Naziv originala:

Stephen King
REVIVAL

Copyright © 2014 by Stephen King

Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

Ova knjiga posvećena je nekim osobama koje su sazdale moju kuću:

Meri Šeli
Bremu Stokeru
H. F. Lavkraftu
Klarku Eštonu Smitu
Donaldu Vondreju
Fricu Lajberu
Ogastu Derlitu
Širli Džekson
Robertu Blohu
Piteru Straubu
I ARTURU MAKENU, čija me kratka priča
Veliki bog Pan proganja čitavog života.

Ni mrtvi ne mogu počivati večno.

Čak i smrt može umreti, sred neznanih eona.
H. F. Lavkraft
 I

MIRODIJA U SVAKOJ ČORBI.

PLANINA LOBANJA. SPOKOJNO
JEZERO
Životi su nam na neki način zaista nalik filmovima. Porodica i prijatelji čine
glavnu glumačku postavu. Sporedne uloge pripadaju susedima, kolegama,
učiteljima i svakodnevnim prolaznicima. Postoje i sitne uloge: blagajnica u
samoposluzi s lepim osmehom, prijateljski nastrojen barmen u lokalnom
pojilištu, tipovi s kojima vežbamo tri dana nedeljno u teretani. Tu su i hiljade
statista - onih što teku kroz svačiji život, kao voda niz slivnik. Vidimo ih
jednom, i nikad više. Tinejdžer dok lista grafičke novele u knjižari, onaj pored
kog se moramo provući (mrmljajući: Oprostite) da bismo stigli do časopisa.
Žena u susednoj traci pred semaforom, što u nezgodnom trenutku osvežava ruž.
Čovek koji vam prodaje kesicu kikirikija na bejzbol utakmici.

Ponekad se u našem životu pojavi neko ko se ne može svrstati ni u jednu od

ovih kategorija, džoker što godinama iskače iz špila u nepredvidivim
vremenskim razmacima, često u kriznim trenucima. U filmovima se ovakav lik
naziva mirodijom u svakoj čorbi ili agentom promene. Kad se pojavi u filmu,
jasno vam je da je tu zato što ga je scenarista umetnuo. I ko je scenarista naših
života? Sudbina ili splet okolnosti? Želim da verujem da je u pitanju ono
drugo, želim to svim srcem i dušom. Kad pomislim na Čarlsa Džejkobsa - mog
agenta promene, mog din-dušmanina - ne mogu da verujem da njegovo
prisustvo u mom životu ima ikakve veze sa sudbinom. To bi značilo da je sve
ono grozno - oni užasi - bilo predodređeno. Ako je to slučaj, ne postoji ništa
slično svetlu i naše verovanje u njega samo je budalasta iluzija. Ukoliko je
tako, živimo u tami kao životinje u jazbini ili mravi duboko u mravinjaku.

I nismo sami.
Kler mi je za šesti rođendan poklonila vojsku. Oktobra 1962. godine spremao
sam se za odsudnu bitku.

Potičem iz velike porodice. Bilo nas je petoro - četiri dečaka i jedna

devojčica. Kao najmlađi, uvek sam dobijao najviše poklona za rođendan. A
najbolje od Kler. Ne znam da li zbog toga što je bila najstarija ili zato što je
bila jedina devojčica. Možda iz oba razloga. Vojska je bila daleko najbolji od
svih sestrinih čudesnih poklona. Dobio sam dve stotine zelenih plastičnih
vojnika. Jedni su imali puške, drugi automate. Desetak je bilo spojeno sa
cevastim stvarčicama. Rekla mi je da se zovu minobacači. U kompletu je bilo
osam kamiona i dvanaest džipova. Verovatno nešto najopakije u vezi s
vojskom bila je kartonska kutija u obliku vojničkog ormarića obojenog
kamuflažnim zelenim i smeđim nijansama s utisnutim natpisom na poklopcu
VLASNIŠTVO VOJSKE SAD. Kler je ispod toga dopisala: ZAPOVEDNIK
DŽEJMI MORTON.

Moje ime i prezime.

„Videla sam reklamu na poslednjoj stranici Terijevog stripa“, rekla je kad

su moji krici oduševljenja napokon utihnuli. „Nije mi dozvolio da isečem
porudžbenicu zato što je bezveznjaković...“

„To je tačno“, oglasio se Teri. Imao je osam godina. „Ja sam tvoj stariji
brat, bezveznjaković.“ Napravio je viljušku od prva dva prsta. Nabio ih je u
nozdrve.

„Prestani“, rekla je majka. „Neću dozvoliti svađe na rođendanu. Teri, vadi

te prste iz nosa.“

„Bilo kako bilo“, kazala je Kler, „iskopirala sam je i poslala narudžbenicu.

Strahovala sam da neće stići na vreme, ali došla je. Drago mi je što ti se
dopada.“ Poljubila me je u slepoočnicu. Uvek me je tu ljubila. I posle toliko
godina još osećam njene nežne poljupce.

„Obožavam ga!“, rekao sam i pritisnuo kartonski ormarić na grudi. „Zauvek

ću ga obožavati!“

Ovo se dešavalo posle meni najdražeg doručka - slanine i palačinki s

borovnicama. Za rođendan su nam spremali najomiljenija jela. Poklone su nam
delili posle doručka. Dobijali smo ih u kuhinji opremljenoj peći na drva,
dugim stolom i velikom mašinom za pranje, večito u kvaru.

„Zauvek kod Džejmija traje najviše četiri dana“, reče Kon, vitki tinejdžer
(mada se kasnije ugojio). Još onda je naginjao nauci.

„Ta ti je valjala, Konrade!“, reče otac. Obukao se za posao, u čisto radno

odelo s koncem izvezenim imenom - RIČARD - na levom džepu. Na desnoj
strani grudi pisalo je MORTON ULJE ZA LOŽENJE. „Zadivljen sam.“

„Hvala, ćale.“

„Slatkorečivošću si zaslužio priliku da pomogneš majci da pospremi sto

posle doručka.“

„Endijev je red za pospremanje!“

„Bio je Endijev red“, reče tata, dok je sipao sirup preko poslednje
palačinke. „Hvataj se prljavih sudova, slatkorečivi. Gledaj da ništa ne
polomiš.“

„Pokvarićeš ga do srži“, zlovoljno će Kon. Ipak je počeo da kupi sudove.

Koni nije u potpunosti grešio, opisujući moje doživljavanje izraza zauvek.

Endijev poklon, komplet za malog hirurga, posle pet dana skupljao je prašinu
ispod kreveta (neki delovi tela nedostajali su od početka; Endi ga je pazario na
dobrotvornoj priredbi u Jurika Grandžu za četvrt dolara). Istu sudbinu doživela
je slagalica koju sam dobio od Terija. Kon mi je poklonio vju-master,
kaleidoskop s kartonskim sličicama. I on je, posle nešto dužeg vremena,
završio u ormanu, da više nikad ne vidi belog dana.

Od mame i tate dobio sam odeću, zato što mi je rođendan padao krajem
avgusta, a te godine polazio sam u prvi razred. Kupili su mi nove pantalone i
košulje, uzbudljive kao televizijski test-signal. Pokušao sam da im se radosno
zahvalim. Mislim da su me lako prozreli. Šestogodišnjaci loše imitiraju
radost... Tužna je činjenica da većina ljudi prilično brzo ovlada tom veštinom.
U svakom slučaju, nova odeća oprana je u mašini i obešena na žicu u dvorištu,
da bi na kraju završila ispeglana na policama mog ormana. Podrazumevalo se
da neće biti korišćena do prvog školskog zvona u septembru. Sećam se da sam
dobio prilično lep džemper - smeđ sa žutim prugama. Pretvarao sam se da sam
superheroj zvani Čovek-Osa kad bih ga obukao: Kvarnjaci, čuvajte se mog
opakog žalca!

Kon se prevario u vezi sa kartonskim ormarićem s plastičnom vojskom. Od

jutra do mraka igrao sam se vojnicima, na pojasu gole zemlje između našeg
travnjaka i Metodističkog puta, u to doba neasfaltiranog. Svi drumovi u
Harlouu u to vreme bili su od utabane zemlje, izuzev Puta broj 9 i dve
kolovozne trake do bogataškog odmarališta na Kozjoj planini. Sećam se kako
je majka stalno bogoradila zbog prašine koja se leti skupljala u kući.

Gotovo svakog popodneva igrao sam se vojnicima s dva najbolja druga,

Bilijem Paketom i Alom Noulsom. Ali sam bio sam, kad se Čarls Džejkobs
prvi put pojavio u mom životu. Ne sećam se zašto mi Bili i Al tog dana nisu
pravili društvo, ali znam da sam bio srećan što nisam morao da razdvajam
vojsku u tri odreda. Još više mi je prijalo što se nisam prepirao s njima o
redosledu pobeđivanja. Iskreno, smatrao sam da nije pošteno da gubim zato što
smo se igrali mojim vojnicima, iz mog ormarića.

Majka me je pogledala u oči i položila ruke na ramena kad sam joj nedugo
posle rođendana predstavio ovo razmišljanje. To je bio siguran predznak da ću
dobiti još jednu životnu lekciju. „Takvo to je moje razmišljanje zaslužno je za
polovinu zala koja pritiskaju svet, Džejmi. Kad se igraš s prijateljima, vojnici
pripadaju svima vama.“

„Čak i kad se borimo na različitim stranama?“

„Čak i tada. Kad Bili i Al krenu kući na večeru, a ti popakuješ vojnike u

kutiju...“

„U ormarić!“

„Tako je, u ormarić. Kad ih složiš, ponovo su tvoji. Otkrićeš, kad porasteš,
da ljudi na mnogo načina mogu biti neprijatni jedni prema drugima. Uverena
sam da svi loši postupci proističu iz dobre stare sebičnosti. Obećaj mi da
nikad nećeš biti sebičan, sinko.“
 Obećao sam. I pored toga nisam voleo kad bi Bili ili Al pobedili u ratu.

Tog dana u oktobru 1962. godine sudbina sveta visila je o koncu iznad malenog
tropskog komada zemlje zvanog Kuba. Borio sam se na obe strane, što znači da
sam bio sigurni pobednik. Gradski ravnjač drumova nedavno je prošao
Metodističkim putem („Samo premešta kamenje s jednog na drugo mesto“,
gunđao je tata). Ostavio je mnogo rastresite zemlje za sobom. Iskoristio sam je
da napravim brežuljak, brdo, a zatim i veoma veliko brdo - sezalo mi je
gotovo do kolena. Isprva sam hteo da ga nazovem Kozjom planinom. To mi je
zvučalo neoriginalno (prava Kozja planina je, naposletku, bila na osamnaest
kilometara od moje kuće) i kilavo. Nazvao sam ga planina Lobanja. Čak sam, s
dva prsta, pokušao da izbušim dve pećine nalik očima. Preterano suva zemlja
nije mi dozvoljavala da ostvarim taj naum. Stalno se obrušavala.

„Tako je to“, rekao sam plastičnim vojnicima koji su se kotrljali po

ormariću. „Život je težak, i ne može se sve dobiti.“ Bila je to jedna od očevih
omiljenih rečenica. Siguran sam da je čovek koji je izdržavao petoro dece
imao mnogo razloga da veruje u nju. „Borićete se u ko bajagi pećinama.“

Rasporedio sam polovinu vojske na vrhu planine Lobanje. Izgledali su

veličanstveno. Naročito sam voleo tipove s minobacačima. To su bile Švabe.
Američku vojsku poredao sam na ivici travnjaka. Dobili su sve džipove i
kamione da bi izgledali opako dok budu jurišali uza strmu planinsku padinu.
Bio sam siguran da će se neki usput prevrnuti, ali će izvestan broj stići do
vrha. Pregaziće tipove s minobacačima, a ovi će vrišteći tražiti milost. Neće je
dobiti.

„Borićemo se do smrti“, rekao sam, redajući poslednje herojske

Amerikance. „Hitsmeru, nadrljao si!“

Pomerao sam ih napred, stroj po stroj, i imitirao zvuk automata u maniru iz

stripova, kad je senka pala preko bojnog polja. Podigao sam pogled i video
čoveka koji je zaklonio popodnevno sunce, siluetu obasjanu zlatnom svetlošću
- pomračenje u ljudskom obliku.

Nešto se dešavalo. U našoj kući se u subotu po podne uvek nešto dešavalo.

Endi i Kon bili su u dugačkom zadnjem dvorištu. Igrali su se s gomilom
drugara. Vikali su i smejali se. Kler je bila u sobi s prijateljicama. Slušale su
ploče na Imperijalovom parti-tajm gramofonu. The Loco-Motion, Soldier Boy,
Palisade Park. Iz garaže je dopiralo lupanje čekića. Teri i tata radili su na
starom fordu iz pedeset prve koji je tata zvao Drumska raketa. Ili Projekat.
Jednom ga je nazvao sranjem. Zapamtio sam taj izraz. I danas ga koristim.
Nazovi nešto sranjem kad želiš da popraviš raspoloženje. To obično daje
dobre rezultate.

Svašta se dešavalo, ali je u tom trenutku sve zamrlo. Znam da je to varka

prouzrokovana manjkavim pamćenjem (da i ne pominjem pun kofer mračnih
asocijacija), ali je ta uspomena bila veoma snažna. Deca više nisu vikala u
zadnjem dvorištu, ploče nisu svirale na spratu, niti je čekićanje dopiralo iz
garaže. I sve ptice su utihnule.

Nepoznati se nagnuo prema meni. Zapadno sunce sinulo je preko njegovih

ramena. Zaslepilo me je. Podigao sam ruku da bih zaklonio oči.

„Izvini, izvini“, rekao je. Pomerio se tako da ga osmotrim a da ne gledam u

sunce. Nosio je crni sako za crkvu, crnu košulju s neobičnim okovratnikom,
plave farmerke i izgužvane mokasine. Odevao se kao podeljena ličnost. Sa šest
godina delio sam odrasle na tri grupe: mlade odrasle, odrasle i starkelje. Ovaj
tip pripadao je prvoj grupi. Spustio je ruke na kolena da bi izbliza osmotrio
suprotstavljene vojske.

„Ko si ti?“, pitao sam ga.

„Čarls Džejkobs.“ To ime sam negde čuo. Pružio mi je ruku. Odmah sam je
prodrmao, zato što sam i sa šest godina bio lepo vaspitan. Svi smo bili. Mama
i tata postarali su se za to.

„Zašto nosiš taj okovratnik s rupom?“

„Zato što sam sveštenik. Odsad ćeš me nedeljom viđati u crkvi. Sretaćemo
se i četvrtkom uveče na sastancima Udruženja metodističke mladeži, ako budeš
dolazio na njih.“

„Gospodin Latur je bio naš sveštenik“, rekao sam, „ali on je umro.“

„Znam. Žao mi je zbog toga.“

 „U redu je, zato što mama kaže da se nije mučio. Otišao je pravo u raj. I
nije nosio takav okovratnik.“

„Nije ga nosio zato što je bio laički propovednik. To znači da je bio neka
vrsta dobrovoljca. Starao se da crkva ostane otvorena, u odsustvu
profesionalnog sveštenika. Zaslužio je sve pohvale zbog svoje plemenitosti.“

„Mislim da moj tata zna za tebe“, rekao sam. „On je crkvenjak. Skuplja
priloge u crkvi. Smenjuje se s drugim crkvenjacima.“

„Deljenje je dobro“, reče Džejkobs. Spustio se na kolena pored mene.

„Da li ćeš se pomoliti bogu?“ Ta pomisao me je uznemirila. Molitva je bila

za crkvu i Udruženje metodističke mladeži, koje su moja braća i sestre zvali
školom u četvrtak uveče. Poći ću u nju kad je gospodin Džejkobs pokrene,
istovremeno kad i u prvi osnovne. „Ako hoćeš da razgovaraš s mojim tatom,
on je u garaži s Terijem. Ugrađuju novo kvačilo u Drumsku raketu. Bolje reći,
tata ga ugrađuje. Teri mu dodaje alat i gleda šta radi. Ima osam godina. Ja
imam šest. Mislim da je mama na verandi iza kuće. Gleda kako se dečaci
dobacuju loptom.“

„Tu igru zvali smo tresni je kad sam ja bio mali“, rekao je. Osmehnuo se.
To je bio lep osmeh. Odmah mi se dopao.

„Stvarno?“

„Aha, zato što smo morali da udarimo loptu palicom čim je uhvatimo. Kako
se ti zoveš, sinko?“

„Džejmi Morton. Imam šest godina.“

„To si mi već rekao.“

„Mislim da se niko nikad nije molio u našem prednjem dvorištu.“

„Neću ni ja. Voleo bih da pobliže pogledam tvoju vojsku. Koji su Rusi, a
koji Amerikanci?“

„Pa, ovi na zemlji su Amerikanci, naravno. Na planini Lobanji su Švabe.

Amerikanci moraju da osvoje planinu.“

„Zato što im stoji na putu“, reče Džejkobs. „Iza planine Lobanje nalazi se
put za Nemačku.“

„Tako je! Tamo je glavni Švaba Hitsmer!“

„Počinilac nebrojenih zala“, rekao je.

„Uh?“

„Ništa. Nadam se da ti neće smetati ako loše momke budem zvao

Nemcima? Izraz Švabe mi ne zvuči lepo.“

„Neće mi smetati. To je sjajno. Švabe su Nemci, a Nemci su Švabe. Moj

tata je bio u ratu. Samo poslednje godine. Popravljao je kamione u Teksasu.
Jesi li ti bio u ratu, gospodine Džejkobse?“

„Nisam. Bio sam premlad, baš kao i za Koreju. Kako će Amerikanci

osvojiti to brdo, generale Mortone?“

„Na juriš!“, povikao sam. „Pucaće iz automata! Bam! Dum-dum-dum!“

Nastavio sam nešto tiše iz grla: „Taka-taka-taka.“

„Frontalni juriš uzbrdo zvuči rizično, generale. Podelio bih trupe, da sam na
tvom mestu... evo ovako...“ Pomerio je polovinu Amerikanaca ulevo, a
polovinu udesno. „Tako ćeš ih obuhvatiti kao kleštima. Je l’ vidiš?“, spojio je
palac i kažiprst. „Napašćeš cilj s obe strane.“

„Možda ću“, rekao sam. Dopadala mi se ideja o frontalnom jurišu.

Obećavala je mnogo krvi. Svideo mi se i predlog gospodina Džejkobsa.

Bio je lukav. Lukavstvo donosi rezultate, a oni zadovoljstvo. „Pokušao sam

da napravim pećine, ali zemlja je previše suva.“

„Vidim.“ Zabio je prst u planinu Lobanju. Gledao je kako se zemlja

obrušava i zatrpava rupu. Ustao je i otro prašinu s kolena. „Imam klinca koji
će se za godinu ili dve rado igrati tvojim vojnicima.“
 „Može odmah da se igra, ako želi“, pokušavao sam da ne budem sebičan.
„Gde je on?“

„Još je u Bostonu, s majkom. Ima mnogo toga da se spakuje. Mislim da će

stići u sredu, najkasnije u četvrtak. Mori je premlad za vojnike. Bacao bi ih
okolo.“

„Koliko ima godina?“

„Samo dve.“

„Kladim se da još piški u gaće!“, povikao sam i počeo da se smejem.

Nisam mogao da se suzdržim, iako nije bilo pristojno. Klinci koji piške u gaće
tako su smešni.

„Piški u gaće, kad smo već kod toga“, sa osmehom će Džejkobs, „ali sam
siguran da će to prerasti. Kažeš da ti je otac u garaži?“

„Da.“ Setio sam se gde sam čuo njegovo ime - mama i tata su za večerom
razgovarali o novom svešteniku koji stiže iz Bostona. Zar nije preterano
mlad? Naglasila je majka. Jeste, ali dobiće platu u skladu s tim, odvratio je
otac sa osmehom. Još su razgovarali o njemu, ali nisam obraćao pažnju. Endi
je brčkao po krompir-pireu. Stalno je to radio.

„Hoćeš li pokušati da izvedeš obuhvatni manevar?“, rekao je kad je pružio

korak.

„Ha?“

„Klešta“, rekao je i ponovo spojio palac i kažiprst.

„O. Nego šta ću. Biće sjajno.“

Podelio sam vojsku i napao. Dobro je ispalo. Sve Švabe su izginule, ali
bitka nije bila dovoljno spektakularna. Stoga sam krenuo u frontalni juriš
kamionima i džipovima. Jurili su uza strmu padinu planine Lobanje. Švabe su
se strmoglavljivale u bezdan, s očajničkim urlicima: „Aaaaaj!“ Mama, tata i
gospodin Džejkobs sedeli su na verandi ispred kuće dok je bitka besnela. Pili
su ledeni čaj i razgovarali o crkvenim temama. Tata je bio crkvenjak, a majka
pripadnica Damskog sestrinstva. Nije bila šefica, ali je bila zamenica šefice.
Eh, da ste samo videli sve otmene šešire koje je nosila tih dana. Bilo ih je
najmanje deset. To je bilo srećno doba.

Majka je pozvala svoju decu i njihove prijatelje da upoznaju novog

sveštenika. I ja sam krenuo ka njima. Gospodin Džejkobs mi je mahnuo da se
vratim. Rekao je mami da smo se već upoznali. „Nastavi da se boriš,
generale!“, doviknuo mi je s verande.

Nastavio sam da se borim. Kon, Endi i njihovi prijatelji vratili su se u

zadnje dvorište i nastavili da se igraju. Kler i njene prijateljice popele su se
na sprat i produžile da se igraju (iako im je majka rekla da utišaju muziku,
molim vas i hvala). Gospodin i gospođa Morton razgovarali su prilično dugo s
prečasnim Džejkobsom. Nisam mogao da shvatim sklonost odraslih ka
dosadnom i zamornom brbljanju.

Zaboravio sam na njih zato što sam vojevao bitku za planinu Lobanju na
nekoliko različitih načina. U najzahvalnijem scenariju - koji je sadržao i
obuhvatni manevar gospodina Džejkobsa - deo američke vojske prikovao je
Nemce na frontu, dok je ostatak zaokolio i iznenadio neprijatelja otpozadi.
„Vat is zis?“, kriknuo je jedan od njih, trenutak pre no što je dobio hitac u
glavu.

Počeo sam da se umaram od rata. Hteo sam da požurim po komad kolača

(ako su Kon, Endi i prijatelji ostavili neki), kad je ona senka ponovo pala
preko mene i bojnog polja. Podigao sam glavu i ugledao gospodina Džejkobsa.
Nosio je čašu vode.

„Dobio sam je od tvoje majke. Mogu li nešto da ti pokažem?“

„Naravno.“

Ponovo je kleknuo i nasuo vodu preko planine Lobanje.

„To je oluja s grmljavinom!“ povikao sam. Imitirao sam udare groma.

„Hmm, ako ti tako kažeš. Oluja s grmljavinom. Pogledaj sad.“ Ispružio je

dva prsta kao đavolje rogove. Zario ih je u vlažno tle. Rupe su ovog puta
opstale. „Očas posla“, rekao je. „Pećine.“ Uzeo je dva Nemca. Stavio ih je
unutra. „Teško ćeš ih isterati odatle, generale. Ali siguran sam da su
Amerikanci dorasli zadatku.“

„Hej! Hvala ti!“

„Dodaj vode kad zemlja počne da se obrušava.“

„Hoću.“

„Ne zaboravi da vratiš čašu u kuhinju posle bitke. Ne želim da se tvoja

majka naljuti na mene prvog dana u Harlouu.“

Obećao sam da ću tako učiniti. Pružio sam mu ruku. „Ruka ruci, gospodine
Džejkobse.“

Sa osmehom je pružio ruku i krenuo niz Metodistički put ka parohijskom

domu, u kom će sledeće tri godine živeti s porodicom, dok ne bude otpušten.
Ispratio sam ga pogledom. Zatim sam se okrenuo planini Lobanji.

Još jedna sen pala je po bojištu pre no što sam se ponovo zaigrao.
Pripadala je mom ocu. Pažljivo se spustio na kolena da ne bi zgazio nijednog
američkog vojnika. „Pa, Džejmi, šta misliš o novom svešteniku?“

„Sviđa mi se.“

„I meni. Sviđa se i tvojoj majci. Veoma je mlad za taj posao. Bićemo

njegova prva pastva, ako bude dobar. Mislim da će se snaći. Pogotovo s
UMM-om. Mladost traži mladost.“

„Vidi, tata, pokazao mi je kako da pravim pećine. Dovoljno je da ovlažim

zemlju, toliko da počne ličiti na blato.“

„Vidim.“ Prošao je rukom kroz kosu. „Moraš dobro da se opereš pre

večere.“ Uzeo je čašu. „Hoćeš li da je vratim u kuću umesto tebe?“

„Da, molim te, i hvala ti.“

Poneo je čašu. Okrenuo sam se planini Lobanji, samo da bih video da se

zemlja osušila i da su se pećine obrušile. Vojnici u njima bili su živi zakopani.
To mi nije smetalo. Naposletku, bili su loši momci.

U današnje vreme svi smo nepodnošljivo osetljivi na seks. Nijedan roditelj

zdrave pameti ne bi poverio šestogodišnjaka novom poznaniku koji živi sam
(makar i samo nekoliko dana). Moja mama upravo je to učinila sledećeg
ponedeljka po podne, bez trunke oklevanja.

Prečasni Džejkobs - mama mi je rekla da bi trebalo da ga tako zovem,

umesto svešteniče - oko petnaest do tri dopešačio je uz Metodističko brdo.
Pokucao je na spoljna vrata. Bojio sam na podu dnevne sobe, dok je mama
gledala kviz. Poslala je ime VKSH televiziji. Nadala se da će dobiti veliku
mesečnu nagradu, Elektroluksov usisivač, iako je znala da nema velikih
izgleda. Govorila je da nada umire poslednja. To je bila šala.

„Možete li da mi pozajmite najmlađe dete na pola sata?“, pitao je prečasni

Džejkobs. „Voleo bih da mu pokažem nešto u garaži.“

„Šta je to?“, pitao sam, dok sam ustajao s poda.

„Iznenađenje. Ispričaćeš majci šta si video.“

„Mama?“

„Naravno da možeš ići“, rekla je, „ali prvo skini odeću koju si nosio u
školi, Džejmi. Hoćete li da popijete čašu ledenog čaja, prečasni Džejkobse,
dok se on preoblači?“

„Hoću“, rekao je. „Pitam se da li biste me mogli zvati Čarli.“

Odgovorila je posle kraćeg razmišljanja: „Ne bih, ali mogla bih da probam
sa Čarlse.“

Obukao sam farmerke i majicu. Razgovarali su o temama za odrasle kad

sam sišao niz stepenice. Zbog toga sam izašao da sačekam školski autobus.
Kon, Teri i ja išli smo u malu školu s jednom učionicom na Devetki -
petstotinak metara od kuće - ali je Edi išao u srednju, a Kler pohađala prvu
godinu u Gejts Fols Haju, na drugoj strani reke. („Idi ti u prvi razred, samo
pazi da ne budeš prva devojka“, govorila joj je mama - i to je bila šala.)
Autobus ih je dovozio do raskrsnice Devetke i Metodističkog puta, u podnožju
Metodističkog brda.

Video sam kako silaze iz autobusa i žure nizbrdo - koškajući se, kao i uvek.
Slušao sam ih dok sam stajao pored poštanskog sandučeta - prečasni Džejkobs
izašao je iz kuće.

„Da li si spreman?“, pitao me je. Uhvatio me je za ruku. To je bio savršeno

prirodan gest.

„Naravno“, rekao sam.

Mimoišli smo se s Endijem i Kler na putu nizbrdo. Endi me je pitao gde

idem.

„Idem kod prečasnog Džejkobsa kući“, rekao sam. „Pokazaće mi

iznenađenje.“

„Pa, nemoj dugo“, reče Kler. „Tvoj je red da namestiš sto.“ Pogledala je
Džejkobsa i brzo okrenula glavu. Starija sestra opako će se zaljubiti u njega,
pre kraja godine, baš kao i njene prijateljice.

„Brzo ću ga poslati kući“, obećao je Džejkobs.

Išli smo nizbrdo do Devetke, koja je vodila do Portlanda ukoliko bismo

skrenuli levo, ili do Gejts Folsa, Kasl Roka i Luistona ako bismo skrenuli
desno. Zastali smo i pogledali levo ili desno, što je bilo smešno zato što na
Devetki gotovo i nije bilo automobila, izuzev leti. Prolazili smo pored
kukuruznih i pšeničnih polja. Osušene stabljike kukuruza šuškale su na blagom
jesenjem povetarcu. Posle deset minuta stigli smo do parohijskog doma, čiste
bele kuće s crnim kapcima. Iza nje je bila Prva metodistička crkva Harloua,
što je bilo smešno ime za jedinu metodističku crkvu u gradu.

U Harlouu je bila samo još jedna bogomolja - Silomska crkva. Moj otac je
silomite smatrao umerenim do ozbiljnim čudacima. Nisu jurcali okolo u
čezama niti činili nešto slično, ali svi muškarci i dečaci nosili su crne šešire
kad god bi izašli iz kuće. Žene i devojke nosile su haljine do članaka i bele
kapice. Tata je govorio da silomiti tvrde da znaju kad će biti kraj sveta i da je
to zapisano u specijalnoj knjizi. Majka je rekla da je u Americi svako
slobodan da veruje u šta god hoće, dok god nikog ne povređuje... ali nije
tvrdila da tata nema pravo. Naša crkva bila je veća od silomske, ali veoma
skromna. I bila je bez zvonika. Imala ga je, ali ga je davnih dvadesetih godina
srušio uragan.

Prečasni Džejkobs i ja zemljanim prilaznim putem stigli smo do

parohijskog doma. Video sam da ima plavi plimut belveder, divan automobil.
„Je li mu menjač standardni ili automatski s ručkom na upravljačkoj tabli?“,
pitao sam.

Izgledao je iznenađeno. Osmehnuo se. „Automatski s ručicom na tabli“,

kazao je. „To je svadbeni poklon tazbine.“

„Da li tazbina živi u jazbini?“

„Moja ne živi“, rekao je. Nasmejao se. „Voliš li automobile?“

„Svi ih volimo“, odgovorio sam, misleći na čitavu porodicu... iako se to

baš nije moglo reći za mamu i Kler. Žene kao da nisu razumele lepotu
automobila. „Kad dovrši Drumsku raketu, tata će je provozati na trkalištu u
Kasl Roku.“

„Stvarno?“

„Pa, neće je on provozati. Mama kaže da ne bi mogao zato što je previše

opasno. Voziće je neko drugi. Možda Dvejn Robišo. Radi u Braunijevoj radnji
s tatom i mamom. Prošle godine vozio je na trkalištu, ali mu se motor zapalio.
Tata kaže da odonda traži druga kola.“

„Dolaze li Robišoovi u crkvu?“

„Hmm...“

„Shvatiću to kao ne. Uđi u garažu, Džejmi.“

Ušao sam u senovitu prostoriju što se osećala na buđ. Džejkobs po svoj

prilici nije primetio da sam se malo uplašio senki i neprijatnog mirisa. Poveo
me je dublje u tamu. Zastao je i pokazao na svojih ruku delo. Zinuo sam od
čuda.

Prečasni je coknuo jezikom kao što čine ljudi što se nečim ponose. „Dobro
došao na Spokojno jezero, Džejmi.“

„Auh!“

„Napravio sam ga dok sam čekao da Petsi i Mori dođu ovamo. Trebalo je
da sredim kuču dok Petsi ne stigne s nameštajem. Uradio sam nešto. Popravio
sam pumpu na bunaru, na primer. Nije bilo mnogo posla za mene. Tvoja mama
i pripadnice Damskog sestrinstva temeljito su očistile i pripremile parohijski
dom. To nije bio lak posao. Gospodin Latur je dolazio sa Ors Ajlanda. Ovde
niko nije živeo od Drugog svetskog rata. Zahvalio sam joj se, ali bih voleo da
joj se još jednom zahvališ u moje ime.“

„Naravno, budi siguran da ču joj reći“, odvratio sam, iako ne verujem da

sam joj preneo sveštenikove reči. Slušao sam ga jednim uvetom. Svu pažnju
upravio sam na sto koji je zauzimao gotovo polovinu garaže. Moja planina
Lobanja izgledala je jadno u poređenju s ovim zelenim brdovitim pejzažem.
Odonda sam video mnogo sličnih maketa panorama, većinom u izlozima
prodavnica igračaka. Njima su obično jezdili dugi električni vozovi. Na stolu
koji je načinio prečasni Džejkobs nije bilo vozića. To i nije bio pravi sto, već
table šperploče na postoljima. Na njima je bio skoro četiri metra dug i oko
metar i po širok seoski krajolik. Četrdeset centimetara visoke bandere
gospodarile su pejzažem. Pružale su se dijagonalno preko makete panorame,
čiji je najveći deo zauzimalo jezero s pravom vodom. Blistalo se jarkoplavom
bojom, čak i na oskudnom svetlu garaže.

„Uskoro ću morati da je sklonim“, rekao je, „da bih mogao da smestim

automobil u garažu. Petsi će tražiti da je uklonim.“

Savio se u struku i položio ruke na kolena. Upro je pogled u brdašca,

igličaste bandere, končaste žice i veliko jezero. Na maketi panorame stajale su
plastične ovce i krave. Pasle su pored vode (bile su prevelike; nisam to
primetio, niti bih mario da jesam). Bilo je mnogo uličnih svetiljki. Čudio sam
se njihovom postojanju s obzirom na to da nije bilo grada i ulica koje bi
osvetljavale.
 „Kladio bih se da bi mogao voditi bitku na njoj sa svojim vojnicima, zar
ne?“

„Sigurno“, rekao sam. Mogao sam da vodim čitav rat na toj maketi
panorame.

Klimnuo je. „To je neizvodljivo, zato što se na Spokojnom jezeru svi lepo
slažu. Nikakve borbe nisu dozvoljene na njemu. Po tome je slično raju.
Planirao sam da ga prenesem u podrum crkve kad počnem s UMM-om. Ti i
tvoja braća mogli biste da mi pomognete u tom poslu. Mislim da će se dopasti
deci.“

„Siguran sam da će im se svideti!“ Zatim sam dodao nešto što sam čuo od
oca. „Unerediće se od sreće!“

Nasmejao se. Potapšao me je po ramenu. „Hoćeš li da vidiš čudo?“

„Što da ne“, rekao sam, iako nisam bio sasvim siguran. Slutio sam da će se
desiti nešto strašno. Najedanput sam postao svestan da smo sami u staroj
garaži bez automobila, u prašnjavom budžaku koji je zaudarao kao da je
godinama bio zaključan. Vrata ka spoljašnjem svetu bila su otvorena, ali mi se
činilo da su kilometar daleko. Prečasni Džejkobs mi se sviđao, ali sam
poželeo da sam ostao kod kuće, bojio na podu dnevne sobe i čekao da vidim
hoće li mama osvojiti usisivač, koji će joj doneti pobedu u neprestanoj borbi s
letnjom prašinom.

Prečasni Džejkobs polako je mahnuo rukom iznad Spokojnog jezera.

Zaboravio sam na nervozu. Tiho zujanje razleglo se ispod improvizovanog
stola. Ličilo je na zvuk kakav ispušta naš televizor lampaš dok se zagreva. Sva
sićušna ulična svetla su zasijala. Bila su bleštavobela, zamalo pa previše
snažna da bih gledao u njih. Bacala su magičan mesečinast sjaj preko zelenih
brda i plavih voda. I plastične krave i ovce izgledale su stvarnije, verovatno
zato što su bacale senke.

„Gospode, kako si to uradio?“

Osmehnuo se. „Prilično dobar trik, zar ne? Bog je rekao: Nek bude
svetlost. I bi svetlost, i svetlost beše dobra. Samo što ja nisam Bog, pa moram
da se oslonim na elektricitet. A to je divno, Džejmi. Zbog tog božjeg dara
osećamo se odlično kad god pritisnemo prekidač za svetlo, zar ne?“

„Pretpostavljam da je tako“, rekao sam. „Moj deda Ejmos pamti vreme bez
električnog osvetljenja.“

„Mnogo ljudi ga pamti“, rekao je, „uskoro će svi oni otići... i kad se to desi,
niko neće razmišljati o elektricitetu kao čudu. A on je čudo i misterija. Znamo
kako funkcioniše. Gubimo iz vida da nije isto znati kako nešto funkcioniše i šta
je to.“

„Kako si uključio svetiljke?“, pitao sam.

Pokazao je na policu iza stola. „Vidiš li crvenu sijalicu?“

„Aha.“

„To je fotoelektrična ćelija. Mogu da se kupe. Napravio sam je. Projektuje

nevidljiv zrak. Svetla oko Spokojnog jezera su zasijala kad sam ga prekinuo.
Ako to ponovo učinim... kao sad...“ Prošao je rukom iznad pejzaža. Ulične
svetiljke su se zatamnele, svele su se na svetlosne iskre i zgasnule. „Vidiš li?“

„Super“, zadivljeno sam prozborio.

„Pokušaj.“

Podigao sam ruku. Isprva se ništa nije desilo. Prekinuo sam svetlosni zrak
tek kad sam se podigao na vrhove prstiju. Zujanje ispod stola ponovo se čulo.
Svetlost je sinula.

„Uspeo sam!“

„Pazi da se ne unerediš od sreće“, rekao je prečasni, i prošao rukom kroz

moju kosu.

„Kakvo je to zujanje? Zvuči kao naš televizor.“

„Pogledaj ispod stola. Evo ovde. Uključiću svetlo da bi bolje video.“

Pritisnuo je prekidač na zidu. Nekoliko prašnjavih sijalica na tavanici je
zasijalo. Nisu odagnale buđav miris (namirisao sam još nešto vrelo i uljasto),
ali su razvejale tamu.

Sagnuo sam se. U mom životnom dobu retko sam se saginjao. Video sam tri
ili četiri kutije zalepljene s donje strane stola. Bile su izvor zujanja i uljastog
mirisa.

„To su baterije“, rekao je. „I njih sam napravio. Elektricitet je moj hobi. I
ovakve drangulije.“ Nacerio se kao dečak. „Volim spravice, iako izluđuju
moju suprugu.“

„Moj hobi je borba protiv Švaba“, rekao sam. Setio sam se da mi je rekao
da taj izraz ne zvuči lepo: „Htedoh reći, Nemaca.“

„Hobi je svakom potreban“, rekao je. „I svakom je potrebno čudo ili dva da
bi spoznao kako je život više od dirinčenja od kolevke pa do groba. Hoćeš li
da vidiš još jedno čudo, Džejmi?“

„Naravno!“

U uglu je bio drugi sto, pokriven alatkama, komadićima žice, s tri ili četiri
razmontirana tranzistora, kakve su imali Kler i Endi, i baterijama iz radnje. Tu
je bila i mala drvena kutija. Džejkobs je uzeo kutiju, spustio se na koleno da
bismo bili na istom nivou. Otvorio je i izvadio majušnu figuricu u beloj odori.
„Znaš li ko je ovo?“

Znao sam zato što je tip izgledao gotovo isto kao moja fluorescentna noćna
svetiljka. „To je Isus. Isus s rancem na leđima.“

„Nije to običan ranac, već onaj s baterijama. Pogledaj.“ Podigao je

poklopac ranca. Pokretao se na majušnoj šarki. Unutra sam video nešto što nije
bilo veće od dva blistava novčića od deset centi, pokrivena tankim slojem
lema. „I njih sam napravio zato što se u radnjama ne može kupiti nešto ovako
malo i snažno. Mogao bih da ih patentiram. Možda jednog dana, ali...“
Odmahnuo je glavom. „To sad nije važno.“

Zatvorio je ranac. Odneo je Isusa do Spokojnog jezera. „Nadam se da si

zapazio koliko je voda plava“, rekao je.
 „Jesam! To je najplavlje jezero koje sam video!“

Klimnuo je. „I to je jedna vrsta čuda, moglo bi se reći... dok ga pobliže ne

pogledaš.“

„Ozbiljno?“

„To je obična boja. Ponekad razmišljam o tome, kad ne mogu da spavam.

Kako plitka voda izgleda duboka zbog malo boje.“

Ćutao sam, iako mi se to činilo glupom temom za razmišljanje. Naglo je

spustio Isusa pored jezera.

„Planiram da ovo iskoristim na UMM-u - kao nastavno sredstvo - ali ću ti

pokazati kao radi. Važi?“

„Važi.“

„Evo šta piše u četrnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateju. Hoćeš li da

saslušaš svete reći božje, Džejmi?“

„Naravno, pretpostavljam da hoću“, rekao sam. Ponovo sam osetio nemir.

„Znam da hoćeš“, rekao je, „zato što najduže pamtimo ono što naučimo u
detinjstvu. U redu, hajdemo. Dobro me slušaj. I odmah nagna Isus učenike -
to znači da im je zapovedio - da uđu u lađu i napred da idu na one strane dok
on otpusti narod. I otpustivši narod, pope se na goru sam da se moli Bogu.
Moliš li se ti bogu, Džejmi?“

„Da, svake noći.“

„Ti si dobar dečak. Dobro, vratimo se na priču. Uveče je bio sam na gori.
Brod je bio nasred mora, opkoljen velikim valovima, gonjenim snažnim
vetrom. Isus je u vreme četvrte straže krenuo ka njima. Hodao je po moru. Kad
su učenici videli kako hodi po moru, uznemirili su se. Govorili su da je to duh.
Urlali su od straha. Isus im se obratio, zboreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite
se. To je kraj priče i nek bog blagoslovi svetu reč. Dobra pripovest, zar ne?“

„Pretpostavljam da jeste. Da li zboreći znači da im je govorio? Znači,

jelda?“

„Tako je. Da li bi voleo da vidiš kako Isus hoda po Spokojnom jezeru?“

„Naravno! Obavezno!“

Posegnuo je ispod Isusove bele odore. Figurica se pomerila. Kad je stigla

do Spokojnog jezera, nije potonula, već je nastavila da uzvišeno klizi po vodi.
Za dvadesetak sekundi stigla je na drugu stranu. Na njoj je bilo brdo. Pokušala
je da se popne uz njega. Video sam da će se prevrnuti. Prečasni Džejkobs
zgrabio ju je pre no što se to dogodilo. Posegnuo je ispod Isusove odore da bi
ga isključio.

„Uspeo je!“, rekao sam. „Hodao je po vodi!“

„Pa...“ Čudno se osmehivao. Usne su mu se najednom kraju savijale nadole.

„Da i ne.“

„Kako to misliš?“

„Vidiš li mesto na kom je ušao u vodu?“

„Da...“

„Pruži ruku. Nešto ćeš opaziti. Pazi da ne dodirneš žice, zato što njima teče
prava električna struja. Protrešće te. Pogotovu ako su ti ruke vlažne.“

Oprezno sam posegnuo. Nisam verovao da izvodi praktičnu šalu na moj

račun - kao što su Teri i Kon ponekad činili - ali bio sam na nepoznatom mestu
s nepoznatim čovekom i nisam bio sasvim siguran šta radi. Činilo mi se da je
voda duboka. To je bila iluzija, stvorena plavom bojom rezervoara i svetlošću
koja se odražavala od površine vode. Prst mi je potonuo samo do prvog
članka.

„Nisi na najboljem mestu“, reče prečasni Džejkobs. „Idi malo desno.

Razlikuješ li levo od desnog?“

Razlikovao sam. Mama me je naučila: Desna je ruka kojom pišeš. To,

naravno, ne bi pomoglo Kler i Konu. Bili su ono što je tata zvao levacima.
 Pomerio sam ruku i napipao nešto u vodi. Bio je to metal, s udubljenjem.
„Mislim da sam ga našao“, rekao sam prečasnom Džejkobsu.

„I ja to mislim. Pronašao si šinu po kojoj Isus hoda.“

„To je magični trik!“ kazao sam. Viđao sam mađioničare u Šouu Eda
Salivana. Kon je za rođendan dobio kutiju s mađioničarskim trikovima.
Izgubio je sve osim plovećih lopti i nestajućeg jajeta.

„Tako je.“

„Kao Isus što hoda po vodi do onog broda!“

„Ponekad“, rekao je, „plašim se da je tako.“

Izgledao je tako tužno i daleko da sam se ponovo malčice uplašio. Bilo mi

ga je žao. Nije mi bilo jasno zbog čega bi bio tužan kad je imao tako divan ko
bajagi svet poput Spokojnog jezera u garaži.

„To je stvarno dobar trik“, rekao sam. Potapšao sam ga po ruci.

Vratio se s mesta gde je odlutao. Osmehnuo mi se. „Imaš pravo“, rekao je.
„Pretpostavljam da mi je teško bez supruge i klinca. Mislim da sam te zbog
toga pozajmio, Džejmi. Vreme je da te vratim mami.“

Uhvatio me je za ruku kad smo stigli do Devetke, iako na njoj nije bilo
automobila. Tako smo stigli do Metodističkog puta. Nije mi smetalo što ga
držim za ruku. Prijalo mi je. Znao sam da vodi računa o meni.

Gospođa Džejkobs i Moris stigli su posle nekoliko dana. Klinac je bio običan
balavko u pelenama, ali ona je bila lepa. U subotu, dan pre no što je prečasni
Džejkobs prvi put stao za propovedaonicu naše crkve, Teri, Kon i ja pomogli
smo mu da preseli Spokojno jezero u crkveni podrum. Tamo će se svakog
četvrtka uveče sastajati Udruženje metodističke mladeži. Koliko je jezero
plitko, bilo je veoma vidljivo bez vode, kao što se jasno videla i šina s
udubljenjem.

Prečasni Džejkobs naveo je Terija i Kona da se zakunu da će čuvati tajnu.

Objasnio je da ne želi da pokvari doživljaj maloj deci (u tom trenutku osećao
sam se kao veliki, što mi je veoma prijalo). Pristali su. Mislim da su obojica
održali reč, ali su svetla u podrumu crkve bila mnogo snažnija od onih u
garaži. Lepo se videlo da je Spokojno jezero samo široka barica ako ste stajali
blizu maketi panorame i pažljivo posmatrali. Videla se i šina s udubljenjem.
Do Božića su svi znali.

„To je obična prevara“, rekao mi je Bili Paket jednog četvrtka po podne.

On i njegov brat Roni mrzeli su veronauku, ali ih je mama terala da idu.
„Povratiću ako nam još jednom pokaže taj trik i ispriča priču o hodanju po
vodi.“

Hteo sam da se potučem s njim zbog toga, ali nisam. Bio je veći od mene.
Bio mi je prijatelj i imao je pravo.
 II

TRI GODINE. KONRADOV

GLAS. ČUDO
Prečasni Džejkobs otpušten je zbog propovedi koju je održao u crkvi dvadeset
prvog novembra 1965. godine. Lako pronalazim taj datum na internetu, zato što
sam ga stavio među favorite. Održao je propoved u nedelju pre Dana
zahvalnosti. Sedam dana kasnije nestao je iz naših života. Otišao je sam. Petsi
i Moris - kog su klinci iz UMM-a zvali Prilepak Mori - već su otišli, baš kao i
plimut belveder s automatskim menjačem s ručicom menjača na komandnoj
tabli.

Ispostavilo se da iznenađujuće dobro pamtim tri godine između prvog

viđenja Spokojnog jezera i dana Strašne propovedi, iako bih vam pre početka
pisanja ovog svedočanstva rekao da sam gotovo sve zaboravio. Šta mislite,
koliko ljudi raspolaže živopisnim uspomenama na događaje između šeste i
devete godine života? Ali pisanje je divno i strašno. Otvara duboke, dotad
nedostupne, bunare uspomena.

