Uvod

Budizam je tokom svog razvoja poprimio oblik koji se toliko razlikuje od prvobitnog da se s pravom
može istaći njegova podela na dve škole, hinavana i mahavana, ili Mala kola i Velika kola oslobođenja.
Mahavana sa svom svojim raznim formulama, u stvari nije nipta drugo do razvijenu oblik budizna kojem
je krajnji izvor indijski utemeljitelj, veliki Buddha Siddharta. Kad je ovaj razvijeni oblik mahavane došao
u Kinu, a potom u Japan, nastavio je da se dalje razvija i u ovim zemljama. Razvij su, bez sumnje
potsticale kineske i japanske budističke vođe koje su znale da primene naleka svoje vere na nastale islove
života i religijske potrebe ljudi. Promena i prilagođavanje koje su sprovelijošje više probudila več
piostojećui jaz između mahavane i njenog primitivnog oblika.može se reći a mahavana u današnjem
obliku ne pokazuje, barem ne površno gledano, obeležja koja se smatraju naistaknutijim osobinama
prvobitnog budizma. Neki ljudi bi iz tog rezloga izjavili da ova grana u stvari nije budizam koji se obično
podrazumeva.međutim, sve što u sebi ima život je organizam, a po samoj svojoj prirodi organizam se
nikad ne zadržava u istom stanju postojanja. Žir je potpuno drugačiji od mladog hrasta sa nežnim lišćem
tek izraslim koje je opet potpuno različito od potpuno izraslog, dostojanstvenog, starog hrasta koji se diže
u nebesa. Ali, kroz ovaj rast i neprekidne proemne postoji konstantan rast i jasni znaci istovetnosti, prema
kojima znamo daje to jedna t ista biljka kojaje samo prošla kroz različita stanja postojanja. Tzv.primitivni
budizamje seme, iz njegaje nastao budizma dalekog istoka sa obećanjem daljeg razvoja.
Među brojnim sektama koje se pojavljuju, naročito u Kini i Japanu, nalazimo jedinstveni red koji tvrdi da
suđtinu i duh budizma prenosi dorektno od njegovog začetnika, bez ikakvih tajnih spisa i obreda. Ovaj
redje jedan od najznačajnijih pravaca budizma, ne samo sa gledišta važnosti već i životne i duhovne
snage, već i zbog originalnog i podsticajnog načina manifestovanja. Njegovo originalno, školsko imeje
Buddhahridava, tj. „doktrina Budinog srca", alije široko poznat kao Zen. Iakoje ime izvedeno iz kineske
transliteracije (japanski: zen, kineski: č'an, sanskrit: dhjana - meditacija) zen nije isto što I dhjana. Ova
školaje po mnogo čemujedinstvena u istoriji religija. Teoretski, njene se doktrine mogu nazvati
spekulativnim misticizmom, no one predstavljaju i prikazuju na takav način da samo oni upućenici koji su
nakon duge obuke uistinu spoznali sastav mogu razumeti njegovo konačno značenje. Za one koji nisu
postigli ovu prodornost u znanju, tj. Za one koji nisu iskusili zen u svom svakodnevnom životu, njegova
učenja ili bolje rečeno izražavanja, poprimaju dosta čudan, sirov, pa čak i zagonetan izgled. Takvi ljudi,
posmatrajući zen više ili manje konceptualno smatraju ga krajnje apsurdnim i smešnim, ili namerno
nerazumljivim kako bi na taj način očuvao svoju prividnu snagu od spoljašnje kritike. Ali, prema
sledbenicima, prividno paradoksalne tvrdnje zena nisu tvorevine koje bi trebalo da sakriju nejasnoće.
Budući da ljduski jezik nije primeren izražavanju najdubljih istina zena, one ne mogu biti predmet
logičkog izlaganja; njih treba iskusiti u dubini duše, kada po prvi put i postaju razumljive. Nijedna druga
grana ljudskog iskustva nije se izrazlajednostavnije od zena.
Dakle, u zenuje sve lično iskustvo. Same ideje nerazumljive su onome ko je bez ličnog iskustva. Toje
plitkost duha. Malo dete nema idejajer nije mentalno dovoljno razvijeno da bi moglo doživeti išta kroz
ideje, a ako ih i imaju, one su mutne i nejasne i ne podudaraju se sa stvarnošću. Da bi se neka stvar
najjasnije i najuspešnije razumela, trebaje, dakle, doživeti lično. Lično iskustvo ovde je nužno, naročito
ako je stvar vezana za sam život. Temelj svih pojavaje čisto iskustvo. Zen stavlja najveći naglasak na to
temeljno iskustvo te oko njega gradi sve one
verbalne i konceptualne skele poznate u zen književnosti kao „Poslovice" (jap.goroku, kin.vu-lu). Kad
ovo shvatimo kao konačnu stvarnost, gubimo njen celoviti smisao. Mistifikacija nije cilj zena, ali onima
koji nisu dotakli središnju činjenicu života zen se neizbežno čini zbunjujućim. Ako prodremo kroz
konceptualnu nadgradnju i ono što nam se činilo kao mistifikacija smesta će nestati i istovremeno doći
ćemo do prosvetljenja poznaog kao satori. Zen, s toga, vrlo snažno zahteva lično iskustvo. On ne pridaje
apsolutno nikakvu važnost svetim sutrama niti njihovim tumačenjima od strane učenih ljudi. Lično
iskustvo odlučno je suprodstavljeno autoritetu a kao najpraktičniju metodu postizanja duhovnog
prosvetljenja sledbenici zena predlažu upražnjavanje dhvane, znane još i kao zazen.

Šta je, u stvari, Zen?

Prvo što moramo da uradimo kada govorimo o zenujeste da odgovorimo na pitanje „Staje u stvari zen?"
Da li je to visoko intelektualni i duboko metafizični sastav filozofije, kao štoje to većina budističkih
učenja?
Iako u zenu nalazimo izkristalisanu svu filozofiju istoka, to ne znači daje zen filozofija u uobičjenom
smislu te reči. Zen nije stav temeljen na logici i analizi. U zenu možda ima intelektualnih elemenata, jer
zenje čitav um i u njemu nalazimo mnoge stvari. Zen nas ne može naučiti ništa o intelektualnoj analizi,
niti ima bilo kakve određene doktrine koje nameće svojim sledbenicima. U ovom smislu zenje dosta
haotičan.sledbenici zena mogu imati skup doktrina ali na svoj vlastiti račun i za svoju dobrobit, oni tu
činjenicu ne duguju zenu. Zato u zenu nema svetih knjiga niti dogmatskih načela, kao ni simboličkih
formula pomoću kojih se može spoznati značenje zena. Tako sva učenja zena koja postoje dolaze u stvari
iz čovekovog vlastog uma. Mi sami sebe podučavamo, zenje tu samo da nam pokaže put.

