Doc dr.

Vladimir Vukobratović

Betonske konstrukcije - putevi

– beleške –

Novi Sad, 2017.

sa
mo
zas GREDE
tu
de
nt
e
Uvod
Greda je linijski element čija je jedna dimenzija znatno veća od preostale dve. Prema odredbama SRPS EN

e
1992-1-1, gredom se smatra element čiji raspon nije manji od trostruke visine preseka. U suprotnom, radi
se o dubokoj gredi.

nt
U konstrukcijama se gredni nosači javljaju kao samostalni elementi, ili kao deo složenih sistema. Najčešća
primena grednih nosača je vezana za zgradarstvo, gde su grede zastupljene kao elementi međuspratnih,
krovnih i temeljnih konstrukcija. Primena greda je vezana i za mostogradnju, gde su grede prisutne kao
glavni i poprečni nosači mostovske konstrukcije. U konstrukcijama se gredni nosači najčešće pojavljuju u
sklopu sa drugim elementima (stubovima, pločama, zidovima).

de
Gredne nosače projektujemo preko jednog ili više raspona. Statički sistem se usvaja u skladu sa stvarnom
dispozicijom grede i ostvarenim konturnim uslovima u zoni oslonaca. Neki primeri su dati na Slici 1.

tu
Slika 1 – Neke od mogućnosti statičkih sistema grednih nosača

Izbor poprečnog preseka grednog nosača zavisi od konstrukcijskih i funkcionalnih zahteva. U slučaju da se
konstrukcija izvodi na licu mesta, gredni nosači se projektuju kao sa pravougaonim poprečnim presekom.
Ako su kruto povezani sa pločom u međuspratnim i temeljnim konstrukcijama, tada govorimo o gredi T-
preseka. Prilikom prefabrikacije grednih nosača mogućnost izbora poprečnog preseka je daleko veća nego
as
u slučaju izvođenja in-situ. Bez obzira na tehnologiju izvođenja, poprečni presek treba da bude povoljan
sa konstrukcijske tačke gledišta, izvođački ostvariv, i funkcionalno i estetski prihvatljiv.

Kada su u pitanju konstrukcijski aspekti, treba se voditi činjenicom da je optimalan poprečni presek grede
takav da pritisnuta zona betona ima dovoljnu nosivost, a da zategnuta treba da obezbedi pravilan smeštaj
i vođenje armature duž nosača. Najčešći oblici poprečnih preseka grednih nosača su dati na Slici 2.
z
mo

Slika 2 – Karakteristični poprečni preseci grednih nosača

Armiranobetonske grede se u praksi uglsvnom izvode do raspona od 12,0 m, primarno zbog toga što je pri
većim rasponima prilično teško obezbediti da širina prslina bude u dozvoljenim granicama. Gredni nosači
većih raspona se u praksi izvode kao prednapregnuti.
sa

Duž raspona poprečni presek grede može biti konstantan ili promenljiv. Približne visine greda konstantnog
poprečnog preseka se mogu izraziti u funkciji raspona L, i kreću se u granicama L/12–L/8, dok u slučaju
greda promenljivog poprečnog preseka visina iznosi približno L/10 u slemenu i L/25 nad osloncem.
Kontinualni gredni nosači koji su izvedeni na licu mesta su u pojedinim slučajevima pri osloncima ojačani
vutama, koje mogu ravne ili zakrivljene. Vute su najčešće vertikalne (povećanje visine grede), ali u nekim
slučajevima mogu biti i horizontalne (povećanje širine nosača). Vertikalne vute povećavaju statičku visinu

e
grede, dok horizontalne povećavaju moć prijema napona zatezanja u oslonačkim zonama. Na Slici 3 je dat
prikaz vertikalnih i horizontalnih vuta u grednim nosačima.

nt
de
tu
as
Slika 3 – Vertikalne i horizontalne vute u kontinualnim gredama
z

Armiranje greda podužnom armaturom za prijem uticaja savijanja

Kada je procenat armiranja zategnutom armaturom nedovoljan, može se desiti da u momentu nastanka
prvih prslina dođe do pojave krtog loma. Iz tog razloga, svi propisi za projektovanje betonskih konstrukcija
mo

definišu zahtevane vrednosti minimalnog procenta armiranja. U slučaju grednih nosača, standard SRPS EN
1992-1-1 definiše minimalnu površinu zategnute armature kao:

fctm
As,min  0,26 btd, ali ne manje od 0,0013btd (1)
fyk

pri čemu bt označava srednju širinu zategnute zone (kod geometrijski pravougaonih preseka je bt = b).

Preseci kod kojih je površina zategnute armature manja As,min od smatraju se nearmiranim presecima.
sa

Standard SRPS EN 1992-1-1 takođe propisuje i maksimalnu površinu zategnute (i pritisnute) armature,
koja ne treba da pređe As,max izvan zona nastavljanja, za čiju je vrednost preporučeno da iznosi 0,04Ac, pri
čemu je Ac površina poprečnog preseka. Objašnjenje za ovakav kriterijum nije dato, zbog čega u praksi
treba koristiti kriterijum koji se odnosi na zadovoljenje duktilnosti preseka (maksimalnu visinu neutralne
linije), jer njegovim ispunjavanjem možemo automatski zadovoljiti i zahtev da je As,max = 0,04Ac.

e
U slučaju konstrukcija izvedenih na licu mesta, čak i kada je u proračunu pretpostavljeno da je oslanjanje
slobodno, poprečni preseci na osloncu moraju biti projektovani da prihvate moment savijanja koji potiče
od delimičnog uklještenja nosača, i to u iznosu od minimum 15% maksimalnog iznosa momenta savijanja

nt
u polju.

Kada su u pitanju srednja polja kontinualnih nosača, ukupna površina zategnute armature u flanši treba
da bude raspoređena po efektivnoj širini flanše. Deo te armature može biti koncentrisan u širini rebra
(Slika 4). Postojeća pritisnuta armatura (prečnika Ø) koja je uzeta u obzir u proračunu nosivosti mora biti
pridržana poprečnom armaturom na rastojanju ne većem od 15Ø.

de
tu
as
Slika 4 – Raspoređivanje zategnute armature u poprečnim presecima sa flanšom

Podužna armatura u grednim nosačima mora obezbediti nosivost koja pokriva anvelopu zatežućih sila duž
nosača. U slučaju elemenata sa smičućom armaturom, dodatna zatežuća sila nastala usled smicanja se
određuje kao:

1
z

ΔFtd  VEd  ctgθ  ctgα  (2)

2
VEd je proračunska sila smicanja, α označava ugao između armature za prijem smicanja i ose grede koja je
upravna na silu smicanja, θ je ugao između pritisnutih betonskih štapova i ose grede upravne na silu
mo

smicanja. Silu ΔFtd treba da prihvati zategnuta armatura As koja je određena iz stanja savijanja.

Radi jednostavnosti, razmatraćemo slučaj nosača opterećenih na čisto savijanje, tj. nosača u kojima je NEd
= 0). Količnik MEd/z predstavlja tzv. liniju zatežućih sila (Slika 5). Zbir [(MEd/z) + ΔFtd] ne sme preći vrednost
MEd,max/z, pri čemu je MEd,max maksimalni moment duž raspona. U prevodu, zbir postojeće zategnute
armature (As) i dodatne armature (ΔAs = ΔFtd/fyd = 0,5VEd(ctgθ – ctgα)/fyd) ne treba da pređe maksimalnu
vrednost količine armature određenu iz MEd,max.

U slučaju nosača bez armature za prijem smicanja, pri određivanju potrebne površine podužne armature
sa

u zonama sa prslinama usled savijanja, linija zatežućih sila (MEd/z) treba da se pomeri za al = d u pravcu
koji je manje povoljan. U slučaju da se u nosačima nalazi armatura za prijem smicanja, može se primeniti
isti princip, s tim što se usvaja da je al = 0,5z(ctgθ – ctgα).
Pomeranje linije zatežućih sila ima veliki praktični značaj, jer je time automatski ispunjen zahtev koji se
odnosi na dodatnu silu ΔFtd koju treba poveriti zategnutoj podužnoj armaturi, odnosno, automatski je
obuhvaćena dodatna površina zategnute armature ΔAs koju treba uzeti u obzir. Iz jednačine (2) je jasno

e
da ako se usvoji θ = 45° i α = 90° (vertikalne uzengije su najčešće usvajana armatura za prijem smicanja u
praksi) veličina ΔFtd je znatno manja nego u slučaju kada je θ = 21,8° (pri α = 90°). Izbor ugla θ ostaje na
projektantu, budući da je iz svega gore navedenog jasno da značajno utiče na konačnu količinu armature,

nt
kako poprečne, tako i podužne.

Na Slici 5 je jasno prikazano šta u praksi treba uraditi: nakon određene anvelope momenta savijanja MEd,
istu treba podeliti sa krakom unutrašnjih sila z (može se usvojiti da je z ≈ 0,9d), kako bi se odredila linija
zatežućih sila označena sa A. Liniju zatežućih sila je potrebno pomeriti za al, što je označeno sa B. Podužnu

de
armaturu C treba usvojti tako da „pokriva“ pomerenu liniju zatežućih sila. Treba imati u vidu da površina
donje armature na krajnjim osloncima, na kojima u proračunu nije pretpostavljeno ili je u obzir uzeto
delimično uklještenje, treba da bude najmanje jednaka četvrtini površine armature koja je potrebna u
rasponu. Pritom, treba uzeti u obzir ranije razmatranu odredbu koja se odnosi na minimalnu količinu
armature As,min.

tu
z as

Slika 5 – Pomeranje linije zatežućih sila i vođenje podužne armature

mo

U slučaju primene povijenih šipki koje doprinose smičućoj nosivosti dužina sidrenja ne treba da bude
manja od 1,3lbd u zategnutoj i od 0,7lbd u pritisnutoj zoni (lbd je proračunska dužina sidrenja).

Oblikovanje armature u zoni krajnjih oslonaca

Površina armature u donjoj zoni grede na krajnjim osloncima na kojima u proračunu nije pretpostavljeno
ili je u obzir uzeto delimično uklještenje, treba da iznosi najmanje 25% armature koja je potrebna u polju.

Sila zatezanja koju treba prihvatiti na osloncu može se odrediti kao:

sa

al
FE  VEd  NEd (3)
z
pri čemu je NEd aksijalna sila koju treba dodati ili oduzeti od sile zatezanja.
Prilikom sidrenja armature donje zone grede u krajnje oslonce, proračunska dužina sidrenja lbd se meri od
linije spoja grede i oslonca (Slika 6).

e
nt
de
Slika 6 – Sidrenje armature donje zone grede u krajnje oslonce

Oblikovanje armature u zoni srednjih oslonaca

Površina armature u donjoj zoni grede na srednjim osloncima na kojima u proračunu nije pretpostavljeno



10Ø u slučaju pravih šipki;
tu
ili je u obzir uzeto delimično uklještenje, treba da iznosi najmanje 25% armature koja je potrebna u polju.

Dužina sidrenja u zoni srednjih oslonaca ne treba da bude manja od:

prečnika valjka u slučaju šipki sa kukama čiji je prečnik 16 mm i veći;

as
 dvostrukog prečnika valjka u svim ostalim slučajevima.

Ako se u zoni srednjih oslonaca projektom predviđa armatura za prijem eventualnih pozitivnih momenata
(npr. usled sleganja oslonaca), tada se ona izvodi kontinualno, a šipke mogu da se nastave preklapanjem.

Gore razmatrane odredbe su prikazane na Slici 7.

z
mo

Slika 7 – Sidrenje armature donje zone grede u zoni srednjih oslonaca

Oblikovanje armature za prijem smicanja usled transverzalnih sila

Armatura za prijem smicanja usled transverzalnih sila treba da bude postavljena pod uglom α koji se kreće
u granicama 45° ≤ α ≤ 90° u odnosu na podužnu osu elementa. Armatura može biti sastavljena od uzengija
(spoljašnjih i unutrašnjih, otvorenih ili zatvorenih) prikazanih na Slici 8, koso povijenih šipki, i drugih oblika
poput armaturnih koševa, lestvičaste armature, i sl. Neophodno je da armatura za prijem smicanja bude
sa

efikasno usidrena. Nastavljanje preklapanjem na vertikalnom delu uzengije uz spoljašnju ivicu rebra je
dopušteno samo pod uslovom da uzengija ne prihvata uticaje od torzije.
Preporučuje se da uzengije predstavljaju barem pola od ukupne armature za prijem smicanja. Procenat
armiranja armaturom za prijem smicanja je definisan kao odnos površine armature i površine betona,
odnosno:

e
Asw
ρw   ρw,min (4)
sbwsinα

nt
pri čemu je minimalni procenat armiranja definisan kao:

0,08 fck
ρw,min  (5)
fyk

de
Iz jednačine (4) se može izraziti minimalna površina armature za prijem smicanja po jedinici dužine:

Asw,min
 ρw,minbwsinα (6)
s
U zonama u kojima proračunska vrednost transverzalne sile ne prelazi proračunsku vrednost nosivosti pri

tu
smicanju elementa bez armature za prijem smicanja (VEd ≤ VRd,c) nije potrebno predvideti proračunsku
armatura za prijem smicanja, ali je neophodno usvojiti minimalnu armaturu (Asw,min).
z as

Slika 8 – Primeri oblikovanja uzengija za prijem smicanja usled transverzalnih sila

mo

Horizontalno rastojanje na kome je postavljena armatura za prijem smicanja u obliku uzengija (s) ne sme
biti veće od sl,max = 0,75d(1 + ctgα). U slučaju povijenih šipki, maksimalno rastojanje ne sme biti veće od
sb,max = 0,6d(1 + ctgα). Rastojanje između vertikalnih stranica uzengija u poprečnom pravcu u preseku ne
sme biti veće od st,max = 0,75d ≤ 600 mm. Dodatno, svaka pritisnuta šipka podužne armature koja je uzeta
u obzir pri proračunu nosivosti, treba da bude obuhvaćena poprečnom armaturom na rastojanju ne većem
od 15Ø, pri čemu je Ø prečnik šipke.

U slučaju da se kao armatura za prijem smicanja koriste uzengije, može se napisati:

Asw  mas 
sa

1
(7)

pri čemu je m sečnost uzengija, a as(1) je površina preseka šipke od koje je uzengija formirana. Ako je u
poprečnom preseku usvojena samo spoljašnja uzengija tada je m = 2.
Ako opterećenje deluje u donjoj zoni preseka, osim armature koja je potrebna za prijem smicanja treba
obezbediti i dodatnu vertikalnu armaturu koja je dovoljna da prenese opterećenje u gornju zonu.

e
Oblikovanje armature za prijem smicanja usled momenata torzije
Armatura za prijem smicanja nastalog usled dejstva torzije sastoji od podužne i poprečne armature.

nt
Podužnu armaturu (ΣAsl) je potrebno rasporediti po obimu preseka tako da barem jedna šipka bude u
svakom uglu preseka, a da su ostale šipke uniformno raspoređene duž unutrašnje konture uzengija na
rastojanju koje nije veće od 350 mm. U slučaju poprečnih preseka manjih dimenzija podužnu armaturu je
moguće grupisati u uglovima poprečnog preseka. Treba imati u vidu da podužna armatura za prijem
smicanja usled torzije predstavlja dodatak postojećoj prethodno određenoj podužnoj armaturi.

de
U slučaju dejstva torzije poprečnu armaturu čine uzengije postavljene pod uglom od 90° u odnosu na osu
elementa, koje treba da budu zatvorene i usidrene preklapanjem ili polukružnim kukama na krajevima
(Slika 9).

tu
as
Slika 9 – Primeri oblikovanja uzengija za prijem smicanja usled momenata torzije

U skladu sa odredbama standarda SRPS EN 1992-1-1, može se smatrati da je minimalni procenat armiranja
poprečnom armaturom zadovoljen ako su poštovani zahtevi koji se odnose na minimalni procenat
armiranja dat u slučaju dejstva transverzalnih sila.

Maksimalno podužno rastojanje poprečne armature (sl,max) treba odrediti kao:

z

 0,75d

sl,max  min  u/8 (8)
najmanja dimenzija poprečnog preseka

mo

pri čemu je d statička visina, a u je spoljašnji obim poprečnog preseka.

Duboke grede, definisane na početku ovog teksta, se u praksi armiraju mrežama sa obe strane, uzimajući
u obzir minimalnu površinu armature As,dbmin čija preporučena vrednost iznosi 0,1% površine preseka, ali
ne manje od 1,50 cm2/m’, na svakom licu, u oba pravca. Dimenzije okna mreže ne smeju biti veće od manje
vrednosti između dvostruke debljine grede i 30 cm.
sa
sa
mo
zas
tu
STUBOVI
de
nt
e
Uvod
Stubovi su vertikalni ili kosi elementi koji su deo vertikalne noseće konstrukcije. U konstrukciji su, osim za

e
prijem i prenos aksijalnih naprezanja, zaduženi i za prijem momenata savijanja i smičućih sila koji potiču
od horizontalnih dejstava. Najkraći put prenosa opterećenja konstrukcije do temelja se ostvaruje ako su
stubovi prisutni u svim etažama i nalaze se jedan iznad drugog.

nt
U stubove spadaju elementi kod kojih odnos dimenzija veće (h) i manje (b) strane nije veći od 4, i čija je
visina nije manja od 3h.

U praksi se najčešće projektuju stubovi pravougaonog i kružnog poprečnog preseka, budući da se takvi
oblici izvode veoma jednostavno, što je naročito važno u slučaju monolitne gradnje. U slučaju montažne

de
gradnje često se projektuju stubovi razuđenih poprečnih preseka, u cilju racionalizacije utroška materijala.
Različiti poprečni preseci stubova su dati na Slici 1.

Armiranje stubova
tu
Slika 1 – Najčešće primenjivani poprečni preseci stubova
as
Kada je u pitanju armiranje stubova, opterećenih bilo ekscentričnim ili centričnim pritiskom, treba imati u
vidu odredbe standarda SRPS EN 1992-1-1:

- Minimalni prečnik podužne armature (Ømin) je 8 mm. U konstrukterskoj praksi nije uobičajeno da se
za prečnik usvaja vrednost ispod 12 mm.
- Ukupna površina podužne armature ne sme biti manja od As,min (pri čemu je Ac površina poprečnog
preseka):
z

 0,10NEd

As,min  max  fyd (1)
0,002 A

mo

- Ukupna površina podužne armature ne sme biti veća od As,max, što iznosi 0,04Ac izvan zona u kojima
se armatura nastavlja preklapanjem i 0,08Ac u zonama nastavljanja preklapanjem.
- U slučaju stubova poligonalnog poprečnog preseka neophodno je da u svakom uglu postoji barem po
jedna šipka.
- U slučaju stubova kružnog poprečnog preseka minimalni broj šipki je 4.
- Prečnik poprečne armature (uzengija, petlji ili spiralne armature) ne treba da bude manji od 6 mm,
niti od jedne četvrtine maksimalnog prečnika podužnih šipki.
sa

- Rastojanje poprečne armature po visini stuba ne treba da bude veće od scl,tmax:

  20min

scl,t  scl,tmax  min  b (2)
400 mm

e

- Maksimalno rastojanje definisano izrazom (2) treba smanjiti za 40% (pomnožiti sa faktorom 0,6) u

nt
presecima iznad i ispod ploče ili grede, na visini jednakoj većoj dimenziji poprečnog preseka stuba, i u
zoni nastavljanja armature preklapanjem ako je maksimalni prečnik šipki veći od 14 mm (veza data
izrazom (3)). Na dužini preklapanja treba da se predvide najmanje 3 šipke koje su raspoređene na
jednakom međusobnom rastojanju.

 12min

de

scl,t  scl,tmax  min  0,6b (3)
240 mm

- Kada u stubu dolazi do promene pravca podužnih šipki (npr. u slučaju promene dimenzija stuba),
rastojanje poprečne armature treba da se sračuna uzimajući u obzir prisutne bočne sile. Navedene
efekte je moguće zanmariti ako promena pravca nije veća od 1:12.

tu
Svaka podužna šipka ili svežanj šipki koji se nalazi u uglu poprečnog preseka moraju biti pridržani
poprečnom armaturom. U pritisnutoj zoni nijedna šipka ne sme da bude na rastojanju većem od 150 mm
od šipke čije je pomeranje sprečeno poprečnom armaturom.

