Хиљаде звукова, буке и олуја се налазило у мени док их нисам искомпоновао на

папиру. Лудвиг ван Бетовен

Музика одувек буди у свима најдубља осећања, зближава и покреће, а то својим

песмама показује и млада уметница

Muzika je vrsta umetnosti koja nas svakodnevno okružuje i čini sastavni deo našeg života. Slušamo
je na ulici, poslu u prevoznom sredstvu ili kod kuće. Manje više to znači da je slušamo na svakom
mogućem mestu koje postoji, a sada već ne toliko novom tehnologijom omogućen nam je prenos
zvučnih melodija pomoću telefona i drugih aparata. Muzika je, po definiciji, umetnost koja zvucima
izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Muziku volimo, odrastamo uz
nju i sakupljamo uspomene kroz nju. Iz svih ovih razloga istražili smo efekte muzike i kako to ona
utiče na nas, a da toga možda nismo ni svesni. Muzika ima pozitivan uticaj na naš mozak. Ona
izaziva promenu raspoloženja, ali nas motiviše da se usmerimo ka nekim stvarima. Ponekad nas
podseti na lepe trenutke iz našeg života, ali isto tako i na one manje lepe, ukoliko je muzika bila
upečatljiva tokom nekog značajnog događaja. Mnoge studije i istraživanja dokazali su da se tokom
sviranja klavira povećavaju vizuelne i verbalne veštine, pored vežbanja muzičkih sposobnosti i
stvaralaštva. Sve zavisi i od vaše lične motivacije i želje. Muzika spaja ljude, a za to nam nisu
potrebna istraživanja. Svedoci smo mnogobrojnih okupljanja gde je muzika najznačajnija stvar poput
običnog rođendana ili festivala namenjenog ovoj umetnosti. Muzika povećava socijalni faktor i
druženje pa se tako ljudi sa sličnim afinitetima pronalaze i spajaju zahvaljujući upravo njoj.

Muzika ima i pravo lekovito dejstvo. Kada kažemo da muzika leči, ne mislimo to samo figurativno.
Istraživanja su pokazala da ona leči i suzbija stres, anksioznost i koronarne bolesti srca. Osim što je
lek za dušu, muzika je isto tako, slobodno možemo reći, lek i za naš organizam i život.

Koliko su umetnosti povezane dokazujemo još jednom. Još jedna studija dokazala je da preko
različitih kultura, ljudi spajaju određene vrste muzike sa određenim bojama. Muzika utiče da
razmišljamo o bojama, pa je tako neretko ona inspiracija za mnogobrojna umetnička dela likovnog
stvaralaštva. Slušajte muziku svakodnevno kako bi vam život bio lepši i ispunjeniji!

KRIVENA MOĆ MUZIKE

Od harmonije sfera do električne crkve

"Muzika je proročanstvo [...] ona je zvuk jednog novog sveta koji će se postepeno
pomaljati." Žak Atali, Bruit (Buka, 1977).

Muzika je dete matematike i lingvistike, koje je snagom i uticajem nadmašilo svoje roditelje.
Kako kaže Dejvid Tejm(David Tame) u knjizi The Secret Power of Music (Skrivena moć
muzike), "muzika je jezik nad jezicima. Može se reći da, u odnosu na sve druge umetnosti,
muzika najsnažnije pokreće i menja svest" (str. 15). Muzika je algebra zvuka; zakoni
matematike se otelovljuju u harmoniji, u savršenim odnosima frekvencija vazdušnih talasa.
Od svih umetnosti, kao da je upravo muzika najeteričnija: njoj je potrebno najmanje
materije da bi se ovaplotila.

Upravo izvan domena muzičke teorije – u svakodnevnom životu – muzika ima ogromnu moć
nad čovekom i nad celokupnim društvom. Od pamtiveka su veliki mislioci, političari i vojni
stratezi muziku ubrajali u stubove društvene stabilnosti i snage. Tako Platon
u svojoj Državi muziku ubraja u moguća sredstva promena društvenog poretka kada kaže
da se "načela muzike ne mogu nigde dotaći, a da se pri tom ne pokolebaju i najviši državni
zakoni". (IV, 424c) Na drugom mestu, Platon piše:

"S vemenom su se pojavile vođe koje su u muzici postupale nezakonito i koje, iako po
prirodi pesnici, nisu znale šta je pravilno i zakonito u muzici. Obuzeti euforijom i vođeni
nepriličnim duhom hedonizma, oni su [...] mešali različite vrste muzike. Tako su svojim
bezumljem nenamerno lažno svedočili protiv muzike, kao da je lišena bilo kakvog
merila ispravnosti, i kao da je zadovoljstvo slušaoca najbolji kriterijum, bilo da je taj
slušalac dobar ili loš čovek. Putem kompozicija ovakve prirode, za koje su napisali
srodne reči, oni su u narodu negovali duh muzičkog bezakonja i drsko uverenje da sam
može da sudi o vrednosti muzike." (Platon, Zakoni, III, 700d i 700e.
Izvor: www.perseus.tufts.edu/hoper/)

Car David
Platonov učenik Aristotel muzici pripisuje moć da "utiče na formiranje ličnosti", jer neke
melodije "jačanju samokontrolu", dok druge vrste potiču
"opuštanje" (Aristotel, Politika, 1339a.).

