1.

KRIVIČNO PRAVO

1. 1. Krivično materijalno pravo

KRIVIČNO DELO KLEVETE

Granice prihvatljive kritike su šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica, pa su, za razliku od običnih građana, koji to
svojstvo nemaju, javne ličnosti neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake reči i dela, i to kako od novinara, tako i od
javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljiti veći stepen tolerancije

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije i to Savet za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava, dopisom
od 22. septembra 2008. godine, zatražio je da Vrhovni sud Srbije zauzme načelni stav da domaći sudovi prilikom odmeravanja visine
novčane kazne predviđene za krivično delo klevete imaju u vidu stav koji je Evropski sud zauzeo povodom određenih slučajeva, gde se
ukazuje na potrebu da domaći sudovi vode računa o razlici između vrednosnih sudova koji ne treba da potpadaju pod odredbe
krivičnog zakonodavstva, kao i da se o eventualno zauzetnom načelnom pravnom stavu obavesti zastupnik sektora za zastupanje pred
Evropskim sudom za ljudska prava, koji bi o tome izvestio Komitet ministara, a ovo iz razloga što je Odeljenje za izvršavanje presuda
ukazalo na to da bi u dva konkretna slučaja, u kojima je sud utvrdio povredu člana 10. Konvencije o ljudskim pravima, Komitet ministara
mogao da donese finalnu rezoluciju, s obzirom da je plaćena pravična naknada, te da su osude za krivično delo klevete koje su doneli
domaći sudovi brisane iz kaznene evidencije.
U jednom od navedenih predmeta, Evropski sud za ljudska prava 6. novembra 2007. godine doneo je presudu kojom je utvrdio da su
domaći sudovi, i to najpre krivični sud a zatim i građanski sud (krivične presude domaćih sudova poslužile su kao osnov za donošenje
građanskih presuda), povredili pravo na slobodu izražavanja (član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava) i to zbog krivične
osude i kasnije presude koja je doneta u parničnom postupku za naknadu štete.
U navedenoj presudi Evropskog suda za ljudska prava konstatuje se da sloboda izražavanja predviđena članom 10. Konvencije,
predstavlja jedan od suštinskih temelja jednog demokratskog društva, a prema stavu 2. ona ne važi samo za „informacije“ ili „ideje“ koje
se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava. Sud je dalje potvrdio pravo da su saopštavanja, u
dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave pojedinaca i naglasio, da su granice
prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar i dalje da iako je dragocena za sve, sloboda izražavanja je posebno važna za
političke stranke i njihove aktivne članove i to posebno u toku izbornih kampanja kada treba dozvoliti da slobodno cirkulišu mišljenja i
informacije svih vrsta. Isti sud dalje podseća da vlade uvek treba da pokažu suzdrživost u pribegavanju krivičnim kaznama, posebno
gde postoje drugi raspoloživi načini naknade.
Sud dalje utvrđuje da postoji dvosmisleno mišljenje domaćih sudova u smislu da čast, ugled i dostojanstvo predsednika jedne opštine
„imaju veću važnost od ... časti, ugleda i dostojanstva .... običnog građanina“ i stoga zaključuje da mešanje domaćih sudova na način o
kojem je reč, nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da je sledstveno tome došlo do povrede člana 10. Konvencije o ljudskim
pravima.
Imajući u visu stavove domaćih sudova u navedenim presudama i stav Evropskog suda za ljudska prava u svojim presudama, na
sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, usvojeno je predloženo pravno shvatanje, upravo radi budućeg postupanja domaćih
sudova u sličnim situacijama, gde bi se buduća sudska praksa uskladila upravo sa stavovima sadržanim u navedenim presudama
Evropskog suda za ljudska prava u dva pomenuta slučaja, o kojima je reč, kako vrednosni sudovi o javnim ličnostima u pravilu ne treba
da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodvstva, jer da intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom drušvu i
da je sloboda izražavanja predviđena članom 10. Konvencije o ljudskim pravima, temelj jednog demokratskog društva i da sloboda
izražavanja pojedinaca ne važi samo za informacije ili ideje koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim već i za ono što vređa, šokira ili
uznemirava, jer je to sve usresređeno na pitanja od javnog interesa, a ne na privatni život javnih ličnosti.
(Pravno shvatanje usvojeno na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, od 25. novembra 2008. godine)

1.2. Krivično procesno pravo

IZVRŠENJE KAZNE ZATVORA

Kada optuženi u žalbi na rešenje kojim je upućen u ustanovu na izvršenje kazne zatvora pre pravnosnažnosti presude, izjavi
da odustaje od podnetog zahteva, drugostepeni sud će uvažiti žalbu optuženog, preinačiti prvostepeno rešenje i odbaciti
zahtev optuženog da bude upućen na izdržavanje kazne pre parvnosnažnosti presude, kao nedozvljen

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prvostepenom presudom Okružnog suda u K. optuženi je oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćene proizvodnje, držanja i
stvljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika Srbije, i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od
pet godina i šest meseci, u koju mu je uračunato vreme koje je proveo u pritvoru, počevši od dana stavljanja u pritvor pa do
pravnosnažnosti presude.
Pre pravnosnažnosti presude, optuženi je podneo zahtev da bude upućen na izdržavanje kazne zatvora u ustanovi za izvršenje kazne,
pre pravnosnažnosti presude, navodeći za to svoje lične razloge.
Odlučujući o podnetom zahtevu, Okružni sud u K. je našao da su ispunjeni uslovi u smislu člana 358. stav 7. Zakonika o krivičnom
postupku te je usvojio zahtev optuženog u uputio ga na izdržavanje kazne zatvora pre pravnosnažnosti prvostepene presude.
Na rešenje Okružnog suda u K. optuženi je izjavio žalbu u kojoj je naveo da odustaje od prethodno podnetog zahteva da bude upućen
u ustanovu za izvršenje kazne zatvora, pre pravnosnažnosti prvostepene presude.
Odlučujući o podnetoj žalbi, Vrhovni sud Srbije je našao da je, s obzirom na činjenicu da je optuženi odustao od zahteva da bude
upućen na izdržavanje kazne pre pravnosnažnosti prvostepene presude njegov zahtev nedozvoljen, te je usvojajući žalbu optuženog,
preinačio rešenje Okružnog suda u K. i zahtev optuženog odbacio kao nedozvoljen.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Kž. II 1296/09 od 6. jula 2009. godine)

