, i činilo se da u jednoj rečenici mogu pomenuti više
destinacija nego što ih ima u reklami neke turističke agencije.
by
– Zvala me Sandra iz Indije, da mi kaže da je u Delhiju
pokisla više nego u Londonu, prošle godine, kad smo u
povratku iz Njujorka htele da uporedimo cene u Herodsu sa
onima na Medison aveniji, pre nego što produžimo za Rim!
– Ništa mi ne pričaj! Mene je u istom mesecu najpre
zadesila peščana oluja u Kairu, a odmah potom i snežna
mećava na skijanju u Aspenu, pa je sada moj utisak da je
ht
najbezbednija klima ipak na Islandu, bez obzira na hladnoću!
Ostala je još neko vreme, boreći se sa velikim naporom da

slučajno ne upadne u situaciju da je neko pita za njene utiske o
rig
Kuala Lumpuru i planovima za ovo leto. Ipak, teže od toga joj

je bilo da se ne susreće prečesto sa Viktorovim pogledom, da ne
obraća pažnju na njegove nemirne prste koji su stalno nešto
istraživali na rubovima Dacinih skupih krpica, da ne prati
pokrete njegovih crvenih usana dok govori. Sve to ju je jako
uznemiravalo.
py
U pokušaju da se sabere i sredi, dozvolila je sebi da se

zagleda u panoramu grada, u Bulevar koji nikada nije spavao,
da joj on iskrade iz duše ono najskrovitije, što nije ni znala da je
ponela te večeri sa sobom. Isplivala su njena rana crvena
sagrešenja! Ono što je mislila da je sebi davno oprostila i
co
zaboravila, iskralo se iz njene podsvesti i zaplovilo naviše,

nošeno talasom i raspršilo se negde gore na Zvezdari, kao talas
koji se razbija o stenu.
Mariju je uhvatila panika. Pocrvenela je. Bila je
razotkrivena, sama pred sobom i pred svojim voljenim gradom.
Osvrnula se oko sebe i umislila da je svi gledaju sa gađenjem,
sh
da je preziru i osuđuju zbog nečega što je davno učinila. Opet
joj se to dogodilo. Znala je da je vreme da pođe.
– Zar već? – žalio se Luka. – Tek postaje zabavno.
Viktor je zavlačio ruku Daci ispod majice, ljubio je i
kraičkom oka gledao u Mariju.
A
Vrlo zabavno.
– Ostani, da se zezamo – rekla je Daca, a nije zvučala kao
da će odnekuda da izvadi špil karata i da podeli partiju tablića
uz čaj i kolače.
– Kasno je – rekla je Marija – drugi put.
Marija.
by
– Da ti pozovem taksi? – pitao je Luka.
„Važi, jedino ako ćeš ti da mi ga platiš“, pomislila je
– Neka, prošetaću. Nisam daleko. – rekla je, i odbila

Lukino navaljivanje da je prati.
– Ne zaboravi da si obećala da ćeš doći da vidiš kako sam
sredio stan – podsetio je Luka na rastanku.
ht
– Doći ću – rekla je i otišla.
Čudno se osećala dok je šetala ka svom stanu te mlake

letnje noći. Trebalo je da bude srećna, kao i uvek kada bi joj se
rig
neko udvarao čitave večeri, ali joj je večeras baš mnogo

nedostajalo do sreće. Sve je donekle ličilo na dobra stara
vremena, ali to je u njoj budilo samo paranoju. Tešila je sebe da
je uzrok tome što su oni za nju još novi i strani, zato što je u
suštini još bila potpuno sama sa svojom prošlošću. Možda je
želela da ostane sa njima, ali ipak nije. Možda je želela da je
py
neko prati, ali se na kraju vraćala kući sama sa svojim

strahovima. I to pešaka, a ne u nekom dobrom automobilu. To
je već dovoljan razlog da se ne oseća dobro.
Kada je stigla kući i upalila svetlo svog stana, a bubašvabe
se razbežale po podu i kuhinjskim elementima, kada joj je
co
zaškripao stari parket pod nogama, kada je zamirisala buđ iz

kupatila, a u lusteru pregorela sijalica, Mariji su neke stvari bile
mnogo jasnije.
Otvorila je frižider, izvadila sarmice od zelja, pomirisala ih
i bacila u kantu za smeće.
Možda bi trebalo da nađe neki posao.
A sh
by
ht
rig
py
co
18.
A sh
…odmah potom, istog leta 2001.
Nedugo pošto je Dedinje izgubilo jednog svog komšiju,

koji se na duže vreme odselio u Hag, elitni komšiluk je tog leta
by
dobio nove stanare. Odlukom savezne vlade SR Jugoslavije
porodici Karađorđević je posle pola veka na korišćenje vraćen
dvorski kompleks. Beograd je postao bogatiji za jednu
kraljevsku porodicu.
Međutim, same Beograđane to nije učinilo mnogo
bogatijim. Bar ne materijalno. Marija je pronašla posao u
parfimeriji na Bulevaru. Bio je to interesantan i lak posao, u
ht
kome bi Marija sigurno uživala, samo da je plata bila viša bar
od njenog mesečnog računa za telefon. Umesto toga, morala je
da ustaje rano ujutru i ceo dan se smeška sredovečnim
muškarcima koji su kupovali skupe parfeme svojim mladim
rig
ljubavnicama. Na kraju je od svega imala samo bolove u leđima

i nogama, što je kod nje izazivalo strah da će ogrbaviti i dobiti
proširene vene.
Luka se nalazio u potpuno drugačijoj situaciji. Prošlo je

već sasvim dovoljno vremena da bi shvatio da od njegovih
py
studija na pravnom fakultetu neće biti ništa, pa se na vreme

preorientisao na privatni biznis. U to vreme su sportske
kladionice postale veoma popularne, pa je to bio veoma unosan
biznis. Luka je, uz pomoć svog oca, iznajmio jedan mali lokal
nedaleko od svog novog stana i u njemu otvorio sportsku
co
kladionicu. Ponavljam, sportsko klađenje je bilo naročito

popularno u to vreme, pa je profit bio bezobrazno veliki. Iako je
bio jedini sin, iako je njegov otac zarađivao mnogo više, jer je
vlada bila stabilna, a firma koja je uvozila automobile je
poslovala više nego odlično, profit od kladionice mu je
omogućavao da troši novac onako kako on želi, bez ikakve
sh
kontrole.
Sve svoje slobodno vreme, što znači apsolutno sve vreme
koje nije provodio u kladionici, trošio je na opremanje svog
novog modernog potkrovlja. Svakoga dana kamioni su
dopremali po neki luksuzni komad nameštaja, pažljivo
A
odabran, neretko i specijalno napravljen po narudžbini.
Bilo je već prošlo nekoliko nedelja od onog okupljanja u
potkrovlju. Dani su neprimetno postajali sve kraći, noći duže,
ali su podnevne temperature još bile tropske. Marija nije imala
vremena da previše misli na Luku. Bila je zadovoljna zato što joj
by
vreme brže prolazi na poslu, gde je bar imala erkondišn, te nije
morala da se kuva u svom prašnjavom stanu. Ipak, skoro
svakog dana kada bi na putu ka poslu prolazila uglom njegove
ulice, ona bi podigla pogled ka njegovoj zgradi i velikim
prozorima u potkrovlju. Jednom je, eto i to ću otkriti, čak
pokušavala da pronađe tu zgradu sa prozora svog stana, ali joj
prostorno snalaženje nije bilo baš najjača strana.
ht
Nasuprot tome, Luka je neprestano mislio o Mariji. Od
one ledene zimske noći na Dorćolu, noći poslednje čarolije u
životu jednog dečaka, skoro tri godine se trudio da je zaboravi.
Mislio je da je pronašao rešenje, da je dovoljno svaki put kada
rig
pomisli na nju da pored nje zamisli i Denisa, pa da je istog

momenta izbaci iz glave. A, ako to ne bi bilo dovoljno, dodao bi
i njegovog brata Marka pored njih, pa zatim njihovog oca i celu
familiju Zdravković, i tako čak sve do Njegovog „Maršalstva“
Broza, ako bi bilo potrebno, a najčešće ne bi. Svoje rane
frustracije imao je vrlo lako sa čime da poveže. U ono krizno
py
vreme svuda oko njega je sve bilo trulo, tako da nije ni bilo u
redu da njemu sve bude potaman. Bilo je sramota biti srećan i
zadovoljan, jer to je, nekako, odmah impliciralo ili na duševnu
bolest ili na lopovluk i kriminal. Svaki normalan čovek je morao
biti bar malo poremećen.
co
E sada, kada su došle dugo iščekivane i demokratski

izborene promene, svako ko je hteo mogao je da bude srećan i
zadovoljan, ako bi već imao neki razlog. A biti srećan i
zadovoljan bez previše razloga, to je u ovoj zemlji vrhunac
rodoljublja i demokratije.
Bilo kako bilo, u Lukin život se ponovo vratila Marija.
sh
Preko Dace je saznao da veza sa Denisom nije dugo potrajala, te
da je, s obzirom na utisak koji je ostavila, ta veza verovatno bila
trula poput vremena u kome se odvijala. Vremena su se
promenila, strasti su se utišale, ratne sekire zakopale. Bio je
dovoljan samo jedan susret, jedan pogled na kožu baršunasto
A
meku, na usne poput zrele trešnje, porculanski vrat, noge i hod
gazele, pa da Luka shvati da nikada nije prestao da bude dečak
koji veruje u bajke. Nije li došlo vreme da malo on zaigra u
ulozi princa?
To je kao kada vam neko prerano otkrije da Deda Mraz ne
by
postoji – najverovatnije da će vam Deda Mraz celog života
nedostajati. Marija je bila njegova slabost, njegova neispunjena
želja, pa sve i da se u međuvremenu pretvorila u najružniju
kučku, a nije, ona bi sada ponovo u njemu rasplamsala staru
tinejdžersku ljubav. Samo, da li je ljubav sarma, da podgrejana
bude još ukusnija?
Možda to nikada nije ni bila ljubav.
ht
Što god da je, u početku je na njega delovalo vrlo
konstruktivno. Svaki komad nameštaja birao je po
jedinstvenom kriterijumu: da se svidi Mariji. Mada, nije uvek
znao tačno šta je to što bi se njoj dopalo, ali je mogao
rig
pretpostaviti da treba da bude kvalitetno, moderno i skupo. Ili

možda obrnutim redosledom? Na kraju je ipak unajmio
dizajnera.
Imao je neodoljivu potrebu da iskoristi svojih pet minuta
slave, da se dokaže pred njom kao muškarac, jer konačno je bio
u mogućnosti.
py
Šta je sad, zaboga, zar nekome to zvuči jadno? Zar je

nekome to tužno ili smešno? Momak je konačno mogao da
ispuni sebi svoje želje i svi treba da budu srećni zbog njega. Zar
bi neko u njegovoj situaciji razmišljao o suštini svojih motiva,
pozadini materijalnih prilika i njihovoj projekciji u budućnost?
co
Ma dajte, zaboga, ako nas je nečemu naučilo ovo naše vreme,

onda je to da, hteli mi to ili ne, svi živimo samo od danas do
sutra. Preciznije, dokle god možemo da predvidimo kretanje
kursa deviza u odnosu na dinar, toliko daleko sežu i naši
dugoročni životni planovi.
U to vreme je bilo prilično očigledno da će ekonomsko-
sh
politička situacija biti stabilna bar još nekoliko meseci, do Nove
godine, na primer, kada će marke biti zamenjene za evro, pa
Luka nije žurio sa osvajanjem Marije. Preostalo je još samo malo
posla oko potkrovlja, ali on i dalje nije bio siguran da će sve to
biti dovoljno. Preko Dace je pazio da odabranica njegovog srca
A
slučajno ne padne u iskušenje, da ne potpadne pod uticaj nekog
prepredenog laskavca, kupca parfema sa nabudženim
džepovima, pa je za svaki slučaj povremeno slao cveće Mariji
na posao.
by
– Previše je, brate, veruj mi – uveravao je Viktor Luku koji
se upravo spremao da kupi projektor vredan nekoliko hiljada
maraka.
– Misliš?
– Siguran sam, brate. Mislim, lepo je sve to, kućni bioskop,
seks pred velikim platnom dok oko tebe trese saraund, ali ne
vredi ona baš toliko para.
ht
– Ne seri, brate – Luka se skoro uvredio. – Ako ćemo
pravo, vredi i više. Video si je, brate. Ako tako misliš o njoj,
brate, zbog onoga sa Denisom, to nije baš tako kao što izgleda.
Mislim, Daca kaže da ga ona mrzi i da ga nikada nije ni volela.
rig
Ono, skapirala je da se sjebala u vezi njega, i to… Kapiraš?

– Pa dobro, okej, brate – nasmejao se Viktor. – Samo hoću
da kažem da ne moraš toliko da se trudiš. Imaćeš je sigurno,
mislim da je već napržena na tebe. Dobro, pobegla je one
večeri… Uplašila se. Ali, opustiće se.
– Hoće, znam, i to možda baš uz ovaj projektor – reče
py
Luka i okrete se prema prodavcu – Kupiću ga.
– E da, bre, čoveče! – setio se Viktor nečega dok su se

vraćali taksijem ka Lukinom stanu. – Sad sam se setio. Večeras
treba da se vidim sa jednom ribom.
co
– Kakvom ribom?
– Ma, nemam pojma, brate, kako se beše zove, startovala
me sinoć, bio sam mrtav pijan… Fuksa neka, al' ima dobre sise.
– Pa? Hoćeš da je privedemo u novu gajbu? – upita Luka.
– Pa, to sam, brate, i mislio.
– Da skinemo mrak gajbi!
sh
– Pa da, brate, mislim, da vidimo kakav utisak ostavlja na
ribe sva ona gvožđurija koju si dovukao gore, i sve te šarene
drangulije – provocirao je Viktor – pre nego što ti dođe ona
tvoja, kako se zove? Ona bez sisa, ona Cica, Mica, Maca…
– Marija, pederu.
A
– E ta, Maja Marijana… Ah, ah, ah! – Viktor se blesavio
oponašajući orgazam, dok ga Luka nije udario pesnicom u
rame.
– Pičko! Da vidim baš kakva je ta što će da dođe večeras.
by * * *
Potkrovlje je konačno bilo potpuno uređeno i opremljeno,

„skinut mu je mrak“, uređena je i terasa na krovu, kao poslednji
tajni adut, ali pored svega toga Luka još nije bio spreman da
pozove Mariju. Nije bio siguran da je dovoljno učinio, a
verovatno je podsvesno strahovao da bi mogla još jednom, što
ht
bi sigurno bilo i poslednji put, da ga odbije. To ne bi podneo.
Uzalud ga je Viktor ubeđivao da je mala „pržena“ još odavno,
Luka to nije osećao. Nedostajalo mu je još samo malo, i konačno
je, posle dugog premišljanja, postao svestan šta je to.
rig
Nedostajao mu auto!
Zamalo da ispadne budala.
– Mislim da si ti, sine moj, potpuno poludeo! – urlao je

Radovan hodajući po sobi sa nekim papirima u ruci. – Auto ti
treba?! Koliko si ispita dao do sada, da te ja pitam?
py
– Daj, ćale, nemoj opet da počinješ sa tom pričom –

odgovarao mu je Luka, sedeći zavaljeno u fotelji. – Mislim, ono,
ovamo imaš onaj salon automobila, tamo se voziš vladinim
službenim mercedesom, a sin ti se vozi gradskim prevozom…
Sramota. Kao da ja nisam nimalo zaslužan što si ti dospeo tu
co
gde jesi.
– Je l’ ti to mene ucenjuješ? Sad te, je li, zanima moj salon
automobila, a kada sam hteo da te ubacim u posao, ti si hteo
kockarnicu? I dobio si kockarnicu! Šta više hoćeš?
– Kladionicu – ispravi ga Luka. – Kockarnicu ću tek da
sh
otvorim. Da, i da ti kažem da to super ide! Za nekoliko meseci
bih mogao i sam da kupim auto kakav želim, ali mi treba sada,
hitno.
Radovan ga je samo pogledao dok je užurbano tražio neka
dokumenta u radnom stolu. Činilo se kao da Lukino „hitno“
A
njemu ništa ne znači.
– Ćale, radi se o tome da sam upoznao jednu devojku.
Jednu fenomenalnu, prelepu devojku. I treba mi auto!
Razumeš? Kakav sam ja to muškarac i ministarski sin, ako
nemam auto?
by
– E moj sine – uzdahnuo je Radovan. – Za devojke ti treba
nešto drugo, a ne auto. U moje vreme se muškarci nisu merili
po mobilnim telefonima i automobilima…
– Jao, super je bilo tvoje vreme, zamalo što nismo svi
izginuli – Luka je u očaju izvio glavu preko naslona fotelje na
kojoj je sedeo. – Sad je drugo vreme, ćale, kapitalizam,
demokratija, ti bi to trebalo prvi da kapiraš.
ht
– E, kako god hoćeš – Radovan je izgubio strpljenje. – Baš
me briga. Dobićeš jedan auto iz salona, i nemoj više da mi se
pojavljuješ sa novim zahtevima. Videću šta ćeš da radiš kad ja
više ne budem mogao da te izdržavam.
rig
– Hvala ti, ćale, sila si – Luka je skočio na noge i

zadovoljno zagrlio oca, a onda brzo istrčao iz sobe
Znao je Radovan da je činio medveđu uslugu svom sinu,

udovoljavajući njegovim prohtevima, ali je isto tako znao da je
generacija njegovog sina mnogo propustila u svim onim teškim
py
godinama. Gledao je na te mlade ljude, na neki način, kao na

žrtve koje ispaštaju grehove nesposobnosti i gluposti svojih
roditelja, koji su najpre celu zemlju uvalili u duboka govna, a
onda sačekali da im deca odrastu da ih otuda vade. Bio je
srećan što je konačno mogao da obezbedi sinu da bar preostale
co
dane svoje mladosti proživi u izobilju.

To je za Luku značilo da će morati najpre da nadoknadi
sve propušteno, a onda da nastavi gde je stao, sve to, naravno,
što pre i na uštrb budućnosti. Ali, koga je još briga za
budućnost?! Budućnost je u ovoj zemlji oduvek bila rizična
kategorija, nešto što je nemoguće predvideti. Za kladioničare –
sh
iz 1 u X, kvota 13.0, ako razumete šta hoću da kažem.
Budućnost je ovde nešto zbog čega svakog dana treba živeti kao
da je poslednji.
Prvi Lukin susret sa tim automobilom bio je zaista nešto
A
posebno u njegovom životu. Otišao je u salon gde ga je primio
neki čovek, prijatelj njegovog oca, napirlitani dendi koji je
valjda tu bio neki menadžer ili tako nešto. Srdačno je pozdravio
sina svog gazde i, znajući već zbog čega je ovaj došao, poveo ga
da pogleda automobile.
dodvoravao se ovaj. by
– Mislim da imamo pravu stvar za takvog momka –
Dok su prolazili pored ispoliranih šasija nekih lepih

produženih porodičnih automobila, elegantnih limuzina ili
nametljivo simpatičnih terenaca u kojima su se ogledale
plafonske svetiljke, Luki pogled nije zastao ni na jednom od
njih.
ht
I najzad, ugledao je nju. Bio je to trenutak vrlo slično
onome trenutku kada je, na žurci u vili kod Marka Komunjare,
u velikoj gužvi, prvi put ugledao Mariju. Isto tako se i sada
činilo da su svi drugi automobili na trenutak nestali, ili se
rig
nekako razmakli, da bi otkrili najlepši među njima. Samo, ovaj

put je to bilo na Lukinoj teritoriji, ovaj put je on bio onaj koji je
mogao da bira, a lepotica je bila sama i kao da je samo njega
čekala, kao da ga je dozivala svojim tužnim farovima, koji,
šteta, jedino nisu imali trepavice, da zavodnički zatrepću.
– Ovaj! – rekao je Luka.
py
– Baš taj! – potvrdio je dendi.

I bila je mlada, i bila je doterana i namirisana, tuđom
rukom nedirnuta, nevožena, pod garancijom. Nemački kvalitet,
evropski dizajn, ispod naizgled nežne šasije nazirala se snaga
koja čeka da bude oslobođena, po prvi put, samo za njega.
co
Imala je sve kvalitete koje više nije bilo moguće pronaći u jednoj
ženi! Pa, kako se onda jedan muškarac ne bi zaljubio na prvi
pogled?
– Lepotica – Luka je prošaptao.
I imala je muško ime, doduše.
– Audi TT – rekao je dendi. – Roudster. Šestostepeni
sh
menjač, dvadeset ventila, turbošaržer, interkuler, …
Luka se nije trudio da sluša sve te nepristojne tehničke
podatke. Zvučalo je isto kao kada bi vam neko, prilikom
predstavljanja devojke, čitao njen ginekološki karton. Na kraju
krajeva, nije se mnogo razumeo ni u automobile ni u
A
ginekologiju. Znao je samo, osećao u ustima i vratu, da je to baš
ono što mu je potrebno. Mali, ali prelep kabriolet, crven kao
strast, samo za dvoje. Prosto je lepio pogled za sebe, svojim
skladnim, zaobljenim linijama. Kada mu je Luka prišao i hteo
da ga dodirne po licu, on se, kao i svaka lepo vaspitana
by
devojka, pobunio kratkim piskom alarma. Dendi je izvadio
ključeve iz džepa i isključio zaštitu, objasnivši joj time da nema
razloga za strah. I ona se smirila, opustila, gotovo da se i
nasmešila, prepustivši se Lukinim nežnim dodirima. Bila je to
ljubav na prvi pogled, među ljudima tako retka. I on se njoj
dopao, moglo se videti, jer odmah je spustila pokretni krov i
pokazala mu svoje pravo lice, pozivajući ga da joj dođe u
ht
zagrljaj.
Luka se prepustio njenoj mekoj mirišljavoj bež koži. Fina
tamna napuderisana i matirana plastika čeznula je za dodirima.
U njenom sjajnom nakitu, aluminijumskim detaljima, čeličnim
rig
ojačanjima iznad uzglavlja sedišta, srebrnastim gravurama i

amblemima na kontrolnoj tabli, mogao je ogledati svoje
presrećno zadovoljno lice.
Dok je slušao napirlitanog dendija koji mu objašnjava
kako će ga ona grejati kada mu je hladno, rashlađivati ga kada
mu je vruće, zabavljati ga vrteći šest CD-ova, pridržavati mu
py
hranu i piće, kako će ga čuvati, maziti i paziti, dok ga bude

vozila kroz njihovu zajedničku svetlu budućnost, Luka je znao
da bez nje neće otići kući.
– Dobro, isporučićemo ti je što pre – rekao je dendi.
– Daj mi ključeve – zahtevao je Luka ne dižući se sa
co
sedišta.
– Ali, moramo da završimo dokumentaciju, registraciju,
vlasničku transformaciju, polisu osiguranja…
– To ćeš sve sa mojim ocem da središ, sad mi daj ključeve i
otvaraj vrata, žurim! – insistirao je Luka pred unezverenim
radnikom koji je kršio ruke i znojio se, sve dok mu Luka nije
sh
oteo ključeve iz ruke.
– Moraćete da vežete pojas – prokomentarisao je znojavi
dendi, pošto je ova čudno pištala i svetlela nekom lampicom.
– Svašta! – pomislio je Luka, izvukao pojas i prikopčao ga,
ali ne preko svojih grudi, već preko sedišta, sebi iza leđa.
A
Pištanje je prestalo. Tako je već bolje. Slagaće se dobro ona i on.
Lepotica je zapevala. U prvom trenutku se ona i Luka nisu
baš najbolje razumeli. Ustvari, ona je bila spremna, ali je on bio
pomalo nevešt u rukovanju sa njom. Malo je poskakivala, kao
da ju je Lukino nežno dodirivanje golicalo. Brzo bi startovala
by
kada bi je dodirnuo po papučici gasa i naglo se zaustavljala, ako
bi stao na kočnicu. Ponekad bi glasno zaječala pri promeni u
niži stepen prenosa, ali nikada se nije dvoumila. Baš kada bi se
uskladili, kada bi ona činila tačno ono što bi on poželeo, iskočio
bi neki semafor ili pešak, prekidajući ih u slatkoj igri. Prolaznici
su voajerski balavili pred prizorom veličanstvene lepote
voženja ljubavi.
ht
Luka je osetio da je sve to gordo šepurenje po
saobraćajnim trakama, sve to zanosno vrckanje pozadinom u
krivinama i poskakivanje na semaforima samo predigra,
stidljivo zavođenje pred očima zablenute javnosti. Nije mogao
rig
više odugovlačiti, želeo ju je celu i to odmah. Uključio se na

auto-put. Bilo je mlako subotnje predvečerje i nije bilo gužve u
saobraćaju.
Krov je bio već spušten. Podesio je sedište udobnije, nisko
i zavaljeno, i namestio retrovizore. Krenuli su. Lagano je
spuštao nogu na papučicu gasa, osećajući divlju snagu koja ga
py
pokreće. Ručica menjača je klizila, i svaki put kada bi sama

pronašla ležište u narednoj brzini, Luka bi osetio to u svom
stomaku. Čist adrenalin, kao benzin, tekao mu je venama. Oko
njega je fijukao vruć letnji vazduh pomešan sa mirisima
motornog sagorevanja, golicao ga po kosi, vratu i licu.
co
Isprekidane bele linije na asfaltu treperile su pored njega kao

filmska traka. Senke nadvožnjaka i stubova koje je bacalo
purpurno sunce na zalasku preletale su preko njegovog lica,
preko osušenih usana ukočenih u neprimetno malom osmehu i
očiju vlažnih i sjajnih. Upijao se snažno u sedište koje ga je silno
uvlačilo u sebe, obavijalo se oko njegovog tela. Šakama je
sh
stiskao volan i podrhtavao celim telom, a ona je klizila glatko,
ljuljala se na putu, bez imalo napora. Papučica gasa je tonula
sve dublje i mogla je još, tražila je od njega da izdrži, da ne
posustane, još malo, još dublje… S teškim naporom je držao oči
otvorene. Stiskao je zube i šake. Izazivajući granice svojih
A
mogućnosti stresao se u grozničavoj i vrtoglavoj ekstazi.
Sklonio je drhtavu nogu sa papučice. Nije mogao više. Sve
je to trajalo možda malo više od minut. Proleteo je pored
Beogradske arene i centra Sava, preko mosta Gazela. Pustio ju je
da sama uspori, sve dok se nije lagano i bešumno zaustavila u
by
žutoj traci, negde kod Autokomande, kao da je samo prošetala
nekoliko koraka. Luka je klonuo, zalepljen u sedištu, duboko
zadihan i malaksao. Srce mu je tuklo u grlu, pred očima mu se
smračilo, noge su mu se tresle, ispod majice su mu se oko
struka slivale hladne kapljice znoja, a među nogama je imao
najjaču erekciju do tada.
ht
rig
py
co
19.
A sh
…2005.
– Iako se to ne može nazvati ljubavlju na prvi pogled, jer

to nije bio naš prvi susret, svejedno, ljubav se među nama, čini
by
mi se, razvila burno, brzo i iznenada – govorila je Marija o
svom sudbonosnom susretu sa Lukom. Sedela je podvijenih
nogu na svom krevetu, prelistavajući neku svoju staru svesku
sa beleškama. Naspram nje je sedela Jovana, koja po ceo dan
nije ništa drugo jela, osim onog čudotvornog napitka za
mršavljenje koji joj je uvalila Daca Faca. Napolju se spremalo za
kišu. Smračilo se i počeo je da duva vlažan vetar, a iz daljine se
ht
čula potmula grmljavina. Sa TV-a je tiho dopirao prenos
suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu. Marija je uzdahnula i
nastavila.
– On je mene voleo i na neki način čekao svih tih godina, a
rig
meni je trebao samo jedan jedini dan da ga zavolim. Došao je po

mene tim prelepim kabrioletom. – rekla je zaneseno, pa odmah
promenila raspoloženje. – Ustvari, tim jebenim, prokletim
autom!
– What’s wrong with the car? – pitala se Jovana. – Zašto
mrziš auto?
py
– Zato što je to đavolja naprava za mučenje. Ali, doći ću i

na to. – ponovo se vratila u stanje nostalgične zanesenosti. –
Sedela sam u toj udobnoj koži, a on je više gledao u mene nego
u saobraćaj. Bio je tako… lep. Nasmejan, srećan. Sećam se da
čitave večeri nije mogao da pronađe prave reči da nahvali moj
co
izgled, iako sam, moram priznati, u to vreme bila prilično

jeftino obučena. Sećam se, nosila sam neku laganu letnju haljinu
i kineske sandalice. Mislim, kad već nisam imala kvalitetnu
garderobu za pokazivanje, onda sam bar imala kvalitetne noge
za otkrivanje, je li? On je blistao, baš kao i taj auto. Sve na njemu
je bilo savršeno novo, ispeglano i skupo. Košuljica, pantalonice,
sh
znaš, on je uvek imao smisla za oblačenje: pre nego što sam ja
počela da mu biram garderobu skidao je lutke iz izloga butika,
od glave do pete, pa nije ni mogao mnogo da promaši.
Jovana je na ovo samo kratko razvukla usne, pa nastavila
da srče svoj napitak.
A
– Na svakom semaforu, na svakom stajanju, ljudi su nas
gutali pogledima – nastavila je Marija sa neskrivenim
oduševljenjem. – Najpre auto, pa mene, pa njega, pa opet mene.
A tek kada smo se parkirali kod hotela Jugoslavija, kada sam
izvukla svoje noge napolje! Bili su to moji svetli trenuci, prvi
by
posle dužeg vremena. Trenuci koji su nagoveštavali samo
najbolje. Bili smo najlepši i najupadljiviji par na splavu. Tamo
su nas već čekali Viktor i Daca. Imali smo rezervisan separe u
VIP delu! Možeš misliti! Evo ovako, odmah do nas je sedela
Goga Sekulić!
– Ko? – začuđeno je upitala Jovana.
– Goga Sekulić. Ma, ne znaš je ti. Nije ni bitno. Bitno je to
ht
da smo bili u VIP-u, znaš, na galeriji sa koje ljude možeš da
posmatraš sa visine, ne samo zato što si fizički iznad njih, već
zato što si stvarno iznad njih… Razumeš šta hoću da ti kažem?
– Aha – rekla je Jovana neuverljivo.
rig
– Luka se u to vreme stvarno trudio oko mene – nastavila

je Marija. – Sve vreme me je držao za ruku i piljio u mene kao
dečak, kao da me se nikada neće nagledati.
– A Viktor? – pitala je Jovana.
– Šta s njim?
– Pa, kako je on reagovao na tebe?
py
– Zašto to pitaš? – začudila se Marija.

Jovana je samo slegla ramenima.
– Nikako nije reagovao – rekla je Marija nervozno. – Šta on
ima da reaguje? Ne znam, nisam ga ni primećivala. Sva moja
pažnja bila je skoncentrisana na muškarca koji je zasluživao tu
co
pažnju. Na Luku. Zaljubila sam se u njega. Osećala sam se

privilegovano, jer, on je još tada bio vrlo popularan u društvu.
Videla sam kako ga gledaju druge devojke u klubu, kako nas
ljudi posmatraju, kao da smo događaj večeri. Luka nikada nije
voleo mnogo da igra, ali sam zato ja igrala i za sebe i za njega.
On bi samo sedeo i gledao me. Svi su me gledali, ali kao da mi
sh
je negde na čelu pisalo „Lukino vlasništvo“, niko mi nije
prilazio. Inače mi se to ne bi dopadalo, ali kada je u pitanju bio
on, nekako mi je laskalo. Osećala sam, nekako, da je on to
zaslužio… U to vreme.
– Čime? – pitala je Jovana.
A
– Pa, ne znam. Čekao me je svih tih godina, veličao me,
uzdizao iznad ostalih. Videlo se da je srećan zbog mene i ta
njegova sreća širila se na sve ostale.
– I onda ste se smuvali – pretpostavila je Jovana.
– Te večeri smo svratili kod njega u stan. Zapravo, ceo naš
by
izlazak je bio pod izgovorom da ocenim kako je sredio stan.
Obećala sam mu to ranije. Već sam ti pričala o tome kako je to
fantastičan prostor, ali taj prvi utisak je ništa u odnosu na to
kako ga je kasnije sredio. Nisam imala reči. Trudila sam se da
ne zabalavim, da ne ostavim utisak provincijalke, seljančice koja
nikada nije videla moderan stan, ali ne znam koliko mi je to
polazilo za rukom. Sve je bilo tako savršeno. Pogled na Bulevar
ht
i usnuli grad koji se pružao kroz stakleni zid činio je da mi se
vrti u glavi. Ili je to bilo od pića koje sam popila pre toga na
splavu. Ili od njegovog Armanija. Ili od slabog diskretnog
osvetljenja. Ili od mirisa novog nameštaja. Sve je još mirisalo na
rig
novo, na skupo, na lak, na salone nameštaja, na kožu, ali

odnekuda i na voće. Na limun. Šank je i dalje bio tu.
Fenomenalan zeleni šank, sa staklenom površinom, ful
opremljen, posebno osvetljen odozdo i iznutra i odozgo, ne
znam kako to da ti objasnim, ali stvarno se isticao u toj velikoj
prostoriji. U drugom uglu se na istaknutom podijumu nalazila
py
garnitura za sedenje, modernih svedenih linija, bež boje.

Zapravo, sve je bilo svedeno i sa ukusom, od zelenkastog
stakla, aluminijuma ili prirodnih tkanina. Ništa pretrpano.
Diskobol je i dalje bio tu, i sobne biljke, ogromne slike na
visokim zidovima i sva moguća kućna tehnika metalik boje.
co
Marija je govorila već potpuno odsutno. Njene misli su

bile na drugom mestu i u drugom vremenu koje se kao oluja
približavalo sa zapada.
– On je bio u šanku, a ja sam sedela naspram njega na
barskoj stolici. Neka romantična muzika dopirala je sa svih
strana. Napravio mi je neki izvrstan koktel od martinija, a ja
sh
sam već gubila tlo pod nogama. Želeo je da zna da li mi se
dopada stan, a ja više nisam bila u stanju da se foliram. Karte su
bile na stolu. Mislim da mi je pisalo na čelu da ću radije skočiti
sa tog osmog sprata nego što ću otići u lift i te noći spavati u
onom svom ćumezu – rekla je, nesvesna činjenice da govori o
A
stanu u kome se trenutno nalazi. – Te noći bih radije skočila
pod tramvaj, nego što bih ušla u njega da se odvezem kući,
samo da sam slučajno nešto zabrljala. Rekao mi je da ponesem
piće, da hoće još nešto da mi pokaže, i tek tada sam primetila da
sada postoji stepenište koje vodi na galeriju. Pošla sam, uverena
by
da će me odmah odvući u krevet, ali me je još jednom uverio da
sam ja ta kojoj je te večeri nedostajalo stila, a ne on.
– Gore se nalazio nizak i prostran krevet, četvrtastog
oblika, na kome se nalazilo više malih jastuka presvučenih u
bordo saten. Na jednom zidu iznad kreveta bila je razapeta
nekakva velika američka zastava, koja je, odmah sam primetila,
bila malo odrpana i isflekana. Tačno iznad kreveta nalazio se
ht
veliki krovni prozor sa pogledom na zvezdano nebo. Osim
toga, tu gore nije bilo ničeg više. Očigledno se setio da sam
rekla da tu treba spavati. Čitav prostor galerije bio je nekako
udobno i intimno smešten pod blago iskošenim krovom.
rig
Postojala su još samo jedna vrata u zaleđu i ta vrata su vodila

na terasu na krovu, koju je on i ranije pominjao. A tamo se krio
bazen!
Marija je teško uzdahnula, zagledana u jednu rupu od
opalog maltera na zidu, osećajući svu svoju patnju duboko u
kostima. Oči su joj bile vlažne.
py
– Veliki bazen, osvetljen plavičastim podvodnim svetlom.

Pored njega, na kamenom pločniku boje zemlje, bile su
postavljene dve bele ležaljke i suncobran boje mlade trave i
jedan nizak sto između njih. Svuda unaokolo, pored stilizovane
ograde od crnog kovanog gvožđa, niske baštenske lampe
co
rasipale su slabu svetlost kroz niske mlade krošnje. Nekoliko

limunovih drveta raslo je u velikim keramičkim saksijama.
Marija proguta nekoliko poslednjih glasova i zaćuta.
Krupne kapi kiše udariše nekoliko taktova o listove ispod
prozora.
– Šta ti je, Majo? – upita Jovana zabrinuto.
sh
Marija okrenu pogled prema njoj. Teške suze pojuriše niz
njeno ukočeno bezizrazno lice.
– Ja njega i dalje volim – reče šapatom, kroz suze.
A
by
ht
rig
py
co
20.
A sh
…2001. godina. Terasa sa limunovima.
Marija je stajala naslonjena na ogradu od kovanog gvožđa.

Držala je čašu sa koktelom u ruci i kikotala se mrtva pijana, dok
by
ju je Luka limunovim listom šašoljio po vratu. Noć je mirisala
na leto, na mešavinu arome južnog voća i egzotičnog
prepečenog smoga, ustajalog nakon nekoliko nedelja suše.
Luka ju je uhvatio oko struka i odlučno i nežno je poljubio
u vrat pa u rame. Ona se zakikotala. Prevlačio je svojim suvim i
vrelim usnama preko njene bele kože na vratu. Ona se izvijala
pod talasima strasti, a kada je zavukao prst u njen pupak
ht
ispustila je čašu sa pićem i kristalići stakla su se razleteli na sve
strane.
To je izgledao kao loš znak.
To jeste bio loš znak, znala je. Uplašila se i trgla.
rig
– Nema veze, ostavi to – rekao je on još zagnjuren u njen

vrat.
– Moram u toalet – pošla je saplićući se, teturajući se i
pridržavajući se za ogradu.
– Je l’ možeš? Znaš gde je? – pitao je Luka, a ona je samo
odmahnula rukom.
py
Spustila se nekako niz stepenište i odvukla do WC-a.

Zatvorila je vrata za sobom i naslonila se leđima na njih. Vrtelo
joj se u glavi. Pogledala je oko sebe i nasmejala se. To nije bio
WC, to je bilo kupatilo. Najveće i najprijatnije kupatilo koje je
ikada videla, sa đakuzijem, plakarima, ogledalima, mekanim
co
podom, muzikom, telefonom… Bila je tu čak i jedna fotelja, ali

nije bilo WC-a. On je bio iza susednih vrata, ali to nije ni bitno,
pošto ona nije došla zbog nužde već da bi se sabrala.
Prevukla je rukom preko glatke i sjajne italijanske
keramike. Pogledala je sebe u ogledalu. Lice joj je delovalo
umorno, mutno i dehidrirano. Nasmešila se sama sebi, i taj
sh
osmeh je bio zaista jadan, pijan i sažaljiv. Zamahnula je rukom i
opalila sebi šamar, snažno i iznenada.
– Glupačo! – rekla je sebi u lice. – Samo probaj da sjebeš
stvar, ubiću te, majke mi! – A onda je još jednom sa druge
strane sevnula sebi šamarčinu od čega su joj se zacrveneli
A
obrazi. Umila se hladnom vodom, a onda izvadila puder i
prekrila crvenilo, govoreći sebi – Jednom si propustila šansu, ali
sada nećeš. Vala, nećeš! Ubiću te. Baciću te pod tramvaj, kunem
ti se…
ulazio unutra sa terase. by

Izašla je iz toaleta i dovukla se na galeriju. Luka je taman
– Jesi li dobro? – pitao je, ugledavši je onako rumenu i

zamazanu.
– Ma, super sam – rekla je, prišla mu i počela da ga ljubi.
Spustili su se na krevet. On se odmah dokopao njenog
vrata. Ljubio ju je i mazio nežno, kao da je ispijao vrelu
ht
čokoladu sa njene kože. Želeo je nekako da je popije, da je
udahne, opijen mirisom njene kože. A ona je samo blenula u
zvezde kroz veliki prozor iznad kreveta, od čega joj se zavrtelo
u glavi. Uplašila se da bi mogla zaspati, a taj luksuz večeras nije
rig
mogle sebi da dozvoli. Pridigla se i okrenula ga na leđa. On ju je

pogledao zbunjeno. Spustila se i počela da mu otkopčava
pantalone.
– Ali… Ne moraš… Mislim… – i pre nego što je Luka
uspeo bilo šta da kaže, ona ga je već imala u ustima.
py
Dugo je te noći kroz potkrovlje odjekivalo teško dahtanje,

stenjanje i ritmično lupanje, koje se glasno čulo čak i u spavaćoj
sobi, tačno ispod te galerije, gde je na velikom bračnom krevetu
u postelji od crvene svile spavao Viktor. Buka iznad njegove
glave ga je probudila. Oslušnuo je i nasmešio se. Zavukao je
co
ruku ispod pokrivača i masturbirao zatvorenih očiju.
* * *
Toga dana oko podne Mariju je probudilo sunce koje je
sh
upržilo kroz prozor na krovu. Spustila je roletnice i pogledala
oko sebe. Prizor joj se zaista dopao. Sa jedne strane potkrovlje je
bilo svetlo kao staklena bašta, ali vrlo prikladno rashlađeno, a
galerija je sada bila u prijatnoj senci. Sa druge strane kroz
staklena vrata svetlucala je vodena površina bazena, a na vetru
A
su šuštale zelene limunove krošnje. Odnekuda je mirisalo na
tropsko voće. Pored nje je spavao Luka. Osmotrila ga je i po
prvi put joj se zaista dopao. Spavao je kao beba. Pomazila ga je
po ramenu i poljubila u čelo. Na zidu iznad njih je visila velika
američka zastava sa izbledelim flekama od krvi. Ponela je svoju
by
garderobu i sišla u kupatilo. Oko pola sata se opuštala u
mirišljavoj peni i mehurićima koji su je golicali, uz klasičnu
muziku. Bila je srećna i bila je zadovoljna, verovatno kao nikada
do tada. Potpuno je izbacila iz glave ideju o bacanju pod
tramvaj i samoubistvu. Sa njenog lica ni jednog trenutka nije
nestajao barem majušni osmeh.
Kada je izašla iz kupatila osećala se preporođeno.
ht
Zagledala je sebe u ogledalu i divila se svojoj lepoti. Stomak joj
bio idealno zategnut, butine glatke, a izgleda da su joj grudi čak
malo natekle i podigle se. „Bravo!“, rekla je sebi. „Svaka čast!“
Odjednom je osetila neverovatnu glad. Osvrnula se, ali
rig
nigde nije bilo kuhinje. Shvatila je da će sve što joj treba zapravo
naći u šanku: frižider, ringlu, mikrotalasnu rernu, sudove.
Uključila je automat za espreso kafu. Pronašla je spremljenu
smrznutu picu, dobro proučila uputstvo za pripremanje na
kutiji, ubacila je u mikro rernu i podesila vreme.
Stajala je i gledala. Mikro-rerna je šuštala, espreso-automat
py
je klokotao. „Ah, kako je to divno kada se sve samo od sebe

sprema. Ovo mora da je san.“ pomislila je i poželela da se nikad
ne probudi.
U tom trenutku su se otvorila vrata spavaće sobe. Marija je
pogledala u tom pravcu. Nešto ju je preseklo u stomaku i umalo
co
nije vrisnula.
– Ćao, de si… – rekao je Viktor protežući se kroz zevanje,
prošetao pored šanka samo u gaćama i otišao u toalet.
Marija je stajala zatečena, razrogačenih očiju. Još se nije ni
sabrala, a on je već izašao iz toaleta, došao do šanka češući se po
grudima, uzeo đus iz frižidera i nategao iz tetrapaka, gledajući
sh
u njenu zbunjenu facu. Ona ga je nemo i nespretno odmerila od
glave do pete, sve hoteći nešto da kaže, ali nikako to ne
izustivši. On spusti tetrapak, nasmeši se i pritisnu dugme za
otvaranje vrata na rerni ispred nje.
– Gotovo ti je ovo – reče i ode da se izvali na garnituru.
A
– Nisam znala da si tu… – konačno prozbori Marija,
vadeći picu.
– A-ha… – promumla Viktor, još sanjiv i zablenut u neki
kablovski program. – Tu sam…
Dok se ona mučila da iseče picu on je opet došao i seo za
šank.
by
– Je l’ ima i za mene? – umiljato ju je pogledao svojim
zelenim očima boje limunovog lista i trepnuo nekoliko puta.
U pokušaju da izbegne taj njegov pogled, Marija je
spustila svoj pogled… na njegova ramena. Ali je onda brzo
skrenula pogled… na njegove glatke mišićave grudi. Pa onda
brzo u zategnut stomak, pa… Konačno, shvativši da je na lošem
ht
putu, brzo je okrenula glavu u stranu.
– Hoćeš li, molim te, najpre da se obučeš – rekla je.
– Ah, da… Izvini. – rekao je i otišao u sobu pipajući se
među nogama.
rig
Marija je izvadila iz frižidera tetrapak iz koga je pio

Viktor, složila čudnu zgroženu facu i sipala đus u čašu. On se
vratio, zamenivši samo bokserice malo komfornijim
bermudama. Ostavila mu je jedno parče na šanku, a ostalo je,
zajedno sa đusom, ponela na tacni gore na galeriju. Viktor ju je
ispratio pogledom i punih usta. Klimao je glavom i šeretski se
py
smeškao podržavajući njen izgled ili možda njeno ponašanje –

to što je nosila doručak Luki u krevet. Ona ga je samo letimično
pogledala i prevrnula očima.
Budila je Luku poljupcima, nežnim maženjem i

co
šaputanjem. On se probudio sa osmehom na licu. Pridigao se i

poljubio je.
– Ustani, već je prošlo podne – rekla je ona.
On se samo lenjo promeškoljio u krevetu i ponovo
zažmurio.
– Je l’ tu Viktor? – bilo je prvo što je rekao onako žmureći.
sh
– Tu je – odgovorila je Marija malo promenjenog
raspoloženja i pružila mu doručak – Hajde, razbudi se.
Otvorio je oči i pogledao u hranu.
– Jao, hvala ti, srce si. Stvarno nisi morala. – oduševljeno je
rekao.
A
Ona se nasmejala i slegla ramenima.
– Stvarno si srce, dođi da te ljubim – rekao je i opet je
poljubio. – Koliko je to sati?
– Oko jedan – odgovorila je.
– Au! – Luka se iznenadio i počeo brzo da trpa doručak u
by
usta. – Trebalo je da završim neki posao u kladionici – rekao je i
brzo sišao dole. Još sa stepeništa je pitao Viktora o rezultatima
nekih utakmica, pa je otišao do toaleta, a zatim da se obuče u
spavaćoj sobi. Marija je spremila krevet za njim, pokupila
sudove i odnela ih u šank da ih opere. Viktor se sve vreme
izležavao sa nogama podignutim na stolu i gledao satelitski
program. Luka je izašao iz sobe spreman da pođe, došao do
ht
Marije, zagrlio je i poljubio u vrat.
– Oprosti mi, molim te, moram da završim neki posao –
rekao je opet. – Možeš da ostaneš ovde sa Viktorom, ako hoćeš.
– Neka – odgovorila je brzo. – I ja moram kući.
rig
– Odvešću te.
Dok su se vozili Bulevarom u kabrioletu, koji je na suncu

dobijao boju uzavrelih strasti, razmenjivali su slatke poglede:
– Izluđuješ me, znaš li to? – rekao je on.
Ona se zadovoljno nasmešila.
py
– Da te pitam nešto? – rekao je on.

– Pitaj.
– Jesi li sa Denisom izgubila nevinost?
Marija je mirno pogledala ka vrhu bulevara.
– Pa da – rekla je. – Sa kime bih?
co
21.
A sh
…2005. godina. Marijin „ćumez“ na Bulevaru.
– Bila je to magična noć. Slavna pobeda naše velike ljubavi

nad nesrećnim okolnostima. – govorila je Marija sa setom u
by
vlažnim očima. – Ljubav. Ljubav u svom izvornom obliku. Bilo
je to najbolje vođenje ljubavi, da – vođenje ljubavi, najbolje koje
sam ikada do tada imala i koje ću ikada imati.
Završila je svečanim tonom u ritmu dobovanja krupnih
kapi koje su najavljivale letnju kišu.
– Čekaj, zar to nije bio tvoj prvi seks? – upitala je Jovana
podignutih obrva.
ht
Marija je zaćutala i uozbiljila se.
– Molim?
– Rekla si da je to bio najbolji seks koji si ikada „do tada“
imala? Zar to nije bio tvoj prvi put?
rig
– Naravno da je to bio moj prvi put – Marija se zbunila. –

Rekla sam „do sada“.
Jovana ju je pogledala sumnjičavo, sa nekom osudom u
očima, i od tog pogleda je Marija zadrhtala.
– Jesi li?…
– Pa da, svakako – nastavila je Marija brzo i nespretno. –
py
Bilo mi je malo frka i bolelo me je, malo, znaš već, ali, valjda mi
je zato i ostao u sećanju kao najbolji. Razumeš? Zato što je prvi.
Zar ne? – nasmešila se neuverljivo, a oči su joj još bile vlažne, i
opet je zadrhtala – Baš je zahladnelo odjednom…
– Pričaj mi još o Luki – rekla je Jovana i ponovo je
co
zavladala atmosfera prividnog poverenja i nostalgičnog

prisećanja.
– Luka zaista jeste bio savršen muškarac, i mi bismo bili
srećni zajedno, samo kada on ne bi bio takav kakav jeste –
nastavila je Marija setno, dok je napolju dobovanje kapljica o
sh
listove postajalo sve brže.
Jovana se glasno nasmejala na ovu brilijantnu izjavu.
– Ali, on je umeo da bude tako dobar i nežan prema meni
– trudila se da je ubedi Marija. – I lep je.
– I Viktor je lep – ubaci Jovana, tek onako.
A
– Da, ali… Ma šta si zapela sa tim Viktorom?! – Marija
razrogači oči iznervirano.
– Ništa, samo kažem – Jovana sleže ramenima. – Dečko je
lep, jebi ga.
– On uopšte nije tako lep! – besno se usprotivi Marija.
by
– Jok i nije – Jovana podiže obrve.
– On je samo simpatičan! Lepuškast. – Marija je mlatarala
rukama. – Ali mu to ništa ne vredi zato što je kreten! On je
imbecil. Valjda ja znam kakav je Viktor! Idiot!
– Dobro, ja ne tvrdim da on nije kreten – Jovana je ostala
smirena – ali, meni se sviđa kako on izgleda. Baš je seksi.
Bes sevnu iz Marijinih očiju i ona prosikta kroz zube:
ht
– Je l’ bi se i ti možda jebala sa njim?
Napolju tresnu grom i poče da pljušti kiša.

rig
Jovanin pogled bio je potpuno smiren, mekan i blag. Kao

sa neke ikone. Možda su joj jedino obrve još bile pomalo
podignute, ili ih je samo tako oblikovala. Gledala je u Mariju,
čije su vlažne oči poigravale, čija se vilica neprimetno krivila u
stranu. Noktima je kopala po krevetu. Jovanin blagi pogled
nikako je nije umirivao, naprotiv: izluđivao ju je. Sve je to
py
trajalo možda čitavu večnost. Pogled u pogled. Podignute obrve

i usne nakrivljene. Nokti u krevetu i šum letnjeg pljuska koji
dopire sa Bulevara.
– Šta je tebi? – pitala je Jovana smireno.
– Šta mi je? – zapitala se Marija. – Šta je tebi?
co
Jovana je ustala i zagrlila je.

Marija je počela da plače u Jovaninom zagrljaju. Zaplakala
se iskreno i neuzdržano, iznenada, baš kao što je bio potreban
samo jedan grom da se otvori nebo i da počne pljusak nad
Beogradom. Potoci su se slivali niz Bulevar i nosili sa sobom
sh
lišće, granje i razno lagano smeće koje je vetar razneo iz
kontejnera.
– Molim te, nemoj to da mi radiš – jecala je Marija gutajući
suze. – Teško mi je… Sve ovo mi je jako teško.
– U redu je… – prošaputala je Jovana, stežući je u
A
zagrljaju, a zatim je odvojila od sebe i pogledala u oči, smešeći
se njenoj slabosti. Ni jednog trenutka ona nije prestajala da
bude gospodarica situacije, poigravajući se svojom
dominacijom vrlo okrutno. Svojim usnama je pokupila suze sa
Marijinih obraza, a zatim ih, iznenada, prislonila na Marijine,
by
pružajući joj senzualan poljubac tužnog ukusa. Marija je samo
ispustila kratak i prigušen zvuk, poput cviljenja.
– Uz tebe sam – rekla je Jovana i opet je zagrlila.
ht
rig
py
co
22.
A sh
Kraj leta 2001. godine.
Koliko traje ljubav? Da li nestaje zajedno sa nežnim rečima

izgovorenim u svitanje ili je svaki osvanuli dan neminovno
by
istanjuje i izlizuje? Ili je to što zovemo ljubav uvek bila samo
zaljubljenost, zanos, trenutak inspiracije koji se produžava zbog
naše samoljubive želje da sve što je lepo potraje?
Bilo kako bilo, Luka je bio vrlo zadovoljan sobom nakon
što je osvojio Mariju. Uistinu, nije mu bilo baš najjasnije kako je
on to nju zapravo osvojio. Šta se to tako značajno promenilo u
njemu ili njoj od one davne hladne jesenje noći kada je još kao
ht
dečak prestao da veruje u bajke? Možda je trebalo da se zapita
gde je tačno bila njegova zasluga, ali nije sebe mnogo mučio
ovakvim razmišljanjima. Jednostavno, učinio je sve što je
trebalo, i rezultati nisu izostali.
rig
Jedina osoba na celom svetu koja je mogla razumeti koliko

je sve to sa Marijom značilo Luki bio je, naravno, Viktor. Jer, oni
su svih tih godina skoro bukvalno živeli jednim životom, i
velika radost jednog od njih bila je njihova zajednička radost. I
samo njihova. Kao što je to običaj, i ovu zgodu zajedno su
skromno proslavili. Napili su se u Lukinom stanu i naduvali, a
py
onda pozvali neku prsatu maloletnicu koja se nenormalno

primala na Viktora, pa se nad njom seksualno iživljavali. Sve je
to, podrazumeva se, bilo isključivo u slavu toga što se Luka
zaljubio i što je konačno osvojio Mariju.
A Luka je tih dana stvarno bio zaljubljen. Pepeljuga
co
njegovih dečačkih dana vozila je sada svoje duge noge u

njegovom sportskom autu, a njen beli vrat je blistao na suncu
ispod velikog krovnog prozora na galeriji njegovog modernog
stana celog tog leta. Uživao je da je pokazuje u društvu, ali ne
previše. Nekako se uvek moglo prepoznati da je ona njegovo
sh
vlasništvo, čak i kada bi se negde pojavila bez njega.
On je zaista znao kako da je oduševi. Pa i pre nego što su
se smuvali, dok se još pripremao za njeno osvajanje birajući
auto i opremu za stan, ni u čemu nije promašio. Izgledalo je kao
da je imao specijalan urođeni osećaj koji mu je pomagao da je
A
iznenadi preskupim sitnicama, bilo da se radilo o nakitu, odeći,
parfemima, izlascima… Možda je to bio osećaj za lepo, možda
osećaj za skupo, za luksuz, nije ni bitno, u svakom slučaju je to
bio osećaj za usrećivanje Marije. I ona jeste bila srećna. Stvarno
srećna i zaljubljena, to se i te kako videlo na njoj. U bazenu, u
by
đakuziju, u VIP-u, u šanku, na svakom koraku je bila srećna i
zadovoljna. Zli jezici bi rekli da je on kupovao njenu ljubav, a ja
ću podsetiti te zle jezike da su oni prvi koji su tvrdili da se
ljubav ne može kupiti. Devojka zna kada je srećna i zna kada je
zaljubljena.
Krajem avgusta svratio je u parfimeriju gde je ona radila,
pretvarajući se da je samo mušterija koja kupuje parfeme.
ht
– Kako mogu da vam pomognem? – Marija je prihvatila
igru.
– Želeo bih da kupim parfem za jednu devojku – rekao je
Luka – ali nisam siguran šta bi se njoj dopalo.
rig
– Ako želite da vam preporučim nešto onda mi morate

reći nešto više o njoj.
– Naravno, reći ću vam da je ona najlepša devojka u
Beogradu, ali mi vi nećete verovati. Reći ću vam da još nije
izmišljen parfem koji tako izluđuje muškarce, kao što je miris
kože njenog nežnog vrata kada zaspi negde pred svitanje. I
py
odmah da znate, nema tog poklona kojim bih mogao na pravi

način da joj dočaram svoju veliku sreću i zahvalnost što se budi
pored mene, ali me to ne sprečava da se trudim.
– Ah – Mariji se zavrtelo u glavi – ta devojka je prava
srećnica!
co
– Lepotom svojom je to zaslužila.

– „Hypnotic Poison“ onda.
Ubrzo je Marija napustila posao u parfimeriji. Više joj se

isplatilo da sedi kod kuće. Kod Lukine kuće, naravno. I njemu
je u tom trenutku to više odgovaralo. U svakom slučaju, ubrzo
sh
će joj početi i fakultet, pa bi svejedno morala da ostavi posao.
Lukina kladionica nije zahtevala mnogo angažovanja, a
pošto Marija nigde nije radila, imali su mnogo slobodnog
vremena. Vikende su provodili uživajući u rasipanju novca i
razvratu, zajedno sa Viktorom i Dacom, a u dosadnim večerima
A
tokom radnih dana u nedelji gledali su filmove na velikom
platnu, pili martini sa maslinama ili samo viski i jeli naručenu
brzu hranu.
Mislim da nema potrebe da naglašavam da Viktor gotovo
nikada nije napuštao njihovo društvo i stan. On se povremeno
by
još kao nešto muvao oko pravnog fakulteta, a često bi provodio
vreme i u salonu „Kod Dace Face“, nadgledao posao u Lukinoj
kladionici, vozio se Lukinim TT-om po gradu, i zbog svih tih
aktivnosti bilo mu je mnogo praktičnije da spava kod Luke
nego da odlazi čak u svoj stan na Dorćolu, gde ih je ionako bilo
previše na malom prostoru. Činilo se da u tom potkrovlju ima
dovoljno mesta za sve. Ponekad bi Luka za onu spavaću sobu
ht
ispod galerije, jedinu izdvojenu prostoriju u kojoj je najčešće
spavao Viktor, nehotice rekao „Viktorova soba“.
Bio je već septembar, Luka i Marija su dva meseca gotovo
neprestano bili zajedno. Sve su ređe bile noći dovoljno tople za
rig
kupanje u bazenu na terasi sa limunovima. I sve ređe je Marija

odlazila u svoj stan. Kao što se posle vrelog leta očekuje
dosadna kišna jesen, svakako se moglo očekivati da će posle
erupcije vrelih letnjih strasti njihova veza ubrzo ući u neki
period ustaljenosti i stagnacije, ako ne i blagog propadanja.
py
Te večeri su jedinstveno bili potpuno sami. Marija je htela

da iskoristi ovu nesvakidašnju priliku i oproba razne ljubavne
igre sa Lukom, koristeći sve potencijale tog prostora, bez
sakrivanja na galeriji, bez suzdržavanja i prigušivanja
orgazama, i što je najbitnije, bez Viktora u susednoj prostoriji.
co
Bili su pred vrhuncem neobuzdanog divljanja u moru crvene

svile u Viktorovoj, pardon, spavaćoj sobi, kada se začulo zvonce
koje prati otvaranje vrata lifta. Marija se brzo utišala i umirila.
– To je samo Viktor – rekao je Luka i hteo odmah da
nastave. – Ne obraćaj pažnju.
Ali, ona nije mogla da se ponaša kao da su sami u stanu
sh
kada je znala da je on tu, sa druge strane vrata. Nije želela da joj
se on vrzma po glavi dok vodi ljubav sa Lukom. Ali, kako je
mogla da ga izbaci iz glave, kada je znala da je on tu negde u
drugoj prostoriji, šetka se, jede, leži, priča telefonom, gleda
filmove, i sve vreme ih čuje? Mogao je čak i da nazre njihove
A
siluete kroz poluprovidno mlečno staklo.
Morala je, za svaki slučaj, da ustane i zaključa vrata. Dok
se nakon toga sa Lukom trudila da nekako što pre dovede kraju
to u šta se pretvorilo njihovo vođenje ljubavi od trenutka kada
se Viktor vratio, trudeći se da ne razmišlja o njemu, on je u
Luke.
by
šanku nešto petljao oko pića i konačno razbio neku flašu.
Marija se trgla od zvuka lomljenja stakla i sklonila se od
– Šta ti je? – pitao je on.

– Mora li on uvek da bude tu? – zapitala se.
– Zašto ti Viktor smeta? – čudio se Luka.
– Mogli bismo nekada da budemo sami – rekla je. – Ne
ht
mogu da se opustim kada je on tu.
– Ma, samo se ti dušo opusti, kao da nikoga nema –
ubeđivao ju je Luka.
– Ma, da… Jeste. – durila se Marija. –- Sad ću da izađem
rig
gola iz sobe i da odem do toaleta, kao da nema nikoga.

– Pa, možeš, zašto da ne? – Luka je bio uverljiv.
Marija ga čudno pogleda.
– Ali to je samo Viktor! – reče Luka, šireći ruke, kao da je
Viktor nekakav kućni ljubimac kome se ne diže na gole devojke.
– Jesi li ti normalan? – Marija je zavrtela rukom pored
py
glave šireći oči.

Luka ju je belo pogledao, stavljajući joj do znanja da je
ništa ne razume.
– Je l’ taj Viktor tvoj sijamski brat blizanac pa da mora
neprestano da bude ovde? – nastavila je Marija povišenim
co
tonom.
– Tiše? – Luka se plašio da Viktor ne čuje njihovu
raspravu, pa da mu bude neprijatno.
– E baš neću da se stišavam! Otkako smo se smuvali, on ne
izbija iz stana!
– Ako ćemo pravo – rekao je Luka mirno – on je bio tu
sh
mnogo pre nego što si se ti pojavila. Možda i ti njemu smetaš,
ali se on na tebe ne žali.
Marija je razrogačila oči zapanjeno. Nije znala tačno šta je
hteo da kaže, ali je osećala da se u tim rečima negde krila teška
uvreda na njen račun. Sirotica, te večeri još nije ni slutila da je
A
najpogrešnija stvar stavljati sebe između njih? U svakoj prilici.
Osim u krevetu.
Skočila je, obukla se brzo, natakla sandale i
demonstrativno pošla kući. Nije imala strpljenja ni lift da
sačeka, već je pojurila niz stepenište. Luka je uzdahnuo
by
smoreno i pogledao na sat. Bilo je već prilično kasno, odavno je
prošla ponoć, nije mogao da je pusti da sama šeta gradom.
Ustao je, bez žurbe se obukao i pošao za njom. Viktor je stajao u
šanku i grizao jabuku.
– Brate, da idem ja, a? – rekao je zabrinuto.
– Ma, gde ćeš da ideš? – nasmejao se Luka. – Uživaj. Sad
ću ja da se vratim.
ht
Spustio se liftom direktno do garaže, seo u auto i polako
krenuo uz opusteli Bulevar. Veče je bilo mirno, radni dan, nije
bilo prolaznika, osim grupe sumnjivih klinaca koji su se motali
rig
ispred KST-a. Marija je baš primetila ovu grupicu, koja joj nije
bila nimalo simpatična, kada se pored nje zaustavio crveni TT.
Staklo se spustilo i Luka joj je dobacio:
– Hajde… uđi.
Ona je zastala, osvrnula se, uzdahnula i ušla u auto.
Neko vreme su se vozili ćutke, vrlo sporo, odlažući
py
stizanje do Marijinog stan. Ona je samo namršteno gledala

pravo ispred sebe, pokušavajući da istakne svoju uvređenost i
povređenost. Luka bi povremeno pogledao u nju i nije mogao
da smisli ništa pametno što bi rekao. Uopšte nije mogao da
razume njeno ponašanje. Za neku raspravu te večeri stvarno
co
nije bilo mesta.

– Zašto si se naljutila? – ipak je pitao, pokazujući svoju
dobru volju da se ne rastanu ćutke.
– Još pitaš?! – siknula je ona, jedva sačekavši da joj se
obrati.
– Ne, stvarno mi nije jasno zašto si se uvredila?
sh
– Koji si ti kreten… – rekla je Marija, više za sebe.
Luka se samo namrčio, spustio kapke i stegao usne.
Shvatio je da nije trebalo ništa da pita.
– Ja ne mogu da verujem šta ti dopuštaš sebi? –
prokomentarisala je ona u čudu. – Taj Viktor…
A
Sada je Luka samo ćutao i gledao ka vrhu Bulevara
nadajući se da će sama prestati. Ali, pošto je probila barijeru
ćutanja, Marija više nije mogla da se zaustavi.
– …Živi u tvom stanu, jede tvoju hranu, troši tvoj novac…
Vozi tvoj auto! – uzviknula je, kao da želi da naglasi nešto
by
posebno neprikladno u njihovom odnosu.
Luka je samo ćutao, pa je Marija naslutila da te večeri više
neće ni progovoriti, a to bi bilo gore nego kada bi se posvađali.
On verovatno misli da će ona tako malo da zvoca večeras, pa će
sutra da se smiri. Pogledaj samo kako je kulira! Ma, šta on misli
o njoj?!
– Ti si naivan, Luka – rešila je da se potrudi da ga uvredi,
ht
da ga natera da se suoči sa činjenicama (bar sa onim što je ona
smatrala činjenicama), jer već su se približavali njenom stanu. –
Ti i ne primećuješ da te on iskorišćava.
Luka je samo ćutao i mrštio se.
rig
– Takvi kao ti propadaju u životu, e, moj Luka… – rekla je

ogorčeno. – Ja sam mislila da si ti pametniji!
Auto je zakočio u mestu.
– Izađi napolje – rekao je ravno.
Pogledala ga je raširenih očiju. On se pružio preko njenog
sedišta i otvorio njena vrata.
py
– Izađi napolje, pička ti materina!!! – razdrao se iz sveg

grla na nju, tako da su mu nabrekle vene na vratu i
slepoočnicama.
Mariji je počela da se trese, ali Luka, kome je bes sevao
kroz oči, nije imao milosti za nju. Počeo je grubo da je gura sa
co
sedišta.
– … izlazi, bre, napolje, šta ti misliš, ko si, pička ti
materina nevaspitana!!! – nastavio je da se dernja na nju dok je
bukvalno nije izgurao sa sedišta na ulicu. – …Jesu li to tvoje
pare, pička ti materina!?!… pustila jezičinu!!!
Marija nije znala šta ju je snašlo. Nikada niko sa njom nije
sh
tako razgovarao u celom njenom životu. Nikada niko! Pa i kada
je, još kao dete, pravila teške nestašluke, nikada se niko preda
njom tako nije izražavao. Još dok je bila u sedištu počela je
histerično da vrišti i da se trese preplašena. Pošto ju je izgurao
vani, Luka je zalupio vrata za njom i ostavio je da vrišti pored
A
tramvajskih šina. Okrenuo se uz zaglušujuće škripanje
pneumatika i sjurio niz Bulevar ne obraćajući pažnju na crvena
svetla. Marija je tresla raširenim šakama oko svoje glave i njeno
ludačko vrištanje i roptanje se sablasno odbijalo od usnulih
zgrada. Nastavila je tako sve dok ljudi nisu počeli da pale svetla
by
i izlaze na balkone da vide koga to kolju na ulici. Utrčala je u
svoju zgradu gušeći se i nekoliko puta pala na stepeništu
povređujući kolena. Ključevi su joj ispadali iz ruku i posle
mnogo mučenja bila je u sobi, u svom krevetu, u mraku,
zagnjurena u jastuk.
Cvilela je.
I mrzela ga je. Mrzela ga je toliko da je bila spremna da ga
ht
ubije, da ga zadavi sopstvenim rukama, istog trena, samo kada
bi imala snage da ustane, kada joj se celo telo ne bi treslo kao u
groznici.
– Nikada mu ovo neću oprostiti – pomislila je.
rig
py
co
23.
A sh
…2005.
– Mislila sam da mu to nikada neću oprostiti – reče Marija

i zagrize McDonald's pitu od šumskog voća. – Užasno sam se
by
osećala nakon toga. Toliko me je povredio, da sam tog trenutka
mogla 'ladno da ga ubijem. I to bi bilo iz samoodbrane!
Jovana se tako nasmejala da je zamalo ispljunula salatu
koju je jela.
– Trebalo je da ga ostavim tada. Odmah, kada je prvi put
pokazao svoje okrutno lice. Sve bi bilo mnogo lakše. Prvi put
kada sam naslutila da sve to sa njim neće izaći na dobro, trebalo
ht
je da prekinem i pobegnem dok još mogu. Ali nisam. Probudila
sam se sutradan, prvi put u svom stanu posle otprilike mesec
dana, skrhana, bolesna. Bilo je to odvratno jutro. Podsetila sam
se da, kada živiš sam, sam moraš da kupiš sve što ti je potrebno.
rig
Nije bilo hrane u kući. Krenula sam da se istuširam, ali nije bilo
tople vode, jer je moj prastari bojler bio pokvaren. Nije bilo ni
čistih peškira, ali ni deterdženta za pranje veša. Sa parama sam,
podrazumeva se, bila tanka, pa sam morala da pozovem
roditelje i to je bio najgori deo. Mama se toliko uzrujala što se
nisam javljala mesec dana, da nije mogla da razgovara sa
py
mnom. Ćale je bio u fazonu da ja mnogo sekiram majku, bla-

bla, tako su nešto srali da stvarno nisam mogla da ih slušam, pa
sam im prekinula vezu i isključila telefon iz zida.
– Mislim da si previše gruba prema svojim roditeljima –
zaključila je Jovana. – Oni brinu za tebe.
co
– Ne znaš ti kakvi su oni. Oni misle da brinu za mene, a

ustvari brinu samo za sebe. Meni ne treba da me zovu i kukaju
mi po ceo dan, kad nemaju šta pametno da mi kažu. A šta ja
ima njima da pričam svoje probleme, kada ne mogu nikako da
mi pomognu. Lako je tebi, tvoji roditelji su mladi i savremeni.
– Da, vrlo savremeni – Jovana je pogledala Mariju ispod
sh
oka i nastupila je kratka tišina. – Dejan i Vivien su se razveli,
znaš?
– Pa dobro, šta ćeš… Nego, da nastavim. Da vidim, šta je
dalje bilo? … – Marija je brzo promenila temu – Da. Možeš
misliti koliko mi je bilo teško, kada sam shvatila da sam ostala
A
sama, da sam izgubila sve ono što sam imala, ono čemu sam se
godinama nadala. Pravog muškarca, lepog i uspešnog. Taman
sam počela da zamišljam našu svetlu budućnost, svoju svetlu
budućnost, kada je sve nestalo, raspuklo se, kao balon.
– Nakon što me je prošla želja da ga ubijem, provela sam
by
ceo dan pored mobilnog telefona očekujući njegov poziv ili
poruku. Ponovo sam uključila fiksni telefon u zid, i on je ubrzo
zazvonio. Sjurila sam se da se javim, ali sam brzo prepoznala
ridanje svoje majke, pa sam spustila slušalicu. Ali, ona je opet
zvala, pa sam na kraju ostavila otvorenu slušalicu. Nadala sam
se da će me Luka pozvati, da ćemo lepo da se objasnimo, kao
ljudi. Dugovali smo to jedno drugom. Kako je veče sve više
ht
odmicalo i kako se sve stišavalo, postajala sam sve depresivnija.
Pa, ipak, mislila sam, možda sam malo preterala. Znam da je u
svemu tome, sa Viktorom, bilo previše ličnog sa moje strane,
previše emotivno sam reagovala na njega… Ubrzo sam bila
rig
spremna sve da mu oprostim

– Kako to misliš lično, emotivno? – prekinula ju je Jovana.
– Ne razumem.
– Pa, mislim, to što se on meni ne dopada… Znaš već… –
zbunila se Marija. – Pričale smo već o tome. Verovatno sam bila
ljubomorna na njihov odnos, otkud znam šta li je… Svejedno,
py
shvatila sam da je to nešto što ja ne razumem, pa sam mislila da

bi bilo fer da mu to oprostim, zar ne?
– Valjda – rekla je Jovana nemarno i nastavila da jede
salatu.
– Bilo kako bilo, te noći nisam mogla zaspati. I kako se
co
jutro bližilo, bilo mi je sve teže. Sve više sam krivila sebe, i sve
više mi je nedostajao. Na kraju krajeva, shvatila sam da sam bila
i drska i bezobrazna. Zamisli, setila sam se da sam mu rekla da
je budala, ili tako nešto. Iznervirala sam se i svašta mu rekla
tada u autu. Posle svega, još sam ga i izvređala! Polako sam se
prisećala svega i, o bože, na kraju shvatila da sam još dobro i
sh
prošla. Da sam ja bila na njegovom mestu, ja bih sebi još
odalamila i šamarčinu. Pa, zar nisam u pravu?
– Pa, sad baš… – premišljala se Jovana.
– Pa ne, stvarno! On nije zaslužio takav odnos sa moje
strane i kada sam to shvatila bila sam tako ljuta na sebe. Za sve
A
sam ja bila kriva, nisam mogla sebi to da oprostim. Bila sam u
očajnom stanju, plakala sam koliko sam suza imala. Razmišljala
sam o tome da se ja njemu prva javim, ako treba da padnem na
kolena pred njim i priznam mu da sam kriva. Sreća da to nisam
učinila, nego sam, skrhana i izmučena samoprekorom i
by
patnjom, zaspala kada je već svanulo. Popodne me je probudilo
zvono mobilnog telefona. Bio je to Luka! Brzo sam se rasanila.
Toliko sam se uzbudila da mi se glas stegao, nešto mi je zastalo
u grlu i jedva sam progovorila. Hteo je da se vidimo. Bio je
priseban, smiren, zvučao je normalno. Pristala sam, pa je on
brzo došao po mene autom.
– Ponašao se sasvim normalno, kao da se ništa nije
ht
dogodilo. Primetio je da loše izgledam, od plakanja i
nespavanja, pa me je pitao šta mi je, a ja sam se odmah
rasplakala. Zaustavio je auto, mazio me i ljubio, i rekao mi da će
sve biti u redu. A ja sam samo to i htela da čujem: da će sve biti
rig
u redu. Da više neće biti noći poput prethodne, da se više neću

buditi sama, gladna pažnje i ljubavi. Ja sam se izvinjavala
njemu, on se izvinjavao meni, i ubrzo smo bili u njegovom
stanu, u krevetu. Voleli smo se kao nikada do tada.
– Mislila sam da sam i ja njemu isto tako nedostajala te
dve noći, kao i on meni – nastavila je Marija – ali da on nije hteo
py
to da pokaže. On je muškarac, mislila sam, a muškarci ne plaču

i ne bde cele noći nad telefonom, ali imaju srce. Kada više nije
mogao da izdrži, došao je po mene da me vrati, mislila sam, i
volela sam ga zbog toga. A on je, kako sam kasnije saznala, te
noći, dok sam ja cedila suze i bdela, sa svojim najboljim drugom
co
podelio jedan džoint i jednu kurvu. Pa, možda muškarci tako

pokazuju da im neko nedostaje, a možda su neki samo svinje.
Ali, već je bilo kasno za takve konstatacije. Tako to ide: najpre
nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.
Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može
tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono
sh
najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se
neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv,
nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije,
onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da
izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.
A
Završila je.
Tako je sve počelo. Tog, sada već davnog leta, na terasi sa

limunovim drvetom, mirisima južnog voća, dosta alkohola i
by
jednom razbijenom čašom, koja nije slutila ništa dobro. Nije se
završilo onda kada je trebalo, a kada se nešto ne završi kada
treba, jedno je sigurno – završiće se rđavo.
ht
rig
py
co
A sh
by
ht
rig
ŽUTO
py
co
24.
A sh
Jugoslavija. Beograd. Jesen 2001. godine.
Vođena svojim višim interesima, Marija se potrudila da

što pre u svome srcu pronađe dovoljno ljubavi da oprosti i
by
zaboravi sve neprijatnosti, pa je brzo nastavila sa Lukom kao da
se nikada ništa nije dogodilo. Da je ovoga puta nešto pošlo
naopako ne bi za to mogla da okrivi ni majku ni NATO, ni Al
Kaidu, već bi morala da prizna da je sama kriva. Zato je rešila
da obuzda svoje emocije prema Viktoru, da se pretvara da joj
uopšte ne smeta, da ne obraća pažnju na njega, koliko je to
moguće, i da više vremena provodi u svom stanu.
ht
Kule bliznakinje na Menhetnu nestale su u oblaku prašine,
ali to nije mnogo potreslo Beograđane koji su se rušenja
nagledali uživo. Svet je objavio rat terorizmu, a ubrzo je
zavladao strah od biološkog oružja i pisama zaraženih
rig
antraksom, ali Marija nije imala vremena da razmišlja o tome

jer je konačno krenula na fakultet. Sa njom u grupi se našlo još
nekoliko njenih starih poznanika iz gimnazije. Bilo je to
nekoliko devojaka sa kojima se ona baš nije naročito podnosila,
i još pored njih – niko drugi nego baš Željko. Odlično. Imala je
sa kim da se druži za vreme pauza, da pije kafu posle
py
predavanja i razmenjuje informacije i materijale za učenje. Oni

su, posle svega, ipak bili dobri prijatelji.
Mariji je prijalo da ponovo ima sa nekim da razgovara, a
da taj neko nema nikakve veze sa Lukom. Otkako je Jovana
otišla ona je imala samo Dacu, koja joj jeste brzo postala draga i
co
bliska, ali koju je znala suviše kratko da bi joj toliko verovala.