Na Slici 2 su prikazani neke od mogućnosti načina armiranja stubova, a na Slici 3 nastavljanje podužne
as
armature stubova iznad međuspratne konstrukcije.
z
mo

Slika 2 – Neke od mogućnosti armiranja stubova

sa

Slika 3 – Nastavljanje podužne armature stubova iznad međuspratne konstrukcije

sa
mo
zas OKVIRI
tu
de
nt
e
Uvod
Okvir je u velikom broju slučajeva osnovi konstrukcijski element. Prost okvir je element koji čine dva stuba

e
i greda koja je sa njima povezana kruto (Slika 1), što omogućuje prenos svih presečnih sila. Krutost veze
se pri monolitnoj gradnji ostvaruje automatski, te su okvirne konstrukcije široko primenjene u praksi.

nt
de
Slika 1 – Različite dispozicije prostih okvira

Prost okvir u statičkom smislu može biti određen (okvir na tri zgloba) ili neodređen (okvir na dva zgloba,
uklješteni okvir), kao što je prikazano na Slici 2.

tu
as
Slika 2 – Statički sistemi prostog okvira

Uklješteni okviri su najracionalniji po pitanju utroška materijala, ali su osetljivi na uslove fundiranja, pa se
veoma često iz tog razloga u praksi prelazi na dvozglobne, ili pak statički određene (trozglobne) okvire. U
svakom slučaju, treba imati u vidu da se okvirno dejstvo ostvaruje jedino u slučaju kada je obezbeđena
horizontalna nepomerljivost oslonaca. Nepomerljivi oslonci i kruta veza između grede i stubova u slučaju
vertikalnog opterećenja okvira dovodi do toga da se pored transverzalne sile sa grede na stub prenosi i
z

moment savijanja, što za direktnu posledicu ima smanjenje momenta savijanja u polju grede, u poređenju
sa prostom gredom istog raspona (Slika 3). Uzimajući u obzir navedeno, jasno je da se greda zahvaljujući
okvirnom dejstvu može isprojektovati u racionalnijim dimenzijama, ali se iz tog razloga stubovi moraju
usvojiiti nešto većih dimenzija, budući da su pored aksijalne sile sada izloženi i momentima savijanja.
mo
sa

Slika 3 – Efekat okvirnog dejstva

Iz dispozicije prostog okvira je jasno da on može prihvatiti opterećenje u samo svojoj ravni. Budući da se
u praksi javlja potreba za konstrukcijama koje su sposobne da prihvate i prenesu vertikalno i horizontalno
opterećenje koje deluju iz proizvoljnog pravca, što se postiže povezivanjem okvira u minimum dva pravca,

e
i tada oni čine prostorni ram (skelet). Povezivanje stubova se ne mora vršiti u dva ortogonalna pravca, već
je moguće formirati prostorne ramove proizvoljnog oblika (Slika 4).

nt
de
Slika 4 – Neke od mogućih dispozicija prostornih ramova

Broj spratova i brodova okvira, kao i statički sistem, biraju se u zavisnosti od konkretne potrebe (Slika 5).

tu
as
Slika 5 – Primeri različitih dispozicija i statičkih sistema okvira po horizontali i vertikali

Primena okvirnih konstrukcija je veoma česta u visokogradnji (stambene, poslovne i industrijske zgrade),
z

ali i u mostogradnji (gredni mostovi). Kada je u pitanju zgradarstvo, uobičajeni rasponi okvirnih nosača se
kreću između 4 i 10 m. Pritom treba imati u vidu da u praksi veze između greda i stubova, kao i stubova i
temelja, najčešće krute. Isto tako, grede su uglavnom istih dimenzija na svim etažama, dok se dimenzije
stubova mogu menjati (stubovi većih dimenzija su prisutni u nižim etažama).
mo

Armiranje čvorova u okvirnim konstrukcijama

Čvorovi okvira predstavljaju kritično mesto u konstrukcijii, budući mora biti zadovoljeno nekoliko veoma
važnih uslova. Pre svega, ne sme doći do narušavanja krutosti i nepomerljivost veze. Podrazumeva se da
je čvor oblikovan tako da je moguće sprovesti normalno i nesmetano izvođenje. Pritom, količina armature
koja se nalazi u čvoru mora odgovarati proračunskim potrebama.

Ugao pod kojim su vezani greda i stub je glavni parametar koji utiče na raspored normalnih naprezanja u
sa

čvoru. Veza pod pravim uglom dovodi do velikog povećanja napona pritiska na unutrašnjoj ivici, dok se
maksimalni naponi zatezanja javljaju unutar čvora, u blizini položaja neutralne linije. Nepovoljan efekat
lokalnih naprezanja u čvoru se može ublažiti upotrebom vertikalnih vuta (Slika 6), koje su veoma korisne
u slučaju kada su stubovi veoma kruti u odnosu na gredu.

e
nt
Slika 6 – Vertikalne vute na mestu čvora okvira

de
Sile koje deluju u čvoru moraju biti u ravnoteži. Proračun i konstruisanje armature u čvorovima su kritični
za određivanje nosivosti čvora. U slučaju čvorova okvirnih konstrukcija projektna čvrstoća betona (σRd,max)
koju treba uzeti u obzir u proračunu iznosi:

σRd, max  k1,2 ili 3 fcd (1)

pri čemu je fcd proračunska čvrstoća betona pri pritisku, ν je faktor smanjenja čvrstoće betona određen

tu
kao (1 – fck/250), uz napomenu da je fck izraženo u MPa. Upotreba koeficijenta k zavisi od stanja naprezanja
u čvoru, gde vrednost k1 odgovara pritisnutim čvorovima u kojima nema sidrenja zategnute armature (što
je u slučaju okvirnih nosača retkost), vrednost k2 odgovara čvorovima u kojima postoji sidrenje zategnute
armature u jednom pravcu, dok k3 odgovara čvorovima u kojima postoji sidrenje zategnute armature u
više nego jednom pravcu. Prema preporuci standarda SRPS EN 1992-1-1 vrednosti k1, k2 i k3 iznose 1,0,
as
0,85 i 0,75, respektivno.

U slučaju čvorova u kojima je prisutna zategnuta armatura, treba imati u vidu da se ista mora voditi kroz
čvor bez prekida, kao i da je treba poviti sa određenim poluprečnikom (r). Poluprečnik mora biti prihvatljiv
sa aspekta izvođenja, što znači da šipke velikih prečnika nisu povoljne. Dodatno, jasno je da povijanje šipke
po određenom luku izaziva skretne sile, što izaziva lokalno naprezanje betona (Slika 7). Iz tog razloga treba
voditi računa o izboru prečnika šipke i poluprečnika luka savijanja.
z
mo

Slika 8 – Lokalno dejstvo zategnute šipke armature na beton u čvoru okvira

Bez obzira na tip čvora, vrednost σRd,max može da se poveća za najviše 10%, ako je ispunjen barem jedan
od sledećih uslova:

- Čvor je izložen triaksijalnom pritisku;

sa

- Svi uglovi između pritisnutih štapova i zatega su ≥ 55⁰;

- Naponi koji deluju na osloncima ili mestima dejstva koncentrisanih sila su uniformni, a čvor je utegnut
uzengijama;
- Armatura je raspoređena u više slojeva;
- Čvor je pouzdano utegnut odgovarajućom dispozicijom ležišta ili trenjem.

U slučaju ugaonih čvorova okvira u kojima deluju momenti savijanja koji izazivaju pritisak na unutrašnjoj

e
konturi, kada su visine grede i stuba približno jednake, u čvoru grede i stuba nije neophodno sprovesti
kontrolu uzengija niti dužine sidrenja, pod uslovom da je sva zategnuta armatura savijena oko ugla čvora
(Slika 9). Ako se pak visine grede i stuba znatno razlikuju, treba predvideti uzengije za utezanje čvora (Slika

nt
10), što naravno podrazumeva i odgovarajući proračun. Za više detalja videti odredbe standarda SRPS EN
1992-1-1.

de
tu
Slika 9 – Šematski prikaz armiranja krajnjeg čvora okvira u slučaju približno iste visine grede i stuba
(unutrašnja kontura je pritisnuta)
z as
mo

Slika 10 – Šematski prikaz armiranja krajnjeg čvora okvira u slučaju znatne razlike u visini grede i stuba
(unutrašnja kontura je pritisnuta)

Ako u ugaonim čvorovima okvira može doći do pojave zatezanja na unutrašnjoj konturi, kada su visine
grede i stuba približno jednake, treba predvideti armaturu u obliku petlji u zoni ugla, ili u obliku U-šipki
koje su nastavljene preklapanjem, u kombinaciji sa koso postavljenim uzengijama. U zavisnosti od veličine
momenta koji izaziva zatezanje treba izvršiti i oblikovanje armature u čvoru. Ako je moment umerenog
sa

intenziteta armiranje je potrebno sprovesti u skladu sa Slikom 11, a ako je moment znatnog intenziteta u
skladu sa Slikom 12.
 e
nt
de
Slika 11 – Šematski prikaz armiranja krajnjeg čvora okvira u slučaju približno iste visine grede i stuba
(unutrašnja kontura je zategnuta), za dejstvo momenta umerenog intenziteta

tu
as
Slika 12 – Šematski prikaz armiranja krajnjeg čvora okvira u slučaju približno iste visine grede i stuba
z

(unutrašnja kontura je zategnuta), za dejstvo momenta velikog intenziteta

Na Slici 13 su prikazane neke od mogućnosti armiranja čvorova okvira u slučaju da se u čvoru nalazi više
od dva elementa.
mo
sa

Slika 13 – Mogućnosti armiranja čvorova okvira u kojima je prisutno više od dva elementa (nastavak na
sledećoj strani)
 e
nt
de
Na Slici 14 je prikazan moguć način armiranja slemena kolenaste grede, koja može biti sastavni deo okvira.

tu
Slika 14 – Armiranje slemena kolenaste grede
z as
mo
sa
 e
nt
de
KRATKI ELEMENTI
tu
z as
mo
sa
Uvod
Pod kratkim elementom podrazumevamo kratak konzolni nosač opterećen koncentrisanom silom (koja je

e
uglavnom velikog intenziteta) čiji je krak po pravilu manji od statičke visine kratkog elementa, ali i delove
grednih nosača na kojima dolazi do skokovite promene transverzalne sile na kratkoj dužini koja nije veća
od statičke visine grede. Navedeni slučajevi su prikazani na Slici 1.

nt
de
Slika 1 – Kratki elementi

U praksi se primena kratkih elemenata česta, a naročito u industrijskim halama gde se koriste kao oslonci
nosača kranskih staza. Primenjuju se i u montažnoj gradnji kao oslonci prefabrikovanih elemenata, kao

tu
oslonci elemenata na dilatacionim razdelnicama, za oblikovanje Gerberovih nosača, i dr. Navedeni primeri
su prikazani na Slici 2.
as
Slika 2 – Primeri primene kratkih elemenata

Donja ivica kratkog elementa može biti izvedena kao ravna ili zakošena, a od izbora zavisi i raspodela
naprezanja u kratkom elementu. U slučaju horizontalne donje ivice deo donje zone kratkog elementa nije
z

napregnut (Slika 3).

mo
sa

Slika 3 – Trajektorije naprezanja unutar kratkog elementa sa ravnom donjom ivicom

Mogući mehanizmi loma kratkih elemenata zavise od veličine naprezanja, dimenzija kratkog elementa i
usvojene armature (Slika 4).
 e
nt
Slika 4 – Mogući mehanizmi loma kratkih elemenata

Armiranje kratkih elemenata

de
Armatura kratkog elementa se sastoji iz armature za prijem zatezanja od dejstva momenta savijanja, kose
(ili pak horizontalne) armature za prijem uticja nastalih usled transverzalnih sila (prikazano na Slici 5), i
konstruktivne armature u obliku horizontalnih i vertikalnih uzengija.

tu
as
Slika 5 – Glavna armatura u kratkom elementu

Na Slici 6 su dati primeri mogućnosti armiranja kratkih elemenata. Treba imati u vidu da sva horizontalna
i vertikalna armatura kratkog elementa mora biti usidrena duboko u betonsku masu stuba, pri čemu je
važno napomenuti da se dužina sidrenja mora ostvariti u pritisnutoj zoni stuba.
z
mo

Slika 6 – Primeri mogućnosti armiranja kratkih elemenata

sa

Armatura grednog nosača u čijem delu dolazi do nagle promene transverzalne sile se načelno konstruiše
na isti način kao i armatura kratkog elementa (Slika 7). Slično važi i za armiranje mesta u gredi na kome se
ostvaruje Gerberov zglob (Slika 8).
 e
nt
Slika 7 – Šematski prikaz armiranja grede na mestu dejstva koncentrisane sile velikog intenziteta

de
tu
as
Slika 8 – Šematski prikaz armiranja grede na mestu formiranja Gerberovog zgloba
z
mo
sa
sa
m
o
za
stu
PUNE PLOČE

de
n te
 Uvod
Ploča je element kod koga dimenzija najkraće ivice nije manja od 5h, pri čemu je h ukupna debljina ploče.

te
Opterećenje koje deluje na ploču je po pravilu upravno na njenu srednju ravan, i kao takvo izaziva savijanje
ploče. Kao posledica deformacije u ploči se javljaju momenti savijanja, transverzalne sile i momenti torzije.
U pločama se takođe mogu javiti i aksijalne sile kao posledica dejstva opterećenja u srednjoj ravni. Treba
napomenuti da su ploče opterećenje na savijanje napregnute dvoosno. Opterećenje koje je prisutno na

n
ploči može biti površinsko, linijsko ili tačkasto.

U osnovi su ploče najčešće pravougaonog oblika, ali se u zavisnosti od potreba projektuju i kao kružne,
trougaone, trapezne, poligonalne i dr. Ivice ploče mogu biti oslonjene linijski ili tačkasto, ali mogu biti i

de
slobodne. U slučaju linijskog oslanjanja, konturni uslovi su najčešće slobodno oslanjanje ili uklještenje, a u
određenim slučajevima se razmatra i delimično uklještenje. Za prikaz konturnih uslova na ivicama ploča
su u praksi ustaljene oznake prikazane na Slici 1 (lx i ly predstavljaju kraću i dužu ivicu, respektivno). U
zavisnosti od konturnih uslova usvajaja se i statički sistem ploče (Slika 2).

stu
Slika 1 – Uobičajen način označavanja konturnih uslova u pločama
za

Slika 2 – Neke od mogućnosti statičkih sistema ploča

Odnos debljine ploče i kraćeg raspona je parametar koji određuje način analize i proračuna punih ploča.
Naime, ako je taj odnos manji od 0,2 ploče se razmatraju kao tanke, a ako je veći od 0,2 proračun treba
sprovesti u skladu sa teorijom debelih ploča. Suštinski, razlika je u doprinosu uticaja smicanja koji u slučaju
o

tankih ploča može biti zanemaren. Primena tankih ploča je daleko veća od primene debelih, koje su pre
svega karakteristične za temeljne konstrukcije većih dimenzija (npr. u slučaju nuklearnih elektrana), kao i
za fortifikacione objekte.
m

Primena ploča je veoma zastupljena u praksi, i to u praktično svim armiranobetonskim konstrukcijama.

Ploče su nezaobilazni delovi međuspratnih, temeljnih i stepenišnih konstrukcija. Budući da u slučaju da
ploča predstavlja deo temeljne konstrukcije ona zapravo predaje reakcije drugih elemenata tlu, u praksi
se temeljne ploče često nazivaju i kontraploče.
sa

Pune pravougaone ploče

U standardu SRPS EN 1992-1-1 donja granica debljine punih ploča nije eksplicitno navedena. Umesto toga,
date su odredbe koje se odnose na maksimalne vrednosti odnosa raspona i statičke visine (l/d) za koje nije
 potrebno sprovoditi poseban proračun veličine ugiba, odnosno, smatra se da se ugibi nalaze u granicama
koje su u SRPS EN 1992-1-1 definisane kao granične. Za kvazi-stalna opterećenja granična vrednost ugiba

te
iznosi l/250 u odnosu na oslonce (l/500 za stalna opterećenja nakon završetka gradnje). Ukoliko odredbe
po pitanju veličine odnosa l/d date u nastavku nisu ispunjene, potrebno je sprovesti eksplicitnu kontrolu
ugiba, ili povećati debljinu ploče, što znači da postupak dimenzionisanja može biti iterativan.

Granične (maksimalne) vrednosti odnosa l/d se mogu odrediti kao:

n
(1a)

de
(1b)

stu
Izrazi (1a) i (1b) su izvedeni pod pretpostavkom da napon armaturi usled odgovarajućeg proračunskog
za
opterećenja graničnog stanja upotrebljivosti iznosi 310 MPa (što približno odgovara fyk = 500 MPa). Kada
se koriste drugačije vrednosti napona σs, odnosi l/d određeni iz izraza (1a) i (1b) treba da se pomnože sa
310/σs, pri čemu važi da je

(2)
o
m

Za ploče sa rasponima većim od 7,0 m, koje nose pregradne zidove koji bi mogli da budu oštećeni usled
prevelikih ugiba, vrednosti l/d date izrazima (1a) i (1b) treba da se pomnože sa 7/leff (leff uneti u metrima).
Ova odredba ne važi za ravne ploče (ploče bez kapitela). U slučaju ploča bez kapitela čiji raspon prelazi 8,5
m, faktor korekcije iznosi 8,5/leff (leff uneti u metrima).
sa

Preporučene vrednosti koeficijenta K su date u Tabeli 1, koja takođe sadrži i vrednosti odnosa l/d dobijene
iz izraza (1a) i (1b) za slučaj klase betona C30 i σs = 310 MPa, za različite konstrukcijske sisteme i procente
armiranja ρ = 0,5% i ρ = 1,5%.
 Tabela 1 – Osnovni odnosi l/d za armiranobetonske elemente bez aksijalnog pritiska

n te
de
stu
U standardu SRPS EN 1992-1-1 se ne navodi da li je u slučaju vrednosti ρ koje se nalaze izvan graničnih
za
(0,5 i 1,5%) dozvoljeno vršiti linearnu interpolaciju i ekstrapolaciju vrednosti odnosa l/d datih u Tabeli 1.
Bez obzira na to, linearna interpolacija i ekstrapolacija se u literaturi navode kao korektan izbor u analizi
koja se zasniva na izrazima (1a) i (1b), iako veze njima opisane nisu linearne. Stiče se utisak da je takvo
rešenje previše približno, te je preporuka da se za praktične potrebe u proračunu primenjuju isključivo
izrazi (1a) i (1b) u obliku u kom su dati. To podrazumeva i mogućnost konstruisanja dijagrama koji pokrivaju
spektar mogućih kombinacija, npr. vezu ρ–l/d u zavisnosti od fck i K.
o

Standard SRPS EN 1992-1-2, koji se odnosi na projektovanje betonskih konstrukcija na dejstvo požara,
daje određene preporuke vezane za minimalne debljine punih ploča (zajedno sa nezapaljivim slojevima
poda) hs, što ponekad može biti od koristi na početku projektovanja. U Tabeli 2 su prikazane minimalne
vrednosti debljine ploče zajedno sa nezapaljevim slojevima poda (hs), kao i osnog rastojanja spoljašnje
m

armature do ivice betona koja može biti izložena požaru (a), i to u zavisnosti od standardne požarne
otpornosti REI (za više detalja videti odredbe standarda SRPS EN 1992-1-2). Tabela 2 se ne odnosi na ravne
ploče bez kapitela – za njih su preporuke date u Tabeli 3.

Primena Tabele 2 je jednostavna. Ako su unapred poznati slojevi poda (koji u većini slučajeva proističu iz
sa

arhitektonskih zahteva), tada jednostavnim oduzimanjem njihove debljine od preporučenih vrednosti hs

u Tabeli 2 projektant može vrednost debljine ploče h. Iako Tabela 2 može biti korisna u konceptualnoj fazi
projektovanja, treba primetiti da su minimalne debljine ploče koje iz nje proističu prilično male, odnosno,
takve da će teško zadovoljiti statičke potrebe.
 Tabela 2 – Minimalne dimenzije debljine ploče (sa nezapaljivim slojevima poda) i osnog rastojanja
armature najbliže ivici preseka (tabela se ne odnosi na ravne ploče bez kapitela)

n te
de
stu
Tabela 3 – Minimalne dimenzije debljine ploče (sa nezapaljivim slojevima poda) i osnog rastojanja
armature najbliže ivici preseka za ravne ploče bez kapitela
za

Za praktične potrebe je moguće primeniti neke idealizacije po pitanju raspona i graničnih uslova. Efektivni
raspon elementa leff se može odrediti kao:
o

(3)
m

pri čemu ln označava čisto rastojanje između oslonaca, a vrednosti a1 i a2 se određuju kao odgovarajuće
vrednosti prikazane na Slici 3 (t označava širinu oslonca ili ležišta).

Kontinualne ploče mogu biti analizirane pod pretpostavkom da oslonci ne sprečavaju rotaciju. Bez obzira
na metodu analize, kada su ploče oslonjene na opisani način, proračunski momenti (MEd) koji su određeni
sa

za raspon između osa oslonaca se mogu smanjiti za veličinu ∆MEd kao što je prikazano na Slici 4 (M*Ed je
redukovana vrednost momenta), izraženu kao:

(4)
 pri čemu je FEd,sup proračunska reakcija na osloncu, a t je njegova širina (u slučaju ležišta je t jednako širini
ležišta).

n te
de
stu
za

Slika 3 – Efektivni raspon leff za različite uslove oslanjanja

o
m

Slika 4 – Redukcija oslonačkog momenta savijanja u slučaju kontinualnih ploča koje nisu kruto povezane
sa

sa osloncem

Ako je ploča monolitno povezana sa osloncem, za kritični proračunski momenat treba uzeti vrednost na
ivici oslonca M*Ed, koji ne sme biti manji od 65% vrednosti momenta punog uklještenja MEd (kao što je
prikazano na Slici 5).
 n te
Slika 5 – Redukcija oslonačkog momenta savijanja u slučaju monolitne veze ploče sa osloncem

U praksi se najčešće projektuju i izvode ploče konstantne debljine. U pojedinim slučajevima se debljina

de
ploče u zoni oslonaca može povećati formiranjem vuta, čiji se nagib najčešće kreće u granicama 1:3–1:4.
Visina vute je najčešće jednaka debljini ploče. Važno je imati u vidu da se doprinos vute ne uzima u obzir
kada je u pitanju krutost ploče.