Vredi poslušati i mišljenje velikog Konfučija, koji u VI veku pre Hrista kaže:

"Ako neko želi da zna da li se carstvom dobro vlada, da li je u njemu moral dobar ili loš,
odgovor će dati kvalitet njegove muzike [...]Karakter je kičma naše ljudske kulture, a
muzika je cvetanje karaktera." (Li King, knjiga XVII, odsek II, 21; citirano u: Miles
Menander,The Ethics of Confucius, 1915; dostupno na sacred-texts.com)

Najozbiljnije zvuče reči škotskog mislioca XVIII veka Endrjua Flečera:

"Kad bi nekom čoveku bilo dozvoljeno da napiše sve pesme u zemlji, više ne bi bilo
važno ko donosi zakone."[1]

U poslednjih stotinak godina, Flečerove reči postale su stvarnost ove planete. Popularni
muzičari su "zakon": oni, a ne političari, univerzitet ili akademija, određuju šta je in a
šta out, šta je dobro, a šta loše. Autori muzike koja danas odjekuje svetom stvaraju novu
paradigmu, šire potpuno nove (zapravo prastare) zakone i merila, i buka tog novog sveta, o
kom govori Žak Atali, donedavno jedan od sto najuticajnijih Francuza, već je prodrla u
parlamente i sudnice.

U naše vreme, muzika više nije samo deo života; sa njom se više ne srećemo, kao nekada,
samo u trenucima dokolice, posebnih svečanosti i svetkovina. Zahvaljujući lako dostupnim
tehničkim uređajima, popularna i svakojaka druga muzika osvojila je svakodnevicu mladih
generacija. Ona odjekuje sa televizora i iz radija, dopire iz kompjutera, laptopova, mobilnih
telefona i ajpeda koji se nikada ne gase. Slušaju je milioni dok se voze na posao, kada se
šetaju, džogiraju, rade, uče ili se zabavljaju. Od jutra do večeri muzika odzvanja u ušima. I
kada konačno isključe sve svoje elektronske zabavljače, muzika još dugo, dugo odjekuje u
njihovom umu. Kako i ne bi: ako tehno ili turbofolk toliko odzvanjaju iz slušalica mladića ili
devojke u autobusu da to čuje još nekoliko putnika oko njega/nje, kakav li je duboki trag
takva muzika ostavila u njihovom mladom umu? Današnja elektronska civilizacija proterala
je tišinu daleko od čoveka, oduzimajući mu prilike da u miru razmišlja i sretne se sa svojim
bićem, ućutkujući razum nametnutim rečima i ritmom. Ko još čuje onaj sound of silence o
kom su pevali Sajmon i Garfankl, glas tišine koji, kao nekada proročki prst koji piše po zidu
starog Vavilona, pokušava da probudi savest čoveka današnjice? Umesto toga, tu je "buka i
bes" današnje muzike, koja zamagljuje savest, i okreće pažnju od važnog ka trivijalnom i
neretko vulgarnom.

Privlačna muzika nije obavezno i dobra muzika

Veoma je značajno da što pre shvatimo da muzika nije, i nikada nije ni bila, neutralna
umetnost: ona je ili moćan lek ili snažan otrov.

Muzika izražava lepotu, i to je jedan od razloga zašto nas toliko privlači, zašto nam je toliko
potrebna. Ipak, kao i u svim drugim umetnostima, i u muzici je moguće razdvojiti estetsko i
etičko, izolovati lepotu i prognati dobrotu. Dobrota u umetnosti kao da je u poslednjih pola
veka postala suvišna; sa njom se izruguju i na stub srama je prikivaju muzička scena,
mediji, pa čak i muzička teorija.

Samo ime ove umetnosti – muzika – ukazuje na antičko verovanje da je ova, kao i sve
druge umetnosti, plod natprirodnog uticaja Apolonovih muza na muzičara. Otud i pojam
inspiracije, tj. "u-disanja", odakle i naša reč nadahnuće: umetniku je ideju "udahnula"
muza, a, u kasnijem shvatanju, zasnovanom na drugim verskim sistemima, to je učinilo
neko drugo duhovno biće, uključujući i samog Boga. To znači da već drevno shvatanje
pripisuje istinskoj umetnosti onostrano poreklo; ona je dar bogova. Ili demona.
Naravno, moderna i službena materijalistička filozofija i nauka odriču se takog
razumevanja nadahnuća.

Upravo na tom natprirodnom izvoru muzike, u zavisnosti od porekla inspiracije, lepota i

dobrota često se razilaze. Ne postoji samo jedan izvor inspiracije. Muzika nije samo
ljudska tvorevina; kao i u većini drugih umetnosti, vrhunska muzička dela plod
su natprirodnognadahnuća, a, kako reče Angus Jang iz AC/DC-a, to nadahnuće dolazi
ili "odozgo" ili"odozdo". Muzika može biti lepa, snažna i privlačna, ali zla. Naravno,
zavisno od toga kako definišemo dobro i zlo.

Kada je u čuvenoj emisiji "Showdown with Satanism" Bob Larson upitao Zinu, kćerku
Antona Laveja, tada još sveštenicu Satanističke crkve, da li je ubistvo loše, ona
odgovara: "Šta znači loše?", dok njen muž Nikolas Šrek dodaje: "Zavisi od
okolnosti. [...] Ubijanje je deo čovekovog životinjskog ponašanja."
Ljudi koji sebe smatraju vernicima nastoje da poštuju "Zlatno pravilo" koje glasi: "Sve što
želite da čine vama ljudi, činite i vi njima." (Matej 7:12), što je parafraza pojma pravde i
opis karaktera samog Boga. Drugi, često nesvesno, ali vrlo dosledno, slede zakon koji je
Alister Krouli u svojoj antibibliji pod naslovom Knjiga zakona (The Book of the Law) nazvao
"zakonom Teleme"(grč. "volje"): "Čini što hoćeš: to nek ti bude jedini zakon." Sami moderni
muzičari ne kriju ni moralni kodeks koji slede i promovišu, pa, prema tome, ni izvor svoga
nadahnuća. Oni o tome neretko otvoreno govore, poput članova Led Cepelina (naročito
Džimi Pejdž), Rolingstonsa, Dorsa ("New Gods”, "The Soft Parade”, "The End”,
"An American Prayer”, "Awake”, "Shaman’sBlues”), ili grupa AC/DC i KISS. [2]