Poželeo sam da dignem ruke od sastavljanja ovog svedočenja i da napišem

- nimalo tanku - knjigu o tim godinama i tom svetu što se toliko razlikuje od
ovog u kom sad obitavam. Sećam se majke, nepojmljivo lepe na jutarnjem
suncu, kako stoji pored daske za peglanje u letnjoj haljinici. Sećam se kako
plivam u Harijevom jezercetu s braćom u prevelikim kupaćim gaćama
neugledne zelene boje. Govorili smo jedan drugom da je glibavo dno jezerceta
od balege, iako smo znali da gacamo po blatu (verovatno samo po blatu).
Sećam se sanjivih popodneva u školi u Vest Harlouu od jedne učionice. Sedeo
sam na zimskim kaputima u ćošku za pisanje i pokušavao da naučim sirotog
glupog Dikija Ozguda da napiše reč žirafa. Sećam se da mi je govorio: Z-z-
zašto da je p-p-pišem, kad je nikad nisam v-v-video?
 Sećam se mreže zemljanih puteva koja je premrežavala grad, igranja klikera
u školskom dvorištu na odmoru jednog hladnog aprilskog dana i tužne molitve
vetra među borovima dok sam ležao u postelji nakon što sam se pomolio bogu,
čekajući da zaspim. Sećam se oca kako izlazi iz garaže s francuskim ključem u
ruci, kapom s natpisom MORTON ULJE ZA LOŽENJE natučenom na čelo i
krvi koja curi po zamašćenim prstima. Sećam se kako Ken Makenzi najavljuje
crtaće s Popajem u Majti najnti šouu i kako sam morao da prepustim televizor
kad bi Kler došla s prijateljicama zato što su htele da gledaju Amerikan
bendstend da bi znale šta cure nose. I danas uzdrhtim kad se setim zalazaka
sunca crvenih kao krv na očevim šakama.

Sećam se još hiljadu sitnica, uglavnom dobrih, ali nisam seo za kompjuter
da bih nataknuo ružičaste naočare i prizivao slatku nostalgiju. Selektivno
pamćenje je među najvećim grehovima starosti. Nemam vremena za tako nešto.
Prošlost nije bila uvek lepa. Živeli smo na selu. Takav život bio je težak u to
doba. Pretpostavljam da je još takav.

Moj prijatelj Al Nouls zaglavio je levu ruku u očevu mašinu za

razvrstavanje krompira. Izgubio je tri prsta pre nego što je gospodin Nouls
stigao da isključi glomaznu opasnu spravu. Zatekao sam se na licu mesta.
Pamtim kako su se kaiševi zacrveneli i kako je Al vrištao.

Moj otac je (zajedno s Terijem, odanim i neveštim pomoćnikom) osposobio

Drumsku raketu - bože, kako prekrasnu, razornu buku stvaraše taj oživljeni
motor! Predao ju je, sveže ofarbanu i s brojem 19 ispisanim na stranicama,
Dvejnu Robišou da bi se s njom takmičio na trkalištu u Kasl Roku. Idiot ju je
prevrnuo i uništio u prvom krugu. Izvukao se bez ogrebotine. „Pedala za gas
sigurno se zaglavila“, rekao je s budalastim osmehom. Otac je kazao da se tog
dana samo Dvejn zaglavio na trkalištu.

„Nadam se da si shvatio da ne bi trebalo da poveravaš ništa vredno

Robišoovima“, rekla mu je majka. Otac je zavukao ruke u džepove tako
duboko da sam video rub njegovog donjeg veša. Verovatno je to uradio da bi
bio siguran da neće pobeći i otići negde gde ne bi trebalo.

Leni Makintoš, poštarov sin, izgubio je oko kad se sagnuo da vidi zašto
petarda dinamitara koju je gurnuo u konzervu ananasa nije eksplodirala.
 Moj brat Konrad izgubio je glas.

Sad vam je jasno da ni u to doba nije sve bilo lepo i krasno.

Prečasni Džejkobs uspeo se prve nedelje na propovedaonicu. U crkvi je bilo

više ljudi nego ranijih godina, kad je u njoj propovedao zdepasti, sedokosi,
dobroćudni gospodin Latur. Stari propovednik isporučivao je dobronamerne
ali neupečatljive propovedi i neizostavno ronio suze na Dan majki, koji je
zvao Majčina nedelja (ove podatke dugujem majci, koja mi ih je saopštila
godinama kasnije - slabo sam zapamtio gospodina Latura). U crkvi nije bilo
uobičajenih dvadesetak nego skoro četiri puta više vernika. Sećam se kako su
uglas pojali pohvalne pesme: Praise God from Whom all blessings flow,
Praise Him the creatures here below. Naježio sam se. Gospođa Džejkobs
umela je s orguljama. Njena plava kosa - vezana jednostavnom crnom trakom -
blistala se u svim bojama na svetlosti s vitražnog prozora.

Vraćali smo se kući iz crkve en famille. Najboljim, nedeljnim cipelama

podizali smo oblačiće prašine. Išao sam odmah iza roditelja. Čuo sam kako
mama s olakšanjem govori: „Mislila sam da će nam zato što je tako mlad
držati lekcije o građanskim pravima, zabrani regrutacije ili o nečem sličnom.
Umesto toga čuli smo veoma lepu propoved zasnovanu na Bibliji. Mislim da
će se ljudi vratiti u crkvu, a ti?“

„Vratiće se na neko vreme“, reče otac.

Ispostavilo se da su i mama i tata na svoj način bili u pravu. Broj vernika

nikad nije pao na nivo propovedništva gospodina Latura - što će reći desetak
duša zimi, okupljenih oko peći na drva u promajnoj crkvi - ali je neosetno
opao na šezdeset, pa pedeset, da bi se zadržao oko brojke od četrdeset, kao
barometar nepredvidivog letnjeg dana. Niko nije tu pojavu povezivao s uvek
jasnim, prijatnim i na Bibliji zasnovanim (nikad nisu imale veze s atomskim
bombama ili marševima slobode) propovedima gospodina Džejkobsa. Poseta
se jednostavno proređivala.

„Ljudi se sve ređe okreću bogu“, rekla je majka, posle naročito slabo
posećene propovedi. „Jednog dana žaliće zbog toga.“

I Udruženje metodističke mladeži u te tri godine doživelo je skromnu

renesansu. U Laturovo doba četvrtkom uveče retko se okupljalo više od
desetoro dece. Četvoro je nosilo prezime Morton: Kler, Endi, Kon i Teri. U to
doba smatran sam premladim da bih prisustvovao veronauci. Endi mi je zbog
toga ponekad lupao čvrge i zvao me srećnikom. Kad sam jednom pitao Terija
kako je tada bilo na okupljanjima, slegnuo je ramenima. „Pevali smo pesme,
čitali Bibliju i obećavali da nikad nećemo piti alkoholna pića ili pušiti
cigarete. Pričao nam je da volimo svoje majke, da katolici odlaze u pakao zato
što poštuju idole i da Jevreji vole pare. Rekao nam je da Isus sluša kad god
neko od naših prijatelja priča masne šale.“

Posećenost je pod novim režimom dostigla nivo od tridesetoro dece između

šest i sedamnaest godina. To je stvorilo potrebu za nabavkom novih stolica na
rasklapanje. Deca nisu dolazila u većem broju zbog mehaničkog Isusa
prečasnog Džejkobsa koji je jezdio preko Spokojnog jezera. Uzbuđenje
izazvano tim čudom brzo je splasnulo, čak i kod mene. Ne verujem da je
poseta narasla ni zbog slika Svete zemlje na zidovima.

Povećanje posete imalo je veze sa sveštenikovom mladošću i poletom.

Organizovao je igre i zajedničke aktivnosti na otvorenom, naporedo s verskim
podučavanjem. Objašnjavao nam je da to čini zato što se većina Isusovog
propovedanja odvijala na otvorenom prostoru, što znači da hrišćanstvo nije
ograničeno samo na crkvu. I dalje smo čitali Bibliju, ali smo to radili igrajući
se muzičkih stolica. Često bi neko pao na pod tragajući za četrnaestim
poglavljem i devetim stihom Ponovljenog zakona ili Timotejom 2:12. To je
bilo prilično smešno. Deca su dolazila i zbog igrališta za bejzbol, koje je uz
Konovu i Edijevu pomoć napravio iza crkve. Dečaci su pokatkad igrali
bejzbol četvrtkom, dok su devojčice navijale. Ponekad su devojke igrale, a
dečaci (nadajući se da su devojčice zaboravile da je njihov red za igru i da su
došle u suknjama) navijali za njih.

Zanimanje prečasnog Džejkobsa za elektricitet često je igralo značajnu

ulogu u razgovorima s mladeži, četvrtkom uveče. Sećam se kad nas je jednog
popodneva pozvao i zamolio Endija da dođe u džemperu na veronauku.
Pozvao je mog brata da stane u središte prostorije kad smo se okupili. Rekao
je da će nam pokazati teret greha. „Iako sam siguran da nisi veliki grešnik,
Endru“, dodao je.

Moj brat se nervozno osmehnuo, ali ništa nije rekao.

 „Ne radim ovo da bih vas uplašio, deco“, rekao je. „Ima sveštenika koji
veruju u takav pristup, ali ja ne igram u tom kolu. Pokazaću vam kako to
izgleda da biste znali.“ (Kasnije sam naučio da ljudi uvek govore tako nešto
pre no što vas nasmrt uplaše.)

Naduvao je nekoliko balona. Rekao nam je da zamislimo da svaki teži

desetak kilograma. Podigao je prvi i rekao: „Ovaj simbolizuje laganje.“
Protrljao ga je o košulju i prislonio na Endijev džemper. Čvrsto se zalepio za
njega.

„Ovaj simbolizuje krađu.“ Zalepio je još jedan balon na Endijev džemper.

„Ovaj simbolizuje bes.“

Nisam siguran, ali čini mi se da je zalepio sedam balona na Endijev

džemper iz kućne radinosti, po jedan za svaki od smrtnih grehova.

„To je više od sedamdeset kilograma grehova“, rekao je. „To je veliki teret!
Ali ko uklanja svetske grehe?“

„Isus!“, odvratio je poslušni hor glasova.

„Tako je. Evo šta se dešava kad zatražite oproštaj.“ Odnekud je izvukao
iglu. Probušio je sve balone, uključujući i onaj koji se oslobodio i poleteo
uvis. Morao je da ga uhvati i ponovo prilepi za Edija. Mislim da smo svi
smatrali da je bušenje balona zanimljiviji deo lekcije od svetog statičkog
elektriciteta.

Najimpresivniju demonstraciju elektriciteta izvodio je pomoću sopstvenog

izuma koji je zvao Jakovljevim merdevinama. Bila je to metalna kutija
veličine ormarića gde se nalazila moja plastična vojska. Iz nje su štrčale dve
žice, nalik na televizijsku antenu. Kad bi uključio uređaj (radio je na struju iz
mreže, umesto na baterije) i okrenuo prekidač sa strane, duge iskre popele bi
se uz žice. Bile su tako sjajne da smo ih jedva posmatrali. Sunule bi s vrha i
nestale. Menjale bi boju kad bi poprskao žice nekim praškom. Devojke su
stenjale od zadovoljstva.

I ta predstava imala je neki religiozni smisao - makar u umu Čarlsa

Džejkobsa - ali sam ga zaboravio. Možda je imala neke veze sa Svetim
Trojstvom? Komplikovane, egzotične ideje bledele su i nestajale kao prolazna
groznica u odsustvu Jakovljevih merdevina, razigranih šarenih iskri što su se
oglašavale kao razgoropađene divlje mačke.

Ipak se veoma jasno sećam jednog mini-predavanja. Opkoračio je naopako

okrenutu stolicu. Posmatrao nas je preko naslona. Njegova supruga gledala nas
je s klavirske stoličice, smerno prekrštenih ruku na krilu i blago oborene
glave. Molila se, ili dosađivala. Znao sam da je ovo drugo bio slučaj s
najvećim delom prisutnih. Većina metodističke mladeži iz Harloua počela je
da se umara od elektriciteta i pratećih čudesa.

„Deco, nauka nas uči da je elektricitet kretanje atomskih čestica, elektrona

pod naponom. Elektroni se kreću, stvarajući električnu struju. Što je kretanje
brže, voltaža je veća. To je nauka. Nauka je dobra, ali je ograničena. Znanje u
jednom trenutku presušuje. Šta elektroni uistinu predstavljaju? Nauka kaže da
su to atomi pod naponom. U redu, to lepo zvuči, ali šta su atomi?“

Nagnuo se napred, preko naslona stolice. Usmerio je plave oči (i one su

izgledale naelektrisano) na nas.

„To niko ne zna! To je prostor u kom se pojavljuje religija. Elektricitet su

jedna od božjih vrata ka beskonačnosti.“

„Voleo bih da donese električnu stolicu i sprži nekog belog mišića“, rekao
je Bili Paket jedne večeri posle blagoslova. „To bi bilo zanimljivo.“

Većina nas se, uprkos čestim (i sve dosadnijim) lekcijama o svetoj voltaži,
radovala školi četvrtkom uveče. Prečasni Džejkobs se, kad nije bio nadahnut
hobijem, izražavao živo i zanimljivo na predavanjima zasnovanim na Svetom
pismu. Govorio je o problemima s kojima smo se svakodnevno suočavali - od
maltretiranja u školi, do iskušenja da prepisujemo na proverama znanja.
Uživali smo u igrama, u najvećem broju predavanja i u pevanju zato što je
gospođa Džejkobs bila umešna pijanistkinja koja nikad nije grešila ili otezala
u izvođenju.

I nije znala da svira samo crkvene pesme. Jedne nikad nezaboravljene noći
odsvirala je tri pesme Bitlsa. Pevali smo s njom uz From Me to You, She
Loves You i I Want to Hold Your Hand. Moja majka se klela da je Petsi
Džejkobs sedamdeset puta bolja na klaviru od gospođe Latur. Crkvenjaci su se
jednodušno složili s predlogom mlade sveštenikove supruge da se od
dobrotvornih priloga kupi klavirsko pojačalo iz Portlanda.

„Možda ne bi bilo loše da ubuduće ne izvodite pesme“, rekao je gospodin

Kelton, crkvenjak s najdužim stažom u metodističkoj crkvi u Harlouu. „Deca
mogu da ih čuju i na radiju. Više bismo voleli da se držite... pa... hrišćanskih
melodija.“

Gospođa Džejkobs je promrmljala da se slaže, smerno oborenih očiju.

U igri je bio još jedan činilac: Čarls i Petsi Džejkobs bili su veoma seksepilni.
Pomenuo sam da su se Kler i njene prijateljice zatreskale u njega. Ubrzo se i
većina momaka zatreskala u nju. To se desilo zato što je Petsi Džejkobs bila
divna žena. Imala je plavu kosu, kremast ten, pune usne i krupne zelene oči.
Koni se kleo da ima veštičje moći, zato što bi mu kolena klecnula kad god bi
upravila zelene oči na njega. Zbog takvog izgleda pratilo bi je mnoštvo glasina
da je koristila više šminke od neupadljivog karmina. U dvadeset trećoj ništa
više nije joj bilo potrebno. Mladost je bila njena šminka.

Nedeljom je nosila savršeno pristojne haljine do kolena ili listova, iako su

tih godina rubovi ženskih haljina počeli da se nezaustavljivo penju uz noge. Na
okupljanjima UMM-a četvrtkom uveče nosila je savršeno pristojne pantalone i
bluze (prikladne i totalno odgovarajuće, kako je govorila moja majka). Majke i
bake iz pastve i pored toga pažljivo su je motrile, zato što je i ta savršeno
pristojna odeća otkrivala stas zbog kog su prijatelji moje braće ponekad
kolutali očima ili trzali rukom kao da su dodirnuli ringlu koju je neko
zaboravio da isključi. Igrala je bejzbol na devojačkim večerima. Jednom sam
čuo brata Endija - u to vreme četrnaestogodišnjaka - kako govori da je
posmatranje gospođe Džejkobs kako trči po bazama istinsko religiozno
iskustvo.

Uspevala je da svira klavir na okupljanjima četvrtkom uveče i da učestvuje

u većini aktivnosti UMM-a, zato što je svuda vodila dečačića sa sobom. Bio je
poslušno dete, lako za čuvanje. Svi su voleli Morija. Koliko se sećam, čak je i
Bili Paket, taj mladi ateist u nastanku, voleo Morija, koji gotovo nikad nije
plakao. Jedva da bi zajecao kad bi pao i izgulio kolena. Prestao bi da plače
čim bi ga neka devojčica podigla i pomazila. Sledio nas je gde god je mogao
kad bismo izašli da se igramo. Krenuo bi za devojčicama kada ne bi mogao da
drži korak s dečacima. Pazile su ga na časovima veronauke. Ljuljale su ga u
skladu s ritmom na časovima pevanja. Tako je i dobio nadimak Prilepak Mori.

Kler ga je naročito volela. Dobro se sećam - iako sam siguran da je to

višeslojna uspomena - kako sede u ćošku s igračkama. On je na stoličici, a
Kler na kolenima pored njega. Pomaže mu da nešto oboji ili da napravi zmiju
od domina. „Želela bih da imam četvoro takvih kad se udam“, jednom se
poverila majci. Tad je imala oko sedamnaest godina. Bila je na pragu
završetka UMM-a.

„Želim ti sreću u tom pogledu.“, reče majka. „Samo se nadam da će tvoji

biti lepši od Morija, Kler.“

Ovo je bila malo gruba, ali nimalo neistinita opaska. Iako je Čarls
Džejkobs bio zgodan muškarac, a Petsi Džejkobs veoma lepa mlada žena,
Prilepak Mori bio je neupečatljiv kao krompir-pire. Imao je savršeno okruglo
lice koje me je podsećalo na lice Čarlija Brauna. Kosa mu je bila neupadljivo
smeđa. Očeve oči bile su plave, majčine čarobno zelene, a Morijeve smeđe.
Devojčice su ga odreda volele, govoreći da bi volele da imaju bepče poput
njega. Dečaci su se prema njemu odnosili kao prema mlađem bratu. Bio je
naša maskota. Bio je Prilepak Mori.

Jednog februarskog četvrtka uveče, s braćom i sestrom vraćao sam se iz

parohijskog doma, obraza crvenih od sankanja iza crkve (prečasni Džejkobs
montirao je električno osvetljenje na stazi). Pevali smo I’m Henry the Eight iz
sveg glasa. Sećam se da su Endi i Kon bili naročito dobro raspoloženi zato što
su doneli sanke i posadili Morija ispred sebe. Mališan se neustrašivo vozio.
Ličio je na figuru na brodskom pramcu.

„Volite ta okupljanja, zar ne?“, pitao nas je otac. Mislim da je u njegovom

glasu bilo blagog čuđenja.

„Da!“, rekao sam. „Hiljadu puta iščitali smo Bibliju. Zatim smo izašli da se
sankamo! I gospođa Džejkobs se sankala s nama. Stalno je padala sa sanki!“

Smejao sam se. On se smejao sa mnom. „To je sjajno, ali jeste li išta
naučili, Džejmi?“

„Ljudska volja trebalo bi da bude produžetak božje volje“, rekao sam.

Ponavljao sam navode s noćašnjeg predavanja. „Naučio sam i da će doći do
kratkog spoja ako povežem negativni i pozitivni pol baterije žicom.“

„To je istina“, rekao je. „Zbog toga moraš da paziš kad startuješ kola na
kablove, ali ne vidim ništa hrišćansko u tom saznanju.“

„Naravoučenije je hrišćansko. Onaj ko radi nešto pogrešno zato što misli da

će tako nešto popraviti, neće uspeti u svom naumu.“

„Uh.“ Dohvatio je poslednje izdanje Kar end drajvera, s prelepim

jaguarom XK-E na naslovnoj stranici. „Pa, znaš kako se kaže, Džejmi: Put u
pakao popločan je dobrim namerama.“ Dodao je posle kraćeg razmišljanja: „I
osvetljen električnim svetiljkama.“

Nasmejao se. Smejao sam se s njim iako nisam shvatio šalu, ako se uopšte
radilo o šali.

Endi i Kon drugovali su s braćom Ferguson, Normom i Halom. Bili su dođoši

ili posetioci izdaleka. Fergusonovi su živeli u Bostonu, što znači da su se
družili na letnjim raspustima. Imali su letnjikovac na jezeru Lukaut, na
kilometar i po od naše kuće. Dva para braće srela su se na letnjoj biblijskoj
školi.

Porodica Ferguson imala je pristup odmaralištu na Kozjoj planini. Kon i

Endi ponekad su ga posećivali s njima. Vozili su se velikim kombijem
Fergusonovih. Plivali su i ručali u klubu. Rekli su da je bazen hiljadu puta
bolji od Harijevog jezerceta. Ni Tedi ni ja nismo mnogo marili za to - našoj
bari ništa nije falilo, imali smo svoje društvo - ali je Kler pucala od zavisti.
Htela je da vidi kako žive bogataši.

„Žive kao mi, draga moja.“, reče mama. „Greše oni što tvrde da su bogataši
drugačiji.“

Kler je provlačila odeću kroz valjke za ceđenje na našoj staroj mašini za

pranje. „Sumnjam u to“, rekla je napućenih usana.
 „Endi kaže da cure koje plivaju u bazenu nose bikinije“, rekao sam.

Majka je zafrktala. „To je isto kao da plivaju u grudnjacima i gaćicama.“

„Volela bih da imam bikini“, napomenula je Kler. Pretpostavljam da je to

bila provokacija, kakve sedamnaestogodišnjakinje uživaju da priređuju
roditeljima.

Majka joj je pripretila prstom. Sapun je kapao s kratko podrezanog nokta.

„Tako cure zatrudne, gospođice.“

Kler je mudro vratila servu. „U tom slučaju trebalo bi da zabraniš Konu i

Endiju da idu tamo. Neka cura mogla bi da zatrudni posle druženja s njima.“

„Zatvori gubicu“, reče majka. Upravila je pogled u mom pravcu. „Pazi šta
pričaš pred decom.“

Kao da nisam znao od čega devojke zatrudne: od seksa. Dečaci legnu preko
njih. Muvaju se dok ne dobiju osećaj. Kad se to desi, iz dečakovog miška
poteče nešto misteriozno što se zove sperma. Ona utone u devojčin stomak.
Devet meseci kasnije vreme je za pelene i dečja kolica.

Roditelji nisu zabranili Konu i Endiju da posećuju odmaralište jednom ili

dva puta nedeljno na letnjem raspustu, uprkos sestrinom oštrom protivljenju.
Kad su Fergusonovi došli na februarski raspust 1965. godine i pozvali moju
braću na skijanje, roditelji su ih bez oklevanja poslali na Kozju planinu.
Pričvrstili su iskrzane stare skije na krov kombija, pored sjajnih novih skija
Fergusonovih.

Kon se sa skijanja vratio s ružnom crvenom modricom na grlu. „Da li si

skrenuo sa staze i naleteo na granu?“, pitao ga je tata kad je došao na večeru i
video ozledu.

Kon, odličan skijaš, našao se uvređenim. „Bože, tata, otkud ti ta pomisao.

Trkao sam se s Normom. Spuštali smo se naporedo, đavolskom brzinom...“

Mama je mahnula viljuškom na njega.

„Izvini, mama, vrtoglavom brzinom. Norm je udario o snežnu grbinu i

izgubio ravnotežu. Zamlatarao je rukama, evo ovako“ - pokazao im je, i gotovo
prosuo mleko iz čaše - „udario me je u vrat skijaškim štapom. Bolelo je kao
sam... znate, neopisivo me je bolelo. Sad mi je bolje.“

Samo što nije bilo. Sutradan se crvena modrica istanjila, ali mu je glas bio
promukao. Do večeri se sveo na nivo slabašnog šapata. Dva dana kasnije
potpuno je onemeo.

Dijagnoza doktora Renoa bila je istegnuće vrata koje je dovelo do istezanja

nerva grkljana. Rekao je da je viđao takve slučajeve i da će Konradov glas za
nedelju-dve početi da se vraća. Krajem marta biće zdrav kao dren. Nema
razloga za brigu. Doktor nije imao zbog čega da brine, njegov glas bio je
dobar. To se nije moglo reći za mog brata. Kon je april dočekao pišući poruke
i gestikulirajući kad god bi hteo nešto da saopšti. Uporno je išao u školu iako
su dečaci počeli da mu se podsmevaju, pogotovo nakon što je rešio problem
učešća na času (do izvesne mere) tako što je na jednom dlanu napisao DA, a na
drugom NE. Imao je gomilu kartica za sadržajniju komunikaciju. Ispisao ih je
štampanim slovima. Društvo iz škole najviše je volelo onu s natpisom MOGU
LI U TOALET?

Kon je sa osmehom primao zadirkivanje. Znao je da bi u protivnom prošao

još gore. Jedne noći ušao sam u sobu koju je delio s Terijem. Zatekao sam ga
kako bezglasno plače na svom krevetu. Prišao sam mu. Pitao sam ga šta nije u
redu. To je bilo glupo pitanje, pošto sam znao šta ga muči, ali u takvim
prilikama morate nešto reći. Mogao sam to da kažem pošto mene Skijaški štap
sudbine nije udario po vratu.

Izlazi! Oblikovao je reč ustima. Obrazi i čelo, pokriveni svežim

bubuljicama, goreli su. Oči su mu se nadule od plača. Izlazi, izlazi! Zatim me
je šokirao: Jebeno izlazi napolje, balavi kurcožderu!

Tog proleća u majčinoj kosi pojavile su se prve sedine. Kad se tata jednog
popodneva vratio kući s posla umorniji no inače, mama mu je rekla da moraju
odvesti Kona u Portland kod specijaliste. „Dovoljno smo čekali“, rekla je.
„Ona stara budala Džordž Reno može da priča šta hoće, ali ja znam šta se
desilo, baš kao i ti. Nepažljivi slinavi bogataš pocepao je našem sinu glasne
žice.“
 Otac je umorno seo za sto. Nisu primetili da neobično dugo skidam patike.
„Ne možemo da priuštimo tako nešto, Lora“, rekao je.

„Mogao si da priuštiš hajram oil u Gejts Folsu!“, rekla je oštrim, gotovo

režećim glasom, kakav nikad ranije nisam čuo.

Sedeo je pogleda uperenog u sto, umesto u nju, iako na njemu nije bilo
ničeg izuzev stolnjaka s crveno-belim kvadratićima. „Upravo zbog toga ne
možemo da priuštimo specijalistički pregled. Klizamo se po veoma tankom
ledu. Znaš kakva je bila zima.“

Svi smo znali: bila je topla. Kad porodični prihod zavisi od prodaje ulja za
loženje, pažljivo pratite termometar između Dana zahvalnosti i Uskrsa, sa
nadom da će crvena linija ostati na niskom nivou.

Mati je stajala za sudoperom. Zarila je ruke u oblak sapunice. Sudovi su

negde ispod oblaka zvečali, kao da želi da ih polomi umesto da ih opere.
„Morao si da ga kupiš, zar ne?“ Još je pričala onim tonom. Mrzeo sam ga.
Htela je da ga ponizi. „Veliki naftni magnatu!“

„Posao je dogovoren pre no što se Kon povredio“, rekao je, ne dižući

pogled. Ponovo je zario ruke duboko u džepove. „Sklopljen je u avgustu.
Zajedno smo čitali Old farmers almanah. Predviđao je hladnu i snežnu zimu,
najhladniju od završetka Drugog svetskog rata. Zaključili smo da će to biti
pravi potez. Proverila si sve brojke na računskoj mašini.“

Sudovi su zvečali ispod sapunice. „Pozajmi!“

„Mogao bih, ali, Lora... slušaj me.“ Konačno je podigao pogled. „Moraću
da pozajmim samo da bismo pregurali leto.“

„On je tvoj sin!“

„Znam da jeste, prokletstvo!“, zaurlao je tata. Preplašio me je. Sigurno je

preplašio i majku, zato što sudovi ispod oblaka sapunice ovog puta nisu samo
zazvečali. Razbili su se. Podigla je ruke. Jedna je krvarila.

Pružila ju je prema njemu - kao moj onemeli brat koji pokazuje DA ili NE
razredu - i rekla: „Vidi šta si me naterao da u...“ U tom času ugledala me je
kako sedim na gomili drva za potpalu i piljim u kuhinju. „Beži odatle! Idi
napolje da se igraš!“

„Lora, ne istresaj se na Džej...“

„Izlazi!“, povikala je. Kon bi tako vikao na mene, da je imao glasa. „Bog
mrzi njuškala!“

Rasplakala se. Istrčao sam kroz vrata. I ja sam plakao. Sjurio sam se niz
Metodističko brdo i pretrčao Devetku, ne gledajući ni levo ni desno. Nisam ni
znao da trčim u parohijski dom. Bio sam previše potresen da bih pomislio da
potražim pastirski savet. Trčao bih dok ne padnem da se Petsi Džejkobs nije
zatekla u prednjem dvorištu, u kom je proveravala je li neki cvet posađen
prošle jeseni iznikao. Bila je tamo i pozvala moje ime. Jedan deo mene hteo je
da nastavi da trči, ali - kao što sam već rekao - bio sam lepo vaspitan i kad
sam bio potresen. Stoga sam se zaustavio.

Prišla mi je. Dahtao sam, oborene glave. „Šta se desilo, Džejmi?“

Ništa nisam rekao. Obuhvatila mi je bradu prstima i podigla glavu. Video

sam Morija. Sedeo je na travi pored parohijskog doma, okružen kamionima
igračkama. Osmehivao mi se.

„Džejmi? Šta nije u redu?“

Učeni smo da budemo ljubazni i da ne pričamo o onom što se dešava u

porodici. To je bio jenkijevski običaj. Razvezala mi je jezik ljubaznošću. Sve
sam joj rekao: za Konovu nevolju (ubeđen sam da niko od roditelja, uprkos
velikoj zabrinutosti, nije bio upoznat s pravim razmerama problema), za
majčin strah da su njegove glasne žice pokidane i da više nikad neće
progovoriti, za njen zahtev da se ide kod specijaliste i tatino mišljenje da to ne
možemo priuštiti. Vika me je najviše pogodila. Nisam joj rekao za neobični
glas kojim je majka govorila, ali samo zato što nisam znao kako da ga opišem.

Oglasila se, kad sam ućutao: „Idi u šupu, moraš da porazgovaraš sa

Čarlijem.“
Šupa je postala Džejkobsova radionica otkako je belveder zauzeo svoje mesto
u garaži parohijskog doma. Petsi me je uvela u nju. Petljao je nešto oko
televizora bez ekrana.

„Kad sastavim ovo luče“, rekao je prebacivši ruku preko mog ramena i
izvadivši maramicu iz zadnjeg džepa, „moći ću da hvatam televizijske stanice
iz Majamija, Čikaga i Los Anđelesa. Obriši oči, Džejmi. I tvoj nos zahteva
izvesnu pažnju, kad smo već kod toga.“

Očarano sam posmatrao kutiju televizora dok sam se brisao. „Hoće li

stvarno moći da hvata stanice iz Čikaga i Los Anđelesa?“

„Ma kakvi, šalio sam se. Pokušavam da ugradim pojačivač signala, što će
mi omogućiti da uhvatim nešto pored Kanala 8.“

„Mi hvatamo 6 i 13“, rekao sam. „Iako Šestica ima nešto snega.“

„Imate krovnu antenu. Porodica Džejkobs oslanja se na sobnu.“

„Zašto je ne kupite? Prodaju ih u Vestern autu u Kasl Roku.“

Nacerio se. „Dobra ideja! Staću pred crkvenjake na tromesečnom sastanku.

Reći ću im da ću potrošiti nešto novca od dobrotvornih priloga za kupovinu
televizijske antene, da bi Mori mogao da gleda Majti najnti, a gospođa i ja
Petikout džankšen1

utorkom uveče. To sad nije važno, Džejmi. Reci mi zašto si tako tužan.“

Pogledom sam potražio gospođu Džejkobs. Nadao sam se da će me poštedeti

ponavljanja tužne priče, ali se ona tiho iskrala iz šupe. Uhvatio me je za
ramena i poveo do nogara za sečenje drva. Bio sam dovoljno visok da sednem
na njih.

„Da li je Kon u pitanju?“

Naravno da je pogodio. Molba za povratak Konovog glasa bio je deo svake

molitve tog proleća na okupljanjima UMM-a. Molili smo se i za druge mlade
ljude koji su proživljavali teške trenutke (slomljene kosti bile su
najzastupljenije, Bobi Andervud gadno se opekao, Keri Doti morala je da se
ošiša do glave i istrlja lobanju sirćetom kad je njena zaprepašćena majka
videla da joj vaške mile po kosi). Prečasni Džejkobs i njegova supruga nisu
znali u kako teškom stanju je Kon i kako se ta muka proširila na sve ukućane
kao veoma opasan virus.

„Tata je proletos kupio hajram oil“, rekao sam. Ponovo sam se rasplakao.
Mrzeo sam to zato što to rade samo klinci, ali nisam mogao da se zaustavim.
„Rekao je da je cena predobra da bi propustio takvu priliku. Imali smo toplu
zimu. Cena ulja za loženje pala je na pola dolara za četiri i po litre. Ne mogu
da priušte lekara-specijalistu. Da ste je čuli, znali biste da nije zvučala kao
mama. Tata ponekad gura ruke u džepove, zato...“ Jenkijevska suzdržanost
ponovo se nametnula. Rekao sam samo: „Ne znam zašto to čini.“

Ponovo mi je pružio maramicu. Uzeo je metalnu kutiju s radnog stola dok sam
se brisao. Žice su štrčale na sve strane, kao loše podšišana kosa.

„Evo pojačala.“, rekao je. „Mog izuma. Kad ga priključim, biće dovoljno da
izbacim žicu kroz prozor i da je produžim do krova. Zatim ću je pričvrstiti na...
ono.“ Pokazao je na uspravljene zarđale vile u ćošku šupe. „One će biti
Džejkobsova priručna antena.“

„Da li će hvatati signale?“, pitao sam.

„Ne znam. Mislim da hoće. Verujem da su, čak i ako budu funkcionisale, dani
televizijskih antena odbrojani. U sledećih deset godina televizijski signali
putovaće telefonskim kablovima. Biće mnogo više od tri televizijska kanala.
Signali će do 1990. godine stizati sa satelita. Znam da ovo zvuči kao naučna
fantastika, ali ta tehnologija već postoji.“

Pogled mu je bio snen. Pomislio sam: Sasvim je zaboravio na Kona. Sad znam
da to nije bila istina. Samo je meni davao vremena da se povratim i možda
sebi, za razmišljanje.

„Ljudi će se isprva diviti novim izumima. Ubrzo će početi da ih uzimaju

zdravo za gotovo. Reći će: Baš fino, imamo telefonsku televiziju ili Imamo
zemaljsku satelitsku televiziju. U oba slučaja će grešiti. I jedno i drugo
tehnološko čudo biće dar elektriciteta, koji je toliko bitan i prisutan da ga više
ne opažamo. Ljudi vole da kažu: To i to je slon u dnevnoj sobi, misleći da je
nešto suviše veliko da bi bilo zanemareno. Ali neće se opažati ni slon, ako se
provodi dovoljno vremena u dnevnoj sobi.“

„Izuzev kad budeš morao da počistiš kaku“, rekao sam.

Ta opaska nagnala ga je na grohotan smeh. Smejao sam se s njim, uprkos očima

nateklim od plakanja.

Prišao je prozoru i pogledao napolje. Dugo je ćutao, s rukama na leđima.

Okrenuo se i rekao: „Hoću da večeras dovedeš Kona u parohijski dom. Hoćeš
li to učiniti?“

„Naravno“, rekao sam, bez mnogo poleta. Mislio sam da razmišlja o

zajedničkoj molitvi. To nije moglo da škodi, ali mnogo molitava izrečeno je za
Konovo zdravlje bez ikakvog uspeha.

Roditelji nisu imali ništa protiv našeg odlaska u parohijski dom (morao sam da
ih pitam odvojeno, zato što su te večeri jedva razmenili pokoju reč). Konija
sam morao da nagovaram, verovatno zato što ni sam nisam bio ubeđen u uspeh
poduhvata. Nisam odustao, zato što sam dao reč prečasnom. Zatražio sam
pomoć od Kler. Njena vera u moć molitve bila je mnogo snažnija od moje.
Raspolagala je vlastitim moćima. Verujem da su proisticale iz činjenice da je
bila jedina devojka među muškarcima. Samo je Endi od četvoro braće Morton
- njoj najbliži po uzrastu - mogao da joj odoli kad bi ga trepćući za nešto
zamolila.

Trojka je prešla Devetku, bacajući duge senke u svetlosti punog meseca.

Trinaestogodišnji, vitki tamnokosi Kon nosio je Endijevu izbledelu platnenu
jaknu. Stiskao je beležnicu, od koje se nije razdvajao. Pisao je u hodu, pa su
slova bila nepravilna. OVO JE GLUPO.

„Možda je“, reče Kler, „ali dobićemo kolače. Gospođa Džejkobs uvek ima
kolače.“

Dobili smo i Morija. Petogodišnjak je bio u pidžamici. Dotrčao je do Kona.

Bacio mu se u naručje. „Još ne možeš da pričaš?“, pitao ga je.
 Kon je odmahnuo glavom.

„Moj tata će te srediti“, rekao je. „Radio je čitavo popodne.“ Pružio je ruke
ka mojoj sestri. „Nosi me, Kler, nosi me Kleri Beri, pa ću te poljubiti!“
Nasmejala se od srca kad ga je uzela iz Konovog naručja.

Prečasni Džejkobs bio je u šupi, u izbledelim farmerkama i džemperu. U

ćošku je bila električna grejalica sa usijanim grejačima. U radionici je ipak
bilo hladno. Pretpostavljam da je bio previše zauzet raznovrsnim projektima
da bi je izolovao i valjano zagrejao. Privremeno oćoraveli televizor bio je
pokriven platnom.

Džejkobs je zagrlio Kler. Poljubio ju je u obraz. Zatim se rukovao s

Konom, koji je pokazao beležnicu. Na njoj je pisalo: PRETPOSTAVLJAM DA
ĆEMO SE JOŠ MOLITI.

Namrštio sam se, zato što mi se natpis učinio malčice nepristojnim.

Džejkobs se samo osmehnuo. „Možda ćemo se i time pozabaviti, ali ću prvo
probati nešto drugo.“ Obratio se meni. „Kome bog pomaže, Džejmi?“

„Oni što sebi pomažu“, rekao sam.

„Gramatički neprecizno, ali tačno.“

Prišao je radnom stolu i podigao nešto što je ličilo na debeli platneni pojas
ili najtanje električno ćebe na svetu. Kabl je visio s njega. Spajao ga je s
malom belom plastičnom kutijom s dugmetom na vrhu. Džejkobs je stajao s
pojasem u rukama. Smrknuto je posmatrao Kona. „Ovo je projekat kojim sam
se bavio prošle godine. Nazvao sam ga električni nervni stimulator.“

„Jedan od tvojih izuma“, rekao sam.

„Ne baš. Ideja o korišćenju elektriciteta za umanjenje bola i stimulisanje

mišiča je veoma, veoma stara. Rimski lekar Skribonije Largo šest godina pre
Hristovog rođenja otkrio je da se bol u stopalu i nozi smanjuje ako pacijent
stane na električnu jegulju.“

„To ste izmislili!“, optužila ga je Kler kroz smeh. Kon se nije smejao. Zurio
je u platneni pojas.

„Ni u kom slučaju“, reče Džejkobs, „ali moj izum koristi male baterije -
koje sam ja izumeo - kao pogon. Električne jegulje retke su u centralnom
Mejnu. Teško ih je omotati oko dečjeg vrata. Nameravam da to učinim s ovom
spravicom. Doktor Reno verovatno je imao pravo u pogledu tvojih glasnih
žica, Kone, možda nisu pokidane. Možda im je potrebno električno paljenje na
kablove. Voljan sam da izvedem eksperiment. Na tebi je da odlučiš želiš li da
učestvuješ u njemu. Šta kažeš?“

Kon je klimnuo. U njegovim očima uočio sam izraz koji neko vreme nije
bio u njima - nadu.

„Kako to da nam ovo niste pokazali na sastancima UMM-a?“, pitala je Kler

gotovo optužujućim tonom.

Džejkobsovo lice svedočilo je o iznenađenju i blagoj nelagodnosti.

„Pretpostavljam da nisam mogao smisliti način da ovo povežem s hrišćanskim
podučavanjem. Mislio sam da je isprobam na Alu Noulsu, dok me Džejmi nije
danas obišao. Znate šta ga je zadesilo?“

Svi smo klimnuli. Izgubio je prste u mašini za razvrstavanje krompira.

„Još oseća prste koji nisu tu. Žali se da ga bole. Ostatak šake služi ga
slabije zbog oštećenja nerava. Već sam rekao da godinama znam da elektricitet
može biti od pomoći u takvim slučajevima. Izgleda da ćeš ti biti moj zamorac,
Kone.“

„Znači da je sreća htela da završite ovu spravu baš kad nam je zatrebala?“,
zanimala se Kler. Nije mi bilo jasno zašto je to zanima, ali se videlo da to
smatra bitnim.

Džejkobs ju je prekorno pogledao i rekao: „Podudarnosti i sreća samo su

reči kojima ljudi lišeni vere opisuju božju volju, Kler.“

Pocrvenela je i oborila pogled ka patikama. Kon je u međuvremenu pisao

po beležnici. Podigao ju je. HOĆE LI BOLETI?
 „Mislim da neće“, reče Džejkobs. „Struja je veoma slaba. Uistinu je
zanemarljiva. Probao sam je na ruci - obmotao sam je pojasom kao spravom
za merenje pritiska - i osetio samo golicanje, slično onom što se javlja kad
vam ruka ili noga utrnu. Ako te nešto zaboli, podigni ruke. Odmah ću isključiti
spravu. Staviću ti je oko vrata. Tesno će prionuti, ali te neće stezati. Disaćeš
bez problema. Kopče su najlonske. Na ovakvim spravama nema metala.“

Obmotao je pojas oko Konovog vrata. Ličio je na debeli zimski šal. Kon
nas je uplašeno posmatrao razrogačenim očima. Klimnuo je kad ga je prečasni
pitao je li spreman. Kler mi je poklopila šaku svojom. Imala je hladne prste.
Mislio sam da će se Džejkobs pomoliti za uspeh poduhvata. Verujem da je to
na određeni način i učinio. Sagnuo se da bi pogledao Kona pravo u oči i
rekao: „Očekuj čudo.“

Kon je klimnuo. Video sam kako se platno oko njegovog vrata diže i spušta
kad je progutao knedlu.

„Dobro je. Idemo.“

Čuo sam tiho zujanje kad je prečasni Džejkobs okrenuo dugme na vrhu
kontrolne kutije. Kon je trznuo glavom. Usne su mu se trgle prvo na jednom, a
zatim i na drugom uglu. Trzao je rukama i mahao prstima.

„Boli li te?“, pitao je Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta,

spreman da reaguje. „Podigni ruke ako te boli.“

Kon je odmahnuo glavom. Progovorio je kao da ima usta puna šljunka:

„Ne... boli. Toplo je.“

Kler i ja razmenili smo začuđene poglede i snažnu, gotovo telepatsku,

misao: Čuh li ja nešto? Stiskala mi je ruku tako snažno da me je bolela, ali
nisam mario. Pogledali smo Džejkobsa, koji se smešio.

„Ne pokušavaj da pričaš. Ne još. Pojas će biti uključen dva minuta. Izuzev
ako ne počne da te boli. Podigni ruke ako se to desi. Odmah ću ga isključiti.“

Kon nije dizao ruke, iako su mu se prsti neprestano dizali i spuštali, kao da
svira nevidljivi klavir. Gornja usna razvukla mu se nekoliko puta u nevoljni
osmeh. Oči su mu treptale i kolutale. Jednom je prozborio, šljunkastim glasom:
„Ponovo... govorim.“

„Ćuti!“, strogo će Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta, spreman

da isključi uređaj. Pogled mu je počivao na sekundari sata. Okrenuo je dugme
posle čitave večnosti. Tiho zujanje je utihnulo. Otkopčao je neobični pojas.
Podigao ga je preko Konove glave. Ovaj je odmah stisnuo vrat. Koža mu je
bila malčice crvena. Mislim da nije bila takva zbog električne struje, već zbog
dodira s pojasom.

„Kone - reci: navrh brda, vrba mrda. Zaustavi se čim te grlo zaboli.“

„Navrh brda“ poče Kon neobičnim, šljunkastim glasom, „vrba mrda.“ A

zatim: „Moram da pljunem.“

„Boli li te grlo?“

„Ne, samo moram da pljunem.“

Kler je otvorila vrata šupe. Kon se nagnuo napolje, pročistio grlo (iz kog se
čuo neprijatan metalni zvuk sličan škripi zarđalih šarki) i ispljunuo najveću
šlajmaru koju sam ikad video. Okrenuo se prema nama. Masirao je grlo
jednom rukom.

„Navrh brda.“ Još to nije bio nekadašnji Konov glas, ali zvučao je mnogo
razgovetnije i nalik ljudskom. Suze su mu se zakotrljale niz obraze. „Vrba
mrda.“

„To je dovoljno“, reče Džejkobs. „Idemo u kuću. Popićeš čašu vode. Veliku
čašu. Moraš da piješ mnogo vode. Večeras i sutra. Sve dok ne progovoriš
normalnim glasom. Hoćeš li to učiniti?“

„Hoću.“

„Pozdravi oca i majku kad se vratiš kući. Zatim idi u sobu i klekni. Zahvali
se bogu što ti je vratio glas. Hoćeš li to učiniti?“

Kon je žustro klimnuo. Plakao je jače no ikad i nije bio jedini. Kler i ja smo
plakali s njim. Samo je prečasni Džejkobs bio suvih očiju. Mislim da je bio
previše zaprepašćen da bi plakao.

Samo Petsi nije bila iznenađena. Stisnula je Kona za ruku kad smo ušli u
kuću i izjavila staloženim glasom: „Evo dobrog dečaka.“

Mori je zagrlio mog brata i ovaj njega. Stisnuo ga je tako jako da je mališan
iskolačio oči. Petsi je donela čašu vode iz kuhinje. Kon ju je ispio. Zahvalio
se gotovo normalnim glasom.

„Nema na čemu, Kone. Morijevo vreme za odlazak u krevet davno je

prošlo. Vreme je i da se vi vratite kući.“ Uhvatila je sinčića za ruku.

Povela ga je prema stepenicama. Dobacila nam je ne osvrćući se: „Mislim

da će vaši roditelji biti veoma srećni.“

Strahovito je potcenila njihovu radost.

Bili su u dnevnoj sobi i gledali Virdžinijanca.2

Nisu razgovarali. Osećao sam ledenu atmosferu među njima, uprkos radosti i
uzbuđenju. Endi i Teri rvali su se na spratu. Prepirali su se oko nečeg. Drugim
rečima, sve je bilo kao i obično. Mama je imala pletivo u krilu. Nagnula se da
rasplete klupko u korpi kad je Kon rekao: „Zdravo, mama. Zdravo, tata.“

Tata se zevajući zagledao u njega. Mama se ukočila, s jednom rukom u

korpi i s iglama u drugoj. Podigla je glavu, veoma polako. Kazala je: „Šta...“

„Zdravo“, ponovio je Kon.

Vrisnula je i skočila sa stolice. Prevrnula je korpu s pletivom. Zgrabila ga

je kao što je ponekad činila kad smo bili mali i kad je htela da nas izbubeca
zbog nekog ogrešenja. Te noći nije bilo bubotaka. Ridajući, zagrlila je Kona.
Čuo sam kako Teri i Endi trče niz stepenice da bi videli šta se dešava.

„Reci još nešto!“ povikala je. „Reci još nešto, da ne mislim kako sam
sanjala!“

„Ne bi trebalo da...“, počela je Kler, ali ju je Kon prekinuo. Zato što je
mogao da govori.
 „Volim te, mama“, rekao je. „Volim te, tata.“

Tata je uhvatio Kona za ramena. Izbliza je pogledao njegovo grlo. Ništa nije
video. Crvena modrica je izbledela. „Hvala bogu“, rekao je. „Hvala bogu,
sinko.“

Kler i ja smo razmenili poglede. Nismo morali glasno da izreknemo ono što
nam je bilo na umu: I prečasni Džejkobs zaslužuje zahvalnost.