Ploče se uglavnom dimenzionišu prema momentima savijanja (i normalnim silama u slučaju da postoji
opterećenje koje deluje u srednjoj ravni ploče). Transverzalne sile su u najvećem broju slučajeva takve da
ne izazivaju značajne smičuće napone (izuzetak su npr. temeljne ploče i ploče malog raspona sa velikim

stu
opterećenjem). Dakle, kada su u pitanju transverzalne sile, uglavnom je neophodno obezbediti dovoljnu
smičuću nosivost betona bez smičuće armature, odnosno zadovoljiti uslov VEd ≤ VRd,c. U Tabeli 4 su za slučaj
klase betona C30 (fck = 30 MPa) date vrednosti VRd,c za različite količine zategnute armature, normirane
proizvodom širine preseka (100 cm) i statičke visine (bd), što je označeno sa vRd,c. Napominje se da se
vrednosti u Tabeli 4 odnose na stalne i prolazne proračunske situacije (parcijalni koeficijent sigurnosti za
beton iznosi 1,5), kao i za slučaj naprezanja bez normalne sile (NEd = 0).

Tabela 4 – Vrednosti vRd,c = VRd,c/bd za beton klase C30 i slučaj naprezanja bez normalne sile
za
o
m
sa
 U slučaju betona klasa različitih od C30, normirane vrednosti nosivosti VRd,c je moguće dobiti množenjem
koeficijenata iz Tabele 4 korektivnim faktorima datim u Tabeli 5, ali samo u slučaju da je ρl ≥ 0,4%.

te
Tabela 5 – Korektivni faktori za betone klasa različitih od C30 (fck ≠ 30 MPa)

n
U slučaju koncentrisanih sila velikog intenziteta koje deluju na ploču, dolazi do značajnih smičućih napona,
a samim tim i od opasnosti proboja ploče. Probijanje će biti razmatrano u analizi ploča direktno oslonjenih

de
na stubove, budući da je u tom slučaju opasnost od proboja najveća.

Pune pravougaone ploče koje prenose opterećenje u jednom pravcu

Ploče koje prenose opterećenje u jednom pravcu se tretiraju kao linijski nosači (grede) širine 1 m. Ako su
ploče opterećene pretežno jednakopodeljenim opterećenjem smatra se da prenose opterećenje u jednom
pravcu ako imaju dve slobodne i dve približno paralelne ivice, kada su oslonjene na svim ivicama pri čemu

stu
je odnos većeg prema kraćem rasponu veći od 2, i kada su uklještene na jednoj ivici a sve ostale ivice su
slobodne (Slika 6). Ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, tretiraju se kao ploče koje prenose opterećenje u
dva pravca.
za
o

Slika 6 – Primeri ploča koje prenose opterećenje u jednom pravcu

Kao što je gore rečeno i prikazano na Slici 6, statički uticaji se određuju za traku jedinične širine, i kao takvi
važe i za susedne trake. U slučaju ploče koja prenosi opterećenje u jednom pravcu preko jednog raspona,
m

kao i u slučaju konzolne ploče, određivanje vrednosti momenta savijanja u pravcu prenosa opterećenja
Mx je jednostavno, i vrši se na isti način kao i u slučaju odgovarajućih grednih nosača. Kod kontinualnih
ploča, momenti savijanja Mx i odgovarajuće smičuče sile mogu biti određeni primenom Tabele 6, koja važi
za ploče opterećene jednakopodeljenim opterećenjem bez prisustva koncentrisanih sila velikog intenzita,
sa

kod kojih ne postoji potreba za pritisnutom armaturom, i koje imaju najmanje tri raspona čija se veličina
ne razlikuje za više od 15% najvećeg raspona. Napominje se da u slučaju primene koeficijenata iz Tabele 6
nije dozvoljeno vršiti preraspodelu momenata savijanja, jer bi na taj način bile narušene pretpostavke na
osnovu kojih su koeficijenti u Tabeli 6 izvedeni.
 Tabela 6 – Granične vrednosti momenata savijanja u pravcu prenosa opterećenja i odgovarajućih
smičićih sila u kontinualnim pločama koje prenose opterećenje u jednom pravcu

n te
de
Momenti savijanja koji se javljaju u poprečnom pravcu (My) se određuju kao proizvod νMx, pri čemu je ν
Poasonov koeficijent. Vrednost Poasonovog koeficijenta iznosi 0,2 za beton bez prslina, a 0 za beton sa
prslinama.

slučaju grednih nosača

Asx 
MEd(s)x
zx fyd

NEdx
fyd
stu
Glavna armatura se određuje iz momenta Mx (i normalne sile Nx, u slučaju da postoji) na isti način kao i u

(5)

i postavlja se u pravcu prenosa opterećenja. Određena količina armature je u pločama izražena u cm2/m’,
budući da su i momenti savijanja (i normalne sile) određeni iz analize izraženi po jedinici dužine (kNm/m’
i kN/m’).
za
Podeona armatura se određuje iz momenta My (i normalne sile Ny, u slučaju da postoji) na analogan način,
a postavlja se upravno na pravac prenosa opterećenja.

Iz navedenog je jasno da su pravougaone ploče armirane ortogonalno, odnosno, treba imati u vidu da su
statičke visine za pravce x i y različite (dx ≠ dy), kao što je prikazano na Slici 7. Kao što je na slici i prikazano,
kod ploča koje prenose opterećenje u jednom pravcu glavna armatura se postavlja bliže zategnutoj ivici
preseka, kako bi imala što veću statičku visinu, dok se podeona armatura postavlja iznad nje.
o
m

Slika 7 – Ortogonalno armiranje punih ploča

sa

Pune pravougaone ploče koje prenose opterećenje u dva ortogonalna pravca

Kao što je već rečeno, pod pločama koje prenose opterećenje u dva ortogonalna pravca podrazumevamo
ploče pravougaone osnove za koje odnos većeg prema manjem rasponu nije veći od 2, i koje su oslonjene
 duž tri ili sve četiri ivice. Budući da imaju statički armaturu u oba ortogonalna pravca, u praksi se nazivaju
i krstasto armirane ploče.

te
Pojedinačne pravougaone krstasto armirane ploče su uglavnom slobodno oslonjene ili uklještene duž tri
ili četiri ivice, dok se, budući da se oslanjaju na srednje i krajnje oslonce, kontinualne ploče mogu definisati
kao sistem međusobno povezanih pojedinačnih ploča (Slika 8). U slučaju eventualnih manjih prekida u
linijskom oslanjanju ploče na zid sa otvorom, oni se pri proračunu uticaja najčešće mogu zanemariti,

n
premošćavanjem otvora gredom, ili pak skrivenom gredom u ploči. Ploče trapeznog ili sličnog nepravilnog
oblika se u pojedinim slučajevima pri određivanju statičkih uticaja mogu tretirati kao pravougaone.

de
stu
za

Slika 8 – Primeri ploča koje prenose opterećenje u dva ortogonalna pravca

Proračun statičkih uticaja u krstasto armiranim pločama prema teoriji elastičnosti je zasnovan na sledećim
pretpostavkama:

- Debljina ploče je mala u odnosu na druge dve dimenzije;

- Tačke koje se nalaze na normali na srednju ravan ploče nakon deformacije ostaju na pravoj koja
o

je upravna na deformisanu srednju ravan;

- Ugibi ploče su mali u odnosu na njenu debljinu;
- Vlakna u srednjoj ravni ploče pri deformaciji ne menjaju svoju dužinu, kao ni međusobni ugao.
m

Opterećenja upravna na ravan ploče dovode do pojave momenata savijanja u oba ortogonalna pravca (Mx
i My), momenata torzije (Mxy) i transverzalnih sila u oba ortogonalna pravca (Tx i Ty). Dodatno, ako je ploča
optrećena i u svojoj ravni, javljaju se normalne sile u oba pravca (Nx i Ny), kao i smičuće sile (Nxy).
sa

U današnje vreme određivanje statičkih uticaja u pločama se vrši primenom različitih softvera za analizu,
baziranih na metodi konačnih elemenata. Bez obzira na to, primena približnih rešenja se i dalje u nekim
slučajevima koristi u praksi, pre svega u fazi idejnog projektovanja, gde je neophodno sagledati globalno
ponašanje ploče u kratkom vremenskom roku.
 U slučaju pojedinačnih ploča opterećenih jednakopodeljenim opterećenjem, koje su slobodno oslonjene
na sve četiri ivice, i u čijim je uglovima dozvoljeno odizanje, maksimalne projektne vrednosti momenata

te
po jedinici dužine se za x i y pravac (respektivno) određuju iz jednačina (6a) i (6b) kao:

MEdx  αx flx2 (6a)

MEdy  αy flx2 (6b)

n
pri čemu je lx kraći raspon ploče, f je veličina projektog graničnog opterećenja, a vrednosti koeficijenata
αx i αy su date u Tabeli 7 u zavisnosti od odnosa ly/lx.

de
Tabela 7 – Koeficijenti za određivanje momenata savijanja u krstasto armiranim pločama koje su
slobodno oslonjene na sve četiri strane

stu
Kada su ploče opterećene jednakopodeljenim opterećenjem, ali je na njihovim ivicama sprečeno odizanje
za
i predviđena je armatura za prijem torzije, maksimalne projektne vrednosti momenata iznad oslonaca ili
u sredini raspona po jedinici dužine se za x i y pravac (respektivno) određuju iz jednačina (7a) i (7b) kao:

MEdx  βx flx2 (7a)

MEdy  βy flx2 (7b)

pri čemu je lx kraći raspon ploče, f je veličina projektnog graničnog opterećenja, a vrednosti koeficijenata
o

βx i βy su date u Tabeli 8 u zavisnosti od odnosa ly/lx.

Tabela 8 se primenjuje i na kontinualne krstasto armirane ploče, tako što se one izdele na pojedinačne
ploče, koje se tada analiziraju kao nezavisne. Napominje se da su vrednosti koeficijenata β datih u Tabeli
m

8 izračunate pod određenim pretpostavkama:

1. Za određivanje vrednosti β je primenjena plastična analiza. Prema odredbama standarda SRPS EN

1992-1-1 primena plastične analize bez direktne provere kapaciteta rotacije je moguća ako je visina
pritisnute zone betona ograničena na 0,25d u slučaju klasa čvrstoće ≤ C50/60, odnosno 0,15d u slučaju
sa

viših klasa, ako je upotrebljen čelik klase B ili C (primena armature B500B garantuje ostvarenje ovog
uslova), i ako je odnos momenata iznad srednjih oslonaca i momenata u polju u granicama između 0,5
i 2,0.
 2. Stalna i promenljiva opterećenja u susednim pločama su približno ista kao i na ploči koja je predmet
proračuna.

te
3. Rasponi susednih ploča u pravcu upravnom na liniju oslanjanja su približno isti kao i raspon ploče koja
je predmet proračuna.
4. U uglovima ploče u kojima se sustiču dva slobodno oslonjene ivice je obezbeđena armatura u zoni
prikazanoj na Slici 9. Armatura treba da bude usvojena u obe zone ploče, a u svakom od četiri sloja
armiranja moraju biti usvojene i šipke paralelne ivicama ploče. Količina armature u svakom sloju mora

n
iznositi najmanje 75% armature potrebne za prijem maksimalnog momenta u polju (ovaj iznos može
biti prepolovljen ako se jedna ivica ploče nastavlja u susedno polje).

de
stu
Slika 9 – Armatura u uglu krstasto armirane ploče u kome se sustiču dve slobodno oslonjene ivice

Tabela 8 - Koeficijenti za određivanje momenata savijanja u krstasto armiranim pločama koje su

oslonjene na sve četiri strane i sadrže armaturu za prijem torzije u uglovima
za
o
m
sa
 (nastavak Tabele 8 sa prethodne strane)

n te
de
stu
za
o
m

U praksi su česti nejednaki uslovi oslanjanja u susednim poljima krstasto armiranih ploča, što dovodi do
značajne razlike u vrednosti momenta na zajedničkom osloncu susednih ploča. Na Slici 10 je prikazana
sa

jedna od mogućnosti nastanka opisane pojave. Iako je, u principu, moguće usvojiti armaturu ploče tako
da pokriva nepovoljniju vrednost momenta iznad osloca, takav pristup može biti neekonomičan. Stoga, u
praksi je moguće ploče posmatrati kao nezavisne, uz uvođenje uklještenja na mestu spoja. Može se reći
da je za praktične potrebe dovoljno tačno da se za vrednost momenta savijanja iznad oslonca B usvoji
 aritmetička sredina momenata M-1 i M-2 određenih za pojedinačne ploče iz odgovarajućih koeficijenata iz
Tabele 8. Kada su u pitanju momenti u polju (M+1 i M+2), korektno je zadržati vrednosti određene u analizi

te
pojedinačnih ploča.

n
de
stu
za
Slika 10 – Nejednaki uslovi oslanjanja u susednim pločama

U slučaju ploča opterećenih koncentrisanim silama, ako se dimenzionisanje sprovodi primenom neke od
približnih metoda, koriste se uticajne površine, koje su slične uticajnim linijama kod linijskih elemenata.
Koncentrisane sile su najčešće prisutne na pločama mostova, budući da se sa vozila opterećenje prenosi
preko točkova. Koncentrisano opterećenje se prenosi preko odgovarajuće površine u srednjoj ravni ploče.

Opterećenje koje deluje na kontinualne krstasto armirane ploče u nekim slučajevima može biti usvojeno
kao konstantno (npr. ploča na dnu rezervoara u slučaju kada su sve komore jednako ispunjene tečnošću),
o

ali se može desiti i da varira po površini ploče (npr. ploče skladišta). Dekompozicija nejednako opterećenih
ploča je moguća, ali je njihov tretman drugačiji nego u slučaju ploča koje su ravnomerno opterećene. U
praksi se za proračun i dimenzionisanje ploča koje mogu biti nejednako opterećene najčešće koristi tzv.
m

šahovska šema.

Ako se razmatra stalno (g) i korisno (q) opterećenje i ako se najveće projektno granično opterećenje označi
sa f, maksimalna vrednost momenta savijanja u polju kontinualne ploče prikazane na Slici 11a, dobija se
kada se na sve ploče sistema koje su šrafirane nanese opterećenje f, a na sve nešrafirane ploče se nanese
sa

najmanja projektna vrednost stalnog opterećenja g. Šema opterećenja ploče koja dovodi do minimalne
vrednosti momenta savijanja nad osloncem je prikazana na Slici 11b, i ostvaruje se kada se na sve ploče
koje su šrafirane nanese opterećenje f, a na sve nešrafirane ploče se nanese najmanja projektna vrednost
stalnog opterećenja g.
 te
Slika 11 – Šema površinskog opterećenja koja dovodi do ekstremnih vrednosti momenata u kontinualnoj
krstasto armiranoj ploči

n
Određivanje ekstremnih vrednosti drugih statičkih uticaja, kao i uticaja u gredama na koje se ploča oslanja,
sprovodi se po sličnom principu.

de
Veličina opterećenja koje se sa ploče prenosi na pojedine oslonce se u praksi može odrediti prema metodi
pripadajućeg dela ploče. Princip je jednostavan: ploča se podeli na četiri dela, nakon čega se opterećenje
f raspodeljuje na pojedine oslonce (Slika 12).

stu
za

Slika 12 – Opterećenje koje se prenosi na oslonce ploče, prema metodi pripadajućeg dela ploče

Veličina ugla α prikazanog na Slici 12 definiše način preraspodele, a zavisi od načina oslanjanja susednih
ivica koje se u sustiču u posmatranom uglu. U slučaju da su uslovi oslanjanja isti na obe ivice, ugao α iznosi
45⁰, dok u slučaju da je jedna ivica slobodno oslonjena a druga uklještena usvaja se da je α = 30⁰ prema
slobodnom osloncu i da je α = 60⁰ prema uklještenju (Slika 13).
o
m

Slika 13 – Zavisnost pripadajućeg dela ploče od načina oslanjanja

sa

Treba imati u vidu da se u analizi kontinualnih ploča zanemaruje uticaj torzione krutosti greda na koje su
ploče oslonjene, što znači da se može smatrati da su na krajnjim osloncima ploče slobodno oslonjene.

Ako ne postoji opterećenje koje deluje u srednjoj ravni ploče, glavna armatura krstasto armirane ploče se
određuje iz momenata Mx i My kao:
 MEdx
Asx  (8a)
zx fyd

te
MEdy
Asy  (8b)
zy fyd

Određena količina armature je u pločama izražena u cm2/m’, budući da su i momenti savijanja određeni

n
iz analize izraženi po jedinici dužine (kNm/m’). Imajući u vidu da se statičke visine razlikuju za x i y pravac,
treba primetiti da merodavni moment za dimenzionisanje ne mora biti po apsolutnoj vrednosti i najveći.
Iz tog razloga je debljinu ploče potrebno odrediti prema momentima savijanja za oba pravca.

de
Armiranje punih ploča podužnom armaturom za prijem uticaja savijanja
Armiranje ploča se po pravilu vrši pravim ili povijenim šipkama šipkama manjeg profila radi obezbeđenja
nesmetanog izvođenja. Treba težiti da broj različitih pozicija bude što manji. Kao što je već rečeno, glavna
armatura se postavlja tako da ima što veću statičku visinu.

stu
Armatura srednjeg polja kontinualne ploče koja prenosi opterećenje u jednom pravcu je prikazana na Slici
14, a može se formirati na više načina. Armaturu polja je moguće formirati od pravih (POS 1) i povijenih
šipki (POS 2) koje su postavljene naizmenično u osnovi ploče (Slika 14a). Ako se armatura susednog polja
formira na isti način, ali smaknuta za međurastojanje šipki e, dobija se armatura nad osloncem čija je
količina jednaka količini armature u polju. S obzirom da su momenti savijanja nad osloncima po pravilu
veći od momenata u polju, nad oslonce se mora dodati dopunska armatura (POS 3).

Osnovna armatura u polju i nad osloncem može biti formirana i od jedne pozicije šipki (POS 1, Slika 14b),
koja se naizmenično okrenuta na jednu ili drugu stranu postavlja u svakom polju. Na taj način se formira
jednaka armatura u polju i nad osloncem, a u slučaju da je potrebno dodaju se dodatne šipke iznad oslonca
za
(POS 2).

Konačno, armatura u polju i iznad oslonaca može biti formirana od pravih šipki (Slika 14c). Ovakav način
armiranja je preporučljiv, budući da se izbegava povijanje armature koje, iako je racionalno, može dovesti
do grešaka u izvođenju (pre svega se misli na greške prilikom postavljanja armature, u slučaju povijenih
šipki koje nisu simetrične). Kao što je na Slici 14c prikazano, armaturu polja ploče čini POS 1, dok armaturu
iznad oslonca čini POS 2.
o

U slučaju ploča većih površina koje prenose opterećenje u jednom pravcu, racionalno armiranje može se
postići korišćenjem R mreža.
m

U pločama koje prenose opterećenje u jednom pravcu treba predvideti podeonu poprečnu armaturu koja
nije manja od 20% glavne armature. Ova odredba standarda SRPS EN 1992-1-1 u principu proističe iz
činjenice da su vrednosti momenata u poprečnom pravcu dobijene kao proizvod Poasonovog koeficijenta
i momenata savijanja u pravcu prenosa opterećenja. Dodatno, ukoliko se pokaže da ne postoje poprečni
momenti savijanja u zonama oslonaca, nije neophodno usvajati podeonu armaturu, ali je ona u praksi
sa

praktično uvek prisutna.

Treba imati u vidu da u slučaju konzolnih ploča sa velikim odnosom ly/lx dejstvo koncentrisane sile na ivici
konzole može dovesti do pojave momenata u pravcu koji nije glavni pravac nošenja ploče (Slika 15). Tada
je potrebno usvojiti dovoljnu količinu podeone armature za prijem napona zatezanja u tom pravcu.
 n te
de
stu
za
Slika 14 – Mogućnosti armiranja kontinualnih ploča koje prenose opterećenje u jednom pravcu
o
m

Slika 15 – Dejstvo koncentrisane sila na slobodnoj ivici konzolne ploče

Kada su u pitanju slobodno oslonjene krstasto armirane ploče, treba se pridržavati gore navedenih pravila
sa

koja se odnose na armaturu u uglovima (Slika 9).

U krstasto armiranim pločama koje su opterećene konstantnim raspodeljenim opterećenjem potrebno je

izvršiti podelu ploče na srednje i ivične trake, i to u odnosu (12,5 + 75 + 12,5)% odgovarajućeg raspona,
kao što je prikazano na Slici 16.
 Sva količina armature određena proračunom treba da bude raspoređena unutar srednje trake, dok je u
ivičnim trakama potrebno obezbediti samo minimalnu armaturu (o kojoj će ispod biti reči).

te
U slučaju krstato armiranih ploča većih površina, racionalno armiranje se postiže korišćenjem Q mreža.

n
de
As,min  0,26
fyk
stu
Slika 16 – Podela krstasto armirane ploče na srednji i krajnje trake

U slučaju punih ploča standard SRPS EN 1992-1-1 definiše minimalnu površinu zategnute armature kao:

fctm
bd, ali ne manje od 0,0013bd (9)

Dodatno, u slučaju da je opasnost od pojave krtog loma mala, za As,min je moguće usvojiti 1,2 puta veću
površinu od one koja je određena pri dimenzionisanju ploče prema graničnim stanjima nosivosti.
za
Standard SRPS EN 1992-1-1 takođe propisuje i maksimalnu površinu zategnute (i pritisnute) armature,
koja ne treba da pređe As,max izvan zona nastavljanja, za čiju je vrednost preporučeno da iznosi 0,04Ac, pri
čemu je Ac površina poprečnog preseka.

Iz gore prikazanog je jasno da standard SRPS EN 1992-1-1 definiše praktično iste minimalne i maksimalne
procente armiranja za pune ploče i grede.