Željko ju je odlično poznavao, umeo je da sasluša i da joj da
pravi savet. Ako je to bitno pomenuti, on u međuvremenu nije
izgubio ništa od svoje atraktivnosti – i dalje je bio neodoljivo
simpatičan. Trudio se da prati evropske trendove, skromno, ali
uspešno, oblačio se fensi, poput Italijana u Rimu ili Milanu,
sh
imao je pirsing u obrvi, modernu frizuru, a ten mu je bio
dečački čist i nežan. Međutim, odavno je prošlo vreme kada se
Marija primala na njegov izgled. Isprobala ga je davno i shvatila
da on nije ono što njoj treba. Možda je bio isuviše nežan i pažljiv
za njen ukus. Nije da je ona bila mazohista, ali je jednostavno
A
volela „čvršće“ momke. Njihovo prijateljstvo je bilo jedno od
onakvih muško-ženskih, gde je njima samima prosto urnebesno
smešno i nemoguće da zamisle da budu zajedno u vezi.
Pogotovu pošto već znaju kako je to izgledalo. Među njima,
jednostavno, više nije bilo „fluida“, što bi rekli. Ili je, možda, u
pitanju bilo nešto drugo?
by
Što god da je, Luka to nije mogao znati. Dešavalo se,
sasvim prirodno, da on pozove Mariju na mobilni kada je ona
bila sa Željkom na času, sa Željkom na kafi, sa Željkom ispred
faksa, sa Željkom u čitaonici, radila domaći sa Željkom, gledala
film sa Željkom, „blejala“ sa Željkom…
Luka je odmah upoznao novog-starog Marijinog druga i
ht
nimalo mu se nije dopao.
– Sav je pičkast – bio je njegov komentar.
Ležali su na niskom krevetu na galeriji ispod krova i
posmatrali kako pada kiša na krovni prozor i kapljice se slivaju
rig
niz staklo.
– Daj, Luka, nemoj da si odvratan… – negodovala je
Marija. – On je baš dobar. Nežan je i pažljiv.
– Dobro, onda se smuvaj ponovo sa njim ako ti se toliko
dopada – mrštio se Luka. – Zašto ste se uopšte i rastajali kad se
toliko volite?
py
– Ne seri, Luka, to je bilo pre sto godina. On uopšte više

nije moj tip, i samo mi je drug.
– Ne znam ja – Luka je bio sumnjičav.
Marija se privila uz njega.
– Znaš ti vrlo dobro. Znaš da ja volim samo tebe! – rekla je
co
i počela da ga ljubi. – I volim kada si tako ljubomoran.
* * *
Odavno su već jutarnje temperature padale ispod nule i
sh
odavno su limunova stabla sa terase na krovu bila uneta
unutra, pored velikog staklenog zida, gde je bilo puno
prirodnog svetla. Beše to neki oblačan i naročito hladan
novembarski dan kada su prve pahulje provejale pored
prozora. Viktor je otišao do grada, a Luka je ostao sam u stanu.
A
Pozvao je Mariju u njen stan.
– Hej, evo me sa Željkom, učimo nešto – rekla je veselo. –
Pozvaću te kasnije kad završimo.
Luka je spustio slušalicu. Smračilo mu se pred očima.
Poznat mu je bio taj ton, ta vesela razuzdanost u njenom glasu.
by
Verovatno piju nešto. Već je sve bio iskonstruisao u svojoj glavi.
Prvo će učiti, kao nešto malo, i to na podu, jer ona nema radni
sto u sobi. Onda će se umoriti od učenja pa će otvoriti nešto da
popiju, vino, ili votku. A Mariji malo treba…
Luka je otišao u šank i sipao sebi Džek Denijels.
– Onda će početi da pričaju – nastavio je Luka da
konstruiše u svojoj mašti. – Pričaće o prošlim vremenima, kada
ht
su se zabavljali. O dobrim starim vremenima! Nostalgija.
Alkohol. Ona je uvek napaljena kada popije. U jednom trenutku
će poželeti da sazna šta je propustila, kolika je njegova kita…
Jeste, takve su žene! Pa šta, misliće ona, niko neće saznati.
rig
Zaskočiće ga kao što je i mene zaskočila, a ovaj to sigurno jedva

čeka. Sigurno nikada do sada ništa nije jebo.
Luka ispi do dna i nasu sebi još jedan Džek.
Posle dosta vremena i dosta ispijenih čaša začuo se zvuk

lifta i u stan je ušao Viktor.
py
– De si, brate, šta ima – rekao je, prišao šanku i primetio

da je Luka pripit i uzrujan. – Šta se desilo?
– Marija me vara – odgovorio je Luka.
– 'Ajde? Sa kim? – začudio se Viktor.
– Sa onim pederom Željkom.
co
– Ha, ha – nasmejao se Viktor. – Ma daj, odakle ti to?

– Sad sam je zvao. Kod nje su u stanu. Izgleda da je pila,
kaže „Hej, evo me se Željkom, zvaću te posle…“ – Luka je
karikirano imitirao njen glas.
Viktor nasu piće obojici.
– Ma, brate, mislim da preuveličavaš – rekao je smireno.
sh
– Ma, šta preuveličavam, sad ćeš da vidiš kad im
upadnem tamo da im jebem mamicu, i njoj i njemu!!! – Luka je
krenuo da ustane, ali ga je Viktor zaustavio.
– Stani, bre, smiri se, gde ćeš… – rekao je držeći ga za
rame i gledajući ga u zakrvavljene oči. – Sedi tu. Opušteno. Ako
A
hoće da te prevari, prevariće te. Sada ili neki drugi put. Ti je ne
možeš držati na lancu. Doći će ti ona sama već.
– Ma, ne može ona mene da prevari! – povikao je Luka. –
Ako me prevari, ubiću je – promumlao je kroz zube.
– Ma, da… Ne seri, šta si se primio! Nego, imam nešto da
paketić na šank. by
se oraspoložiš. – rekao je Viktor i izvadio nekakav papirni
– Šta je to, vutra? – pitao je Luka rasejano.

– Ma kakva vutra, brate, nešto mnogo bolje – rekao je
Viktor, raspakovao paketić i izvadio nekoliko sitnih tabletica. –
Ekseri.
– Odakle ti to? – Luka je upiljio u njih – Jesi li ih probao?
ht
– Nisam, sad ću – reče Viktor i proguta jednu tableticu sa
pićem.
Luka uze drugu tableticu, omirisa je i na kraju proguta sa
malo alkohola. Učinio je to na način kao da pije aspirin protiv
rig
glavobolje. Očekivao je da će se ubrzo osećati bolje. Već zbog

samog tog očekivanja se osećao bolje. Pustio je muziku i
uključio diskobol i šareno osvetljenje. Sedeo je u šanku i čekao
da vidi šta će se dalje dogoditi. Uprkos svemu, još nije mogao
da skrene misli sa Marije.
– Stvarno misliš da se sada ne krešu? – pitao je Luka posle
py
nekog vremena, dok je polako gubio osećaj u podlakticama.

– Sada? Ma ne. – odgovorio je Viktor, kao da želi da ga
umiri, a onda dodao – Sada mu tek puši.
– Ne zezaj me, brate – Luka se uozbiljio.
Viktor se kikotao veselo i poskakivao uz muziku tresući
co
glavo.
– Aha! Dudla mu ga, brate, ovako – blesavio se Viktor i
oponašao oralni seks. – Mh, mh, mh!
Luka se najpre samo mrštio i prevrtao očima na Viktorove
šale, koje mu nisu bile nimalo smešne. Šarao je pogledom oko
sebe i uskoro mu je sve postalo neodoljivo interesantno i lepo:
sh
šarene tufne koje su klizile preko nameštaja i zidova, odraz
njegovog lica u flaši, glatkoća staklene površine na šanku i
svakako, magični prizor na panoramu grada. Sve je do njega
dopiralo i utiskivalo se u njegovu dušu čudnom silinom, kao da
je deo njega. Sve mu je to bilo nekako milo, a naročito Viktor
A
koji je kao razuzdano derište skakao po garnituri neumorno u
ritmu elektronske muzike, mlatarao rukama i obarao sve što bi
slučajno dokačio, sve dok nije zadihan pao na leđa.
– Moram da karam nešto – rekao je. Uzeo je telefonsku
slušalicu i pozvao nekog. – Daco, maco, gde si? … O, dušo
by
moja… 'Ajde dođi, lepa moja… Kod Luke. 'Ajde…
Luka je pogledao kroz staklo na Bulevar. Tu negde, na

polovini ulice, zastajao je pogledom i sa njegovog lica se bez
traga izgubilo svako zadovoljstvo. Video je jasno u svojoj glavi,
kroz krošnje i zidove, svoju Pepeljugu u zagrljaju drugog
muškarca. Raskopčavao joj je svetlucavu ogrlicu sa cirkonima,
ht
koju joj je on kupio, skidao je sa njenog beličastog vrata i
zamenjivao je svojim poljupcima. Udisao je „Hypnotic Poison“ sa
njenog ramena i svojim nespretnim prstima joj svlačio prelepi
mekani crni brushalter sa sitnim crvenim cvetovima, koji joj je
rig
takođe on kupio. Njegovi prsti su bili u njenoj kosi, a njena je

kosa tako mekana i glatka, jer je on sve učinio i omogućio da
bude tako.
Taj mali feminizirani lopov je upravo krao devojku koja
njemu pripada!
Luka je osetio nepodnošljivu usamljenost. Drsku,
py
nametljivu usamljenost koje se ne može otresti. Kako se to

dogodilo? Odjednom su ostali sami, on i Bulevar. Od kolena
naviše, ka obrazima strujalo mu je nešto. Usamljenost,
ljubomora, ljubav i strast, sve u identično crvenoj nijansi.
Telefon je zazvonio.
co
– Za tebe – rekao je Viktor, i dok mu je pružao slušalicu

nastavio je da se blesavi i oponaša Mariju u fiktivnom oralnom
odnosu sa Željkom – Mh, mh, mh…
Luka je zamahnuo i udario ga pesnicom u nadlakticu,
sh
prilično jako, a Viktor je pao na garnituru, držeći se za rame,
jaučući i smejući se.
– Šta se tamo dešava? – pitala je Marija.
– Ništa, Viktor…
– Čuj, ja sam ovde završila, pa sam mislila…
A
– Dođi – prekinuo ju je Luka.
– Jesi li ti to pio?
– Dođi odmah – rekao je i ostavio slušalicu sa strane.
Ubrzo je došla Daca. Prvo se čudila kako su uspeli da
by
naprave toliki nered u stanu, a onda je primetila da ni sami nisu
baš čisti. Viktor je još bio veseo i razigran i brzo ju je odvukao u
spavaću sobu odakle se ubrzo začulo divlje dahtanje i vriska.
Posle nekoliko minuta pojavila se i Marija.
– Šta se ovde dogodilo? – pitala je, osvrćući se oko sebe.
Luka je samo stajao naslonjen na šank i gledao je čudnim
krvavim i mutnim pogledom, u isto vreme strašnim kao u zveri
ht
i blagim i vlažnim kao u psa. Ona mu je prišla i nežno ga
pomazila po obrazu. On se stresao osetivši taj dodir kao šamar.
Hemija koja je radila u njemu naoštrila je njegova čula.
– Šta ti je, dušo? – pitala je pažljivo.
rig
Ćutao je i piljio u njen vrat, pa u grudi, pa u oči. Na

svakom deliću njenog tela zamišljao je prljave tragove drugog
muškarca. Hteo je da je mrzi, ali uzalud, bila je lepa, lepša nego
ikada. Nekako posebno lepa u tom njegovom prljavom
pogledu.
Ščepao ju je i počeo da je ljubi strasno i grubo, da je stiska
py
uz sebe. Ona se najpre malo uplašila, ali je u isto vreme i

uživala. Njegovi poljupci su je na momente boleli, ali su je sve
vreme žestoko uzbuđivali. Brzo je pokidao svu odeću sa nje,
gotovo jednim potezom, oslobađajući njeno telo u potpunoj
prirodnoj lepoti. Oborio ju je na pod pored saksije sa limunom i
co
ušao u nju, grubo, silovito.

Vrisnula je.
On je nastavio da prodire u nju brzo i bezobzirno.
– Neću više da čujem njegov ime! – zarežao je vlažno kroz
zube u njen vrat i uvo, kao zver, kroz teško dahtanje. Svaku
njegovu pretnju pratilo je grčenje njegovog tela na njoj. – Ako
sh
ga vidim pored tebe… Ubiću ga! … Čuješ li me?... Ubiću ga.
A ona? Ona se samo smeškala zadovoljno. Nikada niko
nije bio toliko slab prema njoj, na tako bolan i grub način. Grizla
je usnu i zarivala nokte u njegova leđa.
A
by
ht
rig
py
co
25.
A sh
Jugoslavija. Beograd. Početak 2002. godine.
Ako je uopšte bilo nečega što Marija sama nije mogla da

iskontroliše kod sebe, ne bi li bila savršena svom savršeno
by
voljenom dečku, onda je vreme definitivno tu pomagalo. Posle
otprilike pola godine zabavljanja sve je išlo kao podmazano.
Marija je na spisak ljubavne tolerancije ispod „Ne obraćati
pažnju na Viktora“, uspešno dodala i „Ne pominjati Željka i
izbegavati viđanja van fakulteta sa njim“.
Pa, dobro. I nije neka žrtva.
Za uzvrat je imala njega, lepog i zgodnog dečka.
ht
Zatim, redovan tretman u salonu lepote.
Posedovala je ključeve od njegovog stana!
Ispred fakulteta bi je čekao Audi TT, crveni Roudster
kabriolet. Odvozio je i dovozio.
rig
Njeno savršeno telo nosilo je savršeno skupe modele.

Pojavljivala se u elitnim diskotekama i restoranima,
rezervisano, najbolja mesta, VIP.
Prvi redovi u Sava Centru.
Nova godina u Hajatu.
Dobro veče gospođice, izvolite gospođice, vaše krzno
py
molim, ovuda molim…
Za šest meseci zabavljanja, a to je padalo taman oko Dana

zaljubljenih, poklonio joj je brilijantske minđuše! Prave pravcate
brilijante na platini! Zapakovane u predivnoj crvenoj kutijici
co
postavljenoj najfinijom tkaninom. Bože, kako je bila srećna!

Ponosna i srećna samo zbog sebe. Satima ih je držala u ruci i
posmatrala igru svetlosti na kristalima. Očaravala ju je njihova
iskrena čistota, blistavi sjaj i veselo prelamanje boja. I po prvi
put u životu je, nekako baš gledajući u te svetlucave dijamante,
jasno videla budućnost kakvu želi za sebe – brilijantsku
sh
budućnost.
Ovako nekako:
Crna duga limuzina dovozi je na ekskluzivni prijem kod
britanskog ambasadora. Može i australijskog. Najpre izlazi on,
Luka, u svečanom crnom odelu sa leptir mašnom i otvara joj
A
vrata. Onda izlazi ona, u Dona Karan haljini. Na njoj sve blista,
dijamanti oko vrata, na ušima, u burmi. Ah, burma… Kosa joj je
negovana, sjajna, koža glatka i zategnuta. Izgleda mlađe i bolje
nego ikada. A naročito blista njen osmeh kada je Luka uhvati za
ruku i povede preko crvenog tepiha. Novinari priskaču sa svih
by
strana, sevaju blicevi, guraju se mikrofoni.
Biće prva dama Beograda. Biće najsrećnija žena na svetu!
Tako nekako.
Marija nije brinula brige običnog sveta. Istini za volju,

osećala se čudno kada je saznala da se neće više družiti sa
voljenim mučenicama dojče markama, ali vrlo brzo se navikla
ht
na nove lepo dizajnirane evriće. To što je većina cena koje su se
oslanjale na kurs devize ono DEM samo zamenilo sa EUR i time
udvostručilo svoj iznos, nju nije mnogo potresalo. Ona bi u
samo jednoj poseti robnoj kući uspela da potroši nekoliko celih
rig
plata svojih roditelja.

A šta je sada ona imala da se bakće oko tuđih plata???
Tržišna ekonomija, slobodno tržište, konkurencija, cena nafte na
globalnom tržištu – samo su neki od termina koji su nejasno
objašnjavali zašto se, uprkos tome što se bivšem predsedniku
sudi u Hagu, u zemlji i dalje teško živi. Na kraju krajeva, ona je
py
lingvista, a ne ekonomista.
Koliko Marija nije bila svesna svog nezasluženog

lagodnog života, toliko Viktor jeste bio. On nikada ne bi
uzurpirao Lukin stan, kladionicu ili auto, da nije bilo jasno kao
co
dan da Luki to pričinjava posebno zadovoljstvo. I pored toga,

koristio je svaku priliku da mu se bar simbolično oduži.
Pred Novu godinu je Viktor dobio ljubavno pismo od
svoje bivše devojke Sanje. Mislim da je konačno red da se bar
sada kaže da Sanja uopšte nije bila tako loša devojka, kako su
znali da je nagrde i opišu neiživljeni mangupi. Za nju bi pre
sh
moglo da se kaže da je bila naivna, ili možda čak malo priglupa,
ali nikako ne i pokvarena. Bar nije bila oduvek, dok je
priglupost i naivnost nisu iskvarili. I ako je sebi svašta
dozvolila, verovala je da to čini iz ljubavi. Iz potpuno irealne
zaslepljujuće ljubavi kakvom su se neiskusne tinejdžerke
A
zaljubljivale u Viktora.
Dakle, Viktor je dobio to pismo od Sanje i sada ga čita

Luki:
Dragi moj Viktore,

by
Pretpostavila sam da bi mi spustio slušalicu ukoliko bih te
pozvala, pa sam rešila da ti napišem pismo, u nadi da ćeš da ga
pročitaš celog i da nećeš … bla, bla, bla … još volim samo tebe …
bla, bla, bla … ne mogu da živim bez tebe … bla, bla, bla… još pola
strane sličnog sranja … pazi biser: kada se probudim sama u dugim
hladnim noćima mislim o tebi, sećam se tvoje lepote i… misli o mojoj
ht
kiti, da skratim. Bla, bla, bla, cela strana nepotrebna, i pazi sad
kraj: … bla, bla… da ćeš jednoga dana shvatiti da nikada niko nije
uradio za tebe više od mene, progutao svoj ponos … čekaj, ne to…
bla, bla, bla …ovo: Biću uvek tu za tebe, ako se predomisliš, što god
rig
da ti zatreba. Zauvek. Volim te.

Sanja
Prasnuše u smeh.
– Jeeeebo te, kakva smaračica! – zaključi Luka vrteći
glavom. – Je l' vidiš ti to, brate? Ne mogu da verujem.
py
– Strašno, brate – složi se Viktor. – Sad možeš i ti, brate, da

je pozoveš i kažeš joj: „E, Sanja, Luka ovde. Viktor te zamolio za
jednu uslugu. Ako možeš da mi popušiš danas popodne… Pa,
rekla si šta god mu zatreba?!”
Prasnuše u smeh.
co
– Neka, brate, ne treba. Vidiš da je mala psihopata.
Nekoliko dana posle toga Viktor je poslao Sanji SMS

poruku: Dobio sam tvoje pismo. Razmislio sam o svemu. Da li jos
zelis da budes sa mnom?
sh
Prstima drhtavim od treme Sanja je odgovorila sledećom
SMS porukom:
Da, vise nego ista na svetu.
Viktor (SMS):
U redu, onda dodji kod Luke i ponesi 500 maraka.
A
Sanja (SMS):
Molim?! Kakvih 500 maraka? Ne razumem.
Viktor (SMS):
by
Ili 250 evra. Dodji, pa cemo da razgovaramo.
Sanja je doletela. Bila je sva uzbuđena i nervozna. Viktor

ju je dočekao sam, zavaljen ležerno u garnituru, sa pićem ispred
sebe, doteran u lepoj garderobi, vrlo šarmantan. Kada ga je
ugledala, Sanji je srce zaigralo. On ju je uveo i poslužio je
ht
pićem.
– Dobro, i šta ovo treba da znači? – Sanja je prešla na stvar,
pošto su proćaskali neke nebitne teme.
– Šta? – Viktor se pravio blesav.
rig
– Ono što si mi napisao… Za onaj novac?

– A, to… Pa, ništa. To što sam ti napisao. U pismu si rekla
„šta god da mi zatreba“. Treba mi 500 maraka. – Viktor je ostao
opušten.
Njegove oči milo su joj se smešile zbog čega se njoj vrtelo
u glavi. Noge su joj se tresle pred činjenicom da je sedeo ispred
py
nje. Mogla je da oseti njegov miris.

– Ti si lud – rekla je, znojeći se. – Ne dolazi u obzir.
– Zašto si onda dolazila, koji kurac? – odgovorio je Viktor
promenivši raspoloženje. – Ne mogu da verujem! – dodao je
smoreno, za sebe. – Eto kakve su današnje devojke. Kunu se da
co
bi sve uradile za ljubav, a ovamo…

– Ja ne mogu da verujem šta mi ti radiš – Sanja je postala
uzrujana.
Viktor se cinično nasmešio i pogledao je u grudi.
– Šta ja tebi radim?! Šta ti meni radiš? Ti znaš da sam u
sh
vezi sa Dacom. Zašto mi pišeš, zašto me pališ? Šta ti uopšte
hoćeš od mene?! – prodrao se nervozno.
Sanja je zaplakala.
– Sad ću još ja da ispadnem pokvaren – nastavio je Viktor
povišenim tonom. – Ja, koji zbog tebe stavljam na kocku svoju
A
vezu! Koji uopšte ne moram ovo da radim! Ne, mislim stvarno,
ja više nemam strpljenja da trpim tvoju sebičnost i posesivnost.
– Viktor se dramatično uhvatio za čelo. – Odlazi. Nemoj više da
mi se obraćaš.
– Ti znaš da sam ja tebi sve dala… – briznula je Sanja u
by
plač. – Sve što si tražio od mene, uvek sam ti udovoljavala… I
sa Lukom, sve… Samo zbog tebe! Samo da bih ti bila dobra. Ja
sam samo želela da me voliš, bar delom kao što ja volim tebe…
– krupne suze klizile su niz njene obraze. – Ti si jedini kome
sam to dozvolila. Ti si jedni muškarac u mom životu! Ja više ne
mogu da budem ni sa jednim drugim. Probala sam, ali ne
mogu. Ja sam upropašćena!
ht
Naslonila je šake na lice i ridala. Viktor je ustao, prišao joj i
iznenada počeo da je ljubi i mazi, nežno, kao da se sažalio na
nju. Ona je polako prestala da plače i prihvatila je njegove
poljupce. Vešto ju je dodirivao svuda po telu neko vreme, sve
rig
dok ona nije počela da se grči i izvija od strasti u njegovim

rukama. Kada je bio siguran da se toliko napalila, da je prešla
granicu iza koje nema nazad, šapnuo joj je na uvo:
– Jesmo li se dogovorili? Petsto maraka.
Ona je samo progutala knedlu i klimnula glavom, i on je
odmah počeo da se svlači.
py
Za novu godinu Viktor je oduševio Dacu korpom sa sto i

jednom crvenom ružom. Dostavljena joj je u salon zajedno sa
porukom na kojoj je pisalo: Mnogo te volim. Viktor
Luku je iznenadio novim CD plejerom za auto sa
co
pojačalom i ekstra jakim ozvučenjem.

Sledeći put kada ga je Sanja pozvala i ponudila mu istu
sumu za istu uslugu, Viktor se izdrao na nju, rekavši joj da su
današnje devojke stvarno prevršile svaku meru, i da više ne
prezaju ni od čega, ne bi li samo iskoristile muškarce za seks.
Mislim, stvarno! Posle toga Sanja se više nije javljala. Luka je
sh
nešto čuo po gradu da je uradila nekoliko plastičnih operacija i
da je pokušavala da postane glumica, ali kod Viktora se više
nije pojavljivala.
Dakle, niko ko bi malo bolje osmotrio Lukino i Viktorovo
A
druženje, ne bi mogao da stekne utisak da je Viktor nezahvalan
i da iskorišćava Luku. O, naprotiv! Luka je bio gotovo opsednut
time da Viktoru bude udobno u njegovom stanu, da se oseća
kao kod svoje kuće. Baš kao što se on nekada osećao u
Viktorovom domu, kada je ostao bez majke, a kada su
by
Viktorovi roditelji svaki dan zvali njega na ručak. Viktor je
slobodno raspolagao čak i njegovim autom, i vodio je posao u
kladionici, pa su na neki način bili i poslovni ortaci.
Zauzvrat, Viktor je delio sa Lukom ono do čega je on lako
dolazio, a Luka je uživao u deljenju svog lako stečenog
bogatstva sa Viktorom. Što je više imao, Luka je sve više bio
svestan toga da je čovek češće nečija svojina, nego što nešto
ht
stvarno poseduje. Znao je, takođe, da nešto stvarno poseduje
tek onda kada može to slobodno sa nekim da podeli.
* * *
rig
– Da li bi ti nekada bila sa Viktorom? – iznenada je Luka

jednog ledenog subotnjeg jutra upitao Mariju, dok su lenjo
odlagali ustajanje iz toplog kreveta.
– Misliš, da li bih te prevarila sa njim?
Marija je znala šta je Luka mislio. Očekivala je da će je to
py
kad-tad pitati, ali nikada nije spremila odgovor. Znala je da

njima nije strano da podele devojku, ali se valjda nadala da će ta
praksa nju zaobići, valjda zbog toga što je smatrala da je ona u
njegovim očima drugačija, posebna, i da će zbog toga imati
drugačiji tretman.
co
Ili baš naprotiv.

I zašto je baš sada to pitanje došlo na dnevni red? Da li je i
on primetio da u poslednje vreme njihovi odnosi nisu kao što
su nekada bili? Naravno da je primetio.
– Ma ne, mislim onako, utroje – objašnjavao je Luka svoju
sh
zamisao.
Marija mu je pogledala lice. Htela je da vidi da je zeza, da
je stavlja na test, zadirkuje, ne bi li saznao koliko mu je verna,
ali uzalud. Njegove oči su bile snene, trepavice nemirne, a usne
malo razvučene. Posmatrao ju je gotovo molećivo, očekujući
A
pozitivan odgovor.
– Ti si bolestan – rekla je Marija zbunjeno, a u glavi su joj
se stvarale slike zbog kojih ju je pod kožom podilazila jeza
uzbuđenja.
– Ma daj, šta se tripuješ, šta bi ti falilo?
ne bi bio ljubomoran? by
– Ma, ti si lud… – čudila se Marija uporno. – Čekaj, zar ti
– Ljubomoran na Viktora?! – Luka se čudio još više, kao da

je upravo čuo najveću besmislicu na svetu. – Stvarno svašta…
Marija je zamislila ljubavnu scenu sa Viktorom. Podsetila
se svakog detalja njegovog tela koji je ikada videla i koji su joj
ostali urezani u podsvesti: njegove zelene oči boje limunovog
ht
lista koje su je ispitivale još na onoj davnoj žurci kod
Zdravkovića, pa onda taj isti njegov pogled kada ju je snimio
kroz pukotinu na zavesi u solarijumu kod Dace. Setila se
njegovih plavih pramenova svilenkastog sjaja, koje nikada nije
rig
dodirnula, njegovih ramena, glatkih prsa, zategnutog stomaka,

njegove figure kada se samo u boksericama šeta stanom, dok
Luka još spava. U njoj se javila želja, po prvi put toliko snažna i
jasna, da se užasno preplašila sebe same i onog što bi mogla da
učini vođena takvim željama. Takvi porivi u njoj mogli su joj
samo naškoditi, odvesti je daleko, daleko od brilijantski sjajne
py
budućnosti kakvu je sebi zamislila i zapovedila.

– Ne dolazi u obzir – rekla je i stresla se.
Luka je iskrivio usne i prevrnuo očima:
– Stvarno si… Ono. – ali, nije shvatio ozbiljno njeno
odbijanje, pa je nastavio da je ubeđuje. – Bilo bi ti super. Svim
co
devojkama do sada se svidelo. Maco, to je super zezanje, veruj!

– E pa, ja nisam „sve devojke“… A Daca?
– Šta Daca?
– Jesi li ti bio sa Dacom?
– Nisam – odgovorio je Luka, kao da to nema nikakve
sh
veze ni sa čime.
– Pa, naravno. Viktor čuva svoju devojku… – Mariju je
počela da izjeda neopisiva ljubomora koja se na plamenu
požude pretapala u mržnju prema Viktoru.
– Baš si smešna, maco… – Luka se nasmejao i dodirnuo je
A
za obraz. – Meni se na Dacu uopšte ne diže.
– A Viktoru se na mene diže, je li? – pitala je smrknuto.
– Sigurno…
– E, rekla sam ti, ne dolazi u obzir! I prestani više! –
prasnu Marija sasvim neprikladno burno.
by
– Dobro, maco, ali samo mi bar reci zašto nećeš? –
umiljavao se on. – Zašto, stvarno mi nije jasno?
Luka je nastavio vedro, i što je više on insistirao, nesvesno
je dolivao ulje na vatru koja je plamtela u njoj, i sve više
ljubomore je ključalo.
– Zato što se meni Viktor uopšte ne dopada! – nervirala se
Marija.
ht
– E, sad baš… Kako ti se ne dopada? Lažeš. On je baš lep.
– Meni nije. Meni je odvratan!
– Ima dobru kitu.
– Ne zanima me!!! – dreknu Marija. Oči joj se razrogačiše i
rig
iz njih nešto sevnu, a glas joj odjednom postade grub i

promukao. – Jebite se sami ako se toliko volite, mene ostavite
na miru!!!
Luka se najpre prepao njene reakcije, a onda je shvatio da
je ovo bilo drsko i bezobrazno s njene strane. Skrstio je ruke i
smrknuto gledao ispred sebe.
py
– A kad bih ti tražio da pozoveš Denisa u naš krevet, to ti

ne bi smetalo, je l' da?… – rekao je uvređeno.
– Marš! – Marija je ispravila kičmu i pridružila mu se u
sedenju skrštenih ruku i gledanju uvređeno u prazninu ispred
sebe.
co
– Možda su komunjarske kite bolje… – nastavio je on. – Je

l' to, cico?
– Jebi se.
– A možda je u pitanju nešto drugo… – nastavio je Luka. –
Možda ti je Viktor odvratan zato što nema pare… Je l' to? Pa,
ako je to, evo ja ću da mu kupim jednu zlatnu kajlu, ako će tako,
sh
maco, više da ti se sviđa…
Marija se pridiže, steže zube i opali mu šamarčinu.
Sledećeg trenutka Lukina teška ruka fijuknu kroz prostor, začu
se pljesak, Marija se zanese i stropošta se sa kreveta.
Luka je nastavio da sedi u krevetu. Obraz mu je bio crven,
A
a pogled leden. Marija se nije videla iz njegove perspektive.
Nije ni želeo da je gleda. Zavladala je kratka tišina. Tek posle
desetak sekundi polako se iznad ivice kreveta počela pomaljati
njena raščupana plava kosa. Pridigla se na kolena, okrenuta
prema zidu. Rukom je držala jednu stranu lica, gde joj je iz nosa
by
curila tanka crvena linija. Oči su joj bile sjajne, izraz lica
skamenjen, zaprepašćen, kao da je pogledala lično smrti u lice.
Usta su joj bila poluotvorena i pljuvačka joj je curila sa ivice
usana.
Najpre je samo prigušeno cviljenje napuštalo njeno grlo
zajedno sa vazduhom. Udahnula je teško i isprekidano,
zadržala malo dah, pa tek onda glasno zaridala, kroz drhtanje.
ht
Puzala je na kolenima, pomažući se jednom rukom, vukla se po
podu u ropcu, gušeći se u sopstvenim suzama i slinama.
Pokušavala je da se obuče puzeći.
Luka ju je pogledao. Na momenat se uplašio i bilo mu je
rig
žao, ali je onda shvatio da ona ne plače zato što je nešto boli, već
zato što sažaljeva samu sebe. Verovatno da nikada niko u
životu do tada nije digao ruku na nju. Ustao je i obukao se.
Doneo joj je kaput i čizme, i pozvao lift.
– Ostavi me, idi – rekla je kroz jecanje i odgurnula ga. –

py
Mrzim te!
– Ne možeš takva na ulicu – odgovorio je on ozbiljno. –
Odvešću te u tvoj stan.
– Neću, skloni se od mene, idem sama – protivila se ona,
iako je bila sva slomljena i jedva je stajala na nogama.
co
– Ne može! Smiri se! – povikao je na nju. Bio je

nepokolebljiv, surovo hladan i ljut, ali suzdržan.
Od onog šamara pa sve do njenog stana, ona ga ni jednog

trenutka nije pogledala u lice. U liftu je stajala naslonjena na
ogledalo i plakala. U autu takođe nisu progovorili ni reč.
sh
Gledala je pravo i usitnjeno disala, a onda je kod svog stana
samo izašla, ne osvrćući se. On je zaškripao gumama iza nje i
nestao niz Bulevar.
Posle toga Marija je dugo čučala pored kreveta u svom
A
stanu. Drhtala je. U sobi je bilo ledeno, kao i napolju, baš kao i u
njenoj duši. Plakala je, zagnjurena u kaput.
Kaput koji joj je on kupio.
Bio je topao i mekan.
by
ht
rig
py
co
26.
A sh
Beograd. 2005.
– Ladno ti je dečko nudio trojku sa Viktorom! – Jovana je

bila oduševljena. – A ti si odbila!
by
– Da, i ja stvarno ne vidim zašto je trebalo da budem
oduševljena tom ponudom, kao što si ti sada – nervirala se
Marija.
– A, zašto ne? Oni su obojica baš dobri frajeri! Mmmm… –
Jovana je zatvorila oči i setila se onoga što joj je bilo na pameti
još onda na Adi, kada ih je prvi put ugledala. – Ti si luda što si
to odbila.
ht
– Ma, ti si luda! Ne želim da me Luka doživljava kao neku
fuficu sa kojom može da radi šta hoće. Ja ne znam šta se sa
tobom dogodilo, Jovana? Na momente ne mogu da te
prepoznam.
rig
Marija stvarno nije mogla da prepozna svoju staru

drugaricu i cimerku. Debela, frustrirana, smotana Jovana koja
nikada nije ni psovala, sada odjednom više nije ono što bi
trebalo da bude, ono što je oduvek bila. Njoj mora da se nešto
dogodilo.
– Ništa mi se nije dogodilo. Dogodio mi se London, valjda.
py
Tamo ljudi ne pate zbog lažnog morala. – rekla je i pogledala

značajno u Mariju.
„E sad je stvarno dosta!“, pomislila je Marija. „Dokle će
više da mi upućuje takve rečenice sa takvim pogledom?! To
stvarno nije fer! Nije fer! Ako nešto hoće da mi kaže, onda…“
co
Mariju su obuzeli žmarci oko struka i na vratu. „Ali, verovatno

umišljam…“, pokušala je da se smiri.
– Ti misliš da je to lažni moral? – rekla je. – To što nisam
htela da se krešem sa njegovim najboljim drugom?
– U neku ruku jeste, ako si želela, a nisi to uradila šta ti ja
sh
znam iz kog razloga…
– Ali, ja to nisam želela!
– Eh, sad kao nisi – Jovana je zabacila pogled visoko u
stranu.
– Ne mogu da verujem! Ti govoriš isto kao Luka! Potpuno
A
isto! Kao da njega slušam. – nervirala se Marija. – Ja ne znam šta
je sa vama?! Meni je Luka bio dovoljan. Bio mi je savršen! Ali,
svejedno, čak i da sam nekada imala želju da budem sa
Viktorom, ne znači da je odmah trebalo to i da uradim. Kad bi
ljudi stalno radili sve što žele, na šta bi to ličilo?
by
– Ličilo bi na Njujork.
– Možda, ali ovo nije Njujork. Ovo je Beograd, Srbija.
Nismo mi dovoljno bogati da bismo radili sve što nam padne
na pamet, već moramo da razmišljamo malo dalje, za sutra, za
prekosutra, za budućnost.
Dobro, Jovani je ovo zvučalo ok. Iako je uviđala da Marija
nije baš mnogo dobila od tog silnog truda oko budućnosti sa
ht
Lukom, opet nije htela da joj prebacuje zbog te, uopšteno
gledano, dobre ideje. Ipak ona nije bila kompetentna za ovakve
rasprave, jer ona ima britanski pasoš, što je automatski stavlja u
drugačiji položaj. Ali, to što je Marija osuđena na Beograd
rig
svakako ne opravdava sve njena postupke, naročito ne neke…
Te večeri je Jovana uspela da nagovori Mariju da izađu u

grad. Za Mariju je to bio rizičan potez, jer je uvek moglo da
dođe do neprijatnog susreta sa Lukom, ali Jovana je bila
nepodnošljivo uporna. Na kraju su pošle u klub Bejzment, jer to
py
nije bilo mesto tipično za Luku.

A ni za Viktora, samim tim.
Marija je na sebi imala vrlo plitke i uske tričetvrt
pantalone od džinsa, ispod i iznad kojih je sijala njena glatka
zategnuta bronzana koža. Gore, visoko iznad pojasa šorca,
co
nosila je tesnu roze majčicu koja je svetlucala kao diskobol. Na

sebi je još imala i plastičan roze nakit u disko fazonu i
svetlucavi puder. I šminku. Odličnu šminku. Kosa joj je bila
ispravljena i puštena. Na prvi pogled je izgledala savršeno
doterano, ali svako ko poznaje Mariju reći će vam da je
izgledala samo uobičajeno dobro. Sve što ju je činilo veoma
sh
lepom te večeri, odeća, šminka, nakit, sve joj je to ostalo u
amanet iz veze sa Lukom. Tako nekako se i osećala: kao nešto
što ostaje posle veze sa Lukom.
Jovana se, posle nekoliko nedelja redovnog posećivanja
salona „Kod Dace Face“ i preživljavanja samo na „Hollywood
A
Secret Ultra Efficient“-u, mogla pohvaliti velikim napretkom u
pogledu svog spoljašnjeg izgleda. Dosta je smršala, zategla se,
sredila kosu, nokte, lice, sve što se srediti može, i sada je, u
odeći koja ne otkriva previše i vizuelno stanjuje, izgledala
sasvim pristojno.
by
Ma, šta pristojno, izgledala je dobro, odlično za svakog ko
ne misli da je šezdeset kilograma previše za jednu devojku
srednje visine. A takvih u Beogradu ima dovoljno. Mislim, ima
dovoljno takvih muškaraca, koji misle da je to ok.
Bio je petak, prijatno i toplo letnje veče. Zapravo, ako

ćemo pravo, već je bilo dva sata posle ponoći, dakle preciznije –
ht
rano jutro. Niko se više ne seća kada su se večernji izlasci u
Beogradu praktično pretvorili u rane jutarnje izlaske. Klubovi
su se tek punili. Automobili su se gurali po trotoarima, taksiji
su dolazili u koloni. Tušta doteranog sveta je klizila podno
rig
Kalemegdanske tvrđave odakle je iz podzemnih laguma

dopirala preglasna elektronska muzika. A na zidinama, poviše
tog bučnog i šarenog sveta, romantični su se tiskali u tišini i
senkama kalemegdanskog parka, pred lepom noćnom
panoramom Novog Beograda.
Klub u koji su devojke pošle zavukao se u srce
py
srednjovekovne tvrđave, ispod velikih zelenih krošnji, opkoljen

visokim unutrašnjim gradskim bedemima sa kojih vise duge
puzavice.
– Club Bejzment, a na Kalemegdanu – Jovana je pokušala
da naglasi neki antagonizam u svemu tome. – To je baš onako
co
srpski… Mislim da, kada bismo prestali da se pravimo Englezi i

kada bismo lepo priznali da smo Turci, mnogo bismo srećniji
bili, mislim kao nacija.
– Šta pričaš? – Marija ju je pogledala čudno.
– I pre bismo ušli u Evropu kao Turci – nastavila je
sh
Jovana. – Kao što će pravi Turci, iz Azije, pre ući u Evropsku
uniju od nas, u sred Evrope.
– Pričaš gluposti – kratko je prokomentarisala Marija. –
Hajde da požurimo dok se nije napravila prevelika gužva na
ulazu.
A
U klubu je bila prilična gužva. Elektronska muzika tvrdog
ritma tresla je teške kamene zidine. Pozitivna energija širila se
na sve, osim na Mariju, koja nikako nije mogla da se opusti.
Neprestano se osvrtala unaokolo i pretraživala, ne bi li se
by
uverila da nema nikoga poznatog u društvu oko nje.
Tek posle više od sat vremena i više od pet ture martinija
koje je Jovana neprestano naručivala, kao da je imala nameru da
je napije, Marija se osećala mnogo bolje. Alkohol je radio u njoj.
U stomaku su joj pulsirali basovi. Obrazi su joj se zarumeneli i
utrneli. Zatvorila je oči, podigla ruke i zanjihala se u ritmu
muzike.
ht
I like the way you move!...
Setila se Luke.
rig
Setila se i Viktora.
Osetila je hladne dlanove oko svog golog struka i kako se
neko privija uz nju. Uplašila se. Otvorila je oči, ali to je bila
samo Jovana. Laknulo joj je. Nasmešila se i prihvatila da igra sa
njom. Svi dobro znaju kako alkohol utiče na Mariju, a ako se
uzme u obzir da nije imala seks više od mesec dana, nije ni
py
čudo što je bila sva uspaljena.

– I like the way you move… – šaputala joj je Jovana na
uvo, a Marija se kikotala.
Bile su već privukle dosta pažnje svojim slobodnim
ponašanjem, kada su im se približila dva muškarca i počela da
co
igraju sa njima. Ubrzo su se upoznali. Jedan od njih je bio

primetno stariji. Bio je Beograđanin, radio je nešto što je zvučalo
kao jako bitno u nekoj inostranoj banci, ko bi to zapamtio… Bio
je vrlo elegantan i delovao je ozbiljno. Nosio je džins pantalone i
neki vrlo moderan i verovatno skup sako. Možda je to na
sh
njegovoj ruci bio Roleks. Možda.
Odmah vam je jasno da je on, na neki način, bio Marijin
tip muškarca.
Drugi je bio mlađi, verovatno nije imao ni trideset godina.
Bio je Šveđanin i nije znao srpski. Plav, mladalački obučen,
A
radio je u centrali te inostrane banke u Švedskoj i tih dana je bio
u poslovnoj poseti Beogradu. Jasno je da su on i Jovana imali o
čemu da pričaju.
Obojica su bili vrlo pristojni, druželjubivi i simpatični, i
by
devojkama je bilo lepo u njihovom društvu, sve dok Marija nije
preko ramena svog kavaljera ugledala nekog i zaledila se.
Zamolila je društvo da ih izvini na kratko i pozvala Jovanu da
brzo odu do toaleta.
– Džezer je tu… – rekla je kada su se sakrile u toaletu. –
Video me je.
– Ko? – pitala je Jovana.
ht
– Džezer. Jedan idiot, Lukin prijatelj. – rekla je i uhvatila
se za čelo. – Jao, bože.
– Ima li taj Luka nekog normalnog prijatelja?
– Nema. Svi su ludaci. I ima ih na sve strane. Molim te da
rig
idemo kući.
– Not a chance! Ne dolazi u obzir. Ne možeš stalno da bežiš
i da se kriješ od Luke i svih njegovih prijatelja.
– Ali, ti ne razumeš, Luka je lud, on je pretio da će ubiti
svakog muškarca koji me dotakne – Marija je očajavala.
– Prestani da se tripuješ, smiri se, sredi se i uživaj. Ništa
py
loše se neće dogoditi. Imamo kavaljere. – Jovana je pokazala

očima ka izlazu. – Mislim da se sviđaš ovom tipu. Ovom
Beograđaninu.
– Jao, ne mogu sada o tome da razmišljam. Pijana sam. –
Marija se držala za glavu. – Dobro hajde, idemo još malo kod
co
njih, ali samo još malo, pa ćemo onda da bežimo kući. Molim te.
Vratile su se svojim japi prijateljima, koji su im u
međuvremenu naručili još po jedan martini. Marija je potražila
pogledom Džezera, ali izgledalo je kao da je otišao. Možda je
uopšte nije ni video. Možda se neće vraćati. Opet, nije mogla da
sh
bude sigurna, bilo je oko četiri sata i klub je još bio pun.
Zadržale su se još otprilike pola sata. Bili su baš kod
razmenjivanja brojeva telefona, i Marija je mislila da će konačno
moći da pobegne sa tog mesta i da se vrati u svoj stan na
sigurno, kada su se odjednom u klubu stvorili Luka i Viktor.
A
Stajali su pored jednog pulta, pili pivo, gledali u njihovom
pravcu, smeškali se i komentarisali nešto između sebe.
Izgledalo je kao da tako stoje već duže vreme, što je prosto
nemoguće, jer ih niko ranije nije primetio.
Mariji su počele da se tresu ruke, primetno. Htela je
by
odmah da počne da plače, ali se nekako suzdržavala. Luka joj je
prišao. Cerio se i vrteo glavom, kao da mu je cela ta situacija
bila neverovatno zabavna. Uhvatio je Mariju za nadlakticu i
pokazao joj glavom da pođe sa njim. Viktor je stajao iza njega.
Marija je bila smrtno preplašena. Jovana je, gle čuda, delovala
potpuno opušteno.
– U čemu je problem? – pitao je zbunjeno onaj stariji
ht
muškarac koji je znao srpski.
– U vama. Mi smo služba za brigu o naivnim devojčicama
– rekao je Luka. – Ova ovde glupačica se napila kao ćuskija, pa
ćemo mi sada bezbedno da je vratimo kući.
rig
– Izvini, dečko, nije ona glupača za tebe…

Luka se nasmešio i zavrteo glavom.
– Je l' vidiš one čaše tamo? – rekao je ozbiljnim tonom i
pokazao prstom na policu u šanku iza njih.
Ovaj se okrenuo i pogledao. Luka mu se približio na
nekoliko santimetara i zarežao mu u uvo:
py
– Je l' hoćeš sad da ti glava bude tamo, pička ti materina

pedofilska, mater ti jebem, da ti jebem! Može ćerka da ti bude!
Sad ću zubima glavu da ti otkinem, jebem li ti mater! – govorio
mu je direktno u facu, kroz zube, zastrašujuće ozbiljno i ne
previše glasno, koliko da može samo on da ga čuje. Na vratu su
co
mu iskočile žile, a u očima mu se prepoznavao ubilački nagon.

Ovaj je samo treptao zbunjeno i preplašeno.
Onda se Luka okrenuo prema Mariji, vrativši ponovo na
lice onaj ironičan osmeh.
– Hajdemo – rekao je i poveo je za nadlakticu.
Onaj stariji muškarac je hteo da ustane, ali ga je Viktor
sh
uhvatio za rame i vratio na stolicu rekavši mu da je bolje da
sedi miran.
I onda su otišli. Najpre je išao Luka, probijajući se kroz
gužvu. Za njim je išla, odnosno, bila vođena, Marija, bleda kao
krpa. Tresle su joj se ruke i kolena. Za njom je išao Viktor,
A
pevušeći opušteno, sa rukama u džepovima, kao da se ništa ne
događa. Povremeno se osvrtao da vidi da li za njim ide Jovana i
da li slučajno ne zove policiju histerično. Ali, ona nije bila
histerična. Naprotiv. Išla je za njim, gledala u njegovu zadnjicu i
smeškala mu se kada bi se okrenuo prema njoj.
by
ht
rig
py
co
27.
A sh
Jugoslavija. Proleće 2002. godine.
Vrlo je jednostavno posmatrati parove koji imaju

probleme u vezi i biti pametan. Kada ti problemi postanu deo
by
tvoje realnosti, pamet nije nešto što će ti mnogo koristiti.
Marija se ionako nikada nije previše uzdala u sebe, čak ni
u jednostavnijim situacijama, a kamoli sada, kada je imala
natečenu usnu kao rezultat toga što nije htela da spava sa
najboljim drugom svog dečka. Zapravo, posle toliko godina
življenja najpre sa Jovanom, a onda sa Lukom, ona nije mogla
da zamisli ni dan usamljeničkog života. A, koga je još imala
ht
tada, kada se probudila sama u mračnom i prašnjavom stanu na
Bulevaru kralja Aleksandra, tog hladnog subotnjeg popodneva,
kada zbog modrice nije mogla da ode ni do trafike?
Željka. Pozvala ga je telefonom i odmah počela da plače i
rig
da se žali. On ju je najpre tešio, ali pošto je uvideo da ona

zapravo u tom trenutku ne želi da bude utešena, rekao joj je:
– Ne seri, Marija, ti ustvari voliš što je on takav.
Ona je bila zbunjena.
– Ja sam ti oduvek govorio da je on jedan običan siledžija i
sirovina – nastavio je – ali tebi se, izgleda, on baš zbog toga i
py
dopada.
– Nije tačno – protivila se Marija. – Mrzim kada je takav
prema meni! Volim kada je nežan i pažljiv.
– Hoćeš da bude nežan i pažljiv prema tebi, ali ti se
dopada kada je bolesno ljubomoran i kada se ponaša kao
co
manijak prema meni i drugim muškarcima.

– Nije tako…
– Jeste, tako je. Znam te, Marija. Ma… Džabe ti pričam kad
ćete se vi ionako pomiriti.
– Nećemo nikada! Nikada! Mrzim ga! – histerisala je
sh
Marija tako da je i sebi zvučala ubedljivo.
– Hoćete, hoćete… – ubeđivao ju je Željko. – Ti si budala,
Marija. Zato si se i smuvala sa njim, zato ćeš se i pomiriti sa
njim. Da nisi budala, ti bi bila sa Viktorom.
– Zašto sa Viktorom?! – Marija se zaprepastila.
A
– E, ne mogu sada da pričam o tome.
– Željko… – Marija je odjednom opet zvučala slomljeno,
povređeno i molećivo, na ivici da zaplače. – Dođi večeras kod
mene.
– Ne mogu. Idem u Novi Sad.
by
– Opet ideš u Novi Sad? Šta ćeš sada tamo? Teško mi je,
Željko, ne mogu da budem sama.
– Neće ništa da ti fali. Zovi Dacu.
– Ne mogu sada da zovem Dacu, jesi li ti normalan, šta da
joj kažem?! – Marija je opet počela da paniči, ali se brzo vratila u
razmaženo-povređeno-samosažaljivo stanje. Vrtela je kabl od
slušalice oko prsta dok je govorila – Dođi, pliz. Trebaš mi.
ht
– Ma, šta ću ti ja? – Željko se nije dao raznežiti.
Posle kraće pauze Marija reče tiho, kao da će svakog trena
zaplakati:
– Volim te, Željko.
rig
(Tišina i šuštanje loših veza iz slušalice.)

– Zbog toga sam se i posvađala sa Lukom – nastavi Marija
u istom raspoloženju, vrteći kabl oko prsta. – Zbog tebe. Ne
zbog Viktora.
(Još duža tišina u kojoj se ne može čuti da Željko smoreno
prevrće očima.)
py
– Pa, reci nešto… – prošaputa Marija.

– Pričaš gluposti – reče on posle duže pauze. – Ja sam gej.
(Opet tišina.)
– Volim muškarce, kapiraš? – nastavio je on. – Večeras
idem da se vidim sa jednim tipom u Novom Sadu.
co
(Tišina.)
– Mrzim te, Željko! – povika Marija besno.
– Ha, ha, ha! – od srca se nasmejao on. – Ma nije, voliš me,
malopre si rekla… E, slušaj, moram da palim. – Željko je
ubrzao. – Biće sve u redu, pomirićeš se sa Lukom, kresnućeš se
sa Viktorom, šta god želiš, just go ahead! Javiću ti se kad se
sh
vratim. Drži mi palčeve. I nemoj nikome da pričaš ovo. Ćao!
Prekinuo je vezu. Marija je besno zalupila slušalicu.
– Mrzim te, mrzim te, mrzim te! – vikala je histerično na
telefonski aparat koji je ćutao.
Pala je na krevet sa rukom preko čela.
A
I šta sad? I dalje je imala modricu ispod oka zato što nije
želela da spava sa najboljim drugom svog dečka, a njen bivši
dečko i najbolji drug (ujedno i najslađi dečko koga poznaje i
kome je upravo iz očaja izjavila ljubav), nema vremena za nju
jer ide da se vidi sa svojim dečkom u Novom Sadu. Kako je sve
by
to poražavajuće. Ovaj svet je tako nepravedan! I komplikovan!
Prekrila je modricu puderom i uputila se kod Dace kući,
na Dorćol.
– Oh, dušo! – uzviknula je sažaljivo i zaprepašćeno Daca
odmah na ulazu i zagrlila je.
Konačno neko ko shvata težinu situacije, možda čak i više
nego što je to neophodno, pomislila je Marija i refleksno
ht
zaplakala.
Nije znala kako da ispriča Daci sve što se dogodilo. Nije
smislila ništa pametno usput, nije mogla da je laže, a nije bila
sigurna da je pametno da joj sve iskreno ispriča, s obzirom da se
rig
radi i o njenom dečku. Plašila se da Daca ne pomisli da je ona

na neki način sama isprovocirala tu ideju u vezi sa njom i
Viktorom. Zapravo, po prvi put se, posle svega, uplašila da
stvarno i jeste bilo tako. Da je ona, u stvari, sve to nesvesno
isprovocirala. Da je Luka nešto nazreo. Da je Viktor nešto
primetio pa rekao Luki. Da nije dovoljno mrzela Viktora.
py
– Dogodilo se nešto strašno… – ponavljala je. – Strašno…

– Ogrebala si mu auto, ne daj bože?! Ne? – Daca je bila
prinuđena da pogađa. – Pocepala si američku zastavu?! Glasala
si za SPS? Nisi glasala ni za koga? Promenila si kanal za vreme
prenosa lige šampiona?! Mislim ono, šta je?
co
– Nije, nije to. Nešto mnogo gore… – Marija je vrtela

glavom, ne uviđajući da Daca vrlo dobro bira samo ono
najgore, poznajući Lukina shvatanja nedoličnog ponašanja.
– Prevarila si ga sa Željkom! – oduševljeno se dosetila
Daca, pucajući prstima.
– Željko je gej! – reče Marija frustrirano, stavivši ruke na
sh
oči, nimalo radosna što je Daca podseća na to.
– Stvarno?! – Daca razrogači oči na nju. – Peder?
– Aha, al' nemoj nikome da pričaš.
– Dobro, neću, šta ima veze… – Daca je slegla ramenima. –
Onda stvarno ne znam šta je!
A
– Ima veze sa Viktorom – šmrckala je Marija na ivici da
ponovo zaplače.
– Kresnula si se sa Viktorom? – kao iz topa je opalila Daca,
opet raširenih očiju punih nekog uzbudljivog iščekivanja. Čak je
i usitnjeno klimala glavom, dajući joj podstrek da prizna bez
oklevanja.
by
– Nisam! – Marija je briznula u plač pokrivši oči
dlanovima.
– Pa, šta je onda, mislim stvarno? Ne mogu više da
pogađam. Reci mi, slobodno. – Daca je sažaljivo milovala
Mariju po glavi.
– Pa to je… – odgovorila je Marija kroz suze. – Nisam se
ht
kresnula sa njim… Sa Viktorom. Nisam htela.
Daca je prevrnula očima i lupila se po čelu.
– Zaboga! – rekla je. – Pa, čemu tolike suze?
– Luka je tražio od mene da budem sa Viktorom – počelo
rig
je da izlazi iz Marije, praćeno nekim olakšanjem. Polako je

prestajala da plače, a Daca je pažljivo slušala, sa blaženim
osmehom na licu. – Ustvari, mislim da je on hteo da budem sa
obojicom, u isto vreme, ali ja nisam pristala, nisam želela,
mislim, ipak to nije lepo, a nije mi ni padalo na pamet, nikada,
mislim, šta ja imam sa Viktorom, on mi se nikada nije dopadao,
py
mislim onako, nije za mene, on je tvoj dečko, uvek sam ga tako

gledala, nemam ja ništa sa njim…
– Ma, ok, kapiram šta hoćeš da kažeš. Nastavi. – Daca je
vrtela rukom i podsticala je da pređe na stvar.
– Kapiraš. I onda je on rekao neke ružne stvari, u vezi sa
co
Denisom, mislim i ja sam njemu svašta rekla, ali je on stvarno

preterao i ja sam se iznervirala, prsla sam skroz, pao mi mrak
na oči, i udarila mu šamar… – Marija je usporila i uhvatila se za
natečenu usnu. – I onda je on mene udario. I to ti je to…
Daci je sve bilo jasno, mnogo bolje nego što je Marija i
sh
pretpostavljala. Donela joj je topao čaj i nije joj dozvolila da ode
kući te noći. Luka je neprestano zvao na mobilni, ali je Marija
ignorisala njegove pozive. Na kraju je isključila telefon. Kasnije
je zvao i Viktor, kod Dace, očigledno da proveri da li je Marija
tu, ali mu je Daca rekla da iskulira i da će mu se javiti sutra.
A
I onda su razgovarale, kao prave dobre drugarice.
– Znaš šta. Lepo ću da ti kažem. – Daca je zvučala iskreno.
– Viktor meni nikada nije predlagao da budem sa Lukom. U naš
krevet smo ponekad dovlačili druge devojke… Ali Luku ne.
by
– Stvarno? – iznenadila se Marija. – Druge devojke?
– Da, ranije nam je to bilo interesantno. Fukse neke, Viktor
ih nalazi po gradu. Ali, Luku nikada nije pominjao.
– Blago tebi – prokomentarisala je Marija.
– Pa, nisam baš sigurna da je to tako dobro za mene.
Marija ju je čudno pogledala.
– Ti bi bila sa Lukom?
ht
– Ne, ne brini se, ne palim se ja na Luku. Nije u tome
stvar. Znaš, nema to mnogo veze sa mnom. To je između njih. –
pokušala je da objasni Daca. – Oni su to i ranije radili, sa svim
ribama sa kojima su bili. Naročito sa Viktorovim. Mislim, njih je
rig
bilo više. To je neka njihova fora, otkud znam… Zašto misliš da

ćemo ih mi promeniti?
– Pa, možda zato što mi nismo kao sve ostale devojke!
– Možda ti i nisi. I ja mislim da si ti posebna, ali možda je
zato njihova želja da te podele time i veća. Kapiraš? – Daca je
širila oči. – Mislim, ono, da budem iskrena, ja kapiram da se
py
Luka sigurno ne pali na mene, čim su me izostavili. Nema šta

drugo da bude.
Marija je razmislila.
– To je bolesno! – rekla je. – Nisam ja luda! Znam šta je
dobro, a šta ne. Izvini, znam da se radi i o tvom dečku, ali za
co
mene je to bolesno! – Marija je bila kategorična. – I ne traži od

mene da ih razumem.
– Nikada ti njih nećeš razumeti, to je sigurno – Daca se
nasmejala Marijinoj naivnosti. – Nemoj ni da se trudiš. Ni ja ih
nikada nisam u potpunosti shvatila, ali, ono kao, ponekad taj
njihov odnos dopire i do mene. Njihov odnos je specifičan,
sh
blago rečeno. Kad budu prestali da ti budu odvratni, biće ti još i
simpatični. Znaš, to što oni traže od tebe da uradiš za njih, veruj
mi, to nije ni blizu onoga što su oni spremni da učine jedan za
drugog. Mislim, ipak se oni znaju celog života, detinjstvo,
odrastanje, i ta sranja.
A
– Bilo je dana kada mi je Luka stvarno išao na pičkin živac
– nastavila je Daca – ali sada sve češće imam razumevanja za
njega. Posle toliko vremena provedenog sa Viktorom, kao da je
deo te čudne ljubavi prešao sa njega i na mene. Čini mi se da
nekada počnem da gledam na njega Viktorovim očima, da
by
osećam njegovim srcem. To je, valjda, sastavni deo ljubavi,
mislim ta empatija, moć da osetimo jedni druge. Ponekad, kad
nešto pođe naopako kod njih, ja osećam njihovu zajedničku
patnju i neodoljivu želju da im pomognem, da Luka bude
srećan, da bi zbog njega Viktor bio srećan, da bih zbog Viktora,
pa i zbog njih, i ja bila srećna. Videćeš i sama to, osetićeš.
Nadam se.
ht
– Ne zanima me da to osetim! Nek popuše kurac jedno
drugome, ako će to da ih usreći! – režala je Marija.
– Jeste, dušo, ali oni znaju da mi to radimo mnogo bolje –
Daca je pokušala da bude duhovita, ali Marija se nije
rig
oraspoložila.
– To reci Željku! A ja hoću samo da imam normalnog
dečka! – zavapila je očajno. – Normalnu vezu! Zar tražim
previše?
– Da znaš i da tražiš previše! Gde si ti videla normalnu
vezu? Nema normalne veze! Svaka je nenormalna na svoj način!
py
– Ali on je ponekad tako dobar prema meni. Nežan,

pažljiv, savršen. A onda iznenada počne da se ponaša kao
monstrum i siledžija. – Marija se setila da je boli usna i ponovo
je počela da jeca. – Bože, šta sam sebi dozvolila… Strašno.
– Je l' znaš šta? Ima tu tvog doprinosa više nego što ti
co
misliš, a sad ću i da ti kažem zašto i kako – Daca se spremila da

joj kaže još nešto pametno. – Luka je otkinuo na tebe još onda
na žurci kod Zdravkovića, sećaš se, kada si bila sa Denisom. E,
pa baš tada smo se smuvali Viktor i ja, i odlično se sećam šta se
posle dešavalo. Ti si otkačila Luku i on je nakon toga danima
bio skenjan. Kad se samo setim… Gotovo se razboleo. Mislim
sh
da to nikada nije preboleo i mislim da ti to nikada nije oprostio.
On će uvek biti ljubomoran na Denisa, ako ni zbog čega drugog,
onda zato što ti je on bio prvi sa kojim si spavala.
– Otkud ti to? – prepala se Marija.
– Viktor mi je rekao… Luka mu je pričao. Zar to nije
A
istina?
– Jeste, jeste. Naravno da je istina. – dodala je Marija
zamišljeno. – Nego, začudilo me da Viktor zna takve stvari o
meni.
Daca se nasmejala.
dopadaš, valjda. by
– Zna on mnogo više nego što ti misliš. Zato mu se i
Marija je razrogačila oči šokirano.

– Šta hoćeš da kažeš?!
– Pa, sigurna sam da se ti dopadaš Viktoru – ponovila je
Daca uvereno.
Marija se kiselo nasmejala.
ht
– Jao, Marija, nemoj da misliš da sam ja ljubomorna, ili
tako nešto – brzo je nastavila Daca podižući podjednako glas i
obrve. – Da ja nisam ubeđena da Viktor voli samo mene, ja bih
ga odavno ostavila. On stalno švrlja tako unaokolo, kreše sve
rig
što stigne i, pravo da ti kažem, baš me briga zbog toga. On je

takav, ali ja znam da on voli mene! A ti mu se samo dopadaš,
onako… Kreso bi te. Mislim, što mu se ne bi dopala, jebi ga? Ti
si ipak ekstra riba…
– Čekaj, ti misliš da je Viktor tražio od Luke da…
– Ne – Daca je odmahnula rukom. – Ne verujem da bi to
py
uradio. Pre će biti da je Luka sam primetio nešto, pa mu prvi

ponudio. Mislim, o tome ne mora mnogo da se priča, to se kod
njih i podrazumeva. A onda si ti odbila da sarađuješ i pokvarila
zabavu. Vidiš kako si neuviđajna?! – našalila se Daca, na šta je
Marija samo prevrnula očima. – Kako će sad siroti Luka da
co
izađe na oči svom najboljem drugu?! Nemoj da se ljutiš, hoću

da kažem da oni to čine jedan za drugog, ne zbog tebe ili mene.
U svakom slučaju, ako ti nisi raspoložena, oni će pozvati onu
fuksu, onu samozvanu glumicu Sanju, na primer, da se izdrkaju
nad njom, i opet će svi da budu srećni osim tebe. Čak i ona! –
završi Daca širom raširenih očiju, naglašavajući bitnost ovog
sh
zaključka.
– Aha, samo preko mene mrtve! – protivila se Marija.
– Bolje nemoj to dva puta da kažeš – Daca se nasmejala. –
Kažem ti, ne možeš ti tu mnogo da promeniš, to je između njih i
to će se dogoditi kad-tad. Sa mnom ili sa tobom, možda je njima
A
svejedno, ali da li je i tebi svejedno? Ti samo možeš da budeš od
koristi, i oni će to znati da cene.
– Čekaj, ti meni govoriš da je trebalo da pristanem?
– Ma ne, ne govorim ti ja šta je trebalo da učiniš, već hoću
da ti objasnim kako bi trebalo da gledaš na to. Ako razumeš
by
njihov odnos, onda ćeš shvatiti da oni jedno drugome žele samo
najbolje. – Daca je spustila ton i pogled. – A onda ćeš shvatiti da
ja mogu samo da budem ljubomorna što nikada nisam dobila
takvu ponudu.
Marija se zamislila. U misli su joj najpre dolazile slike
lepih trenutaka provedenih sa Lukom, slike ljubavi, nežnosti i
strasti. Brilijanti. Slike njegovog toplog stana, žutih limunova i
ht
mirišljavih listova koji šuškaju na mlakom letnjem povetarcu.
Slike srećnih i veselih izlazaka na splavovima, ukusnih večera i
udobnog kožnih sedišta u njegovom autu. Brilijanti. Hipnotički
otrovne noći na galeriji ispod zvezda. Mekani i slatki ukus
rig
martinija i njegova ruka koja klizi među njenim nogama kao

VISA kartica kroz naplatni terminal. Brilijanti. On je stvarno bio
muškarac koji je znao da je oduševi.
Brilijanti.
A onda taj šamar. Na oči joj pada mrak. U mraku se
pojavljuje Viktor. Prolazi ispred nje u gaćama i gleda je svojim
py
zelenim očima boje limunovog lista. „Ima dobru kitu“,

odzvanjaju Lukine reči u njenoj glavi. Ruke joj se tresu, noge
već ne oseća i počinje da se guši. Pokušava da dođe do daha, ali
nešto je steže u grlu. Hvata se za vrat i kida ogrlicu koja je guši.
Brilijanti se prosipaju po crvenom tepihu ispred nje. Ona pada
co
na pod, na kolena. Kleči na oštrim kristalima koji se zabijaju u

njeno meso. Boli je. Počinje da plače.
– Marija, Marija – čuje Dacin glas u daljini.
Podseća je na majku.
28.
A sh
Jugoslavija, leto 2002. godine. Beograd.
Godišnja doba su prolazila neprimetno, ali neumoljivo i

jedine promene koje su donosila u Marijin život bile su nova
by
prilagođavanja i nove kompromise. Kada se jednom oprostila
od perfekcije, od ideje savršenog partnera, uvek nežnog i
apsolutno privrženog, nije joj bilo teško da napravi i nove
korake u tom smeru. Da se uspravi, izvadi srču iz svojih kolena,
opere je od krvi i ponovo naniže u ogrlicu koja će, poput
brilijanata, blistati oko njenog vrata. Ako smem tako da se
izrazim.
ht
Na kraju krajeva, shvatila je da to koliko će biti srećna u
vezi sa Lukom najviše zavisi od nje same. A ona nije glupa, da
ne zna šta je dobro za nju, je li? Nije ona luda da misli da se do
velikih stvari u životu stiže bez mnogo muke. Ako ćemo pravo,
rig
to najčešće nije ni bila neka velika muka za nju, da trpi Lukin

temperament. Mnogo teže je podnosila, na primer, to što Željko
više voli nekog tamo muškarca od savršene nje!
Sve su to muke, mislila je, i sve će joj se to jednog dana
pozlatiti.
Ili – „pobrilijantiti“.
py
Sa druge strane, Luka je bio onaj koji nije morao da se

prilagođava, bar ne još, koji je mogao da uživa u svakom danu,
jer je za njega svaki dan bio nova prilika da uživa. Za njega su
radili drugi. Iako je bio vrlo dobro obezbeđen, na prvom mestu
položajem svog oca i njegovog biznisa, a onda i pomamom Srba
co
za sportskim klađenjem, Luka se nije potpuno predao razvratu.

Za njega je to bio period velikog poslovnog uspeha. Otvorio je
još nekoliko ispostava svoje kladionice u gradu, a zatim je
iznajmio jedan veliki lokalu blizu Slavije, renovirao ga i
opremio u njemu čitavu kockarnicu. Oko svega toga nije imao
nikakvih problema, pozivajući se na svog oca i njegove
sh
prijatelje, zaobilazeći zakone, po potrebi.
Luka je voleo da se eksponira u društvu, što je bilo i
očigledno, s obzirom na njegov izbor devojke i automobila.
Najpre bi vratolomno jurio ulicama, privlačeći pažnju na svoj
prelepi crveni auto sa četvorocifrenom registracijom, a onda bi
A
uveče, tim istim auto, spuštenog krova, da svi mogu da ga vide,
polako promileo pored prepunih kafića i letnjih bašti. Svi
pogledi su bili uprti u njega. Devojke izbačenih sisa i prekratkih
suknji su se smeškale, došaptavale, prekrštale nogama.
Imao je mnogo rođaka u Beogradu, naročito onih
by
crnogorskog porekla, i mada se nisu nikada naročito blisko
držali, oni su se uvek pojavljivali kada bi im zatrebala pomoć ili
novčana pozajmica. Osim toga, imao je poslovnih prijatelja i
poznanika koji su mu se dodvoravali zbog njegovog uticaja i
finansijske moći, ali i mnogo neprijatelja koji su ga mrzeli iz
istog razloga. Sve u svemu, osim Viktora, pravih prijatelja više
nije imao, a nije mu ni trebalo.
ht
Voleo je da po čitav dan sedi u punim kafićima i prati
rezultate utakmica. Međutim, u gradu se najčešće znalo koji
lokal kome pripada, ko je bio vlasnik i koja ekipa se gde
okupljala, pa je ispijanje kafe u nekom od njih ujedno bilo i
rig
pokazivanje neke naklonosti ili saradnje. Zato je Luka, videvši

kretanje trendova, otkupio i preuredio lokal u takozvanoj
„Silikonskoj dolini“, u ulici Strahinjića bana. Nazvao ga je Red
Roadster, a enterijer je bio sav u crvenom, sa diskretnim
osvetljenjem, crvenim svećicama, puno zavesa i crvene svile
koja leluja na promaji. Sve u svemu – kupleraj.
py
Sada je mogao na miru da sedi u svom lokalu, okružen

svojim prijateljima i saradnicima, i da posmatra ko dolazi kod
njega, a ko odlazi kod drugih. Zaposlio je, pored profesionalnih
barmena i konobara, i neku Minu, riđokosu studentkinju iz
Bijeljine. Mina je imala lepe zelene oči i velike grudi, i ukratko
co
rečeno bila je lepa i zgodna, na neki prirodan, da ne kažem

ruralni način. Ona je bila Viktorova „poznanica“ sa „fakulteta“,
što je Mariju baš mučilo, pa je morala po ceo dan da visi u
lokalu i izvoljeva, ne bi li je isprovocirala da se posvađaju, pa da
joj Luka da otkaz. Ali, ova sirota i napaćena devojka se stoički
sh
držala. Izgleda da je, osim dobrih grudi, imala i dobre živce.
Na kraju je, posle kladionice, kockarnice i kafića, opremio
i jednu manju teretanu i fitnes centar. Od tog poslednjeg biznisa
nikada nije imao ni dinara profita, ali je mogao bar na pravi
način da brine o svom izgledu. Poslednje dve investicije, kafić i
A
fitnes klub, naročito su koristile Mariji i zajedno sa Dacinim
salonom zadovoljavale su većinu njenih potreba.
Gospodin Radovan lično nije bio naročito presrećan
angažmanom svog sina, jer je radije želeo da ga vidi u klupama
fakulteta, a ne u kockarnicama i teretanama. Međutim, Luka
by
nije trpeo prigovore i ukore. Sebe je smatrao uspešnim
poslovnim čovekom, a za uspeh u Srbiji, odavno je pokazano,
nije neophodna diploma. Za studiranje će, smatrao je, biti
vremena. Sada treba iskoristiti trenutak i nadoknaditi sve
propušteno. Od sopstvenog biznisa kupio je, u salonu svog oca
naravno, vrlo povoljno, još jedan automobil, zelenu Opel
Vektru. Bio mu je potreban komforniji auto u koji je moglo da
ht
stane više ljudi, a pored toga, ponekad bi mu bilo stvarno žao
da izvozi na ulicu svoju crvenu mezimicu, naročito kada bi
napolju bilo loše vreme. Na kraju je taj automobil najviše vozio
Viktor, pa je čak kasnije bio i registrovan na njegovo ime.
rig
Marija se nije proslavila u junskom ispitnom roku, što nije

ni čudno, s obzirom da se maksimalno posvetila jedino čuvanju
svoje emotivne veze, sedenjem u bašti Red Roadster-a i
hvatanjem svakog Lukinog pogleda uperenog u grudi
konobarice Mine. Pa dobro, neki prioriteti se moraju znati. To
py
se vrlo brzo ispostavilo kao dobra taktika, jer je za godišnjicu

njihove veze od Luke dobila predivan (i preskup) brilijantski
prsten. E, to je za nju bila prava vrtoglavica! Velika zagonetka.
Razumete, samo joj je poklonio prsten. Zapakovao ga u kutijicu
sa crvenom mašnom i dao joj ga preko stola na večeri u
co
restoranu „Franš”. Nije kleknuo, ništa je nije pitao, samo joj je

poklonio brilijantski prsten. Ona je bila toliko zaprepašćena da
je ostala bez daha, ali ne zbog lepote ili vrednosti poklona, već
zbog nedorečenosti situacije. Odmah ga je stavila na domali
prst leve ruke i zagledala se u njegov sjaj. I, ako je u sjaju sitnih
brilijanata na minđušama, koje je ranije dobila, mogla da vidi
sh
svoju svetlu budućnost, onda joj je sada, u ovom velikom i
sjajnom kamenu koji je blještao na njenim nežnim belim
rukama, tu njoj ispred nosa, ta budućnost izgledala još bliža,
jasnija i sjajnija. Svojoj hedonističkoj mašti nije mogla da zabrani
da taj prsten smatra vereničkim iako Luka to možda nije imao
A
na umu. U skladu sa time spontano se preselila u njegov stan.
Ako ćemo pravo, tamo je imala bolje uslove za učenje, jer nije
morala ni o čemu drugom da razmišlja.
U njenom stanu je užasno vruće leti!
by
Preko leta je bilo najviše prometa u kafiću, a tog leta se
odigravalo svetsko prvenstvo u fudbalu u Koreji i Japanu, kao i
u košarci u Indianapolisu, pa su i kladionice radile punom
parom, te stoga nije bilo vremena da se napušta Beograd i
odlazi na letovanje. Bilo kako bilo, Mariji je to leto, provedeno
većma na terasi sa limunovima i u kafiću u Strahinjića Bana,
bilo jedno od najlepših. Sve do jednog trenutka.
ht
* * *
Marija je, dakle, u skladu sa svojim umišljenim položajem

rig
verenice, provodila sve više vremena u Lukinom stanu i nije

primećivala da to njega čini nervoznim.
– Što malo ne ideš u svoj stan? – čak joj je rekao jednog
vrelog popodneva, ljubazno koliko je mogao, što je nju veoma
uvredilo.
– Zašto?! Smetam ti? Znači ja ti smetam. Dobro. Samo da
py
znam da ti smetam. Mogu ja da odem i nikad da se ne vraćam,

ako će tebe to učiniti srećnim, gospodine Miloševiću… – suze
su joj već bile na obrazima, ali joj je izraz lica bio i dalje
uvređen.
– Ma, samo sam mislio da malo budem sam, ali sa tobom
co
čovek ne može da razgovara a da se ti ne uvrediš – Luka se već

smorio. – Nema veze, zaboravi.
– Nemoj ti meni sad „zaboravi“! Znam ja šta si ti hteo.
Samo gledaš kako ćeš da me oteraš. Ja ti smetam, a Vik… –
Marija je prekinula rečenicu.
Luka ju je pogledao mrsko.
sh
– Šta je sad, ništa nisam rekla – odmah je počela da se
pravda. – Zašto me tako gledaš? Pa, u pravu sam! Znam ja, vrlo
dobro, kako ti želiš da budeš sam. I kako ćeš stvarno da budeš
sam, ako ja odem… Da, da. Sad ćeš da kažeš kako sam ja
paranoična, znam, kako sam posesivna i bolesno ljubomorna,
A
ali da znaš da ja nisam luda niti glupa, i da ja sve vidim.
– Šta ti vidiš?
– Sve vidim.
– Šta baš konkretno?
– Nije bitno.
by
– Pa kad nije bitno, što sereš onda?
Marija je počela da plače.
– E, smaraš… – promumlao je Luka i ustao.
– Kuda ćeš?
– Idem u pičku materinu – prošapta on.
Marija je ustala i obrisala suze.
– Ne, ja idem – rekla je.
ht
– E, ne može, ti ćeš sada da sediš tu, a ja ću da idem –
uhvatio je za ruku i spustio nazad na fotelju.
– Neću, ja ću da odem, pusti me – otimala se ona.
– Ne, nećeš, ja ću.
rig
– Ne, nego ću ja! Ovo je tvoj stan, i ja ću da odem, a ti radi

u njemu šta hoćeš. Jebi se sa kim hoćeš, baš me briga. – ponovo
je počela da plače. – Znam ja sve, sve je meni jasno, ne moraš
ništa da mi kažeš… ali dobro, sebični gospodine Miloševiću,
dobro! Kako god ti želiš. Ti si tako hteo, to je tvoja volja. Ja ti
neću smetati.
py
Otišla je da pronađe šta će da obuje, a kada se vratila još

plačući i brišući suze, nastavila je verovatno nešto što je pričala
sama sa sobom u predsoblju.
– … ti reći da to nema nikakve veze sa mnom, je l' te!
Znam ja to. Da, da. Kako da ne… – išla je po sobi i trpala
co
šminku u tašnicu. – Nisam ja luda.