Objasnili smo kako se od Kona očekuje da ispočetka oprezno koristi glas.

Endi je otišao u kuhinju kad smo im ispričali za vodu. Vratio se s tatinom
velikom šoljom za kafu (na kojoj je bila kanadska zastava i natpis
IMPERIJALNI GALON KOFEINA), punom vode. Kon je pio dok smo Kler i
ja na smenu pričali šta se dogodilo. Kon se ubacio nekoliko puta. Rekao je
kako je osetio golicanje kad je pojas uključen. Kler bi ga prekorila kad god bi
otvorio usta.

„Ne mogu da verujem“, ponavljala je mama. Nije mogla da skine pogled s

Kona. Nekoliko puta zgrabila ga je i zagrlila, kao da se boji da će mu izrasti
krila, da će se preobraziti u anđela i odleteti.

„Ako mu crkva nije platila ulje za loženje“, reče tata, kad smo završili
priču, „prečasni Džejkobs više nikad neće morati da plati nijedan litar.“

„Nešto ćemo smisliti“, odsutno će mama. „Sad ćemo proslaviti. Teri,

donesi sladoled spremljen za Klerin rođendan iz frižidera. Prijaće Konovom
grlu. Ti i Endi postavite sto. Sve ćemo pojesti. Iznesite velike činije. Ne ljutiš
se zbog toga, Kler?“

Odmahnula je glavom. „Ovo je bolje od rođendanske zabave.“

„Moram u toalet“, reče Koni. „Zbog popijene vode. Zatim ću se pomoliti.

Prečasni mi je to rekao. Ne ulazite u sobu dok se molim.“

Popeo se na sprat. Endi i Teri otišli su u kuhinju da bi poslužili napolitanca

(koji smo zvali van-čok-jag... uspomene nezaustavljivo oživljavaju). Mama i
tata vratili su se u fotelje. Zurili su u televizor, ne videći ga. Gledao sam kako
mama pruža ruku i kako je tata prihvata, ne gledajući u nju, kao da je znao gde
će biti. Taj prizor ispunio me je srećom i olakšanjem.

Neko me je povukao za ruku. Bila je to Kler. Provela me je kroz kuhinju,

gde su se Endi i Teri prepirali oko veličine porcija. Uvela me je u predsoblje.
Posmatrala me je razrogačenim i blistavim očima.

„Jesi li ga video?“ Nije me pitala, već je zahtevala odgovor.

„Koga?“

„Prečasnog Džejkobsa, glupane! Da li si ga video kad sam ga pitala zašto

nam nije pokazao električni pojas na sastancima UMM-a?“

„Pa... da...“

„Rekao je da je godinu dana radio na njemu. Pokazao bi ga da je to istina.

Pokazuje nam sve što napravi!“

Setio sam se koliko je bio iznenađen kad ga je Kler razotkrila (i ja sam više
nego jednom imao isti izraz kad bi me u nečem otkrili), ali...

„Hoćeš li da kažeš da je lagao?“

Žustro je klimnula. „Da! Lagao je! A njegova supruga? Znala je za to! Znaš
li šta mislim? Počeo je da radi na pojasu čim si otišao. Verovatno je imao
spremnu ideju - mislim da ima hiljade ideja o električnim izumima; iskaču mu
iz uma kao kokice - ali nije uradio ništa na realizaciji ove dok se nisi
pojavio.“

„Bože, Kler, ne mislim...“

Još me je držala za ruku. Nestrpljivo me je i snažno povukla prema sebi,

kao da mi pomaže da se izvučem iz gliba. „Zar nisi video njihov kuhinjski sto?
Prazan tanjir i čaša bili su još na njemu! Preskočio je večeru da bi završio
posao na vreme. Radio je kao demon, ako je suditi po njegovim šakama. Bile
su crvene. Imao je plikove na dva prsta.“

„Uradio je sve to za Kona?“

 „Ne bih rekla.“ Gledala me je pravo u oči.

„Kler! Džejmi!“ zvala je mama. „Dođite na sladoled!“

Kler nije ni pogledala ka kuhinji. „Tebe je prvog upoznao od sve dece u

UMM-u. Tebe najviše voli. Učinio je to zbog tebe, Džejmi. Učinio je to zbog
tebe.“

Ušla je u kuhinju. Ostavila me je da stojim pored drva za ogrev. Bio sam

zaprepašćen. Nisam joj preneo moj intuitivni utisak: prečasni Džejkobs bio je
iznenađen Konovim izlečenjem koliko i mi.

Nije očekivao da će pojas funkcionisati.

 III

NESREĆA. MAJČINA PRIČA.

STRAŠNA PROPOVED.
RASTANAK
Patriša Džejkobs je 1965. godine, jednog oktobarskog dana, toplog i bez
oblačka, smestila Prilepka Morija na prednje sedište plimut belvedera,
svadbenog poklona njenih roditelja, i krenula u Crveno-beli market u Gejts
Folsu - „Krenula je u bakaluk“, rekli bi Jenkiji u to doba.

Farmer Džordž Barton - neženja zvani Usamljeni Džordž - pet kilometara

odatle pošao je od kuće s kopačem krompira, pričvršćenim za zadnji deo
Fordovog kamioneta. Planirao je da se odveze kilometar-dva niz Devetku do
južnog polja. S kopačem nije mogao da vozi brže od šesnaest kilometara na
sat. Vozio je pored druma, da bi oni što idu prema jugu mogli da ga bezbedno
zaobiđu. Usamljeni Džordž ponašao se uviđavno. Bio je dobar
poljoprivrednik, komšija, član školskog odbora i crkvenjak. Takođe je bio,
kako je govorio s primesom ponosa, pepileptičar. Hitro bi dodao da mu je
doktor Reno prepisao pilule koje skoro savršeno kontrolišu napade. Možda je
imao pravo, ali je tog dana doživeo jedan za volanom kamioneta.

„Verovatno nije trebalo da vozi, izuzev možda na poljima“, kasnije je

govorio doktor Reno, „ali kako reći čoveku njegovog zanimanja da mora da se
odrekne vozačke dozvole? Nije imao ženu ili odraslu decu koja bi mogla da
sednu za volan umesto njega. Oduzimanje vozačke dozvole primoralo bi ga da
proda imanje na licitaciji.“

Gospođa Adel Parker se, nedugo nakon što su Petsi i Mori krenuli u
Crveno-beli market, spuštala niz brdo Seroj. Približavala se uskoj i opasnoj
krivini, gde je zabeleženo mnogo udesa. Vozila je veoma polako, tako da je
imala vremena da stane - na jedvite jade - pre no što obori ženu koja se
teturala nasred puta. Žena je jednom rukom stiskala kapajući zamotuljak na
grudi. Petsi Džejkobs služila se samo jednom rukom, zato što je druga bila
otkinuta do lakta. Krv joj je tekla niz lice. Deo skalpa visio joj je pored
ramena. Jesenji povetarac nosio je krvave uvojke. Desno oko palo joj je na
obraz. U sekundi je ostala bez sve lepote. Lepota je krhka.

„Pomozite mojoj bebi!“, kriknula je kad je gospođa Parker zaustavila stari

studebejker i izašla. Videla je belveder, iza krvave žene s kapajućim
zamotuljkom. Goreo je, prevrnut na krov. Pored njega je bio ugnuti prednji deo
kamioneta Usamljenog Džordža. Džordž je ležao preko volana. Prevrnuti
kopač krompira iza njega zaprečio je Devetku.

„Pomozite mojoj bebi!“ Petsi je pružala zavežljaj. Adel Parker pokrila je

oči i zavrištala kad je videla da to nije beba, već dečačić s otkinutim licem.
Videla je kako Petsi kleči na kolenima, kao da se moli, kad je skinula ruke s
očiju.

Još jedan kamionet spustio se niz brdo Seroj. Zamalo što nije udario u
zadnji deo studebejkera Parkerove. Vozio ga je Fernald Devit, koji je tog dana
obećao Džordžu da će mu pomoći u vađenju krompira. Iskočio je iz kabine,
pritrčao gospođi Parker i pogledao ženu koja je klečala na putu. Potrčao je do
mesta sudara.

„Gde ćeš?“, vrisnula je gospođa Parker. „Pomozi joj! Pomozi toj ženi!“

Fernald, koji se borio kao marinac na Pacifiku i tamo video neopisive

užase, nije zastao, ali joj je doviknuo preko ramena: „Ona i dete su gotovi.
Džordž možda nije.“

Nije pogrešio. Petsi je umrla mnogo pre dolaska ambulantnih kola iz Kasl
Roka. Usamljeni Džordž Barton doživeo je osamdeset i neku. Nikad više nije
seo za volan motornog vozila.

Pitate se: „Kako je moguće da sve to znaš, Džejmi Mortone? U to doba

imao si samo devet godina.“

Ali znam.
Majka je 1976. godine, kao relativno mlada žena, obolela od raka jajnika. Bio
sam na drugoj godini Univerziteta Mejn. Tražio sam da me oslobode
pohađanja drugog semestra, da bih mogao da budem s njom do kraja. Iako deca
Mortonovih više nisu bila deca (Kon je bio na drugoj strani horizonta, na
Havajima, proučavajući pulsare u Opservatoriji Mauna Kea), vratila su se
kući da bi bila s mamom i pomogla tati, previše potresenom da bi bio koristan.
Samo se muvao po kući ili dugo šetao po šumi.

Mama je želela da umre kod kuće. Bila je odlučna u tome. Hranili smo je na
smenu. Davali smo joj lekove i sedeli pored nje. U to doba bila je tek nešto
više od skeleta. Uzimala je morfijum zbog bolova. To je čudna supstanca.
Slamala je prepreke - čuvenu jenkijevsku uzdržanost - koje bi inače bile
nesalomive. Februarskog popodneva, nedelju dana pre njene smrti, došao je
moj red za bdenje. Tog dana padao je sneg. Bilo je veoma hladno. Severni
vetar ljuljao je kuću i vrištao ispod streha. U kući je bilo toplo, čak vruće. Tata
je radio s lož-uljem, sećate se. Posle gadne godine sredinom šezdesetih, kad
smo se suočili s bankrotstvom, nije postao samo uspešan već i umereno
imućan.

„Spusti ćebad, Terense“, reče majka. „Zašto ih ima tako mnogo? Gorim.“

„Džejmi je ovde, mama. Teri je napolju u garaži s tatom.“ Sklonio sam

jedino ćebe s nje i otkrio groznu sivoružičastu spavaćicu - činila se praznom.
Njena kosa (posedela i pre no što je dobila rak) proredila se i svela na
nekoliko pramenova. Usne su se povukle sa zuba, koji su zbog toga izgledali
preveliki, nekako konjasti. Samo se oči nisu promenile. Bile su još mlade i
pune napaćene znatiželje: Šta mi se dešava?

„Džejmi, Džejmi, to sam i rekla. Mogu li dobiti pilulu? Bol je danas

nepodnošljiv. Nikad nisam ovoliko trpela.“

„Dobićeš je za petnaest minuta, mama.“ Trebalo je da je uzme za dva sata,

ali nisam video svrhu u strogom pridržavanju rasporeda. Kler je predložila da
joj damo sve pilule odjednom. Endi se prenerazio. Samo je on ostao veran
strogom religioznom vaspitanju.

„Hoćeš li da je pošalješ u pakao?“ pitao je.

 „Neće otići u pakao, ako joj mi damo lekove“, reče Kler - sasvim razumno,
po mom mišljenju. „Ne može odgovarati za ono što nije znala.“ Zamalo što mi
nije slomila srce kad je izrekla jednu od majci najdražih poštapalica. „Više ne
zna da li gazi ili jaše. Ne više.“

„Uradila bi tako nešto“, reče Endi.

„Ne bih“, uzdahnula je Kler. Bližila se tridesetoj. Bila je lepša no ikad.

Možda zato što se konačno zaljubila? Ako jeste, radilo se o najjetkijoj životnoj
ironiji. „Nemam tu vrstu hrabrosti. Imam je dovoljno da je pustim da se muči.“

„Kad se nađe u raju, njene patnje biće samo sen“, reče Endi, kao da stavlja
tačku na raspravu. Pretpostavljam da je verovao da je ta tema iscrpljena.

Vetar je zavijao, a stari staklići na jedinom prozoru u spavaćoj sobi zlokobno

zveckali. Mati je rekla: „Sad sam tako, tako mršava. Svi su rekli da sam bila
zgodna mlada. Lora Makenzi sad je tako mršava.“ Usne su joj se obesile u
klovnovskoj grimasi tuge i bola.

Provešću još tri sata u sobi s njom pre nego što me Teri bude smenio.
Možda će neko vreme spavati, ali sad je bila budna. Očajnički sam želeo da
joj skrenem pažnju s njenog tela, koje je proždiralo samo sebe. Uhvatio bih se
za bilo šta da bih postigao taj cilj. Slučajno je to bio Čarls Džejkobs. Pitao
sam je ima li pojma gde je otišao posle Harloua.

„O, to je bilo odvratno doba“, rekla je. „Nešto grozno desilo se njegovoj
ženi i mališanu.“

„Da“, rekao sam. „Sećam se.“

Umiruća majka nastavila je sjetkim prezirom. „Ne znaš. Ne razumeš. Bilo

je grozno zato što njihova pogibija nije bila ničija krivica. Sigurno nije
Bartonova. Dobio je napad.“

Rekla mi je ono što sam vam ispričao. Sve je čula od Adel Parker, koja joj
je saopštila da će je slika umiruće žene doveka proganjati. „Ja nikad nisam
zaboravila“, reče mama, „njegov vrisak kod Pibodija. Nisam znala da
muškarac može ispustiti takav zvuk iz sebe.“
Fernaldova supruga, Dorina Devit, pozvala je moju majku da joj saopšti
novosti. Imala je dobar razlog da prvo pozove Loru Morton. „Moraćeš da mu
kažeš“, rekla je.

Majka se užasnula. „O, ne! Ne mogu!“

„Moraćeš“, strpljivo joj se objašnjavala Dorina. „Ovakve vesti ne

saopštavaju se telefonom. Vi ste mu najbliži susedi, ako izuzmemo onu
kravetinu Majru Harington.“

Majka mi se obratila, nakon što je morfijum zbrisao preostalu suzdržanost,

„Prikupila sam svu hrabrost. Napustila me je dok sam prelazila preko praga.
Morala sam da se okrenem, otrčim do ve-cea i da se olakšam.“

Spustila se niz naše brdo, prešla Devetku i stigla do parohijskog doma.

Znao sam da joj je to bila najduža šetnja u životu, iako to nije rekla. Pokucala
je. Nije otvarao, iako je čula radio.

„Kako bi me čuo?“, zapitala je tavanicu kad sam seo pored nje, „kad sam
prvi put jedva dodirnula drvo.“

Drugi put je jače pokucala. Otvorio je vrata. Gledao je kroz mrežu na

spoljnim vratima. Držao je veliku knjigu u ruci. I posle toliko godina sećala se
njenog naslova: Protoni i neutroni: tajni svet elektriciteta.

„Zdravo, Lora“, rekao je. „Jeste li dobro? Mnogo ste bledi. Uđite, uđite.“

Ušla je. Pitao je šta nije u redu.

„Desila se jeziva nesreća“, rekla je.

Zvučao je još zabrinutije. „Da li je stradao Dik ili neko od dece? Hoćete li
da pođem s vama? Sedite, Lora. Plašim se da ćete se onesvestiti.“

„Svi moji su dobro“, rekla je. „Reč je... o Petsi i Moriju, Čarlse.“

Pažljivo je spustio veliku knjigu na sto u hodniku. Tada je verovatno

pročitala naslov. Nisam se iznenadio što ga nije zaboravila. U takvim
trenucima čovek vidi i pamti sve. Znam to iz ličnog iskustva. Voleo bih da ne
znam.

„Koliko teško su povređeni?“ Nastavio je pre no što je stigla da odgovori:

„Da li su u Sent Stiviju? Moraju biti, ona je najbliža. Možemo li da idemo
vašim kombijem?“

Bolnica Sent Stiven bila je u Kasl Roku, ali oni nisu tamo odvezeni.
„Čarlse, pripremite se za težak udarac.“

Uhvatio ju je za ramena - nežno, nikako čvrsto. Oči su mu plamtele kad se

nagnuo prema njoj. „Koliko su loše? Lora, koliko su povređeni?“

Majka se rasplakala. „Mrtvi su, Čarlse. Žao mi je.“

Pustio ju je. Ruke su mu se obesile pored tela. „Ne, nisu“, rekao je. To je
bio glas čoveka koji navodi prostu činjenicu.

„Trebalo je da se dovezem do vas“, reče majka. „Trebalo je da se dovezem

kombijem. Nisam razmišljala. Samo sam krenula.“

„Nisu“, ponovio je. Okrenuo joj je leđa i prislonio čelo na zid. „Nisu.“
Udarao je glavom o zid dovoljno jako da se obližnja slika Isusa s jagnjetom
zatresla. „Nisu.“ Udario je ponovo. Slika je pala s eksera.

Uhvatila ga je za ruku. Bila je mlitava i meka. „Čarlse, ne činite to.“

Dodala je, kao da se obraća nekom od svoje dece, a ne odraslom čoveku.
„Nemojte, dušo.“

„Nisu.“ Ponovo je udario čelom o zid. „Nisu!“ I ponovo. „Nisu!“

Ovog puta uhvatila ga je obema rukama i odvojila od zida. „Prestanite!

Prestanite iz ovih stopa!“

Ošamućeno je pogledao u nju. Crvenilo mu se širilo po čelu.

„Kakav je to pogled bio“, rekla mi je posle toliko godina na samrtnoj

postelji. „Morala sam da ga gledam u oči, iako je taj prizor bio nepodnošljiv.
Kad se počne tako nešto, mora da se ide do kraja.“
 „Pođite sa mnom do moje kuće“, rekla mu je. „Daću vam nešto Dikovog
viskija, pošto vam je alkohol neophodan. Znam da ovde nema ničeg sličnog...“

Nasmejao se. Bio je to poražavajući zvuk.

„... zatim ću vas odbaciti do Gejts Folsa. Oni su u Pibodijevom zavodu.“

„U Pibodijevom zavodu?“

Čekala je da se misao uvreži u njegovoj glavi. Znao je čime se bave u

Pibodijevom zavodu, baš kao i ona. Prečasni Džejkobs držao je opelo na
desetinama pogreba.

„Petsi ne može da bude mrtva“, rekao je, strpljivim poučnim tonom. „Danas
je sreda. Sreda je princ špageti dan. Tako kaže Mori.“

„Pođite sa mnom, Čarlse.“ Uhvatila ga je za ruku i povukla ka vratima, a

zatim na predivno jesenje sunce. Tog jutra probudio se pored supruge i
doručkovao preko puta sina. Razgovarali su o koječemu, kao što svi ljudi rade.
Nikad se ne zna. Svaki dan može biti dan naše propasti. A nikad se ne zna koji
dan će to biti.

Nakrenuo je glavu, kao pas, ka zvuku sirena i brdu Seroj kad su stigli do
suncem okupane tihe Devetke, bez saobraćaja, kao što je uvek bila. Dimna
mrlja dizala se na obzoru. Pogledao je moju majku.

„I Mori? Jesi li sigurna?“

„Hajdemo, Čarli.“ („To je bio jedini put da sam mu se tako obratila“, rekla
mi je.) „Hajdemo, stojimo nasred puta.“

Odvezli su se u Gejts Fols našim starim kombijem. Išli su preko Kasl Roka.
Taj put bio je najmanje trideset dva kilometra duži. Majka je uglavnom izašla
iz šoka. Mogla je jasno da razmišlja. Vozila bi preko polja i pašnjaka, ali se ne
bi provezla pored mesta nesreće.

Pibodijev pogrebni zavod bio je na Velikoj ulici. Sivi kadilak već je bio na
prilaznom putu, a nekoliko vozila parkirano na ulici ispred njega. Jedan od
njih bio je bjuik Redžija Keltona, drumska krstarica. Pao joj je veliki kamen sa
srca kad je među parkiranim vozilima ugledala i kamion s natpisom MORTON
ULJE ZA LOŽENJE.

Tata i gospodin Kelton izašli su iz zavoda kad je mama povela prečasnog

Džejkobsa stazom. Gledao je gore, rekla je mama, kao da pokušava da odredi
koliko će lišće crveneti dok ne dostigne najsnažniju nijansu.

Tata je zagrlio Džejkobsa, koji mu nije uzvratio zagrljaj. Stajao je obešenih

ruku i posmatrao lišće.

„Čarli, tako mi je žao zbog tvog gubitka“, grmnuo je Kelton. „Svima nam je
žao.“

U zavodu ih je zapahnuo slatkasti miris cveća. Iz zvučnika je dopirao

pomalo gnusni šapat orgulja. Majra Harington - Mimo za sve iz Vest Harloua -
već je stigla, verovatno zato što je na telefonskoj liniji koju je delila s nama
čula majčin razgovor s Dorin. Prisluškivanje je bilo njen hobi. Podigla je
pozamašno telo sa sofe u predvorju i privila prečasnog Džejkobsa na golemo
poprsje.

„Tvoja draga slatka žena i tvoj dragi slatki dečak!“ kriknula je piskavim,
raspekmeženim glasom. Mama je razmenila pogled s tatom. Trgli su se. „Pa,
sad su u raju! Nek ti to bude uteha! Spašeni su krvlju Jagnjetovom. Ljuljuškaju
se u njegovom večitom zagrljaju!“, suze su tekle niz Mimoine obraze.
Probijale su se kroz debeli sloj ružičastog pudera.

Prečasni Džejkobs dozvoljavao je da bude grljen i dodirivan. Posle minut-

dva („Otprilike kad sam pomislila da neće prestati dok ga ne udavi onim
sisurinama“, rekla mi je majka) odgurnuo ju je od sebe. Nije to bio grub, već
odlučan gest. Okrenuo se ka mom ocu i gospodinu Keltonu i rekao: „Hoću da
ih vidim.“

„Nemoj, Čarli, ne još“, reče gospodin Kelton. „Pokušaj da se bar malčice

strpiš. Samo dok ih gospodin Pibodi...“

Džejkobs je prošao kroz dvoranu, gde je uparađena starica u kovčegu od

mahagonija čekala na poslednje pojavljivanje u javnosti. Požurio je hodnikom
što je vodio do zadnjeg dela zgrade. Znao je kuda ide. Malo ljudi je bolje
poznavalo zavod od njega.

Tata i gospodin Kelton požurili su za njim. Majka je sela. Mimo je sela

preko puta nje. Oči su joj plamtele ispod oblaka sede kose. Bila je stara. Imala
je osamdeset i neku. Ništa izuzev tragedija, skandala i poseta brojne unučadi i
praunučadi nije moglo da oživi njen duh.

„Kako je to podneo?“, prošaptala je starica. „Da li si se pomolila na

kolenima s njim?“

„Nemoj sad, Majra“, reče mama. „Iscrpljena sam. Želim da sklopim oči i
da se malo odmorim.“

Odmor joj nije bio suđen zato što se baš u tom času iz soba za pripremu u
zadnjem delu zavoda prolomio vrisak.

„Zvučao je kao današnji vetar, Džejmi“, rekla je, „samo što je bio stotinu
puta gori.“ Konačno je skrenula pogled s tavanice. Voleo bih da nije, zato što
sam iza svetlosti u njenim očima video primicanje smrtonosne tame. „Isprva
nije bilo reči, samo luđačko zavijanje. Poželela sam da je tako i ostalo, ali
nije. „Gde mu je lice?“, kriknuo je. „Gde je lice mog dečačića?“

Ko će propovedati na pogrebu? To je bilo pitanje (nalik onom ko šiša bricu)

koje me je mučilo. Kasnije sam čuo sve o pogrebu, ali mu nisam prisustvovao.
Majka je rekla da će samo ona, tata, Kler i Kon ići na sahranu. Procenila je da
bi za ostale to moglo biti previše potresno iskustvo (sigurno je mislila na
jezive vriske iz sobe za pripremu Pibodijevog zavoda). Endi je dobio zadatak
da brine o Teriju i meni. To mi se nije dopadalo zato što je znao da bude
grozan, pogotovu u odsustvu roditelja. Za vatrenog hrišćanina bio je preterano
sklon indijanskoj vatri i čvrgama - onim jakim od kojih bismo videli sve
zvezde.

U subotu na dan Petsinog i Morijevog pogreba nije palio indijanske vatre,

niti čvrge. Rekao je da će spremiti hranu iz konzerve ako se roditelji ne vrate
do večere. U međuvremenu se od nas očekivalo da gledamo televiziju i
ćutimo. Otišao je na sprat i nije silazio. Voleo je Prilepka Morija ništa manje
od nas, koliko god džangrizav i diktatorski nastrojen bio. I, naravno, ložio se
na Petsi (baš kao i mi... izuzev Kona, koji ni tada niti ikada nije mario za cure).
Možda je otišao gore da se moli - Sveti Matej savetovao je da se zavučete u
orman i zaključate vrata - ili je možda želeo da sedne, porazmisli i pokuša da u
svemu nađe neki smisao. Dve pogibije nisu skršile njegovu veru - do smrti je
ostao tvrdokorni fundamentalistički hrišćanin - iako je sigurno bila ozbiljno
uzdrmana. Tragične smrti nisu slomile ni moju veru. Strašna propoved je to
učinila.

Prečasni Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga držao je pogrebni govor za

Petsi i Morija u našoj crkvi. Niko se tome nije čudio, pošto je moj tata rekao
„da između kongregacionista i metodista nema nikakve razlike.“

Ljudi su se čudili kad je Džejkobs odlučio da službu na groblju Vilou gruv

poveri Stivenu Givensu, pastoru (nije se predstavljao kao prečasni) Silomske
crkve, u kojoj su se vernici još čvrsto pridržavali učenja Frenka Vestona
Sendforda, propovednika apokalipse, što je ohrabrivao roditelje da šibaju
decu zbog sitnih grehova („Morate biti učitelji Hristovi“, savetovao ih je) i
zahtevao tridesetočasovne postove... čak i od odojčadi.

Ta crkva mnogo se promenila od Sendfordove smrti (danas se malo

razlikuje od drugih protestantskih grupa), ali je 1965. godine gomila starih
glasina - ojačanih neobičnom odećom članova i njihovim nedvosmisleno
iskazivanim ubeđenjem da če se kraj sveta desiti iduće nedelje - opstajala.
Ispostavilo se da su se naš Čarls Džejkobs i njihov Stiven Givens godinama
sastajali u Kasl Roku na kafici i da su bili prijatelji. Neki žitelji Harloua posle
Strašne propovedi tvrdili su da je prečasni Džejkobs bio inficiran
silomizmom. To je mogao biti slučaj, ali su mama i tata (kao i Kon i Kler,
čijem svedočenju više verujem), govorili da je Givensovo izlaganje bilo
odmereno, utešno i prikladno za pogrebnu ceremoniju.

„Nijedanput nije pomenuo kraj sveta“, reče Kler. Sećam se kako je divno
izgledala te večeri u tamnoplavoj haljini (najbližoj crnoj boji) i čarapama za
odrasle. Sećam se da gotovo ništa nije pojela za večeru. Samo je gurala hranu
po tanjiru dok se nije pomešala i zaličila na pseću povraćku.

„Koji deo Biblije je Givens čitao?“, zanimao se Endi.

„Prvo poglavlje iz Prve poslanice Korinćanima“, reče mama. „Ono o

gledanju kroz zatamnjeno staklo.“
 „Dobar izbor“, mudro će moj stariji brat.

„Kako se on ponašao?“, pitao sam mamu. „Kako se ponašao prečasni

Džejkobs?“

„Bio je... tih“, rekla je. Videlo se da je potresena. „Mislim da je bio

meditativan.“

„Ne, nije“, reče Kler. Odgurnula je tanjir od sebe. „Bio je kontuzovan.

Sedeo je na preklopnoj stolici pri vrhu grobne jame. Nastavio je da sedi s
rukama među kolenima i oborene glave kad ga je gospodin Givens zamolio da
baci prvi grumen zemlje i da mu se pridruži u molitvi.“ Zaplakala je. „Meni je
sve to ličilo na san, na noćnu moru.“

„Ali ustao je i bacio grumen zemlje“, reče tata. Spustio je ruku na njena
ramena. „Učinio je to posle izvesnog vremena. Bacio je šaku zemlje na
kovčege. Je li tako bilo, Kler Ber?“

„Jeste“, rekla je, plačući jače no ikad. „Silomita ga je posle toga uhvatio za
ruke i praktično podigao sa stolice.“

Kon ništa nije rekao. Opazio sam da više nije za stolom. Video sam ga u
zadnjem dvorištu, kraj bresta na čijoj je grani visila guma na konopcu.
Naslonio je glavu na koru drveta i zagrlio stablo. Ramena su mu drhtala.

Za razliku od Kler, večerao je. Nisam to zaboravio. Pojeo je sve sa svog

tanjira i zatražio repete, snažnim, jasnim glasom.

Crkvenjaci su sledeće tri nedelje dovodili gostujuće propovednike. Pastor

Givens nije bio među njima. Pretpostavljam da nije pozvan, iako je bio
odmeren, obziran i prikladan na Vilou gruvu. Jenkiji su po prirodi i vaspitanju
uzdržani ljudi. Takođe gaje izvesnu količinu predrasuda povodom religije i
rase. Tri godine kasnije čuo sam jednog učitelja u srednjoj školi Gejts Folsa
kako govori drugom ogorčenim, začuđenim tonom: „Zašto bi iko želeo da
upuca tog prečasnog Kinga? Pobogu, bio je dobar crnja!“

Sastanci UMM-a otkazani su posle nesreće. Mislim da je svima bilo lakše

zbog toga - čak i Endiju, vladaru biblijskih vežbi. Nismo bili spremni da se
suočimo s prečasnim Džejkobsom, kao ni on s nama. Svi bi izbegavali da
pogledaju kutak za igračke, u kom su Kler i druge cure zabavljale Morija (i
same sebe). I ko bi svirao klavir kad bi došlo vreme za pesmu? Pretpostavljao
sam da bi neko iz grada mogao da svira, ali Čarls Džejkobs nije bio u stanju
da ikog zamoli za to. I sastanci ne bi bili isti bez Petsine razigrane plave kose
koja se lelujala u ritmu himni poput We Are Marching to Zion. Njena plava
kosa sad je bila ispod zemlje. Lomila se na satenskom jastuku u pomrčini.

Telefon je zazvrjao dugo i kratko jednog sivog novembarskog popodneva

dok smo Teri i ja sprejom i matricom iscrtavali ćurke i rogove izobilja po
prozorima. Bio je to naš signal. Majka je odgovorila na poziv. Spustila je
slušalicu sa osmehom na licu, posle kratkog razgovora.

„To je bio prečasni Džejkobs. Iduće nedelje održaće propoved za Dan

zahvalnosti. Zar to nije divno?“

Kler je godinama kasnije, dok sam bio u srednjoj školi, došla na raspust s
Univerziteta Mejn. Pitao sam je zašto ga niko nije sprečio. Bili smo iza kuće.
Gurali smo staru gumu na konopcu. Nije morala da pita šta sam imao na umu.
Ta nedeljna propoved ostavila je dubok ožiljak na svačijoj duši.

„Mislim da ga niko nije sprečio zato što je zvučao tako razumno. Tako
normalno. Bilo je prekasno kad su ljudi shvatili šta govori.“

Možda, ali sećam se da su ga Redži Kelton i Roj Isterbruk prekinuli pri

kraju. Znao sam da nešto nije u redu i pre početka propovedi zato što tog dana
nije završio čitanje Biblije s obaveznom rečenicom: Nek Bog blagoslovi svetu
reč. Nikad to nije zaboravljao da kaže, čak ni onog dana kad smo se upoznali i
kad mi je pokazao malog električnog Isusa koji hoda po Spokojnom jezeru.

Na dan Strašne propovedi odabrao je trinaesto poglavlje Prve poslanice

Korinćanima, isti pasus koji je pastor Givens pročitao iznad dvostrukog groba
- velikog i malog - na Vilou gruvu: „Jer nešto znamo i nešto prorokujemo; A
kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto. Kad bejah malo dete, kao dete
govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih
detinjstvo. Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k
licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.“
 Zatvorio je veliku Bibliju na propovedaonici - ne jako, ali smo svi čuli
udarac. Metodistička crkva u Harlouu te nedelje bila je puna. Svaka klupa bila
je zauzeta. Vladala je mrtva tišina. Niko se nije ni zakašljao. Sećam se da sam
se molio u sebi da sve bude kako treba, da se ne slomi i zaplače usred
propovedi.

Majra Harington - Mimo - bila je u prvom redu. Bila mi je okrenuta leđima.

To mi nije smetalo da zamislim njene od pohlepe blistave oči, opkoljene
naslagama žućkastog mesa. Moja porodica sedela je na uobičajenom mestu u
trećem redu. Mama je izgledala spokojno. Video sam da šakama u belim
rukavicama stiska veliku Bibliju mekog poveza, dovoljno snažno da je savije u
obliku slova U. Kler je grickala ruž. Tišina između završetka čitanja Biblije i
početka onoga što će Harlou zauvek pamtiti kao Strašnu propoved nije trajala
duže od pet, najviše deset sekundi. Meni se činilo da je beskrajno trajala.
Prečasni Džejkobs sagnuo je glavu preko goleme Biblije zlatnih ivica na
propovedaonici. Pastvi se oteo tihi uzdah olakšanja kad je konačno podigao
glavu i pokazao mirno, pribrano lice.

„Ovo su teška i nespokojna vremena za mene“, rekao je. „Ne moram da

vam objašnjavam zašto. Ovo je usko povezana zajednica. Svi se dobro
poznajemo. Nastojali ste da mi pomognete na svaki mogući način. Dugujem
vam večitu zahvalnost zbog toga. Naročito bih se zahvalio Lori Morton, zato
što mi je saopštila vesti o gubitku s neizmernom nežnošću i uviđavnošću.“

Klimnuo je u njenom pravcu. Uzvratila mu je istom merom. Podigla je ruku

u beloj rukavici da bi obrisala suzu.

„Najveći deo vremena između dana mog gubitka i ove nedelje ujutru proveo
sam u razmišljanju i učenju. Hteo bih da dodam i u molitvi, ali nisam osetio
božje prisustvo, iako sam često padao na kolena. Stoga sam morao da se
zadovoljim razmišljanjem i učenjem.“

Pastva je ćutala. Sve oči počivale su na svešteniku.

„Otišao sam u biblioteku Gejts Folsa i zatražio Njujork tajms. Nisu ga

imali. Ponudili su mi Vikli enterprajz i uputili u Kasl Rok, gde su imali Tajms
na mikrofilmovima - Tražite i naći ćete, poručuje nam Sveti Matej. Koliko je
samo u pravu.“
 Tiho kikotanje pozdravilo je ovu misao, ali je brzo utihnulo.

„Išao sam tamo iz dana u dan. Pretraživao sam mikrofilmove dok me glava
ne bi zabolela. Želeo bih da podelim neke nalaze s vama.“

Izvadio je nekoliko kartica iz džepa crne odore.

„Juna prošle godine tri manja tornada prohujala su gradom Mej, u

Oklahomi. Bilo je materijalne štete, ali niko nije stradao. Žitelji su se sakupili
u baptističkoj crkvi da bi pevali pesme zahvalnice i molili se bogu zbog
srećnog ishoda. Četvrti tornado - monstrum snage F5 - napao je grad Mej dok
su vernici bili u crkvi. Razorio je bogomolju. Četrdeset jedna osoba je
stradala. Trideset je ozbiljno povređeno. Među povređenima ima i dece koja
su ostala bez ruku ili nogu.“

Stavio je karticu na dno gomile i pogledao sledeću.

„Neki od vas se verovatno sećaju ovog događaja. Čovek s dva sina izvezao
se u avgustu prošle godine na jezero Vinipesoki u čamcu na vesla. Poveli su i
porodičnog psa. Pas je pao preko ograde. Oba dečaka su skočila u jezero da bi
ga spasla. Otac je, kad je video da se dečaci mogu udaviti, skočio za njima i
nehotice prevrnuo čamac. Sve troje ljudi je stradalo. Pas je isplivao na obalu.“
Podigao je glavu. Načas se osmehnuo. Posmatračima se učinilo da je sunce
provirilo kroz zavesu oblaka hladnog januarskog dana. „Pokušao sam da
saznam šta se desilo s tim psom - da li ga je žena koja je izgubila supruga i
sinove zadržala ili ga je uspavala - ali taj podatak nije bio dostupan.“

Krišom sam bacio pogled na braću i sestre. Teri i Kon izgledali su

zbunjeno, ali je Endi pobledeo od užasa, besa ili jednog i drugog. Stisnuo je
šake u pesnice na krilu. Kler je tiho ridala.

Sledeća kartica.

„Oktobar prošle godine. Uragan je opustošio kopno pored Vilmingtona, u

Severnoj Karolini. Pobio je sedamnaestoro ljudi. Šestoro su bila deca u
crkvenom obdaništu. Sedmo dete je nestalo. Njegovo telo pronađeno je
nedelju dana kasnije, na drvetu.“
 Sledeća.

„Ova se tiče misionarske porodice koja je delila hranu, lekove i jevanđelje

siromašnim žiteljima nekadašnjeg Belgijskog Konga, a današnjeg Zaira. Bilo
ih je petoro. Ubijeni su. U članku nije izričito pisalo - neke vesti nisu za list
poput Njujork tajmsa, znate - ali je nagovešteno da su ubice imale
kanibalističke sklonosti.“

Digao se žamor neodobravanja. Stegonoša nezadovoljstva bio je Redži

Kelton. Džejkobs ga je čuo i podigao ruku u gestu nalik blagosiljanju.

„Možda nije potrebno da čitam dalje - požari, poplave, zemljotresi,

pobune, ubistva - iako bih mogao. Svet je prepun sličnih zala. Čitanje ovih
priča pružalo mi je izvesnu utehu, zato što su dokazivale da nisam sam u patnji.
Uteha je majušna, jer smrti poput pogibije moje žene i deteta izgledaju tako
okrutno i kapriciozno. Rečeno nam je da se Hristos telesno uzdigao u raj, a mi
siroti smrtnici prečesto ostajemo na zemlji s ružnim gomilama izmrcvarenog
mesa i tim neprolaznim, neizbežnim pitanjem: Zašto? Zašto? Zašto?

„Celog života čitam svete spise - prvo na majčinom kolenu, zatim u

Udruženju metodističke mladeži, a potom u bogosloviji - i mogu da vam
kažem, prijatelji moji, da se oni nigde ne bave tim pitanjem. Biblija mu se
najviše približila u odlomku iz Poslanice Korinćanima, u kom Sveti Pavle
kaže: Nema vajde od pitanja, verni, zato što ionako ne biste razumeli. Jov je
dobio još iskreniji odgovor kad je pitao Boga lično: Gde si ti bio, kad ja
osnivah zemlju? To bi u prevodu na jezik mlađih parohijana glasilo: O’ladi,
brale.“

Ovog puta niko se nije zakikotao.

Proučavao nas je sa slabašnim osmehom u uglovima usana. Svetlost s

vitražnog prozora iscrtavala je plave i crvene figure na njegovom levom
obrazu.

„Religija bi trebalo da nas uteši kad naiđu teška vremena. Bog je naša
potpora i uzdanica, objavljuje Veliki psalam; Da će on biti s nama i da će nam
biti potpora kad krenemo preko neizbežne staze dolinom sena smrtnoga. Drugi
psalam nas uverava da je Bog naše pribežište i izvor naše snage, iako bi
stradalnici iz crkve u Oklahomi osporili tu tvrdnju... da još imaju usta kojima
bi govorili. Jesu li otac i dvoje dece nastradali pri pokušaju da spasu
porodičnog ljubimca pitali Boga da im objasni šta se dešava? Kakav odgovor
su dobili? I da li im je odgovorio: Uskoro ću vam reći momci dok im je voda
ispunjavala pluća, a smrt pomračivala umove?“

„Recimo otvoreno šta je Sveti Pavle mislio kad je govorio o tom

zatamnjenom staklu. Hteo je da kaže da je prihvatanje svega toga čin vere. Ako
je ona jaka, ići ćemo u raj i shvatiti sve kad se tamo nađemo. Kao da je život
šala, a raj mesto gde će nam biti objašnjen njen kosmički smisao.“

U crkvi se čulo tiho žensko jecanje i sve snažniji izrazi muškog

nezadovoljstva. Još niko nije izašao, niti je ustao da kaže prečasnom
Džejkobsu da bi trebalo da sedne, da ne bi zagazio u svetogrđe. Ljudi su bili
previše zatečeni da bi reagovali.

„Okrenuo sam se raznim ograncima hrišćanstva kad sam pokušao da

istražim naizgled slučajne i često izuzetno bolne smrti nevinih. Bogo moj,
iznenadio sam se kad sam video koliko ih ima! Kakva je to kula od doktrine!
Katolici, episkopalci, metodisti, baptisti (tvrdi i meki), anglikanci, luterani,
prezbiterijanci, unitarci, Jehovini svedoci, adventisti sedmog dana, kvekeri,
šejkeri, pravoslavci, orijentalni pravoslavci, silomiti - nemojmo ih zaboraviti
- i još najmanje pedeset drugih kongregacija.“

„Ovde u Harlouu svi imamo dvojnike na telefonskim linijama. Čini mi se da

je religija najveća od tih linija. Zamislite kako se komunikacione linije do
neba zakrče u nedelju ujutru! I znate li šta je osobito fascinantno? Svaka od
navedenih i nenavedenih crkava govori da je odana Hristovom učenju i da
misli da ima privatnu liniju sa Svemogućim. I, dobri bože, nisam ni pomenuo
muslimane, Jevreje, teozofiste, budiste ili one što obožavaju Ameriku kao što
su Nemci osam-devet grozomornih godina obožavali Hitlera.“

Tad su počeli da izlaze. Prvo nekolicina iz poslednjih redova, pognute

glave i ramena (kao da su išibani), a zatim sve više i više ljudi. Prečasni
Džejkobs nije obraćao pažnju na njih.

„Neke od tih sekti i denominacija su miroljubive, ali najveća od njih -

najuspešnija - izgrađena je na krvi, kostima i kricima onih što su se usudili da
se ne poklone njihovoj slici Boga. Rimljani su bacali hrišćane lavovima,
hrišćani su čupali udove onima koje su smatrali jereticima, čarobnjacima ili
vešticama; Hitler je žrtvovao milione Jevreja na oltaru lažnog božanstva rasne
čistote. Milioni su spaljeni, streljani, vešani, razapinjani, trovani, sprženi
strujom i bacani gladnim psima... u božje ime.“

Majka je jecala, ali nisam skrenuo pogled na nju. Nisam mogao. Bio sam
kao zamrznut. Od užasa, naravno. Imao sani samo devet godina. Ali osećao
sam i divlje, dotad nepoznato likovanje zato što mi je neko govorio pravu,
nelakiranu istinu. Deo mene nadao se da će prestati; a najveći deo je žarko
želeo da nastavi. Uslišio je moju želju.

„Hrist nas uči da okrenemo drugi obraz i da volimo svoje neprijatelje. Na

rečima ga sledimo, ali većina nas uzvraća dvostrukom merom kad bude
povređena. Hrist je izgnao lihvare iz hrama, ali svi znamo da ovi prevaratni i
lovci na korist nikad nisu daleko od nas. Znate šta želim da kažem ako ste
prisustvovali uzbudljivom crkvenom bingu, ili čuli radio-propovednika koji
traži novčane priloge. Isaija je prorekao da će svanuti dan u kom ćemo
prekovati mačeve u plugove, ali u današnjem mračnom dobu ne kujemo ništa
izuzev atomskih bombi i interkontinentalnih balističkih projektila.“

Redži Kelton je ustao. Bio je crven koliko je moj brat Endi bio bled. .
„Morate da sednete dole, prečasni. Ne vladate sobom.“

Prečasni Džejkobs nije ga poslušao.

„I šta dobijamo od naše vere? Šta dobijamo za vekove darivanja ove ili one
crkve krvlju i bogatstvom? Uverenje da nas raj čeka na kraju svega ovoga i da
će nam, kad tamo stignemo, šala biti objašnjena, i da ćemo reći: O, da! Sad mi
je jasno. To je velika nagrada. Od najranijih dana usađuje nam se u uši: raj,
raj, raj! Srešćemo se s izgubljenom decom, voljene majke će nas prigrliti! To
je šargarepa. Štap kojim nas tuku je pakao, pakao, pakao! Pakao večitog
prokletstva i muka. Govorimo dečici, maloj poput mog dragog izgubljenog
sina, da im preti opasnost od večite vatre ako ukradu bombonicu ili ukoliko
lažu kad objašnjavaju kako su ovlažili novu obuću.

„Nema dokaza o postojanju ovih odredišta zagrobnog života. Nema naučnih

podataka koji potvrđuju njihovo postojanje. Nema ničeg izuzev drskog
uverenja, potkrepljenog našom snažnom potrebom da verujemo kako sve ima
smisla. Doživeo sam otkrovenje dok sam stajao u zadnjem delu pogrebnog
zavoda i posmatrao izmrcvarene ostatke mog dečaka koji bi radije otišao u
Diznilend nego u raj. Religija je teološki ekvivalent prevarama sa životnim
osiguranjem. Iz godine u godinu plaćate premiju, a zatim, kad vam zatrebaju
usluge za koje ste - oprostite mi na izrazu - tako religiozno plaćali, otkrijete da
je kompanija protraćila vaš novac i da on više ne postoji.“

Roj Isterbruk u tom času ustao je u sve praznijoj crkvi. Bio je neobrijani
grmalj koji je živeo u zarđaloj prikoličici na istočnoj strani grada, nedaleko od
friportske pruge. U crkvu je dolazio samo na Božić. Te nedelje odstupio je od
tog pravila.

„Prečasni“, kazao je. „Čuo sam da je u pretincu za rukavice vašeg

automobila bila boca cuge. Gospođa Pibodi rekla je da je vaša supruga
zaudarala na bar kad se nagnula preko nje. Eto vam vašeg razloga. Eto vam
vašeg smisla. Nemate petlje da prihvatite božju volju? Fino. Ali ostavite druge
ljude na miru.“ Isterbruk se okrenuo i izgegao se iz crkve.

Ove reči pogodile su Džejkobsa. Stiskao je propovedaonicu, blistavih očiju

na bledom licu i spojenih usana, koje su gotovo u potpunosti nestale.

Moj tata je ustao. „Čarlse, siđi s propovedaonice.“

Prečasni Džejkobs zatresao je glavom, kao da nastoji da razbistri misli.

„Da“, rekao je. „Imaš pravo, Dik. Ništa što bih mogao reći ne bi imalo
nikakvog uticaja.“

Ali jeste. Uticalo je na jednog dečačića.

Prečasni je uzmakao za korak. Osvrnuo se oko sebe kao da više ne zna gde
je i ponovo koraknuo napred, iako više nije bilo nikog ko bi ga čuo izuzev
moje porodice, crkvenjaka i Mimo, koja se još bečila u prvom redu.

„Još samo jedno. Dolazimo iz misterije i odlazimo u nju. Možda tamo nečeg
ima, ali kladim se da to nije bog u obliku u kom ga bilo koja crkva poima. Taj
zaključak nameće se svakom ko pogleda tu zbrku protivrečnih verovanja.
Poništavaju se, ne ostavljajući ništa za sobom. Ako želite istinu, silu veću od
vas samih, pogledajte munje - milijardu volti u svakom udaru, hiljade ampera
struje i temperaturu od dvadeset osam hiljada stepeni Celzijusa. Uveravam
vas da se iza toga krije neka viša sila. Ali ovde, u ovoj zgradi? Nema je.
Verujte u šta hoćete, ali zapamtite šta sam vam rekao: iza zatamnjenog stakla
Svetog Pavla nema ničeg izuzev laži.“

Napustio je propovedaonicu i izašao na sporedna vrata. Porodica Morton

sedela je u tišini kakvu ljudi iskuse posle eksplozije bombe.

