O POMISLIMA

Ne  samo  pred  snom  i  u  snu,  nego  i  za  vreme  jave  i  bdenja  čoveka  stalno  napadaju  
razne  pomisli.  Sveti  Makarije  Veliki  veli  o  tome:  ''Duša  pod  grehom  slična  je  velikoj  
šumi  na  gori,  ili  ševaru  u  reci,  ili  nekom  trnjaku;  stoga  koji  nameravaju  da  prolaze  
tim  mestom  moraju  pružati  napred  ruke  i  s  naporom  i  trudom  razmicati  pred  sobom  
grane.  Tako  i  dušu  okružava  čitava  šuma  pomisli,  našaptavanih  vražjom  silom;  zato  
je  potrebno  veliko  pregalaštvo  i  straženje  uma,  da  bi  čovek  razlikovao  tuđe  pomisli,  
našaptavane  vražjom  silom.  Treba  sav  svoj  napor  uperiti  na  pomisli,  i  otsecati  ono  
što  služi  kao  hrana  zlim  pomislima,  ustremljivati  misao  k  Bogu  i  ne  ispunjavati  želje  
pomisli,  nego  kružeće  pomisli  sabirati  odasvud  u  jedno,  razlikujući  prirodne  pomisli  
od  zlih''.

Sveti  Varsanufije  Veliki,  kaže:  ''Od  ranog  jutra  drži  žrvanj,  um  svoj  u  vlasti  svojoj,  i  
on  će  mleti  galenicu  tvoju,  hlebove  za  hranu.  A  ako  te  suparnik  tvoj  preduhitri,  onda  
umesto  pšenice  mlećeš  njime  kukolj.  Boriti  se  sa  pomislima  koje  smućuju  znači  
podvizavati  se  u  istinski  duhovnom  delanju,  poslovanju.  Svaka  pomisao  kome  ne  
prethodi  tišina  smirenosti,  ne  dolazi  od  Boga,  nego  očigledno  od  leve  strane.  Gospod  
naš  dolazi  s  tihošću,  a  sve  vražije  biva  sa  smutnjom  i  metežom.  Dar  treznosti  ne  
dozvoljava  pomislima  da  ulaze,  i  ako  oni  i  uđu,  onda  im  ne  dopušta  da  naškode.  
Samo  savršeni  mogu  dopustiti  pomislu  da  uđe  i  opet  da  ga  isteraju,  ali  ti  ne  unosi  
oganj  da  on  ne  bi  sažegao  dubravu  tvoju.  Ako  hoćeš  da  saznaš  o  pomislu  je  li  ti  
neprijatelj  ili  prijatelj,  satvori  molitvu  i  upitaj  ga,  jesi  li  naš,  ili  naših  neprijatelja?  (Is.  
Nav.  5,  13),  i  on  će  ti  reći  istinu,  jer  izdajstvo  biva  od  besposličenja.  No  ti  ne  
protivureči  pomislima,  jer  besi  to  žele,  i  videći  protivurečenje  oni  neće  prestati  
napadati,  nego  se  pomoli  Gospodu  protivu  njih,  prostirući  pred  Njim  nemoć  svoju,  i  
On  ih  može  ne  samo  odagnati,  nego  i  potpuno  uništiti''.  
Sveti  Isak  Sirin  savetuje  ovako:  ''Ko  ne  protivureči  pomislima  koje  vrag  seje,  nego  
molitvom  k  Bogu  prekida  razgovor  s  njima,  onda  je  to  znak  da  je  um  njegov  obreo  po  
blagodati  mudrost,  jer  mi  nemamo  u  svako  vreme  silu  da  tako  usprotivurečimo  svim  
protivničkim  pomislima  da  bismo  ih  prekratili,  naprotiv,  neretko  zadobijamo  od  njih  
ranu  koja  se  dugo  ne  može  izlečiti.  No  kada  ih  i  pobediš,  tada  nečistota  
pomislioskrnaviće  um  tvoj  i  smrad  njihov  za  duto  vreme  ostaće  u  njuhu  tvom.  
Upotrebivši  pak  prvi  način,  tojest  molitvu,  bićeš  slobodan  od  svega  toga  i  od  straha,  
jer  nema  druge  pomoći  sem  Boga''.  