U punim pločama maksimalno rastojanje šipki ne treba da bude veće od smax,slabs. Preporučene vrednosti
o

za smax,slabs su 3h ≤ (400 mm) za glavnu armaturu, i 3,5h (≤ 450 mm) za podeonu armaturu, pri čemu je h
debljina ploče. Dodatno, na delovima ploče na kojima su prisutna koncentrisana opterećenja, ili u zonama
ekstremnih momenata savijanja, maksimalna dozvoljena rastojanja su manja, i iznose 2h ≤ (250 mm) i 3h
m

(≤ 400 mm) za glavnu i podeonu armaturu, respektivno.

Armiranje ploča u blizini oslonaca zahteva posebnu pažnju. Kada su u pitanju slobodno oslonjene ploče
polovinu armature određene u polju je potrebno produžiti do oslonca i tamo je pravilno usidriti. U slučaju
da duž ivice ploče postoji delimično uklještenje koje nije uzeto u obzir pri proračunu, količina armature u
sa

gornjoj zoni ploče treba da je dovoljna za prihvatanje najmanje 25% maksimalnog momenta savijanja u
susednom polju, i mora pokrivati dužinu od barem 0,2 dužine susednog raspona, mereno od ivice oslonca.
Ona takođe mora biti neprekinuta preko unutrašnjih oslonaca, i pravilno usidrena na krajnjim osloncima.
 Konačno, na krajnjem osloncu moment koji armatura gornje zone mora biti u stanju da prihvati iznosi 15%
maksimalnog momenta u susednom polju.

te
U uglovima ploča treba sprečiti odizanje ploče, usvajanjem odgovarajuće armature.

Duž slobodnih ivica ploču je potrebno armirati podužnom i poprečnom armaturom, kao što je prikazano
na Slici 17. Pritom treba imati u vidu da već predviđena armatura u ploči može biti korišćena i kao ivična.

n
de
Slika 17 – Ivična armatura u slobodnoj ivici ploče

Oblikovanje armature za prijem smicanja

Armaturu za prijem smicanja u ploči treba predvideti ukoliko debljina ploče iznosi najmanje 200 mm. Ova
odredba je posledica potrebe za obezbeđenjem pravilnog izvođenja. Sva pravila koja se odnose na grede

stu
važe i u slučaju punih ploča, ukoliko ne prevladaju odredbe date ispod.

Ako je u pločama |VEd| ≤ VRd,max/3, sva armatura za prijem smicanja može biti sastavljena od koso povijenih
šipki ili od drugih oblika armature za prijem smicanja.

Maksimalno podužno rastojanje niza uzengija je definisano kao smax = 0,75d(1 + ctgα), pri čemu je α ugao
nagiba uzengija. Maksimalno podužno rastojanje koso povijenih šipki je definisano kao smax = d. Dodatno,
maksimalno poprečno rastojanje smičuće armature ne treba da bude veće od 1,5d.
za
o
m
sa
 Računski primer br. 1
Za kontinualnu ploču koja prenosi opterećenje u jednom pravcu i ulazne podatke sa slike odrediti:

te
1) Ekstremnu vrednost momenta savijanja u krajnjem polju pomoću Tabele 6, i potrebnu površinu
zategnute armature za glavni i poprečni pravac;
2) Da li vrednost stvarnog odnosa l/d prelazi graničnu vrednost definisanu izrazima (1a) i (1b);
3) Da li je smičuća nosivost ploče bez armature za prijem smicanja dovoljna da prihvati projektnu

n
smičuću silu VEdx, određenu iz Tabele 6.

de
stu
Budući da je debljina ploče 18 cm, stalno opterećenje usled sopstvene težine iznosi 0,18∙25 = 4,5 kN/m 2,
iz čega sledi da je Gk = 4,5 + 1,0 = 5,5 kN/m2, dok je Qk = 5,0 kN/m2.

Imajući u vidu klasu izloženosti konstrukcije (XC1), projektni vek od 50 godina, i pretpostavku da će ploča
biti armirana šipkama Ø12, iz odredbi standarda SRPS EN 1992-1-1 sledi da je nominalna veličina zaštitnog
za
sloja cnom iznosi 22 mm. Usvaja se da je cnom = 25 mm. Iz usvojenih pretpostavki sledi da je statička visina
za glavni pravac dx = 18,0 – 2,5 – 0,6 = 14,9 cm.

1)

F = (1,35∙Gk + 1,50∙Qk)∙l = (1,35∙5,5 + 1,50∙5,0)∙5,0 = 74,625 kN/m’

Maksimalni moment u polju (Tabela 6): MEdx = 0,086∙F∙l = 0,086∙74,625∙5,0 = 32,09 kNm/m’
o

MEdx 32,09  100

μEdx  2
  0,1020  εc / εsx  3,169 / 20‰, ζ x  0,944
bdx fcd 100  14,92  0,85  2,5
1,5
m

MEdx MEdx 32,09  100

Asx     5,25 cm2 / m' usvaja se Ø12/20 (5,65 cm2/m’)
zx fyd ζ x dx fyd 0,944  14,9  50,0
1,15

 fctm
sa

0,26
0,26 f bdx  0,26  50,0  100  14,9  2,01 cm / m'
2

Asx,min  max  yk  Asx,min  2,01 cm2 / m'

 0,0013bd  0,0013  100  14,9  1,94 cm2 / m'
 x
 Moment u poprečnom pravcu: MEdy = 0,2∙MEdx = 0,2∙32,09 = 6,42 kNm/m’

Za podeonu armaturu se usvaja armiranje šipkama Ø8, iz čega sledi da je statička visina dy = dx – 0,6 – 0,4

te
= 13,9 cm.

MEdy 6,42  100

μEdy    0,0235  εc / εsy  1,114 / 20‰, ζ y  0,981
bd f2
2,5
y cd 100  13,9  0,85 
2

1,5

n
MEdy MEdy 6,42  100
Asy     1,08 cm2 / m' usvaja se Ø8/25 (2,0 cm2/m’)
zy fyd ζ y dy fyd 50,0
0,981  13,9 

de
1,15

 fctm 0,26
0,26 f bdy  0,26  50,0  100  13,9  1,88 cm / m'
2

Asy,min  max  yk  Asy,min  1,88 cm2 / m'

 0,0013bd  0,0013  100  14,9  1,81 cm2 / m'
 y

standarda SRPS EN 1992-1-1 (ex < 25 cm i ey < 40 cm).

2)
stu
Usvojena međurastojanja šipki glavne (ex = 20 cm) i podeone armature (ey = 25 cm) odgovaraju zahtevima

Granične (maksimalne) vrednosti odnosa l/d se mogu odrediti kao:

(1a)
za

(1b)
o
m

Za potrebnu armaturu u x pravcu (glavnu armaturu) važi da je ρ = Asx/(b∙dx) = 5,25/(100∙14,9) = 3,52∙10-3.

Za klasu betona C25/30 važi da je ρ0 = (√25)∙10-3 = 5,0∙10-3. S obzirom da je ρ < ρ0, u analizi se koristi izraz
(1a). Kako se radi o krajnjem polju kontinualne ploče, usvaja se da je K = 1,3, te iz izraza (1a) sledi da je
sa

granična (maksimalna) vrednost l/d jednaka 33,8. Stvarna vrednost l/d = 500/14,9 = 33,6, odnosno, manja
je od granične, te se konstatuje da nije potrebno sprovoditi eksplicitnu kontrolu ugiba, tj. može se smatrati
da za kvazi-stalna opterećenja granična vrednost ugiba neće biti veća od l/250 u odnosu na oslonce (l/500
za stalna opterećenja nakon završetka gradnje).
 3)

Prema odredbama standarda SRPS EN 1992-1-1 u pločama čija je debljina manja od 20 cm nije moguće

te
predvideti armaturu za prijem smicanja. Iz togg razloga je neophodno proveriti da li je smičuća nosivost
betona dovoljna za prihvatanje projektne smičuće sila. U slučaju da se ispostavi da nije, treba povećati
debljinu ploče.

F = (1,35∙Gk + 1,50∙Qk)∙l = (1,35∙5,5 + 1,50∙5,0)∙5,0 = 74,625 kN/m’

n
Maksimalna transverzalna sila nad krajnjim osloncem (Tabela 6): VEdx = 0,40∙F = 0,4∙74,625 = 29,85 kN/m’

Proračunsku vrednost nosivosti ploče pri smicanju bez armature za prijem smicanja (VRd,c) treba odrediti

de
kao:

VRd,c  CRd,c k 100 ρx fck  + k1σcp  bdx  VRd,c,min [N / m']

1/3
 
gde su:
 CRd,c – koeficijent koji se prema preporuci određuje kao 0,18/γC;
 k – koeficijent koji se prema preporuci određuje kao 1 + (200/dx)0,5 ≤ 2,0, pri čemu se statička visina dx
unosi u mm;
stu
 ρx – količnik površine usvojene zategnute armature i proizvoda b∙dx (ρx = Asx/(b∙dx) ≤ 0,02);
 fck – karakteristična vrednost čvrstoće betona pri pritisku na cilindar izražena u MPa;
 k1 – koeficijent čija vrednost prema preporuci iznosi 0,15;
 σcp – napon koji se određuje kao NEdx/Ac < 0,2fcd u MPa, pri čemu je fcd proračunska čvrstoća betona
pri pritisku, NEdx je normalna sila (koja je pozitivna za pritisak), dok je Ac je površina betonskog preseka
izražena u mm2.

Minimalna vrednost proračunske nosivosti ploče pri smicanju bez armature za prijem smicanja (VRd,c,min)
za
se određuje kao:

VRd,c,min   0,035k 3/2 fck1/2 + k1σcp  bdx [N / m']

Za razmatrani problem važi da je CRd,c = 0,12, k = 2,0, ρx = 3,79∙10-3, fck = 25 MPa i k1∙σcp = 0, iz čega sledi:

VRd,c  0,24  100  3,79  10 3  25  + 0   1000  149  75670 N / m'  75,67 kN / m'
1/3

 
o

VRd,c,min   0,035  2,03/2  251/2 + 0   1000  149  73751 N / m'  73,75 kN / m'

Budući da je VRd,c = 75,67 kN/m’ > VEdx = 29,85 kN/m’, konstatuje se da je smičuća nosivost ploče bez
m

armature za prijem smicanja dovoljna za prihvatanje projektne smičuće sile VEdx.

sa
 Računski primer br. 2
Za ivičnu ploču koja je deo kontinualne krstasto armirane ploče, odrediti ekstremne vrednosti momenata

te
savijanja u x i y pravcu u polju ploče za ulazne podatke sa slike, uz korišćenje Tabele 8.

n
de
stu
Budući da je debljina ploče 18 cm, stalno opterećenje usled sopstvene težine iznosi 0,18∙25 = 4,5 kN/m2,
iz čega sledi da je Gk = 4,5 + 1,0 = 5,5 kN/m2, dok je Qk = 5,0 kN/m2.

f = 1,35∙Gk + 1,50∙Qk = 1,35∙5,5 + 1,50∙5,0 = 14,925 kN/m2

za
Za odnos ly/lx = 1,2 iz Tabele 8 sledi da je βx = 0,042 i βy = 0,028 (izvod iz Tabele 8 dat ispod).
o
m

Ekstremne vrednosti momenata savijanja u x i y pravcu (respektivno) u polju ploče iznose:

MEdx  βx flx2  0,042  14,925  5,02  15,67 kNm / m'

sa

MEdy  βy flx2  0,028  14,925  5,02  10,45 kNm / m'

sa
m
o
za
stu
de
n te
sa
m
o
za
stu
de
n te
sa
m
o
za
stu
de
n te
sa
m
o
za
stu
de
n te
 e
nt
de
PLOČE OSLONJENE
DIREKTNO NA STUBOVE
tu
z as
mo
sa
Uvod
Ploče oslonjene direktno na stubove definisane su kao ravne ploče (flat slabs). Njihova primena je veoma

e
široka, budući da su veoma jednostavne i ekonomične. Izvođenje ravnih ploča je po pravilu monolitno, pri
čemu su veze između ploče i stubova krute. U velikom broju slučajeva je neophodno na mestu spoja ploče
i stuba projektovati ojačanje u vidu kapitela, kako bi se smanjili naponi smicanja i sprečio proboj ploče

nt
(Slika 1). Probijanje ploča će biti razmatrano ispod.

de
Slika 1 – Prikaz probijanja ploče

tu
Na Slici 2a je prikazan slučaj ploče direktno oslonjene na stubove, a na Slici 2b je prikazana varijanta ploče
sa kapitelima. Budući da stubovi sa kapitelima podsećaju na pečurke, u praksi se ploče oslonjene na njih
nazivaju i pečurkaste ploče. Kapitel može biti konusnog, piramidalnog ili prizmatičnog oblika, odnosno, u
osnovi je kružan ili poligonalan. Neki od mogućih oblika kapitela su dati na Slici 3.
z as
mo

Slika 2 – Ravne ploče

Slika 3 – Neke od mogućnosti konstruisanja kapitela

Raster stubova je u slučaju ravnih ploča najčešće ortogonalni. Iako se najracionalnija rešenja se postižu u
sa

slučaju kvadratnog rastera (cca 6-8 m), moguće je projektovati i drugačiji raspored stubova, što zavisi zavisi
od oblika osnove, kao i arhitektonskih zahteva. U slučaju prisustva kapitela, na krajevima ploča oslanjanje
se može ostvariti preko polukapitela, a u uglovima preko četvrtkapitela. Važno je napomenuti da je uvek
kada je to moguće ploču potrebno prepustiti preko poslednjeg reda stubova, jer se na taj način postiže
povoljnije naponsko-deformacijsko stanje u ploči, kao i efikasnija veza ploče i stuba. Nije redak slučaj da
se ploče na krajevima oslanjaju linijski na zidove ili grede (podvlake) oslonjene na ivične redove stubova.

e
Linijsko oslanjanje ravne ploče po ivicama je daleko povoljnije nego tačkasto, te ga treba primenjivat kad
je to moguće. U slučaju krute veze ploče i zida postiže se određena ušteda u utrošku materijala. Slučajevi
koji su razmatrani su prikazani na Slici 4.

nt
de
Slika 4 – Oslanjanje pečurkastih ploča u blizini ivica

Treba imati u vidu da u poređenju sa pločama sa podvlakama, ravne ploče imaju niz prednosti. Pre svega,
korisna visina prostora je veća, što za posledicu ima povoljnije zapreminsko iskorišćenje prostora i znatnu
uštedu u materijalu (Slika 5). Mogućnosti sprovođenja instalacija su daleko veće, budući da nema grednih

tu
nosača koji presecaju instalacione trase. Troškovi izrade oplate su u slučaju ravnih ploča znatno niži nego
u slučaju ploča sa podvlakama. Konačno, postiže se kvalitetnije osvetljenje.
as
Slika 5 – Korisna visina prostora u slučaju pečurkaste ploče i ploče sa podvlakama

Oblik i dimenzije kapitela u konkretnom slučaju po pravilu proističu iz proračunskih potreba. Bez obzira na
z

to, uglavnom je neophodno pretpostaviti oblik i dimenzije kapitela na početku projektovanja, za šta je u
literaturi dat niz preporuka. Na Slici 6 su prikazana tri tipa kapitela čije osnove mogu biti kružne ili pravilni
poligoni. Tip I se primenjuje za opterećenja malog do umerenog intenziteta, dok su TIP II i III karakteristični
za opterećenje velikog intenziteta. Oznaka l na Slici 6 se predstavlja raspon ploče, a d debljinu (u standardu
mo

SRPS EN 1992-1-1 je debljina ploče označena sa h).

sa

Slika 6 – Mogući tipovi kapitela

Određivanje statičkih uticaja
Ploče oslonjene direktno na stubove u statičkom smislu sa stubovima čine sistem kontinualnih ramova. U

e
slučaju ortogonalnog rastera stubova i dejstva jednakopodeljenog opterećenja, šematski prikaz rasporeda
momenata savijanja u oba pravca nekog srednjeg polja je dat na Slici 7. Sa slike je jasno da po širini preseka
momenti savijanja nisu konstantni (npr. momenti savijanja mx duž pravca y, što je prikazano crtkastom

nt
linijom).

de
Slika 7 – Raspodela momenata savijanja u srednjem polju ploče direktno oslonjene na stubove

Na Slici 8 je prikazan deo ploče koja se na stubove oslanja u tačkama A, B, C i D, sa jednakopodeljenim

tu
površinskim opterećenjem označenim sa q. U pravcu raspona ly, ploča se može razmatrati kao greda širine
lx i visine jednake debljini ploče. Linijsko opterećenje na gredi iznosi qlx. Dijagram momenata razmatrane
grede je prikazan pod a), dok je pod b) prikazana promena momenta po širini preseka grede (po rasponu
ploče lx). Vrednosti momenata savijanja zavise od veličine raspona lx i ly, ali i od oblika i dimenzija kapitela
(ako oni postoje). Iako momenti nisu konstantni po rasponu upravnom na pravac dejstva, za potrebe
as
dimenzionisanja se aproksimiraju konstantnim vrednostima (Slika 8b). Pritom je uobičajeno da se podela
vrši na trake, tako što traka koja prelazi preko stubova pokriva ¼ upravnog raspona sa svake strane ose
koja prolazi kroz stubove, dok traka u polju obuhvata polovinu širine navedenog raspona.
z
mo

Slika 8 – Raspodela momenata savijanja u y pravcu u srednjem polju ploče opterćene jednakopodeljenim
opterećenjem
sa

Kada su u pitanju metode proračuna ploča direktno oslonjenih na stubove postoji nekoliko mogućnosti, a
u praksi su najzastupljenije sledeće:
 1. Analitička rešenja – izvedena su pod određenim pretpostavkama, kompleksna su i primenjljiva na
manji broj realnih slučajeva.
2. Numerička rešenja – zasnovana su na metodi konačnih razlika, metodi konačnih elemenata, ili pak

e
predstavljanju ploče kao roštilja elastičnih štapova sa odgovarajućim karakteristikama.
3. Poluempirijske direktne metode – nastale na osnovu iskustava stečenih u praksi, kao i obimnih
eksperimentalnih istraživanja.

nt
4. Metoda zamenjujućih ramova – zasnovana na činjenici da ploča sa stubovima čini kontinualni
okvir u oba ortogonalna pravca, pri čemu se ploča tretira kao rigla ramovske konstrukcije. Metoda
je ušla u veliki broj propisa za projektovanje, ima široku primenu, i analizirana je u nastavku.

Metoda zamenjujućih ramova

de
Kada je dispozicija stubova pravilna za određivanje statičkih uticaja u ravnim pločama je moguće primeniti
metodu zamenjujućih ramova. Ploču je potrebno izdeliti na podužne i poprečne ramove koji se sastoje od
stubova i delova ploča između srednjih linija susednih polja. Kao što je gore rečeno, ploča predstavlja riglu
rama koja je kruto povezana sa stubovima. Ramove je moguće razmatrati u celosti, ili pak po etažama, pri
čemu se jedna etaža sa stubovima ispod i iznad ploče razmatra posebno. Svaki izdvojeni ram obuhvata
širinu ploče jednaku poluzbiru upravnih susednih ramova (Slika 9).

tu
z as

Slika 9 – Formiranje zamenjujućeg rama

Ako je ravna ploča opterećena vertikalnim jednakopodeljenim površinskim opterećenjem označenim sa

q, proračun momenata savijanja svakog posmatranog rama treba vršiti za opterećenje koje pada na širinu
mo

rama, odnosno q* = q(l1 + l2)/2 = qb (b = (l1 + l2)/2). Opisani postupak prikazuje osnovnu ideju proračuna,
ali nije uvek izvodljiv na prikazani način, budući da se širine traka određuju prema određenim pravilima
datim u nastavku. S obzirom da je prema odredbama SRPS EN 1992-1-1 dozvoljeno određivati krutost iz
bruto poprečnih preseka, moment inercije rigle (ploče) okvira iznosi Ir = bh3/12 = 0,5(l1 + l2)h3/12, pri čemu
je h debljina ploče, dok se momenti inercije stubova određuju iz njihovih poprečnih preseka, zanemarujući
postojanje kapitela. S druge stranje, u slučaju horizontalnog opterećenja, za krutost grede treba usvojiti
40% od gore definisane vrednosti Ir, kako bi se u obzir uzela povećana fleksibilnost spoja stub-ploča.
sa

Ukupne momente savijanja koji se dobijaju analizom treba rasporediti po širini ploče. Treba imati u vidu
da u elastičnoj analizi negativni momenti imaju tendenciju da se koncentrišu blizu osnih linija stubova.
Ploču treba izdeliti na trake nad stubovima i trake u polju, u skladu sa prikazanim na Slici 10. Raspodela
momenata na trake koje prelaze preko stubova i na trake u polju se vrši pomoću koeficijenata raspodele
koji su prikazani u Tabeli 1.

e
nt
de
Slika 10 – Podela polja ravne ploče bez kapitela na trake

tu
Tabela 1 – Uprošćena raspodela momenata savijanja u ravnoj ploči
as
U slučaju kapitela čija je širina veća od lx/3, u proračunu može da se usvoji da je širina trake nad stubovima
jednaka širini kapitela. Tada širinu srednjih traka treba odrediti tako da bude obuhvaćena ukupna širina
polja. Ako je kapitel manje širine, podela polja ploče na trake se vrši u skladu sa Slikom 10. Takođe, kada
je širina trake nad stubovima različita od 0,5ly, kao što je npr. slučaj na Slici 10, i kada je usvojeno da je ona
z

jednaka širini kapitela, tada širinu srednjih traka treba odrediti tako da bude obuhvati ukupnu širinu polja.
Konačno, ako je polje pravougaonog oblika, širine traka se određuju u odnosu na kraću ivicu (lx), u skladu
sa Slikom 10.