u povesti zena, Yeno, koji se smatra Jtestim patrijarhom zen sekte u Kini odigrao je najznacajniju ulogu. u
stavari onje utemeljitelj zena koji se razlikovao od ostalih budistickih sekti u tadajtnjoj Kini. istinaje da
ima mnogo odlomaka iz književnosti Jtto se tice zena za koje se mohe reci da prenosti nihilisticku
doktrinu (DEFINIJM NIHILIZAM), na primer, teorija sunvate (praznine). cak i neki od ucenjaka koji su
dobro upoznati sa opjttim ucenjem mahavana budizmajoib uvek se drne teorije daje zen prakticna
primena sanron filozofije znane kao Madhavamika Jtkola. Sanron znaci "tri rasprave" a to su:
Madhavamika Sastra i
Razgovor od dvanaest odlomaka od Nagarjune i
Razgovor o stotinu strofa od Deve.
ove tri rasprave sadrne sve bitne doktrine ove Jtkole. Nagarjune se smatra njenim utemeljiteljem, a buduci
da mahavana sutre objašnjavaju manje-viite ista gledišta filozofija ove Jtkole se ponekad oznacava i kao
prajna doktrina. oni misle da ven dakle, praktično priapda ovoj vlasti i da drugim recima konacan znacaj
zenajeste podržavanje sunvata stava. do doredene mere, makar povritno, ovo je mišljenje opravdano.
pitanje kako covek mohe uvek biti s Budom podstaklo je jednog ucitelja na ovakav odgovor: "neka u
tvojem umu ne bude nemira;budi savršeno ravnodušan premma objektivnom svetu. ostani tako celo
vreme u praznini i spokojuje nacin da se stalno bude sa Budom." ponekad naidemo i na sledece: "Srednji
put jke onaj gde nema ni sredine ni sve strane. kad si sputan objektivnim svetom, imaJt jednu stranu, kad
ti je um uznemiren imaJt drugu stranu. kad nema nijedne od ovih, onda nema ni srednie i to je srednji
put."
zen nije potpuna negacija koja ostavlja um praznim kao daje niJbta. to bi bilo intelektualno samoubistvo.
u zenu postoji neJtto samo-dokazujuce Jtto buduci daje slobodno i apsolutno, nema nikakva ogrannicenja
i odbija da se njime postupa apstraktno. zenje hiva cinejnica, nije kao neorganska stena ili ako prazan
prostor. doci u dodir sa ovom cinjenicom nameraje svih zen disciplina.

In Japan onlv the Rinzai and Soto schools took firm roots, the former thanks to Eisai and the latter thanks
to Dogen and Keizan. The Rinzai tradition is based on a strict discipline designed to disarticulate mental
creations. The Koan or enigmatic question that is difficult to answer is of
great importance and its resolution, bevond the realms of the intellect, leads directlv to the experience of
Satori and awakening.
The Soto tradition aims above all to concentrate on the life of Buddha, that is to sav, follow Buddha's
dailv life, advancing continuallv in achievement thanks to dailv practice, without expecting anvthing
extraordinarv. The essence of Soto is Shikatanza, sitting, only sitting. With the Master Dogen (1200-1254)
the Soto tradition and the verv essence of Buddhism attained a level of maturitv and precision difficult to
encounter at other times. His masterpiece, the SHOBOGENZO is a work that is indispensable for
understanding Buddhism and the essence of a whole Eastern civilization.
Zen has exercised a profound influence on the dailv lives of the Japanese people. This influence can be
appreciated in anv aspect of Japanese life: eating, clothing, painting, calligraphv, architecture, theatre,
music, gardening, decoration etc.
Even todav, although manv Japanese do not know what Zen is, their behaviour and expressions reveal the
extent of the influence of this teaching on the Japanese soul.

Praktičan zen

Do sada smo o zenu raspravljali s obzirom na intelektualno gledište da bismo uvideli kako je nemoguće
razumeti zen kroz taj kanal. U stari nije pravedno prema zenu imati takav fožilozofski pristup. Zen prezire
medije, čak i intelektualni medij. Onje prvenstveno i konačno disciplina koja ne zavisi od objašnjenjajer
objašnjenja zahtevaju vreme i energiju i nikad nisu baš sasvim jasna. Zato se i izbegavaju. Sve što se od
toga dobije je pogrešno razumevanje i iskrivljen pogled na stvar. Kad zen ćeli da okusiš slast šećera,
staviće ti šećer u usta bez da ti išta i učiniš. Samo neznanje nas često čuva da bismo bili uznemireni u
sopstvenoj samodopadnosti. Kad se zenu pristupa na metafizički način čitalac se lako moeć obeshrabriti
smatrajući ga prvenstveno nerazumljeivim jer većina ljudi živi po principu razmišljanja i
samoposmatranja. Dopustiti da mu se priblićimo sa drugačijeg gledišta ko je moćda i jeste bliće pravom
duhu zena. Naše vlastito mirno, samosvesno postojanje puno poverenja, toje istina zena. On se obraća
životu bez upućivanja na dušu, Boga ili boli šta drugo što se upliče u svkodnevni miran duh ćivl jenja. U
zenu nema ničega štoje zagonetno i mistično. Nije potrebna nikakva rečita rasprava niti ikakvo
objašnjenje. Nema potrebe za objašnjenjem, sunvce svane i čitav svet pleše od radosti i svima su srca
ispunena blaženstvom. Ako je zen uopšte moguće pjmiti onda ga treba uhvatiti upravo ovde.
Tako kad su Bodhidharmu (Darumu) pitali ko je, on im odgovori da ne zna. To nije rekao jer nije mogao
da objasni see niti jer je hteo da izbegne verbalni kontakt već jednostavno nije znao koje ni štaje osnim
daje ono štoje i da ne moće biti ništa drugo. Razlogje bio veomajednostavan. Kad se Nangaku
pribiližavao Šestom patrijarhu i kada gaje ovaj pitao „štaje to pto ide prema meni?" nije znao da
odgovori. Osam dugih godina onje razmišljao o pitanju i kada mi jednog dana sine odgovori: „čak i reći
to što jeste neštoje promašaj!" ovo je isto kao i reći „ne znam". Kako je teško a ipak kako lako objasniti
suštinu i istinu zena. Teško je razumeti jer značio ne razumeti je lako jer ne razumeti znači razumeti je.
Toje istina, paradoks. Učitelj izjavljuje kako je čak ni Bude ne razumeju a daje prostodušne varalice
razumeju. Sad moće da se vidi zašto zen izbegava apstrakcije, manifestaccije i jezičke figure. Nikakva
stvarna vrednost ne pridaje se rečima kao što su Bog, Buda, duša, Beskonačnost, Jedno... one su us tvari
samo reči i ideje 81. strana
Postoje četiri osnovna načela zena, u kojimaje sažet pristup škole. To su:
Prenos s učitelja na učenika mimo svetih tekstova.
Nezavisnost od reči i slova.
Direktno ukazivanje na um.
Uviđanje vlastite prirode i postizanje budastva.
Nezavisnost od reči i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju da je zen, u svom značenju
prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reči, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se
iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se
upoređuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kra ja
iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.
Međutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva načela zaključiti da zen odbacuje uobičajen način prenosa i
nastavljanja budističke tradicije raznim oblicima zaređenja, preuzimanjem moralnih načela, pa i
izučavanjem tekstova i poznavanjem učenja. Potreba za n jimaje nesumnjiva, no zen s pravom upozorava
da ne smeju postati sami sebi svrha, čime se gubi duh učenja u korist njegovoga slova.
Dva preostala načela kazuju daje naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li
u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog
i usredotočenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uviđanju njegove izvorne prirode.
Nešto što bi na neki način mogli smatrati načelom Zena je verovanje da zen praktikant ne mora da
napreduje po nekoj određenoj proceduri, odnosno pravilima ili zahvaljujući iskustvu i provedenom
vremenu. Naprotiv, nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni nekih striktnih
pravila za učenje učenika. Majstor prilagođava praksu učenja svakom učeniku, pokušava jući da od njega
izvuče najbolje, i da mu prokrči najkraći put do samorealizacije. Istorija Zena je puna biografskih priča o
realizovanim učenicima koji sujako malo vremena proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su
bili spremni da postanu Bude a Zenje bio samo okidač. 129 strana
Zazen je zen meditacija u određenom sedećem položaju, koji je proglašen svetim u budističkoj tradiciji.
Telo se drži uspravno, prekrštenih nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobođen bilo kakvih prijanjanja,
želja, pojmova i sudova. Cilj zazenaje satori, ulazak kroz "dharma kapiju velikog počinka i radosti" Koan
Koan je tema meditacije. On zahteva punu koncentraciju I ne trpi lenjo sanjarenje. Evo I nekoliko
primera:
Pokaži mi svoje izvorno lice koje si imao pre nego što si rođen.
Ako sretneš na ulici nekoga koje došao do istine, moraš proći pored njega niti ćutke niti govoreći. Kako
bi ga onda susreo?
Sveštenik Šusan držao je svoju palicu pred očima okupljenih monaha: "Ako ga ne nazovete štapom, to je
odvratno. Ako ga nazovete štapom, toje pogrešno. Kako ćete ga onda nazvati?" Hakuinje držao svoju
ruku visoko u vazduhu I rekao učenicima da slušaju zvuk kojije proizvodila. Kakavje zvukjedne šake?

