UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

Katedra za komparativnu književnost sa

teorijom književnosti

SEMINARSKI RAD IZ ISTORIJE UMETNOSTI

Platonova parabola o magnetnoj sili nadahnuća

kao filozofska paradigma istorijsko-umetničkog procesa

Profesor mentor: Student:

Dr Tijana Palkovljević Bugarski Milja Branković KK20/10

Jun 2018.
Novi Sad
Apstrakt: U radu ćemo se baviti Platonovom parabolom o magnetnoj sili nadahnuća u dijalogu Ijon kao
mogućoj paradigmi, kako procesa nastajanja umetničkog dela tako i samog istorijskog procesa umetnosti.
U uvodnom delu ćemo primerima iz Istorije moderne umetnosti Herberta Rida i Istorije umetnosti H. V.
Jansona ukazati na analogiju njihovog pristupa istorijskom procesu kao nelinearnog i kanonski
nefiksiranog sistema sa T.S. Eliotovom dinamičnom strukturom istorije u eseju Tradicija i individualni
talenat. U drugom delu rada pokušaćemo da objasnimo kako je takav istorijski metod uslovljen samom
prirodom umetničkog dela odredjenog kroz fenomen nadahnuća i dijahronijske nedovršenosti.

Ključne reči: istorija, uticaj, nadahnuće, obnova, nadrgradnja, konformiranje, talas, magnet, pletivo

DUH APOLONA BELVEDERSKOG

( večiti uticaj muzejske umetnosti)

U Jansonovoj istoriji umetnosti kriza vajarstva romantizma interpretirana je kao posledica

pritiska autoriteta Apolona Belvedarskog a izlazak iz nje kao oživljavanjem preklasičnog stila,
odnosno vraćanje otvoreno teatralnom baroku; realizam Kurbea definnisan je kao naturalizam
srodan Karavadju a neoklasicizam kao jedan od vidova romantizma, koji je kao stil obnove,
dovoljno širok da može da primi sve „neoizme“. U Herbert Ridovoj istoriji modernog slikarstva
nemački ekspresionizam ima „izvesne elemente zajedničke s francuskim fovizmom, a njihov
zajednički izvor nije samo u (..)Jugendstil-Art Nouveau manirizma već i u Van Gogovim i
Gogenovim ličnim karakteristikama.“(52). Osim velikih razdoblja, stilovi pojedinačnih umetnika
i njihovih dela definisani su na isti način: uvek u poredjenju sa drugim autorima/delima te je u
većini sučajeva u Jansonovoj ali i Ridovoj istoriji, opis stila umetnika srodan formi kolaža u
vidu iluminativnog citata prototeksta što se najasniije očitava kod Rida u opisu stila Paule
Moderzon-Beker: „jedna osetljiva priroda koja je upijala romantične uticaje Beklina i Hansa Fon
Marea i spajala ih sa osetljivim razumevanjem Gogena i Van Goga.“(50) Takav, nazovimo
„kolažni“ pristup istoriji umetnosti svoju metodološku relevantnost temelji na komparativnoj
metodi interteksta transponovanog u likovni medij (kao likovnni jezik) a njegova programska
načela možemo prepoznati u T.S. Eliotovom eseju Tradicija i individualni talenat:

2
 Ni jedan pesnik, ni jedan umetnik nema sam za sebe celovito značenje. Njegov značaj,
ocena njegovog dela jeste ocena njegovog odnosa prema mrtvim pesnicima i umetnicima. Jer ne
možete ga samog ocenjivati; morate ga, radi kontrasta i poređenja postaviti, među mrtve. Mislim
da je ovo princip estetičke, a ne samo istorijske kritike. Nužnost da se on saobrazi, uključi , nije
jednostrana; ono što se događa kada se stvori neko novo umetničko delo je nešto što se u isti mah
dešava i sa svim umetničkim delima koja su mu prethodila (287).

To dinamično kretanje i modifikacija kanona koje prkosi linearnom odredjivanju možemo

naći u Jansonovom u definisanju izama: “…postoji kontinuitet druge vrste, kontinuitet pokreta i
protiv-pokreta. Rasprostirući se kao talasi, ti izmi. prkose nacionalnosti, etničkim i hronološkim
granicama. Ne preoviadujući nikad i nigde za duže vreme, oni se takmiče ili međusobno stapaju
po obrascima koji se neprekidno menjaju.“ (453). U predgovoru istorije modernog slikarstva
Herber Rid to kretanje istorije objašnjava mrežom uticaja kojim ujedno pokušava dati definiciju
“jedinoj istorijskoj evoluciji koja u umetnosti ima smisla – stilskoj evoluciji”(8), nastavljajući,
“Nemoguće je odvojiti Kurbea od Delakroa, Domijea od Engra, Konstembla od Ternera, Sezana
od Manea, Van Goga od Gogena, Pikasa od Mura: mreža uticaja je fino tkana i ona pokriva
čitavu kompleksnu protivrečnu prirodu stvarnosti”( 8,9) .

