1. Koje su osnovne karakteristike prostora?

Prostor je jedna od dve čiste forme čulnog opažanja (druga je vreme) koje su principi
saznanja apriori. Mi predstavljamo sebi predmete kao nešto izvan nas u prostoru
posredstvom spoljnih čula. On je forma spoljašnjeg čula uopšte to jest formalno
svojstvo u subjektu koje mu omogućuje da bude aficiran objektima i da o njima
dobija neposrednu predstavu (opažaj), što znači da o njemu možemo govoriti samo s
gledišta čoveka – van toga on ne znači ništa ( što ne znači da ga kao vreme,
posmatramo kao nešto u nama). Ne predstavlja nikakvu osobinu ili odredbu stvari po
sebi, jer se one ne mogu opažati pre egzistencije stvari kojima pripadaju to jest a
priori, a prostor se isključivo tako opaža. Kant dakle tvrdi empirički rialitet
(objektivno važenje) prostora u pogledu svega što nam može biti dato kao spoljašnje
iskustvo, ali istovremeno i njegov transcendentalni idealitet to jest da je prostor ništa
ako ga posmatramo kao nešto što leži u osnovi stvari po sebi ( mi o njima ništa i ne
možemo saznati). Predstavu prostora ne možemo dobiti spoljašnjim iskustvom, već je
spoljašnje iskustvo moguće jedino pomoću predstave prostora – on je uslov
mogućnosti spoljašnjih pojava. To se najlakše može prikazati činjenicom da mi, i ako
bez ikakvog problema možemo zamisliti da se u prostoru ne nalaze nikakvi predmeti,
ipak ne možemo stvoriti predstavu ne postojanja samog prostora. On nije opšti pojam
o odnosim stvari uopšte, već jedan čist opažaj i može se zamisliti samo jedan jedini
prostor ( kada se govori u množini, misli se na delove opšti pojam o prostorima
uopšte se zasniva na ograničenjima). Predstavlja se kao jedna data beskonačna
veličina koja u sebi sadrži beskonačnu množinu predstava ( jer svi beskonačni mnogi
delovi prostora jesu istovremeni). Dakle, u osnovi, predstava u prostoru je opažaj a
priori ( koji nije empirički), a ne pojam. Zbog toga je moguća geometrija kao nauka
koja određuje osobine prostora sintetički, a ipak a priori.

