Степа Степановић

Степан Степановић Степа (Кумодраж код Београда,[a] 28. фе руар/11. март 1856
— Чачак, 27. април 1929) ио је српски и југословенски војвода.
Степан Степановић Степа

Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније

потпоручник.

У периоду између итака код Сливнице и код Куманова, о ављао је дужности

команданта атаљона, пука, ригаде, дивизије и помоћника начелника Главног
ђенералшта а. Два пута ио је и министар војни. У том периоду Српска војска је у
организационом, стручном, материјалном и моралном погледу ила до ро
припремљена за предстојеће ратове. У Првом алканском рату (1912—1913)
командовао је Другом армијом.[1]

У Другом алканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је ранила

нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као
заступник одсутног начелника Шта а Врховне команде Радомира Путника,
руководио је мо илизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог
повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним
главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном
нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8.
корпуса чиме је омогућио по еду Ср а у Церској ици. За ту савезничку по еду над Војво􏿸а С е а С е ановић
Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Пуно име Степан Степановић
Његова армија је у ици на Дрини пожртвовано ранила Мачву, успешно од ијала Надимак Степа
више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Датум рођења 11. март 1856.
Поћорекову Пету армију за о але Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила
Место рођења Кумодраж код
њене снаге.
Београда
У Колу арској ици (од 16. новем ра до 15. децем ра 1914), Друга армија је на Кнежевина Ср ија
десној о али Колу аре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала Датум смрти 27. април 1929. (73 год.)
у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина
Место смрти Чачак
Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
Краљевина
За време инвазије на Ср ију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно Југославија
са Тимочком војском, осујетила покушај угарске Прве армије да кроз нишавску Школа Војна академија у
зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном Београду
фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о рзом Војска Кнежевина Ср ија
окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Краљевина Ср ија
Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Краљевина СХС/
Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за про ој солунског фронта и Краљевина
из ацивање Бугарске из рата. Југославија

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету про иле непријатељски Године служ е 1874—1920.
утврђени фронт на До ром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и Чин Војвода
савезничким снагама, ез предаха, гониле раз ијене угарске и немачке трупе све Јединица Друга армија Српске
док, 29. септем ра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и војске
отвориле пут за коначно осло ођење Ср ије. Та вешто изведена операција и прва
Битке/ратови Први српско-турски рат
савезничка по еда, коју је извојевала српска војска у Церској ици, уврстиле су га у
Други српско-турски
ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
рат
Српско- угарски рат
Први алкански рат
Садржај
 Рано детињство (1856—1866) Други алкански рат
Школовање (1866—1876) Први светски рат
Први српско-турски рат (1876—1877) Одликовања Орден Карађорђеве
Други српско-турски рат (1877—1878) Звезде са мачевима
Период мира (1878—1885) Орден елог орла са
Српско- угарски рат (1885) мачевима
Успон (1886—1903) Орден Таковског крста
Орден Светог Саве
Промене на престолу и Подофицирска контразавера (1903—1907)
Орден Светог
Припреме за рат (1907—1912)
Станислава III степена
Први алкански рат (1912—1913)
с мачевима и
Прве операције
Деловања за време Кумановске итке пантљиком
Опсада Једрена
Други алкански рат (1913)
Први светски рат (1914—1918)
Битка на Церу
Сремска офанзива
Од рана Мачве
Мачков камен и „Рововска војна“
Повлачење Друге армије
Колу арска итка
Планови Централних сила
Тројна офанзива
Последња од рана и Ал анска голгота
Боравак на Крфу и Солунски фронт
Служ овање у Краљевини СХС (1918—1920)
Последње године (1920—1929)
У његову част
Унапређење у чинове[d]
Одликовања
Домаћа одликовања
Инострана одликовања
Фото-галерија
Види још
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе

Рано детињство (1856—1866)

Степа Степановић је рођен 28. фе руара/11. марта 1856. године у селу Кумодраж код
Београда, а родитељи су му или Иван Степановић и Радојка (рођена Николић). Био је
трећи син, а четврто дете по реду. Име је до ио по свом деди Степану, по коме је цела
његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.

Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи,

доселили из Босне и Лике, док по другој теорији његови преци су се доселили из
околине Лесковца и Пирота за време Велике сео е Ср а.[2]

Његова мајка Радојка имала је, з ог кућних и пољских послова, врло мало времена за
њега и често и га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о
Родна кућа војвода Степе у Кумодражу
свом раном детињству ово рекао:[3]
 „Када и ме мати упртила на леђа и носила на њиву, ја их се толико
драо и ударао ногама у пртачи, да и ми ноге иле све крваве од трења
док смо стигли на њиву. Мати није имала време да се ави око мене и
мојих ногу, већ и ме тако оставила и ране и пролазиле саме од се е.”

Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив ик закачио рогом по тр уху и распорио га.
Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се тако опоравио за десетак дана.[3]

Школовање (1866—1876)
Трогодишњу основну школу Степановић је завршио у Кумодражу. Гимназију је похађао у Капетан-Мишином здању у Београду. Да и
похађао гимназију морао је често да служи огатије еоградске породице.[4] Прву годину је положио са до рим успехом, а остале разреде
са врло до рим успехом.[5] Септем ра 1874. године, када је тре ало да упише шести разред гимназије, Степановић се уписао у XI класу
Артиљеријске школе, ез полагања пријемног испита као 14. у рангу.[6] Пријемни није полагао, јер сви ученици који су завршили 5.
разреда у гимназији или су осло ођени полагања пријемног испита. Ова класа је укупно имала 29 питомаца.[7]

Артиљеријска школа је у то време имала више технички карактер, тако да се је посе на

пажња посвећивала математичким предметима у којима Степановић није ио до ар.
Нису му ишли ни страни језици, мада се користио руском и француском
литературом.[8] После из ијања Херцеговачког устанка, Кнежевина Ср ија почиње да
се ратно припрема. Артиљеријска школа је прилагодила свој програм рада на
практичну ор ену о уку.

Септем ра 1875. Степа Степановић, заједно са свим питомцима до ија чин каплара, а у
мају 1876. после завршеног испита до ија чин поднаредника. Јуна 1876. године, после
из ијања Српског-турског рата, цела XI класа до ија нареднички чин и упућује се на
фронт. Тиме се њихово школовање привремено прекида.[8]

Први српско-турски рат (1876—1877)

Дана 14. маја 1876. године стиже у Крагујевац. Додељена му је дужност ордонанса у
шта у Шумадијске дивизије, под командом пуковника Љу омира Узун-Мирковића.
Његов задатак је ио да хитно преноси заповести команданата. Шумадијска дивизија је
ила део главнине Моравске војске, али се је после измене операцијских планова,
раз ила на више колона.[9] Степановић је ио у колони Узун-Мирковића, која је кренула Степа Степановић као питомац
да помогне Књажевачкој војсци да освоји Ба ину главу и Белу Паланку, све у циљу Артиљеријске школе
спречавања доласка турских појачања у Ниш.[10] Књажевачка војска је успела да освоји
Ба ину главу, а Степа Степановић је ио запажен од стране свог команданта речима да
је ио „врло вредан и да је до ро јахао”.[11]

Међутим, турска војска је покренула офанзиву на колону Узун-Мирковића, а он је не чекавши да се суко и са њима, повукао своје војнике
у Пандирало код Периша. Турци су 19. јула напали пандрилски положај и имали доста успеха у томе. З ог страха да и могли изгу ити
итку, српски официри су се активно укључили у ор и (заједно са њима и Степановић). Раме уз раме са о ичним војницима су ранили
положај, што је довело до подизања морала војника и преокрета тока итке.[12] На Степановића је ово искуство доста утицало и касније га
је користио како и подигао морал својих трупа.[13]

Након пада Књажевца, Шумадијска дивизија (у којој је ио Степановић) стиже из Делиграда у Соко Бању, како и спречила продор Турака
у долину Мораве. У Соко Бањи српски војници су се прегруписали у четири корпуса. Степановић је премештен у шта тек именованог
пуковника Ђуре Хорватовића, команданта Четвртог корпуса стационираног у Соко Бањи.[14]

Четврти корпус је 31. августа одмарширао преко Курилова, из ио до Виника и напао положај непријатеља. Међутим морао је да крене
према Делиграду и у исти стигао 7. септем ра.[15] Са Турцима су се српске снаге суочиле 11. септем ра у ици код Кревета. Четврти
корпус је имао истакнуту улогу, али је ио немоћан да натера Турке у ег, јер је имао сувише широк фронт. Битка се завршила ез
по едника.[16]
Примирје је наступило 1. новем ра 1876. године.[17] Указом 1. децем ра исте године, Степа Степановић је за изузетну испољену хра рост
одликован Зла ном ме аљом за хра рос . Унапређен је у чин е а ијско о оручника, а 13. фе руара 1877. постао је командир вода 3.
чете Трећег атаљона стајаће војске.[18]

Други српско-турски рат (1877—1878)

У Другом српско-турском рату Степа Степановић је имао запажену улогу приликом заузимања Пирота. Наиме генерал Белимарковић није
успео прво итно да заузме град на јуриш, јер су Турци утврдили две тачке Нишор и Будин дел. Да и прошао кроз те две тачке
Белимарковић је формирао посе ан одред од 300 иза раних војника који ће да преко села До рог Дола извести напад у зору на леви ок
Нишора. За команданта овог одреда је иза ран потпоручник Степа Степановић.[19]

У ноћи између 26. и 27. септем ра Степин одред непримећено о илази утврђени Нишор и
заузима Мали врх. Када је ујутру 27. септем ра започео општи напад на Нишор, његов одред
отвара пушчану и артиљеријску на десни ок Нишора. То је унело за уну у Турске редове који
се је нашла опкољеном.[19] Један војник Степановићевог одреда је ово изјавио после ор е:[20]

„Држим да се не варам ако кажем да је ова наша експедиција нанела главни удар
турском положају на Нишору и да је у вези са операцијом Тимочана решила
суд ину Пирота.”

За овај успех Степановић је одликован Ор еном Све о С анислава III с е ена с мачевима и
ан љиком. Од свих одликовања које је до ио у војничкој каријери, овај му је ио најомиљенији
з ог тога што је „први улетео у турски ров на челу о илазног одреда”.[20]

Трећег децем ра Шумадијски корпус креће из Пирота ка Нишу у два ешалона. На овом маршу
Степа Степановић је ио командант корпусне по очнице која се кретала преко Суве планине.
Под командом је имао полу атаљон пешака и нешто коњаника. Овај марш је ио веома тежак,
јер је терен ио лош з ог зиме. Сећајући се касније овог марша Степа је рекао да му је ио то
најтежи задатак у овом рату. Успео је да све војнике доведе здраве и спосо не за ор у.[21] Степа Степановић као млади
официр војске Кнежевине
Двадесет трећег јануара 1878. Врховна команда издаје наређење да Тимочки и Моравски корпус Ср ије
крену долином Топлице и Пусте реке према Приштини, а Шумадијски корпус до ија задатак да
заузме Врање. Очистивши Грделичку клисуру од непријатеља, Шумадијски корпус започиње
припреме за напад на Врање. Степа 25. јануара формира до ровољачку чету из Крагујевачке ригаде. Њен задатак је ио да оде у
Пољаницу и да од локалних Ср а формира атаљон који и ио наоружан пушкама спредњачама.[22]

Период мира (1878—1885)

По завршетку рата Степановић похађа накнадни двогодишњи курс на Војној академији, како и завршио школовање. Курс је завршио
1880. године. Септем ра 1880. године по личној жељи распоређен је на служ у у Крагујевцу. Тамо је ио водни официр у Другој чети 5.
атаљона стајаће војске. Окто ра 1880. је премештен за водника у Прву чету истог атаљона.[23]

У Крагујевцу је упознао своју удућу супругу Јелену (1861—1943), ћерку начелника крагујевачког среза Велислава Милановића.[24] Он и
Јелена су се венчали 25. јула 1881. године.[25] Следеће године 21. априла 1882. године родила му се прва ћерка Милица, а наредне године и
друга ћерка Даница.[26] О е кћерке удале су се за официре — Милица за санитетског потпоручника др Крсту Драгомировића (1874-1928),
а Даница за капетана прве класе Јовицу Јовичића.[27] Његов други зет је у војсци Краљевини Југославији напредовао до чина дивизијског
генерала.[28]

У првој служ еној оцени о његовом раду (последњи квартал 1880), које је саставила трочлана комисија Степановић је до ио све похвале:

„Бистар. Даровитост показује у општој, а посе но историји српског

народа. Карактера чврстог и предузимљивог, нарави доста ујне. Лако
схвата и рзо се решава на дело (акцију) са до рим резултатима. Здрав,
снажан, окретан и за практичну служ у спосо ан. Стрелац, јахач, пливач
врло до ар. По потре и може самостално да управља четом, зна врло
до ро и има начина да их на млађе пренесе. У осталим служ еним
правилима такође до ар; за администрацију и вођење новчаних књига
 такође употре љив. Служ у врши ревносно. Према млађима је строг и
справедљив, према равнима дружеван, а према старијима смотрен и врло
учтив.[29] ”

Првог септем ра 1882. унапређен је у е ачко оручника и постављен је за водног

официра у Ужицу. У Ужицу је остао до 13. фе руара 1883. када се опет враћа у
Крагујевац. Вративши се у Крагујевац унапређен је у чин војног ађутанта Шумадијског
пешадијског пука.[29]

У Ср ији су исте те године у гимназијске програме уврштене и војничке веж е. Тада је

Степановић ио одређен за наставника војног веж ања у Првој крагујевачкој гимназији. XI класа Артиљеријске школе Војне
Ову служ у је вршио до краја 1884. године, а затим по повратку из српско- угарског академије (1874—1880). У првом реду
одоздо други слева је Степа
рата до краја новем ра 1886.[30]
Степановић, а у другом реду трећи
здесна је Живојин Мишић.
Српско- угарски рат (1885)
Током итке код Сливнице, Шумадијска дивизија (у којој је ио Степановић) је напала село
Врапче и принудила је Бугаре на повлачење. Степановић је учествовао у ици као командир 1.
чете 2. атаљона. У извештају који је поднео команданту 12. пешадијског пука види се да је мало
пажње ило посвећивано координацији између дивизија, пукова, атаљона, па чак и чета.[31]

Стеапновић је неки дан касније постао командант Првог атаљона 12. пука и заједно је са
пуковником Биничким и његовом Шумадијском дивизијом жестоко напао осла љени угарски
центар на Сливници. Бугари су одмах почели да се повлаче, а Ср и су заузели езимену косу код
села Алдомироваца. Ово је ио једини итни успех који је српска постигла трећег дана на
Сливници. Степановић је ио веома задовољан својим војницима и у извештају је записао:

„Држање војника у овој ор и може се рећи да је ило сјајно, јер кроз унакрсну
ватру на чистини, ез икаквог заклона, показаше дивну издржљивост. Држање
официра је такође за похвалу, како у погледу хра рости, тако и у присе ном
Степа Степановић као
руковођењу трупом.[32] ” командант пука у Крагујевцу.

Деветнаестог новем ра краљ Милан је наредио опште повлачење према Пироту, јер је до ио
нетачни извештај да су Бугари раз или један атаљон код села Височке Ржане и да о илазе српско лево крило. Три дана касније угарска
војска је кренула према Пироту и извршила концентричан напад на Нешков вис, положај који затвара пиротску котлину. Положај је ранио
12. пук, који је морао да одступи. Одступање је ило у нереду, као што можемо да видимо из Степановићевог извештаја:

„...а ја продужих према ојници одакле су густи ројеви наших трупа узмицали назад. Никакви напори старешина нису их
могли вратити назад. За њима су следили гушће гомиле, па онда цела она смешна маса, која је потискивала и гурала
официре који су покушали да их зауставе.[33] ”

Успон (1886—1903)
По завршетку рата Степа Степановић се вратио у Крагујевац, где је остао до средине новем ра 1886. године. Крајем 1886. положио је
испит за чин е а ијско ка е ана II класе. Тамо је о ављао дужност командира чете у 10. пуку. Од 22. новем ра 1886. до 22. окто ра
1888. ио је приправник у Главном ђенералшта у. Крајем септем ра 1888. одржан је састанак Ђенералшта не комисије на коме је
констатовано „ а је ка е ан II класе . С е ановић оказао овољно с реме и енер ије и ао оказа а има услова за ђенерал а ну
служ у“. Затим су додали: „С о а му ваља о о ри и а јо ове зиме може ола а и ис и за чин ђенерал а но ка е ана (I класе)“.

У марту 1889. године пријавио се за испит, а комисија му је 2. априла дала дозволу да почне са полагањем испита 8. априла. Од 2. до 6.
априла је полагао теоријски део испита из дванаест предмета, а од практичног дела испита је осло ођен, јер је на генералшта ном
путовању и задацима до ио врло до ру оцену. Уочи испита је ио одређен за начелника Шта а Дринске дивизијске о ласти, па је одмах по
завршетку испита отпутовао у Ваљево на служ у. У чина енерал а но ка е ана I класе је унапређен 17. априла 1889. године.[34]
У пролеће 1892. године изашао је на испит за чин генералшта ног мајора у исто време „Душа нам је на нос излазила, али шта смо
кад и Милутин Милановић и Живојин Мишић, а председник комисије је ио Радомир могли да учинимо када је Степа ио увек
Путник. Испит је полагао од 29. марта до 15. априла и успешно га завршио. први у касарни, а последњи одлазио из
Степановић је 13. септем ра 1892. постављен за команданта 5. атаљона у Пожеги. За касарне; сваки ручак и вечеру је лично
време служ овања у Пожеги унапређен је 8. маја 1893. у чин енерал а но мајора, а про авао, а тешко куварима, и свима, ако јело
14. августа је опет премештен у Ваљево и постављен за начелника Шта а Дринске није ило укусно. Јесте тражио је од нас
дивизијске о ласти. Ту дужност је о ављао до 20. окто ра 1895. када је премештен у много, али је давао све. Војнике је пазио и
Београд.[35] чувао иако их је јурио као душмане. Ми смо
га врло ценили и поштовали и волели смо да
У Београду је пет месеци о ављао дужност команданта 7. атаљона, а затим је
од њега научимо, али смо ипак једва чекали
постављен за шефа генералшта ног одсека у Министарству војном. Постао је
да испуни годину дана командовања и да уде
хонорарни професор ратне историје на вишем курсу Војне академије. Затим је 30.
премештен.“
марта 1897. године постављен за вршиоца дужности команданта 6. пешадијског пука у
Београду. Унапређен је 11. маја исте године у чин енерал а но о уковника и два Речи ензионисано енерала, који је ио
дана касније постављен је за команданта 6. пешадијског пука. Начелник во ни официр у Поже и.[35]
Ђенералшта ног одељења Команде активне војске постао је 27. окто ра 1898.
године.[36]

На овој функцији је остао до 15. марта 1899. године, када је премештен на рад у Министарство војно и постављен за начелника
Општевојног одељења. Иако није ио одушевљен канцеларијским послом, оставио је велики утисак у министарству, где су га упамтили
као некога ко је веома строг и тачан. Премештен је опет у Ваљево 17. августа 1900. године и постављен је на место команданта пешадијске
ригаде Дринске дивизије. З ог неспоразума је 11. новем ра исте године премештен у Зајечар и постављен за команданта пешадијске
ригаде Тимочке дивизије. Овом позицијом је ио задовољан, јер је изјавио:

„Трупа је за официра што и вода за ри у, а нарочито за генералшта ног официра. Ту он може да покаже шта зна и да покаже
резултате. Канцеларија у ија дух, исцрпљује снагу и претвара човека у механизам.[37] ”

Међутим већ 18. августа 1901. године ио је унапређен у чин енерал а но уковника, а 11. новем ра ио је одређен за помоћника
начелника Шта а Команде активне војске. На том положају је остао до 15. децем ра 1902. године и затим постављен за помоћника
начелника Главног ђенералшта а. Краљ Александар О реновић га је 22. фе руара 1903. одликовао Таковским крс ом II с е ена. На овом
положају је остао до Мајског преврата. У овом периоду је по други пут ио иза ран за хонорарног професора историје ратне вештине на
Вишој школи, где је предавао Наполеонове ратове 1796. и 1805. године и уређивао војни часопис „Ратник“.[37]