Šta nam to govori o evoluciji umetnosti? Uzrok njene nelinearnosti je stalno prisustvo
duha Apolona Belvederskog kojeg ne trebamo promišljati kao pasivni artefakt prošlosti, već kao
aktivnog činioca sadašnjice. Umetnička dela nisu fiksirana u vremenu, već prolaze kroz njega;
baš zato i za vizuelnu umetnost važe ista pravila Rolan Bartovog interteksta:

Za Barta delo i tekst su antitetički pojmovi: delo/oueuvre/ je završena zaključena knjiga (...)
dok je tekst ono što čitalac stvara svojim aktivnim udelom, nešto što se ne može svesti na
jednoznačno tumačenje nego je nasuprot tome mnogoznačno (...). Pri tome se Bart poziva na
samu etimologiju reči tekst od latinskog texere što znači tkati, plesti, pa je prema tome i ono što
čitam tek delić pletiva koje je već ranije postojalo i koje će u daljim modifikacijama postojati
nakon teksta koji uravo čitam (Beker, 276).

3
 Transponovana u likovni medij, distinkcija se sada javlja u pojmovima umetničko
delo/vizuelni utisak na recepijenta. Jedan od pojmova je fiksiran i pasivan, drugi je večno aktivan
i izmenljive prirode; može se reći da jedno isto delo bivstvuje u dva oblika: kao formirano i
konformirano. Delo je formirano i postoji kao celina samo delimično; njegova celina se razbija
onog momenta kada dodje u kontakt sa produktivnom (re)interpretacijom: tada postaje
konformirano kao fragment nekog drugog dela ili vidjenja. Dijahronijski, putujući kroz vreme
delo se aktivira/oživotvoruje kao fragment novog dela kroz proces nadgradnje. Tako nijedno
umetničko delo nije nikada završeno i mrtav pesnik zapravo nikad ne umire već stalno vaskrsava
kao direktan uticaj: referencija, citat, adaptacija, intermedijalno transponovanje, interpretacija
,reakciju, parodija, protest i druge oblike inkorporacije/provokacije starog u novo delo ili kao
neuočljiv uticaj, odnosno, nadahnuće metafizičkog kvaliteta o čemu ćemo podrobnije u
narednom poglavlju. Zato po Eliotu „ne stare ne Šekspir ni Homer, niti crteži na stenju koje su
nacrtali crtači iz Magdalenine epohe.“ (288). To večno kruženje objašnjava Novalisovu tvrdnju
da se vara onaj ko veruje da postoje antike: „Antika počinje da nastaje tek sada (...) Sa klasičnom
literaturom je kao sa antikom; ona zapravo nije data, – ona ne postoji – nego tek mi treba da je
proizvedemo“. (cit. prema Vlaški). Kada Novalis kaze da antika ne postoji on implicira njenu
večitu nedovršenost; duh Apolona Belvederskog je statičan/ne postoji sve dok ga neko ponovo
ne oživotvori ( neposredno-referencom ili posredno-metafizički). Zato se muzej, kao čuvar
kulturnog nasleđa može posmatrati kroz analogiju sa Šarl Peroovom pričom o uspavanoj lepotici:

Kraljević je došao do pozlaćene prostorije, na sredini koje je bio krevet, na kojem je ležala
prekrasna, usnula kraljevna. Odmah se zaljubio u nju, zadivljen ne samo njenom lepotom, nego i
nečim božanskim u njoj. On klekne pored nje i njegova ljubav u tom momentu poništi čaroliju.

Pozlaćena prostorija gde počiva usnula lepota je muzej a princ koji će je probutiti je onaj
kojeg je ta lepota nadahnula. Nekada davno, nakon posete Muzeju, kraljević, u našoj priči, Pol
Sezan, nadahnut delima koje je tamo izučavao došao je na ideju, koja će se ispostaviti
presudnom za kasnije formiranje moderne umetnosti: “Ponoviti Pusena potpuno iz prirode!”(cit.
prema Rid 17). Stil zrelog Sezana inspirisan je monumentalnom i trajnom umetnošću velikih
majstora; pritom se stil velikih majstora ne može uočiti na njegovim slikama jer je tu na snazi

4
posredna vrsta uticaja koju smo nazvali metafaizičkom. Podrobnije odredjenje pojma nadahnuća
koje izjednačavamo sa pojmom uticaja, podelu i njegovu sponu sa navedenim nelinearnim
istorijskim procesom, pokušaćemo da damo, u duhu samo eseja, reinterpretacijom (budjenjem)
Platonovog Ijona.