U stan je ušao Viktor i javio joj se, ali je ona prošla pored
njega kao vetar, bez reči i ne pogledavši ga. Možda je čak i malo
podigla glavu i stegla usne. Dok je čekala lift i nervozno
pokušavala da nagura veliku četku za feniranje kose u malu i
sh
već pretrpanu torbicu, Luka joj je prišao i uhvatio je za rame.
– Marija…
– Pusti me!!! – vrisnula je divljački i trgla se.
Luka se trgao. Vrata lifta su se otvorila i ona je ušla.
Gledali su se kratko. Luka je delovao smoreno i bezlično, kao
A
da je samo hteo da se uveri da će stvarno otići. Ona je iskoristila
poslednji trenutak kada su se vrata lifta zatvarala, dok je još
mogao da joj vidi lice, da stavi ruku preko očiju i opet glasno
zaplače.
– Šta joj je? – pitao je Viktor iz šanka dok je sebi spremao
sendvič.
by
Luka je samo nezainteresovano zavrteo glavom, kao da ni
sam ne zna o čemu se radi.
– Hoćeš i ti sendvič, brate? – pitao je Viktor.
– Može. Nego, jesi nabavio ono…?
Viktor je zadovoljno klimao glavom. Luka se obradovao.
ht
Marija nije plakala te večeri. Nije plakala ni u liftu, samo
se pretvarala dok su se vrata zatvarala. Zapravo, odavno je
shvatila da može da pusti suze kad god to poželi, pa je
rig
povremeno to i koristila, doduše bez mnogo uspeha. Bila je

toliko besna zbog toga što ju je oterao iz stana, da je htela da
pukne od muke. Kao glavnog krivca za svoje emotivne
probleme optuživala je Viktora i znala je da jedino na sebe
samu može da se osloni u takvim situacijama.
Šta joj je činiti? Poslednji put se osetila stvarno voljenom
py
još one večeri kada je učila sa Željkom pa ju je posle Luka,

izjeden ljubomorom, silovao na podu pored šanka. Znači,
pozvaće Željka da večeras izađu na piće u Red Roadster.
Pokušaće ponovo da ga napravi ljubomornim.
co
Red Roadster je bio pun, kao i svi ostali u toj ulici.

Napirlitane devojke su izvijala svoje napuderisane vratove i kao
radarom hvatale signale koji su dolazili iz njihovog okruženja.
Ulicom je defilovala prava mala parada luksuznih automobila i
motocikala. Porše, lambordžini, maserati, mercedes, BMW…
sh
Ali nijedan Audi TT, crveni Roudster.
– Gde li je sada!!?!? – nervirala se Marija.
– Prestani da se nerviraš i da misliš o tom manijaku! I bolje
što nije ovde, mogao bi da me prebije. – Željko je vrteo rukom u
kojoj je držao cigaretu u visini lica.
A
– Željko, ne lupaj gluposti, neće te prebiti.
– Šta ja znam, on mi baš deluje kao neki homofobični
manijak. Stvarno ne znam šta si videla na njemu. Jao, pogledaj
onog frajera tamo! – Željko upilji u nekog preko Marijinog
ramena i napući usne.
by
– E, pusti me, ne zanima me sada nikakav frajer – rekla je i
pozvala konobara. – Izvini, je l' dolazio Luka večeras?
– Nije, još danas popodne je bio.
– Da li se možda javio da će dolaziti?
– Ne, ne znam. Meni nije.
– Dobro, donesite nam onda još po jedan martini – Marija
je uzdahnula. – I ako se javi, recite mu da sam ja ovde sa
ht
Željkom!
– Marija! – opomenuo ju je Željko.
– Samo vi tako recite, „sa Željkom!” – Marija je ljubazno
klimnula glavom, a onda se okrenula prema Željku. – Šta ti je,
rig
čoveče? Opusti se!

Posle pola sata nerviranja i sedenja na iglama, Marija se
dosetila da pita konobara gde je Mina i on joj je, već smoren
njenim ispitivanjem, odgovorio da nema pojma gde je Mina i da
je trebalo večeras da dođe da radi, ali da se nije pojavila, te je
upitao:
py
– Da li treba i Mini da kažem da si ovde sa Željkom, ako se

bude javila?
Marija je samo prevrnula očima. Sekund kasnije su počele
ruke da joj se tresu. On je sa njom! Oni su sada u njegovom
stanu. Znala je!
co
– Luka me vara – rekla je zloslutno.

– Dobro jutro – Željko je zakolutao očima. – Normalno da
te vara.
Bez obzira ne sve dosadašnje slutnje, bez obzira na ono što
joj je Daca govorila, bez obzira što je Željko tako reagovao,
sukobljavanje sa ovim saznanjem za nju je bilo neopisivo teško i
sh
bolno. Sedela je na stolici, pušila i cepkala fiskalni račun
prstima na milimetarski sitne komade, a kad god bi joj u želucu
nešto poskočilo ona bi se stresla.
– Šta ti je? – pitao je Željko zabrinuto, ali ona je samo
gledala kroz njega dok su joj suze nekontrolisano klizile niz
A
obraze. Ovaj put se nije pretvarala. Stvarno joj se plakalo, od
tuge, od samosažaljenja.
I onda su pošli kući. Željko ju je pratio do njene zgrade,
baš kao nekada davno.
– Hoćeš da svratiš – pitala ga je na rastanku.
Zagrlili su se. by
– Radije ne bih – odgovorio je on.
– Hoćeš li da me poljubiš? – opet ga je pitala.

– Marija, iskuliraj – rekao je, bacio cigaretu u stranu i
otišao niz ulicu vrckajući zadnjicom.
Ništa više nije kao nekada. Ni Luka, ni Željko, pa ni ona.
Ni Jovana je ne čeka u stanu. Čak se ni Bulevar više ne zove
ht
isto.
Želela je da plače i pati, sukobljavajući se sa činjenicom da
ju je dečko izbacio iz stana kako bi mogao da je prevari. To je
tako poražavajuće. Već je toliko mnogo istrpela i progutala.
rig
Trpela je njegovog druga i podnosila hrabro svoj podređeni

položaj u odnosu na njega. Trpela je njegovu ljubomoru i
posesivnost. Istrpela je čak i njegove grubosti, torturu i šamar,
jer sve je to, činilo joj se, dolazilo u ime njihove ljubavi, pa je u
to ime i trpela. Sada, kada je on sa drugom devojkom, kako bi
to moglo da se dovede u vezu sa njihovom ljubavlju?
py
To je to. To je početak kraja. Trebalo je da shvati to još

onda, kada nedelju dana nije spavao sa njom, pravdajući se da
je umoran i bolestan. Trebalo je da primeti da mu postaje
dosadna. Sada je kasno. Kad shvatiš da te dečko vara, onda je
već kasno. To najčešće znači da te je varao već mnogo puta
co
ranije.
Gde je bila njena greška? Možda je trebalo da prihvati
njegovu ponudu. Zar ga nije dovoljno volela? Volela ga je
svakog dana i svakog trenutka. Zar nije bila lepa, dobra,
pažljiva? Na samu pomisao koliko je lepša od te Mine, bez
obzira na njene sisurde, suze joj tako pojure na oči da počne da
sh
se davi u njima.
* * *
Sledećeg jutra probudila se u svom stanu neuobičajeno
A
rano. Nije bilo ni devet sati. Nije mogla da spava u toj paklenoj
vrućini koja je zaudarala na prašinu, starost i trulež. Čim je
otvorila oči, pogled joj je pao na ključeve od Lukinog stana.
Pitala se, s obzirom da zvanično nisu raskinuli, kada će biti
prikladno da ponovo ode kod njega? Danas ili sutra? Svakako
by
da ne mora da se najavljuje, ako već ima ključeve. I kako bi
trebalo da se ponaša? Hoće li mu odmah sa vrata zariti nokte u
lice vrišteći zato što ju je prevario, ili će se praviti kao da se
ništa nije dogodilo i sačekati da joj sam prizna? Šta ako joj
nikada ne prizna?
Gladna je.
„Možda me nije ni prevario“, razmišljala je posle pet
ht
minuta, dok je krupnim koracima već išla ka njegovom stanu.
Dan je bio divan, nedelja, na Bulevaru nije bilo mnogo
gužve. U baštama kafića ljudi su glasno razgovarali i smejali se.
Neki mladići su joj se nasmešili dok je prolazila i znala je da
rig
izgleda dobro. „Možda sam stvarno samo paranoična. Uskoro

ću saznati. Potražiću tragove preljube u njegovom stanu. Mora
da sam samo paranoična.“
Ali… Baš na ulazu u njegovu zgradu srela se sa Minom

koja je upravo izlazila. Skoro da su se sudarile.
py
Toliko o paranoji.
– Stani! – uzviknula je Marija.
– E, Marija, ćao – odgovorila je Mina zbunjeno, kao da je
najpre nije prepoznala i kao da upravo nije izašla iz Lukine
zgrade.
co
– Šta radiš ti ovde? – pitala je Marija neljubazno gledajući

je u njene zelene oči.
– Gde? Šta? – Mina je pocrvenela.
– Nemoj da se praviš luda, šta si tražila kod Luke?
– A, to. Pa, svratila sam… Trebao mi je… U vezi kafića…
Marija nije mogla da sluša njena neuverljiva trabunjanja.
sh
U stomaku joj se nešto steglo, krv joj je jurnula u glavu i pred
očima joj se smračilo. U tom trenutku je toliko mrzela to
stvorenje ispred sebe, da joj je zbog toga padao mrak na oči.
Iznenada, nasrnula je na nju, dočepala se njene kose i počela da
je cima krvnički. Nije imala osećaja, nije bila svesna svoje snage
A
koju je crpela iz besa i mržnje. Mina je vrištala i jaukala. Marija
ju je držala nisko savijenu i jedino što je Mina mogla da uradi,
bilo je da zabije svoje nokte u njenu ruku koja ju je čupala.
Marija se, osetivši bol, još više ražestila. Slobodnom rukom je
potražila Minino lice i, verujte, stvarno je imala nameru da joj
by
svojim dugim negovanim noktima iskopa te zelene dušmanske
oči, ali je promašila i izgrebala je po nosu i obrazu.
Još neko vreme je Mina vrištala sagnuta do asfalta, a
Marija siktala i cimala je, osećajući kako pucketaju vlasi Minine
kose pod njenim stiskom. Kada su ih rastavili slučajni
prolaznici, Mina je bila iskasapljena po licu, odrpana i
raščupana. Marija je bila samo malo pogužvana, ali joj je izraz
ht
lica bio ludački.
– Kurvo! Droljo! – siktala je Marija otimajući se dečku koji
ju je držao. – Ubiću te! Ubiću te ako te još jednom vidim!
– Ti si luda. Leči se. – vraćala joj je Mina, sva u šoku. –
rig
Seljanko jedna poremećena.

– Nakazo! Fukso! Kravo sisata! Jebaću ti mater, samo da te
sretnem negde! Pu! – Marija ju je pljunula. – Rugobo! Vidi kako
si ružna, nakazo!
– A ti si mnogo lepa? – dobacivala je Mina pokušavajući
da ode dok Mariju još drže. – Anoreksična sponzoraljko!
py
– Ma pusti me da joj se napijem krvi – otimala se Marija. –

Bežiš, pičko! Beži dok te nisam ubila! Prostakušo! Droljo jedna
obična!
Na kraju je Mina nekako uspela da pobegne, ispraćena
Marijinim pretnjama i uvredama.
co
– Šta me ti gledaš? – brecnula se Marija na muškarca koji

ju je do malopre držao, a sada je zagledao sa interesovanjem.
– Jesi li dobro? – pitao je on.
– Dobro sam! Šta? Nije mi ništa. – durila se ona
neljubazno, ulazeći u zgradu.
sh
Čim je ušla u hol, stala je da se doteruje ispred ogledala.
Koliko je bila besna što je konačno shvatila da je Luka zaista
vara, toliko je bila i ponosna na sebe što je konačno i na delu
dokazala da je ona hrabra i snažna devojka koja zna šta hoće i
koja je spremna da se bori za svog muškarca. Znala je da može
A
da ga zadrži, da ima pravo na to. Nadala se da će još neko znati
da ceni njenu hrabrost koju crpi iz velike ljubavi.
Popela se liftom do potkrovlja sa namerom da sačuva
svoju vezu kako zna i ume. Ali tamo…
Rashlađen i svež vazduh miriše na voće. Na šanku puno
by
čaša i načetih flaša. U CD plejeru se vrti „Un-Break My Heart“.
Na stolu razmazana crta belog praha. A na osunčanoj galeriji,
gde dopire svetlucanje sa bazena i šuštanje zelenog limunovog
lišća, ispod pedeset zvezda američke zastave na kojoj se još
poznaju stare fleke od krvi, spavaju Luka i Viktor. Njihova
obnažena tela prekrivena su crvenim satenom koji miluje
promaja.
ht
Marija ih samo nemo posmatra i jedino se može čuti njeno
srce koje joj kuca u vratu. Daca je bila u pravu. Seća se njenih
reči. Nema to mnogo veze sa Sanjom, Minom, niti sa njom
samom. Dok ih posmatra kako dišu u istom ritmu, postaje joj
rig
jasno: to je između njih, ona tu ne može ništa da promeni. A to

je mnogo gore. Njemu, Viktoru, ne može da zarije nokte u lepo
dečačko lice i pokuša da mu iskopa te usnule zelene oči. O, ne,
to ne bi nikako mogla. Sa njim ne ume da se bori.
Odjednom više nije dovoljno ni hrabra niti snažna da se
izbori za svog muškarca. Niti više zna šta hoće. Ruke su joj
py
vezane. Koliko malopre je bila ponosna na sebe, a sada se stidi

svoje nemoći.
On nju ne voli.
Sve drugo bi podnela.
Sada je stvarno kraj.
co
29.
A sh
Jugoslavija. 2002 godina. Mesec dana potom.
Prvi pravi raskid između Marije i Luke trajao je otprilike

mesec dana, kada se ona setila da poseti svoje roditelje u
unutrašnjosti.
by
Prethodno je uspela da od njega izvuče priznanje da ju je
prevario sa Minom, a zatim i da izbegne sve njegove nasrtaje da
se sastanu i razjasne u vezi toga. Neprestano je zvao telefonom,
ali se ona nije javljala. Dolazio je pred njen stan, ali ona nije
otvarala. Nije želela da se susreće sa njim jer se plašila da ne bi
izdržala, da bi mu sve oprostila. A to je loše, toliko je bar
ht
naučila iz ženskih časopisa. Videla je kuda sve to vodi:
ljubomore, svađe, prevare… Raskidi i pomirenja. Konačno,
shvatila je da nikada nije trebalo da mu oprosti ni onaj šamar.
Gde je nestalo njeno dostojanstvo? Ona je riba, jedna od
rig
najboljih u gradu! Željko joj je pomogao da shvati da ne bi

trebalo da oseća nikakvu obavezu prema Luki, ili ne daj bože
zahvalnost. Jer, ma koliko da je on njoj pružio, ona je sve to
zaslužila, pa i više od toga. Čime? Lepotom svojom, ljubavlju
kojom ga je obasipala, pažnjom koju mu je posvećivala… Naći
će ona frajera koji će to ceniti, koji će je voleti i poštovati onoliko
py
koliko ona stvarno zaslužuje. Boljeg od Luke. Samo dok se sve

ovo ne stiša.
A onda je Željko otišao na more, a ona to sebi nikako nije
mogla da priušti, pa je ostala potpuno sama. Nikakvih prihoda
nije imala. Živela je od ono malo para što joj je ostalo u
co
novčaniku posle raskida sa Lukom. Eh, čudo je Luka… Raskine

sa njim i još mesec dana živi od njegovih kusura. Ali, ne treba
sada da razmišlja o tome. Mada, od nečega mora da se živi.
Daca je bila na godišnjem odmoru, salon nije radio, a sve
jedno ne bi mogla da se viđa sa njom, jer je ona stalno sa
Viktorom. Imala je baš mnogo da uči za septembarski ispitni
sh
rok, ne bi li dala uslov za sledeću godinu, ali nije imala radnu
atmosferu u onoj furuni od stana, a bila je i previše rasejana da
bi učila. Jugoslavija je postala prvak sveta u košarci i Beograd je
obuhvatila slavljenička euforija. Zašto? To Mariji nikako nije
moglo da bude jasno, s obzirom da se ona zbog toga nije osećala
A
ništa bolje.
Luka je već nekoliko dana nije zvao da je ubeđuje da se
pomire, i to joj je, izgleda, teže padalo nego njegovo prethodno
neprestano nasrtanje. Verovatno je i on slavio sa svojim drugom
Viktorom i ko zna kime još. Pritisnuta oskudicom i
by
usamljenošću konačno se dosetila da bi bilo dobro da malo
pobegne u svoj rodni grad, kod roditelja, kako bi joj brže prošlo
vreme. Bilo je prošlo skoro godinu dana otkako je poslednji put
bila kod kuće. Mada, nije se osećala kao da ide kući. Ona je stan
na Bulevaru smatrala svojim jedinim domom. Jedinim koji joj je
preostao.
Svoje roditelje je odvikla od toga da je često zovu na
ht
telefon ili da dolaze kod nje. Možda su oni i zvali ili dolazili, ali
je nisu pronalazili na tom broju i na toj adresi. To je njihov
problem, kad ne umeju da budu strpljivi. Povremeno bi,
jednom u dva ili tri meseca, ona njih pozvala da im se javi, da
rig
kaže kako je sve u savršenom redu. Za Luku nisu znali. Ustvari,

znali su ono što im je ona rekla: da je on njen drug sa fakulteta
koji ima svoj stan, i da često uče zajedno kod njega. Sa majkom
je naročito retko razgovarala, jer bi se svaki njihov razgovor
završavao onog trenutka kada bi se njena majka rasplakala, bilo
zbog brige, zbog Marijinih grubih reči, ili bez nekog naročitog
py
razloga.
Novac su joj slali preko banke, na račun. Davali su joj sve
što bi im ostalo od njihovih skromnih plata, nakon što bi platili
redovne mesečne račune, a i dalje je to bila zaista sitna suma,
koja nije pokrivala ni najosnovnije Marijine potrebe. Međutim,
co
ona ju je redovno uzimala sa računa, tek da oni ne bi nešto

posumnjali, a na kraju krajeva, novac je novac, i svaka para
dobro dođe. Konačno, dvadesetak dana posle raskida sa
Lukom, saznala je kako bi to izgledalo kada bi morala da se
osloni samo na taj novac koji su joj oni slali.
Strašno!
sh
Imala je vrtoglavicu. Možda zato što je slabo jela. Možda
zato što je u njenom stanu pretoplo. Nikada ranije nije bilo tako
toplo, činilo joj se. Možda joj se vrtelo u glavi i zbog seksualne
apstinencije. Ko bi znao? Navike su čudo, sve je moguće. Palo
joj je na pamet da bi, pošto je neprestano sama, mogla da padne
A
u nesvest, u padu povredi glavu i umre zaključana u stanu, pa
bi je pronašli tek za nekoliko nedelja, kada bi njen leš počeo da
smrdi i da se raspada na vrućini.
Od te pomisli joj se još više zavrtelo u glavi i tada je rešila
da ode kod roditelja, bar dok se Željko ne vrati sa mora. Pošto
by
mrzi tramvaje i sav ostali gradski prevoz, a za taksi nije imala
para, do autobuske stanice je išla pešaka.
Teško je ne primetiti neku simboliku u tome što se od

njenog ili Lukinog stana pa do autobuske stanice neprestano
silazi nizbrdo. Najpre do raskošnih gradskih dvorova,
doteranih trgova i Terazija, gde ljudi nose Prada cipele i Guči
ht
naočare. Još malo nizbrdo, na Zelenom vencu, gde se ukrštaju
mnogobrojne linije gradskog prevoza, tiskaju se Beograđani u
jeftinim imitacijama Prade i Gučija. Odmah ispod, na istoimenoj
pijaci, seljaci u opancima, koji nikada nisu čuli za Pradu ili
rig
Guči, prodaju sezonsko voće i povrće. Uskom i strmom

kaldrmisanom ulicom, kojom se sliva neka smrdljiva vodurina
sa pijace i pored koje cigani prodaju četiri baterije za deset
dinara, silazi se do parka ispred ekonomskog fakulteta, seks
dragstora, gde najjeftinije prostitutke prodaju svoje usluge
dvadeset četiri časa dnevno.
py
I konačno, pošto ste se već spustili toliko nisko, da u

Beogradu niže ne može (osim ako nećete da se bacite u Savu
koja teče odmah tu pored), ostaje vam još jedino da pređete
Karađorđevu ulicu, kupite kartu i sednete u neki od autobusa
koji će vas odvesti u provinciju. A onda srećno.
co
Mariji se nikada nisu dopadali ti ljudi koji zakrče

autobusku stanicu, vukući za sobom kofere koji su im teški kao
i sami životi njihovi. Obični ljudi, oni koji nisu dovoljno imućni
da putuju sopstvenim prevozom, ali su ipak dovoljno imućni
da ne moraju da putuju vozom. Razni ljudi, težak prosek srpske
sh
provincije. Marijino fizičko nepripadanje tom proseku na ovom
mestu njoj samoj je bilo najuočljivije. U autobusu, koji kao da još
pamti Josipa Broza, nije mogla da se ne oseća bedno. Sunce je
pržilo njeno negovano lice kroz prašnjavi prozor, a zavesa koja
je trebalo da je zaštiti bila je toliko prljava da Marija nije smela
A
ni da je dotakne, a kamoli da je stavi u blizinu svog lica.
Truckajući se na sedištu pored neke prevremeno omatorele
devojke njenih godina, koja je umilno ubeđivala svoje već
trogodišnje dete da ,,ne cupa cekinu kocu”, ostavila je za sobom
Beograd i njegovu Istočnu kapiju.
by
Dok se satima vozila jako oštećenim drumom, na putu ka
svom rodnom kraju, u oči su joj neprestanu padale crne
mermerne ploče pored asfalta. Na njima su se nalazile slike i
imena nastradalih u saobraćaju, baš na tom mestu, na tom putu.
Možda baš u povratku kući. Na svakih nekoliko kilometara.
Imena nije mogla razaznati jer su previše brzo promicala, ali bi
na slikama nazirala uglavnom mlade ljude, mladiće, ili čitave
ht
porodice. Neke od tih ploča su bile okićene cvećem, sparušenim
na vrućini. Ranije ih nije primećivala.
Od kada su putevi kući počeli tako neodoljivo da
podsećaju na groblja, pitala se?
rig
Na autobuskoj stanici je niko nije čekao. I kako bi, kada

nikome nije najavila svoj dolazak. U malom gradu kao što je
ovaj nikada nemate problema sa prevozom – sve je blizu.
Trebalo je samo da prošeta nekoliko stotina metara do centra
grada da bi stigla do svog stana. Cipele su je nažuljale još u
py
Beogradu pa je malo hramala. Iako je ponela samo

najneophodnije letnje krpice i jedan neseser kozmetike, ipak joj
se činilo da je natovarena kao mazga. Verovala je da izgleda
loše, jer se tako i osećala, ali ipak, bila je najlepša osoba na ulici
tog toplog popodneva.
co
Grad se neznatno promenio u poslednjih godinu dana, ali

to Marija nije primećivala. Njoj je izgledao tako sićušno, kao da
se još smanjio, prljav i siv… Jednom rečju – bedno. Primećivala
je kako je svi čudno gledaju. Već je zaboravila kako izgleda
život u varošici, gde se svakoga dana kroz prozore i izloge
viđaju ista i slična lica, odnekud poznata, i kako izgleda kada se
sh
pojavi neko nov, neko ko miriše na strano i nepoznato. Srela je
neke stare poznanike, iz osnovne škole, ali im se nije javila, jer
su je oni samo belo posmatrali.
Kako je ikada mogla da živi ovde?
A
U stanu broj dvadeset četiri jedne od čađavih i oronulih
zgrada u Glavnoj ulici vladalo je mir, uprkos tome što je sa TV-
a dopiralo neurotično vrištanje i kuknjava. Mršava žena
prosede kose, u kućnoj haljini i papučama, sedela je zavaljena u
fotelji jako izlizanog mebla, i kroz velike naočare gledala
by
latinoameričku seriju. Lice joj je, i pored dramatičnog zbivanja
na TV-u, bilo bezizražajno i pospano. Jedina reakcija na celom
njenom telu bilo je povremeno i nekontrolisano mrdanje
desnim palcem. Njen muž je dremao u susednoj sobi.
Možda je spavala otvorenih očiju, ili je bila koncentrisana
na dešavanje na TV-u, ili je u pitanju nešto treće – teško je reći
zašto ta gospođa nije primećivala da neko već duže vreme
ht
zvoni pred njihovim vratima.
– Jel' ti ne čuješ da neko zvoni? – pitao je njen proćelavi
muž koji se sanjiv izvukao iz susedne sobe.
– A, šta? – prenula se ona. – Pa, vidi ko je.
rig
Vukući noge po tepihu otišao je i otvorio ulazna vrata.

– Dobro, ljudi, da li ste vi normalni, koliko vam treba da
otvorite?! – Marija je uletela u predsoblje sva nervozna i
umorna. – Zaboravila sam ključ u Beogradu, zvonim ovde
petnaest minuta ko kreten neki!
– Marija, ćeri! – oduševio se njen otac. – Otkud ti? Pa, što
py
se nisi javila da dolaziš, da te sačekam na stanici.

– Nisam ni ja znala da dolazim. Iznenada sam odlučila.
Bože, što je ovde zagušljivo! – odmah je ušla u kupatilo da se
umije.
– Dragiša, ko je to!? – vikala je Bisa iz dnevne sobe.
co
– Maja.
– Ko?! – ustala je i dovukla se do predsoblja, a onda je
ugledala svoju ćerku i sva se ozarila u licu. – Majo! Ćeri moja,
pa to si ti?!
Marija se polivala hladnom vodom koja je curila niz njenu
sh
bradu.
– Toliko se čudite, kao da sam pala s Marsa, kao da nisam
došla kući – rekla je nervozno.
Majka je odmah, čim je ova izašla iz kupatila, počela da je
ljubi i grli.
A
– Ljubi te majka… Pa, koliko te majka nije videla… Lik
sam ti, sine, zaboravila. Mnogo te se majka uželela. – njen glas
je bio molećiv i samosažaljiv, i dok ju je stiskala uz sebe
konačno je počela i da plače.
– Plačeš kad ne dolazim, plačeš kad dođem – Marija je
by
prevrtala očima pokušavajući da se otrese od nje. – Stvarno ne
zna čovek šta da radi da bi ti bila zadovoljna.
Izula je sandale, sela i podigla noge na sto u dnevnoj sobi,
kako bi ih malo odmorila.
– Jesi li umorna, Majo? – pitao je otac.
– Normalno da sam umorna… – odgovorila je zatvorenih
očiju. – Mrtva sam.
ht
– Hoćeš da jedeš nešto, ljubi te majka?
– Šta? – pitala je, ne otvarajući oči.
– Pa, ima neki paprikaš, nisam znala da ćeš da dođeš, ja
bih spremila… Ali sad će otac da otrči da kupi nešto, ako ti se to
rig
ne jede. Ti samo kaži šta ti se jede, Majo. Kaži ti mami. –

ponavljala je umilno i bojažljivo. – Je l' oćeš, Majo, a? Šta ti se
jede, mila? Otac će da ti kupi… Je l' me čuješ, Majo?
– Hoću piletinu i pomfrit – reče posle kraćeg razmišljanja.
– Piletinu i pomfrit. Evo, sad će otac da ide da ti kupi. Je l'
oćeš neki sok da ti kupi, Majo? Sok neki, a? Da ti kupi otac?
py
Ona samo klimnu glavom.

– Dragiša, kupi detetu piletinu, belo meso, ali od mladog
pileta da bude, od mla-dog, ne od kokoške – objašnjavala je
svom mužu naglašavajući svaku reč. – Krompir imam. Kupi
neki sok, voćni, znaš šta dete voli. I kupi salatu neku, zelenu, ili
co
paradajz. Može i krastavac. I kupi neki krem da pravim

palačinke večeras. Jesi zapamtio? I mleko, nemam mleko. Jao, ti
ćeš nešto da zaboraviš! Da ti napišem spisak?
– Ne treba, zapamtiću – klimao je on glavom.
Marija je ustala i pošla u svoju sobu.
– Gde ćeš Majo, ljubi te majka?
sh
– U svoju sobu… da se odmorim – odgovorila je smoreno
Marija. – Zovi me kad sve bude spremno.
U malenoj sobi je sve bilo skoro potpuno isto kao i pre pet
godina. Tapete po kojima su bili ispisani neki sladunjavi
A
stihovi, plakar sa nakrivljenim vratima izlepljen samolepljivim
sličicama, mali radni sto, krevet prekriven roze frotirom. Jedino
nije bilo knjiga, odeće i šminke razbacanih svuda unaokolo, kao
kada je ona živela tu, već je sve bilo u savršenom redu. Na
krevetu su bile poređane njene lutke iz detinjstva, a svuda po
by
policama izložene njene fotografije od pre pet i više godina.
– Šta si ovo stavila ovde, zaboga!? – povika Marija i poče
da sklanja fotografije.
– Šta kažeš, Majo? Šta si rekla, ljubim te, nije te majka
čula? – Bisa se stvorila na vratima sa krpom u ruci.
– Kažem, šta si poređala ove odvratne fotografije svuda
po sobi?
ht
– Nisu odvratne, Majo, baš su lepe. Nemoj da ih sklanjaš.
Stavila sam ih tu da te gledam, kako si mi lepa.
– Ma, šta nisu odvratne, vidi kako sam bubuljičava ovde.
Pogledaj ovo… Odvratno. Gledaj šta sam obukla ovde…
rig
Strašno. Vidi mi kosu na ovoj, izgledam ko neki transvestit! To

da baciš sve i da zapališ.
– Neću da zapalim, što si takva, to su baš lepe fotografije.
Ništa im ne fali. – Bisa je sakupljala fotografije za Marijom i
pakovala ih.
– Ako su tebi lepe, onda ih nosi kod tebe u sobu. I ove
py
lutke nosi, šta si raširila to po sobi, nemam gde da legnem.
Pošto je ostala sama u sobi, Marija je legla da odmori.

Noge su joj bolno pulsirale i to ju je, na neki njoj svojstven
način, nateralo da razmišlja o Luki. Posle svega, ipak nije
co
osećala mržnju prema njemu, iako bi trebalo, s obzirom da ju je

prevario. Opet, ako je nikada nije voleo, zašto je onda danima
bio tako uporan u nameri da se pomire? Svejedno, u tom
trenutku nije smela da dozvoli sebi da oseća simpatije prema
njemu. Znala je da je to pogrešno, i da bi trebalo, kada se vrati u
Beograd, da otpočne novi život. Ipak, potajno se nadala da će
sh
Luka patiti za njom, da će biti usamljen i da će joj se vratiti na
kolenima. Ne, ne bi se pomirila sa njim, ali bi volela da to vidi,
čisto zbog neke satisfakcije, ništa više. Posle svih ovih godina,
valjda joj duguje bar jedno klečanje na kolenima.
A
Za ručkom ju je majka neprestano zapitkivala da li joj
nešto nedostaje i da li joj se sviđa to što je spremila, što je Mariju
izuzetno iritiralo. Onda je počela da je zapitkuje oko toga šta
jede u Beogradu, kako joj je bez Jovane, da li joj je teško na
fakultetu, a Marija je odgovarala kratko i uopšteno, izmišljajući
by
odgovore koji bi je najbrže ućutkali.
– Kad si ofarbala kosu? – pitala je majka.
– Ima sto godina kako sam ofarbala kosu – Marija je
prevrnula očima.
– Pa, samo pitam, nije te majka videla… Lepo ti je tako…
Sva si mi lepa… Samo si mršava.
Marija samo uzdahnu smoreno.
ht
– Ma, znam ja da je sad takva moda, gledala sam na
televiziji… Ali opet, nije to zdravo… Je l' ti kisela salata?
Kasnije popodne Marija se zatvorila u svoju sobu pod

rig
izgovorom da uči, kako je niko ne bi uznemiravao. Bilo joj je

užasno dosadno, ali joj je svejedno bilo bolje kada je sama.
Odavno je zapostavila sve prijatelje iz detinjstva koji su živeli u
tom mestu, osim Jovane, koja je bila u Londonu. Nije imala kod
koga da ode, nije imala sa kime da prošeta čaršijom. Još više nije
želela da gleda televiziju sa roditeljima, ili da sluša njihove
py
dosadne priče sa posla. Oni su tako dosadni i smaraju! Kako

neko uopšte može da živi u tako malom i dosadnom gradu
celog života?
Bilo je nečeg izrazito iritirajućeg za Mariju u ponašanju

co
njenih roditelja, iako su se oni, na svoj način, trudili da joj u

svemu ugode. Nervirali su je zbog toga što misle da oni mogu
da joj pomognu. To je ponižavalo njene probleme. Nervirali su
je zato što pokušavaju da budu dobri roditelji na potpuno
pogrešan način. Nervirali su je zato što ništa ne znaju o njoj,
zato što ni posle dvadeset godina oni ne poznaju svoju ćerku,
sh
zato što misle da je ona najlepša i najpametnija devojka na
svetu, mudrica njihova, pametna glavica od koje će jednoga
dana postati veliki čovek. Naročito su je nervirali zbog toga što
su bili tako srećni što je vide.
Nikada joj nije bio jasan taj fenomen roditelja koji su srećni
A
samo zbog svoje dece. Roditelja koji nisu videli svet, koji se nisu
nauživali, koji nisu sebi ništa priuštili, koji su se i onog malo što
imaju odrekli zbog svoje dece, i koji su srećni samo zbog toga
što su im deca zdrava, lepa i pametna.
„A da li ste nekada bili u Londonu, roditelji moji?“, htela
by
je da ih pita. „Niste. A u Parizu? Jeste li ikada probali kavijar?
Kad ste zadnji put bili na moru? … Pa, zašto ste onda, koji
kurac, tako jebeno srećni, u pičku materinu?!!“
Možda treba da rodiš dete da bi to osetio… A možda baš
zbog toga ne treba nikada da ga rodiš, da bi se spasao tog
blaženog osećanja.
ht
U krevetu je opet mislila na Luku. Htela je da misli na
fakultet, pa ju je to odvelo na razmišljanje da će obnoviti
godinu, pa je onda pomislila na Luku. Ustvari, mislila je na to
kolike su joj šanse da pronađe boljeg dečka od njega. Nije
rig
sumnjala u svoju atraktivnost i znala je da će lako privući nekog

nežnijeg od njega ili, možda, boljeg u krevetu. Možda čak i
zgodnijeg. Ali, da li će taj neko živeti sam? Za auto baš toliko i
ne mari, voziće se taksijem, ali stan… Eto, na primer Denis, kad
već mora njega da se seti, on je nikada nije vodio u svoju kuću,
osim zvanično na večere i proslave. Nikada nije prespavala kod
py
njega. Možda je to zato što sa njim nije spavala, ali on je

provodio puno vremena kod nje. Teško je pronaći nesebičnog
ljubavnika.
Ujutru, kada se probudila, trebalo joj je nekoliko sekundi

co
da se seti gde se nalazi. Prvo što je uradila, prebrojala je dane do

početka školske godine. To joj se učinilo puno, pa je prebrojala
dane do Željkovog dolaska sa mora. I to joj se učinilo mnogo.
Ležala je u krevetu sa namerom da celog dana ne izađe iz sobe,
ali je ubrzo osetila da joj se stomak slepio za kičmu od gladi.
Vukući se kao prebijena i ispuštajući teške uzdahe premora i
sh
nezadovoljstva izašla je iz svoje sobe. Prošla je kroz hodnik,
primetivši kraičkom pogleda majku koja sedi za stolom u
kuhinji i oca koji čita novine u dnevnoj sobi, i otišla pravo u
kupatilo. Zagledala se u ogledalo: lice joj je bilo nateklo od
spavanja, a kosa raščupana. Trebalo bi joj sat vremena da se
A
dotera u red, i obično bi za to imala strpljenja, ali ne i ovog
jutra. Svakog trenutka je očekivala glas svoje majke koji će je
pozvati na doručak, dok je još topao, specijalno pripremljen
samo po njenom ukusu. Šta li je ovog jutra smislila?
Sedela je na WC šolji i čekala, ali se niko nije oglasio.
by
Izašla je i zatekla svoju majku u onom istom položaju, za
stolom. Držala je glavu u rukama i plakala. Ispred nje je stajao
Marijin neseser, a pored njega neke sitnice: narukvice, minđuše,
parfemi, mobilni telefon. Sve sami skupoceni pokloni od Luke,
osim telefona, koji je još od Denisa.
– Šta to radiš?! – povika naprasno razbuđena Marija i poče
da vraća sitnice u neseser.
ht
– Odakle ti sve ovo, Majo? – cmizdrila je njena majka.
– Ma, ko ti je dozvolio da preturaš po mojim stvarima?! –
nervirala se Marija, trpajući sitnice.
– Majo, Majo… Mi tebi ne dajemo toliko para… – Bisa nije
rig
mogla da izgovori rečenicu gušeći se u suzama. Drhtavim

rukama je pokrivala usta i šaputala – Odakle?
– Šta te briga odakle. To se tebe ne tiče. – Marija je bila
pomalo zbunjena, ali više nervozna i ljuta. Odnela je neseser u
svoju sobu. – Radila sam, pa sam zaradila, ako te baš zanima.
Nisi mi ti kupila.
py
Bisa je odjednom ustala, kao odapeta puška, i pošla za

njom, zaboravivši u trenutku na tragično kukanje. Ušla je kod
Marije u sobu i počela da joj pretura po koferu koji je donela iz
Beograda.
– A ovo? A ovo? – izvukla je nekoliko najfinijih
co
markiranih majčica i razbacala ih po sobi histerično vičući. – Je

l' si i ovo zaradila? Jesi li i to zaradila?
– Ma, ostavi to!!! – dernjala se Marija sakupljajući odeću
po sobi.
– Znam ja koliko to košta i kako si ti to zaradila, nemoj ti
sh
meni da pričaš!!! – režala je Bisa sa ludački mutnim pogledom,
dok joj se ne samo vilica, već gotovo cela glava tresla od
uzbuđenja. – Sve ja znam!
– Šta ti znaš? – izazivala ju je Marija. – Nemaš ti pojma!
– Sve znam! Sve znam! Priznaj!
A
– Ma, ostavi me, ženo, nemam šta da priznam.
– Priznaj, bolje, sve sam čula!
– Ma, od koga si ti čula – Marija prevrnu očima. – Ti si
potpuno poludela!
Na to Bisa stisnu zube, hitro poskoči kao oparena i
leđima, potpuno sumanuto. by

dohvati da udara Mariju dlanovima po glavi, ramenima i
– Čula sam, čula sam! – vikala je potpuno neuverljivo i

udarala je. – Jedna žena mi je rekla!
Marija je počela da vrišti, savijena pod njenim udarcima, a
onda se nekako izvukla i pobegla u dnevnu sobu, gde se njen
otac isprečio ispred Bise.
ht
– Polako, sačekajte – umirivao je situaciju.
– Napala me, ludača, hoće da me ubije – dobacivala je
Marija preko oca.
– Kaži ocu, kaži mu! Pitaj je! Odakle joj mobilni telefon?!
rig
Odakle joj zlato i srebro?! – prodrala se iz stomaka Bisa.

– Pitaj tu „ženu“ odakle mi, kad već sve zna! – inatila se
Marija, potpuno uverena da ne postoji nikakav doušnik već da
njena majka pokušava da je nasamari da sama prizna.
– Neću ja nikog da pitam, nevaspitanice jedna!
– Ćuti, Biso! – konačno i Dragiša podiže glas, a on toliko
py
retko podiže glas, da to ne može a da ne deluje bitno.

Svi su zaćutali. Marija je sela na dvosed i zaplakala. Otac
je sedeo na fotelji i gledao u prazno ispred sebe. Bisa je stajala
kraj prozora, tako da je njeno umorno lice bilo prekriveno
senkama. Kršila je ruke i stezala haljinu oko svog tela. Svetlost
co
je još više istanjivala njenu mršavu figuru, koja bi se s vremena

na vreme zatresla kao prut na vetru.
– Celog života se trudimo sve da ti udovoljimo. Po ceo
dan radimo, otac prodaje i na pijaci – govorila je Bisa i dalje
okrenuta ka prozoru. – A tebi je sve malo.
– Ja vas ne teram – odgovorila je Marija.
sh
– Zbog tebe sam se razbolela, od brige. A ti me nazivaš
ludačom. Bezobraznice jedna! – Bisa se ponovo zaplakala.
Drhtavim rukama izvadila je jednu pilulu iz neke flašice i
popila je. – Hrani pseto, da te ujede.
– Uh, mnogo ja imam od vaše brige.
A
– Treba da znaš, Marija – progovorio je Dragiša – da sve
što smo stekli u životu, stekli smo poštenim radom. I na to smo
naročito ponosni. Jer kad čovek izgubi obraz, onda mu više
ništa ne vredi. U našoj porodici niko nije bio… – zastao je.
– Šta?! – Marija je podigla glavu.
by
– Hoću da kažem… – nastavio je Dragiša u drugom
smeru, ali ga je Marija prekinula.
– Znam ja šta ti hoćeš da kažeš! – povikala je, skočivši sa
kreveta na noge. – E pa da znaš, radije ću da budem… bilo šta
drugo u životu, ako treba, ali neću da postanem tako poštena i
jadna kao vi!
Glas joj se opet izmenio u bolesno promukao i grub. Oči
ht
su joj se širile, a lice izobličilo, dok je upirala prstom u svoje
roditelje vičući.
– Šta vi zamišljate? Vi mislite da ste savršeni roditelji! Da
je dovoljno decu maziti i paziti i obezbediti im da imaju šta da
rig
jedu! E pa, meni to nije dovoljno! Da me volite, vi biste znali

kako da me usrećite, ali vi volite samo sebe, svoj obraz, poštenje
i svoj bedni posao! E, poserem se ja i na vaš obraz i na vaš
posao i na sve što ste stekli!
Bisa histerično vrisnu i poče ponovo drhteći da steže
haljinu oko sebe.
py
– Umukni, nevaspitanice jedna!!! – Dragiša ustade i htede

da je udari, ali se ona izmače.
– Vi više nemate pravo da me tučete! – reče značajno i ode
u svoju sobu!
– Nećeš ti meni više u Beograd! – povika otac za njom.
co
– Ti ćeš da mi zabraniš!? – uzvrati Marija iz svoje sobe.

Bisa je nervozno trljala svoj vrat rukama i izbezumljeno
gledala u prazno šapćući u sebi neke jadikovke i vrteći glavom.
Dragiša je nezadovoljno coktao, skidao naočare i ponovo ih
stavljao.
– Reći ću tetki da ti uzme ključ, da znaš – povika joj Bisa
sh
kroz suze, na šta se Marija ponovo pojavi na vratima sa
koferom u ruci, bolesno razrogačenih očiju i stisnute vilice.
– Uh, i to me zabole pička za onaj smrdljivi stan! Ja ionako
ne živim tamo već godinu dana!
– Marija, ako sada odeš…
A
Dragiša nije stigao da završi rečenicu kada je Marija uz
gromoglasan tresak zalupila vrata za sobom. Izletela je na ulicu
i uputila se pravo u zlataru, odakle je izašla bez jedne
narukvice, ali sa dovoljno para da se vrati u Beograd, a potom
by
čak i taksi da uzme. Dokle? Imaće dovoljno vremena da
razmišlja o tome dok se bude vozila autobusom i posmatrala
spomenike pokraj puta.
ht
rig
py
co
30.
A sh
Za to vreme u Beogradu.
U potkrovlju je, kao i obično, svetao svež i mirišljav

ambijent ispunjavala tiha muzika. Verovatno ste se već zapitali
by
kako je moguće da je u tom prostoru uvek tako prijatno? Vrlo je
moguće i jednostavno, s obzirom na modernu arhitekturu i
tehničku opremljenost stana. Sa toliko staklenih površina i
njihovom dobrom orijentacijom postignuto je da u svako doba
dana bude dovoljno svetla, naročito onda kada ga inače ima
najmanje, ujutru i uveče. Za prijatan ambijent u noćnim satima
bio je obezbeđen sistem diskretne rasvete koji se sastojao od
ht
mnogobrojnih podnih i zidnih lampi modernog dizajna,
obojenih reflektora usmerenih na diskobol, kao i šanka koji je
imao svoje posebno osvetljenje. Moderni klima uređaji su
održavali temperaturu nešto preko dvadeset stepeni,
rig
adekvatnu vlažnost, jonizaciju, ali i osvežavali vazduh

opuštajućim mirima južnog voća. Audio-video sistem, na koji
su bili povezani Radio i CD-plejer, pojačalo, ogromni plazma
TV, DVD i projektor, mogao je da ozvuči ceo stan, uključujući i
kupatilo i terasu, i stvori upečatljiv ambijent. Plejer je bio
programiran tako da u devet sati tiho uključi CD sa
py
instrumentalima, što je obećavalo prijatno buđenje onima koji

su tu spavali u bilo koje vreme.
Eto, sada je jasno na šta se odnosi „svetao svež i mirišljav
ambijent koji ispunjava tiha muzika“. Međutim, ni tako prijatan
ambijent nije pomogao Luki da se oseća dobro kada je ovog
co
jutra otvorio oči, negde oko devet sati, kada ga je probudila

lomljava stakla u blizini njegove glave.
– Ups! – rekla je Mina, stavivši prste preko usana. – Izvini.
Obor'la sam flašu dok sam brisala prašinu.
Bila je samo u gaćicama i beloj muškoj majici koja joj je
sh
bila prevelika. Ispod oka joj se još poznavao trag Marijinog
nokta. U ruci je držala krpu, jednu od onih koje inače služe
isključivo za brisanje unutrašnjosti Lukinog automobila. Dok je
savijena sakupljala srču sa poda njegovo oštro oko nije moglo a
da ne primeti celulit na njenoj zadnjici, koji inače ne bi primetio,
A
da je bio boljeg raspoloženja.
– Obukla sam ovu tvoju majicu, dok se moja ne osuši.
Oprala sam je, ima fleku od vina. – reče Mina veselo.
– To je Viktorova majica – odgovori on, nekako nervozno i
smoreno.
by
– Stvarno? Jao, izvini. – reče ona ponizno, pa ga pogleda
smeškajući se. – Da je skinem?
– Pa, skini je – odgovori on nepromenjenog raspoloženja.
Mina skide majicu ispod koje nije imala ništa i njene velike
grudi se razmahaše pred Lukom.
– Obuci ovo ako nemaš šta drugo – reče Luka pružajući joj
neku svoju majicu.
ht
Posle onog susreta sa Marijom, Mina je jedno vreme
izbegavala da dolazi čak i na posao, a kamoli u taj stan. Nakon
nekoliko nedelja natezanja sa Marijom, pošto je polako počeo
rig
da ga napušta optimizam, Luka je uspeo da ubedi Minu da

može da se vrati na posao, pošto joj je objasnio da je prekinuo
svaki kontakt sa „bivšom“ devojkom, kako ju je nazvao.
Nemnogo dana posle toga ona je ponovo provela noć sa njim i
Viktorom, ali je, za svaki slučaj, neprimećeno pobegla veoma
rano izjutra. Sinoć je, konačno, prvi put provela noć samo sa
py
Lukom i probudila se jutros pored njega u njegovom stanu.
– Šta to radiš? – pitao ju je kada je sišao sa galerije.

– Malo brišem prašinu… – odgovorila je veselo
usredsređena na posao.
co
– Krpom za auto…
Mina je pogledala u njega, pa u krpu, pa opet u njega.
– Izvini, opraću je posle.
– Operi je… – rekao je smoreno. – A posle je baci.
– Izvini, molim te, nisam znala. Kup'ću ti drugu. Izvini.
sh
Samo sam htela malo da pospremim, sinoć smo naprav'li
užasan nered… – pravdala se ona, a Luka je samo odmahnuo
rukom, kao da to više nije bitno.
Sinoć su napravili užasan nered, prisećao se. Sinoć su bili
tu njih troje, a onda je Daca telefonom pozvala Viktora, i on je,
A
na opšte zaprepašćenje, otišao da se vidi sa njom i ostavio Luku
samog sa Minom! Stvarno svašta! Kao da nije on taj koji je
tražio od Luke da pozove Minu?! Kao da se Luki ne znam
koliko sviđa ta Mina, zbog koje ga je ostavila Marija?! Kao da
nije upravo Viktor taj koji ludi za velikim sisama?!
tražio nešto da pojede. by

– I… Kako je bilo sinoć? – pitao je Luka dok je u šanku
– Šta kako je bilo? – Mina je izvukla glavu ispod stola gde

je sakupljala neke rasute mrvice od hrane.
– Pa, tebi kako je bilo?
Ona ga pogleda zbunjeno.
– Super – reče kratko. – Zašto?
ht
– Onako, pitam – reče on, a ona nastavi da čisti. Posle
kraće pauze, ponovo je radoznalo upitao – A, je l' ti bolje bilo
sinoć, samo sa mnom, ili prošli put, kad je i Viktor bio tu?
Mina je napućila usne i pogledala u stranu, levo i desno,
rig
kao učenik u školi koji pogledom traži nekog da mu došapne

pravi odgovor. Tako se i osećala, kao na propitivanju.
– Pa, sinoć samo sa tobom… – reče neodlučno, pa onda
dodade klimajući glavom malo odlučnije – Sa tobom, naravno.
„Kako neuverljivo lažeš!“, pomisli Luka i nasmeši se.
– Ja moram da završim neki posao u gradu – reče pošto se
py
spremio i stade ispred nje držeći ključeve od stana u ruci.

Očekivao je da će i ona izaći iz stana i otići.
– Dobro – odgovori ona, misleći da je on samo hteo da joj
se javi. – Ja ću još malo ostati da pospremim ovde. Vratićeš se
valjda do tri? Ja posle moram na posao.
co
– Da, vratiću se – reče kriveći usnu i ode.
Kada se posle nekoliko sati vratio u stan dočekao ga je

zagušljiv miris hemikalija.
– Ne tuda! – ciknu Mina klečeći na podu sa krpom u
sh
rukama. – Izvini. Sad sam obrisala tu. Obiđi ovamo. – pokaza
mu rukom. – Ovuda, ovuda. Pored zida.
– Zašto to radiš? – čudio se Luka dok se šunjao pored zida
u sopstvenom stanu.
– Sve je tako prljavo – govorila je dok je cedila krpu u kofi
A
sa mutnom vodom. – Izvini, ali ovde kao da ženska noga
godinama nije kročila! Da vidiš kol'ko je prašine bilo na
knjigama. A tek u predsoblju!
Luka se došunjao do garniture i odmah se izvalio da
odmori.
by
– Jao, Luka, pa nemoj noge na sto, brisala sam ga! Ona
tvoja bivša – nastavi Mina – kao da nikada krpu u ruke nije
uzela.
– Pa i nije – odgovori Luka, tiho i umorno.
– Nije, dabome. Samo zna da se nacifra, a da uradi nešto
korisno, to ne zna. I posle zna men' nešto govoriti. Sigurno ne
zna ni da kuva.
ht
– Ne zna…
– Znala sam! Jao, što to mrzim! Ona, bolan, kad bi trebala
sama da se izdržava, pa ona bi crkla od gladi. Znaš li ti, moj
Luka, da ja od sedamnaeste godine sama sebe izdržavam!
rig
– Super… – reče Luka opijen isparenjima, ustade i pođe uz

stepenište na galeriju.
– Od sedamnaeste! Sa ove dve moje ruke! – reče
pokazujući ruke ispijene od vode i hemikalija. – Ja od svojih
roditelja paru nisam uzela, ima, šta ja znam, više godina…
Popevši se na galeriju i videvši prazan zid iznad kreveta,
py
Luka se odjednom trgnu kao oparen, hitro se okrete ka Mini i

povika:
– Ko je dirao zastavu???
– Stav'la sam je u mašinu da se pere… – reče preplašeno. –
Bila je sva isflekana.
co
Luka se strmoglavo strča niz stepenište i zaglavi se na

vratima ostave.
– Stav'la sam prašak u onu pregradu, ali nisam znala kako
da je uključim – reče za njim pažljivo. – U čemu je problem?
Kada se vratio sa zastavom u rukama lice mu je bilo
sh
smrknuto kao najmračniji kišni dan. Pošto ju je dobro pregledao
i istresao od deterdženta, prostrelio je Minu ubilačkim
pogledom ispod obrva.
– Šta sam urad'la? – procvrkutala je ona.
– Marš napolje – zarežao je kroz zube.
A
– Izvini, ja nisam znala… – krenula je ka njemu sa onim
mokrim i od hemikalija pobelelim rukama.
– Skloni se od mene sa tim rukama! – povika on. – I
prestani više da mi se izvinjavaš! Ne mogu više da te gledam, ni
da te slušam… Ni ovde, ni u kafiću!
by
Uzalud je Mina pokušavala da se izvini i da ga umilostivi.
– Pre nego što odeš, odnesi tu kantu i tu smrdljivu krpu
gde si ih našla! – bio je kategoričan.
Dok je ona kupila svoje stvari i gunđala kako je on
nezahvalan, kako joj je to hvala, što je htela kuću i kafić u red da
mu dotera, on je bio gluv za njene reči. Na rastanku, kada je ona
već ulazila u lift, Luka je izvadio novčanik i upitao je:
ht
– Koliko ti dugujem za ovo čišćenje?
Ona ga je pogledala uvređeno.
– Zadrži svoj novac za Mariju – rekla je i uvređeno
okrenula glavu u stranu. – Ne duguješ ti meni više ništa.
rig
– Pa i to što kažeš – reče on vraćajući novčanik u džep. –

Još sam te jebo, još i da ti platim.
Minino zabezeknuto lice nestalo je zajedno sa prorezom
na vratima lifta koja su se zatvorila. U ispoliranom metalu Luka
je sada mogao videti samo svoj cinični osmeh koji je brzo
nestao. Vratio je staru krvlju isflekanu zastavu na njeno mesto,
py
na zidu na galeriji, tačno iznad uzglavlja kreveta, ispod velikog

krovnog prozora. Bio je mrtav umoran, ali iz nekog njemu
nepoznatog razloga nije želeo da legne u taj krevet, pa je sišao i
zaspao na trosedu. Posle nekoliko sati probudio ga je zvuk lifta
koji se otvara.
co
Bio je to Viktor.
– Samo ti spavaj, brate – rekao je tiho.
– Ma, samo sam malo dremnuo – Luka se ipak pridigao.
Kapci su mu bili teški, kičma ukočena, a u glavi je osećao
mračnu i bolnu šupljinu. Istezao se i zevao. Bio je umorniji nego
kada je zaspao i bio je uveren da je to sve zbog tih isparenja
sh
hemikalija za čišćenje. Zbog smrada koji je za sobom ostavila
Mina.
– Brate, šta smrdi ovde? – čudio se Viktor.
– Smrdi, brate, to što si ti sinoć pobegao i što si mi ostavio
za vratom onu paćenicu, e to smrdi.
A
– He-he! – nasmejao se Viktor. – Što je nisi oterao?
– Pa oterao sam je, ali tek pošto je usmrdela ceo stan
nekim otrovima. U pičku materinu, kako me boli glaaavaaaa…
– Luka se uhvatio za čelo.
– Ako, bar je očistila malo – Viktor je preturao po frižideru
by
tražeći nešto da jede. – Mogao si da sačekaš i da nam skuva
nešto, pa onda da je oteraš.
– Ma, teraj je u kurac, brate, potrovala bi nas nečim – reče
Luka vraćajući se u ležeći položaj na trosedu. – Ne znam ni ovo
kako ću da preživim.
– Ma, šta će da ti fali, brate – Viktor sede u fotelju, podiže
noge na sto i stavi tanjir sa hranom u krilo.
ht
– Ona neće sigurno… – prošaputa Luka zatvorenih očiju.
Lagana pospanost ubrzano je padala na njega, kao suv

pesak koji se posipao sa tavanice. Golicao mu lice i ruke,
rig
zatrpavao mu telo i pritiskao ga svojom težinom. Ali, pre nego

što je izgubio kontakt sa javom, osetio je ruku na svom ramenu.
Okrenuo se na tu stranu i jedva otvorio oči.
– Vratiće ti se ona, brate.
Caklile su se Viktorove oči boje limunovog lista. Lukine
usne su se nakrivile u blag i slabašan osmeh, osmeh nade,
py
osmeh zahvalnosti, osmeh osobe koja može iskreno da se smeši

još jedino na ivici razuma, pred padanje u san. Ponovo je
sklopio kapke, a Viktorove zelene oči sa ove strane, zamenile su
Marijine, crne i svetlucave kao zvezdano letnje nebo, na drugoj
strani sna.
co
Da li je to bilo proročanstvo, neka dojava, ili možda

iskustvo, tek, nije prošlo ni sat vremena kada je neko zazvonio
na interfonu. Viktor se javio.
– Tu je, 'ajde penji se.
Strčao se brzo do kreveta da probudi Luku.
sh
– Luka, probudi se brzo, ovde je!
– A, šta, ko? – buncao je Luka.
– Marija! Evo je, penje se gore.
Luka ga je gledao nekoliko sekundi, a onda se trgao.
– Marija?!
A
– Pa, da! Šta sam ti rekao, brate. Vratila se. Rasani se, brzo.
Luka je skočio na noge osvrćući se oko sebe, bez ideje šta
da uradi.
– Idem ja. Neću dolaziti večeras. Srećno! – povika Viktor i
nestade iz stana kroz vrata koja su vodila na stepenište.
by
Odmah potom otvorila su se i vrata lifta i u stan je ušla
Marija, noseći na sebi svetlost sunčanog dana – na beloj letnjoj
haljini do iznad kolena, u pramenovima kose koji su dodirivali
gola ramena, glatka i sedefasta, u čašicama iznad ključnih
kostiju, na vratu, na usnama, u očima boje letnje noći.
Zastala je na ulazu ugledavši Luku. On je protrljao sanjive
oči, još nesvestan sa koje se strane sna nalazi. Prišao je i
ht
dodirnuo je po vreloj koži na ramenu, zagrejanoj na
popodnevnom suncu, gledajući joj u ruke koje su se igrale
perlicama na ogrlici.
– Mislila sam… – prozborila je ona, ali ju je on prekinu
rig
privukavši je sebi i stavivši svoje usne na njene.

Zadrhtala je u njegovom zagrljaju, kolena su joj zaklecala,
kao kada se prvi put poljubila. Oslobodio se drhtaj koji je za
svaki slučaj čuvala u nogama još od kako je sela u autobus za
Beograd – slabost rezervisanu za eventualno padanje na kolena.
Sada više nije morala da se plaši da će završiti na
py
kolenima, jer je bila čvrsto stisnuta uz njega. Podigao ju je u

naručje i poneo uz stepenište, ali kada se našao pred krevetom
na galeriji, pred njihovim nekadašnjim ljubavnim tronom pod
zvezdama, nije želeo da je spusti na njega, nju tako mirišljavu i
svetlucavu, na prljave i pogužvane čaršave koji još zaudaraju na
co
Minine velike i teške grudi. Pokazao joj je pogledom na terasu

sa bazenom i limunovima, a ona je zadovoljno klimnula
glavom.
Daveći se u hipnotički otrovnom mirisu njenog vrata, u
njenom krhkom i glatkom telu koje je pod vodom izmicalo i
klizilo u njegovim rukama, nije više bio ni sanjiv, ni ukočen, niti
sh
ga je bolela glava. Dok su ga mazile i stiskale njene nežne ruke
prozirne kože i dugih prstiju koji se završavaju sjajnim noktima,
kleo se u sebi da, dok je njega, one nikada neće cediti smrdljive
krpe za brisanje poda.
A
by
ht
rig
py
co
31.
A sh
Beograd, SCG. 2005.
Izašli su iz kluba Bejzment i krenuli kroz park ka ulici.

Čim su zašli u mrak Marija je odmah počela da histeriše i da
by
plače. Luka ju je spustio na jednu usamljenu klupu, seo pored
nje i zagrlio je. Istini za volju, to nije bio izraz ljubavi. Tako je
držao svoju tešku ruku preko njenog ramena, da ona ne bi
mogla da pobegne.
Viktor i Jovana su bili desetak metara iza njih.
– Sačekaj – rekao je Viktor Jovani i seo na obližnju klupu. –
Sedi ovde, pusti ih same.
ht
Jovana ga je pogledala i sela pored njega. Neprestano je
pratila šta se dešava sa Lukom i Marijom. Bila je vrlo
zainteresovana da čuje o čemu pričaju. Mogla je da čuje delove
razgovora.
rig
…
– Rekla sam ti, rekla sam ti već … – ponavljala je kroz plač
Marija. – Ne mogu više da budem sa tobom. Ne želim… Ostavi
me na miru. Ostavi me…
– Ma, ne moraš da budeš sa mnom! – vikao je on. – Ne
moraš! Ali, nećeš na moje oči da se muvaš sa nekim tamo
py
matorcima!
– Zašto je tebe briga?!
– E, pa baš me jeste briga!
– Ma nemoj!? Šta se tebe sada tiče šta ću ja da radim!
– Tiče me se! Baš me se tiče!
co
– Ti si me već nazvao pravim imenom… Ti si me takvom

napravio!
…
– Nije lepo prisluškivati tuđe razgovore – Viktor je
sh
prekinuo Jovanino prisluškivanje.
– Ćuti – rekla je ona i mahnula rukom.
On je izvadio kutiju cigareta.
– Ti živiš u Londonu? – nastavio je da zapitkuje paleći
cigaretu.
A
– Aha – odgovorila je i okrenula se prema njemu ljuta što
je zagovara dok pokušava da prisluškuje.
– Kul – rekao je i ponudio je cigaretama.
– Voliš London? – pitala je ona prihvatajući.
– Ne znam, nikad nisam bio tamo, ali deluje mi kul.
by
– Jeste kul, a znaš li zašto? Zato što tamo nema ovakvih
seronja, kao što je tvoj drug.
Viktor se nasmejao.
– Otkud ti poznaješ Luku? – pitao je.
– Maja mi je dovoljno pričala o njemu, a i sama vidim
kako se ponaša.
Oboje su se u tom trenutku okrenuli ka Luki i Mariji. Ona
ht
je baš tada histerično dlanovima udarala u njegove grudi i kroz
plač mu vikala u lice „Crkni! Crkni! Mrzim te!“, a on ju je
strpljivo umirivao.
Viktor se nasmejao.
rig
– Nemoj mnogo da veruješ tvojoj „Maji“ – rekao je Viktor,

naglašavajući da mu je čudno što je ona zove tako.
– Pa i ne verujem joj – rekla je ona i pogledala ga u oči.
On se nasmešio. Jovani se u tom trenutku učinilo kao da
ona i Viktor čuvaju neku zajedničku tajnu, kao da toliko mnogo
zna o tom čoveku koji sedi pored nje.
py
– Ja odlično poznajem Mariju. Bolje od tebe. – rekla je. –

ali, ipak, on se ponaša kao da je ona njegovo vlasništvo.
– Pa, na neki način je i u pravu…
– Ma nemoj? Je l' vas to uče na pravnom fakultetu o
ljudskim pravima? – nastavila je da ćaska sa njim. – U Britaniji
co
bi se ovo nazvalo seksualnim zlostavljanjem, a za to se ide u

zatvor.
– Luka da seksualno zlostavlja nekog? Ma daj…
Oboje su se nasmejali.
– Ovo zemlja definitivno negativno utiče na moj smisao za
sh
humor – rekla je Jovana pomirljivo i udahnula dim cigarete.
– Možda, ali definitivno pozitivno utiče na tvoju lepotu –
rekao je on i odmerio je.
Jovana je ustala, bacila cigaretu i zgazila je.
– Nerviraš me, Viktore – rekla je.
A
I njoj samoj je zvučalo baš čudno što ga je nazvala po
imenu, s obzirom da ga drugi put u životu vidi i da se nikada
nisu zvanično upoznali. On joj se nasmešio zbog toga.
Marija je plakala. Ustvari, ridala je, gušila se u suzama,
by
kao da joj se dogodilo nešto najstrašnije tragično, kao da je bila
na ivici nervnog sloma. Doživela je već previše maltretiranja i
bilo je potrebno samo malo mučenja da se slomi. Luka ju je
podigao i poveo je. Ona je jedva hodala oslanjajući se na njega,
a on ju je skoro nosio, čvrsto je držeći u zagrljaju. Izgledalo je,
onako gledajući sa strane, kao da joj je on najbolji prijatelj. Kao
da se njoj sirotoj dogodilo nešto loše, a on joj se tu našao, njen
ht
veliki i jak prijatelj, da je teši i nosi. I to ne baš nežan prijatelj,
pošto je ne mazi po glavi i ne ljubi u čelo. Samo je nosi. A
Jovana i Viktor su išli iza njih, ako zatreba još pomoći. Eto, baš
tako je izgledalo. Niko ne bi pomislio da je on razlog njene
rig
nesreće.
Stavio ju je u svoj Roudster. Jovana i Viktor su uzeli taksi i
pratili ih. Kada su stigli na Bulevar ispred Marijinog stana,
iznad Zvezdare se već zacrvenelo letnje svitanje.
– Pripazi na nju, molim te – rekao je Viktor Jovani na
rastanku.
py
Jovana mu je samo namignula.

co
32.
A sh
Srbija i Crna gora, Beograd, početak 2003.
Pažljivom čitaocu sigurno nije promaklo da se radnja ovog

romana, kako je to lepo naglašeno na početku svakog poglavlja,
by
dešava čas u Jugoslaviji, čas u SCG, u zavisnosti od vremena.
Imajući u vidu eventualno prevođenje i objavljivanje ovog
romana u nekim stranim zemljama u kojima je stanovništvo
ukleto na tu dosadu da se rodi, živi i umre u istoj državi, dužan
sam da objasnim da to nije slučaj i na ovim prostorima. Naši
junaci su, zapravo, svi rođeni u sasvim trećoj zemlji,
Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, SFRJ, velikoj
ht
državi koja se sastojala od šest republika i prostirala duž
čitavog Balkana, od Italije do Grčke, ali su se, bez prelaženja
granica, 1992. godine svi obreli u malenoj i truloj Saveznoj
Republici Jugoslaviji, SRJ. Osim države i državljanstva, mnogi
rig
su ovde bez svoje volje menjali i adresu a da pri tom nisu

prelazili kućni prag, kao što je na primer to slučaj sa stanarima
već pomenutog Bulevara, najduže ulice u Beogradu, nekada
Revolucije, a zatim kralja Aleksandra. Čak i oni Beograđani koji
su menjali ulice i po više puta, onako kako politički vetar duva,
čak su i oni imali više sreće od onih koji su menjali još i cele
py
gradove. Danas, ako nekom detetu kažete da ste se rodili u

Svetozarevu ili Titogradu, misliće verovatno da ste, šta bi znalo,
iz Rusije ili Bugarske. Ne?
No, bilo kako bilo, Beograd je početkom 2003. godine i
zvanično postao glavni grad Državne zajednice Srbija i Crna
co
Gora, skraćeno SCG, koja se (opet za uklete strance), baš

potpuno isto kao i njena prethodnica SRJ, sastoji, je l' te, kako joj
samo ime kaže, od Srbije i Crne Gore. Bio je to mudar
kompromis, rezultat višemesečnog političkog prebijanja
između zvaničnika dveju republika, koji nije doneo ništa novo
ni državi, ni Beogradu, niti našim junacima, koji odavno nisu
sh
znali ni ko su, ni odakle su.
Marija nije uspela da upiše drugu godinu na fakultetu, ali

je to nije mnogo potresalo, s obzirom da je uspela na jednom
drugom planu, za nju i njenu karijeru mnogo bitnijem– uspela
A
je da stabilizuje vezu sa Lukom. Period stabilnosti i ljubavi u
svakoj vezi je, gledano iz pripovedačke vizure, dosadan period
bez dramatike, ali na Marijinu nesreću, a sreću pisca ovog
romana, taj period je potrajao samo nekoliko meseci.
I eto nas dakle u tom prohladnom popodnevu, marta
by
2003. godine. Marija je želela da prošeta malo po gradu i potraži
neku obuću za predstojeću prolećnu sezonu. Luka nije bio
raspoložen za višečasovno tabananje po pločnicima Knez
Mihajlove ulice i učestvovanje u odlučivanju između dva para
cipela koje potpuno identično dobro stoje. Stoga joj je dao svoju
VISA karticu da sama sebi uzme šta joj treba.
– Uzmi šta ti treba – rekao je, tim rečima – a ja ću te čekati
ht
u Red Roadster-u.
Marija nije imala prigovora. Posle nekoliko sati se skoro
zaglavila na vratima kafea, vrativši se sa kesama nabijenim
odećom po poslednjim trendovima, obućom, šminkom,
rig
kozmetikom, nakitom i po jednim primerkom već raskupusanih

„Elle“, „Cosmopolitan“ i „Joy“, koje je verovatno kupila kao
vodič za šoping. Luki je taj prizor izgledao prilično smešno.
– Uh! – uzdahnula je stropoštavši se na separe pored
svojih kesa. – Kafu sa amaretom i običnu vodu sa ledom!
– Jesi li sve kupila? – pitao je on gledajući u njen prtljag.
py
– Nisam – odgovori ona gledajući umorno i zamišljeno u

jednu tačku na stolu.
– Oh, maco… Pa kako nisi?
– Ništa me ne pitaj. Videla sam jednu preslatku narukvicu
od nanizanih tirkizno plavih perli koje bi mi se fantastično
co
uklapale uz jednu košulju što sam sad kupila – dok je govorila

prstima je dodirivala vrat i dekolte. – Ručni rad, unikatna.
Uopšte nije skupa, petsto dinara… Skoro džabe.
– Pa što je nisi kupila? – upita je on brižljivo.
– Ali, to je bilo na uličnoj tezgi – Marija bespomoćno raširi
sh
ruke. – A nisam videla takvu ni u jednom butiku u kom sam
bila.
– Pa? – začudi se Luka, ne shvatajući njen problem. – Šta
ako je na uličnoj tezgi?
– Pa ne primaju VISA na toj uličnoj tezgi! – objasni ona.
A
U povratku kući Luka se interesovao gde se nalazi ta
tezga na kojoj, zaboga, ne primaju VISA kartice, i pošto mu je
Marija pokazala, parkirao je auto i pozvao je da mu pokaže tu
fabuloznu narukvicu od tirkiznih perli. Veselo ga je odvukla do
by
tamo, zaboravljajući na umor i gotovo skakućući, i on je,
naravno, odmah platio istu, pa se čak potrudio i da joj po svom
ukusu odabere još jednu narukvicu i još neke minđuše, što ona
nije odbila. Vraćajući se do parkiranog auta Luka je u izlogu
jedne radnje video neku haljinu za koju je smatrao da bi odlično
pristajala Mariji, pa su, kada su već bili tu, ušli da je ona proba.
Dok je ona bila u kabini za presvlačenje Luka je na muškom
ht
odeljenju u podrumu razgledao nešto za sebe.
– Nije loša – reče Marija iz kabine – samo mi je malo šir…
Pomerila je zavesu, iskoračila napolje, podigla pogled i
bum! Glas joj je zastao u grlu, a kroz stomak joj je proletelo
rig
nekoliko oštrih strela. – Zdravo… – reče na pola glasa –

…Denise.
Bio je to trenutak, šok, potpuno neočekivan susret i
nekontrolisana reakcija. Uopšte nije želela da mu se javi! Eh, da
ga je samo ugledala negde na odstojanju, prepoznala negde na
ulici, u diskoteci, otpozadi ili iz profila, kako god… Možda
py
strelice u stomaku ne bi izostale, ali bi pozdrav definitivno

izostao. Samo da je imala vremena da razmisli, verovatno bi
odlučila da ga ni ne pogledala. Okrenula bi drsko glavu na
drugu stranu i prošla pored njega. Ali ovako, nenadano, na
prepad, refleksno mu se javila, kao svakom drugom poznaniku.
co
– Ćao, Marija – rekao je on, prilično zbunjen, kao i ona, ali

se u njegovom pogledu osetilo da bi moglo da mu bude drago
što je vidi, ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga što je
izgledala fantastično.
Sad je već bilo kasno da prođu jedan pored drugog kao da
sh
se ne poznaju. Kasno da se ponašaju kao deca, da se podsećaju
na to ko je koga povredio, ko je otišao bez pozdrava, a ko je
našao drugu devojku… Kad se samo seti, o moj bože, pa skoro
četiri godine kasno za takva pitanja!
– Šta ima? – pitao je on, onako, tek nešto da kaže.
A
– Eto, ništa – reče ona, prebirajući nepostojeće konce na
haljini koju je držala u rukama. – Kod tebe?
U tom trenutku se na stepeništu pojavio Luka. Kada je
ugledao Mariju kako razgovara sa Denisom na trenutak je
zastao, ukočio se, i teško je opisati tadašnji izraz njegovog lica.
by
Kao da ga je nešto uplašilo, iznenadilo, ali i naljutilo. Preko
njegovih očiju kao da je pala neka senka. Prišao je ćutke,
ukočenog pogleda, i stavio ruku Mariji oko struka.
– Zdravo Luka – rekao je Denis iznenađeno.
Odgovor je izostao. Luka ga je ćutke gledao ledenim
pogledom, kao da će ga njime ubiti. Situacija je bila prilično
neprijatna. Denis je pogledao u Mariju, a ona je i dalje prebirala
ht
konce na haljini. Luka je i dalje stajao ukočeno, sa tim ubilačkim
izrazom lica. Denis se samo nasmejao, blago i nesigurno,
okrenuo se i bez osvrtanja otišao niz stepenište u muško
odeljenje, dok ga je Luka ispratio pogledom. A onda je isti taj
rig
pogled spustio na Mariju.

– Šta ti je? – upitala je ona preplašeno.
– Polazi! – reče on, istrže joj haljinu iz ruke, baci je u
stranu i izvuče je na ulicu do auta.
Držao ju je za nadlakticu sve do auta, vukao je pored sebe,
kao da je postojala opasnost da mu negde pobegne. Ona je
py
zbunjeno i uplašeno išla pored njega i zapitkivala ga šta mu je.

– Je l' bi se jebala s njim, opet, a? – odmah je počeo da je
provocira, čim su seli u auto. – Da se podsetiš malo, došlo ti, a?
Je l' to? Dugo nisi.
– Ma šta ti je, jesi li ti normalan, samo sam razgovarala sa
co
njim – pravdala se ona.

– Šta ima ti da razgovaraš sa njim, koji kurac, bre?! –
zaurlao je on na nju tako da je skoro zabalavio.
Zaškripao je gumama po asfaltu. Marija je stegla i
sh
nakrivila usne i oborila pogled. Znala je čemu vodi svaka
rasprava u ovakvoj situaciji.
– Ceri mi se tamo u lice, k'o pička neka – gunđao je Luka.
On je, u skladu sa svojim načinom razmišljanja i
predstavom Marijine i Denisove veze, taj njegov osmeh
A
protumačio kao provokaciju. „E, kad sam ja to jebo, ti si, klinac,
još vozio bicikl na tri točka!“ Tako je to tumačio. Samo, nije
znao u kolikoj je zabludi.
– Što mi samo nešto nije rekao, pička mu materina
komunjarska, da mu ja objasnim neke stvari. Uh kako bih mu
by
prosuo zube, mamu li mu crvenu.
– Ma, šta ti je uradio? – upitala ga je Marija, pokušavajući
da ga umiri, ali očigledno na potpuno pogrešan način.
– Šta mi je uradio? – Luka se ironično nasmejao. – Još pitaš
šta je uradio. Upropastio je ovu zemlju, e to je uradio! On i svi
oni njegovi…
– Uh, ma da, baš je Denis upropastio ovu zemlju.
ht
– Mnogo si glupa, Marija! Glupa si! – rekao joj je sa
gađenjem. – Bolje ćuti kad nemaš pojma.
Marija je coktala i prevrtala očima. U nameri da izbegne
raspravu skoncentrisala se na stavljanje narukvice od tirkiznih
rig
perli na svoju ruku.

– Stvarno ne znam kako si ikada mogla da budeš sa tim
debilom – nastavio je Luka, ne mogavši da se udalji od te teme.
– Sa Denisom, komunjarom! Ej! Mislim, strašno…
– Pa šta, dobro je izgledao – branila je ona svoj nekadašnji
izbor.
py
– Izgledao je k'o kurac! A sada izgleda još gore.

Naglo je promeno traku i stao na gas. Njegov crveni
Roudster je poslušno ispunjavao svaku njegovu želju, a Marija
se zanela u stranu pri čemu joj je ispala narukvica negde
između sedišta. Savila se da je potraži.
co
– Kurčio se deset godina, pokrao pola Beograda, i sad bi

opet da bude faca – nervirao se Luka. – E, ne može! Dosta mu je
bilo. Ma, trebalo je sve to pobiti petog oktobra! Po kratkom
postupku!
– Jeste, tako je – dobaci Marija savijena u potrazi za
sh
izgubljenim perlama.
– Pa, jeste tako!
– Pa, i ja kažem da jeste tako – Marija je bila ironična. – Sve
si u pravu.
– Normalno da sam u pravu.
A
– Da, da. Sve je to tako kao što ti kažeš.
Luka naglo zakoči u mestu, tako da za sobom na asfaltu
ostavi trag pneumatika. Savi se, uze narukvicu koja mu je sve
vreme bila kod nogu i zavrljači je kroz prozor.
– Jebala te narukvica!!! – razdra se na Mariju, a na čelu mu
iskočiše vene.
by
– Ma, šta hoćeš ti od mene?! – vrisnu ona plačljivo.
U trenutku kada je on zakočio iza njega je neko legao na
sirenu i još nije prestajao da trubi.
– Puši ga, pederu! – povikao je divljački Luka kroz prozor
i ponovo startovao, naglo i uz škripu točkova.
Crveno.
ht
Luka je stao na sledećem semaforu. U drugoj traci, tačno
pored njega, poravnao se onaj automobil što je malopre trubio
iza njega. Luka ga je dobro osmotrio – bio je to crni Pežo 206,
blistavo nov. Svetlucao je na letnjem sutonu. Nije mogao videti
rig
ko upravlja tim autom, jer su stakla bila zatamnjena, ali je bio

siguran da taj neko sada gleda pravo u njega. Osim zbog
tamnih stakala, automobil je bio vrlo upadljiv i zbog motiva
stilizovanog bas-ključa koji gori u plamenu na crnoj pozadini
bočnih strana, kao i zbog prepoznatljivog zvuka motora koji je
dolazio od posebnog ugrađenog auspuha. Taj zvuk je
py
provocirao Luku i njegovu vatreno crvenu ljubimicu, a ovaj crni

lepotan kao da je to tačno osećao – ritmično je režao na nju,
frktao, rzao, začikivao je, kao mačor u ljubavnoj igri.
Žuto.
Zaškripale su gume, najpre crnog Pežoa, a odmah potom,
co
refleksno, i crvenog Roudstera.