2. Distinkcije analitičko – sintetičko i a priori a posteriori

Odnos subjekta prema predikatu u sudovima moguć je na dva načina: predikat
pripada subjektu to jest sadrži se u njemu na neki skriven način ( analitički sud ) ili se
nalazi izvan njega i stoji u vezi sa njim ( sintetiči sud ). Prvi se, dakle, zasnivaju na
identitetu subjekta i predikata, što kod drugih nije slučaj. Analitičke Kant takođe
naziva objašnjujućim, jer pojam samo rasčlanjuju, dok sintetičke naziva proširujućim,
jer pojmu nešto dodaju. Primer analitičkog suda je Sva tela su rasprostrta, a primer
sintetičkog Sva tela su teška. Iskustveni sudovi to jest koje saznajemo aposteriori (
posredstvom iskustva) su svi sintetički, dok su svi analitički sudovi a priori to jest
zasnovani nezavisno od iskustva.
Međutim postoje i sintetički sudovi a priori to jest proširujući sudovi za čije
zasnivanje nije neophodno iskustvo, na primer Sve što biva ima svoj uzrok. Dakle,
pojam uzroka bi trebalo da nužno pripada pojmu onoga što biva, i ako se od njega
potpuno razlikuje ( nema identiteta koji je potreban za obrazovanje analitičkog suda) i
u njemu se ne sadrži. Veza između ova dva pojma se ne može naći u iskustvu, jer
podrazumeva preveliku opštost koja je za nas iskustveno ne proverljiva i takođe
nužnost, što znači da se zasniva potpuno a priori. Upravo na ovim sudovima to jest na
mogućnosti ovih sudova se zasniova bilo kakva nauka, jer nam omogućuju proširenje
saznanja ( zato što su sintetički ), a ujedno garantuju nužnost i izvesnost ( zato što su
a priori ).
3. Koje su osnovne karakteristike vremena?
Vrema je druga od dve čiste forme čulnog opažanja koje su principi saznanja a priori.
Mogućnost opažanja jednovremenosti ili sledovanja podrazumeva predstavu vremena
kao njihov osnov a priori. Samo vreme se ne može uništiti, iako se pojave mogu
odvojiti od njega. Ono je dato a priori i nužna je predstava koja omogućava opažaje.
Ima samo jednu dimenziju – razna vremena nisu jednovremeno, već jedno za drugim.
Ovaj stav je sintetičan, što znači da ne može proizaći samo iz pojmova, te se stoga
sadrži neposredno u opažanju i predstavi vremena. Dakle, ono nije neki opšti pojam,
već čista forma čulnog opažanja. Kada je u pitanju beskonačnost vremena, to znači da
je svaka određena veličina vremena moguća samo na osnovu ograničenja. Iz toga
sledi da tu ne sme da bude data cela predstava na osnovu pojmova (jer oni sadrže
samo delimične predstave), već u njihovoj osnovi mora da leži neposredni opažaj.
Pojmovi promene (spajanja kontradiktorno – suprotnih predikata u jednom istom
objektu, kao što su biće i nebiće iste stvari na jednom istom mestu) i kretanja
(promena mesta) mogući su samo u predstavi vremena (jedna za drugom) i na osnovu
nje. Dakle, pojam vremena objašnjava mogućnost sintetičkih saznanja a priori koja
izlaže dinamika.
Vreme je subjektivni uslov pod kojim su jedino mogući opažaji u nama, a ne nešto što
postoji samo za sebe ili što pripada stvarima kao njihova objektivna odredba. Ono je
forma unutrašnjeg čula to jest opažanja nas samih i našeg unutrašnjeg stanja – nije
odredba spoljašnjih stvari, već određuje odnos predstava u našem unutrašnjem stanju
(ne pokazuje nikakav oblik te se stoga radi mogućnosti zamišljanja pravi analogija sa
linijom). Sve pojave uopšte kao odredbe svesti pripadaju našem unutrašnjem stanju
koje potpada pod vreme kao formalni uslov unutrašnjeg opažanja. Dakle, Kant
prihvata empirički realitet vremena, ali odbacuje njegov transcendentalni ili apsolutni
realitet – ono samo po sebi nije ništa. Prigovor na ovo je da su promene stvarne, a
moguće su samo u vremenu, te stoga i samo vreme mora biti nešto stvarno. Kantov
odgovor je da ono i jeste nešto stvarno – stvarna forma unutrašnjeg opažanja. To
znači da vreme ima subjektivni realitet u pogledu unutrašnjeg iskustva te stoga nije
stvaran objekat, već način predstavljanja mene samog kao objekta. Ono je vezano
samo za subjekat, a ne za predmete koje on opaža.

4. Šta je receptivitet čulnosti, a šta spontanitet razuma?

Receptivitet čulnosti je sposobnost našeg duha da prima predstave u koliko biva na
neki način aficiran, a spontanitet razuma je njegova sposobnost da proizvodi
predstave. Prvo podrazumeva čulno opažanje, a drugo mogućnost zamišljanja. Za
saznanje su nam potrebne obe sposobnosti duha, jer “misli bez sadržaja jesu prazne,
opažaji bez pojmova jesu slep“. Obe moći su nam neophodne i one ne mogu da
menjaju svoje funkcije ili da se pomešaju. Te stoga razlikujemo estetiku kao nauku o
pravilima čulnosti uopšte od logike kao nauke o pravilima razuma uopšte.

