Slobodan Jovanović - O srpskom nacionalnom

karakteru
Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego što je nobelovka Herta Miler Srbima
2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.

Piše: Momčilo Đorgović

05. novembar 2017. 15:00

Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu "Lav i jednorog" optužio Engleze gotovo
na isti način kao i Miler Srbe, da su - sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:"Naraštaj nedotupavnih obesio
nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima". Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što
nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i
pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik.
Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote.
NJegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu
engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima
(recimo "Perfidni Albion"), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju "foreigners" na kolac,
naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj
dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej - Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu "jednog
stranca" koji je "u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu". Dinarska ideologija buntovništva i
njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače,
preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. NJegov zaključak opominje:"Kod dinarskog tipa ima
junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i
njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom... U
dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu
bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To
je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi
naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i
haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom."

Već početkom devedesetih prošlog veka BIA je, kako u svojoj knjizi "Opelo za državnu tajnu" piše Zoran
Mijatović, znala da CIA ima plan da "smiri" Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem građanskog rata.
Ono što je znala BIA, znao je i Milošević, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred
bombardovanje uticajni američki državnik Lorens Iglberger je u intervjuu "Nedeljnom telegrafu" izjavio da
će NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milošević policijom i vojskom interveniše na Kosovu.
Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a
ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, već i za nešto još mnogo gore - za napad i okupaciju
SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala država, bila je upoznata i javnost. Milošević se uzdao u rusku
pomoć, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Miloševića, u njegove koalicione
partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, međusobno posvađanih, opozicionih stranaka
izražavao nezadovoljstvo tadašnjom politikom. Milošević je demontiran ne što se "većina naroda" (kako se
to danas ističe) borila protiv njega, uostalom Koštunica na izborima nije prešao 50 posto, već dogovorom
Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu novčanu, informativnu, kampanjsku, stručnu pomoć Zapada
opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj događaja je pokazao koliko je ona bila nesposobna,
nezrela i nespremna za državni posao koji joj je pao u krilo.

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle
mnogih popadalih vlada, posle tolikih "trijumfa", posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog
veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru
pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome
je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta "Jedan prilog za proučavanje srpskog
nacionalnog karaktera" podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a "nacionalni karakter"
bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da
je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je
poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično
čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i "selfi", jedan rembrantovski dramatični
autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i
uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović "drugosrbijanac" i
"autošovinista". Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal,
istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo
"Jednim prilogom" to doveo u pitanje. Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo
pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera
kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne
generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine,
nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih
godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od
najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi
otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti.
Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni
vektor kroz moderno doba, već "nacionalni karakter" stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog
doba ne tumači "slavnom i pobedničkom istorijom", formulom koju je nametnuo niz partokratskih
ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko "istorija" Jovanović
postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji.
Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti
civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo
samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg
napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta "naša slavna istorija" učinila njemu, državi i narodu. Iako
je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra
odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema "eliti", odnosno vladajućoj klasi
komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa
nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -"mesečarima",
odnosno sa "osionim oficirima-crnorukcima" koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

NJegov "Jedan prilog" je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu,
presuda "oduševljenom srpskom nacionalizmu", te stubovima društva - političarima, intelektualcima,
oficirima, "omladini" i "starcima", svoj toj "našoj" eliti koja je oblikovala državu i društvo - bez uspeha.
Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset
hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog
sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je "elita" preko
njegove pogibije dokazivala da smo "herojski narod" (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u
Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov,
kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). "Jedan prilog" uteruje u laž retro napore današnjih
"demokratskih" i "nacionalnih" intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo
onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom
građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina
prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se
inače i družio, napisao:"Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan
promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u
tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje
naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali". U pašićevsko-karađorđevićevsko doba
pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-
karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili "promašenog njihovog državnika", ali ne
njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo - Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo
na uzdizanju, ali je "nacionalno oduševljenje nepronicljivih", lakomih, što su gledali da izvuku "što više
ličnog ćara", odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu "jednu samoubilačku crtu". Uprkos velike
pompe i ulaganja u "inteligenciju", beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi "kulturni
obrazac", što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao "Jedan prilog" Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu.
Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske
i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu
i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović
ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo
je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da
se Britanci bore protiv nacista u ime "univerzalnih" i "ljudskih" prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena
"civilizacijska perspektiva" engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena
navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se

uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su
Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i
napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati
po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.
Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni
teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva
izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina,
individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne
podele na toj lestvici bile su "feudalno" ili "trgovačko" društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno
"civilizacija" ili "varvarstvo" po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni
alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako
optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je
delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u "civilizaciju", ali nije verovao u sposobnost drugih
naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština
civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze "civilizacija", za Slobodana Jovanovića je bio "kulturni obrazac". Najverovatnije je
engleski pojam "patterns in culture" preveo kao "kulturni obrazac". Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz
svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u "Jednom
prilogu", verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša
Jovanović naziva "poluintelektualcem" i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada
je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer
ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce
Pašićeve Jugoslavije. Sa tim "primitivcima" srpsko društvo silazi u "varvarstvo" i Jovanović spreže reči
kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao "diplomiranog
primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula".

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo
rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac
je - korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u - komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije
proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio
poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti
se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika
gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam
lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim
ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip "srpskog patriote-domaćina" i
antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj -
poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen "olako obećani patriotizam", mnogi od njih bi
morali da žive samo od kriminala.

Ako "poluintelektualac-diplomirani primitivac" uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to
mu je raison d'etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo
kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada
polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i
koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.