Osim u slučaju da po konturi ploče postoje grede koje su predviđene i adekvatno projektovane da prihvate
mo

uticaje od torzije, vrednosti momenata koji se prenose na ivične i ugaone stubove moraju biti ograničene
na vrednost momenta nosivosti pravougaonog preseka koja iznosi 0,17bed2fck (za opis be videti Sliku 11).

Budući da su koeficijenti raspodele u Tabeli 1 dati u opsegu vrednosti, postavlja se pitanje koje konkretne
vrednosti treba usvojiti. Iskustvo pokazuje da se za praktične potrebe dovoljna tačnost rezultata postiže
usvajanjem vrednosti datih u Tabeli 2, što je šematski prikazano na Slici 12.

Tabela 2 – Eksplicitne vrednosti koeficijenata raspodele momenata savijanja u ravnim pločama

sa
 e
nt
de
Slika 11 – Efektivna širina be ravne ploče bez kapitela

tu
as
Slika 12 – Šematski prikaz primene koeficijenata raspodele momenata savijanja u ravnim pločama

Momente savijanja i smičuće sile u ploči je za pojedine pravce moguće odrediti primenom koeficijenata
datih u Tabeli 3, ako su ispunjeni sledeći uslovi: poprečna stabilnost sistema ne zavisi od veze stub-ploča,
ploča je opterećena jednakopodeljenim opterećenjem bez prisustva koncentrisanih sila velikog intenzita,
z

ne postoji potreba za pritisnutom armaturom, postoji najmanje tri približno ista raspona u razmatranom
pravcu, površina polja ploče je veća od 30 m2.

Tabela 3 – Granične vrednosti momenata savijanja u pravcu prenosa opterećenja i odgovarajućih

mo

smičićih sila u kontinualnim pločama koje prenose opterećenje u jednom pravcu

sa
Dimenzionisanje ploče se vrši tako što se dobijeni momenti redukuju na 1 m širine, deleći njihove vrednosti
sa širinom svake trake. Kada su u pitanju stubovi, dimenzionisanje se sprovodi za normalne sile i momente
savijanja koji su određeni iz proračuna ekvivalentnog rama.

e
Probijanje ploča

nt
Probijanje ploča je posledica lokalnog smičućeg loma na mestu dejstva koncentrisane sile. U slučaju ravnih
ploča se najveća opasnost od probijanja javlja na mestu spoja stubova i ploče. Smičući lom koji nastaje pri
probijanju može biti razmatran kao niz smičućih lomova prisutnih po celom obimu opterećene zone, koji
dovode do formiranja zarubljenog konusa (Slika 13).

de
tu
Slika 13 – Šematski prikaz smičućeg loma pri probijanju

Generalno, sva opšta pravila koja se odnose na tretman smicanja važe i u slučaju probijanja ploča, naravno
uz niz pravila koja su razmatrana u nastavku.
as
Prikladan računski model za kontrolu loma pri probijanju u graničnom stanju nosivosti je dat na Slici 14.
Nosivost pri smicanju treba proveriti na ivici stuba i na osnovnom kontrolnom obimu u1. U slučaju da je
na tom obimu potrebna armatura za prijem smicanja, treba odrediti udaljeniji obim uout,ef na kojem ona
više nije neophodna. Navedeno pravilo je formulisano za slučaj jednakopodeljenog opterećenja.
z
mo

Slika 14 – Proračunski model za kontrolu probijanja u graničnom stanju nosivosti

Osnovni kontrolni obim u1 normalno može da se usvoji na rastojanju 2d od opterećene površine i treba da
sa

bude konstruisan tako da minimalnu dužinu (Slika 15). Kontrolni obimi na rastojanju manje od 2d treba
da se usvoje u analizi kada se koncentrisanoj sili suprotstavlja pritisak velikog intenziteta, ili pak u slučaju
opterećenja ili reakcije koja deluje unutar 2d.
Pretpostavlja se konstantna statička visina ploče, i usvaja se da ona iznosi d = deff = (dx + dy)/2, pri čemu su
dx i dy statičke visine armature u x i y pravcu.

e
nt
de
Slika 15 – Definicija tipičnih osnovnih kontrolnih obima oko opterećenih površina

Za opterećene površine koje se nalaze blizu otvora u ploči, u slučaju da najkraće rastojanje između obima
opterećene površine i ivice otvora nije veće od 6d, treba smatrati da deo kontrolnog obima između dve
tangente povučene iz centra opterećene površine tako da tangiraju konturu otvora ne učestvuje u prijemu
napona smicanja od probijanja (Slika 16).

tu
as
Slika 16 – Kontrolni obim u blizini otvora u ploči
z

Kada se opterećena površina nalazi u blizini ivice ili ugla ploče, kontrolni obim treba usvojiti u skladu sa
Slikom 17, ukoliko se na taj način dobija manji obim (isključujući neoslonjene ivice) od onog koji se dobija
prema gore navedenim odredbama.
mo
sa

Slika 17 – Osnovni kontrolni obimi za opterećene površine u blizini ili na ivici, ili u uglu ploče
Kontrolni presek je presek duž celog obima, i njegova visina je jednaka statičkoj visini ploče d. Za ploče
konstantne debljine kontrolni presek je upravan na srednju ravan ploče. Za ploče promenljive debljine
koja se ne menja stepenasto, može da se usvoji da je efektivna statička visina jednaka statičkoj visini na

e
obimu opterećene površine (Slika 18).

nt
de
Slika 18 – Statička visina kontrolnog preseka u slučaju ploče promenljive debljine

Ostali kontrolni obimi (ui), koji se nalaze unutar i izvan osnovne kontrolne površine, treba da budu istog
oblika kao i osnovni kontrolni obim.

tu
Za ploče sa kružnim kapitelima nad kružnim stubovima, u slučaju da važi da je lH < 2hH (za oznake videti
Sliku 19), kontrola napona smicanja potrebna je samo u kontrolnom preseku van kapitela. Pritom, može
se usvojiti veza:

(1)
as
pri čemu je lH rastojanje od konture stuba do ivice kapitela, a c je prečnik kružnog stuba.
z
mo

Slika 19 – Ploča kružnim kapitelom za slučaj lH < 2hH

U slučaju stubova pravougaonog poprečnog preseka sa pravougaonim kapitelima za koje važi da je lH <
2hH (za oznake videti Sliku 19), i sa ukupnim dimenzijama l1 i l2 (l1 = c1 + 2lH1, l2 = c2 + 2lH2, l1 ≤ l2), za rcont se
može usvojiti manja od sledećih vrednosti:
sa

(2a)

(2b)
Za ploče sa kapitelima za koje važi da je lH > 2(d + hH) (videti Sliku 20), kontrolni preseci treba da se provere
i kroz kapitel i kroz ploču.

e
nt
de
Slika 20 – Ploča sa kapitelom za slučaj lH > 2(d + hH)

Za kružne stubove se može usvojiti da rastojanja od ose stuba do kontrolnih peseka prikazanih na Slici 20
iznose:

tu (3a)

(3b)

Iz gore prikazanog je jasno da, iako odredbe standarda SRPS EN 1992-1-1 nisu eksplicitne, u slučaju ploča
as
sa kapitelima treba pretpostaviti kružni kontrolni obim sa poluprečnikom rcont. Na Slici 21 je dat sumiran
prikaz gore navedenih odredbi.

Proračun napona smicanja od probijanja

Proračun se zasniva na proračunu kontrolnih preseka duž ivica stuba i osnovnog kontrolnog obima u1. Ako
je na osnovnom kontrolnom obimu potrebna armatura za prijem smicanja od probijanja, neophodno je
odrediti dalji kontrolni obim uout,ef na kojem armatura za prijem smicanja nije neophodna. Duž kontrolnih
z

preseka su definisani sledeći proračunski naponi smicanja (u MPa):

- vRd,c – proračunska vrednost čvrstoće pri smicanju bez armature za prijem smicanja;
- vRd,cs – proračunska vrednost čvrstoće pri smicanju sa armaturom za prijem smicanja;
mo

- vRd,max – proračunska vrednost maksimalnog napona smicanja od probijanja.

Odredbe standarda SRPS EN 1992-1-1 propisuju sledeće provere:

a) Po obimu stuba, ili po obimu opterećene površine, vrednost vRd,max ne sme da bude prekoračena,
tj. mora važiti: vEd ≤ vRd,max.
b) U slučaju da je vEd ≤ vRd,c armatura za prijem smicanja od probijanja nije potrebna;
c) Ako je vRd,c < vEd < vRd,max treba predvideti armaturu za prijem smicanja.

Maksimalni napon smicanja treba odrediti kao:

sa

(4)
pri čemu je d = deff = (dx + dy)/2 (dx i dy statičke visine armature u x i y pravcu), ui je dužina posmatranog
kontrolnog obima, a β je koeficijent čija je definicija veoma kompleksna.

e
U slučaju konstrukcija čija bočna stabilnost ne zavisi od ramovskog dejstva između ploča i stubova, i kada
se dužine susednih raspona ne razlikuju za više od 25%, mogu se koristiti približne vrednosti koeficijenta
β, prikazane na Slici 22.

nt
de
tu
z as

Slika 21 – Prikaz odredbi standarda SRPS EN 1992-1-1

mo
sa

Slika 22 – Preporučene približne vrednosti koeficijenta β

Kao što je već rečeno, ukoliko je vEd ≤ vRd,c armatura za prijem smicanja od probijanja nije potrebna. Pritom
vRd,c u MPa treba odrediti kao:

e
(5)

nt
de
tu
as
Kada su u pitanju temeljne ploče, sila probijanja VEd može da se smanji uzimajući u obzir povoljno dejstvo
pritiska tla (za više detalja videti odredbe standarda SRPS EN 1992-1-1). Takođe, ako kablovi za prethodno
naprezanje prolaze kroz kontrolni presek pod nagibom, vertikalna komponenta sile u kablovima može da
se uzme u obzir kao povoljno dejstvo.
z

Ukoliko važi vRd,c < vEd < vRd,max treba odrediti armaturu za prijem smicanja kao:

(6)
mo
sa

Ako postoji samo jedna linija na kojoj se šipke armature savijaju iz gornje u donju zonu, za odnos d/sr može
da se uzme vrednost 0,67.
Neposredno uz stub proračunska vrednost napona smicanja od probijanja ne sme da bude veća od vRd,max:

e
(7)

nt
de
tu
as
Slika 23 – Redukovani osnovni kontrolni obim u*1

Kontrolni obim na kojem nije potrebna armatura za prijem smicanja usled probijanja (uout ili uout,ef, videti
z

Sliku 24) treba odrediti kao:

(8)
mo

Najudaljeniji obim armature za prijem smicanja treba da bude na rastojanju koje nije veće od kd unutar
uout ili uout,ef, u skladu sa Slikom 24, pri čemu preporučena vrednost za k iznosi 1,5.

Armiranje ravnih ploča

Sva opšta pravila za armiranje ploča važe i u slučaju ravnih ploča, uz dodatak odredbi navedenih ispod.
Raspored armature u konstrukcijama ravnih ploča treba da odgovara ponašanju u stanjima u eksploataciji,
što generalno zahteva koncentraciju armature nad stubovima.
sa

Nad unutrašnjim stubovima, osim u slučaju strožije analize ponašanja u stanjima u eksploataciji, gornja
armatura površine 0,5At treba da bude raspoređena na širini jednakoj zbiru veličina 0,125 raspona (širine)
polja ploče sa obe strane stuba (npr. 0,125ly1 + 0,125ly2). Pritom je At površina armature koja je potrebna
za prihvatanje ukupnog negativnog momenta, jednakog zbiru momenata na polovinama širine polja ploče
sa obe strane stuba.

e
nt
de
Slika 24 – Kontrolni obimi na unutrašnjim stubovima

tu
Nad unutrašnjim stubovima treba predvideti donju armaturu (≥ 2 šipke) u oba ortogonalna pravca, pri
čemu se napominje da ta armatura mora prolaziti kroz stub.

Armaturu za prijem smicanja od probijanja treba rasporediti između opterećene površine (stuba) i konture
na rastojanju ne većem od kd unutar kontrolnog obima na kojem armatura za prijem smicanja više nije
potrebna (Slika 24). Armaturu za prijem smicanja treba rasporediti duž barem dva obima oko opterećene
as
površine. Međusobno rastojanje obima po kojima je raspoređena armatura za prijem smicanja ne treba
da bude veće od 0,75d (Slika 25).

Međurastojanje armature duž prvog kontrolnog obima (tj. 2d od opterećene površine), ne treba da bude
veće od 1,5d, a duž ostalih obima koji se nalaze dalje od prvog kontrolnog obima na delu na kojem je još
potrebna armatura za prijem smicanja, rastojanje ne treba da bude veće od 2d (videti Sliku 24).
z

U slučaju da se za armaturu za smicanje koriste koso povijene šipke (slučaj prikazan na Slici 25b), može se
smatrati da je jedan obim uzengija dovoljan. Savijene šipke koje prolaze kroz opterećenu površinu, ili na
rastojanju ≤ 0,25d od te površine, mogu da se koriste kao armatura za prijem smicanja od probijanja (kao
što je prikazano na Slici 25b).
mo

Minimalna površina jedne šipke armature za prijem smicanja Asw,min se može odrediti kao:

(9)
sa

Pri proračunu smicanja mogu da se uzmu u obzir vertikalne komponente kablova za prethodno naprezanje
koji prolaze na rastojanju od stuba koje nije veće od 0,5d.
 e
nt
de
tu
Slika 25 – Armatura za prijem smicanja od probijanja

U današnje vreme je zastupljena primena armature za prijem smicanja u obliku „češljeva“ (shear rails),
sastavljene od glatkih ili rebrastih šipki zavarenih za čeličnu traku koja služi za postizanje odgovarajućeg
as
rastojanja (Slika 26). Primena ovakve armature ima niz prednosti, a glavna leži u činjenici da je izvođenje
znatno olakšano i daleko kvalitetnije nego u slučaju primene npr. uzengija.

Prečnici šipki se kreću između 10 i 25 (eventualno 32) mm, što zavisi od proizvođača. Kao što se vidi na
Slici 26, svaka šipka ima glavu na obe strane, čiji je prečnik jednak trostrukom prečniku šipke.

Postupak proračuna koji se odnosi na određivanje količine „češljeva“ je prikazan u računskom primeru u
nastavku, ali se skreće pažnja da se u praktično svakom katalogu mogu naći dodatni detalji i uputstva.
z
mo
sa

Slika 26 – Armatura za prijem smicanja u obliku „češljeva“

Kapiteli su po pravilu pritisnuti i armiraju se konstruktivnom armaturom tanjeg profila, u vidu prostorno
povijenih šipki i uzengija (Slika 27).

e
nt
de
tu
Slika 27 – Šematski prikaz armiranja kapitela
z as
mo
sa
 e
nt
de
KRUŽNE I PRSTENASTE
PLOČE
tu
z as
mo
sa
Uvod
Kružne i prstenaste ploče se primenjuju u slučaju objekata kružne osnove. Najčešće se javljaju kao krovne

e
i temeljne konstrukcije rezervoara, dimnjaka, tornjeva, nadstrešnica i dr. Kružne ploče se projektuju kao
pune, konstantne ili promenljive debljine (Slika 28). Mogu biti oslonjene tačkasto ili linijski, pri čemu su
najčešće kruto povezane sa kružnim prstenastim nosačem.

nt
de
tu
z as
mo

Slika 28 – Najčešća primena kružnih ploča

Proračun kružnih i prstenastih ploča

U praksi su kružne i prstenaste ploče najčešće opterećene na savijanje, opterećenjem koje deluje upravno
na njihovu srednju ravan. Pritom se javljaju momenti savijanja i odgovarajuće transverzalne sile u dva
pravca, kao i momenti torzije. Uglavnom se proračunavaju uz primenu polarnog koordinatnog sistema, u
kome je problem opisan kroz radijalnu (r) i tangencijalnu koordinatu (φ). Momenti savijanja u radijalnom
sa

i tangencijalnom pravcu su označeni sa Mr i Mφ, respektivno, odgovarajuće transverzalne sila sa Tr i Tφ, a

momenti torzije sa Mrφ. U slučaju da postoji opterećenje koje deluje u srednjoj ravni ploče, u obzir treba
uzeti i odgovarajuće normalne sile (Nr i Nφ).
Proračun statičkih uticaja u kružnim i prstenastim pločama prema teoriji elastičnosti je zasnovan istim
pretpostavkama kao i proračun krstasto armiranih ploča, odnosno:

e
- Debljina ploče je mala u odnosu na druge dve dimenzije;
- Tačke koje se nalaze na normali na srednju ravan ploče nakon deformacije ostaju na pravoj koja
je upravna na deformisanu srednju ravan;

nt
- Ugibi ploče su mali u odnosu na njenu debljinu;
- Vlakna u srednjoj ravni ploče pri deformaciji ne menjaju svoju dužinu, kao ni međusobni ugao.

U današnje vreme se u praksi praktično u svim slučajevima proračun svodi na primenu softverskih paketa
zasnovanih na metodi konačnih elemenata. Uz pravilno definisan statički sistemi i granične uslove dobijaju
se realni rezultati. S druge strane, u literaturi postoji niz tablica koje sadrže gotove izraze za određivanje

de
uticaja u pločama, te se i one mogu primenjivati. Pritom treba imati u vidu da su tablična rešenja po pravilu
zasnovana na nizu pretpostavki, od kojih su neke realne, a neke ne, pa tačnost rezultata varira od slučaja
do slučaja.

Armiranje kružnih i prstenastih ploča

Dimenzionisanje kružnih i prstenasti ploča je suštinski isto kao i dimenzionisanje pravougaonih, odnosno

u srednjoj ravni ploče) i transverzalnim silama.

tu
sprovodi se prema momentima savijanja (i normalnim silama u slučaju da postoji opterećenje koje deluje

Ako ne postoji opterećenje koje deluje u srednjoj ravni ploče, glavna armatura kružne ploče se određuje
iz momenata Mr i Mφ kao:
as
MEdr
Asr  (10a)
zr fyd

MEd
As  (10b)
z fyd

Određena količina armature je u pločama izražena u cm2/m’, budući da su i momenti savijanja određeni
z

iz analize izraženi po jedinici dužine (kNm/m’). Treba imati u vidu da se statičke visine razlikuju za radijalni
i tangencijalni pravac.

Transverzalne sile su u najvećem broju slučajeva takve da ne izazivaju značajne smičuće napone (izuzetak
mo

su npr. temeljne ploče i ploče malog raspona sa velikim opterećenjem). Dakle, uglavnom je neophodno
obezbediti dovoljnu smičuću nosivost betona bez smičuće armature, odnosno zadovoljiti uslov VEd ≤ VRd,c.
Pritom treba imati u vidu da armaturu za prijem smicanja u ploči treba predvideti ukoliko debljina ploče
iznosi najmanje 200 mm, što je posledica potrebe za obezbeđenjem pravilnog izvođenja.

Kada je u pitanju armatura za prijem uticaja savijanja, pravila za vezana za armiranje koja standard SRPS
EN 1992-1-1 propisuje za slučaj pravougaonih punih ploča, važe i u slučaju kružnih i prstenastih ploča.
Raspoređivanje armature se svodi na usvajanje pozicija šipki za radijalni i tangencijalni pravac.
sa

Radijalna armatura se formira od pozicija pravih šipki koje su usmerene ka centru ploče na međusobnom
rastojanju er, a tangencijalna od šipki savijenih po krugu na međusobnom rastojanju eφ (Slika 29). Sa slike
je jasno da je rastojanje er promenljivo od preseka do preseka, te je neophodno da ono u svakom preseku
bude manje od računski potrebnog. Prikaz promene radijalne armature je dat na Slici 30.

e
nt
de
Slika 29 – Princip armiranja kružnih i prstenastih ploča u radijalnom i tangencijalnom pravcu

tu
as
Slika 30 – Promena radijalne armature

U slučaju punih kružnih ploča armiranje u zoni centra ploče zahteva posebnu pažnju. U praksi se radijalne
z

šipke najčešće prekidaju, a središte ploče se armira mrežom (Slika 31a), pri čemu treba imati u vidu da je
neophodno obezbediti dovoljnu dužinu preklapanja radijalne armature i šipki mreže. Dodatno, moguće je
izvršiti i posebno oblikovanje radijalnih šipki (Slika 31b).
mo
sa

Slika 31 – Armiranje punih kružnih ploča u radijalnom i tangencijalnom pravcu

Kada su u pitanju pune kružne ploča manjih prečnika, često se proračun, dimenzionisanje i armiranje vrše
kao kvadratne sa dužinom ivice 0,9×prečnik ploče, u ortogonalnom koordinatnom sistemu. To za posledicu
ima veliki broj pozicija šipki u oba pravca (Slika 32). Treba imati u vidu je pri opisanom načinu armiranja

e
poželjno dodati dijagonalne šipke po obodu ploče (Slika 33).

nt
de
tu
Slika 32 – Armiranje punih kružnih ploča manjih prečnika ortogonalnom armaturom
z as

Slika 33 – Ortogonalno armirana puna kružna ploča sa dijagonalnom armaturom po obodu

mo

U slučaju kružnih prstenastih ploča sa slobodnom ivicom, čelo nosača treba obezbediti odgovarajućom
tangencijalnom armaturom (Slika 34).
sa

Slika 34 – Armiranje kružnih prstenastih ploča sa slobodnom ivicom

 e
nt
de
OTVORI U PLOČAMA
tu
z as
mo
sa
Uvod
Ploče po pravilu sadrže otvore, koji mogu biti manjih ili većih dimenzija. Manji otvori u pločama najčešće

e
služe za provođenje različitih instalacija i cevi, dok su veći potrebni zbog smeštaja stepeništa, eskalatora,
liftova i sl. Prisustvo otvora u pločama sa statičkog stanovišta svakako nije povoljno, budući da narušava
tok sila i dovodi do diskontinuiteta u armaturi.

nt
Na mestima otvora velikih dimenzija ploče po pravilu treba da budu ojačane ivičnim gredama, koje treba
voditi do ostalih horizontalnih ili pak vertikalnih nosećih elemenata (Slika 35).

de
Slika 35 – Ojačanje ploče na mestu otvora gredama

tu
Projektovanje grednih nosača po obimu otvora ploče je u praksi najčešće neprihvatljivo sa arhitektonskog
aspekta, što značajno komplikuje konstruisanje armature. Problem se često prevazilazi formiranjem greda
čija je visina jednaka debljini ploče, odnosno, tzv. skrivenim gredama.

