15.

предавање:
Западна иконографија

У 11. веку дошло је до разлаза источног и западног света. У иконографији тај разлаз није битније
утицао, али на западу је било мало другачије у уметности и раније. Западна уметност је дуго после
11. века неговала заједничку иконографију. Од 13. века се у уметности на западу појављују нове
теме или се старе мењају.

Извори западне уметности који су утицали на теме:

-Свето писмо – основни литерарни извор
-хагиографије
-апокрифи
-литургије итд.

Постоје и извори које источна црква није усвојила. То су извори од 13. века па надаље.
- Златна легенда (Legenda aurea) – књига настала у другој половини 13. века. Аутор је Јакобус де
Ворагине. Он је историјска личност (ђеновски бискуп). Он је направио оно што је учинио
Симеон Метафраст у 10. веку у Византији. Де Ворагине је саставио зборник текстова о
светитеђима, али и догађајима и празницима из Новог Завета. Оно што је особено за ову
књигу јесте што су у њој на детаљан начин описани догађаји везани за поменуте теме. Осећа
се одређена профанизација, тј. световни поглед на личности и догађаје из Хришћанства. Нпр.
свети Луј је приказан као витез, свети Ђорђе исто тако. Ови светачки ликови се приближавају
људима из 13. века као њихови савременици. У овој књизи има много чуда, али она немају
фантастичан карактер. Могу се наћи описи рођења Христовог, крштења, благовести, мука итд.,
али уводе се и нови елементи. Говори се о источним и западним светитељима, уведени су и
светитељи особени за западну цркву (света Луција, Себастијан, Доминик итд.).

- Размишљања о животу Христовом (Meditationes vitae Christi) – ова књига се приписује светом
Бонавентури, али он је тобожњи писац па је аутор псеудобонавентура. Стварни аутор је био
фрањевац из Тоскане (13. век). Та књига има две верзије. Опширнија описује Христов живот
од рођења до смрти. Сажета варијанта односи се на муке Христове. Он уноси и многе допуне.
Нарочито се инсистира на односу Христа и Богородице, па се говори како је Христос док је
постио у пустињи 40 дана више волео мајчину храну од небеске. Овај текст је утицао на
западну уметност. У њему се говори како је Богородица присуствовала рођењу Јована
Претече, како су се он и Христос играли итд.

- Велико огледало (Speculus majus) – велико дело енциклопедијског карактера. Састоји се из

четири дела. Аутор је Винцент из Бовеа. Та четири дела чине четири огледала. Огледало
природе, огледало науке, огледало морала и огледало историје. Ово је теолошко штиво. У
огледалу природе је изложено стварање света. У огледалу науке је испричано како се човек
може спасити, тј. путеви спасења. У огледалу морала говори се о врлинама и манама. У
огледалу историје пружа се каталог о примерима оних који су се спасили придржавајући се
упутстава из књига о моралу и о онима који су пали.

- Вештина умирања (Ars Morieni) – настала је у 15. веку или нешто раније, али је у 15. веку била
изузтетно популарна. Она је преко илустрација ушла у прве штампане књиге. То је приручник
о томе шта чека човека после смрти и како се припремити за смрт. Ова књига има паралелу у
византијској цркви где постоји Канон на исход душе. Ова књига је нека врста упутстава које
пружа наду човеку да ће и поред почињених грехова успети да се спаси.
Благовести Богородици – она и анђео имају прекрштене руке на грудима. Може се приказати и
Богородица како чита или држи књигу. То је дошло из апокрифног текста у коме је писало да је
Богородица читала књигу пророка Исаије. Она може понекад и да клечи, а арханђел Гаврило у
руци да има цвет крина (љиљана).

Рођење Христово – Богородица уместо да лежи на душеку она клечи пред Христом држећи
склопљене руке или прекрштене на грудима. Христос лежи на слами, а не у јаслама и потпуно је
наг. Јосиф је обично заузет неким радом или стоји крај погородице. Изоставља се купање Христа.
На то је утицао текст Размишљање о животу Хрисотвом. Од 14. века се овако приказује.

Поклоњење краљева – овде мудраци имају изглед краљева. Ако је опширније приказано укључује
се путовање краљева, поклоњење Христу, и повратак из Витлејема. Њихова имена се некад
исписују: Гаспар, Балтазар и Мелхиор. Ова тројица су била популарна на западу. Ова тема је због
њих и била популарна. Особено за ову тему је што су они приказани у пратњи са много људи,
камила и коња.

Пастири постају посебна тема. Приказују се у композицији Поклоњење пастира.

