*** Poligraf Proces *** (330-333) poglavlje 18

Cesto se navodi da poligraf ili detektor laži funkcioniše na osnovu straha prestupnika od toga da budu
uhvaćeni u laži. Federalni istražni biro u Sjedinjenim Drzavama je održao sajt gde se tvrdi da poligraf ili
detektor laži ima raznolikost upotrebe( trenutno nedostupni ):
1. Indentifikuje okrivljene
2. Eliminise sumnje
3. Može utvrditi istinu izjava izrečenih od strane ocevidaca ili doušnika.
4. Može ustedeti novac skraćivanjem istraga.
5. Može uvećati stopu osuđenih ohrabrivanjem priznanja od strane onih koji su lagali pre poligrafskog
ispitivanja.

Ovo se čini da može biti izvanredno dostignuće za uređaj koji čini malo više od merenja autonomnih
reakcija tela osobe prilikom odgovaranja na pitanja. Poligraf je iznenađujuće star deo opreme. Njegovi
začeci su u pokušajima oko 1914. da se procene laži pomoću pneumografa - uređaja koji meri disajne
obrasce . Rad Rada Larson (1922) i Keelera (1934),je rezultovao u poligraf mašini koja je više ili manje
ista koja se i danas koristi. Senzori su vezani za različite delove tela za otkrivanje različitih odgovora:

• varijacije krvnog pritiska odražavaju kardiovaskularne (srce i vene) promene. Oni se mere korišćenjem
aparata za merenje krvnog pritiska, koji se stavlja oko ruke kada medicinska sestra ili lekar meri naš
krvni pritisak.

• Disanje stope i amplituda se mere promenama u pritisku na naduvanim cevima strateški stavljenim oko
tela pojedinca.

• znojenje na dlanovima. Ovo je deo galvanske reakcije kože.

Reč poligraf prosto znači više crteža-nekoliko olovaka crtaju linije na papiru sa grafikonom . Ove olovke
se pomeraju pod električnom kontrolom na bazi različitih fizioloških odgovora tela. Fiziološke promene
proizvode talasne obrasce koji mogu postati češće (npr osumnjičeni diše brže) ili povećanjem amplitude
(npr osumnjičeni diše dublje). Današnji aparat je dovoljno mali da bude smešten u torbu. Dalje, napredna
tehnologija je omogućila to da računari mogu biti povezani sa poligrafom. Na ovaj način, složeni talasi
mogu da se podele na svoje sastavne delove radi lakšeg tumačenja. Povećanje fizioloških odgovora na
pitanje, merenih poligrafom ,se smatraju indikatorima laganja .
1
• Sam test, faza 2, je samo jedna komponenta u postupku korišćenja poligrafa ili detektor laži.

• Ispitivač pravi spisak pitanja koja će koristiti u određenoj primeni u pred-fazi, delimično u saradnji sa
istražnom policijom.

• Proces uključuje raport zgradu sa osumnjičenim koja se razlikuje od elementa iznenađenja koji možemo
očekivati od filmova i snimaka. Konkretno, pitanja koja treba postaviti nisu u potpunosti nepoznata
osumnjičenom pre poligraf testa. To je preteća priroda određenih pitanja, koja je uglavnom u fokusu jer su
to ona koja čine da se osumnjičeni plaši, da će biti uhvaćen u laganju od strane mašine.

• Što je najvažnije od svega, poligraf ispitivač ne vrši samo procenu istine govora osumnjičenog: ispitivač
(ili policijski oficiri koji su uključeni) može da suoči osumnjičenog sa dokazima da je lagao na testu. U
ovoj fazi oni se ohrabruju da govore istinu na različite načine.

•Osumnjičeni koji se smatraju nevinim putem testa, verovatno neće biti podvrgnuti bilo kakvog daljem
ispitivanju.

Tako da umesto da pričamo o „ poligraf testu“ više je prikladno da ga opišemo kao „ poligrafski proces“.
Ne samo da ovo daje bolju ideju o kontekstu već je takodje vezano za velike kritike same tehnike. Malo
njih bi se složilo da je poligraf lišen kontroverzija. U nekim delovima sveta rezultati dobijeni poligrafom
nisu prihvatljiv dokaz na sudu, dok negde jesu. Poligraf je značajno sredstvo pravnog sistema u
Sjedinjenim Američkim Državama, uprkos tome što tamo postoji zakonodavstvo koje zabranjuje upotrebu
poligrafa za testiranje u smislu izbora zaposlenih . Dakle, iako se i dalje koriste hiljade poligraf testova
svake godine, u Sjedinjenim Američkim Državama Akt iz 1988. je suštinski smanjio broj testiranja
poligrafom pre zaposlenja na 15 % dotadašnjeg. Postoji najmanje 70 zemalja u svetu gde je poligraf test
veoma korišćen (Grubin i Madsen, 2005).