II
“Opijajte se; opijajte se bez prestanka! vinom, poezijom ili vrlinom, po vašoj želji.”
- Šarl Bodler

„Nahrani glavu“
- Grejs Slik

U fokusu reinetrpretacije dijaloga Ijon biće Sokratovo izlaganje o magnetnoj sili nadahnuća
koja je sadržana u kamenu iz Herakleje:

Jer taj kamen ne samo da privlači same gvozdene prstenove, već u njih uliva takvu silu, da
potom i oni mogu imati isto ono dejstvo koje ima kamen, da privlače druge prstenove. Tako se
ponekad naniže duga niska međusobno povezanih gvozdenih prstenova, a svima njima sila zavisi
od pomenutog kamena. Tako isto i Muza sama ispuni neke ljude božanskom silom, a onda se
naniže lanac drugih bogoposednutih preko tih ljudi (Ijon 69, 71).

Ako Platonovu hipotezu o umetniku kao beslovesnom medijumu bogova reinterpretiramo,

tako što ćemo njegovu kritiku mimetičke umetnosti koja se u svojoj mističnoj antinomiji ne
može ni polemisati -za njeno pobijenje potrebno je znanje o stvaralačkom procesu samog boga, a
to nam je, još uvek knjiga zatvorena sa sedam pečata - te premisu o bogu kao stvaraocu a
umetniku kao falsifikatoru preinačimo u Hegelovu premisu o apsolutnom duhu koji zaposeda
umetnika kao biće pogodno, da duh kroz svoju umetnost čulno manifestuje ( što Platon, da je
fizički živ, nikad ne bi odobrio) a pri tom sačuvamo izvornu ideju Ijona o kretanju magnetne sile
nadahnuća, dobićemo sistem nelineranog kretanja istorije umetnosti izložen u prvom delu rada.

5
 Iz Hegelove teze o umetnosti kao čulnoj manifestaciji duha možemo izvući određenje
umetnosti kao duhovnog prizvoda koji se u kolokvijalnom govoru odomaćio kao idiom duhovne
hrane koji, kada ponovo reinterpretiramo, kroz pojam nadahnuća vraćamo Platonovoj tezi.
Pokušavajući, tezom duha koji prebiva u natčulnom svetu ideja, da pobegne od Hegelove čulne
manifestacije duha u delu, Platon mu ide u susret a mesto susreta je pojam nadahnuća. U duhu
Pjer Bajarovog anticipiranog plagijata možemo reći da je Hegel uticao na Platona uprkos
njihovim, naizgled nepomirljivim razlikama. Kod Platona je pojam nadahnuća definisan kao:
bogom nadahnut ili bogom ispunjen ( što ćemo slobodno tumačiti kao hranjen ili napojen). Ako
Platonov pojam boga zamenimo pojmom duha /sveti duh ili apsolutni duh, pa nadahnuće
definišemo kao duhom ispunjen, dedukcijom dolazimo do sledećeg zaključka:
1. NADAHNUĆE JE ISPUNJENOST DUHOM
2. DUH PREBIVA U DELU ( UMETNOST KAO ČULNA MANIFESTACIJA DUHA)
3. NADAHNUĆE JE ISPUNJENJENOST DELOM
Lanac magnetne sile nadahnuća predstavljen u Ijonu ne može da se nastavi bez Hegelove
premise da je umetnost/delo čulna manifestacija duha. Kako je nadahnuće potrebno da bi se
stvorilo novo delo, a samo nadahnuće se nalazi u delu dolazimo do zaključka da je umetniku
potrebna umetnost da bi stvarao umetnost. Umetnost je tako definisana kao duhovna hrana
potrebna kao energija/sila koja pokreće stvaralački i istorijski proces1. Taj proces različiti autori
u različito vreme, počev od vremena pre nove ere, opisivali su raznim metaforama: Preko
Platonovog lanca gvozdenih prstenova, Rolan Bartovog pletiva, Jansonovih talasa ili Herbert
Ridove mreže; svi ukazivajući na isti fenomen: da se prošlost i sadašnjost odvijaju istovremeno u
večnoj igri nadahnuća.
Bodlerovo opijajte se! vrhovni je kredo stvaralčkog procesa koji predstavlja stanje duha
pijanog entuzijazma pred čin kreacije; procesa koji je Džim Džarmuš takodje poetski izrazio
dajući nam, možemo reći, manifest „apsolutne“ poetike sveukupnog stvaralaštva zasnovanog na
nadahnuću:

Ništa nije originalno. Kradite od bilo čega što vas inspiriše i budi vašu maštu. Gutajte stare
filmove, nove filmove, muziku, knjige, slike, fotografije, poeme, snove, slučajne razgovore,

1
Sa čime se Hegel, kako je obznanio svetu smrt religiozne funkcije umetnosti, da je fizički živ, nejverovatnije ne bi
složio ( prim.aut.)