Zeleno.
Projurili su kroz raskrsnicu. Pežo je imao startnu
prednost. Na njegovoj strani je bio faktor iznenađenja, kao i
očigledno iskustvo u ovakvim situacijama, ali i neočekivana
snaga i ubrzanje za taj tip automobila. Vijugali su po Bulevaru,
sh
provlačili se između drugih automobila koji su trubili i kočili,
premeštali se iz trake u traku. Iza sebe su ostavljali Golfove,
Opele i Zastave, čitavu generaciju starije od njih. Kadgod bi se
Roudster približio bar do bas-ključa na Pežou, neko bi se
isprečio, automobil, pešak, autobus, i Luka bi onda psovao i
A
mrštio se. Inače je bio veoma uzbuđen i na momente se čak i
smešio, kada bi njegova lepotica zaječala i pritisla ih u sedišta
gutajući asfalt ispred sebe, žestoko se približavajući svom
misterioznom mračnom saigraču u tom čudnom plesu na
točkovima. Njega je sve to podsećalo na neku okretnu
asfaltu. Uživao je u tome. by

latinoameričku igru zavođenja, poput tanga. Tango na vrelom
Marija je sedela ukočeno, čvrsto stegnuta levom rukom za

sedište, a desnom za ručku na vratima. Bila je bleda,
preplašena, nešto je govorila Luki, ali je on nije slušao. Proleteli
su pored pravnog fakulteta, ostavljajući daleko za sobom mesto
gde je trebalo da skrenu ka Lukinom stanu.
ht
Taman kada se ispred njih otvorila prazna ulica i kada je
Audi već bio skoro uhvatio korak sa svojim mračnim
partnerom, a zvuci motora im se skoro potpuno sinhronizovali,
ispred njih se pojavilo crveno svetlo. I baš kao najveći amater,
rig
kako u vožnji, tako i u igrama zavođenja, Luka je u jednom

trenutku počeo da usporava. U tom istom trenutku je postao
svestan svoje naivnosti. Za njegovog crnog saigrača u toj
vratolomnoj igri crveno svetlo na semaforu nije značilo stop,
nije značilo kraj. Naprotiv. Izazivala ga je kao crvena marama u
koridi.
py
Kada je to primetio, Luka je ponovo stao na gas,

iznerviran svojom glupošću zbog koje je opet zaostajao
nekoliko metara. Proleteli su kroz crveno svetlo pre nego što su
kroz raskrsnicu počeli da prolaze automobili iz poprečne ulice.
Marija je počela preplašeno da vrišti, držeći oči zatvorene,
co
a ruke stegnute za sedište i vrata.

– Prestani da se dereš! – povikao je Luka, ne okrećući
glavu prema njoj, ali ona je samo udahnula i nastavila da vrišti.
Luka se opet približio Pežou. Morao ga je preticati u
desnoj traci, pošto se ovaj striktno držao samo leve. Na
sledećem semaforu čekala ih je nezgodna situacija: crveno
sh
svetlo je bilo uključeno već duže vreme; obe trake koje vode u
tom smeru bile su zauzete automobilima koji su čekali na
semaforu; skroz desno, u traci do trotoara je čekao tramvaj, a po
sredini ulice nalazilo se saobraćajno ostrvo, dugo desetak
metara, na kojoj je stajao semafor i nekoliko nadugačkih
A
betonskih žardinijera bez cveća, koje su odvajale trake koje
dolaze iz suprotnog smera. Ovde su, definitivno, morali da se
zaustave, pomislio je Luka, pa je čak primetio da i njegov
saigrač usporava, ali je opet ispao naivan, neiskusan, da ne
kažemo i – glup. Tačno pred početak ostrva, Pežo se naglo
by
prebacio u suprotan smer, obišao ostrvo sa leve strane, prošao
kroz crveno svetlo tik ispred nekog automobila koji mu je
dolazio u susret, i odjurio u suton uz Bulevar dok su se za njim
palila ulična svetla.
Luka je ostao zarobljen na semaforu. Pred očima mu se
pomutilo. Srce mu je tuklo u vratu, a hladan znoj ga je
obuzimao svuda po telu. Bio je veoma uzbuđen.
ht
Pored njega je i dalje zatvorenih očiju vrištala Marija.
– Šta se dereš više koji kurac?! – zaurlao je Luka na nju.
Ona je otvorila oči i prestala da vrišti.
– Vozi me kući – prošaputala je.
rig
Luka ju je osmotrio. Bila je bleda i drhtala je. Izgledala je

tako slabo i bespomoćno. Koža na licu i vratu joj je delovala kao
paperjasti oblak, a usne su joj bile boje trule višnje. Zaustavio se
u desnoj traci i uključio „sva četiri“. Primakao joj se i počeo da
je mazi i ljubi. Ona ga je zagrlila. Čvrsto ga je stegla i privila se
uz njega, tako da je on mogao da oseti kako joj celo telo drhti,
py
kako diše isprekidano i kako joj srce lupa kao ludo, baš kao i
njegovo. Ljubio joj je ramena i vrat. Udisao je mirise njenog tela,
koji su na njega, baš kao i njegovo čvrsto telo na nju, delovali
kao najjači sedativi.
Odavno je zaboravio i na Denisa i na sve što se tog dana
co
dogodilo. Bio je opijen tim tangom na vrelom asfaltu. Kao

predigra na točkovima, koja se završila, činilo mu se, pre nego
što je mogao i da pretpostavi kakva sve uzbuđenja krije u svojoj
celosti, ostavljajući ga, ne poraženog niti postiđenog, već
nekako nedovršenog, pomućene svesti, uskraćenog za
orgazmičan kraj. Dok se upijao u Marijinu nežnu kožu u sebi je
sh
osećao strast koja mu je natezala celo telo, i jedva je čekao da
stignu kući da se isprazni u njoj.
A
by
ht
rig
py
co
33.
A sh
Srbija i Crna gora, Beograd, 12.3.2003.
Nije tajna da je Marija zamišljala da će do metropola i

svetskog džet seta doći preko kreveta. Samo što je u to vreme
by
ona u tom krevetu još zamišljala i ljubav, oličenu u mladom i
zgodnom muškarcu. Muškarcu, koji se i ovog jutra lenjo
protezao pored nje u krevetu, ovde ispod velikog krovnog
prozora, na galeriji luksuznog potkrovlja koje miriše na južno
voće. Ljubomornog, posesivnog, surovog, seksualno malo
pomerenog, ali ipak uspešnog i voljenog, njenog muškarca –
Luku.
ht
– Koji ćemo kurac da tražimo u Londonu, da l' si ti
normalna???
Luka, pak, nije mnogo mario da napušta Beograd, grad u
kome je bio poznata faca, gde je imao prijatelje, devojku,
rig
rođake, lep stan, auto i razvijen unosan biznis; gde je imao oca
u vladi i mogao da radi šta hoće, gde mu niko ništa nije mogao;
gde je sloboda i demokratija, zalivena njegovom krvlju, kao
mlada biljka tek počela da rađa prve plodove. Zašto bi, pobogu,
on odlazio u neki tamo London, gde je bolji šoping, ili šta već?
– Pa, mogli bismo nešto da radimo, ja bih nešto studirala i
py
radila, znam dobro engleski.

– Ti znaš dobro engleski, da studiraš i da radiš, a ja da
sedim kod kuće i kuvam?
– Pa, nije, što si smešan. Ti imaš strica tamo, on bi ti
pomogao.
co
– Vukašin živi u Kaliforniji – Luka je prevrnuo očima.

– Eto, još bolje! Amerika, Kalifornija, L.A., Holivud,
Malibu, sunce, more, plaže… Ti voliš Ameriku, zar ne?
– Ma, šta nam fali ovde? Imamo sve što nam treba, i više
sh
od toga! – iščuđavao se Luka. – Zašto bih se potucao po svetu
kada ovde imam sve.
– Ma nije stvar u novcu. Džaba ovde imaš novac kada
nemaš na šta kvalitetno da ga potrošiš. Problem je u Beogradu i
Srbiji. Zaostali smo. Modni trendovi kaskaju najmanje godinu
A
dana za svetom. – Marija je očajavala. – Ovde se sve raspada!
Mrzim ovu zemlju!
– Ja baš volim Srbiju – kontrirao je Luka. – Nigde nije tako
opušteno kao ovde. Ovde imam sve, ovo je moj grad, ja sam ga
oslobodio! Ovde sam se borio za demokratiju i za svoju
budoćnost, a ne u Americi.
by
– Zašto nam onda, u pičku materinu, visi ova zastava
iznad glave godinama, ako ne želiš da ideš u Ameriku?! –
Marija se iznervirala.
– To je drugo… A tebi je baš mali Beograd?
– Mali mi je. Baš mi je mali. Sramota me je više pred
društvom, svi su negde putovali, stalno pričaju o nekim
ht
gradovima i robnim kućama za koje ja nikada nisam ni čula.
Ovde nema poštene robne kuće u celom gradu!
– Doći će i ovde poznate robne kuće. Eto ti Merkator.
– Uh, silan mi je Merkator! Kad bi znao kakve robne kuće
rig
postoje u Londonu i Njujorku, ti me ne bi terao u Merkator.

– Marija, nemoj da se zanosiš. Ići ćemo i u London i u
Ameriku, kupiću ti sve što želiš, samo se strpi malo.
– Kada ćemo da idemo?
– Kad uđemo u Evropsku uniju i ukinu nam vize.
Čak se i sam Luka nasmejao ovoj svojoj neozbiljnoj izjavi,
py
a Marija je u očajanju pala na krevet i zabila lice u jastuk.

– Jaooo, nerviraš me! – govorila je iz jastuka. – To će biti za
petnaest godina!
– Neće biti za petnaest godina.
– Neće. Neće biti ni tada! Neće biti nikada, verovatno. –
co
Marija je mazno cvilela na jastuku.

Luka joj se privukao na krevetu i zagrlio je. Udahnuo je
miris njene kose.
– Vodiću te gde poželiš – šaputao joj je na uvo. – U Rim,
Pariz, Madrid, Njujork. Kupiću ti celu robnu kuću, u sred
Londona. Nosiće tvoje ime. Najbolji kreatori kreiraće samo za
sh
tebe. Osnovaćeš novi modni brend. Žene širom sveta će se
utrkivati da budu obučene kao ti. Ali, samo pod jednim
uslovom…
– Kojim? – mazno i sa smeškom na licu pitala je Marija.
– Da zaboraviš svu tu odeću kod kuće kad isplovimo
A
jahtom iz Kana. Hoću na pramcu da se sunčaš gola.
Marija se zakikotala.
– A kako će se jahta zvati? – upitala je.
– Viktoria! – odgovori on pompezno šireći ruke, kao da
pokazuje natpis na pramcu proda.
by
Marija oštro i uvređeno pogleda u njega. Odjednom, lice
joj je bilo skamenjeno ozbiljno, usne skupljene, a oči preteće
razrogačene. Luka je prasnuo u smeh.
– Budalo! – udarila ga je laktom u rebra, shvativši da se
poigrava s njom. – Nerviraš me.
– Maco, ja sam to mislio kao Pobeda, kapiraš? Ili kao
engleska kraljica. Ti voliš Englesku, ja to zbog tebe.
ht
Marija mu je okrenula leđa uvređeno. On se pripio uz nju
nastavljajući da je provocira, što ga je, očigledno, vrlo
zabavljalo. Ponekad je baš voleo njene napade razmaženosti,
kada je pokazivala svoju slabost i koliko je, zapravo, lako
rig
povrediti je.
– Ali, ti ćeš dobiti robnu kuću. Nemoj da si sebična, maco.
Ne može sve samo za tebe. – nastavio je. – Dobro, ako ti se
„Viktoria” ne sviđa, može da se zove i „Daca Faca“! Po tvojoj
drugarici! Ionako će ona i Viktor sve vreme da budu tu sa
nama… Celog života!
py
– Ćuti! – Marija je stavila ruke na uši ne želeći da sluša o

tome.
– Ti, ja, Viktor i Daca – Luka je nastavio da se uživljava u
priču. – Sami na pučini. Goli!
Marija se okrenula i udarila ga jastukom u lice. On se
co
nasmejao, uhvatio je oko struka, prebacio je preko sebe, pa onda

legao preko nje. Taman su počeli da se ljube i maze, kada je
zazvonio Lukin mobilni telefon, negde na podu pored kreveta.
Najpre nije imao nameru da se javi, ali pošto je telefon nastavio
da zvoni veoma dugo, uspeo je nekako da ga dohvati a da se ne
sh
skine sa Marije.
– Molim – javio se. – Molim?! Kako?! – Lice mu se
uozbiljilo. – Da. Da. Odmah dolazim.
Skočio je sa kreveta i brzo počeo da se oblači. Marija je i
dalje ležala na leđima, gledala u plafon i razmišljala o tome da li
A
želi da zna zbog čega on sada tako hitno mora da ide nekuda.
Možda je bolje da ne pita.
– Pucali su u Đinđića! – rekao je on bez pitanja.
Marija se pridigla na laktove i pogledala ga.
– Šta?
by
– Pucali su u Đinđića – rekao je, zagledavši se u jednu
tačku kratko, a onda opet nastavio brzo da se oblači.
Bio je vrlo uzrujan, pogubljen. Za manje od minut se
spremio, obukavši ono što mu je bilo prvo pri ruci, i otrčao niz
stepenište iz stana. Marija je ponovo pala na leđa zagledana u
plafon.
– Hoću u London! – rekla je mazno, prekrivši oči rukama.
ht
A onda je opet zadremala sanjajući svoju robnu kuću u
centru Londona. Probudila se kada je čula da neko ulazi u stan.
Sišla je dole i zatekla Viktora kako toči sebi neko piće u šanku.
Nije imao majicu na sebi.
rig
– Dobro jutro – rekao je, pogledavši na sat. – Gde je Luka?

Njegov zeleni pogled boje limunovog lista nestašno je
ispitivao njenu kratku i providnu spavaćicu. Usne su mu bile
vlažne od pića.
– Izašao je negde – odgovorila je ona zevajući i protežući
se. – Ima li kafe u automatu?
py
– Nema – odgovorio je. – Kako se ovo uključuje?

– Beži, ja ću – izgurala ga je iz šanka. – Hoćeš i ti?
– Hoću.
Dok se crna kafa u tankom mlazu cedila u stakleni lončić

co
automata, Marija je držala glavu nalakćena na šank i dremala,

gledajući kroz trepavice Viktora, koji je ležao sa nogama
podignutim na stolu i menjao kanale na TV-u.
– Ubili su Đinđića – rekla je, onako uzgred, pospano, ne
dižući glavu sa dlanova.
– Koga su ubili?! – zaprepastio se on.
sh
– Đinđića. Valjda. – reče ona i zevnu.
U tom trenutku Viktor je već naleteo na vesti sa lica mesta
na TV-u. Nekoliko trenutaka skamenjeno je gledao šta se
dogodilo. Brzo je uzeo telefon i jedva uspeo da pogodi broj.
– Halo, brate, gde si? Evo sad sam video. Dolazim odmah.
A
– spustio je slušalicu, dograbio svoju majicu i istrčao iz stana,
niz stepenište, nemajući vremena da čeka lift.
Marija ga je ispratila pogledom, a onda se ponovo polako
usredsredila na tanki mlaz kafe koji je curio u staklenu činiju
praveći penu i talase. Na pamet joj je pala jahta koja isplovljava
iz Kana.
by
Azurno plavo more, sunce i bela jahta koja se njiše na
talasima, praćena galebovima.
Ona i Luka.
I Viktor.
Goli.
ht
rig
py
co
34.
A sh
Beograd, leto 2003. godine
Marija, naravno, nije mogla pretpostaviti kako bi ubistvo

premijera moglo pokvariti njene planove u vezi sa jahtama i
by
robnim kućama, pa zbog toga nije naročito ni brinula. Na čelo
vlade došao je neki tamo zamenik, to je njoj bilo sve isto. U
zemlji je uvedeno vanredno stanje. Ubrzo je počela akcija
„Sablja“ i hapšenje osumnjčenih za ubistvo premijera, a kada se
sve stišalo počelo se govoriti o novim, prevremenim izborima.
Na drugoj strani, Luki to nije bilo sve isto. Najpre je
ubistvo premijera doživljavao vrlo lično, kao sopstveni gubitak,
ht
kao krah jedne ideje, njegove ideje o zemlji koja krupnim
koracima hita ka Evropskoj uniji, pomognuta udruženom
snagom volje svih njenih građana. Krah ideje o boljoj Srbiji, koja
se rodila 5. oktobra 2000., o boljoj slici nas samih. Njegova vera
rig
u bolju budućnost na ovim prostorima bila je poljuljana, po prvi

put. A šta je on mogao da učini protiv snajperista atentatora?
Da izađe na ulicu sa američkom zastavom i pokrene
demonstracije, da štrajkuje? Koga da gađa jajima? Šta je mogao
da učini protiv rasta popularnosti radikalskih političara, koji su
isticali da i posle tri godine od dolaska na vlast demokratije,
py
Srbijom vlada mafija, kriminal i korupcija?

Sve je to previše podsećalo na vreme Slobodana
Miloševića, mada tada niko nije bio spreman da na nišan stavi
premijera, ili, još manje, samog predsednika.
Sa druge, čisto praktične strane gledano, ukoliko bi pala i
co
ova nestabilna zamenička vlada, njegov otac bi izgubio položaj,

a to bi moglo da bude vrlo nezgodno.
Postalo je dosadno. Nije bilo više ničega zanimljivog da se
radi. Studenti su studirali na fakultetima, politika se vodila u
skupštini, najbliži rat je bio u Iraku. Odavno je prošlo vreme
poletnih demonstracija, vatre i dima na ulicama, koji su znali
sh
tako lepo da mu zagreju krv. Odavno je prošlo vreme kada se
Luka osećao stvarno bitno i moćno, kada je, ogrnut u američku
zastavu, još imao pravog životnog žara u sebi. Sada se osećao
vrlo nemoćno, samim tim što nije imao pojma ko je ubio
Đinđića. Nije znao ni da se to sprema. Nije znao ništa više od
A
onoga što su objavili mediji. Da je on neka gradska faca, da je
pravi žestoki momak sa asfalta, a ne samo prkosni ministarski
sin, on bi morao da zna ko šeta ulicama njegovog grada sa
snajperom o ramenu. A on čak nema ni pištolj.
Dok je tog užasno sparnog letnjeg dana sa nekim potpuno
by
nebitnim likovima sedeo u bašti svog kafića u ulici Strahinjića
Bana i posmatrao automobile koji prolaze, misli su mu bile
prazne, jer je bilo mnogo mračnih pećina u njegovoj glavi u koje
on, u to vreme, još nije bio spreman da proviri. Moglo je to biti
donekle zbog te sahrane premijera, kojoj je zajedno sa ocem
prisustvovao, ali se u vazduhu osećalo nešto više od napetosti
političkog previranja. Čak je i njegova devojka primetila da je u
ht
poslednje vreme nezainteresovan za nju, da je hladan i
depresivan, kao da mu nešto nedostaje.
Nekada davno nije imao ništa, osim želje. A sada je imao
sve. Imao je samo svoj luksuzni stan sa bazenom i imao je
rig
mnogo novca, lako zarađenog. Pa, zar taj nije najslađi? Dobar
auto, poklonjen. Od oca. To je u redu, zar ne? Popularnost,
neku – znali su za njega. Imao je devojku o kojoj je maštao.
Nekada.
Nekada je bar maštao! Nekada je nešto žarko želeo. Sada
je želeo samo da ponovo oseti uzbuđenje, kao kada je imao
py
osamnaest godina. To bi mu uspevalo samo povremeno, kada

bi krišom, daleko od te devojke o kojoj je nekada sa željom
maštao, uz skupi beli prah, skupi alkohol i jeftine devojke, sa
svojim jedinim pravim drugom, Viktorom, organizovao orgije.
Bar je imao pravog druga koji nešto vredi, oduvek.
co
Silikonskom dolinom pored Red Roadster-a prošao je jedan

crni Pežo 206, sa zatamnjenim staklima. Luki se on odmah
učinio poznat, a kada je na njemu primetio naslikani motiv bas-
ključa u plamenu obuzelo ga je neko čudno osećanje. Telom su
mu prošli žmarci, u stomaku ga je nešto zagolicalo i sav se
sh
stresao. Odmah mu je bilo jasno da je to onaj isti Pežo koji mu je
pre nekoliko meseci pobegao na Bulevaru. Sada je prošao pored
njega i zaustavio se malo napred. Luka je pažljivo posmatrao
šta će se dogoditi. Iz auta je izašao jedan mladić nižeg rasta,
malo stariji od njega, ali mladalačkog lika, odeven u moderan
A
džins. Imao je tamnu kratku crnu kosu, svetao, bledunjav ten,
duge trepavice i sivkaste kolutove ispod crnih očiju, i mada je
bio solidno građen, odavao je utisak slabašnog anemičnog
dečaka, ili pak nekog bledolikog aristokrate plave krvi. Sa njim
je iz auta izašla devojka koja je, po dugoj crnoj kosi, svetlom
by
tenu i krupnim crnim očima, mogla da mu bude rođaka, ali,
sudeći po njenom ponašanju, nije bila to. Bila je Lukinih godina,
prilično zgodna, a o ramenu je nosila torbicu u obliku čupave
roze pudle.
Pošli su u baštu kafića koji se graničio sa Red Roadster-om,
ali je ona, kao i većina drugih u toj ulici, već bila potpuno
zauzeta. U susret im je istrčao vlasnik tog lokala, srdačno se
ht
zdraveći sa ovim likom i njegovom devojkom, odajući im neku
vrstu počasti i izvinjavajući se što nema mesta za njih u
njegovoj bašti.
– Što nisi samo cimnuo, brate, imaš moj broj – lomio se
rig
ovaj, rukom imitirajući telefonsku slušalicu – rezervisao bih ti

neko mesto.
– Ma, opušteno – njemu kao da uopšte nije bilo važno što
neće sedeti u tom kafiću.
Na Lukino veliko oduševljenje došli su baš u njegovu
baštu i zauzeli jedan sto koji se upravo bio oslobodio, nedaleko
py
od Luke. Čim je sela, devojka je izvadila cigarete iz svoje roze

pudle-torbe i zapalila. Zauzimala je nekakav nadmen stav i
pomerala glavu u velikim polukrugovima čas levo, čas desno,
pućila usne i naivno treptala svojim dugim crnim trepavicama.
Pila je kafu. On je pio Red Bul. Dugim belim prstima poput
co
dirki igrao se njenim upaljačem, i samo bi joj se povremeno

ljubazno i milo nasmešio. Nisu mnogo govorili međusobno jer
je njemu neprestano zvonio mobilni telefon.
Luka je ušao unutra i kod šankera i konobara se raspitao o
ovom gostu. Jedino što je uspeo da sazna bilo je da je on neki
muzičar koji štancuje hitove novokomponovanim zvezdama i
sh
uzima velike pare za to. Dao je instrukcije konobaru kako da se
ponaša prema njemu i izašao opet napolje.
Ubrzo se ovom društvu pridružila neka nervozna i vrlo
zauzeta gospođica, koja je sigurno bila pevačica, jer je Luki
odmah bila poznata, a nije izgovorila svoje ime kada se
A
upoznavala sa devojkom koja je tu sedela, jer je verovatno
pretpostavljala da bi svi trebalo da znaju ko je ona. Govorili su
o tekstovima, aranžmanima, „ulasku u studio“, terminima,
rokovima, turnejama, pominjali poznata imena. Estradna
umetnica se nije dugo zadržavala, jer je imala zakazano kod
by
frizera, pa je ubrzo otišla ostavivši svojim prijateljima da plate
njen račun za „Ice coffee“. Kada je, posle nekoliko minuta, taj
dugoprsti muzičar i vratolomni vozač Pežoa pozvao konobara i
hteo da plati, ovaj mu je odgovorio da je to na račun kuće i da
gazda lokala časti, pokazavši pogledom u pravcu Luke.
– Oh, čime li smo zaslužili tu čast, mladi gospodine Red
Roudster? – upitala je crnokosa devojka sa roze pudla-torbom,
ht
napućenih usana, trepćući zavodljivo u Lukinom pravcu.
– Luka. Zovem se Luka. – odgovorio je on i prišao im. –
Ljubitelji brze vožnje su rado viđeni gosti u ovom lokalu.
– A-ha… Vrlo dobro. – zaključio je zadovoljno muzičar i
rig
predstavio se – Džezer. Ovo je moja devojka Tina.

– Izvinite, Luka, ja sam mislila da svi vlasnici ovih lokala
imaju za nadimak ime svojih nekretnina, ili obrnuto.
– Red Roudster je moj automobil. Onaj tamo. – Luka je
pokazao u pravcu svoje crvene lepotice. – Mislim da vam je
poznat.
py
Džezer se nasmešio.
– Dobar je to auto – rekao je i pogledao u Luku, čekajući
njegovu reakciju.
– Da, samo mislim da mu nije pružena prava prilika da se
pokaže u najboljem svetlu – Luka ga je pogledao ispod obrva.
co
– Misliš – odgovorio je istim pogledom Džezer.

– A čime se vi bavite – prekinula ih je Tina, ubacujući se
svojim trepćućim pitanjima.
– Pa, ja vodim ovaj lokal – odgovorio je Luka. – I, ne
moraš da mi persiraš.
– Ja sam mislila da svi vlasnici ovih lokala imaju neki
sh
primarni biznis, a ove kafiće drže samo zbog prestiža.
– Ti baš imaš formirano mišljenje o ugostiteljima iz
Strahinjića Bana – začudio se Luka, na šta je Tina samo zavrtela
cigaretom i očima. – Vodim i nekoliko kladionica i kockarnica u
gradu – priznade on na kraju.
A
– Tako sam i mislila – reče Tina, gaseći cigaretu u piksli. –
Hoćete li, molim vas, biti tako ljubazni da mi objasnite šta znači
„iz keca u iks“?
– To ću ja da ti objasnim, cico – nasmejao se Džezer.
– A čime se vi bavite? – uzvrati Luka pitanje.
pogled na Džezera. by
– Ja sam filmski reditelj – odgovori Tina, a Luka usmeri
– Ja sam muzičar… Uglavnom. – reče i krenu da ustaje. – I

to vrlo zauzet. Luka, hvala ti na piću, mi bismo sada morali da
krenemo. Drago mi je da smo se upoznali, i ako mogu nekako
da ti se revanširam…
– Ne, ja želim tebi da se revanširam – reče Luka, i glavom
ht
pokaza na svoj Audi, na šta se Tina nasmeja, kao da je to bila
neka vanredna šala.
– U redu – reče Džezer posle kratkog razmišljanja. – Ako
si siguran da to želiš, videćemo da sredimo nešto. Je l' može u
rig
subotu, kasnije noću?

– Može.
– Ne mogu sada da pričam o detaljima – Džezer se osvrte
oko sebe – ali, evo mog broja mobilnog, pa me pozovi u subotu
popodne da se dogovorimo…
– Važi, pozvaću – Luka uze vizit-karticu iz njegovih dugih
py
belih prstiju.
– I, da spremiš soma evra – dodade Džezer. – Da se ne
drkamo za džabe po ovoj vrućini.
Luka samo klimnu glavom potvrdno, stavljajući do
znanja da pare za njega nikada nisu problem.
co
I dok su Džezer i Tina poput nekog nestvarnog

holivudskog para odlazili ka svom automobilu, Luka je vrteo
podsetnicu u rukama, snažno osećajući u vrtoglavici tog užasno
sparnog dana da se tu negde, u njihovom društvu, krije neko
novo, za njega do sada nepoznato uzbuđenje. Možda baš ono
sh
što mu je u poslednje vreme i nedostajalo.
* * *
Kada je Džezer predložio da se u nedelju u dva sata ujutru
A
sastanu na Ušću, Luka je pomislio da će voziti nekoliko
krugova na stazi na kojoj se inače voze kružne automobilističke
trke. On je pošao u svom TT-u, a Viktor je, za svaki slučaj,
pošao za njim u Vektri. Džezer ih je dočekao pored svog Pežoa,
odmah iza prvog semafora na kraju Brankovog mosta, u
by
društvu Tine i još dvojice muškaraca, koji su tu došli nekim
BMW-om. Na toj raskrsnici inače vrlo često vreba saobraćajna
policija, ali ih ove večeri nije bilo.
Iako se trudio da to ne pokaže, Luka je bio ne malo
iznenađen kada je Džezer izložio svoj predlog za nadmetanje.
– Startujemo kada se na ovom semaforu uključi zeleno
svetlo, izlazimo na most, vozimo do kraja mosta, tamo se na
ht
semaforu kod Pop-Lukine okrećemo, vraćamo se nazad i
prolazimo kroz ovaj semafor, pravo. To je kraj. Može?
– Ok – potvrdio je Luka.
– Sve to, naravno, u suprotnom smeru i sa isključenim
rig
svetlima – završio je Džezer i bacio jedan pogled Luki pravo u

oči.
– U suprotnom smeru? – Luka je loše prikrivao svoje
iznenađenje.
– Da. I sa isključenim svetlima. – potvrdio je Džezer,
gledajući ga i dalje u oči, očekujuće da vidi strah početnika u
py
njima. – Tina snima finiš kamerom, za svaki slučaj.

– Ok – rekao je Luka, trudeći se da izgleda kao da nije
previše iznenađen, kao da se radi o svakodnevnoj stvari, a u
sebi je neprestano ponavljao: „To je to. Da li je moguće? To je
to… Ne mogu da verujem!“ Ono o čemu je više puta samo
co
načuo, o čemu se, uz mnogo nagađanja i pretpostavki, pričalo u

društvu po kafićima i klubovima, ponekad i u crnim hronikama
TV dnevnika i novina. Sada se to njemu dešavalo.
Srpski rulet.
Sedajući za volan osetio je da mu adrenalin raste u krvi i
sh
da srce počinje ubrzano da mu lupa. Iako je bio vrlo uzbuđen i
na neki način srećan što, kako je tada smatrao, postaje deo
mitske urbane priče u kojoj učestvuje mali broj tajanstvenih,
privilegovanih i hrabrih vlasnika brzih četvorotočkaša, ipak je
bio i uplašen, jer, realno, to jeste bilo kockanje sa životom.
A
Brankov most ima po tri trake u jednom smeru, a suprotni
smerovi su razdvojeni bankinom. Levo i desno je Sava. Često se
dešava da su sve trake zauzete, mada retko baš u ovo doba
noći. U svakom slučaju, osim spretnosti i hrabrosti, sreća će tu
igrati veliku ulogu, kao i u svakom ruletu.
by
A šta ako mu neko ipak naiđe? Moraće da vozi brzo da bi
stigao pre Džezera. Ako mu neko naiđe, prebaciće se u drugu
traku. A ako se i taj prebaci u drugu traku? Mogao bi da se
zbuni. To je velika brzina. A svetla ugašena. Pa još i most.
Bankine, reka. Istini za volju, sve i da se radi o običnom drumu,
poštenom vozaču srpskog ruleta, kakvim je Luka pretendovao
postati, ne bi ni palo na pamet da, mimo utvrđenih pravila,
ht
prelazi u dozvoljenu traku, skreće sa puta ili uključuje svetla,
ma ko mu dolazio u susret. To je stvar hrabrosti i smelosti. Oni
koji dolaze u susret trebalo bi na vreme da se sklanjaju pred
pojavom neustrašivih gospodara beogradskih ulica i mostova!
rig
Gume su zaškripale i crveni Roudster i crni Pežo su

projurili kroz raskrsnicu ka mostu. Viktor, Tina i ostatak
društva ostali su da sačekaju foto-finiš. Tina je još ranije
uključila kameru i snimala celo dešavanje. Kada su se
automobili izgubili iz vidokruga, sakrivši se iza prevoja mosta,
py
okrenula je objektiv svoje kamere prema Viktoru. Njegove oči

bile su prikovane za horizont mosta. Osluškivao je svaki zvuk,
bez daha.
– A jeste li vi, simpatični mladiću, Lukin brat? – upitala ga
je Tina, provirivši iza kamere svojim trepavicama.
co
– Nisam, ja sam mu ortak – odgovorio je, i spustio pogled

na nju. – Nemoj da me snimaš.
U tom trenutku se začulo škripanje točkova i brujanje
motora. Viktor se trgao. Odmah se setio da su verovatno sada
okrenuli na drugom kraju mosta i da se sada vraćaju. Sve je u
redu. Ali, dva taksi vozila su upravo otišla na most! Njima u
sh
susret! To su primetili i oni momci iz Džezerovog tima i malo se
uznemirili.
Začulo se histerično trubljenje sirena automobila. Samo
trubljenje koje se udaljava i ništa više. Nema treska. Prošli su ih,
znači. Valjda.
A
– Da li vi mislite da brza vožnja može da dovede do
orgazma? – nastavila je Tina svoj uvrnuti trepćući intervju
upirući objektiv kamere prema Viktoru.
On je opet spustio pogubljen pogled na nju.
– Skloni, bre, to od mene! – rekao joj je i sklonio objektiv
od svog lica.
by
U tom trenutku su se na horizontu mosta ponovo pojavili
Pežo i Audi, jureći suprotnim smerom ka njima. Svi pogledi su
ponovo bili uprti u njih. Kroz nekoliko sekundi projurili su
enormnom brzinom kroz semafor.
– Vuu-huuu!!! – Tina je vrištala zadovoljno i uzbuđeno za
njima. Džezerovi momci su aplaudirali i tapšali se po
ht
ramenima, kao da su svi zajedno učestvovali u toj trci.
Audi je kasnio najmanje dve dužine za Pežoom.
Prošavši kroz semafor lagano su usporili, okrenuli se na
sledećoj raskrsnici kod hotela Hajat i vratili se na startno mesto
rig
na Ušću. Džezer se zaustavio pored BMW-a i izašao iz auta sa

osmehom na licu. Njegovi momci su se grlili sa njim i tapšali ga
po leđima. Tina mu je prišla sa kamerom, uperila objektiv u
njegovo lice i upitala ga:
– Molim vas, recite za buduće naraštaje, kako se osećate
posle ove vožnje i još jedne u nizu pobede?
py
– To ćeš da vidiš kada budemo stigli kući, cico –

odgovorio je i sklopio joj kameru, a onda su se poljubili.
– Vidim ja da će od tog njenog filma da ispadne pornić –
prokomentarisao je neko iz njegovog društva.
Džezer je prišao Audiju. Luka je izašao napolje i pružio
co
mu koverat sa novcem.
– Odličan si, drugar – rekao je Džezer, stežući Lukinu
šaku u svojoj. – Bez zezanja. Prva vožnja, i to sa mašinom koja
nije frizirana… Dobro si se držao.
Luka se samo nasmejao neuverljivo i pogledao u stranu.
– Slušaj. Mislim da ne treba da odustaješ – nastavio je
sh
Džezer. – Za takve vozače kao što si ti uvek ima posla. Ne, bez
zezanja. Moji momci mogu da ti srede mašinu, da čupa asfalt, a
onda bi mogli da ti ugovaramo trke. Talentovan si, imaš muda,
a nisi ludak. To je danas retko. Razmisli, i pozovi me. Imaš moj
broj.
A
On je samo klimnuo glavom i Džezer je otišao sa svojim
društvom. Luka se vratio u audi.
– Dobra pička ova Tina, a? – reče Viktor naslanjajući se na
prozor Audija.
Luka je ćutao i gledao pravo ispred sebe zamišljeno.
by
– 'Ajde, nemoj da si se tako skenjao, brate. Auto mu je
friziran. – pokušao je da ga uteši Viktor. – Kad ti budeš
nabudžio svoju mašinu, ostavićeš ga na kilometar iza sebe.
– Ma nisam se skenjao – Luka se okrenuo prema njemu, a
lice mu je bilo bledo. – Usr'o sam se, brate. Ne mogu da se
saberem.
Viktor je prasnuo u smeh.
ht
– 'Ajde, idemo kući da popijemo nešto, u pičku materinu,
da se vratim malo u život.
rig
py
co
35.
A sh
Beograd, 2005.
Prvi jutarnji tramvaji su strmoglavo jurili niz Bulevar

ljuljajući u sebi nekolicinu pospanih nesrećnih radnika koji su i
by
tog mlakog subotnjeg jutra morali na posao. Radnje i kafići
sačekaće još nekoliko sati, dok se mlako jutro pretvori u vrelo
tropsko prepodne, pre nego što otvore svoja vrata besposlenom
beogradskom svetu. Tu odmah iznad, u starom tetkinom stanu,
gde crvenkasti parket škripi pod nogama, a stakla na prozorima
zvekeću od podrhtavanja tla ispod preteških tramvaja, onih što
se od rane zore strmoglavljuju i ljuljaju, Marija i Jovana tek su
ht
se spremale da odu na počinak, posle burne noći.
– … Nakon toga se sve promenilo. Sve je polako počelo da
se ruši, kao kula od karata. A izgledalo je sve tako sigurno.
Moja budućnost. Naša budućnost.
rig
Sedele su na podu, pušile Davidof lajt i pile džin-tonik. Uz

pomoć alkohola, cigareta i razgovora sa Jovanom, Marija se već
bila smirila posle onog susreta sa Lukom i napada histerije u
kalemegdanskom parku ispred Bejzmenta. Već dobro
ošamućena džinom, pričala je o svemu što joj je ležalo na srcu,
otkrivajući i više nego što bi inače.
py
– Gotovo sam sigurna da ničeg ovog ne bi bilo da nije tog

Džezera i one njegove fukse. I dan-danas sam ubeđena da on
stoji iza svega što se posle dogodilo, da je on sve podmetnuo.
Oduvek sam ga mrzela. Kad bih ga videla kako se smeška i grli
sa Lukom, osećala bih da mrzi i mene i njega i da želi sve da nas
co
upropasti.
Jovana je samo slušala, klimala glavom i dosipala piće.
– Što je više ostajao bez para, Luka je bio sve gori prema
meni. Postao je potpuno drugačiji. Mislim, stvarno nisam mogla
više da izdržim te svađe, prepirke, maltretiranje. Stalno je išao
na te vožnje, dolazio kući u zoru pijan i drogiran, zapostavljao
sh
me. Naša veza se pretvorila u pakao. Varao me je, maltretirao i,
što je najgore, počela sam da se navikavam na to. A onda sam
jednog dana, posle jedne žestoke svađe rešila da prekinem to. I
ostavila sam ga. Ali, kao što vidiš, on me još nije ostavio na
miru. Progoni me, bukvalno. I pored toga što znam da on mene
A
još voli, ipak mislim da ja zaslužujem bolje.
Ova Marijina ispovest Jovani je više ličila ne neki unapred
pripremljen govor, koji je bio sve, samo ne iskren.
– Znaš, mislim da se Luka tako osilio prema tebi zato što ti
je on prvi i jedini muškarac sa kojim si spavala – rekla je Jovana,
by
vešto se praveći vrlo naivna. – Muškarci znaju da budu takvi,
naročito ovi balkanski. Za njih je tvoja čednost veća stvar nego
za tebe samu. Smešno.
– Ma ne, nije to. Zna on da mi nije prvi. – Izletelo je Mariji.
Pogledala je u Jovanu koja je piljila u nju i smeškala se. – Nisam
luda da mu kažem da mi je prvi. Ja sam njemu rekla da sam pre
njega spavala sa Denisom.
ht
– Ali ti se nisi kresala sa Denisom.
– Nisam, pa šta? Slagala sam ga. – Marija je mislila da
upravo zvuči neverovatno inteligentno.
– Čekaj – nasmejala se Jovana – pa ko ti je onda bio prvi?
rig
Marija je zaćutala i pogledala u Jovanu zbunjeno.

– Pa, Luka je bio prvi, pobogu Jovana! – Marija se
uznemirila. – Zašto me pitaš takve stvari, kad to već i sama
znaš? Rekla sam ti, zašto me sad to opet pitaš? I kao da je to
uopšte bitno. Lako je prevariti muškarca da izgleda kao da ti je
prvi, čak i kada nije. Zar ne?
py
– Da, ali nije lako prevariti muškarca da ti NIJE prvi, kada

jeste. Ako stvarno jeste…
Marija je razmislila. Šta je malopre rekla ona, a šta sada
Jovana? Šta je mislila, a šta htela da kaže, i šta sme da kaže, s
obzirom na to šta je već rekla i na to da Jovana možda zna ono
co
što Marija misli da niko ne zna? Oh, Bože! Sve joj se učinilo jako
zamršenim, kao mreža koja se uplela svuda oko nje i sada je
steže i guši. Nije uopšte trebalo da poteže tu temu.
– Ma daj, sve je to isto! Muškarci su budale! Ha, ha. –
nasmejala se Marija usiljeno. – Seti se samo Kize Narkomana.
Eh, sa kime si ti, Jovana, izgubila nevinost… Hi, hi, hi! Seti se
sh
Jovana! Ha, ha. Zar to nije smešno. Hi, hi, hi. – Loše je glumila
smeh pokušavajući da promeni temu.
– To nije smešno – Jovana je bila mrtva ozbiljna. – To je
bilo jadno, priznajem. Ali to je samo moja stvar, i nije lepo da
me podsećaš, s obzirom na to s kim si ti izgubila nevinost…
A
Marija je u ogromnom gutljaju ispila piće do dna.
– Misliš na Luku? – pitala je, šireći oči koje su joj sijale. –
Na Luku misliš, jel' da? Pa, šta s Lukom? – nastavila je, iako nije
dobila potvrdan odgovor od Jovane. – Šta fali Luki. Misliš da je
on siledžija i manijak? Misliš da je on budala i narkoman? –
by
Mariji su ruke počele neprimetno da se tresu.
– Znaš ti na koga ja mislim – odgovorila je Jovana i
pogledala u stranu.
Marija je nasula sebi još jedno piće. Ruke su joj se sada već
primetno tresle, kao i brada. Kada se Jovana ponovo okrenula
prema njoj oči su joj bila vlažne.
– Ali to više nije bitno – nastavila je Jovana. – Sve će biti u
ht
redu. Uskoro će sve biti u redu.
U tom trenutku se kroz prozor začuo poznati zvuk
automobila koji ubrzava. Marija je prebledela. Pogledala je ka
prozoru nemo, izduživši vrat i podigavši glavu visoko, kako bi
rig
bolje oslušnula taj zvuk koji se približavao. Velikom brzinom

proleteo je niz Bulevar, pored njihovog prozora, nestajući u
daljini. Posle desetak sekundi se više ništa nije čulo.
– Šta ti je? – pitala je Jovana.
– Ništa – Marija je odmahnula glavom, stresla se i
zagladila svoje ruke, kao da joj je hladno.
py
– Je l' ti hladno?
– Ma, nešto sam sva napeta.
Jovana je ustala sa poda i sela na krevet iza Marije.

Spustila je svoje ruke na njena ramena i počela polako da je
co
masira.
– Sva si ukočena – rekla joj je. – Opusti se. Previše brineš, a
to nije dobro za lepotu.
Marija najpre nije znala šta joj se dešava. A onda je
sh
opustila ramena, zatvorila oči i udahnula duboko. Prijala joj je
masaža. U glavi joj se vrtelo od previše alkohola.
– Uspećeš ti da ostaviš Luku, ja verujem u tebe – nastavila
je Jovana mekim i sigurnim glasom, moglo bi se reći
majčinskim, mada to ne bi odgovaralo Marijinoj predstavi
A
majčinskog glasa. – Sad sam ja tu, ja ću ti pomoći. Šta će ti
Luka? Šta će nam muškarci, koji su, kao što si i sama rekla,
obične svinje, kad imamo jedna drugu?
Marija je otvorila oči i zbunjeno pogledala ispred sebe.
Jovana je i dalje bila iza nje, masirajući joj nežno ramena i ruke.
by
– Trebalo mi je nekoliko godina da provedem u Londonu
da bih shvatila da nemam boljih drugarica osim tebe. Mi smo,
bre, Majo, tandem! Uvek smo bile. Seti se još vrtića i naših
zajedničkih lutaka na kojima su nam svi zavideli. Sećaš se kad
smo skakale na lastišu po ceo dan… E, otkad nismo to radile.
Moramo jednom da odigramo tu igru ponovo.
– Ti si luda! – Marija se nasmejala.
ht
– A, je l' se sećaš kad smo u osnovnoj ubacile koprivu u
gaće onom Ivanu, iza naše škole? Koje smo mi ludače bile!
Obe su se nasmejale.
– Pa, kad nije bilo dovoljno dečaka u našem odeljenju za
rig
ples, pa sam ja kao kavaljer plesala sa tobom na priredbi za dan

mladosti. Sećaš se kakav sam kostim imala?
Marija se naravno sećala svega. Srećnih dana njihovog
detinjstva, vremena koje je prošlo i koje se nikada neće vratiti.
Vremena pre Željka, Denisa, Luke, pre Beograda i njegovih
Bulevara u kojima se, ostavljena sama očiju sanjivih od
py
detinjstva, negde zagubila. Pre svih njenih velikih srećnih

ljubavi koje su je učinile ovako nesrećnom, kakva je sada.
– …Znam da poslednjih godina nismo bile tako bliske, da
nismo bile savršene drugarice, ali ja te ne krivim zbog toga. Ja
se nikada nisam uklopila u Beogradsko društvo. Ti jesi. Ni meni
co
ni tebi to nije donelo mnogo sreće, samo nas je udaljilo. Ali, zato
sam ja sada tu, da ispravimo to. Da oprostimo jedna drugoj sve
što imamo. – Jovana je usporila svoje prste na Marijinim
ramenima, i više je nije masirala, već ju je mazila vrhovima
prstiju po nadlaktici. – Osećam da ti puno toga dugujem, Majo.
Hoću da pođeš sa mnom u London. Hoću da te vodim sa
sh
sobom.
Mariji je već bila u oblacima. U prvoj klasi u avionu Britiš
Ervejza, na letu za London, gde je čeka Jovana, sa obezbeđenim
smeštajem, poslom i platom od nekoliko hiljada funti. Konačno!
Mogla bi da bude prava dama, samostalna, uspešna. London,
A
prava svetska metropola, pravi džet-set, a ne kao ovaj naš,
beogradski! A gde je London, tu je i Njujork, Pariz, Rim,
Dubai… Tu je ceo svet.
Osetila je Jovanine usne na svom ramenu i njene ruke na
svom struku. Sve joj se to nekako svidelo, golicalo je njenu
by
požudu, uspavanu još od rastanka sa Lukom, a bila je dovoljno
pijana da bi sebi tako nešto dopustila. Zažmurila je i prepustila
se. A Jovana je vrlo dobro znala koliko je lako uzbuduti Mariju,
i znala je takođe kako alkohol deluje na nju. Zavukla joj je ruke
ispod majice, ljubila je uz vrat do uha i šapnula joj:
– Mi smi tandem, Majo.
Spustila je polako ruke niz njen stomak i zavukla ih
ht
duboko ispod pojasa njenih plitkih pantalona. Marija je
uzdahnula i ugrizla se za usnu.
– Reci da me voliš – nežno je prošaptala Jovana na njenom
uhu, a zatim je privukla blisko uz sebe i gurnula prste još
rig
dublje. Marija je opet ispustila uzdah i izvila se pod talasom

strasti koji joj je prostrujao uz kičmu i pomutio joj svest. – Reci –
ponovila je Jovana i još dublje prodrla prstima u nju.
– Volim te – prošaputala je Marija.
py
co
36.
A sh
Beograd, jesen 2003.
Nije prošlo mnogo vremena od one noći na Brankovom

mostu, kada je Luka odlučio da pozove Džezera. Mislio je da bi,
by
u svakom slučaju, bilo korisno i blagonaklono prema njegovoj
crvenoj mezimici da je počasti jednim friziranjem. Danas –
sutra, naleteće opet na nekog bahatog mangupa koji bi mogao
da je ponizi na ulici. Eto, prošlo je već dve godine od kako ju je
kupio, pa ni ona više nije bila devojčica. Moglo bi se dogoditi da
je zapostavi, pa bi onda morao prevremeno da je penzioniše, a
ta pomisao mu se nikako nije dopadala, jer je odavno bio
ht
navikao na nju. A Luka nije bio od onih ljudi koji vole mnogo
da menjaju.
I već krajem tog leta, nakon što su mu Džezerovi momci
uzeli dosta para za friziranje motora, ugradnju specijalne
rig
opreme, auspuha, kočnica, spojlera, i ko zna čega još u njihovim

specijalnim i tajnim garažama, njegova napirlitana mezimica
snenog pogleda pretvorila se u razjarenog crvenog đavola koji
jede asfalt i sve što se nađe na njemu. Luka je bio bezmalo
zabezeknut njenim novim licem. Iako je pomalo žalio što je
nestalo onog njenog lakog ženskog šarma, čim je seo u nju i
py
dodirnuo joj papučice osetio je koliko nove snage ona ima u

sebi, koliko strasti i želje da bude vožena, da mu priredi
najvrtoglavija uzbuđenja koja je, odmah se setio, naslutio još
onog sparnog dana u bašti svog kafića, kada je prvi put sreo
Džezera i Tinu.
co
Marija, koja je sve to vreme provodila uglavnom uživajući

u Lukinom bogatstvu, već skoro potpuno naviknuta na sve
nelagodnosti sa kojima bi mogla da se susretne, ipak nije imala
mnogo razumevanja za njegovo najnovije interesovanje. Već
tada je smatrala da je to suludo i opasno i da je Džezer
zasigurno veliki prevarant koji se nameračio na njegov novac i
sh
koji će mu kad-tad okrenuti leđa i ostaviti ga na cedilu. Tina joj
se tek nije dopadala jer je odmah primetila da neprestano
flertuje sa Viktorom, a često i sa Lukom, te joj je izgledala kao
prvoklasna namiguša, napuderisana roze pudla sumnjivog
moralnog ponašanja. Doduše, ni Tina nije imala bolje mišljenje
A
o Mariji. Nije prezala da je, u skladu sa svojom
nekontrolisanom slobodom izražavanja, prilikom svakog
susreta iznova pita odakle je ona beše poreklom i sa koliko
muškaraca je najviše do sada spavala. Odjednom.
by
Prvi put kada je, nakon izvedenih radova na Audiju,
Džezer javio Luki da ima za njega neki „poslić“, Luka je bez
mnogo razmišljanja prihvatio izazov. Čim je spustio slušalicu
osetio je tremu i golicanje u stomaku, a kroz vene mu je potekao
benzin. Već je prošlo dosta vremena od one vožnje na
Brankovom mostu i krošnje na Bulevaru su polako počele da
žute, a on je već dugo čekao tu priliku. Konačno će oprobati
ht
novu mašinu. Ako sada ne uspe, odustaće od svega. Ali, ne!
Ovoga puta će biti brži od pogleda, pobediće i sebe samog!
– Ko je to? – pitao je Viktor videvši ga zamišljenog. – Šta se
dogodilo?
rig
– Ništa – odgovorio je on. – Imam vožnju večeras.

Kada je čula da će večeras voziti za Džezera, Marija se
odmah okomila na njega.
– Jesi li ti normalan?! Gde ćeš sada da ideš? Znaš li ti
uopšte šta radiš? Gde ćeš da voziš? To je opet Džezer smislio,
sigurna sam. Ne možeš da ideš! Javi mu da ne možeš. Mislila
py
sam da večeras gledamo neki film, doći će i Daca. Javi mu da ne

možeš da se vidiš večeras sa njim…
– Ma, ostavi me na miru – rekao joj je on.
U tom trenutku Luka nije mogao da sluša šta mu ona
govori. Nasuo je sebi piće.
co
– Šta radiš to, brate? – pitao ga je Viktor.

– Šta radim? – začudio se Luka.
Viktor je prišao i uzeo mu čašu iz ruke.
– Ne možeš da piješ ako ćeš da ideš da voziš.
Luka ga je samo pogledao nezadovoljno ali i bespomoćno.
– Još i piješ?! – nastavila je histerično Marija, dok je on
sh
pokušavao da se spremi da krene. – Hoćeš pijan da voziš?
Najbolje da se još i nadrogiraš! Da pogineš, to ti hoćeš… Jao, ti
ćeš da pogineš! Jao… Idi, idi, baš me briga! Pogini, kad si
budala! Pogini za Džezerom, kad si lud. Ti bi za svakim
poginuo, samo ne bi za mnom! Ma, ja sam blesava! Treba da me
A
ne bude briga. A kada ti se nešto dogodi…
– Umukni, bre!!! – razdrao se Viktor na nju, prostrelivši je
pogledom pravo u oči.
Marija je zamukla. U prvom trenutku se iznenadila i
uplašila, a onda se u njoj pojavilo neko čudno osećanje u vezi sa
by
Viktorom, osećanje koje je možda najbliže mržnji i preziru, ali je
svakako mnogo kompleksnije, naročito zbog tog njegovog
pogleda.
– Luka, čuješ li ti kako on razgovara sa mnom? –
zaprepastila se ona.
– Lepo ti je rekao da umukneš – odgovorio joj je Luka i ne
pogledavši je.
ht
– Molim? Je l’ tako? – Marija je bila na ivici da zaplače. –
Znači tako… Dobro.
I onda se, po svom običaju, ćutke razletela po stanu
krupnim koracima, pokušavajući da strpa što više sitnica u
rig
veoma malu damsku torbicu, kako to uvek čini kada želi da

stavi do znanja da na duže odlazi u svoj stan.
* * *
Auto-put kod Zapadne kapije grada. Nedelja je, nekoliko

py
sati pre svitanja. Nema mnogo saobraćaja, tek po koji turski

šleper sjuri se niz blagu nizbrdicu ka mostu Gazela na svom
dalekom putu na istok. Pospani grad žmirka u daljini. Sve
podseća na sasvim mirnu i običnu ranu jesenju noć.
Samo tri kilometara dalje u pravcu ka aerodromu, odmah
co
posle benzinske stanice „Zmaj”, u žutoj traci čekaju dva vozila.

Jedan od njih je crni Mercedes u kome su momci koji su se
opkladili sa Lukom i Džezerom. Ljudi koji su se kladili da će
Luka večeras umreti. Lica im se ne vide u mraku. Ćute i čekaju
svoj plen.
Drugi automobil je Lukina zelena Vektra. Na nju je
sh
naslonjen Viktor, puši cigaretu, osluškuje i pokušava da
izbegne Tinu koja sa roze pudlom o ramenu i uključenom
kamerom u ruci pokušava da smisli najneprikladnije pitanje u
tom trenutku, za potrebe svog dokumentarnog projekta „Seks
na točkovima “.
A
– A sada ćemo upitati Lukinog ortaka šta on misli o vezi
između seksa i automobila. Viktore, recite nam, molim vas, da li
i vas muškarce menjač podseća na muški polni organ?
– Molim? Na šta?
– Menjač, da li vas podseća na muški polni organ?
by
– Na kitu? – Viktor se zakikota ispuštajući dim kroz nos.
– Molim vas za malo ozbiljnosti, ako je ikako moguće –
reče Tina, pomalo uvređeno.
– Ah, oprostite… Pa, ne znam, nisam o tome razmišljao. A
vas žene podseća?
– Neodoljivo – odgovori ona izvukavši svoj pogled iz
okulara kamere prema njegovom licu. – Možete li nam onda
ht
prokomentarisati, zašto ovi brzi strani automobili imaju mnogo
kraće menjače od onih starih i sporih domaćih?
– Vidite, to je sigurno zato što automobile prave muškarci
– odgovori Viktor, studiozno razrađujući temu. – Kada bi ih
rig
pravile žene, verovatno bi menjač uvek imao oblik ogromne

kite. Ah, oprostite, penisa.
– A-ha. Vrlo mudro.
U isto vreme, dole kod Zapadne kapije, početak trke čeka

Pežo, u kome je Džezer i još jedan momak koji se opkladio da
py
niko, pa ni Luka, ne može živ stići od Zapadne kapije do Zmaja,

vozeći u suprotnom smeru sa isključenim svetlima, za manje od
dva minuta, što znači da će morati da vozi dosta brže od 100
km/h u proseku. Da bi se uverili da neće voziti žutom trakom,
oni će ga pratiti krećući se paralelno sa njim, u dozvoljeno
co
smeru.
Nešto niže, na suprotnoj strani preko bankine, na
isključenju sa auto-puta, Luka u Roudsteru upravo navlači
kožne crveno-crne rukavice bez prstiju, koje se slažu sa isto
takvom kožnom jaknom koju ima na sebi. Zateže kaiševe,
razrađuje prste. Sve svoje nedoumice i tremu ostavio je na
sh
drugom mestu. Sada, kada je za volanom, oseća se potpuno
smireno i samouvereno, i ne samo da ne vezuje pojas, jer to
nikada ne radi, već spušta i krov. Nema pravog uživanja bez
vetra u kosi. Pogled mu je hladan i bezizrazan, usne
nepomične.
A
Uključuje auto. Polako ispituje svoju mezimicu da li je
spremna, a ona reži kao da jedva čeka da pokida asfalt. Gleda
na put ispred sebe i čeka da prođe jedini kamion na vidiku.
Bešumno i nežno ubacuje ručicu menjača u prvu brzinu i kada
začuje škripu točkova koja zaglušuje brujanje motora – zna da je
by
sada kasno da razmišlja o bilo čemu. Sumanuto se sjuri na auto-
put, i sve što oseća je neobuzdana snaga koja ga vuče, oduzima
mu dah i upija ga duboko u sedište. I blagi grč u kukovima,
stegnutu pesnicu u stomaku i nevidljivu omču oko vrata. Gleda
samo pravo u put koji se kao pista podiže ispred njega, dok
pored njega promiču senke. Kada je menjač konačno u šestoj
brzini on oseća da ga samo još neka tanka elastična opna deli od
ht
nečeg njemu nepoznatog – o čemu sada nema vremena da
razmišlja, jer mu u susret dolazi kamion koji mu histerično
ablenduje. Svetla kamiona blješte, zaslepljuju ga, baš kao da su
nekakve sjajne oči ogromnog pomahnitalog brkatog turskog
rig
kamiondžije koji se uz ratni poklič ustremljuje na njega. Luka

oseća da ga oči peku od svetla, suze, ali ne može podići ruke sa
volana. Prebacuje se u drugu traku i zažmuri, ali ne diže nogu
sa gasa, već nabija još dublje i ubrzava. U kolenima oseća svaku
neravninu na asfaltu, dok se omča oko njegovog vrata polako
steže i zaustavlja mu dah. Čuje sirenu kamiona koja mu se
py
približava, oseća trešenje volana, grčeve u stomaku, pečenje u

očima, omču oko vrata. Steže volan, svetlo mu probija kapke,
sirena je sve glasnija, razara mu sluh…
I onda odjednom mrak i pištanje u ušima. Otvora oči i
kroz beličastu koprenu koja mu spaja trepavice vidi samo
co
Viktora koji se smeje, širi ruke prema njemu i podiže stegnute

pesnice visoko u vazduh.
– Vuuuu-huuuuu!!! Jes! Jes! Jesssss!!! – vrišti Viktor dok

Roudster proleće pored njega i počinje naglo da usporava.
– U ovom svečanom trenutku, kada se naš hrabri junak
sh
zlatnim slovima upisuje u anale srpskog ruleta, upitaćemo
nešto njegovog ortaka: Viktore, da li mislite da je opasno uživati
u oralnom seksu za vreme vožnje?
Ali Viktor ne čuje njeno pitanje. Njegov pogled je uprt u
crveni Roudster koji se, proklizavajući zadnjim točkovima,
A
okreće na putu, a zatim ga veselo i pobednički gleda svojim
farovima, smeška se, šepuri, još malo kopa po asfaltu
ostavljajući dim i tamne tragove za sobom. A onda se polako
približava i parkira u žutoj traci. Pežo, koji ga je jedva dopratio
do cilja, produžio je do obližnje petlje gde se okrenuo i sada se i
by
on približava ostatku društva.
– Naš mudri i hrabri vozač izlazi iz svog vernog
automobila – beleži Tina. – Pogledajte samo kako je snažan i lep
dok korača prema nama u toj seksi jakni. Pogledajte taj osmeh
na njegovom licu, taj sjaj u njegovim očima. On skida rukavice i
prilazi svom odanom prijatelju… I pada mu u zagrljaj.
Pogledajte! Nije li ovo divna scena kakvu filmska traka još nije
ht
zabeležila!
* * *
rig
Pobeda u toj vožnji Luki je donela pozamašnu sumu

novca, pa je vesela i zadovoljna družina bila voljna da to na
pravi način i proslavi. Luka je insistirao da svrate kod njega, jer
Džezer i Tina još nisu videli luksuz njegovog stana na koji je bio
ponosan. Ionako Marija nije bila tu, pa neće nikome smetati.
– Vau! Dušo, pogledaj, odavde se vidi ceo Bulevar! – Tina
py
je bila oduševljena pogledom.

– Moćna ti je gajba – prokomentarisao je Džezer. – Samo ti
nedostaje jedan „Steinway“ ovde.
– Volela bih da i ja imam ovakav stan… – uzdahnula je
Tina. – I projektor.
co
Dok se Luka trudio da iskoristi sve potencijale svog dobro

opremljenog stana ne bi li fascinirao svoje goste, Džezer je
pregledao Lukinu kolekciju muzičkih diskova.
– Ja sam radio muziku ovome – pokazao je neki disk. – I
ovome.
– „Rane“, „Poslednji krug u Monci“, „Once Upon a Time
sh
in America“… – Tina je pretraživala policu sa DVD filmovima.
– „Orkanski visovi“? – upitno ga je pogledala.
– Ma, to Marija gleda – branio se Luka. – Šta ćete da
popijete?
U šanku se točio Džek Denijels, a za Tinu specijalno
A
martini koktel, serviran u čaši za martini preko usitnjenog leda i
ukrašen svežim limunovim listićima. Na staklenom stolu su se
izvlačile crte od belog praha, a u vazduhu koji je mirisao na
južno voće treperio je osećaj trulog žutog jesenjeg razvrata.
Jutro se već najavljivalo crvenilom nad Zvezdarom, a Tina
by
je, nagnuta kroz prozor, pokušavala da na traci zabeleži čarobni
talas semaforskih svetala na Bulevaru. Dok je njoj bio
interesantan prizor sa one strane prozora, Viktoru i Luki nije
promakao kadar njene isturene zadnjice koja se njihala sa ove
strane. Džezer, koji je primetio njihove pijane lascivne poglede,
uzbuđeno kikotanje i laktanje, prišao je svojoj devojci i poljubio
je najpre u jedno, a zatim i u drugo otkriveno rame. Pa, potom
ht
niz kičmu, nekoliko poljubaca. Ona se okrenula i uzvratila mu
strasnim poljupcem. Dok je on zavlačio ruke ispod njene
majčice i vlažno ljubio njen vrat, ona se izvijala pod njegovim
dodirima i poljupcima, zavlačeći svoje prste u njegovu kosu i
rig
pritiskajući ga na svoje grudi. Taman se učinilo da će ići do

kraja i da se nikada neće setiti da nisu sami, kada su iznenada
prestali i pogledali u Luku i Viktora koji su ih posmatrali
mutnih pogleda i sjajnih usana razvučenih u blagi smešak. Tina
i Džezer su se zgledali međusobno, dajući jedno drugome
nekakve znakove očima i smeškajući se, kao da se bez reči nešto
py
dogovaraju.
Tina je uzela kameru, uključila je i dala Džezeru da je
prati.
– A sada ćemo uraditi još jedan mali eksperiment – rekla je
tiho u kameru, gladeći prstima svoju donju usnu. –
co
Proverićemo kako dečacima rade testosteroni posle brze vožnje.

Otišla je do CD plejera i pustila „Gasolina“, a onda prišla
Viktoru i Luki i počela da igra ispred njih, ližući svoje prste
umočene u koktel i pipajući se po telu. Oni su se zgledali,
oduševljeno i pomalo iznenađeno, a onda su pogledali u
Džezera. On je napaljeno gledao u kameru koja je bila uperena
sh
u nju, smeškao se i podržavao njenu igru. Tina je uhvatila
dečake ispred sebe za grudi, privukla ih sebi i spojila se sa
njima u jednom vlažnom poljupcu slatkastog ukusa martinija i
opojnog mirisa zelenog limunovog lista.
Čim je počela da ih skida oni su se vešto i bez
A
predomišljanja prihvatili njene svetle i glatke kože na nogama.
by
ht
rig
py
co
37.
A sh
Beograd, 2004.
Kraj 2003. godine obeležili su prevremeni parlamentarni

izbori u Srbiji, drugi po redu demokratski, posle pada
by
Miloševićevog režima. Mislim da nema potrebe naglašavati da
se Luka, čim su izbori zakazani, potrudio svim silama da
pomogne stranci svog oca, koja je sada, osim starih, imala i
nove neprijatelje u razjedinjenoj bivšoj demokratskoj opoziciji,
ali i slabu podršku naroda, naročito posle ubistva Zorana
Đinđića. Da li se kasno setio, ili svejedno nije imalo nade, tek,
dogodilo se to da je stara vlada, zajedno sa Lukinim ocem,
ht
gospodinom Radovanom Miloševićem, otišla u istoriju, a
zamenila ju je druga, demokratska, ali opet suparnička vlada.
Nekome je to bila pobeda, nekome je ličilo na nazadovanje,
nekom na priču o Kurti i Murti – nećemo ulaziti u to, ali jedno
rig
je sigurno: dok jednome ne smrkne, drugome ne svane.

Predviđeni datum ulaska Srbije i Crne Gore u Evropsku
uniju vremenom se toliko udaljio, da se sada činilo da će se
Evropska unija pre raspasti nego što će nas primiti pod svoje
okrilje. U martu su ponovi izbili nemiri na Kosovu i ponovo je
iz pokrajine proterano nekoliko hiljada Srba. Konačno, sve češće
py
i sve žešće su iz Crne Gore dolazile priče o referendumu i

nezavisnosti.
Luka, koji je ranije već bio na neki način poražen ubistvom
premijera, idola njegove tinejdžerske disidentske borbe, teško je
podneo ovaj poraz. Njegov optimizam da će u Srbiji jednoga
co
dana biti bolje polako se topio, a opet nije bilo načina da se on

tome odupre. Celo to proleće proveo je pokušavajući da svoje
političko nezadovoljstvo nadomesti poslovnim uspehom, mada
su njegove frustracije oglašavale sebe sve češćim posezanjem za
narkoticima i alkoholom, zbog čega je najviše trpela njegova
sh
veza sa Marijom.
E, sada, što se tiče onog svitanja i smrkavanja – kome je
svanulo, ne znam, nekome sigurno jeste, ali kome se smrklo nije
teško pogoditi. Već u aprilu te 2004. godine finansijska
inspekcija je posetila salon automobila u vlasništvu Radovana
A
Miloševića, ali njega tamo nije zatekla. Nije im bilo teško da
otkriju brojne finansijske malverzacije i zaobilaženje obaveza
prema državi, pa je salon privremeno zatvoren, a protiv
direktora je pokrenuta istraga. Posle nekoliko dana Radovan je
javio Luki da nije u zemlji i da ne može da mu kaže ništa više
by
preko telefona. Zvučao je vrlo zabrinuto. Rekao je da ne zna
kada će moći da se vrati i tražio od Luke da ode kod rođaka u
Crnu Goru, odakle će ga izvući preko nekih svojih ljudi. Luka
nije hteo ni da čuje za takvu opciju. Smatrao je budalastim i to
što je njegov otac napustio Beograd.
– Da nije bilo nas svi oni bi još bili pod Slobinim jarmom!
Ne pada mi na pamet da bežim i ostavljam njima sve ovo za šta
ht
sam se ja izborio! – iskaljivao je Luka svoj bes na ocu. – Ovo je
moj grad!
– Doći će i u onu tvoju kockarnicu, sigurno, a ja posle neću
moći da te vadim iz zatvora, budalo! – kritikovao ga je otac.
rig
– Samo neka dođu! – Luka se nije dao uplašiti. – Dobio

sam ja već previše pendreka po leđima! Ne može sada tek tako
neko da kopa po mojim računima i zatvara moje lokale!
Ali već iduće nedelje pozvali su ga iz kladionice da hitno
dođe jer ga tamo traže finansijski inspektori. Odmah je pozvao
telefonom neke svoje poverljive ljude iz sada već bivšeg
py
ministarstva, da vidi o čemu se radi, ali su mu oni objasnili da

više ne mogu nikako da mu pomognu, da već imaju sličnih
problema preko glave i da će morati sam da se snalazi. Kao
prijateljski savet, rekli su mu da napusti zemlju dok još može,
na šta je on odgovorio lomljenjem slušalice telefona.
co
– Dušo, u čemu je problem? – interesovala se Marija ne

podižući pogled sa svojih noktiju na koje je upravo nanosila
treći, završni sloj laka, za visok sjaj.
Luka je seo u Roudster, odjurio do kladionice i upao u
sh
kancelariju u kojoj su ga čekala dva muškarca zalizane kose u
crnom odelu.
– Ko ste vi? Šta tražite ovde? – drsko im se obratio Luka.
– Dobar dan. Jeste li vi Luka Milošević?
– Da, ja sam, a ko ste vi?
A
– Mi smo iz Uprave javnih prihoda – pokazao je neku
legitimaciju i pružio mu papir. – Imamo nalog da ispitamo
finansijsko poslovanje vaše firme.
Luka je uzeo papir, pogledao ga i pocepao.
– Marš napolje! – rekao je, bacivši komadiće hartije u
njihovom pravcu.
by
– Upozoravam vas da je ometanje službenog lica u vršenju
dužnosti…
Službena lica nisu ni stigla da ga upozore na eventualne
posledice njegovog ponašanja kada ih je Luka najgrublje omeo
u vršenju njihovih dužnosti dohvativši ih za njihove skupe
sakoe i izguravši ih na ulicu psujući ih.
ht
– A gde ste bili 5. oktobra da ispitujete finansijska
poslovanja, pička vam materina gotovanska! Ja da ginem na
ulici, a vi sad da me proveravate, jebem li vam…
A onda je, pored zgranutih kladioničara koji su se tu
rig
zatekli, išutirao njihove aktovke od kancelarije do ulice, gde su

se raspale i rasule po trotoaru.
* * *
Nedelju dana nakon obračuna u kladionici Luka je

py
provodio svoju prvu noć u pritvoru SUP-a u ulici 29. novembar.

Teška i duga noć za njega, opterećena razmišljanjima i
slutnjama. Po prvi put u životu razmišljao je o svojim delima
koje je činio u prošlosti i to mu je veoma teško padalo. Nije da
mu savest nije bila čista, ali nekako se nametao utisak da je
co
negde pogrešio. Na kraju krajeva, spavao je u pritvoru, i to nije

bilo slučajno. Mora da je negde pogrešio.
Kladionicu i kockarnicu su mu zabravili, a prilikom

pretresa policija je pronašla kokain u njegovom stanu. Dok je
bio u pritvoru, Viktor ga je redovno posećivao i činio sve kako
sh
bi ga što pre izvukao odatle. Odmah je obavestio njihovog
porodičnog advokata Stevića, koji se već bavio slučajem
zatvaranja salona automobila i tužbom protiv Lukinog oca. On
je za početak uspeo da izdejstvuje da se Luka pusti na slobodu
do suđenja, ali je to trebalo da ga košta petnaest hiljada evra.
A
Nije bilo nikakvih šansi da Luka sakupi toliki novac za kratko
vreme, jer su kladionice već bile zatvorene, a računi blokirani.
Jedva da je mogao da istrese nekih hiljadu evra iz kase Red
Roadster-a, svog novčanika, stana, zaturenih po džepovima, te
od nekih sitnih dužnika koje nije mogao da pronađe.
by
Marija je, tih dana, dok je Luka bio zatvoren u maloj i
smrdljivoj ćeliji zajedno sa uličnim secikesama i obijačima
trafika, znala samo histerično da plače sama u njegovom stanu,
rida sa glavom zabijenom u mekani jastuku koji još miriše na
njega, razmazuje šminku koju je tek stavila na oči, i kune svoju
prokletu sudbinu što baš njoj moraju u životu da se dešavaju
takve užasne stvari, taman kada je pomislila da je njenim
ht
brigama došao kraj. Čak su i nju saslušavali u policiji i
postavljali joj neka pitanja, na koje ona tako ubedljivo nije znala
odgovore, da su je odmah pustili.
Kada god bi joj dozvolili da ga vidi ona bi, čim bi prestala
rig
da plače, počela da ga kritikuje i pronalazi mu greške, ne libeći

se da za njegovu nesreću optuži najpre njegove prijatelje, na
prvom mestu Džezera i onu njegovu pudlu.
A možda čak i… Viktora.
A onda joj je on zabrano da mu više izlazi na oči.
Bar dok ne izađe iz zatvora.
py
Na nju se u takvim situacijama nije moglo osloniti, iako je

ona nekada znala da na sebe obuče više od polovine sume koja
je njemu bila potrebna da bi izašao na slobodu, pogotovu ako bi
na sebe stavila i svoje brilijante. Ali, ona se toga nije setila. Da
joj je on rekao, ona bi vrlo rado, možda sa nekom tajnom i
co
skrivenom gorčinom u ustima, ali ipak – rado učinila to za svog

voljenog, koji je, ipak, vredeo više od svakog dijamanta koji je
bio spreman da joj pokloni. Međutim, on joj to nije tražio, a ona
se toga nije sama setila. Nije mogla ni da zamisli da se on nalazi
u tako očajnoj i bezizlaznoj situaciji da bi ona morala da prodaje
svoje voljene brilijante koje joj je on poklonio kako bi njemu
sh
pomogla. Računala je da će se uskoro pojaviti neko od moćnih
prijatelja njegovog oca i izvući ga odande. Luka se bar nikada
nije plašio policije. Pa šta ako se promenila ta vlada? Ova vlada,
ona vlada… Njoj je to uvek sve bilo isto.
Premijer? To mora da je neki butik iz Siti-pasaža.
A
Pre nego što je Marija uspela da nasluti ozbiljnost situacije
u koju je zapao Luka, Viktor je uspeo da proda Vektru i sakupi
dovoljno novca da ga izvuče iz zatvora. Čim se našao na
slobodi Luka je pokušao da stupi u kontakt sa svim uticajnim
by
ljudima koji su mu nekada pomagali, ali ih više nije mogao
pronaći na starim brojevima i adresama. Neki su bili van
zemlje, neki su jednostavno nestali, a oni malobrojni koje je
uspeo da pronađe samo su vrteli glavom i patetično se
izvinjavali zbog toga što nikako ne mogu da mu pomognu.
Trebalo je da posluša svog oca, svi su mu govorili, i skloni se
negde. To ga je užasno nerviralo.
ht
– Možda bi trebalo da porazgovaraš sa ocem i vidiš da li
bismo nekako mogli da prenesemo svu odgovornost na njega –
savetovao ga je advokat Stević. – Njega svejedno neće pronaći.
Luki se nikada nije dopadao ovaj gospodin advokat, koji
rig
jedva da je bio pet-šest godina stariji od njega. Kravata, bela

košulja, sivo odelo, kosa uredno začešljana, diploma u roku i
prosek devet i po na pravnom fakultetu. I još se odnosi prema
njemu kao prema nezrelom klincu i ponaša se kao da je popio
svu pamet sveta.
– Ne dolazi u obzir – odbijao je Luka. – To je bio moj
py
posao, on sa time nema nikakve veze, kao što ni ja nemam veze

sa njegovim automobilima. Mora da postoji neki drugi način.
– Optužnica je vrlo ozbiljna – Stević je listao po papirima.
– Cifre su ogromne. Mogao bi da dobiješ čak deset godina,
ukoliko bi te osudili.
co
– Zar ne bih mogao nekako da platim to?

– Možda bi i mogao, ali me ne bi čudilo da te osude na
zatvor, onako za vesti, za primer obračuna sa privrednim
kriminalom. Kao žrtveno jagnje. Pored toga, tu je i napad na
službena lica. Opiranje hapšenju. Onda, ovaj kokain… – Stević
podiže osuđujući pogled sa papira na Luku – A, nema nikakvih
sh
olakšavajućih okolnosti koje bi ti išle u prilog.
– Slušaj – Luka se oslonio na sto i približio advokatu
gledajući ga pravo u oči i tako mu stavljajući do znanja da će
sada da kaže nešto jako bitno. – Ne pitam za cenu.
Advokat je spustio pogled na papire, podigao obrve,
A
ćutao, uzdahnuo jednom, a onda bez mnogo optimizma rekao:
– Videću šta mogu da učinim.
Posle nekoliko dana taj isti mladi gospodin Stević je, sa

mnogo više optimizma, javio Luki da je, jedva nekako,
by
stavljajući svoju karijeru na kocku i koristeći sve svoje
autoritete, uspeo da ubedi „neke moćne ljude“ bliske novim
vlastima da Luki, pod izvesnim okolnostima, skinu optužnicu,
te da će izbeći suđenje ako plati 300.000 EUR u najkraćem roku.
Za te potrebe može da iskoristi novac na blokiranim računima
kladionice, na kojima se nalazilo oko 200.000, a ostatak će
morati sam da obezbedi. Sav novac će ići preko Stevića, a on će
ht
ga već doturiti „tamo gde treba“. Možda to zvuči kao prevelika
suma, ali je sigurno bolja opcija od robije, pa mu je savetovao
da se potrudi da ne propusti ovu izuzetnu šansu koju mu je on
obezbedio. Nije mogao više ništa da mu kaže, jer i ovako već
rig
previše rizikuje. A da je smeo, verovatno bi mu još rekao da bi

zbog svega toga trebalo da bude izuzetno srećan i zahvalan, bez
obzira što se on, očigledno, debelo ugradio u tu sumu.
Dani su već bili toliko dugi da se činilo da čim se smrkne,

odmah već počinje da sviće. Bazen na krovu zgrade na Vračaru
py
bio je prazan i neosvetljen, i delovao je nekako pusto i sumorno.