"Ljudi me pitaju odakle dolazi ta čarolija. Ja verujem u duhovnu stranu svega,

verujem da nam muzika dolazi kroz dimenzije. Arogantno je misliti da umetnik sam
sve to stvara; radi se o saradnji. Ja ne znam sa kim, ali svi umetnici crpu iz tog
izvora [...] Postoji neka moćna sila koja dolazi i koristi moje telo da kaže ono što
ima da kaže." (Pevačica Tori Ejmos, 1999)
 Alister Krouli,
engleski okultista, mistik i astrolog

Džudi Movat, koja je bila prateći vokal na koncertima Boba Marlija, izjavila je:

"Na turnejama su koncerti bili kao da ste u crkvi, dok Bob propoveda. U publici su
vladala pomešana osećanja: vidite ljude kako doslovno plaču, u duhovnom
transu [...] Ovi su koncerti bili puni duhovne sile. Neka sila dovodila nas je tamo. Bilo je
to čisto osećanje [...] mesecima i možda godinama kasnije još smo se tako
osećali." (Sean Dolan, Bob Marley, p. 95).

Istoričar roka Majkl Mojnihan (Moynihan) tvrdi sledeće:

"Na duhovnoj ravni, muzika je magijski čin, oruđe čovekovog opštenja sa

bogovima."(Lords of Chaos: The Bloody Rise of the Satanic Metal Underground, str. 1)

Ovakvu tvrdnju potkrepljuje i nepobitna činjenica da je u svakom verskom sistemu, od

najranijih plemenskih obreda preko drevnih misterija do današnjih mega-crkava i prenosa
božićne ili uskršnje mise u Rimu, muzika bila i ostala jedan od centralnih stubova religijske
službe.

Muzika je poruka muzičara slušaocima

Uprkos tvrdnjama mnogih umetnika i teoretičara današnjice, umetnost ne sme biti sama
sebi svrha, lišena moralnog dobra. Veliko je pitanje da li se zastupnici larpurlartizma [3] i
sami pridržavaju svog programa. Ako ništa drugo, želja za estetikom bez etike izraz je
etičkog relativizma, tj. nedostatka jasnih merila dobra i zla, u kom "božansko" JA umetnika
postaje sudija i merilo. Tako dolazimo
do toga da lična volja postaje vrhovni zakon. Kada umetnik odbaci moralnu dimenziju
umetnosti, to znači da više ne veruje da postoji nešto vrednije i trajnije od umetničkog dela,
od lepote same po sebi i od njega samoga. Od stava da je umetnost sama sebi svrha i da ne
trpi moralna ograničenja pre ili kasnije se stigne do krajnje diskutabilnih "umetničkih"
ostvarenja poput onog Alize Švarc, studentkinje Jejla koja je tokom devet meseci kamerom
snimala sopstvene samoizazvane abortuse u uverenju da "umetnost treba da bude
posrednik između politike i ideologija" i da tako stvara "projekat koji odgovara
standardu onoga što umetnost treba da bude".
(izvor:http://en.wikipedia.org/wiki/Yale_student_abortion_art_controversy) Šta tek reći o kineskom
umetniku Zu Juu čiji performans pod naslovom "Jedenje ljudi", u kom fotografiše sebe kako
kuva i jede ljudski fetus isečen na pet delova, treba da iskaže njegov protest "protiv
shvatanja da čovek ne može da jede čoveka"! (izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/Zhu_Yu) Ovo
dvoje ekscentričnih i morbidnih egzibicionista nazivaju sebe umetnicima, i ko sme da ih
kritikuje kao "nemoralne"? Lista takvih "umetnika" bila bi podugačka, a sa pitanja
moralnosti u umetnosti brzo bi se prešlo na pitanje o moralnosti društva uopšte.

Upravo ono što umetnik veruje ili ne veruje kodirano je u njegovom delu (pesmi,
knjizi, slici...)čija publika usvaja iste ideje. Čak je i moralna neutralnost ili neangažovanost u
umetničkom delu takođe svojevrsna moralna poruka, koju publika usvaja samom
recepcijom dela. Nema umetničkog dela bez moralne poruke. Ovo je tačno pogotovo
onda kad se moralnost proteruje iz umetnosti.

Muzika ne traži dozvolu da uđe u um

Već decenijama je poznato da prilikom recepcije muzika zaobilazi frontalni (upravni) centar
u mozgu (svest, volja), pa naš um beleži i muziku koju ne volimo; ona nam se prosto
nameće. Svako ko je bio izložen muzičkom nasilju vozača autobusa ili "preglasnom
rokenrolu" komšiluka doživeo je da mu posle toga danima u ušima odzvanjaju reči pesama
koje nikada ne bi poželeo da čuje. Što više neka muzička kompozicija liči na dečiju pesmicu,
to se više nameće podsvesti. Muzikoterapija, koja određenim muzičkim
sadržajima izlaže pacijente čiji mentalni poremećaji ne dozvoljavaju uobičajenu verbalnu
komunikaciju, zasniva svoj uspeh na tome što muzika stiže tamo gde reč ne može,
pokrećući pacijenta da odreaguje.

Određena melodija nezaustavljivo u podsvest unosi svoju poruku. Publicista Bob Larson,
nekadašnji roker i student medicine, kaže: "Izgovorena reč mora da prođe kroz upravni deo
mozga da bismo je dekodirali i razumeli i da bi prošla moralni skrining." Muzika dakle
zaobilazisvesni deo uma i direktno komunicira sa podsvešću, snažno utičući na čoveka. To je
temelj njene moći. Dokazano je mnogo puta da sve što smo ikad doživeli ili naučili, sve što
je ušlo u naš um putem pet čula – svesno ili nesvesno – nikada više otuda neće izaći, ostaje
zauvek zabeleženo. Jedino što možemo jeste da nastojimo da biramo kojim sadržajima
ćemo izlagati svoju podsvest.

Nikada ne zaboravimo veliku istinu: veoma često upravo muzika koju neko sluša govori o
njemu bolje od njegovih reči i ponašanja. Izgovorena reč komunicira sa čovekovom svešću,
a muzikasa njegovom podsvešću, tj. onim delom ličnosti koji čovek često ni sam ne
poznaje, a koji moćno utiče na njegovo biće.

