Zemlju nije naseljavalo oduvek isto društvo.

Ljudski rod u celini je porastao, razvio se,

sazreo, kao i svaki pojedinac.

Poezija se uvek izgrađuje na osnovama društva – zato Igo želi da razjasni kakav je bio
karakter poezije u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje
savremeno društvo naziva stari vek, i koje su drevni narodi nazivali mitološkim), u starom i
u novom veku.

I – istovremeno sa čovekom budi se i pesništvo. U prisustvu čuda, čovekova prva reč je bila
himna. Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesništvo je oda.

II – nacije su preplavile zemlju, rađaju se ratovi i seobe. Pesništvo odražava velike

događaje; sa ideja prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Čak i
istoriografija ne može odagnati pesništvo – Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antičkoj
tragediji – kada sva radnja i svi prizori epske scene pređu na scenu, ostatak preuzima hor,
smešten između prizora i gledaoca. Tragedija samo opetuje ep – svi antički tragičari
prikazuju Homera u malom.

III – javlja se spiritualistička religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, duša i telo.
Homerovi junaci su gotovo iste veličine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrišćanstvo
duboko razdvaja dah materije – postavlja ponor između duše i tela, između čoveka i boga.

Sa novim vekom, javlja se jedno novo osećanje, nepoznato starima, koje je više od
ozbiljnosti i manje od tuge : seta. U antičkom društvu pojedinac je bio stavljen tako nisko
da je trebalo da nevolja siđe sve do njegove porodice da bi on bio pogođen – bilo je gotovo
nečuveno da opšte državne nesreće poremete njegov život. Ali, u hrišćanskom društvu, svet
je uznemiren događajima koji ruše staru i stvaraju novu Evropu, tako da čovek, povlačeći se
u sebe zbog svih tih promena, počinje da sažaljeva čovečanstvo, i da razmišlja o gorkim
poukama života. Od tog osećanja, koje je za Katona bilo očaj, hrišćanstvo je stvorilo setu.
Istovremeno se rađa duh istraživanja i radoznalosti, jer su velike katastrofe istovremeno i
veliki prizori, neobični preokreti.

Tako se istovremeno rađa duh sete i razmišljanja, demon analize i rasprave. Na jednom
kraju ovog doba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin.

U novom društvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je čisto epska muza
drevnih naroda proučavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujući iz umetnosti sve ono
što se nije odnosilo na jedan određen tip lepog – u početku veličanstven, ali sada
izveštačen, sitničav i konvencionalan.

Hrišćanstvo privodi poeziju istini. Savremena muza oseća da u prirodi nije sve ljudski lepo,
da ružno u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje
uzvišenog, zlo ide sa dobrim, senka sa svetlošću.
Zato poezija, gledajući događaje istovremeno smešne i strašne, i pod uticajem duha
hrišćanske sete i filozofske kritike, počinje da postupa kao priroda – unosi u svoja dela
istovremeno svetlost i senku, groteskno i uzvišeno, tj. telo i dušu, životinju i duh; ne
mešajući ih jer je polazna tačka religije uvek i polazna tačka poezije.

Tako u poeziju ulazi jedan princip tuđ antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik je
komedija. To je karakteristična crta koja deli modernu od antičke umetnosti, savremen oblik
od mrtvog, romantičnu književnost od klasične književnosti.

Zbog onih koji pitaju šta je sa ljupkošću i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba
da ispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu mešali komediju i tragediju, da se
nisu služili ružnim i grotesknim – Igo kaže da ne želi da stvori sistem, već samo utvrđuje
činjenicu.

Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, složen i

raznovrstan u svojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralaštvu i tako potpuno suprotan
jednolikoj jednostavnosti antičkog duha.

Komedija i groteska su postojale još u antici – Polifem je groteskno strašilo, Silen groteskni
lakrdijaš. Ali, epopeja guši i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno traži da se
sakrije. Groteskna bića su pokrivena nekom koprenom veličine ili božanstvenosti – Polifem
je div, Silen bog.