Iz mraku su tužno šuštale zelene krošnje limunova bezuspešno
pokušavajući da se sete onih veselih nota koje su se nekada
razlegale po okolnim krovovima sa te terase.
Unutra u stanu je sve još prividno podsećalo na stara
co
dobra vremena. Klima uređaj je hladio užarenu napetu

atmosferu, zalihe iz šanka su još odolevale krizi, a metalik sivi i
hladni tehnički uređaji su valjda bili tako ispolirani da se na njih
nikako nije lepila beda. Luka, Viktor i Marija pokušavali su da
smisle kako da što pre dođu do 100.000 evra, a to njihovo
razmišljanje stvaralo je atmosferu koja je bila jedina sumorna
sh
veza sa tužnim šuštanjem limunova na mračnoj terasi.
Tek sada je Luka shvatio neke svoje greške. Trebalo je da
ulaže i nekretnine, a on je samo iznajmljivao lokale i trošio pare
na njihovo opremanje. Sada mora sve da ih napusti. Čak i onu
beskorisnu teretanu. Ostaće mu samo Red Roadster.
A
– Stvarno ne razumem zašto nećeš ni da probaš da
pozoveš oca? – čudila se Marija.
– Ma, pozovi ti svog oca da nam pozajmi 100.000 evra! –
odbrusio joj je Luka, a Marija se samo smrkla i okrenula glavu u
stranu.
by
– E, brate, a da zovemo Sanju da tražimo od nje – našalio
se Viktor. – Rekla je da mogu da tražim od nje „bilo šta“, sećaš
se? Mislim, ja ću da odradim svoje kod nje.
– Hahaha! Glumicu! Brate, morao bi mnogo da je
odrađuješ za 100.000 – Luka je još imao snage da se šali na
račun svoje teške situacije.
– Nema veze, brate, znaš da ja mogu mnogo da izdržim.
ht
Ti bi mi pomogao. Odradili bi je nekako do kraja godine.
Hahaha!
– U to ime! – kucnuše se čašama i iskapiše Džek iz njih.
– E, bolje bi vam bilo da stvarno razmišljate kako da
rig
dođemo do novca, nego da se zezate – ubacila se Marija

uvređenim tonom.
– Pa, ne zezamo se mi, maco. Mi smo ozbiljni. Što, imaš li
neku bolju ideju?
– Imam.
– E, baš da čujemo.
py
– Mogao bi da tražiš pare od onog tvog strica iz Njujorka.

– Vukašin živi u Kaliforniji, zapamti to već jednom – Luka
je prevrnuo očima. – Traži ti od tvoje tetke iz Frankfurta! Neću
da tražim pare ni od koga, utuvi to više u glavu, bre.
– Onda prodaj onaj auto! – povika Marija ljutito.
co
– E, mnogo si glupa – Luka se namršti kao da je zagrizao

kolut limuna.
– Što sam sad ja glupa? – pitala je Marija, balansirajući
neprestano između uvređenosti i besa.
– Pa je l’ znaš ti koliko vredi taj auto?
– Ne znam, vredi sigurno puno.
sh
– Pa, kad ne znaš, onda ćuti – Luka ustade i ode do šanka.
– Dobro, ja ću da ćutim… A ti idi u zatvor, baš me briga.
– Znam ja da bi ti to najviše volela – Luka se vratio sa još
jednom flašom Džek Denijelsa i nasuo piće sebi i Viktoru.
– Kako možeš tako nešto da kažeš?! – sad je bila i ljuta i
A
uvređena, ali joj je izraz lica bio tužan.
– Ali, za tvoju informaciju, nema ništa od toga – nastavio
je Luka. – Prodaću stan.
– Šta ćeš da uradiš??? – Marija je razrogačila oči na njega.
– Prodaću ovaj stan – odgovorio je on hladno i otpio Džek.
– To je najbolje rešenje.
by
– To je baš najgore rešenje! – ciknula je Marija zgroženo,
kao da je to najneukusnija šala koju je ikada čula. – To je očajno
rešenje! To je, to je… To je sumanuto rešenje! Ti si budala! Ne
možeš da prodaš stan! – vikala je na njega, dok je brada
počinjala da joj se trese, a oči vlaže.
– Mogu. Što da ne? – čudio se on njenoj reakciji. – To je
ht
moj stan, mogu da radim sa njim šta hoću. Uostalom, već sam
bio po agencijama. Živeli, brate.
Marija je pogledala u Viktora, da se uveri da je ne zezaju, a
on joj je samo uputio jedan sažaljivi zeleni pogled.
rig
– Ali… Kako ćeš da prodaš stan? Pa, ti voliš ovaj stan.

– Jebi ga… – Luka je slegao ramenima.
– Pa, kako… – grlo joj se steglo, pa je prošaputala – Gde
ćemo onda da živimo?
– Ja ću da živim u svom stanu na Dorćolu. Tamo ionako
sada više nema nikoga. A tebi ako se ne sviđa… ti imaš svoj
py
stan.
Marija je jedno vreme stajala gledajući u njega i kratko
razmišljajući, više srcem nego glavom, da li je ovo bila uvreda,
ili je on samo jako, jako nesrećan zbog svega, pa na njoj iskaljuje
svoje nezadovoljstvo. Šta god da je, nagonilo joj je krupne suze
co
na oči, i ona je zajecala, duboko iz stomaka.

– Oh, Luka… – pala je pored njega, zagrlila ga i stavila
glavu na njegove grudi, kvaseći ih svojim suzama.
On je stavio svoju ruku preko nje i pomazio je po kosi, a
sh
drugu ruku, u kojoj je držao čašu sa pićem, pružio je prema
Viktoru.
– Živeli, brate.
A
by
ht
rig
py
co
38.
A sh
Beograd, 2004.
Ideja o prodaji stana pokazala se kao mnogo manje

idealno rešenje nego što se Luki u prvom trenutku činilo. Bio je
by
to veliki i moderan stan u novoj zgradi u centru grada, sa
velikom garažom i brojnim tehničkim pogodnostima, koji vredi
značajno više 100.000 EUR, a takvi stanovi se ne kupuju svakog
dana. Advokat Stević ga je upozoravao da prodaja takvog stana
može da potraje i nekoliko meseci, a Luka nije imao mnogo
vremena. Taman je počeo da očajava i sve češće da zamišlja
svoju mračnu robijašku sudbinu, kada mu se javio Džezer, koji
ht
je poslednjih mesec dana proveo na turneji sa nekom od
njegovih estradnih mušterija. Čim se vratio i čuo šta se u
međuvremenu dogodilo sa Lukom i njegovim biznisom, odmah
ga je pozvao da vidi da li mu je potrebna neka pomoć. Našli su
rig
se u Red Roadster-u.
– Što se tih stvari tiče estrada je savršena. Političari dolaze
i odlaze, a zvezde ostaju. – rekao je Džezer, koji je svoju karijeru
započeo još devedesetih, u vreme sankcija i hiperinflacije, i
uspešno je radio svih ovih godina. – Danas svaka šuša koja
nagrabi nekoliko soma evra odmah hoće da snimi album.
py
– A, da li je, možda, neko od tih tvojih bogatih zvezda

zainteresovan da kupi stan? – pitao je Luka.
– Kakav stan?
– Moj stan.
– Onaj stan? Ti nisi normalan, zašto prodaješ onakav stan?
co
Ono je nenormalno dobra gajba.

– Potrebne su mi pare, hitno.
– Koliko ti je potrebno? – pitao je Džezer, paleći cigaretu.
– Sto soma evra.
Džezer je podigao obrve.
– Daću ti ja – reče, kao da se radi o sto dinara.
sh
– Ma, da… – Luka se nasmejao i odmahnuo rukom.
– Zašto da ne? – Džezer se skoro uvredio.
– Neću da uzimam pare ni od koga.
– Hajde, nemoj da si tako sujetan. Sad imam love, opario
sam se ekstra na ovoj turneji. Trenutno mi ne treba. Ne moraš
A
da prodaješ stan, nemoj da si lud.
Luka je samo zavrteo glavom i uzdahnuo.
– Daj, čoveče, uzmi, vratićeš mi… – ubeđivao ga je Džezer.
– Kako ću da ti vratim? – upitao je Luka, a u njegovom
glasu i u njegovom pogledu prelivala se neka slabost i očaj, koje
by
Luki nikada nisu bile svojstvene.
– Ej, čoveče – reče Džezer i steže ga za rame. – Nije bitno i
da mi ne vratiš. Mada ja ne sumnjam da ćeš se ti ponovo da
staneš na noge posle ovoga.
Luka je gledao u stranu. Za njega je ta situacija bila teža od
svake druge sa kojom se sreo u životu. Da je trebalo da se tuče,
da trpi batine, da krene sam golim rukama na policijski
ht
bataljon, sve bi mu lakše palo, ali ovo… Džezer je samo
naslućivao njegove muke.
– Dobro. Uzeću pare od tebe – reče Luka – ako ćeš ti da
uzmeš moj stan.
rig
– Ne dolazi u obzir. Mislim, gajba ti je ekstra, rado bih je

uzeo, ali znam koliko je gotiviš, a ona verovatno vredi i mnogo
više.
– Pravo da ti kažem, u poslednje vreme mi se sve smučilo,
pa i ta gajba.
– Ma, neću, i nemoj da se tripuješ.
py
– Slušaj, svejedno ću je prodati ispod cene ko zna kome.

Bolje da je uzmeš ti.
– A šta ćeš ti bez stana?
– Imam ja stan. Vratiću se u onaj stari na Dorćolu. Jebeš ti
sve ovo, čini mi se da sam tamo bio mnogo srećniji.
co
Džezer ga je dobro zagledao i razmislio.

– Dobro, kupiću tvoj stan, ali reći ćeš mi pravu cenu –
insistirao je. – Neću da ispadne da koristim tvoju situaciju da ti
za sitne pare uzmem gajbu.
– Ma, koju pravu cenu? – Luka je odmahnuo rukom. – Ti
sh
meni činiš uslugu, u pravom trenutku, i to nema cenu.
Već koliko sutra Luka je mogao da javi svom advokatu da

je obezbedio novac za otkup svoje slobode, zbog čega je ovaj bio
izrazito srećan, jer je, kako je rekao, njegov poziv došao u
A
poslednjem trenutku. Iako nije morao da žuri sa selidbom, jer je
tek trebalo da se završe svi dokumenti o kupoprodaji
nekretnine, Luka je hteo što pre da završi sa time i napusti taj
stan. Nije hteo da iko pomisli da sada, kada je rešio svoj najveći
problem, okleva da se iseli. Odmah je počeo da pakuje i prenosi
by
svoje stvari, a brzo je shvatio da će najveći deo krupnog
nameštaja morati da ostavi Džezeru, jer je preveliki za njegov
stari stan.
Kada je Marija saznala da je stan prodat nešto ju je
preseklo u stomaku, a noge su joj se na trenutak oduzele, ali se
suzdržala i samo je tužno oborila pogled. A kada je čula ko ga je
kupio, e tada je počela da se trese i histerično da viče:
ht
– Znala sam! Znala sam! To je sve njegovo maslo! Za sve je
on kriv! On ti je sve smestio, a sad će još da ti uzme i ovo malo
što ti je ostalo!
– Bolje bi ti bilo da ćutiš kad nemaš pojma – odgovorio joj
rig
je Luka.
– Eto ti sada tvoj Džezer! Tvoji prijatelji! Gde su sada svi?
– Marijino lice se potpuno iskrivilo od besa. – Tvoje „batice“!
– E, Marija – Luka ju je pogledao. – Mnogo si glupa.
Na to se Marija približila njemu i kroz ludački osmeh
počela da mu se krevelji u lice:
py
– A ti si mnogo pametan! Ti si najpametniji! Ti si

prepametan!
Luka u tom trenutku steže zube i pesnicu, ali se suzdrža i
samo je odgurnu od sebe.
– Skloni mi se, pička ti materina, ubiću te!
co
– Ubij me! Ubij me ako hoćeš, baš me briga! – vikala je, a

pošto on nije obraćao pažnju na nju, pala je na kolena
dramatično. – Dokrajči me, skrati mi muke, samo da ne gledam
kako se ona fuksa šeta našim stanom! – cičala je dodirujući
rukama pod, kao da ga mazi.
Luka ju je samo prezrivo pogledao kako se valja po podu i
sh
histeriše. Zavrteo je glavom, okrenuo se i izašao.
Te večeri je, prvi put nakon mnogo godina, spavao kod
Viktora, u svom starom kraju, tamo gde su nekada počinjale i
završavale se sve avanture, sve borbe, sve žurke. Sve ljubavi.
Tamo gde su ulice osvetljene slabašnim žutim svetlom, gde se
A
može sakriti u tišini. Gde u to doba godine asfalt pokriva meko
žuto lišće, na koje se može pasti, a da se ne ogule kolena.
* * *
by
Premda je novi vlasnik stana predlagao svom prijatelju da
selidbu odloži čak za sledeću godinu, kada bi eventualno
mogao da mu vrati novac i zadrži stan, Luka, iako zahvalan
zbog te velikodušne ponude, opet nije hteo da pristane na takve
povlastice koje su, po njegovom mišljenju, u sebi nosile dozu
sažaljenja. A on nije hteo da ga iko sažaljeva, dok je još mlad,
zdrav i u punoj snazi. Hteo je da što pre završi sa time, ali eto,
ht
zbog Marije, a i zbog velike vrućine, rešio je da selidbu odloži
za jesen. Čak i do tada je većinu vremena provodio na Dorćolu,
u svom starom stanu ili kod Viktora.
Marija je celog tog leta bila rastrzana između svoje dve
rig
velike ljubavi: luksuznog prijatnog potkrovlja sa bazenom, od

koga nije mogla da se odvoji na jednoj strani, i svog pomalo
otuđenog dečka Luke, koji je vrlo sumnjivo provodio mnogo
vremena u tom odvratnom zagušljivom starom stanu, čiji ključ
još nije imala, pod uticajem onog pakosnog Viktora, koji samo
gleda kako će da mu utrapi neku kurvu. Bah!
py
Leto je nezaustavljivo prolazilo i, htela - ne htela, ona se

morala suočiti sa činjenicom da će uskoro napustiti taj stan za
koji su je vezivale brojne uspomene iz prethodnih godina. Bio je
običan jesenji dan, onakav što bojom neba ubedljivo dokazuje
co
da je leto prošlo, a da zima neće skoro. Marija je bila sama u

tom otuđenom potkrovlju. Imala je puno posla koji joj se nije
obavljao. Povrh svih njenih muka, morala je još i da pakuje
svoje stvari i počisti sve tragove za sobom, kako nešto njeno
slučajno ne bi ostalo u posed Tini. Bezvoljno je trpala neke
sitnice u velike kartonske kutije i prisećala se svakog trenutka iz
sh
tog prostora, od one prve večeri kada je sasvim slučajno i
pomalo bojažljivo sa Dacom otišla na žurku kod nekog tamo
lika čiji je otac „neki kurac u vladi“. Onda, kada joj je taj lik
otvorio vrata, odmah se na prvi pogled zaljubila u njega (bila je
sklona da veruje da je tako bilo), i u taj njegov stan, u njegovo
A
društvo, u ceo njegov svet u kome je živeo. Prisetila se i one
prve noći provedene na bazenu, a zatim u njegovom krevetu,
na galeriji ispod pedeset zvezda američke zastave, i prvog
buđenja u prijatno rashlađenom prostoru koji miriše na voće,
svetlucanja vode u bazenu i limunova na terasi, čije je lišće
pred njom u gaćama. by

imalo boju Viktorovih očiju, koji se tog jutra iznenada pojavio
Možda zbog ove poslednje misli, ili zbog cele potresne

situacije, ruke joj zadrhtaše i ona ispusti neke DVD diskove koji
se prosuše po podu ispred nje. Prikupila ih je i pokušala da ih
vrati svaki u svoj omot, ali je jedan bio višak, a na sebi je imao
samo datum ispisan crvenim markerom: 15. 9. 2003. Šta je to
ht
moglo da znači? Marija se nije sećala da se nešto bitno dogodilo
petnaestog septembra prošle godine. Ako se i dogodilo, onda se
nije dogodilo njoj. I gde sada da ga stavi? Treba pobacati sve
nepotrebne stvari koje samo prave nered!
rig
Ubacila je CD u plejer.
PLAY MOVIE
„A sada ćemo uraditi još jedan mali eksperiment“, čulo se

iz zvučnika, a na ekranu se pojavilo poznato lice. „Proverićemo
py
kako dečacima rade testosteroni posle brze vožnje.“

– Bože, pa to je ona glupača Tina – pomislila je Marija. –
Šta će ona uopšte ovde? Jao, vidi je molim te, kako se samo
uvija, kao drolja neka. Ko dovlači ovakve diskove ovde?! To je
sigurno Džezerovo maslo, on je sigurno ovo doneo. E moj glupi
co
Luka… Luka!? Ma, šta je ovo? Gde je ona ovo? Pa… Ovo je…
Ovo je ovde! Šta ona to radi? Oh, ne! Oh, ne… I Viktor! Šta se
ovde dešava? Ah!!!
STOP
sh
Marijino lice se sijalo obliveno hladnim znojem. Oči su joj
bile sjajne, a u njoj se kovitlalo neprebrojivo mnogo utisaka, od
gneva što je upravo videla kako se Tina ljubi sa Lukom, do još
jačeg šoka, grča u grlu koji je davi, zbog prizora Viktora koji
pod Tininim rukama ostaje bez majice. I tu je prekinula. STOP!
A
Srce joj je tuklo kao ludo i osećala je vrtoglavicu. Htela je da
izvadi disk iz plejera i polomi ga u komade, ali ne! Te slike! I šta
sledi? Da li su sve snimili?
Došlo joj je da plače, ali je bilo previše adrenalina u njenim
venama da bi sada plakala, i previše hormona joj je pojurilo u
by
glavu da bi sada mogla mirno da zamišlja kako se sve to
nastavlja. Ustala je i pojurila do lifta. Zaključala je sve ulaze i
oslonila se leđima na zid.
Samo mirno. Samo mirno!
Zgrada ispod nje se rušila i ona je propadala kroz
prazninu dok su joj se pred očima još menjala svetla semafora
na Bulevaru. Zeleno. Žuto. Crveno. STOP!
ht
Šta sada? Kolena su joj se tresla, kao da je upravo
pogledala samoj smrti u oči. Ili, kao da se ponovo rodila i po
prvi put ugledala svet oko sebe drugim očima. Ne, to uopšte
nije preterano poređenje, jer je osećala da posle svega ovoga
rig
ona više nikada neće biti ista osoba. Kao ujed vampira, znala je
da će te pokretne slike, koje je toliko uzbuđuju, otvoriti jednu
mračnu jamu u njenoj duši. Onu tajnu raku u koju je ona davno
zakopala neku bivšu sebe, zajedno sa svim svojim ranim
sagrešenjima. Godinama je sedela na poklopcu te jame,
pritiskala, gušila, nadajući se da nikada ništa iz tog mraka neće
py
ugledati svetlost dana, a sada će sve to pokuljati vani i obuzeti

joj telo i dušu, podsećajući je da je ona samo čulno biće
zaljubljeno u slatki život.
Zar treba da žmuri pred njim?
Žuto. Zeleno.
co
PLAY
Prstima je štipkala donju usnu koja je vlažno sijala, a

zenice su joj se širile, dok je izbezumljeno, bez daha, bez ijednog
treptaja, gledala kako se Tinin dokumentarni projekat pretvara
sh
u hardkor porno grupnjak. Vrtoglavo orgazmično uzbudljiv, sa
zgodnom crnkom i njenim lepim dečacima u glavnoj ulozi.
A
by
ht
rig
py
co
39.
A sh
Beograd, 2004 – 2005.
Možda je to nekome izgledalo kao jedna obična selidba, iz

jednog stana u drugi, u okviru šireg centra istog grada, ali za
by
Luku, a pogotovu za Mariju, to je bilo više od promene
prostora. Bila je to selidba iz jednog sveta u drugi, iz jednog
lagodnog raskošnog života, ispunjenog svetlošću i prijatnim
mirisima, u mračan i zagušljiv decenijski talog proseka. Luka se
trudio da nekako održi stvari pod kontrolom, iako mu je od
stare slave i bogatstva ostao samo automobil i Red Roadster,
kafić koji mu se sada nalazio u komšiluku. Tek kada je ostao
ht
jedini izvor prihoda, pokazalo se da taj lokal uopšte ne posluje
tako dobro i da su mu rashodi ogromni. Porezi, takse,
održavanje prostora, plate mnogobrojnog osoblja, sve je to
jedva pokrivao prihod od manje-više skromne posećenosti,
rig
naročito u zimskom periodu. Pored toga, policija je neprestano

motrila na Luku, redovno ga privodila na razgovore i
raspitivala se za njegovog oca.
Ali, da se ne lažemo, Luku je ipak najviše mučila Marija,
njeno očigledno i konstantno loše raspoloženje, njeni teški
uzdasi i zahladnele zajedničke noći, sada kada mu je podrška
py
najviše trebala. Njoj je nešto nedostajalo, ona je bila

nezadovoljna i to je bilo jasno, ali on možda nije bio spreman da
otkrije šta je posredi. Jer, do kakvog zaključka o njoj ili o sebi je
mogao da dođe?
Na neki način, ta devojka je bila pokazatelj njegovog
co
uspeha i moći. Kao orden koji je godinama zasluženo blistao na

njegovim grudima, a sada je polako počeo da tamni. Da li je
došlo vreme da ga preda nekom drugom, baš kao što ju je od
drugih i nasledio? Zbog svega toga njega je zahvatila neka
hronična blaga depresija, koja je mogla da bude rasterana
jedino skupim opojnim sredstvima ili vratolomnim trkama
sh
srpskog ruleta, koje su mu, kao eliksir, vraćale samopouzdanje i
želju, a pri tom nisu bile zanemarljiv izvor prihoda, vrlo dobra
zakrpa za rupe u njegovom budžetu.
Ali, da li je ona zaista bila orden, zvanično i autentično
odličje za grudi uspešnih mladića u gradu, ili samo pozlaćeni
A
petoparac okićen dijamantima? Ispraćena iz brilijantnog života
onim snimkom koji joj je trajno promenio sliku koju vidi u glavi
kada zatvori oči, Marija više nije mogla biti ista osoba, iako Luki
još ništa nije rekla u vezi toga, iako se trudila i nadala da će
uskoro sve biti kao nekada. Međutim, kako su dani prolazili, a
by
njeni nokti počeli da se listaju od vode i deterdženta kojima je
morala da pere sudove jer su zaudarali iz sudopere, njen
optimizam je polako nestajao. Novu 2005. godinu čekali su sa
Viktorom i Dacom, u stanu na Dorćolu. Svejedno su im već
dosadila ta bučna fensi mesta, a ništa nije lepše od prijatne
domaće atmosfere u društvu prijatelja. Zar nije tako?
Zašto Marija plače sama u kupatilu?
ht
Naprasno je počela da ide na fakultet, iako njeno
studiranje više nije imalo nikakvog smisla s obzirom da već
četiri godine studira, a još nije dala ni sve ispite iz prve godine.
rig
Ponovo je počela da se druži sa Željkom i sve češće je spavala u

svom stanu na Bulevaru.
– Stvarno ne znam šta više tražiš sa tom propalicom? –
govorio joj je Željko kolutajući očima. – Mislim, frajer ti je
puk’o, nema više kinte, a pored toga je i psihopata.
– Znam, dušo moja, ali godine su to, nije lako… –
py
odgovarala je ona uz uzdah. – Za njega me vezuje toliko lepih

trenutaka.
– Kojih lepih trenutaka?! – zaprepastio se Željko. – Tuče?
Svađe? Uvrede? Prevare?
– Ma, daj, Željko, nije to bilo baš tako kako tebi izgleda.
co
Bilo je toliko prelepih trenutaka u našoj vezi.

– Bilo pa prošlo. A šta te u budućnosti čeka? Pogledaj se u
ogledalu, Marija, molim te, pa ti možeš imati svakog frajera u
gradu! Sada si najlepša. Luka je možda bio dobra odskočna
daska, ali sada ti je potrebno više.
– Ne znam… Još uvek me nešto čvrsto veže za njega. –
sh
zamislila se ona. –Valjda je to ljubav.
Ljubav. Oduvek je ljubav ženama bila izgovor za razne

neslavne stvari. Možda je nju za Luku zaista vezivala ljubav,
može se to i tako reći. Ali, ljubav prema čemu? Ili prema kome?
A
U novom starom stanu Luka i Marija su spavali u bračnoj
sobi njegovih roditelja, tamo gde je nekada spavala njegova
majka sa njegovim ocem. Viktor više nije bio njihov nezvanični
cimer, iako je bilo mesta za njega u nekadašnjoj Lukinoj sobi.
On je i dalje bio često prisutan u njihovom životu, ali je vrlo
by
retko spavao kod njih, naročito kada je Marija bila tu. Njegov
stan je bio blizu, u neposrednom komšiluku, a tamo više nije
bilo velike gužve, pošto se u međuvremenu jedna njegova
sestra udala, a druga preselila, pa je bilo najpraktičnije za sve da
on ipak spava kod svoje kuće. Zar Marija nije oduvek želela da
ga se otrese, da joj se više ne šeta razgolićen po kući, jede
njihovu hranu i živi o njihovom trošku? Čak je Luka sada češće
ht
išao kod Viktora na ručak, jer je Viktorova majka bila vrlo
sažaljiva što on živi sam, i što je praktično ostao bez oba
roditelja. Baš kao nekada.
rig
U proleće 2005. godine, kada se sneg otopio, a asfalt

prosušio, ponovo je počela sezona uličnih trka. Doduše na
nekim novim ulicama, jer su se još neke od tog proleća zvale
drugačije. Zvanično su nestale neke čuvene ulice, kao na primer
ulica 29. novembra ili Narodnog fronta, u skladu sa
demokratizacijom zemlje i raskidom sa bivšim komunističkim
py
režimom, kao i Bulevar mira, valjda u skladu sa time što

Beograd pre može da se pohvali nekim ratom nego li mirom.
Ovo je, naravno, samo dodalo još malo konfuzije kod
Beograđana, koji su i pre toga kuburili sa identitetom, a
svejedno se nisu sećali na šta se odnosi 29. novembar.
co
Upravo jedne prijatne noći, subota na nedelju, kada se

Marija tiho prisećala kako bi, u srećna vremena, u to doba
godine ona obično planirala sezonsku kupovinu odeće, obuće i
nakita, Luka je dobio ponudu od Džezera da odradi neki
„poslić”. Ona je ležala na krevetu i menjala kanale na
sh
televizoru, dok se Luka spremao da izađe.
– Kuda ćeš? – pitala ga je, pošto je prisluškivala njegov
telefonski razgovor.
– Imam posla večeras, kasno ću se vratiti – odgovorio je,
dok je oblačio svoju specijalnu kožnu jaknu za vožnju.
A
– Opet ideš da se vidiš sa Džezerom? – počela je da gunđa.
– I opet ćeš da voziš one tvoje sumanute trke…
– E, pričali smo već o tome, prestani da me smaraš.
Marija je ućutala. Posle toliko njegovih vožnji više nije
imala snage ni volje da se sa njime oko toga raspravlja. Ali,
by
onda se setila… Setila se da, ako Luka pobedi, (a to je vrlo
verovatno, s obzirom da je on, reklo bi se, neki mag za tu
njihovu igru, koji ne ume da izgubi) nakon trke će svi otići
nekuda da proslave, i s obzirom da je ona znala koliko je on
napaljen posle svake vožnje, to je značilo samo jedno.
– Hoću da idem sa tobom! – rekla je odlučno.
Luka je zastao i pogledao je kao da je skrenula pameću.
ht
– Jesi li normalna?
– Zašto? – čudila se ona. – Zašto ja ne mogu nikada da
prisustvujem tim trkama.
– Zato što to nije za žene.
rig
– A Tina? Kako Tina može da prisustvuje.

– Daj, Marija, ne zanosi se. Ti bi verovatno tamo počela da
kukaš i histerišeš, ako ne bi pala i u nesvest. Na kraju krajeva, ti
ne podnosiš ni Tinu ni Džezera, i nema šta da tražiš u njihovom
društvu.
– Nema veze, ja baš hoću sada da idem, neće mi smetati –
py
bila je uporna u nameri da ga ubedi, pa je njen glas postao mek,

a pogled molećiv. – Neću praviti probleme i neću ti smetati.
Radiću sve što mi kažeš. Baš bih volela da budem uz tebe kada
pobediš, da vidim kako to izgleda… Da ti prva čestitam…
– Šta je tebi? – Luka nije mogao da prokljuvi otkuda njoj
co
odjednom toliko razumevanja. – To je opasno i nije za tebe,

maco, veruj mi – prišao joj je i poljubio je.
Ona nije imala hrabrosti da kaže pravi razlog zašto joj se
ide sa njim, a on upravo zbog tog istog razloga nije hteo da je
povede.
– A nema ni mesta u Roudsteru, moram da pokupim
sh
Viktora – reče i pođe ka izlazu.
Viktora da pokupi! Znala je!
– A hoćete li, možda, posle svi da svratite ovde? –
povikala je za njim.
– Ne brini se, nećemo – odgovorio je i izišao, ne sluteći da
A
to nije odgovor zbog koga ona treba da bude bez brige. Baš
naprotiv!
Dugo posle toga Marija nije mogla ni oka sklopiti. U

njenoj glavi su se neprestano smenjivale scene automobila koji
by
velikom brzinom prolazi kroz Terazijski tunel, u suprotnom
smeru, spuštenog krova, sa ugašenim svetlima, a u susret mu
dolazi autobus gradskog prevoza; onda, u sledećoj sceni, Luka
izlazi iz auta nasmejan i grli se sa Viktorom i Džezerom; uzima
od nezadovoljnih suparnika kovertu nabreklu od novca; u
sledećoj sceni u njenoj glavi oni su već svi goli, kao na onom
DVD-u.
ht
Uzela je telefon i pozvala Luku na mobilni. Nije bio
dostupan. Možda mu se nešto dogodilo? Već je prošlo tri sata
posle ponoći, gde bi mogli biti? Možda su ipak kod Viktora, ili
možda kod… Samo to ne!
rig
Strepeći pozvala je vrlo dobro poznati broj – njen stari

broj, fiksni telefon u njihovom bivšem stanu u potkrovlju.
– Halo, dobro veče – kevtala je kao pudla nova vlasnica
stana, dok se u pozadini iza nje čula glasna muzika i galama. –
Haaaalooo… Dečaci, devojke, tiše malo, molim vas, pa ništa ne
čujem! … Halo!
py
Dečaci!? Devojke!?
Marija zareža, tresnu telefon o pod i on se rasturi po sobi.
Vilica joj se tresla i nije mogla da diše od nervoze. Dah joj je bio
kratak i plitak i činilo joj se kao da će se ugušiti, da će joj glava
pući i da će umreti. Oznojenim dlanovima pritiskala je
co
slepoočnice, ali to nije moglo odagnati ni bol, niti bludne slike

koje su joj opsedale svest i razdirale dušu. Ustala je i šetala po
sobi, ali su je tišina i senke koje je bacalo slabo žuto ulično
svetlo još više plašile i uznemiravale. Htela je da pozove Željka,
ali drhtavim i znojavim rukama nikako nije mogla da sastavi
telefon koji je razbila, što ju je još više iznerviralo, pa je opet
sh
iskalila bes na njegovim ostacima. Možda bi trebalo da pozove
Dacu! Da joj napiše poruku: Da li znaš gde ti je sada dečko? Ali,
možda ona zna gde je on. Možda je nije briga. Kako neko može
da bude takav? To je suludo. Da je ona na njenom mestu… Da
je Viktor njen dečko… Ah!
A
Na kraju joj nije preostalo ništa drugo nego da iz činije sa
lekovima iskopa jedan besedin.
Napokon, uspavana štiklama prolaznika koje odzvanjaju
sa dorćolskih pločnika, lagano je tonula u prazan i tup san –
besmisleni san bez sadržaja. Međutim, nije bilo tog umirujućeg
by
sredstva koje je te noći moglo tako čvrsto da je uspava, pa da ne
čuje Luku koji se u zoru vratio u stan. Odmah je pridigla glavu i
osmotrila ga u slabom svetlu ranog svitanja. U očima mu se
videlo da je pijan, omamljen i umoran, ali se njoj ipak činio tako
lep i zadovoljan, dok se svlačio u tom polumraku. A onda,
pošto je legao u krevet pored nje, duboko udahnuo i spustio san
na svoje kapke, Marija je odmah osetila neko čudno prisustvo
ht
pored sebe. Prisustvo koje nije bilo strano, koje nije bilo
nepoželjno, već samo nekako novootkriveno i zbog toga
izazovno – prividno prisustvo treće osobe u njihovom krevetu,
koje je Luka doneo sa sobom.
rig
Vrhovima prstiju dodirivala je kožu na njegovom ramenu,

kao da ga prvi put dodiruje. Približila je svoje lice i omirisala ga
duž vrata, ramena i nadlaktice, i činilo joj se da jasno oseća
poznati miris zelenog limunovog lista, njoj zabranjenog južnog
voća, i još miris alkohola, benzina, cigareta i neprospavane noći.
Miris kože. Sve ju je to toliko uzbuđivalo, da je morala i na
py
usnama da oseti taj ukus.

– Mhmm… Ne… – promumlao je on kroz san.
Ali ona nije mogla da se zaustavi, ne nakon što je okusila
tu čaroliju sa njegove kože. Zavukla je ruke ispod čaršava i
dodirivala ga.
co
– Nemoj, maco… Spava mi se… – progunđao je on, slatko

i sanjivo, i okrenuo se na drugu stranu.
Marija se zagledala u njegova leđa. Pomislila je kako, eto,
posle svega, iz te perspektive i u tom polumraku, sa svim tim
mirisima i ukusima na sebi, taj muškarac što leži pored nje
uopšte ne mora biti Luka. A onda se brzo, kao da se nečeg
sh
uplašila, okrenula na drugu stranu. Osećala se jadno, zaista
jadno zbog sebe i svojih misli. Njena skrivena žudnja svakoga
dana postajala je sve jača i jača, toliko snažna da više nije mogla
da je kontroliše, da je ponekad drhtala zbog nje. Tresla se i sada,
kao da joj je hladno, a na oči su joj krenule suze. Oplakivala je
A
sebe, onu staru Mariju koja je nekada bila spremna da uradi sve
što je potrebno da dođe do zacrtanog cilja. Sada ne samo da nije
bila spremna da preduzme nešto, već nije bila dovoljno hrabra
ni da sebi zada cilj.
Dok je grizla vrh prekrivača, mislila je o tome kako,
by
definitivno, ovako dalje neće moći sama sa sobom, i kako će već
sutra morati da uradi nešto da rastereti svoje srce.
* * *
Sutradan popodne, kada se Luka probudio i izvukao iz

kreveta mučen glavoboljom, Marija ga je čekala sedeći za
ht
kuhinjskim stolom. Istog trenutka pored njegove glave proletela
je plastična kutijica sa CD-om, udarila u zid i raspala se.
– Koji ti je kurac, jesi li normalna, jebo te?! – povikao je on,
naglo rasanjen.
rig
– Kurvaru! – zarežala je Marija kroz zube.

Prethodno se odlično pripremila za ulogu uvređene i
prevarene devojke, koja je, baš tog jutra, čisteći po stanu, prvi
put slučajno naletela na eksplicitni dokaz sklonosti njenog
dečka ka preljubama i orgijama. Samo da započne raspravu, da
načne temu, pa će posle već nekako doći do svega što je tišti.
py
– Šta pričaš? – čudio se on, zatečen njenom reakcijom.

Odmah je pomislio da je saznala nešto od njegove najsvežije
sinoćne avanture, pa je refleksno počeo da se pravi blesav, kao
da ne zna o čemu se radi.
– Znaš ti dobro šta ja pričam i znaš bolje od mene sa kim si
co
se jebao pred kamerom!

– A, to… – Luka je uzeo DVD u ruke. Prisetio se te večeri,
pa mu se na usnama refleksno pojavio smešak.
– Tebi je to smešno? Ne vidim šta je tu smešno, idiote! –
histerisala je ona.
– E, Marija – Luka se uhvatio za glavu – hajde ćuti malo.
sh
Boli me glava.
– Boli te glava? Boli te glava od noćašnjeg orgijanja, je li?
E, neću da ćutim! Dosta sam ja ćutala! Ti misliš da ja ne znam
šta ti radiš i kako se zabavljaš dok ja trulim sama u ovom stanu!
U ovoj rupi!
A
– Šta ti znaš?
– Znam, sve ja znam! I za Tinu, i za Sanju, i Minu… I ko
zna koliko još sličnih kurveštija imaš koje ne znam…
– Vidiš, i sama kažeš da ne znaš… Zato bolje ćuti. Da si
htela da znaš više o… o svemu, ti bi bila sinoć tamo, sa mnom.
očaju. by
– Pa, ja sam htela sinoć da pođem! – povikala je Marija u
– Htela si, da, ali bi onda bilo drugačije! – Luka je podigao

glas. – Onda bi bilo onako kako ti voliš da bude! Jer ti nikada
nisi prihvatila moje prijatelje. Oni su za tebe ružni, oni su idioti,
kurve, kreteni!!! Ti, zaboga, veruješ da su me oni uništili, da mi
je Džezer preoteo stan.
ht
– Šta, kao nije?!
– Pa nije!!! – povikao je Luka na sav glas. – Nego mi se
našao od pomoći onda kada mi je to najviše trebalo. Da nije bilo
njega ja bih sada bio u zatvoru! Ali ti to ne razumeš, ti to ne
rig
želiš da shvatiš. Uostalom, ti misliš da sam ja glup, prezireš

moje navike, nipodaštavaš moje potrebe, znaš samo za sebe! Ti
si sebična i razmažena!
– Nisam!
– Jesi! – povika Luka, a onda spusti ton i nastavi smireno.
– Ali nema veze. Ja sam te pustio da budeš takva. Nema veze.
py
Ne znam samo šta više hoćeš od mene? Nudio sam ti da

učestvuješ u tome. Je l' sam te nudio? Ti si mogla da budeš na
tom snimku, ali ti nisi htela, tebi je to „fuj!“, „odvratno“,
„bolesno“… U redu! Ne moraš… Ima ko hoće.
– Možda sam… – Marija je htela da izusti ono o čemu je
co
celog tog jutra razmišljala da kaže, da se možda predomislila,

ali kada je konačno dobila priliku glas joj je od uzbuđenja
zastao u grlu.
– U redu je! Ne moraš! – prekinuo ju je on, ne sluteći šta je
htela da kažeš. – Ja to poštujem. Različiti smo ljudi, imamo
različite potrebe. Ti recimo voliš da ideš u šoping, ja ne volim. I
sh
ja te pustim da ideš sama, da kupuješ šta voliš, gde voliš, koliko
god da košta, uopšte ne ulazim u to… E, ja volim nešto drugo!
– To nije isto, kretenu!!! – ciknula je Marija, a na oči su joj
pojurile suze.
– Pa i nije!!! – razdrao se Luka, unosivši joj se u lice preko
A
stola, a na vratu su mu iskočile žile. – Tvoja zabava mene košta
hiljadu evra, a moja zabava ne košta ništa, pa čak nekada i
donosi novac!
– Ti ništa ne razumeš!
– Pa i ne razumem – Luka je opet spustio ton. – Ne
by
razumem tvoj provincijski malograđanski mozak.
– Je li?! – zainatila se Marija. – Moj provincijski mozak? A
tvoj „urbani“ mozak je sagoreo od smoga i droge, pa nisi ni
primetio kad si postao izopačeni perverznjak! Ti si bolesnik!
– A ti si jedna obična seljanka obučena u Dolče i Gabana!
– Prostaku!
Kako je stajala naspram njega preko stola, Marija je
ht
dohvatila čašu sa vodom koja joj je bila pri ruci i u besu mu je
prolila po licu i grudima. On je skočio, hitro je uhvatio za zglob
šake i snažno joj uvrnuo ruku, tako da se ona sva izvila i uz krik
pala leđima na sto.
rig
– Je l’ te to Denis naučio da se tako polivaš vodom, kao

komunisti u skupštini, a, pička ti materina? – procedio je on
kroz zube.
Pošto joj je pustio ruku psujući je, Marija je otrčala u
drugu sobu cvileći i trljajući zglob.
– Ruku si mi iščašio, kretenu! – povikala je iz druge sobe.
py
– Nije ti ništa – odgovorio je on, pripremajući sebi hranu iz

frižidera.
Posle nekoliko minuta, nakon što je ona neko vreme
plakala nad svojom rukom koja je nije baš toliko bolela, pa
zatim opet razmišljala o svemu što su jedno drugome rekli,
co
tražeći prave argumente u svoju korist i način da mu objasni

ono što želi, pojavila se opet na vratima kuhinje i iz vedra neba
izjavila ono što je smislila:
– Ako već pričamo o tome, onda moram da primetim da ja
više nemam nikakve zabave!
– Šta, bre? – pogledao ju je začuđeno usta punih hrane.
sh
– Rekao si da je to tvoja „zabava“, i da ja ne treba da se
mešam u to, jer ja imam svoju zabavu, a to je šoping – govorila
je okrenuta njemu leđima, pokušavajući da uposli svoje
nervozne ruke brišući čaše. – E pa, ako nisi primetio, u
poslednje vreme ja više nemam tu zabavu.
A
Luka je belo gledao u njen potiljak, poluotvorenih usta, ne
mogavši da veruje da čuje to što čuje. Šta je time htela da kaže,
pitao se? Da bi ona bila mirna i ne bi pravila frku zbog njegovih
avantura ukoliko bi je pošteno isplatio i poslao u šoping. Baš
kao što je nekada i činio. I onda nije bilo frke. Svi su bili srećni.
by
Znači, to je glavni problem.
Progutao je hranu koju je žvakao. Učinila mu se užasno
gorkom.
– Znaš šta si ti – rekao je mršteći se. – Ti si jedna obična
kurva koja se jebe za pare.
Mariji se lice smračilo. „Kurva“, sablasno je odjeknulo u
njenoj glavi kao u praznom tunelu. Udahnula je duboko i
ht
počela teško da diše poluzatvorenih očiju. Oko vrata ju je nešto
stezalo. Nastavila je da trlja čašu sve brže i nervoznije, sve dok
krhko staklo nije puklo i poseklo je. „Obična kurva…“, opet joj
je prošlo kroz glavu, dok je prstima razmazivala krv na svom
rig
levom dlanu.
Krv. Taj prizor probudio je u njoj neka dugo potiskivana
sećanja – sećanja na krv koja je samo jednom potekla i ranu koja
se nikada nije zacelila.
„Jedna obična kurva koja se jebe za pare.“
U stomaku joj se nešto okrenulo i osetila je mučninu, a
py
pred očima joj se smračilo. Okrenula se ka Luki i, potpuno

neočekivano, kao divlja mačka skočila na njega i zarila nokte u
njegovo lice. Pre nego što je on shvatio šta se dešava, ona je već
iskopala brazde po njegovom vratu, obrazima i jabučicama.
Siktala je kroz zube, kao hijena. U njenim mutnim očima
co
ogledao se ubilački nagon pomešan sa gnevom i mržnjom, koji

je njenom licu davao izraz pobesnele životinje. Niko je nikada
nije video u takvom stanju, jer je to bilo jedno sasvim nepoznato
Marijino lice, koje će se sada, pošto je jednom izbilo na
površinu, sasvim sigurno uvek nazirati ispod njene prijatne
spoljašnjosti. Luka se na trenutak prepao te mračne i opasne
sh
utvare koja je pretila da mu iskopa oči. Nikako nije mogao
prepoznati to stvorenje u koje se, naizgled zbog nekoliko reči,
pretvorila njegova nekada mila i pitoma devojka. Otrgao se iz
njenih kandži, držeći čvrsto obe njene ruke i gledajući je u oči
ispitivački.
A
– Jesi li ti normalna?! – zbunjeno je pitao, kao da stvarno
očekuje odgovor, prestravljen njenim izrazom lica.
Dok je ona zubima pokušavala da oslobodi svoje ruke iz
njegovog snažnog stiska, i dalje ispuštajući nenormalne krike i
šištanje, on se pribrao i shvatio da mu je lice iskasapljeno, da
by
mu se niz vrat sliva krv, i da pomahnitala zver upravo
pokušava da mu odgrize parče ruke. Osetio je bol, i osetio bes
koji iz njega proizlazi i koji mu je palio obraze i uši. Otrgao se
od nje, zamahnuo rukom u širokom luku i udario je tako
snažno, zakačivši početkom svog dlana njen obraz, da je njeno
lagano telo poletelo u stranu čitav metar ili dva, dok se njena
glava okrenula skoro pola kruga, a njena pljuvačka razletela na
ht
sve strane oko nje. Pala je na pod oborivši za sobom policu sa
sudovima koji su zvečali i razbijali se na pločicama oko nje.
– Ja ću da te ubijem, pička ti materina luda! – psovao je
Luka, odlazeći u kupatilo i ostavljajući je da leži na podu u
rig
ropcu. – Ludačo histerična! Ako nisi normalna, idi pa se leči!

Kada je oprao krv sa sebe u ogledalu je mogao da vidi
svoje unakaženo lice. Imao je jednu veliku posekotinu na levom
obrazu, vrlo blizu oka, i ta je najviše bolela, zatim dve paralelne
ogrebotine na desnom obrazu, niže. Gornja usna mu je bila
malo razrezana i natečena i to je takođe veoma bolelo, a na
py
vratu je imao nekoliko poderotina. Zavrteo je glavom i

zaškrgutao zubima.
Na podu u kuhinji Marija je plakala u polusedećem
položaju sa glavom okrenutom ka podu. Kosa je zaklanjala
njeno lice.
co
– Ustani da te pogledam – rekao joj je Luka, i dalje ljut, ali

se u njegovom glasu osećalo i malo zabrinutosti. Setio se koliko
snažno ju je udario. Marija nije odreagovala, pa je on prišao,
čučnuo pored nje i podigao joj glavu.
– Pusti me! – zacvilela je ona i okrenula glavu u stranu, ali
sh
je on na silu opet okrenuo njenu glavu ka sebi i ispipao joj
bradu.
– Nije ti ništa, hajde ustani – rekao je strogo.
Ali ona nije ustala odmah, već tek posle nekoliko minuta,
nakon što je još jednom briznula u očajnički plač, a onda se opet
A
malo primirila. Pridigla se iscrpljeno i sva drhteći se odvukla u
kupatilo.
– Pogledaj šta si mi uradila! – povikao je on za njom,
trudeći se da izbegne psovke i pretnje. – Iskasapila si me!
Ali ona više nije reagovala na njega. Kada se vratila iz
by
kupatila, dok je obraz polako počeo da plavi i otiče, samo mu je
prezrivo procedila kroz zube:
– Ti više nemaš nikakvog prava da me tučeš.
I opet je Luka vrlo dobro znao kako da shvati ove reči.
Sada više nema prava da je udara. Sada više nema prava ni da
je drži pored sebe. Sada više nema ništa.
– To ćemo još da vidimo – rekao je on.
ht
Toga dana Marija više nije progovorila ni reč sa Lukom.
Možda nije planirala da sve ovako ispadne, ali to sada više nije
bitno. Bitno je da ona ima povoda, da je dobila jasne smernice
rig
šta treba da uradi. Željko je bio u pravu. Ovo je gubljenje

vremena. Spakovala je neke svoje stvari, pozvala taksi i
napustila ga.
Jednom za svagda.
Valjda.
py
co
40.
A sh
Beograd, 2005, pre Jovaninog dolaska.
Sloboda u kojoj su se zatekli Luka i Marija posle raspada

njihove veze njoj nije godila, ali nije ni njemu. Jer, on je u toj
by
vrsti slobode uživao i ranije, s tom razlikom što ga je kod kuće
uvek neko čekao. Finansijski problemi koji su ga prethodno
zadesili, gubitak političkog uticaja i moći kao i sukob s vlašću
nisu ga ni upola toliko rastrzali kao razlaz sa Marijom. Ustvari,
sve svoje prethodne probleme vešto je prevazilazio verujući u
svoju sposobnost da obezbedi bolju budućnost, zajedničku
budućnost svih njih – njega, Marije, Viktora, pa čak ako treba i
ht
Dace, ili već neke druge Viktorove izabranice – ali, pošto je
Marija napustila tu grupu, nekako ga je sve to iznenada
dotuklo. Nije bilo sumnje da je on mogao da osvoji neku drugu
devojku, možda podjednako lepu i zgodnu kao što je Marija,
rig
možda čak mudriju ili skromniju, ali… Sve te druge devojke,

koje je on i do tada sretao, one za njega nisu bile nepoznanica.
Ne, one su već godinama bile samo „druge devojke“, sretao ih
je, imao ih je, znalo se čemu one služe, i odjednom sada treba da
razmišlja o njima kao zameni za Mariju. Eto – „zamena za
Mariju“! Stalno mu izleću takve stvari!
py
Nije se tu radilo ni o njenoj nenadmašnoj lepoti,

zavodljivosti ili šarmu, niti o sladunjavoj umetnosti življenja
koja je išla uz nju. Nije bilo u pitanju čak ni vreme – godine koje
su proveli zajedno, navike i slične stvari. Nije to imalo toliko
veze sa njom. Radilo se o njemu. O onom dečaku Luki, koji je
co
jednom davno, pre mnogo godina, dok je još nesvesno verovao

u bajke, pomislio da je sreo devojku iz snova. Te večeri je
nedodirljiva princeza najlepše kože koju je on ikada video sa
drugim muškarcem odjezdila dorćolskim ulicama u ispoliranim
kočijama marke BMW.
To nikada neće zaboraviti.
sh
Te večeri je prestao da veruje u bajke, iako se ono što se
njemu kasnije dogodilo može s pravom smatrati bajkovitim, ali
sa nekim drugim obrasci i nekim drugim srećnim završecima.
Kao magla koja se spusti na grad, preko njega su se provaljale
godine kojih on sada može da se seti jedino kao nekog sna,
A
lepog ali nestvarnog dešavanja koje ne daje osnova da se naziva
čak ni uspomenom. Bio je neko, mogao je imati sve, i sada mu
se čini da je možda mogao bolje, da je mogao više. Ali sada je
kasno. Sada više nema ništa.
„On više nema nikakvog prava da je tuče.“
Zbilja tužno.
by
Ponovo je bio tu, na početku. U svom starom kraju, u
svom starom stanu, sam. Dok ga je bolelo, bolelo je, a onda je,
kada ne bi imao pri sebi nikakvih sredstava da zamagli crna
razmišljanja, sve to počelo strahovito da potkopava njegovu
stečenu sujetu, da razdire njegov ego, da ga žesti.
– Je l’ ti misliš da je ona mene na kraju izjebala, a brate? –
ht
pitao je Viktora, a ovaj je samo slegao ramenima, smatrajući da
je bolje da ne otkrije svoje mišljenje o njoj. „Sponzoruša, brate,
teraj je u kurac!“, Luka se setio Viktorovih reči od pre sedam
godina. Tada je trebalo da zvuče utešno. Sada nisu bile nimalo
rig
utešne. Naprotiv. Mučile su ga toliko da zbog njih nije mogao

da spava.
Sa druge strane, Marija je pokušala da opet otpočne svoj

ljubavni život iz početka, a svaki početak sa sobom nosi novu
energiju, sveže ideje i ambicije. Rane na njenom licu zarašće
py
brzo, a one u srcu, te se ne vide, pa samim time i nisu neki

faktor. Srediće se, ona to ume, i izgledaće fantastično. Ona
zaslužuje boljeg muškarca od Luke i bolji tretman. Nakon svih
tih godina provedenih sa njim ostalo joj je mnogo toga. Na
prvom mestu – gomila garderobe, vrlo kvalitetne i skupe, a
co
mnoge toga je samo jednom obukla. Obuća, šminka, nakit, sve

markirano i moderno. Imala je dovoljno belog i žutog zlata, da
je mogla da živi nekoliko meseci samo prodajući taj nakit, a da
pri tom ne dira svoje omiljene brilijante. Doduše, skoro sve to je
ostalo kod Luke, i sada je ona smišljala način da to povrati, a da
sh
se ne sretne sa njim, ako je moguće.
Marija je, u svakom slučaju, mislila da bi bilo pametno da
posle razlaza sa Lukom ipak zadrži sve ono korisno što može
da se zadrži. Pored materijalnih vrednosti, tu je takođe mislila i
na prijateljstvo sa Dacom, koja joj nije naplaćivala usluge u
A
svom salonu, iako je time rizikovala da naleti na Luku ili, ne daj
bože, na Viktora. Da, nakon što je rešila da otpočne novi život,
bila je čvrsta u uverenju da je on, posredno i neposredno, bio
glavni krivac za njenu nesreću. I, pošto ga nije viđala, bilo joj je
lako da zamisli da ga mrzi iz dna duše.
by
Kao što ga je, je l’ te, oduvek i mrzela.
Tako je od Dace saznala da se, otkako je ona otišla, Luka i
Viktor ne razdvajaju, da ručaju kod Viktorovih, a spavaju kod
Luke i da su vrlo često pijani i drogirani i verovatno da svake
večeri privode nešto, jer je Viktor Dacu potpuno zapostavio.
Jebi ga, morao je da se nađe drugu u nevolji, mislila je Marija, a
nije dozvoljavala sebi da se zbog toga potresa. To nju više ne
ht
zanima. Od Dace je takođe saznala da će Luka jedne večeri otići
na neku utakmicu sa Viktorom, pa je iskoristila tu priliku,
budući da je još imala ključ od njegovog stana, da upadne tamo
i pokupi sve što joj je ostalo. Na kraju je ostavila taj ključ u
rig
njegovom poštanskom sandučetu, smatrajući da joj više nikada

u životu neće trebati.
– Ipak me jeste izjebala, brate… – bio je jedini Lukin
komentar kada se te večeri vratio sa Viktorom u svoj stan i
zatekao prazne police, fijoke i ormare. Sve to je samo
upotpunjivalo onu sveobuhvatnu prazninu koja ostaje kada
py
neko ode, prazninu u srcu, u prostoru i u vremenu. Sama

pomisao da će, nakon svega, ona pre ili kasnije pripasti nekom
drugom, da će drugi muškarac uživati u njenim hipnotički
otrovnim mirisima, ljubiti njen nežni vrat, dodirivati njenu
svilenkastu kožu, izluđivala ga je do besvesti. Taj drugi
co
muškarac – sigurno će biti dobrostojeći, uspešan, ugledan, jer

ona voli jedino takve. On je i sam nekada bio takav. A ona je
sada, više nego ikada, u stanju da osvaja takve. Činjenica da je
on zaslužan za to nije ga činila nimalo spokojnijim.
Nakon što je popio nekoliko pića njegova mašta radila je
sh
vrlo intenzivno, te je bio u stanju da iskonstruiše beskonačno
mnogo situacija koje su sve išle u prilog tome da je ona njega
izradila i da je on ispao budala.
E, neće moći!
Pozvao ju je na mobilni, ali je ona odbila njegov poziv.
A
Onda je pozvao na fiksni, ali se ona nije javila, znajući da je to
opet on. Nije mu preostalo ništa drugo nego da ode pred njena
vrata. Ona najpre nije htela da otvori, pretvarajući se da nije u
stanu, ali je on postao toliko bučan, da je to uzbunilo sve ostale
stanare u zgradi, pa je na kraju ipak otvorila. Njegovo smrknuto
by
lice i mutni pijani pogled ulivalo joj je strah. Iako nije prošlo
mnogo vremena od kako je pobegla od njega, ponovni susret sa
njim nije je ostavio ravnodušnom. Noge su joj zadrhtale, a reči
su joj zastale u grlu. Ušao je ne čekajući njeno odobrenje.
– Zašto ne odgovaraš ma moje pozive? – pitao je, osvrćući
se da vidi da li je sama. – Šta ovo treba da znači? – pokazao je
na još neraspakovane kese sa stvarima koje je ona donela iz
ht
njegovog stana.
– Samo sam uzela svoje stvari… – rekla je ona preplašeno.
– Da… – progunđao je on. – Meni iza leđa. Kao špijun.
Kao miš, izvukla si se iz ove rupe u kojoj se kriješ, uzela šta ti
rig
treba i ponovo se zavukla u rupu. Bedno…

– Ako ti misliš da nije trebalo da ih uzmem, ja ću ih vratiti.
– A šta će meni tvoje stvari?!!! – zaurla on šutirajući jednu
od kesa iz koje se rasuše njene krpice.
– Šta onda hoćeš od mene?! – vrisnu ona.
– Hoću da se vratiš – odgovori on, ozbiljno, kao da to nije
py
bila molba za pomirenje, kao da je to bila samo njegova želja

koja se nužno mora ostvariti.
– Luka, molim te, ostavi me na miru… – prošaputala je
ona kroz suze.
– Neću te ostaviti na miru dok ovo ne raščistimo! Ne
co
možeš tako da odeš, kao da među nama nije bilo ničega, i to sve
samo zbog jedne glupe svađe.
– Glupa svađa?! Ti ovo nazivaš glupom svađom? – Marija
je pokazala na svoju usnu na kojoj je još bilo posledica onog
udarca.
– Marija, nemoj da me zajebavaš, nisam toliko glup! –
sh
Luka je tresnuo rukom o sto. – Tukli smo se i ranije, pa smo se
mirili. Oprostili smo jedno drugome mnoge stvari. U čemu je
sada problem? Evo, žao mi je, ako to hoćeš da čuješ! Žao mi je! –
Luka je urlao, kao da time postiže da ona bolje oseti koliko je
njemu žao.
A
– E, ja ne mogu više da praštam – reče ona, skupivši malo
hrabrosti. – Dosta mi je svega! I tuča, i svađa, i tvojih hirova
koje ja treba da tolerišem, tvojih prijatelja, preljuba… Ne mogu
više…
– Da, sada ti odjednom sve smeta. Sada sam ja za sve kriv.
by
Reci mi, molim te, kako ti ranije nije ništa smetalo, kako smo
ranije mogli da budemo srećni, kada sam ja toliko loš? Što ne
kažeš, u čemu je sada problem?
– Nisi ti loš. Ja sam loša! Ja sam nepodnošljiva! Šta ću ti ja,
kad sam takva? Glupa sam, razmažena, nestabilna… Sam si
rekao šta sam ja. Kurva. – Marija je podigla glavu visoko u
stranu dajući svom izgledu neko dostojanstvo, a svojim rečima
ht
ironičan i zajedljiv ton. – Ako sam ja to, ostavi me onda. Baci me
kao iskorišćenu stvar! Ja ću se već nekako snaći. Ne brini za
mene. Za moj zanat će uvek biti posla…
– Nemoj da se praviš pametna, Marija!!! – zaurla Luka i
rig
jednom rukom prevrnu kuhinjski sto sa koga se, uz mnogo

buke, razleteše kuhinjske sitnice koje su se tu našle. Marija
vrisnu i otrča u drugu sobu, uplašivši se da bi mogao ponovo
da je povredi.
On je pošao za njom. Marija je klečala pored kreveta, lica
zabijena u jastuk i ridala. Pogledala je u njega. Oči su joj bile
py
krvave, šminka razmazana, lice natečeno i preplašeno.

– Možeš da me ubiješ… – jecala je ona – možeš da me
siluješ, možeš da radiš sa mnom šta hoćeš… ali me ne možeš
naterati da te volim!
– To ćemo još da vidimo – rekao je on i izašao iz sobe.
co
Marija je ponovo zagnjurila glavu u jastuk i plakala.

Osećala je kako se njen život polako pretvarao u pakao, a ona
nije imala nikakvu moć nad onim što joj se dešavalo. Bila bi
srećna da je u tom trenutku mogla da umre. Proklinjala je sebe
što se rodila kao žensko.
Luka se vratio u kuhinju i u frižideru pronašao neku staru
sh
polupraznu flašu džina. Seo je na stolicu, uzdahnuo, i nategao
nekoliko puta iz flaše. Pored njega je bio prevrnut sto, a svuda
unaokolo rastureno kuhinjsko posuđe i Marijina garderoba iz
kese koju je malopre pocepao. Uzeo je jedan korset koji joj je on
kupio i pomirisao ga, a zatim ga besno pocepao, kao da je od
A
papira. I onda je nastavio, majčicu po majčicu, suknjicu po
suknjicu, veš, čak i farmerice od debelog teksasa, sve što mu je
palo pod ruku, sa lakoćom je kidao, cepao, rastrzao.
– Ne! – uzviknula je očajnički Marija koja se pojavila na
vratima da vidi šta on to radi. Pritrčala je i počela da otima
by
garderobu od njega. – Zašto to radiš?!
– Pusti me! – cimao je grubo tkanine iz njenih ruku, sve
dok je nije celu bukvalno bacio u stranu.
– Nemoj to da radiš, molim te, Luka – preklinjala je ona.
– Hoćeš da živiš bez Luke?! – škrgutao je on kroz zube. –
Videćeš onda kako je to. Molićeš me da se vratim.
– Ti si potpuno poludeo! – ridala je ona sedeći na podu.
ht
U tom trenutku neko je grubo zalupao na vrata i povikao
da otvore. Luka je pogledao u vrata pa u Mariju. Ona je
šmrckala i gledala zbunjeno. Ustao je i otvorio vrata, a u stan su
ušla dva policajca. Neko iz zgrade ih je sigurno pozvao
rig
uznemiren bukom i vrištanjem. Marija je brzo ustala sa poda.

– Šta se ovde dogodilo? – pitali su gledajući nered po sobi.
– Malo smo se prepirali – odgovorio je Luka.
– Malo ste se prepirali… – ponovio je jedan policajac i
pogledao u Mariju. – Jeste li vi dobro? Je l’ vas tukao?
– Nije – odgovorila je ona, brišući suze. – Samo smo se
py
svađali.
Znala je da, ukoliko ga ocinkari kod policije, da će joj to
kasnije sigurno presesti, pošto je već stigao da joj uputi jedan
preteći pogled, koji policajci nisu uhvatili. Oni su se onda
raspitali čiji je to stan i uzeli su njihove lične karte. Preko radio
co
veze su ih proverili.
– Luka Milošević – prozvao je policajac, kao da je u
prostoriji bio još neko ko bi mogao da bude Luka.
– Molim – odazvao se Luka.
– Ti pođi sa nama, a vi gospođice, vi možete ostati. Osim
sh
ako nemate da nam kažete nešto što vas muči.
– Nemam – odgovorila je Marija, a imala je toliko toga da
kaže, toliko joj je ležalo na srcu, da nije bila sigurna da li joj
treba islednik ili psihijatar da je sasluša.
– Dobro – rekao je policajac i dodao u odlasku – Da znate
A
samo da uvek možete da nam se obratite ukoliko vas neko
uznemirava.
Avaj, sve je to uzalud, znala je ona. Još nije napisan takav

zakon koji bi štitio nežna ženska srca od muške grubosti, koji bi
by
naređivao da se gresi oproste, da se teške reči zaborave, da se
ljubav uvek uzvrati, a štete pažnjom i nežnošću nadoknade.
Ako je i postojao, on se nije izučavao na pravima, za takve
prekršaje se nije odgovaralo pred sudom ovozemaljskim, niti su
se plaćale novčane kazne. A sve drugo Mariju nije mnogo tešilo,
jer o nekoj pravdi nebeskoj nije mogla misliti te večeri, kada joj
je stomak krčao od gladi. Pošto su Luku odveli u policiju, ona je
ht
shvatila da čitavog dana nije ništa jela, a da u stanu nema ni
bajatog hleba, a u novčaniku ni prebijenog dinara.
Sutra će morati da proda nešto od zlatnog nakita.
A gde je ljubav?
rig
* * *
Sledećeg dana Mariju je probudila zvonjava telefona i

sigurno se ne bi javila da se lepo razbudila, jer je to mogao da
bude Luka koji bi opet besneo, svađao se i vređao. Ali, budući
py
jako umorna i pospana, nije razmislila već se samo javila na

telefon.
– Dobar dan, mogu li govoriti sa Majom? – kroz loše veze i
šuštanje biranim rečima upitao je prijatni ženski glas.
– Halo… ko je to? – mumlala je Marija pospano u
co
slušalicu, čudeći se ko bi mogao da je zove „Maja“. Bože, valjda

nije njena majka Bisa?!
– Majo, jesi li to ti?
– Marija ovde – rekla je i nakašljala se.
– Marija! Draga moja drugarice! Zar mi više ni glas ne
sh
prepoznaješ? Mora da sam te probudila.
– Ma, ko je to? – Marija je bila prilično zbunjena.
– Jovana, for God’s sake! It’s me! Jovana!
– Jovana?! – Marija je skočila iz ležećeg položaja.
A
Jovana. Bila je to Jovana. Nakon što je 2001. godine
definitivno otputovala za London ona i Marija su još neko
vreme održavale kontakt preko telefona, ređe pismima, jer
Marija baš nije volela kompjutere i Internet, a Jovama nije imala
vremena za slanje staromodnih papirnih pisama. Kako je vreme
by
prolazilo sve ređe su se čule, a od poslednjeg Jovaninog poziva
prošlo je možda više od dve godine. Pošto je cela porodica
Bukvić sada živela u Londonu, Jovana nije imala potrebe da
dolazi, osim zbog Marije, a takva potreba se kod nje, do sada,
nije javljala.
– Otkud ti? Odakle zoveš? – čudila se Marija.
– Pa iz Londona, od kuće. Toliko dugo se nismo čule,
ht
draga moja. Šta ima novo kod tebe?
Marija je bacila pogled na nered od sinoć.
– Ništa posebno. Kod tebe?
– I ništa i svašta, ali da pređem na stvar. Znaš šta sam
rig
mislila? Imam neke zaostale slobodne dane od prošle godine, a

sada mi sleduje i godišnji odmor, pa mi nešto pala želja da
dođem u Beograd.
– Oho, ne mogu da verujem – Marija se oraspoložila.
– Ma da, stvarno nisam normalna koliko dugo nisam
dolazila, pa sam mislila, ako ti nemaš ništa isplanirano za ovo
py
leto, da ga provedemo zajedno, u Beogradu. Kao nekada.

Marija je kratko razmislila. Kakvo pitanje! Kada je to ona
imala nešto isplanirano za leto?
– Naravno da nemam ništa isplanirano. Mislim da bi to
bilo divno! Beograd se puno promenio od rata, znaš, nema više
co
sankcija i ima puno dobrih butika… – Marija se na trenutak

setila da ovo govori devojci koja živi u Londonu. – Mada
verujem da u Londonu ima mnogo boljih, ali mnogi kažu da je
ovde sve jeftinije nego na zapadu. I ima novih diskoteka i
klubova, a preko leta ima i dosta stranaca.
– Ma, meni će biti drago da vidim tebe i da kafenišemo po
sh
ceo dan i tračarimo. Haaaa!!! – Jovana je iznenada veselo
vrisnula – Godinama to nisam rekla! Da kafenišemo i tračarimo!
I ništa da ne radimo. Već sam u Beogradu!
– To ti mogu obećati, da ništa nećemo da radimo. Kada
dolaziš?
A
– Ja bih mogla već prekosutra, ako to tebi nije prebrzo.
I tako su se dogovorile da se za dva dana sretnu na

aerodromu. Marija je bila uzbuđena. Možda je to neki dobar
znak za njen novi početak. Da se stvari vrate u prošlost, na
by
pređašnje stanje. Nekada davno, kada je Jovana bila tu i kada su
išle u gimnaziju stvari su bile mnogo jasnije i povoljnije po
Mariju. Ona je bila riba – lepa, popularna, poželjna,
perspektivna. Oko nje su se svi vrteli, ona je bila centar sveta, a
Jovana je bila samo debela i smotana autsajderka. Možda će
nešto od te stare slave ponovo isplivati na površinu sada kada
se Jovana vrati. Imaće sa kim da izlazi, moći će da joj ispriča sve
ht
o svojoj nesrećnoj vezi sa Lukom, jer Jovana je oduvek znala da
sluša, i mada svoj privatni život nikada nije imala, kako se
Mariji činilo, ona je ipak znala dobro da je savetuje. Oh, biće
tako lepo ponovo imati cimerku! A baš je počela da je ubija
rig
samoća u tom odvratnom trulom stanu. Brzo, brzo, raspremiće

ovaj nered! Ne mora Jovana baš odmah da vidi u kakvoj se
jadnoj situaciji nalazi njena drugarica. Sreća da su joj modrice
već prošle.
Samo da se potrudi da ne sreće Luku ili Viktora i sve će
biti drugačije. Uz Jovaninu pomoć brzo će se oporaviti i ponovo
py
će biti ona stara, vedra i srećna Maja.

co
41.
A sh
Beograd, 2005. Jutro nakon što je Marija izjavila ljubav Jovani i
spavala sa njom
Pažljivi i strpljivi čitalac ovog dosadnog romana, koji ne
by
preskače poglavlja, svakako je primetio da se Marijina
očekivanja da će uz Jovaninu pomoć tog leta uspeti da povrati
svoj duševni i emocionalni mir, nisu ostvarila na onaj način
kako je ona to zamišljala. Jovana se vratila u Beograd kao
ostvarena i stabilna osoba, čak i dopadljiva, i svojim psihičkim,
emocionalnim i materijalnim stanjem samo je još jasnije istakla
Marijinu katastrofu na tim istim poljima. Zbog toga je Jovana
ht
lako mogla da izazove zavist i pakost kod Marije, ali na svu
sreću nije, jer se prema njoj ophodila vrlo prijateljsku i
blagonaklono, pružajući joj u tim teškim trenucima neophodnu
podršku i oslonac, sve dok nije potpuno osvojila, u svakom
rig
smislu, pa i u seksualnom.
Marija je, posle dužeg vremena, spavala kao beba. Da se
toga dana, nakon što je zaspala u Jovaninom zagrljaju, u tom
istom zagrljaju i probudila, možda bi mnoge stvari bile
drugačije. Možda bi priznala da joj je bilo jako lepo, možda bi
pomislila da je prava stvar biti u ljubavi sa najboljom
py
drugaricom, sa nežnom osobom koja najbolje razume žensku

dušu. Možda bi već toga dana rekla zbogom svom prethodnom
burnom životu, zbogom voljenom Beogradu i njegovim
bulevarima, i osmehnula se Londonu i svetu. Možda bi spasla
sebe svega onoga čega još nije bila svesna da će se dogoditi.
co
Možda bi, ali nije.

Probudila se sama u krevetu, pošto joj se učinilo da čuje
škripanje ulaznih vrata.
– Jovana – rekla je, ali joj se niko nije odazvao.
U prvom trenutku nije znala šta da misli, jer, kao što je
sh
dobro poznato, najgori način da joj počne dan jeste da se
probudi sama u svom trulom stanu. Prespavala je čitav dan, i
već je bilo kasno popodne. Protrljala je oči i prisetila se svega
što se te noći i rano tog jutra dogodilo između nje i Jovane, i
zbog toga joj se na usnama pojavio osmeh. Ali, taj osmeh je brzo
A
nestao, pošto je vrlo brzo primetila da u stanu nešto nedostaje.
Jovanin kofer! Osim Jovane, nedostajao je i njen kofer, a,
kako je ubrzo ustanovila, i sve ostale njene stvari su nestale.
Jovana je nestala!
U prvom trenutku je pomislila da je to Lukino maslo, da je
by
on oteo Jovanu, da bi njoj napakostio, sada kada je ponovo
pronašla ljubav, ali se ubrzo pribrala i shvatila da on to ne bi
mogao da učini tako neprimetno, kao i da pri tom ne bi pažljivo
spakovao i poneo sve njene stvari sa sobom. A onda se setila da
je čula ulazna vrata. Otišla je do ulaza, ali tamo nije bilo nikog.
Vratila se do prozora i uspela u poslednjem trenutku da vidi
Jovanu kako seda u taksi.
ht
– Jovana! – povikala je kroz prozor, ali je ona već bila u
autu.
Uz kičmu joj se popela jeza.
Zaboravivši na sve, Marija je izletela iz stana, sjurila se
rig
strmoglavo niz stepenište i za nekoliko sekundi se stvorila na

ulici. Stajala je bosa na tramvajskim šinama, pogleda prikovana
za taksi koji se, prolazeći kroz žuta svetla na semaforima,
ubrzano spuštao širokim Bulevarom ka centru grada, sve dok
se nije izgubio u reci drugih automobila. Vetar je pripijao
kratku svilenu spavaćicu uz njeno mršavo i izmučeno telo, a
py
raščupane svetle pramenove nanosio je preko njenog zaleđenog

lica. Ružičasto staklo kroz koje je do tog trenutka posmatrala
svet razbilo se pred njenim očima, a stvarnost se ponovo
pojavila u svom sivom sumornom izdanju.
Nije imala kako da juri za njom, a nije ni pronalazila
co
smisao u tome. Još je bila u šoku i neverici dok se polako

penjala uz stepenište teškim koracima. Zavaravala je sebe
nekim besmislenim mislima. Ali, kako je ušla u kuhinju i kako
joj je pogled pao na nekakav ispisani papir koji se nalazio na
vidnom mestu na stolu, tako su se njeni avioni za London
sh
konačno srušili.
Stavila je dlanove na oči.
Kako je mogla da bude tako glupa?!
Draga Majo,
A
Sad je sve u redu, kao što sam i rekla da će uskoro biti. Jer, kao
što sam takođe rekla, došla sam ovde da ispravim neke stvari, i to sam i
uradila, koliko se uopšte može ispraviti ono što si ti meni učinila. Znaš
by
ti na šta ja mislim, vrlo dobro, mada zamišljam tvoju isfoliranu facu u
trenutku dok ovo čitaš. Kad se samo setim kako si se vešto pravila
blesava još od trenutka kada si me videla na aerodromu, ne mogu a da
ti ne odam priznanje za istrajnost u foliranju.
Najdraže mi je od svega to što si mi konačno priznala da me
voliš. Pa, hvala ti. To je baš lepo od tebe. Bilo je krajnje vreme da mi to
priznaš. Na žalost, ja ti ne mogu uzvratiti istom merom i stoga
ht
moram odbiti ljubav koju mi nudiš. Nemoj da te to povredi, jer, ti
jednostavno nisi moj tip. Ja volim devojke sa velikim grudima i
oblinama, a ne tako anoreksične. Pored toga, u Londonu imam devojku
sa kojom se viđam već duže vreme i koju volim.
Za tebe bi bilo najbolje da se pomiriš sa Lukom. Mislim da vi
rig
možete uspeti, bez obzira što se očigledno ne volite. Pa, pogledaj samo
nas dve: dvadeset godina smo najbolje drugarice, a sve vreme smo se
mrzele. Ako se dobro potrudiš, on bi mogao da ti oprosti tvoja „rana
sagrešenja“ sa mojim ocem, koja sam mu malopre saopštila, kada sam
svratila na Dorćol da se pojebem sa Viktorom.
py
P.S. Luka je bio u pravu, Viktor stvarno ima dobru kitu. Ne

znaš šta si propustila! Mada, ako mu ponudiš 500 funti, mislim da te
neće odbiti.
Molim? Nemaš 500 funti.
E, jebi ga. A da probaš da pitaš mog oca, možda bi on opet
co
mogao nekako da ti pomogne…
Tvoja voljena Jovana

Slova pred Marijinim očima već su bila mutna i nemirna.
sh
Papir u njenim rukama se tresao, sve dok ga nije ispustila na
pod pored svojih nogu. Drhtala je celim telom. Rukama se
trljala oko struka i grudi, dodirivala oko vrata, po obrazu i
usnama, provlačila prste kroz kosu. Činilo joj se da će joj nešto
pući u glavi, a u stomaku joj se sve okretalo i penjalo ka grlu.
A
Ustala je, ali je noge nisu držale. Posrćući nekako se doteturala
do kupatila, gde je pala na kolena i ispovraćala se. Tek onda je
počela da plače, sitno i bez daha. U ustima je osećala kiselu i
smrdljivu trulež. Bol u grudima stezao joj je srce, a kada se
vratila u sobu obuzeo ju je užasan strah – strah da je neko
by
posmatra, strah od ulice sa koje su dopirali smeh i glasovi, strah
od večeri koja je padala; strah od ljudi, od lica koja poznaje i
koja će je gledati i gledati, dugo i prekorno, i od lica nepoznatih
koja će joj želeti samo zlo; strah od života. Ali, još gori je bio
strah od prazne sobe, od samoće, od tišine, od telefonskog
aparata koji je ćutao, od slavine koja je kapljala, od sata koji je
kucao, a naročito od sopstvenog zastrašujućeg odraza u
ht
ogledalu koji ju je gledao s mržnjom i prezirom.
Kurvo! Kurvo!
Priviđala je glasove i lica ljudi, crvena plamteća lica koja
joj se razrogačenih očiju unose u facu.
rig
– Majo, ćeri, ljubi te majka! – Bisa je išla ka njoj raširenih

ruku, lica siva i ispijena.
– U našoj porodici niko nije bio… – njen otac je sklonio
novine ispred svog lica, izobličenog od srdžbe – Sram te bilo!
– Mislim, ono kao, ladno si joj kresnula ćaleta, ne mogu da
verujem! – cičala je Daca.
py
– Ne, ne! – buncala je Marija. – Ja sam… Ja sam samo…

– Obična kurva koja se jebe za pare! – podsećao ju je Lukin
glas.
– Neeee!!! – vrisnula je u očaju i pala na krevet.
Stegla je kapke i pritisnula slepoočnice, ali glasovi i slike
co
nisu odlazili. Obletali si oko nje kao lešinari. Osećala je da tu

noć neće preživeti sa svim tim sablastima oko sebe. Nije mogla
da se seti ičeg što bi u tom trenutku mogla da uradi da olakša
sebi. Kada bi samo mogla da zaspi i da se nikada više ne
probudi. Nije mogla da zamisli sutrašnji dan, a to joj je govorilo
sh
samo jedno – da je došao njen kraj, kada sutra više ne postoji.
Dopuzala je do noćnog stočeta i iz fijoke izvadila kutije sa
lekovima. U drhtavu ruku istresla je razne šarene pilule i
tablete, sve koje je mogla pronaći, zatvorila oči i progutala ih.
A
by
ht
rig
py
co
A sh
by
ht
rig
CRVENO
py
co
42.
A sh
Dalje – Beograd, Srbija i Crna Gora, 2005…
Kasna letnja noć lebdela je nad osvetljenim Bulevarom.