Proračun, dimenzionisanje i armiranje skrivenih greda se sprovodi po istim principima koji generalno važe
grede. Treba imati u vidu da su skrivene grede zbog svoje male visine prilično deformabilne, te ih stoga
as
treba primenjivati isključivo u slučajevima malih raspona. Primer ojačanja ploče na mestu otvora je dat na
Slici 36.
z

Slika 36 – Prikaz primene skrivenih greda na mestima otvora u pločama

mo

Armiranje ploča u zonama otvora

Otvori u pločama koji su relativno malih dimenzija i pravilnog oblika (npr. kružnog ili pravougaonog), u
principu nisu štetni u statičkom smislu, i mogu se veoma lako obezbediti pravilnim armiranjem. Osnovno
pravilo koje treba imati u vidu jeste da je oko otvora dovoljno rasporediti istu količinu armature koja je
prekinuta u odgovarajućem pravcu. Na taj način se obezbeđuje kontinuitet u prenošenju zatežućih sila. U
pojedinim slučajevima se dodaju i koso postavljene armaturne šipke u obe zone, čija je količina jednaka
sa

količini dodatne armature koja je usvojena paralelno ivicama otvora. Primeri armiranja ploče na mestu
kružnog i kvadratnog otvora su dati na Slici 37. Valja napomenuti da se princip koji važi za armiranje ploča
na mestima slobodnih ivica može potpuno primeniti na ivice otvora, odnosno, neophodno je obezbediti
čelo nosača U-šipkama (ukosnicama).
 e
nt
de
Slika 37 – Primeri armiranja ploča na mestima otvora

tu
z as
mo
sa
Računski primer
Za ploču direktno oslonjenu na stubove (bez kapitela) i ulazne podatke sa slike odrediti:

e
1) Ekstremne vrednosti momenata savijanja za traku iznad stubova i traku u polju u y pravcu nekog
unutrašnjeg polja ploče pomoću Tabele 3, kao i potrebnu površinu zategnute armature;

nt
2) Da li je smičuća nosivost ploče bez armature za prijem smicanja dovoljna da prihvati projektnu
smičuću silu VEd (kontrola probijanja). Ukoliko nije, odrediti potrebnu količinu armature za prijem
smicanja.

de
tu
Budući da je debljina ploče 20 cm, stalno opterećenje usled sopstvene težine iznosi 0,20∙25 = 5,0 kN/m2,
iz čega sledi da je Gk = 5,0 + 1,0 = 6,0 kN/m2, dok je Qk = 3,0 kN/m2.
as
Imajući u vidu klasu izloženosti konstrukcije (XC1), projektni vek od 50 godina, i pretpostavku da će ploča
biti armirana šipkama Ø12, iz odredbi standarda SRPS EN 1992-1-1 sledi da je nominalna veličina zaštitnog
sloja cnom iznosi 22 mm. Usvaja se da je cnom = 25 mm.

Iz usvojenih pretpostavki sledi da je statičke visine za pravce y i x iznose dy = 20,0 – 2,5 – 0,6 = 16,9 cm i dx
= dy – 1,2 = 15,7 cm, respektivno. Za kontrolu probijanja treba odrediti efektivnu statičku visinu ploče, što
će biti urađeno u delu 2).
z

Imajući u vidu dimenzije stubova i polja ploče, efektivni raspon polja ploče u y pravcu iznosi ly = ln + a1 + a2
= (6,1 – 0,5) + 0,1 + 0,1 = 5,8 m.

Širina traka iznad stubova i u polju je jednaka i iznosi l1/2 = 2,55 m (u skladu sa Slikom 10).
mo

1)

F = (1,35∙Gk + 1,50∙Qk)∙l1∙l2 = (1,35∙6,0 + 1,50∙3,0)∙5,1∙6,1 = 391,99 kN

Maksimalni moment (polje): M+Edy = 0,063∙F∙ly = 0,063∙391,99∙5,8 = 143,23 kNm

- Traka iznad stubova (Slika 12): M+Edy, iznad stubova = 0,55∙M+Edy/2,55 = 30,89 kNm/m’
- Traka u polju (Slika 12): M+Edy, u polju = 0,45∙M+Edy/2,55 = 25,28 kNm/m’
sa

Minimalni moment (oslonci): M-Edy = –0,063∙F∙ly = –0,063∙391,99∙5,8 = –143,23 kNm

- Traka iznad stubova (Slika 12): M–Edy, iznad stubova = 0,75∙M-Edy /2,55 = –42,13 kNm/m’
- Traka u polju (Slika 12): M–Edy, u polju = 0,25∙M-Edy /2,55 = –14,04 kNm/m’
Traka iznad stubova (maksimalni moment):

MEdy 30,89  100

μEdy    0,0763  εc / εsy  2,456 / 20‰, ζ y  0,958

e
bd f2
2,5
y cd 100  16,92  0,85 
1,5

nt
MEdy MEdy 30,89  100
Asy     4,39 cm2 / m' usvaja se Ø12/25 (4,52 cm2/m’)
zy fyd ζ y dy fyd 50,0
0,958  16,9 
1,15

Traka iznad stubova (minimalni moment):

de
MEdy 42,13  100
μEdy    0,1041  εc / εsy  3,231 / 20‰, ζ y  0,943
bd f2
2,5
y cd 100  16,92  0,85 
1,5

MEdy MEdy 42,13  100

Asy     6,08 cm2 / m' usvaja se Ø14/25 (6,16 cm2/m’)
zy fyd ζ y dy fyd 50,0
0,943  16,9 
1,15

proračun neće biti ponovljen, budući da je razlika neznatna.

Traka u polju (maksimalni moment):

tu
Iako je usvojena armatura prečnika većeg od pretpostavljenog (što dovodi do promene u statičkoj visini),
as
MEdy 25,28  100
μEdy    0,0625  εc / εsy  2,100 / 20‰, ζ y  0,964
bd f2
2,5
y cd 100  16,9  0,85 
2

1,5

MEdy MEdy 25,28  100

Asy     3,57 cm2 / m' usvaja se Ø12/25 (4,52 cm2/m’)
zy fyd ζ y dy fyd 50,0
0,964  16,9 
1,15
z

Traka u polju (minimalni moment):

MEdy 14,04  100

μEdy    0,0347  εc / εsy  1,410 / 20‰, ζ y  0,977
bd f2
2,5
mo

y cd 100  16,9  0,85 

2

1,5

MEdy MEdy 14,04  100

Asy     1,96 cm2 / m' usvaja se Ø10/25 (3,16 cm2/m’)
zy fyd ζ y dy fyd 50,0
0,977  16,9 
1,15

Iako je usvojena armatura prečnika manjeg od pretpostavljenog, proračun neće biti ponovljen.

 fctm 0,26
sa

0,26 f bdy  0,26  50,0  100  16,9  2,28 cm / m'

2

Asy,min  max  yk  Asy,min  2,28 cm2 / m'

 0,0013bd  0,0013  100  16,9  2,20 cm2 / m'
 y
2)

Statička visina u preseku iznad stuba iznosi dy = 20,0 – 2,5 – 0,7 = 16,8 cm. Iako pravac x nije razmatran,

e
pretpostavlja se da će biti usvojene šipke prečnika 14 mm na rastojanju od 25 cm, iz čega sledi dx = dy –
1,4 = 15,4 cm. Efektivna statička visina iznosi d = deff = (dx + dy)/2 = 16,1 cm.

Ako se usvoji da su dimenzije stranica stuba a/b = 50/40 cm, veličina kontrolnog obima (u1) se određuje u

nt
skladu sa slikom ispod: u1 = 2∙(a + b) + 2∙2,0∙d∙π = 2∙(50 + 40) + 2∙2,0∙16,1∙π = 382,3 cm.

de
Prosečna vrednost procenta armiranja se određuje kao:

tu
Za usvojene šipke i određene statičke visine za oba pravca, dobija se da je ρly = Asy/(b∙dy) = 6,16/(100∙16,8)
= 3,67∙10-3 i ρlx = Asx/(b∙dx) = 6,16/(100∙15,4) = 4,0∙10-3, iz čega sledi da je ρl = 3,83∙10-3.
as
Proračunska vrednost čvrstoće pri smicanju bez armature za prijem smicanja se određuje kao

U konkretnom slučaju važi da je CRd,c = 0,12, k = 2,0, fck = 25 MPa i k1∙σcp = 0, iz čega sledi:

vRd,c  0,24  100  3,83  103  25

1/3
+ 0  0,51 MPa > vRd,c,min  0,035  2,03/2  251/2 + 0  0,49 MPa
z

Vrednost vRd,max se određuje kao vRd,max = 0,5∙0,6[1 – fck/250]∙fcd = 0,5∙0,6[1 – 25/250]∙0,85∙25/1,5 = 3,83
MPa.
mo

Pre svega treba proveriti da li se naponi smicanja neposredno uz stub nalaze u dozvoljenim granicama (u0
je dužina obima stuba). Budući da je VEd ≈ F = 391,99 kN, i da je za srednji stub β = 1,15, vEd = β∙VEd/(u0∙d)
= 1,15∙391,99/(180,0∙16,1) = 0,156 kN/cm2 = 1,56 MPa < vRd,max = 3,83 MPa → naponi nisu prekoračeni i
treba nastaviti dimenzionisanje.

Na mestu kontrolnog obima je vEd = β∙VEd/(u1∙d) = vEd = 1,15∙391,99/(382,3∙16,1) = 0,073 kN/cm2 = 0,73
MPa. Budući da važi da je vRd,c = 0,51 MPa < vEd = 0,73 MPa < vRd,max = 3,83 MPa , treba predvideti armaturu
za prijem smicanja usled probijanja.
sa

Za armaturu za prijem smicanja se usvajaju radijalno raspoređeni „češljevi“ šipki. U skladu sa Slikom 25,
prvi obim koji sadrži armaturu za prijem smicanja treba da bude na minimum 0,3d od lica stuba, a poslednji
na najdalje 1,5d od kontrolnog obima na kojem armatura za prijem smicanja više nije potrebna (uout,ef).
Veličina uout,ef se određuje iz jednačine (8) kao:
Uz korišćenje gore određenih veličina, dobija se da je uout,ef = 1,15∙391,99/(0,051∙16,1) = 549,0 cm.

e
Ako se sa kout,ef∙d obeleži poluprečnik kružnice čije četvrtine čine deo obima uout,ef, može se napisati da važi
da je uout,ef = 2∙(a + b) + 2∙kout,ef∙d∙π, iz čega se dobija da je kout,ef = (uout,ef – 2∙(a + b))/(2∙d∙π) = (549,0 – 2∙(40

nt
+ 50))/(2∙16,1∙π) = 3,65. Dobijeni rezultat je ilustrovan na slici ispod.

de
tu
U skladu sa odredbama SRPS EN 1992-1-1, armaturu za prijem smicanja treba obezbediti između obima
na > 0,3d = 4,83 cm i ≥ (kout,ef – 1,5)d = 34,62 cm, mereno od lica stuba (u skladu sa Slikom 25). Za potrebe
daljeg dimenzionisanja se usvajaju obimi na 5,0 i 35,0 cm. Budući da je maksimalno rastojanje pojedinih
obima ograničeno na 0,75d = 12,4 cm, usvaja se da će šipke „češljeva“ biti na međurastojanju od 10 cm (≈
as
0,62d), što znači da će jedan „češalj“ biti sastavljen od 4 vertikalne šipke (slika ispod), odnosno, armatura
će biti obezbeđena u 4 obima, što zadovoljava standardnom propisan minimum od 2.
z
mo

Broj „češljeva“ po obimu treba usvojiti iz uslova maksimalnog rastojanja šipki. U kontrolnom obimu (u
blizini 2d = 32,2 cm od lica stuba) maksimalno rastojanje šipki po obimu je ograničeno na 1,5d. Budući da
se poslednji red šipki prikazan na slici iznad nalazi na 35 cm od lica stuba, što je veće 2d = 32,2 cm, u skladu
sa odredbama SRPS EN 1992-1-1 se usvaja da za taj red važi maksimalno rastojanje šipki 2,0d = 32,2 cm.

Obim u kome se nalazi poslednji red šipki se može odrediti kao u35 = 2∙(a + b) + 2∙35,0∙π = 399,9 cm, iz čega
sa

sledi da je potreban broj „češljeva“ po obimu u35/(2,0d) = 399,9/32,2 = 12,4 → usvaja se 14 češljeva, kao
što je prikazano na slici ispod.
 e
nt
Poslednji korak je određivanje potrebne površine armature, iz jednačine (6):

de
tu
Budući da je armatura za prijem smicanja vertikalna, α = 90⁰, odnosno sinα = 1. Gornja jednačina se sada
može izraziti kao:
as
odnosno:

vRd,cs  0,75vRd,c
Asw 
f 
1,5  ywd,ef 
 sru1 

Vrednost vRd,cs se određuje kao β∙VEd/(u1∙d), što je zapravo jednako vrednosti vEd određenoj iznad (vEd =
z

0,73 MPa).

Dodatno, treba voditi računa o ograničenju po pitanju minimalne površine armature, koja je definisana za
površinu jedne šipke jednačinom (9) kao:
mo

Za slučaj vertikalne armature (α = 90⁰), važi da je sinα = 1 i cosα = 0, čime se dobija:

sa

0,08sr st fck 0,0533sr st fck

Asw,min  
1,5 fyk fyk
U konkretnom slučaju važi da je vRd,cs = 0,073 kN/cm2, vRd,c = 0,051 kN/cm2, sr = 10 cm, st = u35/14 = 399,9/14
= 28,6 cm, u1 = 382,3 cm, fywd,ef = 250 + 0,25∙161 = 290,3 MPa = 29,03 kN/cm2 (< fywd = 500/1,15 = 434,8
MPa = 43,48 kN/cm2), iz čega sledi:

e
vRd,cs  0,75vRd,c 10,0  382,3   0,073  0,75  0,051 
Asw    3,05 cm2
 fywd,ef  1,5  29,03

nt
1,5  
 sru1 

0,08sr st fck 0,0533sr st fck 0,0533  10,0  28,6 25

Asw,min     0,15 cm2
1,5 fyk fyk 500

de
Budući da je najmanji prečnik šipki koji se ugrađuje u „češljeve“ 10 mm (površina jedne šipke je 0,79 cm2),
on se i usvaja, što znači da je stvarna površina usvojene armature za prijem smicanja u svakom od obima
Asw,stv = 14∙0,79 = 11,06 cm2. Iako je usvojena armatura daleko veća od potrebne, treba napomenuti da je
to pre svega posledica zahteva standarda SRPS EN 1992-1-1 koji se odnose na dozvoljena rastojanja šipki
po obimu. Da su umesto „češljeva“ korišćene uzengije, bilo bi moguće postići nešto racionalnije rešenje.
S druge strane, treba imati u vidu i da je projektna smičuća sila prilično malog intenziteta (vRd,c = 0,51 MPa

tu
< vEd = 0,73 MPa < vRd,max = 3,83 MPa), te i ne čudi činjenica da je količina armature kontrolisana veličinom
maksimalnog rastojanja između armature za prijem smicanja.
z as
mo
sa
sa
mo
zas
tu
BETONSKE CEVI

de
nt
e
Uvod
Betonske cevi služe za provođenje kanalizacije, atmosferske, industrijske i hemijske vode, kao i za potrebe

e
melioracije. Mogu biti nearmirane, armirane ili prednapregnute, izvedene monolitno ili prefabrikovane.
Po pravilu, u praksi se primenjuju prefabrikovane cevi, osim u slučajevima cevi izuzetno velikih prečnika,
ili kada su otežani uslovi transporta i montaže.

nt
Izbor dimenzije i oblika poprečnog preseka cevi zavisi od hidrauličkih potreba i statičkih zahteva. Poprečni
presek cevi može biti kružni, horizontalni elipsasti, vertikalni elipsasti i pravougaoni (Slika 1).

de
Slika 1 – Uobičajeni poprečni preseci betonskih cevi

Kružni poprečni presek je najčešće primenjivan u praksi, budući da imaju niz prednosti u odnosu na druge

tu
poprečne preseke. Najčešće se proizvode sa minimalnim i maksimalnim prečnikom od 150 i 3600 mm,
respektivno. Kada je u pitanju maksimalni prečnik cevi, navedena vrednost nije ograničavajuća i proizašla
je iz potreba za obezbeđenjem nesmetanog transporta i ugradnje. Moguće je izvesti cevi većih prečnika,
ali je u tom slučaju neophodno sprovesti detaljnu analizu ostalih aspekata (troškovi, transport, montaža).
Cevi se najčešće proizvode u dužinama do 2,5 m, mada je moguća proizvodnja i cevi većih dužina. Debljina
as
kružne cevi zavisi od njenog prečnika.

Elipsaste cevi se proizvode u slučaju specijalnih potreba, odnosno, primenjuju se u slučajevima kada je
pravilna ugradnja cevi kružnog poprečnog preseka otežana, ili nije moguća. Horizontalne elipsaste cevi se
primenjuju kada je visina nasipa mala, ili kada je maksimalna vertikalna dimenzija ograničena postojećim
objektima. Sa hidrauličkog aspekta one imaju prednost većeg kapaciteta za istu dubinu toka. Bez obzira
na dimenzije nasipa, njena horizontalna dimenzija dovodi do većih opterećenja od tla u poređenju sa cevi
z

kružnog poprečnog preseka. Vertikalne elipsaste cevi se primenjuju kada postoji ograničenje po pitanju
maksimalne horizontalne horizontalne dimenzije, ili kada postoji potreba za većom nosivošću. Sa aspekta
hidraulike, za postizanje dovoljnog kapaciteta protoka je neophodno obezbediti dovoljnu dubinu. Iskop za
formiranje rova je manji u odnosu na ekvivalentne cevi kružnog i horizontalnog elipsastog preseka, zbog
mo

smanjene horizontalne dimenzije. Konstrukcijski posmatrano, horizontalne i vertikalne elipsaste cevi se

načelno razlikuju u količini armature potrebnoj za prijem uticaja usled savijanja nastalog od vertikalnog
opterećenja.

Cevi pravougaonog poprečnog preseka imaju prednost po pitanju kontrole kvaliteta proizvodnje. Pored
toga, brzo se montiraju, što je izuzetno povoljno kada su propisani rokovi izgradnje kratki. Takođe, veoma
su korisne i kada je visina nasipa mala, kao i kada postoje ograničenja po pitanu širine i visine poprečnog
preseka cevi.
sa

U nastavku će biti razmatrane nearmirane i armirane cevi kružnog poprečnog preseka (prednapregnute
cevi nisu predmet ovog teksta), u skladu sa odredbama standarda SRPS EN 1295-1 (identičan sa EN 1295-
1), SRPS EN 1916 (identičan sa EN 1916) i SRPS EN 1992-3.
Projektovanje betonskih cevi kružnih poprečnih preseka
Opšta načela projektovanja

e
Veoma često u praksi na početku projektovanja podaci o tlu i uslovima ugradnje cevi nisu uvek poznati, te
je stoga neophodno izvršiti određene pretpostavke. Stoga, većina propisa za projektovanje daje generalna

nt
uputstva i preporuke.

Standard SRPS EN 1295-1 definiše osnovne parametre koji su od značaja za ugradnju cevi u rov, i prikazani
su na Slici 2. Isti parametri važe i u slučaju montaže na nasipu, kao za rovove sa ivicama u nagibu.

de
tu
as
Slika 2 – Osnovni parametri od kojih zavisi montaža cevi u rov

U procesu projektovanja treba u obzir uzeti različite faktore od kojih se neki odnose na izbor cevi i dubinu
njenog postavljanja, a neki su vezani za apsekte izvođenja (način iskopa, ugradnje i zasipanja). Svi faktori
su pod direktnom kontrolom projektanta, čiji je zadatak da isprati implementaciju projekta od početka do
kraja. Budući da montaža cevi nije osnovni predmet ovog teksta, u nastavku će biti dati osnovni parametri
koji su od značaja za inženjersku praksu.
z

Izbor širine rova ima uticaj na veličinu opterećenja koje će delovati na cev, kao i na kvalitet bočnog oslonca
cevi koji čini okolno tlo. U slučaju rovova sa nagnutim ivicama, nagib može imati značajan uticaj na veličinu
opterećenja koje potiče od zasipanja cevi. Ako je pri iskopu rova korišćena odgovarajuća podkonstrukcija
mo

koja je nakon ugradnje cevi i zasipanja demontirana, praznine koje su ostale u materijalu korišćenom za
zasipanje mogu izazvati slabljenje tla, smanjenje kvaliteta materijala u koji je cev ugrađena, kao i efekat
trenja. Prisustvo podzemne vode i mere za snižavanje njenog nivoa mogu imati značajan uticaj na cevi. U
slučaju da podzemna voda nije prisutna za vreme zasipanja i zbijanja, postići će se bolji rezultati, ali ako
dođe do njene pojave nakon završetka procesa, moguće je da će se javiti pomeranja određenih delova tla,
što može dovesti do povećanih opterećenja i smanjenja krutosti bočnog oslonca koji čini okolno tlo.