Mama je otišla u veliku spavaću sobu kad smo se vratili kući. Rekla je da ne
želi da bude uznemiravana i zatvorila vrata. Tog dana više nije izašla iz nje.
Endi je u jednom trenutku počeo da recituje navod iz Biblije u potpunosti
nesaglasan s rečima prečasnog. Tata mu je rekao da začepi gubicu. Endi je
zamukao kad je video očeve ruke zavučene duboko u džepove.

Tata je izašao u garažu posle večere. Petljao je oko Drumske rakete II. Teri
- njegov verni pomoćnik - ovog puta nije mu se pridružio, ali ja jesam... iako
ne bez izvesnog oklevanja.

„Tata? Mogu li nešto da te pitam?“

Bio je ispod Rakete na platformi s točkićima, sa žicom zaštićenom

svetiljkom u ruci. Samo su mu noge u pantalonama virile ispod automobila.
„Pretpostavljam da možeš, Džejmi. Izuzev ako pitanje nema veze s prokletom
jutrošnjom papazjanijom. Ako je to slučaj, i ti bi mogao da začepiš gubicu.
Večeras neću da se vraćam na to. Sutra ću imati dovoljno vremena da se
pozabavim time. Moraćemo da pišemo metodističkoj konferenciji Nove
Engleske i da zatražimo da mu daju otkaz. Oni će morati da izveste biskupa
Metjuza u Bostonu. To je jebena papazjanija. Ukoliko ikad budeš rekao majci
da sam upotrebio reč na J u tvom prisustvu, izbiće me kao riđokosog
pastorka.“

Nisam znao da li moje pitanje ima veze sa Strašnom propovedi, ali sam
znao da ga moram postaviti. „Je li ono što je gospodin Isterbruk rekao tačno?
Da li je pila?“

Pokretna svetlost ispod automobila se umirila. Iskotrljao se ispod vozila da

bi mogao da me vidi. Plašio sam se da će biti ljut, ali nije bio. Izgledao je
nesrećno. „Ljudi su šaptali o tome. Mislim da će se glasina mnogo brže širiti
nakon onog što je onaj zevzek Isterbruk izrekao u crkvi. Slušaj me, Džejmi: to
nije važno. Džordž Barton imao je epileptični napad. Bio je na pogrešnoj
strani puta kad je izašla iz slepe krivine. To je sve. Nije važno da li je bila
trezna ili je popala po upravljačkoj tabli od pijanstva. Ni Mario Andreti ne bi
mogao da izbegne taj sudar. Prečasni je u nečem imao pravo: ljudi uvek traže
objašnjenje za tragične događaje. Ponekad ga jednostavno nema.“

Podigao je ruku u kojoj nije bila mrežom zaštićena svetiljka i pokazao

prstom na mene. „Sve ostalo bilo je baljezganje tugom skrhanog čoveka. Ne
zaboravi to.“

Sreda pre Dana zahvalnosti je u našem školskom okrugu dan sa skraćenim

časovima. Obećao sam gospođi Moran da ću ostati da obrišem table i sredim
malu biblioteku pohabanih knjiga. Mama je samo odsutno mahnula rukom kad
sam joj to rekao. Dobacila mi je da dođem kući pre večere i gurnula ćurku u
rernu. Znao sam da nije naša. Bila je premala za sedmoro.

Ispostavilo se da je Keti Palmer (curica željna položaja nastavničkog

ljubimca) takođe ostala da pomogne. Obavili smo posao za pola sata. Mislio
sam da odem do Alove ili Bilijeve kuće da se igramo rata ili nečeg drugog, ali
znao sam da će hteti da razgovaraju o Strašnoj propovedi i kako je gospođa
Džejkobs ubila sebe i Morija zato što je bila pijana kao letva - glasina je
naravno dobila status neoborive činjenice - i nisam hteo da učestvujem u tome.
Krenuo sam kući. Dan je bio neobično topao za ovo doba godine. Kroz
otvoreni prozor čuo sam prepirku između sestre i majke.

„Zašto ja ne mogu da pođem?“ pitala je Kler. „Volela bih da zna da su još

neki ljudi u ovom glupom gradu na njegovoj strani!“

„Zato što otac i ja mislimo da bi deca trebalo da se drže podalje od njega“,

reče mama. Bile su u kuhinji. Ja sam se muvao oko prozora.

„Više nisam dete, mama. Imam sedamnaest godina!“

„Žao mi je, ali si i u sedamnaestoj dete. Ne bi bilo prikladno da ga devojka

posećuje. Moraćeš da mi veruješ na reč.“
 „A tvoja poseta je prikladna? Znaš da će te Mimo videti i da će za dvadeset
minuta čitav grad brujati o tome! Pusti me da pođem s tobom kad već ideš!“

„Rekla sam ne. O tom više nema zbora.“

„Vratio je glas Konu!“, navaljivala je Kler. „Kako možeš da budeš tako

zla?“

Majka je progovorila posle duže pauze,: „Zbog toga ću ga posetiti. Ne idem

da bih mu odnela jelo za sutrašnji praznik, već da bih mu dala do znanja da
sam zahvalna, uprkos svemu strašnom što je rekao.“

„Znaš zašto je to izrekao! Upravo je izgubio ženu i sina. Bio je potresen!

Polulud od tuge!“

„To mi je poznato.“ Mama je govorila tišim glasom. Morao sam da se

naprežem da bih je čuo i zato što je Kler plakala. „Ali to ne umanjuje intenzitet
reakcije okupljene pastve. Otišao je predaleko. Zaista predaleko. Odlazi
sledeće nedelje. Tako će biti najbolje za sve. Zna da će biti otpušten, stoga je
najbolje da sam ode. Na taj način sačuvaće nešto samopoštovanja.“

„Otpušten je zbog crkvenjaka“, Kler je gotovo režala. „Tata je jedan od

njih.“

„Tvoj otac nije imao izbora. Shvatićeš to kad više ne budeš dete.
Razumećeš ga. Dik je duboko potresen zbog svega toga.“

„U tom slučaju idi“, reče Kler. „Vidi hoće li nekoliko komada ćuretine i
nešto slatkih krompira ublažiti bol što oseća zbog načina na koji se svi odnose
prema njemu. Kladim se da neće hteti da pojede ponuđenu hranu.“

„Kler... Kler Ber...“

„Ne zovi me tako!“, povikala je. Čuo sam kako trči prema stepenicama.
Neko vreme duriće se i plakati u spavaćoj sobi. Zatim će preboleti, kao što je
uradila pre nekoliko godina kad joj je mama rekla da je sa petnaest premlada
da ide u auto-bisokop s Donijem Kantvelom.

Odlučio sam da zbrišem u zadnje dvorište pre no što mama krene s ručkom.
Seo sam u gumu na konopcu. Nisam se krio, ali nikom nisam bio na vidiku.
Deset minuta kasnije čuo sam zatvaranje ulaznih vrata. Otišao sam do ćoška i
video kako mama žuri stazom s pokrivenim poslužavnikom u rukama. Folija se
blistala na suncu. Ušao sam u kuću. Popeo sam se uz stepenice i pokucao na
sestrina vrata, ukrašena velikim posterom Boba Dilana.

„Kler?“

„Gubi se!“, povikala je. „Ne želim da razgovaram s tobom!“ Gramofon je

svirao odvrnut do daske. Jardberdsi prašili su svom snagom.

Majka se vratila sat kasnije. Prilično dugo je ostavljala hranu. Teri i ja smo
bili u dnevnoj sobi. Gledali smo televiziju. Gurali smo se da bismo zauzeli
najbolje mesto na starom kauču (u sredini, da nas federi ne bi bockali u
zadnjice). Jedva da je obratila pažnju na nas. Kon je bio na spratu. Svirao je
gitaru, dobijenu za rođendan. I pevao.

Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga vratio se da drži propoved u nedelju posle
Dana zahvalnosti. Crkva je ponovo bila puna. Možda zato što su ljudi hteli da
vide hoće li se prečasni Džejkobs pojaviti i pokušati da kaže još nešto gnusno.
Nije. Da jeste, siguran sam da bi ga ućutkali pre no što bi stigao da progovori i
da bi ga verovatno izneli iz bogomolje. Jenkiji ozbiljno shvataju religiju.

Sutradan, u ponedeljak, pretrčao sam pola kilometra iz škole umesto da

hodam. Sinula mi je ideja. Hteo sam da stignem kući pre dolaska školskog
autobusa. Kad je stigao, zgrabio sam Kona. Odvukao sam ga u zadnje dvorište.

„Mariše te pundravac?“, pitao me je.

„Moraš da odeš u parohijski dom sa mnom“, rekao sam. „Prečasni

Džejkobs uskoro će otići iz grada. Možda sutra. Trebalo bi da ga vidimo pre
no što ode. Trebalo bi da mu kažemo da ga još volimo.“

Kon se odmakao od mene. Peglao je majicu s logom prestižnog koledža,

kao da misli da sam je oštetio. „Da li si lud? Neću to učiniti. Rekao je da nema
Boga.“

„Naelektrisao ti je grlo i spasao glas.“

 Kon je nervozno slegnuo ramenima. „Ionako bi se vratio. Doktor Reno je
tako rekao.“

„Rekao je da će se vratiti za nedelju ili dve. To je bilo u februaru. Nisi

progovorio ni u aprilu. Dva meseca kasnije.“

„Pa šta? Oporavak je malo duže trajao, to je sve.“

Nisam mogao da verujem rođenim ušima. „Šta je bilo, jesi li se uplašio?“

„Kaži to još jednom, pa ću te patosirati.“

„Zar mu se nećeš zahvaliti?“

Zurio je u mene, rumenih obraza i zategnutih usana. „Mama i tata rekli su da

ne bi trebalo da se viđamo s njim. On je lud. Verovatno je i pijanac, kao
njegova supruga.“

Zanemeo sam. Oči su mi se blistale od suza. Nisam plakao od tuge, već od

besa.

„Sem toga“, nastavio je Kon, „moram da napunim sanduk s ogrevnim

drvima pre nego što se tata vrati kući ako neću da nadrljam. Zato umukni,
Džejmi.“

Ostavio me je u zadnjem dvorištu. Moj brat, koji je postao jedan od

najcenjenijih astronoma na svetu - godine 2011. otkrio je četvrtu takozvanu
planetu Zlatokose, na kojoj bi moglo biti života - okrenuo mi je leđa. Nikad
više nije pomenuo Čarlsa Džejkobsa.

Sutradan, u utorak, odmah posle škole potrčao sam Devetkom. Nisam otišao
kući.

Ugledao sam nova kola na prilaznom putu parohijskog doma. Pa ne baš

nova. Bio je to ford iz 1958. godine s nešto rđe i pukotinom na staklu
suvozačevih vrata. Poklopac prtljažnika bio je otvoren. Gvirnuo sam unutra i
ugledao dva kofera i veliku elektronsku spravu koju je prečasni demonstrirao
na sastanku UMM-a četvrtkom uveče: osciloskop. Džejkobs je bio u radionici.
Čuo sam metalni zveket.
 Stajao sam pored njegovih novih-starih kola i pomislio na belveder, sad
nagorelu olupinu. Zamalo što nisam podvio rep i šmugnuo kući. Pitam se
koliko bi moj život bio drugačiji da sam to uradio. Da li bih pisao ovo
svedočanstvo? Na to pitanje nema odgovora, zar ne? Sveti Pavle je i te kako
imao pravo kad je pisao o zatamnjenom staklu. Svakodnevno gledamo kroz
njega i ne vidimo ništa izuzev vlastitog odraza.

Nisam pobegao, već sam prikupio svu hrabrost i krenuo ka šupi. Pakovao je
elektronsku opremu u drvenu gajbu za pomorandže. Štitio ju je velikim
komadima zgužvanog smeđeg papira. Isprva me nije video. Nosio je farmerke i
belu košulju. Skinuo je okovratnik. Deca nisu naročito dobra u zapažanju
promena kod odraslih. Čak i u devetoj godini video sam da je omršaveo.
Stajao je na zraku sunca. Podigao je glavu kad je čuo da dolazim. Na licu je
imao nove bore. Nestale su kad me je video i kada se osmehnuo. Prostrelio je
moje srce izuzetno tužnim osmehom.

Potrčao sam ka njemu bez razmišljanja. Raširio je ruke. Podigao me je da

bi me poljubio u obraz. „Džejmi!“, uskliknuo je. „Ti si Alfa i Omega!“

„Šta?“

„Otkrivenje, prvo poglavlje, osmi stih. Ja sam Alfa i Omega, početak i

kraj. Bio si prvo dete koje sam video po dolasku u Harlou i bićeš poslednje
što ću videti. Toliko mi je drago što si došao.“

Zaplakao sam. Nisam hteo, ali nisam mogao da zaustavim suze. „Žao mi je,
prečasni Džejkobse. Žao mi je zbog svega. Imao si pravo u crkvi, to nije
pošteno.“

Poljubio me je u drugi obraz. Spustio me je na pod. „Mnogo toga sam rekao

tog dana. Vidim da si razumeo suštinu. Bio sam van sebe, pa ne bi trebalo da
ozbiljno shvatiš moje reči. Tvoja mama to zna. Rekla mi je to kad mi je donela
onaj ukusni ručak za Dan zahvalnosti. Poželela mi je sve najbolje u životu.“

Osetio sam se malo bolje kad sam to čuo.

„Dala mi je dobar savet - da bi trebalo da odem daleko od Harloua, Mejna,

i da počnem iz početka. Rekla je da ću na nekom novom mestu možda ponovo
pronaći veru. Duboko sumnjam u to, ali imala je pravo u vezi sa odlaskom
odavde.“

„Nikad te neću videti.“

„Ne govori tako, Džejmi. Ljudske staze na ovom svetu često se ukrštaju,
ponekad na najčudnijim mestima.“ Obrisao je suze s mog lica maramicom
izvađenom iz zadnjeg džepa. „U svakom slučaju ću te zapamtiti. Nadam se da
ćeš s vremena na vreme pomisliti na mene.“

„Hoću.“ Setio sam se i dodao: „I svaki put ću se unerediti od sreće.“

Prišao je tužno praznom radnom stolu. Spakovao je poslednje predmete -

nekoliko velikih četvrtastih baterija koje je zvao suve ćelije. Zatvorio je
poklopac sanduka. Vezao ga je s dva čvrsta konopca.

„Koni je hteo da dođe sa mnom da bi ti se zahvalio, ali ima... hm... mislim

da ima fudbalski trening ili nešto slično.“

„U redu je, iako sumnjam da sam išta učinio za njega.“

Bio sam šokiran. „Vratio si mu glas, dođavola! Vratio si mu ga svojom

spravicom!“

„O, da. Mojom spravicom.“ Vezao je drugi konopac. Zategao ga je i

zavrnuo rukave. Video sam da ima čudesne mišiće. Dotad ih nisam opazio.
„Električnim nervnim stimulatorom.“

„Trebalo bi da ga prodaješ, prečasni Džejkobse! Namlatio bi silne pare!“

Naslonio je lakat na sanduk, oslonio bradu na ruku i pogledao me. „Zaista

tako misliš?“

„Da!“

„Duboko sumnjam u to. Sumnjam da moj ENS ima bilo kakve veze s
oporavkom tvog brata. Znaš, napravio sam ga tog dana.“ Nasmejao se. „Pogoni
ga majušni japanski motor izvađen iz Morijeve igračke robot Rosko.“
 „Zaista?“

„Zaista. Siguran sam da je ideja ispravna, ali takvi prototipi - napravljeni

na brzinu, bez eksperimenata i neophodnih međukoraka - veoma retko prorade.
Verovao sam da ima šanse jer nikad nisam posumnjao u prvobitnu dijagnozu
doktora Renoa. To je bio istegnuti nerv, ništa više od toga.“

„Ali...“

Podigao je gajbu. Mišići na rukama su mu iskočili, zajedno s venama.

„Hajde, sinko. Pođi sa mnom.“

Sledio sam ga do automobila. Spustio je gajbu pored zadnjeg branika.

Pregledao je prtljažnik i rekao da mora da pomeri kofere na zadnje sedište.
„Možeš li da poneseš ovaj manji, Džejmi? Nije pretežak. Najbolje je putovati
bez mnogo prtljaga kad putuješ daleko.“

„Gde ideš?“

„Ne znam. Mislim da ću znati kad stignem. Ako se ovo čudo ne pokvari,
naravno. Troši dovoljno goriva da isuši Teksas.“

Preneli smo kofere na fordovo zadnje sedište. Prečasni Džejkobs je stenjući

podigao veliku gajbu u prtljažnik. Snažno je zalupio zadnja vrata. Oslonio se o
automobil posmatrajući me.

„Imaš divnu porodicu, Džejmi, i divne roditelje koji stvarno vode računa o
svima vama. Ako bih ih pitao da vas opišu, kladim se da bi rekli da je Kler
majčinska figura, da je Endi sklon naređivanju...“

„Imaš pravo što se toga tiče.“

Nacerio se. „U svakoj porodici postoji po jedan takav. Rekli bi da Teri voli
mehaniku i da si ti sanjalica. Šta bi rekli o Konu?“

„Da je onaj koji uči. Ili onaj što peva folk otkad je dobio gitaru.“

„Možda, ali kladim se da im to ne bi prvo palo na pamet. Jesi li obratio

pažnju na Konijeve nokte?“
 Nasmejao sam se. „Grize ih ko šašav! Tata mu je jednom ponudio dolar ako
prestane na nedelju dana, ali nije mogao!“

„Kon je nervčik, Džejmi - to bi rekli tvoji roditelji ukoliko bi bili potpuno

iskreni. On je jedan od onih što dobiju čir pre četrdesete. Kad je dobio udarac
u vrat skijaškim štapom i izgubio glas, počeo je da se brine da ga nikad neće
povratiti. Ubedio je sebe da će tako i biti kad se nije vratio.“

„Doktor Reno je rekao...“

„Reno je dobar lekar. Savestan je. Odmah se stvorio kad je Mori dobio
boginje i kad je Petsi imala... pa, ženski problem. Pobrinuo se i za jedno i za
drugo kao profesionalac. Ali nema samouverenost najboljih lekara opšte
prakse. Onih što umeju da kažu: Ovo nije ništa, začas ćeš se oporaviti.“

„Rekao je to!“

„Jeste. Ali nije ubedio Konrada, jer ni sam nije bio ubeđen u to. Sposoban
je da leči telo, ali um? Ne baš. Polovina ozdravljenja odvija se u umu. Možda
i više. Kon je mislio: Laže me da bih se navikao da živim bez glasa. Kasnije
će mi reći istinu. Tako je tvoj brat sazdan, Džejmi. Živi na nervnim
završecima. Takvi ljudi okreću vlastiti um protiv sebe.“

„Nije hteo danas da dođe ovamo sa mnom“, rekao sam. „Lagao sam o
tome.“

„Jesi li?“ Džejkobs nije izgledao iznenađeno.

„Jesam. Pitao sam ga da pođe sa mnom, ali se uplašio.“

„Nemoj da se ljutiš na njega zbog toga“, reče Džejkobs. „Uplašeni ljudi

žive u svom osobenom paklu. Moglo bi se reći da je njihovih ruku delo, kao
što je Kon tvorac svoje onemelosti. Takvi ljudi ne mogu drugačije da se
ponašaju. Tako su sazdani. Zaslužuju sažaljenje i saosećanje.“

Okrenuo se prema parohijskom domu, koji je već izgledao napušteno, i

muklo uzdahnuo. Nastavio je.

„Možda je ENS nešto uradio - imam sve razloge da verujem da je teorija

ispravna - ali zaista sumnjam u to. Verujem da sam prevario tvog brata. Nadam
se da mi nećeš zameriti ako kažem da sam ga namagarčio. Reč je o veštini
koju pokušavaju da nam usade u bogosloviji, samo što je nazivaju raspirivanje
vere. Uvek sam bio dobar u tome. Podjednako se stidim tih postupaka i uživam
u njima. Rekao sam tvom bratu da očekuje čudo, pustio struju i uključio
blistavu zujeću spravu. Znao sam da će raditi čim sam video kako trza usnama
i trepće.“

„To je čudesno!“, rekao sam.

„Da, naravno. I prilično gnusno.“

„Kako?“

„Nije važno. Važno je da mu nikad ne smeš reči istinu. Verovatno ne bi

izgubio glas, ali bi se to moglo dogoditi.“ Pogledao je na sat. „Znaš šta?
Mislim da više nemam vremena za priču. Do večeras moram da stignem do
Portsmuta. Vreme je da kreneš kuči. Tvoja poseta ovog popodneva biće još
jedna naša tajna, zar ne?“

„Tako je.“

„Nisi prošao pored Mimo, zar ne?“

Zakolutao sam očima, nemo poručujući da je pitanje veoma glupo.

Džejkobs se ponovo nasmejao. Bilo mi je drago što sam ga nasmejao, uprkos
svemu što se dogodilo. „Preprečio sam preko polja Marstelarovih.“

„Pametno.“

Nisam hteo da krenem, niti da on krene. „Mogu li da postavim još jedno

pitanje?“

„Važi, ali brzo.“

„Kad si držao tvoju... hm...“ Nisam hteo da koristim reč propoved. Zbog
nečeg mi je izgledala opasno. „Kad si govorio u crkvi, pomenuo si da munja
ima dvadeset osam hiljada stepeni Celzijusa. Je li to istina?“
 Lice mu se ozarilo, onako kako je uvek činilo kad bi se pomenuo
elektricitet. Njegov hobi, rekla bi Kler. Tata bi ga nazvao njegovom opsesijom.

„To je u potpunosti tačno! Munja je najsnažnija prirodna sila, ako se

izuzmu zemljotresi i plimski talasi. Snažnija je od tornada i mnogo moćnija od
uragana. Jesi li video kako udara o tle?“

Odmahnuo sam glavom. „Video sam je samo na nebu.“

„To je predivan prizor. Predivan i užasavajući.“ Podigao je glavu, kao da je

traži. Nebo je tog popodneva bilo plavo. Samo je nekoliko paperjastih
oblačaka lenjo odmicalo ka jugoistoku. „Ako ikad poželiš da vidiš neku
izbliza... znaš za Longmedou, zar ne?“

Naravno da sam znao. Na pola puta do odmarališta Kozja planina bio je

državni park. Zvao se Longmedou. S njega se pružao pogled kilometrima
unaokolo. Za bistrog dana pogled se pružao do mejnske pustinje u Friportu.
Ponekad i do Atlantika iza nje. Udruženje metodističke mladeži svakog avgusta
spremalo je hranu na otvorenom u Longmedouu.

Nastavio je: „Kad kreneš uzbrdo putem iz Logmedoua, nailaziš na kapiju

odmarališta Kozja planina...“

„... u koje ne puštaju nikoga izuzev članova i njihovih gostiju.“

„Tako je. To je klasni sistem na delu. Malo pre kapije šljunkom posuti put
skreće levo. Svako može da ga koristi pošto se nalazi na državnoj zemlji.
Posle pet kilometara završava se na vidikovcu Skajtop. Nikad vas nisam vodio
tamo, zato što je opasno. To je granitna litica visoka najmanje sedam stotina
metara. Nema ograde, samo znak upozorenja da se ne prilazi ivici ambisa. Na
najvišoj tački Skajtopa nalazi se gvozdena šipka visoka sedam metara. Duboko
je zabijena u stenu. Ne znam ko ju je tamo postavio i zašto, ali je dugo
vremena gore. Trebalo bi da je zarđala, ali nije. Znaš li zašto nije?“

Odmahnuo sam glavom.

„Zato što je često šibana munjama. Skajtop je posebno mesto. Ono privlači
munje. Gvozdena šipka je fokusna tačka.“
 Upro je snen pogled ka Kozjoj planini. Po veličini se nije mogla porediti sa
Stenovitim planinama (pa čak ni s Belim planinama u Nju Hempširu), ali je
dominirala niskim pobrđem zapadnog Mejna.

„Grmljavina je tamo glasnija, Džejmi. Oblaci su bliži. Čovek shvati koliko

je sićušan, kad gleda valjanje olujnih oblaka po nebu. Taj osećaj nije tako loš,
kad te pritisnu brige... ili sumnje. Znaš kad će munja udariti zbog napetosti u
vazduhu. Osećaj je... ne znam... čini ti se da goriš bez plamenova. Kosa ti se
nakostreši, a grudi otežaju. Koža ti drhti. Čekaš. Razlegne se grmljavina. To
nije eksplozija već prasak, kao kad se grana opterećena ledom konačno slomi,
samo stotinu puta jači. Zatim zacari tišina... a onda čuješ škljocaj u vazduhu
kakav prave starovremenski prekidači za svetlo. Grmljavina se začuje i sevne
munja. Moraš da zažmuriš ili bi te sevanje zaslepelo, pa ne bi video kako
gvozdena šipka menja boju od crne do purpurnobele, a zatim prelazi u crvenu,
kao potkovica u kovačnici.“

„Auh“, rekao sam.

Zatreptao je. Vratio se u stvarnost. Šutnuo je gumu novog-starog

automobila. „Izvini, sinko. Ponekad se zanesem.“

„Zvuči čudesno.“

„Veruj mi kad ti kažem da je doživljaj više nego čudesan. Otiđi tamo kad
budeš stariji da bi ga doživeo. Samo vodi računa kad si u blizini šipke. Munje
su napravile mnogo šljunka. Ako počneš da se klizaš, možda nećeš moći da se
zaustaviš. Džejmi, krajnje je vreme da krenem na put.“

„Voleo bih da ne moraš da ideš.“ Još mi se plakalo, ali sam se uzdržavao.

„Cenim to. Dirnut sam, ali znaš kako se kaže - da su želje konji, prosjaci ne
bi pešačili.“ Raširio je ruke. „Zagrli me još jednom.“

Čvrsto sam ga zagrlio. Duboko sam disao, pokušavajući da uskladištim

miris njegovog sapuna i ulja za kosu - vitalisa, koji je koristio i moj tata, a
odnedavno i Endi - u svom pamćenju.

„Bio si moj ljubimac“, šapnuo mi je u uvo. „To je još jedna tajna koju bi
trebalo da čuvaš.“

Samo sam klimnuo glavom. Nije bilo potrebe da mu kažem da je Kler to

već znala.

„Ostavio sam ti nešto u podrumu parohijskog doma“, rekao je. „Ključevi su

ispod brisača, ako poželiš da to uzmeš.“

Spustio me je na tle, poljubio u čelo i otvorio vrata automobila. „Ova

konzerva nije bogzna šta, ortače“, rekao je jenkijevskim naglaskom. Nagnao
me je da se osmehnem, iako sam bio veoma tužan. „Računam da će me dovesti
do odredišta u jednom komadu.“

„Volim te“, rekao sam.

„I ja tebe volim“, odvratio je. „Ali nemoj da zaplačeš, Džejmi. Srce mi je i

bez toga slomljeno.“

Nisam zaplakao dok nije otišao. Pogledom sam ispratio njegov automobil
sve dok se nije izgubio iz vida. Zatim sam otišao kući. U to vreme imali smo
pumpu u zadnjem dvorištu. Umio sam se ledeno hladnom vodom pre no što
sam ušao u kuću. Nisam hteo da mama vidi da sam plakao i da me pita zbog
čega sam to radio.

Od članica Damskog sestrinstva očekivalo se da čestito očiste parohijski dom

i otklone sve tragove zlosrećne porodice Džejkobs da bi ga pripremile za
dolazak novog propovednika. Tata je govorio da nema potrebe za žurbom, zato
što se točkovi metodističke biskupije Nove Engleske sporo okreću i da ćemo
imati sreće ako do sledećeg leta dobijemo novog sveštenika.

„Pričekajte malo“, bio je tatin savet. Sestrinstvo ga je sa zadovoljstvom

prihvatilo. Nisu se bacile na posao s metlama, četkama i usisivačima do
Božića (Endi je držao laičku propoved te godine. Roditelji su zamalo pukli od
ponosa). Parohijski dom zvrjao je prazan. Neka deca iz škole govorila su da je
posednut duhovima.

Neko ga je posetio. To je bila moja malenkost. Učinio sam to u subotu po

podne. Ponovo sam preprečio kroz kukuruzište Dorensa Marstelara ne bih li
izbegao budnom oku Mimo Harington. Ključ je bio ispod brisača. Stresao sam
se od jeze. Mrštio sam se na pomen ideje da je mesto zaposednuto duhovima.
Nedugo po ulasku pomislio sam da ću, ukoliko se budem naglo okrenuo, videti
Petsi i Prilepka Morija iza sebe kako se drže za ruke izbečeni i istruleli.

Ne budi glup, govorio sam sebi. Otišli su na neko drugo mesto ili u crno
ništavilo o kom je govorio prečasni Džejkobs. Prestani da se plašiš i da se
ponašaš kao glupa kukavica.

Nisam mogao da prestanem da budem glupa kukavica, baš kao što nisam
mogao da zaustavim stomačne tegobe nakon prejedanja viršlama u subotu
uveče. Nisam pobegao. Hteo sam da vidim šta mi je ostavio. Morao sam da
vidim. Otišao sam do vrata s posterom (Isus se držao za ruke s decom koja su
ličila na Dika i Džejn iz starog bukvara) i natpisom NEKA MI DEČICA
PRIĐU.

Uključio sam svetlo i sišao niz stepenice. Ugledao sam stolice na

rasklapanje, poredane uza zid, klavir sa spuštenim poklopcem preko
klavijature, kutak za igračke s malim stolom bez domina, bojanki i bojica.
Spokojno jezero bilo je na svom mestu, baš kao i drvena kutijica s električnim
Isusom. To mi je ostavio. Bio sam neverovatno razočaran. Ipak sam otvorio
kutijicu i izvadio električnog Isusa. Posadio sam ga uz obalu jezera, pored
šine, i gurnuo ruku ispod odore da bih ga uključio. U tom času spopao me je
dotad nepoznat gnev. Ošinuo me je iznenada, kao munje koje, po rečima
prečasnog Džejkobsa, udaraju po Skajtopu. Zamahnuo sam rukom i zavitlao
električnog Isusa, koji je udario u suprotni zid.

„Nisi stvaran?, povikao sam. „Nisi stvaran! To je gomila trikova! Proklet

da si, Isuse! Proklet da si, Isuse! Proklet da si, proklet da si, proklet da si,
Isuse?

Ustrčao sam uz stepenice, pogleda zamućenog suzama.

Nikad nismo dobili novog sveštenika. Neki od lokalnih sveštenika pokušali su

da popune prazninu. Vernici se nisu odazvali. Crkva je zaključana kad sam
pošao u završnu godinu srednje. Nisam mario zbog toga. Prestao sam da
verujem u Boga. Ne znam šta se desilo sa Spokojnim jezerom i električnim
Isusom. Kad sam - mnogo godina kasnije - sišao u podrum, okupljalište UMM-
a bilo je potpuno prazno. Prazno kao raj.
 IV

DVE GITARE. HROMIRANE

RUŽE.
MUNJA NA SKAJTOPU
Kad se osvrnemo za sobom, mislimo da nam život sledi obrasce. Svaki
događaj počinje da biva logičan, kao da je nešto - ili neko - unapred iscrtao
sve naše korake (i posrtanja). Takav je slučaj s penzionisanom starinom, dugog
i prljavog jezika, što je, ne znajući da to čini, odredio posao kojim sam se
bavio sledećih dvadeset pet godina. Je li to bila sudbina ili splet okolnosti?
Ne znam. Kako bih mogao znati? Nisam ni bio tu kad je Hektoru Brici palo na
pamet da potraži staru silverton gitaru. Nekada davno rekao bih da nasumično
biramo svoje staze. Desilo se ovo, a zatim ono, a nakon toga i ovo. Sad znam
bolje.

Postoje sile.

Amerika se 1963. godine, pre no što su Bitlsi nahrupili na muzičku scenu,

upustila u kratku ali strastvenu vezu s folk muzikom. Televizija je odgovorila
na ovu pomamu emisijama poput Hutenanija, gde su beli izvođači poput Čed
Mičel trija ili Nju Kristi Minstrela nudili prepakovana crna muzička iskustva.
(Takozvani beli komunjarčići poput Pita Sigera i Džoan Baez nisu nastupali u
tim emisijama.) Moj brat Konrad bio je najbolji prijatelj starijeg brata Bilija
Paketa, Ronija. Gledali su Hut kako su je zvali, svake subote uveče u
Paketovoj kući.

Roni i Bilijev deda u to doba živeli su kod Paketovih. Zvali su ga Hektor

Brica zato što se pedeset godina bavio tim poslom. Bilo mi je teško da ga
zamislim u toj ulozi. Od brica se, kao i od barmena, očekuje da budu prijatni,
govorljivi ljudi. Hektor Brica govorio je retko. Sedeo je u dnevnoj sobi,
dosipao viski u kafu i pušio tiparilose. Njihov miris prožimao je čitavu kuću.
Kad bi progovorio, rečnik bi mu bio pun prostota.

Voleo je da gleda Hutenani. Uvek bi je gledao s Konom i Ronijem. Hektor

Brica je jedne noći, kad je neki beli dečak pevao nešto o ranjenom srcu zbog
dragane što ga je ostavila, zlovoljno zafrktao i rekao: „Ovo sranje nije bluz,
deco.“

„Kako to misliš, dedice?“, pitao je Roni.

„Bluz je zajebana muzika. Taj momak je zvučao kao neko ko se upiškio u

krevet i ko se plaši da će mama doznati za to.“

Dečaci su se nasmejali od zadovoljstva i iznenađenja. Nisu znali da je deda

Hektor muzički kritičar.

„Odma’ ću ja“, rekao je i polako pošao uz stepenice. Pridržavao se za

ogradu kvrgavom šakom. Bio je tako dugo odsutan da su klinci gotovo
zaboravili na njega. Sišao je u prizemlje s razdrndanom silverton gitarom.
Držao ju je za vrat. Izgrebana gitara, naherenih čivija, bila je u jednom komadu
zahvaljujući grubom konopcu. Zastenjao je i prdnuo kad se spustio u stolicu.
Položio je gitaru na koščata kolena.

„Ugasite to sranje“, rekao je.

Roni ga je poslušao. Emisija je ionako bila pri kraju. „Nisam znao da umeš
da sviraš, dedice“, rekao je.

„Godinama nisam sviro“, reče Hektor. „Manuo sam se svirke kad je artritis
počeo da me ujeda za prste. Ne znam hoću li moći da naštimujem kučku.“

„Pazi šta pričaš, tata“, oglasila se gospođa Paket iz kuhinje.

Hektor Brica nije obraćao pažnju na nju. Retko je to činio, izuzev kad bi
tražio da mu doda krompir-pire. Polako je štimovao gitaru. Psovao je tiho i
odsvirao akord koji je izdaleka ličio na muziku. „Bilo je jasno da je daleko od
pravog zvuka“, kasnije mi je pričao Kon, „ipak je bilo lepo.“

„Auh!“ reče Roni. „Koji je to akord, dedice?“

 „E. Sva ta sranja počinju s E. Ali čekajte, ništa još niste čuli. Da vidim
sećam li se kako ova kurvetina ide.“

Iz kuhinje se čulo: „Pazi šta pričaš, tata.“

Ni ovog puta nije je udostojio pažnje. Zasvirao je na staroj gitari. Rožnati,

od duvana požuteli nokat zamenjivao je trzalicu. Isprva je bio spor. Psovao je
sebi u bradu. Brzo je zazvučao bolje. Isporučivao je ritam zbog kog su dečaci
zbunjeno razmenili poglede. Prsti su mu, isprva trapavo, klizali duž vrata
instrumenta. Stare memorijske sinapse su se budile. Pokreti su postali brži i
precizniji. B do A, pa do G i nazad do E. Tu progresiju odsvirao sam stotinu
hiljada puta, iako 1963. godine o akordima nisam znao ništa.

Zapevao je visokim, žalobnim glasom potpuno različitim od uobičajenog

(koji je tako retko upotrebljavao): „Zašto se ne spustiš dole, lutkice, dozvoli
tatici da vidi... imaš nešto, lutkice, nešto što me brine...“

Gospođa Paket došla je iz kuhinje. Brisala je ruke krpom za sudove.

Izgledala je kao neko ko je upravo video egzotičnu pticu - noja ili emua,
recimo - nasred Devetke. Bili i mala Ronda Paket, koja nije imala više od pet
godina, sišli su niz stepenice. Devojčica se nagnula preko ograde i zabuljila u
starca.

„Taj ritam“, kasnije mi je rekao Kon. „Sigurno nije ličio na ono što su
svirali u Hutenaniju.“

Hektor Brica trupkao je nogom, cereći se. Kon je rekao da nikad ranije nije
video da se starac smeši. Malo se uplašio. Ličio je na raspevanog vampira.

„Majka mi ne dozvoljava da se zezam po čitavu noć... boji se da će me neka

žena... neka žena...“ Izbacio je to iz sebe. „Da će me neka žena upropastiti!“

„Samo napred, dedice!“, prodrao se Roni. Smejao se i tapšao.

Hektor je započeo drugu strofu, gde je žandar karo tražio od kraljice pik da
mu radi ono, kad je žica pukla: TVANG.

„Prljava pičketino“, omaklo mu se. To je bio kraj nenajavljenog koncerta

Hektora Brice. Gospođa Paket zgrabila je gitaru (puknuta žica proletela joj je
opasno blizu oka). Rekla mu je da izađe napolje i sedne na verandu ako želi da
koristi takve reči.

Hektor Brica nije izašao na verandu. Utonuo je u uobičajenu tišinu. Nikad

više nije zapevao ili zasvirao pred dečacima. Umro je sledećeg leta. Čarls
Džejkobs - još popularan u 1964. godini, godini Bitlsa - držao je opelo na
njegovoj sahrani.

Roni Paket pronašao je gitaru u bačvi iza kuće, dan nakon izvođenja skraćene
verzije pesme Artura Big Boja Krudapa My Mama Don’t Allow Me.
Razljućena mama bacila ju je u đubre. Odneo ju je u školu. Gospođa Kalhun,
profesorka engleskog, zamenjivala je profesorku muzičkog. Pokazala mu je
kako da promeni žice i naštimuje instrument pevušeći prve tri note pesme Taps.
Dala mu je i primerak Sing auta!, folk časopisa sa stihovima i notama pesama
poput Barbry Allen.

Dva dečaka su sledećih nekoliko godina (s privremenim zatišjem kad je

Skijaški štap sudbine oduzeo Konu moć govora) učila folk pesme. Učili su
jednu za drugom. Smenjivali su se na staroj gitari, učeći osnovne akorde koje
je Ledbeli nesumnjivo svirao u zatvoru. Nijedan nije imao veze sa sviranjem,
ali je Konov glas bio prilično dobar. Iako previše sladak da bi uverljivo
pevao omiljene bluz pesme. Nekoliko puta svirali su kao Kon i Ron. (Bacili su
novčić da bi odredili čije ime će biti prvo.)

Kon je dobio gitaru, gibson akustik boje trešnje, nemerljivo lepšu od

silvertona Hektora Brice. Na njoj su u Noći talenata izvodili standarde poput
Seventh Son i Sugarland, u Jurika Grandžu. Tata i mama su ih hrabrili, kao i
Ronovi roditelji. Ali avaj, za kompjutere i gitare važi isto pravilo: izbacuju
đubre ako ubaciš đubre u njih.

Nisam obraćao veliku pažnju na Konove i Ronove napore da se kao folk

duet domognu lokalne slave. Nisam ni primećivao kako bratovljevo zanimanje
za gibson gitaru jenjava. Velika rupa otvorila se u mom životu nakon što je
prečasni Džejkobs odvezao nova-stara kola iz Harloua. Izgubio sam Boga i
jedinog odraslog prijatelja. Tuga i neopipljivi strah dugo su me pratili. Mama
je pokušala da me odobrovolji, baš kao i Kler. Čak se i moj tata okušao u
tome. Pokušao sam da budem srećan i uspeo. Nisam ni primećivao niz loše
obrađenih pesama, kao Dont Thing Twice, koje su se čule sa sprata dok se
1965. godina premetala u 1966, a zatim u 1967. godinu.

Kon je u to doba bio u potpunosti posvećen srednjoškolskoj atletici (u kojoj

je bio mnogo uspešniji nego u sviranju gitare). Što se mene tiče... nova cura
doselila se u grad, Astrid Soderberg. Imala je svilenkastu plavu kosu, kao
različak plave oči i slatke dugmiće koji će možda izrasti u grudi. Nekoliko
godina bili smo u istoj školi. Mislim da nijednom nije pomislila na mene -
izuzev kad bi joj zatrebao domaći za prepisivanje. Ja sam pak neprestano
razmišljao o njoj. Bio sam ubeđen da će me strefiti srčka ako mi dozvoli da je
pomilujem po kosi. Jednog dana skinuo sam Vebsterov rečnik s police. Odneo
sam ga do stola i pažljivo napisao ASTRID preko odrednice poljubac. Srce
mi je divljački lupalo, a koža je peckala. Zatelebanost je odgovarajuća reč za
ono što sam osećao.

Nikad mi nije palo na pamet da se dohvatim Konovog gibsona. Uključio bih

radio ako bih se zaželeo muzike. Talent je nešto čudnovato. Ume da se tiho ali
ubedljivo oglasi kad kucne pravi čas. Kao izvesne droge, nametne se kao
prijatelj, mnogo pre no što shvatite da je tiranin.

Prvo ovo, pa ono, a zatim i ostalo.

Moj muzički talent nije bio veliki, ali je bio mnogo veći od Konovog... ili bilo
čijeg u porodici, kad smo već kod toga. Otkrio sam ga jedne dosadne sive
subote u jesen 1969. godine. Svi ukućani - čak i Kler, koja je došla kući na
vikend s koledža - otišli su u Gejts Fols na fudbalsku utakmicu. Kon je bio
junior i startno krilo Gejts Fols Gejtora. Ostao sam kući zato što me je boleo
stomak, iako problem nije bio baš strašan. Jednostavno nisam ludeo za
fudbalom. Izgledalo je da će padati kiša.

Neko vreme gledao sam televiziju. Na dva kanala išao je fudbal, a na

trećem golf - još gora varijanta. Klerina spavaća soba sad je bila Konova.
Nekoliko njenih knjiga ostalo je u ormanima. Hteo sam da se okušam s Agatom
Kristi. Rekla mi je da se njena dela lako čitaju i da je zabavno odgonetati
zločine s gospođicom Marpl ili Herkulom Poaroom. Ušao sam u sobu i video
Konov gibson u uglu, okružen gomilom starih primeraka Sing aut! časopisa.
Pogledao sam nahereni i davno zaboravljeni instrument i pomislio: Da li bih
mogao da odsviram Cherry, Cherry na njemu.
 Tog trenutka sećam se kao prvog poljupca. Misao je bila egzotična i
neobična, potpuno nepovezana s onim što sam imao na umu kad sam ušao u
Konovu sobu. Smeo bih se zakleti na gomili Biblija da nije ličila na misao,
već na glas.

Uzeo sam gitaru i seo na Konovu postelju. Isprva nisam dirao žice.
Razmišljao sam o pesmi. Znao sam da će zvučati dobro na Konovoj akustičnoj
gitari, jer je Cherry; Cherry sazdana oko akustičnog rifa (taj pojam mi tada
nije bio poznat). Slušao sam pesmu u glavi. Iznenadilo me je što sam video, a
ne samo čuo promene akorda. Znao sam sve o njima, izuzev gde im je mesto na
vratu instrumenta.

Zgrabio sam jedan Sing aut! i potražio bluz, bilo koji bluz. Pronašao sam
jednu bluz pesmu - Turn Your Money Green - i video kako se pravi E (Sva ta
sranja počinju s E, rekao je Hektor Brica Konu i Roniju). Odsvirao sam je na
gitari. Zvuk je bio prigušen, ali ispravan. Gibson je bio dobar instrument.
Ostao je naštimovan, iako je dugo zanemaren. Pritisnuo sam jače s prva tri
prsta leve ruke. Bolelo je, ali nisam mario. Zato što je E bilo dobro. E je bilo
božanstveno. Savršeno je odgovaralo zvuku u mojoj glavi.

Konu je trebalo šest meseci da nauči The House of the Rising Sun. Nikad
nije mogao da pređe sa D na F bez oklevanja dok je raspoređivao prste.
Naučio sam Cherry; Cherry, rif od tri akorda - od E do A i D i natrag na A - za
deset minuta i shvatio da s ista tri akorda mogu da sviram numeru Gloria
Šedouz najta i Kingsmenovu Louie, Louie. Svirao sam dok mi vrhovi prstiju
nisu provrištali od bola i dok mi se leva šaka nije gotovo potpuno ukočila.
Kad sam konačno prestao, nisam to učinio zato što sam želeo, već zato što sam
morao. I jedva sam čekao da ponovo počnem. Nisam mario za Nju Kristi
Minstrele, za Ijana i Silviju, ili za bilo koga od gomile folk pevača. Cherry;
Cherry sam mogao da sviram povazdan. Ta pesma me je pokretala.

Nadao sam se da će Astrid Soderberg, ukoliko naučim da sviram dovoljno

dobro, jednog dana u meni videti nešto više od izvora za prepisivanje domaćih
zadataka. Čak i to je bilo u drugom planu, jer je sviranje ispunjavalo
zastrašujuću prazninu u meni. Predstavljalo je staromodnu emocionalnu istinu.
Sviranje mi je pomoglo da opet postanem prava osoba.

Kon se, tri nedelje kasnije, u subotnje popodne vratio kući s fudbalske
utakmice umesto da ostane na tradicionalnom obruku koji su nakon utakmice
pravili najvatreniji navijači. Sedeo sam na odmorištu na vrhu stepeništa i
svirao Wild Thing. Mislio sam da će poludeti, da će mi oteti gitaru iz ruku i
optužiti me za svetogrđe zato što sviram idiotski pesmičuljak od tri akorda
Trogsa na instrumentu namenjenom izvođenju krhkih protestnih pesama poput
Blowin in the Wind.

Kon je tog dana tri puta položio loptu iza linije protivničkog polja. Postavio
je školski rekord u pretrčanim metrima na igralištu i pomogao Gejtorima da se
plasiraju u plej-of. Rekao je samo: „To je najgluplja pesma koju sam čuo na
radiju.“

„Nije“, rekao sam. „Mislim da Surfin Bird zaslužuje tu titulu. Znam da

sviram i nju, ako želiš da je čuješ.“

„Isuse, ne.“ Mogao je da psuje zato što su tata i Teri u garaži radili na
Drumskoj raketi III, mama bila u vrtu, a naš religiozno orijentisani stariji brat
više nije živeo kod kuće. Endi je, kao i Kler, pohađao Univerzitet Mejn (koji
je, kako je tvrdio, bio pun beskorisnih hipika).

„Neće ti smetati ako je sviram, Kone?“

„Samo ti piči“, rekao je kad me je zaobišao na stepenicama. Imao je tamnu

masnicu na obrazu. Mirisao je na fudbalski znoj. „Platićeš je ako je slomiš.“

„Neću je polomiti.“

I nisam, ali sam pokidao silne žice. Rokenrol je opasniji po žice od folka.

Godine 1970. krenuo sam u srednju školu u Gejts Folsu, na drugoj obali reke
Androskogin. Kon je bio na završnoj godini. Bio je pravi glavni baja
zahvaljujući atletskim sposobnostima i najboljim ocenama, i kao takav nije
obraćao pažnju na mene. To je bilo u redu. Ni najmanje mi nije smetalo. Slično
se, na svu žalost, ponašala i Astrid Soderberg, iako je sedela u redu iza mene
na domaćinstvu i pored mene na engleskom. Vezivala je kosu u konjski rep i
nosila haljine najmanje pet centimetara iznad kolena. Umirao sam kad god bi
prekrstila noge. Bio sam zatelebaniji no ikad. Prisluškivao sam njen razgovor s
prijateljicama dok su sedele na tribinama u gimnastičkoj sali na ručku. Shvatio
sam da gledaju samo momke starije od sebe i da sam običan statista u njihovoj
velikoj srednjoškolskoj epopeji.

