MAKS SELER: POLOZAJ COVEKA U KOSMOSU

Pogledi na bivstvo coveka i njegovo poreklo nisu nikada bili nesigurniji,

neodredjeniji i raznolikiji nego u 20.veku. Prvi put u otprilike
desethiljadegodisnjoj istoriji covek je sebi postao potpuno problematican, vise
ne zna ko je, a tog neznanja je i svestan. Stoga je filozofska antropologija
pozvana da za taj zadatak veka hitno trazi resenje. Pod filozofskom
antropologijom Seler misli onu osnovnu nauku o bivstvu i bivstvenoj
izgradnji coveka, o njegovom odnosu prema anorganskoj, biljnoj i zivotinjskoj
prirodi, o njegovom odnosu prema osnovi svih stvari, o njegovom
metafizickom bivstvenom poreklu kao i o njegovom fizickom, psihickom i
duhovnom pocetku u svetu, o snagama i mocima koje ga pokrecu i koje on
pokrece, o osnovnim smerovima i zakonima njegovog bioloskog, psihickog,
duhovno-istorijskog i socijalnog razvoja, kako o njegovim bivstvenim
mogucnostima tako i o njihovim stvarnostima.
Specifican polozaj coveka moze se shvatiti tek iz celokupnog bio-fizickog sveta.
Granica psihickog poklapa se sa granicom zivog. Bitno obelezje zivog uz
samokretanje,samooblikovanje,prostorno-vremensko samoorganizovanje, je
posedovanje posebnog i unutrasnjeg bivstva, psihickog pra-fenomena zivota.
Najnizi stepen psihickog je cuvstveni poriv (polet, snaga kompleksnog stanja
zivog organizma koje ukljucuje mnogobrojne promene na organskom i
psihickom planu), drugi dusevni bivstveni oblik je instinkt, treci asocijativno
pamcenje i cetvrti prakticna inteligencija.
1. u cuvstvenom porivu kao najnizem stepenu psihickog jos nije razluceno
cuvstvo i nagon koji ima uvek specificnu usmerenost i cilj prema necem,
npr. hrani. Biljci se moze pripisati cuvstveni poriv, za rastom i
razmnozavanjem i smrti kao opsti poriv. Tu se kod biljke pokazuje da
zivot nije bitno volja za moc, nego da je poriv ka razmnozavanju i smrti
pra-poriv sveg zivota. Biljka niti spontano bira svoju hranu, niti se
aktivno drzi prilikom oplodjavanja. Zivotni smer biljke je vegetativan, tj.
posve prema spolja usmeren poriv koji Seler oznacava ekstaticnim
cuvstvenim porivom da bi oznacio potpun nedostatak povratnog javljanja
organskog stanja nekom centru, sto je svojstveno zivotinjama i coveku. Tako
se opstanak biljke sastoji u ishrani, rastu, rasplodjavanju i smrti.
2. kao drugi dusevni bivstveni oblik sledi za cuvstvenim porivom u
stepenovanom redu zivota- instinkt. On se moze definisati iskljucivo kao i
ostali bivstveni stepeni, po tzv.drzanju zivog bica. Drzanje je psiho-fizicki
indiferentan pojam, tj. ono je uvek izraz unutrasnjeg stanja i ne postoji nista
unutar dusevnog, sto se neposredno ili posredno ne izrazava u drzanju. Zato
se drzanje uvek mora tumaciti dvostruko, fizioloski i psiholoski
 istovremeno. Glavna obelezja instinkta: odvija se po cvrstom i
nepromenljivom ritmu, reaguje samo na tipicne povratne situacije koje
su znacajne za zivot vrste kao takve. On je nezavistan od broja
pokusaja koje zivotinja izvodi da bi bila dorasla nekoj situaciji, on je
vec unapred tu.
3. treci psihicki oblik je asocijativno pamcenje. Temelj svakog pamcenja je
uslovni refleks, jer je njegova psihicka analogija tzv. asocijativna
zakonitost, prema kojoj celokupni kompleks predstava nastoji obnoviti i
nadopuniti clanove koji mu nedostaju kada se samo jedan deo tog kompleksa
senzorno ili motorno dozivi. Princip asocijativnog pamcenja je delotvoran
u izvesnoj meri vec kod svih zivotinja, ali i razlicit. On se usko povezuje s
oponasanjem i kopiranjem koji obrazuju tradiciju, koja bioloskoj bastini
donosi novu dimenziju zivotinjskog drzanja pomocu zivotne proslosti
drugova po vrsti. Ta vrsta tradicije mora se najostrije razlikovati od svesnog
secanja na proslo, tj. svake predaje na osnovu znakova, povesnog znanja
(ovi oblici tradicije svojstveni su samo coveku). Pomocu tradicije moguc je
napredak, ali sav ljudski razvoj bitno pociva na slabljenju tradicije.
Odbacivanje moci predaje postepeno napreduje u ljudskoj istoriji i ono je
delo razuma koji tako oslobadja prostor za nove pronalaske i otkrica.
Delotvornost asocijativnog principa znaci u izgradnji psihickog sveta
propadanje instinkta i napredovanje centralizovanja i mehanizovanja organskog
zivota. Ona isto tako znaci izolovanje individuuma iz vezanosti vrstom i
neprilagodljive ukocenosti instinkta.
4. prakticna inteligencija je cetvrti bivstveni oblik psihickog zivota. Zivo