Satima, danima I nedeljama učenik meditira o svom zadatku. On razmišl ja o problem u svim mogućim
pravcima te o svim mogućim rešenjima.
SATORI

U ovakvom stanju uma učenik odlazi do učitelja ne više ponosan I oduševljen već zbunjen I nesiguran.
Ostaje ćutljiv znajući da ne može iskazati ono što je njemu samome beskrajno jasno ali ipak muca nešto
nepovezano nevoljan da to ponudi kao rešenj. Učitelj n amah proniče krozz njega moguće je daje već
znao čimje učenik otvorio vrata daje ovoga puta reč o pravoj stvari satori spoznaji. On ga umiruje I
osnažuje. Šta se u stvari dogodilo? Učenik niej pronašao nikakvo novo tumačenje, ni jendu nivu misao.
Preje u blesku spoznaje stigao do rešenja kao daje kakvo novo duhovno oko umetnuto u njegovu glavu.
Stvari koje vidi ne razlikuju se od prethodnih, samo ih on rugačije sagledava. N jegova vizija se
verovatnojdnako kao I on sam proemnila. Otuda nema neposrednog puta koji void od uobičajenog načina
viđenja I poimanja stvari do ove nove predstave uslovljene satorijem. On više nalikuje skoku u novu
dimenziju. Shodno tome ova nova vizija ne može se ni sa čim uporediti I ona je strogo rečeno neopisiva.
Ali da li s toga nema nade čak ni u ngagoveštavanju njenog oblika? Ako je zaista tako, onda ne bi bilo
ničega do vakuuma a sve što logično sledi iz ove vizije bilo bi neshvatl jivije no ikadajer kasniji I viši
stadijumi zena imaju korene u ovoj fundamentalnoj intuiciji u ovom uviđanju na prvi pogled I tako za one
koji ne mogu sami ići putem zena I o njemu znaju samo po čuvenju mora biti učinejn pokušaj da se
nekako ma koliko neadekvano opiše ova vizija. Ali, kao što zen učitel ji ispravno primećuju "prst uperen
ka mesecu nije samo mesec". Satori je "vrsta unutrašnje percepcije, zapreavo nepercepcija pojedinačnog
predmeta već tako reći percepcija stvarne stvarnosti". "Percepcija na jvišeg reda". "Ako želimo da
dospemo do prave sitine o stvarima moramo ih sagledati iz tačke gledišta gde ova j svet još nije stvoren I
gde svesnost o ovome ili onome još nije probuđena." Ove napomene su nesumnjivo ispravne ali
sujednako zagonetne kao I sam satori. Postoji opasnost u njihovom pobuđivanju čitaočeve uobrazilje I
refleksivne moći kojima će on uobličiti mentalnu sliku koja će ma kakvom se ispostavila uvek biti loše
izvedena. zbog toga valja pokuati sa drugačijim pristupom. Kako se čini prva karakteristika prvog načina
viđenja u tome da u njegovom pogledu sve stvari imajujedannaku važnost, one najeznačajnikje kao I
najznanačajnije prema uobičajenim ljduskim merilima. Sve stavri izgldaju tako da stičujendu apsolutnu
vrdnost kao da postaju prozirne otkrivajući tako vezu koja se ne postiže u uobičajenom polju biđenja.
Ova povezanost nije horizontalna već vertikalna, ona prožima svaku po jendinu stvar do njenih krajnjih
dubina, do tačke porekla. Takvo viđenje stvari su u isto vreme shvatane iz izvora izvan "bića" ko je
manifestuje sebe u njima. Do tog stupnja one su sve jednog ranga budući da svaka poseduje sjajne
povlašćenosti svog vlastitog porekla. One nisu objekti izolovani u sebi samima. One ukazuju iza sebe u u
zajednički osnov svog bića a ipak ovaj osnov može biti pojmljen samo kroz njih, kroz ono što postoji
iako je on poreklom svekolikog bivstva. Neka nam bude jasnajedna stvar: ne postoji ni najmanji trag
razmišljanja u ovom načinu viđenja niti se ono zbiva uz njegovu tajnu saradnju. Vizija nije očekivana,
željena, pretpostavljena da postoji kao ishod produžene meditacije na temu koana tako da na kra ju
verujemo da vidimo vlastitu pretpostavku koja se čini kao da predstava izbija pred nas poput bleska
munje ujednom jedinom potezu. Ova vizijaje tako fizički jasna da sa sobom donosi apsolutnu izvesnost
zbog koje odmah "vidimo" I shvatamo da stvari jesu na osnivu onoga što nisu I da one duguju svoje biće
tom ne-biću koje je njihov temelj I poreklo. Moždajće jedna anegdota često korišćena kao koan objasniti
šta se pod ovim misli.
jednoga dana kada su Hjakudo I njegov učitelj Baso izašli iz kuće videli su let divljih gusaka. Basoje
pitao kuda one lete? One su već odletele učitelju. Iznenada je Baso ščepao Hjakudoa za nos I zavrnuo ga.
Van sebe od bola hjakudo je zajauko "Oj! Oj!" ti kažeš das u one odletelorekao je basu-ali one u od
samog početka bile ovde! Utom trenutku je Hjakudoa leda oblio znoj I doživeoje satori.
razlika između ove dve tvrdnjetoliko je velika da one ne mogu biti pomirene. "One su odletele" je samo
očevidna tvrdnja uobičajenog očevidnog smisla. One više nisu vidljive, nekuda su vidljive, I touda više
nisu ovde I za nas više nisu pristutne. Nikakvo oosvetl jenje nije potrebno da bi se uspostavila ova
činejnica. Baso vidi sasvim drugačije. Viđenje našim prirodnim očima ko je svko poseduje od rođenja
može samo služiti beleženju onoga što dolazi u svakom određenom tenu izvan svega što posto ji. Kako bi
nešto prišlo pred naše oči ono mora potojati. Sa "trćim" okom srečenim tek kadaje neko ponovo rođen
vidimo upravo ovo bitisanje nečega štojeste, odnosno temelj njegovog bića. Otuda tvrdnja mora biti "One
su oduvek ovde." Prirodno, ne u vooj prostornoj tački budući da proctor I vreme nemaju udel u ovoj
viziji. Ono štoje određeno da izgleda besmisleno, perverzno, jena šala, zapravo je sasvim jednostavna
tvrdnja o čoinjenici koju Baso vidi ako jansu I jednako opipljivu kao što Hjakuđo vidi činjenicu das u
guske odletele. Ni jena od ovih činjenica ne pobija drugu budući da one pripada ju potpuno različitim
dimenzijama a Hjakuđo nikada ne bi bio u stanju da pronađe rešenejn putem roduženog razmišljanja.
Samo u času trenutnog bola kojim je u njemu ukinuto razmišljanje onje pronašao rešenje kroz satori. I
sada, iako možemo imati osećaj das mo izvukli nešto iz ove Basoove izjave, da ste je na izvestan način
razumeli I tako je opravdali, ne smemo misliti da možemo usvojiti Basoovu tačku gledišta I projektovati
nešto značajno, čak duboko u nejgovu tvrdnjujer to uopšte nje suština. Sve zavisi od našeg viđenja kao
što je Baso učinio već na prvi pogled sajendom neposrednom vizijom koja je takva I nikako drugačij.
Baso je sa svoje strane prirodno razumeo hjakuđoovu izjavujer I onje jednom delio ovo gledište I smatrao
ga normalnima lije I on takođe razumeo daje ovo neduhovno I ekscentrično. Bilo bi pogrešno mislti da
spoznajuća vizija iako može doneti fundamentalni cilj ipak donsoi sa sobom I ozbiljan gubitak, da ono
ovde ili onde prelazi preko telesne punoće postojanja koja je tako pokradena u svojem značenjujer važno
kakov već jeste videti stvari u svetlu njihovog uzvišenog poreklajednako je bitno kao I prihvatiti
ihjendoatavne kakve one jesu, pojmiti ne samo da se nešto dublje isopoljava u njima već I oblik u
kojemje to ispoljeno. Ovaj prigovor ne pogađa suštinu. Upravo s toga što spozanajuća vizija ne istražuuje
kakvo značenje "viđeno" može imati u odnosu na onoga koje video, ona dopušta svakom postojanju d
bude sitinito us kladu sa svojim poreklom, poima stvari onakve kakve bi "trebalo" da budu jer u onoj mei
u kojij je njihovoo poreklo nedostično I nepojmljivo stvari nam u svojem konkretnom obličju postaju
dostižnije. Kupane u svetlosti svog porekla one same bivaju osvetljene štoje misteriozniji njihv temelj to
raskrivenije one stoje pred nama. + 98. Strana + Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svo je
svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo
zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan
status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sadaje objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku.
Primer zen priče: "Vojnik po imenu Nobušige dode kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao?
Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar
tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač,
Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada
Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši
učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin'"
NAGAĐANJA O SATORIJU
Za one koji nisu kadri da se izraze kao slikari ili pesnici ma koliko to pokušavali, preostaje spasonosni put
refleksije, zapravo nagađanja. Pravac koji ono može uzeti a takođe I njen cilj islustrovani su u ovim
izviduma Pet koraka Tosan Rjokain-a. PRVI KORAK
Pri prvoj ili trećoj noćnoj straži
Pre no što mesec izađe
Ko može iznenađen biti ako ljudi
Jedni kraj drugih bez prepoznavanja prolaze?
A ipak tamo ostaje skriveni trag odlazećeg dana.

