Ne pamtim citate, tek poneku pesmu. Zaboravila sam fiziku....hahahaha...

ali, eto, ucila sam je ponovo sa svojom cerom pre neki dan.
Ali sve sto sam ikada procitala, videla, dozivela...sve je deo mene, tu je..
stopljeno u neku celinu saznanja, u spoznaju, neku moju, licnu.
Ponekad se postidim (doduse, sve redje) sto, na primer, ne znam neki vazan datum...
ali jednostavno, ne pamtim to. U meni ostaju osecanja, ostaju slike prozivljenog
i iskustvenog, filmovi neponovljivog sadrzaja, i snovi u tehni-koloru...hahaha...zaista, kao
Avatar.
Ostaju i reci neke, razne...lepe, ima i ruznih. Bitne su mi reci, vrlo, ali sam svesna da su
nedovoljne,
da same po sebi ne znace gotovo nista ako nisu podrzane onim iznutra, onim sto pokrece.
Dodir...da, dodirom se mnogo toga moze kazati. Pokretom, cak i onim najsitnijim. Telo ne ume
da laze, bez obzira koliko to neko zeli.
Cesce sam razumevala neciju sustinu po nacinu na koji se krece, nego po onome sto kaze,
i to cak nije bilo potpuno svesno, pa se desavalo da samu sebe ubedjujem da nisam u pravu. Eh,
bila sam mlada
i uplasena...Od sebe najvise. Od jacine onoga sto je u meni. Sada sam barem to naucila, da se ne
plasim,
i zidove sam porusila, i interesantno...sretna sam. Da, ovako, sama sa sobom. A dugo, dugo sam
mislila da je nemoguce biti sretan i sam.
Koja greska...Mislim da cu od sada uvek biti zadovoljna, u biti svojoj...jer, naravno...sreca je
tako ogroman pojam, da sada ni ne mogu da ga obujmim,
a i ne zelim da ga rasclanjujem.
Toliko toga u meni bukti, jace nego ikad pre i zelim to da delim s nekim, to zadovoljstvo, tu
srecu i ljubav.
I delim, deci svojoj, prijateljima, braci, majci...ali, izgleda da to jos vise raste, sto ga vise
dajes...hahahahahaha...
zivot je jedan lud i nezaboravan dozivljaj, kad vam kazem!