Neko me je ipak primećivao - suvonjavi dugokosi đak završnog razreda

koji je izgledao kao Endijev arhetipski beskorisni hipik. Potražio me je jednog
dana dok sam ručao u gimnastičkoj sali, dve klupe od Astrid i njene kikotave
družine.

„Jesi li ti Džejmi Morton?“, pitao je.

Oprezno sam ga odmerio. Nosio je široke farmerke sa zakrpama na

kolenima. Imao je tamne kolutove ispod očiju, kao da spava najviše tri sata
noću ili kao da mnogo drka.

„Dođi u sobu za orkestar“, rekao je.

„Zašto?“

„Zato što sam ti tako rekao, gušteru.“

Krenuo sam za njim. Vrludali smo kroz gomilu učenika koji vikali, smejali
se, gurali i treskali po ormarićima. Nadao sam se da neću dobiti batine. Ne bih
se iznenadio ako bih dobio batine od onih iz druge godine zbog nekog
beznačajnog povoda - maltretiranje prvaka bilo je zabranjeno, ali su ga oni iz
druge godine i te kako upražnjavali - međutim, ne i od nekog iz završne godine.
Seniori su retko primećivali one iz prve. Moj brat savršeno se uklapao u tu
sliku.

Soba za orkestar bila je prazna. To je bilo olakšanje. Ako ovaj tip

namerava da navali na mene, neće uživati pomoć gomile ortaka. Nije me
istukao, već mi je pružio ruku. Prodrmao sam je. Stisak mu je bio opušten i
lepljiv. „Norm Irving.“

„Drago mi je.“ Nisam znao da li je to istina.

„Čuo sam da sviraš gitaru, gušteru.“

„Ko ti je to rekao?“
 „Tvoj brat. Gospodin Fudbaler.“ Norm Irving otvorio je orman s opremom
pun gitara u kutijama. Izvadio je jednu, otvorio bravice i otkrio predivnu crnu
električnu jamahu.

„SA 30“, rekao mi je. „Kupio sam je pre dve godine. Krečio sam čitavo
leto sa ćaletom da bih skupio pare. Uključi pojačalo. Ne, ne to veliko, već ono
ispred tebe.“

Prišao sam mini-pojačalu. Pogledom sam tragao za prekidačem ili

dugmetom, ali nisam ih našao.

„Pozadi je, gušteru.“

„Auh.“ Pronašao sam prekidač. Uključio sam ga. Zasijalo je crveno svetlo.
Začuo sam tiho zujanje. Odmah mi se dopalo. Predstavljalo je glas moći.

Norm je izvadio kabl iz ormana s gitarama. Povezao je instrument s

pojačalom i prešao prstima preko žica. Malo pojačalo ispustilo je kratko
BRONK. Bilo je atonalno, nemuzikalno i savršeno lepo. Pružio mi je gitaru.

„Šta da radim?“, bio sam uplašen i uzbuđen.

„Tvoj brat kaže da sviraš ritam gitaru. Sviraj ritam.“

Prihvatio sam ponuđenu gitaru. Onaj BRONK zvuk se ponovo razlegao iz

malog pojačala ispod mojih nogu. Bila je mnogo teža od bratovljeve akustične.
„Nikad nisam svirao na električnoj gitari“, rekao sam.

„Isto je.“

„Šta hoćeš da sviram?“

„Kako bi bilo da kreneš sa Green River. Umeš li da je sviraš?“ Izvadio je

trzalicu iz džepića za sat na širokim farmerkama.

Uspeo sam da je ne ispustim pri preuzimanju. „Da li krećem iz E?“ Kao da

sam morao da pitam. Sva ta sranja počinju s E.

„Odluči se, gušteru.“

 Prebacio sam kaiš preko glave i nabacio jastučić na rame. Jami je visila
nisko - Norman Irving bio je mnogo viši od mene - bio sam previše nervozan
da pomislim na podešavanje kaiša. Odsvirao sam E akord i poskočio kad je
glasno odjeknuo u sobi za orkestar. Norman se nacerio, otkrivši zube koji će
mu zadati mnogo problema u budućnosti ako odmah ne počne da ih sređuje. Od
tog keza bilo mi je lakše.

„Ne zevaj, gušteru. Odvali pojačalo do daske i piči.“

Jačina je bila na petom podeoku. Povećao sam na sedmi. Bio sam

zadovoljan zvukom.

„Ne umem da pevam“, rekao sam.

„Ne moraš da pevaš. Ja ću pevati. Ti ćeš davati ritam.“

Green River imala je osnovni rokenrol ritam - ne baš kao Cherry; Cherry,
ali sličan. Ponovo sam odsvirao E. Odslušao sam prvu strofu pesme u glavi.
Bio sam zadovoljan. Norman je zapevao. Glas mu se gubio pod zvucima
gitare, ali čuo sam dovoljno da ocenim da ima dobra pluća. „Odvedi me do
mesta na kom hladna voda teče, jeee...“

Zastao je kad sam se prebacio na A.

„Ostaje na E, zar ne?“, rekao sam. „Izvini, izvini.“

Prva tri stiha bila su u E. Kad sam se prebacio na A, u kom je većina

osnovnog roka, i dalje nije valjalo.

„Gde grešim?“ pitao sam Normana.

Ćutke me je gledao s rukama u zadnjim džepovima. Preslušao sam pesmu u

glavi i počeo iznova. Na četvrtom stihu prebacio sam se na C. To je štimalo.
Morao sam da počnem iz početka, ali je posle bila laća. Nedostajali su nam
samo bubnjevi i bas... i nešto vodeće gitare, naravno. Džon Fogerti iz Kridensa
je prašio po vodećoj gitari bolje no što bih mogao u najluđim snovima.

„Daj mi je“, reče Norman.

 Vratio sam mu instrument. Bilo mi je žao što se rastajem s njim. „Hvala ti
što si mi dopustio da sviram na njemu“, rekao sam i požurio ka vratima.

„Sačekaj malo, Mortone.“ Promena nije bila velika, ali više nisam bio
gušter. „Audicija nije završena.“

Audicija?

Iz ormana je izvadio manju kutiju. Otvorio ju je i izvadio izgrebanu gitaru -

kej 900G, ako baš hoćete da znate.

„Udeni je u veliko pojačalo, ali smanji na četvorku. Kej pravi đavolsku

galamu.“

Poslušao sam ga. Kej je više odgovarao mom telu od jamija. Nisam morao
da se naginjem preko nje da bih svirao. Opazio sam trzalicu upletenu među
žice.

„Jesi li spreman?“

Klimnuo sam.

„Jedan... dva... jedan-dva-tri i...“

Nervoza me je izjedala dok sam izvodio jednostavnu ritam-progresiju

Green River. Ne bih ni svirao da sam znao koliko je Norman dobar.
Jednostavno bih pobegao iz sobe. Svirao je Fogertijeve vodeće deonice na
pravi način. Ma zvučao je kao stari singl Fantazija.3

Povukao me je za sobom.

„Glasnije!“ razvikao se na mene. „Piči i zajebi fidbek!“

Odvrnuo sam veliko pojačalo do osmice i navalio. Normov glas se gubio u

zvuku dve gitare i fidbeku pojačala sličnom policijskoj zviždaljci. To mi nije
smetalo. Zaorao sam brazdu. Sledio sam vodeću gitaru. Činilo mi se da jašem
glatki talas koji se neometano valjao punih dva i po minuta.

Okončao se. Tišina je nahrupila u sobu za orkestar. Uši su mi odzvanjale.

Norm je upro pogled u tavanicu, kao da razmišlja, pre no što je klimnuo. „Nije
sjajno, ali nije grozno. Uz malo vežbe bićeš bolji od Snafija.“

„Ko je Snafi?“, pitao sam ga. Još mi je zvonilo u ušima.

„To je tip koji se seli u Asačusets“, rekao je. „Hajde da probamo Needles and
Pins. Znaš ono od Serčersa?“

„Ne, ova ide iz D, ali ne iz čistog D. Evo ovako.“ Pokazao mi je kako bi

trebalo da lupam po visokom E malim prstom. Ukapirao sam odmah. Nije
zvučalo kao na ploči, ali je bilo veoma blizu. Znoj je kapao s mene kad sam
završio numeru.

„U redu“, rekao je skidajući gitaru. „Hajdemo do prostora za pušače. Moram

da zapalim.“

Prostor za pušače bio je iza zbornice. Tamo su se skupljali duvači, hipici i

devojke u uskim suknjicama, sa širokim naušnicama i prevelikom količinom
šminke. Dva tipa stajala su na drugom kraju bravarske radionice. Viđao sam ih
ranije, kao i Normana, ali nisam ih poznavao. Jedan je imao plavu kosu boje
peska i mnogo bubuljica. Drugom je neposlušna crvena kosa štrčala u svim
pravcima. Izgledali su kao gubitnici, ali to mi nije smetalo. I Norman Irving je
izgledao kao gubitnik, ali je bio najbolji gitarista kog sam čuo a da nije svirao
na ploči.

„Kakav je?“, pitao je tip s kao pesak plavom kosom. Ispostavilo se da se

zove Keni Lohlin.

„Bolji je od Snafija“, oglasio se Norman.

Onaj s ćubastom crvenom kosom se nacerio. „To jebeno ništa ne znači.“

„Imaš pravo. Neko nam je neophodan da bismo svirali u Grandžu u subotu

uveče.“ Pružio mi je paklicu cigareta. „Hoćeš li dim?“

„Neću“, rekao sam. Osećao sam se apsurdno. Stoga sam dodao: „Izvini.“

Norman je prešao preko toga i kresnuo zipo sa zmijom i sloganom

NEĆETE ME GAZITI. „Ovo je Keni Lohlin. Svira bas. Crvenokosi je Pol
Bušard. Bubnjar. Ovaj gušter je brat Konija Mortona.“

„Džejmi“, rekao sam. Očajnički sam želeo da me ovi momci zavole - da me

puste u svoj krug - ali nisam hteo da započnem poznanstvo kao mlađi brat
gospodina Fudbalera. „Ja sam Džejmi.“ Pružio sam ruku.

Imali su mlitav, vlažan stisak kao Norman. Svirao sam sa stotinama svirača
od Irvingove audicije u srednjoškolskoj dvorani za orkestar. I gotovo svaki tip
s kojim sam ikad radio imao je stisak mrtvog puvala. Rokeri su se rukovali kao
da smatraju da su obavezni da čuvaju snagu za posao.

„Pa šta kažeš?“, pitao je Norman. „Hoćeš li da sviraš u bendu?“

Jesam li hteo? Da mi je rekao da moram pojesti pertle u obredu inicijacije,

skinuo bih ih s patika i zagrizao.

„Naravno, ali ne mogu da sviram ni na jednom mestu u kom se služi

alkohol. Imam samo četrnaest godina.“

Iznenađeno su se zgledali i nasmejali.

„O tome ćemo brinuti ako se probijemo do barova“, reče Norman. Izbacio

je dim kroz nozdrve. „Zasad imamo deset igranki, poput onih u Jurika Grandžu.
Odande si, jelda? Iz Harloua?“

„Iz Kako-niskog je“, rekao je Keni Lohlin, cereći se. „Tako ga mi zovemo.
Često kažemo Kako-nisko mogu ti šljakeri da padnu?“

„Slušaj, hoćeš da sviraš, zar ne?“, reče Norm. Ugasio je cigaretu petom
iskrzane bitls čizme. „Tvoj brat je rekao da sviraš njegov gibson, koji ima
trzalicu, ali možeš da koristiš kej.“

„Katedra za muzičko neće imati ništa protiv?“

„Katedra za muzičko neće ni znati. Dođi u Grandž u četvrtak posle podne.

Doneću kej. Samo nemoj da slomiš jebeni glupi magnet. Probaćemo. Ponesi
svesku da bi zapisao akorde.“

Zvono je zazvonilo. Klinci su pogasili pikavce i pošli ka ulazu. Jedna

devojka je u prolazu poljubila Normana u obraz. Potapšala ga je po zadnjici u
širokim farmerkama. Nije reagovao. Smatrao sam to izuzetno sofisticiranim
ponašanjem. Posle toga poštovao sam ga još više.

Nijedan od članova benda ničim nije pokazao da je čuo školsko zvono.

Krenuo sam jedino ja. Okrenuo sam se, kad mi je nešto palo na pamet.

„Kako se bend zove?“

Norm je rekao: „Zvali smo se Revolveraši, ali su ljudi mislili da je to

previše, znaš, militaristički. Sad smo Hromirane ruže. Keni je smislio to ime
kad smo ustondirani obišli baštensku izložbu u očevom mestu. Super je, zar
ne?“

U narednih četvrt veka svirao sam sa Džej-tonsima, Robinom i Džejsima i

s Hej-Džejsima (sve te bendove predvodio je razmetljivi gitarista Džej
Pederson). Svirao sam s Hitersima, Stifsima, Andertejkersima, Last Kolima i
Andersonvilskim rokerima. U pank epohi svirao sam s Petsi Klajns lipstikom,
Test tjub bejbisima, Afterbertima i bendom Vorld iz ful of briks. Svirao sam i
s rokabili sastavom zvanim Daz Daz Kol d Faz. Po mom mišljenju, nijedno
ime benda nije bilo bolje od Hromiranih ruža.

„Ne znam“, reče mama. Nije izgledala besno, već kao neko ko pati od
glavobolje. „Imaš samo četrnaest godina, Džejmi. Konrad kaže da su ti momci
mnogo stariji.“ Sedeli smo za trpezarijskim stolom koji je izgledao mnogo
veći otkad su Kler i Edi otišli. „Puše li?“

„Ne puše“ rekao sam.

Majka se obratila Konu. „Da li puše?“

Kon je dodavao kukuruz Teriju. Odgovorio je bez trunke oklevanja: »Jok.“

Došlo mi je da ga zagrlim. Umeli smo da se posvađamo, kao i sva rođena

braća, ali smo se pomagali u nevolji.

„Nećemo nastupati u barovima ili nečem sličnom, mama“, rekao sam...

znajući na intuitivnom nivou da će biti barova, verovatno mnogo pre nego što
najmlađi član Hromiranih ruža napuni dvadeset jednu. „Samo u Grandžu. U
četvrtak imamo probu.“

„Trebaće ti mnogo proba“, podmuklo će Teri. „Hoću još jednu krmenadlu.“

„Kaži molim, Terense“, odsutno će mama.

„Dajte mi još jednu krmenadlu, molim.“

Tata mu je dodao poslužavnik. Ništa nije rekao. To je moglo biti dobro ili
loše.

„Kako ćeš otići na probu? Kad smo već kod toga, kako ćeš odlaziti... na te
svirke?“

„Norm ima folksvagen mikrobus. Tačnije, pripada njegovom tati, ali je

dozvolio Normu da ispiše ime benda sa strane!“

„Taj Norm nema više od osamnaest“, reče mama. Prestala je da jede.

„Kako da znam vozi li bezbedno?“

„Mama, potreban sam im! Njihov ritam gitarista preselio se u Masačusets.

Bez njega će izgubiti svirku subotom uveče!“ Nova misao blesnula je mojim
umom kao meteor: Astrid Soderberg mogla bi biti na igranci. „Važno je! To je
nešto veliko!“

„Ne sviđa mi se to.“ Trljala je slepoočnice.

Otac je konačno progovorio. „Pusti ga da svira, Lora. Znam da si zabrinuta,

ali dobar je u tome.“

Uzdahnula je. „Dobro. Pretpostavljam da jeste.“

„Hvala, mama! Hvala, tata!“

Mama je podigla, pa spustila viljušku. „Obećaj mi da nećeš pušiti cigarete

ili marihuanu i da nećeš piti.“

„Dajem reč“, rekao sam. Dve godine sam držao to obećanje.

 Otprilike.

S te svirke u Jurika Grandžu najplastičnije se sećam zadaha sopstvenog znoja,

koji sam osetio kad smo istrčali na scenu. Kad je znoj u pitanju, niko ne može
da se meri s četrnaestogodišnjim adolescentom. Tuširao sam se dvadeset
minuta pre prvog nastupa, sve dok nije nestalo vruće vode. Zaudarao sam na
strah kad sam se nagnuo da podignem pozajmljenu gitaru. Činilo mi se da
gitara teži najmanje sto kila kad sam je prebacio preko ramena. Imao sam
valjan razlog za strah. Norm Irving me je, uprkos suštinskoj jednostavnosti
rokenrola, opteretio nemogućim zadatkom da naučim trideset pesama od
četvrtka po podne do subote uveče. To sam mu i rekao.

Slegnuo je ramenima pre no što me je počastio najkorisnijim savetom koji

sam ikad dobio od nekog muzičara: Samo piči kad posumnjaš u sebe. „Sem
toga“, rekao je, ogolivši propale zube u vragolastom osmehu, „odvrnuću
pojačalo tako jako da nećeš čuti šta radiš.“

Pol je izveo kratak rif na bubnjevima da bi privukao pažnju publike.

Završio ga je udarcem o činele. Publika je odgovorila kratkim nestrpljivim
aplauzom dobrodošlice. Toliko očiju (činilo mi se da ih ima nekoliko miliona)
gledalo je na nas četvoricu, stisnute na maloj sceni, pod reflektorima. Sećam
se da sam se osećao vrlo glupo u jakni posutoj lažnim dijamantima
(zaostatkom iz kratke epohe u kojoj su se Hromirane ruže zvale Revolveraši).
Uplašio sam se da ću povratiti. To je bilo malo verovatno, pošto sam za ručak
progutao samo nekoliko zalogaja, a za večeru nijedan. Ali upravo tako sam se
osećao. Pomislio sam: Nećeš povratiti. Onesvestićeš se. Eto šta ćeš uraditi,
onesvestićeš se na sceni.

Pol Bušard je počeo s tam-tam bubnjarskim ritmom koji otvara Hang On

Sloopy. Zasvirali smo. Norm je pevao, izuzev u nekoliko pesama kad je Keni
preuzimao štafetu. Pol i ja bili smo prateći vokali. Isprva sam bio strahovito
stidljiv. Potisnuo sam stid kad sam čuo koliko moj glas zvuči drugačije preko
zvučnika. Zvučao sam kao odrastao čovek. Ubrzo sam shvatio da niko ne
obraća preteranu pažnju na prateće vokale... iako bi im nedostajali da nisu bili
tu.

Video sam kako parovi izlaze na podijum i počinju da igraju. Zbog toga su i
došli. Duboko u srcu nisam mogao da poverujem da se to dešava - ne na
muziku u čijem nastanku sam i ja učestvovao. Obuzela me je sve jača euforija,
graničeći se s ekstazom, kad mi je postalo jasno da nas publika neće
zvižducima i uzvicima oterati s bine. Odonda sam progutao više droga no što
je potrebno da potopim bojni brod, ali ni najbolje od njih nisu mogle da se
mere s onim što sam osetio na prvoj svirci. Mi smo svirali. Oni su igrali.

Svirali smo od sedam do pola jedanaest, s dvadesetominutnom pauzom oko

devet, kad su Norm i Keni spustili instrumente, isključili pojačala i istrčali
napolje da ispuše neki dim. Meni su ti sati prošli kao san, stoga nisam bio
iznenađen kad su, dok smo svirali laganić - mislim da je to bio Who’ll Stop
the Rain - mama i tata prošli ispod bine.

Mama je položila glavu na tatino rame. Zatvorila je oči, sa snenim smeškom

na licu. Tatine oči bile su otvorene. Namignuo mi je dok su klizili pored bine.
Nisam se stideo njihovog prisustva. Igranke u srednjoj školi i u luistonskoj sali
za rolšue bili su samo za mlađariju. U Jurika Grandžu, Elksu i Amvetsu u
Gejtsu uvek je bilo mnogo odraslih. Jedini problem na prvoj svirci bio je što
Astrid nije bila tu, iako sam video nekoliko njenih prijateljica.

Moji roditelji otišli su rano. Norm me je dovezao kući u starom mikrobusu.

Bili smo dobro raspoloženi posle uspešnog nastupa. Smejali smo se i
prepričavali događaje sa svirke. Nisam shvatio šta se dešava kad mi je Norm
pružio novčanicu od deset dolara.

„To je tvoj deo“, rekao je. „Dobili smo pedeset zelembaća za svirku.
Dvadeset uzimam ja - zato što je vozilo moje i zato što sviram vodeću gitaru -
a svako od vas po deset.“

Uzeo sam novčanicu. Još sam se osećao kao dečak u snu. Otvorio sam vrata
bolnom levicom.

„Proba je u četvrtak“, rekao je Norm. „Soba za orkestar posle škole. Ne

mogu da te odvezem kući. Moram da pomognem ocu u krečenju kuće u Kasl
Roku.“

Rekao sam da je to u redu. Stopiraću ako Kon ne bude mogao da me

poveze. Većina ljudi koji koriste Devetku između Gejts Folsa i Harloua me
poznaje. Neko će me pokupiti.
 „Poradi na Brown-Eyed Girl. Mnogo si zaostajao.“

Rekao sam da hoću.

»I, Džejmi?“

Pogledao sam ga.

„Izuzev toga, bio si prilično dobar.“

„Bolji od Snafija“, reče Pol.

„Mnogo bolji od tog gubitnika“, dodao je Keni.

Zadovoljstvo zbog njihovih pohvala gotovo je nadoknadilo tugu zbog

Astridinog odsustva.

Tata je otišao u krevet, ali je mama sedela za kuhinjskim stolom sa šoljom

čaja. Obukla je flanelsku spavaćicu, ali još nije skinula šminku. Mislio sam da
izgleda veoma lepo. Video sam da plače kad se osmehnula.

„Mama? Jesi li dobro?“

„Jesam“, rekla je. „Zaista sam radosna zbog tebe, Džejmi. I malo
uplašena.“

„Nemaš razloga za strah“, rekao sam. Zagrlio sam je.

„Nećeš početi da pušiš s tim dečacima, zar ne? Obećaj mi.“

„Već sam ti obećao, mama.“

„Obećaj mi ponovo.“

To sam i uradio. Četrnaestogodišnjaci lakše obećavaju no što se znoje.

Kon je na spratu ležao u krevetu i čitao neku naučnu knjigu. Bilo mi je teško
da poverujem da bi iko čitao takvu knjigu zadovoljstva radi (pogotovo veliki
fudbaler poput mog brata), ali Koni je to radio. Odložio ju je i rekao: „Bio si
prilično dobar.“

„Otkud znaš?“

Osmehnuo se. „Gvirnuo sam. Samo na minut. Svirao si onu usranu pesmu.“

„Wild Thing,“ Nisam morao da pitam.

U petak uveče svirali smo u domu američkih veterana, a u nedelju na

srednjoškolskoj igranci. Norm je na drugoj svirci promenio tekst sa Više neću
gristi svoje srce u Više neću gristi moju curu. Vaspitači nisu primetili, nikad
nisu obraćali pažnju na stihove, ali klinci jesu. Promena im se dopala.
Gimnastička sala bila je dovoljno velika da posluži kao dopunsko pojačalo.
Zvuk koji smo pravili, pogotovo na veoma glasnim pesmama poput Good
Lovin’ bio je veličanstven. Ako mogu da pogrešno citiram Slejd, mi momci
pravili smo veliku buku. Keni je tokom pauze izašao s Normom i Polom u deo
za pušače, baš kao i ja.

Tamo sam zatekao nekoliko cura, uključujući i Hati Grir, onu što je
potapšala Norma po dupetu posle audicije. Zavukao je ruke u njene zadnje
džepove i privukao je sebi. Pokušao sam da ne zurim u njih.

Neko mi se obratio stidljivim glasićem iza leđa: „Džejmi?“

Okrenuo sam se. Bila je to Astrid. Nosila je belu suknju s plavom bluzom
bez rukava. Raspustila je kosu, koja joj je uokvirila lice.

„Zdravo“, rekao sam i dodao pošto mi se to nije činilo dovoljno dobrim:

„Zdravo, Astrid. Nisam te video unutra.“

„Zakasnila sam zato što sam morala da se vozim s Boni i njenim tatom. Bili
ste stvarno dobri.“

„Hvala ti.“

Norm i Hati ozbiljno su se ljubakali. Norm je bio bučan. Njihovo cmakanje

malčice je podsećalo na zvuk maminog usisivača. Bilo je i druge, tiše akcije.
Astrid kao da je nije opažala. Njene krupne sjajne oči nisu napuštale moje
lice. Nosila je žablje naušnice. Plave, u skladu s bluzom. U takvim trenucima
ništa vam ne promiče.

Zaključio sam da čeka da nešto kažem. Pojačao sam prethodni iskaz:

„Mnogo ti hvala.“

„Hoćeš li da zapališ?“

„Ja?“ Pomislio sam da špijunira za račun moje majke. „Ne pušim.“

„Hoćeš li da me otpratiš do sale?“

Otpratio sam je. Od mesta za pušače do zadnjih vrata gimnastičke dvorane

bilo je četiri stotine metara. Poželeo sam da nas od njih dele četiri kilometra.

„Jesi li s nekim došla?“, pitao sam je.

„Došla sam s Boni i Karlom“, rekla je. „Nisam došla s momkom ili tako
nešto. Mama i tata neće mi dozvoliti da izlazim s momcima dok ne napunim
petnaest.“

Uhvatila me je za ruku, kao da želi da mi da do znanja kako misli da je to

glupa ideja. Pogledala me je kad smo stigli do zadnjih vrata. Zamalo što je
nisam poljubio tad, na tom mestu. Hrabrost me je izdala.

Momci znaju biti mamlazi.

Norm mi se obratio odlučnim, gotovo očinskim glasom dok smo pakovali

Polove bubnjeve u zadnji deo mikrobusa, posle igranke. „Nakon pauze si
stalno ispadao iz ritma. Šta ti se desilo?“

„Ne znam“, rekao sam. „Izvini. Sledeći put biću bolji.“

„Nadam se. Dobijaćemo svirke ako budemo dobri. I nećemo ukoliko ne

budemo.“ Potapšao je zarđala klizna vrata mikrobusa. „Moja Betsi ne ide na
vazduh, baš kao ni ja.“

„To je zbog one cure“, reče Keni, „zgodne plavušice u beloj haljini.“

Normu je sinulo. Uhvatio me je za ramena. Protresao me je pre no što mi se

obratio očinskim tonom: „Smotaj je, prijatelju. Što pre možeš. Bolje ćeš
svirati.“

Zatim mi je dao petnaest dolara.

Svirali smo u Grandžu za Novu godinu. Padao je sneg. Astrid je bila tamo.
Nosila je zimsku jaknu s krznom obrubljenom kapuljačom. Odveo sam je ispod
protivpožarnih stepenica i poljubio. Imala je ruž s ukusom jagoda. Pogledala
me je krupnim očima kad sam se odmakao od nje.

„Mislila sam da to nikad nećeš učiniti“, rekla je, zatim se zakikotala.

„Da li je sve bilo kako treba?“

„Reći ću ti kad ponoviš.“

Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica dok me Norm nije udario po

ramenu. „Prekidajte, klinci. Vreme je za svirku.“

Astrid me je poljubila u obraz. „Sviraj Wild Thing. Ta mi se sviđa“, rekla

je i potrčala ka zadnjim vratima. Klizala se u cipelama za igru.

Norm i ja smo krenuli za njom. „Hod poplavelih muda?“, pitao je.

„Šta?“

„Nije važno. Prvo ćemo odsvirati njenu pesmu. Znaš kako to ide, zar ne?“

Znao sam, jer je bend svirao mnogo pesama po želji slušalaca. Bilo mi je
drago što ćemo to učiniti, zato što sam se osećao samouverenije s gitarom pred
sobom, električnim štitom, uključenim i spremnim za akciju.

Izašli smo na binu. Pol je isporučio uobičajeni bubnjarski rif, znak da se

bend vratio i da je spreman za svirku. Norm mi je klimnuo dok se pravio da
podešava dobro podešen kaiš gitare. Prišao sam središnjem mikrofonu i
riknuo: „Ova je za Astrid, po njenoj želji, i zato... Divlja stvarčice, mislim da
te VOLIM!“ Najavio sam pesmu odbrojavanjem, iako je to bio Normov posao,
kao vođe benda: jedan, dva, znate gde sam ja. Astridine prijateljice su je
podvriskujući gurkale na podijumu. Obrazi su joj bili vatrenocrveni. Poslala
mi je poljubac.

Astrid Soderberg mi je poslala poljubac.

Momci iz Hromiranih ruža imali su devojke. Moglo bi se reći da su bile

uobičajene pratilje rok muzičara. A možda su bile i jedno i drugo. Kad si u
bendu, nije uvek lako reći gde je granica. Norm je imao Hati, Pol Suzanu
Furnijer, Keni Kerol Plamer, a ja Astrid.

Hati, Suzana i Kerol ponekad bi se nagurale u mikrobus s nama kad bismo

išli na svirke. Astrid to nije smela. Dozvoljavali su joj da se vozi s devojkama
samo kad bi Suzana dobila roditeljska kola.

Ponekad su igrale zajedno na podijumu. Uglavnom su s dobrog mesta u

publici posmatrale zbivanja na bini. Astrid i ja najčešće smo se ljubili na
pauzama. Počeo sam da osećam cigarete u njenom dahu. Nisu mi smetale.
Krenula je da puši u mom prisustvu kad je to opazila (devojke imaju načina da
saznaju tako nešto). Nekoliko puta mi je udahnula nešto dima u usta dok smo se
ljubili. Tad bi mi se toliko digao i ukrutio da sam mogao da razbijam beton
njime.

Astrid je dozvoljeno da krene s nama mikrobusom na PAL igranku u

Luistonu. Ljubili smo se sve do kuće. Nije me odgurnula kao svaki put dotad
kad sam gurnuo ruku u njen kaput da bih je uhvatio za prilično raspupele grudi.

„To mi prija“, šapnula mi je u uvo. „Prija mi, iako znam da je pogrešno.“

„Možda ti zbog toga i prija“, rekao sam. Momci ponekad stvarno umeju da
budu mamlazi.

Prošlo je mesec dana dok mi nije dopustila da zavučem ruku u prsluče.

Priznala je da joj i to prija kad sam konačno stigao dotle. Dalje nisam mogao.

„Znam da bih iz prve zatrudnela“, šaptala mi je u uvo jedne noći kad se

atmosfera u parkiranom vozilu usijala.

„Mogu da nabavim nešto u prodavnici. Otići ću do Luistona, gde me niko ne

poznaje.“
 „Kerol kaže da takve stvarčice ponekad puknu. To joj se jednom desilo dok
je bila s Kenijem. Strepela je punih mesec dana. Kaže da je mislila da
menstruacija nikad neće nastupiti. Rekla mi je da bismo mogli da radimo i
nešto drugo.“

To drugo bilo je veoma prijatno.

Dobio sam vozačku dozvolu čim sam navršio šesnaestu. Samo sam ja od sve
dece položio vožnju iz prve. To donekle dugujem auto-školi i najviše Siseru
Irvingu. Norm je živeo s majkom, dobrodušnom plavušom u kući u Gejts Folsu.
Vikendom je najčešće bio kod oca, u zapuštenoj prikolici preko pruge za
Harlou, u Motonu.

Ako bismo svirali u subotu uveče, bend - s našim curama - često bi subotom
po podne otišao u Siserovu prikolicu na piće. Smotali bi i pušili džoint. Posle
gotovo jednogodišnjeg odbijanja, rešio sam da probam. Isprva mi je bilo teško
da zadržim dim. Svaki sledeći put bio je sve lakši, kao što veliki broj čitalaca
zna iz ličnog iskustva. U to doba nisam pušio mnogo gandže, već samo malo da
bih se opustio pred nastup. Svirao sam bolje s nešto čarobnog dima u sebi. U
staroj prikolici uvek je bilo dosta smeha.

Kad sam rekao Siseru da sledeće nedelje polažem vožnju, pitao me je hoću
li polagati u Kasl Roku ili u Luiston-Obernu. Značajno je klimnuo kad sam mu
rekao da ću polagati na onom drugom mestu. „To znači da ćeš dobiti Džoa
Kafertija. Dvadeset godina radi taj posao. Pio sam s njim u Melon Tajgeru u
Kasl Roku, kad sam bio pozornik. To je bilo pre nego što je Rok dovoljno
narastao da dobije stalnu policijsku službu.“

Bilo mi je teško da zamislim Sisera Irvinga - izboranog, crvenih očiju,

mršavog, uvek u štofanim pantalonama i starim majicama - kao pripadnika
lokalnih policijskih snaga. Ljudi se menjaju. Ponekad se penju, a nekad silaze
društvenom lestvicom. Silasci su najčešće potpomognuti kojekakvim
supstancama, poput one koju je navikao da mota i deli s tinejdžerskim ortacima
svog sina.

„Stari Džoi retko daje dozvole iz prve“, reče Ciceron. „Ne veruje da je to
dobro.“
 To sam znao. Kler, Endi i Kon su padali kod Džoa Kafertija. Teri je dobio
nekog drugog (možda je policajac Kaferti tog dana bio bolestan). Bio je vrlo
nervozan na polaganju, iako je bio izvanredan vozač od prvog dana za
volanom. Uspeo je da čukne hidrant zadnjim branikom kad je pokušao da se
parkira unazad.

„Moraš da uradiš troje ukoliko želiš da položiš“, reče Ciceron. Dodao je

smotani džoint Polu Bušardu. „Pod jedan, ne pipaj ovo sranje pre polaganja.“

„Važi.“ To sam primio s olakšanjem. Uživao sam u travi, ali bih se uvek
setio prekršenog obećanja datog majci... tešio sam se mišlju da još ne pušim
cigarete i da ne pijem, što je bio prilično dobar rezultat.

„Kao drugo, zovi ga gospodine. Reci hvala, gospodine kad uđeš u

automobil i hvala, gospodine kad izađeš iz njega. Voli to. Da li si ukapirao?“

„Ukapirao sam.“

„Treće, i najvažnije, skrati jebenu kosu. Džo Kaferti mrzi hipike.“

Ovo poslednje nije mi se ni najmanje dopalo. Iždžikljao sam osam

centimetara otkad sam se pridružio bendu, ali mi je kosa sporo rasla. Prošla je
godina dana dok mi nije stigla do ramena. Zbog nje sam se mnogo raspravljao
s roditeljima, koji su mi rekli da izgledam kao propalica. Endi je bio još
direktniji: „Zašto ne obučeš haljinu, ako želiš da izgledaš kao devojka,
Džejmi?“ Bože, ništa ne može da se meri s dubokomislenim hrišćanskim
diskursom, zar ne?

„Čoveče, izgledaću kao bubalica ukoliko se podšišam!“

„Već izgledaš kao bubalica“, reče Keni. Svi su se nasmejali, čak i Astrid
(zatim je spustila ruku na moju butinu da bi mi dala do znanja da ne misli ništa
loše).

„Nego šta“, reče Sisero Irving, „izgledaćeš kao bubalica s vozačkom

dozvolom. Poli, hoćeš li zapaliti taj džoint ili ćeš mu se diviti?“

Izbegavao sam travu. Govorio sam policajcu Kafertiju gospodine. Podšišao

sam se po vojnički, što mi je slomilo srce i obradovalo majku. Čuknuo sam
kola iza mene kad sam se parkirao unazad. Policajac Kaferti mi je i pored toga
dao dozvolu.

„Imam poverenja u tebe, sinko“, rekao je.

„Hvala vam, gospodine“, rekao sam. „Neću vas izneveriti.“

Kad sam napunio sedamnaestu godinu, priređena mi je zabava u kući, koja je

sad gledala na asfaltni put - očigledan dokaz napretka. I Astrid je bila pozvana.
Poklonila mi je džemper koji je isplela. Odmah sam ga navukao, iako je bio
avgust, a dan vreo.

Mama mi je poklonila komplet istorijskih romana Keneta Robertsa, u

tvrdom povezu (koje sam pročitao). Endi mi je darivao Bibliju u kožnom
povezu (koju sam takođe pročitao, uglavnom njemu u inat), s mojim imenom u
zlatnom otisku na prednjoj korici. Posveta je bila citat iz Otkrivenja 3: „Evo
stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu.“
Implikacija - da sam na ivici pada - nije bila sasvim neosnovana.

Od Kler - koja je napunila dvadeset pet godina i predavala u školi u Nju

Hempširu - dobio sam otmeni sako. Kon, uvek pomalo cicija, darovao mi je
šest kompleta gitarskih žica. Istina, kupio je skuplju marku.

Mama je unela rođendansku tortu. Otpevali smo tradicionalnu pesmu. Da je

Norm bio tu, verovatno bi ugasio svećice rokenrol glasom, ali nije. Ja sam ih
ugasio. Palo mi je na pamet da ništa nisam dobio od tate i Terija, dok je mama
delila tanjire. Nisu mi kupili ni hipi mašnu.

Opazio sam kako Teri gleda tatu posle torte i sladoleda (van-čok-jaga,
naravno). Tata je pogledao mamu, koja mu se nervozno osmehnula. Tek kasnije
sam shvatio da sam često viđao taj osmeh na majčinim usnama dok su joj deca
odrastala i odlazila u svet.

„Hajdemo do ambara, Džejmi“, reče tata kad je ustao. „Terens i ja imamo

mali poklon za tebe.“

Ispostavilo se da je mali poklon ford galaksi iz 1966. godine. Bio je opran

i voskiran. Beleo se kao sneg na mesečini.

„O, bože“, rekao sam slabašnim glasom. Svi su se nasmejali.

„Karoserija je bila dobra. Malo smo poradili na motoru“, reče Teri. „Tata i
ja smo sredili ventile, promenili svećice i povezali nov akumulator. Što se
ostalog tiče...“

„Dobre gume“, reče tata, pokazujući na njih. „Polovne su, ali nisu krpljene.
Sviđa li ti se, sinko?“

Zagrlio sam ga. Zagrlio sam obojicu.

„Samo obećaj majci i meni da nikad nećeš sedati za volan ako nešto
popiješ. Ne teraj nas da se jednog dana tužno gledamo znajući da smo ti
poklonili nešto čime si povredio sebe ili nekog drugog.“

„Obećavam“, rekao sam.

Astrid - s kojom ću podeliti poslednje centimetre džointa kad je odbacim

kući u novim kolima - stisnula me je za ruku. „Nateraću ga da se pridržava tog
obećanja.“

Istorija se ponovila nakon što sam se dva puta odvezao do Harijevog jezera
(morao sam da se vozim dva puta da bih sve povezao). Neko me je cimnuo za
ruku. Bila je to Kler. Povela me je u predsoblje kao što je učinila kad je
prečasni Džejkobs vratio Koniju glas električnim nervnim stimulatorom.

„Mama želi da joj još nešto obećaš“, rekla je, „ali ju je bilo previše
sramota da te pita. Rekla sam da ću te pitati umesto nje.“

Čekao sam.

„Astrid je dobra devojka“, reče Kler. „Puši*. Osećam to u njenom dahu, ali
je to ne čini lošom. Cura ima dobar ukus. Zaključujem to na osnovu činjenice
da se tri godine zabavlja s tobom.“

Čekao sam.
 „Ona je pametna devojka. Poći će na koledž. Stigli smo do obećanja.
Nemoj da je napumpaš na zadnjem sedištu ovog automobila. Možeš li da
obećaš tako nešto?“

Zamalo što se nisam osmehnuo. Da jesam, taj osmeh bi se sastojao od

pedeset procenata tuge i veselosti. Astrid i ja smo poslednje dve godine imali
šifrovanu reč: odušak. Podrazumela je uzajamnu masturbaciju. Nekoliko puta
sam joj pomenuo kondome posle prvog iskustva te vrste. Pazario sam tri
paketa (jedan sam čuvao u novčaniku, a preostala dva iza uzglavlja u spavaćoj
sobi). Bila je sigurna da će prvi koji budemo upotrebili pući ili da će
propuštati. Zbog toga... odušak.

„Ljut si na mene, zar ne?“, pitala je Kler.

„Nisam“, rekao sam. „Nikad ne bih mogao da se naljutim na tebe, Kler

Ber.“ I nikad nisam. Bes je bio usmeren na monstruma za kog se udala i nikad
nije prošao.

Zagrlio sam je i obećao da Astrid neće sa mnom zatrudneti. Održao sam to

obećanje, iako smo se već zbližili u kolibi pored Skajtopa.

U tim godinama ponekad sam sanjao o Čarlsu Džejkobsu - viđao sam ga kako
buši prstima moju ko bajagi planinu da bi napravio pećine ili kako deklamuje
Strašnu propoved dok mu plava vatra kruži oko glave kao električna dijadema
- ali je nestao iz svesnog dela mog uma. Vratio se u njega jednog dana u junu
1974. godine. Imao sam osamnaest godina, baš kao i Astrid.

Školska godina se završila. Hromirane ruže imale su ugovorene svirke za

čitavo leto (uključujući i nekoliko u barovima; roditelji su mi, oklevajući, dali
pismenu dozvolu za nastup u njima). Danju ću raditi na pijaci, kao i prošle
godine. Mortonovo ulje za loženje dobro se prodavalo. Roditelji su mogli da
plate školarinu na Univerzitetu Mejn, ali se od mene očekivalo da doprinesem.
Od posla na pijaci delilo me je nedelju dana, pa smo Astrid i ja imali dosta
vremena jedno za drugo. Ponekad smo se sastajali u mojoj, a nekad u njenoj
kući. Popodneva smo najčešće provodili vozeći se sporednim putevima u mom
galaksiju. Pronašli bismo mesto za parkiranje, a zatim... odušak.

Tog popodneva svratili smo do napuštene šljunkare na Devetki.

Razmenjivali smo džoint od ne naročito dobre lokalne trave. Bilo je sparno,
olujni oblaci skupljali su se na zapadu. Grmljavina se kotrljala prema nama.
Sigurno je sevalo. Nisam video munje, ali je statički elektricitet pucketao iz
zvučnika, kvareći Smokin’ in the Boys Room, pesmu koju su Ruže te godine
svirale na svakom nastupu.

Tada se prečasni Džejkobs vratio u moj um kao dugo odsutan gost.

Startovao sam motor. „Ugasi taj džoint“, rekao sam. „Idemo da se provozamo.“

„Gde?“

„Na mesto o kom mi je nekad davno neko pričao. Ako je još tamo.“

Stavila je ostatke džointa u kutiju za bombonice. Gurnula ju je pod sedište.

Posle dva-tri kilometra niz Devetku skrenuo sam na zapad, na put za Kozju
planinu. Drveće je s obe strane pritiskalo put. Olujni oblaci gutali su sunčevu
svetlost.

„Ako misliš na odmaralište, neće nas pustiti unutra“, rekla je Astrid. „Moji
roditelji odustali su od članstva. Kažu da moraju da štede da bih otišla u
Boston na koledž.“ Nabrala je nos.

„Ne idemo u odmaralište“, kazao sam.

Prošli smo Longmedou, u kom je UMM jednom godišnje priređivao pečenje

viršli. Izletnici su bacali nervozne poglede ka nebu dok su pakovali ćebad i
frižidere, i žurili ka automobilima. Grmljavina je bila sve glasnija. Sticao se
utisak da gigantske železničke kompozicije tutnje nebom. Video sam kako
munja pogađa nešto na drugoj strani Skajtopa. Uzbudio sam se. Divno je, rekao
mi je Čarls Džejkobs poslednjeg dana u Harlouu. Divno je i zastrašujuće.

Prošli smo znak s natpisom KILOMETAR I PO DO KAPIJE

ODMARALIŠTA KOZJA PLANINA. MOLIMO VAS, POKAŽITE ČLANSKU
KARTU.

„Džejmi...“

„Trebalo bi da naiđemo na sporedni put koji vodi do Skajtopa“, rekao sam.

„Možda je propao, ali...“

Nije propao, niti je zarastao. Bio je uredno pošljunčan. Skrenuo sam

malčice prebrzo. Zadnji deo automobila zaneo se na jednu, pa na drugu stranu.

„Nadam se da znaš šta radiš“, reče Astrid. Vozila se ka središtu letnje oluje
s grmljavinom, ali nije zvučala uplašeno, već zainteresovano i malčice
uzbuđeno.

„I ja se nadam.“

Uspon je bivao sve strmiji. Zadnji deo galaksija povremeno je šetao po

rastresitom šljunku, ali se uglavnom dobro držao. Drveće se razdvojilo četiri
kilometra posle skretanja. Stigli smo do Skajtopa. Astrid je zinula od čuda.
Uspravila se u sedištu. Nagazio sam kočnice. Automobil se naglo zaustavio, uz
škripu guma po šljunku.

Desno od nas bila je stara koliba, s mahovinom obraslim ugnutim krovom i

razbijenim prozorima. Na sivim, neobojenim zidovima preplitali su se grafiti,
uglavnom previše izbledeli da bi bili čitljivi. Ispred i iznad nas bila je velika
granitna izbočina. Na njenom vrhu nalazila se gvozdena šipka, baš kao što mi
je Džejkobs rekao pre osam godina. Sezala je ka crnim oblacima, dovoljno
niskim da ih dotaknem. Astrid je gledala levo od nas, na brda, njive i
kilometre sivozelene šume, koja se pružala prema okeanu. Sunce je tamo još
sijalo, ulepšavajući svet.

„Bože, otkad znaš za ovo mesto? Zašto me ranije nisi doveo ovamo?“

„Prvi put sam ovde“, rekao sam. „Sveštenik mi je govorio o njemu u de...“

Nisam stigao da završim rečenicu. Sjajna munja sevnula je s nebesa. Astrid

je vrisnula i prebacila ruke preko glave. Na trenutak - neobičan, strašan, divan
- izgledalo je da se vazduh preobrazio u električno ulje. Sva kosa na telu, čak i
dlačice u nosu i ušima ukrutile su se. Čuo sam prasak, kao da je nevidljivi
džin pucnuo prstima. Druga munja sevnula je i udarila u gvozdenu šipku.
Obojila ju je svetloplavom bojom koja je ponekad igrala oko glave Čarlsa
Džejkobsa u mojim snovima. Zažmurio sam da ne bih oslepeo. Kad sam
otvorio oči, šipka je blistala crvenom bojom. Kao potkovica u kovačnici,
rekao je, i imao je pravo. Usledila je zaglušujuća grmljavina, večiti pratilac
munja.

„Hoćeš li da idemo?“, vikao sam. Morao sam, da bih čuo samog sebe od
zvonjave u ušima.

„Neću!“, doviknula mi je. „Idemo unutra.“ Pokazala je na trošnu kolibu.

Mislio sam da joj kažem da bismo bili bezbedniji u automobilu - setio sam
se podatka da gume štite od munja - ali je stara koliba preživela hiljade oluja
na Skajtopu. Shvatio sam da postoji dobar razlog za to dok smo trčali ka njoj
držeći se za ruke. Gvozdena šipka privlači sve munje. Bolje reći: privlačila ih
je sve do danas.

Udario je grad kad smo stigli do otvorenih vrata. Led veličine šljunka
dobovao je po granitu, proizvodeći zvuk čegrtaljke. „Jao, jao, jao!“, vikala je
Astrid... kroz smeh. Uletela je u kolibicu. Utrčao sam za njom baš kad je munja
sevnula, kao artiljerija na nekom apokaliptičnom bojištu. Ovog puta usledio je
pucanj umesto praska.

Astrid me je uhvatila za rame. „Vidi!“

Nisam video drugi udarac munje u gvozdenu šipku, ali sam jasno video ono
što se zatim dogodilo. Vatre Svetog Elma zaigrale su i jurnule niz šljunkom
pokriveni nagib. Bilo ih je pet-šest. Nestale su jedna za drugom.

Astrid me je zagrlila, ali to nije bilo dovoljno. Obuhvatila me je oko vrata.

Popela se uz mene. Stisnula me je butinama oko bokova. „Ovo je fantastično!“,
vrisnula je.