Gore na Zvezdari, odmah ispod velike raskrsnice kod Cvetkove
by
pijace, u spoljašnjoj traci pored tramvajskih šina, stajao je
parkiran crveni Roudster. Pored njega je stajao Luka, u crveno-
crnoj kožnoj jakni, sa sličnim takvim kožnim rukavicama.
Posmatrao je Bulevar koji se kao žuta svetlucava reka spuštao
oko tri kilometara pravo nizbrdo, do Vukovog spomenika.
Postojala je priča, poput urbanog mita, o tome da se ne
može voziti srpski rulet niz Bulevar, jer se na toj dužini nalazi
ht
čak trinaest vrlo čudno sinhronizovanih semafora. Zeleni talas
se nikako nije mogao uhvatiti pri većim brzinama, naročito ne u
pravcu nizbrdo, što je inače mnogo atraktivniji i opasniji pravac
od onog uzbrdo, jer se na njemu mogu razviti mnogo veće
rig
brzine, a eventualno zaustavljanje je mnogo teže. Pored toga,

Bulevar skoro nikada nije pust, pa čak ni u gluvo doba noći.
Uvek ima dosta automobila ostavljenih u spoljašnjoj traci, jer tu
i tamo po neka trafika ili dragstor rade non-stop. Ponegde ima
betonskih baštica koje razdvajaju suprotne smerove, naročito u
gornjem delu, a skroz po strani u oba smera nalaze se trake
py
rezervisana samo za tramvaje, gde su se u oko šina otvorile

ogromne rupe, a asfalt potpuno propao. Dole, pri samom dnu
ove deonice, tramvajske šine iz spoljašnjih traka prelaze preko
kolovoza i odatle pa sve do okretnice na Tašmajdanu tramvaji
se kreću sredinom Bulevara, opet u rezervisanim i ivičnjakom
co
odvojenim trakama. Ovo ukrštanje tramvaja sa automobilskim

saobraćajem regulisano je semaforima. Ako bi se dva tramvaja
koji voze u suprotnim smerovima susrela bas na ovom mestu,
oni bi poput levka potpuno zatvorili ulicu za automobile.
Luka je već danima posmatrao ovaj pravac. Satima bi
sh
stajao na tom mestu i pratio kako se menjaju svetla na
semaforima, pokušavajući da utvrdi ritam, da pronađe neku
pravilnost. Gledao bi u sat i pamtio svaki specifični detalj: u
koje vreme ima najmanje tramvaja, kada gradska čistoća odnosi
smeće ili pere asfalt. U mislima bi stotinama puta izvodio isti
A
eksperiment, spuštajući se pogledom baš onako kako bi to
učinio automobilom. Nailazio bi na prepreke, obilazio ih,
pronalazio rešenja za sve situacije, i taman kada bi pomislio da
je sve dobro razradio, pojavio bi se neki novi problem, neka
nova prepreka.
by
Spuštajući se tako niz Bulevar njegov pogled bi često
zastao negde na polovini, tamo gde se nalazio Marijin stan, iako
nije mogao videti njene prozore sa te udaljenosti.
– Prokleta kučka! – pomislio je stežući pesnice kada je
večeras zamislio njene prozore, tu dole među krošnjama.
Osećao je bes i osećao se prevareno, ali ništa nije moglo
zamaskirati onaj naročito snažni osećaj razočaranja koji mu je
ht
pritiskao srce od jutros, kada je razgovarao sa Jovanom. Nešto
se u njemu prelomilo, on više nije onaj isti Luka, i sve ovo oko
njega nije više isti svet, nije isti grad. Nije još odavno, ali je on to
tek danas primetio. I nimalo mu se ne dopada ono što je
rig
spoznao, pa ni sam sebi se više ne dopada, ali to je, valjda,

čovekova realnost – sve ono što on ne može promeniti.
Trebalo je da se pojavi neka Jovana, dođe čak iz Londona,
da mu otvori oči i upozna ga sa njegovim sopstvenim životom.
Eto, to je trebalo da se dogodi. Sada je mnogo pametniji. I
mnogo nesrećniji.
py
Više se ne snalazi. Svi njegovi orijentiri sada su nekako

nestvarni. Čini mu se da tamo negde dole prepoznaje obrise
zgrade u kojoj je nekada imao lep stan, lep i udoban život. Ali,
kada bolje razmisli, nije više siguran da je ikada imao takav stan
i takav život. Kao da se sve to nekom drugom dogodilo. Kao da
co
nekom drugom pripada čak i ovaj lepi crveni automobil pored

njega, mada mu je njegov miris i osećaj njegov pod prstima dok
dodiruje njegovu kožu još živo poznat. I ta adresa na sred
Bulevara, pored koje će večeras opet proći, pred kojom je tako
često zastajao, to nije adresa, to je samo priča iz nekog filma, to
je samo laž u koju je jedino on verovao. Ko zna ko tu živi –
sh
sigurno ne devojka iz njegovih dečačkih snova, sa očima u
kojima se ogleda zvezdano nebo nad Dorćolom, baršunaste
kože na ramenima, koju su dodirivali samo on i beogradski
vetrovi sa Dunava. Nežnog, najnežnijeg vrata što se samo
mlakim i suvim usnama pažljivo sme dodirivati. Takva devojka
A
ne postoji. Nikada nije ni postojala.
Sve je samo jedna velika laž. Bože, kakva je on budala!
Pa čak ni taj Dorćol, što se odavde ne može ni videti, kao
da ni on ne postoji, kao da ga je u svom sećanju uobrazio i od
njega izmaštao dom. Bez oca, bez majke, bez dece iz komšiluka,
by
to ne može biti dom, niti početak na koji čovek može da se vrati.
To je samo truli kraj koji ga podseća da više nikada ništa neće
biti isto kao pre.
Luka je uzdahnuo, i spustio još jednom pogled niz
Bulevar. Jedini orijentir koji mu je preostao čekao je tamo dole.
Viktor.
Sam, bez auta, bez interesa, sa slikom američke zastave na
ht
majici, ipak ga čeka. Osluškuje kada će krenuti, da bi ga pratio
pogledom i stisnutim pesnicama zastrašivao nesreću. Veruje u
njega, radovaće se ako uspe i žaliće ako ne uspe. A Luka zna da
Viktor, zapravo, sve vreme sedi pored njega, iako mu nikada
rig
neće dozvoliti da stvarno bude u autu dok se on nadmeće sa

sopstvenim životom. Nikada, ma koliko on to zahtevao.
Seo je u auto i izvadio štopericu iz džepa.
Sve je samo velika laž, pomislio je opet.
Viktor mu je prijatelj. To je sada jedino bitno.
Mada, ceo njegov život je samo jedna velika laž, pa time
py
ništa u njemu ne može biti tako bitno.

Stisnuo je štopericu i bez mnogo razmišljanja i računanja
zaškripao gumama i krenuo napred kroz crveno svetlo
najbližeg semafora. Ispred njega se, kao po nekom pravilu koje
je sledilo njegovo raspoloženje, uključivalo samo crveno svetlo,
co
a on je pritiskao papučicu gasa i ubrzavao, jureći strmoglavo

nizbrdo. Sve što je mogao videti ispred sebe bila su samo
crvena svetla. Crveno je bilo i njegovo lice od krvi koja je
pojurila u njegovu glavu, i njegove usne, snažno zagrižene,
takođe su bile crvene. Crveno se, nekako, i on osećao, dok je u
deliću sekunde projurio pored Marijinog prozora, videvši samo
sh
kraičkom oka isključeno svetlo i zatvorene roletne. Nije imao
vremena da gleda u stranu, niti da misli o njoj. I ovako se već
osećao dovoljno nastrano i bilo je kasno. Sve je sada išlo samo
na dole, blago i nezaustavljivo. Samo od sebe. Nije mu bilo
potrebno mnogo snage, ni njemu niti njegovom crvenom
A
automobilu, da sve brže juri – pada naniže, dok pored njega
zamrljano proleću svetleće reklame.
Koliko ga je čitavom trasom služila sreća da ne nailazi na
mnogo automobila, da ih sa lakoćom obilazi i izbegava, toliko
ga je na samom dnu, kod ukrštanja sa tramvajskim šinama,
by
čekala vrlo opasna situacija. Iz suprotnog smera dolazio je
tramvaj koji mu je, prelazeći preko Bulevara, zatvorio ceo
suprotni smer. Ispred njega je bilo crveno svetlo i dva
automobila poslušno su stajala zauzimajući obe trake. Jedini
izlaz bile su slobodne tramvajske šine sa njegove desne strane.
Nije imao ni jedan sekund na raspolaganju za razmišljanje.
Samo instinkt i refleks. Naglo je skrenuo desno prebacivši
ht
menjač u manju brzinu. Roudster je zaječao, poskočio i zaljuljao
se. Na volanu je osetio snažne udarce ivičnjaka o točkove i u
isto vreme lupanje niske karoserije o visoke izbočine, zatim
proklizavanje, prštanje kamenja, opet bučno lupanje, škripanje i
rig
ljuljanje.
Luka je hteo da vrisne i da se uhvati za glavu, jer nije
mogao da podnese ono što čuje – izluđivalo ga je jaukanje i plač
njegovog voljenog automobila – ali nije mogao da pusti volan
niti da otpusti stegnute zube. Na sopstvenoj koži je osetio svaki
udarac i ogrebotinu, a gotovo da je i sam ječao, prigušeno kroz
py
zube. Čim je prošao tu prepreku, nekako se vratio na ravni

asfalt, mada je njegova mezimica uvređeno odbijala poslušnost.
Ljuškajući se ritmično levo-desno, uz neko prigušeno lupanje u
istom tom ritmu, usporio je i zaustavio se kod Vukovog
spomenika, gde je Viktor, držeći se zabrinuto za glavu, nemo
co
posmatrao ovu vratolomnu katastrofu koja se, sasvim slučajno

bez većih posledica po auto i vozača, zaustavila nedaleko od
njega.
Luka je još neko vreme sedeo u autu i smrknuto gledao u
sh
štopericu. Sedamdeset jedan sekund. Izašao je, tresnuo
štopericu o asfalt i zaječao:
– Urrrh! U kurac!!!
Krenuo je, kao da odlazi, pa se okrenuo, pa opet napravio
jedan krug šetajući unezvereno tamo-ovamo. Vratio se do
A
Roudstera, sagnuo se pored njega i pogledao mu točkove i
felne. Bile su teško oštećene. Zavirio je ispod auta. Na jednom
mestu na asfaltu se širila fleka od ulja. Ustao je i naslonio se
rukama na haubu, koja je još bila topla. Oči su mu sijale, kao da
će zaplakati, a brada mu se tresla. Lice mi je imalo sivu boju.
by
Viktor mu je prišao i spustio ruku na njegovo rame.
– Sredićemo to, brate – rekao je. – Nemoj da se nerviraš.
– U kurac… – prošaputao je Luka, šmrcnuo i okrenuo se
na drugu stranu, plašeći se da će, ako ga još i Viktor bude tešio,
početi da plače kao malo dete koje je razbilo svoje omiljenu
igračku. A onda je još jednom pogledao drugu stranu
automobila, duž koje su se pružale dve oštre i ružne ogrebotine.
ht
Otišao je do gvozdene ograde koja je odvajala trotoar od parka i
počeo divljački da je cima rukama i pomahnitalo da šutira u
betonsku osnovu.
– U kurac! U kurac!!! – psovao je u ogradu, koja bi sigurno
rig
bila zaprepašćena i prestravljena količinom gneva koji se

iznenada te tople večeri sručio na nju, da je ikako mogla to
osetiti.
Viktor mu je opet prišao i pokušao da ga odvoji od
ograde, pre nego što je slomi, ili pre nego što neko pozove
policiju, ali se Luka otimao, kao da je želeo da je dokrajči, da se
py
njoj osveti zbog svog neuspeha.

– Smiri se, brate, iskuliraj – umirivao ga je Viktor. – Jebi
ga, mogao si da se skoveš u drvo, brate, pa da ga uništiš skroz,
ništa od njega da ne ostane. A ni od tebe. Dobro je prošlo. Sve
se to može srediti, biće isti kao pre…
co
– Biće kurac! – rekao je Luka, sedajući na beton koji je

malopre šutirao. Prislonio je pesnicu na svoje zube. Sve se to
može zamazati, pomislio je, izlakirati, ispolirati da sija, ali
nikada neće biti onakav kakav je bio kad je bio nov. A nijedan
drugi neće biti ovaj, sve i da ima čime da ga kupi. Polovnjak – e
sh
to će od sada biti, znao je. Truo iznutra.
Još jedna ljubav sada je bivša, trula iznutra i džaba joj
šminka.
– Slušaj – rekao je Viktor pažljivo i ozbiljno – pusti sad
auto. Kažem ti, sredićemo to. Nego… Marija je na urgentnom.
A
Luka je podigao glavu i pogledao Viktora u oči.
– Sad mi je Daca javila. Pokušala je da se otruje tabletama,
ali sada je dobro…
Luka je zavrteo glavom, pogledao u nebo i još jednom
očajno zaurlao na zvezde koje su mu se treperenjem
podsmevale.
– U kurac!!! by
– Daca je kod nje. Biće sve u redu. – dodao je Viktor.
– Ma, nek crkne, pička joj materina kurvina – rekao je
Luka posle nekog vremena. – Do juče je izigravala neku sveticu,
a sad, kad je provaljena, samo hoće opet da skrene pažnju na
sebe. Ako joj ja budem otišao tamo, brate, neće joj trebati otrov.
ht
Ja ću da je ubijem.
Trulo iznutra. Sve je tako trulo, opet mu je to palo na
pamet. Uzalud šminke, parfemi, kreatori, krzna i dijamanti.
Smrad truležine kad-tad nadjača sve.
rig
– Ma, idem ja, brate – Luka je ustao.

– Kuda?
– Idem u pičku materinu – odgovorio je mrzovoljno. – Ne
znam. Idem kući da spavam. Hoćeš kod mene?
– Da odem ja ipak kod Marije? – pitao je Viktor, prozrevši
dilemu sa Lukinog lica.
py
– Kako hoćeš – rekao je, a ipak se nekako osećalo da mu

nije sve jedno.
– Pa, ako treba, brate.
– Je l’ imaš pare za taksi? – pitao ga je Luka, hvatajući se
za džepove.
co
– Imam, imam.
– Dobro. Vidi ako joj treba nešto… Daću ti sutra pare, i…
– Ma, u redu je, brate – prekinuo ga je Viktor, znajući da
mu nije lako da sada govori o bilo čemu.
Luka ga je još jednom kratko pogledao i hteo je da kaže
sh
hvala, ali ga je Viktor opet preduhitrio.
– Vidimo se sutra – rekao je, podstičući ga da bez mnogo
razmišljanja napusti to mesto i da zaboravi na sve što se te
večeri dogodilo.
Dok je posmatrao kako se Luka udaljava od njega,
A
smrknutog, umornog lica, u polupanom automobilu, bez volje
za bilo čim, srce mu se stezalo pred pomišlju da ga možda
polako gubi. Od njegovog nekadašnjeg optimizma, stabilnosti i
pouzdanosti sada je ostala samo bleda senka pod žutim uličnim
svetiljkama. Bio je to prizor toliko neveseo, da je Viktor obećao
by
sebi da će učiniti sve, baš sve što je u njegovoj moći, da ponovo
useli radost i razbibrigu u njihovu svakodnevicu.
ht
rig
py
co
43.
A sh
U urgentnom odeljenju beogradskog kliničkog centra ni
po čemu se nije primećivalo da se noć već polako bližila kraju.
by
Hodnici su bili puni ljudi koji su čekali da budu pregledani –
neki su se držali za glavu, neki za stomak, a neki su samo
dremali ili gledali u pod, dok su svima lica bila umorna i
uplašena. Neki su nestrpljivo šetali u krug i zaustavljali sestre i
lekare, koji su opušteno prolazili svojim poslom i naočigled
ljubazno odgovarali na postavljena pitanja, baš kao što to čine i
u podne.
ht
Baš u trenutku kada je Viktor stigao kroz park, koji je do
tog trenutka bio miran i pust, jedno vozilo hitne pomoći uletelo
je u kolski ulaz i iznenada se oko njega stvorila gužva. Strčale
su se sestre u čistim belim i lekari u isflekanim zelenim
rig
mantilima. Vrata vozila su se širom otvorila, a iz njih je iskočilo

nekoliko ljudi i odmah za njima se razvukao i pokretni krevet
na kome je, bez svesti obliven krvlju, ležao neki mlađi
muškarac.
– Mesta. Mesta. – vikali su, odjurivši kroz hodnika zajedno
sa krevetom, a svi prisutni bolesnici koji su čekali u hodniku
py
kao da su na trenutak malo živnuli, pa su sa interesovanjem

pratili šta se događa. Kada su ovi nestali iza velikih žutih vrata
bez prozora, svi su vrteli glavom i pažljivo se raspitivali šta se
dogodilo, zaboravljajući na svoje visoke pritiske i čirove.
Viktor je prišao šalteru za informacije, ali tamo nije bilo
co
nikoga. Izgledalo je kao da je, zajedno sa onom grupom koja je

nestala iza velikih vrata, nestalo i sve ostalo osoblje. Pošao je niz
hodnik i obratio se prvoj uniformisanoj osobi koju je sreo.
– Izvinite, tražim jednu devojku, večeras je primljena kod
vas.
– Ne znam, pitajte na šalteru – odgovorila mu je izvesna
sh
gospođa, ali pošto je primetila da tamo nema nikoga, dodala je -
ili u onoj sobi tamo, tamo sigurno ima nekog.
Viktor je produžio do sobe koja se nalazila odmah iz ugla.
Iznutra je dopirala larma i smeh. Pokucao je i otvorio vrata. U
maloj i zadimljenoj prostoriji sedelo je nekoliko muškaraca i
A
žena u medicinskim uniformama, njih šestoro-sedmoro. Ispijali
su kafu, pušili i nešto veselo komentarisali, dok je iza njih na
TV-u išao program na koji nisu obraćali pažnju. Kada se Viktor
pojavio na vratima jedna mlađa žena sa naočarima na nosu još
se nečemu grohotom smejala, držeći se pri tom jednom rukom
by
za grudi, dok joj se u drugoj ruci tresla šoljica sa kafom.
– Izvinite – prekinuo ih je Viktor. – Tamo na šalteru nema
nikog, pa su mi rekli da ovde pitam…
– Šta ti treba, reci – ljubazno mu se obrati jedan stariji
muškarac, koji se i sam još pomalo smešio dok je sedeo
prekrštenih nogu i pušio.
– Tražim jednu devojku, Marija se zove, noćas je primljena
ht
kod vas.
– Marija – ponovi ovaj i ispitivački pogleda u sve ostale,
koji su se isto tako između sebe gledali.
– Marija – ponovi ona sa naočarima na nosu, i uputi
rig
značajan pogled koleginici – To je valjda ona što se trovala.

– Da, to je ona – potvrdi Viktor.
– Vidi gore, srećo, na prvom spratu – pokazivala mu je
rukom – odmah ovako iznad nas, tu gore. Idi na stepenište,
ovamo levo, e pa tu gore vidi.
Viktor klimnu glavom i zatvori vrata, a za njim se posle
py
nekoliko sekundi u sobi opet prolomi gromoglasan smeh i

zveckanje šoljicama. U tom trenutku su u dnu hodnika jednu
omanju, vidno uznemirenu crvenokosu devojku sprečavali da
uđe u prostoriju iza velikih zelenih vrata, zbog čega je ona bila
veoma nezadovoljna. Plakala je.
co
Kada se popeo na prvi sprat, tamo je situacija bila slična

kao i dole, samo što je bilo mnogo više mesta u čekaonici, pa je
izgledalo kao da ima manje gužve.
– Molim vas, kada ću ja videti doktora?! – insistirao je
jedan stariji suvonjavi gospodin. – Čekam ovde već satima!
– Ne možete sada videti doktora – odgovori mu sestra,
sh
gestikulirajući rukama u prolazu. – Svi su trenutno u
operacionoj, imamo već treću tešku saobraćajku za večeras…
Pregledaće vas neko kasnije, morate se strpeti.
Viktor je zašao u hodnik iz koga se sa obe strane ulazilo u
A
bolesničke sobe. Nije mu trebalo da ulazi u svaku jer je odmah
u prvoj zapazio zgodnu prsatu devojku u golišavoj kratkoj
letnjoj haljinici i sandalama sa visokom štiklom, kako gleda u
svoje duge negovane nokte. Daca Faca. Možete je probuditi u
sred noći, a ona će i tada izgledati doterano. Na krevetu pored
by
nje spavala je Marija, priključena na infuziju. Bila je bleda, a
ispod očiju je imala sive kolutove. Čim se Viktor pojavio na
vratima Daca ga je primetila i pokazala mu da bude tih.
– Koliko ti je trebalo da dođeš? – šapnula mu je.
– Morao sam da pronađem Luku – odgovorio je.
Izašli su u hodnik.
– Kako joj je? – pitao je Viktor.
ht
– Sad je bolje – Daca je uzdahnula. – Zaspala je. Izgledala
je strašno kad je stigla ovde. Čoveče, da si je samo video.
Ispovraćala je celu utrobu, čini mi se. Ali, sada će biti dobro.
Doktorka je rekla da će je verovatno sutra pustiti kući.
rig
– Sreća da te je odmah pozvala – dodao je Viktor.

– Ma, da, čoveče! Ne znam, stvarno mi nije jasno – Daca je
zavrtela glavom. – Šta joj je ovo trebalo? Nije htela ništa večeras
da govori sa mnom, ali mi je izgledala jako loše. Kao da se nešto
dogodilo. A, taman je bila malo živnula, otkako je Jovana došla,
i sad odjednom ovo. Da se nije nešto dogodilo sa Jovanom? Gde
py
je ona?
– Mislim da se Jovana jutros vratila za London –
odgovorio Viktor, koji je tačno znao da se Jovana jutros vratila
za London.
– Stvarno? – Daca se začudila. – Nisam znala. Pa, je li to
co
bilo nešto neplanirano? Da se nisu nešto posvađale, da se nešto

nije između njih dogodilo? Možda je zbog toga Marija…
– Ne znam, stvarno – odgovori Viktor, koji se jutros
kresao sa Jovanom za novac, nakon čega mu je ona, kao bakšiš,
ostavila sve Marijine tajne. – Možda je samo bila nesrećna što je
sh
Jovana otišla.
– Ma, daj – Daca odmahnu glavom – ne znaš ti Mariju, baš
bi se ona zbog toga trovala. Koliko ja znam, on tu Jovanu
nikada nije preterano ni volela. Meni je, čak, lično pričala sve
najgore o njoj, kako je iskompleksirana i isfrustrirana, debela
A
smotanica i slično, mada se meni Jovana učinila baš fino, koliko
sam ja mogla da je upoznam za nekoliko naših viđenja. Opet,
šta znam… Lepo su se slagale ovih dana. Mada, mislim da je tu
posredi nešto mnogo krupnije.
– Ne znam, videćemo – Viktor slaže ramenima. – Mislim
by
da bi najbolje bilo da ti sad ideš kući da spavaš. Već je jutro. Ja
ću ostati ovde, da budem tu kad se ona probudi. Možda će joj
nešto trebati.
– A zašto Luka nije došao?
– Znaš da su oni u svađi…
– Znam, ali opet… Mogao je da dođe da vidi da li je
dobro. Mada, možda to sve ima neke veze sa njim! Šta misliš? –
ht
Daca nastavi da se udubljuje u slučaj. – Možda je on kriv za
ovo, pa zato nije ni došao. Verovatno su se svađali, ko zna šta
joj je rekao.
– Ne znam, ne verujem, ali videćemo sutra – Viktor je
rig
pokušavao da smiri njenu znatiželju. – Idi ti, naspavaj se, pa ćeš

sutra sve da je ispitaš. Siguran sam da će ti ona sama sutra
najbolje objasniti o čemu se radi i siguran sam da je posredi
neka tipično ženska glupost.
– Misliš?
– Sto posto – reče i poljubi je. – Videćemo se sutra.
py
Lupajući svojim potpeticama o tvrd pod i zabrinuto vrteći

glavom, Daca je otišla i ostavila ga samog sa Marijom. Dok je
napolju noć polako bledela kroz jutarnju izmaglicu, Viktor je
posmatrao kako se Marijine grudi podižu i spuštaju u ritmu
co
njenog disanja. Pokušao je zamisliti kako izgleda biti u njenoj

koži, ne samo ovih dana, već svih ovih godina. Ma koliko
izgledalo nezamislivo da Viktor ima razumevanja za neku
devojku, za nju je imao. Jer, da se kojim slučajem rodio kao
žensko, on bi verovatno bio kurva. Možda mu ona ranije nije
bila previše simpatična, kada se nadmeno šepurila pred njim,
sh
pretvarajući se da ga ne voli i ne primećuje, da ga prezire,
izigravajući Lukinu voljenu verenicu i smernu devojčicu, dok je
u srcu žudela za nečim sasvim drugim. Ali sada, kao poražena i
ponižena grešnica, bespomoćna ali i dalje lepa, bila je vrlo
bliska njegovom srcu.
A
Sa druge strane, ipak je imao razumevanja i za Luku. Iako
se on često ponašao nepotrebno agresivno i samoživo, znao je
da je ona njemu značila mnogo više od obične „ribe“. Jedino je
Viktor znao koliko se on trudio da je osvoji, kao što se nikada
ranije nije trudio niti oko jedne druge devojke. Ona je mogla biti
by
savršena žena za njega, kao što je i on mogao biti savršen
muškarac za nju, da se sudbina nije tako savršeno surovo
poigrala sa njima i srušila im na njihove sopstvene glave sve što
su izgradili.
Mnogi ljudi smatraju da je najbitnije kakav je čovek u
suštini, ali to nije tačno. Bitno je ono što je na površini, ono što
se pokazuje. Sve dok niko ne bude znao kakve se poganosti
ht
skrivaju u vašoj duši, bićete savršeno društveno podobni. Jer,
svi smo mi životinje u suštini, samo smo lepo naučili da nosimo
gaće. A ako neko skine te gaće i kaže „Eto, to sam ja!“, gori od
njega će razrogačiti oči i nazvati ga budalom. A to nije fer. Život
rig
nije fer.
Prvo što je Marija ugledala, nakon što je otvorila oči posle

višečasovnog sna, bio je beli plafon sa neonskim svetiljkama. U
ustima je imala kiseo ukus i osećala se pospano. Nije joj bilo
jasno zašto se uopšte budila, jer se povrh svega osećala i
py
prilično smireno i ravnodušno. Odlično se sećala svega što joj se

te večeri dogodilo, ali iz nekog razloga trenutno nije imala
nikakav stav prema tome. Kao da se sav njen duševni bol
pretvorio u fizički i preselio u stomak. Mora da je u njoj još
delovala neka hemija. Okrenula je glavu na stranu očekujući da
co
će kraj sebe ugledati Dacu, koju je, kao potpuna moralna i

fizička kukavica, pozvala telefonom te večeri čim je osetila da
joj se tamna senka smrti približava. Ali, umesto nje, prepoznala
je neku drugu siluetu pokraj prozora. Iako nije sumnjala u svoju
svest, opet je najpre pomislila da halucinira. Ponovo je sklopila
teške kapke i u sopstvenom mraku pomislila nešto vrlo
sh
neodređeno u vezi sa umiranjem. Kada je ponovo otvorila oči
nije bilo nikakve sumnje da je u sobi sa njom bio Viktor.
– Viktore… – dozvala ga je tiho.
On se okrenuo i prišao krevetu. Seo je pored nje i
nasmešio joj se. I ona se njemu nasmešila, samo kratko.
A
– Kako se osećaš? – pitao je.
Pošto se nije osećala nikako, Marija je zatvorila oči i
razmislila kako bi trebalo da se oseća.
– Trebalo je da umrem – rekla je, ne otvarajući oči.
– Eh, baš ti da umreš? – negodovao je Viktor. – To uopšte
ne bi bilo lepo.
by
– A šta bi bilo lepo? – upitala je i tada se njen sanjivi
pogled susreo sa njegovim.
– Mnogo toga još može da bude lepo – rekao je, a njegove
oči su vedro zasijale.
To joj se dopalo. Baš to joj je trebalo. Bio je to najveseliji
prizor koji je mogla videti tog maglovitog jutra, uključujući i tu
ht
sliku zastave na njegovoj majici koja je u njoj izazivala sećanja
na neka mnogo prijatnija buđenja.
Sećanja… Sva su se, kao u nekom levku, vrtela u krug i
slivala kroz samo jedan jedini izlaz koji je vodio u ovo
rig
bolesničku postelju.
– Viktore, ja sam kurva – prošaputala je.
Prvi put je u životu to izgovorila, i u tom trenutku,
izgovoreno iz njenih usta samo za Viktora, to je zvučalo manje
strašno nego što je očekivala, mnogo manje ružno nego kad
dolazi od Luke.
py
– Pa šta, i ja sam – rekao je on.

– Ti si muškarac – Marija je uzdahnula. – Vama je sve
dozvoljeno. Luka mi ovo nikada neće oprostiti. Znaš da neće.
Marija se rastužila i ponovo je osetila mučninu.
– Ma, oprostiće ti – rekao je Viktor. – Znaš da hoće. To je
co
bilo još u prošlom veku! Prošli vek je baš bio sjeban, za sve
nas… A znaš kakav je Luka, plane zbog sitnice, ali ti na kraju
sve oprosti.
– Denisa mi nikada nije oprostio – rekla je Marija posle
kraćeg razmišljanja.
– Da, ali sada pošto je saznao da ti, zapravo, nikada nisi
sh
spavala sa Denisom, mislim da je tvoja pozicija možda i bolja
nego ranije – rekao je, dodirnuvši joj nežno ruku svojim
prstima.
Marija je smogla snage da se nasmeši. Bez obzira što nije
mnogo verovala u te reči, očigledno izgovorene samo da bi je
A
oraspoložile, bila je zadovoljna bar zbog toga što je neko želeo
da popravi njeno raspoloženje. I to ne bilo ko, nego on – Viktor.
– Ti misliš da on mene može ponovo da voli? – pitala je.
– Ne mislim, nego znam.
– Viktore – pogledala ga je ozbiljno – ne moraš me lagati,
neću se opet trovati.
by
Stvarno je znala da to više neće činiti, jer, ma koliko se
plašila sebe, sveta ili sutrašnjeg dana, shvatila je da se ipak
smrti plaši najviše. Ako bude morala, ubiće sebe tihom patnjom,
ali se više nikada neće trovati.
– Ne želim više da povredim nikoga, pa ni Luku – dodala
je. – Ako je među nama sve završeno, možeš to da mi kažeš.
ht
– Ne mogu to da ti kažem, jer bih te onda lagao. Luka jeste
sada ljut na tebe i trenutno ne želi da te vidi, ali ti moraš biti
strpljiva. Daj nam samo malo vremena, da on prođe kroz sve
ovo, i ja ti obećavam…
rig
Zastao je i oborio pogled, jer nije mogao da govori dok je

Marija prodorno piljila u njegove oči gutajući svaku njegovu
reč. To ga je zbunjivalo. Onda je ponovo pogledao u nju i
nastavio, mučeći se da izgovori ono što mu je na umu.
– Možda sam ja nekada bio… znaš… grub prema tebi, ali
treba da znaš da ja… ti znaš da… – zastajkivao je, osvrtao se
py
oko sebe sa nekom nelagodnošću, kao da se njegov zaboravljeni

tekst nalazio negde u uglovima sobe ili na prozoru, da bi na
kraju, konačno, progutao svoje reči i kroz uzdah i jedan pogled
koji vapi za podrškom izustio – Biće sve u redu.
Marija se nasmešila gledajući ga milo u oči. Taman kada je
co
on hteo još nešto da izusti ona je stavila svoje prste na njegove

usne, što je njega istog trenutka totalno zbunilo, da je čak malo i
pocrveneo. Sedeo je paralisano pored nje dok se ona smešila
njegovoj zbunjenosti. Boja njegovih očiju opet ju je podsetila na
limunove krošnje u letnjoj noći, kroz koje duva topao vetar. Sa
njegovih usana život se slatko mogao piti kao martini preko
sh
šećera.
– Ja sam kriva – prošaputala je. – Bila sam previše sebična
i razmažena. Tek sada vidim koliko sam bila glupa, koliko sam
toga propustila dok smo bili zajedno. Sve što sada želim je
samo još jedna šansa. Ako nije kasno… za još jednu šansu…
A
Gledala ga je u oči i dodirivala njegove usne, nadajući se
da shvata o čemu mu govori. On je uzeo njenu ruku i spustio je
pored sebe.
– Nikada nije kasno za ljubav – rekao je, držeći je za ruku i
smešeći se.
by
Teška pospanost ponovo joj je pritiska slepoočnice. Više
nego ikada osećala je da će sve biti u redu. Posle toliko godina
sakrivanje jedne tajne, napokon se osećala rasterećeno. Mislila je
da joj ona može uništiti život, ali sada joj je bilo jasno da je njen
život sve vreme ustvari bio kula od karata, poduprta lažima i
tajnama, te da joj je bio potreban veći napor da sve to održava,
ht
nego što će joj sada trebati da raščisti ruševine i krene iz
početka, naročito ako uz sebe bude imala tako sposobne
saveznike, kao što je Viktor.
rig
py
co
44.
A sh
U narednih nekoliko dana Viktor se usredsredio na
smišljanje strategije kako da održi svoju reč datu Mariji, da joj
by
obezbedi još jednu šansu kod Luke. Smatrao je da će time
učiniti uslugu na prvom mestu svom drugu, ali i njoj. Daci niko
nije otkrio istinu, već joj je rečeno da se Marija otrovala zbog
žestoke svađe sa Lukom, na koju niko ne bi trebalo da je
podseća, i da sada treba uraditi sve da se oni pomire. Ona se
složila da pomogne u tome. Pošto je Luka još bio pod snažnim
utiskom novih saznanja o Mariji, i svaki pomen njenog imena
ht
izazivao je kod njega gotovo histeriju, Viktoru za početak nije
preostalo ništa drugo nego da malo sačeka.
Jer, cela ta priča oko Marijinih grehova iz mladosti, koja je
isplivala na površinu sa Jovaninim dolaskom, bila je samo kap
rig
u prepunoj čaši Lukinog nezadovoljstva. Ma koliko se trudio da

ostane smiren zbog velikih materijalnih gubitaka koje je
pretrpeo ranije, ipak to nije preboleo. Iako je sve vreme imao
potpunu podršku od Viktora, to mu nije bilo dovoljno. Jer, on je
njegovu podršku imao i u mnogo težim vremenima, takoreći
oduvek, pa se to na neki način i podrazumevalo i nije ni mogao
py
biti svestan koliko mu vredi.

Sa druge strane, sve bi bilo mnogo drugačije da je Marija
stala uz njega onda kada je trebalo, nakon što je izgubio novac i
moć. Time bi mu dokazala da on njoj, kao muškarac ženi, vredi
više od stana, automobila i skupih poklona. Premda, za Mariju
co
to nisu bili samo stan, automobil i skupi pokloni. Za nju je to

bio jedan san o sreći, jedna želja, brilijantski sjajna i neuništiva.
Ali, on to nije mogao znati, nije mogao to na taj način doživeti.
Njegova shvatanja o životu i ljubavi bila su mnogo
romantičnija.
Viktorova, pak, nisu. Baš zbog toga, on je imao više
sh
razumevanja za Mariju.
Otac se Luki sve ređe javljao. Najčešće mu je preko

njihovog advokata Stevića poručivao da je dobro, pitao za
njega, da li mu je nešto potrebno, i pozivao ga da opet razmisli
A
o napuštanju zemlje. Luka je već znao da je Radovan negde u
Italiji i da mu tamo uopšte nije loše, i više od toga nije ni želeo
da zna, jer bi to bilo opasno, s obzirom da se za njega još
povremeno interesovala policija.
Sa druge strane, ni opšte stanje u društvu nije veselilo
by
Luku. Održavanje referendum o otcepljenju Crne Gore i
konačnom raspadu države postalo je samo pitanje vremena.
Dnevne političke teme u Srbiji potisnule su vesti o širenju
ptičijeg gripa u svetu. Odjednom, svi su počeli panično da se
plaše svakog uginulog goluba ili vrapca na ulici. Godine su
prolazile, i više se niko nije sećao davnih obećanja
demokratskih vlasti. Onaj ko je hteo, mogao je videti da se nešto
ht
menja na bolje, a onaj koji nije, pak, mogao je tvrditi kako već
godinama društvo tapka u mestu.
Red Roadster je već duže vreme poslovao sa gubicima. Da
bi se ostvarili prihodi u kafeu koji je okružen tako jakom
rig
konkurencijom bile su potrebne ideje, posvećenost i trud, za

koje Luka nije imao motivacije. A osim motivacije, takođe nije
imao ni prebijene pare. Nije imao čak ni ispravan auto sa kojim
bi mogao da odradi neku trku i uzme neki keš. Osećao se zaista
bedno. Na kraju je bio prinuđen da zatvori i proda taj lokal u
Silikonskoj dolini, kako bi isplatio dugovanja za porez i plate
py
zaposlenima.
Posle dužeg vremena opet je imao dosta novca kod sebe.
Ne previše, kao nekada, ali dovoljno za početak. Za neki novi
početak. To mu je odmah vratilo malo samopouzdanja i
optimizma. Osećao se sigurnije i odmah je počeo da pravi
co
planove. Prvo što mu je palo na pamet bilo je da popravi audi.

Posle će, možda, odlučiti da ga proda, jer će tako moći da
izvuče više novca nego ako ga bude prodavao u havarisanom
stanju. Nakon toga bi možda mogao od tih para da kupi neki
drugi, novi automobil, sa kojim je već mogao zamisliti sebe
sh
kako juri beogradskim bulevarima u susret novim pobedama.
Da, razmisliće o tome, ali pre toga će upriličiti slavlje za
sebe i svoje prijatelje u svom stanu na Dorćolu. Dugo sebi nije
priuštio nikakvo zadovoljstvo.
A
Na zabavi, koja nije bila zamišljena ništa drugačije nego
kao obična bahanalija sa uživanjem u velikim količinama
alkohola i droge, pojavili su se uglavnom ljudi koje je do tada
upoznao na srpskom ruletu, Džezer, Tina i roze pudla, naravno,
zatim neki od radnika i radnica iz nesrećno zatvorenih
by
kladionica i kockarnica, i konačno Viktor i Daca.
Čim je ugledao Dacu, Luka se pomalo sneveselio. Tu je
bila Tina, tu su bile ribe koje su se sigurno još ložile na svog
bivšeg gazdu, i koje su već ranije prošle „kasting“ za svoja
radna mesta kod njega i Viktora, tu je bio alkohol, skupi beli
prah… Sve je asociralo na uobičajeni ishod, orgazmično
uzbudljiv, a onda se odjednom Viktor pojavljuje sa Dacom!
ht
Koja, mora se priznati, večeras izgleda bolje nego ikada, sija od
sreće i skupe šminke, ali, poznajući nju, to nije ono što bi sada
Luku obradovalo.
Džezer i Tina su se, u prvi mah, obradovali Viktorovoj
rig
pratilji. Tina je odmah počela flertovati sa njom, ali se činilo kao

da Daca nije naročito zainteresovana za njihove igre. Ponašala
se vrlo smerno i obraćala je pažnju jedino na Viktora. Pravi
parti brejker, pomislili su Džezer i Tina, pa čak i Luka. Tina je
više puta izrazila svoje mišljenje o Dacinom ponašanju
prevrtanjem očima i upitnim pogledima upućenim Luki, ali on
py
se samo jetko smešio i slegao ramenima. Na kraju je i ona rešila

da izigrava smernu verenicu, kad su već takva pravila.
– Mislim, kakav krš od žurke – šapnula je tiho Tina svom
milom na uvo.
Da stvar bude gora, Daca nije ostala nepodržana u svom
co
ponašanju. Viktor ju je neprestano zaštitinički stiskao uz sebe,

ljubio je, tepao joj i ignorisao sve ostale prisutne.
– Ne znam kakva mu je to fora – komentarisao je Džezer
njegovo ponašanje. – I nije mu neka riba, šta se navrzao na nju?
Kako se noć bližila jutru gosti su polako napuštali zabavu,
sh
a Luka se osećao sve usamljenije. Nije uspeo da se zainteresuje
ni za jednu devojku, nije uspeo čak ni da stvori privid svog
nekadašnjeg života, uprkos novcu koji je bio spreman da
potroši. Sve je bilo drugačije, a ništa nije bilo onako kako je on
želeo. Mada, on nije ni znao šta želi u tom trenutku. Nije smeo
A
da zadire dublje u svoje nezadovoljstvo. Nekako, kao da nije
smeo sebi jasno da definiše svoje najdublje želje, jer bi onda
postao svestan njihove apsurdnosti i samim tim svoje suštinske
izgubljenosti. Samo je kukavički preskakao pogledom sve ono
što njegove oči nisu želele videti. Viktora i Dacu. Džezera i
Tinu.
by
Sve i da je žmureo, sigurno bi osetio taj trenutak kada su
Daca i Viktor ustali i držeći se za ruke otišli u njegovu spavaću
sobu.
Pa dobro, šta sad on ima s tim?
U tome nema ničeg lošeg.
Njega to ne ugrožava.
ht
Ustao je i izašao na balkon sa flašom viskija u ruci. Mlak
letnji vazduh dodirivao mu je ruke. Podigao je pogled. Sa
njegovog balkona videlo se samo malo od letnjeg zvezdanog
rig
neba. Sa nekih drugih, viših zgrada i većih terasa vidi se mnogo

više, pomislio je. Odavde se, takoreći, nije moglo videti ništa.
Uzalud je zverao u visinu. Oko njega su bili samo prozori i
balkoni, kao košnice. Iza njih su živeli ljudi, razni ljudi, znao ih
je i svi su bili isti. I on je sada isti među njima. Potego je iz flaše.
– Hej – začuo je ženski glas iza sebe i ruku na svom
py
ramenu. Okrenuo se i ugledao Tinu. Gledala ga je ispod svojih

dugih uvijenih trepavica i smešila mu se. – Što si tužan?
– Nisam tužan – odgovorio je on tužno.
– Svi su otišli – rekla je ona i zatreptala nekoliko puta. –
Hoćeš li da se pridružiš meni i Džezeru unutra…
co
Luka je samo zavrteo glavom bezvoljno. Uspeo je da

iscedi samo jedan mali kratak osmeh zahvalnosti iz sebe.
– Pa dobro – rekla je ona, pomalo razočarano i uvređeno. –
Idemo onda mi. Lepo spavaj… I pozdravi Mariju.
Okrenula se i brzo otišla.
Ponovo je ostao sam na balkonu. Opet je nategao viski iz
sh
flaše. Kad bi samo mogao da ne misli ni o čemu! Pogled mu je
klizio uskom dorćolskom ulicom osvetljenom slabim žutim
svetiljkama. Koliko je samo puta prošao tuda? Kao da se u njoj
nikada ništa nije menjalo.
U praznom i opsenom polumraku ulice mogao je videti
A
sebe kako se vraća iz škole sa teškom tašnom širom od njegovih
ramena. Mogao je čuti lišće kako šušti pod starim poderanim
patikama tog dečaka i osetiti miris ručka iz kuhinje. Mogao je
videti sebe kako po ciči zimi odlazi na proteste, sa pištaljkom u
modrim usnama i demokratskom idejom stisnutom u promrzloj
by
pesnici. Spreman i sposoban da uradi sve, onda kada se od
njega još nije očekivalo ništa.
A danas?
U toj istoj ulici, pod tim istim svetiljkama, u sadašnjost ga
je vraćao crveni Roudster. Parkiran pola na trotoaru, pola na
ulici, ćušnut po strani, napušten, unakažen i neupotrebljiv. To je
njegova sadašnjost. Ali, moraće da je popravi. Moraće da
ht
popravi Roudster. Moraće sve da popravi, mada ne zna odakle
će početi i gde će pronaći snagu za sve to. Prodaće audi i kupiti
dugi automobil sa kojim će voziti trke. Neki brz automobil, brži
od ovog. A kada zaradi novac, opet će kupiti automobil i za
rig
Viktora. Zeleni automobil.

Viktor je prodao svoj auto da bi njega izvadio iz zatvora.
Dobar je Viktor.
– Brate, šta radiš tu sam?

Luka se okrenuo i ugledao Viktora pored sebe. Kosa mu je
py
bila malo raščupana, a na sebi nije imao majicu. Naslonio se na

ogradu balkona i zapalio cigaretu.
– Je l’ sve u redu, brate? – upitao je, gledajući sumnjičavo
u njegove tužne i sjajne oči.
– Ma, okej sam, brate. Nešto sam… Ne znam ni ja... –
co
odgovorio je Luka neodređeno.

– Oni smorovi su konačno otišli – reče Viktor ispuštajući
dim kroz reči.
– Da… Otišli su.
Štedeo je reči. Strahovao je da trenutno nije dovoljno čiste
sh
svesti da bi rekao nešto pametno, pa je zato ćutao. Viktor je
pušio.
– Onda, sad možeš da nam se pridružiš – iznenada je
rekao Viktor, tako da je to zvučalo i kao predlog, i kao pitanje,
ali najviše kao konstatacija.
A
Luka ga je brzo pogledao, ali sa njegovog lica nije mogao
ništa da nasluti, pa je i sam pokušao da sakrije svoje emocije.
Ipak, nije mogao da spreči da mu se usne razvuku u mali
osmeh.
– Gde da se pridružim? – pitao je nesigurno.
cigaretu na ulicu. by
– Daca nas čeka – Viktor je pokazao glavom ka sobi i bacio
– Neka, brate, idi sam – odgovorio je Luka, okrenuvši

glavu na drugu stranu, uz neki neodređen osmeh. Bio je
prilično zbunjen i zatečen. – Nisam nešto raspoložen.
– Daj, brate, tako si me već jednom ispalio… – rekao je
Viktor razočarano.
ht
Luka se ponovo okrenuo i pogledao Viktora u oči koje su
mu se smešile provokativno. Držao je ruke skrštene na grudima
i nestrpljivo tapkao prstima i stopalom.
– Tim istim rečima, pre sedam godina, na žurci kod Marka
rig
komunjare… Sećaš se? Nećeš valjda opet da me ispališ?

Obojica su se nasmejali.
– Pička ti materina! – povikao je Luka i skočio Viktoru na
leđa, zajahao ga i iskalio svu svoju nagomilanu nervozu
udarajući ga pesnicom u rame, pa su se zajedno sručili kroz
vrata balkona u stan. Ali, ubrzo je svaku buku u ulici zamenila
py
mlaka dorćolska tišina umrljana slabim žutim svetlima.

co
45.
A sh
Nakon te večeri Daca nije mogla da pogleda Mariju u oči
celih dva dana, pa je izmišljala razne izgovore da se sa njom
by
nikako ne sretne. Marija je odmah posumnjala da je i ona, pod
utiskom novih saznanja, polako počela da je odbacuje i to je
samo potpirilo njenu paranoju u koju je opet polako zapadala,
trudeći se da bude strpljiva i oslanjajući se na Viktorova
obećanja da će sve biti u redu. Da stvar bude gora po Mariju,
trećeg dana Daca ju je pozvala da odmah dođe kod nje, jer mora
nešto hitno da joj ispriča. Pomislivši da ima nekih vesti od
ht
Luke, Marija se hitro strčala do salona.
Daca ju je sačekala sa vedrim osmehom i već spremljenom
šoljicom kafe.
– Palim u London na petnaest dana! Provali!
rig
– Šta??? – zaprepastila se Marija. – Kako, gde?

– Sad ću da ti pričam! – reče i ponudi je da sedne i da se
posluži. A onda poče, gotovo u jednom dahu, šireći očne kapke
na svaku treću reč – Ti znaš da ja naručujem preparate kod ovih
iz „Shinny Cosmetics“, a oni jednom godišnje šalju svoje klijente
na profesionalno usavršavanje u njihovu evropsku centralu u
py
Londonu. Ja sam se, još pre mesec dana kada sam uzimala kod
njih one preparate za zatezanje kože sa zaštitnim faktorom,
prijavila, je l’ te, za taj program. Nažvrljala sam tamo neki
formular i, mislim se, nema ništa od toga da mene pošalju, to
sve ide sigurno preko veze… Kad juče, eto ti, zovu mene iz
co
„Shinny Cosmetics“-a! Kažu: „Koleginice, izabrani ste da

predstavljate našu zemlju na ovogodišnjem seminaru 'Shinny
World International 2005' u Londonu!“ Ladno! Možeš misliti! Sve
plaćeno, petnaest dana, hotel sa pet zvezdica u centru grada.
Oni će mi srediti i vizu! Zar to nije fenomenalno?
– Super… – izgubljeno je prokomentarisala Marija. – Blago
sh
tebi.
– Da, nego, mislila sam da mi daš Jovanin broj telefona, da
se nađem sa njom, pa da se vidimo u Londonu. Zar to ne bi bilo
strava, a?
– Ne! – izlete Mariji. – Mislim, nemoguće.
A
Daca je još verovala da je Jovana onog jutra otišla zbog
nekog iznenadnog posla koji je iskrsao. Marija je sva pretrnula
od pomisli šta bi sve moglo da se dogodi ukoliko bi se njih dve
srele u Londonu. Možda bi bilo pametno da odmah ispriča sve
Daci, i da se jednom za svagda oslobodi tog tereta. Na kraju bi
by
mogla da joj kaže i da se debela kresnula sa Viktorom pred
odlazak, pa da je posle zajedno s razlogom mrze. Ali, to onda
ne bi bilo fer prema Viktoru, a pored toga, što manje ljudi to
zna, manja je verovatnoća da će se priča raširiti po gradu.
Možda je bolje da je na brzinu nešto slaže.
– Teško da ćeš sada naći Jovanu... Njoj je nešto iskrslo na
poslu... Pa je morala hitno da otputuje… u Bankok! – odvali
ht
Marija, premda nije imala pojma gde je Bankok. Samo da nije
blizu Londona.
– U Bankok? – začudi se Daca. – Šta će tamo, zaboga?
– Šta ja znam, njena firma tamo ima neke kancelarije…
rig
Neće se vraćati možda mesec dana.

– Šteta.
– Da, prava šteta – Marija predahnu. – Nego, reci mi, jesi li
videla možda Luku ovih dana? Je li još ljut?
– Ne, nisam, šta ja ima da se viđam sa njim, zašto bih se ja
videla sa njim? – Daca zavrte glavom, kao da se pravda. –
py
Nemam pojma ja ništa. Viktor se video sa njim, ja ne znam…

Pitaću Viktora. Sad nemam vremena, ovih dana stalno nešto
jurim, znaš, oko te proklete vize… Jao, jebote što je to
komplikovana procedura! Hiljadu nekih papira ti treba – poče
da nabraja, menjajući temu – dokumenti od stana, od salona, da
co
se vodi na moje ime, iz poreskog, iz banke izvod sa računa,

pozivno pismo iz Engleske, garancija…
Da li zbog svih tih papira, ili zbog brojnih tajni i spletki

koje su se pojavile među njima, tek, Marija nije mogla mnogo
da se osloni na Dacu tih dana. Dok je sedela i čekala, u svom
sh
dosadnom starom stanu, bez para i prijatelja, osim što joj je
očajnički trebalo da ode u šoping, takođe joj je bilo potrebno da
sa nekim iskreno razgovara.
Na njenu sreću, Željko se tih dana vratio iz Španije, sa
svog veoma produženog godišnjeg odmora. Njegov najnoviji
A
dečko, Katalonac koga je upoznao preko Interneta, pozvao ga je
kod sebe u goste i sredio mu Špansku vizu na mesec dana.
Čim je izljubio vazduh oko Marijinih obraza odmah je
počeo da gestikulira rukama ispred sebe, pričajući šta mu se sve
fenomenalno dogodilo, šta mu je sve dečko kupio u Barseloni i
by
koliko je para potrošio na njega. I zaista, Marija je primetila da
je on na sebi imao samo najmodernije kvalitetne krpice iz
Španije, zatim još po neki pirsing na licu, tetovaže na nekoliko
mesta, šareni letnji nakit sa Ibice, koji je, isti takav, doneo i njoj
na poklon. Ten mu je bio savršeno preplanuo i sveukupno je, sa
tim poklonima, delovao zanosno na Mariju. Dakle, bila je srećna
što ga vidi i malo joj je popravio raspoloženje, u toj meri koliko
ht
je to bilo moguće u njenoj situaciji. A to znači – ne mnogo.
Nije Marija bila uzbuđena zbog toga što će slušati o
sunčanoj Barseloni, vrelim peščanim plažama i uzbudljivim
noćnim klubovima, punim zgodnih tamnoputih momaka koje
rig
ona nikada ne bi osvojila samo zato što je žensko. Bila je

uzbuđena zato što je konačno rešila da nekome ispriča celu
istinu, uverena da će naići na razumevanje. Sada, pošto je
razotkrivena od Luke i Viktora, nije više imalo smisla da išta
krije od Željka.
Mislim, ipak je i on njoj otkrio svoju najveću tajnu, zar ne?
py
Problem je bio jedino u tome što je trebalo da mu saopšti

da se kresala sa Dejanom upravo dok je bila sa njim u vezi. Ali,
šta sad? To je ionako bio neki drugi Željko!
– Ne seri!!!! – bila je njegova prva reakcija, nakon njenog

co
kratkog usmenog priznanja.

Posmatrao ju je zabezeknuto držeći ruku preko otvorenih
usta. Marija je postiđeno gledala u stranu i brisala suze koje su
joj se nagonski javljale.
– Droljo! – uzviknuo je on, ali ne onako kako to najčešće
sh
treba da zvuči, već oduševljeno i sa velikim šarmantnim
osmehom na licu, kao da joj je upravo udelio najveći
kompliment koji se može udeliti jednoj devojci. Iskreno, to je i
mislio da učini. – Bravo, mala! Vidi ti nju! Ja sam mislio da sam
ja najveća kurva u društvu, a ona… Od malih nogu!
A
– Daj Željko, nemoj da me zezaš… – Marija se uzjogunila,
ne znajući kako da primi ovo. Možda bi treba da kaže „hvala“.
A on bi mogao bar malo da bude uvređen i ljubomoran. – Nije
mi lako zbog svega toga. Luka i Viktor su sve saznali…
I onda mu je ispričala o Jovaninom iznenadnom, ali
ona bila tu. by

očigledno planiranom dolasku i o svemu što se dogodilo dok je
– Znači, debela te zajebala… – Željko zavrte glavom i

zacokta. – Pa dobro, ni njoj nije lako, ipak je u pitanju njen ćale,
porodični problemi i to… A ona je uvek bila isfrustrirana zbog
tebe.
– Pa nisam joj ja kriva što je ona oduvek bila debela krava!
ht
– brecnu se Marija.
– Ma, dušo moja, ja te potpuno razumem. A i taj njen ćale,
i on je švalerčina… A super izgleda… – Željko podiže obrve na
Mariju – Jesi li mu uzimala keš?
rig
Marija duboko uzdahnu i složi najpostiđeniju facu koju je

mogla, trudeći se da iz svog lica iscedi i poslednju kap
pokajanja i griže savesti. Ćutanje i gledanje u pod. Hvatanje za
čelo u neverici pred sećanjem na sopstvene postupke.
Morala je malo da vežba za Luku.
– Pa, to mi kaži, sestro! – Željko skoči i zagrli je. – Ovce su
py
za šišanje.
– Da, samo što me sada Luka mrzi i smatra me kurvom –
Marija opet zaplaka.
– Pa šta?! Pa šta?! – Željko je mlatarao rukama ispred
njenog uplakanog lica. – Kao da je to nešto bitno? Kao da se nas
co
tiče šta on misli o nama?! Zar sa njim nisi završila jednom za

svagda? Šta će ti taj manijak, koji je, uzgred, odavno puk’o?
Marija je znala da ne vredi objašnjavati Željku da je Luka
jedini muškarac sa kojim, posle svega, može da zamisli svoju
budućnost. Teško da bi i sebi mogla to da objasni. Kao da je
sada, pošto je on znao sve o njoj, još više bila upućena na njega.
sh
Jednostavno je to osećala, negde u svom srcu, i to sada više
nego ikada ranije. Morala je po svaku cenu da se vrati njemu, u
njegovo svet, u njegovo društvo... Naročito pošto je konačno
ostvarila dobar, recimo – prijateljski odnos sa Viktorom.
Kako joj je to bilo čudno, i u neku ruku zastrašujuće, što je
A
sada sve svoje nade polagala na Viktora! On je sada držao njenu
sudbinu u svojim rukama. Mogao je da je spase, a mogao je i da
je uništi, potpuno i konačno. Na tu pomisao se toliko
uzbuđivala da ju je gotovo hvatala groznica.
– I na kraju je ta debela krava – nastavi Marija kolutajući
by
očima – kao poslednja paćenica, zamisli molim te, platila
Viktoru da je kresne! Mislim, šta reći…
– Ne seri! Pa ona baš ne bira sredstva da te uništi. – reče
Željko, pomalo oduševljen Jovaninom domišljatošću.
– Zašto, kakve to veze ima sa mnom? – Marija se pravila
blesava.
– Pa, kako ti nije jasno, i to je uradila samo da bi tebe
ht
napravila ljubomornom – pojasni joj on.
Marija zakoluta očima.
– Šta, kao nisi ljubomorna? – Željko ju je suviše dobro
poznavao da bi joj dozvolio da se pred njim folira.
rig
– Nisam – reče ona uverljivo, kao da je to stvarno i mislila.

– Ne, nego sam ja?
– Pa, ti i jesi!
– Pa, i jesam – uzdahnu on. – Ali ti si još više…
– Svašta – reče Marija, smešeći se u stranu neodređeno i
nameštajući šiške. – Šta se mene tiče Viktor.
py
co
46.
A sh
Džezerovim mehaničarima nije trebalo mnogo vremena
da srede Lukin automobil. Uradili su to za njega u najkraćem
by
roku i najbolje što su mogli, pa Luka nije mogao da ne bude
oduševljen rezultatom njihovog rada. Karoserija beše potpuno
sređena i prefarbana identičnom nijansom crvene boje, tako da
je sada imala još bolji sjaj nego ranije. Takoreći, sijala je
preporođeno. Osim poboljšanja u spoljašnjem izgledu, momci
su poradili i na njenom motoru, pa je Luka, pošto je seo i
povezao je, shvatio da ona nije izgubila ništa od svoje prvobitne
ht
moći. Odmah mu je palo na pamet da bi možda bilo šteta
prodati je, ali se brzo setio u kakvom je stanju bila pre
popravke, pa je tu misao odbacio.
Baš tog dana Daca je trebalo da otputuje za London i Luka
rig
se ponudio da je odveze na aerodrom, ili da je sam Viktor

odveze njegovim Roudsterom, pošto u njemu ima mesta samo
za dvoje. Viktor je, sa druge strane, insistirao da je isprate
zajedno taksijem, na šta Luka nije hteo da pristane, pa se u
konačnom rešenju Daca tiskala u Viktorovom krilu na
prednjem sedištu Audija. To, međutim, nikome od njih nije
py
teško padalo. Luka, prirodno, nikada nije brinu da će mu

policija napisati kaznu zbog kršenja saobraćajnih pravila, a
Viktor i Daca su uživali u tim poslednjim trenucima bliskosti,
pre njenog odlaska.
Dok su jurili auto-putem ka aerodromu Luka je mislio o
co
tome kako je to čudno i na neki način fenomenalno kako su

Viktor i Daca izgradili svoju vezu i stigli dotle dokle su stigli. A
kad se samo seti kako je sve počelo… Kao lukavi patriotski plan
da se napakosti komunjarama, one davne bajkovite večeri u vili
braće Zdravković na Dorćolu. Kao podela plena između dva
napaljena tinejdžera, gde je Viktor, kao pravi drug, prepustio
sh
ribetinu Mariju Luki, a za sebe skromno odvojio Dacu Gaborku.
A pogledaj ih sada! Gaborka se preobrazila u Facu, i to ne
samo po nadimku! Odlazi u London na poslovno usavršavanje.
Stasala je u atraktivnu, zgodnu i uspešnu devojku. I što je
najbitnije, ona je dobra i puna razumevanje za dečka koga voli,
A
za sve njegove mane i slabosti. Preživeli su sve ove godine,
prevalili toliko toga preko glave i opstali u ljubavi. Kako je
samo bilo lepo gledati ih kako se vole, tu na sedištu Roudstera.
Grle se i ljube, kao da im je poslednji put.
Bar će za nekog ta bajka imati srećan kraj, pomislio je
by
Luka. A gde je njegova Marija?
– Budite dobri, dok se ja ne vratim – rekla je Daca na

rastanku ispred pasoške kontrole. – Nemojte da pravite
gluposti.
– A šta bismo još mogli da uradimo u ovom dosadnom
ht
gradu što već nismo? – pitao se Viktor. – Nego, ti budi dobra u
Londonu.
Dok su se ona i Viktor gledali u oči, Luki se činilo kao da
se jedno drugome nemo obećavaju, ne na vernost, jer to je u
rig
njihovoj vezi bila prevaziđena kategorija, već na ljubav. Osetio

je, na neki način, da tu ne pripada, da je to samo njihov trenutak
i osetio se suvišnim i usamljenim. Taman je hteo da se udalji,
kada mu je prišla Daca, poljubila ga u obraz i šapnula mu na
uvo:
– Pomiri se sa Marijom.
py
On se zbunio, nasmešio i oborio pogled, a onda se udaljio

ka parkingu, ostavljajući ih same.
Seo je u auto i nije mogao iz glave da izbaci neki čudni
utisak da možda sve ovo nekako nije u redu. Više ne. Ali, zbog
čega? Sve te pomešane emocije, prijateljstvo, ljubav, erotski
co
nagoni, sve je to lepo… Bilo. Do nedavno. A šta će sada biti? I

ko je kriv što više ništa nije kao što je nekada bilo? Viktor nije
sigurno. Ni Daca. Kriv je on sam, Luka.
Verovatno.
Ili je kriva Marija. Kriva što je nema. Kriva što nije ono što
sh
nije. Kriva što ju je on hteo drugačiju.
Nije mogao o tome dugo da razmišlja a da ne upadne u
potpunu konfuziju. Zašto, o, zašto sve mora da se menja?!
Vreme samo prolazi, i taman kada misliš da si nešto postigao,
da nešto imaš, tada se nešto promeni. I onda više nemaš ništa,
A
ili ti treba nešto drugo, nešto više, ono što imaš više ti nije
dovoljno i zbog toga ničemu i ne vredi, i moraš sve iz početka.
Ostaju samo uspomene, i misliš, one su najvrednije, ali vreme
prolazi, a život te ne ceni zbog tvojih dragocenih uspomena
koje ćeš, pre ili kasnije, odneti sa sobom u zaborav.
by
Jedino sigurno u šta se Luka još mogao pouzdati, to je da
će i sve ovo proći, kao što su prošle i mnoge druge lepe i ružne
stvari, i da će se jednoga dana zateći usred sasvim drugačijih
okolnosti. Srećnijih, nadao se. Mada, istini za volju, do tada nije
morao da sedi skrštenih ruku, kao što nije morao da trpi ni
nepodnošljivu vrućinu u svom autu, zbog sunca koje je pržilo
kroz vetrobransko staklo. Zbog sunca, koje će već kroz nekoliko
ht
sati zaći i prepustiti ga noći.
Uključio je automobil i pustio klimu. Udahnuo je sveži
vazduh koji mu je golicao lice, zagrlio volan i naslonio znojavo
čelo na njega. Osetio je miris kože i miris limunove kore sa
rig
ispolirane plastike. Njegov lepi crveni automobil. Njegova

miljenica. Šteta što će morati da je proda! Nagazio je gas i ona
mu se tiho javila. Krv mu je ubrzano prostrujala kroz glavu
pred živim sećanjem na to kako ga je nekada uzbuđivala. Kako
je on nju silovito vozio, a ona njega lako podnosila.
Uskoro će neko drugi maziti njenu meku kožu i udisati
py
njene opojne mirise, neko kome će ona biti sasvim dobra. I taj
neko će biti srećan što je ima, a ona će mu uzvraćati vrtoglavim
uzbuđenjima od kojih će mu se kolena tresti i pogled
zamućivati.
Neko drugi će je imati.
co
– U, brate, baš si ga rashladio!

– Molim – Luka se prenuo.
– Kažem, rashladio si ga, brate, do jaja – Viktor se stvorio
sh
na sedištu pored njega. – Napolju je pakao, barem petnaest
stepeni toplije nego ovde.
– Ah, to. Smanjiću.
Krenuli su sa aerodromskog parkinga i ubrzo su se našli
na auto-putu.
A
– Ode Daca u London, blago njoj! – prokomentarisa Luka,
da razbije tišinu.
– Čudno mi je malo – progovori Viktor posle kraće pauze.
– Prvi put se rastajemo na duže…
– Ma, nije to dugo, brate, dve nedelje. Čas će to da prođe.
by
– Ma, znam, ali čudno mi je nekako, sve ovo… Opraštamo
se, pozdravljamo… Rastajemo se… Ne znam. – Viktor je gledao
kroz prozor i oklevao da izgovori. – Kao da se nikada više
nećemo videti. – rekao je, smejući se sam svojim mislima.
– Ma, daj, brate, ne misliš valjda da bi ona mogla da
ostane tamo, ili tako nešto? – Luka se iznenadio njegovim
razmišljanjima.
ht
Viktor je samo slegao ramenima.
– Ma, tripuješ gluposti – nastavio je Luka. – Valjda znaš
Dacu, pa ona je luda za tobom. Kada bi joj javio da se odmah
vrati, ona bi sela u prvi avion i vratila se zbog tebe. Ona bi baš
rig
volela da čuje da ti nedostaje, veruj mi. Ma, znaš ti to i sam,

nema potrebe da ti ja pričam. Ne znam samo šta tripuješ, brate?
– Nemam pojma, u pravu si, nešto sam se istripovao –
Viktor je popravio raspoloženje. – Mada, možda bi za nju i bilo
bolje da ostane u Londonu.
– Kako to misliš?
py
– Pa, da pobegne odavde. On je sposobna devojka. Znaš ti

koliko bi ona para imala da radi svoj posao u Londonu, na
primer? Da tamo ima svoj salon i ovoliko da se trudi. Pa, bila bi
bogatašica, brate! Imala bi svoj stan i auto, a ovde ne može ni da
iznajmi gajbu od svog rada.
co
– Jebi ga, brate, ali tamo nema tebe – rekao je Luka.

– Usrećila se sa mnom – našalio se Viktor. – Odavde treba
bežati, bre. Da je ovo neka normalna zemlja, ja bih za nedelju
dana odleteo kod nje u London da je iznenadim.
– Možda bi ti dali vizu na jedan dan, ako im objasniš da je
sh
ljubav u pitanju – reče Luka ironično. – Da odeš u ambasadu i
kažeš ribi za šalterom: „Ako mi ne daš vizu da idem da vidim
svoju devojku, onda ću tebe da karam noćas! Pliz!“
– Dali bi mi karu u dupe!
Posle kratkog razmišljanja, Viktor se opet uozbiljio.
A
– Znaš šta? Mislim da ću da kupim prsten Daci kada se
vrati. – rekao je.
Luka ga je pogledao preneraženo.
– Šta ćeš da joj kupiš?
– Prsten. Da je verim, kao, i te fore. Zašto me tako gledaš,
brate?
by
– Hoćeš da se ženiš?! – Luka je polako naginjao ka
izbezumljenosti.
– Naravno da neću da se ženim… – Viktor se čudio
njegovoj reakciji – Bar ne još neko vreme.
– Otkud znam, brate, šta si se istripovao – branio se Luka.
– Hoću samo, znaš, nekako da ozvaničim sve ove godine,
ht
da ne ode sve tek tako u kurac… Puf! I da je vežem za sebe –
govorio je Viktor, paleći cigaretu – A onda da probam da
završim školu, da se zaposlim… A kada budem hteo da se
ženim, ne brini se, brate, na vreme ću da te obavestim, da
rig
naučiš da igraš kolo, da se ne obrukaš kao kum.

– Ma, da! – Luka se nasmejao.
U tom trenutku su upali u gužvu na auto-putu, kod

Zapadne kapije grada. Nepregledna kolona automobila lelujala
se kroz vreli vazduh u daljini.
py
– E, sad nećemo skoro preko mosta – prokomentarisao je

Luka.
– Ćuti, brate, bar imamo klimu – Viktor se spustio u
sedištu. – I muziku.
U paralelnim trakama tiskali su se automobili sa svojim
co
oznojenim vozačima, i velika većina njih je oduševljeno ili

ljubomorno zadržavala svoj pogled na crvenoj ispoliranoj
lepotici koja se šepurila na purpurnom avgustovskom zalasku
sunca. Niko od njih nije mogao znati da je ona, ustvari, samo
prefarbana i doterana olupina. A i da su znali, koliko bi im to
sh
bilo bitno?
Možda ona nije ni bila olupina.
– Znaš, razmišljao sam nešto… – reče Luka neodlučno
posle kratkog ćutanja – Možda ipak zadržim ovaj auto.
– Pa, ja ne znam, brate, šta si se ti istripovao da treba da ga
A
prodaš, kad je auto do jaja.
by
ht
rig
py
co
47.
A sh
Kroz sitne proreze spuštenih roletni na prozorima
Marijinog stana probijali su se uski snopovi jake podnevne
by
svetlosti donoseći vrelinu avgustovskog popodneva u
zamračenu prostoriju. Na sprženom Bulevaru je bilo tiho, činilo
se kao nikada do tada, a do stana na drugom spratu dopirao je
samo usamljeni bat potpetica i poznata italijanska balada iz
udaljene bašte nekog kafića.
Prigušeni uzdasi i šuštanje čaršava otirali su se o meku
tišinu koja je vladala u Marijinoj spavaćoj sobi. Na krevetu kraj
ht
prozora, gde su pod svetlosnom rešetkom izmicala obnažena
tela, jarke žute mrlje šetale su po njihovim leđima i ramenima.
Marija je osećala Lukine usne na svom vratu. Njegov dah
na njenim ramenima bio je vreo, zbog čega se znojila kao u
rig
sauni. Njegovi hladni dlanovi štitili su njene grudi od vrelih

sunčevih zraka, a njena glatka i meka koža bila je toliko napeta
da je svaki nežni dodir osećala kao ubod čiodom.
A onda su se na njen stomak spustile Viktorove usne.
Prepoznala ih je po osećaju koji su ostavljale za sobom. Osetila
je oštar grč zadovoljstva u utrobi i hladnoću koja je prostrujala
py
pod njenom vlažnom kožom, zbog koje se stresla i izvila vrat na

jastuku, dok joj je u ušima brujalo od Lukinog daha. Žmureći
prstima je ispitivala Viktorovo lice, kosu i ramena. Nije želela
da opet gleda ono što je nebrojano puta videla, njegovo lepo lice
i njegov pogled boje limunovog lista, već je samo htela da uživa
co
u osećaju o kome je sve to vreme maštala.

I dok ju je Luka ljubio i čvrsto držao uz sebe, imajući je
stalno u svojim rukama, Viktor je skoro lebdeo nad njom,
dodirujući je jedino usnama, što je još više potpirivalo požudu u
njoj. Buncala je u želji da im se potčini u potpunosti, da konačno
i Viktora oseti blisko uz sebe, da se potpuno prisajedini i sa
sh
njim, bar na tren, po cenu toga da je ostavi bez daha i potpuno
uguši njihova udružena ljubav, da je smrvi i uništi, da sagori
između njih i pretvori se u prah. Po svaku cenu! Izvijala se,
drhtala, stenjala. Nije mogla više da izdrži tu igru.
– Viktore! – povikala je u polusvesti, naglo se uspravivši i
A
poletevši raširenih ruku ka praznom prostoru ispred sebe. Ali,
sve što je uspela da zagrli bio je vlažni ustajali vazduh i prašina,
te je nastavila svoj let kroz prostor i uz zvuk tupog udarca
stropoštala se sa kreveta na pod.
by
Sa ulice je dopirala buka saobraćaja, a kroz roletne je
ulazio samo miris sagorelih gasova. Ostala je da kleči
četvoronoške, naglo probuđena, grubo i surovo otrgnuta od
svog najlepšeg sna. Bol u levom kolenu koji se pojačavao činio
je da se brzo rasani. Telo joj je bilo obliveno znojem, a ovlažena i
umršena kosa padala joj je preko lica. Osećala je bezbroj grčeva
u utrobi, slabost u udovima i vrtoglavicu, preživljavajući do
ht
tada najgoru, poražavajuću i ponižavajuću krizu seksualne
apstinencije.
Plakala je. Šta je drugo mogla? Da skrene sebi misli na
šoping ili izlaske. Da pokloni sebi pažnju posetama frizerima i
rig
kozmetičarima. Da otputuje negde, ili bar da izađe uveče grad.

Sa kojim parama? U njenoj kutiji sa nakitom se već videlo dno i
bilo je samo pitanje vremena kada će se mašiti za svoje voljene
dragocene brilijante. Ali, ne! To ne sme! Nikako, pa makar
gladovala! Pre bi svoju ruku prodala, nego njih, te male
svetlucave i neuništive putokaze njenih stremljenja ka
py
brilijantskoj budućnosti.
Doduše, toga dana, sa tog mesta na podu pored kreveta,
dok je klečala na kolenima, nije mogla jasno da vidi svoj put ka
toj budućnosti. Ukopana, obogaljena i odbačena, nije imala
ideju kuda da krene, šta da učini? Znala je samo da za početak
co
mora da spere krv sa svog povređenog kolena i da utoli glad

bezukusnom jeftinom hranom iz papirne kese.
Čak joj ni zvono, koje se oglasilo na vratima nekoliko sati

kasnije, nije davalo nikakvu ideju, niti joj je ulivalo imalo
samopouzdanja. Mogao je to biti poštar, opomena pred
sh
isključenje struje, tužba zbog neplaćenih računa za komunalije,
policija, Bisa ili Dragiše, ne daj bože, ili, u najboljem slučaju,
neka greška. Potpuno bezvoljno je otvorila vrata i skamenila se.
Bio je to Luka.
Bol u kolenu je bio još dovoljno jak da je uveri da ne sanja.
A
Noge su joj se odsekle i zavrtelo joj se u glavi, ali je ostala da
stoji, naslonjena na bravu. Iako ga je sve vreme, svakoga dana i
svakog časa nesvesno očekivala, njegovo pojavljivanje pred
njenim vratima, bez najave, kao nekada kada je od njega bežala
i sakrivala se u stanu, izazvalo je pomešane emocije. Svih tih
by
dana, još od razgovora sa Viktorom u bolnici, očekivala je da će
joj se on javiti, nadala se razgovoru i pomirenju, a sada ju je
obuzimao strah od neizvesnog ishoda.
On je bio tu. Stajao je na vratima, ne naročito veseo, više
zabrinut, pomalo zbunjen, kao da nije ni očekivao da će je zateći
kod kuće. Bez obzira na sve, njoj se učinio neverovatno lepim,
naročito zbog toga što je još bila pod utiskom svog pređašnjeg
ht
sna. Gledao ju je nekim pogledom koji ona nije imala hrabrosti
da tumači. Samo je zamislila sebe u tom pogledu, iznurenu
slabim dnevnim spavanjem, povređenog kolena, slepljene
prljave kose u pogužvanoj i istegljenoj odeći u kojoj je spavala.
rig
Ali, u njegovim očima, iako pomalo čudno, ona nije

izgledala tako loše. Izgledala je izmučeno i neispavano, ali i
privlačno u svojoj prirodnoj ženskoj nemoći da sebi pomogne.
Mogla je da mu se dopadne. Mogao je ponovo da je zavoli istog
trena. Međutim, on je već bio čvrsto rešio da iskoristi njenu
nezavidnu situaciju da sebi stvori startnu prednost na njihovom
py
izvesnom novom početku. Nije smeo sebi opet dozvoliti da ga

omame njene ženske čari, da brzopleto pojuri u oproštajni
zagrljaj. Nije hteo da ona ikada oseti njegove teskobe koje su ga
danas konačno dovele i pred njena vrata. Sad je na nju red da
bude iskrena. Ako je suditi po njenim kolenima, neće joj biti
co
prvi put danas da pada na njih.

– Došao sam da razgovaramo.
48.
A sh
Bio je poslednji stvarno vreli dan toga leta. Nakon što se
ona vratila u njegov stan, Luka i Marija se nisu razdvajali već
by
nekoliko dana i toga jutra (tačnije – podneva) probudili su se
zajedno u pretoplom stanu na Dorćolu, vrlo zadovoljni sobom.
Vrućina ih nije sprečila da san rasteraju brzom i strasnom
ljubavnom igrom, posle koje su bili izmoreni i znojavi.
– Gladna sam – rekla je Marija ležeći na leđima.
Osećala je grč u praznom stomaku, a usta su joj bila suva.
Prisetila se prethodne noći, koju su proveli na splavu, njih dvoje
ht
i Viktor. Luka je nešto porazgovarao sa obezbeđenjem i brzo su
ih propustili u VIP. Napili su se, igrali kao pomahnitali, sve
troje zajedno, vrlo blisko i senzualno, privlačeći dosta pažnje na
sebe. Bilo je baš zabavno i opušteno, bez ikakvih predrasuda,
rig
bez ljubomore. Sve dok nije naišlo neko društvo koje je

poznavalo Viktora i dok se za njega nije zalepila neka sisata
plavuša, koja se zvala Tića ili tako nešto. Ko bi još zapamtio
kako se zvala, pored onolikih grudi? Na kraju ga je tim istim
grudima izgurala iz kluba i on se više nije vratio te večeri. Luka
i Marija su ostali da igraju još kratko posle toga, a onda su seli u
py
Roudster i vrtoglavom brzinom otplesali niz ulice i bulevare,

prolećući kroz crvena svetla semafora, presecajući trake i
obilazeći druge automobile, sve do kreveta u njegovom stanu
na Dorćolu, gde su nastavili sa svojim plesom do jutra.
Nije nikakvo čudo što su se ovako probudili – u podne i
co
suvih usana.
Ostalo je još tri dana do Dacinog povratka iz Londona,
pomislila je Marija još ležeći u krevetu.
– I ja sam gladan – nadovezao sa Luka, takođe još ležeći
na leđima. – Mogli bismo da naručimo neku hranu. Ili još bolje,
da pozovemo Viktora da dođe i da nam usput kupi nešto da
sh
jedemo.
– Ko zna gde je on sada…
Marija je otišla da se istušira, a Luka je pozvao Viktora na
mobilni. Ispostavilo se da je on već bio vrlo blizu u putu ka
njima.
A
– Šta misliš da kupimo klimu za ovaj stan? – predložio je
Luka kada je Marija izašla iz kupatila.
– To bi bilo super! – složila se ona. – Ovde je kao u rerni!
Skoro kao u onom mom stanu. Mada, ništa nije gore od mog
stana – nasmešila se. – Te stare zgrade su baš loše.
voćni gel za tuširanje. by

Luka je prišao i opet je poljubio. Divno je mirisala na neki
– Jeste, mada, već je kraj avgusta. Neće biti još mnogo

toplih dana… – rekao je uvijajući njene mokre pramenove oko
svog prsta. – A sledeće leto ćemo, nadam se, sačekati u nekom
drugom stanu. Novom. – dodao je u odlasku ka kupatilu.
Marija je ostala ukipljena, sa peškirom oko sebe i blaženim
ht
osmehom na licu, dok se sa nje cedila voda na pod.
– Klimu uvek možemo da ponesemo sa sobom! – povikala
je za njim.
– Da, ali je treba montirati i demontirati… – Vikao je on iz
rig
kupatila. – A na drugom mestu će možda već biti klime!