2. GRAĐANSKO PRAVO

2.1. Građansko materijalno pravo

2.1.1. Obligaciono pravo

ODGOVORNOST OPŠTINE ZA NAKNADU ŠTETE

Za štetu koju pričine psi lutalice na teritoriji opštine, odgovara opština, jer je njena zakonska obaveza da kao jedinica lokalne
samouprave na svojoj teritoriji organizuje zoohigijensku službu koja obuhvata poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih
životinja u prihvatilište za životinje, koji poslovi predstavljaju poslove od opšteg interesa

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, psi lutalice su u više navrata ulazili u ograđeni prostor imanja tužioca u selu M. koje se nalazi na
teritoriji opštine A. i napadali stado ovaca tužioca.
Navedenom prilikom došlo je do uginuća ovaca zbog ujeda i gušenja od strane pasa lutalica. Tužiocu je usled navedenih događaja
prouzrokovana šteta u visini tržišne cene protivvrednosti uginule stoke.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudvi su pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženu opštinu
A. da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu. Naime, pravilno su primenjene odredbe člana 46. stav 1. tačka 1) Zakona o veterinarstvu
(„Službeni glasnik RS“, broj 91/05), kojom je regulisano da je lokalna samouprava dužna da na svojoj teritoriji organizuje zoohigijensku
službu koja obavlja poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilištu za životinje, kao i odredbe člana 6. stav 1. i član
18. stav 1. tačka 4) Zakona o loklanoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, broj 9/02). Razloge i pravni zaključak nižestepenih sudova
prihvata u svemu i Vrhovni sud Srbije.
Za štetu koju pričine psi lutalice na teritoriji opštine, odgovara opština po osnovu odgovornosti u vezi sa vršenjem poslova od opšteg
interesa, što proizilazi i iz odredbe člana 2. Zakona o kumunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, broj 16/97).
(Iz pesude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1443/09 od 21. maja 2009. godine)

2.1.2. Stvarno pravo

PREISPITIVANJE ODLUKE O NACIONALIZOVANOJ IMOVINI

Kada je sudska odluka o nacionalizaciji nepokretnosti doneta na osnovu tada važećih zakonskih propisa postala
pravnosnažna, ne može se naknadno u sudskom postupku preispitivati njena zakonitost

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Opštine N. S. od 19.05.1959. godine, utvrđeno je da su dve zgrade u određenoj ulici, koje
su bile u vlasništvu tužioca, nacionalizovane 25.12.1959. godine, te da će se upisati u zemljišne knjige kao društvena svojina i
naloženo je Prvom sreskom sudu u N. S. da izvrši uknjižbu prava svojine u zemljišne knjige.
U prijavi za nacionalizaciju, kao sopstvenik zgrada naveden je tužilac, te je konstatovano da se jedna zgrada sastoji od prizemlja, tri
jednosobna stana, jednog dvosobnog stana, dve odvojene sobe, jednog magacina i četiri poslovne prostorije, dok se druga zgrada
sastoji od prizemlja, tri jednosobna stana, dva četvorosobna stana, jednog magacina i 16 poslovnih prostorija. U obrazloženju rešenja o
nacionalizaciji navodi se da su se stekli svi uslovi za nacionalizaciju predmetnih nekretnina propisani članom 12. stav 2. tadašnjeg
Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, jer se radi o zgradama koje su u svojini građansko-pravnih lica i
predstavljaju predmet nacionalizacije. Ovo rešenje postalo je pravnosnažno 03.12.1959. godine.
Primarnim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi da je suprotno zakonu i bez pravnog dejstva pravnosnažno rešenje o
nacionalizaciji predmetnih nekretnina. Po nalazu Vrhovnog suda Srbije, zahtev tužioca je pravilno odbijen, jer je odluka o nacionalizaciji
imovine tužioca doneta na osnovu člana 12. Zakona o nacionalizaciji najamnjih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“;
br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61) i od strane nadležnog organa u to vreme. Odluka o nacionalizaciji imovine je pravnosnažna, a važeći
propisi Republike Srbije ne daju osnova da se u sudskom postupku naknadno preispituje zakonitost pravnosnažne odluke o
nacionalizovanoj imovini i ocenjuje pravilnost primene člana 12. navedenog zakona, na osnovu kojeg je tužiocu oduzeta predmetna
imovina. Sa navedenih razloga, po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, neosnovano u reviziji tužilac odluku o ovom zahtevu pobija zbog
pogrešne primene materijalnog prava.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 971/07 od 6. septembra 2007. godine)

2.1.3. Nasledno pravo

SVOJERUČNO ZAVEŠTANJE

Svojeručnim zaveštanjem se mogu smatrati i izjave date u formi pisma ili dnevničkih zapisa, ukoliko ispunjavaju zakonske
uslove propisane za taj oblik zaveštanja

(I z o b r a z l o ž e n j a)
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, umrli je za života vodio dnevnik. Dana 05.11.2000. godine, u svom dnevniku je pisao o svojoj
spremnosti da testamenom zavešta imovinu, a zatim naveo: „Ako me pak smrt pretekne, onda sve ostaje porodici I. iz K. ul. ... tel. ...
Svojeručno sam ovaj tekst pisao dana .... (sledi potpis). Ovaj potpis registrovan je kod P. Banke na tekućem računu i na rešenje
ostavinske rasprave Opštinskog suda u N. S.“
Osnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom
postupku („Službeni glasnik RS“. broj 125/04). Nejasni su i protivurečni razlozi pobijane odluke, kojima se bez otvaranja rasprave
ocenjuje da sporni tekst ne predstavlja zaveštanje, već dnevnički zapis umrlog i da tim dnevničkim zapisom nije izražena ozbiljna,
stvarna i određena volja i bezuslovna namera za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja.
Zakonski uslov iz člana 84. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja, ne
ograničavaju zaveštaoca da izjavu svoje poslednje volje izrazi u nekom posebnom tekstu s nazivom zaveštanje, već se i izjave date u
obliku pisma ili dnevnika mogu smatrati svojeručnim zaveštanjem, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove propisane za taj oblik pismenog
testamenta.
Po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, ocena drugostepenog suda je prvenstveno zasnovana na analizi delova dnevnika umrlog o
iskazanoj nameri za sačinjavanje zaveštanja i preduzetim radnjama radi sačinjavanja pismenog testamenta pred svedocima. Pri tom,
činjenica da je umrli spornu izjavu od 05.11.2000. godine napisao u dnevniku i potpisao i pružio podatak za proveru autentičnosti
potpisa preko banke i opštinskog suda pred kojim je vođen ostavinski postupak, koji imaju njegov originalan potpis nisu cenjene, kao ni
izneti razlozi umrlog da to čini i za slučaj da ga smrt pretekne kao i druge relevante činjenice utvrđene prvostepenom odlukom.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3551/07 od 8. maja 2008. godine)