Промене на престолу и Подофицирска контразавера (1903—1907)

Промена на престолу није утицала на Степину каријеру, али је тешко преживљавао суко е у официрском кору. Он је 1906. године до ио
унука и изјавио је „ а му је о ио је ини ве ар и сунчан ан на мурном не у ана њице“. После преврата постављан је за начелника
општег одељења у Министарству војном, а затим је постављен на дужност команданта Шумадијске дивизије. З ог овог постављања неки
историчари су сматрали да је Степановић ио наклоњен завереницима, док су га истовремено други сврставали у противника завере, и ако
је сам Степа истицао да није ио на ниједној страни.[38]

Краљ Петар I Карађорђевић га је 29. јуна (12. јула) 1904. одликовао Карађорђевом звез ом III с е ена. После преврата положај Ср ије у
Европи се погоршао, а истовремено је укнуо и Илинденски устанак у Македонији. Све то је навело српску владу да крене са припремама
за рат. Степа се као командант Шумадијске дивизије угледао на генерала Ђуру Хорватовића и завео гвоздену дисциплину пруског дрила.
Кажњавао је сваку неправилност, нетачност, повреде правила и прописа, као и заплену државне имовине.[38]

У пролеће 1906. године у Крагујевцу је дошло до Подофицирске контразавере. Неки историчари сматрају да је ту контразаверу изазвао
Степановић з ог своје строгости. Око тридесетак официра крагујевачког гарнизона су планирали да преузму неколико зграда у Крагујевцу
и да ухапсе Степановића. Међутим завера је откривена 30. априла 1906. године и Степановић је ухапсио 31 осо у, а хапсио и и даље да га
није спречио тадашњи министар војни генерал Радомир Путник.[38]

Крагујевачка контразавера је ду око потресла Степу Степановића, мада је и сам ио делом одговоран. Он је изјавио:

„То је олна тачка целе моје каријере. Ја сам у животу имао много тешких ствари, гутао сам и неправду и непризнавање,
вређали су ме и омаловажавали, али ме ниједна ствар није толико дирнула као та. Жао ми је оних јадних младих људи,
заведених од несавесних или егзалтираних шпекуланата, јер им је уништена каријера у војсци, где и можда или од велике
користи и за народ и за отач ину. Али, ја ту нисам могао ништа помоћи.[38] ”
Припреме за рат (1907—1912)
Степа Степановић је унапређен у чин енерала 29. јуна 1907. године, али је и даље остао на дужности команданта Шумадијске дивизијске
о ласти. После афере Новаковић и топовског питања Никола Пашић је о разовао нову владу ез генерала Радомира Путника, па је 12.
априла 1908. године за министра војног постављен Степа Степановић, док је Путник примио дужност начелника Главног ђенералшта а.
За време његовог мандата Степановић је кренуо са сна девањем војске новим наоружањем, као и преправком старих пушака система
маузер-кока, као и на авком митраљеза.[39] Такође једна од његових одлука ила је да Ср ија на ави нову артиљерију у Француској.[28]

Приликом на авке митраљеза Степановић је ио веома конзервативан, јер је пуковник Влајић, који је радио у Степановићевом ка инету,
касније причао:

„Муке сам имао са на авком митраљеза. Ово ново оружје, којем су све војске иле наоружане, тре ало је увести у војсци и
ја сам настојао да на авим извесну количину за сваки пук, али министар Степа рече ми једног дана: „Волим ја више један
вод стрелаца, него те твоје митраљезе. Немој ми, молим те, ту поповати како може један митраљез читав вод пешака“.[39] ”

Почетком окто ра 1908. године у Бечу је донесен указ цара Франца Јозефа о анексији Босне и Херцеговине, што је изазвало масовне
демонстрације у Ср ији и Црној Гори. Широке народне масе су иле за предузимање ратних корака ка Босни, али је Степановић као
министар војни, уверавао владу и скупштину да земља и војска нису спремне за рат и да те а предузети темељите дипломатске,
финансијске и војне припреме.[39]

Овај његов став је изазвао салве критика са разних страна, чак и у штампи. З ог тога је почетком 1909. године разрешен дужности
министра војног и стављен на расположење. Као министар на расположењу активно је током 1909. сарађивао са Путником на припреми
војске за рат. Почетком 1910. године постављен је за команданта Моравске дивизијске о ласти, и ово његово постављање је много
допринело да Моравска дивизија спремно дочека рат захваљујући његовом искуству и радном ентузијазму.“[39]

Почетком марта 1911. године Степа Степановић је поново примио дужност министра
војног. У рзо потом з ио се један догађај, који је изазвао сумњу код
престолонаследника Александра Карађорђевића да је Степановић симпатизер
Драгутина Димитријевића Аписа. Наиме престолонаследник је једном приликом чуо да
Апис у ствари никада није ио пријатељ Карађорђевића већ да је ио за то, да се на
српски престо тре а довести неки страни принц. Чувши ово престолонаследник је
позвао Аписа у Главни ђенералшта и тамо му је сручио читаву ујицу грдњи. Апис је
саслушавши мирно принца Александра и затим енергично рекао:

„Да! А шта сте ви мислили? Зар смо ми ставили главу у тор у да и се Краљ Петар I, Престолонаследник
вас двојица свађали и отимали око престола као какве играчке. Варате Александар, генерал Степа Степановић
министар војни на свечаности доделе
се! Ми смо у стању да и по други пут ставимо главу у тор у.[40] ”
пуковских застава, на Бањици јуна
1911. године.
Чувши ово престолонаследник је одјурио право министру војном генералу Степи
Степановићу и затражио је да се Апис и генералшта ни мајор Милан Миловановић
Пилац преместе из Београда. Степановић му је одговорио „ а зах ев не с а а у ком е енцију рес олонасле ника, али а ће о оме
рефериса и краљу, а како краљ о лучи“. Незадовољан оваквим ставом Степановића, престолонаследник је отишао у своју канцеларију и
написао оставку краљу на месту положаја Врховног инспектора војске. Међутим краљ га је сутра позвао и поцепао оставку.[40]

Када је по други пут Степа Степановић постао министар војни, власт Краљевине Ср ије је увидела да се води ор а хришћанског
становништва у Турској и да велике силе све више теже ка томе да поделе Балкан. З ог тога је Ср ија са осталим алканским земљама
склопила низ од рам ених споразума и тако створила Балкански савез, чији је циљ ио протеривање Турске из Европе. У то време у
Главном генералшта у су се развијали планови мо илизације, концентрације и стратегијског развоја српске војске у рату против Турске.
Креатор свих тих планова ио је начелник Главног генералшта а Радомир Путник, заједно са генералом Степом Степановићем и
пуковником Живојином Мишићем. То је довело до тога да српска војска спремна дочека рат са Турском.[40]

Уочи рата, у јесен 1912. године, влада Милована Миловановића је поднела оставку. После смрти Милована Миловановића, владу је
формирао Марко Трифковић, али са Радомиром Путником као министром војним.[40]

Први алкански рат (1912—1913)

Прве операције
Са почетком Првог алканског рата Степа Степановић је постао командант Друге (савезничке) армије. Армија је имала око 60.000 људи и
84 оруђа и ила је концентрисана у рејону Ћустендил-Дупница. Њу су чиниле Тимочка дивизија првог позива и угарска Седма рилска
дивизија. Имала је задатак да дејствује у ок и позадину турских снага испред српске Прве армије.[41]

О авештавајући српске трупе да је Седма рилска дивизија ушла у састав армије Степановић је о авештење завршио речима:

„Ја с поуздањем гледам на наш удући рад и тврдо верујем у успех, јер толико векова раздвојена, а сад з ратимљена и
загрљена најрођенија раћа Ср и и Бугари представљају неодољиву силу, која ће порушити све препоне и извршити
осло ођење досад подјармљене раће.[42] ”

У ствари угарска дивизија је само формално ила под командом генерала Степановића, а праве задатке до ијала је директно од угарске
Врховне команде. Наиме дивизија је имала задатак да штити правац из долине Струме преко Дупнице ка Софији, све док српска војска не
раз ије Турке. Затим и се угарска дивизија највећом рзином упутила ка Солуну и освојила тај град пре Ср а и Грка.[42]

Генерал Путник је 17. окто ра 1912. о авестио генерала Степановића да је о јављен рат Турској и наредио му да се Друга армија
при лижи турској граници, али да је не прелази до даљег. Међутим истог дана угарска Врховна команда је команданту Седме рилске
дивизије генералу Тодорову наредила да ујутру пређе границу и отпочне напад ка Царевом Селу и Горњој Џумаји, које је извршавајући
наређење у енергичном налету успела да заузме. Одмах после тог успеха Степа Степановић им је упутио срдачну честитку: „Ура хероји
Се ме ивизије!“[42]

У току 18. окто ра Тимочка дивизија је посела положаје позади угарско-турске границе са главнином и помоћном колоном правцем
Рујен-Црни врх, а 19. окто ра по наређењу Степе Степановића заузела Црни врх. На заповест Врховне команде, 21. окто ра Тимочка
дивизија је прешла границу и отпочела офанзиву ка Куманову. Нео авештен да је 1. атаљон 13. пука, којим је командовао мајор До росав
Миленковић, већ заузео Криву Паланку ез ор е, Степановић је наредио да се сви неопходни маневри предузму за заузимање вароши.
Тиме је изгу љено доста времена, али је већи део дивизије успео да прође кроз криворечку клисуру у току дана, ез отпора
непријатеља.[42]

У раним поподневним часовима коњички пук је започео ор у пешке 5-6 km испред Страцина. Затим је командант 13. пука увео 1. и 3.
атаљон у ор у чиме су Турци кренули да се повлаче. У 8 часова увече Страцин је заузет и тиме је отворен пут ка Куманову. Међутим
командант дивизије није о авестио генерала Степановића да је Страцин заузет, па је Степановић наредио да се 22. окто ра „заузме“
Страцин чиме је изгу љено доста времена. Ипак главнина Тимочке дивизије се тог дана сакупила у Страцину, а затим је успостављена
веза између Прве и Друге армије.[42]

Деловања за време Кумановске итке

Пошто није до ио никаква о авештења да се непријатељ појачава код Куманова, генерал Степановић је издао заповест Тимочкој дивизији
да 23. окто ра у 6 часова ујутру предузме марш ка Куманову. Истовремено је упутио заповест Седмој дивизији да крене јачим снагама
према Кочанима и да их заузме 23. окто ра, а затим да једним делом снага крене ка Штипу. Ујутру је Тимочка дивизија кренула у
офанзиву ка Кратову чиме је отпочела Кумановска итка.[42]

Међутим генерал Тодоров је извршавао наређења своје Врховне команде, па је послао само један атаљон са десет атерија да заузму
Кочане, које је ранила читава једна дивизија. Степановић је, док се дивизија налазила на маршу, до ио о авештење да се од Овчег поља и
Кочана према Кратову крећу јаке турске снаге. На основу тога он је наредио команданту Тимочке дивизије да пожури ка Кратову и да га
заузме и о ез еди са јужне стране. Међутим стигавши у рејону Кратова, пуковник Кондић је одлучио да је дивизија преморена и да тре а
да преноћи. Користећи пасивност дивизије, Турци су заузели Црни врх, кога је чувало угарско комитско одељење и једна чета Ср а.[43]

Генералу Степановићу се није свиђао рад о еју дивизија, па је известио Врховну команду. Од команде је до ио одговор да 7. дивизија
езусловно заузме Кочане, а Тимочка, Црни Врх и да те две дивизије успоставе међусо ну везу преко села Стрмоша и Злетова. У
међувремену је Степановић до ио о авештење да се је читавог 23. окто ра водила итка код Куманова. Овом вешћу је ио изненађен и
за ринуо га је положај Тимочке дивизије, али је ипак тражио могућност да помогне Првој армији. Наредио је Тимочкој дивизији да 24.
окто ра заузме Црни врх, али је то тек урађено сутрадан 25. окто ра уз тежак отпор Турака.[43]

Сутрадан Врховна команда је о авестила генерала Степановића да је на мол у угарске владе одлучено да се Тимочка дивизија одмах
стави на њихово располагање, с'тим да и даље „у равља окре има Тимочко ука на Црном врху и 7. рилском ивизијом“. Одмах је
ставио на располагање 14. пук под команду 7. дивизије и наредио је генералу Тодорову да главне снаге упути ка ушћу Брегалнице, како и
спречила одступницу турским снагама према Прилепу, а затим је затражио одо рење да
из Криве Паланке пређе у Штип како и лакше управљао операцијом.[43]

Међутим стигавши у Кратово од генерала Тодорова је до ио депешу у коме га

о авештава да је до ио наређење своје Врховне команде да своје снаге усмери ка
Серезу и Демир Хисару и да се дивизија већ налази у покрету. Српском 14. пуку је
наредио да се пре аци у Радовиште. Након овога се је Степановић вратио у Криву
Паланку да припреми трупе одређене да иду помоћ Бугарима.[43]

Опсада Једрена
Генерал Степа Степановић је стигао са својиим шта ом у место Мустафа Паша
(железничка станица испред Једрена) 6. новем ра 1912. године. Одмах се јавио
генералу Николи Иванову, врховном команданту угарске Друге армије и опсадних
трупа Једрена. Свој шта је сместио у Мустафа Паши, где се је налазио и шта
генерала Иванова.[44]

Примирје је потписано 3. децем ра 1912. Међутим генерал Степановић није дозволио

да удност армије попусти. Захтевао је максималну дисциплину и спремност чак и на
Бадњи дан. За време примирја Степановић успео да по ољша снад евање његове
армије. Бугарска врховна влада је прихватила да снад ева Другу српску армију, али
Разгледница Балканских ратова 1912—
Степановић тим снад евањем није ио задовољан, јер је сматрао да је ило врло лоше.
1913. Краљ Петар I, престолонаследник
Захтевао је да се по ољша квалитет хле а, меса и других артикала. Како није наишао Александар, Никола Пашић, војвода
на разумевање код угарске Врховне команде, Степановић је затражио од српске Радомир Путник, генерали Божидар
Врховне команде средства за по ољшано снад евање његове армије, „ра и очувања Јанковић, Степа Степановић и Михаило
з равља и морала војника“.[45] После темељних двомесечних припрема, 24. марта Живковић
1913. године, је почела тродевна итка савезничких армија за освајања Једрена.
Тимочка дивизија је тога дана постигла највећи успех. Без подршке артиљерије је
заузела цео северни сектор непријатеља за само 45 минута, чиме је навукла највећи део
једренске тврђавске артиљерије.[45]

На крају дана одлучено је да се сутра увече, под заштитом мрака савладају

противпешадијске препреке и у рану зору предузме јуриш за освајање форова. Бугари
су, са источног сектора, започели наступање одмах по изласку месеца од 23,30 часова
до 1,30 часова и из или на фору Ајџу-јолу. Турци су се нашли у паници почели да
напуштају своје положаје. На фронту Тимочке дивизије, Турске трупе су кренуле у
напад како и повратиле положај, али нису имали никакав успех. Генерал Степановић
је непосредно пратио ток напада са једног узвишења иза Дунавске дивизије. Никола
Аранђеловић, командир армијског телеграфа, је описујући атмосферу у шта у Друге
армије између осталог рекао:

„Стојећи сам, као кип, ђенерал Степановић се сав пренео у ровове својих
сељака и земљака седмопуковаца: Кумодражана, Мокролужана, Авалаца
и Космајаца и с времена на вре удари дланом о длан и узвикне: — Браво Генерал Степа Степановић, око врата
синци моји, раво соколови моји.[45] ” носи свој најдражи Орден Светог
Станислава са мачевима и пантљиком.
У 5,30 часова, Степановић је наредио српским трупама да крену у одсудан напад у
линију фронта, како и олакшали дејствовање угарских трупа на источном сектору,
који је пао око 8 часова. Већ у 8,30 часова двојица турских официра дошла су код 20. пука ради преговора о предаји по налогу Шукри
паше. Пошто није до ио одговор послао је свог ађутанта у 20. пук с поруком да Шукри-паша жели да о предаји преговара са генералом
Степановићем. Степановић је одговорио како он није овлашћен од стране команданта да води преговоре и да за то тре а да се о рати
генералу Иванову. У међувремену Тимочка дивизија је заузела линију форова, а Дунавска дивизија Папас-тепе. Генерал Степановић се
кретао иза предњих дунавских пукова, и у 11 часова ио на Бекчитепе, недалеко од Мараша, који је заузео 4. преко ројни пук. у 11,30
часова угарски официри су дошли у шта Шукри-паше и он се предао генералу Иванову у 12,15 часова, али се вратио по својој жељи у
фор Хадурлук, где су га заро иле сат касније српске трупе.[45]
После пада Једрена генерал Степановић је 27. марта о разовао ком инован одред и на челу одреда је свечано умарширао кроз освојени
град. Неколико дана касније је наредио да се на Черномену, управо на оном месту где се, према историјским подацима одиграла Маричка
итка 1371. године у којој је погинуо краљ Вукашин приреди помен палим херојима. Према писању учесника помен је ио упечатљив и
потресан за све присутне. У рзо потом Степановић је започео припреме за транспорт своје армије назад у Ср ију. Бугарска влада му није
дала довољан рој возова за транспорт трупа назад у Ср ију, па је он запретио да ће своју армију пешице провести до Ср ије, после чега је
угарска влада попустила. Успео је да целу армију пре аци у Ср ију од 1. априла до 9. маја.[45]

Други алкански рат (1913)

Стигавши из Једрена у Пирот 18. априла 1913. године, Степановић је до ио
о евештење од Врховне комадне у коме стоји да припреми сва ратна утврђења
у Пироту као и да су му на располагању сви опсадни топови са Једрена. Даље
стоји да му одузимају Другу дунавску дивизију, коју су прикључили Првој
армији. На крају му је наређено да преузме опрез према угарској граници.[46]

У духу овог наређења је започео утврђивање пиротског краја. Стара пиротска

утврђења искоришћена су као депои и слагалишта, а уместо њих изграђена је
нова од рам ена линија Црни Врх-Војнеговци-Велики Јовановац-Велико
село-Вучје-Басарски камен, по типу ојачане пољске фортификације, а испред
ових положаја изграђени су предњи положаји истог типа, али сла ије јачине.
Имајући у виду значај нишавске долине, Степановић је сву пажњу
концентрисао на од рану пиротског логора, претврајући своју армију у његову Степа Степановић јуна 1913. године о илази
посаду. Власотиначки правац и светониколски правац су раниле веома сла е границу у околини Пирота са Војиславом
снаге, што је пружало угарима шансу да уклеште целу Другу армију. Живановићем, начелником шта а Друге армије.
Степановић је чврсто веровао да се српско- угарски спор неће решити путем
преговора.[46]

Његова претпоставка се о истинила неколико дана касније, када је од врховне команде до ио наређење да затвори угарску границу, јер су
Бугари прешли у напад целом дужином Злетовске реке. Бугарска 9. дивизија је, 5. јула ујутру, напала Светониколски одред и принудила га
на повлачење. О авештен о овом догађају Степановић је хитно упутио два атаљона и једну пољску атерију као појачање
Светониколском одреду, а затим послао начелника шта а Војислава Живановића на угрожено лево крило. Истог дана Степановић је
о једино све трупе на светониколском правцу под заједничким називом „Блато ериловачки одред“, чији је задатак ио да по сваку цену
заустави угарско надирање. Аналитичари сматрају да је Степановић мислио да светониколским правцем нападају угарске помоћне
трупе. Међутим супротно његовом очекивању помоћне трупе су напале пиротски утврђени логор у циљу везивања главних српских
снага.[46]