Као засебна тема приказивао се и Покољ витлејемске деце. Приказан је цар Ирод на престолу и
војници који убијају децу.

Бекство у Египат се приказује. У њој је Одмор на путу за Египат (ове теме нема на истоку). Од 16.
века је приказивана. Представљају се Јосиф, Богородица и Исус, некад у друштву анђела како седе
испод неке палме.

Крштење Христово – Христос је скроз или делимично обнажен у Јордану и Јован га крштава.
Анђели и персонификације су изостављени. Од 13. века се приказује како Јован полива Христа
уместо да му положи руку на главу.

Тајна вечера – Христос са апостолима седи за четвороугаоним, а не полукружним столом приказан

у тренутку када говори да ће га неко од присутних издати. Од доба барока (17. век) Јуда се издваја
тако што држи кесу са новцем. Та тема се од маниризма представља у жанр представу. Уводи се
много секундарних фигура.

Бичевање Христово – некад је има и на истоку, али од 12. века на западу ова тема је постала честа.
Вероватно зато што је тада стуб за који је био везан Христос пренет из Јерусалима у Рим. Христос
је приказан наг или обучен, везан за тај стуб и војници га ударају.

Ево човека (Ecce homo) – то су речи које је Пилат упутио народу када је предао Христа. Представља
се Пилат, Христос и велики број људи.

Оплакивање Христово – се у великој мери мења и у први план се истиче Богородица са мртвим
Христом на крилу што је познато под називом (Pietá – пијетаа).

Васкрсење Христово – од 12. века, а нарочито од 16. века приказује се како Христос стоји у
саркофагу или излази из њега, или како се подиже на небо, а у рукама држи заставицу са крстом.
Као и на истоку у првом плану се сликају заспали војници.

У западној уметности нема натписа поред тема, или су они врло ретки.

Богородица безгрешног зачећа – ова тема у уметности се приказује од 15. века, а нарочиту
популарност је добила у 16. веку после Тридентског сабора. Под утицајем Апокалипсе приказује се
Богородица оборене главе, она стоји на полумесецу, а око њене главе се налази венац од звезда.
Прстеновање Богородице (Spozalizio) – то је тема врло радо сликана. После молитве над
штаповима просилаца првосвештеник је предао Богородицу Јосифу. Приказују се и они. Јосиф са
пролисталим штапом у руци, али ставља прстен на Богородичину руку. Та тема може бити и
другачија, да и Богородица и Јосиф клече, пружају руке једно према другом, а првосвештеник их
благосиља у присуству много људи.

Вазнесење Богородице (Asunta) – Богородица се подиже на небо, око ње је велики број анђела,
може да баца појас Томи на земљи, или може бити насликана сама Богородица која се подиже на
небо, а доле су други људи и апостоли. Од 16. века је ова тема омиљена у уметности.

Крунисање Богородице – најстарији примери ове представе су од 12. века на западу. На

најстаријим примерима приказује се Богородица којој Христос ставља круну на главу. Од 15. века
па на даље света Тројица крунише Богородицу. У доњем делу слике клечи Богородица и Бог Отац
и Бог Син јој спуштају круну на главу. Свети Дух је приказан у виду голуба.

Богородица од седам жалости – ова тема може се појавити у две верзије. Увек се приказује
жалосна Богородица. У првој верзији према њеним грудима усмерено је седам мачева. То је
подстакнуто текстом јеванђеља по Луки. Седам мачева јер је она доживела седам жалости у вези
са Христом, па се у другој варијанти приказује Богородица, а око ње седам представа: Обрезање
(Богородица и Симеон који са ножем прилази малом Христу), Бекство у Египат, Жалост за
дванаестогодишњим Христом, Ношење крста, Распеће, Скидање са крста и Полагање у гроб.

Богородица у ружичњаку (madona del rosario) – Приказује се Богородица са малим Христом, а око
ње је ружичњак што указује на њену чедност.

Богородица Тренодуза – од доба готике улази у уметност, а основно је да је она приказана обузета
болом и држи пред собом крст са распетим Христом.

Свети разговор (Sacra conversazione) – у средини је Богородица са Христом, а са страна су

насликани разни светитељи који међусобно разговарају и обраћају пажњу на Богородицу или не.

Света породица - Богородица, Јосиф и мали Христ. Могу бити представљени у разним
комбинацијама жанровског карактера.
 16. предавање:
Светитељи римокатоличке цркве и они који се другачије приказују

Јеванђелисти у западној уметности:

Свети Јован јеванђелиста:
Јован је приказан као млад човек и има орла за симбол. Има пехар у руци из кога излази змај. То
је апокрифног порекла. Ставили су му отров у пехар са пићем, али је тај отров изашао из пехара у
виду змије или змаја.