U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i užasno, sa
druge komično i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim živopisnim izmišljotinama, bezbrojnim
prelaznim bićima iz narodne tradicije srednjeg veka, a ako iz izmišljenog sveta pređe u svet
realnosti, tu izvodi nepresušne parodije o čovečanstvu.

Groteskno – kao predmet posmatranja pored uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, je

najbogatije vrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveopštoj lepoti antike bilo je
izvesne jednoličnosti. Groteskno je trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa
koje se čovek, sa svežijom i budnijom percepcijom, može vinuti ka lepom.

Dodir sa nakaznim je dao uzvišenom nešto čistije, veće, nešto uzvišenije nego što je antička
lepota.

U novoj poeziji, dok uzvišeno bude predstavljalo dušu onakvom kakva je prečišćena
hrišćanskim moralom, groteskno će igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve draži, svu ljupkost,
sve lepote. Drugi daje sve smešne strane, sve nedostatke i svu rugobu – strasti, poroci i
zločini.

Postoji samo jedan tip lepog, ružnog ima na hiljde : lepo je shvaćeno u svom
najjednostavnijem obliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa
čovekovim telesnim sastavom – zato ono uvek pruža savršenu celinu, ali ograničenu kao
čovek; ružno je samo detalj jedne velike celine koja čoveku izmiče, i koja se usklađuje ne sa
njim, već sa čitavom prirodom – zato ono pokazuje neprestano nove, ali nepotpune oblike.
Bujica grotesknog počinje još od Apuleja, da bi u zoru književnosti na prag moderne poezije
izbacila istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje
da se groteskno prisno i stvaralački povezalo sa lepim. Čak i u najnaivnijim narodnim
pričama ponekad je sa izvanrednim osećanjem izražena ova tajna moderne umetnosti. Stari
vek nikad ne bi stvorio ''Lepoticu i zver'' (- priča Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.).

Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge – i uspostavlja se
ravnoteža između ova dva principa. Dva suparnička duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega
se rađa Šekspir.

Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzvišeno, strašno i
lakrdijaško, tragediju i komediju.

Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj društvenoj epohi : oda, epopeja,
drama. Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o
večnosti, epopeja veliča istoriju, drama slika život. Odlika prve je naivnost, odlika druge je
jednostavnost, odlika treće je istina. Ličnosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su
divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami su ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda živi od idealnog,
epopeja od veličanstvenog, drama od realnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna
vrela : Biblije, Homera i Šekspira.

Društvo počinje time što peva o onome o čemu sanja, zatim priča ono što radi, i na kraju
iznosi ono što misli.

Biblija, kao lirska, sadrži jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama oseća
se ostatak lirske i začetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralački element
kome su podređeni ostali, i koji celini nameće svoj karakter.

Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadrže u sebi samo začetke drame, a u drami ima i ode
i epopeje već u razvoju, ona ih obe sažima i obuhvata. Neosporno je da Šekspirova serija
drama-hronika predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija,
čas uzvišena u Arijelu, čas groteskna u Kalibanu. Igo kaže da je njegovo doba, koje je pre
svega dramsko, samim tim i izrazito lirsko. Jer, između početka i kraja postoji dosta
sličnosti.

Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije više naivna. Ona više razmišlja nego što
posmatra; njeno sanjarenje je setno.

Kada je hrišćanstvo reklo čoveku da je dvostruk – rodila se drama. Odlika drame je ono što
je stvarno, a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvišenog i grotesknog, koji se
prepliću u drami kao što se prepliću u prirodi i životu. Jer prava poezija, potpuna poezija se
sastoji od harmonije suprotnosti. A i sve ono što je u prirodi, to je i u umetnosti.

Groteskno je jedna od najvećih lepota drame – ono nije samo prikladno, često je
neophodno. Zahvaljujući njemu, nema se utisak monotonije. Ono u tragediju ubacuje čas
smeh, čas užas, a ponekad se meša sa najuzvišenijim, najtužnijim, najsanjalačkijim
melodijama duše.