Kako onda birati muziku ako već ona bira nas? Treba da vežbamo i skoristimo svoje
zanemareno pravo izbora. U doba individualizma i demokratije, paradoksalno, pojedinac sve
slabije koristi slobodnu volju na dobro. Zapravo, često viđamo da su upravo veliki
buntovnici robovi upravo svojih i tuđih nagona, prohteva i strasti. Određeni muzički pravci
pojačavaju to ropstvo i stimulišu podsvesni i nagonski deo ličnosti. Tako muzika postaje
zamajac čulnosti i strastvenosti, a ne karakternosti i moralnosti.
Drugim rečima, danas kad mu je, naizgled, dano da vlada društvom i svojom budućnošću,
pojedinac više ne vlada ni sobom. Zašto? Zato što njegova čulnost sve više vlada njegovim
umom. "Sledi svoje instinkte!", kaže jedna reklama, a druga dodaje: "Neka sva čula
uživaju!" Veoma često, mladi slušaju muziku ili gledaju spot, ali su potpuno nesvesni teksta
pesme i uticaja zvuka na njihovu ličnost. Džimi Hendriks je tvrdio:

"Muzikom možete hipnotisati ljude, a kad ih dovedete do najslabije tačke, možete

njihovoj podsvesti propovedati šta god hoćete." (Life Magazine, 1969)

Kortni Lav, udovica Kurta Kobejna, izjavljuje kako više voli rok muziku od nekadašnjeg
bavljenja glumom jer "Meril Strip ne zna kakvo je to osećanje kad 10.000 ljudi stoje pred
vama i rade šta vi želite".

Neka se grupa mladih zatekla na pustom ostrvu.

Jednog dana su našli poruku u boci. Kada su razvili papir, videli su da je to njihova poruka
poslana tri nedelje ranije. Izvodeći paralelu sa ovim događajem, jedan komentator smatra
da popularna muzika dugoročno stvara toliku apatiju i depresiju zato što je to "njihova
poruka samima sebi". To je muzika kojom ljudi sami sebi upućuju poruke o svojoj
sopstvenoj izgubljenoj duši, njihov SOS. Ono što je grlo poslalo vraća se uhu. Ako su mladić
ili devojka doživeli ljubavni bol, dobro je da vreme i životna stvarnost ublaže tugu. Međutim,
slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljenog upravo podseća na njegov
neuspeh, ponavlja osećanje duševnog bola i time ga dublje i trajnije urezuje u dušu. Čak i
ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo
ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom
osobom, pesma poistovećuje slušaoca s iskustvom opisanim u pesmi, koje je često
izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u
podatnom umu slušalaca, takva "ljubav" na određeni način postajedoživljaj blizak
stvarnosti, kao i prilikom gledanja filma, jer i odglumljeni i otpevani doživljaj stvara realnu
reakciju u mozgu, kao da je u pitanju stvarnost, i to "iskustvo", zasnovano na percepciji
virtuelnog, odglumljenog doživljaja, produbljuje se sa svakim novim slušanjem ili
gledanjem.

S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može
od slabog da napravi jakog, a od gubitnika – pobednika. U oba slučaja, muzika u čoveku
stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove ili pojačava njegova
sopstvena osećanja koja do tada nisu bila izražena. Time ona neposredno utiče na njegov
karakter. Zamislimo sada kakav uticaj može na mladog čoveka da ima muzika koja mu
gotovo ceo dan odzvanja u ušima! Pre nekoliko godina, u kanadskom gradu Edmontonu
jedan park postao je s vremenom stecište dilera droge koji su, malo po malo, rasterali
uobičajene posetioce parka. Nasilje u tom kraju postalo je često. Da bi zaštitile stanovništvo
i povratile red, lokalne vlasti postavile su zvučnike po parku i počele da puštaju muziku
Baha, Betovena i Mocarta. Lokalni šef policije ubrzo je izvestio da se broj prekršaja u tom
kraju smanjio za 800%!!!

Ritam

Muzički ritam je nezaobilazni deo svake pesme i on može biti ili diskretan ili središnji činilac
kompozicije. Za običnog slušaoca, ritam i metar odgovaraju onoj karakterističnoj pulsaciji u
vremenu, "otkucajima srca" u ritmu muzike. Neki savremeni muzički stilovi uglavnom se
oslanjaju na udaračke instrumente te stoga često zanemaruju melodiju, naglašavajući
monotoni, hipnotišući ritam (engl. beat) koji utiče podsvest, pa čak i na čovekove fiziološke
procese. Ovakvo osiromašenje muzičkog dela doseglo je vrhunac u tehno muzici. U njoj više
nema reči, apraktično ni melodije.

Nebrojeni muzičari instrumentalisti i muzički teoretičari ističu da je bit srce, suština rok
muzike. Koliko je ovo tačno vidi se i iz saveta čuvenog američkog muzičara i muzičkog
vaspitača Džina Grajera (Gene Grier) o tome kako napisati dobru rok pesmu: "1. Izaberite
vremensku oznaku; 2. Izaberite akordsku progresiju; 3. Napišite melodiju; 4. Napišite
tekst." Ovaj red pokazuje gde je duša rok pesme, a šta je rokeru najmanje važno. Ritam je
najvažniji – a on se obraća podsvesnom, nagonskom; reči su poslednje, a one se obraćaju
svesnom, razumskom.

Često ćete čuti muzičare koji se brane kako je njihov cilj da "zabave" publiku – just for fun.
Međutim, tehno rejvovi i savremeniji clubbing imaju, po shvatanju vodećih savremenih
muzičara, neku drugu svrhu osim "zabave":

"Di-džej je kao sveštenik koji pušta muziku okupljenima po njihovoj želji, a njegov desk
je kao oltar, prema kome su rejveri stalno usmereni. Igranje na rejvovima jeste oblik
obožavanja bogova njihove izmenjene svesti". (Dr Rasel
Njukom, Russell Newcombe, "Raving and Dance Drugs and The Use of Ecstasy and
Dance Drugs", The Guardian, 22. jula 1995.).