Јеванђелиста Лука:
Има симбол бика. Чешће се приказује како слика Богородицу. Везано је за легенду да је Лука био
први који је насликао Богородицу.

Апостол Матеј:
Има симбол анђела. Може се приказати са кесом новца јер је био цариник. Некад има и мач јер је
страдао тако што му је глава била одсечена.

Јеванђелиста Марко:
Лав је симбол. Може да носи књигу и перо што указује на њега као писца јеванђела.

Апостол Андреја:
Има за атрибут крст у облику слова Х. Држи тај крст у руци или је крст у близини њега.

Апостол Павле:
Човек средњих година са књигом својих посланица у руци или са мачем (и он је страдао од мача).

Апостол Петар:
Његов атрибут су кључеви. Христос му је дао кључеве од раја.

Апостол Вартоломеј:
Слика се са својом одраном кожом (држи је у руци).

Јован Претеча:
Приближно као и у источној иконографији. Оскудно одевен, има крст, некад може и јагње јер је то
његов атрибут. На истоку нема јагњета поред њега. Некад држи и свитак са речима: „Гле ево
јагњета Божијег“.

Стефан Првомученик:
Млад човек и у руци има камен као успомену на то што је страдао каменовањем, или је камење
по његовом телу.

Свети Доминик:
Нема га на истоку. Онивач доминиканског реда. Он је историјска личност. У уметности се
појављује на различите начине. Доминик може да држи крин (љиљан) у руци због духовне
чистоте. Може да се прикаже како прима бројанице од Богородице. Нарочито је особено то да се
слика са псом који у зубима држи упаљену бакљу. По легенди је његова мајка пре његовог
рођења уснила сан да је родила пса и видела је да тај пас у зубима носи бакљу којом ће да запали
цео свет (да буде славан).

Свети Себастијан:
Слика се везан за неки стуб са стрелама у телу. Има га и у источној уметности. Он је заштитник од
куге.
Свети Никола:
Његов атрибут су три кесе са новцем, а у његовој близини је насликан и брод.

Свети Петар Мартир:

Нема га на истоку. Био је доминиканац, али и инквизитор. Они које је прогонио су га убили. Он
има тај нож којим су га убили за атрибут. Или га држи у руци или му је нож у глави.

Свети Христофор:
Христофор значи онај ко носи Христа, па се он слика како носи малог Христа. Описује се да је био
великог раста, али слабе памети. Хтео је да служи најјачем на свету. Христ му је на раменима и
прелази воду поштапајући се штапом. Био је заштитник путника на западу.

Свети Јероним:
Један од великих латинских црквених отаца четвртог века. Он је превео Библију са хебрејског и
грчког на латински језик. То је верзија Вулгата. Приказивао се на различите начине. Као пустињак
најмање. Ту се моли Богу и каменом бије себе у груди. Чешће се приказује са лавом као својим
атрибутом. По причи лав је ушао у манастир и пружио папу Јерониму који му је извадио трн из
шапе. Може да се прикаже како преводи Библију. У слици са лавом он има кардиналски шешир. У
слици са Библијом он док пише или има тај шешир на глави или на чивилуку, а испред њега су
лобања, некад и сова и мало распеће. Сова због мудрости, лобања због пролазности живота и
распеће због вере. И пешчани сат се приказује у његовој близини.

Свети Лаврентије:
Живео је у 3.веку у време прогона Хришћана, и спаљен је на металној решетци. Слика се на тој
решетци.

Свети Антоније:
Он је оснивач египатског монаштва. Живео је преко 100 година и ђаволи су га мучили на разне
начине. Живео је у гробу. На крају се отворило небо и он је умро, а пре тога је питао Бога зашто га
раније није посетио. Приказује се у току разноврсних искушавања.

Свети Амброзије:
Историјска личност. Живео је у Милану, био је бискуп и приказује се у бискупској одори, има
високу митру (капу) на глави и држи књигу у руци.

Свети Августин:
Приказује се гологлав, са књигом и пером. Указује на његову велику списатељску делатност.
Приказује се и његова визија. На неком црквеном сабору расправљано је о природи свете Тројице
и он је уснио сан у ком је видео малог Христа на обали реке како кашичицом хоће да избаци ту
воду и у сну се свети Августин обратио Христу речима да је то немогуће што покушава да уради, а
Христос му је рекао да је немогуће и објаснити природу свете Тројице. Свети Августин крај реке, а
на обали седи мали Христос. У врху је налсликана и света Тројица (Бог отац држи распеће са
Христом, а изнад њих лебди свети Дух).