Следећег дана (6. јула) угарске снаге су напале српске положаје на Црном врху и Самару и успеле да га освоје. О авештавајући о овоме
Степу Степановића, мајор Јован Цветковић је истицао да је „противник покренуо главнину на Клинчарницу да и о ишао Тум у и
извршио очни напад.“ Генерал Степановић је одговорио да о илазак Тум е није опасан, јер се положај може ранити са свих страна.
После неког времена мајор Цветковић је затражио појачање, јер је сумњао да ће три атаљона трећепозиваца успети да задрже два ојачана
угарска пука. Степановић му је одговорио: „Ви сте имали довољно времена да припремите од рану. Сад уложите све снаге да га одржите,
па макад изгинула сва команда. Мислите на то да и ви имате снагу, а не само непријатељ.“[46]

Ово о авештење је пренето старешинама и војницима 3. пука трећепозивца. То је оставило на њих снажан утисак, јер су сутрадан, 7. јула,
упркос инфериорном опремом, трећепозивци су успели да зауставе угарску пешадију на око 50 корака од српских ровова. О авештен о
овом држању војника, Степановић је упутио честитку мајору Цветковићу:

„Пуку и вама најсрдачније честитам јучерашњи успех над непријатељем. Краљ и отаџ ина признаће вашу јуначку заслугу, а
ја вам од свег срца лагодарим на показаном јунаштву и поздрављам вас са узвиком: — Слава погинулима и хвала
живим![46] ”

Импресиониран продором 9. угарске дивизије код Калне, он је истог дана, упутио Врховној команди телеграм:

„Командант одреда на Кални извештава ме сада да је надмоћношћу Бугара толико притешњен, да има да ира: или одред да
пропадне, или да се повуче. Одо рио сам му да се повуче на положај Ба ина глава-Орљански камен-Базовички врх-
Граниково. Ово је мој последњи потез који сам могао да учиним за о ез еђење моје позадине. Ако се и ту попусти, онда ми
је пропаст неиз ежна.”
Истовремено је затражио појачање од два пешадијска пука и одо рење за евакуацију Пирота. Војвода Путник је упутио 8. јула ујутру
телеграам Степановићу у коме га авештава „да помоћ стиже и да мора да се држе, јер она не може стићи рзо.“ Истовремено је наређен
транспорт Дринске и Шумадијске дивизије другог позива из Македоније за Ниш.[46]

Претерана за ринутост српске Врховне команде за исход операција на фронту Друге армије, изазвана Степановићевим песимистичким
извештајима ила је неоснована. Врхунац кризе на левом крилу српске армије очекивао се 8. јула, али се није догодило ништа важније.
Бугарска Врховна команда је морала да изда наређење да се офанзива према Пироту, Власини, Књажевцу и Зајечару прекине, з ог
непосредне опасности пре ацивања румунске војске преко Дунава. Неки војни аналитичари окривљују Степановића, јер су з ог његових
извештаја Дринска и Шумадијска дивизија извучене из македонског ратишта, аш у тренутку када је Прва армија тре ало да гони угарску
Четврту армију, чиме јој је омогућено да се повуче на калиманске положаје.[46]

Деснокрилна група угарске Треће армије која је имала задатак да заузме пиротски утврђени логор, заузела је српске предње положаје и
није покушавала да заузме само утврђење. Жестоке ор е су се десиле у ноћи између 10. и 11. јула, када су Ср и покушали да поврате
положај. Три српске чете које су кренуле на овај положај су иле дочекане јаком пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Ду око
потресен извештајима да су трупе овог сектора изгу иле 300. војника, подофицира и официра, Степановић је команданту сектора послао
следећу депешу:

„Са олом у души примио сам ваш извештај о гу ицима ноћу 10/11. овог месеца, јер су се могле уштедети те жртве, пошто
никаква претња и неодложна потре а није изисикивала тако ризичну акцију. Препоручујем у удуће мудрије чување орачке
снаге, која има да се сва заложи само тамо где интереси акције уду то неодложно захтевали. У што краћем времену
поднећете ми извештај о тој ор и.[46] ”

Међутим пред фронт Друге српске армије се 21. јула појавио угарски парламентарац и затражио пролаз у Ниш угарског генерала и
руског војног изасланика у Софији, ради преговарања о примирју. Пролаз му је издат истог дана, али је мир закључен тек 31. јула.

Први светски рат (1914—1918)

Друга армија је демо илисана у августу 1913. године, а Степановић је стављен на располагању министра војске, који га је у априлу 1914.
године поставио за представника Комисије за утврђивање граничног фронта према Бугарској. Рано ујутру 29. јуна 1914. године, док је
Степановић седео пред кафаном у Ба ушници чекајући кафу, уручен му је телеграм који га о авештава да је извршен атентат у Сарајеву на
аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију Хотек. Садржај телеграма је испричао Комисији и додао:

„То ништа не ваља. Дај Боже да Аустрија не аци кривицу на нас. Ако то уде, имаћемо страшан рат, можда европски, или
још горе, — а ми се нисмо још ни одморили, а о спреми да и не говорим.[47] ”

По завршеном послу на граничном фронту Комисија је 23. јула 1914. стигла у Ниш. Те ноћи, Степановића су про удили у 2 сата ујутру с
телеграмским наређењем да одмах отпутује у Крагујевац, где ће заступати начелника шта а Врховне команде до повратка војводе
Радомира Путника са лечења. Истовремено му је саопштено да ће сутрадан изаћи указ о општој мо илизацији, а три сата касније
Степановић је кренуо у Крагујевац. По доласку у Крагујевац Степановић је примио писмо лично од председника владе и министра
иностраних послова Николе Пашића у коме је у кратким цртама анализиран међународни положај Ср ије. На крају писма му је речено, да
је међународна ситуација таква, а српска Врховна команда нека ради како сматра.[47]

Степановић је радио на мо илизацији и концентрацији српске војске с великим тешкоћама. Недостајала су многа материјална средства и
војска је имала велики недостатак у муницији. Војска није имала чак ни комплетну одећу, а или су и дисцолирани у новим припојеним
о ластима. Упркос тешкоћама до 10. августа 1914. године све јединице су иле на својим местима, а Степановић је 6. августа 1914. узео
комадну Друге армије. Његова армија је ила најјача у војсци и њу су чиниле Шумадијска и Моравска дивизија првог позива на простору
Аранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда. Степановићев рад у на дужности начелника
генералшта а нај оље описује генерал Петар Бојовић:

„На тој дужности ја га се до ро сећам. Могу рећи да је он у тим моментима, захваљујући својој интелигенцији, познавању
прилика и проучавању догађаја, ио потпуно свестан великих искушења који долазе. Са срчаношћу која га никада није
напуштала, Степа је ио одлучан да предузме све мере за пружање енергичног отпора непријатељу. Он је са видовитошћу
великог ума и талента предвиђао развој догађаја и умео своје одлуке да спроводи чврсто и рзо, тако да оне уду у пуној
мери корисне. Тих дана наша земља имала је неизмерних користи од Степиних осо ина, као и касније, када је он водио
трупе у славне, есмртне по еде.[47] ”
Битка на Церу
О авештена да су Аустро-угари подигли понтонски мост код Шапца, Врховна команда
је Степановићу упутила 14. августа депешу: „Прику и е о мах све ва е ру е и
заузми е Ша ац“. До ивши потпунију слику о кретању непријатеља, Радомир Путник
је наредио Степановићу да његова Друга армија изведе веома сложени марш-маневар
преко села од Коцељеве ка Текеришу, ради енергичног удара у леви ок
непријатељевих снага које су од Лознице и Лешнице долином Јадра надирале ка
Ваљеву.[48]

Поступајући по наређењу Врховне команде генерал Степановић је наредио

Шумадијској дивизији првог позива да пожури према Шапцу, прихвати тамошње
српске делове и са те стране о ез еди десни ок и позадину главних снага Друге
армије. Истовремено је упутио Коњичку дивизију у Мачву са задатком да, дејством на
простору Ша ац-Лешница, контролише простор између главних и помоћних снага
Друге армије. Од Моравске дивизије првог позива, Ком иноване дивизије и осталих
армијских делова о разовао је „Церску ударну групу,“ реди удара у леви ок
непријатеља у долини Јадра.[48]
За заслуге у по еди Српске војске у
Иако није знао да аустругарски 8. корпус наступа гре еном Цера и долином Лешнице, Церској ици, Степа Степановић је
Степановић је уочио да масив Цера може имати изузетну важност у предстојећој ици унапређен у чин војводе 1914.
као ослонац за очно дејство аустроугарских снага које се крећу ка Ваљеву и као
аријера за парирање аустроугарског маневра од Шапца и из Мачве. Око подне 15.
августа је наредио Ком инованој дивизији која је марширала ка Текеришу, да челни пук са једном пољском атеријом одмах упути преко
Парлога на Тројан и Косанин град, највећи врх Цера. Степановић је наређење завршио:

„Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети Косанин град, јер од заузећа тога града зависи
целокупна операција, а то ће ити од великог значаја и за следеће наше операције.”

Из Ком иноване дивизије ка Тројану, крајњем источном гре ену Цера, је упућен 2. преко ројни пук и једна пољска атерија. Тамо је
дошло до ноћног судара са главном колоном аустроугарске 21. дивизије, која се је кретала истим правцем, али из супротног смера. Овим
суко ом је започела Церска и ка.[48]

У току ноћи срспке трупе су заузеле Малу лисину, Парлог и Велику лисину и натерале Аустроугаре на повлачење
ка Тројану. Међутим аш када је су српске трупе напале Борно поље, аустроугарска 9. дивизија је из ила из долине
Лешнице и напала лево крило Ком иноване дивизије. Командант дивизије генерал Михаило Рашић је наредио
повлачење дивизије на нове положаје, јер је з ог великих гу итака и преморености наступила малаксалост код
војника. Криза је пре рођена тек око 10 часова 16. августа, када је Степановић послао Моравску дивизију првог
позива као појачање. Степа је тиме поправио ситуацију на левом крилу Ком иноване дивизије, а затим енергичним
нападом Церске ударне групе преузео на гре ен Цера и Иверка. Битка се је распламсала 16. августа на линији
фронта дугим 50 km.[48]

Изјутра 17. августа, Степа Степановић се је налазио код Шумадијске дивизије првог позива. Претпостављао је да
ће Аустроугари можда у ацити нове снаге у рејону Шапца ради преузимања напада ка Текеришу. У том случају и
Еполета за
се Друга армија нашла између две аустроугарске Друге и Пете армије. Степановић је хтео личном интервенцијом
раме Војводе
да ово спречи. Око 16 часова 2. и 5. преко ројни пук Ком иноване дивизије је заузео Тројан. Степановић је чувши Краљевине
ову вест, упутио депешу команданту дивизије: Ср ије.

„Примио сам извештај о заузимању Тројановог града на Церу. Усрдно честитам херојима 5.
преко ројног пука за то славно дело. Предузмите мере да се тачка осигура од евентуалног напада и
послужи као ослонац за даље продирање.”

Затим је Шумадјиска дивизија првог позива напала двоструко јаче снаге аустроугарског 9. корпуса и успела да их потисне пред сам
Ша ац. Снажна артиљеријска ватра је успела да сруши понтонски мост код Шапца и унела панику код Аустроугара. Даље напредовање
дивизије је ило веома отежано ватром тешке артиљерије са леве о але Саве, з ог тога је Степановић одо рио одлуку команданта дивизије
да пређе у од рану на линији Мишар-Потес-Јевремовац.[48]
Следећег дана (18. августа) аустроугарска војска је кренула у контраофанзиву. Српске трупе, иако вишеструко надјачане, успеле су да
зауставе офанзиву и чак крену у офанзиву. На централном фронту Ком инована дивизија и Моравска дивизија првог позива су започеле
ујутру заједнички напад. Напад је текао споро и неусклађено, али су ипак натерале Аустроугаре на повлачење. Степановић није ио
задовољан радом целе Церске ударне групе, јер је пропуштена прилика да се непријатељ потуче до ногу, недовољно енергичним
наступањем.[48]

Осетивши да непријатељ попушта, Степа Степановић је преузео 19. августа енергичан напад са Ком инованом и Моравском дивизијом
првог позива преко гре ена Цера и Иверка, чиме је сломио отпор аустроугарског 8. корпуса, а затим почео да осваја положај за положајем.
Десна колона Ком иноване дивизије је освојила сам врх Цера, али услед исцрпљености није могла да гони непријатеља. Лева колона је
савладала жилав отпор Аустроугара на Рашуљачи и гонећи их јужном падином Цера. Моравска дивизија првог позива је нападала
гре еном Иверка, сломила је отпор 9. дивизије и заједно са левом колоном заузела је око подне Велику главу, а три сата касније и Рајин
гро .[48]

После освајања Рајиног гро а, итка на Церу је завршена. Степа Степановић је указом р. 1348 од 20. августa 1914. године, з ог
по едоносног исхода итке до ио чин војво е[b] и тим унапређењем постао је други војвода који је унапређен у тај чин (први је ио
Радомир Путник 1912. године). Поред унапређења до ијао је са свих страна признања и похвале. Степановић је одајући признање трупама
између осталог рекао:

„У име отаџ ине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој ици, изјављујем своју најду љу захвалност
јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну по еду и прогнаше непријатеља из отаџ ине китећи своје
заставе славом која ће сијати док српства траје.[48] ”

Сремска офанзива
Радомир Путник је 4. септем ра 1914. издао директиву о офанзиви српске војске у Срем, која је тре ало да отпочне између 4. и 5.
септем ра 1914. По овој директиви Другој армији (Моравска и Ком инована дивизија првог позива и Тимочка дивизија другог позива) под
командом Степе Степановића је до ила задатак да са Тимочком дивизијом I позива покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве код
Сремске Митровице и да са мосто рана помогне акцију Прве армије у Срему, а да са осталим снагама рани десну о алу Дрине од њеног
ушћа до Лешнице.[50]

Пола сата по пријему директиве Врховне команде 4. септем ра у 23 часа, Степановић је телефоном позвао команданта Тимочке дивизије
првог позива генерала Владимира Кондића и наредио му да се дивизија до сванућа 5. септем ра спреми за покрет, а да он до 7 часова дође
у шта армије ради пријема наређења. Кондић је стигао у Богатић око 6,30 часова и одмах се јавио Степановићу. Степановић му је затим
честитао на лепом задатку, а потом му је предао диспозицију са препоруком да је проучи и да му се јави ако су му потре на о јашњења.
Кондић је, пошто је проучио диспозицију, известио Степановића да му нису потре на никаква о јашњења и да се решио да врши прелаз
код Јасенове греде (стражаре Чеврнтије), такође је додао да је наредио трупама да кувају ручак.[50]

Степановић даље пише:

„Мада нисам очекивао да ће наређивати кување ручка и тиме одлагати покрет дивизије, ипак сам веровао да је он до ро
прорачунао да може стићи да изврши прелаз у одређено му време, па му нисам чинио примед е, већ сам га оставио да ради
по свом плану, и он је отишао да изврши задатак.[50] ”

По пријему армијске заповести генерал Кондић се вратио у Липолист око 9,30 часова и наредио покрет јединица ка рејону село Глушци-
Ноћај. Покрет је отпочео око 11 часова. Како је покрет ио напоран и сла о организован дошло је до застоја и укрштања колона. З ог тога
су јединице стигле тек око 22,50 часова, а генерал Кондић је војводи Степановићу упутио депешу у којој говори „да му је част известити
га да је учинио све припреме у циљу преласка Саве“ и да ће „преузети снажну демонстрацију ка Сремској Митровици.“ Међутим у то
време припреме су још увек трајале и до њиховог завршетка је остало око 5-6 сати, јер је опет з ог лоше организације развођења јединица
дошло до укрштања колона и успоравања покрета, па су десне главне колоне стигле у Чеврнтије тек у 2,30 часова. Тек 6. септем ра ујутру
је стигао мостовни трем, з ог тога што су волови оловали од шапа.[50]

Војвода Степа је у Чеврнтију стигао у 8 часова и ио је веома изненађен да превожење трупа није почело у одређено време, али „пошто је
операција текла врло повољно, он није предузимао ништа да и з унио команданта дивизије у његовом раду и даљим одлукама.“
Степановић је наредио да се окови мосто рана ојачају са по једном пешадијском четом. На питање Степановића када ће почети подизање
моста, одговорао му је: „Сада, док се превезе једна атерија.“ Уверен да упркос закашњењу све ипак тече нормално, Степановић се вратио
у шта армије и о авестио о томе Врховну комадну. Око 13,20 часова Степановић је од Кондића до ио депешу у коме стоји „ а је из ра ња
мос а очела у 12,40 часова, а се јаче ор е во е рема Јарку и а је ревежено на леву о алу Саве: ва е а ијска ука, је на а ерија
и ионирски олу а аљон“.“[50]

Међутим у стварности ило је превежено само 6 атаљона и једна пољска атерија са 3 топа. З ог свега овога Степановић је закључио да у
Срему нема јачих непријатеља, па з ог тога није наредио да се о устави превоз и почне са изградњом моста. Међутим Кондићева процена
је ила погрешна, јер су се у Срему налазили 30 пешадијских атаљона, 5 коњичких ексадрона и 12 атерија.[50]

Први извештај који је наговештавао да ситуација постаје оз иљна, Степановић је до ио у 15 часова у коме се каже да је ор а пренесена
западно од села Јарка и да је започета ор а и код Шашинаца, где је појачано дејство Аустроугара. На крају извештаја се наводи да је мост
за половину готов. Степановић је још пре пријема овог извештаја послао начелника шта а Војислава Живановића у Чеврнтију, ради
пружања подршке команди Тимочке дивизије. Међутим Аустроугари су преузели снажан напад, што је навело српске јединице да
попуштају на целом фронту. Једна лажна дојава о појави коњице је успаничила српске војнике, што је изазвало велику гужву код Саве.

Неки војници и рањеници су потрчали ка нај лижим понтонима, препунили их и преврнувши се почели да се даве. Кондић је известио
Степановића да су Аустроугари извршили снажан напад и да је наступила паника, да је „у овом момен у све у ре у“. Међутим
Степановић је сазнао праву истину од новинара Ђуре Генчића, који је дошавши у Богатић известио Степановића да је покушај форсирања
Саве пропао, да се трупе налазе у хаотичном стању и да рањеници запомажу, „али се ништа не предузима да се превезу ни они нити
остали делови, јер се командант дивизије сасвим изгу ио.“[50]

Тек 7. септем ра, око 2 часова, генерал Кондић је о авестио Степановића да форсирање није успело и да ес „ елови на левој о али налазе у
кри ичној си уацији“. Живановић је два сата касније о авестио војводу Степановића да „с ање ру а на левој о али Саве из ле а
езна ежно“. Степановић је примивши ове извештаје, сутрадан упутио један пешадијски и коњички пук, и једну рзометну атерију у
нади да се на левој о али Саве српске јединице могу одржати. Међутим истог дана је до ио извештај генерала Кондића и сазнао да су све
јединице на левој о али Саве заро љене и уништене. На затхев војводе Радомира Путника, он је овај извештај проследио Врховној
команди са коментарима о очигледним пропустима и предлогом да се генерал Кондић смени са дужности. Ово је и учињено сутрадан 9.
септем ра 1914. године. Тиме се завршило најнепријатније поглавље Степановићеве каријере. За неуспех ове операције делом је крив и
сам Степановић. Историчари га највише окривљују да је з ог претеране конспиративности, касно саопштио задатак Тимочкој дивизији,
тако да је она започела задатак ез нужних техничких припрема.[50]

Од рана Мачве
Трупе 5. и 6. армије Аустроугарске 8. септем ра 1914. су ујутру после дуге артиљеријске ватре почеле да прелазе преко Саве, доње и
средње Дрине. На основу првих извештаја које је Степановић до ио од потчињених команданата, дошао је до закључка да главне
непријатељеве снаге дејствују у ширем рејону ушћа Дрине. Стога је одлучио да ангажујући армијску резерву енергично нападне пре ачене
непријатељеве јединице док су још сла е и пре аци их преко Дрине и Саве. Стога је упутио команданту Тимочке дивизије другог позива
следећу депешу:

„Са вашим трупама крените што журније преко Црне Баре у правцу Парашнице, на коју су се пре ациле јаче непријатељске
снаге и сада наступају ка Црној Бари. Непријатеља најенергичније нападните и протерајте га преко Саве. Узмите под
команду тамошње трупе другог и трећег позива.”