Naučnu analizu profesora Njukoma podupire poreklo mnogih savremenih muzičkih stilova
(kultni plesovi afričkih crnaca preneseni u Novi svet), kao i zanimanje mnogih savremenih
muzičara za drevne obrede propraćene muzičkim ritmovima koji prouzrokuju stanja
izmenjene svesti.

Značajni psihijatri, lekari i muzičari (između ostalih, Džon Dajamond, Verl Bel, Stiven
Helpern, Šeldon Dil; v. Samuele Bakioki, Hrišćanin i rok muzika, Krajslit publikacije, 2012,
114. i dalje) posebno su proučavali uticaj bita na fiziologiju čoveka. Svi podvlače da je bitna
novina koju donose i pop i rok promena naglaska u taktu i, shodno tome, naglašena i
sistematska upotreba sinkope. Naime, dok je u klasičnoj i tradicionalnoj muzici naglasak na
prvom i trećem od četiri dela standardnog takta (TA-ta-TA-ta), što bi u antičkoj metrici
odgovaralo dvosložnoj stopi zvanoj trohej (naglašeni dugi slog+nenaglašeni kratki slog),
dotle muzičke pravce koji su iznedrili rok, kao i rok sam, odlikuje forsiranje obrnutog
ritmičkog obrasca zvanog off-beat ili back-beat, gde se naglašavaju drugi i četvrti elemenat
takta (ta-TA-ta-TA), kome u metrici odgovara jampski metar (nenaglašeni kratki
slog+naglašeni dugi slog). Uporedimo: MO-ja-DRA-ga // mo-JA-dra-GA.

Kad je reč o pojmu sinkope, istoričari džeza i roka objašnjavaju: "Izraz 'sinkopiranje' odnosi
se na ton ili figuru koja počinje između dve dobe ili je, pak, tako skrojena da glavni ton
pada između doba. Čitalac može da stekne pojam o sinkopi ako, dok korača, pljesne rukom
između dva udarca đona o pločnik." Sinkopiranje se smatra jednom od osnovnih značajki
svih pravaca koji su iznedrili današnji rok: regtajma, bluza, džeza. Sistematski ponavljan
naglasak na kraju takta, kao i raznolika upotreba sinkope, imaju moćan fiziološki efekat na
čoveka.

Ove ritmičke strukture suprotne su našem prirodnom ritmu, koji zahteva da posle stresa ide
opuštanje; umesto odmora, one zadržavaju napetost bez razrešenja. Istraživanja pokazuju
da učestali ritam te vrste ubrzava otkucaje srca, slabi mišiće, i potiče lučenje adrenalina,
endorfina kao i nekih polnih hormona. Mik Džeger ne krije: "Možete da osetite kako
adrenalin teče kroz telo. To je nekakvo seksualno osećanje. Ja zavodim svoju publiku. Ono
što radim veoma je slično striptizu neke devojke." (Intervju u Njusviku 4.1.1971, 25) Roker
Dženezis Poridž (GenesisP’Orridge), ponosni veteran eksperimenata sa drogama i
ezoterijom, kaže da ovakva muzika "oslobađa hemikalije u telu i umu koje menjaju stanje
svesti". Cilj roka, po priznanju mnogih, jeste da se ritmom postigne stanje transa, u kome
se može uticati na podsvest. To objašnjava uzbuđenje koje ova muzika stvara, kao i
senzualno i krajnje erotizovano ponašanje i muzičara i publike na rok koncertima.

Čovekova seksualnost ne treba da se razvija nezavisno ili pre umnog i opšteg fiziološkog
razvoja; MTV uči suprotno. Jedna reklama za MTV prikazuje urođeničku devojčicu od nekih
10-12 godina i njenu majku kako zure u TV-ekran usred džungle, daleko od civilizacije.
Devojčica uzvikuje: "Mama, gle, MTV!" Na to joj majka odgovara: "Sad si postala žena!"
Možda najmoćniji i najtragičniji efekat današnje muzike koji posmatramo po kućama,
školama i na ulicama jeste preuranjeno stimulisanje polnosti kod mladih.

Oldous Haksli
Zato su danas mnogi osnovci i srednjoškolci potpuno neracionalna i hormonalno dirigovana
bića bez etičke nadstrukture ličnosti. Oni postaju ovaploćenje i krajnje ostvarenje zakona
"Čini šta želiš". Senzualno ponašanje mladih direktna je posledica uticaja auditivne i
vizuelne komponente roka, koje nezrelim umovima izvrnute obrasce ljubavi, morala i
ponašanja nameću kao moderne i normalne. Upravo s početka ere roka, krajem 50-tih,
zatim 60-tih i kasnije, uz pomoć muzike potpuno su promenjeni mnogi obrasci dobra i zla,
što se odrazilo na odnos prema pušenju, drogama (koje će Oldous Haksli i Timoti Liri
proglasiti 'hostijom' Novog doba) i piću, te proizvelo nasilno ponašanje, nesputano
izražavanje polnosti i nepoštovanje autoriteta. Šta reći o uticaju roka na buntovnost i
ogromno nezadovoljstvo današnje omladine? Nimalo slučajno, već na prvom Vudstoku neki
muzičari huškaju mlade na celokupan društveni sistem, na sve dobro i loše u njemu, ali ni
tada ni kasnije ne daju pravu alternativu. Koliko god se neki muzičari branili lepim rečima,
činjenica je da njihova umetnost ostavlja za sobom milione mladih nezadovoljnika, gura ih u
život kao zapaljene buktinje ne učeći ih kako i zašto da žive, i neupućujući ih da rešenje
nađu u stvaranju.