Marija je već očarano zamišljala novi stan, sa klimom i
koječime još, ali nikako nije mogla da zamisli ništa drugačije od
onog starog dobrog potkrovlja sa bazenom i limunovim
stablima na terasi. Ipak je to bio najlepši stan koji je ona ikada
videla, savršen, po njenom ukusu – nov i skup, jednostavan i
py
prostran, sav svetlucav.

Dok je ona hipnotisano u mašti plivala u bazenu sa
bistrom plavičastom vodom i pila martini iz plitkih čaša na
visokom stalku, na vratima se pojavio Viktor, sa kesom hrane iz
obližnje pekare u jednoj ruci i znojavom flašom Coca-cole u
co
drugoj. Dugim i usporenim pogledom odmerio je njeno mokro

telo koje se skrivalo ispod kratkog peškira.
– Već si stigao – rekla je ona, manje iznenađena od njega. –
Uđi u kuhinju, sad ću ja, samo da se obučem. Luka je još u
kupatilu.
Marija je otišla u sobu da se obuče, a Viktor je ušao u
sh
kuhinju i spustio hranu iz pekare na sto.
– Doneo si nam hranu? – dobacila je Marija iz sobe.
– Aha! – odgovorio je on i skinuo majicu sa sebe.
– Je l' to Viktor stigao?! – povikao je Luka iz kupatila.
– Jeste! – opet je povikala Marija iz sobe.
A
Sva vrata među njima su bila otvorena. Sve se moglo čuti:
kako Marija otvara i zatvara fijoke, šuškanje tkanine o kožu dok
oblači veš, prskanje dezodoransa, otvaranje i zatvaranje slavine
u kupatilu, voda koja se sliva, zvuk staklene čaše koja se spušta
na drveni kuhinjski sto, šištanje vazduha ispod otvarača flaše,
by
šuštanje mehurića… Slike su mogle lako da se zamisle.
– A gde si ti sinoć ispario? – Marija se pojavila u
prekratkom uskom svetloplavom šortsu od džinsa i kratkoj
roze majici bez rukava.
– Ja? – prenuo se Viktor. – Bio sam kod ove…
– Kod koje?
– Kod ove… – Viktor se zamislio.
ht
– Da… – Marija se nagnula prema njemu raširenih očiju sa
puno iščekivanja.
Viktor je belo pogledao u nju i sa ustručavanjem pokušao:
– Kiće? Ne?
rig
– Ah-haaaaa!!! – Marija je ciknula od smeha, uhvatila se za

stomak i stropoštala se na kauč.
– Šta, nije Kića? – plašljivo je pitao Viktor.
Marija je vrištala, držala se za stomak i mlatarala nogama.
– Nije, znam: Mića! Mića, setio sam se! – uzviknuo je on,
malo sigurnije.
py
– Mića! – tek sada se Marija zacenila od smeha! Prevrtala

se po kauču, a suze su joj jurile niz obraze i već joj je nedostajalo
daha.
– Daj, nemoj da me zezaš! Bio sam pijan.
– Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem! –
co
ponavljala je ona bez daha, a onda se opet zacenila od smeha,

ponavljajući – Kića!
– Pa, jeste Kića, zar ne? Samo me pališ. – bunio se Viktor. –
Prestani da me pališ, Marija!
– Šta je smešno? – Luka se pojavio na vratima u peškiru.
– Jaoj… Umreću… – Marija je polako dolazila do daha. –
sh
Viktor ne može da se seti kako mu se zove riba od sinoć!
– Ona sisata? Šta ima koji kurac da se seća imena, valjda
neće da je ženi – rekao je Luka.
– Ma da, brate – složio se Viktor. – Ko bi pamtio njeno ime
pored onolikih sisa.
A
– Budale – odbrusila im je Marija brišući suze. – Devojka
se zove Tića i očigledno je zaljubljena u tebe.
– Tića? – zgrozio se Viktor. – Odvratno. Šta da joj radim
kad ima kretensko ime…
– Pa, i to što kažeš… – složila se Marija. – Tića...
by
Luka je otpio malo hladnog soka i otišao da se obuče.
– Nećeš da kažeš Daci? – ozbiljno je pitao Viktor.
– Šta da joj kažem? Za Kiću ili za Miću? Ha-ha! – Marija se
opet grohotom zasmejala izvrnuvši se na leđa.
– Prestani da me zezaš – Viktor je pokušao da je umoli, ali
pošto ona nije prestajala da se kikoće on je skočio na nju,
zajahao je i pritisnuo jastuk na njeno lice.
ht
– Pusti me! Reći ću za sve tri! – nastavila je ona da vrišti i
da se smeje ispod jastuka.
Viktor je, inspirisan položajem u kojem se našao i
pogledom na njen goli stomak, počeo da je golica, a ona ga je
rig
udarala po grudima, vrišteći i tražeći da prestane. Zastao je na

trenutak.
– Hoćeš da joj kažeš, a? – pitao je, sedeći i dalje na njoj.
– Neću, neću – Marija je pokušavala da dođe do daha. –
Neću za sve tri. Samo za jednu, koju ti odabereš…
Viktor je opet počeo da je golica, dodirujući je (možda
py
namerno) i za grudi, a ona je opet počela da vrišti od smeha i da

se koprca ispod njega, pokušavajući da se oslobodi.
– Upomoć! Luka! – cičala je kroz smeh i suze.
Luka, koji je u tom trenutku prošao hodnikom, samo se
nasmešio na prizor Viktora koji je zajahao Mariju na krevetu.
co
– Uzbunićete celu zgradu – prokomentarisao je i produžio

ka toaletu.
Konačno, Marija je zadržala njegove ruke i osmotrila ga.
Sedeo je na njenim kukovima i dahtao izmoreno, bez majice,
nagnut nad njom. Pogledom je skliznula preko svakog mišića
na njegovom zategnutom telu, preko stomaka, grudi i ramena,
sh
preko jarkocrvenih usana koje su se smešile njenom dekolteu,
sve do njegovih očiju, koje su, kao i to kasno leto, sijale zrelo
zelene. – Neću ništa reći, ne brini – rekla je uverljivo, a kada ju
je on oslobodio, pridigla se i zagrlila ga. – Ja sam tvoj dužnik,
znaš?
A
– Ništa ti meni ne duguješ – prošaputao je on, spustivši
ruku na njena leđa. – Osim poverenja.
Da bi potvrdila da joj je drago zbog njegovog stava, da mu
je zahvalna što joj je poslao Luku na vrata, da je srećna što je i
on sam sada tu, što su ponovo svi na okupu i što je, konačno,
by
sve opet lepo i skladno, skoro kao nekada, i ko zna iz koliko još
jedino njoj poznatih razloga, ona je samo stisla njegovo telo uz
sebe, tako da su mogli jedno drugome da osete srca, uzbuđena
od prethodnog napora. Baš koliko i oni sami, u tom izlivu
naklonosti i nežnosti uživao je i Luka, koji je iz toaleta mogao
nazreti šta se dešavalo u kuhinji. Nipošto nije hteo da ih
prekida, dok se sami nisu razdvojili i seli da jedu, a onda im se
ht
pridružio.
– Kića… Ha, ha… – Marija je sedela naspram Luke i

Viktora. – Ne pamtim kada sam se ovoliko smejala.
rig
– Šta ti je to, brate? – pitao je Luka, zagledavši se u crvenu

liniju na Viktorovom vratu.
– Marija me iskasapila noktima – požalio se Viktor.
– Marija... – Luka je pogledao u Mariju preko stola i
zavrteo glavom.
Ona je samo slegla ramenima i nasmešila se gledajući u
py
ogrebotinu na Viktorovom vratu. Uzbuđivala ju je pomisao da

su se njeni prsti petljali tu oko njegovog vrata. A onda je opet
pogledala u Luku koji je gledao u nju i smešio se. Učinilo joj se
da se podsmeva njenim mislima. Jer, posmatrajući njih dvojicu,
tako dok su sedeli za stolom naspram nje, odjednom su se u njoj
co
probudila sećanja na prvi susret sa njima – dečacima u

Denisovoj vili, tu nedaleko niz dorćolske uske ulice. Činilo joj se
kao da je to bilo prošle jeseni, a od tada je, zapravo, opalo
mnogo, mnogo lišća.
Njeni dečaci su telom postali ljudi, a u duši su ostali deca.
„Trenutna temperatura u glavnom gradu je tropskih
sh
trideset i pet stepeni. Građanima se ne preporučuje da bez
preke potrebe izlaze iz kuće…”, dopiralo je sa televizije.
– A da odemo na Adu? – predložio je Luka.
– Mogli bismo – rado se složio Viktor.
– Pretoplo je – lenjo se protivila Marija. – Bolje da
A
ostanemo kod kuće.
– Ovde je još toplije – primetio je Luka.
– Umrećemo dok stignemo do Ade – nastavila je da se
protivi Marija. – Možemo i ovde da se opustimo i zabavimo
nekako.
by
– Nećemo umreti, rashladiću Roudster pa ćemo da se
potrpamo u njega – Luka je bio uporan.
– Ali, nemam nijedan kupaći kostim ovde, a u mom stanu
imam samo neke stare i bezvezne, od prošle godine. Nemam ni
mleko za sunčanje, izgoreću. – nabrajala je Marija.
– Kupiću ti kupaći kostim i mleko za sunčanje – Luka je
napućio usne prema Mariji.
ht
– Od Višija? – reče trepćući i ljubeći ga. – I peškir za plažu
u Benetonu.
Šoping, ponovo! Marija je bila raspamećena od sreće. Na

rig
Lukinom licu je pročitala da može da stavi u korpu sve što joj se

dopadne, ne samo mleko za sunčanje već i kozmetiku za negu
kože, kose, noktiju, šminku… Kupio joj je dva kostima za
kupanje, i po jedan šorts sebi i Viktoru, tri velika Beneton
peškira za sve, pa Marija nakon toga nije više imala ideju kako
da njihov put do kupališta skrene kroz neki tržni centar, te je na
py
kraju odustala od već zamišljene kupovine novih naočara za

sunce, sandala i nakita. Biće vremena, pomislila je. Danas će
uživati u suncu, plaži i Lukinoj i Viktorovoj pažnji.
Plaža na Adi Ciganliji vrvela je od kupača. Izgledalo je kao

co
da se tog tropskog dana čitav grad sjatio na Savsko jezero.

Stotine hiljada raznih lica, uglavnom mladih. Ležali su na
šljunku ili ležaljkama, kupali se u jezeru, vozili bicikle, rolere,
sakrivali se u hladu na travi uz osveženje i hranu, zabavljali uz
karte, loptu ili neke ekstremnije sportove egzotičnih naziva.
Marija se, kao i obično, odlučila za takozvanu „Makišku
sh
rivijeru”, stranu jezera koja još nije bila potpuno uređena, ali na
kojoj se nalazilo mnoštvo interesantnih i skupih kafića sa
udobnim ležaljkama i posluženjem na plaži. Tu nije bilo mnogo
sadržaja vezanih za kupanje, ali to nikome nije ni bilo bitno,
ponajmanje Mariji, jer je to bila obala za poziranje.
A
– Hajde Kićo! – dobacila je Viktoru koji je išao iza nje i
Luke, na šta je on pojurio da je golica.
– Ne, nemoj, opet ću te izgrebati – upozorila ga je Marija
držeći mu ruke.
– Smirite se – umirivao ih je Luka.
by
Zastali su na trafici da Marija uzme Kosmopoliten. I
žvake. I flašicu vode, umreće od vrućine dok negde pronađu tri
slobodne ležaljke da se izvale.
Konačno, posle nekog vremena lutanja, sve je bilo po

Marijinoj volji. Ležala ja na ležaljci nedaleko od vode, na svom
novom mekanom peškiru zelene boje koji je prijatno mazio
ht
njena leđa. Vrlo blizu nje, na pripijenim ležaljkama, sa leve
strane je ležao Luka, a sa desne Viktor. Dovoljno blizu da je
mogla osetiti njihov miris. U hladu kod njihovog uzglavlja,
pored sklopljenog magazina, dve velike limenke piva i čaša
rig
reskog šumećeg napitka. Poznata melodija lebdi iznad njih.

Sunce je pržilo Marijino lice, grudi, stomak i noge, glatke i
mirišljave od kvalitetne kreme koja joj je negovala kožu i ujedno
je štitila od štetnog zračenja. Mogla je osetiti kako je živonosna
svetlost i toplota polako opuštaju i vraćaju joj energiju, kako joj
koža postaje bronzano tamna i čista. Kao da su joj kroz pore
py
isparavali svi otrovi, sve rđave misli i strepnje, čineći je svakim

trenutkom spokojnijom, zdravijom i srećnijom.
I lepšom. O, da! Ona je, svakako, osećala sve te poglede na
sebi. Vrele, uspaljene, pohotne, čežnjive, ali i ljubomorne i
zavidljive poglede. Ona i njena dva kavaljera – pa, oni su, bez
co
sumnje, najlepši trio na celoj plaži. Ma, na celom jezeru!

Verovatno i u celom gradu.
Mogla je tako ostati da leži satima, danima, dok bi tropske
dane smenjivali purpurni zalasci sunca, zreli kao slatko voće, i
zvezdane noći u kojima bi topila mesečinu na usijanoj koži, pa
sanjiva jutra sa rosom na trepavicama, i opet novi vreli dan…
sh
Mogla bi tako da leži na suncu celog života.
Ošamućena žegom i prilivom serotonina zapala je u neku
plitku sanjivost, koja je možda potrajala i satima, sve dok nije
osetila nežan dodir prstiju na svojoj levoj ruci. Blago
prevlačenje po njenoj podlaktici mekim jagodicama u jednom,
A
pa zatim glatkom površinom noktiju u drugom smeru. Sporo i
golicavo. Nije otvarala oči, niti je reagovala. Nije htela da
ikakvim gestom rasprši neusiljenost ovog prijatnog milovanja.
Nije se čak ni uzbuđivala, sve dok nije osetila dodir i na svojoj
desnoj ruci. Isto tako nežan, mekan i golicav, isto tako
by
nenametljivo senzualan. Da li je to opet bio san, pitala se u sebi?
Kretao se uz njenu ruku ka ramenu, bojažljivo, ali bez
zastajanja. Klizio je po njenom vratu, meko i pokorno, pružajući
joj ono zadovoljstvo u kome zna da uživa jedino voljena,
obožavana žena. Zatim se polako spustio niz bretelu i ivicu
grudnjaka, preko struka, do kukova i rubova kostima.
Avanturistički je istraživao njenu kožu i granice njene
ht
izdržljivosti, milimetar po milimetar.
Marija je razmakla kapke, vrlo malo, i kroz mrežu njenih
trepavica je bljesnula zaslepljujuće jaka svetlost. Žmirkajući,
polako je okrenula glavu u desnu stranu. Preko kristalno
rig
plavog neba i zelenih krošnji njen pogled se meko spustio na

Viktorova ramena. Ležao je na stomaku, licem okrenut prema
njoj. Pogled mu je bio spušten i pratio je prste, koji su sada već
nestašno zavirivali nekoliko milimetara ispod rubova njenog
kostima, da bi se potom brzo preko struka i ivica grudnjaka
ponovo popeli do njenog vrata. Kroz izmaglicu proključale
py
svesti srela se sa njegovim očima. Sunce je bljesnulo u njegovom

pogledu. Trepnuo je dva puta usporeno, kao da joj maše
trepavicama. Nasmešila mu se. On je sklopio oči i nastavio da
klizi svojim prstima niz njenu ruku ka njenoj vlažnoj
poluotvorenoj šaci.
co
Ona se polako okrenula na drugu stranu, klizeći opet

žmiravim pogledom preko dubokog plavetnila i nepodošljivo
blještavog sunca, da bi na kraju spustila pogled najpre na
Lukine prste, koji su i dalje mazili njenu podlakticu, dajući takt
talasima zadovoljstva koji su plavili njeno telo. Ležao je na boku
okrenut prema njoj, sa glavom uzdignutom na ruci i posmatrao
sh
je smeškajući se. Njegove oči sijale su srećom i oduševljenjem.
– Hoćemo li? – upitao je tiho Luka. – Da uradimo to...
Marija se nasmešila i klimnula glavom. Ponovo je sklopila
oči i ispravila glavu prema suncu, a na drugoj strani je umrsila
svoje prste sa Viktorovim.
A
– Viktore, hoćemo li? – ponovo je čula Lukin glas.
– Idemo – odgovorio je. – Samo da još jednom skočim u
vodu.
Izvukao je svoje prste iz njene šake i ustao. Mogla je čuti
by
njegove brze korake na usijanom šljunku, a zatim šum vode u
koju je utrčao i pljusak kada je uskočio i zaronio.
Zatim je nastupila tišina. Najobičnija tišina u senci njenih
sklopljenih kapaka, usled koje zamalo nije zadremala. Deset,
petnaest sekundi izmerenih otkucajima njenog srca.
Dvadeset sekundi.
– Ovaj dečko još nije izronio – čula je glas nedaleko od
ht
sebe.
Otvorila je oči i pogledala u pravcu vode. Zelenkasta
površina se polako umirivala, pretvarajući se u ogledalo.
Okrenula se prema Luki, a izraz njegovog lica dok je posmatrao
rig
mirnu površinu vode uterao joj je ledenu jezu u kosti.

Odjednom, on je skočio na noge, poleteo ka vodi, protrčao
kroz plićak, zaplivao, udahnuo duboko i zaronio. Marija se
uspravila, već uplašena njegovom reakcijom. Ljudi oko nje su se
uznemirili. Posle desetak sekundi Luka je izronio, udahnuo i
ponovo zaronio. Još jedan mladić, koji se tu našao, bez mnogo
py
razmišljanja uskočio je u vodu i zaronio nedaleko od Luke.

– O, bože! – neko je uzviknuo.
Marija je ustala na noge. Sleđeno je posmatrala kako Luka
još jednom izranja, uzima vazduh i opet zaranja.
Još neko je zagazio u vodu.
co
– Ovamo, ovamo! – vikali su. – Pomozite.

Ruke su počele da joj se tresu od hladnoće. Prstima je
stiskala svoju donju usnu. Nemo je otvarala usta svaku put
kada bi ugledala nešto na površini. Nije bila potpuno svesna šta
se događalo. Večnost je prolazila merena lupanjem njenog srca.
– Pozovite nekog! – ciknuo je neki ženski glas.
sh
– Još nije prekasno – čula je reči koje su je presekle u
stomaku.
„Prekasno”, kao kiša je prošuštalo u njenim ušima.
I onda je ugledala Luku kako izranja i uz pomoć jedne
A
ruke pliva ka obali. Drugom rukom držao je Viktora uz sebe.
Njegova glava ležala je na Lukinim grudima, a mokra kosa
prekrivala mu je lice. Dovukavši ga do plićaka, Luka je stao na
noge i poneo ga u naručju. Njegove ruke su visile nepomično
pored Lukinih nogu, glava mu beše zabačena, a usta
– Hitnu! Hitnu! by
poluotvorena. Svuda sa njega se cedila voda.
U trenutku kada je Luka protrčao pored nje sa Viktorom

na rukama Marija je samo stajala nepomično, bela kao kreč.
Videla je njegovo lice.
Luka je spustio mlitavo telo na peškir i prislonio uvo na
njegove nepomične grudi. Ništa nije čuo.
ht
– Neka neko pozove hitnu!!! – zaječao je.
Pritiskao mu je grudi dlanovima, uduvavao vazduh kroz
usta. Uzalud je činio sve. Samo jedan stravičan krik njegovog
imena koji se prolomio preko mirne površine jezera bio je na
rig
mestu.
Sve ostalo je bilo prekasno.
py
co
49.
A sh
Jesen, 2005. Srbija i Crna Gora. Beograd.
Verovatno ono najgore u vezi sa smrću bliskih osoba je

osećaj da se, na kraju, sve prebrzo završilo. Tragedija, rastanak,
by
oplakivanje – kao da sve prođe u vihoru, i ma koliko suza
prolio, ma koliko dana oćutao, to je uvek, čini ti se,
nesrazmerno malo u odnosu na patnju, u odnosu na veličinu
gubitka. Posle nekog vremena čini ti se kao da si samo trepnuo i
neko je nestao, deo tebe je otišao u nepovrat, a srcu nikada nisi
dao dovoljno oduška, niti si ičime zaslužio tu rešenost da,
uprkos svemu, svoj život nastaviš dalje.
ht
Nemoć. Kukavičluk. Boli, kako god.
Dugo posle najsivljeg dana u njihovim životima Marija i

Luka su spavali jedno drugome okrenuti leđima. U njihovoj
rig
postelji je bilo mračno i hladno, a senke su prekrivale njihova

uplašena lica. Ravnodušnost je bila najdominantnija emocija u
njihovom odnosu.
Sa njom pored sebe ili bez nje, on se svejedno osećao sam.
Svejedno bi mu, svaki put kad spusti kapke, pred oči iskakale
uvek iste slike. Iz polumraka mutne savske vode gledale bi ga
py
poznate zelenkaste Viktorove oči, poluzatvorene, bez sjaja, bez

trunke života. Zamrznuti izraz na njegovom licu poručivao je
samo jedno – koliko je nepojmljivo stravičan susret sa licem
smrti. A kada bi otvorio oči, Luka bi u glavi čuo bat koraka
povorke koja vijuga stazama Novog groblja i cviljenje stegnutih
co
ženskih glasova. Uvek bi u tami noći koja ga okružuje pronašao

neku četvrtastu rupu – raku bez dna, punu vlažnog mraka koji
guta u sebe kovčeg sa Viktorovim telom.
Lice. Oči. Telo.
Zar je to ono isto lice sa mekim osmehom na usnama? Zar
sh
su to one iste oči koje su jednim pogledom govorile više nego
hiljadu reči? Zar je to ono telo koje je trčalo, koje je štitilo, koje je
širilo ruke i grlilo, koje je volelo? Zar je to ona koža, nekada
meka i topla, sada hladna i tvrda kao stena. Sve što je nekada
mirisalo na svež i neobuzdan život odjednom se pretvorilo u
A
bledu i hladnu lutku koja zaudara na vosak i tamjan.
Nigde se život ne otkriva tako jasno u svojoj
nedokučivosti i paradoksalnosti kao na sahrani mladog čoveka.
Šta je to što može tako brzo i bez traga da nestane i da od svega
napravi ništa?
by
Mogao je više da učini za njega! Ma koliko mu govorili da
je smrt bila trenutna i neizbežna, on je bio jedini koji je mogao i
morao nešto da učini. Nije trebalo da odu tamo! Zašto ga je
odveo tamo? Nije trebalo da mu dozvoli da onako zagrejan
naglo ulazi u vodu. Trebalo je da zna, da pretpostavi. Zar ne bi
trebalo da postoji neka natprirodna sila između srodnih duša
ht
najboljih drugova koja može da predvidi, da predupredi, da
spase i izleči?
On je znao sve o Viktoru, znao je kako diše. Čitao je
njegove misli samo jednim pogledom, osećao je njegovu radost
rig
i tugu… On je njega oduvek, nebrojano puta, štitio i čuvao. Pa,

to svi znaju, celog života su pazili jedno na drugo. A čemu sada
to? Čemu sada sve, kada jedini put kada je to bilo stvarno
neophodno, on nije ništa uradio za njega.
Kako je mogao ovo da dozvoli?
py
Na drugoj strani kreveta, Marijina patnja je najčešće bila

prigušena sedativima. Sva njena sećanja, još od onog dana na
Adi, bila su ublažena zastorom nesvestice sa čestim crnim
rupama. Slabost nije bila osobina koje se ona stidela, za nju koja
je navikla da pada i da se pridiže. Ali, ovoga puta joj ništa, baš
co
ništa, neće vratiti ono što je izgubila. Neke stvari su

nenadoknadive.
Mogla je više da ima od njega! Imala je toliko prilika koje
je proćerdala. Sada, ostaće joj da se seća samo slučajnih dodira u
prolazu, pogleda koje je izbegavala, priča koje je slušala od
drugih, slika koje je zamišljala i snova koje je sanjala. Kad samo
sh
pomisli, zaboga, pa ona ga nijednom nije lepo ni sagledala! Dok
je bio živ, sebi je dozvoljavala samo letimično da preleti
pogledom preko njegovog lica i tela. Tek je na groblju, pre nego
što će ga pokopati, mogla na miru poslednji put da se nagleda
njegove mrtve lepote.
A
I tada joj nije promakla ogrebotina na njegovom vratu.
Od njega joj neće ostati ništa.
by
ht
rig
py
co
50.
A sh
Svakako da nema nikakvog osnova dovoditi u pitanje
Marijinu patnju zbog Viktorove smrti. Nedostajao joj je, žalila je
by
za njim i da je mogla nekako da ga vrati ona bi to sigurno
učinila. Međutim, iako za nju to jeste bio veoma težak emotivni
udarac, ona nije bežala od ideje da će joj Viktorova nesreća, vrlo
moguće, obezbediti večnu Lukinu naklonost. Naročito ako ga
se budu sećali u svetlu događaja iz poslednjih nekoliko dana
njegovog života. Pomisao da joj je Viktor za života upravo to i
jemčio, izazivala je u njoj još jače emocije prema njemu.
ht
Ali, posle nekog vremena Marija je shvatila da se to,
nekim čudom, ne ostvaruje. Čekala je. Imala je strpljenja za
Lukinu depresiju, za njegove duge prazne poglede, za
višednevna ćutanja, za okrenuta leđa. On je, valjda, morao proći
rig
kroz to. Trudila se da zamisli veličinu njegovog gubitka i da

bude strpljiva. Ipak je on muškarac, mislila je. Prebrodiće to.
Čekala je, nadajući se da će vreme učiniti svoje, a nije
primećivala da vremenom jedino ona postaje sve više zavisna
od njega, a on sve dalji od nje.
Jer, on je počeo da odlazi. Čim je izašao iz kuće, počeo je
py
da se zadržava po celu noć, i počeo je da pije. Viđao se sa

mnogim ljudima, najčešće sa Džezerom, ali i sa nekim nebitnim
starim prijateljima, saradnicima, i izgledalo je kao da mu svačije
društvo prija više nego Marijino. Čak i Dacino. Zar posle toliko
godina nije trebalo sa njom, sa svojom devojkom, najbolje da se
co
razume? Zar ne bi trebalo ona da ima najviše razumevanja za

njegove probleme, za njegovu patnju? Zar nije i Viktor podržao
njihovu vezu? Želela je da ona bude ta koja će mu pomoći, da
mu se prva nađe sada kad mu je najteže, da mu u odsudnom
trenutku pokaže svoju odanost i ljubav. Prijatelj se u nevolji
poznaje, a ona je htela da postane njegov najbolji prijatelj. Da
sh
nasledi to upražnjeno mesto. A on je odlazio kod Dace i vraćao
se očiju krvavih od plakanja. A Marijino rame i njene utešne
zagrljaje nije želeo.
Za ono malo vremena što je provodio sa njom kod kuće
uglavnom je ćutao, odbijajući svaki njen pokušaj da dopre do
A
njega. Nije mu bilo do razgovora, govorio joj je. A sa nekim je
očigledno razgovarao. Hteo je da mu dozvoli da bude potišten,
da po ceo dan gleda u jednu tačku. Hteo je da ga ne dodiruje u
krevetu. Nije mu bilo ni do čega – za nju. A uveče bi odlazio i
vraćao se kasno, umoran, zaudarajući na duvan, travu i alkohol.
uvek zamišljen. by
Nekada se vraćao tek narednog dana, pogužvan, neispavan i
A ona je čekala. Čekala je celu tu jesen.
Bila je nedelja, maglovita novembarska noć, kada je Marija

rešila da preduzme nešto. Veza između nje i Luke je postala
toliko istanjena i nategnuta, da se činilo ne samo da će svakog
ht
trenutka pući, već da će oni nakon toga završiti na
najudaljenijim tačkama univerzuma.
Otišla je da razgovara sa Dacom. U poslednje vreme je
dosta izbegavala da se viđa sa njom, jer nije znala kako da se
rig
postavi u vezi sa Viktorovom smrću. Ako bi bila opuštena pred

njom i žalila onoliko koliko joj srce pati, možda bi to izgledalo
preterano i neumesno, s obzirom da nije imala naizgled nikakve
odnose sa njim. Trebalo bi da sažaljeva Dacu i Luku, a sebe da
stavi po strani, a to nije mogla. Još manje je mogla da se
suzdržava i izbegava temu koja joj je neprestano bila na pameti.
py
Međutim, nužda ju je naterala da se ipak njoj obrati. Ako

joj je Daca neka drugarica, mislila je, ona će je uputiti kako da se
ponaša prema Luki, jer je očigledno znala to. Možda će čak
sklopiti i neki savez sa njom, da ga ona više upućuje na Mariju,
a da sebe malo izuzme iz njegovog života. To je svima u
co
interesu. Viktor bi sigurno voleo da bude tako – smatrala je

Marija.
Dva meseca nakon što je ostala bez svoje prve i jedine
velike ljubavi, na Daci su se još poznavali tragovi
neprospavanih noći. Inače krhke građe, nakon što je izgubila još
nekoliko kilograma, njeno lice su prekrivale sivkaste senke, koje
sh
su pod slabim crvenkastim svetlom lampe u njenoj sobi, gde je
uvela Mariju, izgledale zastrašujuće. Marija se skoro pokajala
što je došla, jer je opet zapala u nedoumicu kako da se ophodi.
Tražeći prave reči kojima bi započela razgovor, a da ne odluta
od svog cilja, rasplakala se.
A
Daci je već bilo preko glave svih onih koju su počinjali da
plaču čim je ugledaju, pa na to više nije reagovala. Ostala je
pribrana, spremna čak i da uteši. Skuvala joj je kafu i posle
nekog vremena Marija je bila spremna za razgovor.
– Imam problem sa Lukom – uzdahnula je.
by
Sedele su na podu, jedna naspram druge, a oko njih je bio
rasut pribor za sređivanje noktiju. Idealno okruženje za
opuštanje i prijateljske razgovore.
– Osećam da ga gubim – nastavila je Marija, turpijajući
nokat na ruci. – Mislila sam, proći će ga, sve će biti u redu… Ali,
ne! Svakoga dana je sve gore i gore. Zapostavlja me,
zanemaruje. Odbija moju pomoć, odbija da razgovara sa mnom.
ht
On me čak i ne dodiruje više. Pokušavala sam da doprem do
njega, ali on kao da se zatvorio u čauru.
– Znam – Daca zavrte glavom – primetila sam i ja da se on
loše oseća, ali moraš imati razumevanja za njega. I ja sam volela
rig
Viktora, i ti si ga volela, ali, i sama znaš da je to između njih bilo

nešto posebno. Kažu da je, kao, ljubav između dva muškarca
najjača – podiže obrve i dunu u nokat koji je turpijala. – Izgleda
da je to istina.
– U tome i jeste problem – reče Marija oborivši pogled. –
Mislim da Luka ne veruje da sam ja volela Viktora. – Onda
py
ponovo podiže glavu i pogleda Daci u oči – Ali, ja ga jesam

volela! Volela sam ga, mada mi niko ne veruje. Možda se nas
dvoje u početku nismo baš najbolje kapirali, jer sam ja bila
ljubomorna na njega, priznajem, ali kasnije sam prevazišla to.
Trebalo je samo da vidiš kako smo se divno slagali poslednjih
co
nedelju dana, dok si ti bila u Londonu… Oh, bože! – Marija

okrete glavu u stranu i pokri rukama oči. – Bila si u pravu.
Trebalo je da te poslušam.
– U vezi čega?
– Bila sam tako tvrdoglava i sebična, puna predrasuda –
sh
Marijin glas je drhtao. – Nikada to sebi neću oprostiti, nikada!
– U čemu je problem? – čudila se Daca.
– U tome što sam kasno shvatila neke stvari! Da sam
odmah prihvatila ono što mi je Luka nudio, sada bi sve bilo
drugačije. Sve bi bilo drugačije! – ponavljala je Marija očajno. –
A
Priznajem! Sve priznajem! Čak si mi i ti lepo govorila i
savetovala me, a ja sam bila tako glupa… Držala sam do nekih
malograđanskih principa, folirala se, umišljala svašta, i zbog
toga sam mu sada mrska.
Marija se opet rasplakala. Daca joj je prišla i zagrlila je. U
by
suštini je shvatala njen problem, ali joj je i dalje sve izgledalo
malo napumpano i preuveličano u Marijinoj mašti.
– Nemoj biti na kraj srca, dušo – pokušala je da je uteši
nežnim rečima. – Sigurna sam da ti on to nije zamerio. Mislim
da ste vi to davno prevazišli. On je shvatio da ti nisi takva
devojka, da uopšte nisi u tom fazonu.
– Ti ne razumeš… – Marija je vrtela glavom.
ht
– Veruj mi, siguran sam da je Luka odavno ukapirao da ti
to nisi želela, ne zbog toga što ti je Viktor bio mrzak ili što ti se
nije dopadao. Naprotiv. Ti si pokazala da je on tebi bio drag kao
njegov prijatelj i dečko tvoje drugarice – Daca podiže kažiprsta
rig
na naglasi ispravnost svoji reči – i da baš zbog toga, zbog

moralnih prepreka, ti to nisi mogla da učiniš!
Na pomen reči „moral“ Marija tako zarida, da je njen plač
izgledao gotovo kao histerični vrisak. Više nije mogla izdržati.
Ako je iole očekivala da joj Daca pomogne, morala je sve da joj
ispriča. Celu istinu.
py
– Ti ništa ne znaš… Ti ne znaš šta se dogodilo.

Daca je gledala ispitivački.
– On je saznao sve – govorila je Marija gutajući gorke
suze. – Ona kučka iz Londona me je provalila i sve mu ispričala.
Nisam znala kako to da ti kažem…
co
– Šta je provalila? Šta je ispričala? Ne razumem. – čudila se

Daca – O čemu se radi?
Posle nekoliko sekundi gledanja u stranu i gutanja suza,
Marija je konačno progovorila. Morala je sve da kaže. Bilo joj je
potrebno da je neko shvati i podrži.
– Dejan. Njen otac. – rekla je tiho, a onda je iz nje pokuljalo
sh
kao iz pocepane vreće – Ali, to je bilo tako davno, pre mnogo
godina. Bila sam zaljubljena u njega! – rekla je, kao da to
opravdava. – On uopšte nije toliko mator. Bio je lep i zgodan,
imao je dobar auto, uvek je bio dobro obučen. Bila sam klinka,
željna svega, željna života, a moji roditelji nisu mogli ništa da
A
mi priušte…
Pošto je progovorila o svojim ranim sagrešenjima, Marija
je vrlo brzo postala svesna da je prešla preko ivice i da se sada
više nikada neće vratiti. Mislila je da će osetiti olakšanje, kao
onda kada je priznala Željku, ali ovoga puta je bilo potpuno
by
drugačije. Na momente je govorila sasvim hladno i smireno,
ponekad čak i sa osmehom na licu, da bi u sledećem trenutku
počela da se trese uznemireno, da trlja dlanovima svoja ramena
ili da krši ruke. Osećala se kao da izlazi iz svoje kože, kao da
postaje neko drugi. Ili, kao da konačno postaje ono što je
oduvek trebalo da bude. Jer, što je više kompromitujući
činjenica otkrivala o sebi, to je manje bila u stanju da se stidi i
ht
da pati zbog istih. Kao da je morala da napravi kompromis
između srca i razuma. Opredelila se za opciju koja manje boli.
– Sve bi bilo u redu da ona debela krava nije rešila da mi
se osveti. Pa šta ako sam bila sa njenim ocem?! – Marija je srdito
rig
brisala suze. – Nisam joj ja ništa kriva! Nije se on razveo zbog

mene! On je uvek imao mlade ljubavnice. Dejan i ja se nismo
videli još od pre rata, a ona se tek sada setila. Znam ja šta je njoj,
ona je došla ovamo da leči svoje komplekse. E, to je! Debela
isfrustrirana krava!
Dok je Mariji sevala vatra iz očiju Daca je nemo slušala,
py
šokirana svime što čuje. Premda je Mariju smatrala takvom

osobom od koje čovek može sve da očekuje, ipak je bila ne malo
iznenađena onim što je saznala. Mogla ju je zamisliti u svemu
tome, ali joj je ona sada, iz ugla te priče, izgledala mnogo manje
naivno i bezazleno.
co
– Mislim, sad ti je jasno zašto sam htela da se otrujem

kada je Luka sve ovo saznao. Mislila sam da on to nikada neće
shvatiti i da će me zauvek smatrati kurvom. Ali, Viktor mi je
mnogo pomogao. – Marija se zamislila i ponovo sneveselila. –
Dragi Viktor… Obećao mi je to i učinio je to za mene. Ne znam
kako je to uspeo, ali sigurna sam da je on zaslužan što mi se
sh
Luka vratio i što mi je oprostio. Bar je izgledalo kao da mi je
oprostio, mada sam sada uverena u to da on to nikada nije
razumeo niti će ikada moći da razume. Nikada mu neće biti
jasno kako sam mogla da budem sa nekim „matorcem“ ili
„komunjarom”, kako on naziva Denisa... A potom nisam želela
A
da budem sa Viktorom.
– Da… Razumem te. Zajebano. – Daca je vrtela glavom. –
Ne znam šta da ti kažem.
– Ali, ja to jesam želela, ti me moraš razumeti. Želela sam,
više od svega, iako sam govorila suprotno. Ali nisam smela sebi
by
to da dozvolim. Zbog sebe, zbog tebe, zbog Luke, zbog svih
nas. Plašila sam se da nešto ne pokvarim, pošto mi je u jednom
trenutku sve izgledalo tako savršeno, da ne napravim samo
štetu. Reci mi da mi veruješ! Bar ti mi reci da mi veruješ da sam
volela Viktora. – preklinjala je Marija.
– Sigurno da si ga volela – Daca se nasmešila. – Svi su
voleli Viktora. Ja najbolje znam kakvu je moć nad ženama on
ht
imao i, ako ćemo pravo, nikada ti nisam verovala kada si
govorila da ti se on ne dopada i da ne želiš da imaš ništa s njim.
Čak sam jedno vreme opušteno smatrala da je među vama
nečega sigurno bilo, ali da ti ne želiš da priznaš to.
rig
– Onda... Onda ti možeš uveriti Luku u to, je li? Da ga

jesam volela... Viktora.
– Mogu da pokušam – Daca je slegla ramenima.
Marija je skočila i zagrlila je.
– Hvala ti – rekla je i zaplakala. – Ne znam šta bih bez
tebe. Izvini što te ovako mučim svojim problemima, kada ti
py
verovatno nije ni do čega.

– Ma ništa – rekla je Daca. – Drago mi je da si sada
provalila neke stvari koje sam ti ranije govorila... I, ono... –
pogledala je upitno u Mariju – Mislim da sada mogu da budem
potpuno otvorena prema tebi, je li? Pošto si mi otkrila sve svoje
co
tajne...
Marija se malo odmakla i pogledala je podozrivo.
– Želim da čuješ to od mene, a ne od nekog drugog, i
sigurna sam da ćeš me sada razumeti… – Daca je napravila
pauzu. Podigla je obrve i spustila pogled. – Znaš... Bila sam sa
sh
Lukom.
Mariji su se noge odsekle. Ostala je skamenjena.
– Letos, kada ste bili u svađi – nastavila je Daca, ne
primećujući Marijinu reakciju. – Nisam znala o čemu se radi, i
nisam htela da se petljam u to, ali me je Viktor uveravao da je
A
tako najbolje za Luku. A i za tebe. Da će, kao, to pomoći Luki da
shvati da mu ti nedostaješ, i te fore... Ako jedne noći budem sa
njim. Ustvari, sa obojicom.
Nekoliko trenutaka je vladala tišina. Daca je sada već
bojažljivo gledala u Marijino lice i čekala reakciju. Nemoćno je
by
raširila ruke, kao da se pokorno predaje njenom sudu.
– I, kako je bilo? – Marijine usne su se razvukle u
neodređen osmeh.
Daci se ohrabrila.
– Možeš misliti – rekla je kroz čežnjiv osmeh i uzdahnula,
a pogled joj je zalutao u prazno. – Kao u najlepšem snu.
I dok je na Marijinim usnama još zamrznuto igrao onaj isti
ht
nestvarni osmeh, kroz glavu su joj proletale slike. Lepe slike. Još
samo kad bi ona bila na njima!
Konačno, sve joj se prikazalo kristalno jasno. Kako je
mogla da bude toliko glupa?! Kako je mogla da misli da će
rig
zauzeti Viktorovo mesto u Lukinom životu, kada je tu ona!

Daca, koja je, takoreći, još nosila Viktora u sebi, koja je još
mirisala na njega. Živa slika mrtvoga Viktora, nezaobilazni deo
svakog sećanja. Sam Viktor u ženskom telu! Još kad pomisli
koliko je Luka često svraćao kod nje tih dana! Sve joj je postalo
kristalno jasno!
py
– Kurvo! – procedila je Marija kroz zube, još ne skidajući

onaj zaleđeni osmeh sa usana.
– Molim? – prenula se Daca.
Sledećeg trenutka Marijini sveže isturpijani nokti zabadali

co
su se u Dacin vrat. Baš tamo gde je malopre, kroz pomračenu

svest, zamislila male svetlucave dijamante. Svoje dragocene
dijamante! Na njenom vratu! I sve što ide uz to.
– Kurvo! Kučko! Samo probaj i njega da mi otmeš, ubiću
sh
te, kunem ti se! – režala je kroz stegnute zube, čupajući čitave
pramenove Dacine kose. – Ubiću te, ubiću te! Kurvo! Kučko!
Daca je vrištala i branila se, ali nije imala mnogo šansi.
Marija je u takvim situacijama osećala baš kao da joj je goli život
ugrožen, i bila je spremna na sve. Iz same srži nagona za
A
opstajanjem crpela je natčovečansku snagu kojoj se teško ko
mogao odupreti. Tek posle nekoliko minuta, nakon što je
razvukla preplašenu Dacu svuda po sobi, pocepala joj
garderobu, iščupala nekoliko pramenova kose i ostavila joj
duboke brazde u vratu i na licu, Marija je osetila umor.
nje u stavu gladijatora. by

Daca je cvilela sklupčana na podu, a ona je stajala iznad
– Samo mu se približi još jednom, pička ti materina

kurvinska! – siktala je i dahtala, dok joj je lice bilo potpuno
izobličeno da se nije mogla prepoznati, a glas muški,
promukao. – Samo da te vidim pored njega! Ubiću te! Zapaliću i
tebe i tvoj salon! Zaklaću te! Noć će te progutati, makar mi to
ht
bilo poslednje!
Htela je da je izgazi nogama, jer je imala snažnu potrebu
da nešto slomi, ali je umesto toga poobarala i porazbijala sve što
joj se u sobi našlo pod rukom, pa je tek onda, pljunuvši je i
rig
zalupivši vrata za sobom, izašla na ulicu.

py
co
51.
A sh
Čim je istrčala na ulicu šokirao ju je leden i maglovit
vazduh, pa joj se zavrtelo u glavi. Naslonila se na zgradu i
by
udahnula nekoliko puta. Na momenat se uplašila same sebe i
toga šta je sposobna da učini u stanju pomućene svesti. Najpre
je htela da ubije sebe, a sada ovo… Ali, čim je pokušala da
pronađe opravdanje za svoje postupke, čim se setila Dace i
Luke, odmah se vratila u ono isto raspoloženje, kada je spremna
da učini sve da dođe do svojih ciljeva. Već je dovoljno izgubila
trudeći se da bude podobna, da svima udovolji, da svima bude
ht
dobra, a najviše sebi. Sada više nema razloga da se skriva ni
pred kime, pa ni pred sobom. Boriće se za ono što joj pripada,
po svaku cenu. Jer, ona nema izbora. Oh, kad samo pomisli na
to! Šta ako ga izgubi? Šta će njoj preostati? Koga još ima? Kako
rig
će sama kroz život, nakon što je sve žrtvovala za tu vezu? Ali,

ne! O tome neće ni misliti! To nije alternativa, to se neće
dogoditi. Ona mora da ga zadrži. Mora, mora, mora!
Kući je išla pešaka, jer nije imala para za taksi. Bilo joj je
hladno. Voda na asfaltu se ponegde ledila. Ispod je imala
py
laganu odeću, pa je neprestano zatezala kaput oko svog tela i

podizala kragnu. Luka je opet bio u finansijskoj krizi, ona je to
osećala na svojoj koži. Njoj nikada nije bilo jasno kako je on
ostao bez svoje finansijske imperije, niti kako je onda ponovo
došao do nekog novca, kao ni zašto sada taj isti novac polako
co
nestaje. Politika, biznis… To je za muškarce, to nisu njene brige.

Luka je sposoban čovek, i ona zna da se on nikada neće
zadovoljiti prosečnim životom. O tome je već govorio. On
sigurno ima plan. Mada, po prvi put u životu na ivici njene
svesti pojavljivala se i jedna, za nju poražavajuća ideja – da bi
ona ostala sa njim u vezi u svakom slučaju, makar morala da
sh
živi i skromno. Prosto, zavisila je od njega na svaki način i nije
mogla da se odvoji od njega. Bar ne još neko vreme.
To je, valjda, ljubav.
Eto, koliko je godina moralo da prođe da pomisli o tome. I
opet je njoj ta misao delovala poražavajuće jadno. Skromnost je
A
u njoj uvek izazivala jedino sažaljenje. Nije imala nikog osim
njega, a bila je previše slaba da bi ostajala sama i počinjala sve
iznova sa nekim drugim. To je već jednom probala – da živi bez
njega – i nije joj uspelo. Jer, pored svega, ona je žudela za njim.
Žudela je za muškarcem, a on je bio tu, jednini i najbliži, po
by
mnogo čemu odgovarajući. Nekada je bio savršen, ali posle četiri
godine i odgovarajući je dovoljno. Mada, u poslednje vreme od
njega nema baš ništa, a to je mnogo manje od onog što bi nju
zadovoljilo. Moraće da ga vrati u formu, da ga otrgne od apatije
i depresije, po svaku cenu.
Kada je konačno stigla u stan na Dorćolu tamo nije zatekla

ht
nikoga. Lukino odsustvo iskoristila je da se malo dotera.
Istuširala se, izdepilirala, namirisala poslednjim kapima
„Hypnotic Poison“-a koje je štedela za crne dane, malo
našminkala, obukla najbolji izazovni donji veš koji je imala, a
rig
preko svega – samo pamučni roze mantil za kupanje. Sama je

sebi u ogledalu izgledala kao anđeo. A, ako malo odškrine
mantil, ovako, onda bar kao pali anđeo. A bez mantila, kao
zanosna boginja vrelih ljubavnih igara, u najmanju ruku. Ko bi
joj odoleo!
Sela je na krevet, naslonila se na jastuk, uključila televizor,
py
prigušila svetlo i čekala. Nije mogla zaspati od uzbuđenja. Posle

otprilike sat vremena, a bila je već odavno prošla ponoć, Luka
se vratio. Marija je brzo razmakla mantil i obnažila noge i grudi.
– Stigao si – rekla je, trudeći se da ne ostavi utisak da mu
pridikuje, već da mu se raduje.
co
On je samo nešto promrmljao i otišao u kuhinju. Na

njegovom licu se videlo da je umoran i neraspoložen, baš kao i
uvek kada se vrati kući u to vreme.
– U ovoj kući nikada nema ništa da se jede! – dobacio je.
Marija je odmah zažalila što mu nije spremila večeru. To
sh
joj nije palo na pamet, mada je u nekom časopisu pročitala da
put do muškarčevog srca vodi preko stomaka. No, ona
svejedno ne bi umela da skuva ništa, a za kućnu dostavu hrane
nije imala para, naravno.
– Pretvoriću se u konzervu jednog dana – nastavio je da
A
gunđa on.
Pošto se vratio u sobu, brzo se skinuo i legao okrenuvši joj
leđa, ne primetivši ništa na njoj.
– Možeš li malo da utišaš televizor, molim te – rekao je
žmureći.
by
Ona je isključila televizor i lampu i spustila se na jastuk.
Gledala je u njegova leđa. Bio je toliko blizu nje, da je mogla da
oseti njegov miris, a opet tako daleko od nje, da nije mogla da
bude sigurna ni da li je to zaista on. Spustila je svoju ruku na
njegovo rame i pomazila ga. On je samo pomakao rame,
izmičući pred njenim dodirom.
– Zašto me više ne voliš? – pitala je tužno, prelazeći
ht
prstima preko njegovih leđa.
– E, nemoj… – rekao je, ne želeći da govori o takvim
stvarima.
– Luka – dozivala ga je nežnim i tihim šapatom, gladeći
rig
njegova leđa i ramena, a potom zavlačeći prste u kosu na

njegovom potiljku – Volim te.
– Marija, ostavi me, molim te – rekao je, zbilja molećivo.
– Neću da te ostavim! – rekla je ona odlučno, pripila se uz
njega i prigrlila ga.
– Ne mogu sada – rekao je, sklanjajući njene ruke sa svojih
py
grudi.
Marija se odmakla od njega i okrenula se na leđa.
– Ne možeš sada, ne možeš sutra… – rekla je nervozno. –
Ti nikada ne možeš!
– Marija, zašto to radiš – i on se okrenuo na leđa, tako da
co
su sada zajedno gledali u plafon gde je padala svetlost koja je

dopirala sa ulice. – Znaš da mi nije ni do čega.
– Ni do čega? – čula se ona iz mraka. – Ne bih rekla.
Luka je ćutao. U tom trenutku mu stvarno nije bilo ni do
sh
čega, a najmanje do rasprave ili svađe. Ali, ćutanje nije bilo ono
što bi nju u tom trenutku moglo zadovoljiti.
– Rekla bih da ti nije jedino do mene – dodala je.
On je ćutao.
– Do nekoga ti očigledno jeste. Sa nekim sigurno provodiš
A
vreme kad nisi kod kuće, a ja treba da se pravim da ne znam sa
kim. Dobro Luka, ja ću da se pravim luda, ako treba, ali da znaš
da ja nisam luda, i da ja sve vidim i sve mi je jasno…
– Marija – Luka se već suzdržavao da ne plane – ako me
već ne razumeš, ona nemoj da me nerviraš i provociraš.
by
– Ne provociram te. Ja samo želim da znam u čemu je
problem? – umoljavala ga je. – Zašto mi ne objasniš? Ja želim da
te razumem, želim da ti pomognem. Ali, ti uopšte ne
razgovaraš sa mnom. Kako da te razumem ako nikada ne
razgovaraš sa mnom?
– Jednostavno mi nije do toga i ne mogu da ti objašnjavam
– rekao je, a posle nekoliko trenutaka tišine ipak se potrudio da
ht
joj nekako objasni. – Strpi se. Razmišljao sam… Uskoro ću
ponovo početi da vozim. Treba mi nešto da me uzbudi, da me
digne. Mislim da će mi to pomoći. Znaš i sama… – Luka je
uzdahnuo i zatvorio oči. – Uostalom, trebaju nam i pare.
rig
– Da, znam – potvrdila je Marija ironično i nastavila

ozlojeđeno. – Znam da ti je to samo izgovor da se viđaš sa
Džezerom i Tinom, da me opet ostavljaš samu i budeš van kuće
po celu noć, da pravite orgije i snimate porniće. Sve ja znam!
Luka je samo ćutao, žmureo i duboko disao. Pokušavao je
da zaspi i da je ne sluša, ali nju kao da je to još više žestilo.
py
– Ali, to ti neće pomoći, dragi moj Luka. To ti neće doneti

ništa! Uzalud se trudiš! – rekla je rezignirano, a posle kraće
pauze se podigla na laktove, unela mu se u lice i dodala – On ti
ne može zameniti Viktora! To znaš i sam. Uzalud se trudiš.
Na ovo je Luka skočio iz kreveta i odmah počeo da se
co
oblači.
– Kuda ćeš?! – ciknula je Marija.
– Idem u pičku materinu! – razdrao se on.
– Nemoj! – povikala je ona i pokušala da ga zaustavi
hvatajući ga za nogavice pantalona koje je oblačio.
– Ostavi me – procedio je kroz zube i odgurnuo je grubo,
sh
tako da je ona pala nazad na krevet.
– E, baš me briga! Idi! – Marija je histerično vrištala sa
kreveta. – Idi kod Dace! Na nju ti se diže, je l' da? Je l’ tako? Na
nju ti se diže?! Sve ja znam, Luka! Sve mi je jasno, da znaš!
– Umukni više! – Luka se okrenuo prema njoj stegnutih
A
zuba i pesnica, pogleda oštra i preteća, što je bilo dovoljno da
ona zaćuti, bar na kratko. – Nemam ja ništa sa Dacom i prestani
da laješ da ti ne bih kosti polomio!
Pošto je izašao u predsoblje i preturao nešto po plakaru,
ona se ohrabrila da nastavi.
by
– Nemaš ništa, je li? – dobacila mu je plačljivo. – Ništa? A
šta ste radili letos? Šta ste radili pre dva meseca? Daca mi je sve
priznala! Sve znam!
Luka više nije reagovao na njenu kuknjavu. Hteo je samo
što pre da ode, da je ne sluša više. Ali, njen mazohizam je
upravo uzimao maha, i ona više nije birala sredstva da ga
natera da bar na neki način reaguje na nju.
ht
– Kako te samo nije sramota da me lažeš, Luka?! – gotovo
je zapomagala. – Kako te nije sramota? Kako si mogao to da mi
učiniš, Luka? Gde će ti duša, Luka? Kako si mogao da učiniš to
Viktoru?
rig
Luka se krupnim koracima stvorio pored kreveta. Svojim

snažnim i velikim dlanom obuhvatio je njen slabašni beli vrat i
uneo joj se u lice stežući je. Iz njegovih očiju je sevao plamen, a
lice mu je bilo plavo od besa. Ona je krkljala, razrogačenih očiju,
boreći se za dah.
– Slušaj me ti, kurvo! – procedio je kroz zube. – Je l’ hoćeš
py
da te zadavim? Je l’ to hoćeš?! Ja sam samo jednom bio sa

Dacom, zato što je Viktor tako želeo. Zato što smo sve troje to
želeli. I uživali smo u tome, sve troje! Uživali! – protresao je
njenu glavu koja je balavila poluotvorenih usta. – Ali ti, sa
tvojim pilećim mozgom, ti to nikada nećeš shvatiti, jer si ti
co
obična kurva koja zna samo da se jebe sa matorcima za pare!

Pustio je njen vrat i ona je pala na krevet kašljući i panično
pokušavajući da dođe do daha. Suzila je, slinila i balavila po
jastuku, pipajući se po vratu. Kada se malo osvestila i došla do
daha uspela je da progovori krkljajući.
– Znaš da nije bilo tako… Znaš da nije…
sh
On je već stajao na vratima, obučen u jaknu i spreman da
izađe.
– Ne nego si ga volela… – rekao je ironično i opsovao,
onako više za sebe – Marš bre, pička ti materina kurvinska…
Izašao je i zalupio vrata za sobom.
A
Ledena noć pritiskala je mračne i tesne dorćolske ulice. Na
nekoliko stepeni ispod nule čak su i ulične svetiljke davale
slabu i hladnu žućkastu svetlost, koja se upijala u suv i zaleđen
asfalt. Luka je izašao iz zgrade, navukao rukavice, zakopčao se
by
do grla i podigao kragnu na jakni. Uhvatio se za grudi i
uzdahnuo, a iz njegovih usta je pokuljala gusta bela para.
Pogledao je niz ulicu. Nigde nije bilo nikoga.
Prišao je autu, otključao ga i seo unutra. Tek kada je hteo
da stavi ključeve u bravu primetio je da mu se ruke tresu.
Nekako je pogodio mesto i upalio auto. Sve je bilo tako hladno:
ključ, volan, metalna pločica na menjaču. Jeza je prostrujala
ht
njegovim telom kada je pod rukom osetio hladnu i mrtvu kožu
na sedištu. Zadrhtao je, isključio auto i brzo izašao vani.
Pošao je pešice kroz mrak. Ubrzo se našao u pustoj i
širokoj ulici Cara Dušana. Hodao je oronulim tramvajskim
rig
šinama sporim i teškim koracima, gledajući u svoje noge, sa

rukama u džepovima i bradom zabijenom ispod kragne. A
onda je ugledao crkvu sv. Aleksandra Nevskog i prazan ugao
na raskrsnici pored. Nigde nikoga. Sve mu je delovalo tako
napušteno i zaboravljeno. Zastao je na tom uglu i čekao, mirno,
usred puste noći, kao da će se neko izvesno pojaviti. Dugo je
py
gledao u noć, u puste i hladne ulice, ali osim ponekog

zamagljenog automobila koji je za sobom ostavljao pramenove
belog dima koji su brzo iščezavali, niko mu nije dolazio u
susret.
Jedan stari sivi taksi automobil zarđale karoserije usporio
co
je prolazeći pored njega, nadajući se da je naleteo na nekog

kome je potreban prevoz. A Luki baš jeste bio potreban prevoz,
jer nije znao kuda bi ga otežale noge odvele sa tog mesta.
Podigao je ruku, taksi je stao i on je ušao u ugrejani automobil
koji miriše na plin.
– Kuda? – upitao je dremljivi taksista i zagrizao kiflu iz
sh
papirne kese.
– Do ulice Sedmog jula – rekao je Luka.
– Do koje ulice? – ponovo je upitao taksista punih usta,
čkiljeći na jedno oko u Lukin odraz u retrovizoru.
– Sedmog jula – ponovio je Luka. – Ako može.
A
– E, pa ne može! – odgovorio je ovaj mrzovoljno.
– Zašto ne može? – Luka se trudio da ostane miran.
– Zato što takva ulica ne postoji! – odbrusio je taksista i
opet zagrizao kiflu.
Luka ga je pogledao u retrovizoru. Razmišljao je da li da
by
mu odmah tu kiflu zajedno sa zubima nabije pesnicom u grlo ili
da ga izvuče iz auta, obori na asfalt, išutira, izgazi i ostavi da ga
pokupe đubretari. Ali, nije uradio ništa od toga. Nije hteo da
kvari ionako savršeno sjeban trenutak. Izašao je i ostavio tog
malog i nebitnog čoveka, zajedno sa njegovom kiflom i
zarđalim taksijem koji smrdi na plin, pristojno daleko od sebe.
Pešaka se uputio uzbrdo, Francuskom ulicom ka Trgu
ht
republike. Koračao je krupnim i teškim koracima osećajući
umor, ali i uzbuđenje u srcu, kao da nekuda kasni, kao da je
stvarno pošao nekuda. Baš kao da ga je neko čekao tamo gore.
Možda čak i masa ljudi, nadao se, kojoj bi mogao da se priključi,
rig
masa u kojoj će biti toplo, u kojoj će svi misliti i želeti isto baš
kao i on. I zbog te nade mu je bilo toplo na grudima.
Ali, kada je stigao tamo, shvatio je da je potpuno sam. Sam
na celom trgu, sam u celom gradu. Sam na celom svetu. Ni
jednog jedinog čoveka, makar nepoznatog i neraspoloženog, da
sa njim podeli samoću, osim skamenjenog kneza na konju,
py
zelenog od vekovnog dosađivanja. Nikoga nije bilo da mu

mahne rukom i pozove ga, da mu klimne glavom i nasmeši mu
se. Baš nikoga. Samo hladnoćom okovan trg sivih pločnika, sa
sivim ledenim satom koji odbrojava vreme.
Nema još mnogo do svitanja.
co
Skrenuo je desno u Knez Mihajlovu ulicu. Sreo je nekoliko

zaleđenih lica, nezainteresovanih i užurbanih, uvijenih u
šalove, i jedan par pasa lutalica koji ga je bojažljivo obišao i
odlutao svojim putem, njuškajući se između sebe. Zašao je levo
u jednu od sporednih ulica i… Oh, bože, već je bio tu! Tako
brzo! Srce je počelo naglo da mu lupa, osećao je njegov ritam u
sh
grlu. Osvrnuo se oko sebe da se bolje uveri – da, to je bilo to.
Zgrada Narodne banke i tiha kaldrma starog grada koja se
polako spušta nizbrdo. Iznad njih, poput mesečine, svetleo je
zlatnim bojama toranj Saborne crkve.
Još samo malo niže i… Bio je tu.
A
Valjda. Da, to bi trebalo da je ona stara, oronula zgrada.
Zadrhtao je i grlo mu se steglo. Liči na onu zgradu. Ali, sada
ima novi ulaz, zaključan, sa interfonom. Mogao je samo da
proviri kroz staklo koje ga je delilo od uspomena.
Jeste.
by
Nema sumnje da je to ona zgrada. Oh, bože… Jedino što…
Na sveže okrečenoj fasadi stoji okačena nova plava tabla sa
belim slovima koja presijavaju na mesečini.
Ulica kralja Petra
Nešto ga je preseklo u stomaku. Spustio je dlan na staklo
ulaznih vrata. Bilo je ledeno, a iza njega je bio samo mrak. Seo je
na stepenište ispred tog ulaza, raskopčao jaknu i iz nedara
ht
izvadio skalupljenu svilenkastu tkaninu – američku zastavu, sa
starim mrkim flekama od krvi.
To je to mesto…
Ovuda je nosio Viktora! One davne ledene noći dugih
rig
palica. Ovuda ga je nosio, kada su ga pretukli, kada je bio

krvav, mokar i polusvestan.
Niz obraze i bradu mu skliznuše teške kristalne kapi.
Nosio ga je u naručju, sve do ovog ulaza. I tu ga je
presvukao, na smrt preplašen da će ga izgubiti. Obrisao ga je od
krvi i obukao mu svoju jaknu, a onda ga je odavde vukao u
py
zagrljaju gore uz ulicu, dok su gradom zavijale sirene, a u

vazduhu se osećao suzavac. Imali su sedamnaest godina.
Čuvao ga je. A ipak ga je izgubio, mnogo godina kasnije.
Dragog Viktora. Gde je sada on?
– Viktore – prošaputao je, zabio lice u svilenkastu tkaninu
co
i teško zaplakao.
Gde je sada Viktor, pitao se? Dobri Viktor. Ko ga čuva, ko
brine o njemu? Da li je i on ovako usamljen, da li i on plače za
njim? Ne može zamisliti Viktora da plače. Ni sebe nikada nije
mogao zamisliti ovakvog. Šta im je to život učinio? Gde su
pogrešili, zašto ih tako kažnjava? Zašto Viktora, od svih ljudi na
sh
ovom svetu?
Kad bi samo mogao da ga vrati. Nedostaje mu, jako.
Nedostaje mu njegov osmeh, pogled i stisak ruke. Nedostaje
mu da zna da je tu. Da spava u sobi pored. Da ga čeka na uglu
kod crkve. Da ga čeka dole na cilju. Kao da je prošla čitava
A
večnost. Da mu je samo da može da ga vidi na tren, da ga
zagrli, da mu se nasmeje i potapše ga po ramenu. Prošlo je tek
nekoliko meseci, a gde je ceo život?
Kakav će to život biti, nakon svega što je izgubio, sada i
bez jedinog prijatelja? Kako će dalje sam u ovom svetu punom
by
dušmana i zla, pokvarenosti, koristoljublja, licemerja… U ovom
svetu gde je prijatelj najveće blago, on je imao tu sreću da bude
basnoslovno bogat. Nekada. A sada je ostao sirotan i bogalj.
Čemu da se nada? Nikada više neće imati nikoga kao što je bio
on. Nikada. To mesto će zauvek ostati prazno, i samo neka se
neko drzne tu da zaluta. Samo neka se drzne!
Plakao je kao mali dečak kome su oduzeli omiljenu
ht
igračku. Nije mogao više držati u sebi sav taj nagomilani bol,
jad i ogorčenost. Samo je teklo iz njega. Vratio je zastavu u
nedra, na svoje grudi, privio je rukama, stezao je, a iz njegovih
očiju su i dalje nezadrživo tekle krupne suze.
rig
To nije bilo mesto za njega. Zašto su ga tamo stavili?

U crnu zemlju, u vlagu i mrak.
To nije mesto za Viktora. Kad bi samo mogao da ga vidi,
da mu kaže da ga je voleo.
– Vrati se, Viktore, molim te… – jecao je, a oštar bol, kao
užareno sečivo, razdirao ga je u grudima.
py
Više ništa neće biti isto.

Gotovo je. Izgubio ga je.
Zauvek.
co
52.
A sh
Zima 2005.
Kako je vreme prolazilo tako je svima postajalo sve jasnije

da teški dani neće tako lako proći i da oni najteži verovatno tek
by
prestoje. Osim što je odnos između Marije i Luke, poput te
zime, postajao sve hladniji, i novca je bilo sve manje, kao i
izgleda da će se nešto dogoditi i pokrenuti stvari u pravom
smeru. Marija je sve teže mogla zaspati bez sedativa. Pošto se
konačno razišla i sa Dacom, više nije imala nikoga, jer su je svi
bivši prijatelji izbegavali, pa čak i Željko. Bilo je mučno
posmatrati je kako propada fizički i psihički, kao potpuno
ht
beznadežan slučaj. Jedini ko je mogao da joj pomogne i od koga
je ona pomoć očekivala bio je Luka, ali njemu je ona u
međuvremenu postala toliko mrska da nije mogao čak
normalno ni da razgovara sa njom. Kao da je, na neki način, sve
rig
svoje nezadovoljstvo, sve svoje neuspehe i gubitke u životu,

pripisivao baš njoj. Ipak, i pored toga, on se nije trudio da je
otera od sebe. Nije činio ništa ni da je zadrži, ali je nije ni terao
od sebe. Na drugoj strani ona je odavno odustala od ideje da bi
mogla da ga ostavi i da počne svoj život sa nekim drugim. Kao
da su bili osuđeni jedno na drugo, kao da je to bila neka njihova
py
kazna. Zaslužena. Zgrešili su onog davnog trenutka kada su se

poželeli.
Ali, Luka nije bio od onih koji su navikli da trpe svoje
zaslužene kazne. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da on
shvati da ga više ništa ne veže za Beograd i da bi bilo najbolje
co
da negde ode i počne sve iz početka. Baš kao što mu je onaj

pametnjaković, advokat Stević, još davno savetovao. Već
krajem godine je, u strogoj tajnosti i uz pomoć Stevića, pribavio
sva potrebna dokumenta za italijansku vizu. Otac mu je
obezbedio sve što je potrebno iz Italije: pozivno pismo i
garancije nekog Italijana, koga Luka nikada u životu nije video,
sh
a koji ga je, navodno, vrlo ljubazno pozivao da na tri meseca
poseti njegov udobni dom u Rimu. Svrha – turizam.
Advokat Stević je, za izvesnu sumu, naravno, bio rad da
mu pomogne da nabavi potvrdu koja dokazuje da je Luka već
tri godine zaposlen kao rukovodilac kockarnice koja posluje
A
vrlo zavidno, da poseduje nekretnine na svoje ime i da na svom
računu u banci ima dovoljno novca. Sve je to trebalo
diplomatskim predstavnicima iz Birčaninove ulice da posluži
kao dokaz da će se Luka samo prošetati pored Fontane di Trevi,
obići Koloseum, proviriti u Vatikan i onda se brzo vratiti za
by
Beograd. Ne daj bože da će ilegalno ostati u Italiji, kad ga ovde
čekaju svi ti unosni poslovi, topli dom i smerna verenica.
Časna pionirska.
Toga dana sneg je po prvi put kao meko belo ćebe tanko
prekrio beogradske ulice, nagoveštavajući predstojeće praznike.
Grad je već bio okićen sitnim žutim svetiljkama koje su se
ht
pružale iznad ulica ili uvijale oko visokih stubova. Svetleće
zvezde, zvončići, jelke i američke božićne pesme sa svih strana
su potpirivale praznično raspoloženje, potrebu za kupovanjem
poklona i trošenjem novca.
rig
Na jakni na Lukinim ramenima zadržavale su se krupne i

vlažne pahulje. Oko pola četiri popodne, kada je već počelo
polako da se smrkava, on je stigao pred italijansku ambasadu.
Imao je zakazan termin za preuzimanje pasoša, kao i još
pedesetak drugih ljudi koji su se tu našli u isto vreme. Luki je
nekoliko njih zapalo za oko. Jedan usamljen stariji čovek u
py
crnom kaputu sa belim šeširom i staromodnim velikim

naočarima, podsećao ga je na nekog pisca ili novinara. Zatim,
čitava mala porodica: muškarac od oko trideset i kusur godina,
suvonjav i visok, njegova trudna supruga i još jedno dete, toliko
toplo obučeno, uvijeno šalom, kapom i rukavicama, da se teško
co
moglo pretpostaviti da li je dečak ili devojčica i kog je uzrasta.

Tu je zatim bio još jedan mladi par, koji je Luki privukao najviše
pažnje. Nervozno su se prebacivali sa noge na nogu,
razgovarali veselo, grejali jedno drugome ruke, a povremeno bi
se i poljubili. Ona je nosila crvenu pletenu beretku i govorila o
nekom italijanskom selu gde će ga sigurno voditi, jer tamo
sh
prave neki najizvrsniji sir koji je ona ikada probala, a on je bio
gologlav, ušiju crvenih od hladnoće, i raspitivao se da li se u
italijanskim selima strogo poštuje zabrana pušenja na javnom
mestu. Pošto je to pitao, zapalio je cigaretu.
U tom trenutku velika metalna vrata dvorišta ambasade
A
su se otvorila i iza njih se pojavio krupni muškarac u uniformi
sa spiskom u rukama. Prozivao je redom, loše izgovarajući
srpska prezimena, i propuštao samo one koji su kod sebe imali
papir sa odgovarajućim zakazanim terminom. Pošto je u
dvorište ušlo otprilike dvadesetoro ljudi uniformisani službenik
by
je prekinuo prozivku. Luka, koji se našao u njegovoj blizini,
pružio mu je svoju ceduljicu na kojoj je pisalo 15.30h.
– Izvinite, i ja imam zakazano u pola četiri – rekao je
ljubazno.
– Čeka još! – odbrusio je neljubazno ovaj, uperivši dlan
prema njegovom licu.
Luki nije preostajalo ništa drugo nego da ostane da gleda
ht
u zelena metalna vrata koja su se zatvorila ispred njega. Osećao
se glupo. Ustvari, osećao se mnogo gore – ponižavajuće
bezvredno. Morao je, kao uostalom i svi drugi ljudi tu, da čeka
u redu. Baš kao devedesetih u vreme hiperinflacije za hleb ili
rig
mleko. Kao beskućnici ispred narodne kuhinje, samo naizgled

dobro odeveni i uhranjeni, a ustvari golih duša i gladnih očiju,
čekali su milostinju – komad mekog evropskog sna, natopljenog
pričom o slobodi i demokratiji, visokom standardu, dobrim
platama, redovnim penzijama, kvalitetnim automobilima.
Evropski duh, evropska kultura, tekovine civilizacije – time se
py
svaki Srbin ponosi i u svojoj zemlji, ali kada stane u red za vizu
ispred ambasade, ne može a da se ne sukobi sa činjenicom da je
sve to, ipak, tamo negde drugde, iza metalnih vrata.
Kada stigne tamo, u Italiju, počeće sve iz početka – mislio

co
je Luka. Saznao je da se njegov otac tamo dobro snašao, iako on

o tome nije mogao da mu priča preko telefona. Načuo je od
Stevića da se preko neke crnogorske veze opet uključio u uvoz
automobila. To znači da će sigurno biti posla i za Luku. Ovaj
put se neće zamlaćivati sa sportskim kladionicama i
kockarnicama. Počeće ni iz čega, ako treba. Kao noćni čuvar, na
sh
primer. Ili kao čistač. Tamo ga niko ne zna, nema čega da se
stidi. Dok ne nauči jezik. A onda će već nešto uraditi. Neće
odbijati pomoć i savete oca ovaj put, neće biti svojeglav,
pomagaće mu i zajedno će uspeti. Samo treba da bude vredan i
pametan i uspeće sigurno.
A
Posao. Radno vreme. Trud, rad. Pečalba.
A šta je imao ovde? Šta bi imao ako ostane? Nije hteo ni da
misli o tome.
Sa teškim kamenom na srcu priznavao je sebi tiho, bez
reči, da je nešto što je voleo najviše na svetu sada prošlost i da je
by
pred njim neko drugo vreme. Nimalo simpatično, nimalo
bezazleno, ali neminovno. Prošlo je doba zezanja, orgijanja i
poroka. Prošlo je vreme lakih snova, lakih devojaka, lake slave,
lakog novca. Sve što je sada pred njim – teško je. Teže nego
samo sećanje na prošlost, na detinjstvo, na borbu, prijateljstvo i
ljubav. Zrelo doba njegovog života primicalo mu se sa leđa već
duže vreme, jurilo ga dok je on godinama bežao ispred njega, i
ht
konačno ga je sustiglo. Zrelo doba, a u startu već gnjilo i
crvljivo.
A ima samo dvadeset i pet godina.
Stresao se.
rig
Ponovo su se teška zelena vrata otvorila i u sledećem

prozivanju Luka je ušao. Nije se dugo zadržavao. Ubrzo je
izašao noseći svoj pasoš u ruci. Lice mu je bilo belo kao sneg,
pogled neodređen. Još jednom je otvorio pasoš, prelistao ga i
zapiljio se u stranu koja ga je zanimala.
Odbijen je.
py
Vetar je poneo sneg sa parkiranog automobila i naneo ga

njemu u lice.
Nemate pravo na žalbu i objašnjenje, i nemate pravo da
ponovo aplicirate za vizu u narednih šest meseci.
– Odbijen sam – rekao je u mobilni telefon.
co
– E, jebi ga – odgovorio je Stević sa druge strane. –

Verovatno su nekako iskopali da si bio privođen. Ništa, slušaj…
Nemoj da se nerviraš. Probaćemo preko neke druge ambasade.
Prvo ćeš da izgubiš taj pasoš, kao fora, jer u njemu piše da si
odbijen. Pa ćeš da izvadiš novi, prazan. A onda, imam prijatelja
koji zna nekog čoveka koji sređuje poslovne vize preko danske
sh
ambasade. Mislim, to će da košta malo više, ali ako pokušamo
možda se isplati. Šta misliš o tome? Luka, slušaš li me?
– Da – odgovorio je Luka izgubljeno. – Slušam te.
– E, vidi da dođeš do moje kancelarije, sutra, kada budeš
mogao, pa ćemo da razradimo taj plan. Važi?
A
– Ne znam da li ću moći sutra – odgovorio je Luka
bezvoljno. – Javiću ti se, pa ćemo videti.
Bio je ojađen. Da smuvaju nešto preko Danske ambasade?