2.1.4. Porodično pravo

OBAVEZA PLAĆANJA ALIMENTACIJE

Sud je dužan da utvrdi sve odlučne činjenice od značaja za utvrđivanje mogućnosti obveznika izdržavanja za plaćanje
alimentacije maloletnom tužiocu, a pre svega, da li je obveznik izdržavanja zaposlen, kolika primanja ostvaruje, koliki su mu
prihodi od imovine koju poseduje, da li se ta imovina vodi na njegovo ime, da li ima obavezu za izdržavanje drugih lica i kolika
je njegova sposobnost da se bavi dodatnim poslovima radi ostvarivanja dodatnih prihoda

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je maloletni tužilac rođen 2001. godine i da je sudskim poravnanjem zaključenim 11.05.2004. godine,
tuženi kao otac maloletnog tužioca obavezan da na ime svog dela doprinosa za njegovo izdržavanje plaća mesečno 6.000,00 dinara.
Tuženi je nakon zaključenog sudskog poravnanjaredovno plaćao mesečni iznos od 6.000,00 dinara, sve do jeseni 2005. godine, kada
se zakonski zastupnik maloletnog tužioca dogovorio sa roditeljima tuženog da se taj iznos poveća na 7.000,00 dinara, imajući u vidu da
je tuženi tada bio u Sjedinjenim Američkim Državama.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, nižestepeni sudovi su obavezujući tuženog da plati
na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca samo utvrđene novčane iznose mesečno, pogrešno primenili odredbu člana 160.
Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“; broj 18/05), koja se odnosi na kriterijume za određivanje izdržavanja, zbog čega je učinjena
bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj
125/04), jer presuda nema razloga o odlučnim činjenicama.
Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, pravilna primena odredbe člana 160. Porodičnog zakona obavezuje sud da utvrdi odlučne
činjenice od značaja za utvrđivanje mogućnosti da tuženi doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca a to je, pre svega, da li je tuženi
zaposlen, kolika primanja ostvaruje, koliki su mu prihodi od imovine koju poseduje i da li se ta imovina vodi na njegovo ime, utvrđivanje
eventualne obaveze tuženog za izdržavanje drugih lica pored obaveze izdržavanja maloletnog tužioca i kolika je sposobnost i kakva
tuženog da se bavi dodatnim poslovima, radi ostvarivanja odgovarajućeg prihoda.
Utvrđivanje pomenutih činjenica je osnov za utvrđivanje mogućnosti tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca.S obzirom da
u dosadašnjem postupku ove činjenice nisu ispitane, a od značaja su za pravilnu primenu materijalnog prava, to je osnovana revizija
maloletnog tužioca.
U ponovnom postupku prvostpeni sud će utvrditi činjenice činjenice na koje je Vrhovni sud Srbije ukazao svojim rešenjem, a koje su od
značaja za ravilnu primenu materijalnog prava, pa će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu koji je u pobijanom delu odbijen.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1238/07 od 12. jula 2007. godine)

2.1.5. Stambeno pravo

STICANJE SVOJINE NA OTKUPLJENOM STANU

Član porodičnog domaćinstva nema pravo svojine na otkupljenom stanu po osnovu sticanja svojine u porodičnoj zajednici,
ali ukoliko je angažovao lična sredstva i stavio ih na raspolaganje nosiocu stanarskog prava prilikom zaključenja ugovora o
otkupu, svoje novčano potraživanje može da ostvari samo u parnici

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka parničnih stranaka bila je nosilac stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini. U
ugovoru o korišćenju stana koje je zaključila 1969. godine, kao članovi njenog porodičnog domaćinstva bili su navedeni, pored ostalih, i
tužilja i njen brat – tuženi u ovoj parnici. Navedeni stan majka parničnih stranaka je otkupila 1992. godine i tako stekla svojinu na
predmetnom stanu. U predmetnom stanu tužilja živi sama. Ostavinski sud je rešenjem od 24.05.2002. godine prekinuo raspravljanje
zaostavštine iza smrti majke parničnih stranaka i uputio na parnicu tužilju radi dokazivanja postojanja sporazuma sa tuženim da ona
nasledi celokupnu imovinu pokojne majke.
U ovom sporu tužilja zahteva da se utvrdi da je stekla ½ idealnog dela spornog stana po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici sa
pokojnom majkom i da se isti izdvoji iz njene zaostavštine.
Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, pravilan je pravni zaključek nižestepenih sudova da je odredbama Zakona o stanovanju, kao
specijalnog zakona koji reguliše oblast stanovanja, isključena primena odredaba ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima
(„Službeni glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i „Službeni glasnik RS“, 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je u to vreme regulisao
imovinske odnose članova porodiče zajednice.
U članu 16. stav 3. Zakona o stanovanju, regulisano je da članovi porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja u stanu koji se
otkupi po odredbama tog zakona. Takva formulacija zakona očigledno na poseban način reguliše stambeni status članova porodičnog
domaćinstva posle otkupa stana i priznaje im pravo na stanu u svojini. Odnos vlasnika stana i člana porodičnog domaćinstva posle
otkupa stana nije svojinski, već stambeni, sveden na pitanje prava članova porodičnog domaćinstva da korsite stan i ovlašćenja
vlasnika stana da zahteva njihovo iseljenje iz određenih opravdanih razloga.
Iz svega izloženog, proizilazi da se tužilja poziva na svoje učešće u sticanju stana prilikom otkupa po odredbama Zakona o stanovanju.
Ukoliko je tužilja angažovala svoja sredstva tako što ih je stavila na raspolaganje nosiocu stanarskog prava (svojoj majci) prilikom
zaključenja ugovora o otkupu stana, ima potraživanje koje može da ostvari u parnici, ali joj ne pripada pravo da traži svojinski udeo po
osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, jer sporni stan nije stečen radom članova porodičnog domaćinstva već otkupom po ličnom pravu
nosioca stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini. Stoga tako otkupljeni stan ne predstavlja predmet zajedničke imovine članova
porodičnog domaćinstva koji su u stanu živeli u vreme njegovog otkupa.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 323/07 od 1. marta 2007. godine)