KORAK DRUGI
Jedna starica, oglušena o jutro
Stoji naspram drevnog ogledala
U savršenoj jasnosti oni odražavajujendo drugo
I više nema nićega stvarnog
Zaustavi ponovno izlazak tvog uma
I davanje sadržaja senkama!

Ono što Tosan Rjokai pokušava da kaže je daje prossvetljujuća vizija takva da posebne razlike doba dana
iščezavaju u noći neodređene Isotsti, bezobličnog TEmelja, I matrice svih bića "To" koje je bilo tako
nepobitno doživljeno. Razlike enstaju ali se one ipak ne ukidaju sasvim u smislu bivanja poništenim-
preobraženim nazad u Ništavilo. One su samo negirane u mišljenju, kako bii učinile neodređenu istost
mislivom. Svako ko ignoriše jutro, stoji sam nasuprot istini kao naspram ogledala. On ne može pobeći od
mišljenja daje "To" bezoblično Ništa. On sam postaje stariji, stoji nasuprot Ničemu, još uvek ako
"pojedinac" nasuprot "drugima". Ali uvke postoje dvoje: um, koji pomišlja Ništa I Ništa kao misao kojaje
pomišljena.
Otuda svako ko pretpostavlja daje dostigao najvišu istinu o mišljenju o Ničemu, u kojem su sve razlike
poništene I veruje daje nadrređen onim umetnicima koji nisu u svakodnevnim stvarima u svim
pojavnostima uzvišenog poretka I u svim oblicima bezobličnog Temelja prodrli s one strane viđenja do
neodređene istosti- ko jedonm rečju, ne misli dovoljnon apstraktno, tkvajue osoba, prema Rjokaiu u
opasnosti da siđe s uma. On ne uviđa daje Ništa za koje misli da gaje postigao amo senka Istine a ne Istina
sama. Jer ovo Ništaje uvek I uvek mora biti predskazano umom, onoje nasuprot "Ovome" I "Onome",
Jednome kao suprotnosti Mnoštvu, onoje proizvod intelektualnog napora, otudjedni prazno ništa
izmišljotina mozga.

ULOGA MIŠLJENJA U ZENU

Nemoguće je za intelekt dad a zamisli čak I sa najsmelijim msaonim konstrukcijama nešto štoje darovano
I trenutno naslućeno samo posredstvom izvornog misltičnog doživljaja. Samo će naknadno u razbušenosti
iskustva zen budista priznati da miistički sadraj postaje pristupačan intelektu. Ali iskazi koji tada izlaze na
videlo upotrebljivi su samo onome ko je do tada već imao odgovarajuće iskustvo I ko može delati ii bez
njih. Izostavljajući ovo svako ko pokuša da I prisvoji biće baćen u konfuziju I utučenost I na njega će one
delovati poput otrova. Tako suprodstavljene mnoštvosti neslomljenom jedinstvu, razlike istovetnosti,
suprotnosti nesuprotnosti, takođe mogu imati glas I legitimno konceptualno značenje za zen budistu. Ali u
pogledu njegovih iskustava on nije soreman da smatra ne-suprotno, neuobičajeno I istovetno Jedino kao
izvornije nego suprotnost, diferenciranost I mnoštvenost, I na tom osnovu ga opterećuje mističnim
počastima. Zanjegaje, takođe, ne-suprotnost diferencirnost I mnoštvost I na tom osnovu ga opterećuju
mističniim počastima. Ako bi izvoleo da izrazi neko mišljenje o ne-suprotnosti uopšte on bi verovatno
rekao:središte bićaje izvan svih suprotnosti zato što ono biva u njima I unutar svih suprotnosti zato što
ono jeste izvan njih. Na drugi način postavljeno, to bi značilo da: Jedno I Mnoštvo, neodređenost I
određenost, ne-suprotnost I suprotnostjesu ravnopravno blizu I udaljeni od bića I u istom duha to I
nisu.ovakve formulacije beznačajne su svakome ko spasenje traži isključivo u mišljenju. Ali svako koje
doživeo središte bića svojom vlastitom telesnjošću biće u stanju da izmeni njegove najdublje dubine u
prostorujednog dugog izdaha I prestaće da se pita zašto ma šta takojednostavno I očigledno ne može biti
iskazano nikako drugačije negoli do mutnim formulama. On će tada razumeti zašto zen učitelji ne samo
da zabranjuju svaki razgovor već ga I smatraju opasnim I umesto toga gone učenike prema onim
odsutnim doživljajima koji razrešavaju sve zagonetke jednim potezom.

ZEN SVEŠTENICI
Maldom sveštenikuje najteže. Onje svestan koliki se put prostire pred njim, težak I naporan, I želi da
napreduje do krajnjih granica, tj do granica svojih mogućnosti. Sve njegove snage su usredsređene na
ostvarenje tog cilja. A sada umesto da radi na ispunejnju vlastitog života, on se mora brinuti o izbavljenju
drugih! On bi drage volje radio tako nešto kada bi I sam mogao da crpi snagu iz ispunjenja obaveze. Ali,
izgleda daje za tako nešto ipak prerano. Onje samo početnik.
Izgleda mu veoma teško da biude posvećen na svoj zavet I da spašava druge. Pozvanje da napusti dom
plodne samoće I da se umeša u nemire života kojeg se odrekao. Jer, nesličan drugima, koji nalaze život
nakon doživljavanja satorija maldi sveštenik ne može biti zadovoljan vežbanjem mirnog I nenametljivog
uticaja na položaju na koji je pozvan. On mora da prodre u strane oblasti I meša se sa ljudima čije bi
prisustvo svakako želeo da izbegne. Jedina stvar koju on može da uradi, kojaje nezavisna od pružanja
pomoći u svakom pogledu, kao dobar prijatelj ili sused, jested a pokaže kakojaram želje, univerzalni
zakon uzroka I poseldica, može da bude slomljen. Može pokazati - samo ako su drugi u stanju da vide -
daje on raskinuo okove.