Sada je stvarno previše. Zar nisu i sada muvali dovoljno? U
by
svakom slučaju, moraće da laže i pretvara se da je neko ko nije,
jer njega ovakvog nikada neće pustiti u Evropsku uniju. To je
bila suština svakog plana koji je mogao da smisli Stević. Da se
ponizi i prizna da ga ovakvog nikada neće nigde pustiti. A Luki
bi lakše palo da mora da prepliva celo more ispred glisera
pograničnih patrola, ako bi to bio neki hir, nego da mu se kaže
da njega Evropa, zapravo, ne želi. Njega, koji se zaklinjao u
ht
demokratiju, koji je krvario za vrednosti zapadnog sveta.
Odbili su ga.
Ne može, kuda ćeš? Osuđen si da truneš zajedno sa
svojom zemljom, koja se godinama polako rasparčava po
rig
svojim obodima, kao bajat kolač. Sužava se oko tebe kao obruč.
Steže, guši.
Ostani tu gde si! Šta zamišljaš? Nisi za bolje!
Od ukidanja sankcija do pada spoljnjeg zida sankcija, od
otpisa dugova do smanjenja inflacije, od jednog do drugog
haškog begunca, od pozitivne studije o izvodljivosti do početka
py
pregovora, od referenduma do ustava – dve po dve godine, dve

po dve – nečiji ceo život.
co
53.
A sh
31.12.2005. Džezerov i Tinin stan u potkrovlju
Istog trenutka kada su se vrata lifta razmakla ispred

njenog lica, Marija je zažalila što je prihvatila Džezerov i Tinin
by
poziv za doček Nove godine. Ustvari, njena nedoumica javila se
još onoga trenutka kada je u Lukinom poštanskom sandučetu u
zgradi na Dorćolu pronašla luksuznu kartu sa utisnutim
srebrnim slovima:
Mili naši,
Pozivamo Vas da u Novogodišnjoj noći neizostavno posetite
ht
NAŠ topli dom.
Nema izgovora.
Tina i Džezer
rig
p.s. Molimo Vas da Vaš mili dolazak blagovremeno najavite, jer

ćemo inače biti primorani da Vam ispostavimo račun za hranu i piće
koje bi, vašim drskim i bezobraznim nedolaskom, ostalo neiskorišćeno.
Šalimo se, naravno.
py
Ono „NAŠ topli dom” nije bilo naglašeno, već ga je Marija

tako pročitala. Odmah je bila zgrožena pomišlju da Novu
godinu dočeka sa njima, u tom NJIHOVOM stanu, koji su oni
(Marija je i dalje čvrsto verovala u to) podmuklim prevarama
preoteli od NJE i Luke. Još više ju je nerviralo to što je znala da
co
je Džezer potpisao ugovor sa nekom inostranom muzičkom

produkcijom, uzeo basnoslovno mnogo novca i samo zbog
toga, da bi se razmetao, pravi tu veliku Novogodišnju žurku na
koju će biti pozvano mnogo ljudi. Sve gore od goreg, mislila je
Marija. Ali, pošto je Luka imao nameru da ide na taj doček, sa
ili bez nje, ona se ipak predomislila. Pustiti ga samog u to leglo
netrpeljivosti prema njoj, pa to bi bilo ravno emotivnom
sh
samoubistvu.
Čak se, posle dužeg vremena, potrudila da lepo izgleda.
Samo što je to sada bilo mnogo teže izvodljivo nego nekada.
Njeno lice je delovalo izmučeno i sivo od loše ishrane i stresa, a
nije se sunčala još od letos. Imala je i bubuljice na obrazima, a
A
ispod očiju velike ljubičaste kolutove od predugog spavanja
pod dejstvom sedativa. Sve je to morala da prekrije debelim
slojem šminke, ne baš naročito kvalitetne, pa je posle toga
izgledala kao bezlična porculanska lutka koja će se slomiti ako
se nasmeje. A tek kosa! Dva prsta podrasla u korenu. Nije se
by
farbala niti šišala još od kako se posvađala sa Dacom.
Obukla je nešto što je, na svu sreću, kupila još letos, kada
se pomirila sa Lukom, a nikada do sada nije oblačila – seksi
korset bakarne boje i lepu braon suknju sa čipkom. Koliko se
ona seća, taj stan se uvek dobro grejao. Valjda joj neće biti
hladno. Ima i bundu od pravog krzna, koja nikada ne izlazi iz
mode, a koju je dobila od Luke još pre nekoliko godina. I
ht
naravno, imala je svoje brilijante, na ušima i na grudima. Oni su
definitivno vadili stvar. Bez njih bi se sigurno osećala prilično
jadno sa takvim licem i takvom kosom. Ovako, kao da se sva
svetlost sa njih magično reflektovala na njeno lice i u njene oči.
rig
Ali, čak ni oni joj nisu dali toliko samopouzdanja da joj

kolena ostanu mirna kada su se pred njom razmakla vrata lifta i
kada se pred njom otvorio blistavi i svetlucavi prostor
luksuznog potkrovlja. Oči joj je zaslepeo veliki stari diskobol,
koji je rasipao crveno svetlo svuda po ogromnom prostoru,
izazivajući u njoj upečatljiva sećanja na davna vremena, počevši
py
od trenutka kada se po prvi put sa Dacom obrela na tom mestu,

bez ikakve ideje kako će se sve to završiti. A od onda se toliko
toga izdešavalo…
– Mili moji, drago mi je da vas vidim!

co
Ispred njih se stvorila Tina u toaleti filmskih diva iz

pedesetih, poput Odri Hepbern u filmu „Doručak kod Tifanija”.
Kosa joj je bila uvijena na potiljku, a na glavi je imala mali crni
šeširić sa mrežicom. Na sebi je nosila crnu haljinicu golih
ramena, koja je svetlucala pripijena uz telo. Na rukama je imala
duge crne rukavice i crni perjani šal prebačen preko laktova.
sh
Roze pudla se te večeri pretvorila u crnu mačku, mada je Marija
bila sklonija da je poredi sa vranom, valjda zbog perja.
Međutim, Tina zaista jeste zauzimala stav divlje zveri. Glava
zabačena unazad, kuk u stranu. Dok je prstima jedne ruke
prevlačila preko svog razgolićenog dekoltea, druga ruka, u
A
kojoj je držala čašu i cigaru na dugoj tankoj muštikli, beše joj
izvijena unazad. Na licu je prikovano zadržavala blaženi,
zadovoljni osmeh, koji se Mariji činio podsmešljiv.
– Džezeru, dušo! – povikala je, na skidajući pogled sa
Marije. – Dođi da vidiš ko nam je došao!
posluže hranom ili pićem. by

Džezer je prišao i srdačno ih pozdravio, upućujući ih da se
– Siguran sam da ne moram da vam naglašavam da treba

da se osećate kao kod svoje kuće – rekao je.
Mariji je ovo, naravno, izgledalo baš kao podla
provokacija, pa je laktala Luku u rebra i prevrtala očima.
– Idemo kući – šapnula mu je.
ht
– Smiri se – odgovorio joj je kroz zube. – I prestani da se
tripuješ.
Pre nego što je primetila bilo koga od prisutnih, Marija je
osmotrila stan. Nije bila sigurna da li joj je više smetalo da vidi
rig
sve ono što je ostalo isto u tom stanu, što se nije promenilo i što
je u njoj izazivalo buru pomešanih emocija, ili ono što je nečija
ruka, verovatno Tinina, promenila i preuredila. Zeleni šank je i
dalje bio tu, na centralnom mestu, diskretno osvetljen. Kroz
veliki stakleni zid pružao se potpuno isti pogled na Bulevar.
Prva promena koja je Mariji odmah upala u oči bilo je prisustvo
py
nekakvog šatora u stanu. Kada je malo bolje osmotrila, shvatila

je da je, zapravo, čitav dnevni boravak izdvojen od ostatka
prostora tankim belim zavesama koje su bile privezane za
čeličnu konstrukciju. Mnoštvo sveća koje su gorele unutar tog
odeljka bacale su nemirne senke i siluete na belo platno i
co
stvarale utisak orijentalnog pustinjskog šatora u noći. Kasnije je

Marija primetila sliče takve zavese i gore na balkonu, koje su
očigledno izigravale baldahine iznad kreveta. Iako joj se ta
zamisao u suštini dopala, u njoj se javljala fizička odvratnost
pred idejom da sada tu galeriju koriste Džezer i Tina za svoje
sh
prljave igre.
Druga bitna promena koja joj je odmah upala u oči bio je
veliki crni „Steinway“ klavir, levo od lifta, sjajno ispoliran, na
kome su se prelamali snopovi crvenog svetla koje je bacao
diskobol. Pored velikog prozora uz žičanu mrežu uvijale su se i
A
preplitale visoke razgranate tamnocrvene ruže – puzavice.
– Hoću da upoznaš nekoga – rekla je Tina hvatajući Mariju
za ruku. – Ona će glumiti u mom sledećem filmu. – Dok ju je
vukla ka nekom društvu šaputala joj je rezime osoba koje će joj
predstaviti. – Vrlo talentovana glumica, trenutno snima
by
reklamu za neku vodu, zabavlja se sa najuticajnijim
producentom u gradu. To je onaj matori u žutoj majici pored
nje, a ovaj sa druge strane u beloj košulji je njegov partner iz
Australije.
Prišavši ovoj grupi, Tina je dodirnula za rame devojku
koja joj je bila okrenuta leđima. Mariji je odmah bila poznata ta
figura, a pošto se okrenula, njeno lice joj se učinilo još
ht
poznatijim.
– Sanja, ovo je Marija, Lukina devojka – rekla je Tina. –
Marija, ovo je Sanja, fantastična glumica, i na moju veliku
radost, moja dugogodišnja drugarica.
rig
– Drago mi je – rekla je Sanja, a istog trenutka joj je osmeh

nestao sa usana i lice joj se pretvorilo u kreč.
– A ovo je gospodin Arsenijević, producent – nastavi Tina,
a on podiže ruku sa Sanjinog dupeta i pozdravi se sa Marijom. –
I njegov kolega Endi iz Australije. Endi, Marija je diplomirala
engleski jezik – rekla je sasvim proizvoljno Tina, nemajući
py
pojma da je Marija davno odustala od svojih studija.

– Super! Great! – Endi se nasmešio. – Have you ever been
in Australia?
– No, unfortunately… – odgovorila je Marija stidljivo i
pomislila: „Počelo je! Jedan od onih razgovora o putovanjima.
co
Bolje da što pre skrenem temu.“ – Ti mi deluješ poznato –

obratila se Sanji.
– Je li? – Sanja kao da se prepala ove konstatacije. –
Verovatno si me videla na televiziji, pojavljivala sam se tu i
tamo.
– Ne, ne – odmahnula je rukom Marija. – Mislim da smo
sh
se već ranije srele negde. Na nekoj žurci ili tako nešto. Ti
poznaješ Luku? Mog dečka.
– Da, poznat mi je.
Neodlučnost i neprijatnost sa kojim je Sanja ovo priznala
navela je Mariju da posumnja da ova devojka ima neka loša
A
iskustva sa njenim dečkom. Šta bi to moglo biti? A onda joj je
sinulo! Sanja, pa da!
– Ti si poznavala Viktora! – uzviknula je Marija.
Tog trenutka ju je Sanja tako prostrelila pogledom, da su
to primetili svi u društvu, a Mariji je odjednom iz nekog razloga
by
postalo neprijatno. Skoro da se postidela.
– Ne, ne verujem da sam poznavala nekog Viktora – rekla
je Sanja, dok joj se donja usna skupljala, a oči joj ukočeno
probijale Marijino lice.
Odjednom je Mariju nešto kao mačem preseklo u stomaku
i osetila je tešku setu na srcu. Oči su joj zasijale i uplašila se da
svakog trenutka može zaplakati.
ht
– Izvinite me – rekla je i brzo se udaljila.
Viktor. Prva trojka, Viktor, Luka i Sanja – vrtele su se

šarene slike u Marijinoj glavi. Viktor, onoga jutra kada je ona
rig
prvi put spavala u ovom stanu. Kada se on ujutru iznenada

pojavio iz one sobe, pospan i polunag. Viktor iz njenih snova.
Viktor, dok je sedeo na njenim kukovima, golicao je oko struka i
dahtao izmoreno. Viktor dok prstima dodiruje njenu usijanu
kožu, onoga dana na Adi. Viktor koji je uvek bio tu – a tako
malo trenutaka za pamćenje.
py
Nema ga više.
Potražila je Luku pogledom, ali ga nije pronašla u gužvi.

Umesto njega je među nepoznatim licima ugledala Dacu i Miću
(Tiću)! Prsatu plavušu čijeg imena Viktor nije mogao da se seti i
co
Viktorovu najveću ljubav – zajedno! Stajale su, gledale u

njenom pravcu i nešto razgovarale. Verovatno su nju ogovarale.
Kada su im se pogledi sreli Dacino lice se još više smračilo. To je
samo pogoršalo Marijino stanje. Osećala je vrtoglavicu i slabost.
Brzo je pobegla do šanka i naručila martini, popila jedan
sh
naiskap, pa uzela još jedan.
– Marija – čula je poznati glas iza sebe.
– Željko – ona se sva ozarila u licu – otkud ti ovde?
Bila je presrećna što ga vidi. Zagrlila ga je, ne razmišljajući
o tome da li će je Luka možda videti. Samo kad je on tu, neko
A
na koga može da se osloni. Htela je odmah da zaplače na
njegovom ramenu, ali je osetila da je njemu pomalo nelagodno.
Odvojio ju je od sebe, uskraćujući joj udobnost svog zagrljaja. A
onda je iza Željkovih leđa ugledala mladića u uskim pripijenim
pantalonama i crnoj košulji, široko raskopčanoj tako da su
čekao da bude predstavljen.by

skoro mogle da mu se vide bradavice. Gledao ju je ljubomorno i
– Ovde sam sa dečkom – šapnuo joj je, pokazujući očima

na svog pratioca. – On poznaje Tinu.
Marija je opet pogledala u tog muškarca koji joj se ni
jednog trenutka nije nasmešio. Nije želela da ga upozna, nije
mu pružila ruku. Mrzela ga je. Htela je da on nestane i da ona
ht
ostane sama sa Željkom. Da se sakriju negde sami i da
ogovaraju Luku, da joj on kaže kako je ona najlepša riba u
gradu koja može da ima svakog, da joj kaže kako će sve biti u
redu. Ali, ne. On više ne pripada njoj, on više ne sme ni da je
rig
grli predugo. Oči su joj se napunile suzama.

– Marija, iskuliraj! Samo smo svratili na kratko, da se Tina
ne uvredi. Palimo na jedno drugo mesto. Mnogo opuštenije… –
rekao je i namignuo joj veselo.
Ali Marija odjednom više nije mogla da bude vesela.
Gledala je u Željka, svog bivšeg dečka, pa u tog muškarca što ga
py
je on nazvao svojim dečkom, pa opet u Željka. U njenom

pogledu se naslućivalo da može da uradi nešto što ne bi bilo
pametno.
– Tako… Idemo mi sad… – Željko je već bio pomalo
zbunjen njenim izrazom lica. Brzo je pobegao pre nego što bi
co
ona počela da plače ili, još gore, pre nego što bi mu ponovo
pred svima izjavila ljubav. – Skroz je prsla – zabrinuto je
šapnuo svom prijatelju u poverenju, dok ga je vukao za ruku
bežeći sa te žurke.
– Brate, moraš da ga vidiš – govorio je Džezer, već prilično
sh
pijan, grleći Luku preko ramena. – Ne mogu da se strpim, hoću
da ti ga pokažem, odmah.
– Važi, brate – podržavao ga je Luka. – Daj da ga vidim.
– Hajde za mnom – Džezer je poveo Luku u lift.
– Kuda ćeš, Luka? – dozvala ga je Marija.
A
– Vrati ću se – odgovorio je on i ušao u lift sa Džezerom.
– Šest cilindara, tri hiljade i osamsto kubika, trista pedeset
konjskih snaga, do stotke za pet sekundi – nabrajao je Džezer
potpuno zaneto, dok je na licu imao grč, kao da se i sam
užasava tih cifara. – Može da ide trista, verujem, ali ga još
nisam testirao.
by
Kada su se spustili u sivu betonsku garažu sa iscrtanim
belim linijama po podu, osvetljenu neonskim svetlima i
obezbeđenu kamerama, Luki je odmah u oči pao jedan
neodoljivi žuti kabriolet.
– Brate! – Luki je zastao dah. Posmatrao ga je
poluotvorenih usta. Bio je to prelepi sportski automobil, oblih
ht
aerodinamičnih linija i sjajne karoserije, ispod koje su se
naslućivale ekstremne performanse, sa ugrađenom
najsavremenijom opremom. – Porše Karera! – uzviknuo je
fascinirano.
rig
– Devetsto jedanaest S – dodao je Džezer ponosno, jer je

svaki detalj o tom automobilu za njega bio veoma bitan. – Još
treba samo da iscrtam bas-ključ na njemu.
– Ne mogu da verujem… – Luka se okrenuo prema
Džezeru i pogledao ga upitno. – Koliko?
– Mnogo, u pičku materinu – odgovorio je Džezer. – Al,
py
jebi ga. Jednom se živi.

Luka je obilazio oko automobila zagledajući ga sa svih
strana i na njegovom licu se moglo videti da je svakog trenutka
bivao sve više fasciniran tim savršenstvom na četiri točka.
Džezer ga je otključao pa su seli unutra da mu pokaže enterijer.
co
I tek tada je Luka shvatio da je njegov Audi, njegova crvena

lepotica, već skoro pet godina stara i da su za to vreme
tehnologija i dizajn u automobilskoj industriji dosta
uznapredovali.
– Šteta što sada nemamo vremena, da ga provozamo.
sh
Samo da osetiš tu zver. Uh! – Džezer steže volan i utisnu se
leđima u sedište u zanosu, zabacivši glavu unazad žmureći. –
Ždere asfalt.
– Verujem – Luka je nežno prstima ispipavao enterijer. –
Prelep je.
A
– Znaš šta ću da uradim sa njim!? – odjednom se Džezer
dosetio nečega. – Spustiću se na crvenom talasu niz Bulevar! Za
manje od šezdeset sekundi!
Luka se samo nasmejao.
– Šta je, brate, ne veruješ mi?! – Džezer se uzjogunio. U
šta ti kažem. by
krvi mu je radio alkohol. – Biću prvi koji je to uradio, zapamti
Luka se samo smešio i vrteo glavom, a Džezer je osećao da

on hoće da mu kaže da je to nemoguće, da mu se podsmeva, jer,
ako Luka, osvedočeni gospodar beogradskog asfalta, to nikada
nije uspeo, onda sigurno neće ni on.
– Znaš šta? – dosetio se Džezer. – Spustićemo se zajedno!
ht
Ti u Audiju, ja u Poršeu.
Luka se uozbiljio. Ovo je već bilo ozbiljno. Džezer ga je
izazivao. Mada Luka nije sumnjao da je bolji vozač od Džezera i
da bi mogao da ga pobedi, čak i kada bi vozio protiv tako
rig
dobrog automobila kao što je Porše, nije mu se dopadala ideja

da ga Džezer izaziva. Nije želeo da se takmiči protiv njega, ne
opet. On mu je sada prijatelj. Valjda.
– Neću da vozim protiv tebe – rekao je.
– Hajde, brate, što si pička – Džezer je zvučao razočarano.
– Nisam pička, voziću protiv koga god ti želiš, ali neću
py
protiv tebe – objašnjavao je Luka.

– Šta hoćeš da kažeš, brate? – Džezer se skoro uvredio. –
Da sam ja previše slab igrač za tebe?
– Ne razumeš me ništa. Pijan si, ne znaš šta pričaš.
– Ja možda jesam popio, ali znam šta pričam – Džezer je
co
delovao iskreno. Oči su mu sijale, a pogled mu je bio nemiran. –

Hoću da vozimo zajedno. Hoću da vozim sa tobom, brate. Ti
si… Ti si jebeno dobar u tome i meni je izazov da vozim sa
tobom. Bez publike, bez sudija. Samo ti i ja. Ti postavljaš uslove.
Šta god da tražiš. Ja neću tražiti ništa ako pobedim.
– Ali, čemu to? – Luka se našao u čudu. Okrenuo se prema
sh
prozoru zamišljeno.
– Slušaj – Džezer ga uhvati za rame. – Gledaj me! Uskoro
se ženim… Sa Tinom. Obećao sam joj da posle toga više nikada
neću voziti. To će biti poslednji put – gledao ga je gotovo
molećivo. – Samo razmisli o tome.
A
Luka je uzdahnuo. Mislio je o tome što mu je Džezer
nudio. Nešto u njemu ga je gonilo da prihvati ovu ponudu.
Mogao bi da traži puno novca, Džezer je bio pun love tih dana.
Osim toga, imao bi dobar motiv da pobedi i da tako uđe u
legendu. Taj izazov mu je još tištao srce. I samo razmišljanje o
by
ovoj opasnoj vožnji toliko ga je uzbuđivalo da je bio siguran da
bi posle toga mogao da zadovolji ne samo Mariju, već još
najmanje deset žena. Ali, to ne bi bilo u redu prema Džezeru,
bez obzira što on to želi. On mu je prijatelj, a sa prijateljima se
ne treba nadmetati ni u čemu, osim u prijateljstvu.
– Razmisliću – rekao je posle tih misli.
– Razmisli dobro. Moramo sada da se vratimo gore.
ht
Uskoro će ponoć. – rekao je Džezer.
– Ja bih rado dočekao Novu godinu u ovom autu –
odgovorio je Luka nešto veselije.
– Znam, brate, i ja bih. Ali, moram da budem gore sa onim
rig
idiotima. Tina i ja treba da objavimo radosnu vest.

Zaključali su auto i otišli prema liftu.
Znajući za koga sve Džezer komponuje muziku, Marija se

najpre plašila da će na njegovoj žurci sresti pola estrade, ali
pošto je shvatila da su svi oni verovatno na drugim mestima,
py
zauzeti Novogodišnjim tezgama po inostranstvu, laknulo joj je.

Ubrzo joj je postalo jasno da su oko nje sve sami prebogati
uticajni ljudi iz senke filmskog i muzičkog sveta, producenti,
menadžeri, reditelji, kompozitori. Svi u društvu mladih i lepih
devojaka, koje su im se kačile na ramena, koje su im treptale i
co
namontirano se smejale njihovim vulgarnim šalama. Buduće

estradne umetnice, pevačice i glumice. Naravno, ukoliko se
dobro pokažu kod svojih mentora.
Nekada je volela da se sreće sa poznatim i polupoznatim
zvezdama, po splavovima i žurkama. Danas je samo želela da
bude kod kuće, sama, sa nekim ko je voli. Zvuči tako
sh
jednostavno, a tako je neizvodljivo. Prevrtao joj se stomak od
tih devojaka, zvezda u povoju, koje su večeras sijale samo od
sreće što su tu. Nije znala da li da im zavidi ili da ih sažaljeva.
Previše je videla nekadašnju sebe u njima. Ali, to nije bilo
najgore. Gore od svega bilo je pojavljivanje duhova iz prošlosti
A
koji su je progonili. Poput Željka, Sanje, sisata Miće i bivše
drugarice Dace, na primer. Ali, to je bio samo početak. Najgore
je tek predstojalo.
Najpre je videla samo siluetu na belom zastoru, a onda
poznatu ruku, pa rame, i konačno se iza lelujavih zavesa, na
by
Marijino veliko zaprepašćenje, pojavo privid u obliku Denisa!
Nasmešio se i pošto je video da stoji sama prišao joj. Opet je
izgledao dobro, dovoljno dobro da njoj odmah bude jasno kako
je nekada mogla da bude zaljubljena u njega. Ali, onda se setila
kako ju je ostavio bez pozdrava, pa joj je oduševljenje splasnulo.
– Zdravo, Marija.
– Zdravo, Denise – rekla je zbunjeno, izvijajući vrat u
ht
osvrtanju oko sebe, jer svakog trenutka je odnekuda mogao da
se pojavi Luka i napravi nered. – Otkud ti?
– Ovde sam sa Kler i sa bratom – Denis je pokazao rukom
u pravcu staklenog prozora, gde je stajala neka simpatična vitka
rig
devojka kratke crne kose. Pored nje, svojim jedinim i

karakterističnim osmehom kezio se Marko. Kada ga je Marija
pogledala on joj je mahnuo.
– Kler? – upitala je Marija.
– Kler je moja devojka iz Pariza. Tina nas je pozvala na
ovaj doček. One se znaju, nešto su sarađivale u Parizu.
py
– Lepa je – rekla je Marija. – Je li ona glumica ili pevačica?

– Ne, ni jedno ni drugo – Denis se nasmejao. – Ona je
manekenka.
Marija je samo podigla obrve.
– A ti? Otkud ti ovde? – uzvratio je pitanje Denis.
co
– Luka i Džezer se druže.

– Aha, znači još si sa Lukom – zaključio je Denis nerado. –
Pa, onda bolje da idem ja, je li?
Marija je samo slegla ramenima ravnodušno.
– Drago mi je da sam te video.
– I meni – rekla je, iako to nije mislila. Nije ni on,
sh
verovatno.
– Nevaljali dečaci! – Tina je izgrdila Džezera i Luku čim su

se pojavili na vratima lifta, preteći im dugom muštiklom. –
Opet ste pobegli da se igrate svojim zverkama, priznajte! A
A
mene ste ostavili ovde da sama dočekam Novu godinu, avaj,
kao pustinjska kučka? – dramatično je govorila držeći jednu
ruku na čelu.
– Maco, samo sam mu pokazao Porše – branio se Džezer. –
Morao sam. Koliko je to sati? Je li već vreme?
by
Luka se pridružio Mariji za šankom.
– Gde si ti do sada? – škrgutala je ona zubima.
– Bili smo do garaže da mi Džezer pokaže svoj novi
automobil. Porše, da ga vidiš samo! – Luka je još bio uzbuđen. –
Fenomenalan je!
– Uopšte me ne zanima! Dok ti razgledaš automobile, ja
sedim ovde sama kao neka lujka! – siktala je Marija. – Svi me
ht
posmatraju kao neku paćenicu!
– Prestani da mi histerišeš! – Luka se odjednom iznervirao
i diskretno ali snažno je zabo svoje prste u njenu nadlakticu. –
Što nisi ostala kod kuće, kad si nenormalna? Ja te nisam terao
rig
da dolaziš ovde!
Njihovu raspravu prekinuo je Tinin glas.

– Dragi moji, molim vas za malo pažnje!
Stajala je visoko na galeriji, iznad ostalih, sa čašom
šampanjca u ruci. Pored nje je stajao Džezer i gledao čas u nju,
py
čas dole u goste.

– Molim vas da se svi poslužite šampanjcem iz šanka –
rekla je ona. – Želimo da nazdravimo sa vama i da vam
saopštimo nešto pre ponoći.
Pošto su uglavnom svi uzeli šampanjac, Džezer je
co
pogledao u sat i počeo govor.

– Dakle, želimo najpre da vam zahvalimo zato što ste
došli, zato što ste svojim prisustvom uveličali ovu noć. Lepo je
videti sva poznata lica na jednom mestu, vesela i razigrana, kao
bečki valcer…
– Dušo, hoćeš li preći na stvar? – požurivala ga je Tina
sh
prevrćući očima i mlatarajući dugačkom muštiklom.
– Hoću maco, odmah – odgovorio joj je umiljato.
– Ali, ove godine, molim te!
Džezer je opet pogledao na sat i brzo rekao:
– Dobro. Dakle, želim da objavim da ćemo se Tina i ja
A
venčati u maju ove godine! Mislim, ove nastupajuće godine! –
dok se potkrovljem prolamao aplauz praćen zvižducima i
ovacijama, Džezer je brzo dodao – Svi ćete biti blagovremeno
obavešteni o datumu venčanja. To bi bilo to što smo hteli da
vam kažemo. Da vidimo, koliko je to ostalo do Nove godine…
by
Još vrlo malo… Idemo… Deset… Devet… Osam…
Dok su svi drugi oko nje odbrojavali, Marija je nemo
zurila u jednu tačku. U ruci joj je šuštala čaša sa šampanjcem.
Odbrojavanje sekundi unazad činilo je da odjednom počne da
oseća snažnu paranoju. Vreme je prolazilo. Vreme je neumitno
prolazilo.
– Tri… Dva… Jedan…
ht
Svi odlaze. Svi nalaze ljubav i svoj životni put. A ona
samo gubi. Polako i sigurno gubi sve. Šta li će ove godine
izgubiti?
– NULA! Srećna vam svima Nova godina!
rig
U tom trenutku neko do Marije je podigao ruke uvis i

zakačio Marijinu po ruci u kojoj je držala čašu, koja joj je izletela
i raspršila se kod njenih nogu u sitne kristalne komade okupane
penom.
Loš znak, opet. Na samom početku godine.
Džezer i Tina su se euforično ljubili na galeriji, dok su u
py
njihovoj pozadini lelujali beli baldahini preko kojih je šaralo

crveno svetlo sa diskobola.
co
54.
A sh
1.1.2006. Džezerov i Tinin stan u potkrovlju
Bilo je već oko četiri ujutru. Marija je već bila izmučena

izbegavanjem pogleda i sumornim mislima koje su joj navirale
by
gledajući u to društvo. Svoju nervozu gasila je alkoholom. U
glavi joj se vrtelo i gubila je tlo pod nogama. Dobro da je bar
Denis otišao, sa onom svojom manekenkom. Mada, i to njihovo
odlaženje u jedan sat po ponoći bilo je stvarno bez ukusa. Kao,
oni nisu u fazonu alkohola i droge. Oni su, kao, toliko
zaljubljeni i srećni zajedno, da jedva čekaju da pobegnu negde
da budu sami. Ma nemoj?
ht
– Hoću kući – žalila se Marija.
– Pa, ti idi, ko ti brani – odgovarao joj je Luka.
Marija je bila verovatno jedina preostala trezna osoba na
žurci. Čitav prostor je bazdio na alkohol koji se prosipao po
rig
podu i duvanski dim. Sva lica su bila mutna i razmazana.

Pokreti nedefinisani. Oni stegnuti zvaničnici i skori prijatelji već
su odavno otišli, svako na svoju stranu, a ostali su samo oni
najbliži – mada je „najbliži” loše odabrana reč za tu skupinu
pijanih i drogiranih ljudi koja se našla u tom stanu u četiri
ujutru. Nikakvu bliskost Marija nije osećala sa Sanjom, na
py
primer, koja se teturala od ruke do ruke između producenta

Arsenijevića i Endija, nakon što se vratila iz toaleta gde je
najverovatnije povraćala. Ili spavala. I kakva je to naprasna
bliskost postojala između dve skore poznanice, Miće i Dace, da
su one morale tako pripijeno da igraju i da se pipaju, kao dve
co
plaćene plesačice. Raspojasan i raščupan Marko se sve vreme

vrteo oko njih, podgrevajući svoju staru, nikada ne prežaljenu
čežnju za Dacom. Donosio im je tekilu, koje su one ispijale
naiskap, bacajući čaše u stranu.
Džezer i Tina su, kao pravi velikodušni domaćini skloni
sh
orgijama, itekako podsticali ovo razuzdano ponašanje.
Neprestano su dosipali piće i nazdravljali sa svima. Uspeli su
da opuste i razvesele sve, osim Marije, koja je najradije sedela
za šankom sama, udubljena u svoja razmišljana. Tina je čak
pokušavala i da igra sa njom. Nakon što je skinula Sanji bluzicu
A
i ostavila je samo u brushalteru, prišla je Mariji i htela da uradi
isto, ali ju je Marija sprečila, govoreći da nije raspoložena.
– Idemo kući! – šapnula je potom Luki.
– Gde da idemo? – Luka je bio iznenađen ovim
neumesnim predlogom. – Žurka tek počinje – reče posmatrajući
by
kako i Tića ostaje bez majice.
– Luka, batice, dođi ovamo da vidiš nešto! – dozivao ga je
Džezer pokazujući na Tićine grudi između kojih je zavukao
flašu piva.
– Evo idem, batice!
– Luka, hoću kući – siktala je Marija cimajući ga za rukav.
– Ma, ostavi me na miru, idi u kurac ako hoćeš! – on se
ht
otrže od nje i ode kod Džezera, koji je pokušavao da pije pivo iz
flaše koja je štrčala iz Tićinog grudnjaka.
– Skloni se da ti pokažem kako se to radi – iskočila je Tina
ispred njega.
rig
Preuzela je grlić flaše u svoja usta, sišući ga i ližući, što je

svima, pa i samoj Tići, izgledalo neverovatno zabavno. A onda
je Tića zatresla svoja bujna prsa levo-desno i iz flaše je počela da
curi pena.
– Hahahah – svi su prasnuli u smeh.
– Luka, ti ne piješ pivo, a? – pitao je Džezer.
py
– Neka, brate – nasmejao se on – ja bih radije nešto

žestoko.
– Tina, daj još jedan Džek za mog baticu Luku!
– Je li sve u redu? – pitala je Tina Mariju kada je prišla
šanku da uzme flašu Džeka.
co
– Ma, nešto sam umorna – odgovorila je Marija. – Samo se

vi zabavljajte.
Tina je uzela flašu i otišla do Luke. Uhvatila ga je za bradu
i podigla mu glavu, a zatim mu sipala piće iz flaše direktno u
usta. Džezer mu je prišao s leđa i raskopčao mu košulju, a Tina
ga je zalila po bradi i grudima. Potom je otišla do Sanje, koja se
sh
u tom trenutku u polunesvesnom stanju ljubila sa Endijem.
– Izvinite, kolega, pozajmiću vašu glumicu na trenutak –
rekla je Endiju, uhvatila Sanju za kosu i dovukla je do Luke,
nateravši je da liže alkohol sa njegovih grudi.
– Lick it! Oh, yes! Lick it, bitch! – podržavao ju je Endi, koji
A
je preuzeo flašu od Tine i nastavio da zaliva Luku, sve dok
Sanja nije pala na pod ispod njih.
– Ovde! Ovde! – urlao je hrapavim zapovedničkim glasom
oznojeni Arsenijević, lupajući šakom o veliki sto i gledajući u
Dacu i Tiću, koje su igrale i mazile se samo u grudnjacima dok
by
je Marko obletao oko njih. – Ovde da igrate!
Ubrzo su Daca i Tića ostavile Marka i igrale na stolu pred
raspomamljenim sredovečnim čovekom koji ih je, po ugledu na
svog kolegu, polivao pivom i terao ih da se ljube, što su one,
odavno rastavljene od svesti i osećaja za moral, pokorno činile.
Džezer je uzeo Tinin šal i kidao perca sa njega, bacajući ih na
Mićinu vlažnu i od piva lepljivu kožu.
ht
– Zar moje skupoceno gavranovo perje na tu kokošku,
mili? – ljutila se Tina.
Ali, Tića nije bila u stanju da se uvredi. Ništa više nije
dopiralo do njene svesti, pošto je Arsenijević zavukao ruku
rig
ispod njene suknje, smejući se kao ludak i praveći čudne izraze

lica. Endi je dohvatio Sanju za kosu, podigao je sa poda i počeo
da je ljubi (ustvari, da proždire njeno lice) odvlačeći je polako
uz stepenište na galeriju.
Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko je još vremena
prošlo u ovakvoj zabavi. Izvlačile su se crte, prosipao viski,
py
padalo i dizalo, posrtalo – u svakom smislu. Jedino je Marija

sedela mirno za šankom i izbegavala čak i da gleda u te ljude.
Sutra će se svi oni istrezniti i razbistriti, opraće sa sebe alkohol i
smrad, obući će nova čista odela i sijajući će se pojaviti na
svojim cenjenim radnim mestima, ugledni i poštovani. Jedino će
co
ona, koja je večeras smerno sedela za šankom i stidela se

dovoljno i za sebe i za njih, jedino će ona ostati budala. I
večeras, i sutra, i uvek. Njoj se neće oprostiti. Zato? Zato što ona
samoj sebi ne oprašta. Njih je baš briga.
Luka je pogledao u Mariju. Sedela je za šankom, okrenuta
sh
profilom i posmatrala Bulevar kroz veliko staklo. Preko njenog
lica su šetale mrlje od crvenog svetla. Prišao je, uzeo salvetu iz
šanka i obrisao grudi.
Vonj bluda i razvrata nagrizao mu je oči.
– Šta je bilo?– pitao je nervozno. – Šta ti je?
A
– Ništa – rekla je ona tiho, a po glasu joj se primećivalo da
je plakala. Okrenula se prema njemu, pogledala ga tužno i
plašljivo ga upitala – Zašto to radiš Luka?
– Šta radim? – upitao je on nabusito i pogledao kroz staklo
od kojeg se odbilo njegovo pitanje. Šta on radi ovde, u tuđem
by
stanu? Sa ljudima koje ne voli. Koji mu se uopšte i ne dopadaju.
Sa bogatim ljudima. Zavidi im, eto šta radi. Pokušava da se
stopi sa njima. Pre neki dan je hteo da pobegne daleko, van
zemlje, da bude čistač ili portir u Italiji, a sada se pretvara da
pripada ovom društvu. Glumi pred sobom da je srećan što je
ovde. A ne pripada ni ovde, ni tamo. Ne pripada nigde. I nema
ništa. Nema čak ni Mariju. Iako se ona iz nekog razloga još drži
ht
njega, on nju zapravo više ne poseduje i plaši se njene ljubavi.
Sad je samo njena volja koliko će ga još trpeti, pre nego što se i
ona otrgne od njega. Najgore od svega je što on uopšte ne brine
zbog toga. Ne brine više ni zbog čega. Ravnodušan je. A možda
rig
bi čak i voleo da se ona otrgne od njega, da ga zamrzi i ostavi,

da konačno više ne vuče i nju za vratom. Ali, zašto tako misli?
U šta se on to pretvorio?
– Hajdemo kući – rekao je zapovedno i Marija je odmah
pošla.
Uzeo je svoju košulju i obukao se. Bacio je još jedan pogled
py
oko sebe. Na podu na galeriji ležali su australijski producent

Endi i buduća australijska glumica Sanja. On je bio na njoj i
trzao se u zanosu, a ona nije mrdala. Verovatno je bila u
nesvesti, ili je spavala. Na zastorima dnevnog boravka ljubile su
se siluete Tine i Džezera. Kod njihovih nogu, oznojeni
co
producent Arsenijević borio se sa Tićinim velikim grudima. Ali,

ono što je Luki stvarno pomračilo svest bio je prizor Dace koja
je stajala na stolu i Marka koji je klečao četvoronoške ispod nje i
ljubio joj noge.
– Daco, polazi kući! – naredio joj je Luka, ali ona nije
sh
obraćala pažnju na njega. Bila je pijana, sva razmazana i
ulepljena pivom i ko zna čime još. Držala se za svoje grudi i
uvijala se uz muziku. Luka joj je prišao, podigao je, prebacio
preko ramena i poneo. Ona čak ni na ovo nije reagovala. Visila
je preko njegovog ramena kao vreća.
A
– Alo, brate, ostavi mi pičku – Marko je zaplitao jezikom. –
Imaš ti svoju, brate. Ej, bre, čuješ me?
Luka je spustio Dacu, koja je posrćući nastavila pešaka ka
liftu. Okrenuo se prema Marku koji je išao za njim, stegao zube
i raspalio ga pesnicom u lice.
by
Tras! A onda još jedan tup udarac kada se stropoštao na
pod. Ispod šake kojom je Marko prekrio nos liptala je krv.
– Šta se tamo dešava? – iza zastora se pojavila Tina.
– Idemo mi kući – rekao je Luka.
– Ah, dobro – Tina im je prišla preskačući Marka. – Hvala
vam što ste došli. Nadam se da ste se dobro zabavljali.
Videvši da odlaze i Džezer im je prišao, saplićući se o
ht
Marka koji se vukao po podu i krvario.
– E, batice, onda tako… Vidimo se – rekao je, grleći Luku i
tapšući ga po leđima. – I, razmisli o onome što sam ti rekao.
Znaš već…
rig
– Hoću – odgovorio je Luka.

– Znači, kad god budeš hteo. Samo me pozovi.
– Dobro – opet je rekao Luka, a lift je već čekao.
Stegli su ruke i oprostili se.
Dok su se spuštali liftom Marija je stajala skrštenih ruku i

py
gledala u vrata ispred svog nosa. Luka je gledao u Dacu koja se

držala za stomak i klatila levo–desno. Bila je zamazana,
ulepljena i raščupana. Lice joj je bilo tamno i umorno, a odeća
isflekana.
– Zašto me tako gledaš, Luka – promumlala je Daca sporo
co
i promuklo. – Nemoj tako da me gledaš, molim te.

Luka je nastavio da je gleda. Marija ih je oboje prezrivo
pogledala, pa se opet okrenula ka vratima. U njoj je nešto
ključalo.
– Znaš da sam ga volela… – buncala je Daca klateći se
sh
levo-desno. – Znaš da jesam. Ali, šta mogu? Pogledaj me samo
na šta ličim. – zaplakala je. – Sva sam ulepljena i smrdim!
Kada su izašli, Luka je zaustavio taksi i smestio Dacu u
njega. Platio je vozaču da je odveze do kuće, a on i Marija su
ušli u Roudster.
A
by
ht
rig
py
co
55.
A sh
– Vozi me kući – rekla je Marija, čim su seli u Roudster.
On ju je pogledao začuđeno ispod poluspuštenih kapaka.
by
– Šta me gledaš? – brecnula se ona. – Vozi me kući, gore
na Bulevar! U moj stan. Hoću da budem sama.
Luka je upalio auto i škripeći gumama po asfaltu pojurio
uz Bulevar. Do njenog stana je samo ćutao. Kada su stigli
ispred, ona nije odmah izašla na ulicu, već je rekla:
– E, sad lepo možeš da se vratiš kući da se pobrineš za
Dacu, ja ti neću smetati!
ht
Luka se okrenuo prema njoj i prostrelio je pogledom.
– Znam, znam! – nastavila je ona ironično, odmahujući
rukom ispred njegovog lica. – Ne moraš da kažeš… To je iz
dužnog poštovanja prema Viktoru. U redu je… I ja mislim da
rig
njoj trenutno treba jedna kita dužnog poštovanja da je istrezni.

– Nemoj da me provociraš, Marija! – razdrao se Luka. –
Jesi li htela da budeš sama, ili si htela da me nerviraš u autu
ispred tvoje zgrade?
– Htela sam da razgovaramo, ako je moguće da
razgovaramo a da se ne posvađamo?!
py
– Nije moguće!
– E, onda hoću da se svađamo!
Luka je prevrnuo očima i nervozno parkirao auto.
– Polazi gore – rekao joj je i izašli su.
co
Vazduh u stanu je bio leden i ustojao. Tanki beličasti

zastor prašine prekrivao je stolove i police. Po uglovima je visila
paučina. U sudoperi je još stajalo nekoliko osušenih i zaleđenih
sudova koji su ostali još od pre nekoliko meseci, kada je Marija
poslednji put boravila tu. Sve je bilo bezbojno i hladno. Luka se
šetao po sobi u jakni, stalno uzimajući u ruke i ponovo
sh
ostavljajući na svoje mesto neke sitne predmete. Marija je sedela
na krevetu u bundi i pratila ga pogledom.
– Hajde sada, govori – rekao je on.
– Šta da govorim?
– Ne znam, pričaj bilo šta. Pričaj šta hoćeš… Htela si da
A
razgovaramo. Htela si da se svađamo. Hajde, počni da me
vređaš i provociraš. Hajde!
Marija se zagledala u tačku na podu ispred sebe.
– Htela sam da znam… Da mi ti kažeš, kako smo došli
dovde, Luka? – upitala je.
pametna, ti sve znaš. by

– Ne znam, ti mi reci – odgovorio je on nervozno. – Ti si
– Nekada smo bili tako srećni zajedno, sećaš se? A onda si

se ti polako promenio. Kao da me nikada nisi voleo, Luka.
Zašto? – Marijina brada je zaigrala. – Zašto, kada sam ja sve
uradila da me ti zavoliš? Sve što je bilo u mojoj moći. Svih ovih
godina sam samo to i radila. Trudila se da od naše veze
ht
napravim nešto. Da me zavoliš, bar malo. Ili bar da me poštuješ.
Ali, što sam se ja više trudila, to si ti bio sve gori prema meni.
– Ma, jeste, ubila si se od truda – Luka se cinično
nasmejao. – Šta si se ti trudila, reci mi, majke ti? Trudila si se
rig
samo sebi da ugodiš. Kad god je trebalo nešto da dobiješ, ti si se

lomila da mi budeš dobra. A kada bih ja nešto tražio od tebe, ti
si se pravila… – Luka je potražio pravu reč, ali pošto je nije
pronašao, odustao je odmahnuvši rukom.
– Znaš da to nije tačno! – Mariju kao da je nešto ubolo. Oči
su joj zasijale. – Trudila sam se da ti budem dobra i volela sam
py
te, i još te volim, ali ti si slep za moju ljubav! Oduvek si bio slep
za moju ljubav, zato što si oduvek više voleo njega nego mene!
Njemu si dao sve. Samo mene nisi uspeo da podeliš sa njim, i
zato me sada mrziš, Luka. Meni je to jasno!
Svaka Marijina reč zabijala se Luki duboko u srce, ali je on
co
samo ćutao i gutao, dok je ona bila uporna u nastojanju da ga

konačno ogoli, da mu oguli i kožu i dopre do same suštine.
– A sada, pošto njega više nema, zamenio si ga onim
lopovom Džezerom! Samo da bi ti opet neko drugi, a ne ja, bio
na prvom mestu. Jer mene ne možeš da podneseš, zato što te i
dalje volim, pored svega. Tvoj ortak Džezer! – Marija se
sh
kreveljila. – Batica tvoj! To je jadno, Luka! Viktor je bio neko, a
ovo je jadno! Jadno! – vikala je na njega. – Samo ga gledam kako
se šepuri i kako nam prkosi zajedno sa onom njegovom
svrakom, i to u NAŠEM stanu!
– Znači, to tebe tišti, pička ti materina? – Luka je konačno
A
prasnuo, upirući joj prst u lice. – To što više nemamo onakav
stan! Što nemamo pare! Hoćeš da se vratiš Denisu? Hoćeš da
nađeš opet nekog matorog sponzora? Je l' to hoćeš? Pa, tako mi
kaži, lutko moja.
– Ma, je l’ znaš koliko me zabole pička za taj stan? – Marija
by
je razrogačila oči na njega. – Mene tišti to što sam ja mislila da si
ti muškarac! Mislila sam da si jak, čvrst, sposoban, da te ništa ne
može poremetiti. A ti si se pred prvom preprekom srozao,
Luka!
– Pa i ja sam mislio da si ti Pepeljuga! – prodrao se on
ispred njenog nosa. – Da hodaš na staklenim štiklama i da
nemaš ni jedne jedine rupe na sebi Ali, nisi! Jebi ga! Nisi! Ti si
ht
obična kučka! Sponzoruša! Drolja koja se sa šesnaest godina
jebala za pare sa matorcem koji može otac da joj bude!
I kao i uvek kada bi se dotakli ove teme Marija bi počela
da plače, a Luka bi podivljao, na vratu bi mu iskočile žile, a
rig
ruke bi počele da mu se tresu.

– Moraš li uvek na taj način da govoriš o tome? – pisnula
je Marija, gotovo kroz vrisak.
– E, izvini molim te, ali ja da shvatim to kao naivni
tinejdžerski hir ne mogu! To pričaj svojoj majci i ocu, ja nisam
budala da poverujem u to! I prestani da mi histerišeš tu i da se
py
gušiš, tvoje plakanje mi se ovde popelo. – Luka je pokazivao na

svoje teme. – Tu mi se popelo! Ne mogu više da te slušam kako
vrištiš i sliniš kad god ti nešto nije po volji. Ako si histerična, idi
pa se leči!
– Idi ti pa se leči! – Marija je opet skupila hrabrost da mu
co
se suprostavi. – Tebi je potrebna pomoć! Samo te gledam kako

se ponašaš u društvu onih perverznjaka i ludaka, i još hoćeš da
ja to prihvatim kao normalno. A ovamo ne možeš da preboliš
gubitak najboljeg druga! Od kako je Viktor umro ti si se
potpuno izgubio. Ja razumem da je tebi teško i da patiš, ali,
čoveče, trgni se! Sve ima svoju meru! Pa ne možeš se zakopati u
sh
grob sa njim! Ne možeš celog veka cmizdriti. To nije normalno!
– Ma šta ti znaš o tome? Gde je tvoja najbolja drugarica?
Sa tvojim moralnim shvatanjima i predstavama o ljubavi i
prijateljstvu, ja uopšte ne očekujem da me ti razumeš – rekao je
rezignirano. – Zato bi ti bilo bolje da ćutiš, da te ne bih ja
A
ućutkivao!
– Neću da ćutim! Znam šta hoćeš da kažeš, da sam ja
kurva i kučka. – Marija je stegla usne u jednu tanku crtu. –
Glupača i seljanka koja ništa ne razume. To sam ja! A šta si ti?
Šta si ti? Je l' hoćeš da ti kažem šta si ti?
– Šta sam ja?!
by
– Ti si… Ti si pička! – dreknula je ona šireći oči na njega.
Luka se ustremio na nju preteće stežući zube i pesnice.
– Šta je? Hoćeš da me udariš? – izazivala ga je ona
pružajući mu lice. – Hoćeš da mi zapušiš usta, zato što sam te
dirala tamo gde ne treba. E, udari me, baš me briga! Ali, da znaš
da si ti jedna obična muška pička, Luka. Eto to si ti. Pičkica!
ht
Luka stisnu zube i dlanom svoje teške desne ruke udari u
njen obraz i slepoočnicu, od čega se njena glava uz pljesak izvi
u stranu, a ona cela posrnu i pade na krevet u ležeći položaj na
boku. Polako je sklonila kosu sa lica, malo se ispipala po nosu,
rig
ali nije zaplakala. Pridigla se na rukama i ponovo ga pogledala

ispod obrva. On je teško disao, na usta mu je izlazila para, a lice
mu je bilo izobličeno od besa.
– Je l' hoćeš da ti sad priznam sve? – upita ona, prkosno
gledajući u njega sa kreveta. – Je l' to hoćeš? E, onda, sad me
dobro slušaj, Luka. – Marija opet obrisa nos, pa nastavi
py
gledajući ga u oči i teško dišući. – Ti misliš da sam ja mrzela

Viktora, zar ne? – nasmejala se. – Ha, ha! Budalo! A ja sam,
ustvari, od prvog trenutka bila ludo zaljubljena u njega. Još
otkad sam vas zajedno prvi put videla kod Denisa na žurci,
kada se on smuvao sa Dacom, ja sam se na prvi pogled zaljubila
co
u njega. Tebe nisam ni primetila.

– Lažeš! – šištao je Luka.
– Ne lažem. Bila sam luda za njim. – nastavila je Marija u
zanosu. – Morala sam da se pretvaram da ga mrzim, a ovamo
sam sanjala o njemu noćima. Sagorevala sam u svakom
njegovom pogledu. Zato nisam mogla da trpim njegovo
sh
prisustvo, zato sam bežala od njega. On je bio pravi muškarac
koji je znao kako da osvoji ženu… Ti si nula za njega. Pičkica.
Sa tobom sam bila samo da bih bila blizu njega… I naravno,
zbog para.
– Umukni! – povika on promuklim glasom i ponovo je
A
udari preko usta.
Marija vrisnu kratko i dlanom prekri usne. Kada je
sklonila ruku iz posekotine na njenoj donjoj usni curila je krv.
Pored sveg bola koji je osećala i hladnoće zbog koje je drhtala,
skupila je snagu da se podrugljivo nasmeje.
by
– Ha, ha, ha. Šta je? Hoćeš još da slušaš? – Razmazala je
rukom krv po bradi. – Hoćeš da ti pričam kako sam se jebala sa
njim?
Luka je gledao izbezumljeno, stojeći iznad nje u ukočenom
raskoraku, sa rukama odvojenim od tela i raširenim prstima.
Oči su mu bile krvave i iskolačene, usta poluotvorena, usne
vlažne, a dah težak
ht
– Je l’ to hoćeš? Hoćeš da čuješ kako me je uzeo, čvrsto i
snažno, kao nijedan muškarac do tada – nastavila je tihim
napaljenim glasom. – Kako me je mazio i ljubio svojim mekim i
vrelim usnama, po licu, vratu i grudima. Kako su se naša
rig
znojava tela preplitala i grčila u orgazmu.

– Prestani kučko – prošaputao je Luka zatvorivši oči.
Disao je duboko i isprekidano, držeći ruke malo
razmaknute od tela, stezao znojave dlanove i ponovo ispravljao
prste.
– On je znao kako se vodi ljubav. Divlje kao zver i
py
senzualno kao anđeo. On je umeo da zadovolji ženu, kako ti

nikada nećeš. – nastavila je Marija, kroz uzdahe. – Ma, znaš ti to
i sam, bolje od mene. Zar ne, mili moj?
Još jednom je Luka otkačio svoju ruku, ovaj put mnogo
snažnije nego prethodni. Njena kosa se razletela na sve strane.
co
Pala je na leđa i zaječala od bola, ali je vrlo brzo, ležeći, kroz

uzdahe i stenjanje nastavila da govori.
– Njegove ruke, njegova ramena. Ah… Miris njegove
kože. – stezala je odeću oko svog struka, a glas joj je podrhtavao
od strasti. – Njegove čvrste grudi… Zategnut stomak… Ah…
sh
Viktore!
Odjednom, Luka je skočio ka njoj, raširio njenu bundu,
ščepao je za majicu i jednim brzim i snažnim pokretom je
iskidao. Ona je vrisnula. On joj je zatim brzo podigao suknju,
pocepao čarape i legao preko nje. Raskopčao je pantalone i
A
prodreo u nju, brzo i grubo, ispuštajući životinjske zvukove i
njen vrat i uvo.
– Ah! Viktore… Viktore… – šaputala je ona u njegovo uvo,
grizući svoj raskrvavljenu usnu i stiskajući Lukino telo čvrsto
uz sebe.
by
Dok je grubo prodirao u nju, kroz Lukino vlažno i teško
dahtanje i stenjanje polako se počelo uplitati neko muklo
cviljenje, kao tihi plač, ili jecaj.
– Uzmi me, Viktore. Jebi me… Ah! – smešila se Marija
zadovoljno preko njegovog ramena.
A iz njegovih očiju, niz njegove obraze, na njen vrat su
kapale krupne i gorke suze.
ht
rig
py
co
56.
A sh
Te iste noći, pred samo svitanje, Marija je ležala na krevetu
i spavala uvijena u ćebad i jorgane. Njen mirni san u tom
by
ledenom stanu kao da je odražavao trenutni spokoj njene duše.
Pored je ležao Luka, njoj okrenut leđima, zgrčen na svom boku.
Mutnim i krvavim pogledom piljio je u prazninu ispred sebe. U
tom trenutku mislio je o tome kako će besmisleno proteći
njihovi životi u potrazi za nečim čega više nema – u njima
samima, u drugim ljudima, na starim mestima, u nepostojećim
ulicama. I sam se u tom trenutku osetio vrlo izgubljeno. Stideo
ht
se sebe. Marijine reči još su čeprkale po njegovoj utrobi kao
lešinari oštrim kljunovima.
U šta se pretvorio? Mora nešto da učini, što pre!
Ustao je iz kreveta i pogledao kroz prozor. Kolovoz na
rig
Bulevaru je bio mokar. Gomile zaleđenog i utabanog snega

nalazile su se još samo po trotoarima. Ulica nije bila tako pusta,
kao što bi inače bila u to doba noći. Ljudi su se vraćali iz
Novogodišnjeg provoda. Luka je otvorio prozor i proturio
glavu. Kroz ogolele krošnje mogao je sagledati kolonadu
svetlećih ukrašenih stubova, koja se blago uspinjala uzbrdo.
py
Izbrojao je automobile u saobraćaju koje je mogao videti. Uzeo

je mobilni telefon i pozvao nekog.
– Halo, brate. Ja sam, Luka. Ne spavaš? … Super, vidi,
razmišljao sam o onome što si mi ponudio… Da… Mislio sam
da bi mogli i noćas to da odradimo… Da, sada. Mislim, ako tebi
co
odgovara… Može. Da. Meni odgovara… Dogovoreno. Vidimo

se onda tamo.
Obukao se brzo, uzeo ključeve i krenuo iz stana. Na
izlasku je bacio još jedan pogled ka Mariji. Spavala je mirno.
Brzo se odvezao do svog stana na Dorćolu, ostavio auto
sh
ispred zgrade i utrčao unutra. Kada je izašao iz zgrade posle
nekoliko minuta na sebi je imao svoju crveno-crnu kožnu jaknu
i rukavice. Vratio se u auto i krenuo nazad ka Bulevaru.
Noć je već bledela u izmaglici prvog zaleđenog
januarskog dana. Novogodišnje jutro je jedino u godini kada se,
A
kako vreme odmiče i dan se lenjo razleže po krovovima i
ulicama, grad ne budi, već sve više pada u prvi Novogodišnji
san.
Posle one noći obojene šarenim svetiljkama, svetlucavim
diskobolom i mirisom alkohola, Luka se tog bezbojnog bledog
by
jutra konačno obreo na vrhu Bulevara kod Cvetkove pijace.
Okrenuo je auto na semaforu, usmerio se na dole i zaustavio
pored šina. Osmotrio je ulicu koja se pravo ispred njega
spuštala u blagom padu. U tom trenutku su se pogasile ulične
svetiljke. Utihnule su najpre kao usijane tinjalice vatreno crvene
boje, a posle nekoliko trenutaka su se potpuno pomračile u
mrtve senke. Hladno zimsko jutro progutalo je u sebe njihovu
ht
svetlost, kao da nikada nisu ni gorele.
Na samom dnu Bulevara Luka više nije mogao videti ništa
osim bledo sivih silueta u izmaglici. Blokovi zgrada, velike gole
krošnje, stubovi… Vrane. Sve mu je izgledalo kao sablasna
rig
publika koja ga mrtvo posmatra i čeka. Zurio je u njih umornim

očima koje su ga pekle. Jedno je bilo sigurno – oni mu neće širiti
ruke, tamo dole na cilju. Kad drhtavim nogama izađe iz auta,
malaksao i znojav, kada mu kolena pokleknu od straha koji će
se nagomilati u njegovim kostima, niko ga neće dočekati u
zagrljaju. Ni na čijim grudima neće odahnuti.
py
Crna mračna rupa, zemlja, vlaga i mrak.

Brzo je izašao iz auta, zatvorio vrata za sobom i naslonio
čelo na crveni krov automobila. Hladan metal i zvuk teškog
tramvaja, prašnjave crvene boje, koji se ljuljajući i klaparajući
sjurio pored njega niz Bulevar, trgao ga je iz razmišljanja.
co
Protresao je glavu. Tik iza njegovog sjajnog crvenog Roudstera

zaustavio se žuti Porše. Luka mu je prišao i seo na suvozačko
mesto.
Džezer je delovao uzbuđeno.
– Reci – gledao je u Luku nestrpljivo, dok su mu oči sijale
sh
u polumraku.
– Šta da kažem? – Luka je delovao zbunjeno i neodlučno.
– Pa, reci, brate, šta tražiš za ovo.
Luka je pogledao pravo kroz staklo.
– Stan – rekao je kratko.
A
Džezer se zapiljio u njegov profil. Nije mu toliko bilo
čudno ono što čuje, što u prvom momentu nije ni razumeo,
koliko mu je nepoznato delovao Luka u takvom raspoloženju.
– Marija je u pitanju. Zbog sebe ne bih ovo radio. – rekao
je Luka, spuštajući pogled ka kontrolama u autu. – Mnogo joj
by
nedostaje taj stan. Nisam mislio da ti ga otimam, nego eto,
tako… Samo da nam dozvoliš da se vratimo u njega… Pa bih ti
ga ja već nekako otplatio. Možda bi mi i otac pomogao, da
prodam onaj na Dorćolu, za početak. Samo dok se izvučem iz
krize.
Luka je govorio snebivljivo i sporo, ispipavajući otvore za
ventilaciju ispred sebe. Džezer ga je slušao pažljivo,
ht
posmatrajući njegove spore i besmislene pokrete..
– Ma, okej je, brate – rekao je sležući ramenima. – Možete
da se vratite kad god hoćete. Ne treba ništa da mi platiš. Ako se
sećaš, ti si meni taj stan dao za neke sitne pare…
rig
– Sto soma evra, brate – ubacio je Luka, naglašavajući da

to nije bio sitan novac.
– Dobro, ali to je sigurno duplo manje od cene koju je
trebalo da dobiješ za taj stan – uveravao ga je Džezer. – Dao si
ga ispod cene, jer ti je bila frka za pare, zbog onog suđenja,
brate… Sećam se ja. I treba da ga uzmeš nazad. Znaš, Tina i ja
py
smo uvek osećali da ti dugujemo zbog toga, majke mi, kao da

smo se na neki način okoristili o tvoju nesreću.
– Ma daj, nije tako bilo – Luka se sećao da mu je Džezer sa
tom kupovinom stana došao u odsudnom trenutku i da ga je
tako spasao robije.
co
– Svejedno, brate, Tina i ja smo ionako mislili da se ove

godine preselimo, pošto se venčamo. Već smo gledali neke
stanove. Ono potkrovlje ipak nije za porodicu, jebi ga. Više liči
na kupleraj. – Džezer se nasmejao. – Pa, reci, brate, zar nije?
– Dobro, jeste – priznao je Luka, smešeći se. – Ovaj… Ne
sh
znam šta da ti kažem. Hvala ti, brate. – rekao je i pogledao ga u
oči iskreno. – Ali, ipak ću ga platiti čim budem mogao.
– Ma, lako ćemo za pare – rekao je Džezer i potapšao ga
po ramenu. – Ja sam tebi, brate, rekao da možeš da tražiš šta
hoćeš za ovu vožnju, i ja ostajem pri tome. Uostalom, znam ja
A
najbolje koliko žene mogu da budu zajebane kad umisle nešto.
Zatim su dogovorili detalje vožnje. Kada se uključi zeleno

svetlo na prvom semaforu ispred njih, Džezer će se u svom
Poršeu poravnati sa njegovim Roudsterom. Startuju na sledećoj
by
promeni, kada se na semaforu pojavi crveno svetlo. Vreme će
meriti svako za sebe, jer to nije bitno, bitno je ko će prvi proći
kroz raskrsnicu kod Vukovog spomenika.
– Je l' idemo, brate? – pitao je Džezer.
– Idemo! – odgovorio je Luka i brzo izašao iz auta.
Prešao je u svoj Roudster i upalio ga. Stara crvena
lepotica poslušno je zapevala. Znao je već svaki njen šapat,
ht
osećao ju je pod sobom kao deo svog tela. Pogledao je na
semafor koji je u tom trenutku prebacio sa crvenog i žutog na
zeleno. Džezer se poravnao sa njim. Na sledećoj promeni kreću.
Iza njih je neki taksista već legao na sirenu, ali su ga oni
rig
ignorisali. Sada se ne sme osvrtati na to.

Pogledao je levo kroz staklo i ugledao nešto zbog čega je
pretrnuo od glave do pete. Kroz staklo Poršea video je neko
nakazno lice za volanom, u kome nije mogao prepoznati
Džezera. To užasno lice je bilo okrenuto prema njemu, imalo je
neprirodnu žutu boju, kezilo mu se ludačkim osmehom
py
pokazujući mu svoje velike i retke zube, a zatim je palacalo

dugim i šiljatim jezikom na njega. Treslo je glavom, levo-desno,
i cerilo se, dok se u njegovim nenormalno izbuljenim očima
ogledalo zeleno svetlo sa semafora.
Luka je čvrsto zatvorio oči. Kada je ponovo pogledao kroz
co
prozor Poršea, Džezer je mirno sedeo za volanom, gledao

ispred sebe i čekao da se promeni svetlo na semaforu. Luki je
srce zaigralo i osetio je slabost u nogama. Pogledao je pravo u
semafor ispred sebe. Zeleno svetlo je zatreptalo tri puta.
Narandžasto.
Žuto svetlo na semaforu je, zapravo, uvek narandžaste
sh
boje. Nikada nije bilo žuto. Samo se tako zove.
– Šta sada? – pomislio je Luka, a kroz glavu mu je
proletela misao da izađe iz auta i odustane.
Ali, u tom trenutku se na semaforu uključilo crveno svetlo
i on je bez daljeg razmišljanja pustio kvačilo, stao na gas i
A
utisnuo se u sedište. Uz škripu pneumatika dva automobila su
pojurila nizbrdo.
„Kažu da pred licem smrti čoveku pred očima prođe ceo

njegov život. To je istina. Video sam sve. I majku, i oca, decu iz
by
komšiluka koja trče niz usku ulicu, moju osnovnu školu i staru
učiteljicu za katedrom… Video sam mesec sa terase na kojoj su
se zelenela limunova stabla, video sam Mariju, onako kako je
sedela sa jednom izuvenom cipelom i šminkala se, a potom
otrčala niz stepenište vile na Dorćolu. I video sam Viktora.
Stajao je tamo dole, na dnu Bulevara, onako nasmejan i lep,
mahao mi je i širio ruke u susret.“
ht
„Moj život zaista jeste bio poput nekog surfa. Samo je
trebalo uhvatiti dobar talas, balansirati na njemu i ne puštati ga.
Zastaneš li, talas ti ode. Požuriš li, on ostaje iza tebe i preklapa
te. U svakom slučaju, kad talas prođe, ostaješ na mirnoj vodi,
rig
plivaš na površini kao i svi. Drugi talasi prolaze pored tebe, a ti

samo plutaš bez ideje, dok u tebi ima daha života. Jer, jedino je
izvesno da ćeš i ti, kao i svi, jednoga dana potonuti. Pa opet,
sudbina svakog talase ionako jeste da se razbije o stenu.”
U trenutku kada se začuo snažan prasak sa ulice Marija je

py
spavala dubokim snom bez ikakvog sadržaja. Buka ju je jedva

malo razbudila, a kada je pogledala pored sebe i videla prazno
mesto na izgužvanoj postelji, odmah je širom otvorila oči. Setila
se praska koji je čula i koji ju je probudio, ali nije bila sigurna da
li ga je možda sanjala.
co
– Luka! – pridigla se na laktove i dozvala ga. – Luka, jesi li

tu?
Ustala je i potražila ga u susednoj sobi i kupatilu. Sva
svetla su bila pogašena i stan je kroz prozore osvetljavala jedino
slaba svetlost sumornog zimskog jutra. Nije bilo njegove obuće.
Prozor nije bio dobro zatvoren. Stresla se od hladnoće, budući
sh
da je na sebi imala samo donji veš. Prišla je i pogledala kroz
staklo. Njegov auto nije bio tu. Otvorila je prozor i provukla
glavu napolje. U tom trenutku se začula još jedan manja
detonacija. Kroz gole krošnje iz tog pravca se mogao videti gust
crni dim.
A
Noge su joj se odsekle.
Brzo je htela da se obuče, ali pošto joj je majica bila
pokidana ona se zbunjeno i nervozno razletela po stanu
otvarajući fijoke i ormare. A onda je zastala, samo na tren,
sabrala se, dočepala neki crni satenski kućni mantil sa crvenim
by
cvetovima, obukla ga i zavezala kaišem oko struka. Brzo je
natakla neke sobne papuče na bose noge i izletela iz stana.
Kada je istrčala na Bulevar, kroz izmaglicu je nejasno
mogla videti samo plamen i gust crni dim koji se izvijao iznad
njega, nekoliko stotina metara niže. Ledena jeza joj se zavukla
pod mantil i penjala joj se od nogu prema licu. Ponovo je stegla
kaiš oko svog mršavog tela, a Lice joj je bilo bledo i zaleđeno od
ht
straha. Krenula je, najpre sporim i nesigurnim koracima, a onda
sve brže i nespretnije, saplićući se o sopstvene noge oduzete od
hladnoće i straha.
– Samo da nije on. Samo da nije on. Molim te, bože, samo
rig
da nije on. – šaputala je u sebi.

Trčala je nespretno ulicom, nošena hladnim vetrom koji joj
je bacao kosu na lice i razgrtao joj crni satenski mantil. Ljudi su
je posmatrali u čudu i sami već zainteresovani dešavanjem u
dnu ulice. Na pola puta do dole umor ju je već savladavao,
noge su joj malaksavale, srce joj je lupalo kao ludo, ali ona nije
py
odustajala. Još samo malo, još samo malo. Samo da nije on,
mislila je i tiho se molila u sebi.
Kod samog mesta nesreće, na maloj udaljenosti, već se
napravila kolona automobila. Sada je jasno mogla videti
tramvaj, izbačen iz šina i izvrnut. I polupana stakla svuda oko
co
njega. A sav onaj dim i plamen izgleda kao da je dolazio iz

jedne male gomile čađavog gvožđa, koje se kao neka velika
buba uplelo u točkove prašnjavog crvenog tramvaja, na mestu
gde šine presecaju Bulevar.
A onda je skrenula pogled malo u stranu i tu je ugledala
sh
žuti Porše. Posrnula je. Kroz plamen i dim je videla Džezera.
Stajao je nedaleko od izvrnutog tramvaja, sa rukama
bespomoćno odvojenim od tela. U trenutku kada je ugledao
Mariju, njegovo lice lelujalo je kroz vreli vazduh koji se izdizao
iznad plamena. Gledali su se kratko, pokušavajući da govore
A
pogledima, a onda je on zavukao prste u kosu i oborio glavu,
tako da ona više nije mogla videti njegovo lice.
Marija je polako krenula bliže, vukući smrznute otežale
noge i nakvašene papuče po asfaltu. Mlatarala je rukama,
pipala se po licu i vratu, zavlačila prste u kosu. U gomili
Roudstera.
On je.
by
pogužvanog i čađavog gvožđa prepoznala je detalj crvenog
Niz Bulevar se iz njenog grla prolomio prodorni krik koji

je čupao utrobu. Plamen je pekao njeno smrznuto lice. Nije
mogla prići bliže, nije imala više daha. Pala je na kolena u
gomilu razbijenog stakla.
ht
Gušila se. Pokušavala je da dođe do daha, da olabavi kaiš.
Sklanjala je haljinu oko vrata, pipala se po licu. Sitni kristalići
zabijali su joj se u kolena do krvi. Bolelo je. Počela je da plače.
rig
Kada je uspela da udahne malo zadimljenog gorkog vazduha,

iskoristila je taj dah da ponovo počne da vrišti. Ječala je hrapavo
i dugo, kao ulovljena zver probodene utroba. Dlanovima je
trljala stakliće o mokar asfalt i teško ridala, gutala suze u ropcu,
drhtala. Prišli su joj neki ljudi i hteli da je podignu, a ona je
ponovo počela da vrišti histerično, da mlatara rukama i da se
py
otima, sve dok ih se nije oslobodila.

A onda se polako odvukla u stranu, do najbližeg drveta,
zagrlila ga, nasloni obraz na njegovu hrapavu i hladnu koru i
plakala. Niz prljave dlanove i kolena joj se slivala krv.
– Neću… Neću… – ponavljala je kroz jecaje žmureći.
co
Preko njenog lica preletala su rotaciona svetla praćena

bučnim sirenama, koja su, sasvim neprikladno, stvarala
prazničnu atmosferu, dok su na Bulevaru iza nje sagorevali
ostaci crvenog Roudstera.
I Luke u njemu.
57.
A sh
Beograd. Proleće 2006.
by
Prvi sitni zeleni listovi sve više su zaklanjali pogled na
ulicu sa prozora Marijinog stana. U trenutku kada je neko
zakucao na njena vrata, ona je stajala kraj prozora i posmatrala
Bulevar. Nije se obazirala na kucanje. Samo je stajala i gledala u
jednu tačku. Njeno bezbojno lice prekriveno sitnim senkama
koje je bacala krošnja sa ulice izgledalo je kao list papira po
kome je nečitkim slovima ispisana priča o životu.
ht
– Majo – začuo se nesiguran muški glas iz predsoblja.
Ona nije ni trepnula. Gledala je kroz prozor hipnotisano,
sa tolikim interesovanjem, kao da joj je odande, sa ulice, neko
govorio nešto jako bitno, što je ona trebalo da pročita sa usana i
rig
zapamti.
– Majo ćeri, jesi li to ti? – upitao je taj čovek ugledavši
njenu siluetu na svetlu prozora.
I zbilja, njen otac nije mogao na prvi pogled da razluči da
li je ta siva bezlična senka, zapravo, bila njegova lepa devojčica.
Da je imala malo kraću kosu, lako bi mogao pomisliti za nju da
py
je njena majka, njegova supruga, koja je na potpuno isti način

gledala u jednu tačku, i istim nervoznim pokretima ruku
stezala haljinu oko svog ispijenog tela.
Prostor oko nje je bilo zagušljiv i prašnjav, a svuda
unaokolo bile su nekakve kese i papiri. U spavaćoj sobi gomila
co
stvari bila je razbacana po krevetu. Kuhinja je bila prekrivena

upotrebljenim sudovima koji su zaudarali. Marija se okrenula i
pogledala u tog nepoznatog starca koji je ušao u njen skroviti
stan.
– Majo, ćeri moja mila – rekao je on na ivici plača, prilazeći
sh
da je zagrli. – Šta ti se dogodilo?
Ona je htela da ustukne, ali je bila previše slaba i spora, pa
je, uprkos svom gnušanju, na kraju završila u zagrljaju tog
starca koji je plakao na njenom ramenu.
– Reci nešto, Majo – nežno ju je prodrmao, ali je ona samo
A
pomerila pogled u stranu, ka svetlu koje je dolazilo kroz prozor.
Tada je njen otac mogao jasno videti da to više nije bila ona ista
devojčica, koja je otišla iz njegove kuće pre devet godina.
– Vodim te kući, Majo. Ništa se ne brini. – govorio je
plačljivo, dok je pokušavao da spakuje neke njene stvari. –
by
Vodim te na sigurno. Kući tvojoj, Majo. Kući! Ćeri tatina.
Sat vremena kasnije Marija je sedela na zadnjem sedištu

starog zarđalog Zastavinog automobila, koji je stenjao penjući
se uzbrdo auto-putem ka istočnom izlazu iz grada. Okretala je
pokvarenu ručicu na vratima bezuspešno pokušavajući da
spusti staklo.
ht
Beograd. Proleće 1997.
rig
Novi Mercedes velikom brzinom juri auto-putem nizbrdo

na ulazu u grad. Napred sedi Dejan i povremeno baca pogled
na retrovizor. Pored njega sedi njegova ćerka Jovana i prelistava
testove za prijemni ispit. Pozadi sedi Marija i nežno rukom
gladi udobno kožno sedište. Njen pogled oduševljeno šara
panoramom velegrada.
py
– Čika Dejane – pita ona umilno – a šta je ono tamo?

– To je Istočna kapija Beograda – odgovara on
samouvereno.
– Vau, baš je velika! – oduševljava se ona.
– Zapadna je još veća – kaže Dejan i pogleda u njene noge
co
na retrovizoru.
Marija u glavi zamišlja jako visoku zgradu koja podseća
na neku što je videla u američkim filmovima.
– A, koliko stanovnika ima Beograd? – pita opet ona,
gledajući čas levo čas desno kroz prozor.
– Oko dva miliona – odgovara Dejan.
sh
– Vau, dva miliona! – misli Marija. – Pa to je baš mnogo!
A onda pritiska dugme i staklo na vratima pored nje se
tiho spušta. Provlači glavu napolje. Vetar zabacuje njenu
svilenkastu kosu, a ona vrišti od sreće. Dva miliona! Oseća
miris velegrada. Pogled joj skače sa solitera na soliter, preko
A
mostova, crkvi… Šta li je sve lepo čeka tamo? U tolikom gradu
mora da nikada nije dosadno! U njemu sigurno ima sve! U
njemu svako može da pronađe svoju sreću!
Jedva čeka!
by
Devet godina kasnije, na istom mestu..
Trula krntija jedva uspeva da se izvuče uzbrdo, kao da u

sebi nosi najveći teret. Marija na prašnjavom zadnjem sedištu i
dalje uporno, ujednačenim ritmom, vrti ručicu za spuštanje
stakla. Okreće je i okreće, kao da više i ne očekuje da će se ikada
ht
išta dogoditi. Lice joj je bezizrazno i sivo.
Sada možete jasno da vidite da se jutros nije srećna

probudila, da je već previše patila. Put je vodi preko brda, a za
rig
njom ostaju Dunav i Sava, Bulevar, Dorćol i Zvezdara. Dani

njene rane mladosti, sa ukusom suza, mirisima voća i
limunovog lista. U očima su joj zamrznute dve kristalne suze.
Brilijanti. Padaće pred njene noge još dugo, i ona će ih gaziti.
Duša je njena hladna i crna rupa – grob dvojice muškaraca,
jedinih koje je volela, najbolje što je mogla.
py
Crna zemlja, vlaga i mrak. I ona koja leži između ta dva

groba, mazeći svojim rukama hladne kamene ploče. A ljudi koji
prolaze grobljem zaobilaze je i krste se, šapćući: „Sklonite se od
nje. Vidite da je luda.”
co

Aleksandar Đuričić Surf Na Crvenom Talasu PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Aleksandar Đuričić Surf Na Crvenom Talasu PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

co

Pogledajte čoveku u lice, zagledajte mu se u oči. Vidite li

čvrste grudi, ne previše velike, mada čak i to može biti vonder-

Šta možeš znati o osobi koja posmatra ljude koji prolaze

– Marija, dušo – oduševljeno povika Jovana – izgledaš

– Do Bulevara revolucije, molim vas – rekla je Jovana.

U autu je bilo još toplije nego napolju i veoma zagušljivo.

– Pet, zapravo… – odgovori, pa posle kratke pauze

kod Zapadne kapije grada i prostirala se preko mosta Gazela, u

Posle više od dva sata Marija i Jovana su bile na Bulevaru.

stotinak metara dalje, na Lionu. Morale su da se vrate pešaka.

trenutaka iz ove priče, ali ne smem to da učinim. Ne smem

kuhinje, trpezarije i predsoblja. Nameštaj je stari, oronuo. Pod je

domaće proizvodnje, svakako ne predstavlja izlet u moderno.

na neki poveći dimnjak. Na drugoj strani se ulazi u jednu usku i

Marija je otišla do kuhinje, otvorila frižider i zagledala se.

Grad tek počinje da se budi. Na ulici gotovo da nema

prebacuje se s noge na nogu.

– Koji? – prodavačica je drsko pogleda preko podočnjaka.

drugi, umota ga u papir nepažljivo i ubacuje u kesu sa

Žena steže mantil, stavlja kusur u džep i izlazi napolje.

– …gužva… – promrmlja Marija trljajući oči.

umij se i očešljaj, sad će majka da ti ispegla. Hajde, Majo,

Marijini roditelji, Bisa i Dragiša, su prosvetni radnici,

toga, on prodaje robu švercovanu iz Mađarske na uličnoj tezgi i

– Hajde, Majo, zakasnićeš – dovikuje joj majka kroz vrata

– Neće! – Marija podiže ton, dodirnu burek domalim

Marija otkine komadić sira iz bureka i stavi ga u usta.

zglobovima na prstima i tiho ponavljanje – Sad će… Sad će…

Maja priđe tanjiru, uhvati se za parče, opeče prst i trgne

– Ne moraš da pojedeš, samo ponesi – ubeđuje je Majka.

ponela onu potvrdu o prijavi? A priznanicu? – majka ide za

ruke, nervozno gleda na sat, uzme burek sa stola, zapakuje ga u

Marija je još neko vreme belo gledala u frižider i shvatila

Ideja da upišu Filološku gimnaziju u Beogradu poticala je

trebalo. Ionako nije bila talentovana ni za šta posebno osim za

roditelji, koji su poslovali na relaciji Beograd-London, svakako

pravi blagoslov. Kako je svima bilo u interesu da one ipak žive

širokim mogućnostima svojih roditelja i britanske rodbine,

– Ništa se nije promenilo – insistirala je Jovana – Ulični

živiš, voliš ovaj grad i želiš da veruješ da će nešto biti bolje. –

smo živele zajedno?

zamislila. – Nikada ga nisi ni volela….

– Jovana, pošalji mi treće pitanje – šaputao je Željko iz

– Treće, Jovana… Je l' me čuješ? Ili četvrto… – rekao je i

– Drugo, Jovana… – rekla je pokazujući joj na sat. – Pet

Iznervirana Jovaninim ignorisanjem bocnula ju je olovkom u

– Tišina tamo, svako za sebe – rekla je polumrtva baba za

stolicu na kojoj je sedela.

Uzela je od Jovane ceduljicu koje je ova stiskala u ruci,

– Hvala ti za one odgovore, stvarno si lik – rekao je Željko

– Ja idem kući za vikend – izjavila je Jovana te večeri u

Jovana je gledala nezainteresovano.

Uzalud je Marija nagovarala. Jovana je znala da, ako bi

želela da se skida, naročito ne pored Marije, a onda bi ostala

popravljati prosek. Već je planirala kako da popravi ovu

Sutradan je Jovanin otac došao po nju.

pogotovo ne za Dejana, ali Mariji je bio dovoljan za solarijum,

– I nema bogzna šta da se voli u ovom gradu, niti u ovoj

Marija se sećala uzbudljivih godina i nezaboravnih

– Viđaš li se sa Željkom? – upita Jovana.

vidiš! Dosta se promenio… Ne bi ga prepoznala.

učinim za tebe! – reče i izvadi novčanik prepun raznih valuta.