Истовремено је наредио команданту Моравске дивизије првог позива да предузме све мере ради паралисања аустроугарских снага у
Парашници, док не стигне Тимочка дивизија. Поступајући по Степановићем наређењу српске трупе су енергично нападнуле непријатеља
са фронта и окова, и за мање од пола часа уништиле и заро иле доста непријатељевих снага, а од рана Моравске дивизије првог позива је
ила ста илизована. Тимочка дивизија другог позива је напала пре ачене трупе аустроугарске 21. дивизије и успела да их од аци ка
Рачанском кључу, а непријатељ се пре ацио преко Саве остављајући доста мртвих и гомиле раз ацаног оружја.[51]

У међувремену Аустроугарска Шеста армија је ила изненађење српској Трећој армији и успела је да је потисне и из ије на планинску
греду Борања-Јагодња, чиме је оз иљно угрозила комуникацију у долини Јадра. Поред нерационалног почетног груписања снага,
командант Треће армије генерал Павле Јуришић Штурм учинио је крупну грешку што је већ првог дана, ангажујући армијску резерву,
лишио могућности да успешно парира нове непријатељеве подухвате. Пошто нису успели његови покушаји да прегруписавањем и
рокадом снага, заустави продор аустроугарске Шесте армије, интервенисала је врховна команда.

Врховна команда је Степановићу узела Ком иновану дивизију, а његов од рам ени фронт је повећан на преко сто километара. Непријатељ
је о новио напад 13. и 14. септем ра и успео је да код Парашнице почене да пре ацује војску понтонима. На основу првих непотпуних
информација које је Степановић до ио, наредио је команданту Моравске дивизије првог позива да ојача од рану Парашнице снагама са
мање угрожених делова фронта и да о ез еди десни ок утврђењем Црне Баре. Такође је рекао да ће један пук Тимочке дивизије првог
позива из армијске резерве сместити у Клење, али му је напоменуо да ће моћи да уђе у ор у по његовом одо рењу.[51]

Већ сутрадан 15. септем ра на фронту Друге армије распламсале су се огорчене ор е. Покушај српских трупа у Парашници да
енергичним против нападом од аце непријатељске снаге преко Саве није успео, али су притом нанети тешки гу ици аустроугарској 21.
дивизији чије је наступање ило потпуно укочено. Код Аде Курјачице непријатељска 42. дивизија 13. корпуса од ила је напад Дринске
двизије другог позива и покушала да преласком у против напад прошири свој мосто ран на десној о али Дрине. Међутим овај покушај
осујећен је интервенцијом Врховне команде, која је наредила војводи Степи да са два атаљона и једном атеријом Тимочке дивизије
другог позива помогне од рану Дринске дивизије другог позива. 16. септем ра од непријатељске Пете армије из Босне и ком инованог
корпуса из Срема, друга армија је доведена у критичну ситуацију. У раним јутарњим часовима аусторугарска 9. дивизија ојачана ригадом
36. дивизије извршила је прелаз преко Дрине у рејону Салаша и успели да про ију од рану српских трупа. 17. септем ра ор е су
настављене већом жестином. Готово у исто време војвода Степа је о авештен да су аустроугарске снаге из Срема почеле форсирање Саве
код Јарка и да су се трупе трећег позива раз ежале. Сматрајући да Друга армија нема довољно снага да рани два фронта, војвода је донео
ризичну одлуку. Да, Моравску дивизију првог позива остави да се рани сама, а да армијску резерву и појачања која до ија од Врховне
команде употре и за заустављање непријатеља из правца Јарак-Причиновић који оз иљно угрожава Другу армију. Пошто није ио сасвим
сигуран да ће са расположивим снагама успети да осујети једновремени непријатељев напад из Срема и Босне, Степа је, поред наведених,
предузео и мере за извлачење армије на церске положаје, али је од тога одустао након телефонског разговора са Радомиром Путником у
коме му је о ећано да ће се другој армији вратити Шумадијска дивизија првог позива.[51]

У току ноћи између 17. и 18. септем ра примећен је продор непријатељског Ком инованог корпуса из Срема, преко мочварног земљишта
што је успорило напредовање. Напад је од ијен интервенцијом Коњичког одреда коме се у току ор и придружила Тимочка дивизија
првог позива. У ор ама није се успело да се непријатељ од аци назад преко Саве, а српска војска је успела да задржи фронт и спречи
даље напредовање. По до ијеном извештају о напредовању Прве армије која је раз ила и последњи отпор непријатеља, војвода Степа
одлучује да и његова Друга армија крене у контранапад да се заједничким снагама непријатељ протера преко Саве из Ср ије. 18.
септем ра аустроугарски Ком иновани корпус је наставио нападе пружајући подршку свом укопаном 8. корпусу и омогућавајући му
одступницу за повлачење. Била је то неравноправна ор а с о зиром да је аустроугарска војска ила двоструко ројнија у односу на српску
војску. Међутим то није утицало на ор ени морал српске војске, па је ујутро 19. септем ра Тимочка дивизија првог позива отпочела
напад на аустроугарске снаге које су претходног дана заузеле Причиновић, Узвеће и Глушце. У огорченој ор и која се водила цео дан,
Тимочка дивизија је имала знатне гу итке, такође је Коњичка дивизија изненадна нападнута и под силовитим нападом непријатеља ила
принуђена да се повуче на линију Глушци-Баново поље. Ни Шумадијска дивизија није имала среће. У новом нападу код села
Причиновића напад није успео, а и из команде Друге армије јављено је да је непријатељ двостуко надмоћнији и да се од даљих операција
одустане. Војвода је наредио да Тимочка и Шумадијска дивизија пређу у од рану на утврђеној линији (150-300 метара) од непријатељског
положаја. Иако није успео да протера непријатељa војвода је остварио значајне резултате, принудио је непријатељску групацију да пређу у
од рану на позицији западно од Шапца и ста илизовао од рану Мачве.[51]

Страхујући од поновног једновременог напада Ком инованог корпуса и Пете армије, војвода је затражио од Врховне команде да му, у
замену за преморену Коњичку дивизију, упути један свеж пук пешадије и дивизион артиљерије. Врховна команда је усвојила овај захтев и
ставила му на располагање 19. пук Шумадијске дивизије првог позива. У нападима од 23. септем ра, трупе аустроугарске 9. и 21.
дивизије, успеле су да делимично про ију утврђен фронт српске војске али су у рзо или принуђени да се повуку на утврђене положаје.
Пошто је и нови снажан напад од 25. септем ра у Парашници претрпео неуспех, командант 8. аустоугарског корпуса увидео је да је за
нови напад потре но темељније припремање, па је прешао у од рану. У том повлачењу Степина армија је затворила 8. корпус на рекама
Дрини и Сави и чврсто га приковала уз саме реке. У овим ор ама српска Друга армија је, дакле и овог пута сјајно извршила свој задатак:
укочила је напад Пете армије и Ком инованог корпуса на о алама Дрине и Саве и тиме још једном помрсила рачуне команданту
аустроугарске Балканске војске, генералу Оскару Поћореку.[51]

Мачков камен и „Рововска војна“

За време ор и Друге армије у Мачви, српска Прва армија извршила је против удар из рејона Пецке, гре еном Соколске планине, у десни
ок аустроугарске Шесте армије. Напади српске војске преко Дрине нису имали неког значајнијег успеха и средином окто ра српска војска
је ила принуђена да се повуче назад у Ср ију.[52]

Период ста илизације („рововска војна“) трајао је око месец дана (од 26. септем ра до 24. окто ра). За то време о е стране су
фортификацијски ојачале своје положаје и вршиле повремене нападе ради ојачавања сопствених положаја и стварања што повољнијих
услова за предстојеће операције. У овом периоду српска војска је први пут применила минску војну. На Еминовим водама (Гучево)
Ком инована дивизија је изградила минске галерије испод аустроугарских ровова и активирала их пред сам почетак напада, који је
преузела изјутра 28. окто ра. Снажна експлозија ацила је у ваздух предње непријатељске ровове што је изазвало пометњу у
аустроугарским редовима.[52]

Положај Друге армије у аровитим и латњавим пределима Мачве ио је осо ито тежак. Увиђајући сву тежину тога положаја, војвода
Степановић је још 24. септем ра упозорио Врховну команду на ту чињеницу, истичући:

„Армија је о ухваћена од Дреновца преко Причиновића-Узвећа-Ноћаја и Засавице, и од Парашничког кључа до Раче, са

десне о але Саве и Дрине, а одатле уз Дрину са леве стране Дрине. Трупе су свуда у ојним положајима на лиском
одстојању од непријатеља и у танком распореду. У случају повлачења иле и свуда опажене и гоњене. Маневарских група
немам. За сада још нема непосредне опасности, али ако се противник ојача... онда и, одсудним нападом, могао про ити
од рам ену линију армије, и тада и ситуација ила врло опасна. Ја сматрам за дужност да ову ситуацију изнесем Врховној
команди на оцену, јер се не осећам довољно снажан да је сам решим.[52] ”

Истог дана у 17,30 часова стигао је одговор Врховне команде:

„Ако и вас прилике неминовно приморале на повлачење, постепено се повлачите на линију Ша ац-Цер-Видојевица, где
ћете се зауставити ради упоне од ране, затварајући у исто време и правац Ша ац-Ваљево. Из ор момента повлачења и све
остало препушта се вашој оцени. Појачања више не можете до ити; једино можете рачунати на Коњичку дивизију, која сада
о ез еђује гранични фронт Ушће-Мишар.[52] ”

Степа је упозоравао да је Друга армија, услед велике несташице муниције и мало ројности старешинског кадра, неспосо на за офанзивна
дејства, макар она имала и ограничен циљ. Када је, упркос тим упозорењима, Врховна команда ипак инсистирала да Друга армија 9.
окто ра предузме ноћни напад ради протеривања непријатеља преко Саве, или ар скраћивање фронта и по ољшања опште ситуације у
Мачви — војвода Степановић је одржао састанак с командантима и начелницима шта ова Шумадијске и Моравске дивизије првог позива,
на коме се расправљало о овом питању. После детаљне анализе ситуације једногласно се усвојен закључак да не постоје услови за
предузимање напада. Врховна команда је прихватила овај закључак.[52]

Затишије на фронту Друге армије трајало је до 24. окто ра, али је непријатељ сваког дана о асипао српске положаје снажном
артиљеријском ватром и копао при лижнице да и се примакао што лиже српским рововима и уклонио препреке. Њихови авиони
надлетали су положаје српске Друге армије и ацали летке с пропагандом садржином, али су сви покушаји уношења дефетизма у српске
трупе остали ез успеха.[52]

Повлачење Друге армије

У току ноћи од 26. на 27. окто ра непријатељ је тукао унакрсном артиљеријском ватром српске положаје у Парашници и на десном одсеку
Моравске дивизије првог позива. Та ватра је у зору ила јака да се није могло прићи рововима да се спасу они који су затрпани земљом и
настрешницама порушених ровова. Око 6 часова два аустроугарска пука предузимају снажан напад на десно крило и центар Парашничког
одреда, али у рзо ивају присиљени — јаком пушчаном, митраљеском и артиљериском ватром српске од ране — да се повуку у своје
ровове. После овог неуспеха непријатељска артиљерија о асула је ураганском ватром српске положаје и разорним гранатама тако да је
преорала стрељачке заклон, да даљи опстанак у њима није ио могућ. Тек тада су непријатељске једнице 21. дивизије и 18. ригаде 9.
дивизије о новиле напад. И поред жилавог отпора српских снага, а услед немогућности да се ангажовањем атаљона из резерве, поврате
изгу љени ровови наређено је повлачење Парашничког и Равањског одреда на раније припремљене положаје код Црне Баре и Борног
Поља. Ценећи да нова од рам ена линија није погодна за од рану, војвода је око 13 часова издао наређење да Северни одред, уколико
поново уде принуђен на повлачење, постепено одступа ка Богатићу, а Равањски одред према Совљаку и Глоговцу. Истовремено је
предложио Врховној команди да лаговремено исели становништво из свих села северно од пута Лешница-Ша ац. Међутим, у тим
тешким тренуцима Степу је највише за рињавала несташица артиљеријске муниције, која је ушла у критичну фазу. Команданти дивизија
су захтевали, на шта је војвода упутио депешу Врховној команди:

„Све моје досадашње претставке о опасном положају з ог немања артиљеријске муниције, као и захтеви да ми се пошаље
хау ичка артиљерија, нису имали успеха, мада су неки од њих или израз очајања. Хау ичке атерије нисам до ио, а
артиљеријске муниције ми је слато врло мало или никако. Сада је стање овако: противник надмоћнијом артиљеријом руши
ровове и затрпава војнике, људство гине а ја немам (резервни) да гу итке попуњавам нити имам потре ну муницију да
водим ор у и смањујем гу итке... Услед оваквог стања, посведневне риге за артиљеријску муницију истрошиле су ме и
сломиле ми снагу, те се осећам сасвим немоћан и неспосо ан да и даље командујем армијом. Стога молим да се одмах
резершим дужности. У општем је интересу да ми се заменик што пре упути.[53] ”
Поводом ове депеше дошло је истога дана до жучног телефонског разговора између начелника шта а Врховне команде војводе Радомира
Путника и команданта Друге армије војводе Степе Степановића. Уверен да је Степа поднео оставку з ог гу итка Парашнице, војвода
Путник је у почетку настојао да га увери да тај гу итак не тре а да схватити тако трагично, пошто има још доста погодних положаја на
којима се може снажно одупрети непријатељу. При томе га је упозорио да најодговорнији команданти не смеју, з ог својих потчињених,
показивати малаксалост. Степа је на то одговорио да је управо ради својих потчињених, којима не може да пружи тражену помоћ, тражио
своју смену, а не з ог пада Парашнице. На ово је Путник смирено реагово, рекавши да нема ко други да прими Другу армију и запитао
Степу ко их могао да га замени. Међутим, пошто је Степа и даље упорно инсистирао да уде смењен, Путник му је срдито одговорио,
што је Степу одвратило од намере да затражи своју смену.[53]

Два дана доцније, војвода Степановић је, да и приволео Врховну команду да одо ри лаговремено повлачење Друге армије на церске
положаје, одржао састанак са командантима дивизија у селу Богатић. Састанку су присуствовали и начелници шта ова, али они нису
имали право гласа. После двочасовног разматрања новонастале ситуације одлучено је да Друга армија услед великих гу итака од
непријатељеске артиљеријске ватре, као и услед несташице артиљеријске муниције, нема више реалних шанси за успешну од рану Мачве.
Такође је одлучено да све трупе Друге армије осим Ша ачког одреда и Тимочке дивизије другог позива, повуку на утврђене церске
положаје у току ноћи између 30. и 31. окто ра. Ову одлуку Врховна команда је одо рила тек пошто је од војводе Степе до ила шире
о разложење мотива којим се руководио приликом доношења одлуке да напусти Мачву ез ор е. У одговору Врховне команде је стајало
да се непријатељ на новој линији фронта мора дочекати с највећом упорношћу и енергијом. Приликом повлачења појавио се нови
про лем, заједно са војском повлачиле су се и непрегледне колоне становништва који је у страху од репресалија, ежало са стоком, и
другом покретном имовином чиме је закрчило сла е и латњаве путеве. Поједини одреди су се повлачили ез икаквог реда а команданти
нису имали команду над својим одредима јер су се одреди протезали километрима. Па ипак, све јединице Друге армије повукле су се
током 31. окто ра на припремљене церске положаје (Мишар-Причиновић-Јевремовац-Маови-подножје Цера-Лешница), изузев Ша ачког
одреда (који је остао на старим положајима ради од ране Шапца) и Тимочке дивизије другог позива (која је и даље задржана на
Видојевици да и штитила унутрашња крила Друге и Треће армије и везивала их у дејству. Новим распоредом Степа је скратио фронт
Друге армије на око 40 km и поставио њене трупе у знатно повољнији положај и за од рану и за евентуални прелазак у противнапад, јер су
њихови нови положаји доминирали мачванском равницом.[53]

Изјутра 6. новем ра аустроугарска је преузела трећу офанзиву против Ср ије са целокупним снагама Балканске војске. На целом фронту
српске Прве и Треће армије од Лознице до Рогачице непријатељ је тога јутра отпочео снажну артиљеријку припрему, која је непрекидно
трајала више од два часа. Њен интензитет у задњем часу ио је страховит. На осталим деловима од рам еног фронта Прве и Треће армије
дуж целог планинског гре ена водиле су се огорчене ор е. Непријатељ је у ор у увео свеже трупе и о асуо је српске положаје јаком
артиљеријском ватром услед чега њихов положај из часа у час се погоршавао. 7. новем ра у Ваљеву је одржана заједничка седница владе и
Врховне команде. Предлог је ио да се потпише сепаратни мир са аустроугарском и он је у начелу од ијен. Влада је одлучила да се
енегично и до последњег човека рани фронт. У међувремену ситуација на фронту се погоршава. 9. новем ра непријатељске једнице
аустроугарске војске врше снажан притисак на положаје Друге армије јужно од Прњавора. 10. новем ра после ор и на Текеришу, а услед
недостатака артиљеријске муниције Врховна команда је наредила повлачење својих армија на десну о алу Колу аре и Љига и на планину
Суво ор. Тиме је итка на Дрини, којом је према замисли генерала Поћорека, тре ало ацити на колена српску војску, ила завршена.[53]

Колу арска итка

У Колу арској ици, која је вођена од средине новем ра до средине децем ра, Друга армија имала је улогу стожера. Пред српском Другом
армијом поново се у оштрој форми наметнуо про лем из еглица, које су закрчиле путеве у њеној позадини. У депеши коју је војвода Степа
упутио Врховној команди, енергично је захтевао да се министарство унутрашњих послова по рине за из еглице. Стање из еглог
становништва утицало је знатно на ор ени морал српске војске. Од 16. до 19. новем ра аустроугарска војска извршила је страховите
нападе на линији Колу ара-Љиг. Врховна команда издала је следећа наређења: Да Прва армија настави да рани своје положаје, а да Друга
армија пређе у напад у правцу У а и Словца док Трећа армија напада правац од Словца ка Мионици, Ужичка војска да дејствује правцем
Ржана-Дивчи аре-Стража, а О реновачки одред да штити десни ок Друге армије. Ова одлука је ила преурањена јер артиљеријска
муниција није ила пристигла, а ни ор ени морал није поправљен међу српским војницима.[54]

На фронту Друге армије вођене су огорчене ор е. Моравска дивизија првог позива преузела је 21. новем ра, у садејству да два пука
Тимочке дивизије другог позива из Треће армије, противнапад ради преотимања Врачег рда, али није успела. Напад је настављен
сутрадан 22. септем ра с несмањеном жестином. З ог жилавог отпора непријатељских снага Моравска дивизија првог позива је прешла у
од рану. Командант дивизије је намеравао да напад о нови у току ноћи али је после депеше коју је до ио од војводе Степановића одустао.
Војвода Степа је оценивши да је предузимање напада ризично наредио је да се Тимочка дивизија другог позива врати у састав Треће
армије. Активна и упорна од рана српске Друге армије у овом периоду имала је значајнији утицај на даљи ток Колу арске итке. 23.
септем ра настављене су жестоке ор е на Колу ари, Љигу, Суво ору и Маљену. Главне снаге аустроугарског 16. корпуса надирале су
правцем преко Суво орске греде ка Горњем Милановцу, а управо на том овом месту
утврђен положај ранила је Друга армија. Врховна команда је захтевала од Степине
Друге армије да пређе у офанзиву, међутим з ог појачаног непријатељевог притиска на
целом фронту Друге армије и О реновачког одреда српске трупе су остале у од рани.
Напад 7. дивизије аустроугарског Ком инованог корпуса, имала је за циљ да о разује
затварање Друге армије по принципу клешта, међутим та намера је осујећена нападом
Шумадијске дивизије првог позива. Непријатељ је покушавао преко 8. корпуса да у
неколико наврата про ије фронт који је држала Моравска дивизија првог позива, али су
сваки пут иле од ијени уз велике гу итке. Извештај војводе Степе нај оље говори о
стању на фронту:

„Наша пешадија се на свим тачкама држала врло до ро, од ијајући

непријатељске нападе и трпећи веома снажну артиљеријску ватру.[54] ”

24. новем ра ор е су настављене али прве значајније успехе на фронту Друге армије
непријатељ је постигао тек 25. новем ра. У ор ама на Човци, Моравска дивизија
првог позива доживела је значајне гу итке и ила је приморана на повлачење. Чим је Војвода Степа Степановић у разговору
сазнао за повлачење војвода Степа је наредио команданту да поврати изгу љен са престолонаследником Александром
положај, а ако то не успе да утврди положај на одсеку Кременица-Сту ички вис. на фронту.
Увидевши да је одржавање положаја готово немогуће Степа наређује да се и Тимочка
дивизија првог позива повуче на линију Бистрички-Дрен-Главница. Шумадијска и
Коњичка дивизија нису мењале положај. После повлачења левог крила Друге уследило је повијање десног крила Треће армије на леву
о алу Каменице. Након ових извештаја Врховна команда је захтева да Друга и Трећа армија задрже ове положаје јер од њих зависи
суд ина Београда. 26. новем ра Друга армија по одлуци војводиној морала се даље повлачити у унутрашњост Ср ије. О овој одлуци
о авештена је Врховна команда која је у почетку инсистирала на задржавању положаја али после детаљног извештаја наредила повлачење
и О реновачког одреда који је ранио Београд. З ог ове одлуке 30. септем ра, влада Краљевине Ср ије на челу са Николом Пашићем је
размишљала о војводиној смени. Војвода Путник и престолонаследник Александар, оглушили су се на захтев владе с о зиром да је Степа
Степановић недавним унапређењем ио награђен и да није крив за тренутно стање које је изазвано повлачењем Прве армије под командом
генерала Мишића.[54]

Генерал Живојин Мишић, 2. децем ра јавио је Врховној команди да је Прва армија спремна и да ће 3. децем ра прећи у контранапад.
Охра рен овом одлуком војвода Путник је издао наред у свим армијама да енергичније нападну непријатеља и принуде га у повлачење.
Осим Прве армије, остале армије нису имале значајније успехе. Друга армија, која је прешла у напад из од рам еног положаја, ез икаквог
прегруписавања снага, водила је ор е са аустроугарским снагама 13. корпуса и деловима 8. корпуса на положајима око Лазаревца.
Моравска дивизија првог позива подстакнута присуством старог краља Петра I на ојишту извршила је четири узастопна напада на
Кременицу али после очајне ор е са надмоћнијим непријатељем није успела да га заузме. Са друге стране Шумадијска дивизија првог
позива успела је вештим маневром да заро и око 700. аустроугарских, војника, подофицира и официра. И Тимочка дивизија првог позива
имала је тих дана значајне успехе, међутим ни једна од поменутих дивизија нису успеле да заузму утврђен непријатељски положај. Ни 4. и
5. децем ра, Моравска дивизија првог позива није успела да заузме задати циљ, па је Врховна команда одлучила да Другу армију осла и
одвођењем Тимочке дивизије и њеним припајањем О реновачком одреду. З ог ове одлуке осла љена Друга армија ила је принуђена да из
фазе напада пређе у од рану али и тако формацијски постављена задавала је непријатељу страховит отпор у напредовању. Увече је војвода
Степановић примио од краља Петра I писмо охра рења.[55]

Осла љена извлачењем Тимочке дивизије првог позива, Друга армија је 6. децем ра
о уставила започету офанзиву и на достигнутој линији фронта прешла у од рану. „Три дана пратим успешне операције Друге
Ценећи неповољан положај Шумадијске и Моравске дивизије првог позива између армије. Сведок мудрог вођења од стране
реке Турије и Белог гро а, војвода Степа је изјутра о авестио врховну команду да са Ваше, силних напора, хра рости и
тих положаја армија се неће дуго одржати. Такође је затражио да ако се положаји не пожртвовања трупа, ја Вам изјављујем своју
могу од ранити да се пређе у повлачење. Војвода Путник је тај захтев категорично захвалност.“
од ио јер је до ијао позитивне извештаје са фронтова Прве и Треће армије. 7.
децем ра, Трећа армија генерала Павла Јуришића Штурма, ударила је у ок
Краљ Пе ар I.[55]
непријатељском 15. корпусу и даљим напредовањем потпомогла од рану Друге армије
под налетом аустроугарског 13. корпуса. Моравска дивизија у ноћи између 7. и 8. децем ра, после крвавих петодневних ор и, сломила је
отпор 36. дивизије и коначно заузела Кременицу. 8. децем ра, војвода Степа је издао нову наред у да се непријатељ гони у правцу
Лазаревца. Међутим у току ноћи између 8. и 9. децем ра, Врховна команда је наредила војводи да се Моравска дивизија првог позива
окрене у правцу Београда и тамо потпомогне од рану. Тиме је пропао покушај да се потуче 13. аустроугарски корпус који се ез ор е
повукао преко Колу аре. Упркос наред и да се напад армије о уставља, капетан друге класе Јордан Ђорђевић је у два сата по поноћи упао
са две чете у Лазаревац где је заро ио 170 аустроугарских војника.[56]

Схватајући да је итка коначно изгу љена, командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар фон Поћорек наредио је да 15. и 16.
корпус предузму 9. децем ра постепено повлачење према Шапцу, из егавајући оз иљније ор е, а да 13. корпус одступи преко О реновца
у уђе у састав Пете аустроугарске армије која је до ила задатак да по сваку цену рани утврђен положај село Степојевац-Парцански вис-
Ковиона-Мостине, који и доцније послужили као ослонац за нове офанзивне операције, међутим то се није десило.[57]

Пошто није имала довољно снага које и јој омогућиле истовремену офанзиву на целом фронту, Врховна команда је одлучила да Прву
армију задржи у рејонуВаљева ради заштите ока и позадине снага ангажованих на еоградском правцу. Офанзива Друге и Треће армије и
трупа Од ране Београда против аустроугарске Пета армије отпочела је 11. децем ра изјутра, са тежиштем у правцу Си ница-Петров гро -
Београд. Српске трупе у у рзо наишле на трупе Пете аустроугарске армије када су се развиле огорчене ор е на линији Коштаница-
Градац-Парцански вис-Ковиона-Мостине. И поред енергичних напада, трупе Од ране Београда и Треће армије постигле су тога дана
незнатне успехе. Значајнији успех, постигла је једино Друга армија, која је про ила фронт Пете аустроугарске 21. дивизије и тиме открила
леви ок 9. дивизије, осла ивши на тај начин целокупни аустријски 8. корпус. У духу ове директиве, српске трупе су 12. децем ра изјутра
наставиле енергично надирање на целом фронту. Степина Друга армија је већ у самом почетку напада постигла значајније резултате.
Надирање ка Парцанском вису се споро одвијао али уз помоћ артиљерије предвече је заузет положај. Шумадијска дивизија првог позива је
заузела непријатељске ровове на Погледу. Овим успесима Друге армије главна од рам ена линија аустроугарске Пете армије ила је
пољуљана. 12. децем ра, војвода Степа о авештавајући начелника шта а Врховне команде о постигнутим успесима и захтевао од трупа
Од ране Београда и Треће армије да се поравнају са Другом армијом и заштите јој окове. Пошто се непријатељ у току ноћи 12. на 13.
децем ра изненада повукао, трупе Друге армије су рано изјутра 13. децем ра наставиле наступање наилазећи на све јачи и јачи отпор
непријатеља. Средином дана Друга армија је утврдила фронт на линији Авала-Кумодраж. Друга армија је 14. децем ра ујутру напала
утврђене непријатељске положаје на рду Торлак на ком се налазио 8. корпус Пете аустроугарске армије, ојачан 7. дивизијом и 104.
ригадом. Пратећи из Земуна ток ор е на еоградском мосто рану, генерал Поћорек је остао при одлуци да се Београд рани по сваку
цену али то је ило немогуће. Из ијањем Прве армије и Ужичке војске на о але Дрине и Саве и осло ађањем Београда 15. децем ра 1914.
године, после великих по еда српске војске на Суво ору и Маљену, Овчару и Ка лару, Руднику и Космају, Колу ари и Љигу, по едоносно
је завршена Колу арска итка. Овом великом војном по едом у Ср ији је учвршћена вера у сопствене снаге.[57]

Планови Централних сила

После протеривања аустроугарских агресора крајем 1914. године српска војска је ила распоређена у ду љој позадини ради одмора. Трупе
Друге армије иле су размештене у рејону источно од Младеновца. Шта армије налазио се у Младеновцу, школској згради недалеко од
цркве. Аустроугарске снаге су приликом повлачења остављале олеснике заражене тифусом. Српски рањеници су у току Колу арске итке
мешани са зараженим олесницима, што је изазвало да је крајем 1914. и почетком 1915, тифус захватио већи део становништва. Епидемија
је савладана тек маја 1915. године али је узела велики данак. Од пегавог тифуса умрло је 150.000 грађана и 30.000 војника од тога 70%
страних и домаћих лекара. За време епидемије војвода Степа Степановић је остао у Младеновцу. Око његовог шта а подигнуте су велике
енглеске олнице у којима су лечени војници Друге армије.[27] Често је о илазио олнице иако му је саветовано да то не чини на шта је он
одговорио:

„Постарајте се ви за младе људе да очувају живот, а ако војвода Степа и умре невакцинисан, неће ити велика штета.[58] ”

За време епидемије трупе су, по Степином наређењу, изводиле веж е. Он је лично о илазио пукове, јер је сматрао да се тако одржава здрав
дух, ор ени морал и дисциплина код војника. Захваљујући таквом раду војвода Степа је средином маја могао да извести Врховну
команду да су његове дивизије спремне за покрет.[58]

Тих дана водио се рат на Источном фронту. За то време ни Антанта није мировала, покушавши да увуче Италију у рат против
Аустроугарске, што је средином 1915. и успела али није много до ила у превласти на фронтовима. Међутим притисак савезничке
дипломатије на Ср ију у овом периоду је достигао невиђене размере. Савезници Антанте су предвиђали да ће Централне силе по
завршетку кампање у Русији, предузети офанзиву на Ср ију како их преко Бугарске дошле у директну везу са савезничком Турском која
је у то време на Кавказу ратовала са Русијом. Бугарска влада је одлучила да почетком рата стави своје снаге на располагање Централним
силама, али је савезничка Антанта на сваки начин покушавала да их у еди да се предомисле. Средином августа су почеле мо илизацијске
припреме у Бугарској, војвода Путник је 19. августа затражио одо рење од владе да концентрише трупе на источној граници. Плашећи се
да на Ср ију не падне сумња да провоцира рат с Бугарском, влада је отезала с одговором Врховној команди све до краја месеца. Али
увиђајући да се земља налази пред скорим тројним нападом, Пашић је сазвао заједничку седницу владе и Врховне команде за 26. август у
Крагујевцу. Седници је присуствовао и војвода Степа Степановић, заједно са осталим командантима армија. Расправљало се о војно-
политичком положају уочи очекиваног тројног напада. Пре ове седнице Никола Пашић је упутио писмо Врховној команди са низом
питања о томе какве су изгледи за успешну од рану земље у случају напада Аустроугарске и Немачке ез Бугарске, а какви су случају
ком инованог напада са Бугарском. Генерали су на први питање одговорили да их успех у случају двојног напада успех ио вероватно
позитиван за српске трупе. Једино је војвода Степановић издвојио своје мишљење и предложио га, па је притом рекао:

„Могли и се надати неком успеху.[58] ”

Међутим, на питање какав је изглед Ср ије на успешан отпор у случају ком инованог напада Аустроугарске, Немачке и Бугарске, генерали
су једногласно одговорили да изглед за успешну од ране земље, не и ио никакав. Такође су нагласили да виде извесну наду на успех,
али доста сумњиву, само ако и Грчка испунила своје савезничке о авезе уговором из 1913. године. Пошто се на Грчку није могло
рачунати, а имајући у виду велику опасност која прети до Бугарске, на седници се расправљало да се она елиминише пре почетка тројног
напада. Суочена са опасношћу да у предстојећој неравноправној ор и остане излована и поражена и да, поред свега тога, на њу падне
одговорност за слом на Балкану, српска влада је 31. августа одо рила Врховној команди да концентрише трупе на источној граници ради
од ијања евентуалног угарског изненадног напада. 4. септем ра, Бугарска је потписала општи уговор о савезу са Централним силама, а
два дана доцније и војну конвенцију за рат против Ср ије. Том приликом Бугарској је о ећана цела Вардарска Македонија и српске
о ласти источно од Мораве а такође и територијална проширења на рачун Грчке и Румуније које су стале на страну Антанте.[58]

Тројна офанзива
После десетомесечног одмора, Друга армија и њен командант
упућени су, 1. септем ра 1915, на пиротско ојиште ради заштите
Поморавља од Бугара. У зору 6. окто ра 1915. године отпочела је
немачко-аустријска офанзива против Ср ије. После једнодневне
жестоке артиљеријске припреме из оруђа свих кали ара
непријатељева пешадија се отиснула преко Саве и Дунава. Суочена са
тако опасним развојем непријатељеве офанзиве, Врховна команда је
почела да скида поједине јединице са мање угрожених делова фронта
ради појачавања трупа у Од ране Београда и помоћи Трећој
армије.[27] Будући да је на Источном фронту ило мирно, Врховна Повлачење српске војске долином Мораве 1915. године
команда је, уздајући се у рзи долазак савезника, почела да са тог .
фронта повлачи трупе. Најпре је Другој армији узета Шумадијска
дивизија првог позива ( ез 10. пука), затим две хау ичке атерије и по
један пешадијски пук из Тимочке и Моравске дивизије првог позива и на крају и Коњичка дивизија. После одласка тих трупа ефективи
Друге армије или су јако смањени. О јашњавајући ове мере команданту Друге армије, војвода Путник је у наред и од 12. окто ра
нагласио да се одлучио на тај корак з ог даљег погоршања ситуације на северном фронту, со зиром да су француске трупе распоређене у
Нишу. Путник се надао да ће француске трупе стићи у Ниш истог дана или дан после. По пријему ове наред е војвода Степа је упутио
следећу депешу Врховној команди:

„Ја ћу извршити наређење О. р. 22161 од 12. окто ра, али у том случају нишавска долина остаје не рањена. Молим да ми
се упути један пешадијски пук првог позива. Ако га не до ијем, ја не могу гарантовати за од рану нишавске долине, јер
немам трупа за њено затварање. Присуство француских трупа у Нишу није од стварне користи, јер трупе тре а да држе
положаје.[59] ”

Упркос мол ама Врховне команде да Француске трупе уду распоређене код Ниша то није учињено. Генерал Сарај, 13. окто ра је до ио
наређење своје врховне команде да трупе сувише не истура на север да не и иле одсечене од Солуна, већ да се ограничи на одржавање
комуникације између Солуна и Ср ије. Уместо тога, француска војска је расподелила трупе на правцу од Ђевђелије до Градског и
наређење је ило да не ступају у ор у. Друга армија је з ог оваквог стања са смањеним ефективним дејствима и најављене помоћи
савезника, дочекала напад Бугара на фронту од 120 км. Присиљен да са малим снагама рани огроман фронт, увидео је да је терен једини
савезник његових ораца у ор и која их је очекивала. З ог тога је лично о илазио трупе и надгледао израду заклона и препрека на
положајима.[59]

После завршене мо илизације и концентрације своје војске, угарска Врховна команда је чекала пуних девет дана да немачко-аустоугарске
армије што ду ље продру у Ср ију и привуку гро српских снага источног фронта, па да тек тада нареде прелазак у офанзиву у нади да ће
тако постићи лаку по еду. У ноћи 13. на 14. окто ар Бугари су ез о јаве рата прешли у напад дуж српско- угарске границе. У рзо су се
ор е прошириле на цео фронт. Чим је примио извештај о покретима угарских трупа према граници, војвода Степановић је, не чекајући
одо рење Врховне команде наредио да једнице крену у правцу нападе и заузму раније одређене истакнуте положаје дуж армијског фронта.
Бугари су предухитрили Ср е, па дошало до низа ор и. Тимочка дивизија и 10. пук Шумадијске дивизије нису успели да зауставе
надирање Бугара и да одрже заузете положаје, међутим Моравска дивизија је одлучно продужила против напад, поразила Бугаре и ушла у
територију Бугарске по о оду границе. У току Бугарске офанзиве највећи притисак је трпела Тимочка дивизија док су Моравска и
Шумадијска енергично од ијале нападе. Поједини угарски одреди су се предавали не желећи да се оре против Ср а. 16. окто ра Друга
армија је коначно ста илизовала фронт из правца који је контролисала Тимочка дивизија, са друге стране Шумадијска дивизија није
издржала и почела је полако да се повлачи. После 13 дана непрекидних ор и Бугари су про или фронт и непрекидним нападим доспели
до Књажевца.[59]

Да и поправила ситуацију код Врања, Врховна команда је сакупила из разних јединица девет пешадијских атаљона првог, другог и
трећег позива, ескадрон коњице и око три атерије топова. Војвода Степа, мада је дотад више пута упозоравао Врховну команду да нема
довољно трупа за од рану нишавске долине, овога пута је, увиђајући сву оз иљности ситуације у долини Јужне Мораве, у највећој жур и
сакупио око три атаљона пешадије и два топа и упутио их ка Врању. Од прикупљених јединица формиран је Врањански одред, који је
заједно са Власинским одредом о разовао Јужноморавске трупе, под командом пуковника Милана Туцаковића. Главни задатак ових трупа
ио је поновно отварање комуникације Ниш-Скопље и протеривање непријатеља из долине Јужне Мораве. После пада Скопља које је
освојено 23. окто ра од стране Бугара, Врховна команда суочена са новонасталом ситуацијом се одлучила на повлачење трупа северног
фронта до правца Јежевац-Златово, десна о ала Лепенице према Крагујевцу и висоравнима северозападно од Краљева и Ивањице. Овим
маневром Врховна команда је хтела да до ије на времену очекивајући интервенцију савезника из правца Солуна, међутим до дате
интервенције није дошло. Нов притисак непријатеља се осетио 24. окто ра. Под притиском надмоћнијих и технички оље опремљених
непријатељевих снага, српска војска је ила присиљена на повлачење. Немачке и угарске снаге су се спојиле 26. окто ра код Брзе
Паланке. Истог дана, угарске снаге су уз помоћ по уњених Ал анаца продрле у Качаничку клисуру. Врховна команда је на овај напад
о разовала одред „Тру а нове о лас и“ чији је задатак ио да рани Качанички теснац. Трупе нових о ласти су се састојале од две
дивизије Прве и Друге армије. Општа ситуација је захатевала да се у рза повлачење трупа на свим фронтовима и изврши ново груписање
на скраћеној линији, да и се одвојиле потре не снаге за отварање Качаничког теснаца и про ој према Скопљу.[59]

У ноћи између 26. и 27. окто ра по наред и Војводе Степе, Друга армија напушта положај у рејону Пирота на нове положаје за од рану
Ниша. По о ављеном повлачењу Друге армије који је протекао врло тешко онемогућен јаким временским условима, на новом положају
Друга армија је држала фронт од 160 км са осла љеним и измореним трупама. У току 30. окто ра Шумадијска дивизија трпела је
страховите нападе од стране непријатеља, али и поред непријатељског упорног напада задржала положаје. 1. новем ра Тимочка дивизија
је трпела нов напад Бугарске али је и поред даноноћних ор и успела да се одржи на постојећим положајима. На основу извештаја о а
команданата Шумадијске и Тимочке дивизије, војвода Степановић је ио задовољан. По пријему извештаја Врховне команде да су
савезници упутили појачање у Солун, војвода Степа је одлучио да са својом Другом армијом што дуже одржи постојеће положаје. Исте
инструкције до или су команданти других армија. Како савезничка помоћ није стигла у ноћи 3. и 4. новем ра Друга армија се постепено
повлачи на нове положаје села Мрамора. Остале армије су о разовале нови фронт на линијама Западне и Јужне Мораве.[59]

