RAZMENA DAROVA

Mileta Aćimović Ivkov

PRIČA I STVARNOST
(David Albahari: Ćerka, Stubovi kulture, Beograd, 2010)

Već od prve rečenice u ovom romanu Davida Albaharija postaje jasno da je njegov ju-
nak-narator nameran da u njemu ispriča deo lične istorije, kao što je takođe izvesno da će
to pričanje biti osvešćeno i nadopunjeno naznakama njegovog poetičkog znanja („Neke
stvari, rekao sam, ne mogu se opisati, i ako ih čovek ne vidi svojim očima svaka priča je
uzaludna“). Kako je, međutim, ta uslovljenost priče i iskustva u toj meri tautološki očigled-
na da se ne mora dodatno argumentovati i obrazlagati, pripovedni interes ovog pisca,
kako u ranijim tako i u romanu Ćerka, biva usmeren ka ispitivanju moći jezika da pouzda-
no posreduje i svedoči doživljeno i spoznato. Na taj način se junakova naracija konstituiše
kao, u svojoj logici i strukturi, podvojen entitet: dok na jednoj strani nastoji da pouzdano
rekonstruiše događaje, na drugoj je ona neprestance podrivana korozivnom pripovedač-
kom svešću o nemogućnosti jezika da pouzdano predstavi svet i život. Zapravo da prove-
ri svoju pripovednu kompetenciju. Pogotovo zbog toga što, kako god oblikovao svoj
iskaz, „čovek lako skrene sa onoga o čemu je hteo da govori, te na kraju priča o stvarima o
kojima bi bilo bolje da ćuti“. Te stvari o kojima je bolje ćutati u ovom su kratkom romanu
tematski okrenute aktuelizaciji pitanja „porodičnog morala, ispravnih i izveštačenih sek-
sualnih privlačnosti“, kao i onom vidu odnosa među ljudima u kojima su neprestano stav-
ljani na probu potreba za prisnošću i zajedništvom, sa strasnom pojedinačnom, čak mo-
nomanski usredsređenom, željom za zadovoljstvom, posedovanjem i dominacijom.
U tematsku osnovu ovog romana ugrađena je priča o naročitom emotivnom i stra-
stvenom trouglu. Naime, vraćajući se vozom u Beograd slučajno, kako u životu najčešće i
biva, univerzitetski profesor engleske književnosti dospeva u situaciju da džentlmenski
pomogne devojci koja se nije pobrinula oko ažuriranja vozne karte. Što zbog iznenadnih
okolnosti i neprijatnosti koje su donele, što zbog nesmotrenosti, pri praćenju devojke
koja mora da napusti voz i on sa njom neželjeno ostaje na provincijskoj stanici. Put ih,
potom, odvodi u lokalni hotel u kojem, eto zapleta, nema slobodnih jednokrevetnih soba,
te oni u iznudici dospevaju u dvokrevetnu. I tu se, potom, začinje i intenzivira situacija
koju zaoštravaju i smisaono konkretizuju: „pornografski film – antička tragedija – šekspi-
rovska drama“. Zbog toga njeni akteri, a to je znatna tematska novina u prozi ovog pisca,
postaju strastveni ljubavnici, a hotelska soba u maloj Inđiji povlašćeno mesto na kome
junak-narator doseže vrhunac čulnog zadovoljstva i smisaonog samospoznajnog uzno-
šenja van granica konvencija, društvenih okvira i obzira. I upravo to postaje razlog koji ga,
po povratku u Beograd, nagoni i usmerava na samorefleksivnu, narativno sažetu, evoka-
ciju minulih, sudbinski dramatičnih, opredeljujućih događaja koji su mu pružili zadovolj-
stvo, otvorili samospoznajne vidike, ali i stvorili goleme nevolje.