Zašto ovo pominjati? Zato što je preko potrebno ponuditi ljudima, pogotovo mladima,
muziku koja će im pomoći da steknu dobar ukus i osećanje za razlikovanje dobra i zla, kao i
da stave podsvest i nagon pod vlast svesti i razuma, da budu "svoga tela gospodari" u
pravom smislu.

Naglasimo: ovaj tekst ne osuđuje niti isključuje osećanja. Osećanja su bitan deo čoveka,
onaj najličniji i najtajnovitiji deo njegove duše. Ono što ovaj tekst govori bez ustručavanja
jeste da svoja i osećanja drugih moramo zaštititi od manipulacije tako što ćemo sačuvati
sposobnost da razumom preispitujemo sebe, i da svojim sopstvenim osećanjima i porivima
kažemo "ne".

Rok i pop-muzičari ne kriju onostrano poreklo svoje inspiracije

Ne može se poreći lepota i snažan uticaj mnogih pop i rok pesama. Mi ni najmanje ne
sumnjamo u to da je ta lepota često proizvod nadahnuća, ali smatramo da treba
preispitivati koji je izvor tog nadahnuća. Lepota, čija god da je, nije odlučujući razlog da se
bilo šta prihvati ili odobri. Lepa žena ne mora da bude i dobra žena; lepa ambalaža ne
garantuje kvalitet proizvoda; lep političar ili direktor ne donosi uvek dobro svojoj državi ili
preduzeću; lepe reči često su samo laskanje. Lepota nije najbolja preporuka. Sami autori i
izvođači roka davali su često izjave o tome, svesni da su za mase mladih oni propovednici
jednog novog pogleda na svet. Dok se neki muzičari izgovaraju da je muzički biznis "obična
zabava", mnogi drugi ne smatraju sebe običnim zabavljačima, već propovednicima "rok
religije".

Jedan ljubitelj grupe "The Grateful Dead" opisuje svoj doživljaj koncerta:

"Nije to bio samo koncert grupe. Bilo je to bogosluženje. Grupa je predstavljala

prvosveštenika, pesme su bile liturgija; ples je bio molitva, a publika,
vernici. U takvim trenucima potpune opsednutosti, mi bismo svi zajedno provalili
kapije neba, ušli u tajnu odaju svemira, iz koje smo se uvek vraćali sa oklevanjem,
uvek drugačiji." (Geri Grinberg,Not Fade Away, str. 42, 43)
 Džim Morison (1943-1971)
Očigledna je moć kojom i danas pesme Dorsa, Cepelina ili Dip Parpla pokreću mase, i niko
neće reći kako je uzrok toga samo tekst. Rej Manzarek iz Dorsa seća se početaka grupe:

"Psihodeličnim supstancama pročišćavali smo vrata percepcije, a muziku smo

smatrali sredstvom za širenje nove religije – religije svoga 'ja', religije čoveka-boga.
To je bila početna ideja sa kojom su stvoreni Dorsi." (The Doors in Their Own
Words, 1991)

Morison (koji je stalno sebe proglašavao šamanom) u jednoj pesmi izjavljuje da, umesto
hrišćanstva, propoveda religiju "stare i hladne zmije" (tj. biblijskog Lucifera ili Sotone).
Karlos Santana će2000. godine, prilikom svog povratka na scenu, izjaviti da je on samo žica
na kojoj svira božanski duh kog zove Metatron. Santana kaže da "poput faksa" zapisuje
muziku koju mu daje ovaj duh. Tako čini i slavni gitarista Džon Meklaflin:

"Jedne večeri ušao je duh u mene dok sam svirao; svirao sam, ali to više nisam bio
ja."
Kada su nedavno Boba Dilana, koji je bio glas svoje generacije, u jednom televizijskom
intervjuu pitali kako to da je još uvek popularan i aktivan u muzičkoj industriji, izjavio je da
je to zato što se nekad davno pogodio sa "Glavnim zapovednikom" (Chief Commander) da
mu da slavu. Upitan ko je taj "Glavni zapovednik", Dilan nije krio da je reč o "knezu ove
zemlje [...] i nevidljivog sveta"! (videti: http://www.youtube.com/watch?v=yDM7D1teDco)

Natprirodno u muzici fascinira muzičare, koji ne razlikuju pozitivno i negativno nadahnuće.

Sve što je natprirodno i moćno za njih je dobro. Džimi Hendriks, avanturista podsvesnog po
cenu samouništenja, nije uzalud rekao: "Muzika je električna crkva." Rok je konstantno
klanjanje bogovima koji gospodare podsvešću, bekstvo od razuma. Timoti Liri, teoretičar i
guru psihodelije, video je u Bitlsima utelovljenje duha Novog doba, "četvorodelnu mandalu":
"Novo jevanđelje – muzika; nova pričest – droga." Euforično, delirično raspoloženje koje
ova muzika proizvodi u okupljenoj masi, koja se doslovno gubi, potpuno odgovara stanjima
svesti koja karakterišu antičke misterije i savremene kultove, kao i bogosluženja nekih
crkava.

Ni sva klasična muzika nije za pohvalu: pomislimo samo na poruke opere Karmen. Kada
Karmen peva da je "Amor lutalica koji nikad nije trpeo zakone", da li se time osuđuju ili
veličaju ljudi kojima vladaju strasti do te mere da jedni drugima posesivnom ljubavlju
uništavaju živote? Neko je rekao da nije jak čovek koji ima jaka osećanja, već onaj koji
vlada jakim osećanjima. Libreto mnogih opera i scenario baleta predstavlja ljude kojima
vladaju razorne emocije i koji ne nalaze moralno uporište kako bi zaustavili zlo. Umetnost
nije moralnija od civilizacije koja ju je izrodila – to je njena "poruka samoj sebi".