Ukoliko je tlo u dnu rova u koji se cev ugrađuje loših karakteristika i ne može se smatrati da će obezbediti
adekvatan oslonac, neophodno je projektovati posteljicu zadovoljavajućih karakteristika celom dužinom
sa

cevovoda. U slučaju mekog tla se može javiti potreba za povećanjem debljine donje posteljice kako bi se
sprečilo preveliko sleganje cevovoda. Debljina gornje posteljice treba da obezbedi da momenti savijanja
cevi imaju vrednosti koje su prihvatljive za dimenzionisanje.
Zasipanje i zbijanje materijala u blizini cevi imaju ogroman uticaj na njeno ponašanje u eksploataciji. Kada
se zbijanje vrši sa ciljem povećanja konstrukcijskih performansi, deo energije nastale usled zbijanja prelazi
u cev u vidu deformacije, a deo odlazi u postojeće tlo, a raspodela zavisi od odnosa krutosti cev-tlo, kao i

e
od tipa tla.

Terenska i eksperimentalna istraživanja cevovoda pokazuju varijacije u pritiscima tla, i deformacijama i

nt
naponima u cevima. Glavni uzrok ovih varijacija je neizbežna nekonzistencija u karakteristikama tla, ali i u
konstrukterskoj praksi. Veličina varijacije može biti smanjena dobrim nadzorom, kontrolnim merenjima i
upotrebom materijala za zasipanje koji se jednostavno ugrađuju. U praksi su takođe prisutne i varijacije u
karakteristikama cevi (nosivost i elastičnost). Prihvatljiv prag tolerancije navedenih varijacija treba da
bude definisan u fazi projektovanja, i treba da bude u skladu sa jednim od kriterijuma:

de
a) U projektovanju treba predvideti srednje vrednosti opterećenja i dejstava, i treba ih uporediti sa
srednjom vrednošću nosivosti cevovoda (proističe iz srednjih vrednosti karakteristika materijala i
krutosti);
b) U projektovanju treba predvideti maksimalne moguće vrednosti opterećenja i dejstava, i treba ih
uporediti sa donjom granicom nosivosti cevovoda (proističe iz vrednosti karakteristika materijala
određenih za fraktil od 5%).

ista verovatnoća loma.

tu
Faktori sigurnosti koje treba koristiti u pristupu b) su manji od faktora u pristupu a), kako bi se dostigla

Cevovod mora biti projektovan tako da je u stanju da prihvati različita opterećenja koja se mogu javiti za
vreme montaže i eksploatacije, bez narušavanja funkcije i štetnih pojava za okolinu. Pritom treba uzeti u
as
obzir moguće posledice kolapsa i shodno tome treba utvrditi prihvatljiv stepen sigurnosti. Bez obzira na
izbor pristupa u projektovanju, treba imati u vidu da cev i tlo čine interaktivni sistem. Pravilan pristup u
projektovanju cevovoda mora obezbediti adekvatan stepen sigurnosti pri razmatranim graničnim stanjima
nosivosti i upotrebljivosti.

Smatra se da je granično stanje nosivosti dostignuto kada cev prestane da se ponaša kako je predviđeno
projektom. Granična stanja upotrebljivosti mogu biti dostignuta po pitanju performansi ili trajnosti (npr.
z

curenje, deformacije, prsline nedozvoljene širine). U opštem slučaju, pri dokazu graničnih stanja nosivosti
i upotrebljivosti treba razmatrati presečne sile i pomeranja (napone i deformacije) u poprečnom preseku
i podužnom pravcu, stabilnost, i vodonepropusnost.

Kada je u pitanju ponašanje cevi pod spoljašnjim opterećenjem u poprečnom pravcu, razlikujemo krute,
mo

polukrute i fleksibilne cevi. Ista podela cevi se u pojedinim propisima javlja i kada se umesto spoljašnjeg
opterećenja razmatra relativna krutost cevi i okolnog tla. Ovakav pristup klasifikacije je naročito pogodan
za potrebe ocene opterećenja koje potiče od materijala za zasipanje. Konačno, podela cevi na fleksibilne
i krute se može izvršiti i na osnovu materijala od kog su napravljene. Za potrebe projektovanja, preporuka
je da se klasifikacija izvrši prema prva dva navedena kriterijuma, kako bi krutost cevi bila definisana sa
sigurnošću. U slučaju da se za projektovanje koristi standard ili procedura koja u sebi sadrži eksplicitnu
definiciju klasifikacije cevi prema krutosti, projektant je dužan da postupi prema propisanim odredbama.
sa

Iako materijali mogu biti klasifikovani kao kruti ili fleksibilni prema graničnoj dilataciji, cev napravljena od
materijala sa niskom graničnom dilatacijom ne mora u opštem slučaju biti definisana kao kruta. Betonske
cevi se po pravilu svrstavaju u krute.
Statički proračun

Betonske cevi u statičkom smislu mogu biti razmatrane kao zatvoreni okviri sastavljeni od niza površinskih

e
elemenata. U slučaju cevi kružnog poprečnog preseka, u poprečnom pravcu se cev tretira kao prstenasti
nosač oslonjen na elastičnu podlogu, dok se u podužnom pravcu razmatra kao greda za koju se usvajaju
realni uslovi oslanjanja. Budući da su cevi praktično uvek u kontaktu sa tlom, neophodno je u obzir uzeti

nt
interakciju cev-tlo. Određivanje statičkih uticaja se može vršiti „ručno“, primenom neke od metoda teorije
konstrukcija, ili pak numerički, primenom metode konačnih elemenata.

U opštem slučaju je u proračunu je neophodno u obzir uzeti stalna i povremena spoljašnja opterećenja i
dejstva: sopstvenu težinu cevi i vode, vertikalno i horizontalno opterećenje od tla, korisno opterećenje na
površini terena, saobraćajno opterećenje, spoljašnji i unutrašnji (ako isti postoji) pritisak vode, nadpritisak,

de
pomeranja cevi usled promene nivoa podzemne vode, dejstva temperature i diferencijalna sleganja.

Opterećenja usled sopstvene težine cevi, vode i težine tla iznad cevi, korisna i saobraćajna opterećenja, i
pritisak vode u cevi, treba u obzir uzeti pri projektovanju poprečnog i podužnog preseka cevi. Ako je pak
u podužnom pravcu oslonac kontinualan i ujednačenog kvaliteta, uz pretpostavku da će cevi biti pravilno
postavljene i povezane, navedena opterećenja je dovoljno razmatrati samo u poprečnom pravcu (tj. za
projektovanje poprečnog preseka cevi).

tu
Relativna pomeranja cevi usled oscilacija nivoa podzemne vode, temperaturna dejtva i razlike u sleganjima
treba razmatrati samo u podužnom pravcu. Uticaj nejednakih sleganja se može jednostavno eliminisati
projektovanjem fleksibilnih spojeva između pojedinih cevi.

U slučaju cevi koje se ne nalaze pod pritiskom, projektovanje se vrši na osnovu spoljašnjeg opterećenja,
as
tj. unutrašnji pritisci se zanemaruju. Standardi za projektovanje cevovoda propisuju projektne vrednosti
opterećenja po jedinici dužine cevi. Dakle, naprezanja cevi su primarno zavisna od vertikalnog pokretnog
opterećenja, horizontalnih i vertikalnih pritisaka tla, sopstvene težine cevi i vode (unutrašnji pritisak vode
se u slučaju cevovoda koji nisu pod pritiskom zanemaruje). Proračun statičkih uticaja se vrši za projektno
opterećenje dato po jedinici dužine i potrebna površina armature se određuje shodno tome. Cevovodi koji
se nalaze pod pritiskom se po pravilu izvode od prednapregnutih cevi i nisu predmet ovog teksta.
z

U nastavku je prikazana pojednostavljena procedura za analizu betonskih cevi, koja obuhvata opterećenja
od zasipanja cevi u zavisnosti od uslova ugradnje (uzak rov ili uslovi nasipa), dodatna stalna i saobraćajna
opterećenja, i opterećenje od vode koje se po pravilu aplicira kao ekvivalentno spoljašnje opterećenje, ali
se u većini slučajeva može zanemariti zbog malog intenziteta. Navedena opterećenja nisu razmatrana
mo

pojedinačno, budući da su u literaturi date tabele koje prikazuju ukupno opterećenje na cev u zavisnosti
od prečnika cevi, pretpostavljene širine rova, dubine zasipanja i veličine saobraćajnog opterećenja.

U praksi je potrebno obezbediti da važi da je

(1)
sa

pri čemu je We ukupno spoljašnje opterećenje, Wt je granična nosivost cevi, Fm je koeficijent posteljice, a
Fs je koeficijent sigurnosti.

Veličina ukupnog spoljašnjeg opterećenja se za cevi određenih profila može očitati iz Tabele 1.
Vrednosti u Tabeli 1 su date za cevi nominalnog prečnika (DN) ≤ 1200 mm. U slučaju da se ulazni parametri
nalaze između ili izvan vrednosti datih u tabeli treba izvršiti linearnu interpolaciju ili ekstrapolaciju. Jasno
je da minimalna dubina zasipanja cevi iznosi 0,9 m. Maksimalna dubina u principu nije ograničena, ali je

e
za dubine veće od 8 m potrebno sprovesti detaljniju analizu.

Tabela 1 – Projektne veličine vertikalnog spoljašnjeg opterećenja

nt
de
tu
z as
mo

Koeficijent posteljice Fm zavisi od uslova oslanjanja cevi, tj. od pripreme podloge. U Tabeli 2 su prikazane
preporučene vrednosti Fm, a na Slici 3 grafički prikaz pojedinih klasa oslanjanja cevi. Dodatno, u slučaju da
je cev kompletno ugrađena u beton, može se pretpostaviti da je Fm = 4,5.
sa

Cevi nominalnog prečnika DN ≤ 600 mm se uglavnom izvode kao nearmirane, dok se cevi većih prečnika
izvode kao armirane ili prednapregnute. Koeficijent sigurnosti Fs iznosi 1,25 za nearmirane i armirane cevi,
dok u slučaju prednapregnutih cevi iznosi 1,40.
 Tabela 2 – Preporučene vrednosti koeficijenta posteljice Fm

e
nt
de
tu
Slika 3 – Neke od klasa posteljie za oslanjanje cevi
as
Raspodela pritisaka usled spoljašnjeg opterećenja mora biti u skladu sa stvarnim uslovima oslanjanja cevi,
jer su presečne sile direktno zavisne od oslonačkih reakcija. Na Slici 4 su date neke mogućnosti oslanjanja
cevi na tlo, zajedno sa odgovarajućim izrazima za određivanje oslonačkih reakcija (R označava rezultantu
opterećenja na jedinicu dužine cevi, a D1 je spoljašnji prečnik cevovoda).
z
mo

Slika 4 – Neke mogućnosti oslanjanja cevi na tlo

Ako se cevovod polaže na posebno izrađen temelj (Slika 5a) može se tretirati kao uklješteni svod (Slika 5b)
sa

ako je obezbeđena kruta veza između temelja i cevi, naravno uz dovoljnu krutost samog temelja (reakcija
ispod stope krutog temelja je identična reakciji ispod ravne stope samog cevovoda). U slučaju da navedeni
uslovi nisu ispunjeni može se smatrati da je cev oslonjena zglobno (Slika 5c). Ako je između cevi i temelja
pouzdano ostvaren kontakt po celoj površini oslanjanja, ali sam temelj nije dovoljno krut da bi mogao
obezbediti puno uklještenje, najčešće se smatra da oslonačka reakcija deluje radijalno (Slika 5d).

e
nt
Slika 5 – Oslanjanje cevi na posebno izrađene temelje

de
Za praktične potrebe određivanja presečnih sila je u slučaju dugih cevovoda korektno pretpostaviti da je
deformacija ravna, pa se za proračun može izdvojiti jedinični deo konstrukcije. Kao što je gore rečeno, sam
proračun se tada svodi na proračun prstena koji se nalazi u stanju ravnoteže pod delovanjem spoljašnjeg
opterećenja i reakcije oslonca. Iz analitičkih rešenja izvedenih primenom metoda teorije konstrukcija, u
literaturi se mogu naći tabele koje sadrže koeficijente za određivanje presečnih sila u prstenu, u zavisnosti
od opterećenja i uslova oslanjanja. Radi ilustracije je u nastavku prikazana Tabela 3 koja sadrži koeficijente

tu
za određivanje momenata savijanja i normalnih sila u karakterističnim presecima prstena cevi, za slučaj
oslanjanja po izvodnici. Momenti savijanja i normalne sile se određuju iz jednačina (2) i (3), respektivno,
pri čemu R označava rezultantu opterećenja, a r srednji poluprečnik prstena.

(2)
as
(3)

Napominje se da su momenti savijanja su pozitivni ako smanjuju prvobitnu krivinu ose poprečnog preseka
prstena, a da su normalne sile pozitivne ako su zatežuće.

Tablična rešenja je potpuno opravdano primeniti u preliminarnoj fazi projektovanja. Pritom je uobičajeno
da se pri proračunu cevi sva razmatrana opterećenja svedu na jedno zamenjujuće opterećenje, kao i da se
z

pretpostavi oslanjanje po izvodnici (Slika 6). Dakle, moguće je primeniti koeficijente iz poslednje kolone
Tabele 3, iz čega sledi:

MA = MC = 0,318∙R∙r, MB = –0,182∙R∙r, NA = NC = 0, NB = –0,50∙R (R = P = We∙Fs/Fm)

mo
sa

Slika 6 – Proračunski model prstena adekvatan za preliminarnu fazu projektovanja

 Tabela 3 – Vrednosti koeficijenata za određivanje momenata savijanja i normalnih sila u prstenu za
slučaj oslanjanja po izvodnici

e
nt
de
tu
as
Na Slici 7 su prikazani dijagrami momenata savijanja i normalnih sila za slučaj jediničnog koncentrisanog
z

opterećenja (P = R = 1) i jediničnog srednjeg poluprečnika (r = 1).

mo

Slika 7 – Dijagrami momenata savijanja i normalnih sila za slučaj P = R = 1 i r = 1

sa

Radi ilustracije, na Slici 8 je prikazana stvarna raspodela pritisaka za slučaj oslanjanja cevi na posteljicu (2α
= 120⁰). Na donjem delu cevi je pored spoljašnjeg opterećenja u obzir uzeta i sopstvena težina cevi (Pg).
 e
nt
de
tu
as
Slika 8 – Raspodela pritisaka po obimu cevi za slučaj oslanjanja na posteljicu (2α = 120⁰)

Konstruisanje betonskih cevi kružnih poprečnih preseka

Izbor materijala
z

Pri projektovanju cevovoda je neophodno sprovesti pravilan izbor klase izloženosti, budući da on direktno
utiče na kvalitet betona i veličinu nominalnog zaštitnog sloja betona do armature. Klasa betona ne treba
da bude < C30/37, a veličine nominalnog zaštitnog sloja se uglavnom kreću u granicama od 30-60 mm. U
mo

svakom slučaju je obavezna primena vodonepropusnog betona, klase 2 ili 3 prema SRPS EN 1992-3. Kada
je u pitanju klasa 2, nije dozvoljeno prisustvo prslina koje prolaze kroz ceo poprečni presek. Obezbeđenje
tog uslova se postiže ograničenjem projektne vrednosti pritisnute zone preseka na xmin, što je određeno
za kvazi-stalnu kombinaciju dejstava. Preporučena vrednost za xmin je manja vrednost od 50 mm ili 0,2h.
U slučaju klase 3 treba sprovesti posebne mere za obezbeđenje vodonepropusnosti (npr. prednaprezanje),
budući da pojava prslina nije dozvoljena.

Armiranje
sa

Za armaturu treba koristiti čelik B500, u skladu sa odredbama standarda SRPS EN 10080. Uobičajeno je da
se pre ugradnje u oplatu formira armaturni koš (kavez), sastavljen od poprečnih i podužnih šipki (ili žica),
kako bi se izbegle greške u izvođenju. Minimalni procenat armiranja iznosi 25% površine preseka cevi.
Armaturni koševi se vrlo često formiraju mašinskim putem, i to tako što se podužna armatura postavi u
projektovani položaj na predviđenom rastojanju, a poprečna se oko njih obmotava spirano. Mesta spojeva
podužne i poprečne armature se automatski zavaruju (Slika 9). Ako se armaturni koš formira primenom

e
valjaka, potrebno ih je podesiti na odgovarajući poluprečnik. Podužna armatura se postavlja na valjak, a
poprečna se spiralno obmotava tako što se valjak okreće (princip rada je prikazan na Slici 10). Zavarivanje
spojeva podužne i poprečne armature se vrši ručno. Armaturni koševi se mogu formirati i ručno.

nt
de
Slika 9 – Mašinska proizvodnja armaturnih koševa

tu
as
Slika 10 – Proizvodnja armaturnih koševa primenom valjaka

U praksi se za armiranje najčešće upotrebljavaju četiri tipa armaturih koševa: jednostruki kružni, dvostruki
kružni, jednostruki elipsasti i kombinacija elipsastog sa jednim ili više kružnih (Slika 11). Alternativno, može
se upotrebiti dodatna armatura po kvadrantima u slučaju cevi kod kojih se javljaju znatni naponi zatezanja
(Slika 12). Na Slici 13 je dat prostorni prikaz armaturnih koševa.
z
mo
sa

Slika 11 – Četiri osnovna pristupa u armiranju cevi

 e
nt
de
Slika 12 – Dodatna armatura u pojedinim kvadrantima za prijem zatežućih sila većeg intenziteta

tu
as
Slika 13 – Prostorni prikaz armaturnih koševa u cevima

Spojevi cevi
z

Funkcija spojeva u cevovodima je višestruka, a zavisi od tipa cevi i njene primene. U opštem slučaju, spoj
mora:
mo

- Sprečiti curenje vode iz cevi;

- Biti otporan na prodor podzemne vode i/ili nasutog materijala;
- Biti fleksibilan za prihvatanje poprečnih i podužnih deformacija;
- Imati smičuću nosivost za prijem napona između susednih cevi;
- Obezbediti hidraulički kontinuitet i glatku liniju toka;
- Biti konstruisan tako da je omogućeno jednostavno izvođenje.

Gore navedeni zahtevi primarno zavise od karakteristika samog spoja, uslova eksploatacije i pažnje koja
je posvećena ugradnji cevi. U praksi se primenjuje nekoliko različitih tipova spojeva, koji se razlikuju, kako
sa

u pogledu performansi, tako i u pogledu cene.