5. Da li je ( i zašto ) moguće intelektualno opažanje?

Intelektualnim se naziva ono unutrašnje opažanje koje je samodelanje ( sud o samom
sebi ) to jest ono koje ne predstavlja subjekat samo kao pojavu. Dakle, promatra se
subjekat koji opaža sam sebe iznutra. I kad bi prostom predstavom po Ja to jest
svešću o samom sebi ( a percepcijim ) spontano bila data sve raznovrsnost u subjektu,
unutrašnje opažanje bi bilo intelektualno. Takvom opažanju bi bila data sama
egzistencija objekta i ono od nje ne bi bilo zavisno to jest ne bi bilo neophodno da
objekat aficira sposobnost predstavljanja subjekta. To bi bio prvobitan nači
unutrašnjeg opažanja i moga bi da pripada samo prabiću. Međutim, čovek, kao biće
koje je zavisno u svojoj egzistenciji i opažanju, ne može posedovati nikakvu drugu
vrstu opažanja osim čulnosti.

6. Koju funkciju razum ima u odnosu na čula?

Razum je sposobnost saznanja koja nije čulna, te stoga nije sposobnost opažanja.
Jedini drugi način saznanja je pomoću pojmova, pa je prema tome saznanje razuma
saznanje pomoću pojmova. Dok se opažaji zasnivaju na afekcijama, pojmovi se
zasnivaju na funkcijama (jedinstvo radnje koja razne predstave podređuje pod jednu
zajedničku predstavu). Dakle, pojmovi se zasnivaju na spontanitetu razuma, dok se
opažaji zasnivaju na receptivitetu utisaka.
Razum se služi pojmovima da pomoću njih sudi. Sud je posredno saznanje predmeta
(predstava njegove predstave), jer se osim opažaja ni jedna druga predstava ne može
odnositi neposredno na predmet. Razum je sposobnost sjedinjavanja ili sintetisanja
predstava bez čega saznanje nije moguće. Svi sudovi su funkcije jedinstva među
našim predstavama, jer se koristi viša predstava koja pod sobom obuhvata jednu koja
se neposredno opaža i više drugih i tako se spajaju mnoga moguća saznanja. Razum
se uopšte može predstaviti kao moć suđenja i odnosi se na bilo koju predstavu
predmeta koji još nije određen.

7. Šta je aprehenzija?
Pod sintezom aprehenzije Kant razume ono sastavljanje raznovrsnosti u jednom
empiričkom opažanju kojim se omogućuje opažaj to jest empirička svest o njemu
(kao pojavi).
Saznanje počinje iskustvom. Mi sukcesivno primamo neke senzacije stvari u prostoru
ili naših mentalnih stanja. Primanje tih senzacija Kant naziva sukcesivnom sintezom
aprehenzije. Aprehenzija je, dakle, primanje utisaka koje dobijamo iskustvom. Odvija
se u vremenu te je stoga sukcesivna. Takođe je nazivamo sintezom zato što opažajne
predstave tim činom bivaju stavljene u vremenske, a neke i u prostorne odnose.

8. Šta je apercepcija?
Apercepcija je svest o samom sebi – prosta predstava o Ja. To je formalna predstava
koja ,,koja mora moći da prati sve moje predstave ukoliko te predtave treba da imaju
sadržinu’’. Kant pod ovim podrazumeva da mi nismo uvek svesni svog sopstva
prilikom mišljenja to jest da nismo baš u svakom trenutku svesni da smo mi ti koji
mislimo neki sadržaj, iako jesmo u mogućnosti da postanemo toga svesni.
Ona je predstava koja prati sve druge predstave i zato omogućuje da se između njih
postavi veza. Da nema te osnovne predstave, naše iskustvo bi bilo rapsodično i slabo
povezano. Dakle, apercepcija je prvi, osnovni i izvorni čin našeg razuma.
9. Koje funkcije ima uobrazilja?
Uobrazilja je, kako Kant kaže, jedna slepa, iako neophodna funkcija duše. Mi smo je
retko svesni, ali bez nje ne bi imali nikakvo saznanje. Uobrazilja sintetiše
raznovrsnost čistog opažanja, ali nam time još ne daje saznanje. Ona sintezom
senzacije koje primamo iskustvom stavlja u jedan vremenski tok tako što pamti
ranije senzacije, prethodna stanja našeg duha, a zatim novu senzaciju pridodaje tom
nizu. Dakle, proizvodi jedinstvo vremena i omogućava nam da nova iskustva stavimo
u isti niz sa starim.