Pred razumom i ukusom se brzo ruši proizvoljno razlikovanje rodova, a takođe se lako ruši
tobožnje pravilo o dva jedinstva (2, a ne 3, jer je jedinstvo radnje ili celine, jedino pravo i
plodno, već odavno neosporno). Ni jedinstvo vremena nije ništa čvršće od jedinstva mesta :
svesti radnju na 24 časa isto je tako smešno kao i ograničiti je na predsoblje – svaka radnja
ima svoje trajanje kao što ima i svoje posebno mesto.
Jedino je postojanje jedinstva radnje opšte prihvaćeno, jer ono proističe iz činjenice da ni
ljudsko oko ni duh ne bi mogli odjednom da shvate više od jedne celine. Ne treba mešati
jedinstvo radnje sa njenom jednostavnošću : jedinstvo celine ni u kom slučaju ne odbacuje
sporedne radnje na koje se mora oslanjati glavna radnja. Potrebno je samo da ovi delovi,
znalački podređeni celini, neprestano teže ka glavnoj radnji, i da se oko nje grupišu u razne
planove radnje.

Razbijmo teorije, poetike i sisteme. Ne postoje ni pravila ni uzori; tj. ne postoje druga
pravila osim opštih zakona prirode koji lebde iznad cele umetnosti i posebnih zakona koji, za
svaku kompoziciju, proističu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su večiti,
unutrašnji, i ostaju; drugi su promenljivi, sopljašnji i služe samo jednom. Genije, koji više
naslućuje nego što uči, izvlači, za svako delo, one prve iz opšteg poretka stvari, a druge iz
posebne celine predmeta o kom raspravlja.
Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadahnuća, koje je isto tako istina
i priroda. Treba naročito da se čuva podražavanja, posebno Šekspiru, Molijeru, Šileru i
Korneju. Treba da crpi snagu iz prirodnih izvora.
Neki pesnici su mogli da postanu veliki iako su podražavali druge, ali to je zato što su,
izgrađujući na antičkim formama, ipak često slušali prirodu i svog genija, jer su jednim
delom ostali svoji. Zatim su došli podražavaoci drugog reda. A onda je sve preplavila
osrednjost – kada su se namnožile one poetike, koje su tolika smetnja za talenat, a tako
podesne za osrednjost.

Priroda, dakle, priroda i istina. Nove ideje, ne samo što ne žele da razaraju umetnost, već
jedino žele da je izgrade na čvršćim i boljim osnovama.

Igo želi da pokaže gde je ona nepremostiva granica koja razdvaja realnost u umetnosti od
realnosti u prirodi (neke ne baš napredne pristalice romantizma ih mešaju). Realno u
umetnosti ne može biti apsolutna realnost. Umetnost ne može da da samu stvar.
Oblast umetnosti i oblast prirode su potpuno odvojene, a da nije tako ne bi postojale i jedna
i druga. Umetnost, pored svog idealnog dela, ima jedan zemaljski i pozitivan deo. Ma šta
činila, ostaje u okvirima između gramatike i prozodije. Za svoje najćudljivije kreacije, ona
mora da pretače oblike, sredstva kojima ih izvodi. Za genija su to instrumenti, za osrednjost
alat.
Sve što postoji u svetu, istoriji, životu, čoveku, sve to treba održavati pod čarobnim
štapićem umetnosti. U toj širini se odvija drama u kojoj pesnik potpuno vrši svoju višestruku
svrhu umetnosti, koja se sastoji u tome da gledaocu otvori dvostruk vidik, da istovremeno
osvetli spoljašnje i unutrašnje u ljudima – spoljašnje po njihovim razgovorima i radnjama,
unutrašnje njihovim razgovorima a parte i monolozima; da u jednoj slici ukrsti dramu života
i dramu savesti.
Pesnik za delo te vrste mora izabrati ne lepo, nego karakteristično. To ne znači da on treba
samo da dočara tzv. lokalnu boju, tj. da tu i tamo naknadno doda nekoliko sastojaka celini
(koja je uostalom savršeno lažna i konvencionalna). Lokalna boja ne sme nikako biti na
površini drame nego u dubini, u samom srcu dela, odakle se širi podjednako u sve delove
drame. Drama treba da bude temeljno prožeta tom bojom vremena.