Sveti  Jovan  Lestvičnik  pravi  razliku  među  pomislima  i  kaže:  ''Mudri  Oci  smatraju  da  
je  jedna  stvar  napadaj,  udar  pomisli,  druga  -­‐  prisajedinjenje,  a  druta  -­‐  slaganje,  druga  
opet  -­‐  porobljenje,  a  druga  -­‐  borba,  druga,  pak  takozvana  -­‐  strast  u  duši.  Oci  
objašnjavaju:  napadaj  je  prosta  reč  ili  slika  nekog  predmeta,  koja  se  javlja  umu  i  
unosi  u  srce;  prisajedinjenje  je  razgovaranje  sa  javivšom  se  slikom,  po  strasti  ili  
bestrasno;  slaganje  je  preklonjenje  duše  pred  viđenim,  spojeno  sa  naslađivanjem;  
porobljenje  je  prinudno  i  nevoljno  odvlačenje  srca  ili  misleno  trajno  opštenje  sa  
predmetom,  koje  razorava  dobro  ustrojstvo  naše  duše;  borbom  nazivaju  Oci  
jednakost  sila  kušača  i  kušanoga,  po  kom  ovaj  poslednji  ili  pobeđuje  ili  biva  
pobeđen;  a  strašću  naznačavaju  već  sam  porok,  koji  od  dugog  vremena  ugnežđen  u  
duši  i  putem  navike  pretvoren  kao  u  prirodno  svojstvo  duše,  čini  da  duša  već  
dragovoljno  stremi  k  njemu.  Od  svih  ovih  prvo  je  bezgrešno  -­‐  drugo  pak  nije  sasvim  
bez  greha;  treće  se  ocenjuje  prema  ustrojstvu  podvizavajućeg  se;  borba  donosi  
vence  ili  mučenja;  porobljenje  se  ocenjuje  različito,  prema  vremenu  i  okolnostima  
kada  se  ono  događa:  da  li  na  molitvi,  ili  u  drugo  vreme,  u  vezi  sa  predmetima  
nevažnim,  ili  u  vezi  sa  očigledno  bezakonim  pomislima.  Strast  pak,  bez  sumlje,  
podleži  u  svih  ili  shodnom  pokajanju  ili  budućoj  muci.  No  koji  prvo,  tojest  napadaj  
odbija  bestrasnim  pomislima,  taj  jednim  zamahom  otseca  sve  ostalo''.  
Nečiste  i  sramne  pomisli,  kaže  isti  sveti  Otac,  obično  se  rađaju  od  demona  bluda,  tog  
srcezavodnika,  ali  od  njih  isceljuje  uzdržanje  i  smatranje  njih  ni  u  šta.  
I  prepodobni  Nil  Sorski  u  svome  „Predanju  učenicima  o  skitskom  životu"  piše:  
''Protiv  svih  zlih  pomisli  treba  Boga  prizivati  u  pomoć,  pošto  nemamo  svagda  snage  
da  se  protivimo  zlim  pomislima.  No  nema  druge  takve  pomoći  kao  što  je  Bog.  Stoga  
je  potrebno  moliti  se  prilježno  Gospodu  Hristu  sa  uzdisajima  i  suzama:  Pomiluj  me,  
Gospode,  i  ne  daj  da  propadnem!  Pomiluj  me,  Gospode,  jer  sam  nemoćan!  Posrami,  
Gospode,  demona  koji  ratuje  protiv  mene!  Uzdanice  moja,  za-­‐kloni  glavu  moju  u  dan  
borbe  s  demonom!  Gospode,  pobedi  vraga  koji  vojuje  na  me,  i  tišinom  Tvojom,  Reči  
Božja,  ukroti  pomisli  koje  uzburkavaju  dušu  moju!''