10. Šta je šematizam razuma?

Kada se opažanje podvodi pod pojmove, između njih mora da postoji izvesna
sličnost, homogenost njihovog sadržaja. Međutim, s’ obzirom da su kategorije
potpuno nezavisne od iskustva, tražena sličnost izostaje. Te je stoga, prilikom
podvođenja opažaja pod kategorije, potrebno umetanje posređujuće predstave koja bi
bila slična i opažanju i kategoriji. Kant takve predstave naziva transcendentalnim
šemama. One su, za njega, apriorne funkcije koje omogućuju da intelektualna sinteza
mišljenja u pojmovima bude primenjena na čulnu raznovrsnost to jest obrasci koje
sintetički procesi treba da slede.

11. Šta su kategorije?

Kant kategorije definiše kao pojmove o nekom predmetu uopšte pomoću kojih se
opažaj tog predmeta smatra kao određen u odnosu na jednu od logičkih funkcija
suđenja.
Razum je, dakle, moć suđenja – služi se pojmovima da pomoću njih sudi, a pravila za
primenu tih sudova na čulnu raznovrsnost su kategorije. One bi trebalo da spreče
proizvoljnu upotrebu sudova. Na primer, one omogućuju da ne bude sve jedno šta se
uzima za subjekat, a šta za predikat jednog suda. Kant nije sasvim objasnio kako to
funkcioniše, ali on uvodi vremenske šeme koje određuju pravila primene kategorija –
u odnosu na vremenske odnose u kojima se nalazi neki čulni sadržaj, određuje se koju
kategoriju treba na njega primeniti.

12. Razlike između metafizičke i transcendentalne dedukcije

Transcendentalna dedukcija je objašnjenje načina na koji se pojmovi mogu odnositi a
priori na predmete. Ona je potrebna za pojmove prostora i vremena kao formi
čulnosti, kao i za kategorije kao pojmove razuma koji se takođe odnose na predmete a
priori ( bez da sz njihovu predstavu uzeli iz iskustva). Njen princip je da se ovi
pojmovi moraju saznati kao uslovi a priori mogućnosti iskustva (opažanja ili
mišljenja). Iz ovoga sledi da je moguća jedino ona dedukcija čistog saznanja a priori
koja leži na transcendentalnom putu. Iako je transcendentalna dedukcija nesavršena i
puna prepreka, ona je ipak nužna da bi se napravio i jedan korak u polju čistog uma,
da se ne bi postupalo slepo i iznova vraćalo neznanju.
U metafizičkoj dedukciji je uopšte dokazano poreklo kategorija a priori na osnovu
njihovog potpunog podudaranja sa opštim logičkim funkcijama mišljenja. Dakle,
nezavisno od bilo kakvog opažanja i čulnosti – apstrahuje se od načina na koji biva
data raznovrsnost za jedan empirički opažaj i obraća se pažnja samo na jedinstvo koje
pridolazi u opažaj od strane razuma posredstvom kategorije. U trascendentalnoj
dedukciji je, dalje, predstavljena mogućnost kategorija kao saznanja a priori o
predmetima nekog opažanja uopšte.
Dakle, metafizička dedukcija je prvi, a transcendentalna drugi korak dedukcije čiji je
cilj dostignut tek kada se objasni važenje kategorija a priori za sve predmete naših
čula.

13. Šta su fenomeni, a šta noumeni?

Fenomene možemo nazvati čulnim bićima. To su predmeti kao pojave. Razlikujemo
način na koji se opažaju od osobina po sebi, jer o tim osobinama razum ne može da
obrazuje pojmove.
Noumene možemo nazvati bića razuma. To su stvari koje nisu objekti našeg čulnog
opažanja. Razlikujemo noumen u negativnom i noumen u pozitivnom smislu.
Noumen u pozitivnom smislu bi predstavljao intelektualno opažanje koje za nas nije
moguće. Kad je u pitanju noumen u negativnom smislu, mi apstrahujemo od našeg
načina opažanja i učenje o čulnosti podrazumeva učenje o ovoj vrsti noumena to jest
o stvarima koje razum mora da zamisli bez odnosa na prirodu našeg opažanja – dakle,
stvari po sebi (ali tom prilikom nemamo na šta da primenimo kategorije).
Međutim, pojam nekog noumenona (stvari po sebi koja nije predmet čula) nije
protivrečan; čak je i nužan da bi se ograničilo objektivno važenje čulnog saznanja.
Naš razum ovim dobija negativno proširenje, jer ne ograničava njega čulnost, već on
nju time što stvari po sebi zove noumena. Ali one i dalje ostaju nešto nepoznato.

