Ideja istine u okviru slobode

Berđajev se nadahnuto bavio i idejom istine u okviru slobode. On radikalno odbacuje ideju da se
istina nameće kao objekat ili realnost. Prihvata jedino istinu koja se može saznati kroz slobodu.
Sloboda i istina uvek su međusobno prožete. U tom smislu smatra da postoje dve vrste slobode:
sloboda da se sazna istina i oslobađajuće dejstvo istine. Istina kroz slobodu znači da ona nije
prihvaćena kao nešto što postoji nezavisno od našeg uma, našeg ja. Sloboda i istina su deo našeg
uma.

Berđajev se borio protiv ortodoksije, bilo političke, bilo religijske ili bilo koje druge. Ortodoksiju
vidi kao autoritet organizovanog društva nad slobodnim pojedincem. Ideja slobode bila je glavni
razlog zbog kojeg se Berđajev odvojio od marksista i suprotstavio komunistima, kao i crkvenom
autoritetu. On je shvatio da postoje određene tendencije ka omalovažavanju slobode među
revolucionarnom inteligencijom. Berđajev shvata da se socijalizam može razvijati u različitim
oblicima i da može da iznedri slobodu, oslobođenje, ali i totalitarni sistem, što se i desilo.

U svakom delu svog života Berđajev je, međutim, osećao nedostatak slobode u društvu čiji je deo
bio. Osetio ga je u aristokratskom društvu svoje mladosti, u svetu revolucionara, u svetu crkve i u
svetu ruskih emigranata posle Revolucije. Sve ove socijalne grupacije, kojima je Berđajev
pripadao u određenim periodima, bile su spremne da odbace individualnu slobodu, u ime svojih
uverenja.

Tako Berđajev kaže:

Svako društveno uređenje prošlosti ili savremenog trenutka je u suštini neprijateljsko prema
slobodi i teži da odbaci čovekovu individualnost. Ovo demokratsko doba je doba banalne
buržoazije i čini mi se da neće stvoriti jake ličnosti.

Smatrao je sebe hrišćaninom, što je identitet koji je prihvatio u potpunosti tek kad je sasvim
sazreo. Njegova pripadnost hrišćanstvu bila je mnogo šira i odvajala se od pripadnosti instituciji
crkve.

Rekao je ipak da više voli Rusku pravoslavnu crkvu od drugih najvažnijih hrišćanskih
denominacija, jer je osećao da je njeno učenje najbliže svetim spisima i da ona ipak pruža veći
prostor za interpretaciju sopstvenih pogleda na slobodu i kreativnost u okviru religijske doktrine.

Ipak, veoma sumnjičavo je posmatrao establišment pravoslavnog sveštenstva. Često ga smatraju

hrišćanskim egzistencijalistom i mističkim filozofom. Nikad nije izbegavao etiketu mistika, jer je
osećao da je misticizam sveta ono što je najbliže razumevanju uloge duha.

Mnogi filozofi koje je citirao bili su mistici, kao što su Majster Ekhart, Angelus Silezijus i naročito
Jakob Boem. Uticaj Dostojevskog na njegovu misao bio je ogroman, naročito u viđenju slobode.
Berđajev nije bio naivni intuitivni mislilac. On poseduje ogroman fond filozofskog znanja i
pripremljenosti, u kombinaciji sa dubinom njegove misli koja podržava njegovo viđenje
egzistencije. U njegovim stavovima nema dogme.

O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana

Ovo izlaganje privešćemo kraju navođenjem veoma indikativnog pasusa iz njegove biografije San
i stvarnost (1949), gde sabira svoja osećanja o mističkom aspektu ljudske egzistencije: Sebe vidim
kao uronjenog u dubine ljudske egzistencije i smatram da stojim nasuprot neizbežnoj misteriji
sveta i svega što ona predstavlja. U toj situaciji ja sam duboko i bolno svestan da svet nije
dovoljan, da postoji ono tajno, na nekim još većim dubinama i njegovo skriveno, transcendentno
značenje. Ovo značenje mi nazivamo Bogom. Ljudi nisu mogli da pronađu uzvišenije ime, mada
su ga zloupotrebili u toj meri da su ga načinili skoro neizgovorljivim. Bog može da se odrekne
samo na površini, ali ne može da se odrekne tamo gde ljudsko iskustvo ponire ispod površine
ravne, bljutave i banalne egzistencije.