Последња од рана и Ал анска голгота

Стање српске војске по доласку на моравске положаје је ило је врло тешко. Будући да је непријатељ наставио притисак несмањеном
жестином, претила је опасност да српска војска — потиснута у сиромашне планинске крајеве и лишена могућности да се сна дева храном
и муницијом — подлегне пре него што јој стигне о ећана савезничка помоћ. У таквој ситуацији српска влада је 4. новем ра у Рашкој
одржала ванредну седницу, под председништвом регента Александра, на којој је донесена одлука о даљем вођењу рата. На седници владе
одлучено је да ор е тре а наставити и да се повлачење изведе ако уде морало преко Косова, у јужну Македонију и у Ал анију. Врховна
команда је 6. новем ра одлучила да јединице са северног фронта се повуку према Приштини, док је Друга армија до ила задатак да спречи
продор непријатеља са истока на правце повлачења главнине српске војске.[60]

Притисак непријатеља рзо се осетио на целом источном фронту. Друга армија трпела је страховите ударе Бугарских дивизија. 4, 5. и 6.
новем ра војвода Степа је покушао да осујети рзо напредовање Бугарских снага али његове трупе нису успеле да одрже положаје у Нишу
и Власотинцу. У таквим околностима Врховна команда је о авестила војводу да му на располагање ставља и Моравску дивизију другог
позива из састава Треће армије. Војвода је у депеши врховној команди саопштио да му не шаље дату дивизију да се не и правила гужва у
позадини његове армије и да ће он маневром са постојећим трупама у саставу своје армије покушати да од ије напад Бугара. Међутим у
току следећег дана ситуација се знатно погоршала. Тимочка дивизија је на фронту ила раз ијена од стране Бугара који јој нису дозволили
да се прегрупише па су се одреди нашли у расулу и фронт је почео да попушта. 8. новем ра, Бугари прелазе Јужну Мораву и нападају
Лесковац, који су у рзо и заузели. Војвода Степановић чувши извештаје са фронта наредио је да се снаге повуку на линију реке Ја ланице
и Пусте реке и да тај положај задрже за евентуални контранапад. Сутрадан 9. новем ра, настављен је напад Бугара на Тимочку дивизију, а
војвода је примио извештај да су заузели и положаје око реке Ја ланице. После ових нових дешавања на фронту војвода се вратио у
Прокупље и видно потресен реферисао Врховној команди ситуацију на фронту:
 „Стање је врло опасно, јер нема могућности да се пешадија задржи и уреди. Али од свих ових мера не очекујем никакав
успех, з ог расула пешадије која је прсла и неможе се сакупити. Све ово јављам по личном уверењу, јер сад долазим са
места ор е. Немам наде да ће се артиљерија, која је досад очувана, очувати. Бугарска снага цени се на 8 атаљона. Наредио
сам да се тешка артиљерија, и сви возови евакуишу према Преполцу. Опасност предстоји и Тимочкој војсци, која рани
прелазе на Морави. Са Ветерничким одредом немам везе. О овоме је зивештена Трећа армија. Очекујем хитна
наређења.[60] ”

10. новем ра, фронт се ста илизовао јер су Бугари деловали пасивно па су српски команданти успели колико је ило могуће да
консолидују дивизије Друге армије које су иле у расулу. 11. новем ра, војвода је одо рио предлог својих команданата да се изврши
против удар на Бугарске снаге, што је и учињено упркос жестоком нападу на Шумадијску дивизију која је одолела и успела да натера
непријатеља у повлачење. 12. новем ра, настављено је гоњење и ускоро пут Прокупље-Ле ане-Приштина је ио поново под контролом
српских снага и тиме је "Би ка ко Лесковца"тј.(Лесковачки противнапад) , ила завршена. Истог дана војвода Путник наређује да се све
армије (Прва, Друга и Трећа) заједно са трупама Од ране Београда и Тимочке војске, постепено повлаче на Косово, а да Друга армија
штити источне правце. У периоду од 12. до 18. новем ра српске снаге су се концентрисале за про ој према Скопљу, међутим непрекидан и
снажан притисак непријатељских јединица на свим линијама фронта није дао времена српској војсци да се прикупи и отпочне "Качанички
маневар“. Између 17. и 21. новем ра развиле су се страховите ор е Друге армије на правцу старе српске границе (правац Свирци-
Преполац) и тиме су пресечене комуникације са Качаником. 21. новем ра, Врховна команда је наредила повлачење на леву о алу реке
Ситнице, где је намеравала да концентрише све снаге за одлучућу итку. У овом повлачењу Друга армије је упркос надчовечанским
напорима и услед недостатка људи успела да успешно заштити правце за повлачење.[60]

24. новем ра, завршено је повлачење српске војске на леву о алу

Ситнице. Међутим тада се увидело да је војска сувише преморена,
јединице проређене, а артиљеријска муниција исцрпљена. Увидећи
дато стање, 25. новем ра Врховна команда је одлучила да се цела
војска повуче преко Ал аније и Црне Горе у Јадранско приморје.
Наред а Врховне команде о повлачењу није прихваћена с
одо равањем у војсци. Многи војници су напустили јединице и
упутили се кућама, други су негодовали да ће радије погинути на
свом огњишту него да иду у туђину. Каракеристично је писмо које је
27. новем ра, упутио начелник шта а Шумадијске дивизије другог
позива, тадашњи генералшта ни мајор Душан Симовић (касније
армијски генерал и премијер Југославије), војводи Степи Прелазак Врховне команде преко залеђеног Везировог
Степановићу. Војводу је у писму позвао на патриотизам и ор у прса моста на Црном Дриму.
у прса са далеко надмоћнијим непријатељем (исти сценарио
применио је војним пучем од 27. марта 1941). На овај патриотски чин
војвода је одговорио смирено мајору да очекује од њега да са прецизношћу извршава наређења његових претпостављених и да не клоне
духом. Симовић је на овај апел одговорио поносно и пркосно, сматрајући да је у праву и да прекор није заслужио. Сутрадан (28. новем ра)
војвода се суочио са новим заговорником, војводом Живојином Мишићем да се српска офанзива усмери ка северу. На његову иницијативу
у периоду од 29. новем ра до 3. децем ра одржане су генералшта не седнице у Пећи. Седници су присуствовали војводе Степа
Степановић, Живојин Мишић, генерали Павле Јуришић Штурм и Михаило Живковић. Седницом је председавао војвода Степа као
најстарији командант по чину у армији. После петодневних седница у којима је једино војвода Мишић ио заговорник да се крене у
контраофанзиву, остали генерали и војвода Степа или су става да се изврши наређење Врховне команде. Наређење је заслугом војводе
Степе, реализовано од 2. децем ра после подне када је одлучено да се целокупна војска повуче преко Јадранског приморја и тиме
спаси.[60]

Повлачење са Косова поља на Јадранску о алу извршено је постепено у периоду од 25. новем ра 1915. до 15. јануара 1916. године.
Приликом повлачења Врховна команда је одлучила да се армија трансформише у рдски тип и да се уништава сав материјал који се не
може понети, а да се касније и уништи тврђавска, хау ичка и део пољске артиљерије која се није могла вући. Друга армија се повлачила, у
саставу главнине, с Првом и Трећом армијом правцем Пећ-Андријевица-Подгорица-Скадар. Остале трупе су се повлачиле уз саму границу
са Ал анијом и тако штитиле одступницу главнини српске војске. За то време војска Краљевине Црне Горе пружила је последњи отпор
аустроугарском непријатељу у ици на Мојковцу, знатно надмоћнијем непријатељу. После пада Ловћена (10. јануара), краљ Никола је
замолио на преговоре али је аустроугарска инсистирала на капитулацији која је потписана 21. јануара 1916. године. Тиме је улога
Црногорске војске у Првом светском рату завршена.[60]
Мада непријатељ није успео да одсече одступницу српској војсци, суд ина српске војске је ила трагична. Кроз дивље ал анске планине
кроз које су пролазили, од глади, зиме, по лату и ез крова над главом су умирали. По доласку у Јадранску о алу Ср и нису ништа нашли
од онога што су им савезници о ећали: ни хране, ни оружја, ни муницију, а ни појачање у трупама које и их штитиле док се не опораве и
реорганизују. За то време док су чекали савезничку помоћ (од средине децем ра до краја фе руара) српске трупе су иле изложене
гладовању и најгру љем шиканирању од Италијана који су или задужени да се француски сандуци са храном дотуре Ср има.
Разочараним оваквим држањем савезника, на хиљаде српских војника напустило је своје јединице и упутило се својим кућама али су само
ретки појединци стигли свом дому. Већина их је или пало у заро љеништво, умрло од глади или зиме, а један мањи део је погинуо од
напада ал анских анди. У том периоду је српска војска изгу ила око 143.000 ораца.

Коначно су остаци српске војске захваљујући Французима превезени на Крф у периоду од 18. јануара 1916. до 23. фе руара 1916. изузев
9000 војника који су превезени у Бизерту и 13.068 војника (са 10.144 коња) који су до априла остали у о ласти Валоне. Укупно је спасено
158.000 војника али је за кратко време на Крфу и Бизерти умрло више од 7750 људи. За то време војвода Степа је ио са својим
војницима.[60]

Боравак на Крфу и Солунски фронт

По наређењу Врховне команде Степа се 3. фе руара заједно са првим
ешалонима своје армије, превезао на Крф. Трупе Друге армије иле
су смештене уз морску о алу између села Пирги, Ипсос и Маркос. За
време тромесечног оравка на Крфу, Степа је сместио свој шта у
средину својих трупа да и непосредно руководио и надгледао
опоравак војника и старешина. Степа је, ез о зира на време
о илазио своје трупе. Генерал Жозеф Жофр је на међусавезникој
конференцији (од 7. до 9. децем ра 1915.) ез увијања и јавно
признао да су велики савезници криви за слом на Балкану и гу итак
Ср ије. З ог слома Ср ије у Француској је пала влада на челу са Престолонаследник Александар разговара на
премијером Вивијаном, а нови премијер Аристид Бријан и његова Солунском фронту са војводама Степом Степановићем,
влада је са више несе ичности и искрености окренула се спасавању Живојином Мишићем и Петром Бојовићем.
Ср ије. Међутим све савезничке земље нису мислиле исто. Енглеска
је стопирала сваку оз иљнију акцију Русије и Француске у нади да се
помогне Ср ији. У једној изјави из 1915. године, чувши понашање Енглеске према Ср ији војвода Степа Степановић је рекао:

„Она узнемирава цео свет својом империјалистичком политиком, својим егоизмом и хладним нагоном за своје
интересе.[61] ”

Но, у тим тешким тренуцима Степа није клонуо нити се предавао јадиковању. Он је у таквим приликама највише времена проводио у раду.
И управо захваљујући таквом схватању дужности, у чему су га следили и његови официри, о новљена Друга армија је већ средином
априла ила спремна за нове подвиге. Врховна команда је у наредном периоду урадила детаљну реорганизацију армија. Од постојећих 13
пешадијских дивизија о разовано је 6 нових истог назива. Према новој организацији српска војска је имала три армије и по две
пешадијске дивизије. Осим тога, задржана је Коњичка дивизија и помоћне трупе изван армијског састава. Укупно ројно стање је ило
147.000 људи. Од фе руара до маја 1916, захваљујући и команданту Друге армије, на Крфу је створена нова Друга армија. Та јединица је
половином маја пре ачена у Солун, а у јулу на ново ратиште, на Солунски фронт. Скоро две године налазила се на положају око Кожуха,
З орске косе, Ветерника, До рог Поља и Сокола. По мишљењу српске Врховне команде, то је ило повољно место за извршење про оја
фронта, офанзивним дејством. Прва наређења Врховна команда је упутила Другој армији тек 20. јуна 1916. Тада је завршено стратегијско
распоређивање српске војске која је заједно са француским трупама развила фронт на линији од 450 км — од Орфанског залива до
Охридског језера. Главокомандујући ових здружених снага ио је генерал Сарај, који је ио и главокомандујући Француске источне армије.
Почетак савезничке офанзиве планиран је за 23. јули, али је неколико пута одлаган з ог одуговлачења Румуније да ступи у акцију. Тако да
је напад почео са месец дана закашњења 20. августа.[27]

Потписивањем конвенције 17. августа по којој Румунија приступа Антанти, Бугарска је извршила напад на Румунију, и тиме одсекла и за
једно време зауставила помоћ румунских армија савезницима у Солуну. З ог новоискрслих околности, генерал Сарај је одустао од раније
планиране офанзиве долином Вардара. На састанку са свим савезничким командантима 20. августа у Солуну усвојен је нови план дејства
савезничких трупа, који је предвиђао да се предузме дејство правцем Соровић-Баница-Битољ, а да се на осталим деловима Солунског
фронта остане у од рани, а да коначни напад крене 12. септем ра. Савезници су дали одрешене руке да Врховна команда српских снага
одлучи о току напада. 29. септем ра, генерал Бојовић и војвода Степановић су или на састанку који је одржан у Вертекопу. Одређени су
детаљи напада као што је војводи понуђено да Друга армија испита нове дуге топове кали ра 155 мм и на основу анализе да одреде у ком
правцу да се води рат. За то време Прва армија под командом генерала Милоша Васића је преузела главнину напада, а Другој армије
војводе Степе одређена је улога помоћи. У то време је реорганизован командни кор у армијама. Војвода Живојин Мишић је преузео Прву
армију, а генерал Васић, Трећу од генерала Павла Јуришића Штурма који је суспендован з ог грешака у командовању. Након
реорганизације, приступило се задатку који је српска војска до ила у договору са савезницима. Српска армија је имала задатак да нападне
непријатеља на фронту и про ије фронт правцем на север према Битољу.[62]

Дана 14. августа, почела је савезничка офанзива и прва значајнија итка која је трајала три дана до 17. августа, а одиграла се на
Горничевском пољу. У овој ици значајну улогу одиграла је артиљерија моравичког пука која је пружала подршку. За време Горничевске
итке, Друга армија је такође водила врло оштре ор е. На правцу Кожуф, З орско, Преслап, Ковил, Голо ило, Ветерник, Кравица, До ро
поље, Соко на којима је непријатељ организовао од рану, Друга армија није могла да изврши задатак са сопственим снагама. Полазећи од
ових чињеница војвода Степа 17. августа је реферисао врховној команди да се напад на задати циљ одгоди док не уде освојен
Кајмакчалан. На овај предлог Врховна команда га је у целости прихватила и о авестила војводу да му се ставља на располагање да
командује армијом са потпуном сло одом.[62]

Напад на Кајмакчалан почео је 12. септем ра, али је трајао 18 дана. Бор е су иле тешке, крваве али з ог жилавог отпора непријатеља
напад се споро одвијао. После жестоких ор и коначно 30. септем ра, Дринска дивизија је освојила планину Кајмакчалан. До застоја
операција догодило се на итољском фронту. Тај застој посе но је узнемирио српску Врховну команду, која је дошла до закључка да неће
ити могуће савладати од рану непријатеља на итољском правцу. З ог личне жеље да се не дозволи непријатељима да се одморе и
прегрупишу снаге генерал Бојовић се о ратио генералу Сарају 10, 11. и 16. окто ра са предлогом да се ојачају трупе у Моглени (Друга
армија) и да се са тих положаја предузме снажна офанзива у Тиквешку котлину, са циљем да се из ије на линију: Возарци-Кавадар-Демир
Капија и да се тако изманеврише и поколе а непијатељев фронт у долини Вардара и код Битоља. На жалост овај предлог није прихваћен
па је Солунски фронт про ијен тек две године касније. Не до ивши појачање од Француза, српска Врховна команда се одлучила на
трансформацију армија. Од Друге армије је узет један пук (12. шумадијски) и неколико атерија јер се сматрало да ће војвода Степа успети
да одржи фронт и са видно осла љеном армијом. Ове трупе су упућене Трећој армији и у рзо се утврдило да је то ио прави потез. Већ 5.
окто ра почео је напад на о алама Црне реке. У међувремену румунски фронт се нагло погоршао и сазнавши за ту ситуацију француски
генерал Жофр инсистирао је да савезници пошаљу 10 нових дивизија и да у догледно време ојача фронт и припреми га за контраофанзиву
на Солунском фронту којом их у садејству са Руским снагама на Дунаву, из ацио Бугарску из рата. По доласку тих трупа укупно
савезничке снаге на Солунском фронту су ројале 500.000 ораца, тј. 20. дивизија. 27. окто ра, настављене су ор е на Црној реци и
коначно 17. новем ра освојен је овај рејон. Увидевши то непријатељске снаге су почеле да се повлаче на север изнад Битоља. У овим
иткама није заостајала ни Друга армија, мада је главнину напада водила Прва и Трећа армија. Она је својим еспрекорним извршавањем
наређења на положајима око реке Могленице, корисно потпомогла напад у завршној операцији освајања Битоља. После ове итке војвода
Степа Степановић одликован је Карађорђевом звез ом са мачевима II с е ена.[63]

После ових итака српска војска је ила видно осла љена у људству што је захтевао ново реорганизацију. Од дотадашње три армије,
направљене су две, а команданти распоређени према чину и новом распореду. За команданте ових армија постављени су војводе
Степановић и Мишић. Реорганизација армија завршена је 3. јануара 1917. године. 28. марта, војвода је известио Врховну команду да ће му
за попуњавање своје армије ити потре но 81 артиљеријско оружје од чега 58 тешких и најтежих. Већ идућег дана је са командантима
својих дивизија разаматрао план за удући напад, који је од стране свих команданата једногласно прихваћен. У међувремену погоршала се
војно-политичка ситуација Антанте. Наиме после Руске фе руарске револуције у којој свргнут руски цар, Русија је напустила Први
светски рат. Врховна команда је закључила да новонастале околности нису погодне да се у скорије време започне продор фронта.
Детаљнији извештај поднет је на седници Врховне команде 17. априла у Су отском. На седници је такође одлучено да се фронт про ије
правцем До ро Поље — Ветерник и да се план не мења, а да се успех постигне са што мање жртава. Такође је одлучено да напад започне
Друга армија, а да Прва армија крене у напад по из ацивању непријатељских трупа од стране Друге армије. После тога о е армије и
продужиле офанзиву на север долином Вардара: Друга армија — на простору села Градец-Војшанци (на Вардару), а Прва армија —
између Градског и Прилепа у случају да то не и урадила француска Источна армија. О авештен од стране Врховне команде да нема
ништа од о ећане артиљерије од стране савезника војвода Степа, одлучује у консултацијама са својим командантима да 23. априла крене у
напад на линији Сушица-Сокол.[63]

Дана 8. маја, Друга армија је одлучила да започне напад. Операције су почеле ујутру снажном артиљеријским ом ардовањем
непријатељевих положаја дуж целог фронта. Војвода Степа је у 7 часова ујутру са своје осматрачнице посматрао ток ор и. Међутим, већ
око поднева напад се није одвијао како је планирано што је за ринуло војводу. Имајући у виду тежину терена и упорост непријатеља,
Степа је с разлогом инсистирао на што снажнијој и рационалнијој артиљеријској ватри, јер је од њеног успеха зависио и успех пешадије. У
току три дана и три ноћи развиле су се огорчене ор е. Бугари су ценећи значај освојених положаја, у неколико наврата извршавали
против ударе на српске положаје које су српске снаге вешто раниле. Циљ је ио да се Бугари из аце са коте 1824 (врх Стењак) који су
Бугари држали у дугом временском периоду. Напади на ову коту трајали су са прекидима, з ог временских услова који прекидали ор у.
По одлуци генерала Сараја, 23. маја све операције на фронту су иле о устављене. Од тада тј. маја 1917. до септем ра 1918. године српска
војска је водила рововски рат. Разлог је ио јер се почетком 1917.
влада Грчке окренула Централним силама и тиме директно угрозила
савезнички фронт у Солуну. Француска и Енглеска склапају споразум
о свргавању грчког краља Константина и пронемачке владе. 22. маја,
генерал Сарај се о ратио Врховној команди да учествује у
операцијама против Грчке, на шта је генерал Бојовић изјавио да ез
одо рења Врховне команде не може да донесе такву одлуку,
правдајући је да скидањем својих трупа са фронта сла и целокупни
фронт. И ез подршке Ср ије, савезници су успели у својој намери.
Краљ Константин I је а дицирао у корист сина Александра, који је
поставио Венизелоса за председника владе. Нова влада је крајем јуна Војвода Степа Степановић у разговору са Војводом
о јавила рат Централним силама и стала на страну Антанте. После Живојином Мишићем на Солунском фронту.
ових дешавања и грчка је упутила десет дивизија на фронт и тиме су
значајно ојачане снаге Антанте на солунском фронту.[63]