Свети Мартин Турски:

Из града тура у Француској. Био је бискуп ту. Био је побожан младић, али је по очевој жељи постао
официр, па је једном дошао у град Амијен у Француској. Срео је просјака, али није имао шта да му
да, па је одсекао део свог огртача и дао му да се покрије. Приказује се како одсеца огртач и пружа
га просјаку. После тога му се јавио Христос и он је постао бискуп. Капела – капа на латинском
значи огртач. Због тог назива, просторија где се чувао његов огртач као рекликвија се назива
капелом (параклис=капела).

Свети Фрања Асишки:

Из града Асизија у Италији. Живео је у другој половини 12.века и почетком 13.века. После смрти је
проглашен за светитеља. Свети Бонавентура је описао његов живот, врло детаљно. Живот светог
Фрање почиње са временом када је имао 24 године. Тада се молио у цркви светог Дамјана и чуо је
глас да поправи тај храм. Узео је свилу из очеве радионице и продао је и сакупио новац. Отац му
је био љут и јавно га се одрекао, скинуо је његову одећу. Бискуп га је огрнуо. Од тада Фрања се
посветио Богу, сиромашном начину живота и хтео је да окупи следбенике – монашки ред
сиромашних. Папа Иноћентије Трећи се противио све док није у сну видео Фрању како подупире
латеранску базилику која је била склона паду. То је протумачио да ће свети Фрања ојачати
католичку цркву па је дозволио оснивање фрањевачког реда тзв. мале браће. Обријано теме на
глави, сандале, одора и конопац око струка. Свети Фрања је чинио разна чуда. Приписују му се:
истеривање ђавола из града Ареца, чудесно избијање извора из камена после Фрањине молитве,
Фрањина проповед птицама, а највеће чудо је стигматизација светог Фрање. Он је примио стигме.
Кад је био на молитви, јавио му се Христос са неба, и од њега су пошли зраци који су пали на
Фрањино тело на она места где је Христос имао пет рана, и на њему су остали ожиљци Христових
рана. Приказује се Фрања у молитви окренут ка небу, а на небу је или Христос на крсту, или
херувим, или комбинација Христа и херувима. Циклус се обично завршава представом смрти
светог Фрање. Он на одру, а око њега монаси, може и анђео који односи његову душу на небо.
Његов атрибут је крин (љиљан). У Цариграду је очуван најстарији циклус светог Фрање.

17. предавање:
Свете жене у западној иконографији:

Света Марија Магдалина:

Била је популарна јер се у њеном житију говорило да је са братом побегла из Јерусалима и дошла
до Марсеља. Проповедала је Хришћанство. Анђели су је подигли на небо. Била је грешница и била
је једна од мироносица. Слика се полуобнажена, лепа, дуге косе и са посудом са миром. Увек је
код ње та посуда.

Света Маргарита:
Била је из Антиохије. Прати је легенда да се заветовала Христу и није се удала. Бачена је у тамницу
и ту ју је напао змај. Приказује се са змајем. Он се слика поред ње, или га она напада. Може бити
насликана и са палмом у руци (симбол победе).

Света Агнеза:
Искључиво на западу. Њено житије је стандардно. Лепа девојка одбија да се уда за неког паганина
па је зато страдала. Њен атрибут је јагње. Слика се млада, распуштене косе, са јагњетом поред
себе.

Света Агата:
Била је мученица са Сицилије. Претрпела је многе муке. Одсечене су јој груди, па се то везује за
његну иконографију. Има палму у руци и плитку посуду на којој су њене одсечене дојке.

Света Катарина:
Уважавана и у западној и у источној цркви. На истоку се приказује као принцеза. На западу се
више слави као учена жена која је због вере претрпела многе муке. Била је из Александрије и
после једног ученог разговора са царем Максимилијаном одбила је да се уда за њега и стављена
је на муке. Требала је да буде убијена на точку, али ватра са неба (гром) је разбио тај точак, па су
је убили мачем. Тај точак је постао њен атрибут. Приказује се са поломљеним точком. Некад се
приказује и са књигом и палмом.

Света Катарина Сијенска:

Из града Сијене. Живела је у 14.веку. Од ренесансе се приказује у уметности. Била је припадница
доминикаског реда. Једном је у заносу молитве добила стигмате. Зато се у уметности приказују
знаци Христових рана на рукама и ногама.
Света Вероника:
Само у западној уметности. Помиње се у Никодимовом јеванђељу и то као жена која је Христу док
је ишао на Голготу пружила убрус да обрише зној са лица. Слика се са убрусом са Христовим
ликом. Христ има трагове рана (крви) и трнов венац на том платну.