Sveti  Kasijan  Rimljanin  ukazuje  na  tri  vrste  pomisli:  od  Boga,  od  prirode  i  od  đavola,  
i  podrobno  opisuje  u  svojoj  knjizi  borbu  sa  poslednjim.  Bivaju  pomisli  koje  
strahovito  smućuju  čoveka  i  našaptavaju  mu  da  on,  pored  svih  svojih  napora  i  
trudova,  neće  naslediti  spasenje.  Takve  pomisli  treba,  čim  se  pojave,  odbacivati  
evanđelskim  rečima:  Verujem,  Gospode,  pomozi  mome  neverju!  (Mk.  9,  24),  i  biti  
čvrsto  uveren,  da  svi  naši  gresi  sačinjavaju  kao  pregršt  peska  pred  okeanom  
Milosrđa  Božija.  I  kao  što  sveti  Zlatoust  kaže:  okean  ima  svoje  granice,  a  milosrđe  
Božije  je  bezgranično;  stoga  je  i  neophodno  da  se  potpuno  nadamo  u  Gospoda  i  da  
žkvot  svoj  saobražavamo  zapovestima  Njegovim,  a  u  slučaju  kakvih  bilo  padanja,  ne  
tugovati;  bezmerno,  nego  podizati  sebe  nadom  i  smireno  molitioproštaj.Sveti  Isak  
Sirin  ovako  govori  o  tome:  Po  rečima  Otaca,  na  putu  vrline  i  na  stazi  pravde  susreću  
se  padanja,  prepreke,  primoravanja;  i  tome  slično.  Kada  padne  podvižnik,  neka  ne  
zaboravlja  ljubav  oca  svoga;  no  ako  mu  se  dogodi  da  padne  i  u  razne  grehe,  neka  ne  
prestaje  raditi  na  dobru,  neka  se  ne  zaustavlja  u  svome  hodu,  nego  i  ponovo  
pobeđivan  neka  ustaje  na  borbu  sa  protivnicima,  i  svakodnevno  neka  iznova  polaže  
temelj  razrušenome  zdanju,  i  to  sve  tako  do  samog  ishoda  svog  iz  ovoga  sveta,  
imajući  u  ustima  reč  svetog  proroka:  Nemoj  mi  se  radovati,  neprijatelju  moj;  ako  
padoh,  ustaću;  ako  sedim  u  mraku:  Gopod  će  me  obasjati  (Mih.  7,  8);  i  ni  najmanje  da  
ne  prekida  borbu  do  same  smrti;  i  dok  je  daha  u  njemu  neka  ne  da  duši  svojoj  da  
bude  pobeđena  ni  u  vreme  samog  poraza.  No  ako  se  i  svaki  dan  razbija  njegov  
čamac,  pretrpljuje  brodolom  sav  tovar,  neka  ne  prestaje  starati  se,  snabdevati  se  čak  
i  na  zajam  uzimati,  prelaziti  u  druge  lađe  i  ploviti  sa  nadom  dok  Gospod,  pogledavši  
na  njegovu  borbu  i  sažalivši  se  na  sakrušenje  njegovo,  ne  pošalje  njemu  milost  Svoju  
i  ne  da  mu  silne  podstreke  dasretne  i  izdrži  raspaljene  strele  vraga.  Takva  je  
mudrost  koju  Bog  daje;takav  je  mudri  bolesnik  koji  ne  gubi  nadu  svoju.  Zato  ava  
Martinijan  savetuje  ne  malaksavati  od  mnoštva  podviga,  od  raznovrsnih  i  čestih  
borbi  na  putu  pravde,  ne  vraćati  se  natrag,  i  ne  ustupati  pobedu  nad  sobom  ni  na  
kakav  sramni  po  nas  način.  Jer,  kao  neki  čadoljubivi  otac,  na  bogomudri  način  govori  
sledeće:  ako  ste  vi,  deco,  stvarno  podvižnici,  koji  streme  k  vrlini,  i  imate  u  sebi  
duševnog  staranja  onda  uzaželite  um  svoj  predstaviti  Hristu  čistim  i  tvoriti  dela  
ugodna  Njemu.  Jer  vi  ste  neminovno  dužni  radi  ovoga  izdržati  rat  koji  protiv  vas  
dižu  prirodne  strasti,  protivljenje  ovoga  sveta,  stalna  i  neprekidna  zloba  demona  i  
sva  njihova  lukavstva.  He  plašite  se  što  je  svirepost  rata  neprekidna  i  trajna;  ne  