Још почетком јуна 1917. године Врховна команда наредила је војводи да проучи прилике за извршење про оја фронта на линији До ро
Поље — Ветерник. С о зиром на деликатну улогу коју је у томе имала Друге армија, а од чијег је почетног успеха зависио успех офанзиве
у целини, војвода је са својим командантима до детаља разрадио све појединости напада, од највиших до најнижих јединица. 3. јуна, у
једној чети трећег атаљона почело је војничко незадовољство подстакнуто лажним изјавама појединих команданата који су имали за циљ
да се комплетна српска војска деморалише. Чувши за ово војвода Степа је наредио да се у наредном периоду спроведе истрага у својој
армији. Завера је откривена 8. јуна од стране једног поднаредника који је пријавио свог потпоручника и четворицу подофицира да стоје
иза завере. Истог дана војвода је наредио да се дотични официри ухапсе, а трећи атаљон повуче у резерву и дотадашњи комадни кадар
замени новим. Такође је издао наред у својим командантима да влада и Врховна команда предузимају све мере да се трупе поштеде
великих гу итака и напора. У исто време о илазио је олеснике, рањенике и трупе на фронту и подизао војсци ор ени морал.[63]

Врховна команда је 16. јуна, оштро укорила команданта Шумадијске дивизије пуковника Живка Павловића и он је упућен за војног аташеа
у Атини, али не на предлог војводе Степановића, већ изгледа з ог сумње да је наклоњен „црнорукцима“. У току лета смењена су још
четири официра на високим положајима у Другој армији: пуковници До росав Павловић, Радован О радовић и Војислав Михаиловић,
заједно са генералом Љу омиром Милићем. После ове смене постављени су нови команданти на исте дужности, пуковници Миливоје
Зечевић, Петар Мишић и Милош Михаиловић. У исто време одржан је и Солунски процес који је пољуљао углед војводин, јер је Врховна
команда мислила да је наводно ио „снажан ослонац“ организацији „Црна рука“. Међутим иако лојалан круни и династији, о војводи су
испредане интриге и чињени су покушаји око његовог уклањања из служ е. У рзо се у Другој армији сазнало за писмо у којем се Врховна
команда о раћа војводи да ако је уморан може да преда свој положај и оде на одмор. Степа је лаконски од ио ту понуду речима:

„Потпуно сам здрав и спосо ан да командујем армијом.[63] ”

Највећи део времена војвода Степа је на Солунском фронту провео у једном малом за аченом планинском селу Тресини, недалеко од пута
који из Вертекопа води ка До ром пољу. На том месту се налазио шта Друге армије од априла 1917. до августа 1918. године. Крајем 1917.
Врховна команда је послала у Другу армију велики рој до ровољаца из аустроугарских крајева насељених Ср има и другим
јужнословенским народима који су дошли на Солунски фронт да ратују на страни савезника. Попуњавањем новим до ровољцима из целог
света, Америке, Русије, чета са до ровољцима из јужнословенских крајева је временом прерасла у атаљон, ригаду и на крају у дивизију.
Дивизија је почетком 1918. названа Југословенска јер је ила о разована по жељи Југословенског од ора. Вардарска дивизија је
расформирана и њен састав је ушао у састав Југословенске дивизије и коначно она је ушла у састав Друге армије. У пролеће 1918. ова
дивизија је преузела фронт ивше Вардарске дивизије на правцу Соко-До ро поље, на којем је остала до почетка септем арске савезничке
офанзиве 1918. године.[63]

Нова 1918. донела је нове промене у распореду снага Централних сила и Антанте. После по еде окто арске социјалистичке револуције и
изласка Русије из рата, Немци су могли да пре аце своје сло одне дивизије са источног фронта и по први пут од почетка рата да остваре
надмоћ у роју дивизија на западном фронту. Главни разлог је ила очекиван долазак нових савезника САД који су своје трупе о учавали
на западној о али Атлантика и који и почетком 1919. године, прешли у офанзиву и рат окончали у своју корист. О свему овоме
о авештена је и Српска Врховна команда. Друга армија је у том периоду извршила одређен низ мањих операција на свом фронту, при чему
се посе но истакла новоформирана Југословенска дивизија. Француске трупе ојачане Грчким снагама, са својом снажном артиљеријом
нападала је угарске положаје код Скра ди Легена. Посматрајући са осматрачнице на Паику командант шта а Друге армије пуковник
Војислав Живановић импресиониран дејством нових топова рекао је:

„Када и нам савезници дали овакву и оволику артиљерију, ми исмо заузели До ро поље.”
На ову реченицу престолонаследник је запитао војводу:

„Делите ли и Ви, господине војводо, мишљење вашег начелника шта а?”

Степа је након краћег размишљања одговорио мерећи сваку реч:

„Да! И ја тако мислим. Само и ми тре ало да имам ар још једну дивизију у резерви.[64] ”

Дана 16. јуна, Врховна команда издала је налог команданту Друге армије да полако темељно припрема стратегију за напад на До ро поље.
Војвода је пуних две недеље радио на припреми и прорачуну потре них снага и средстава за успешно извршење офанзиве. У међувремену
замењени су команданти француских снага, у Париз је отишао генерал Гијом, а постављен је нови генерал Франше д'Епере (касније
једини инострани почасни југословенски војвода). Приликом одласка генерал Гијом је оставио своје извештаје генералу д'Епереу, по којим
и тре ало да се припреми предстојећа офанзива правцем До ро поље — Скопље и даље на север, која и се развијала у кооперацији са
противофанзивом савезничких армија на западном фронту. У међувремену за новог начелника шта а српске Врховне команде именован је
војвода Живојин Мишић уместо генерала Петра Бојовића. Генерал Бојовић је у априлу поднео оставку з ог суко а са француским
генералом Гијомом јер је од ио његов захтев да се српски фронт прошири у луку Црне реке, па је по својој личној жељи постављен за
команданта Прве армије. Након одласка Гијома и доласка д'Епереа нормализују се односи између две високе команде. На позив регента
Александра, генерал д' Епере је 29. и 30. јуна о ишао српски фронт и на терену се упознао са пројектима српске Врховне команде. У
шта у Прве армије на Јелаку одржано је завршно конферисање са српским генералима.

Пошто је утврђено да се изврши план про оја преко положаја Друге армије, генерал д'
Епере је одлучио да до ар део својих снага стави на располагање српској Врховној „Даћемо вам све што вам тре а и својски
команди. Војвода Степа је чувши одговор д' Епереа затражио од Француза да се Другој ћемо вас помагати.“
армији упуте следећа појачања: у артиљерији (12 атерија дугачких кали ра 155 мм, 14
Луј Фран е ' Е ере [c][64]
атерија кратких топова 155 мм „Шнајдер“ и две атерије рововских оруђа од 175 мм
са по 6 цеви), у пешадији (три пука за појачање дивизија прве линије и две комплетне
дивизије у резерви за искоришћавање успеха тј. укупно око три дивизије пешадије). Такође је затражио да у току напада дејствује и
француска авио-ескадрила по непријатељу ом ардовањем позадине и сталним извиђањем. Врховна команда је прихатила захтеве Друге
армије и уз њих додала захтеве и Прве армије да се и она ојача са још једном дивизијом и тешком артиљеријом. С тим пројектима војвода
Мишић је отишао код генерала д' Епереа који је прихватио српске предлоге уз услов да се француске трупе распореде у Другу армију код
војводе Степановића. Поред о ећане помоћи генерал д' Епере је и Првој и Другој армији српске војске доделио још 12 дугачких топова
кали ра 240 мм, 18 цеви рововских оруђа, 2 атерије кратких топова кали ра 155 мм. Уз то д' Епере је о ећао да ће ставити на располагање
српским снагама и што је могуће више авиона, ацача пламена, радничке одреде и известан рој специјалиста. На састанку војводе
Мишића и генерала д' Епереа од 3. до 7. јула у Солуну утврђене су све важније појединости предстојеће офанзиве, те је главни командант
израдио пројекат плана операције.[64]

Припреме за офанзиву трајале су пуна два месеца. Пошто су за про ој непријатељевог фронта релативно мале ширине иле предвиђене
веома јаке снаге и огромне количине муниције и другог ратног материјала, пред свим командама и њиховим органима налазили су се до
тада непознати, врло крупни задаци. Наиме, тре ало је све унапред предвидети, прорачунати и најрационалније употре ити. У тим
околностима најпотпуније је дошло до изражаја Степино огромно искуство и она његова пословична методичност, сигурност у
предвиђању и тачност у раду. Гледајући на трупу као извршиоца свих планова, он је упорно захтевао да се не окасни са израдом планова и
друге ор ене документације, да и трупа имала што више времена да што квалитетније и на време изврши постављене задатке. Степа је
чак у неколико наврата улазио у препирку с Врховном командом з ог задоцњења неких основних наређења, као и з ог честих измена и
допуна у већ издатим наређењима — јер је то, како је он с разлогом истицао, изазивало пометњу и коле ање у раду јединица. Највише се
расправљало о методу про оја фронта. Имајући у виду јачину непријатељеве од ране, војвода Степановић је планирао про ој по систему
методичног напада. Дана 18. августа, генерал д'Епере је издао посе ну веома опширну наред у у којој је изнео своје погледе на ток
про оја, са захтевом да се упутство Друге армије за извршење напада измени. На ове захтеве војвода Степа је и даље остајао при својим
ставовима. Војвода Мишић је у целини подржао наред у главног команданта. После тога војвода Степановић је морао да изради нови
план напада своје армије, који је ио готов тек 30. августа. Припреме за почетак напада завршене су до почетка септем ра. Међутим,
енглеска и италијанска влада непрекидно су од ијале да дају сагласност за почетак офанзиве. Оне су се залагале да се дипломатским
преговорима и уз одговарајуће уступке Бугарска наведе на сепаратни мир. Оваквом ставу супротставиле су се владе Ср ије и Француске.
Најзад после дугих преговора одлучено је да се напад реализује 11. септем ра. Такође је одређен термин за почетка напада савезника.
Артиљеријска припрема имала је да почне на целом солунском фронту 14. септем ра, а напад пешадије: за Ср е — 15. септем ра, за
Енглезе и Грке — 18. септем ра, а за Француску источну армију — 24. септем ра.[64]
11. и 12. септем ра све француске јединице додељене за ојачање Друге армије ушле су у њен састав. Тринаестог септем ра увече свим
јединицама је прочитана наред а Врховне команде о предстојећој офанзиви. У зору 14. септем ра, савезничке атерије отвориле су ватру
на угарске положаје. Артиљеријска ватра је трајала цео дан и целу наредну ноћ. Њена највећа жестина достигла је врхунац 15. септем ра
ујутру испред српске Друге армије на одсеку Соко—Ветерник. Војвода Степа је пратио развој напада са своје осматрачнице и све до 11,40
часова није налазио за потре но да подстиче команданте дивизија да у рзавају акцију, јер се напад Шумадијске дивизије развијао успешно
преко сваког очекивања, док су команданти фрнацуских дивизија слали извештаје да предузимају најенергичније мере да прошире
почетне успехе. Међутим војвода је око поднева постао узнемирен з ог тапкања у месту француских дивизија на главном правцу напада.
Око 11,40 упутио је наређење француским генералима да овладају задатим циљем, али и после тог наређења, мада су чиниле очајничке
покушаје да крену напред француске трупе су остале у месту. Како је ситуација постала критична ио је доведен у питање цео про ој. У
14,10 часова војвода Степа је наредио команданту Шумадијске дивизије да из састава своје резерве упути један одред са рдском
атеријом у правцу Борове чуке и да исту заузме у циљу олакшавања даљег рада 17. француске дивизије. Међутим, није ило изгледа да ће
17. дивизија ни после пада Борове чуке и О ле чуке моћи да изврши задатак. После овога војвода је одлучио да у ор у уведе Тимочку и
Југословенску дивизију, да оне доврше про ој. Тек пошто су после 20,30 часова стигле две чете из дивизијске резерве уз сарадњу Дринске
дивизије, извршен је про ој и освајање Сокола. После пада Козјака и Козјачке косе, Југословенска дивизија је упутила своју Југословенску
ригаду да заузме Кучков камен. На тај начин Друга армија је у току 17. септем ра, раз ила угарску 3. дивизију и сва пристигла појачања,
натеравши је да се у нереду повлачи ка Конопишту.[64]

У току 19. септем ра, Друга армија из ила је на Вардар, на простор између Црне реке и реке Велице, чиме је извршен потпуни про ој
Солунског фронта и задо ијена по еда. Да и у рзала напредовање Друге армије, Врховна команда је наредила да коњичка дивизија изађе
из састава Прве армије и да се 18. септем ра увече прикупи код села Рождена и стави под команду Друге армије. Коњичка дивизија у
садејству с левом колоном Југословенске дивизије, успела је да савлада отпор непријатеља испред Кавадара, да осло оди Кавадарце и
Демир Капију. Десна колона Југословенске дивизије споро је наступала услед јаког отпора непријатеља, док је Тимочка дивизија
савлађујући отпор о е колоне некако успела да се про ије на задате положаје. Продор према Вардару имао је врло великог стратешког
значаја. Тим поводом генерал Франш д'Епере послао је телеграм српској Врховној команди у коме је упутио честитање, посе но истичући
успех Друге армије од 19. септем ра. После продора српске војске између Црне и Вардара 20. септем ра, непријатељ се дао у повлачење.
Дана 21. септем ра, савезничка Главна команда је издала саопштење у коме је речено да су српске трупе из иле на Вардар. У том периоду
војвода је послао свој извештај Врховној команди у коме каже:

„Фронт је стратегијски про ијен. Врло недовољна активност савезничких трупа на десном оку армије успоравала је рже
надирање, нарочито Тимочке дивизије.[64] ”

У току 22. и 23. септем ра, по наређењу војводе Степе, иле су пре ачене знатне снаге преко Вардара. У току наредне ноћи и у раним
јутарњим сатима 24. септем ра пре ачене су на леву о алу комплетне дивизије (Коњичка, Југословенска и Тимочка), док су Шумадијска и
17. колонијална остале на десној о али. Друга армија је затим, у садејству са Коњичком дивизијом, упућена преко Штипа на Софију.
После осло ођења Кочана и Радовишта, Друга армија је од 27. до 29. септем ра осло одила Царево Село и из ила на угарску границу. 30.
септем ра, страхујући од одмазде српске војске за злочине који су починили на српској земљи Бугари су пристали на све услове
савезничког примирја. Тиме је рат са Бугарском ио завршен. За ову огромну по еду највећи део терета је поднела Друга армија, која је
својом силином ила решена да гони угаре до Софије. Тиме су такође иле завршене ор е у Македонији после четири дуге године.
Поводом српских по еда огласили су се Енлеске новине, Манчестер Гардијан и Лондонски Тајмс.[64]

По излажењу Бугарске из рата, Друга армија је са границе упућена ка Црној Гори и

Босни, преко Косова. Врховна команда је још 1. окто ра, наредила војводи да из своје „По еде које је српска Друга армија
армије издвоји једна пук са атеријом и вод коњаника и да их упути у Скопље. Пошто извојевала на Церу и на Солунском фронту,
је задат првац напредовања у наредном периоду војвода Мишић је у посе ном дају војводи Степи Степановићу да уде
упутству изричито захтевао да се приликом заузимања Црне Горе ни на који начин не стављен у ред великих ратних војсковођа.“
улази у суко са црногорским народом. Такође је наређено да се не улази у суко ни са
ал анским становништвом у Ал анији. Њене јединице ушле су у Скадар 30. окто ра, а
Манчес ер Гар ијан[64]
до средине новем ра и у Цетиње, Сарајево, Котор и Ду ровник.[27] Након пада Ниша у
Црној Гори је из ио оружани устанак. Незнајући за њега аустроугарске трупе стациониране у Ал анији нису могле да се повуку правцем
преко Црне Горе, јер су их устаници присилили да се под отежаним условима повлаче дуж Јадранске о але. 30. окто ра капитулирала је
Турска. За то време трупе Друге армије гониле су непријатеља према Дрини. Тимочка дивизија осло одила је Ужице и наставила
напредовање према Вишеграду. Новоформирани Новопазарски одред је осло одио Пријепоље и Нову Варош гонећи непријатеља према
При оју. Шумадијска дивизија је осло одила Чачак. Заједно са овом дивизијом стигао је војвода, пронашавши своју породицу. У више
наврата док је ио на Солунском фронту до војводе су стизали гласови да му је породица страдала, а у истом периоду и његова породица је
слушала свакојаке гласине. Чак се пронео лажан глас да је војвода у Солунском процесу осуђен и стрељан што ио велики ударац за
његову породицу. Но Степа је, издајући наређења за ново груписање армије у ишчекивању ор и на реци Дрини.[64]
У том периоду почела се распадати Аустроугарска, прво је независност прогласила Чехословачка, затим је одржан и Хрватски са ор који је
прекинуо државно правне везе са Аустроугарском монархијом. Покрајинске владе су пожуривале српску Врховну команду да окупира
територије насељене Југословенима пре него што то учине Италијани којима су оне о ећане Лондонским уговором. Босанска влада је
упутила делегацију на преговоре са Другом армијом да са својим трупама пређу Дрину. Извештавајући Врховну команду 5. новем ра,
војвода је формирао нови Сарајевски одред под командом пуковника Живана Ранковића, а 6. новем ра тај одред је ушао у Сарајево. Дана
4. новем ра, капитулирала је Аустроугарска, а седам дана касније и Немачка. Међутим 1. новем ра, Мађарска је прогласила независност
не признајући капитулацију, али 13. новем ра по заузимању Су отице од стране српске армије, Мађарска влада је затражила засе но
примирје. То је ио крај рата. Од свих држава савезница Ср ија је поднела у овом рату највеће жртве, изгу ила је 600.000 војника и око
28% цивила.[64]

Служ овање у Краљевини СХС (1918—1920)

Војвода Степа је 17. новем ра 1918. посетио Сарајево које је његова армија осло одила, том приликом приређен му је величанствен дочек.
Међутим он то од Сарајлија није ни очекивао па га је то у неку руку гануло. По доласку у Сарајево, домаћини су одвели војводу у дворац у
коме су за њега иле резервисане одаје у којима су некада становали османски везири, а доцније аустроугарски гувернери Босне и
Херцеговине. Ушавши у ове сјајне и раскошне одаје војвода је рекао:

„Децо, децо, није то за мене. Пустите ви менеда ја сам нађем се и со у у овој кући.[65] ”

Са својим шта ом сместио у помоћној згради поред дворца. Децем ра 1918, као командант Друге армије, Степа Степановић је заузимао
дужност команданта новоо разоване Друге армијске о ласти у Сарајеву. За то кратко време задо ио је како з ог славне прошлости тако и
з ог карактеристичне скромности и једноставности у животу и опхођењу, симпатије становника како главног града тако и целе Босне и
Херцеговине. По доласку у Сарајево војвода се као и о ично посветио командним дужностима. Такође је често контактирао са
председником општине Аристотелом Петровићем, песником Алексом Шантићем и другима. Шантић је у знак поштовања и пријатељства
испевао песму којој је дао наслов "Поз рав војво и С е и". У Сарајеву је први и једини пут дао интервју за "Наро но је инс во" јер је и
сам из егавао разговоре са новинарима. На интервју се одлучио после мол е Милана Ћуковића, уредника листа који је путем његовог
ађутанта о авестио војводу да је лист у интересу нове државне заједнице и патриотски. То је деловало на војводу и он је пристао на
разговор. Интервју је о јављен 25. новем ра па су га затим пренели и други листови. Цео интервју се односио на Степине успомене из
рата. На питање како мисли да ће се уредити нова држава, Степа се најпре оградио рекавши да није политичар и да је то ствар владе и
политичара, а да се он нада да ће нова држава ити уређена на темељуКрфске декларације и на демократској основи.