Stih drame : stih slobodan, otvoren, iskren, koji sve sme da kaže bez lažne čednosti, sve da
izrazi bez izveštačenosti; koji prirodno prelazi iz komedije u tragediju, sa uzvišenog na
groteskno; veran rimi, neiscrpan po raznovrsnosti svojih obrta; lirski, epski i dramski, po
potrebi; koji može da pređe čitavu pesničku skalu, od najuzvišenijih ideja do najvulgarnijih,
od lakrdijaških do najozbiljnijih, od najpovršnijih do najapstraktnijih, ne izlazeći nikada van
okvira govorne scene. Takav stih bi bio isto toliko lep koliko i proza.
Stih se u pozorištu mora odreći svakog samoljublja, svih preteranih zahteva, svakog
kaćiperstva. Misao koju stih prekali odjednom postane oštrija i blistavija.
Čovek oseća da proza, koja je neminovno bojažljivija, primorana da dramu odvoji od svake
lirske i epske poezije, ograničena na dijalog i na stvarnost – ne pruža te mogućnosti. Osim
toga, ona je mnogo pristupačnija; osrednjost se tu udobno oseća. Način pisanja
istovremeno u stihu i prozi, kao Šekspir, ima prednosti, ali kada je tkivo homogeno mnogo
je čvršće. Uostalom, značaj jednog dela ne može se određivati prema njegovom obliku, već
prema njegovoj unutrašnjoj vrednosti.

Francuski jezik nije utvrđen i nikada to neće biti. Jezik se ne može okovati. Ljudski duh je u
stalnom kretanju, pa i jezik sa njim. Montenjev jezik nije jezik Rablea, niti je Paskalov jezik
jezik Monteskijea. Svaki od ova 4 jezika uzet sam za sebe je divan, jer je originalan. Svaka
epoha ima svoje ideje, pa isto tako mora imati i reči koje odgovaraju tim idejama.

Igo navodi prigovor koji mu je uputio neki nemački kritičar : da je stvorio ''poetiku za svoju
poeziju''. Kaže da njegova namera nije bila da uništi poetike, nego da ih pravi. Zar ne bi bilo
bolje da se poetike prave prema poeziji, a ne poezija prema poetici? Za sebe kaže da nema
talenta da stvara, niti nameru da zasniva sisteme. Naprotiv, on se zauzima za slobodu
umetnosti protiv despotizma sistema, zakona i pravila. Navikao je da nasumice prati ono što
smatra svojom inspiracijom, i da kalup menja kad god menja sadržinu. U umetnosti se
najviše kloni dogmatizma. Ne želi da postane jedan od onih ljudi, romantičara ili klasičara,
koji dela stvaraju po sistemu, koji sebe osude na to da zauvek u glavi imaju samo jedan
oblik.

Kao što postoji stari politički režim, tako postoji i stari književni režim. Ljudi i dalje navode
Voltera : ''Ukus je za poeziju ono što je za žene nakit.'' – prema tome, ukus je kaćiperstvo.
Ukus je razum genija. Mlada kritika, ozbilja i učena, će ljude osloboditi od dve napasti : od
oronulog klasicizma i lažnog romantizma. Ali ono što pre svega treba uništiti je stari lažni
ukus. Savremenu književnost treba očistiti od njegove rđe.
Uskoro će se uopšte shvatiti da pisce ne treba suditi prema pravilima i rodovima, stvarima
koje su izvan prirode i izvan umetnosti, već prema neizmenljivim načelima te umetnosti i
specijalnim zakonima temperamenta i ličnosti svakog pojedinog pisca. Da bi se dobio pojam
o nekom delu, ljudi se pristati da se stave na piščevo gledište, i da predmet posmatraju
njegovim očima – kao što je rekao Šatobrijan : ostaviće sitničarsku kritiku nedostataka radi
velike i plodne kritike lepota. Ko je video da postoji medalja bez naličja? Takođe treba voditi
računa o vremenu, podneblju i lokalnim uticajima. U Bibliji i kod Homera čoveka ponekad
čak vređaju stvari koje su kod njih uzvišene – ali ko bi hteo da izbaci i jednu reč? Osim toga,
postoje pogreške koje mogu pustiti koren samo u remek-delima; samo nekim duhovima je
dato da imaju neke nedostatke (Šekspir).