Možemo da raspravljamo o društveno angažovanim pesmama, o "What’s going on” Marvina

Geja, "Praying for Time” Džordža Majkla, "Sound of Silence” Sajmona i Garfankla,
"Twist in YourSobriety” Tanite Tikaram, "Where the Streets Have No Name”, "One" i nekim
drugim grupe U2,"Paradise" Fila Kolinsa, pesmama Džoan Baez ili Boba Dilana, itd. Nema
sumnje da one upiru prst u socijalne i duhovne probleme savremenog društva; ipak, sve
one ostaju u sferi čoveka i njegovog ovozemaljskog opstanka. Nijedna ne nudi suštinsko
rešenje za istinski problem čoveka. Problem naše civilizacije ne može se rešiti spolja,
promenom vlada ili ekonomije; to nije samo ekološki problem – to je problem čovekovog
bića koji je izvor svih drugih bolesti naše civilizacije, a koji se ne rešava ni vaspitanjem ni
političkim merama. Posle svih filozofskih i društvenih eksperimenata, nije li vreme da
prestanemo da se zavaravamo? Filozofi su različito tumačili čoveka; ne radi li se o tome da
se on izmeni? Kako?

Uticaj muzike na razum, raspoloženje i

osećanja

Dobra muzika diže iz mrtvila i depresije, ne dopušta čoveku da se prepušta očaju. Umesto
da manipuliše našim promenljivim raspoloženjima, dobra muzika kao da poručuje:
"Razumem tvoju tugu, ali ona sama po sebi nije rešenje za tvoje probleme. Plači, ali radi;
tuguj, ali se bori; žali, ali se nadaj. Čeka te tvoj život koji samo ti možeš da živiš." Ona
čoveka ohrabruje, otima ga od samouništenja, ukazuje mu na smisao života, na to da
postoji Bog i večnost; ona ga usmerava da živi srećno i ispunjeno. Novozavetna poslanica
Efescima 2:10 opominje da smo "sazdani za dobra dela", a ne da se valjamo u svom blatu.
Emocije – tuga ili zanos – ne smeju da nas koče, već da nas nauče i opomenu.

Kada ste poslednji put čuli da je nekoga muzika sačuvala od samoubistva i dala mu smisao
postojanja? Ili da ga je utešila? Da je nekoga trgnula iz apatije? Ili čak da je neka pesma
pomogla čoveku da odbaci drogu? Primera radi, popularnost Bahove muzike u Japanu
objašnjava se i činjenicom da je više osoba izjavilo kako ih je upravo Bahova muzika
sprečila da dignu ruku na sebe. Neki drugi doživeli su isto iskustvo sa Betovenovom
muzikom.

Da li tako na ljude utiče i "muzika na struju", uz koje "srce bije u ritmu melodije"? Na
primer, ako se pesma ili grupa zovu "No Hope" ili "Faith No More"? Koliko rok i metal
pesama otvoreno hvale samoubistvo? Nisu li zlo, ružnoća, nakaznost, nasilje, sadizam i
uništenje postali suštinski deo nove estetike ovih "proroka" Apokalipse? Mnogi će muzičari i
teoretičari umetnosti odmah ustati da brane ovakvu muziku govoreći da je ona glas svog
vremena, da je iskrena i da slika društvo u njegovoj suštini. Neka nam oni kažu da li je
mladoj publici takva muzika potrebna za sociološku analizu kakvu su Marks i Engels nekada
nalazili u velikim romanima realizma, i da li mlada publika iz energije svojih muzičkih zvezda
crpu snagu za život – ili želju za nestankom. Neka nam kažukakav uticaj na tinejdžera ima
jedan Merilin Menson ili grupa Korn? Da li se sećate svoje adolescencije, svojih životnih
kriza? Kako na nesrećnog i uplašenog čoveka utiču loše vesti? Poučno? Ima li dakle
lepote, istine i pravde o kojima muzika može da peva, a da ne laže?Muzika iz koje
izvire sklad, klasična lepota i uzvišenost? Ali, ako ritam (i reči) muzike propovedaju
besmisao i ružnoću, proglašavajući licemernim i lažnim svaki red i zakon u životu, a hvaleći
samouništavajuće robovanje svojim strastima, prezir, cinizam i razaranje svih ljudskih
veza – gde je tu optimizam, gde je tu poruka nade i smisla?

U odnosu na ovo muzičko mastilo, starijim generacijama publike bliža je druga krajnost:
sasvim drugačiju muziku, blagu, tihu i smirujuću, nudi filozofija Novog doba, koja
podrazumeva ovozemaljsko blaženstvo tela i duha kao vrhunski cilj života, ili kao deo
duhovnosti. Ukratko – raj sada i ovde. Stremljenje ka tom idealu toliko je proželo
sredovečnu i stariju populaciju putem medija i umetnosti da je pitanje koliko su ljudi kadri
da ga prepoznaju u sebi. Pošto su takvi, kao tipične žrtve stresa, zaokupljeni postizanjem
lične harmonije i blaženstva, ova "muzika raspoloženja", usmerena na stvaranje ugođaja,
svojim blagim ritmom i melodijom anestezirajuće deluje na podsvest i indirektno od
slušalaca stvara latentne hedoniste, koji osećaju "sreću" samo kad su u prijatnim
okolnostima. Istovremeno, ovakva muzika "isključuje mozak" tako da slušalac ima osećanje
da lebdi na oblacima. Raj se doživljava kao osećanje i raspoloženje, a ne kao stanje
karaktera ("carstvo je Božje unutra u vama", Luka 17:23) na koje raspoloženje ne utiče
presudno. Svakako, ovo je nesumnjivo mnogo zdravije i prijatnije od besomučnog ritma koji
ispunjava um njihove dece i unuka. Rok podiže adrenalin, wellness smiruje i opušta. U oba
slučaja, nezadovoljstvo i problemi nisu iskorenjeni, a sama ličnost nije suštinski ojačana ni
jednom ni drugom vrstom muzike.

"Ne preterujte", kazaćete, "ljudi samo imaju potrebu da se opuste! Zabava je potrebna da
bismo odvratili misli od problema, i odmorili se."