SREDIŠTE BIĆA

Egoizam pripada pravoj prirodi svakog čoveka, kao krila ptici ili lišće stablu. U njemu samom nema
ničega sumnjivog, ništa od čega bi mogla biti izvedena nastranost ljudskog postojanja. Pa ipak, u ovom
egoizmu su sadržani otuđenje I napuštanje središta. Učenjem sve većeg izdvajanja sebe iz svega ćti nije
on sam, što mu ne pripada, čovek doživljava napetost između ega I ne-ega kao suprotnosti. Što svesnije
suprodstavlja sve što je ne-ja kao objekat, tim više ego sebe smešta spolja, u ono "spolja" kojeje njemu
samomse suprotno. Rezultatje neprekidno cepanje na subjektivno I objektivno, I to toliko da što više
umešnost razlikovanja napreduje, to zagonetnije izgleda kako je Jedno Biće sebe ikada moglo podeliti na
dva tako različita elementa. Sada, ma koliko kao postulat ispravno može biti kontrastirana istovetnost sa
razlikovanjem, jedinstvo sa mnoštvom, nesuprotnost sa suprotnošću, ne postoji mistička uzvišenost u
ovim parovima suprotnosti.

SPOZNAJA, PONOVNO ROĐENJE, BUDINA PRIRODA

Spoznaja dolazi naglo I ima dejstvo duhovne katastrofe, u čemu su se saglasili svi koji suje doživeli. Vaše
poverenje u sebe, vaše rasudne moći, uverenja, standardi I vrednosti kojima ste učeni, veline I vaša
svesnost, iznenada više nisu upotrebljivi. Oni nisu privremeno odloženi u stranu, već su potpuno I
nepovratno ugašeni, kao da nikada nisu ni postojali. Toliko je neodoljiva preobražajna snaga daje vaš
život izgleda kao prenesen u novu dimenziju, otvoren prema novim, neočekivanim mogućnostima.
Sa ovim ponovnim rođenjem probuđeni odmah postaju svesni šta su u temelju svoga bića-oni opažaju
svoju Buda-prirodu. Ipak bi ovu prirodu protivno činjenicama iskustva trebalo nazvati "bolje sopstvo",
"stvarni ego" a možda čak I "super-ego". U ovoj sferi nema više ničeg takvog kao što je ego ili sopstvo.
Ova izvorna prirodaje nesebični I ega-lišeni Temelj, bezimeni koren sopstva.

OPŠTENJE SA CELINOM BIĆA

Ljudi su često u iskušenju d posmatraju zen budistu kao daje lišen osećanja, oni ga čak mogu nazvati I
neosetljivim ne zato što je najdublji deo njega nepokretan, već je zen budista oprezan u prvljenju
predstave od svojih osećanja I nesklonje da Ih deli. Iza ove nesklonosti rečima skriveno je nekoliko
motiva. Prvo, njegovo svesno odgajano I na posletku istitnktivno postal je gnušanje prema nečasnosti
preterivanja. Zbog svoje obuke zen budistaje svestan opasnosti sadržine u izražavanju osećanja:govorenja
više no što se oseća I umanjenog značenja izgovorenog. Onje odviše osetljiv prema drugima da ne bi
uvideo kojilko je lako otarasiti se pritiskajućih osećanja dajući im izraz. Jenom kada ste rekli osobi kojaje
doživela veliku tugu koliko duboko vi opštite sa njenom sudbinom tako da se ona oseti shvaćenom I
utešenom svim osaosećajnim rečima previše je lako pomisliti da ste se pravično poneli prema njoj I
njenim osećanjima ovim pukim iskazom. Vi tada gubite pogled na nju misleći o njoj samo sa dristance I
osećate za nju samo u sećanju potom se ponovo neuznemireni okrećete svojim vlasititm poslovima. Na
ovaj način vi razarate istinski smisao (sa)osećanja I postaje sve površniji. Ali vrhunski razlog-I presudni-
je taj daje zen budista daleko od ograničavanja svojih osećanja radosti I saosećanja prema ljudskom biću I
prema svakom aspektu ljduskog postojanja. On grli u svojim osećanjima sve što živi I diše uključujući
životuinje I biljke I ne odbacuje nikog među njima. Reči su ovde nemoćne. Činjenica da reči služe kao
mostovi između ljduskih bića ne bi otuda trebalo da nas zavodi u zanemarivanje I preziranje onih carstava
postojanja u kojima reči ne sjedinjuju, ne uspostavljaju nikakav dodir, već naprotiv otvaraju bezdan- kao
da sve što nije doseglo ljudisi nivo ne poseduje ništa do privremeno postojanje I lišeno je važnosti. Tako
osećanja ne gube ništa ako nisu izražena. Možda ona čak I dobijaju na iskrenosti I inteznitetu kada su
manje verbalizovana. Zen budista se neprestano potvrđuje u onom svem iskustvu prema kome postoji
fundamentalna komunikacija koja grli sve oblike postojanja I koja zbog svoje nepostrednosti mora da
napusti medijum reči jer za zen budistuje jednostavno činjenivca iskustva da iskrena osećanja prelaze sve
prepreke koje postavlja um za njega podeljena radost I podeljena patnja nisu osećanja ograničena na
privatnu sferu, osećanja koja ga mogu učiniti zaslužnim I svedočiti o njegovom duhovnom nivou, ali ipak
ostaju bez efekta I iščezavaju kao da ih nikada nije ni bilo. Pre će biti da neprestano ponavljana I
nepobitna očiglednost pokazuje da njihovo puko postojanje menja lice sveta. Zen budistaje otuda
zadovoljan time da ima osećanja I da ih neguje. On ih ne okreće prema unutrašnjosti za svoje vlastito
zadovoljenje već potpuno nezabrinut za njihovu sudbinu I bez vlastitih moiva dopušta im da se oslobode
u njegovom
spoljnom ponašanju. On ne prolazi kraj radosti I patnje drugih bez preuzimanja ovih na sebe I bez
njihovog pojačavanja svojim vlastitim osećanjima koja ipak nisu njegova vlastita tako da se njihovi puni
potencijali mogu razotkriti. Kroz ovo nesebično susretanje zen budista postaje svestan da život za njega
teče dobro samo ako on uspeva u uspostavljanju ispravnog odnosa sa samim sobom. On otkriva da biti
srećan nije stvar slučaja već jednda umetnost koja se može naučiti I čak rasti do još viših nivoa
intenziteta. Otudaje neophodno voditi svoj život ispravno kako bi čovek mogao imati otkrovenje onoga
što "on sam" uistinujeste; kako bi mogao da nauči da nesebično susreće ne samo svet oko sebe već I sebe
samog, da vidi bez iskrivljenja ne samo prirodu postalosssti koja nije on sam već takođe I prirodu
postalosti koju on predstavlja. U meri u kojoj ovo razume on će istraživati u suštini postalosti
sveobuhvatnoj istini čijim darom sve što je postalo jeste, jeste I on sam. Ne možemo ovde razmotriti na
koji način on traži da dobije odgovor. Možemo reći samo ovo:da sa odgovorom akoje uopšte ikakav
odgovor I udeljen, dolazi do iskustva koje nikakav napor niti tumačenje ma kako neprekidno I svesno
gonjeni ne vode do prepoznavanja istine do krajnjeg znanja. Poimanje istine ne znači ništa drugo do biti
zahvaćen njome na ravni izvan vlastitoga mišljenja. Za ovu empirijsku činjenicu zen budistaje skovao
termin satori pod kojim podrazumeva fundamentalno iskustvo iznenadne I silovite obuzetosti
istinom.neopisiva u poreklu, neizvediva u sadržaju ona neodoljivo dela I ne moguje ma koliko prodorni
pobediti nikakav dobro uspostavljeni običaj niti bilo kakva refleksija. Osećajni ego najedan neobjašnjiv
ali neodoljiv način postaje proziran za ova stanja bića koja su složena satorijem I sijaju njihovom
vlastitom svetlošću. Teško se može proceniti proctor unutarnjeg preobražaja koji proizvodi ovu
prozirnost. Budući daje stara izopačena svesnost sopstva otpala iz preobražene ličnosti datog čoveka on
više ne podleže obmani da mora najpre tražiti dodir sa drugim ljudskim bićima izvan svog vlastitog kruga
kao da raspon nejgovih ljudskih odnosa zavisi od njega, od njegove dobre volje, od njegovog vlastitog
izbora.spoznaja gaje učinila svesnim daje na misteriozan način I bez vlastitog delanja on izvorno spojen
sa svim ljudima na svetu I sa svim živim bićima tako daje svaki traženi ili trpljeni odnos samo otkrivanje
onog primarnog.