Света Барбара:
Има је и на истоку. На западу се у њеном житију каже да је била кћер неког краља, много лепа.
Њен отац је затворио у луксузну кулу. Била је усамљена, али је сазнала за Христа и постала је
Хришћанка и мученички је пострадала. Њен атрибут је та кула. Слика се увек са кулом.

Света Цецилија:
Мученица из Рима у чијем се житију говорило да је била толико побожна да је могла да чује песму
анђела. Приписује јој се да је измислила оргуље. Приказује се са оргуљама (или неким музичким
инструментом).

Света Луција:
Светитељка са Сицилије. Била је лепа, и у страху да њене лепе очи не заведу недужне младиће,
она је одлучила да их себи ископа. Приказује се са зделом на којој су њене очи.

Сузана и старци:
Старозаветна тема. Настала је под утицајем апокрифног текста који се везује за пророка Данила.
Говори се о часној жени угледног грађанина. Била је лепа и два старца су се загледала у њу. Када
се купала, а служавка отишла по уље, старци су јој пришли. Она их је одбила. Лажно су је
оптужили да је била са неким младићем и осуђена је на смрт. Пророк Данило је знао да је она
невина и испитани су старци, па је она ослобођена. Слика се тренутак када се купа, или после
купања и два старца. Она је нага (акт).

Лот и његове кћери:

Време Содоме и Гоморе. Само је Лот био праведан, и Бог му је рекао да оде са породицом, али да
се не окрећу. Једна од жена се окренула. Приказује се бекство Лота и породице и стуб соли (жена
која се окренула се претворила у то). Живели су у пећини, па су се кћерке уплашиле да неће имати
деце, па су спавале са оцем. Приказује се тренутак када су кћерке напиле оца и наге стоје поред
њега.

Давид и Витсавеја:
У другој књизи Самуиловој. Цар Давид је са балкона свога двора видео Витсавеју док се купала.
Допала му се. Она је дошла у двор и спавала са њим. Била је удата. Давид је наредио да убију
њеног мужа. Али пророк Натан је прозрео шта се десило и дошао је пред цара Давида и
прекоревао га претећи му казнама од бога. Давид се уплашио и покајао. Дете Давида и Витсавеје
је умрло. Приказује се тренутак покајања Давидовог на истоку. Давид је пао на земљу пред
Натаном. На западу се бира тренутак кад се Витсавеја купа, а Давид је посматра.

Јудита и Холоферно:
Она је лепа, честита удовица. Живела је у Бетулији. Град је био под опсадом персијске војске коју
је водио Холоферно. Он је затворио све изворе. Јудита је хтела да спаси град. Одлази у табор
војске. Допала се Холоферну. Рекла је да ће да изда град. Холоферно се напија и Јудита га убија.
Враћа се у град и Персијанци су побеђени. Може се приказати или како Јудита убија Холоферна
или како са његовом главом у торби и са служавком се враћа у град.

Тобија и анђео:
Говори се о томе како је младић Тобија био син богатог човека који је ослепео. И Тобија је пошао
да поврати неке дугове свога оца. У путу му се придружио арханђел Рафаило. Кад су дошли до
реке Тигра, Тобија на наговор арханђела ухвати рибу и из ње извади срце, јетру и жуч. То је лек,
јер жуч лечи болести очију, док срце и јетра ако се спале могу да одагнају демоне. Демони, јер је
Тобија имао лепу рођаку Сару. Она је имала несрећу да је све њене веренике ноћу убијао демон.
Тобија је одагнао демоне и оженио се Саром. Увек се приказује Тобија и анђео како путују, Тобија
носи рибу у руци, поред њих је кученце. Касније се то претвара у тему Анђео чувар.

Анђео чувар:
Раширена тема у бароку. Од 17. до 19.века. Веровало се да свако од нас има свог анђела чувара.
Та тема је преузета од Тобије и анђела. Само што младић нема рибу, већ је то дечак, и анђео
поред њега.

18. предавање:
Владарске инсигније и одећа:

1) Крст
2) Круна и
3) Акакија

Скиптар код наших владара је у виду крста. Цар га носи у десној руци, у левој има акакију, а на
глави има круну. Само на важним дешавањима су то носили.

Крст – је био на једној дугачкој мотки, од дрвета.