6
arhitekturu, mostove, ulične znake, drveća, oblake, obrise vode, svjetlosti i sjenke. Odaberite da
ukradete samo one stvari koje se obraćaju direktno vašoj duši. Ukoliko to učinite, vaš rad (i
krađa) biće autentičan. Autentičnost je neprocjenjiva; originalnost ne postoji. I ne zamarajte se
skrivanjem vašeg lopovluka - slavite ga ukoliko želite. U svakom slučaju, uvijek upamtite šta je
Žan-Lik Godar rekao: "Nije važno odakle uzimate stvari - važno je šta s njima uradite na kraju“.2
Kao što se može uvideti iz navedenog citata, pojam nadahnuća je širok i potrebno ga je
bliže odrediti. Već smo govorili o fizičkom i metafizičkom uticaju (uticaj je simptom
nadahnuća).Ta podela zasnovana je (ne)mogućnošću učitavanja/vidljivosti prisustva fragmenta
jednog dela u drugo. Fizičko nadahnuće je čulno opipljivo/vidljivo i o njemu smo govorili u
uvodnom delu rada određujući ga kao iluminativni citat, često kolažnog tipa. Taj vidljivi uticaj
nije epigonska reprodukcija određenih stilova već njihova sublimacija u sintezi tradicije i
individualnosti iz koje nastaje novo delo. Metafizičko nadahnuće je nevidljivo i tajnu njegovog
izvora nekada ne zna ni sam umetnik koji se njime nadahnuo. Umetnik tada stvara delo koje
nema poetiku niti uočljiv tertium comparationis sa onim koje ga je nadahnulo. Metafizičko
nadahnuće može objasnitii činjenicu da “Sezanova škola” ne postoji, ali nema nijednog znatnijeg
umetnika dvadesetog veka na koga nije uticao neki vid Sezanovog dela” (Rid, 20) i da je Matis
fovistima „bio vođa više po tome što je davao primer nego po tome što je propisivao pravila“
(Rid 48). Metafizičko nadahnuće je nevidljivo prisustvo Pusena u Sezanovim delima i nevidljivo
prisustvo Sezana u Gogenu3. Sezan nije mrtav, on spava u institucijama koje čuvaju uspavane
lepote; lepote koje je sam nekada posećivao i budio; baš kao što će njega, godinu dana nakon
fizičke smrti, u pariskom Jesenjem salonu, na izložbi njegovih slika, buditi Pikaso, Brak i Rilke.
Probudivši Sezana, Pikaso i Brak će stvoriti teorijske osnove za kubizam, a Rilke će u sebi
„oblikovati i ustanoviti načela od kojih do kraja života neće odustati“ (26). Pozlaćena prostorija
gde počiva Muza je Muzej i dok je nje, pletivo, talas, mreža uticaja ili lanac magnetne sile
nadahnuća razvijaće se srećno i nelienearno do kraja vremena.

2
Nothing is original. Steal from anywhere that resonates with inspiration or fuels your imagination. Devour old
films, new films, music, books, paintings, photographs, poems, dreams, random conversations, architecture,
bridges, street signs, trees, clouds, bodies of water, light and shadows. Select only things to steal from that speak
directly to your soul. If you do this, your work (and theft) will be authentic. Authenticity is invaluable; originality is
nonexistent. And don’t bother concealing your thievery—celebrate it if you feel like it. In any case, always
remember what Jean-Luc Godard said: “It’s not where you take things from—it’s where you take them to.
3
Anegdota kaže da je Gogen imao isti ritual zazivanja svoje nevidljive muze kao što je Sezan zazivao Pusena:
„Gogen je bio svestan onoga što je Sezan uradio i, mada je odbacivao tehnička sredstva koja je usvojio Sezan, imao
je običaj da, počinjajući rad na novom platnu, kaže: “Da napravimo jednog Sezana“. (Rid, 26).

7
LITERATURA:

Beker, Miroslav. "Barthesova teorija o tekstu." Polja 318 (1985): 276. Web. 12 Jun. 2018.Web

http://polja.rs/wp-content/uploads/2016/02/selection7-10.pdf

Eliot, Tomas Sterns. Izabrani tekstovi. Beograd: Prosveta, 1963.Print

Janson, Horst Valdemar. Istorija umetnosti. 5. Beograd: Jugoslavija, 1975.Print

Jarmusch, Jim. “Things I've Learned: Jim Jarmusch.” MovieMaker Magazine, Movie Maker, 26 Oct. 2016.

www.moviemaker.com/archives/series/things_learned/jim-jarmusch-5-golden-rules-of-moviemaking/.

Platon. Ijon. Beograd: Fedon, 2010.Print

Rid, Herbert. Istorija modernog slikarstva. Beograd: Jugoslavija, 1967.Print