2.1.6. Radno pravo

PRESTANAK RADNOG ODNOSA

Zloupotreba bolovanja, kao razlog za otkaz ugovora o radu, može postojati samo kada se bolovanje koristi protivno razlozima
zbog kojih je otvoreno, kada se zaposleni na bolovanju ne pridržava ponašanja koje mu je propisano ili preporučeno od
strane ordinirajućeg lekara pa tako svojim postupanjem usporava ili otežava ozdravljenje ili svesno ugrožava svoje
zdravstveno stanje sa namerom da izdejstvuje ili produži već otvoreno bolovanje, ili kada ponašanje zaposlenog ukazuje da
nije nesposoban za rad

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Bolovanje predstavlja medicinski opravdano odustvo sa rada zbog privremene sprečenosti za rad usled bolesti ili povrede. Bolovanje
određuje izabrani lekar kada ustanovi da zaposleni nije sposoban za obavljanje svog rada usled bolesti ili povrede. Sa navedenih
razloga, zaposleni kome je lekar otvorio bolovanje dužan je da se pridržava uputstava lekara i preduzima mere propisane terapije, kako
bi aktivno učestvovao u svom ozdravljenju. Na osnovu odobrenog bolovaja zaposleni ostvaruje određena prava iz radnog odnosa po
osnovu prava iz zdravstvenog osiguranja.
Međutim, zaloupotreba bolovanja, kao razlog za otkaz ugovora o radu, postoji samo kada se bolovanje koristi protivno razlozima zbog
kojih je otvoreno, kada se zaposleni na bolovanju ne pridržava ponašanja koje mu je propisano ili preporučeno od strane ordinirajućeg
lekara i tako svojim postupanjem usporava ili odlaže ozdravljenje, ili svesno ugrožava svoje zdravstveno stanje sa namerom da
izdejstvuje ili produži već otrvoreno bolovanje, ili kada ponašanje zaposlenog ukazuje da nije nesposoban za rad. Prema tome,
zloupotreba bolovanja predstavlja svesno i smišljeno postupanje zaposlenog u cilju korišćenja bolovanja protivno predviđenoj svrsi, a
radi nezakonitog sticanja i ostvarivanja određenih prava iz zdravstvenog osiguranja.
U konkretnom slučaju, međutim, nije utvrđeno da je tužilac zloupotrebio odobreno bolovanje. Naprotiv, utvrđeno je da je otvaranje
bolovanja bilo medicinski opravdano, da se tužiočevo zdravstveno stanje saniralo u očekivanom periodu, jer je bolovanje zaključeno na
unapred zakazanom pregledu, što ukazuje da se pridržavalo saveta i preporuka lekara i uzimao propisanu lekarsku terapiju.
Sa navedenih razloga pravilan je zaključak prvostepenog suda da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 101. stav 1. tačka 7) Zakona o radu
(„Službeni glasnikRS“, br. 70/01 i 73/01), za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužioca kod tuženog.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 592/06 od 14. februara 2007. godine)

2.1.7. Privredno pravo

ISPUNJENJE UGOVORA

Ako između parničnih stranaka pravnih lica postoji ugovor o prevozu, pa tuženi ne izmiri svoju ugovornu obavezu, ne radi se
o sticanju bez osnova, odnosno neosnovanom obogaćenju, već o neizvršavanju ugovorne obaveze

(I z o b r z l o ž e n j a)

U konkretnom slučaju, neporno je da između parničnih stranaka postoji pismeni ugovor o prevozu i da tuženi nije izvršio svoju ugovornu
obavezu, odnosno plaćanje naknade za izvršene usluge prevoza. Po oceni Višeg trgovinskog suda. Ako postoji ugovor između tužioca i
tuženog, pa tuženi nije izmirio ugovornu obavezu, onda nije reč o sticanju bez osnova, odnosno neosnovanom obogaćenju, kako to
ističe tužilac, nego se radi o neizvršenju ugovorne obaveze, u kom slučaju se i pitanje zastarelosti mora raspraviti na osnovu roka od
jedne godine, a ne roka od 10 godina, uz moguće prekide zastarelosti izvršene od strane tuženog.
Ako ugovor o prevozu postoji između tužioca i trećeg lica, koje je kao naručilac preuzeo obavezu plaćanja vozarine, u situaciji kada je
prevozilac robu već šredao primaocu, onda pasivno legitimisan može biti samo naručilac kao ugovorna strana. Međutim, po nalaženju
Višeg trgovinskog suda, ni u tom sučaju nema sticanja bez osnova, odnosno neosnovanog obogaćenja, jer prevozilac za izvršenu
uslugu prevoza ima svog ugovornog dužnika i naplaćivanje prevoznine od strane naručioca ne znači da se treće lice time obogatilo bez
pravnog osnova, niti da nastaje njegova obaveza protivno i nezavisno od ugovora o prevozu.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će raspraviti sva navedena pitanja i utvrditi pravo činjenično stanje, pa doneti novu odluku o
tužbenom zahtevu i prigovoru tuženog na nedostatak pasivne legitimacije tuženog i zastarelosti tužiočevog potraživanja.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 1624/04 od 36. novembra 2004. godine)

2.1.8. Stečajno pravo

PRODAJA STEČAJNOG DUŽNIKA KAO PRAVNOG LICA

Prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, ne menja se identitet subjekta upisa pravnog lica, već se menja samo vlasnik
kapitala tog lica, pa po prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, to pravno lice ostaje aktivno legitimisano u svim
postupcima za realizaciju prava i potraživanja, a stečana masa prema kojoj se stečajni postupak nastavlja, pasivno je
legitimisana za izmirenje obaveza stečajnog dužnika

(I z o b r a z l o ž e n j a)