14. Funkcija uma u saznanju

Um je, nakon čula i razuma, poslednji stadijum prerađivanja materijala koje nam daje
opažanje i njegovo podvođenje pod najviše jedinstvo mišljenja. On poseduje jednu
logičku i jednu transcendentalnu moć. Prva je moć posrednog zaključivanja, a druga
je moć koja sama proizvodi pojmove. Um Kant razlikuje od razuma, koji naziva moć
pravila, tako što ga naziva moći principa (podrazumeva saznanje koje može da se
upotrebi kao princip, iako po sebi i po poreklu to nije – na primer matematičke
aksiome). Svaki zaključak uma je jedna forma izvođenja saznanja iz jednog principa,
tako što je saznanje pomoću principa ono u kom se pomoću pojmova saznaje posebno
u opštem. Dakle, razum je moć koja pomoću pravila ujedinjuje pojave, a um je moć
koja pomoću principa (što manjeg broja) daje jedinstvo tim pravilima. To znači da se
um ne odnosi na iskustvo, već na razum, da bi mu dao jedinstvo koje ne može sam da
proizvede – jedinstvo uma koje se sastoji u tome što raznovrsnim saznanjima daje
jedinstvo a priori na osnovu pojmova.

15. Kako Kant shvata dijalektiku?

Tražeći logički kriterijum istine, Kant logiku deli na analitiku (negativni kriterijum
istine – ispitivanje forme, a ne sadržaja saznanja) i dijalektiku (kritika dijalektičkog
privida – kada pokušavamo da logiku posmatramo kao organon). Ona predstavlja
kritiku preteranih zahteva razuma i uma i ograničenje njihovog prava na pronalaženje
i proširivanje na ocenjivanje čistog razuma i njegovu zaštitu od sofističkih opsena.
Dakle, Kant analitiku naziva logikom istine, a dijalektiku logikom privida (s tim što
se privid ne sme mešati sa pojavom, jer je pojava vezana za opažanje predmeta, a
privid ili istina su vezani za sud o zamišljenom predmetu). Dijalektika, iako ne može
učiniti da privid nestane (jer je to prirodna i neizbežna iluzija), zadovoljava se time da
otkrije privid sudova i spreči da nas obmanjuje.
Dakle, postoji prirodna i neizbežna dijalektika koja je nerazdvojno vezana za ljudski
um; koja i nakon što je otkrijemo, neće prestati da ga gura u trenutne zablude koje se
stalno iznova moraju otklanjati.