Na Slici 14 je prikazan tip spoja koji se po pravilu ostvaruje primenom cementnog maltera ili mastiksa. U
slučaju primene cementnog maltera, smatra se da je ispuna kruta, što u slučaju bilo kakvog značajnijeg
pomeranja za posledicu ima pojavu prslina koje dovode do curenja. S druge strane, korektno izvedeni
spojevi od mastiksa imaju određeni stepen fleksibilnosti koja obezbeđuje vodonepropusnost. Opisani tip
spoja nije preporučljiv u slučaju da curenje vode iz cevi nije dopušteno.

e
nt
de
Slika 14 – Tip spoja baziran na ispuni od cementnog maltera ili mastiksa

Tip spoja koji se zasniva na gumenom zaptivaču velike čvrstoće pri pritisku je prikazan na Slici 15. Njegova
primena je karakteristična za situacije kada je potrebno postići potpunu vodonepropusnost. Spoj poseduje
veliku smičuću nosivost i fleksibilnost. U slučaju cevovoda koji su opterećeni značajnim pritiscima, mesto
spoja je potrebno ojačati armaturom (Slika 16).

tu
z as
mo

Slika 15 – Tip spoja baziran na gumenom zaptivaču

sa

Budući da se način izvođenja i uslovi korišćenja cevovoda mogu razlikovati od slučaja do slučaja, praktično
je nemoguće precizno definisati performanse navedenih tipova spoja. Shodno tome, konačni izbor spoja
treba doneti nakon konstrukcijske, eksploatacione i ekonomske analize u konkretnoj projektnoj situaciji.
 e
nt
Slika 16 – Spoj baziran na gumenom zaptivaču sa armaturnim ojačanjem

Proceduru spajanja za cevi prečnika do 600 mm je uglavnom moguće sprovesti primenom šipke i drvene
gredice (Slika 17). Pritom je potrebno osu cevi koja se spaja pozicionirati što bliže osi poslednje montirane
cevi. U slučaju cevi većih prečnika spajanje se može sprovesti smeštanjem ankernog bloka unutar cevi koja

de
je već montirana, i njegovim spajanjem sa krajem cevi koja se montira putem lanca ili kabla (Slika 18).
Pomeranje se zasniva na principu poluge, kao i u slučaju cevi manjih prečnika. Mehaničke karakteristike
opreme koja se koristi variraju, ali se u svakom slučaju pristup zasniva na principu obezbeđenja vučne sile
koja je dovoljnog intenziteta. U zavisnosti od prečnika cevi, proizvođači po pravilu definišu maksimalnu
devijaciju na mestu spoja (Slika 19).

tu
as
Slika 17 – Spajanje cevi manjih prečnika
z
mo

Slika 18 – Spajanje cevi većih prečnika

sa

Slika 19 – Šematski prikaz maksimalne dozvoljene devijacije pri spajanju cevi

Računski primer
Projektovati cev DN1050 sa debljinom zida od 125 mm koja se nalazi ispod pomoćne saobraćajnice, sa

e
dubinom zasipanja od 1,8 m, uz pretpostavku o formiranju posteljice klase B. Za beton predvideti klasu
C30/37, a za armaturu čelik B500B. Usvaja se nominalni zaštitni sloj (cnom) od 40 mm.

nt
Rešenje:

Potrebno je zadovoljiti uslov dat nejednačinom (1), odnosno, granična nosivost cevi Wt mora biti veća od
ukupnog spoljašnjeg opterećenja We, uzimajući u obzir veličinu koeficijenta posteljice Fm, kao i koeficijent
sigurnosti Fs. Opisani uslov se može napisati kao:

de
Iz Tabele 1 se očitava projektna veličina vertikalnog spoljašnjeg opterećenja We u iznosu od 99 kN/m’. Za
armiranobetonske cevi važi koeficijent sigurnosti Fs = 1,25. U slučaju posteljice klase B važi da je Fm = 1,9
(Tabela 2, Slika 3). Iz gornje nejednačine i ulaznih podataka sledi da mora važiti Wt ≥ 65,13 kN/m’.

tu
Dimenzionisanje će biti sprovedeno u skladu sa slikom ispod, uz korišćenje veza:

MA = MC = 0,318∙R∙r, MB = –0,182∙R∙r, NA = NC = 0, NB = –0,50∙R

pri čemu važi da je srednji poluprečnik r = 587,5 mm, i da je R = P = We∙Fs/Fm = 65,13 kN/m’.
z as

Za ulazne podatke se dobija: MA = MC = 12,17 kNm/m’, MB = –6,96 kNm/m’, NA = NC = 0, NB = –32,57 kN/m’

(napominje se da su momenti savijanja su pozitivni ako smanjuju prvobitnu krivinu ose poprečnog preseka
mo

prstena, a da su normalne sile pozitivne ako su zatežuće). Dijagrami momenata savijanja i normalnih sila
su prikazani na slici ispod.
sa
Očigledno je da su za dimenzionisanje merodavni preseci A i C (statički uticaji su u njima identični). Usvaja
se armiranje jednostrukim elipsastim armaturnim košem. S obzirom da se cev oslajnja na posteljicu koja
se može tretirati kao kontinutalni oslonac ujednačenog kvaliteta, dovoljno je razmatrati uticaje samo u

e
poprečnom pravcu. Dakle, za podužnu armaturu je potrebno usvojiti minimalnu količinu armature.

Uz pretpostavku da će cev biti armirana šipkama Ø8 (u oba pravca), i usvojeni nominalni zaštitni sloj cnom

nt
= 40 mm, statička visina za poprečni pravac armiranja iznosi dt = 12,5 – 4,0 – 0,4 = 8,1 cm.

Količinu poprečne armature određujemo kao:

MA 12,17  100
μEdt  2
  0,1091  εc / εst  3,381 / 20‰, ζ t  0,940
bdt fcd 100  8,12  0,85  3,0

de
1,5

MA MA 12,17  100
Ast     3,68 cm2 / m' usvaja se Ø8/125 (4,0 cm2/m’)
zt fyd ζ tdt fyd 0,940  8,1  50,0
1,15

Minimalna količina armature iznosi 25% površine preseka cevi, odnosno As,min = 0,25∙12,5 = 3,13 cm2/m’.

tu
Stoga, za podužnu armaturu se usvaja Ø8/15 (3,33 cm2/m’).

Šematski prikaz usvojene armature je dat na slici ispod.

z as
mo
sa
sa
mo
zas ŠAHTOVI
tu
de
nt
e
Uvod
U praksi se šahtovi najčešće primenjuju kao sastavni delovi cevovoda, ali su i neizostavni deo kotlarnica,

e
pogona za električne i telekomunikacione instalacije, mostova (kontrolni i prelazni šahtovi) i dr. Dimenzije
i poprečni preseci šahtova su različiti i zavise od konkretih potreba. U cevovodima se najčešće projektuju
šahtovi kružnog poprečnog preseka, dok se šahtovi za reviziju i smeštaj instalacija i opreme projektuju i u

nt
drugim poprečnim presecima (kvadratni, pravougaoni, poligonalni). U nastavku će biti razmatrani šahtovi
kružnog poprečnog preseka koji se primenjuju u cevovodima.

Šahtovi se nalaze na odgovarajućim intervalima po dužini cevovoda i omogućuju inspekciju i održavanje,

promenu pravca cevovoda, spajanje više cevovoda, ventilaciju otpadnih voda, i dr. Intervali postavljanja
šahtova i njihovi položaji zavise od nekoliko različitih faktora. U opštem slučaju, šaht treba predvideti na

de
početku i na kraju cevovoda, na mestu promene nagiba, položaja i dimenzija cevovoda, na mestu spajanja
više cevovoda, ali i u slučaju dugačkog ravnog cevovoda na intervalima od približno 30-120 m (rastojanja
zavise od prečnika cevi i dubine cevovoda).

U zavisnosti od dubine, šahtovi se dele na:

1) Plitke, koji se nalaze na dubini 0,70-0,90 m;

tu
2) Normalne, koji se nalaze na dubini od 1,50 m;
3) Duboke, koji se nalaze na dubini većoj od 1,50 m.

Šahtovi mogu biti izvedeni na licu mesta, ili mogu biti sastavljeni od prefabrikovanih elemenata, što zavisi
od konkretne situacije. U slučaju cevovoda je daleko češća ugradnja šahtova od prefabrikovanih betonskih
elemenata, te se oni u nastavku i razmatraju.
as
Delovi tipičnih prefabrikovanih šahtova su prikazani na Slici 1, sa koje se vidi da se šaht sastoji od vertikala,
gornjeg dela i donje ploče. Prečnik vertikala varira između 1200 i 3600 mm. Šahtovi uglavnom imaju suženi
vrh, dok je ravna kapa karakteristična za plitke revizione šahtove. U slučaju šahtova prečnika 1200 mm
debljina ploče kape uglavnom iznosi 150 mm, dok u slučaju šahtova većih prečnika iznosi 200 mm. Debljina
zida vertikale i debljina donje ploče šahta zavise od dubine i najčešće se kreću u granicama između 150 i
300 mm. U vrhu šahta je potrebno predvideti otvor za poklopac. Elementi koji se postavljaju na kapu ili na
z

suženi vrh šahta, i služe za podešavanje visine šahta, dok se poklopac postavlja na njih. Poklopci šahtova
moraju imati dovoljnu nosivost za prihvatanje opterećenja od najtežih vozila koja mogu preći preko njih,
i moraju zadržati sva svojstva upotrebljivosti koja mogu biti narušena atmosferskim uticajima.
mo

U slučaju plitkih šahtova radovi mogu biti sprovedeni sa nivoa terena. U dubljim šahtovima je neophodno
obezbediti vertikalnu komunikaciju (merdevine) i dovoljno prostora za bezbedan i nesmetani rad osoblja.
Merdevine se po pravilu ugrađuju u zid šahta. Potrebna površina armature koja je određena iz spoljašnjeg
opterećenja i naprezanja nastalih u montaži je dovoljna i za prihvatanje težine radnika koji se spušta u šaht
putem merdevina. U slučaju veoma dubokih šahtova, neophodno je predvideti platforme. Međurastojanje
platformi ne sme biti manje od 2 m, niti veće od 4 m. Platforme moraju biti projektovane tako da imaju
dovoljno prostora za smeštanje radnika i opreme, i moraju biti obezbeđene sigurnosnim lancem kako bi
se sprečio pad.
sa

Maksimalna dozvoljena dubina šahta u principu nije ograničena, ali treba voditi računa o nosivosti donje
ploče i vertikale. Ovaj fenomen zavisi od relativnih sleganja susednih slojeva tla nije ga moguće razmatrati
potpuno precizno. Iz tog razloga su u praksi sprovedene prilično konzervativne analize na osnovu kojih je
zaključeno da vertikale šahtova mogu bez oštećenja da izdrže pritiske i na 100 m dubine. Iz te činjenice i
proizilazi tvrdnja da maksimalna dubina šahta nema ograničenje.

e
Kada je u pitanju spoj između pojedinih elemenata prefabrikovanog šahta, moguće je primeniti različite
materijale, od kojih su osnovi malter, mastiks i gumeni zaptivači. Izbor materijala prevashodno zavisi od
dubine šahta, prisustva podzemne vode i klase vodonepropusnosti.

nt
Dno šahta po pravilu treba osloniti na sloj dobro zbijenog materijala (npr. šljunka ili drobljenog kamena)
minimalne debljine 30 cm.

U praksi montažu šahtova najčešće vrši isti tim koji postavlja cevovod, što je veoma povoljno sa aspekta
tehnologije izvođenja i dinamike gradnje.

de
tu
z as
mo
sa

Slika 1 – Delovi tipičnog prefabrikovanog betonskog šahta kružnog poprečnog preseka

Projektovanje prefabrikovanih betonskih šahtova kružnih poprečnih preseka
Statički proračun

e
Prilikom analize, proračuna i dimenzionisanja šahtova u opštem slučaju u obzir treba uzeti:

- Sopstventu težinu konstrukcije i nekonstrukcijskih elemenata šahta;

nt
- Težinu slojeva puta i nasipa;
- Opterećenje od snega i leda;
- Saobraćajno opterećenje;
- Opterećenje od pešaka;
- Unutrašnje i spoljašnje opterećenje od vode;

de
- Bočne pritiske tla;
- Temperaturna dejstva;
- Mogućnost isplivavanja usled uzgona.

Jasno je da u većini slučajeva u praksi neće biti razmatrana sva gore navedena opterećenja i dejstva, nego
u obzir treba uzeti ona koja odgovaraju konkretnoj projektnoj situaciji.

tu
Sopstvenu težinu konstrukcije, nekonstrukcijskih elemenata, slojeva puta i nasipa u statičkom proračunu
treba razmatrati u skladu sa karakteristikama materijala. Po pravilu se opterećenja od snega i leda mogu
zanemariti, osim u slučajevima konstrukcija koje se nalaze na područjima sa znatnom količinom snežnih
padavina. Saobraćajno opterećenje treba uzeti u obzir ne samo kada se saobraćaj odvija iznad šahta, već
i u slučaju kada se odvija u njegovoj neposrednoj blizini, približno na horizontalnom rastojanju jednakom
polovini visine konstrukcije (takvo opterećenje se na zidove šahta prenosi preko tla). Prisustvo pešaka na
as
terenu praktično treba uzeti u obzir samo kada se nalazi na samom šahtu, što se prvenstveno odražava na
dimenzionisanje poklopca. Unutrašnje opterećenje od vode se u analizi u obzir uzima prema konkretnoj
projektnoj situaciji. U slučaju prisustva podzemne vode u obzir treba uzeti spoljašnje pritiske vode na zid
šahta, i obavezno treba proveriti mogućnost njegovog isplivavanja. U nastavku će spoljašnji pritisci vode
biti razmatrani zajedno sa bočnim pritiscima tla.

Za konstrukcije šahtova se u većini slučajeva može pretpostaviti da su horizontalna pomeranja mala, što
z

proizilazi iz činjenice da su praktično potpuno ukopani. Stoga je pravilno razmatrati bočne pritiske tla u
stanju mirovanja. Koeficijent pritiska u stanju mirovanja K0 predstavlja vezu između bočnog i vertikalnog
efektivnog pritiska tla, što je prikazano na Slici 2 (γ je zapreminska težina tla).
mo
sa

Slika 2 – Koeficijent pritiska tla u stanju mirovanja K0

Prema odredbama standarda SRPS EN 1997-1, koeficijent pritiska tla u stanju mirovanja K0 treba odrediti
kao

e
(1)

pri čemu φ‘ označava ugao smičuće otpornosti za efektivne napone, a OCR je stepen prekonsolidacije.

nt
Oba parametra moraju biti određena za lokaciju na kojoj će objekat biti fundiran, i njihove vrednosti treba
da budu prikazane u okviru geomehaničkog elaborata.

Smatra se da je tlo normalno konsolidovano ako od svog nastanka nije bilo izloženo većem vertikalnom
efektivnom naponu od napona kome je izloženo u trenutnku posmatranja. Tlo je prekonsolidovano ako
je u prošlosti bilo opterećeno vertikalnim efektivnim naponima (naponima prekonsolidacije σ’c) većim od

de
tekućeg vertikalnog efektivnog napona σ’o. Stepen prekonsolidacije OCR se može definisati kao σ’c/σ’o. Za
tlo koja su normalno konsolidovana važi da je OCR = 1, dok za prekonsolidovana tla važi da je OCR > 1. Po
pravilu, za gline praktično uvek važi da su prekonsolidovane, odnosno da je OCR > 1.

U slučaju da je teren oko konstrukcije pod nagibom u odnosu na horizontalu (ugao β na Slici 3) potrebno
je pomnožiti koeficijent K0 sa (1 + sinβ), u slučaju da važi da je β ≤ φ‘.

tu
as
Slika 3 – Uticaj nagiba terena u odnosu na horizontalu na koeficijent pritiska u stanju mirovanja K0
z

Na Slici 4 je prikazana raspodela bočnih pritisaka tla u stanju mirovanja u slučaju da ne postoji prisustvo
podzemne vode i da tlo nije pod nagibom, tj. β = 0 (γ je zapreminska težina tla, H je visina zida).
mo
sa

Slika 4 – Raspodela bočnih pritisaka tla u stanju mirovanja za slučaj tla bez podzemne vode i β = 0
Na Slici 5 je prikazana raspodela bočnih pritisaka tla u stanju mirovanja u slučaju prisustva podzemne vode,
kada tlo nije pod nagibom, tj. β = 0 (γ je zapreminska težina tla, H je visina zida). Nivo podzemne vode
(NPV) se nalazi na visini H1 ispod kote terena. Kada važi da je z ≤ H1, bočni pritisak tla u stanu mirovanja se

e
određuje kao

(2)

nt
U slučaju da važi da je z ≥ H1, bočni pritisak tla u stanu mirovanja zavisi od efektivnog pritiska tla i pritiska
vode. Vertikalni efektivni pritisak se određuje kao

(3)

de
pri čemu je γ’ efektivna zapreminska težina tla koja je jednaka razlici zapreminske težine saturisanog tla
(γsat) i zapreminske težine vode (γw), odnosno

(4)

Iz jednačina (3) i (4) se bočni pritisak u stanju mirovanja može izraziti kao

Bočni pritisak od vode se određuje kao

tu (5)

(6)
as
Konačno, ukupna vrednost bočnog pritiska se dobija sabiranjem jednačina (5) i (6):

(7)
z
mo

Slika 5 – Raspodela bočnih pritisaka tla u stanju mirovanja i bočnih pritisaka od vode za slučaj prisustva
podzemne vode u tlu
sa

Vertikalno opterećenje koje je prisutno na terenu u blizini konstrukcije se prenosi na njene zidove preko
tla, kao što je prikazano na Slici 6. Praktično posmatrano, na ovaj način mogu biti tretirana sva dodatna
stalna i korisna opterećenja koja do kojih može doći u eksploataciji konstrukcije.
 e
nt
de
Slika 6 - Uticaj vertikalnog opterećenja koje je prisutno u blizini konstrukcije na njene zidove

tu
U slučaju prisustva podzemne vode, neophodno je sprovesti kontrolu mogućnosti ispivavanja konstrukcije
šahta. Prema odredbama standarda SRPS EN 1997-1 (granično stanje UPL), uslov koji mora biti zadovoljen
glasi:

(8)
as
Vdst,d predstavlja kombinaciju destabilišućeg stalnog (Gdst;d) i povremenog (Qdst;d) dejstva, odnosno

(9)

Gstb;d je projektna vrednost stabilišućeg stalnog vertikalnog dejstva, a Rd je projektna vrednost dodatnog
otpora isplivavanju.
z

Iz navedenog je jasno da se kontrola isplivavanja svodi na dokaz da suma stalnih stabilišućih dejstava (npr.
sopstvene težine konstrukcije i bočnog trenja) nije manja od sume destabilišućih dejstava od vode i nekog
drugog izvora. Neki primeri konstrukcija kod kojih postoji opasnost od isplivavanja su prikazani na Slici 7.
mo
sa

Slika 7 – Neki primeri konstrukcija kod kojih postoji opasnost od isplivavanja

Problem isplivavanja konstrukcije se može rešiti na različite načine. Ukoliko je moguće, isplivavanje treba
sprečiti povećanjem sopstvene težine konstrukcije. Često se problem isplivavanja ukopanih konstrukcija
rešava izvođenjem „zuba“ u temeljnoj ploči (Slika 8). Na taj način se sopstvena težina tla (označena sa W

e
na Slici 8) iznad zuba uvodi u stabilišuća dejstva.

nt
de
tu
as
Slika 8 – Obezbeđenje od isplivavanja izvođenjem „zuba“ u temeljnoj ploči

Snižavanje nivoa podzemne vode drenažom, ili pak sidrenje konstrukcije u niže slojeve terena, su takođe
mogućnosti obezbeđenja konstrukcije od isplivavanja. Opravdanost njihove primene zavisi od konkretne
projektne situacije.

Pri dokazu graničnog stanja isplivavanja UPL, neophodno je primeniti odgovarajuće parcijalne koeficijente
z

sigurnosti za dejstva (Tabela 1) i karakteristike tla (Tabela 2).

U praksi je čest slučaj da se dodatni otpor isplivavanju zanemaruje (Rd = 0), i da ne postoje povremena
destabilišuća dejstva (Qdst;d = 0). Tada treba proveriti uslov Gdst;d ≤ Gstb;d, odnosno, 1,0∙Gdst;k ≤ 0,9∙Gstb;d.
mo

Tabela 1 – Parcijalni koeficijenti sigurnosti za dejstva pri graničnom stanju UPL

sa
 Tabela 2 – Parcijalni koeficijenti sigurnosti za karakteristike tla pri graničnom stanju UPL

e
nt
de
Konstruisanje šahtova
Izbor materijala

tu
Pri projektovanju šahtova je neophodno sprovesti pravilan izbor klase izloženosti, budući da on direktno
utiče na kvalitet betona i veličinu nominalnog zaštitnog sloja betona do armature. U praksi se šahtovi
razmatraju za klasu izloženosti prema realnoj situaciji. U svakom slučaju, klasa betona ne treba da bude
manja od C30/37, a veličine nominalnog zaštitnog sloja se uglavnom kreću u granicama od 35-55 mm.
Obavezna je primena vodonepropusnog betona, klase 1 ili 2 prema SRPS EN 1992-3. U slučaju klase 1
as
prsline prolaze kroz ceo poprečni presek i njihovu širinu treba ograničiti na wk1. Preporučena vrednost za
wk1 je definisana u zavisnosti od odnosa visine vodenog stuba (hD) i debljine zida (h). Za odnose hD/h ≤ 5,
wk1 iznosi 0,20 mm, dok za odnose hD/h ≥ 35, wk1 iznosi 0,05 mm. Za međuvrednosti odnosa hD/h treba
izvršiti linearnu interpolaciju. Kada je u pitanju klasa 2, nije dozvoljeno prisustvo prslina koje prolaze kroz
ceo poprečni presek. Obezbeđenje tog uslova se postiže ograničenjem projektne vrednosti pritisnute zone
preseka na xmin, što je određeno za kvazi-stalnu kombinaciju dejstava. Preporučena vrednost za xmin je
z

manja vrednost od 50 mm ili 0,2h.

Armiranje

Za armaturu treba koristiti čelik B500, u skladu sa odredbama standarda SRPS EN 10080. S obzirom da se
mo

prefabrikovani šahtovi sastoje od niza prefabrikovanih elemenata o kojima je reči bilo iznad, za armiranje
načelno važe opšta pravila koja se odnose na različite konstrukcijske elemente (ploče, prstenaste nosače,
cevi). Dodatno, skreće se pažnja da otvore u šahtu za prodor cevi treba razmatrati sa naročitim oprezom,
u skladu sa svim pravilima koja važe za armiranje otvora.

Spojevi vertikalnih elemenata šahta

U opštem slučaju, spoj između pojedinih elemenata šahta mora:

- Sprečiti curenje vode;

sa

- Biti otporan na prodor podzemne vode i okolnog tla;

- Biti fleksibilan za prihvatanje poprečnih deformacija;
- Imati smičuću nosivost za prijem napona između susednih elemenata.
Gore navedena zahtevana svojstva spojeva elemenata prefabrikovanih šahtova zapravo važe i u slučaju
cevi, odnosno, postoji određena analogija. Slika 9 prikazuje principi spajanja vertikalnih elemenata šahta,
pri čemu se napominje da se za zaptivanje i spajanje koriste praktično isti materijali kao i u slučaju cevi.

e
Na Slici 10 su prikazani realni slučajevi primene gumenog zaptivača velike čvrstoće.

nt
de
tu
as
Slika 9 – Principi spajanja vertikala šahta
z
mo
sa

Slika 10 – Primena gumenih zaptivača za spojeve vertikala u prefabrikovanim šahtovima