U stečajnu masu stečajnog dužnika ulaze sva sredstva dobijena prodajom stečajnog dužnika. Prodaje se samo aktiva stečajnog
dužnika, ugovorom o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica koji zaključuju stečajni upravnik i kupac.
Za potraživanja prema stečajnom dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka, ni stečajni dužnik ni njegov kupac, ne
odgovaraju stečajnim poveriocima. Navedeno sa razloga što je kupac platio kupoprodajnu cenu koja sada sačinjava stečajnu masu i
protiv koje se postupak stečaja nastavlja. S druge strane, kupac je kupovinom stečajnog dužnika kao pravnog lica, kupio i svu njegovu
aktivu, znači i potraživanja koja je bivši stečajni dužnik imao prema svojim dužnicima.
Iz navedenog proizilazi da stečajna masa protiv koje se nastavlja stečajni postupak ne može biti aktivno legitimisana da naplaćuje
potraživanja koje je prodato pravno lice kao stečajni dužnik imalo prema trećim licima, a naročito ne prema kupcu stečajnog dužnika.
Prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica u stečaju, ne menja se identitet subjekta upisa koji u registru zadržava svoj broj
registracionog uloška i ubuduće. Menja se samo njegov vlasnik, na način što kupac podnosi prijavu regstarskom organu radi upisa
promene osnivača, a registarski organ kao novog osnivača i vlasnika upisuje kupca stečajnog dužnika kao pravnog lica.
Međutim, aktivnu odnosno pasivnu stranačku sposobnost treba razlikovati od aktivne, odnosno pasivne legitimacije. Legitimacija je
materijalno pravni odnos stranke prema predmetu spora. Tužilac može biti aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet
spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tom pravu. U slučaju nedostatka bilo aktivne bilo
pasivne legitimacije, tužbeni zahtev se odbija.
Stečajna masa jeste pasivno legitimisana u pogledu potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, ali nije aktivno legitimisana u
pogledu potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim poveriocima. Samo izuzetno, ukoliko je ugovorom o prodaji stečajnog dužnika
kao pravnog lica predviđeno da se određena imovina izuzima, tada je zaključenjem ugovora kupac odustao od preuzimanja dela
imovine koja je izuzeta, ostavljajući je stečajnoj masi i za tu imovinu, stečajna masa aktivno legitimisana.
Sa svega napred navedenog, može se zaključiti da stečajnoj masi prema kojoj se nastavlja vođenje stečajnog postupka, ostaju samo
obaveze stečajnog dužnika, a prodatom pravnom licu ostaju sva prava jer su kao deo njegove aktive prodate kupcu kao pravno lice.
(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 10980/06 od 9. marta 2007. godine)

2.1.9. Zemljišno-knjižno pravo

AKTIVNA LEGITIMACIJA ZA BRISOVNU TUŽBU

Tužbu za brisanje upisa u zemljišnoj knjizi može podneti samo lice kome je upisom povređeno neko zemljišno-knjižno pravo
(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem zemljišno-knjižnog suda, a na osnovu ugovora o kupoprodaji, tužilac je uknjižen kao
vlasnik ulične zgrade, sagrađenoj na određenoj katastarskoj parceli i upisanoj kao zemljišno-knjižno telo u zemljišno-knjižnom ulošku
određene katastarske opštine, sa pravom korišćenja izgrađenog građevinskog zemljišta. Drugim rešenjem istog suda, na garaži koja je
do tada bila upisana u istom zemljišno-knjižnom ulošku, kao zemljišno-knjižno delo IV, bez dokaza o pravu vlasništva, upisan je tuženi,
kao vlasnik a na osnovu rešenja opštine S.V. rešenja nadležnog opštinskog suda i ugovora o kupoprodaji. Prenos vlasništva na garaži
izvršen je sa vanknjižnog vlasnika u korist tuženog, uz konstataciju da ima pravo korišćenja izgrađenog građevinskog zemljišta. Tužilac
nije bio nikada upisan kao vlasnik garaže, a smatra da izvršeni promet dela parcele nije zakonit, kao i da dozvole za izgradnju i
upotrebu garaže nisu zakonite.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužbeni
zahtev tužioca nije osnovan, zato što tužilac na osnovu pravila zemljišno-knjižnog prava, nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe
radi brisanja upisa tuženog na spornoj garaži. Naime, tužba za brisanje upisa u zemljišnoj knjizi je pravno sredstvo za izmenu upisanog
stanja u zemljišnoj knjizi. Na osnovu paragrafa 67-68. Zakona o zemljišnim knjigama iz 1930. godine, koji se u brisovnim parnicama
primenjuju na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije
(„Službeni list FNRJ“, broj 84/46), tužbu za brisanje upisa u zemljišnoj knjizi može podneti lice koje smatra da je nekim upisom
povređeno u svom zemljišno-knjižnom pravu. Kako tužilac, kao ni njegovi pravni prethodnici, nisu bili zemljišno-knjižni vlasnici sporne
garaže, tužilac nema ni pravo isključivog korišćenja dela katastarske parcele pod garažom.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 331/06 od 8. juna 2006. godine)

2.1.10. Autorsko i srodna prava

AUTORSKO DELO

Utvrđenje da li je neka ljudska tvorevina rezultat duhovnog rada, znanja, darovitosti i originalnosti i kao takva autorsko delo,
predstavlja činjenično stanje koje se utvrđuje odgovarajućim dokaznim sredstvima, pa i veštačenjem u oblasti u kojoj je ta
ljudska tvorevina ostvarena, bez čega nema autorskog dela, ni uslova za autorsku pravnu zaštitu

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, konkretni intervju sadrži uobičajena rutinska pitanja, primerena aktuelnom trenutku i društveno-
političkim dešavanjima, dakle očekivana pitanja, pri čemu njihov pojedinačni i ukupni sadržaj nema lični pečat stvaralaštva i nadahnuća
njegovog autora, niti originalnost koja bi taj intervu u celini izdvojila od ostalih vođenih u bliskom vremenskom periodu. Dakle, činjenica
je da posebne okolnosti u kojima je intervju vođen, kao i intervjuisana ličnost, opredeljuju samo njegovu ekskluzivnost, a ne i
originalnost.
Međutim, kako je upravo originalnost opredeljujući uslov koji u smislu člana 2. stav 1. Zakona u autorskom i srodnim pravima, važećim
u to vreme, jednoj tvorevini daje karakter autorkog dela, pored nesumljivog društvenog zunačaja intervjua, u njemu nije izražena
individualna stvaralačka sposobnost tužioca kao njegovog autora, bez koje nema autorskog dela niti uslova za autorsko pravnu zaštitu
iz člana 172. istog zakona.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 125/05 od 14. novembra 2006. godine)