Takođe je važno napomenuti da potražnja za upotrebom poligrafa raste, čak i u zemljama koje izbegavaju
upotrebu poligrafa kao dokaz o krivici ili nevinosti okrivljenog. U Velikoj Britaniji, na primer, vlada je
inicirala sudjenja u vezi korišćenja poligrafa za nadzor nad osudjenim pedofilima, nakon njihovog
povratka u zajednicu. Ovo je upotreba poligrafa posle presude mada je mnogo ograničenija , nego,
recimo, u Sjedinjenim Američkim Državama gde se koristi u većini zemalja kao uslov za probni rad i
uslovni otpust. Mnogi programi lečenja seksualnih prestupnika takođe koriste poligraf. Upotreba
poligrafa nakon presude nije novost i datira još iz 1970-ih godina u Sjedinjenim Američkim Državama
(Grubin i Madsen, 2005). Poligraf se koristi, na primer, da se proceni istinitost onoga što pedofili kažu
socijalnim radnicima o njihovim aktivnostima tokom dana. Pa poricanje pedofila da se usmeravaju na
igrališta u parkovima može se proceniti korišćenjem poligrafa. Tvrdi se da je tako sprečeno seksualno
2
zlostavljanje većeg broja dece i dovelo do ponovnih hapšenja nekih prestupnika (BBC News, 2005).
Validnost poligrafa pod ovim okolnostima nije detaljno istražena. Istraživači u Velikoj Britaniji su koristili
poligraf sa seksualnim prestupnicima koji su bili u zajednici i pod nadzorom službenika (Grubin et al,
2004; Madsen, Parsons i Grubin, 2004).

Jedan od problema u radu sa seksualnim prestupnicima je poricanje i izbegavanje u mnogim aspekatima

njihovih života (vidi Poglavlje 10). Može li poligraf da se koristi kako bi obezbedio pouzdanije
informacije od prestupnika o svojim delima i može li poligraf motivisati prestupnike kako bi se izbegle
situacije visokog rizika koji mogu dovesti do novog krivičnog dela nad decom (ili druge mete)? Na
primer, ako masturbira seksualne fantazije o deci , verovatno je u stanju da sprovede tu fantaziju u
stvarnom životu, ili ako prestupnik teži ka igralištima za decu onda to takođe povećava rizik za vršenje
novog krivičnog dela. Nekim ispitanicima u istraživanju je rečeno da će ponovo raditi poligraf test posle
tri meseca, dok ostalim prestupnicima to nije rečeno. Na poligrafskom ispitivanju su postavljanja pitanja
poput 'Da li si uradio nešto u poslednja tri meseca što bi zabrinulo tvog nadležnog oficira? Od ljudi koji
su se testirali drugi put na poligrafu, ogromna većina (97%) priznaje da bi ponovo počinlo novo krivično
delo. To znači da samo jedan čovek nije priznao da bi počinio novo krivično delo - i on je pao na testu.
Jedan način gledanja na sve ovo je kada prestupnik želi da smanji rizik od ponovnog krivičnog dela,
poligraf može biti od pomoći u pružanju pomoći održavanjem male stope rizika ponovnog krivičnog dela
promenom način života. Bilo je velikih protivljenja učestvovanju u ponovnom poligrafskom testiranju od
strane nekih prestupnika i značajan broj neuspeha što se tiče pojave na drugom poligraf testiranju.
Istraživači ukazuju da su to pojedinci sa malo ili nimalo motivacije da promene svoje uvredljivo
ponašanje Nasuprot tome, oni motivisani ka promeni su shvatili to kao nešto korisno kako bi izbegli
rizičnu situaciju i mogućnost novog krivičnog dela.

Ipak, pre zaključivanja da je poligraf dobra stvar, treba uzeti u obzir niz pitanja koja se tiču istog. Jedan
od problema procene rizika (videti poglavlje 25) je da neke od informacija koje se koriste dolaze od
onoga što počinilac kaže fiziologu ili drugom stručnom osoblju; na primer, ustanovljeno je da obim
prethodnog dela može predvideti buduće. Pitanje je samo odakle bi informacije o prethodnom prekršaju
trebale da dolaze. Očigledno je da informacije skladištene u dosije o određenom počiniocu mogu biti
dobra polazna tačka. Ova informacija se može iskoristiti iz obelodanjivanja u intervjuima i osudama u
evidenciji, izmedju ostalih izvora. Sasvim je jasno da ova informacija može biti nepotpuna iz mnogo
razloga. Postoji veliki broj istraživanja koje pokazuju da se poligraf može koristiti za povećanje količine
dostupnih informacija . Neki od njih pokazuju da poligraf generiše informacije o prethodno nepoznatim
delima, što može povećati broj krivičnih prestupa. Osim toga, poznato je da dela protiv širokog spektra

3
žrtava povećavaju nivo rizika koji počinioc predstavlja . Oni su ponekad poznati kao prestupnička
skretanja, ali oni se zaista odnose na raznovrsnost pola i uzrasta i odnosima žrtve sa počiniocem. Postoje
dokazi da poligraf može da poveća broj crossover izveštavanja. Nažalost, većina ovih istraživanja su
poremećena činjenicom da se tipičan dizajn istraživanja odvija u odnosu na tretman i počiniocima je dat
imunitet od krivičnog gonjenja za nova dela koja su otkrivena. Ovo ukazuje na mogućnost da su drugi
faktori nego sam poligraf zapravo odgovorani za to što počinioc otkriva dodatne prekršaje. Na mnogo
načina, ono što je poznato do sada je ohrabrujuće, jer ukazuje na to da će počinioci otkrivati nova dela
pod uticajem poligrafa. Problem je da pre svega nije poznato da li su ti opisi tačni i takođe nije poznato
da li je ovo povećanje obelodanjivanja zapravo dovodi do više tačnih predviđanja rizika.