kolebajte  se  od  trajne  borbe;  ne  malaksavajte  i  ne  drhtite  od  vražjih  vojski;  ne  
padajte  u  bezdan  beznadežnosti,  ako  vam  se  i  dogodi  da  se  okliznete  i  sagrešite.  No  
ako  i  pretrpite  nešto  u  ovoj  velikoj  borbi,  i  budete  pogođeni  u  lice  i  ranjeni,  neka  vas  
to  ni  najmanje  ne  omete  da  i  dalje  stremite  k  dobrom  cilju  vašem.  Svrh  svega  
prebivajte  u  delanju  koje  ste  izabrali,  i  sežite  se  za  ovim  žuđenim  i  pohvalnim  
krajem,tojest  pokažite  se  u  borbi  čvrsti,  nepobeđeni,  obagreni  krvlju  rana  svojih  i  
nipošto  ne  prekidajte  borbu  sa  svojim  neprijateljima.  Takve  su  pouke  velikoga  
starca.  He  treba  da  slabimo  ili  malaksavamo  zbog  gore  rečenog,  jer  se  mnogo  puta  
događa  da  čovek,  ništavan  i  neiskusan,  neprestano  poražavan  i  obaran,  stalno  
nemoćan,  odjednom  otme  zastavu  iz  ruku  vojnika  vražijih,  te  se  zbog  toga  ime  
njegovo  slavi  daleko  negoli  imena  onih  koji  su  se  podvizavali  i  postali  poznati  u  
pobedama  i  dobija  venac  i  skupocene  darove  od  drugova  svojih.  Stoga  neka  ni  jedan  
čovek  ne  ostaje  u  očajanju.  Samo  ne  budimo  lenji  za  molitvu,  i  ne  oklevajmo  iskati  
pomoći  od  Gospoda.  
Nemojmo  se  žalostiti  kada  se  u  nečemu  pokliznemo,  nego  kada  otupimo  u  toj  
pokliznutosti,  jer  pokliznuće  biva  često  i  kod  savršenih,  a  otupeti  u  tome  to  je  već  
potpuno  umrtvljenje.  Tuga  koju  osećamo  pri  svojim  pokliznućima,  računa  nam  se  
blagodaću  umesto  čistog  delanja.Ko  se  u  nadi  na  pokajanje  poklizne  po  drugi  put,taj  
rđavo  postupa  s  Bogom;  iznenada  napada  na  njega  smrt,  i  njemu  nedostaje  vremena,  
u  koje  se  on  nadao  izvršiti  dela  vrline.  
Tako  nas  savetuju  sveti  Oci  ne  malaksavati  u  podvigu,  popravljati  sebe  u  slučaju  
kakvog  pada,  i  ne  ostavljati  molitvu  ka  Gospodu  Isusu  Hristu,  silom  Kojega  mi  živimo  
i  krećemo  se.  Sa  nadom  u  Njegovo  milosrđe  provodimo  naš  život  i  očekujmo  kraj,  
koga  se  svagda  treba  sećati  i  moliti  Gospoda  Boga,  da  nam  pošalje  hrišćanski  kraj  sa  
poputninom  Svetim  Hristovim  Tajnama,  za  kraj  nepostiđen,  miran,  i  za  dobar  
odgovor  na  Strašnom  sudu  Njegovom,  odgovor  sa  nadom  na  Njegovo  veliko  
milosrđe  i  ljubav  prema  rodu  ljudskom,  a  kraj  takav,  o  kakvom  prepodobni  Teognost  
piše:  
 
''Neiskazana  je  i  neizraziva  rečima  ona  sladost  koju  oseća  duša  obaveštena  o  svome  
spasenju  pri  razlučenju  s  telom.  Dobijajući  sada  ono  čemu  se  nadala,  ona  ostavlja  
telo  kao  odelo,  bez  tuge  i  s  mirom  ide  k  svetlom  i  tihom  anđelu  koji  je  došao  odozgo;  
bez  smetnje  prolazi  s  njim  vazduh,  ni  najmanje  ne  uznemiravana  od  zlih  duhova,  
nego  se  penje  radosno,  smelo  i  sa  usklicima  blagodarnosti,  dok  ne  bude  privedena  
na  poklonjenje  Tvorcu  i  od  Njega  dobije  odluku,  da  se  do  opšteg  vaskrsenja  nastani  
sa  njoj  sličnima  i  ravnima  po  vrlini''.  
 
Iz  knjige:  MONAŠKI  ŽIVOT  PO  SVETIM  OCIMA  –  Otac  Justin  Popović    
Izvor:  http://www.manastirklisina.com