2.1.11. Pravo industrijske svojine

PRAVA PRONALAZAČA
Pravo na naknadu štete zbog povrede pronalazačkih prava nije uslovljeno bonitetom poslodavca i njegovim pozitivnim
poslovanjem u periodu iskorišćavanja nečijeg pronalaska, odnosno tehničkog unapređenja, već ostvarenjem dobiti stečene
korišćenjem određene inovacije srazmerno doprinosu inovacije u povećanju dobiti

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Korišćenje pronalazaka iz radnog odnosa, što se odnosi na tehničko unapređenje, ne može početi pre regulisanja pitanja naknade,
odnosno pre pravnosnažnosti odluke suda u smislu člana 107. Zakona o patentima.
Kriterijumi za utvrđivanje visine naknade i način i vreme plaćanja naknade određuju se opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radno
pravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalaza zaključe povodom kontretnog
pronalaska. U slučaju spora, visinu, način i vreme plačanja naknade određuje sud na zahtev pronalazača ili poslodavca uzimajući u
obzir doprinos tog pronalaska povećanjem dobiti odnosno stvaranja ušteda kod poslodavca.
Parnične stranke u konkretnom slučaju nisu zahtevale sudsku zaštitu pre regulisanja pitanja naknade pa je iskorišćavanje tehničkog
unapređenja tužioca protivno odredbama člana 107. Zakona o patentima, odnosno radi se o povredi prava tužioca kao autora
tehničkog unapređenja stvorenog u radnom odnosu.
Visinu naknade štete sud određuje saglasno odredbama člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu okolnosti iz člana
99. Zakona o patentima i visinu ove naknade koju bi tužilac ostvario prema opštem aktu tuženog da je sa tuženim zaključio ugovor o
iskorišćavanju tehničkog unapređenja. U slučaju da sud utvrdi da stranci pripada pravo na novčani iznos ili da visina iznosa može biti
utvrđena smo sa nesrazmernim teškoćama, sud je ovlašćen da visinu novčanog iznosa odredi i po slobodnoj oceni u smislu člana 224.
Zakona o parničnom postupku. Zato se način na koji je prvostepeni sud utvrdio visinu naknade ove štete samo za jednu godinu, ne
može prihvatiti budući da pravo na naknadu štete zbog povrede pronalazačkih prava nije uslovljeno bonitetom poslodavca i njegovim
pozitivnim poslovanjem u periodu iskorišćavanja nečijeg pronalaska, odnosno tehničkog unapređenja već ostvarenjem dobiti, zbog
korišćenja određene inovacije srazmerno doprinosu inovacije u povećanju dobiti, a ne na osnovu dobiti koju je celokupnim poslovanjem
ostvario poslodavac.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine)

2.1.12. Medicinsko pravo

ODGOVORNOST ZDRAVSTVENE USTANOVE

Zdravstvena ustanova ne odgovara po principu odgovornosti za drugog za neispeh lekarske intervencije, ali je odgovorna ako
je medicinsku intervenciju vršio lekar neodgovarajuće specijalnosti bez brižljivosti koju nalažu propisi medicinske struke

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju maloletna tužilja je rođena 07.11.1991. godine na Klinici za ginekologiju i akušerstvo. Zbog
nestručnog porođaja kod maloletne tužilje nastala su trajna oštećenja, znatno izraženija na motornom nego na psihičkom planu.
Oduzeta su joj sva četiri ekstemiteta zbog čega nije sposobna da hoda, ne može samostalno da sedi, nije uspostavljena koordinacija
pokreta i držanje tela i nije sposobna da obavljanje osnovnih aktivnosti: gutanje, uzimanje hrane, da se brine o svojoj hitijeni i da
samostalno vrši fiziološke potrebe. Ona je svesna, orijentisana u prostoru i ima uvid u svoje bolesno stanje. Govor joj je otežan, zbog
čega je onemogućena i svakodnevna komunikacija sa okolinom. Sve te posledice su trajne priorode i ona trpi duševne bolove najjačeg
intenziteta i trpeće ih celog života. Promene organizma dovele su do trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti do 100%. Kod nje je
stalno prisutan osećaj napetosti i straha i to srednjeg intenziteta. Taj strah je intenzivan i doživotan i izaziva psihičku traumu – veliki
dušetvni potres zbog situacije u kojoj se nalazi, pa je psihička ravnoteža trajno oštećena.
Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je sud primenio materijalno pravo kada je tuženi
oglašen odgovornim za naknadu nematerijalne štete maloletnoj tužilji i njenim roditeljima.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti, važeći u trenutku kada je rođena maloletna tužilja, nije sadržao pravila o pravu pacijenta na naknadu štete
zbog stručne greške zdravstvenog lica. Zato se odgovornost tužene zdravstvene organizacije zasniva na opštim pravilima obligacionog
prava o odgovornosti za drugog iz čl. 170. i 171. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, zdravstvena organizacija kao pravno lice
odgovara za štetu koju je učinio njen zaposleni. Ta odgovornost je subjektivna i njen izvor je u krivici lekara. Zdravstvena ustanova je
dužna da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti (medicinske delatnosti) postupa sa povećanom pažnjom, prema
pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka) u smislu člana 180. istog zakona. Od lekara se ne traži da odgovara za neispeh
medicinske intervencije, ali u lečenju ili medicinskoj intervenciji mora da postuipa sa brižljivošću koju nalažu pravila struke. U
konkretnom slučaju tako nije postupljeno. Pravila struke su nalagala da se ne primeni metod koji je u ovom sluačju primenjen, a osim
toga porođaj nije izvršio ginekolog već lekar na stažiranju, koji se nije blagovremeno konsultovao sa lekarom specijalistom šta je u
datom momentu treba učiniti. Zbog takvog načina postupanja, po mišljenju sudsko-medicinskog odbora nastupila je posledica koja se
ogleda u najtežem oštećenju zdravlja koje traje od rođenja pa do same smrti.
Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi tuženog da je potraživanje naknade nematerijalne štete po svim vidovima
zastarelo. Naime, početak roka zasterelosti u konkretnom slučaju ne može se računati od momenta nestručno izvedenog porođaja.
Fizički bolovi kod tužilje relevantni za dosuđivanje naknade nisu nikada prestajali, niti je lečenje završeno. Intenzivni strah je prisutan i u
vreme presuđenja, a naruženost i dalje izaziva u okolini sažaljenje i druge negativne reakcije. Zato nije bilo nužno da se izvode i drugi
dokazi u cilju utvrđivanja momenta saznanja za štetu i njen obim, kako se to u reviziji neosnovano tvrdi.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2847/06 od 17. januara 2007.godine)