Своје служ овање у Сарајеву стари војвода ипак о ављао са доста напора. После 43
године тешке војничке служ е и учешћа у шест ратова у периоду од 11 година на „Нарочито наглашавам да Ср ија улази у ту
фронту, његова је снага ила исцрпљена. Здравље је почело да га попушта. У државу ез икаквих претензија на првенство,
разговору са једном делегацијом говорећи о се и рекао је: ез икакве намере да води хегемонију.“

Војво а С е а С е ановић у ин ервјуу

„Мало је смртника којима је суђено да дочекају плодове жртава и
за „Наро но је инс во"[66]
угледају остварене вековне снове.[66] ”

Почетком марта 1919. године војвода је молио Врховну команду да му одо ри двомесечну поштеду ради опорављања код своје куће у
Чачку, с о разложењем да и поштеду прекинуо уколико и важни послови то захтевали. Врховна команда му је изашла у сусрет, и он је 4.
априла отишао у Чачак. Поштеду је прекинуо после месец и по дана и вратио се у Сарајево. Преостали део одмора искористио је од 4. до
16. јуна. Но у јесен се дефинитивно повукао на мало дужи одмор, а већ 2. новем ра 1919. је поднео рапорт да се разреши дужности
команданта. После неколико дана из Београда је стигао одговор:

„С о зиром на општу ситуацију, врховни командант жели да вашу смену одложите за један месец.”

Стари војвода је одговорио:

„Повинујем се езусловно жељи врховног команданта, али молим да се има у виду да ми је здравље тако поремећено да с
највећим напрезањем не могу да постигнем успехе у пословима како сам навикао да отправљам, па ми то погоршава
стање.”

Најзад, 12. новем ра, изашао је указ којим се војвода Степа Степановић разрешава дужности и ставља на располагање Министарству
војске и морнарице. Пензионисан је 1920. године.[27] Одмах после тога војвода је предао дужност и изненада отишао у Чачак. По одласку
војводе из Сарајева, градска влада је одлучила да Степи додели признање почасног грађанина. Изасланици су стигли у Чачак 5. фе руара
1920. године. Сутрадан у пратњи председника општине и среског начелника посетили
су војводу у његовом дому. Војвода их је љу азно примио. Цео сусрет је протекао у
срдачном расположењу. Предајући диплому војводи, Стево Марковић је одржао кратак
говор у којем је на ројао места и славне итке Степине Друге армије наглашавајући да
је после силних окршаја и великих жртава прешао крвав пут Балкана и са својим
јунацима стигао у Сарајево доносећи својој раћи сло оду и национално уједињење.
Војвода Степа је на овај говор одговорио да је срећан што је доживео остварење
вековних тежњи народа да створе заједничку државу. Своје госте је оставио на ручку.
Гости су зачуђено питали шта му се десило са кућом, на шта је војвода одговорио да је
то последица рата и да је све уништено и развучено. Када су га запитали када ће
посетити Сарајево, војвода је рекао да хоће „мало а о мара и ем ели е“.[66]

Последње године (1920—1929)

По изласку из активне војне служ е Степа је живео у Чачку. У Београд је одлазио кад је
морао на позив врховног команданта и његових ратних са ораца. У прво време је
највећи период проводио са својим унучићима у ашти. Неговао је воће и цвеће. Са
Солунског фронта је донео ратни сто на расклапање и сместио га у хлад аште где је
Војвода Степа Степановић са краљем
често време проводио сам.
Александром I приликом посете
Никоме није одлазио у посету и ретко кога је примао. Оне које је примио дочекао је Београду испред Новог двора 21.
окто ра 1923. године, на дан крштења
домаћински, срдачно и гостољу иво. Доста времена је проводио у шетњи крај Западне
престолонаследника Петра.
Мораве. У шетњу је увек одлазио у скромној одећи, а људи који су га сретали
поздрављали су га, међутим он није отпоздрављао никог. Но ускоро олест је почела да
узима Степино здравље.

За време политичке кризе 1924. године у Краљевини СХС, краљ Александар I му је понудио мандат за састав владе као нестраначкој
личности што је војвода Степа у начелу прихватио.[28] Касније је ту понуду од ио з ог здравстевног стања. Већ 1924. осећао се толико
лоше да није ио у стању да отпутује на Цер да узме учешће у прослави десетогодишњице церске по еде која га је прославила и
присуствује откривању споменика палим орцима Друге армије. Пошто није дошао на прославу, почеле су да круже интриге које су овај
догађај окарактерисали да је стари војвода пао у немилост новог режима и да је његова олест измишљена да и се јавност заварала.

Чим је почео да по ољева његов лични доктор Драго Мирковић је наговарао Степу да
се прегледа и лечи, али он је то од ио.

У августу 1924. почео је мисли да се и сазида гро ницу. Неколико пута је шетао
чачанским гро љем тражећи згодно место са кога се протеже леп поглед и видик.
Навикнут као командант да посматра околину са највише тачке, он је иза рао
најиздигнутије место у гро љу и ту му је саграђена гро ница. Док је прављена
гро ница Степа је често одлазио и седео поред новог гро а, а када је гро ница ила
завршена каменорезац је у споменик утиснуо славна места по еда Друге армије на шта
се Степа наљутио али је ило прекасно.[66]

У политичком животу Степа није хтео да учествује. Једино је учествовао у раду

Наро не о ране, организације која је имала за циљ да окупља народ на патриотској
основи, што га је изузетно радовало. Радећи онако како је навикао у војсци, он је у
Народну од рану унео активност, посао је кренуо и подод ори су почели да ничу
широм Југославије. Међутим, чим је приметио 1926. године да организација поприма
политичке претензије поднео је оставку. И тек након интервенције његових сарадника и
Војвода Степа Степановић после у еђења да организација неће постати политичка партија пристао је да отпупује у
конгреса Народне од ране 1927. Београд на конгрес Народне од ране. На путу за Београд кад су правили паузу на
године.
Руднику, војвода се присетио свог са орца и команданта из рата војводе Путника.
Почео је да прича како је војвода Путник генералшта не правилнике туда изводио на
терен. Често је понављао да је војвода Путник ио његов учитељ и командант, младалачки усхићен и ез трунке зависти. По доласку на
конгрес, делегати су га з ог заслуга за организацију "Наро на о рана", програсили за доживотног председника.[27] Након овога Степа је
изашао на говорницу и изговорио:
 „Из, народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до послењег
даха.”

Почетком 1928. године саопштили су му да ће се наредни конгрес одржати у Сарајеву, што га је веома о радовало. Напоменуо је да се
конгрес одржава сваке друге године у другом месту. О ећао је да ће доћи али је ио спречен. Средином 1928. почео је значајније да
о ољева. Болест га је приковала за постељу осам месеци. Старост и ратни напори исцрпли су његов организам. Тек кад је олест узела
маха пристао је на наговор породице да га прегледају лекари, међутим већ је олест узела маха да се није могао померати. Пре смрти
предвидео је све што је тре ало за сахрану. Од своје скромне војводске плате за време служ е уштедео је колико је мислио да ће ити
потре но за погре . Кад је осетио да му се лижи крај, предао је својој супрузи два замотуљка са новцем: у једном је ио новац за сахрану,
а други је ио за њу и њен даљи живот. Затим је одредио униформу коју ће о ући и ода рао ордење које ће ставити на униформу. На крају
је рекао да се са ља коју је до ио на дар од својих официра као командант 6. пука 1898. године, положи на његов ковчег.[66]

Војвода Степан И. Степановић је преминуо 27. априла 1929. године у 10,30 часова пре подне. Пред саму смрт покушао је да се покрене и
да нешто каже. Напрегнувши сву своју снагу, изустио је својим ситним и сла ашним гласом две речи:

„Полазите напред.”

Глас о смрти војводе Степе Степановића ожалостио је читаву земљу. Жалост је ила искрена и ду ока. У многим домовима ор и Друге
армије прекаљени ратници су плакали за својим командантом. На хиљаде телеграма је стигло у Чачак и Београд, у којима су људи разних
занимања и узраста изражавали ол за преминулим војводом.[66]

Сахрана је одржана 29. априла 1929. године, а њој су присуствовали

краљ Александар I Карађорђевић, чланови краљевске владе,
официрског кора, ратни другови, делегације савезничких земаља, по‐
родица, патријарх српски Димитрије, владика жички Јефрем Бојовић
( рат војводе Петра Бојовића) са свештенством и неколико хиљада
грађана. То је уједно ио највећи јавни скуп у Чачку између два
светска рата, како по роју учесника, тако и по друштвеном угледу и
значају присутних на сахрани. Школе нису радиле, све радње у варо‐
ши тога дана иле су затворене од 12 часова па све до краја сахране,
предузете су посе не мере ез едности. Сопственици радњи и
грађани су или о авезни и да „ азе и мо ре о оме: ко све и са
каквим циљем у њиховим кућама, ра њама, з ра ама и вори има Сахрана војводе Степе Степановића у Чачку 29. априла
у е олазио или се авио за време сахране“. У вароши су иле 1929. године, армијски генерал Стеван Хаџић држи
истакнуте државне заставе и црне заставе у знак жалости за великим опроштајни говор, поред њега стоји краљ Александар I.
војсковођом. Погре на поворка је од цркве до гро ља организовано,
пешке, неколико сати пролазила кроз град док су варош надлетали
авиони.[67]

Домаћа штампа и велики светски листови донели су опширне некрологе. Страна штампа га је описала као националног јунака српског
народа и уврстила га у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Тако је војвода Степа Степановић као велики војсковођа, заједно са
његовом славом овековечаном Другом армијом, ушао у историју свог народа.[66]

Његов споменик је заслугом вандала оскрнављен септем ра 2012. године када је откинут украсни ловоров венац од месинга.[68]

У његову част
Осим споменика у Чачку, у Београду главна улица на Вождовцу носи његово име, у родном Кумодражу подигнут је споменик и основна
школа до ила је његово име. Село Марин Мајур код Новог Сада од 1927. зове се Степановићево, једно село у Банату, лизу српско-
румунске границе, у општини Нова Црња, носи име Војвода Степа.[69]

Српски песник Алекса Шантић је лизу Мостара 1919. у његову част написао песму „Војво и С е и“.[70] У Дому војске Ср ије у
Београду се од 15. јануара 2016. године налази његова иста.[71][72]

Унапређење у чинове[d]
 Наредник- Наредник- Наредник-
Капетан
водник водник водник
Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник Друге
Треће Друге Прве
класе
класе[e] класе[f] класе[g]

6. 20. 22.
1. јун Није Није Није 10. децем ар
септем ар 4. мај 1876. окто ар фе руар
1876. унапређен унапређен унапређен 1876.
1875. 1882. 1887.

Капетан Бригадни Дивизијски Армијски

Прве Мајор Потпуковник Пуковник Генерал[h] Војвода[l]
генерал[i] генерал[j] генерал[k]
класе

26. 20.
1. јануар 29. април 6. април 29. јун Није Није Није
април август
1891. 1897. 1901. 1907. унапређен унапређен унапређен
1893. 1914.

Одликовања

Домаћа одликовања
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3, 4.
и 5. реда Одликовања Војводе Степе Степановића [m]
Орден Карађорђеве звезде 3. и 4. реда
Орден елог орла са мачевима 3. реда
Орден елог орла 3. и 4. реда
Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда
Орден Таковског крста са мачевима 5. реда
Орден Светог Саве 1. реда
Златна медаља за хра рост
Сре рна медаља за хра рост
Медаља краља Петра I
Медаља за војничке врлине
Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
Споменица за Српско- угарски рат 1885—1886.
Споменица за осло ођено Косово 1912.
Спомен-крст 1913.
Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Ал анска споменица

Инострана одликовања
Орден Светог Спаситеља 1. реда, Грчка
Орден Бата 2. и 3. реда, Енглеска
Орден Италијанске круне 1. реда, Италија
Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
Орден Светог Станислава са мачевима 3. реда, Русија
Орден Светог Станислава 1. реда, Русија
Орден Данила I 1. реда, Црна Гора
Орден Легије части 4. реда, Француска
Медаља за хра рост, Енглеска
Медаља Милоша О илића, Црна Гора
Фото-галерија

Споменик Војводи Биста на Церу Музеј Церске итке Спомен плоча на Церу
Степи Степановићу у
Кумодражу

Споменик Војводи Кућа у Чачку у којој је

Степи Степановићу у живео и радио Војвода
Чачку Степа

Види још
Војвода Степа (Нова Црња)
Битка на Морави (1915)

Напомене
a. У то време Кумодраж је ило село надомак Београда, а данас је део Града Београда, тако да се Војвода Степа
Степановић сматра рођеним Београђанином.
b. Маршалски чин.[49]
c. Изјава француског генерала која га је препоручила за почасно унапређење у чин војводе.
d. датуми по Јулијанском календару
e. Уведен 1923. године.
f. Уведен 1923. године.
g. Уведен 1923. године.
h. 1923. Чин раздвојен на три нова а већ унапређени померени у ранг дивизијског или армијског.
i. Уведен 1923. године.
j. Уведен 1923. године.
k. Уведен 1923. године.
l. 1923. Чин остао највиши и после променеу структури унапређења.
m. Споменице и медаље нису укључене.

Референце
1. "Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године
2. Скоко & Опачић (1990). стр. 11.
3. Скоко & Опачић (1990). стр. 12.
 4. Скоко & Опачић (1990). стр. 13.
5. Скоко & Опачић (1990). стр. 14.
6. Опачић (2008). стр. 405.
7. Скоко & Опачић (1990). стр. 25.
8. Скоко & Опачић (1990). стр. 26-27.
9. Скоко & Опачић (1990). стр. 37.
10. Скоко & Опачић (1990). стр. 38.
11. Скоко & Опачић (1990). стр. 40.
12. Скоко & Опачић (1990). стр. 41.
13. Скоко & Опачић (1990). стр. 42.
14. Скоко & Опачић (1990). стр. 47.
15. Скоко & Опачић (1990). стр. 53.
16. Скоко & Опачић (1990). стр. 53-56.
17. Скоко & Опачић (1990). стр. 58.
18. Скоко & Опачић (1990). стр. 59.
19. Скоко & Опачић (1990). стр. 72-73.
20. Скоко & Опачић (1990). стр. 74.
21. Скоко & Опачић (1990). стр. 75.
22. Скоко & Опачић (1990). стр. 81.
23. Скоко & Опачић (1990). стр. 93.
24. Скоко & Опачић (1990). стр. 94.
25. Скоко & Опачић (1990). стр. 95.
26. Скоко & Опачић (1990). стр. 96.
27. Милићевић & Поповић (2003). стр. 222-229.
28. Бјелајац (2004). стр. 281.
29. Скоко & Опачић (1990). стр. 97.
30. Скоко & Опачић (1990). стр. 99.
31. Скоко & Опачић (1990). стр. 121-122.
32. Скоко & Опачић (1990). стр. 128-130.
33. Скоко & Опачић (1990). стр. 132-133.
34. Скоко & Опачић (1990). стр. 143-144.
35. Скоко & Опачић (1990). стр. 149-151.
36. Скоко & Опачић (1990). стр. 156-160.
37. Скоко & Опачић (1990). стр. 165-166.
38. Скоко & Опачић (1990). стр. 182-190.
39. Скоко & Опачић (1990). стр. 190-205.
40. Скоко & Опачић (1990). стр. 197-204.
41. Скоко & Опачић (1990). стр. 212.
42. Скоко & Опачић (1990). стр. 216-221.
43. Скоко & Опачић (1990). стр. 231-246.
44. Скоко & Опачић (1990). стр. 247-262.
45. Скоко & Опачић (1990). стр. 251-254.
46. Скоко & Опачић (1990). стр. 282-296.
47. Скоко & Опачић (1990). стр. 313-319.
48. Скоко & Опачић (1990). стр. 327-357.
49. Влаховић (1989))
50. Скоко & Опачић (1990). стр. 363-372.
51. Скоко & Опачић (1990). стр. 374-386.
52. Скоко & Опачић (1990). стр. 386-399.
53. Скоко & Опачић (1990). стр. 399-410.
54. Скоко & Опачић (1990). стр. 410-431.
55. Скоко & Опачић (1990). стр. 436-444.
56. Скоко & Опачић (1990). стр. 450-453.
57. Скоко & Опачић (1990). стр. 456-468.
58. Скоко & Опачић (1990). стр. 471-478.
59. Скоко & Опачић (1990). стр. 483-504.
60. Скоко & Опачић (1990). стр. 504-530.
61. Скоко & Опачић (1990). стр. 530-531.
62. Скоко & Опачић (1990). стр. 535-550.
63. Скоко & Опачић (1990). стр. 551-594.
64. Скоко & Опачић (1990). стр. 597-655.
65. Скоко & Опачић (1990). стр. 655-657.
66. Скоко & Опачић (1990). стр. 661-670.
67. Милош Тимотијевић — Сахрана Војводе Степе Степановића 1929 (http://www.udi.rs/articles/m_timotijevic_2007.pdf)
68. Оскрнављен споменик војводи Степи који нису дирали ни немачки окупатори („Блиц“, 19. септем ар 2012) (http://www.blic.r
s/Vesti/Hronika/343442/Oskrnavljen-spomenik-vojvodi-Stepi-koji-nisu-dirali-ni-nemacki-okupatori)
, Приступљено 17. 4. 2013.
69. Градска општина Вождовац: „Историја Вождовца“ (http://vozdovac.rs/o-vozdovcu/istorija-vodovca/)
, Приступљено 4. 7 .2013
70. aleksasantic.com VOJVODI STEPI (http://www.aleksasantic.com/Print/1919-3.html), Приступљено 6. августа 2013.
71. Откривена спомен- иста војводе Степе Степановића у Дому Војске Ср ије („Министарство од ране Репу лике Ср ије“,
15. јануар 2016) (http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9217#)
72. Диковић открио исту војводи Степи у Дому војске („Политика“, 15. јануар 2016) (http://www.politika.rs/scc/clanak/347238/Dik
ovic-otkrio-bistu-vojvodi-Stepi-u-Domu-vojske)

Литература
Скоко, Саво; Опачић, Петар (1990). Војво􏿸а С е а у ра овима Ср ије 1876—1918. Београд: Београдски издавачко-
графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0.
Милићевић, Милић; Поповић, Љу одраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Ср ије. Београд:
Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.
Милићевић, Милић; Поповић, Љу одраг (1998). Минис ри Војни Кнежевнине и КраљевинеСр ије 1862—1918.
Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0035-7.
Бјелајац, Миле (2004). Генерали и а􏿸мирали Краљевине Ју􏿹ославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју
Ср ије. ISBN 978-86-7005-039-6.
Опачић, Петар (2008). Војво􏿸а Живојин Ми ић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9.
Поповић, Никола Б. (2000). Ср и у Првом све ском ра у 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужно ачког и
Сремског округа.
Влаховић, Томислав С. (1989). Ви езови Карађорђеве звез􏿸е са мачевима. Београд: Радиша Томић. (COBISS.SR 26039052)

Спољашње везе
Степа Степановић (српско наслеђе)
Умро војвода Степа Степановић („Политика“, 28. април 1929)
Нови сјај Степине куће старе век и по („Политика“, 17. јул 2014)
Праунука Степе Степановића:Прадеда је ио скроман, није се одвајао од војске („Блиц“, 20. август 2014)

Претходник: Наследник:
Министар војни Краљевине Ср ије
генерал генерал
1908.
Радомир Путник Михаило Живковић
Претходник: Наследник:
Министар војни Краљевине Ср ије
генералшта ни пуковник генерал
1911—1912.
Илија Гојковић Радомир Путник

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Степа_Степановић&oldid=20939881“

Ова страница је последњи пут уређена на датум 2. окто ар 2018. у 21:12 ч.

Текст је доступан под лиценцом Кријејтив комонс Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови.
Погледајте услове коришћења за више информација.