Кочење

Кочење је успоравање или заустављање возила употребом кочног система на возилу.

Кочни систем има задатак да обезбеди успоравање и заустављање возила са успорењем која
одговарају потребама и расположивом пријањању уз стабилно кретање возила за време кочења.
Успоравање, односно заустављање, треба да буде брзо и контролисано, а да се при томе може
поновити већи број пута са високим брзинама, при чему неће доћи до отказа или преоптерећења
система. Елементи система кочења морају задовољити како механичке захтеве процеса кочења, тако
и захтеве које пред произвођаче тих елемената постављају законодавци у циљу заштите грађанства.

Захтеви кочења
Да би неко правилно осмислио систем кочења на возилу, мора тачно знати шта се од тог
система тражи.

Механички захтеви
Систем кочења мора да обезбеди континуално или „наизглед континуално“ успоравање и
заустављање возила при свим стањима оптерећења возила у оквиру свих брзина за које је возило
конструисано и на свим подлогама. При томе је минималан степен успорења дефинисан, али уз
услов да возило остане управљиво.

Слика 1. Снага кочења

Из слике се може видети да је снага мотора који за 60 секунди убрза неко теретно возило до
брзине од 80 km/h 265kW, а снага кочнице која то исто возило са 80 km/h заустави за време од 5,5
секунде је 1795,7 kW. Јасно је да је кочни систем овако велике снаге неопходан ако желимо да се
возило заустави за кратко време, при чему неће прећи велики пут.
Код конвенционалних система за кочење (фрикционих кочења) возило се зауставља тако што
се кинетичка енергија преводи у топлотну енергију трењем кочионих облога и кочних добоша или
дискова. Када се као кочни елементи користе магнетни системи, енергија се троши на формирање
вихорних струја у кочном диску и на термичке ефекте протока тих струја кроз материјал кочног
диска. Уколико се између више кочења елементи кочења не могу охладити на почетну температуру,
тада се температура са сваким кочењем диже све више, губећи при томе потребне особине елемената
кочења када се они прегреју.

1
 Расподела силе кочења дуж возила мора договарати могућностима реализације кочења и уједно
мора одговарати захтевима управљивости. Тако се може наћи и намерно умањење сила кочења на
управљајућој осовини, чиме се свесно жртвује део оствареног кочења, да ти точкови не буду
угрожени могућношћу да се на њима клизање повећа до неконтролисане вредности.
На следећој слици је приказано контунуално и наизглед континуално кочење.

Слика 2. Континуална и степенаста промена силе кочења.

Код хидраулички и механичких система командовања кочењем, по правилу се обезбеђује право
континуално управљање. Наизглед континуално управљање се обезбеђује код пнеуматских система
командовањем кочења. Ако су степенице довољно мале, односно ако је кочење фино градуисано,
онда за корисника та промена изгледа континуална.

Правни захтеви
За системе који су животно важни постоји низ прописа који регулишу сваки њихов аспект.
Тако је и са кочењем. Прописи који дефинишу кочење на возилу у серијској производњи су UN/ECE
R 13. Испуњеност ових прописа је неопходан услов за дозволу пласмана неког серијски
произведеног возила на нашем тржишту.
На основу Правилника о техничким условима за возила, систем за кочење се мора састојати из
следећих подсистема:
1. Радно кочење
2. Помоћно кочење
3. Паркирно кочење
4. Дуготрајно успоравање