2.1.13. Medijsko pravo

ODGOVOR NA OBJAVLJENU INFORMACIJU

Tužba je neuredna ako ne sadrži određeni zahtev po kome bi se moglo postupati, ako u petitumu tužbe nije sadržan odgovor
na informaciju čije se objavljivanje traži

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Prvostepenim rešenjem Okružnog suda u B. tužba je odbačena kao neuredna. Blagovremenom i dozvoljenom žalbom, tužilac pobija
prvostepeno rešenje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i predlaže da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati
prvostepenom sudu na meritorno odlučivanje.
Ispitujući pobijano rešenje u smislu čl. 372. i 378. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) u vezi sa članom
70. Zakona o javnom informisanju, Vrhovni sud Srbije je našao da žalba tužioca nije osnovana.
Naime, tužbom od 21.11.2006. godine, tužilac koga zastupa punomoćnik koji je advokat, tražio je da se tuženom kao odgovornom
uredniku dnevnog lista naredi da u drugom narednom broju lista objavi odgovor tužioca na članak objavljen u tom listu 19.09.2006.
godine.
S obzirom da odgovor na informaciju nije sadržan u petitumu tužbe, pravilan je zaključak prvostepenog suda da u smislu člana 178.
Zakona o parničnom postupku tužba ne sadrži određeni zahtev po kome bi se moglo postupati. Tužioca zastupa punomoćnik koji je
advokat, tako da je pavilno postupljeno kada je primenom odredbe člana 103. stav 6. istog zakona, tužba odbačena. Iz navedenih
razloga nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeno rešenje doneto sa bitnom povredom odredaba parničnog postupka.
Takođe, nisu osnovani ni navodi žalbe da se sadržina tužbenog zahteva može odrediti na osnovu navoda tužbe i priloga uz tužbu, jer
tužbeni zahtev o kome treba sud da odluči u konkretnom slučaju mora biti određen i izvršiv.
Na osnovu svega napred navedenog, primenom čl. 387. i 388. Zakona o parničnom postupku, žalba tužioca je kao neosnovana
odbijena a prvostpeno rešenje suda potvrđeno.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gž. 16/07 od 13. februara 2007. godine)

2.1.14. Druga građanska prava

PRAVO NA ŽIG
Postupak tuženog da u svoje ime i bez konsulatacije sa tužiocem, koji je izdavač stručnog časopisa, podnese prijavu za
priznanje žiga za znak, odnosno za reč koja predstavlja naziv jednog stručnog časopisa, protivan je načelu savesnosti i
poštenja, jer se takvim nelojalnim postupkom vređaju prava i interesi tužioca, zbog čega tužilac čiji je pravni interes time
povređen, ima pravo da ospori takav žig, odnosno da traži da sud njega proglasi podnosiocem žigovane prijave

(I z o b r a z l o ž e n j a)

U prvostepenom postupku nesporno je utvrđeno da je naučni časopis, koji je poznat u stručnim krugovima zbog osnivača i izdavača, da
je tuženi svojevremeno bio odgovorni urednik, u vreme kada je bio u radnom odnosu kod tužioca kao institucije koja je izdavač
časopisa i koji je doprineo izgledu časopisa, kao autor grafičkog i tehničkog uređenja, lektor i korektor i pored toga što je istovremeno
doprineo afirmaciji i ugledu časopisa, ne može dovesti do zaključka da je naziv časopisa u stručnoj javnosti vezamo za ime tuženog. Taj
naziv se od prvog broja vezivao za ime izdavača i osnivača časopisa, odnosno za ime tužioca a ne tuženog. Stoga se ne mogu
prihvatiti navodi tuženog da prilikom registracije žiga nije postupao nesavesno i nepošteno.
Postupak tuženog da u svoje ime i bez ikakve prethodne konsultacije sa tužiocem, koji je izdavač predmetnog časipisa još iz 1995.
godine, podnese prijavu za priznanje žiga za znak, odnosno reč koja predstavlja naziv stručnog šasopisa koji je poznat u javnosti,
protivan je načelu savesnosti i poštenja, jer se takvim nelojalnim postupkom vređaju prava i interesi tužioca. Naime, odredbom člana
66. tada važećeg Zakona o žigovima („Službeni list SCG“, br. 61/04 i 7/05), propisano je da ukoliko je prijava priznanja žiga podneta
protivno načelu savesnosti i poštenja ili ako je znak registrovan na osnovu takve prijave, lice čiji je pravni interes povređen, ima pravo
da ospori takav žig, odnosno da traži da sud njega proglasi podnosiocem takve prijave, odnosno nosiocem prava iz prijave.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. 162/06 od 21. decembra 2006. godine)

2.2. Građansko procesno pravo

2.2.1. Parnični postupak

DELEGACIJA PARNIČNOG SUDA ZA POSTUPANJE

Neosnovan je predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u parničnom postupku u situaciji kada se
očekuje reizbor svih sudija i da se od sudija ne može očekivati objektivno postupanje u predmetu

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Tuženi je u podnesku podneo predlog da se odredi da u predmetu Trgovinskog suda u B. postupa drugi stvarno nadležni sud. U
predlogu je naveo da su ispunjeni uslovi da se odredi drugi stvarno nadležni sud za dalje postupanje, jer u situaciji kada se očekuje
reizbor svih sudija da se od sudija ne može očekivati objektivno postupanje u predmetu.
Odlučujući o podnetom predlogu za delagaciju drugog stvarno nadležnog suda, na osnovu člana 38. stav 1. i člana 62. Zakona o
parničnom postupku, Privredni apelacioni sud je našao da je neosnovan predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za
postupanje u predmetu Privrednog suda u B.
Prema odredbi člana 62. stav 1. Zakona o parničnom postupku, najviši sud određene vrste u Republici Srbiji može na predlog stranke ili
nadležnog suda, odrediti da u pojedinom predmetu postupa drugi nadležni sud sa njegovog područja, ako je očigledno da će se tako
lakše sprovesti postupak, ili ako za to postoje drugi važni razlozi. Na osnovu ove odredbe može biti određeno postupanje drugog
stavrno nadležnog suda ako sud koji je po zakonu mesno nadležan nije u mogućnosti da postupa u konkretnom predmetu (nužna
delegacija) ili ako njegovo postupanje u konkretnom predmetu nije svrsishodno (svrsishodna delgacija).
U konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan uslov iz člana 62. stav 1. Zakona o parničnom postupku za određivanje drugog stvarno
nadležnog suda za postupanje u predmetu Privrednog suda u B. Tuženi u predlogu za određivanje drugog stvarno nadležnog suda
iznosi razloge koji ne mogu biti osnov za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu.
(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, VII Su broj: 436/2009 od 4. januara 2010. godine).