Круна – је била доста променљива. Користи се у свим епохама. Византијска круна је дошла из
Рима. Једноставна, у виду обруча украшеног бисерима и драгим камењем. Код римских царева,
на обручу изнад чела налази се плочица која се зове камара. Временом тај обруч добија један или
два лука од чела ка потиљку и укршта се са луком који иде са леве на десну страну. Ако је
унутрашњост круне обложена тканином, та врста круне зове се камелавкион. На врху такве круне,
на пресеку металних лукова налази се мали крст или драги камен који се зове орфанос. Са обе
стране (бочне) обруча од круне висе ниске бисера које се зову препендулије (другачије се називају
сије).
Акакија – је једно од најважнијих знакова владарског достојанства, а она је у виду савијеног
свитка. Може бити пурпурне боје или пола пурпуне, а пола беле боје. На њој је био исписан
божији закон и акакија показује владара као чувара божијег закона. Има примера где владар
уместо акакије држи једну врећицу у левој руци. То означава да владар даје неки поклон,
донацију.
Изнад тунике, обично беле боје, владари су носили хаљине обично пурпурне боје, а некад и тамно
црвене, скоро црне боје. Та хаљина се зове дивитисион. На себи има украсе. Од украса налазе се
испод грла једна украшена тканина која се зове манијакис. На мишицама, на рукавима има
нашивке који се зову перибрахиони. Те широке рукаве стеже изнад длана једна трака која се зове
епиманика (има две епиманике). На себи владар носи једну траку која се обично качи за маниакис
испод грла и спушта на доле, а један њен крај опасује се око бокова и пада владару преко леве
или десне руке, а она се зове лорос (може и лор). Некад се назива и дијадима.

Жене владара:
Ако су владарке онда носе исто што и владари. Ако су царице или краљице могу бити обучене
слично као и мужеви. Неке су имале круну која је била отвореног типа, ширила се навише и
зупчасто завршавала. Таква круна се код Грка називала прополома. У нашој историји такве круне
носили су и принчеви. Ако краљице нису имале дивитисион, биле су обучене у плашт са широким
рукавима. И оне имају скиптар у руци, он нема крст. Може бити украшен бисерима. Немају
потпуне владарске ознаке.
Обоце – минђуше у облику лука су се стављале на уши, велике су те минђуше.
Коластаздија – одећа за деспоте. Има кругове на дивитисиону са двоглавим орловима или
аждајама. Деспот има и огртач. Круна је као код принчева.
 19. предавање:
Црквене одежде:

У цркви постоји више чинова. Искушеници су они који хоће да постану монаси. После тога постају
монаси. У оквиру монашког реда може се напредовати по лествици. Обичан монах не може да
служи свету литургију. То може ако постане јеромонах. Монах или јеромонах може да носи малу
схиму или велику схиму. Мала схима се добија када се замонаши. Ако монах жели да напредује
он може добити велику схиму. Уздиже се у монашкој хијерархији на виши духовни степен. Када се
замонаши, монах добија монашко име. Оно почиње истим словом на које почиње и његово
световно име. То представља пововно рођење. Када добија велику схиму опет добија ново име. У
хришћанској цркви код мушкараца може даље да се напредује. МОже да постане епископ. Од 10.
века се епископи бирају искључиво из монашког реда. Монах – јеромонах – епископ. Епископ
може постати архиепископ, митрополит или патријарх.

Ђакон – нема право да служи литургију, али припада црквеној хијерархији. Има три дела одеће. То
су стихар, орар и наруквице.
-Стихар - је дугачка хаљина у виду тунике обично беле боје, која се спушта до земље. У почетку
није имао никакве украсе.
-Орар – је дугачка уска трака коју ђакон носи на левом рамену, а на њој су исписане речи „свет,
свет, свет“. Свети Стефан Првомученик је био први ђакон. Орар симболично означава крила
анђеоска.
-Наруквице – су траке које стежу рукаве стихара који су доста широки. У каснијим временима су
стихари били украшени флоралним орнаментима, на наруквицама су приказиване Благовести.
Ораром ђакон даје знак певачима, народу итд.

Свештеничка (презвитерска) одећа – његова одећа је сложенија. Он има стихар, наруквице и

епитрахиљ, појас и фелон.
Епитрахиљ – је један од најважнијих делова одеће свештеника и он га носи само приликом
службе. То је за разлику од орара шира трака која се навлачи преко главе, ставља се око врата. Он
може бити украшен. На њима могу бити извезене представе разних светитеља.
Појас – треба да причврсти стихар и другу одећу за тело. Има практичну улогу.
Фелон – је широка и дугачка хаљина, обично црне боје (или црвене?) која се спушта до земље. У
почетку је била без рукава, а касније је добила рукаве. Од 18.века је могао бити украшаван
орнаментима, крстовима и ретко фигуралним представама.