PREOBRAŽAJ UČENIKA SATORIJEM

Satori je unutrašnji preobražaj revolucionarnog karaktera. Učenik ga najpre ne primećuje, samoga njegov
učitelj zapaža, I ne razmatra ga već ga pušta da sazri I dođe do savršenstva. Postepeno I učenik primećuje
preomenu u sebi I svojim odnosima sa drugima. Nema više iste spontane komunikacije. Ali to ne potresa
njegovu sigurnost. Vizija kojuje postigao prilično je ubedljiva. On se upravo povlači od drugih. Sve više
se predaje svojoj viziji I traži samoću. Ono štoje isprva izgledalo kao gubitak sada se pretvara u dobit. Jer,
učenik ssamoću ne traži po skrovitim mestima, po zabitima, već je nalazi u sebi samom I širi je oko sebe
zato što je voli. I on polako počinje da sazreva u ovoj svojoj mirnoći. Za unutrašnji process koji je
otpočeo, mirnoća je izuzeno značajna, jer tada nema opasnosti od rasprava sa drugima. Ne odriče e on
lenjog uživanja, već samo želi da razjasni šta mu se dogodilo. To je put u umetnost, I konačno postaje put
umetnosti. U ovome počiva razlika između zena u zasebnim umetnostima I puta zena. I u umetnosti je cilj
fizička I mentalna opuštenost do koje void unutrašnji preobražaj. Ali ovde nije tako radikalan kao u
samom zenu.

OBUKA U ZEN BUDISTIČKIM MANASTIRIMA

Kao što je I uobičajeno na dalekom istoku mladi manastirksi učenici koji su namenjeni za svešteničku
službu retko dobrovoljno odlaze u manastire. Mahim su to želje njihovih roditelja. Ali maldi učenici ovu
odluku toliko snažno prihvataju daje gtoovo čine sopstvenom, jer u suprotnom ne bi pronašli
zadovoljenje. Jer karijera sveštenika I nije baš privlačna, strog život prepun oskudevanja iako je njegovo
siromaštvo materijalnim stvarima nadoknađeno takvim unutrašnjim bigatstvima ko ja se nikada ne bi
mogla meriti. Nezavisno od ovih, postoje I oni drugi, koji dolaze da vežbaju u meditativnim dvoranama.
To su učenici svih stupnjeva koji se pripremaju za službu ili su već oknčali svoju obuku. Među njima ima
svih vrsta umetnika. Oni dolaze na privremeni dobrovol jni boravak katkad privučeni duhom zena I
verovanjem da će im bliži dodir sa njime podariti nešto što nikad više neće moći da zanemare, ne samo
zarad profesije već I zarad ličnosti.
Ovi učenici su već oblikovani, bilo životnim iskustvom bilo prethodnim dokazivanjem sopstvene
spremnosti, štoje od značaja za njihov izbor dolaska I dozvolu ostanka, jer ih bira učitelj. Oni već imaju
popriličan raspon obaveza I takođe su već prošli kroz strogi kurs obuke vol je I intelekta. Ono što japanci
čine a što je za evropljane krajnje neshvatljivo jeste savladavanje impulsivnosti snagom volje. Ovom
treningu volje I intelekta potpomaže oskudna, jednostavna ishrana, fizički rad kao rekreacija I spavanje na
grubom ležaju. Disciplinaje izuzetno stroga. Zahtevaju se tačnost, savesnost I samokontrola kao I
sposbnost da se odoli vrućini I hladnoći nezavisn od vremena.
Sa ove tačke gledišta razumljivje uticaj zen budizma na samuraje. Zapravo, samurajski duhje umnogome
njimeoblikovan. Čak I danas se podučavanje u streličarstvu I mačevalaštvu odlikuje krutom disciplinom.
Vežba se u ranimjutarnjim časovima kadaje vežbač bistre glave.

KAKO UČITELJ VIDI DA LI JE UČENIK DOŽIVEO SATORI

Odakle učitelj dobija autoritet koji on niti traži niti zahteva ali koji izrasta nad njim uprkos njemu
samome? Kako je njemu mogućno da motri u samu učenikovu dušu kad u nejgovom prisustvu stoji
onemeo ili beznadno mrmljajući? Kako on zna I vidi da lije učenik postigao satori? Ovo je jednako teško
objasniti kao I samprocess satorija. Ponovo moram naglasiti daje prosvetljujuća vizija takve prirode da
učenik ne može dati artikulisan odgovor na pitanje sadržano u koanu budući da je odgovor nemoguće
izraziti u verbalnim konceptima. Ali čak I predpostavl jajući da bi učenik mogao opisati viziju uz pomoćž
analoguija što bi moglo biti moguće sa rastućim iskustvom tokom nekoliko godina to ne bi ostavilo utisak
na učiteljajer bi učenik mogao samo ponoviti ono štoje čuo od drugih da bi tako simulirao lično iskustvo.
Sa veoma živom maštom I nekoliko raspoloživih činjenica on bi mogao sakupiti suštinske oblike vizije I
samo zahvaljujući tome što ih može izraziti rečima pretvarati se da je onaj kojije doživeo satori. Da bi
nadmudrio ove oportuniste koji se I ovde mogu pronaći kao I svuda drugde učitel j zahteva da "vidi"
svojim vlastitim očima učenikovo dostignuće satorija. I on, učitel j satorija, odista I vidi svojim
nepogrešivim pogledom. To mu omogućava njegova vlastita iskustva kao učenika ali I godine iskustva
rada kao nastavnika, napokon I kao učitelja. Ali šta to učitelj vidi? Moždajednom analogijom može
izokola da se priđe ovom pitanju. Onje nalik slikaru kojije pogledavši dela svojih studenata kadar da kaže
ko je od njih rođeni umetnik a ko ne. on naprosto "vidi" ovo ali kako to čini ne može se nikad ob jasniti ili
preneti nekom ko nije slikar. Slično tome zen učitel j
vidi kadaje satori istinit a ne samo zamišljen. Prirodno, on ga vidi pomoću nečega I premda se ne može
objasniti kao on to čini, evo nekoliko nagoveštaja koji bi mogli da budu od pomoći: Stanje mentalne
opuštenosti koje nastaje kao ishod satorija I koje uzrokuje duboki unutrašnji preobražaj odražava se u
telesnoj opuštenosti. Karakteristično satori ne izaziva nikakvu potresnu gipkost bića, osećaj pobuđenosti
ili neko opšte ushićenje. Fenomen koji može imati sasvim druge uzroke jer je spoznaja vedra I ni na koji
način upadljiva. Elementi satorija se pokazuju u najneupadljivijim pokretima koji su najmanje predmet
kontrole. Ovi pokreti se ne mogu oponašat jer u zenu nema tišičnih držanja koja se mogu naučiti napamet
kao štoje stav poniznisto, pobožnosti, ekstaze itd. Jedini izuzetakje stav meditativne obuzetosti. Ovaj se
donekle može imitirati, ali ne beskrajno dugo s toga što njegova uzaludnost samu sebe razotkriva jer ona
ne void do satorija.