2.2.2. Izvršni postupak

UREDNOST PREDLOGA ZA IZVRŠENJE

Izvršni sud će, kao neuredan odbaciti predlog izvršnog poverioca za izvršenje zastupanog od strane punomoćnika koji je
advokat, kada uz predlog za dozvolu izvršenja nije dostavljen izvod iz zemljišne (javne) knjige, kao dokaz o tome da je
nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Pobijanim rešenjem, prvostepeni sud je predlog izvršnog poverioca za izvršenje na osnovu izvršne isprave odbacio kao neuredan.
Odredbom člana 49. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), propisano je da u predlogu za izvršenje
moraju biti naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, izvršna ili verodostojna isprava, obaveze izvršnog dužnika, sredstva i predmeti
izvršenja, kao i drugi podaci koji su potrebni za sprovođenje izvršenja. Stavom 2. istog člana, propisano je da je izvršni poverilac dužan
da, uz predlog za dozvolu izvršenja, priloži izvršnu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji i druge isprave kada je to tim
zakonom određeno. Odredbom člana 100. stav 1. istog zakona, propisano je da je uz predlog za izvršenje na nepokretnosti, potrebno
da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika.
Imajući u vidu da izvršni poverilac u konkretnom slučaju, suprotno odredbama člana 49. stav 2. i člana 100. stav 1. Zakona o izvršnom
postupku, uz predlog za izvršenje nije dostavio izvod iz javne (zemljišne) knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao
svojina izvršnog dužnika, a čak ni u zaključkom ostavljenom roku od tri dana, pravilno je prvostepeni sud primenom odredbe člana 103.
stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), prema kojoj će sud odbaciti podnesak, koji je u ime stranke
podneo advokat, ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, predlog za izvršenje
izvrnog poverioca odbacio kao neuredan, te su suprotni navodi žalbe izvršnog poverioca ocenjeni kao neosnovani.
(Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. br. 5323/07 od 26. septembra 2007. godine)

3. UPRAVNO PRAVO

3.1. Upravno materijalno pravo

OBRAČUN POREZA NA POKLON AKCIJA

Tržišnu vrednost akcija koje se kotiraju na berzi, kao osnovicu za obračun poreza na poklon, ne čini nominalna vrednost
akcija, već njihova tržišna cena na dan zaključenja ugovora o poklonu, utvrđena prema berzanskom izveštaju

(I z o b r a z l o ž e n j a)
U konkretnom slučaju poreska obaveza nastala je 18.12.2006. godine, kada je zaključen ugovor o poklonu i overen pred nadležnim
opštinskim sudom. S obzirom na tu činjenicu, to je poreski organ bio dužan da osnovicu poreza na poklon utvrdi prema tržišnoj
vrednosti akcija na taj dan, kao dan nastanka poreske obaveze. Pri tom je morao da ima u vidu činjenicu da tržišnu cenu akcija koje se
kotiraju na berzi ne predstavlja njihova nominalna vrednost, već cena po kojoj se trgovalo na berzi tim akcijama na dan zaključenja
ugovora o poklonu, odnosno na dan nastanka poreske obaveze.
Ovo pogotovu stoga što je tužilac uz poresku prijavu priložio izvod sa Beogradske berze, kao dokaz o tržišnoj vrednosti akcija na dan
zaključenja ugovora o poklonu.
Ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak tuženog organa da tržišna vrednost na poklon primljene imovine predstavlja nominalna
vrednost akcija navedena u članu 1. Ugovora o poklonu akcija, s obzirom da je u navedenom članu označen samo predmet poklona, a
nominalna vrednost akcija je jedna od oznaka kojom se akcije bliže opredeljuju prilikom trgovanja na berzi hartija od vrednosti.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4855/07 od 11. decembra 2008. godine)

3.2. Upravno procesno pravo

KONAČAN UPRAVNI AKT

Rešenje Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije, doneto u postupku po žalbi na odluku o raspisivanju oglasa za davanje u
zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, ne predstavlja konačni upravni akt protiv koga se može voditi upravni
spor

(I z o b r a z l o ž e n j a)

Iz osporenog rešenja i spisa predmeta proizilazi da je tuženi organ odbio žalbu na prvostepenu odluku donetu o raspisivanju javnog
oglasa za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i istovremeno raspisao oglas za prikupljanje ponuda za zakup
poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini. U osporavanom rešenju data je pouka o pravnom sredstvu da se protiv tog rešenja može
pokrenuti upravni spor tužbom pred Vrhovnim sudom Srbije.
Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, osporenim rešenjem data je pogrešna pouka o pravnom sredstvu, bez obzira što se, u
smislu člana 64. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), poljoprivredno zemljište u državnoj svojini,
daje u zakup javnim oglašavanjem na osnovu odluke o raspisivanju javnog oglasa koju donosi nadležni organ jedinice lokalne
samouprave na čijoj teritoriji se nalazi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini uz saglasnost ministra, a protiv koje odluke se može
izjaviti žalba ministarstvu.
Po stavu Vrhovnog suda Srbije, odluka o raspisivanju javnog oglasa za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, po
svojoj sadržini i pravnoj prirodi ne predstavlja upravni akt, jer se njome ne odlučuje o pojedinačnom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog
lica u kakvoj upravnoj stvari sa neposrednim dejstvom na određeno fizičko ili pravno lice. Odluka sadrži označenje zemljišta za koje se
raspisuje oglas za prikupljanje ponuda, kao i uslove pod kojima nadležni organ postupa po prijavama na oglas. Prema tome,
navedenom odlukom se ne rešava u upravnoj stvari o pravu ili obavezi pojedinca ili pravnog lica, već se samo sprovodi postupak
davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, u vršenju ovlašćenja upravljanja.
Sa navedenih razloga, ni odluka tuženog organa po žalbi na odluku o raspisivanju javnog oglasa za davanje u zakup zamljišta u
državnoj svojini ne predstavlja upravni akt iz člana 6. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), protiv koga se
može voditi upravni spor.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 1279/07 od 5. juna 2008. godine)