Šta je zapravo zabava? Čuveni francuski naučnik i filozof Blez Paskal opisao je društvo svog
vremena, Francusku XVII veka, i žudnju visokog društva za onim što se i danas
zovedivertissement, tj. "zabava". Ovaj pojam dolazi od latinskog glagola divertere, koji
znači "odvratiti, skrenuti sa nekog puta". Tako Paskal tužno zaključuje da je svrha zabave
njegovih savremenika da odvrati njihovu pažnju i misli od svega onoga što ih brine i plaši, i
time ih onemogućuje da razmišljaju o suštinskim životnim pitanjima i nađu odgovore. Tako
opet dolazimo do onog što je svojstveno odnosu savremenog čoveka i muzike – odsustva
tišine, u kojoj bismo bili sami sa sobom. Zar i vi ne poznajete nekog od onih ljudi kojima su
radio ili TV neprekidno uključeni dok ne krenu na spavanje ili čak i u toku čitave noći?

Današnja zabava ima isti cilj kao u Paskalovo vreme – da pomogne čoveku da ne
misli duboko, a da se oseća ugodno. Da li je zabava rešenje naših problema? Da li
zabava išta rešava, ili samo zataškava, odlaže? Pogledajmo npr. ponašanje ljudi na našim
svadbama i rođendanskim žurkama: kakva silna želja "da se otkačim, i to je sve"! Pitamo
se, iskreno: može li čovek da se veseli i da bude srećan bez kombinacije nesnosne buke i
alkohola, i kad su trezni, i u tišini? Da li je naša stvarnost toliko sumorna da je u njoj osmeh
moguć samo ako zaboravimo u kakvom svetu živimo, ako živimo u elektronskim snovima
ekrana ili u veštačkim rajevima "muzike raspoloženja"?

Još su stari Latini govorili da o ukusima ne treba raspravljati. Platon se ne bi u svemu složio
sa njima, a ne bi ni Konfučije, jer su znali da određene vrste muzike formiraju određeni tip
ukusa – i karaktera.

Kakvu god muziku da volimo, naša stvarnost je samo jedna. Život je veći i važniji od
muzike; rad i stvaranje, ma koliko teška bila stvarnost, važniji su od zabave i pružaju više
od nje. Sreću ne stvaraju osećanja, već sreću stvara razum koji nas usmerava kako da
živimo, i rad kroz koji rešavamo probleme. Muzika ne sme da bude droga, već lek za strah
od života; ona ne treba da nas izbaci iz životnog ringa, nego da ojača mišiće našeg uma.
Mnogo je veće zadovoljstvo koje u nama stvara jedan dobro odrađen posao, jedan rešen
problem, nego zadovoljstvo koje stvara opojna muzika sračunata da zarobi osećanja i volju i
isključi svest iz stvarnosti.

K.S. Luis nas je upozorio da čovekom vlada zakon oscilacije: normalno je da, na čisto
fiziološkoj ravni, budemo nekad veseli, nekad tužni, što još uvek nije bipolarni poremećaj.
Svakako da ne možemo uvek biti raspoloženi i puni elana, i zato moramo razumeti i sebe i
druge kada dospemo u negativne faze. Međutim, upravo tada dobra muzika stupa na scenu:
podsećanjem na jedan viši cilj života, ona stvara (razložnu) radost, budi savest i dužnost,
koje podupiru oslabljenu volju i potiču čoveka da izađe iz mraka.

Ako želimo da očistimo svoj um i telo od loših

ritmova, mogli bismo da isprobamo jedan proveren lek – druženje sa dobrim ritmovima,
ritmovima prirode. Udaljimo se od buke i galame gradova, zaronimo u prividnu tišinu
prirode, i priuštimo sebi zvučnu detoksikaciju i uma i tela. Uskoro ćemo otkriti jedan nov
muzički pravac jer, kao i čovek, svako stvorenje u prirodi ima neki svoj ritam (zasigurno ne
jampski!) i svoju pesmu: breze i jasike trepere na vetru; talasi lagano zapljuskuju obalu u
rano jutro ili uveče; stare drvene kolibe škripe kad nastupi oluja; slavuj skromnog ruha
najlepšim glasom proslavlja proleće; grom grmi i razleže se poljima i planinama; potok
žubori, a slap buči "glasom velikih voda". Naše telo i duh usklađeni su sa tim ritmovima i oni
nas leče. Umesto svakovrsne civilizacijske buke koja nas uništava, makar je nazivali
"muzikom", zvuci prirode nas uče o lepoti postojanja, čak i ovako kratkog i prolaznog, o
redosledu rada i odmaranja, o poštovanju prirodnih ciklusa, o jednostavnosti, skromnosti i
predanosti jednom višem uređenju, o svrsishodnosti gotovo svega što bića u prirodi čine.

Potom se okrenimo današnjoj muzici i osluškujmo sebe i oko sebe. Kakva je osećanja
proizvela u nama? Da li nas je uznemirila? Da li nam je razbistrila um ili ga uspavala? Da li
nas je pokrenula na promene? Da li uz nju možemo razmišljati? Doneti odluke o okretanju
nekog novog lista?

Većina od nas ne učestvuje u donošenju državnih zakona. Većina od nas nismo kompozitori
i ne stvaramo muziku koju slušaju milioni. Ipak, svako od nas je slobodan da izabere kakva
će muzika ispuniti njegove uši, njegovo biće, njegov svet. Što je još važnije, svako od nas
je slobodan da izabere smisao i pravac svog postojanja i, shodno tome, da izabere koje će
mesto dati muzici i kakva će muzika dobiti to prevažno mesto, postajući tako, kako reče
Konfučije, "cvet karaktera", ukras našeg života. Taj izbor, malo po malo, odlučiće ne samo o
našem raspoloženju ili osećanjima, već i o celokupnom našem životu.

Birajmo muziku ili će je drugi izabrati za nas.