Grad se premetnuo u kišu. Padala je kao pravi potop. Skajtop se nije dobro
video, ali nismo gubili gvozdenu šipku iz vida zato što je bila stalno udarana
munjama. Blesnula bi plavom ili ljubičastom bojom, a zatim crvenom.
Izbledela bi dok je nova munja ne bi ošinula.

Takve kiše ne mogu da traju dugo. Videli smo da se granitni nagib ispod
gvozdene šipke preobrazio u reku kad se kiša proredila. Grmljavina je i dalje
tutnjala, ali gubila je snagu, svodeći se na zlovoljnu buku. Odasvud je dopirao
zvuk tekuće vode, sličan šapatu zemlje. Sunce je sijalo sa istoka, preko
Bernzvika, Friporta i Džerusalems Lota. Videli smo ne jednu ili dve nego pola
tuceta duga, isprepletanih kao olimpijski prstenovi.

Astrid me je okrenula k sebi. „Moram nešto da ti kažem“, progovorila je

tihim glasom.

„Šta?“ Bio sam siguran da će uništiti ovaj veličanstveni trenutak

saopštenjem da je vreme da raskinemo.

„Majka me je prošlog meseca odvela kod lekara. Rekla mi je da je htela da

zna koliko smo zabrazdili, da to nisu njena posla, ali da mora da zna umem li
da se brinem o sebi. Tako mi je to predstavila. „Reci doktoru da si htela da se
pregledaš zbog bolnih i neredovnih ciklusa“, poučila me je. „To će biti
dovoljno kad vidi da sam te dovela.“

Munula me je u rebra kad je videla da ne shvatam o čemu govori.

„Išla sam po pilule protiv začeća, glupane. Ovral. Sad je sigurno zato što
sam imala ciklus otkad sam počela da ih uzimam. Čekala sam odgovarajući
trenutak i mislim da sam ga dočekala. Sad ili nikad.“

Usmerila je blistavi pogled na mene. Oborila je glavu. Ujela se za usnu.

„Samo nemoj... nemoj da preteraš, važi? Misli na mene i budi nežan. Zato
što se bojim. Kerol je rekla da prvi put đavolski boli.“

Konačno smo skinuli jedno drugo do kraja. Sunce se probijalo kroz sve
ređe oblake. Šapat tekuće vode bivao je sve tiši. Ruke i noge su joj potamnele
od sunca. Ostatak je bio beo kao sneg. Zlataste stidne dlačice naglašavale su
njenu vaginu, umesto da ga zaklanjaju. U ćošku, ispod nedirnutog dela krova
bio je stari madrac. Bilo nam je jasno da nećemo biti prvi par koji će
razmenjivati nežnosti u kolibi.

Uvela me je u sebe i navela da stanem. Pitao sam je da li je sve u redu.

Rekla je da jeste, ali da želi da to sama uradi. „Budi miran, dušo. Samo budi
miran.“
 Nisam se mrdao. To je bila muka, ali i zadovoljstvo. Podigla je bokove.
Kliznuo sam malo dublje. Ponovila je to. Uklizao sam još malo. Sećam se da
sam gledao madrac, izbledele šare, prljavštinu i užurbanog mrava. Ponovo je
podigla bokove i jeknula kad sam uklizao do kraja.

„O, bože!“

„Boli li? Astrid, da li...“

„Ne, divno je. Mislim... da sad možeš.“ Mogao sam. Mogli smo.

To je bilo naše leto ljubavi. Voleli smo se na nekoliko mesta, jednom u

Normovoj spavaćoj sobi u prikolici Sisera Irvinga - polomili smo mu krevet,
pa smo morali da ga sastavljamo - ali većinom u kolibi na Skajtopu. To je bilo
naše mesto. Ispisali smo imena na zidovima, između pedesetak drugih. Nismo
videli još neku oluju. Ne tog leta.

Na jesen sam otišao na Univerzitet Mejn, a Astrid na Safok u Bostonu.

Pretpostavljao sam da će to biti privremeno odvajanje, da ćemo se viđati na
raspustima i venčati se u nekom maglovitom trenutku u budućnosti, posle
diplomiranja. Jedna od retkih činjenica koje sam odonda naučio o razlikama
između polova jeste sledeća: muškarci pretpostavljaju, žene se retko ili nikako
ne bave tim poslom.

Na dan oluje s grmljavinom, dok smo se vozili kući, Astrid je rekla: „Drago
mi je što si mi bio prvi.“ Odvratio sam da je i meni drago, ne razmišljajući o
dubljem značenju njenih reći.

Nije bilo dramatične scene rastanka. Jednostavno smo se udaljili. Ako je

postojao arhitekta postepenog odumiranja naše veze, to je bila Delija
Soderberg, njena lepa tiha mati. Prema meni je uvek bila ljubazna, ali me je
motrila kao prodavač sumnjivu krupnu novčanicu. Možda je ispravna,
pomislio bi, ali ima nečeg malo... čudnog u vezi s njom. Moje pretpostavke o
našoj budućnosti možda bi se obistinile da je Astrid zatrudnela. I da, možda
bismo bili veoma srećni s troje dece, velikom garažom, bazenom u zadnjem
dvorištu i svim ostalim. Danas ne mislim da bi se to desilo. Smatram da bi nas
stalne svirke - i cure koje se stalno muvaju oko rokbendova - razdvojile. Iz
ove perspektive moram da kažem da su se sumnje Delije Soderberg pokazale
opravdanim. Bio sam falsifikovana krupna novčanica. Dovoljno dobra da
prođem na većini mesta, ali ne i u njenoj radnji.

I s Hromiranim ružama rastao sam se bez mnogo drame. Prvog petka uveče
posle početka školske godine svirao sam s bendom u Domu američkih ratnih
veterana u Oronu. U subotu smo svirali u Skuters pabu u Severnom Konveju.
Zvučali smo bolje nego ikad. Zarađivali smo sto pedeset dolara za veče.
Sećam se da sam bio prvi glas na Shake Your Moneymaker, i odsvirao
prilično dobar solo na usnoj harmonici.

Kad sam se vratio kući na Dan zahvalnosti, otkrio sam da je Norm unajmio
novog ritam gitaristu i promenio ime benda u Normans najts. „Izvini, čoveče“,
rekao je, uz sleganje ramenima. „Ponude su se gomilale, a nismo mogli da
radimo kao trio. Bubnjevi, bas, dve gitare - to je rokenrol.“

„U redu je“, rekao sam. „Kapiram.“ I jesam, zato što je imao pravo.
Bubnjevi, bas, dve gitare i sve počinje s E.

„Sutra uveče sviraćemo u Čupavom poniju u Vintropu. Hoćeš da nam se

pridružiš, kao gostujući umetnik?“

„Propustiću tu priliku“, rekao sam. Čuo sam novog ritam gitaristu. Bio je
godinu dana mlađi od mene. Već je zvučao bolje. Svirao je kao šašav. Sem
toga, to bi značilo da ne mogu provesti subotu uveče sa Astrid. Što sam učinio.
Sumnjao sam da već izlazi s drugim momcima - bila je previše lepa da bi
sedela kod kuće - ali je bila diskretna i željna ljubavi. Bio je to lep Dan
zahvalnosti. Hromirane ruže nisu mi (ili Normans najts, ime na koje neću
morati da se navikavam, što mi je odgovaralo) nimalo nedostajale.

Pa. Znate već.

Teško da mi nimalo nisu nedostajale.

Jednog dana, nedugo pre božičnog raspusta, svratio sam u Medveđu jazbinu u
Memorijalnoj sali Univerziteta Mejn, na pljeskavicu i koka-kolu. Na izlazu
sam zastao da pogledam tablu s oglasima. Između gomile poruka o prodaji
polovnih knjiga, automobila i vožnji do raznovrsnih odredišta, našao sam i
ovaj oglas:
DOBRA VEST! Kamberlandsi se ponovo okupljaju! LOŠA VEST! Nedostaje
nam ritam gitarista! Mi smo BUČNI I KOČOPERNI KAVER BEND! Ako znate
da svirate Bitlse, Stounse, Bedfingere, Makojse, Barberijanse, Strandelse,
Berdse itd., dođite u sobu 421, Kamberland hol, i donesite sekiricu. Držite se
j****o dalje od nas ako volite Emerson, Lejk i Palmer ili Blad, Svet and Tirs.

Imao sam novu gibson SG gitaru. Tog popodneva, posle časova odgegao sam
do Kamberland hola, u kom sam sreo Džeja Pedersona. Probali smo nasuvo u
njegovoj sobi zbog zabrane pravljenja galame u periodu za učenje. Kasnije
iste noći prešli smo u prostor za odmor. Primljen sam posle polusatnog
odvaljivanja. Bio je mnogo bolji od mene. Navikao sam se na to. Naposletku,
počeo sam karijeru s Normom Irvingom.

„Razmišljam da promenim ime benda u reče Džej. „Kako ti se sviđa?“

„Možeš da ga nazoveš i Pakleni čmarovi dok god budem imao vremena da

učim od ponedeljka do petka i dok pošteno delimo zarađene pare.“

„To je dobro ime, u rangu s Dagom i Vrelim mudima, ali ne verujem da bi

nas zvali na mnogo srednjoškolskih igranki.“ Pružio mi je ruku. Rukovali smo
se kao mrtva puvala. „Dobro došao, Džejmi. Probe su sredom uveče. Budi
tačan i budi čist.“

Bio sam svašta, ali ne i čist. Bio sam tačan. Bio sam tačan gotovo dve
decenije, s desetak bendova, u stotinu gradova. Ritam gitarista uvek može da
nađe posao, čak i kad je toliko stondiran da jedva stoji na nogama. Sve se u
osnovi svodi na dvoje: moraš da se pojaviš u zakazano vreme i moraš da
sviraš svoje E-durove.

Moji problemi počeli su kad sam prestao da se pojavljujem.

 V

TEČNO PROLAŽENJE
VREMENA.
MUNJEVITI PORTRETI. MOJ
PROBLEM S DROGOM
Imao sam dvadeset dve godine kad sam diplomirao na Univerzitetu Mejn (s
prosekom 2,9, za dlaku mi je izmaklo pojavljivanje na rektorovom spisku
najboljih studenata). Imao sam trideset šest kad sam po drugi put sreo Čarlsa
Džejkobsa. Izgledao je mlađe od krštenice, možda zato što je, kad sam ga
poslednji put video, bio mršav i izmožden od tuge. Ja sam 1992. godine
izgledao mnogo starije u odnosu na svoje godine.

Uvek sam voleo filmove. Osamdesetih sam često išao u bioskop, uglavnom
sam. Ponekad bih zadremao (na Heders,4

na primer - taj film bio je kao stvoren za dremku), ali većinu sam odgledao do
kraja, ma koliko uduvan bio. Surfovao sam na galami, bojama i neverovatno
zgodnim curama u oskudnoj odeći. I knjige su bile dobre. Pročitao sam
priličan broj. I televizor je dobar ako ste zaglavljeni u hotelskoj sobi za vreme
kišne oluje. Što se Džejmija Mortona tiče, ništa se nije moglo porediti s
filmom na bioskopskom platnu. Samo ja, moje kokice i trska sa štanda,
pregrizena napola, za ušmrkivanje praha sa zadnje strane dlana. Do igle nisam
došao pre 1990. ili 1991, ali sam stigao. Većina stigne. Znam o čemu govorim.

Ono što mi se najviše dopada kod filmova jeste brz, gladak protok vremena.
Počinje s tinejdžerom bubalicom - bez prijatelja, novca, s kilavim roditeljima
- koji se najedared izmetne u Breda Pita na vrhuncu. Jedino što razdvaja
bubalicu od božanstva jeste kratki natpis 14 GODINA KASNIJE.

„Zlo je želeti da vreme što pre prođe“, govorila nam je mati - obično kad
bismo usred februara čeznuli za letnjim raspustom ili kad bismo glasno
izražavali želju da Noć veštica što pre dođe. Verovatno je imala pravo, ali ne
mogu da ne pomislim da bi takvi skokovi u vremenu bili blagoslov za one što
žive loš život. Vodio sam veoma loš život od početka Reganove vladavine
1980. godine do vašara u Talsi 1992. godine. Bilo je gubitka svesti, ali ne i
kratkog natpisa o protoku vremena. Morao sam da proživim svaki dan tih loših
godina. Oni u kojima nisam mogao da se ušlagiram bili su stotinu časova dugi.

Postepeno pojavljivanje iz mraka odvijalo se na sledeći način: Kamberlands

su postali Hitersi, a Hitersi Džej-tonsi. Poslednja svirka kao koledž benda
bila je velika i urnebesna apsolventska igranka 1978. godine u Memorijalnoj
sali. Svirali smo od osam uveče do dva ujutru. Džej Pederson je nedugo potom
iznajmio popularnu lokalnu pevačicu koja je veoma dobro svirala tenor i alt
saksofon. Zvala se Robin Stors. Savršeno nam je legla. Džej-tonsi su u avgustu
promenili ime u Robin i Džejs. Postali smo jedan od najboljih bendova za
zabave u državi Mejn. Imali smo posla preko glave. Život je bio lep.

Kola su tada pošla nizbrdo.

Džejmi Morton se posle četrnaest godina probudio u Talsi. Ne u dobrom

hotelu, niti u podnošljivom motelu, već u raju za bubašvabe zvanom
Fergraunds in. Takva konačišta odgovarala su smislu za štednju Kelija van
Dorna. Probudio sam se u jedanaest ujutru u ovlaženom krevetu. Nisam se
iznenadio. Pišanje u krevetu je gotovo neizbežno kad devetnaest sati ležiš
urađen, zahvaljujući madam H. Pretpostavljam da bi mi se to desilo čak i da
sam otegao papke u drogama izazvanom snu. Takav kraj imao bi i dobru stranu,
više nikad se ne bih probudio u upišanim gaćama.

Zombijevskim korakom otišao sam do kupatila. Šmrcao sam i plakao. Usput

sam se oslobodio donjeg veša. Prvo sam se mašio pribora za brijanje... ali ne
da bih ostrugao višednevnu strnjiku s obraza. Moj pribor je još bio tu, pored
lepljivom trakom učvršćene kese za sendviče s nekoliko grama supstance. Nije
bilo razloga da pomislim da će se iko ušunjati u sobu da bi maznuo mršavi
štek, ali je provera stanja zaliha obavezni ritual za narkomana.
 Otišao sam do šolje da bih se oslobodio urina koji se nakupio od noćašnjeg
incidenta, kad sam se pobrinuo za to. Tu i tada mi je kroz glavu prošlo da sam
zaboravio na nešto važno. Svirao sam s kantri-rok sastavom. Trebalo je da
sviramo na velikoj Oklahoma sceni, na vašaru u Talsi kao predgrupa Sojer
Braunu. To je bio prvoklasan nastup, pogotovo za nije spreman za Nešvil
sastav poput Vajt lajtninga.

„Tonska proba je u pet“, rekao mi je Keli van Dorn. „Bićeš tamo, zar ne?“

„Naravno“, rekao sam. „Ne brini za mene.“

Ups.

Izašao sam iz kupatila i ugledao savijeni papirić ispod vrata. Podigao sam
ga i pročitao poruku, iako sam dobro znao šta u njoj piše. Bila je kratka i
nimalo slatka.

Pozvao sam Udruženje muzičara i imao sreće da pronađem klinca koji svira
dovoljno dobro ritam i slajd da se provučemo. Oduševio se kad je čuo da će
za jedno veće strpati 600 zelembaća u džep. Kad budeš ovo čitao, bićemo na
putu za Vajldvud Grin. I ne pokušavaj da nas pratiš. Otpušten si. Đavolski
mi je teško što moram to da uradim, ali prevršio si svaku meru.

Keli

P. S. Pretpostavljam da nećeš mariti za ovo, Džejmi, ali za godinu dana bićeš

u ćorci ako se ne upristojiš i očistiš. Bićeš tamo ukoliko budeš imao sreće.
Umrećeš ako je ne budeš imao.

Pokušao sam da zavučem papirić u zadnji džep, ali sam ga samo ispustio na
ozbiljno oćelaveli zelenkasti tepih zato što sam zaboravio da ne nosim
pantalone, niti išta drugo. Podigao sam ga, bacio u kantu za smeće i provirio
kroz prozor. Na parkiralištu nije bilo nijednog automobila, izuzev starog forda
i izdrndanog seljačkog kamioneta. Keli se nije šalio. Neuštimovane jajare su
me ostavile. Ko zna zašto je to dobro. Ponekad mi je padalo na pamet da ću
izgubiti i ovo malo pameti što mi je ostalo ako budem morao da odsviram još
jedan pesmičuljak o tužnim ljudima koji piju jer su ostavljeni.
 Odlučio sam da se što pre rešim sobe. Nisam želeo da ostanem još jedno
veče u Talsi, pogotovo dok je vašar pičio punom brzinom, ali mi je trebalo
nešto vremena da razmislim o sledećem profesionalnom angažmanu. Morao
sam i da se uradim. Na vašaru drogu ne može da nađe samo onaj koji se ne
trudi.

Šutnuo sam mokre gaće u ćošak - napojnica za sobaricu, kvarno sam se

zakikotao - i otkopčao torbu. U njoj nije bilo ničeg izuzev prljave odeće (juče
sam hteo da pronađem perionicu; još nešto na šta sam zaboravio), ali suve
prljave odeće. Obukao sam se i prešao preko dvorišta pokrivenog ispucalim
asfaltom do motelske recepcije. Zombijevski hod je lagano napredovao do
zombijevskog geganja. Grlo bi me zabolelo kad god bih progutao pljuvačku,
čisto da bi sve bilo zanimljivije.

Na recepciji sam zatekao seljanku grubog lica od pedeset i nešto, koja je

već neko vreme prebivala ispod vulkana natapirane crvene kose. Televizijski
voditelj je čavrljao s Nikol Kidman na ekranu mini-televizora. Iznad
televizora bila je uramljena slika Isusa kako daruje kučence dečaku i
devojčici. Nisam bio nimalo iznenađen kič ikonografijom. U ovom kraju
zemlje brkaju Hrista i Deda Mraza.

„Vaša grupa je već napustila sobe“, rekla je kad je pronašla moje ime u
knjizi gostiju. Govorila je lokalnim naglaskom, što znači da je zvučala kao
loše naštimovan bendžo. „Otišli su pre nekoliko sati. Rekli su da će se voziti
sve do Severne Karoline.“

„Znam“ odvratio sam. „Napustio sam grupu.“

Podigla je obrvu.

„Zbog kreativnih razmimoilaženja“, dodao sam.

Obrva se još malo podigla.

„Ostaću još jednu noć.“

„Uh-huh, važi. Gotovina ili plastika?“

 Imao sam dvestotinak dolara u gotovom. Većinu toga namenio sam za
kupovinu droge, koju ću potražiti na vašaru. Dao sam joj karticu Američke
banke. Ubacila ju je u aparat i čekala. Držala je telefon između uveta i
mesnatog ramena i posmatrala oglas za ubruse što tobož upijaju mrlje veličine
jezera Mičigan. Posmatrao sam ga s njom. Emisija se nastavila. Tom Selek je
pravio društvo Nikol Kidman. Seljanka je još čekala odgovor. Izgledalo je da
joj to ne smeta, ali je meni smetalo. Svrab se vratio. Loša noga je počela da
me boli. Podigla je pogled kad je počela nova reklama. Okrenula se u stolici,
pogledala kroz prozor na zapanjujuće plavo nebo Oklahome i nešto
procvrkutala u slušalicu. Prekinula je vezu. Vratila mi je kreditnu karticu.

„Odbijena je. Gotovina je sad izglednija varijanta, pod uslovom da je

imate.“

Počastio sam je najboljim osmehom, iako je poslednja primedba bila

krajnje zlobna. „Kartica je valjana. Pogrešili su. To se stalno dešava.“

„U tom slučaju biće najbolje da je validirate u nekom drugom motelu“,

rekla je. (Validirana! Krupna reč za seljanku!) „Ima ih četiri nešto niže niz
ulicu, ali nisu bogzna kakvi.“

Ne mogu se meriti s ovim Ric-Karlton svratištem, pomislio sam, iako sam

rekao: „Pokušajte ponovo.“

„Dušo“, rekla je, „dovoljno je da te pogledam, pa da shvatim da ne

moram.“

Kinuo sam. Okrenuo sam glavu, da bih se istresao na kratki rukav moje
Čarli Danijels bend majice. To nije bio problem, pošto odavno nije prana.
Prilično odavno. „Šta bi to trebalo da znači?“

„To znači da sam ostavila muža kad je barabar s braćom navalio na krek.
Nema vređanja, ali znam šta mi je pred očima. Prošla noć je plaćena -
kreditnom karticom benda - sad si ono što se zove solo umetnik. Imaš fore do
jedan da napustiš sobu.“

„Na vratima piše do tri.“

 Uperila je okrnjenim noktom u znak levo od kalendara s Isusom koji daruje
štenad: ZA VREME VAŠARA, OD 25. SEPTEMBRA DO 4. OKTOBRA,
SOBE SE NAPUŠTAJU DO JEDAN PO PODNE.

„Pogrešno ste napisali napuštaju“, rekao sam. „Validirajte to.“

Pogledala je na znak. „Videla sam grešku, ali deo u kom piše da bi sobe
trebalo da budu napuštene do jedan po podne ne moramo da validiramo. Ne
teraj me da zovem policiju, dušice. Vašar je, ima ih više no muva na svežoj
sraćki. Stvoriće se ovde dok udarim dlanom o dlan.“

„Ovo je žešće sranje“, rekao sam.

U to doba mozak mi nije najbolje radio, ali se njenog odgovora sećam kao
da mi ga je pre dva minuta šapnula na uvce: „Uh,uh, dušice, ovo je stvarnost.“

Okrenula se ka televizoru, na kom je neka budala stepovala.

Nisam hteo da tražim drogu danju, čak ni na vašaru. Zbog toga sam ostao u
Fergraunds inu do pola dva (i da bih napakostio seljanki). Zgrabio sam
platnenu torbu i kovčeg s gitarom i krenuo pešice. Zaustavio sam se na
benzinskoj pumpi, tamo gde Severna Detroit avenija postaje Južna Detroit.
Dotad sam ozbiljno hramao. Bol u kuku pulsirao mi je u ritmu srca. U muškom
toaletu zavrnuo sam rukav i ubrizgao polovinu zaliha ispod levog pazuha.
Laknulo mi je. Zaboravio sam na bolno grlo i nogu.

Dobra leva noga postala je loša leva noga jednog sunčanog letnjeg dana
1984. godine. Jahao sam kavasaki. Postariji čmar iz suprotnog pravca
upravljao je ševroletom veličine jahte. Zalutao je u moju traku. Mogao sam da
se sudarim s njim ili da skrenem na meko tle pored puta. Izabrao sam ono što
bi i svi drugi i prozviždao pored čmara. Pogrešio sam kad sam probao da se
vratim na drum pri brzini od sedamdeset na sat. Savet za neiskusne
motocikliste: skretanje na drum pri brzini od sedamdeset na sat loša je ideja.
Sjebao sam motor i nogu na pet mesta. Onako usput, smrskao sam kuk. Nedugo
potom upoznao sam se sa zadovoljstvom koje pruža morfijum.

Bol u nozi se povukao, a trzanje i grčenje minuli. Procenio sam da je vreme da

krenem s benzinske pumpe. Uskoro sam stigao do autobuske stanice. Nije mi
bilo jasno zašto sam toliko dugo ostao s Kelijem van Dornom i njegovom
sjebanom kantri ekipom. Nisam bio stvoren za izvođenje kukaj-plači balada (u
akordu C, za boga miloga). Ja sam roker, a ne zemljoradnik.

Kupio sam kartu za podnevni autobus do Čikaga i pravo da naguram torbu i

gibsona SG - sve što sam imao na svetu - u ormarić na garderobi. Karta me je
koštala dvadeset devet dolara. Prebrajao sam ostatak sedeći na klozetskoj
šolji. Ostalo mi je sto pedeset devet dolara, koliko sam i očekivao. Budućnost
je izgledala svetlije. Kupiću dop na vašaru, pronaći mesto za spavanje - možda
u lokalnom svratištu za beskućnike ili napolju - i sutra zajahati velikog sivog
hrta, koji će me odvesti do Šajtauna. Tamo postoji muzička berza, kao i u
većini velikih gradova. Muzičari će sedeti, pričati viceve, razmenjivati
tračeve i tražiti svirke. Za neke to neće biti lako (na primer za harmonikaše),
ali bendovi stalno traže sposobne ritam gitariste. A ja sam bio prilično
sposoban. Godine 1992. počeo sam da sviram i glavne deonice kad bi mi
ponudili i kad nisam bio previše urađen. Sad je najvažnije da stignem do
Čikaga i dobijem posao pre nego što Keli van Dorn pusti buvu da sam
nepouzdan, što bi seronja mogao učiniti.

Ostalo mi je još šest sati do mraka. Skuvao sam preostalo sranje i utisnuo
tamo gde ću od njega imati najviše koristi. Nakon toga kupio sam roto-roman
na kiosku, seo na klupu i otvorio knjižicu na sredini. Ubrzo sam zadremao.
Probudio sam se i kinuo nekoliko puta. Bilo je sedam uveče, vreme da
nekadašnji ritam gitarsta Vajt lajtninga potraži ono bez čega ne može.

Zalazak sunca pretvorio se u narandžastu liniju na zapadu kad sam stigao na

vašar. Otvorio sam se za taksi, iako sam hteo da prištedim što više novca za
kupovinu. Bilo mi je loše. Nije bio problem u spuštanju i bolovima. Ponovo
me je bolelo grlo. Čuo sam piskavo, neprijatno zujanje. Bila mi je vrućina.
Rekao sam sebi da je ovo poslednje normalno, jer je noć bila jebeno sparna.
Što se ostalog tiče, bio sam siguran da ću se oporaviti posle šest-sedam sati
sna. Naspavaću se u autobusu. Hteo sam da se sredim pre no što ponovo
stupim u rokenrol armiju.

Zaobišao sam glavni ulaz vašara zato što bi samo idiot pokušao da kupi
heroin na smotri zanatskih rukotvorina i najkvalitetnijih grla. Pored njega je
bio ulaz u luna-park. Taj deo kompleksa više ne postoji, ali septembra 1992.
godine pičio je punom parom. Oba vašarska tobogana - drveni Zingo i
savremeniji Vajldket - zujala su dok su mušterije ushićeno vrištale posle
vratolomnih zaokreta i pogibeljnih propadanja. Posetioci su čekali u dugim
redovima ispred vodenih tobogana Himalaja i mračne Fantazmagorije.

Prošao sam pored svih atrakcija i između improvizovanih restorana.

Smučilo mi se od obično zamamnih mirisa krofnica i kobasica. Ugledao sam
tipa odgovarajućeg izgleda kako se muva oko štanda za nabacivanje prstenova
na motku. Spremao sam se da mu priđem, ali sam namirisao narkomana.
Majica koju je nosio (KOKAIN! DORUČAK ŠAMPIONA!) previše je
upućivala na šmrkatora. Nastavio sam dalje. Prošao sam pored streljane,
štanda za gađanje konzervi platnenom lopticom, gatare i tombole. Sve gore
sam se osećao. Koža mi je bila sve vrelija, a zujanje u ušima sve glasnije.
Grlo me je toliko bolelo da sam se trzao posle svakog gutanja pljuvačke.

Ispred mene je bilo veliko igralište za mini-golf, krcato razdraganim

tinejdžerima. Pomislio sam da sam stigao do nulte tačke. Gde god da su
tinejdžeri u noćnom provodu, postoje i dileri spremni da im pomognu da
zabavu učine još interesantnijom. I da, primetio sam nekoliko tipova
odgovarajućeg izgleda. Poznaju se po zejtinjavim očima i neopranoj kosi.

Glavna ulica vašarišta završavala se na raskrsnici u obliku slova T, iza

igrališta za mini-golf. Jedan krak se vraćao prema vašarištu, dok je drugi išao
ka trkalištu. Nisam hteo da idem ni na jedno ni na drugo mesto. Čuo sam
neobično električno praskanje, a za njim gromoglasan aplauz, smeh i začuđene
krike. Približio sam se raskrsnici i video da je svaki prasak praćen blistavim
plavičastim svetlosnim pražnjenjem koje me je podsećalo na blesak munje. Još
preciznije, podsećalo me je na sevanje munja na Skajtopu. Godinama nisam
pomislio na njih. Kakva god da je predstava bila u pitanju, privukla je gomilu
gledalaca. Procenio sam da dileri oko golf igrališta mogu malo da pričekaju.
Ti tipovi ionako ne odlaze pre gašenja neonki. Hteo sam da vidim ko pravi
munje ove vrele i bistre noći u Oklahomi.

Razlegao se glas s pojačala: „Upravo ste se uverili u moć mog proizvođača

munja - jedinstvene sprave na svetu, uveravam vas. Spreman sam da vam
demonstriram predivni portret, koji ćete moći da kupite jednim portretom
Aleksandra Hamiltona iz vaše torbice ili novčanika. Podariću vam čudesnu
demonstraciju pre no što otvorim Električni studio, gde ćete dobiti priliku da
sednete i doživite jedinstveno fotografsko iskustvo. Potreban mi je
dobrovoljac da biste tačno znali šta ćete dobiti za najpametnije uloženih deset
dolara u vašem životu! Ima li nekog dobrovoljca? Gde je? Uveravam vas da je
sve savršeno sigurno! Hajde, narode, uvek su mi pričali da su Sunersi5

čuveni po hrabrosti!“

Ispred uzdignute bine bilo je najmanje pedesetoro-šezdesetoro znatiželjnika.

Platnena pozadina bila je najmanje dva metra široka i sedam metara visoka.
Na njoj je bila fotografija divne devojke u balskoj dvorani, veličine
bioskopskog platna. Oblikovala je crnu kosu u niz složenih kovrdža. Priprema
takve frizure sigurno je trajala satima. Nosila je usku i kratku večernju haljinu
s velikodušnim dekolteom. Dijamantske minđuše i krvavocrveni ruž
upotpunjavali su glamoruzni utisak.

Ispred džinovske dame u balskoj dvorani stajao je staromodni fotoaparat,

devetnaestovekovna sprava na tronošcu, s crnom zavesicom koju je fotograf
prebacivao preko glave. Reklo bi se da s mesta na kom je postavljena može da
snimi devojku u plesnoj dvorani samo od kolena naniže. Pored nje je bilo
čanče s belim prahom na postolju. U crno obučeni ceremonijar u cilindru
položio je ruku na foto-aparat. Odmah sam ga prepoznao.

Toga se jasno sećam, ali priznajem da mi je slika o onom što se zatim dogodilo
malčice nejasna. Bio sam dugogodišnji narkoman koji je pre dva leta
diplomirao iglu. Ispočetka sam se samo bockao, ali sam sve češče gađao venu.
Slabo sam jeo. Sveo sam se na kost i kožu. Povrh svega dobio sam ozbiljnu
temperaturu. Oboleo sam od gripa. Bolest je brzo osvajala prostor u mom
oslabelom telu. Kad sam se tog jutra probudio, mislio sam da imam uobičajene
simptome spuštanja s heroina ili u najgorem slučaju prehladu. Osećao sam se
kao da sam u snu kad sam video Čarlsa Džejkobsa kako stoji pored
staromodnog tronožnog foto-aparata, ispred velikog platna s natpisom
MUNJEVITI PORTRETI, iznad džinovske devojke. Nisam se iznenadio što
vidim nekadašnjeg sveštenika s nešto sedina na slepoočnicama i (sitnih) bora
oko usta. Ne bi me iznenadilo kad bi mu se moja pokojna mama i sestra
pridružile na sceni, obučene kao Plejbojeve zečice.

Nekolicina muškaraca podigla je ruku u odgovor na Džejkobsov poziv za

dobrovoljca. On se nasmejao i pokazao na prekrasnu devojku na platnu, iza
svojih leđa. „Siguran sam da ste listom kuražni kao đavo subotom uveče, ali
nijedan od vas ne bi izgledao lepo u haljini bez naramenica.“

Publika je odgovorila dobronamernim smehom.

„Hoću neku curu“, rekao je tip koji mi je pokazao Spokojno jezero kad sam
bio slinavko u kratkim pantalonicama. „Hoću zgodnu curu! Zgodnu malu
Sunerku! Šta je s vama narode! Jesu li vam sve lađe potonule?“

Žustro su tapšali da bi pokazali da nije u pravu. Džejkobs je, ohrabren

njihovom reakcijom, pokazao bežičnim mikrofonom na nekog u prvim
redovima gomile. „Da li ste vi raspoloženi, gospođice? Vi ste zaista prekrasna
devojka!“

Bio sam na obodu gomile koja se razdvajala preda mnom kao da raspolažem
nadljudskim moćima. Verovatno sam laktovima probio sebi put, iako se ne
sećam da sam ikog gurao ili bio guran. Činilo mi se da lebdim napred. Sve
boje behu sjajnije, a zujanje ringišpila, tutnjava i krici sa Zinga glasniji.
Zujanje u ušima uzdiglo se do nivoa melodične zvonjave. Mislim da je bilo u
G-ključu. Kretao sam se kroz aromatičnu atmosferu parfema, losiona i lakova
za kosu s rasprodaje.

Lepa Sunerka je oklevala, ali su je prijateljice nagovarale da se popne na binu.

Gurale su je napred. Pela se stepenicama s leve strane bine. Preplanule butine
sevale su joj ispod kratke suknje od teksasa. Iznad nje je bila zelena bluza,
koja se podizala visoko uz vrat, ali je ostavljala ključne centimetre otkrivene.
Devojka je imala dugu plavu kosu. Nekoliko muškaraca bodrilo ju je
zvižducima.

„Svaka lepa devojka nosi vlastito pozitivno naelektrisanje!“, obratio se

Džejkobs gomili i skinuo cilindar. Video sam da stiska ruku kojom ga je držao.
Na trenutak sam osetio nešto što nisam od davnih dana na Skajtopu. Koža na
rukama mi se naježila. Svaka dlaka stajala je mirno na potiljku. Vazduh mi je
sve snažnije pritiskao pluća. Nešto u čančetu pored foto-aparata je
eksplodiralo. To nije bio blic-prašak. Zapanjujući plavi blesak sevnuo je po
platnu u pozadini. Lice devojke u večernjoj haljini se zamutilo. Kad je blesak
izbledeo, video sam na njegovom mestu - ili sam mislio da vidim -
pedesetogodišnju seljanku koja me je pre devet sati izbacila iz motela.
Devojka u kratkoj uskoj haljini vratila se na svoje mesto.
Bio sam opčinjen, kao i svi u publici... ali ne preterano iznenađen. Prečasni
Džejkobs bavio se starim trikovima, to je bilo sve. Nisam se iznenadio ni kad
je obgrlio devojku da bi je okrenuo prema nama. Na trenutak sam pomislio da
je to Astrid Soderberg, šesnaestogodišnjakinja koja strahuje da ne zatrudni,
Astrid koja je ponekad znala da mi uduva dim cigarete u usta, od čega sam
dobijao nezaboravne erekcije.

U sledećem trenutku na sceni ponovo je bila lepa mala sunerska cura s farme,
raspoložena za noćnu zabavu.

Džejkobsov pomoćnik, bubuljičavi klinac s lošom frizurom, dotrčao je s

običnom drvenom stolicom. Spustio ju je ispred foto-aparata. Komičnim
pokretima čistio je Džejkobsov staromodni frak. „Sedi, dušo“, reče Džejkobs.
Dopratio je devojku do stolice. „Obećavam ti šokantno dobru zabavu.“

Nabrao je obrve. Mladi asistent se zgrčio, kao da je oprljen strujom. Publika

je odgovorila grohotnim smehom. Džejkobs je prelazio pogledom preko lica u
gomili. Stajao sam u prvom redu. Prešao je preko mog lica. Vratio se i posle
najkraćeg oklevanja nastavio.

„Hoće li boleti?“, pitala je devojka. Nije mnogo ličila na Astrid. Naravno da

nije. Bila je mnogo mlađa no što bi moja prva devojka sad bila... i gde god da
je, njeno prezime gotovo sigurno više nije bilo Soderberg.

„Ni najmanje“, uveravao je Džejkobs. „Tvoj portret će, za razliku od svih

ostalih portreta lepih devojaka, biti...“

Skrenuo je pogled s nje na gomilu. Ovog puta pogledao je pravo u mene.

„... apsolutno besplatan.“

Posadio ju je u stolicu. Predstava se odvijala po ustaljenom redosledu, ali je

izvođač malčice oklevao, kao da je izgubio sigurnost. Neprestano je pogledao
na mene, dok je njegov pomoćnik vezivao beli svileni povez preko devojčinih
očiju. Ako mu je pažnja popuštala, gomila to nije opažala. Sitna lepa devojka
biće fotografisana pod nogama džinovske lepotice, ni manje ni više no s
povezom na očima. Sve to bilo je vrlo zanimljivo, kao i to što je devojka na
stolici pokazivala najveći deo nogu, a ona na platnu najveći deo grudi.
„Ko želi“ - progovorila je lepotica. Džejkobs je hitro podmetnuo mikrofon
ispred njenih usta da bi gomila čula pitanje - „da se fotografiše s povezom
preko očiju?“

„Mi nemamo povez preko očiju, dušice!“, viknuo je neko. Gomila je burno
pozdravila lascivnu opasku. Devojka u stolici je stisnula kolena. Ipak se
osmehnula. To je bio prepoznatljivi ja sam dobar drugar osmeh.

„Draga moja, mislim da ćete biti iznenađeni“, reče Džejkobs. Okrenuo se da bi

se obratio gomili. „Elektricitet! Najveće je čudo prirode, iako ga uzimamo
zdravo za gotovo! On je temelj savremene civilizacije! Velika piramida u Gizi
običan je mravinjak u poređenju s njim! Neki tvrde da ga razumeju, dame i
gospodo, ali niko ne razume tajni elektricitet, silu koja povezuje čitavu
vasionu u skladnu celinu. Razumem li ga ja? Ne, ne razumem ga. Ne u
potpunosti. Ipak, poznajem njegovu moć da uništi, isceli i stvori magičnu
lepotu! Kako se zovete, gospođice?“

„Keti Mors.“

„Keti, stara poslovica kaže da je lepota u oku posmatrača. Vi, ja i svi prisutni
uverićemo se večeras u istinitost ove veličanstvene misli. Odavde ćete otići s
portretom koji ćete pokazivati unučićima. Oni će taj portret pokazivati svojim
unučićima! I ne zvao se ja Den Džejkobs ako mu se ti još nerođeni potomci ne
budi divili.“

Ali to nije tvoje ime, pomislio sam.

Ljuljao sam se napred-nazad, kao po muzici kaliope i po onoj koju sam čuo
u ušima. Pokušao sam da se zaustavim, ali nisam mogao. Imao sam neobičan
osećaj u nogama, kao da su mi kosti odstranjene, centimetar po centimetar.

Ti si Čarls, a ne Den - misliš da ne prepoznajem čoveka koji je mom bratu

vratio glas?

„Dame i gospodo, ne bi bilo loše da pokrijete oči!“

Pomoćnik je teatralno pokrio svoje. Džejkobs se okrenuo u mestu, podigao

crno platno na zadnjem delu foto-aparata i nestao ispod njega. „Zažmurite,
Keti!“, povikao je. „Električni blesak biće tako snažan da bi mogao da vas
zaslepi i ispod poveza! Brojaču do tri! Jedan... i... dva... i... tri!“

Ponovo sam osetio to neobično zgušnjavanje vazduha. Nisam bio jedini.

Gomila je uzmakla za korak-dva. Čulo sam oštro puc, kao da mi je neko
pucnuo prstima pored desnog uveta. Eksplozija plave svetlosti ispunila je svet.

Aaaahh! otelo se gomili. Ispustili su veliko AAAAHHHHH! videvši šta se

desilo s pozadinskim platnom.

Večernja haljina ostala je ista - kratka, uska i srebrnkasta. Zavodljiva

krivina grudi i složena frizura nisu se promenile. Dojke su bile manje, a kosa
plava, a ne crna. Ni lice nije bilo isto. Keti Mors stajala je u balskoj dvorani.
Trepnuo sam. Slatka mala sunerska cura je nestala. Ponovo sam video Astrid.
Astrid kakva je bila u šesnaestoj, ljubav mojih dana i neugasiva čežnja mojih
noći.

Gomili se oteo tihi uzdah zaprepašćenja. Luda i nametljiva misao sevnula je

mojim umom: i oni vide ljude iz svojih uspomena, likove koji su nestali ili se
promenili usled tečnog protoka vremena.

Pred očima mi se pojavila Keti Mors. Izgledala je zapanjujuće. Sedam

metara visoka devojka na sebi je imala skupocenu haljinu kakvu nikad neće
obući u stvarnom životu. S ušiju su joj visile dijamantske minđuše. Iako je
karmin devojke u stolici bio ružičast, onaj na usnama džinovske Keti bio je
jarkocrven.

I nigde nije bilo poveza.

Ovo je stari dobri prečasni Džejkobs, pomislio sam, samo što je smislio
mnogo upečatljivije trikove od električnog Isusa koji šeta po Spokojnom
jezeru pokretan motorom iz dečje igračke.

Pojavio se ispod crne tkanine. Zabacio ju je nazad i izvukao ploču iz

zadnjeg dela sprave. Pokazao ju je publici, i ova je ponovo ispustila
AAAHHHH. Naklonio se i okrenuo Keti, koja je izgledala krajnje zbunjeno.
Pružio joj je ploču i rekao: „Možete skinuti povez, Keti. Sad je bezbedno.“
 Spustila je svileni povez i ugledala fotografiju na ploči: devojka iz
Oklahome nekim čudom preobrazila se u otmenu francusku kurtizanu s kraja
prošlog stoleća. Prinela je ruke licu. Džejkobs je stavio mikrofon na pravo
mesto. Omogućio je svima da čuju blagi bože.

„Okrenite se!“, povikao je ceremonijar.

Ustala je, okrenula se i ustuknula kad je videla svoju sedam metara visoku
fotografiju u skupocenoj odeći. Džejkobs ju je obuhvatio oko struka da bi je
umirio. Ruka s mikrofonom, koja je krila neki kontrolni uređaj, ponovo se
zgrčila. Gomila ovog puta nije samo zevnula. Bilo je i nekoliko krikova.

Džinovska Keti Mors polako se okrenula kao iskusni model pred

kamerama, otkrivajući zadnji deo haljine, znatno kraći od prednjeg. Okrenula
se preko ramena... i namignula.

Džejkobs nije zaboravio na mikrofon - bio je besprekorno uvežban - tako

da je publika čula uzvik prave Keti, jasno kao prvi: „Blagi jebeni bože!“

Smejali su se. Klicali su. Klicali su još jače kad su videli kako joj se
obrazi rumene. Džinovska Keti menjala se iznad Džejkobsa i cure. Plava kosa
je potamnela. Crte su izbledele, iako je crveni ruž ostao sjajan, kao osmeh
Češirskog Mačka iz Alise.

Preobrazila se u prvobitnu devojku. Fotografija Keti Mors izbledela je i

nastala.

„Ali ova verzija nikad neće izbledeti“, reče Džejkobs. Ponovo je podigao
starovremensku fotografsku ploču. „Moj pomoćnik će je odštampati i uramiti.
Ponesite je kad večeras pođete kući.“

„Pazi, slatkorečivi!“, povikao je neko u prednjem redu. „Devojka će se

onesvestiti!“

Nije izgubila svest. Samo se malčice zaljuljala.

Ja sam se onesvestio.

Otvorio sam oči u bračnom krevetu, s čaršavom navučenim do brade.

Pogledao sam nadesno i video zid pokriven pločama od lažnog drveta. Levo
od mene je bila kuhinjica s frižiderom, sudoperom i mikrotalasnom pećnicom.
Iza nje je bio kauč i stočić sa četiri stolice. Video sam i fotelju u dnevnoj sobi
okrenutu televizoru, pričvršćenom na zid. Nisam mogao da iskrenem vrat da
bih video volan i kontrolnu tablu. Znao sam gde sam, jer sam kao putujući
muzičar proputovao desetine hiljada kilometara u sličnim vozilima (iako je
malo njih po opremi moglo da se meri s ovim). Bio sam u velikom
prilagođenom autobusu, nečijoj kući na točkovima.

Goreo sam u groznici. Usta su mi bila suva kao prašina pored puta. Žudeo
sam za drogom. Počeo sam da se tresem čim sam spustio čaršav. Senka je pala
po meni. Bio je to Džejkobs. Nosio je nešto divno: sok od pomorandže u
visokoj čaši, sa savijenom slamčicom. Samo bi puna injekcija dopa bila bolja.
Ići ćemo korak po korak. Pružio sam ruku za čašom.

Navukao je čaršav preko mene i kleknuo pored kreveta. „Polako, Džejmi.

Bojim se da si prilično bolestan Amerikanac.“

Počeo sam da pijem. Sok me je milovao po ustima. Udaljio je čašu od mene

kad sam pokušao da je oštrije nagnem. „Rekao sam polako.“

Spustio sam ruku. Dao mi je još jedan gutljaj. Pažljivo sam gutao. Stomak
mi se zgrčio posle trećeg. Drhtavica se vratila. Nisam se tresao zbog gripa.

„Moram da se uradim“, rekao sam. To nije bio najbolji način da se

predstavim bivšem svešteniku i prvom prijatelju među odraslima. Ali
narkoman u krizi ne zna za obraz. Sem toga, i on možda ima skelet ili dva u
ormanu. Zašto bi se predstavljao kao Den Džejkobs, umesto kao Čarls?

„Znam“, rekao je. „Video sam tragove. Podmirivaću te dok ne pobediš zlo
koje kruži tvojim sistemom. U protivnom ćeš početi da povraćaš kad god
pokušam da te hranim, a to ne možemo dozvoliti, zar ne? Nedostaje ti dvadeset
pet kila do normalne težine.“

Iz džepa je izvadio smeđu bočicu s kašičicom na zatvaraču. Posegnuo sam

za njom. Odmahnuo je glavom. Odmakao ju je od mene.

„Moramo da se dogovorimo. Ja ću upravljati paradom.“

 Otvorio je zatvarač i kašičicom izvadio nešto belog praška. Prineo ga je
mom nosu. Ušmrknuo sam ga u desnu nozdrvu. Izvadio je još malo praška, za
levu. To nije bilo ono što mi je potrebno - tačnije, nije bilo dovoljno onog što
mi je potrebno - ali se drhtavica smanjila, kao i opasnost da povratim lepi
hladni sok od pomorandže.

„Sad možeš da odremaš“, rekao je. „Ili da otkinjavaš, kako se danas kaže.
Spremiću ti pileću supu. Neće biti kao mamina, već iz kesice, ali druge
nemam.“

„Ne znam hoću li je zadržati u sebi“, rekao sam. Ispostavilo se da mogu.

Tražio sam još droge. Dao mi je samo za dva veoma skromna ušmrkivanja.

„Gde si ga nabavio?“, pitao sam ga dok je gurao bočicu u prednji džep

farmerki.

Osmehnuo se. Osmeh ga je podmladio. Činilo mi se da ponovo ima

dvadeset pet godina, ženu koju voli i sinčića kog obožava. „Džejmi“, rekao je,
„već dugo radim po zabavnim parkovima i vašarima. Bio bih slepac ili idiot
kad ne bih mogao da pronađem drogu.“

„Potrebne su mi veće količine. Injekcija.“

„Grešiš. Ti želiš injekciju, ali je od mene nećeš dobiti. Neću da ti pomažem

u drogiranju, ali ne želim da te spopadnu grčevi i da umreš u mojoj kući na
točkovima. Spavaj. Ponoć se bliži. Razgovaraćemo o načinima za oslobađanje
od onog što te upropaštava ako ti ujutru bude bolje. Odbaciću te do Sent
Fransisa ili OSU medicinskog centra ukoliko ti se stanje ne poboljša.“

„Trebaće ti mnogo sreće da me tamo ubaciš“, rekao sam. „Na dva koraka
sam od bankrotstva. Moje osiguranje ne pokriva ni aspirin iz apoteke.“

„Skarlet O’Hara rekla bi da ćemo se sutra brinuti zbog toga, jer sutra je
novi dan.“

„Jakako“, zakrkljao sam.