ZEN I KLASIČNI METIODI MEDITACIJE

Budističkimisticizam razlikuje se od ostalih po naglasku koji daje metidočoj pripremi za mistički život.
Onje od meditacije načinio umetnost u kojoj tehnika ne sme da kao u svakoj umetnosti igra svoju
punovažnu ulogu već I zauzima nesvakodašnje značajno mesto. Tehnika otuda obavlja službu sasvim
nepreocenljive vrednosti. Oslobađa praksu mistiizma od činioca slučajnosti. Ona takođe opisuje napore,
usredsređivanja koji vode do samoudubljivanja kao "puta" ali nigde drugged sam taj put odnosno
postupak meditacije ne stiče tako suštinsku važnost. Daleki istok beskrajno duguje Budinom putu koji je
proizveo jedinstven tip svetog čoveka. Nije na nama da ovde istražujemo da lije jednom dostignuti visoki
nivo očuvan u budizmu sve do dana današnjeg niti da li se strogi metod izvrgao u rutinu a buđenje u
ezoterijsko znanje. Naše zanimanje je zen budizam I nećemo ovde razmatrati kada se, kako I kroz šta on
uzdigao već samo zašto se dogodilo daje zen iako suštinski deo budizma u pogledu svojih metoda preuzeo
drugačijitok u odnosu na klasičnu budističku misltičku meditaciju. Uočivaje činjenica da u budizmu
buđenje sadrži čistu viziju istih onih istina sa kojima delo meditacije započinje. Uvidi koji podstiču
povlačenje iz sveta vraćaju se ponovo u apstaktnoj formi lišeni svake primese emocije potvrđujući time
izvorni Budin doživljaj koji gaje pokrenuo na put buđenja. Nije li ovaj ishod ovjašnjen time da tema
meditacije postaje tako reći fiks-ideja? Budizam polazi od pretpostavke daje život patnja. Ali šta daje
izvorni doživljaj bio drugačiji? Da se život doživljavao kao užitak a svet kao prekrasna harmonija? Ne bi
li buđenje bilo shodno tme obojeno? Tada bi bilo veoma teško razumeti zašto bi bilo ko mogao poželeti
da odvoji sebe od tako divnog I skladnog sveta. Očigledno je da niko meditirajući na sličan način nikada
ne stiže izvan sebe. On ne ostavlja ono izvan mišljenja I ne-mišljenja užitka I patnje I slično već smao
doseže zonu ravnodušnosti koju objavljuje kao nešto izvan čime se onda unio mystica izvodi. Sve što je
meditant učinio jested a je odvojio samog sebe od onog što ne pripada njegovoj istinkoj prirodi
pronalazeći kao doslednu posledicu čak I u najdubljem sloju svoga bića tek sebe samog. Otudaje logično
da mora biti moguće rpraktikovati meditaciju I koncentraciju bez utvrđivanja teme odnosno sleđenje puta
bez pridržavanja za bilo šta objektivno, bez ijedne filozofske pretpostavke ma koje vrste ne doživljavajući
svet bilo kao prepun tuge bilo ispunjen radošću, nezaslužan ni mržnje ni ljubavvi već samo kao privremen
kakav onjedino može biti. Filozofija bi otuda pre mogla biti proizvod buđenja a da buđenje postoji sam
Budaje obećao. Možda će se ono ispostaviti savim različito od onog budističkog ako ništa u njemu ne
bude sugerisano. Budin put ukazuje da ovako nešto mora biti moguće. Zato u budizmu postoji stupanbj
ravnodušnosti kada se stoji na neutralnoj tački između znanja I neznanja, kada se vlastiti svet više ne
upućuje nikuda I ničemu. Ali u budističkoj
meditaciji čovekje opterećen svim prethidnim stupnjevima. Šta b se dogodilo ako biste od samog početka
meditirali najedan, unapred nepromišljen način, jednostavno praktikujući utonuće u ebe samog postajući
potpuno prazan, puštajući da dođe ono što mora doći. Ovo je put zena. Ne možem reći otakada se "Ništa"
sagledavalo na ovaj način ali postojanje zena u Kini I Japanu pokazuje daje traganje bilo uspešno I daje
ono dista brilijantno nastavljeno dokazuje vitalnost zena do danas I samo je jenda stvar postal teška za
razumevanje:koji bi razlog sledbenik zena imao da se okrene od sebe ako je njegovo držanje prema svetu
sa filozofske tačke gledišta u celosti neutralno? Ovome se može dati jendo istorijsko objašnjenje:onje
znao da postoji buđenje kao I put do njega. Kasnije je on mogao reći daje iskustvo kroz koje je on prošao
bilo "veliko oslobađanje" ali od čega I u kom smislu?