16. Koje su Kantove zamerke na ontološki dokaz?

Kant na prvom mestu dovodi u pitanje zamislivost apsolutno nužnog bića. Ovim
pojmom se ne garantuje da mi pod njim nešto zaista i zamišljamo. To je jedna prosta
ideja i, iako se Kant slaže da je ona potrebna umu, time nije dokazan njen objektivni
realitet.
Dalje Kant razmatra pojam nužnosti uopšte i dolazi do zaključka da je njegova
upotreba, koja se uglavnom objašnjava pomoću primera, vezana za sudove, te je stoga
ne treba prenositi na stvari i njihovu egzistenciju. Ova logička nužnost izaziva iluziju
da, ako ja u pojam neke stvari stavim i njenu egzistenciju, nju mogu, prema pravilu
identiteta, vezati i za samu stvar.
Kant zatim razmatra šta bi se desilo ako bi u nekom sudu uništio, ne samo predikat,
već zajedno sa njim i subjekat. Naime, ako se uništi samo predikat, dolazi do
protivrečnosti. Ali ako uz to nestane i subjekat, takva protivrečnost se ne javlja, jer
nema ničega čemu bi se moglo protivrečiti. To bi se desilo ako bi prosto rekli ,,Bog
ne postoji’’ – uništenjem egzistencije uništavamo i samog Boga.
Neko svakako može reći da je Bog izuzetak i da bi uništenje njegove egzistencije
dovelo do protivrečnosti, ali mogućnost takvog izuzetka je samo logičke (pojmovne)
prirode i ničim ne garantuje mogućnost (realnu) stvar. Međutim, ukoliko to ipak
prihvatimo, kao što to i Kant za trenutak čini, dolazimo do toga da, s’ obzirom na
celokupan realitet koji se pripisuje Bogu, egzistencija leži u pojmu onog što je
moguće, te stoga prilikom uništenja ipak dolazi do protivrečnosti.
Ali problem se sastoji u samom unošenju egzistencije u pojam stvari čiju smo
mogućnost hteli da zamislimo, jer time dobijamo samo jednu prostu tautologiju. Na
prvom mestu treba ukazati na dve mogućnosti: stav ,,ova ili ona stvar egzistira’’ je ili
analitičan ili sintetičan. U prvom slučaju mi egzistencijom ništa ne pridajemo što
znači da ili izjednačavamo misao i samu stvar ili izvodimo prostu tautologiju; u
drgom slučaju nemamo prava da tvrdimo protivrečnost prilikom uništenja tog
predikata.
Zatim, koristeći primer sa sto talira, Kant objašnjava da egzistencija ne može da bude
predikat neke stvari koji se analitički nalazi u njenom pojmu, jer bi to značilo da,
kada nešto ne egzistira ima odredbu manje, te stoga nedostaje identitet pojma i same
stvari. To znači da je egzistencija nešto što se pridodaje pojmu, a ne nešto što u njemu
postoji.
Kant zaključuje da, bez obzira na činjenicu da je u pitanju neko najviše
(najsavršenije) biće, Bog za nas ostaje samo jedna korisna ideja, čije postojanje na
ovaj način ne možemo dokazati.
17. Koje su Kantove osnovne zamerke na fiziko – teološki dokaz?
Na prvom mestu Kant prigovara da ovaj dokaz ne može sam da utvrdi egzistenciju
nekog najvišeg bića, jer mu nedostaje apodiktična izvesnost, već uvek mora da
prepusti ontološkom dokazu (čiji je on uvod) da dopuni ovaj nedostatak.
Dalje Kant primećuje da u ovakvom dokazu um prelazi sa kauzaliteta koje zatiče u
prirodi, te bi stoga mogli da kažemo da ih poznaje, na nejasne i nerazumljive principe
koje ne poznaje.
Zatim ukazuje na to da fiziko – teološki dokaz dokazuje samo slučajnost forme, ali ne
i materije (supstancije), za šta bi morali da pribegnemo nekom transcendentalnom
argumentu.
U nastavku, Kant razmatra pojam tog najvišeg uzroka i dolazi do toga da on mora da
nam da jedno sasvim određeno saznanje o njemu, a da predikati o moći i
izvanrednosti koje su vrlo velike, zadivljujuće i neizmerne, ne daju nikakav određeni
pojam i ne govore nam šta je zapravo stvar po sebi, jer ih mi zapravo i ne možemo
saznati. Dakle, fizikoteologija ne uspeva da nam da jedan određen pojam o najvišem
uzroku sveta, te stoga nije dovoljna za jedan princip teologije koji treba da čini osnov
religije.
Kant na kraju zaključuje da u osnovi fiziko – teološkog dokaza leži kosmološki, čiji
osnov čini ontološki, na koji smo zamerke već izneli.

18. Šta su paralogizmi i koliko paralogizama postoji?