Епископ – стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, фелон који се зове и полиставрион, надбедреник,
омофор и може да има сакос.
Полиставрион – дугачка хаљина покривена крстовима.
Надбедреник – четвороугаоно платно које се у облику ромба носи у висини бедара. То платно се
горњом ивицом качи за појас. Симболично означава духовни мач. На њему се обично приказују
херувим или серафим, а у позније време (од 18.века) је сликано Васкрсење Христово.
Омофор – једна од најважнијих делова. Искључиво је епископ носи. То је бела, широка трака која
полази од рамена и на његовим грудима се спаја у једну траку која се спушта на доле. На омофору
се обавезно приказује бар по један крст. Симболично омофор представља изгубљену па нађену
овцу. У ранијим временима се правио од вуне.
Сакос – се најкасније појавио у пракси цркве, па и уметности. То је једна хаљина, најчешће са
кратким рукавима, покривена крстићима који су уписани у круг. До 13.века у сакосу се приказивао
само Исус Христос велики архијереј, не и обични епископи. Од 13.века само најугледнији
епископи га носе. Тек крајем 13.века епископи се сликају са сакосом (Свети Сава у Богородици
Љевишкој).

Инсигније (знаци) епископског достојанства:

То су: митра, панагија и епископска штака.
Митра – је круна на глави епископа. Епископи су дуго били гологлави, једино су неки од епископа
(александријски и римски патријарх) имали неке повезе на глави. Касније су и други епископи
почели да носе митру која после 1543. године (пад Византије) почела све више да добија изглед
круне.
Панагија – је један медаљон који се налази на грудима епископа, качи се око врата. Тај медаљон
се најчешће отвара и на унутрашњим странама приказани су ликови Христа и Богородице. Та
панагија се зове и енколпион.
Епископска штака – се зове и патерица. То је као нека врста жезла, ознака је духовне власти. У
горњем делу се завршава јабучасто или у облику змијских глава (означава мудрост).

20. предавање:
Богослужбени предмети:

Путир – чаша, пехар, калеж у коме се налази вино које се током литургије освећује и одатле се
узимају честице хлеба са вином иделе верницима у виду причешћа. Доводи се у везу са чашом
коју је Христос подигао на Тајној вечери говорећи да је то његова крв. У почетку су били скромни
(од дрвета, метала, камена), а после се усталило да се израђују од метала, пожељно од сребра
или злата, макар унутрашњост да буде позлаћена. Зато су путири са великом пажњом израђивани,
украшавани драгим камењем или представама које су сликане или искуцаване. На путиру могу
бити представе Исуса Христа (добри пастир), јеванђелиста и др. Он се састоји из два дела. Горњег
– чаша, и дршке која се завршава стопом. На дршци се некад налазе испупчења која се називају
јабукама. Данас путири немају дршку, али су пре имали.

Дискос (патена) – то је плитки тањир у коме се налазе комадићи хлеба који симболишу Христово
тело. Тај пљоснати тањир понекад има ниско постоље. Симболично означава јасле у које је
Христос положен при рођењу, и Христов гроб, па се на њима приказују или Христово рођење или
полагање у гроб. На патени се поставља метални предмет који се зове звездица или астерискос.
Астерискос представља два метална лука који се укрштају под правим углом. На пресеку ова два
лука налази се мали крст или голуб што означава светог духа. Ова звездица се поставља на патену
па преко ње је тканина (дарак). Звездица служи да та тканина не би додиривала хлеб.

Кашичица – којом се верницима даје хлеб на причешћу је такође богослужбени предмет. То је

обична кашичица, једино на крају дршке налази се крстић што означава његову богослужбену
намену. Употреба овог сасуда је новијег датума.

Копље – то је назив за ножић који има сечива са обе стране па подсећа на копље. То копље се
завршава малим крстом. Служи да се на проскомидији сече хлеб, тзв. Агнец у протезису и касније
се дели верницима. Употреба овог копља је практична.

Рибида – то је деминутив од грчке речи ирибис, што значи лепеза, јер подсећа на лепезу. Била је
прављена од листова пергамента, платна, паунових пера и слично. Имају облик круга, тј. танка
метална плочица кружног облика је касније. На ивицама могу да буду мали делови, метални, који
висе о рибиду, па звекеће кад се њоме маше. У прошлости је имала практичну намену да се
отерају инсекти од светих дарова, данас има симболичну намену јер означава небеске силе које
лебде изнад светих дарова и чувају их, па се на рибидама приказују представе херувима или
серафима. Носе се у разним процесијама (велики вход, литије итд.).