ZEN U OČIMA ZAPADNJAKA

Ne može postojati put koji bi vodio do mističnog iskustva-misteioznog, nedokučivog I neizrecivog kako
ono samo po sebi jeste. Ono je dostižno svakome sa dobrom voljom samo kad se napregne onoliko koliko
muje udljeno sudbinom. Otuda postoji I izvesna praktičnost u zenu koja uliva poverenje. Zbog toga ne
iznenađuje da iz istog razloga zbog koga put mora biti šamatski I tematski podeljen u pojedinačne korake
učenje svih koraka treba da bude dovedeno u rutinu izvesne redovnosti. U zenu postoji strogi trening koji
pojedinca pogađa kao krajnja bezdušnost. Sve mora da se odvija sa preciznošću saatnog mehanizma.
Uznemirujuće je za evropljanina ali ne I za istočnjaka da mu e učini da učitelj ne obraća pažnju na lične
osobine svojih učenika. Oni ne dopuštaju posebne oblike razvoja niti individualizam kao poseldice ovog
razvoja. Oni ih ppotiskuju, osuđuju kao sramootne I izrezuju sve prema istom uzorku. Da bi se ovo moglo
razumeti od male je pomoći naprosto kazati daje istok bezličanjer upravo suprotno učitelji veoma dobro
znaju da postoje duboko usađene razlike u pojedincima lai I oni takođe I precizno znaju, gde se ponovo
uočava razlika između evropljana gde se u carstvu misticizma ovim razlikama može dopustiti iskazivanje,
gde one mogu biti ne samo dopuštene već I opravdane. Na putu koji void do misltičnog iskustva od
suštinskog je značaja negirati sve individualno, obesnažiti ga do krajnjih granica tako daje pojedinac
potpuno "ispražnjen" čak I od najličnijih svojstava. Zbog ovogaje krajnje diskutabilno da li osobenosti
kojima smo po prirodi obdareni uopšte I poseduju ikakvu "ličnu" vrednost. Učitelji ovo poriču, verovatno
s punim pravom. Sve nastranosti I darovi karaktera na koje smo toliko ponosni možda su nakon svega
zapravo bezlični. Učitelji uspevaju da vode svoje učenike kroz ovu, naizgled bezdušnu discipline
zahvaljujući svom zapanjujućem psiholokom iskustvu budući das u I oni sami išli istom stazom, čak, oni
na raspolaganju imaju vekovima sticano iskustvo. Tako ovi učitelji mogu da učine najčudesnije stvari, one
oje se ponekad graniče sa neverovatnim. Učenik koji sumnja u učiteljevu sposobnost pronicanja u svaki
kutak njegove duše urbzo nauči daje stav njegov otpor bilo svestan ili instiktivan,, uzaludan. Istočnjak se
retko nalazi u ovakvom položaju. U krvi muje neograničeno poštovanje prema učitelju. Ono je do njegove
tradicije jer mu učitelj od sebe daruje ono najbolje što će I za učenika biti najbolje. Njegovo najbolje u
duhovnom smilsu. Ovo davanje se pre svega sastoji u intelektualnim stvarima koje mogu biti odvojene od
njihovog izvornog davaoca ostavljjući ga zaobravljenog ali u takvom bogatstvu duhovne moći koju samo
onaj koji juje ličlno iskusio može posedovati I koja nije njegova vlastita. Ako učenik ikada dosegne
mistička iskustva, on će na tome dugovati isljučivo svom učiteljujer je za ovoga sudbina njegvog učenika
važnajednako kao I njegova vlastita. Onje spreman da žrtvuje sebe u izvođenju vlastite dužnosti I nadasve
ovo mora biti posebno naglašeno on uvek ima vremena za svoje
učenike. Kao ishod odnos učenika prema učenikuje onaj apsloutnog poverenja I bespogovornog
poštovanja. Učitelj sa svoje strane prihvata ovu zahvalnost poštovanje I ljubav kao nešto što nije dug
prema njemu lično budući danjegova moć ne ishodi iz njega samog I onog što je kroz njegove vlastite
napore on od sebe učinio već iz istinskogjedinstva. Dosledno tome on u zahvalnosti ne vidi razlog ni za
kakvo samozadovoljstvo. Ali on ne zabranjuje učeniku privrženost, već je rpihvata kao neizbežnu sve
dokje učenik zavistan od njegovog duhovnog vođstva ili dokjoš nije sebe samog usredištio ajednomkad
ovo središte bude pronađeno odnos više neće biti onaj vere I poverenja već poznanja. Sve što učitalj
zataži učenik će učiniti I to ne sa razmetljivom prilježnošću religioznog karijeriste 8svi takvi bibaju brzo
izbačeni iz škole) već iz unutrašnjeg poriva posvećivanja. Ovo se može videti iz načina na koji učenici
među sobom govore o učitelju, s nekom vrstom sakralnog poštovanja. Za njih onje uzor I prototip I čak ni
njihove prekomerno izoštrene I opet razlikujuće I opet razlikujuće oči ne mogu u njemu otkriti nikakvu
grešku iako su stalno u njegovom prisustvu. U suprotnom doošlo bi do krahajer bi se njihov čitav svet
srušio a učitelj kada bi bio svestan maker I najmanje nesavršenosti u sebi samom dobrovoljno bi napustio
svoju visoku službu I pepustio vođstvo drugimajer na dugom I samoodričućem putu zena ima tako mnogo
nezgoda, razočarenja I neuspeha da ako učenici ne bi mogli položiti slepo poverenje u učitelja I naći ovo
poverenje opravdanim za sva vremena oni ne bi bili u stanju da ostanu na ispravnom putu. Tek ih I
isključivo ova vera država ne u ubeđenju da će dostići cilj već da ih učitelj void u pravom smeru onoliko
daleko koliko I m je sudbina dala da idu. Iako bi trebalo da odustanu pre postizanja cilja oni znaju daje ne
manje od celog života vredelo to što su maker I toliko koračali ispravnim putem. Ono što ih država u
kretanju nije vera u krajnje postizanje ciljajerje on dalek I još uvek bez učenika već pronalaženje dejstva
kroz učitelja paje otuda vera u učitelja I indirektna vera u sam cilj. Šematizovanog puta mehanizovane
nastave odnos učenika I učitelja, sve nam ovo pomaže da razumemo zašto od samog početka postoje
"škole" misticizma na dalekom istoku I zaštp ni put ni doživljaj istine niti doživljaj istine niti život
posvećenika nisu ostavljeni slučaju već su predmet sistematičnog vežbanja I primanja uticaja. Nikada nisu
postojale škole mislticizma u ovom slimlu na zapadu pa čak ni probni eksperimenti. Očekivalo se da
učitelj mistik snažno provali iz neba blješteći neko vreme poput meteora I da zatim ponovo iščezne. Svaki
zapis koji bi on ostavio iza sebe bio bi neko vreme mnogo čitan I poštovan utičući na malu I posvećenu
zajednicu. Ali, na duge staze sve na šta se on mora oslanjati bilo je izvorno nadahnuće, svako je od njega
uzimao ono što mu je odgovaralo I napokon bi se zajednica podelila u frakcije oko tumačenja njegovih
reči. Zapadnjačka mistika može da zapali ljduskta srca ali ona ne nastavljaju da gore jer nisu poslata na
put iz ličnog iskustva što obezbeđuje dovoljno goriva za plamen koji se nikada neće ugasiti. Sledi pokšaj
opisa I školovanja preobražaja onih koji su kročili na ovaj put u zen budističkim manastirima, međutim,
prvo bi trebalo ineti izvesno opštije zapažanje: svako koje onmao tu sreću da provede više godina u
bliskoj vezi samjapanskim zen budistima ne može se odreći ni posmatranja čak I najsitnijih pojedinosti
njihovog svakondevnog života kao da ib na taj način bilo mogućno rešiti zagonetku koju predstavljaju.
On postaje svestan gotovo sa zaprepašćenjem da opšti sa ljudim apotpuno drugačijeg kalupa od
uobičajenog. Oni izgledaju kao upravljani nekom posebnom zvezdom ne samo u onome što čine u svojem
govoru, ćutanju, već I još izrazitije u svom običnom ponašanju:načinu na koji stoje ili hoddaju, piju čaj ili
teraju komarca. Toje kao daje svet u kome žive utisnuo svoj ni sa čim uporedivi pečat na njihovo biće tao
da se ništa ne događa u njima niti oko njih a da nije suptilno ili je na početku stupnja u opipljivu vezu s
njima sa nevidljivim središtem koje predodređuje njihovu sudbinu I vrsnost njihovog postojanja. Oni
sami nikada ne govore o tome štaje to što ih iznutra pokreće -ili ih ne pokreće- niti osećaju
ikakvu neodliožnost dok se ispovedaju. Sajednim neprobojnim osmehom oni se povlače od ispitivanja I u
potpunosti zanemaruju svako pitanje postavljeno iz puke radoznalosti. Njihovoj tajni može prići samo
onaj ko je na putu daje I sam iskusi.
SATORI

cilj zen discipline jeste zauzimanje novog gledijtta za postmatranje iste stvari. ako si imao navikjku
misliti u skaldu sa pravilima dvojnosti rejti ih se i doci ceo blizu gledijtta zena. mi navodno nivimo u
istom svetu ali ko mone da kane da stvar koju popularno nazivamo kamen a koja leni ispod mog
prozorajeste ista za nas obojicu? ti i ja sipamo caj u jtoljicu,. toje prividno ista radnja za oboje. ali ko zna
koliko je dubokjaz izmedu tvojeg i mojeg ispijanja?! u tvom monda nema zena dokje u mom monda
ispunjen do vrha. razlog za to je pto se ti krecejt u logickom krugu al ja sam izvan njega. iako u sudjbtini
nema niceg novog uposmatranju zena ipak se izraz "novo" mone sasvim opravdano upotrbiti u
posmatranju sveta.
ovo novo zauzimanje stava zove se satori. bez njega nema zenajer nivot zena pocinje otvaranjem satorija,
individualnii pogled. satori je u stvari razotkrivanje novog sveta dosad neopahhenog u konfuziji
dualcistickog uma.

Kaizen

http://www.besplatniseminarskiradovi.com