bice se drzi inteligentno kada bez prethodnih pokusaja smisleno reaguje
prema novim, netipicnim situacijama u pokusaju da resi nagonski
odredjen zadatak (novi princip: duh, otvorenost sveta, samosvest, cista
aktuelnost duha svojstvenog coveku). Postoji li jos neka bivstvena razlika
iznad izbora i inteligencije sto razlikuje coveka i zivotinju? Jedni izbor i
inteligenciju zadrzavaju za coveka, a drugi (Darwin, Lamark) smatraju
da i zivotinja poseduje inteligenciju i time se priklanjaju ucenju koje je
oznaceno kao teorija homo fabera i ne poznaje nikakvo covekovo
metafizicko bivstvo, tj. specifican odnos coveka prema svetu. Oba ova
ucenja Seler odbacuje. Za njega je duh novi princip koji razlikuje
coveka i zivotinju i stoji izvan svega onoga sto u najsirem smislu
mozemo nazvati zivotom. Taj princip (duh), nije novi stepen
manifestacije zivota, psihe, vec je suprotan svemu i svakom zivotu, pa i
zivotu u coveku. Ne moze se svesti, na prirodnu evoluciju vec je najvisi
osnov samih stvari. Vec Grci otkrivaju postojanje takvog principa i nazivaju
ga umom. Po Seleru, rec duh obuhvata pojam uma, ali pored misljenja
 obuhvata i ono neposredno intuitivno vidjenje pra-fenomena ili bivstvenih
sadrzaja, isto tako emocionalne i voljne akte (dobrota, ljubav). Egzistencija
duha nezavisna je od organskog, od zivota, od njegove nagonske
inteligencije. Duhovno bice nije vezano za nagon i okolinu, vec je
slobodno od njih i otvoreno je prema svetu. Covekove reakcije motivisane
su cistim stanjem perceptivnog kompleksa i kompleksa predstave koje je
podignuto do predmeta (on okolinu vidi i moze da uzdigne do predmeta) i
nezavisno je od njegove fiziologije, nagonskih impulsa. Za razliku od
zivotinje, covek moze izvrsiti specificno distanciranje i zamenjivanje
okoline u svet i predmete (afektivna i nagonska sredista). Predmetno bivstvo
je najformalnija kategorija logicke strane duha. Za razliku od zivotinje koja
ima svest, covek kao bice duha ima i samosvest, ima sposobnost da postane
predmet svog vlastitog posmatranja. Sa samosvescu covek moze da
prosiri okolinu u dimenziju sveta i da taj svet ucini predmetnim, a moze
svoju vlastitu filozofsku i psihicku kakvocu (stanje) kao i svaki pojedinacni
psihicki dozivljaj isto promatrati kao nesto predmetno. Izgleda kao da
postoji lestvica na kojoj se pra-bivstvo u izgradnji sveta sve vise sebi privija
da postane samo sebe svesno, na sve visim stepenima i da konacno u coveku
samo sebe potpuno poseduje i shvati. Iz ovakve strukture covekovog bivstva
moze se razumeti niz ljudskih specificnosti od kojih Seler neke navodi.
Samo covek ima kategoriju stvari i kategoriju supstancije, ima prazne oblike
prostora i vremena, ima osecaj svetskog prostora. Samo covek moze da se
izdigne iznad sebe i da iz jednog sredista s onu stranu prostorno-vremenskog
sveta ucini i sebe i citav svet predmetom svoje spoznaje. Ali, to srediste koje
mu omogucava tu spoznaju (opredmecenje sveta i sebe) ne moze biti
opredmeceno. Duh je jedino bivstvo koje je nesposobno za opredmecenje,
on je cista aktuelnost. Centar duha, licnost, nije ni predmetno ni stvarno
bivstvo, nego sklop reda akata koji se u sebi ispunjava. Covek kao licnost
moze sudelovati i u aktima nekog nadsingularnog duha, ali samo na osnovu
saizvrsavanja, sto znaci da nase ucestvovanje u aktima nekog
nadsingularnog duha (ideja) nije prosto nalazenje ili otkrivanje onoga sto
jeste i sto postoji, nego je istinsko zajednicko stvaranje, proizvodjenje ideja,
vrednosti i ciljeva koji su prirodjeni vecnoj ljubavi i vecnoj volji (akt
ideiranja kao specifican duhovni akt. Spoznaja biti i dozivljaja stvarnosti,
covek je onaj koji moze da kaze ne).

Covek je zivo bice koje se moze prema svom zivotu, koji ga snazno obuzima,
asketski drzati potiskujuci vlastite nagonske instinkte. Za razliku od zivotinje
koja uvek stvarnom bivstvu kaze da, covek moze reci ne. On je vecni protestant
protiv gole stvarnosti, bilo u Budinom smislu kao uzlet duha do nestvarne sfere
esencije kao cilj (nirvana- utonuce), jer se realitet vrednuje kao zlo ili se iz sfere
esencije nastoji okrenuti ka stvarnosti da bi se ucinila boljom, ili u vecnom
ritmu izmedju ideje (duha) i realiteta (poriva) vidi pravi zivot i odredjenje
coveka. Covek uvek tezi da probije ogradu svoga sada-ovde-tako-bivstva i
svoje okoline. Tako i Frojd vidi u coveku bice koje potiskuje svoje nagone i
zahvaljujuci tome moze svoju nagonsku energiju sublimirati u duhovnu
delatnost.