Петохлебница – има изглед тањира, али на коме се током богослужења налазе мали хлебови, три
чашице које служе да се у њих ставе пшеница, уље и вино.

Дарохранилница – од речи дар и хранити (чувати). Оне се праве за чување светих дарова и обично
се болеснима који не могу доћи у цркву на причешће у њој носе вино и хлеб. Имају облик цркве.
Обично су од сребра, или позлаћеног сребра и представљају изврсна уметничка дела.
Кадионица – то је посуда у којој се налази жар и на њега се ставља тамијан, и из ње се извија дим
што је учинило да се кадионица симболично поистовећује са божанством (свети дух, људска и
божанска природа Христа). Обично су висеће (имају три ланчића – света Тројица, који се спајају на
врху). Постоје и ручне кадионице. Оне имају дршку.

Кандило – у њему се налази уље са фитиљем који се пали и због тог уља оно светлуца и осветљава
неку икону или фреску у храму. Налазе се пред иконама у храму.

Свећњак – на часној трпези се налазе два свећњака. Свеће се пале током богослужења. То су
једнограни (једноделни), а постоје и двограни (дикирије) и трограни (трикирије) свећњаци.
Дикирије (лева рука) и трикирије (десна рука) углавном користи епископ током богослужења.

Кивот (ћивот) – у њима се налазе мошти светитеља. Зато су они у виду ковчега који се постављају
испред иконостаса. Израз кивот се користи и за предмет на часној трпези. То је мала кутија за
чување неких малих делића моштију светитеља.

Реликвијар – мали кивот. У њему се такође налазе делови моштију или предмети везани за неког
светитеља. Реликвијари некад могу бити у облику плочица или иконе, и у постољу те иконе се
убацују мали делови моштију разних светитеља.

Ставротека – ако се на равној плочи или икони чувају делићи часног крста.

Крстови – и они се употребљавају при богослужењу. Релативно су малих димензија, то су тзв.

ручни крстови. Обично су метални са апликацијама од драгог или полудрагог камења.

Звона - су релативно касно почела да се користе у цркви. Архиепископ Данило II у првој половини
14.века их је први увео. То су била ливена звона са рељефним представама неких светитеља, и
често су се на њима налазили натписи о томе ко је подарио то звоно. Означава се њима почетак и
крај богослужења.

Клепала – она замењују звона. Имају изглед скромно обликоване даске у коју се удара дрвеним
чекићем. Верује се да је порекло клепала на Светој Гори у време турске власти јер је тад била
забрањена употреба звона. На Велики Петак и Велику Суботу се у свим храмовима употребљавају
клепала уместо звона.

Налон – постоље за књиге, иконе који се склапа.

Катапетазма – урађене од скупоценијег материјала и украшене везом. Налазиле су се на

иконостасу. То је завеса која се поставља иа и изнад царских двари.

Подеа – тканине које се постављају испод икона.

Богослужбене тканине:
На часној трпези – доњи и горњи покривачи. Преко часне трпезе налази се бела тканина која се
зове срачица. Она није украшена. Симболичку намену има (платно у које је Христос био увијен
када је положен у гроб). Изнад ње поставља се антиминс. То је тканина без које се не може
обављати богослужење. Она има четвороугаони облик, може да буде са неким украсима, али и не
мора. Старији немају украсе, већ само текстове, од 16.века су представе оплакивања Христовог, са
попрсјима јеванђелиста у угловима. Обавезно је исписан текст о томе ко је од епископа и када
осветио ово платно. Приликом освећења антимиса у њега се ушивају делови моштију светих
(мученика). Освећује га само епископ. Антимис се може и износити из цркве. Стари антимис се
полаже у темеље храма.
Преко антимиса стављају се тзв. аери или воздуси. То је тканина која стоји на часној трпези, а
служи за препокривање патене и путира. На овим малим аерима могу бити или извезене или
насликане представе (причешће апостола, служење свете литургије). Осим тих малих аера постоје
и велики. Они служе у процесијама (литијама). На њима се приказује мртви Христос на одру кога
оплакују анђели.
Плаштаница – од 14.века се користи. Врло је слична великом аеру, и по величини и по украсу, и
представља мртвог Христа на одру, а може и оплакивање Христово. Намена плаштанице је да се
износи у храм на Велики Петак и остаје у храму до Ускрса. Полаже се на посебну конструкцију и
представља Христов гроб. После скидања се износи у литији око цркве и оставља се до следећег
Великог Петка.