„Kako ti kažeš.“
 „Daj mi još malo.“ Ušmrkivanje mi je koristilo kao marlboro lajt
strastvenom pušaču koji je čitavog života dimio kamel. Bolje išta nego ništa.

Posle kraćeg oklevanja dozvolio mi je da još dva puta šmrknem. Dao mi je

još manje droge nego prvi put.

„Mora da sam lud kad dajem heroin čoveku koji ima težak grip“, rekao je,
kroz kikot.

Gvirnuo sam ispod pokrivača i video da me je skinuo do gaćica. „Gde mi

je odeća?“

„U ormanu. Bojim se da sam morao da je odvojim od moje. Malčice je

smrdela.“

„Novčanik mi je u prednjem džepu pantalona. Tamo je i žeton s garderobe

za torbu i gitaru. Odeća nije važna, ali gitara jeste.“

„Je li to na autobuskoj ili železničkoj stanici?“

„Na autobuskoj.“ Dobijao sam drogu samo u obliku praška, u apotekarskim

količinama. Bila je veoma kvalitetna ili je izuzetno snažno delovala na moje
propalo telo. Topla supa zagrejala mi je stomak. Kapci su mi strahovito
otežali.

„Spavaj, Džejmi.“ Stisnuo me je za rame. „Moraš da spavaš da bi izašao na

kraj s tim zlom.“

Opružio sam se po jastuku. Bio je mnogo mekši od onog u sobi iz

Fergraunds ina. „Zašto se predstavljaš kao Den?“

„Zato što se tako zovem. Čarls Danijel Džejkobs. Spavaj.“

Hteo sam, ali sam morao još nešto da ga pitam. Odrasli ljudi se menjaju.
Mogu se prepoznati ukoliko ih nije snašla neka opasna bolest ili ako im neka
nesreća nije promenila fizionomiju. Deca, pak...

„Prepoznao si me. Video sam to. Kako si uspeo?“

 „Prepoznao sam te zato što tvoja mati živi na tvom licu, Džejmi. Nadam se
da je Lora dobro.“

„Mrtva je. I ona i Kler su mrtve.“

Ne znam kako je primio tu vest. Zažmurio sam. Deset minuta kasnije sam
zaspao.

Osećao sam se bolje kad sam se probudio. Drhtavica se vratila na velika

vrata. Džejkobs je prislonio toplomer-traku na moje čelo. Posle jednog minuta
je klimnuo. „Ima nade da ćeš preživeti“, rekao je pre nego što mi je dao da
ušmrknem najmanju moguću količinu droge iz smeđe bočice. „Možeš li da
ustaneš i pojedeš nešto kajgane?“

„Prvo moram u toalet.“

Pokazao mi je gde je. Uvukao sam se u sićušni toalet. Usput sam se oslanjao
o nameštaj. Piškilo mi se, ali sam bio preslab da obavim posao stojeći. Zbog
toga sam seo na šolju kao curica. Zviždućući, pekao je kajganu kad sam izašao
iz toaleta. Stomak mi je zakrčao od gladi. Pokušao sam da se setim kad sam
poslednji put jeo nešto izdašnije od supe iz konzerve. Pomislio sam na hladne
krmenadle pojedene preksinoć, pre nastupa. Zaboravio sam ako sam išta pojeo
posle njih.

„Gutaj polako“, rekao je kad je postavio tanjir na sto. „Ne želiš da se

odmah ispovraćaš, zar ne?“

Polako sam počistio svu kajganu s tanjira. Sedeo je preko puta mene i pio
kafu. Dao mi je pola šolje s mnogo mleka kad sam je zatražio.

„Kako izvodiš trik s fotografijom?“

„Trik? Povredio si me, sinko. Slika na pozadinskom platnu pokrivena je

fosforescentnom supstancom. Kamera je ujedno i generator elektriciteta...“

„Toliko sam ukapirao.“

„Blic-prašak je veoma moćan i veoma... specijalan. Projektuje fotografiju

subjekta na telo devojke u večernjoj haljini. Efekat ne traje dugo; površina je
prevelika. Fotografije koje prodajem traju pak znatno duže.“

„Dovoljno dugo da ih mušterije pokažu unucima? Zaista?“

„Pa“, rekao je, „ne baš toliko dugo.“

„Koliko dugo traju?“

„Dve godine. Manje-više.“

„Ti ćeš tada biti daleko.“

„Naravno. A fotografije koje su važne...“ Kucnuo se po slepoočnici.

„Ostaju ovde. To važi za sve nas. Slažeš li se sa mnom?“

„Ali... prečasni Džejkobse...“

Na tren sam pred sobom ugledao čoveka koji je održao Strašnu propoved u
vreme Džonsonovog predsednikovanja. „Molim te, ne zovi me tako. Zovi me
Den. To mi odgovara. Sad sam Den. Den koji fotografiše Munjevite portrete.
Ili Čarli, ako ti to više odgovara.“

„Ali okrenula se. Devojka na pozadinskom platnu načinila je okret od trista

šezdeset stepeni.“

„To je jednostavan trik, izveden pomoću filmskog projektora.“ Skrenuo je

pogled kad je to izgovorio. Ponovo se zagledao u mene. „Hoćeš li da ti bude
bolje, Džejmi?“

„Bolje mi je. Zakačio sam neki dvadesetčetvoročasovni virus.“

„Nisi zakačio dvadesetčetvoročasovni virus, već grip. Bolest će se do

podneva vratiti punom snagom ako sad kreneš na autobusku stanicu. Ostani
ovde. I da, mislim da će ti za nekoliko dana biti bolje. Ne govorim o gripu.“

„Dobro sam.“ Sad je na mene došao red da skrenem pogled. Pažnju mi je

privukla smeđa bočica. Držao ju je za kašičicu i mahao njome na srebrnom
lančiću, kao hipnotizerovom amajlijom. Posegnuo sam za njom. Sklonio ju je
van mog domašaja.
 „Koliko dugo ga koristiš?“

„Heroin? Neke tri godine.“ Koristio sam ga šest godina. „Pao sam s
motocikla. Smrskao sam kuk i nogu. Dali su mi morfijum...“

„Naravno.“

„... a zatim kodein. On mi nije odgovarao. Počeo sam da obogaćujem sirup

pilulama. Terpin hidratom. Jesi li čuo za njega?“

„Da li se šališ? Na ulici taj napitak zovu vojničkim džinom.“

„Noga mi je zarasla, ali nikad neće biti kako valja. Svirao sam u bendu
zvanom Andersonvilski rokeri ili su možda već promenili ime u Džordžija
Džajantse, kad me je neki tip upoznao s hidrokodonom. Bio je to veliki korak
u dobrom pravcu kad je reč o kontroli bola. Stvarno želiš da čuješ ovu priču?“

„Naravno.“

Slegnuo sam ramenima, kao da mi to nije važno. Pokazalo se da ispovest

ima terapeutsko dejstvo. Nikome nisam govorio o svojim problemima s
drogom pre tog dana u Džejkobsovoj kući na točkovima. U bendovima gde sam
svirao svi su slegali ramenima i okretali glavu na drugu stranu. Tako je bilo
dok god sam se pojavljivao u dogovoreno vreme i dok god sam isporučivao
akorde In the Midnight Hour - koji, verujete mi na reč, nisu raketna fizika.

„To je još jedan sirup za kašalj. Jači je od terpin hidrata, ali samo ako znaš
kako da dopreš do onoga što je dobro. Moraš da vežeš kanap o grlić boce i da
je zavrtiš kao što plešu mevlevije. Centrifugalna sila odvaja sirup u tri sloja.
Ono što valja - hidrokodon - u sredini je. Isisaš ga slamčicom.“

„Fascinantno.“

Ne baš, pomislio sam. „Posle izvesnog vremena zbog bolova sam počeo da
ubrizgavam morfijum. Nedugo potom otkrio sam da upola jeftiniji heroin ima
isti učinak.“ Osmehnuo sam se. „Znaš, postoji berza droga. Heroinu je žešće
opala cena kad su svi počeli da koriste rok kokain.“

„Noga ti dobro izgleda“, rekao je brižnim tonom. „Imaš gadan ožiljak.

Mišići su ti oslabili, ali ne previše. Doktor te je valjano skrpio.“

„Mogu da hodam. Pokušaj da tri sata svake noći stojiš na nozi punoj
metalnih kopči i šrafova, pod vrelim reflektorima s pet kila teškom gitarom o
ramenu. Pridikuj mi koliko god hoćeš. Prihvatio si me kad sam posrnuo.
Pretpostavljam da ti toliko dugujem, ali ne govori mi o bolu. Niko ne može da
zna kakav je ako ga ne doživi.“

Klimnuo je. „Mogu da shvatim tako nešto... kao neko ko je pretrpeo...

gubitke. Reći ću ti nešto što već znaš, duboko u sebi. Tvoj mozak te boli i
svaljuje krivicu na nogu. Mozgovi su vešti u tako nečemu.“

Vratio je bočicu u džep (s velikim žaljenjem sam gledao kako nestaje u

njemu). Nagnuo se napred, gledajući me u oči. „Ali verujem da mogu da se
pobrinem za tebe električnim tretmanom. Ništa ti ne garantujem. Tretman
možda neće zauvek potisnuti mentalnu žudnju, ali verujem da ti mogu ponuditi
ono što igrači američkog fudbala zovu prostorom za trčanje.“

„Pretpostavljam da nameravaš da me izlečiš, kao Konija. Kad ga je onaj

klinac udario štapom za skijanje.“

Izgledao je iznenađeno. Nasmejao se. „Nisi to zaboravio.“

„Naravno da nisam! Kako bih mogao?“ Nisam zaboravio kako je Kon

odbio da krene sa mnom da vidi Džejkobsa posle Strašne propovedi. To se
nije moglo porediti s Petrovim odricanjem od Isusa, ali je bilo prilično slično.

„To je u najboljem slučaju bilo sumnjivo izlečenje, Džejmi. Najverovatnije

se radilo o placebo efektu. Nudim ti pravo izlečenje, ono što će - kako
verujem - bolni proces skidanja s droga učiniti izlišnim.“

„Pa naravno da ćeš to reći, zar ne?“

„Sudiš me po mom scenskom liku. To što si video na vašaru samo je

scenski lik. Pokušavam da govorim istinu kad ne nosim odelo za nastup da bih
zaradio za život. I na poslu uglavnom govorim istinu. Ta fotografija oboriće s
nogu prijateljice gospođice Keti Mors.“
 „Hoće“, rekao sam. „U sledeće dve godine. Manje-više.“

„Prestani da vrdaš i odgovori na moje pitanje. Želiš li da ti bude bolje?“

Setio sam se postskriptuma iz poruke Kelija van Dorna, pronađene ispod

vrata. Za godinu dana završićeš u zatvoru, ako se ne očistiš, napisao mi je. I to
ako budem imao sreće.

„Očistio sam se pre tri godine.“ To je bila neka vrsta istine, iako sam
uistinu bio na marihuanskoj podršci. „Ozbiljno sam se trudio. Trpeo sam
drhtavicu, znojenje, trzanje i žitki proliv. Noga mi je pravila velike probleme.
Teško sam hramao zbog oštećenih nerva.“

„Verujem da bih i to mogao da sredim.“

„Šta si ti, neki čudotvorac? Stvarno želiš da verujem u to?“

Ustao je s tepiha pored kreveta. „Zasad je dosta. Moraš da spavaš. Još si

daleko od oporavka.“

„U tom slučaju daj mi nešto što će mi pomoći da se oporavim.“

Dao mi je još malo čarobnog praha, bez roptanja. Pomogao mi je, ali
nedovoljno. Te godine samo mi je igla pomagala. Nije bilo drugog načina. To
sranje ne može da nestane kao odneto čarobnim štapićem.

Tako sam barem mislio.

Najveći deo nedelje proveo sam u kući na točkovima. Živeo sam od supe,
sendviča i nazalnih doza heroina, dovoljnih da spreče najgoru drhtavicu.
Doneo je moju gitaru i torbu iz garderobe na autobuskoj stanici. U njoj sam
čuvao rezervni pribor. Nisam ga našao kad sam ga potražio (druge noći, dok je
zabavljao mase Munjevitim portretima). Molio sam ga da mi ga vrati, zajedno
s heroinom, da bih ga skuvao i propisno se uradio.

„Ne“, rekao je. „Ako želiš da gađaš venu...“

„Samo bih se bocnuo!“

 Ošinuo me je nemoj, molim te pogledom. „Ukoliko to želiš, moraćeš sam
da pronađeš neophodan pribor. Ako se večeras još ne osećaš dovoljno dobro
za takav poduhvat, osećaćeš se sutra. Siguran sam da ćeš na vašaru brzo
pronaći sve što ti je potrebno da zadovoljiš svoje potrebe. Radi šta hoćeš,
samo nemoj da se vraćaš ovamo.“

„Kada ćeš me podvrgnuti takozvanom čudotvornom izlečenju?“

„Kad se dovoljno oporaviš da podneseš malu dozu elektriciteta u čeonom

režnju.“

Malčice me je zazeblo oko srca posle tih reči. Prebacio sam noge preko
ivice postelje (on je spavao na kauču) i gledao kako skida scensku odeću.
Pažljivo ju je složio. Obukao je belu pidžamu, sličnu nečem što bi nosili
pacijenti-statisti u horor filmu čija se radnja odvija u ludnici. Ponekad sam se
pitao da li je i njemu mesto u sličnoj zdravstvenoj ustanovi. Nisam to činio
zato što je priređivao opsenarske predstave. Ponekad - pogotovo kad bi
govorio o isceliteljskoj moći elektriciteta - nije izgledao razumno. Tako je
izgledao i kad je sebi namestio otkaz za propovedaonicom u Harlouu.

„Čarli...“ Sad sam ga tako zvao. „Govoriš li o tretmanu elektrošokovima?“

Pribrano me je odmerio dok je zakopčavao gornji deo luđačke pidžame.

„Da i ne. Odlučno ne, u uobičajenom smislu te reči. Ne nameravam da te lečim
poznatim elektricitetom. Na sceni koješta govorim, zato što mušterije to žele.
Ne dolaze na vašar da bi dobile sledovanje stvarnosti, Džejmi. Gomila traži
fantaziju. Tajni elektricitet zaista postoji. Može se upotrebiti na mnogo načina.
Još ih nisam sve otkrio, uključujući i onaj što me najviše zanima.“

„Hoćeš li da podeliš to znanje sa mnom?“

„Neću. Upravo sam odradio nekoliko iscrpljujućih predstava. Moram da

spavam. Nadam se ćeš ujutru biti ovde. Ako ne budeš, otići ćeš sopstvenom
voljom.“

„Nekada bi rekao da nema istinskih izbora, samo božje volje.“

„To je bio drugi čovek, mladić pun naivnih ubeđenja. Hoćeš li mi poželeti
laku noć?“

Učinio sam to. Potom sam legao u pozajmljenu postelju. Možda više nije
bio sveštenik, ali je na mnogo načina nastavio da korača stazom dobrog
Samarićanina. Možda nisam bio obnažen, kao čovek kog su lopovi napali na
putu za Jerihon, ali me je heroin na mnogo načina razgolitio. A Čarli me je
nahranio, obezbedio mi krov nad glavom i dovoljno droge da ne izgubim
jebeni razum. Postavljalo se pitanje želim li da mu pružim priliku da izravna
moje moždane talase ili da me ubije megavoltima specijalnog elektriciteta
usmerenog u moju glavu.

Pet, možda deset ili dvanaest puta hteo sam da ustanem i krenem glavnom
ulicom vašarišta dok ne nađem onog ko će mi prodati ono što mi je potrebno.
Žudnja mi je bušila mozak, prodirući sve dublje. Nazalne doze heroina nisu je
suzbijale. Ništa nije moglo da zameni veliku dozu ubačenu direktno u nervni
sistem. Jednom sam prebacio noge preko ivice kreveta i posegnuo za
košuljom, odlučan da se uradim. Predomislio sam se i pružio po postelji,
drhteći, znojeći se i trzajući.

Konačno sam zalebdeo. Prepustio sam se misleći: Sutra, otići ću sutra.

Ostao sam. Džejkobs je petog jutra - mislim da je bilo peto - seo za volan kuće
na točkovima, upalio motor i rekao: „Idemo da se provozamo.“ Nisam imao
izbora, izuzev da iskočim iz vozila u pokretu.
 VI

TRETMAN ELEKTRICITETOM.
NOĆNA EKSKURZIJA. JEDAN
RAZGOROPAĐENI SELJOBER.
KARTA ZA MAUNTIN EKSPRES
Džejkobsova električarska radionica bila je u Zapadnoj Talsi. Ne znam kako
taj deo grada danas izgleda, ali 1992. godine bio je tužna i ružna industrijska
zona, gde je najveći deo industrije umro ili bio na umoru. Zaustavio se na
pustom parkiralištu na Olimpija aveniji i parkirao ispred Vilson auto bodija.

„Agent za nekretnine rekao mi je da je mesto dugo zvrjalo prazno“, reče

Džejkobs. Nosio je izbledele farmerke i plavu košulju za golf. Oprao je i
očešljao kosu. Oči su mu blistale od uzbuđenja. Uznemiravao me je svojim
izgledom „Morao sam da ga zakupim godinu dana unapred, ali je cena bila
bagatelna. Hajdemo unutra.“

„Trebalo bi da skineš staru firmu i okačiš svoju“, rekao sam i napravio

pravougaonik blago uzdrhtalim rukama, „gde bi pisalo: Munjeviti portreti,
vlasnik Č. D. Džejkobs. Lepo bi izgledala.“

„Neću dugo ostati u Talsi. Portreti su samo način da zaradim neki dolar dok
izvodim eksperimente. Mnogo sam napredovao od svešteničkih dana, ali je
preda mnom još dug put. I ne slutiš koliki. Ulazi, Džejmi. Ulazi.“

Otključao je vrata. Proveo me je kroz kancelariju bez nameštaja. Video sam

čiste pravougaonike na prljavom linoleumu, gde su nekad stajale noge stolova.
Na zidu je bio sparušeni kalendar s idiličnim snežnim prizorom iz aprila 1989.
godine.
 Metalni garažni krov bio je zarđao. Očekivao sam se da ćemo se kuvati pod
septembarskim suncem. Ali u garaži je bilo blagosloveno sveže. Čuo sam
šapat rashladnih uređaja. Uključio je niz prekidača - nedavno montiranih, ako
je suditi po žicama što su štrčale iz nepokrivenih rupa. Deset sjajnih svetiljki
se uključilo. Pomislio bih da smo u sali za operacije, da nije bilo prljavog
betona i četvrtastih rupa po kojima su nekad putovali liftovi.

„Rashlađivanje ovolikog prostora sigurno košta čitavo bogatstvo“, rekao

sam. „Pogotovo kad su sva svetla uključena.“

„Troškovi ventilacije su bezobrazno niski. Rashladni uređaji su mojih ruku

delo. Koriste veoma malo energije. Većinu proizvodim sam. Mogao bih da
proizvedem sve što potrošim, ali ne želim da privlačim pažnju lokalne
elektrodistribucije, koja bi možda želela da proveri kradem li struju. Što se
svetiljki tiče... možeš da dodirneš sijalicu a da se ne opečeš. Slobodno ih
pipni, neće ti zagrejati kožu.“

Bat naših koraka tupo je odjekivao u praznom prostoru, baš kao i naši
glasovi. Činilo mi se da smo u društvu utvara. Imam taj utisak zato što sam
zbunjen i uplašen, govorio sam sebi.

„Slušaj, Čarli - ne petljaš se s nečim radioaktivnim, zar ne?“

Namrštio se i odmahnuo glavom. „Nuklearne sile ni najmanje me ne

zanimaju. To je energija za idiote. Čorsokak.“

„Pa, kako stvaraš energiju?“

„Elektricitet porađa elektricitet, ako znaš šta radiš. Nek ostane na tome.
Dođi ovamo, Džejmi.“

Na kraju prostorije bila su tri ili četiri stola s električnom opremom.

Prepoznao sam osciloskop, spektrometar i par aparata sličnih maršal
pojačalima, koji su mogli biti baterije. Video sam i očerupanu kontrolnu ploču
i nekoliko konzola sa zatamnjenim brojčanicima. Debeli električni kablovi
pružali su se na sve strane. Neki su nestajali u zatvorenim metalnim
kontejnerima nalik kutijama za alat, dok su drugi vodili do tamne opreme.
 Ovo bi mogla biti fantazija, pomislio sam. Oprema oživljena njegovom
maštom. Munjeviti portreti nisu bili maštarija. Nisam znao kako ih pravi.
Njegova objašnjenja bila su krajnje neodređena, ali su portreti postojali.
Stajao sam odmah ispod blistavih svetiljki. Činilo mi se da ne zrače nikakvu
toplotu.

„Ovde nema mnogo toga“, sumnjičavo sam prozborio. „Očekivao sam više
opreme.“

„Očekivao si blistava svetla! Hromirane prekidače koji štrče iz

naučnofantastičnih kontrolnih tabli! Tele ekrane iz Zvezdanih staza! Komore za
teleportaciju ili hologram Nojeve barke u maglenoj komori!“ Nasmejao se od
srca.

„Nisam očekivao ništa slično“, rekao sam, iako je u priličnoj meri pogodio.
„Mesto samo izgleda malčice... prazno.“

„I jeste. Smanjio sam opseg aktivnosti i prodao nešto opreme. Druge -

kontroverznije - spravice razmontirao sam i uskladištio. U Talsi sam obavio
veliki posao, pogotovo s obzirom na malu količinu slobodnog vremena. Znaš
kako je kad zarađuješ za život radeći nešto što je dosadno.“

I te kako sam znao.

„Važno je da sam napravio izvestan napredak ka krajnjem cilju. Vreme je da

razmislim o daljim koracima. Ne verujem da to mogu da učinim s pola tuceta
nastupa svake noći.“

„I koji je tvoj krajnji cilj?“

Oglušio se i o ovo pitanje. „Dođi ovamo, Džejmi. Šta kažeš za malo

podizanje pre no što počnemo?“

Nisam bio siguran da želim da počnemo, ali sam želeo podizanje. Nije mi
to bio prvi put da poželim da zgrabim smeđu bočicu i zbrišem. Samo što bi me
verovatno stigao i preoteo je. Bio je u boljoj formi od mene, iako sam bio
mlađi i gotovo izlečen od gripa. Za početak, nije skršio kuk i nogu kad je pao s
motora.
 Zgrabio je bojom poprskanu drvenu stolicu. Postavio ju je ispred crnih
kutija nalik maršal pojačalima. „Sedi ovde.“

Nisam ga poslušao, ne odmah. Na jednom stolu bila je fotografija s malim

podupiračem na zadnjem delu. Video je da posežem ka njoj. Pokrenuo se, kao
da želi da me spreči. Predomislio se i ustuknuo. Ćutke me je posmatrao.

Pesma na radiju može prokleto žestoko (iako blagotvorno kratkotrajno)

oživeti sećanje na prvi poljubac, dobar provod s prijateljima ili nesrećan
događaj. Ne mogu da čujem Go Your Own Way Flitvud Meka a da ne pomislim
na majčine poslednje bolne nedelje života. Ta pesma je tog proleća bila na
radiju kad god bi ga uključio. I fotografija može imati isti učinak. Pogledao
sam je. U trenu sam ponovo imao osam godina. Moja sestra pomagala je
Moriju da naslaže domine u kutku s igračkama, dok je Petsi Džejkobs svirala
gospel standard, ljuljajući se na klavirskoj stolici. Glatka plava kosa elegantno
je lepršala.

Bila je to fotografija snimljena u profesionalnom studiju. Petsi je nosila

nabranu haljinu do kolena, odavno izašlu iz mode. Njoj je dobro stajala.
Klinac joj je bio na krilu. Nosio je kratke pantalone i kaputić. Razdeljak se
pružao po sredini glave.

„Zvali smo ga Prilepak Mori“, rekao sam milujući staklo.

„Jeste li?“

Nisam podigao glavu. Njegov nesigurni glas ispunio me je zebnjom od onog

što bih mogao videti u njegovim očima. „Jesmo. I svi dečaci bili su zaljubljeni
u tvoju suprugu. I Kler je bila. Mislim da se u svemu ugledala na gospođu
Džejkobs.“

Oči su mi zasuzile na pomen moje sestre. Mogao bih da kažem da se to

desilo zato što sam bio u nokdaunu, pun žudnje za drogom. To bi bila istina, ali
ne i čitava istina.

Prešao sam rukom preko lica i spustio fotografiju. Podigao sam glavu i
video da podešava regulator voltaže koji nije izgledao kao nešto što je trebalo
podešavati. „Nisi se ponovo oženio?“
 „Nisam“, rekao je. „Nisam ni pomišljao na to. Petsi i Mori bili su sve što
sam želeo, sve što mi je bilo potrebno. Ne prođe dan a da ne pomislim na njih.
Ne prođe mesec a da ne sanjam kako su živi i zdravi i kako je saobraćajna
nesreća bila san. Zatim se probudim. Reci mi nešto, Džejmi. Tvoja majka i
sestra. Zapitaš li se ikad gde su? Ako su negde?“

„Ne.“ Izdanci vere koji su preživeli Strašnu propoved sparušili su se u

srednjoj i na koledžu.

„Tako dakle. Shvatam.“ Pustio je regulator i usmerio pažnju na ono nalik na

maršal pojačalu, od vrste koju su bendovi s kojima sam svirao retko mogli da
priušte. Zujalo je, ali ne kao maršal. Zvuk je bio tiši, gotovo muzikalan. „Pa,
pređimo na posao, hoćemo li?“

Posmatrao sam stolicu, ali nisam sedao na nju. „Rekao si da ćeš mi dati
malo praška pre toga.“

„Jesam.“ Potegao je smeđu bočicu. Dodao mi ju je posle kraćeg oklevanja.

„Zašto se ne bi sam poslužio, pošto se nadamo da će ti ovo biti poslednji put?“

Nije morao dvaput da mi ponudi. Ušmrkao sam bogatu količinu praha u obe
nozdrve. Ušmrkao bih dvostruko veću da mi nije oteo bočicu iz ruke. Prozor s
pogledom na tropsku plažu ipak se otvorio u mojoj glavi. Blagi povetarac
nahrupio je u nju. Prestao sam da se brinem za sudbinu moždanih talasa i seo
na stolicu.

Otvorio je jedan od nekoliko ormana i izvadio par iskrzanih slušalica s

metalnom mrežom preko naušnica. Uključio ih je u spravu nalik pojačalu.
Pružio mi ih je.

„Brišem, ako čujem In-A-Gadda-Da-Vida“, rekao sam.

Nasmejao se, ali ništa nije rekao.

Nataknuo sam slušalice. Osećao sam hladnu mrežu na uvetu. „Jesi li

pokušao ovo na bilo kome?“, pitao sam. „Hoće li boleti?“

„Neće boleti“, rekao je. Nije odgovorio na prvo pitanje. Dao mi je štitnik
za zube kakav ponekad nose košarkaši, kao da želi da porekne prethodnu
izjavu. Nasmejao se kad je video moj izraz lica.

„To je uobičajena mera predostrožnosti. Zagrizi.“

Poslušao sam ga.

Iz džepa je izvadio belu plastičnu kutiju, ne veću od zvona na vratima.

„Mislim da ćeš...“ Nisam čuo ostatak rečenice, pošto je pritisnuo dugme na
kutijici.

Nije bilo gubitka svesti, niti sam osetio da je proteklo ikakvo vreme, nije bilo
nikakvog prekida. Čuo sam samo veoma glasno puc, kao da je Džejkobs
pucnuo prstima pored mojih ušiju, iako je stajao skoro dva metra od mene. U
sledećem trenutku naginjao se preko mene umesto da stoji pored onog što nije
bilo maršal pojačalo. Bele kontrolne kutijice nigde nije bilo. Moj mozak se
pogubio. Zaglavio se.

„Nešto“, rekao sam. „Nešto, nešto, nešto. Desilo se. Desilo se. Nešto se
desilo. Nešto se desilo, desilo se, nešto se desilo. Desilo se. Nešto.“

„Prestani. Ništa ti ne fali.“ Nije zvučao ubeđeno, već uplašeno. Slušalice su

nestale. Pokušao sam da ustanem i podignem ruku, kao đak prvak koji zna
tačan odgovor i umire od želje da se pokaže pred nastavnicom i drugovima.

„Nešto. Nešto. Nešto. Desilo se. Desilo se. Desilo se. Nešto se desilo.“

Ošamario me je, i to jako. Trgnuo sam se unazad. Pao bih da stolica nije
bila postavljena uz metalni zid radionice.

Spustio sam ruku i prestao da ponavljam. Ćutke sam ga posmatrao.

„Kako se zoveš?“

Hteo sam da kažem nešto se desilo, pomislio sam. Zovem se Nešto, a

prezivam Desilo Se.

Ali nisam to rekao. „Zovem se Džejmi Morton.“

 „Srednje ime?“

„Edvard.“

„Kako se ja zovem?“

„Čarls Džejkobs. Čarls Danijel Džejkobs.“

Pružio mi je bočicu heroina. Pogledao sam je i vratio. „Ne treba mi.

Upravo si mi ga dao.“

„Jesam li?“ Pokazao mi je na sat. U radionicu smo stigli sredinom jutra, sad
je bilo dva i nešto po podne.

„Nemoguće!“

To ga je zainteresovalo. „Otkud ti to?“

„Zato što nimalo vremena nije prošlo. Izuzev... izgleda da jeste. Da li je?“

„Jeste. Dugo smo razgovarali.“

„O čemu?“

„O tvom ocu. Braći. Majčinoj i Klerinoj smrti.“

„Šta sam ti rekao o Kler?“

„Da se udala za nasilnika i da je tri godine ćutala o tome jer se stidela.

Konačno je otvorila dušu bratu Endiju i...“

„Zvao se Pol Overton“, rekao sam. „Predavao je engleski u prestižnoj

pripremnoj školi u Novoj Engleskoj. Endi se dovezao do nje. Čekao ga je na
parkiralištu. Ubio je boga u njemu kad se pojavio. Svi smo voleli Kler -
mislim da ju je i Pol Overton voleo na svoj način - ali su ona i Endi bili
najstariji i naročito bliski. Jesam li ti to ispričao?“

„Gotovo od reči do reči. Endi mu je rekao: Ubiću te ako je samo još

jednom pipneš.“
 „Šta sam ti još ispričao?“

„Da se Kler iselila, obezbedila zabranu prilaska i podnela tužbu za razvod.

Preselila se u Severni Konvej i zaposlila kao predavač. Overton se, posle šest
meseci, kad je razvod postao pravosnažan, dovezao do njene škole. Upucao ju
je u učionici, dok je pregledala zadatke posle časova. Zatim se ubio.“

Da. Kler je mrtva. Njen pogreb bio je poslednje okupljanje moje

mnogobrojne, bučne i obično srećne porodice. Bio je to sunčan oktobarski dan.
Odvezao sam se u Floridu posle toga samo zato što je nikad nisam posetio. Tri
meseca kasnije svirao sam s Petsi Klajns lipstikom, u Džeksonvilu. Benzin je
bio skup, a klima obično topla. Trampio sam automobil za kavasaki. Pokazalo
se da to nije bila mudra odluka.

U uglu sobe stajao je frižiderčić. Otvorio ga je. Dao mi je bocu soka od

jabuka. Iskapio sam je u pet dugih gutljaja.

„Da vidimo možeš li da ustaneš?“

Zateturao sam se kad sam ustao iz stolice. Džejkobs me je uhvatio za lakat i

pridržao.

„Dobro je. Sad pruži korak preko sobe.“

Poslušao sam ga. Isprva sam se ljuljao kao pijanac. U povratku sam bio
znatno sigurniji. Noge su me mnogo bolje slušale.

„Dobro je“, rekao je. „Ni traga od hramanja. Idemo do vašarišta. Moraš da
se odmaraš.“

„Nešto se desilo“, rekao sam. „Šta?“

„Verujem da je došlo do blagog preuređenja tvojih moždanih talasa.“

„Veruješ?“

„Da.“

„Ali nisi siguran?“

 Činilo mi se da dugo razmišlja, iako se najverovatnije radilo o sekundama.
Prošlo je nedelju dana pre no što sam povratio pojam o vremenu. Konačno je
progovorio: „Teško dolazim do nekih veoma važnih knjiga. Zbog toga moja
istraživanja znatno sporije napreduju i ponekad zahtevaju preduzimanje manjih
rizika, isključivo prihvatljivih. Dobro ti je, zar ne?“

Mislio sam da je prerano za donošenje takvog suda, ali nisam to rekao.

Čemu priča, kad je nešto već gotovo.

„Hajde, Džejmi. Noćas sam mnogo radio. I ja moram da se odmorim.“

Pokušao sam da dohvatim vrata kad smo stigli do kuće na točkovima. Ruka
mi je ponovo sunula uvis. Lakat se ukočio, kao da je od gvožđa. U jednom
jezivom trenutku pomislio sam da se nikad neće spustiti, da ću ostatak života
provesti s rukom podignutom u gestu nastavnice, nastavnice, prozovite mene.
Grč je popustio. Spustio sam ruku, otvorio vrata i ušao.

„To će proći“, rekao je.

„Kako možeš da kažeš, kad ne znaš šta si zapravo uradio?“

„Znam iz iskustva.“

Pokazao mi je bočicu heroina kad se parkirao na svom mestu na vašarištu.

„Uzmi je ako hoćeš.“

Nisam je uzeo. Osećao sam se kao čovek koji gleda banana-split nekoliko
minuta posle večere od devet jela na Dan zahvalnosti. Znate da je šećerna
bomba ukusna i da biste je pod određenim okolnostima halapljivo proždrali,
ali ne i posle gigantskog obroka. Banana-split posle njega nije predmet želja,
već samo predmet.

„Možda kasnije“, rekao sam, ali taj trenutak još nije nastupio. Znam da
nikad neće nastupiti dok kao postariji čovek bez naznake artritisa pišem o
prošlim danima. Izlečio me je opasnim lekom. Znao je da je opasan. Kad vam
neko govori o prihvatljivim rizicima, valja se zapitati kome su prihvatljivi?
Čarls Džejkobs bio je dobri Samarićanin. Bio je i poluludi naučnik. Tog dana
u napuštenoj radionici za auto-limariju bio sam njegov najnoviji zamorac.
Mogao me je ubiti. Ponekad - često - požalim što nije.

Prespavao sam ostatak popodneva. Probudio sam se bistre glave i pun poleta,
kao ranija verzija Džejmija Mortona. Prebacio sam noge preko kreveta.
Gledao sam kako navlači odeću za nastup. „Reci mi nešto“, progovorio sam.

„Radije ne bih, ako se tiče naše male pustolovine u Zapadnoj Talsi.

Predlažem da sačekamo i vidimo hoće li se ovo stanje zadržati, ili ćeš zapasti
u krizu... prokleta da je ova mašna. Nikad nisam umeo da je vežem. Brisko je
savršeno beskoristan u tome.“

Brisko je bio njegov pomoćnik, tip koji je obmanjivao i skretao pažnju

publici kad je to bilo potrebno.

„Pusti je“, rekao sam. „Zalud se trudiš. Dozvoli da ti je vežem.“

Stao sam iza njega. Pružio sam ruke preko njegovih ramena i vezao mašnu.
Uradio sam to s lakoćom, jer su ruke prestale da mi drhte. Smirile su se,
naporedo s korakom, nakon tretmana elektricitetom.

„Gde si to naučio?“

„Posle nesreće nisam mogao da stojim i da sviram duže od sat-dva. Svirao

sam u grupi Pogrebnici.“ To nije bila neka grupa. Nijedan bend u kom sam bio
najbolji svirač nije to mogao biti. „Nosili smo smokinge, cilindre i mašne.
Grupa se raspala kad su se bubnjar i basista potukli oko cure. Napustio sam
posao s novom veštinom.“

„Pa... hvala ti. Šta si hteo da me pitaš?“

„Hteo sam da te pitam za Munjevite portrete. Slikaš samo žene. Rekao bih
da se na taj način odričeš pedeset procenata potencijalnih mušterija.“

Osmehnuo se dečačkim osmehom, s kojim je vodio slobodne aktivnosti u

podrumu ispod parohijskog doma. „Kad sam izumeo foto-aparat za portret -
kombinaciju generatora i projektora - snimao sam pripadnike oba pola. Počeo
sam u malom zabavnom parku u Severnoj Karolini. Zvao se Zemlja
zadovoljstava. Više ne radi, ali je svojevremeno bio divno mesto gde sam
zaista uživao. Nastupao sam na šetalištu, aveniji Zemlje zadovoljstava. Moja
atrakcija bila je pored Galerije opakih faca i Misterijeve kuće ogledala. U
galeriji su koristili velike figure od kartona, s rupama za lice. Imali su pirata,
gangstera s automatom, žestoku curu u vojničkoj uniformi s automatskom
puškom, Džokera i Ženu-Mačku iz stripova o Betmenu. Mušterije bi gurnule
glavu u rupu na odabranom liku. Zgodne devojke - zvale su se holivudske cure
- fotografisale bi ih.“

„To ti je dalo ideju za predstavu?“

„Tako je. U to doba nastupao sam pod imenom Gospodin Elektriko, u znak
poštovanja prema Reju Bredberiju, iako sumnjam da je iko iz gomile to znao.
Izumeo sam rudimentarnu verziju sadašnjeg projektora, ali mi nikad nije palo
na pamet da ga uvrstim u predstavu. Uglavnom sam se koristio Teslinim
kalemom i generatorom iskri zvanim Jakovljeve merdevine. Demonstrirao sam
mali model Jakovljevih merdevina deci dok sam se bavio svešteničkim
pozivom. Koristio sam hemikalije da bi iskre menjale boju. Sećaš li se toga,
Džejmi?“

Sećao sam se.

„Galerija opakih faca skrenula mi je pažnju na mogućnosti mog projektora.

Tako sam stvorio Munjevite portrete. Reći ćeš da je to bila samo još jedna
atrakcija... ali pomogla mi je da znatno unapredim istraživanja, i još to čini. U
početku sam u Zemlji zadovoljstava nudio dve pozadine, muškarca u
skupocenom crnom odelu i prekrasnu devojku u jednako skupoj i velelepnoj
balskoj haljini. Neki muškarci tražili su da budu fotografisani, ali bilo ih je
veoma malo. Verujem da su im se drugari smejali kad bi ih videli tako
nalickane. Žene se nikad nisu smejale, jer vole da se lickaju i udešavaju. Što
ulickanije i uparađenije izgledaju - to bolje. Stajale su u redu pred foto-
aparatom, posle demonstracije.“

„Otkad nastupaš po vašarima?“

Zažmurio je na jedno oko, dok je računao. Iznenađeno me je pogledao,

otvorio oba oka i progovorio: „Gotovo petnaest godina.“

Sa osmehom sam odmahnuo glavom. „Sa svešteničkog poziva spao si na

kičasto opsenarstvo.“

Shvatio sam da sam neprilično postupio čim su mi te reči prešle preko

usana. Šta mogu, kad me je ideja o svešteniku koji je postao vašarski zabavljač
zbunjivala. Nije se uvredio. Sa zadovoljstvom je osmotrio uredno svezanu
mašnu i namignuo.

„Nema tu nikakve razlike“, rekao je. „I jedni i drugi se trude da obmanu i

opsene gomilu. Izvini, moram da uvaljam neku munju.“

Ostavio je bočicu heroina na stočiću nasred kuće na točkovima. Nekoliko

puta sam je pogledao. Jednom sam je i podigao, ali nisam imao želju da je
otvorim i upotrebim čarobni prah. Istini za volju, nisam znao zašto sam
protraćio pozamašni deo života zbog te supstance. Luđačka želja za heroinom
sad mi je ličila na izbledeli san. Pitao sam se da li se svi ljudi tako osećaju
kad ih opsesivna potreba napusti. Nisam znao odgovor.

I još ga ne znam.

Brisko je zbrisao bez najave, kao što otkačeni tipovi često rade. Džejkobs je
pristao iz prve kad sam ga zamolio za posao. Nisam radio bogzna šta, ali zbog
mene nije morao da traži lokalnog pomagača za nošenje foto-aparata na scenu i
s nje, držanje cilindra i pretvaranje da je ošinut strujom. Predložio mi je da
odsviram neki akord na gibsonu za vreme demonstracije. „Nešto napeto“,
rekao je. „Nešto što će ih zaplašiti, što će ih naterati da pomisle da će cura biti
spržena.“

Zadatak nije bio težak. „Promena iz a-mola u E-dur (to su početni akordi
House of the Rising Sun i The Springhiil Mining Disaster, ako vas baš
zanima) uvek nepogrešivo nagoveštava neizbežnu katastrofu. Uživao sam u
svirci, i te kako svestan da bi moćno sporo dobovanje upotpunilo utisak.

„Ne vezuj se preterano za ovaj posao“, posavetovao me je Čarli Džejkobs.

„Ne nameravam da se zadržavam u Talsi. Gledanost naglo opada posle
zatvaranja vašarišta.“

„Gde ćeš?“
 „Nisam siguran. Navikao sam da putujem sam.“ Potapšao me je po ramenu.
„Tek da znaš.“

Znao sam. Čarli Džejkobs je posle smrti žene i deteta postao solo izvođač.

Sve manje vremena provodio je u radionici. Donosio je neku opremu na

vašarište. Skladištio ju je u prikolici koju će prikačiti za kuću na točkovima
kad bude dao vatru tabanima.

Nisam znao šta ću sa svojim životom. Oslobodio sam se droga (i hramanja,

kad smo već kod toga), ali skitanje s Kraljem Visoke Voltaže nije moglo biti
moj životni cilj. Bio sam mu zahvalan, ali ne toliko koliko bi se dalo zamisliti,
pošto nisam mogao da se setim užasa heroinske zavisnosti (kao što žena s
bebicom ne može da se seti porođajnih bolova). Ulivao mi je strah, baš kao i
njegov tajni elektricitet. Govorio je o njemu ekstravagantnim izrazima - tajna
univerzuma, staza do konačnog saznanja - iako u suštini nije znao o čemu se
radi, baš kao što ni bebica ne zna šta je pištolj pronađen u tatinom ormanu.

Kad već govorimo o ormanima... njuškao sam malo po njima, znate?

Pronašao sam album pun fotografija Petsi, Morija i njih troje. Na stranicama je
bilo tragova čestog korišćenja. Izgledalo je da će omot svakog časa popustiti.
Nisam morao biti Sem Spejd6

da bih zaključio da je mnogo vremena provodio listajući album, ali ga nikad

nisam video da to čini. Bio je njegova tajna.

Baš kao elektricitet.

Trećeg oktobra, u ranim jutarnjim časovima, nedugo pre zatvaranja državnog

vašara u Talsi, suočio sam se s novom posledicom Džejkobsovog tretmana
strujom. Plaćao me je za moju službu (poprilično više no što sam zasluživao).
Imao sam dovoljno para da unajmim sobu na nedeljnoj bazi, četiri bloka od
vašarišta. Bio sam mu drag (ako je to bio slučaj), ali mi je bilo jasno da želi
da bude sam i da je krajnje vreme da mu omogućim da se vrati u svoj krevet.

U ponoć, jedan sat nakon poslednje predstave te večeri, vratio sam se u

sobu. Odmah sam zaspao. To mi se gotovo uvek dešavalo. Dobro sam spavao
otkad sam izbacio drogu iz sistema. Tog jutra probudio sam se dva časa
kasnije, u zakorovljenom zadnjem dvorištu kuće za izdavanje. Ledeni mesec
visio je na nebesima. Ispod njega je stajao Džejmi Morton, go, izuzev jedne
čarape, s komadom gumenog creva opasanim oko bicepsa. Nisam znao gde
sam ga nabavio, ali su se krvni sudovi iznad nje - savršeno mesto za
ubrizgavanje droge - napeli. Podlaktica ispod nje bila je bela, hladna i utrnula.

„Nešto se desilo“, rekao sam. Držao sam viljušku u ruci (bog te pita gde li
sam nju pronašao) i besomučno bockao nadutu nadlakticu. Krv je tekla iz
desetak ranica. „Nešto. Desilo se. Nešto se desilo. Majko mila, nešto se
desilo. Nešto, nešto.“

Naložio sam sebi da prestanem, ali isprva nisam mogao. Nisam bio van
kontrole, ali to nije bila moja kontrola. Pomislio sam na električnog Isusa koji
jezdi preko Spokojnog jezera po skrivenoj šini. Tako sam se osećao.

„Nešto.“

Ubod.

„Desilo se.“

Ubod-ubod.

„Nešto...“

Isplazio sam jezik. Zagrizao sam ga. Ponovo sam čuo ono oštro puc, ali ne
pored ušiju, već duboko u glavi. Imperativ da govorim i da se bodem nestao je
u trenu. Viljuška mi je ispala iz ruke. Skinuo sam improvizovanu podvesku.
Podlaktica me je zapeckala kad je krv navrla u nju.

Podigao sam pogled u pravcu Meseca. Zadrhtao sam pitajući se ko me je

kontrolisao ili šta me je kontrolisalo. Zato što me je neko kontrolisao. Opazio
sam da sam stao na staklene krhotine i gadno posekao nogu kad sam se vratio u
sobu (zahvalan što niko nije video njihanje moje piše na povetarcu). To je
trebalo da me probudi, ali nije. Zašto? Zato što nisam spavao. Bio sam siguran
u to. Nešto je zagospodarilo mnome. Pokretalo me je mimo moje volje. Vozilo
je moje telo kao automobil.
 Oprao sam povređenu nogu i legao u krevet. Nisam obavestio Džejkobsa o
tom iskustvu. Kakvog dobra bi to donelo? Rekao bi mi da je posekotina na
tabanu posle male ponoćne šetnje neznatna cena za čudesno izlečenje od kobne
heroinske zavisnosti. I bio bi u pravu. Ipak:

Nešto se desilo.

Državni vašar u Talsi te godine zatvarao se desetog oktobra. U pet i petnaest

tog popodneva stigao sam do Džejkobsove kuće na točkovima. Imao sam
dovoljno vremena da naštimujem gitaru i vežem šefu kravatu. Ovo poslednje je
postala tradicija. Začuo sam kucanje na vratima dok sam je vezivao. Čarli je
namršteno krenuo ka njima. Te večeri čekalo ga je šest predstava zaredom.
Poslednja je počinjala oko ponoći. Nije voleo da ga iko uznemirava pre
nastupa.

Otvorio je vrata govoreći: „Ako nije važno, voleo bih da kasnije nav...“ kad
ga je domorodac u pantalonama na tregere i bejzbol kapom (otelotvorenje
ozlojeđenog seljobera) opaučio po labrnji. Džejkobs se zateturao unazad.
Sapleo se o svoju nogu i pao. Za dlaku je promašio stočić za ručavanje, koji bi
ga sasvim sigurno onesvestio.

Nezvani gost upao je u kuću na točkovima. Sagnuo se i zgrabio Džejkobsa

za revere. Bio je njegovih godina, ali mnogo krupniji. Kipteo je od besa. Biće
nevolja, pomislio sam. I ovako ih je bilo, ali mislio sam na one što se
završavaju dužim boravkom u bolnici.

„Zbog tebe je uhapšena!“, povikao je. „Proklet da si, imaće dosije koji će
je pratiti do kraja života ko konzerva vezana za kereći rep!“

Bez razmišljanja sam podigao praznu šerpu iz sudopere. Tresnuo sam ga

postrance po glavi. Nisam ga jako udario. Seljober je pustio Džejkobsa.
Zapanjeno me je pogledao. Suze su mu potekle s obe strane pozamašne njonje.

Čarli je uzmakao od uljeza. Podigao se na ruke i ustao. Krv mu je curkala s

donje usne, rasečene na par mesta.