204
 Iz tog razloga on i preže da „prepričavajući“ svedoči istinu „na samom rubu stvarnosti“,
tako da na taj način bude suočen sa paradoksom svoga nastojanja da se, evocirajući „topli-
nu uspomena“, neminovno osvedoči i u nemogućnost jezika da ih verno predstavi, odno-
sno biva usmeren ka tome da hotimice spozna rascep (komunikacijski jaz) između reči, stva-
ri i pojava. A sve to na podlozi preuzetih Santajaninih filosofskih uverenja da životu, kao i
muzici, nedostaje objedinjujući smisao. Pogotovo kada se taj odsutni smisao čini manje
izvesnim u svetu u kome je „znanje postalo informacija, a internet zamena za učenost“.
Promena i sudbinski prelom u životima aktera u romanu nastaje kada se, posle ljubavne
noći, u matičnom gradu suoče sa saznanjem da je devojčin autoritarni i posesivni otac uni-
verzitetski kolega i strogi oponent junaka-naratora. Spor se razrešava njihovim pseudovi-
teškim obračunom „močugama“ u studentskom parku; sukobom koji za devojčinog oca
biva fatalan. Dok narator ostaje suočen sa nejasnoćama koje je u njemu i njegovom ustalje-
nom bezdetnom životu izazvala nenadana plima strasti, potom nesporazumom sa ženom i,
konačno, nepouzdanjem u vlastitu sposobnost oblikovanja priče o tome – bez obzira na
njegovo, često u romanu komentatorski varirano, samosvesno uverenje da „prava proza
postoji samo u prvom licu, pa čak i ako je napisana u trećem.“ Očiglednim usmeravanjem
pripovednih energija u osetljivo područje između referencijalnosti priče i mogućnosti njene
artikulacije, Albahari je i ovaj svoj kraći roman jednim delom pretvorio u poetičku raspravu
o granicama jezika i priče, odnosno o pitanjima autentičnosti življenja i pripovedanja.
Da bi u tako koncipovanoj naraciji bilo moguće intenzivno čitanje života i sveta, ovaj
je pisac nastojao da održi smisaoni balans između onih, u osnovi ambivalentnih, sadržaja
romana koji su mimetični – vezani za svakodnevni život junaka, i onih koji su okrenuti pri-
povedanju poetike. Na taj način je postalo moguće da se u romanu, na jednoj strani, pri-
stupi i sakralizaciji bizarnih sadržaja i motiva („Vagina i jeste sveti tekst“), dok je na drugoj,
poetičko znanje u funkciji sugerisanja temeljne poetičke pretpostavke da jezik ne omo-
gućava potpunu komunikaciju, ali da je njegova kreativna upotreba nenadmašna i neza-
menljiva, aktivirano u sasvim posebnom, albaharijevskom, ključu: „Budući da tamo gde
nema jezika, nema ničega, pa ni tišine“. Tako se proračunata i pažljivo vođena priča u roma-
nu Ćerka i razvija između opozita: života koji je neumoljiv u svojoj inertnoj jednodimenzio-
nalnosti, i zahteva jezika i priče koji bi da ga iznutra osmisle i reprodukuju, sa samosvesnim
uverenjem da stvarnost neumitno traje i da se ne može u potpunosti premrežiti rečima
(„Kao da stvarnost ne bi postojala ukoliko bih prestao da je definišem rečima“). Međutim,
to kod ovog pisca odavno nije stvaralačka novina.
Takvo oblikovanje proznog opisa u kome je vidno da se ispod predstavljačke jedno-
stavnosti i preciznosti, koje umeju da budu i prilično stilsko-izražajno tvrde i suve, kriju
složeni i duboki uvidi u unutarnji svet junaka, ili pojavne oblike savremenosti, kao i usme-
rene, katkad veoma intenzivirane, socijalne pa i političko-kritičke angažovanosti, u Alba-
harijevim pripovetkama i romanima davno je začeto i stabilizovano. Zbog toga njegove
novije knjige, posebno prethodni kratki roman Brat (2009), sa kojim novi roman iskazuje
određene smisaone podudarnosti, pored zanimljivosti i aktuelnosti na momente maj-
storski vođene priče, te određenih tematskih pomeranja i zaoštravanja, na stilsko-retorič-
kom planu donose znatna konstruktivna ponavljanja: od kompozicije priče-pasusa, do
osnaživanja komentatorskog glasa naratorove poetičke i kritičke svesti. Čak u toj meri, da

205
se može govoriti i o zapadanju u određen stvaralački manir. I to je takođe jedna od odlika
novijih romana (romana iz serije) Davida Albaharija.
Okolnost da je on redak među savremenim srpskim piscima i po tome što je kadar da
od tematskog minimuma vešto i uverljivo proizvede narativni i značenjski maksimum – o
čemu svedoči i ovo vešto upredeno romansirano „Čudo koje se odigralo u Inđiji“, pored ne-
ophodnosti odmerene čitalačko-kritičke pohvale, ukazuje i na potrebu stroge, problem-
ske zapitanosti: zbog koga i čega ove i ovakve knjige valja da se rode? Šta one, i kome, bu-
dući srodne i slične, potvrđuju i kazuju? Koje poetičke i vrednosne horizonte pomeraju? I,
najposle, jesu li, i po čemu, one književno-umetnički ostvarenije od njegovih prethodnih
kraćih romana kakav je, na primer, Cink?
Stvaralačka navad: nova godina, nova knjiga, ugledu piscima potvrđenog stvaralač-
kog glasa, kakav je bez sumnje Albahari, puno ne oduzima, ali mnogo ni ne doprinosi.
Tako da, i sa tim diferencijalnim uverenjem, njegov kraći roman Ćerka, sa lepim i uzbuđu-
jućim novim tematskim akcentima, primerno reprezentuje većinu pozitivnih i hvaljenih
odlika njegovog proznog pisma. Zapravo, reprezentativno rekapitulira i afirmiše najdomi-
nantnije odlike jedne individualno prepoznatljive stvaralačke posvećenosti, ekskluzivnosti
i istrajnosti, na kojima savremena srpska proza postojano izgrađuje svoj aktuelni poetički
i vrednosni lik.

206