Paralogizmi su dijalektički zaključci uma (prvi od tri vrste). Kant sve ovakve
zaključke naziva sofizmima. To su posredni zaključci koji nemaju nikakve empiričke
premise i posredstvom kojih zaključujemo od nečeg što ne poznajemo na nešto o
čemu nemamo nikakvog pojma.
Same paralogizme Kant definiše kao zaključke u kojima se zaključuje od
transcendentalnog pojma o subjektu koji ne sadrži nikakvu raznovrsnost na apsolutno
jedinstvo tog istog subjekta o kome se na taj način ne dobija nikakav pojam.
Logički paralogizam se sastoji u formalnoj lažnosti, nezavisno od sadržine, a
transcendentalan poseduje neki transcendentalan razlog formalne lažnosti svog
zaključivanja. Iz toga sledi da će takva greška imati razlog u prirodi ljudskog uma i
povlačiće neizbežnu iluziju, koja ne mora da bude nerešiva.
Postoje četiri paralogizma čistog uma i oni polažu temelj za dijalektičku psihologiju.
To su: Duša je supstancij;, po svom kvalitetu je prosta; što se tiče raznih vremena u
kojima postoji, numerički je identična, to jest jedinica, (ne množina); u odnosu prema
mogućim predmetima u prostoru je.

19. Šta su antinomije?

Kant antinomije definiše kao stanje uma pri dijalektičkim zaključcima čistog uma
koji se osnivaju na transcendentalnom pojmu o apsolutnom totalitetu niza uslova za
jednu datu pojavu uopšte; i iz toga što uvek imamo jedan protivrečan pojam o
bezuslovnom sintetičkom jedinstvu niza na jednoj strani izvodimo tačnost njemu
suprotnog jedinstva o kome ipak nemamo nikakvog pojma.
Antinomije su, dakle, sukobi zakona čistog uma. One služe za to da pokažu
transcendentalne osnovne stavove neke čiste (racionalne) kosmologije. Razlog za to
nije da bi se uvidela njihova istinitost i da bi ih usvojila, već, kao što sam naziv
(sukob uma) nagoveštava, da bi ih predstavila u njihovom sjajnom, ali lažnom prividu
kao jednu ideju koja se ne može dovesti u sklad sa pojavama.
Um se primenjuje na objekte iskustva služeći se osnovnim stavovima razuma. Ali ako
upotrebu tih stavova protegnemo van iskustva dolazi do sofističkih tvrđenja koje
iskusvo ne može ni da potvrdi ni da opovrgne. Međutim, to važi i za njihove
suprotnosti što nas vodi u antinomiju.
Bitno je napomenuti tri pitanja koja se tiču ovoga: (1) Kod kojih stavova, zapravo, um
neizbežno zapada u antinomiju? (2) Na kojim se uzrocima ova antinomija zasniva?
(3) Da li umu u ovoj protivrečnosti ostaje otvoren neki put koji vodi izvesnosti i na
koji način?
Skeptički metod (ali ne skepticizam) koji se ovde koristi se sastoji u tome što
posmatramo ili izazivamo jedan sukob tvrđenja, ali ne u cilju biranja strane, već da bi
ispitali mogućnost varke samog predmeta spora.
Za transcendentalni um, s’ obzirom da izlazi van iskustva, te u istom ne može tražiti
nikakvu potvrdu, potreban je pokušaj izmirenja njegovih tvrđenja, te je stoga
neophodan i njihov sukob.

20. Koja je razlika između matematičkih i dinamičkih antinomija?

Postije dve matematičke (prva i druga) i dve dinamičke (treća i četvrta) antinomije.
Matematičke se tiču beskonačnosti , a dinamičke pitanja čovekove slobode i božijeg
postojanje – pitanja tipa Koje biće je stvorilo svet? Prve se odnose na pojave, a druge
na egzistenciju predmeta.
Kant razrešava antinomije tako što odbacuje početnu pretpostavku. On odbacuje
transcendentalni realizam i uvodi transcendentalni idealizam i to je ključ rešenja. To
stanovište daje različita rešenja za matematičke i dinamičke antinomije. Naime, kod
matematičkih se dolazi do toga da su i teza i antiteza lažne, dok se kod dinamičkih
dolazi do siteze raznovrsnosti – i teza i antiteza su istinite.