„Zašto ne pronađeš nekog svoje veličine?“, pitao sam ga. To nije bila
najpametnija opaska, ali nas ovakvi sukobi vraćaju na duhovni nivo školskog
dvorišta.

„Izveli su je na sud!“, povikao je naglaskom raštimovanog bendža. „Zbog

ovog hohštaplera! Zbog ovog hohštaplera, od zla oca i od gore majke!“

Rekao je od zla oca i od gore majke. Stvarno je to rekao.

Spustio sam saksiju na šporet. Pokazao sam mu prazne šake i progovorio

najsmirenijim glasom. „Ne znam o kome govoriš. Siguran sam da ni...“ -
zamalo što nisam rekao Čarls - „siguran sam da ni Den to ne zna.“

„Moja ćera! Moja ćera Keti! Keti Mors! Reko joj je da je slika džabe - zato
što se popela na binu - ali nije bila! Slika je mnogo koštala! Upropastila joj je
život, eto šta je ta slika uradila!“

Oprezno sam spustio ruke na njegova ramena. Mislio sam da će me tresnuti.

Bio je tužan i zbunjen kad se oslobodio gneva. „Hajdemo napolje“, rekao sam.
„Pronaći ćemo klupu u hladovini, pa ćeš mi ispričati šta se dogodilo.“

„Ko si ti?“

Hteo sam da se predstavim kao pomoćnik gospodina Džejkobsa, ali bi to

zvučalo prilično nevažno. Spasle su me godine na poslu putujućeg svirača.
„Njegov agent.“

„Je li? Možeš li da mi isposluješ odštetu? Zato što mi treba. Advokati mi

deru kožu s leđa.“ Pokazao je prstom na Džejkobsa. „Zbog tebe! To je tvoja
bogom prokleta krivica!“

„Ja... ne znam o čemu govorite...“ Čarli je obrisao dosta krvi s brade.

„Uveravam vas da ne znam o čemu govorite, gospodine Morse.“

Dopratio sam Morsa do vrata. Nisam hteo da izgubim osvojene položaje.

„Porazgovarajmo na svežem vazduhu.“

„Krenuo je za mnom. Na uglu parkirališta za zaposlene bila je tezga sa

sokovima i grickalicama, sa zarđalim stolovima zaklonjenim platnenim
suncobranima. Kupio sam mu veliku koka-kolu. Prosuo je prst-dva po stolu i
iskapio polovinu papirne čaše velikim gutljajima. Spustio ju je na sto i
pritisnuo čelo dlanom.

„Nikako da naučim da ne pijem hladno piće na ovaj način“, rekao je.

„Posle toga kao da ti je neko zabio ekser u glavu, zar ne?“

„Tako je“, rekao sam, misleći kako nag stojim na oskudnoj mesečini i
zabijam viljušku u krvavu nadlakticu. Nešto se desilo. Meni i, po svoj prilici,
Keti Mors.

„Reci mi u čemu je problem.“

„Slika koju joj je dao, ona je bogom prokleti problem. Svuda ide s njom.
Prijateljice su počele da zbijaju šale na njen račun, ali nju baš nije briga.
Govori ljudima: E ovako zaista izgledam. Jedne noći pokušao sam da joj
izbijem te bubice iz glave, ali mi je žena rekla da prestanem, da će to proći
samo od sebe. I izgledalo je da prolazi. Dva ili tri dana ostavljala je sliku u
sobi. Otišla je i u frizersku školu bez nje. Mislili smo da je gotovo.“

Nije bilo. Sedmog oktobra, pre tri dana, ušla je u draguljarnicu u Broken
Arouu, gradiću jugoistočno od Talse. Nosila je torbu za kupovinu. Oba
prodavca su je prepoznala, jer je navraćala nekoliko puta nakon posete
Džejkobsovoj atrakciji na vašaru. Jedan ju je pitao može li da joj pomogne.
Keti je žurno i bez reči prošla pored njega. Prišla je vitrini s najskupljom
robom. Izvadila je čekić iz torbe i slomila staklenu ploču. Nije se obazirala na
zavijanje alarma i dve posekotine dovoljno ozbiljne da zavrede ušivanje. („I
ostaviće ožiljke“, žalostivo je dodao njen otac). Uzela je par dijamantskih
minđuša.

„Moje su“, rekla je. „Lepo se slažu s mojom haljinom.“

Mors je završio priču kad su se pojavila dvojica plećatih momaka s natpisima

OBEZBEĐENJE na crnim majicama. „Ima li ovde nekih problema?“ pitao je
jedan od njih.

„Nema ih“, rekao sam i nije ih bilo. Ispričao je priču, oslobodivši se gneva,
što je bilo dobro. Nekako se smanjio, što nije bilo tako dobro. „Gospodin
Mors je upravo krenuo kući.“
 Ustao je, stiskajući čašu koka-kole. Krv Čarlija Džejkobsa sušila se na
njegovim zglobovima. Činilo se da nije svestan njenog porekla.

„Ne bi vredelo da ga prijavim policiji, a?“, pitao je. „Rekli bi da ju je on

je samo sliko. Dođavola, nije joj ni naplatio.“

„Hajdemo, gospodine“, reče jedan čuvar. „Rado ću vam udariti pečat na

ruku ako hoćete da posetite vašar.“

„Ne, gospodine“, rekao je. „Moja porodica je završila s ovim vašarom.

Idem kući.“ Okrenuo se posle nekoliko koraka. „Da li je i ranije radio ovako
nešto, gospodine? Je li još nekog upropastio osim moje male Keti?“

Nešto se desilo, pomislio sam. Nešto, nešto, nešto se desilo.

„Ne“, rekao sam. „Ne koliko je meni poznato.“

„Kao da bi mi rekao, čak i da jeste. Ti si njegov agent.“

Otišao je, oborene glave, ne osvrćući se za sobom.

Džejkobs je zamenio okrvavljenu košulju u kući na točkovima. Pritisnuo je

krpu punu leda na naduvenu donju usnu. Prepričao sam mu ono što sam čuo od
Morsa. Rekao mi je: „Veži mi mašnu, molim te? Već kasnimo.“

„Auh“, rekao sam. „Auh, auh, auh. Moraš da je središ. Kao što si sredio
mene, slušalicama.“

Odmerio me je na način koji se graničio s prezirom. „Misliš da bi mi

Najdraži Tata dopustio da joj se približim na manje od kilometra? Sem toga,
šta nije u redu s njom... njena opsesija... s vremenom će izbledeti. Ništa joj
neće faliti. Svaki iole sposoban advokat moći će da ubedi sudiju da tog dana
nije bila pri sebi. Provući će se s ukorom.“

„Ništa od ovog nije novo za tebe, zar ne?“

Slegnuo je ramenima. Nije skrenuo pogled s mene, ali me više nije gledao u
oči. „Tu i tamo bilo je propratnih efekata, iako se ništa nije moglo meriti s
pokušajem pljačke usred bela dana gospođice Mors.“
 „Učiš se metodom pokušaja, zar ne? Sve mušterije Munjevitih portreta su
eksperimentalni zamorci. Samo što im to nije poznato. I ja sam bio
eksperimentalni zamorac.“

„Da li ti je bolje ili nije?“

„Jeste.“ Izuzev povremenih ranojutarnjih bockanja, naravno.

„U tom slučaju te molim da mi vežeš mašnu.“

Malo mi je falilo da ga ne poslušam. Naljutio sam se na njega - povrh

svega, iskrao se iz kuće na točkovima i pozvao obezbeđenje - ali sam mu
dugovao. Spasao mi je život, što je bilo dobro. Živeo sam bez droge, što je
bilo još bolje.

Zbog toga sam mu vezao mašnu. Odradili smo predstavu, tačnije: svih šest.
Gomila je ispustila aaaahhhh kad je počeo vatromet povodom zatvaranja
vašara. Nije bila tako glasna kao kad je Den, izumitelj jedinstvenih Munjevitih
portreta predstavljao svoju magiju. Prašio sam zlokobne akorde na bini dok su
devojke sneno posmatrale sebe na glamuroznoj pozadini. Pitao sam se koja od
njih će otkriti da je te večeri nepovratno izgubila delić svog uma.

Pronašao sam kovertu ispod vrata. Već viđeno, po ko zna koji put, rekao bi
Jogi. Samo što se ovog puta nisam upiškio u krevetu, što me moja hirurški
obrađena noga nije bolela, što nisam oboleo od gripa, niti sam se znojio i trzao
od potrebe za drogom. Savio sam se, podigao je s poda i otvorio.

Moram priznati da moja mirodija nije volela cmizdrave oproštaje. Koverta

je sadržala manju kovertu s logom kompanije Amtrak i komad papira. Na
njemu su bili ime i adresa u gradu Nederlandu, u državi Kolorado. Džejkobs je
ispod toga nažvrljao tri rečenice. Ovaj čovek daće ti posao ako ga budeš
hteo. Moj je dužnik. Hvala ti na vezivanju kravate. Č. D. Dž.

U manjoj koverti bila je jednosmerna karta za Mauntin ekspres od Talse do

Denvera. Dugo sam je posmatrao. Mogao sam da je vratim i dobijem novac na
staničnoj biletarnici. Mogao sam da odem do Denvera i svratim do ondašnje
muzičke berze, prve stanice na novom sviračkom putešestviju. Brzo bih
ponovo zaronio u te vode. Prsti su mi omekšali, a mišići zarđali. Tu je bio i
problem u vezi sa drogom. Na turnejama je ima ko blata. Magični Munjeviti
portreti za dve godine izblede, rekao mi je Džejkobs. Ko zna važi li to i za
magično izlečenje od zavisnosti? Kako da znam da nije tako, ako ni on nije
znao?

Tog popodneva odvezao sam se taksijem do radnje za auto-limariju koju je

iznajmljivao u industrijskoj zoni u Zapadnoj Talsi. Bila je napuštena. Na od
ulja potamnelom podu nije bilo nijednog komada žice.

Ovde mi se nešto desilo, pomislio sam. Zapitao sam se da li bih, kad bi mi

se pružila prilika, ponovo stavio one frizirane slušalice na glavu. Shvatio sam
da bih ih stavio. To mi je na izvestan, mada neshvatljiv način pomoglo da
odlučim o karti. Iskoristio sam je. Iz Denvera sam se autobusom odvezao do
Nederlanda, visoko na zapadnim padinama Stenovitih planina. Tamo sam
upoznao Hjua Jejtsa, i po treći put započeo život.
 VII

POVRATAK KUĆI. RANČ VUČJA

ČELJUST. BOG ISCELJUJE KAO
MUNJOM. SMRT U DETROITU.
PRIZMATIKA
Otac mi je umro 2003. godine. Nadživeo je ženu i dvoje od petoro dece. Kler
Morton Overton nije napunila ni tridesetu kad joj je poremećeni suprug oduzeo
život. Moja majka i najstariji brat umrli su u pedeset prvoj.

Pitanje: Smrti, gde ti je žalac?

Odgovor: Jebeno svuda.

Vratio sam se u Harlou da bih prisustvovao očevoj sahrani. Većina puteva

je sad bila popločana, a ne samo Devetka i onaj ispred naše kuće. Na mestu na
kom smo se kupali iznikla je poslovna četvrt. Na pola kilometra od Silomske
crkve smeštena je velika trgovina. Grad je na mnogo načina ostao u osnovi isti.
Naša kuća je i dalje stajala nešto niže od doma Majre Harington (iako je Mimo
odavno pričala na velikoj dvojničkoj liniji na nebu). Guma se još ljuljala s
drveta u zadnjem dvorištu. Pretpostavljao sam da je Terijeva deca koriste,
iako su bila prestara za tako nešto. Konopac je bio načet i potamneo od
starosti.

Mogao bih ga zameniti, pomislio sam... ali zašto? I za koga? Sigurno ne za

moju decu, pošto ih nisam imao, a ovo mesto više nije bilo moje.

Na prilaznom putu bio je samo jedan automobil, ulubljeni ford iz pedeset

prve. Ličio je na prvobitnu Drumsku raketu, ali to naravno nije bilo moguće -
Dvejn Robišo slupao je Drumsku raketu I na stazi u Kasl Roku, u prvom krugu
svoje prve i poslednje trke. Ipak sam video nalepnicu delko akumulatora na
prtljažniku i broj 19 sa strane, ispisan krvavocrvenom bojom. Vrana se
spustila na haubu. Počela je da trebi perje. Setio sam se kako nas je otac učio
da savijemo prste u znak protiv uroka kad vidimo vranu (Nema tu ničeg, ali od
viška opreza ne boli glava, govorio bi). Pomislio sam: Ovo mi se ne sviđa.
Nešto ovde nije u redu.

Razumeo sam što Kon nije došao. Havaji su mnogo dalji od Kolorada, ali
gde je Teri? On i njegova žena, Anabel, još žive ovde. I gde su Bouijevi?
Klakijevi? Paketovi? Devitovi? Šta je s ekipom iz Morton ulja za loženje?
Tata je dugo živeo, ali sigurno nije nadživeo sve kolege.

Parkirao sam se, izašao iz auta i video da to više nije ford fokus koji sam
izvezao s parkinga kompanije za iznajmljivanje automobila u Portlands već
ford galaksi iz 1966. godine, koji su mi otac i brat poklonili za sedamnaesti
rođendan. Na putničkom sedištu bio je komplet romana Keneta Robertsa u
tvrdom povezu, majčin dar: Oliver Vajzvel, Arundel i svi drugi.

Ovo je san, pomislio sam. Već sam ga sanjao.

To saznanje nije mi donelo olakšanje. Užas se samo pojačao.

Vrana je sletela na krov kuće gde sam odrastao. Druga je sletela na granu s
koje je visila guma, onu sa zguljenom korom, pa je štrčala iz stabla kao kost.

Nisam hteo da uđem u kuću, jer sam znao šta ću u njoj zateći. Noge su me i
pored toga nosile napred. Ista stara daska, druga odozgo, ispustila je isti stari
zlovoljni škriput kad sam stao na nju, iako mi je Teri poslao fotografiju
obnovljene verande pre osam (ili možda deset) godina.

Čekali su me u dnevnoj sobi. Ne čitava porodica, samo mrtvaci. Majka je

bila tek nešto više od mumije, onakva kakvu sam je zapamtio na samrtničkoj
postelji onog hladnog februara. Otac je bio bled i izboran, onakav kakav je bio
na božičnoj fotografiji koju mi je Teri poslao nešto pre poslednjeg srčanog
udara. Endi je bio korpulentan - moj mršavi brat u zrelom životnom dobu
mnogo se ugojio - ali je napadno rumenilo izbledelo u grobu, preobrazivši se u
voštano bledilo. Kler je najgore izgledala. Poludeli bivši suprug nije se
zadovoljio ubistvom. Bio je toliko gnevan zato što se usudila da skupi hrabrost
da ga napusti da je samo potpuno uništenje moglo da ga zadovolji. Ispalio joj
je tri hica u lice. Dva puta je povukao obarač dok je ležala mrtva na podu
učionice. Zatim je prostrelio vlastiti mozak.

„Endi“, rekao sam. „Šta ti se desilo?“

„Prostata“, rekao je. „Trebalo je da te poslušam, braco.“

Na stolu je bila buđava rođendanska torta. Korica se, pred mojim očima,
nabrala i pukla. Iz nje je ispuzao crni mrav veličine slanika. Mileo je uz ruku
mog mrtvog brata, preko njegovog ramena i stigao do njegovog lica. Majka je
okrenula glavu. Čuo sam kako joj suve tetive pucketaju. Zvučale su kao zarđale
opruge na starim kuhinjskim vratima.

„Srećan rođendan, Džejmi“, rekla je hrapavim bezličnim glasom.

„Srećan rođendan, sine.“ Moj tata.

„Srećan rođendan, brate.“ Endi.

Kler se okrenula prema meni, iako je imala samo jednu praznu duplju. Ne
progovaraj, pomislio sam. Poludeću ako progovoriš.

Progovorila je. Reči su izlazile iz rupe začepljene skorelom krvlju pune

slomljenih zuba.

„Nemoj da je napumpaš na zadnjem sedištu ovog automobila.“

Majka je klimnula kao lutka trbuhozborca dok su ogromni mravi izlazili iz

torte.

Pokušao sam da pokrijem oči, ali su mi ruke otežale. Mlitavo su visile na

bokovima. Čuo sam zlovoljni škriput daske na stepeništu. Nije škripnula
jednom, već dva puta. Još dvoje. Znao sam ko su.

„Ne“, rekao sam. „Ne više. Molim te, ne više.“

„Nešto se desilo“, šapnula mi je Petsi. Kosa mi je zagolicala obraz. Znao

sam da visi s njenog skalpa, otkinutog s glave u sudaru.

„Nešto se desilo“, složio se Mori. Čvršće me je zagrlio oko noge.

Zapevali su uglas. Melodija je bila Srećan rođendan. Stihovi su bili

drugačiji.

„Nešto se desilo... TEBI! Nešto se desilo... TEBI! Nešto se desilo, dragi

Džejmi, nešto se desilo TEBI!“

Tada sam zavrištao.

Prvi put sam usnio ovaj san u vozu za Denver, iako je - na sreću po moje
saputnike - moj vrisak u stvarnom svetu dobio oblik prigušenog grlenog
krkljanja, U poslednjih dvadeset godina sanjao sam ga dvadesetak puta. Svaki
put bih se probudio sa istom paničnom mišlju: Nešto se desilo.

Endi je u to doba još bio živ i zdrav. Počeo sam da ga zovem i da ga molim
da pregleda prostatu. Isprva se samo smejao. Zatim se iznervirao, govoreći da
je naš otac zdrav kao dren i da će taljigati još najmanje dvadeset godina.

„Možda će“, rekao sam, „ali mama je rano umrla od raka. Baš kao i njena
marna.“

„Ako si slučajno zaboravio, nijedna od njih nije imala prostatu.“

„Mislim da bogovi naslednih osobina ne drže do toga“, nastavio sam.

„Samo pošalju Veliki R tamo gde je najviše dobrodošao. Za boga miloga, u
čemu je problem? Nabiće ti prst u dupe, nekih deset sekundi. Nećeš morati da
se brineš za svoju analnu nevinost dok ne osetiš doktorske ruke na ramenima.“

„Uradiću to kad napunim pedesetu“, rekao je. „To se preporučuje u tim

godinama. Tako ću učiniti. Toliko o tome. Drago mi je da si se sredio, Džejmi,
i što si dobio stalan posao u muzičkom biznisu. Ništa od toga ne daje ti pravo
da nadzireš moj život. Bog se stara o tome.“

U pedesetoj će biti prekasno, pomislio sam. Ugnezdiće se u tebi pre no što

napuniš pedesetu.
 Voleo sam brata (iako je po mom skromnom mišljenju izrastao u prilično
iritantnog bogomoljca). Stoga sam krenuo zaobilaznim putem, preko Fransin,
njegove supruge. Njoj sam mogao reći ono na šta bi se Endi samo gadljivo
namrštio - imao sam predosećanje, i to veoma snažno. Molim te, Fransi, molim
te, nagovori ga da pregleda prostatu.

Popustio je („Samo da bih vam zapušio usta“) i pristao na pregled nedugo

posle četrdeset sedmog rođendana. Gunđao je kako je prokleti test nepouzdan.
Možda je bio, ali ni moj recitovanju Biblije sklon brat koji se plaši lekara nije
mogao da osporava rezultat: savršena Bo Derek desetka. Usledio je pregled
kod urologa u Luistonu, a zatim operacija. Tri godine kasnije rečeno mu je da
je izlečen od raka. Godinu dana potom - u pedeset i prvoj - strefio ga je šlog
dok je zalivao travnjak. Našao se u Isusovom zagrljaju pre no što su ga kola
hitne pomoći dovezla do bolnice. Nije bilo pogrebne službe u Harlouu, zato
što je sahranjen u državi Njujork. Bilo mi je drago zbog toga. U snovima sam
se prečesto vraćao kući. Oni su bili dugoročni propratni efekat Džejkobovog
tretmana protiv zavisnosti od droge. Bio sam siguran u to.

Jednog sunčanog ponedeljka u junu 2008. godine ponovo sam se probudio iz

takvog sna. Deset minuta ležao sam u krevetu trudeći se da ovladam sobom.
Mozak mi se konačno smirio. Izborio sam se s idejom da ću, čim otvorim usta,
početi da ponavljam unedogled: Nešto se desilo. Podsetio sam sebe da sam
čist i trezan, i da je to najvažnije u mom životu, ono što ga je promenilo
nabolje. San me je ređe pohodio. Prošle su četiri godine otkako sam se
probudio zatekavši sebe da bockam kožu (poslednji put sam to radio
lopaticom, ne pričinivši nikakvu štetu). Nije ništa gore od malog ožiljka posle
kirurške intervencije, govorio sam sebi. Obično mi je uspevalo da o tome
mislim na taj način. Trenuci posle buđenja bili su problematični, jer sam
osećao da se nešto šunja iza sna, nešto zlo i žensko. Još onda sam bio siguran u
to.

San se rasplinuo u blagu izmaglicu kad sam se istuširao i obukao. Iz

iskustva sam znao da će uskoro sasvim nestati.

Imao sam stan na prvom spratu Bolder Kenjon drajva u Nederlandu. Dve
hiljade osme godine mogao sam priuštiti kuću, ali bi ona podrazumevala
hipoteku. Takvu obavezu smatrao sam nepotrebnom. Stan mi je odgovarao kao
neženji. Spavao sam na bračnom krevetu, uporedivom s onim u Džejkobsovoj
kući na točkovima. U njemu je tokom godina spavao ne baš mali broj princeza.
U poslednje vreme bilo ih je sve manje. Ni to nije bilo nikakvo čudo. Uskoro
ću napuniti pedeset drugu. Negde u toj dobi počinje nezaustavljivi preobražaj
prevejanih zavodnika u stare jarce.

Imao sam još jedan motiv za ostanak u stanu - hteo sam da poboljšam stanje
na žiro računu. Nisam bio škrtica, ali novac nije bio beznačajna stavka u mom
životu. Nikad nisam zaboravio da sam se jednom probudio u Fergraund inu,
bolestan i praznog džepa. Kao što nisam zaboravio lice crvenokose seljanke
koja mi je vratila blokiranu kreditnu karticu. Pokušajte ponovo, rekao sam.
Dušo, odvratila je, dovoljno je da te pogledam, pa da shvatim da ne moram.

Tako dakle, a pogledaj me sad, prazilukovićko, pomislio sam dok sam

vozio džip Karibu roudom. Ugojio sam se dvadeset kilograma otkad sam sreo
Čarlsa Džejkobsa u Talsi, ali sa 185 centimetara, osamdeset šest kilograma
lepo je izgledalo na meni. Tačno je da mi stomak nije bio ravan i da mi je na
poslednjoj proveri holesterol bio sumnjiv, ali sam pre toga izgledao kao
oslobođeni logoraš iz Dahaua. Nikad neću svirati u Karnegi holu i po
stadionima sa I strit bendom, ali sam još svirao - i to mnogo - i radio omiljeni
posao, u kom sam bio dobar. Često sam govorio sebi da ljudi koji od života
traže više od ovog drsko izazivaju bogove. Nemoj ih izazivati, Džejmi. Ako
vam se ikad desi da čujete kako Pegi Li peva kukaj plači klasik Lejbera i
Stolera - Is That All There Is? - promenite stanicu i pronađite valjanu plesnu
muziku.

Posle šest kilometara vožnje Karibu roudom, baš kad put počinje da se penje
pod oštrijim uglom na planine, naišao sam na tablu s natpisom RANČ VUČJA
ČELJUST, TRI KILOMETRA. Skrenuo sam, ukucao šifru na kapiji i parkirao
automobil na pošljunčanom parkiralištu s natpisom SAMO ZA RADNIKE I
TALENTE. Video sam pun parking samo jednom - kad je Rijana snimala
longplejku u Vučjoj čeljusti. Tog dana je mnogo automobila bilo parkirano na
prilaznom putu, skoro do kapije. Cura je imala đavolski brojnu pratnju.

Pagan Staršajn (kršteno ime: Hilari Kac) pre dva sata nahranila je konje.
Ipak sam prošetao između dvostrukog reda štala. Svakom konju dao sam krišku
jabuke ili šargarepe. Većina behu veliki i divni - podsećali su na kadilak
limuzine na četiri noge. Moj najdraži konj bio je sličniji olupanom ševroletu.
Bartlbi, pegavi sivac bez pedigrea, bio je tu kad sam stigao u Vučju čeljust s
gitarom, platnenom torbom i ogromnom nervozom. Ni onda nije bio mlad.
Odavno je ostao bez većine zuba. Grickao je svoj komad jabuke nekolicinom
preostalih. Lenjo je prebacivao hranu s jedne na drugu stranu. Posmatrao me je
blagim smeđim očima. Ni za trenutak me nije ispuštao iz vida.

„Ti si nešto posebno, Barte“, rekao sam, mazeći ga po gubici. „A ja volim

posebno.**

Klimnuo je, kao da je želeo da kaže da mu je to poznato.

Pagan Staršajn - Pejdž, za prijatelje - hranila je kokoške opasana keceljom.

Nije mogla da mi mahne. Počastila me je glasnim, hrapavim zdravo, praćenim
prvim strofama Mashed Potato Time. Zajedno smo otpevali sledeće dve. Ovo
su najnovije, najbolje i tako dalje. Pagan je pevala prateći glas. Na vrhuncu je
zvučala kao jedna od članica grupe Pointer sisters. Pušila je kao čunak, pa je
u četrdesetoj zvučala kao Džo Koker na Vudstoku.

Studio 1 bio je zatvoren i mračan. Uključio sam svetlo i proverio plan rada
za danas. Planirana su četiri snimanja: u deset, u dva, potom u šest i jedno u
devet. Ovo poslednje verovatno će se otegnuti do posle ponoći. Studio 2 bio je
jednako popunjen. Nederland je gradić na zapadnim padinama Stenovitih
planina, u kom je vazduh redak. U njemu stalno obitava manje od hiljadu i po
ljudi. Predstavljao je značajan muzički centar, mnogo veći od svoje veličine.
Nalepnice za automobile s porukom NEDERLAND! MESTO NA KOM SE
NEŠVIL UDUVAVA! nisu bile puko preterivanje. Džo Volš snimio je prvi
album u Vučjoj čeljusti 1 kad je otac Hjua Jejtsa upravljao studiom. Džon
Denver snimio je poslednji album u Vučjoj čeljusti 2. Hju mi je jednom pustio
njegove snimke kad je bendu govorio o upravo kupljenom eksperimentalnom
avionu, koji je nazvao Long-EZ. Naježio sam se slušajući ih.

Muzika uživo se svake večeri od ponedeljka do nedelje mogla čuti u

najmanje devet barova u Nederlandu. Još tri muzička studija radila su u gradu.
Vučja čeljust bio je najveći i najbolji. Kada sam zakoračio u Hjuovu
kancelariju i rekao da me šalje Čarls Džejkobs, na zidovima je bilo
dvadesetak fotografija s Edijem van Hejlenom, Linard Skinardima, Ekslom
Rouzom (u najboljim danima) i U2. Najviše se ponosio - to je bila jedina gde
se i sam nalazio - onom sa Stejpls singersima. „Mejvis Stejpl je boginja“,
rekao mi je. „To je najbolja pevačica u Americi. Niko joj nije ni do kolena.“
 Snimio sam veliki broj jeftinih singlica i loših nezavisnih albuma dok sam
obilazio zemlju s bendovima, ali nikad nisam čuo sebe kao velikog izdavača
dok nisam zamenio ritam gitaristu obolelog od mononukleoze na snimanju Nila
Dajmonda. Bio sam usplahiren tog dana - siguran da ću se presamititi i
ispovraćati preko gitare - ali sam odonda svirao na mnogo snimanja, najviše
kao zamena, međutim, ponekad i po zahtevu izvođača. Honorari nisu bili
previsoki, ali nisu bili ni zanemarljivi. Vikendima sam svirao s bendom u
lokalnom baru Komstok loud i na manjim gažama u Denveru. Podučavao sam
ambiciozne srednjoškolce u letnjem programu koji je Hju smislio i pokrenuo
nakon očeve smrti. Zvao se Rok-atomik.

„Ne mogu ja to“, negodovao sam kad mi je Hju predložio dopunski posao.
„Ne znam da čitam muziku!“

„Hoćeš da kažeš da ne umeš da čitaš note“, rekao je. „Umeš da čitaš

tablature. Klincima je to dovoljno. Na svu sreću po nas i njih, to je najviše što
će većini ikad trebati. Nećeš naći Segoviju u ovim brdima, čoveče.“

I imao je pravo. Uživao sam u časovima gitare kad me je prošao strah.

Podsećali su me na vreme provedeno s Hromiranim ružama. Možda bi trebalo
da me bude stid zbog ovog što ću reći, ali zadovoljstvo koje sam osećao dok
sam radio s Rok-atomik tinejdžerima bilo je slično onom koje sam doživljavao
kad sam ujutru hranio Bartlbija jabukama i milovao njegovu njušku. Ti klinci
su samo hteli da praše rok, i većina je otkrila da može... nakon što bi ovladali
E-lestvicom, naravno.

I u studiju dva vladala je pomrčina. Muki Makdonald zaboravio je da

isključi miksetu. Pogasio sam sve uređaje i odlučio da porazgovaram s njim o
tom propustu. Bio je dobar tehničar, ali postao je zaboravan posle četrdeset
godina duvanja trave. Moj gibson bio je uspravljen sa ostalim instrumentima,
jer sam planirao da tog dana sviram s lokalnim rokabili sastavom Gota vana.
Seo sam na hoklicu i deset minuta svirao nasuvo numere poput Hi-Heel
Sneakers i Got My Mojo Working. Bio sam bolji nego kao putujući svirač,
mnogo bolji, ali nikad neću biti Klepton.

Telefon je zazvonio - iako u studijima nije uistinu zvonio. Samo bi

zasvetleo plavom bojom po ivicama. Spustio sam gitaru i odgovorio na poziv.
„Studio 2, Kertis Mejfild.“
 „Kako je u zagrobnom životu, Kertise?“, pitao je Hju Jejts.

„Mračno. Dobro je što više nisam paralizovan.“

„Drago mi je da to čujem. Dođi u glavnu zgradu. Hteo bih da ti nešto

pokažem.“

„Čoveče, snimanje počinje za pola sata. Mislim da nam dolazi ona

dugonoga kantri i vestern riba.“

„Muki će joj pomoći da se raskomoti.“

„Ne, neće. Još nije stigao. Takođe, ostavio je miksetu uključenu. Tačnije
dve. Opet.“

Hju je uzdahnuo. „Porazgovaraću s njim. Samo požuri.“

„Važi, ali Hju? Ja ću porazgovarati s Muksterom. To je moj posao, zar ne?“

Nasmejao se. „Ponekad se pitam kud se dede onaj ćutljivi tužni tip s dušom
u nosu kog sam unajmio“, rekao je. „Požuri. Ovo će te izuti iz cipela.“

Glavna zgrada bila je ogromna rančerska kuća. Hjuov stari kontinental bio je
parkiran na kružnom putu ispred nje. Čovek je bio lud za svim što je gutalo
benzin. Mogao je da priušti takav luksuz. Vučja čeljust radila je manje-više
bez zarade, ali je porodica Jejts uložila dosta novca u najkvalitetnije akcije.
Hju - dvaput razveden, bez predbračnih ugovora, i bez dece u oba braka - bio
je poslednji izdanak Jejtsovog porodičnog stabla. Gajio je konje, piliće, ovce i
nešto svinja. To je bio tek malo ozbiljniji hobi. Isto se moglo reći za njegove
zbirke automobila i pikapova čudovišne kubikaže. Najviše je držao do muzike.
Bio joj je duboko posvećen. Tvrdio je da je nekad svirao, iako ga niko nije
video s instrumentom u rukama.

„Muzika je važna“, jednom mi je rekao. „Književnost se zaboravlja,

televizijske emisije se zaboravljaju, i voleo bih da mi kažeš šta si pre dve
godine gledao u bioskopu. Muzika traje, čak i pop muzika. Pogotovo pop
muzika. Možeš da se ceriš kad čuješ Raindrops Keep Fallin on my Head, ali
će ljudi i za pedeset godina slušati taj pesmičuljak.“
Nisam mogao da zaboravim dan u kom smo se upoznali, jer je ranč izgledao
isto, sve do ponoćnoplavog kontinentala s karakterističnim prozorima. Samo
sam se ja promenio. Tog dana u jesen 1992. godine Hju me je dočekao na
vratima. Prodrmao mi je ruku i uveo me u kancelariju. Zavalio se u fotelju s
visokim naslonom iza stola koji je izgledao prostrano kao pista za dvosed.
Pratio sam ga nervoznim korakom. Ostao sam bez ono malo pljuvačke u ustima
kad sam video slavne face na zidovima.

Premerio me je od glave do pete - odrpanca s prljavom AC/DC majicom i

još prljavijim farmerkama - i rekao: „Zvao me je Čarli Džejkobs. Već nekoliko
godina dugujem mu neizmerno veliku uslugu. Toliko je velika da je nikad neću
uzvratiti. Rekao mi je da ćemo posle tebe biti kvit.“

Stajao sam ispred stola, vezanog jezika. Znao sam kako da se ponašam na
audicijama za bend, ali ovo je bilo nešto drugo.

„Rekao mi je da si se drogirao.“

„Jesam“, odvratio sam. Poricanje ne bi imalo smisla.

„Rekao mi je da si uzimao hors.“

„Jesam.“

„Ali sad si čist?“

„Jesam.“

Mislio sam da će me pitati otkad, ali nije. „Sedi, za boga miloga. Hoćeš li
koka-kolu? Pivo? Limunadu? Ledeni čaj, možda?“

Seo sam, ali nisam mogao da se opustim i zavalim na udobnoj stolici.

„Ledeni čaj zvuči obećavajuće.“

Pritisnuo je dugme na interfonu. „Džordžija? Dva ledena čaja, dušo.“ Zatim

se obratio meni: „Ovaj ranč funkcioniše kao poljoprivredno dobro, iako ja
marim samo za stoku s instrumentima.“

Pokušao sam da se nasmejem. Odustao sam, pošto sam se uplašio da ne

ispadnem budala.

Nastavio je kao da nije primetio moj pokušaj. „Rok bendovi, kantri

bendovi, solo umetnici. Od njih živimo. Snimamo i reklamne džinglove za
denverske radio-stanice i dvadeset ili trideset audio-knjiga svake godine.
Majki Daglas je snimio Foknerov roman u Vučjoj čeljusti. Džordžija se
zamalo nije upiškila u gaćice. Čovek ima generalno opušten stav, ali je
perfekcionista u studiju.“

Nisam znao šta bih rekao. Ćutao sam i iščekivao ledeni čaj. Usta su mi bila
suva kao pustinja.

Nagnuo se napred. „Znaš li šta je svakom ranču potrebnije no bilo šta

drugo?“

Odmahnuo sam glavom. Lepa mlada crnkinja ušetala je u kancelariju pre no

što je nastavio predavanje. Unela je srebrni poslužavnik s dve visoke čaše
pune leda i ledenog čaja. U svakoj je bila grančica nane. Iscedio sam dve
kriške limuna u čaj, ali nisam pipao šećer. Preterivao sam sa šećerom dok sam
se drogirao. Posle seanse sa slušalicama u limarskoj radionici sladak ukus
postao mi je odvratan. Kupio sam čokoladicu nedugo po napuštanju Talse, ali
nisam mogao da je pojedem. Pripala mi je muka od njenog mirisa.

„Hvala ti, Džordžija“, reče Jejts.

„Nema na čemu. Ne zaboravi da posete počinju u dva. Lez će te očekivati.“

„Neću zaboraviti.“ Izašla je i tiho zatvorila vrata za sobom. Nastavio je.

„Nadzornik je ono što je potrebno svakom ranču. Rupert Hol je onaj ko vodi
brigu o stoci i uzgajanju useva u Vučjoj čeljusti. Živ je i zdrav, ali se moj
muzički nadzornik oporavlja u Bolnici Bolder. Lez Kalovej. To ime ti
verovatno ništa ne znači.“

Odmahnuo sam glavom.

„A Ekselent bord bradersi?“

To je bila druga priča. „Instrumentalisti? Surf muzika, nešto nalik Diku

Dejlu i Deltonsima.“

„Da, to su oni. Neobično je kad čovek pomisli da su iz Kolorada, najdalje

što se može biti od oba okeana. Imali su jedan hit u prvih četrdeset - Aloona
Ana Kaya, što na veoma lošem havajskom znači Ajde da se prcamo.“

„Sečam ga se, naravno.“ Kako ga se ne bih sećao, sestra ga je puštala

milion puta. „To je onaj u kom se neka cura smeje od početka do kraja.“

Jejts se nacerio. „Taj smeh bio je njihova karta na putu do slave benda s
jednim hitom na top-listama. Ja sam tip koji ga je nasnimio. Ideja mi je
slučajno pala na pamet. U to doba moj otac upravljao je ovim mestom.
Devojka koja se smejala i dan-danas ovde radi. Zvala se Hilari Kac. Danas se
predstavlja kao Pagan Sanšajn. Sad je trezna, ali je tog dana bila toliko
urađena da nije mogla da prestane da se smeje. Nije imala pojma da je
snimam. Ta pesma se zahvaljujući njoj probila na top-listu. Častili su je sa
sedam hiljadarki.“

Klimnuo sam. Istorija roka puna je srećnih slučajnosti.

„Bilo kako bilo, Ekselent bord bradersi imali su jednu turneju, zatim su se
razišli zbog dva zla. Znaš li koja?“

Znao sam iz ličnog iskustva. „Ostali su bez para i bez želje da se druže.“

„Uh-uh. Lez se vratio kući. Hteo je da radi sa mnom. Bio je mnogo bolji
producent nego svirač. Već petnaest godina je moja leva i desna ruka kad je
reč o muzici. Kad me je Čarli Džejkobs pozvao, hteo sam da te dam Lesu na
šegrtovanje. Mislio sam da ćeš učiti i zarađivati, svirkati sa strane, uobičajena
sranja. Još mi je to na pameti, ali ćeš morati da prokleto brzo usvajaš znanje,
sinko, zato što je Lez prošle sedmice doživeo srčani udar. Rečeno mi je da će
biti dobro, ali mora da izgubi silne kilograme, da guta silne pilule i penzioniše
se za najkasnije godinu dana. To će mi dati dovoljno vremena da vidim hoćeš
li se zapatiti.“

Osetio sam nešto slično panici. „Gospodine Jejts...“

„Hju.“
 „Hju, ne znam gotovo ništa o pronalaženju i praćenju talenata. Jedini studiji
gde sam bio jesu oni koji su grupe u kojima sam svirao plaćale na sat.“

„I uglavnom su brižni roditelji glavnog gitariste plaćali račune“, rekao je.

„Ili bubnjareva žena koja je kelnerisala osam sati dnevno upropašćujući noge
da bi došla do napojnica.“

Da, tako je bilo, sve dok se žena ne bi opametila i izbacila lenčugu na ulicu.

Nagnuo se prema meni, prepletenih prstiju. „Vidi ovako, naučićeš ili nećeš.
Prečasni je rekao da hoćeš. To mi je dovoljno. Mora biti. Njegov sam dužnik.
Zasad ćeš osvetljavati studije i voditi računa o UČ - znaš šta je to, zar ne?“

„Umetnički časovi.“

„Uh-uh. Noću ćeš zaključavati. Imam tipa koji će ti pomoći da se snađeš

dok se Lez ne vrati. Zove se Muki Makdonald. Mnogo ćeš naučiti od njega ako
budeš pazio na njegove prave i pogrešne poteze. Ma šta da se desi, ne daj mu
da vodi evidenciju. I još nešto. Ako duvaš travu, to je tvoj problem, sve dok
dolaziš na vreme i ne izazoveš šumski požar. Ali, ukoliko čujem da ponovo
jašeš ružičastog konja...“

Nagnao sam sebe da ga pogledam u oči. „Neću se vraćati na to.“

„To je hrabra izjava. Čuo sam je mnogo puta. Nekoliko ljudi koji su je
izrekli sad su mrtvi. Ponekad se pokaže istinitom. Nadam se da će tako biti i u
tvom slučaju. Hoću da budemo načisto, ako ga budeš koristio, dobijaš pedalu,
bez obzira na moje dugove. Jesmo li se razumeli?“

Jesmo. Sasvim.

Džordžija Donlin bila je 2008. godine jednako lepa kao 1992. godine. U
međuvremenu je nabacila nekoliko kilograma. U njenoj tamnoj kosi bilo je
nešto sedina. Nosila je naočare. „Znaš li zašto je od jutros toliko naložen?“,
pitala me je.

„Nemam blage veze.“

„Isprva je psovao. Zatim se smejao i nastavio da psuje. Rekao je da je

jebeno znao da će tako biti, rekao je kurvin sine i bacio nešto. Toliko sam
čula. Htela bih da znam hoće li nekog otpustiti. Otići ću na bolovanje ako to
namerava. Ne podnosim sukobe.“

„Kaže žena koja je prošle zime loncem gađala momka koji isporučuje
meso.“

„To je bilo nešto drugo. Taj kretenski kurvin sin je pokušao da me vaćari za
dupe.“

„Kreten ima dobar ukus“, napomenuo sam. Popreko me je pogledala.

„Samo kažem da čovek zna šta valja.“

„Uh. Poslednjih nekoliko minuta je vladala tišina. Nadam se da mu nije

otkazala srčka.“

„Možda je nešto video na televiziji. Ili čitao u novinama?“

„Ugasio je televizor petnaest minuta nakon što sam stigla. Što se Kamere i
Posta tiče, otkazao ih je pre dva meseca. Kaže da na internetu nalazi sve što
mu je potrebno. Rekla sam mu: Hju, te internet vesti pišu klinci koji se još ne
briju i devojčice kojima brusthalteri još nisu neophodni. Ne možeš im
verovati. Misli da sam neobaveštena matorka. Nije mi to rekao, ali ga čitam
kao knjigu. Kao da je zaboravio da imam ćerku koja studira informatiku. Bri
mi je rekla da ne verujem tim blogerskim sranjima. Požuri kod njega. I ne zovi
me da mu dajem veštačko disanje ako sedi na stolici mrtav od preterano ljute
hrane.“

Udaljila se, visoka i kraljevskog držanja. Ljuljala je bokovima kao devojka

koja nas je pre šesnaest godina poslužila ledenim čajem.

Pokucao sam na vrata Hjuove kancelarije. Nije bio mrtav, ali bio je nagnut
preko preterano velikog stola. Trljao je slepoočnice kao da ima migrenu.
Otvorio je laptop.

„Da li se spremaš da nekog otpustiš?“, pitao sam.

Podigao je pogled. „A?“

 „Džordžija mi je rekla da će tražiti bolovanje ukoliko se spremaš da nekog
otpustiš.“

„Neću nikog otpustiti. To je smešno.“

„Kaže da si nešto bacio.“

„Sere.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Šutnuo sam kantu za đubre kad sam
pročitao ono sranje o svetim prstenovima.“

„Pričaj mi o svetim prstenovima. Nakon toga ritualno ću šutnuti kantu za

đubre, pa ću se vratiti na posao. Danas imam šesnaest milijardi obaveza.
Moram da naučim dve melodije za Gota vana sesiju. Šutiranje kante za đubre
moglo bi da me pokrene.“

Hju je nastavio da trlja slepoočnice. „Mislio sam da bi se tako nešto moglo

dogoditi. Znao sam da ima to u sebi, ali nisam očekivao ovako nešto... nešto
ovako veliko. Znaš kako se kaže - idi na veliko ili idi kući.“

„Nemam blage veze o čemu govoriš.“

„Imaćeš, Džejmi, imaćeš.“

Parkirao sam zadnjicu na ugao stola.

„Svako jutro gledam vesti u šest, dok vežbam i okrećem pedale sobnog
bicikla. Najviše zato što je posmatranje spikerke vremenske prognoze
blagotvoran doživljaj. Danas sam video oglas za nešto što nisu magične kreme
protiv bora i Tajm Vornerova kolekcija starih dobrih hitova. Nisam mogao da
verujem. Jebeno nisam mogao da verujem. A opet, mogao sam.“ Nasmejao se.
To nije bio ovo je smešno, već jebeno ne mogu da verujem smeh. „Isključio
sam idiotsku kutiju i počeo da istražujem po internetu.“

Hteo sam da zaobiđem sto. Podigao je ruku da bi me zaustavio. „Prvo ću da

te pitam da li bi pošao na kraći put sa mnom, Džejmi, da vidiš nekog ko je -
posle nekoliko pogrešnih pokušaja - konačno pronašao svoju sudbinu.“

„Naravno, pretpostavljam da hoću, samo ako nije u pitanju koncert Džastina

Bibera. Malo sam mator za Biba.“
 „Ovo će biti mnogo bolje od Biba. Pogledaj. Samo pazi da ti ne pregori
oči.“

Obišao sam oko stola i po treći put sreo svoju mirodiju. Najpre sam se
susreo s pogledom vašarskog hipnotizera. Raširio je prste oko lica. Na trećem
prstu svake šake nosio je debele zlatne burme.

Bio je to poster s veb-sajta ISCELJUJUĆA RIVAJVALISTIČKA TURNEJA

PASTORA Č. DENIJA DŽEJKOBSA 2008. GODINE.

STAROVREMENSKI ŠATORSKI RIVAJVAL!

OD 13. DO 15. JUNA

VAŠARIŠTE OKRUGA NORIS
Trideset kilometara istočno od Denvera

UČESTVUJE I NEKADAŠNJI SOUL PEVAČ AL STEMPER

TU SU I GOSPEL ROBINS SA DEVINOM ROBERTSON

*** I ***

JEVANĐELISTA Č. DENI DŽEJKOBS

KAKVOG STE VIDELI NA SATU JEVANĐEOSKE ISCELITELJSKE

MOĆI DENIJA DŽEJKOBSA.

OBNOVITE DUŠU PESMOM OSNAŽITE VERU ISCELJENJEM

ZADRHTITE PRED PRIČOM O SVETIM PRSTENOVIMA, ISPRIČANOJ
ONAKO KAKO SAMO PASTOR DENI MOŽE!

„I dovedi amo siromahe, i kljaste, i bogalje, i slepe; te nateraj da dođu da mi

se napuni kuća.“ Jevanđelje po Luki, 14:21 i 23.

UVERITE SE U BOŽJU MOĆ DA PROMENI VAŠ ŽIVOT!

PETAK 13: U 19 SATI

SUBOTA 14: U 14 I 19 SATI
 NEDELJA 15: U 14 I 19 SATI

GLAS BOŽJI JE TIH I TANAK (I CAREVIMA, 19:12)

BOG ISCELJUJE KAO MUNJA (MATEJ, 24:27)

DOĐITE!

DOĐITE SVI!

OBNOVITE SE!

U dnu postera bila je fotografija dečaka koji odbacuje štake, dok ga vernici
posmatraju s radošću i strahopoštovanjem. Ispod fotografije je pisalo Robert
Rajvard, izlečen od MIŠIĆNE DISTROFIJE 30. maja 2007, u Sent Luisu, u
Misuriju.

Bio sam zapanjen, kao osoba koja je videla starog prijatelja kog je smatrala
mrtvim ili uhapšenim zbog ozbiljnog zločina. Jedan deo mene - promenjeni
deo, isceljeni deo - nije bio. Taj deo mene odavno je čekao ovako nešto.

Hju se nasmejao i rekao: „Čoveče, izgledaš kao da si progutao pticu koja ti

je uletela u usta.“ Glasno je izgovorio jedinu razumljivu misao koja mi se u
tom trenutku javila u glavi. „Izgleda da se prečasni vratio starim trikovima.“

„Jeste“, rekao sam. Pokazao sam na pozivanje na Jevanđelje po Mateju.

„Ovaj citat ne govori o isceljenju.“

Podigao je obrve. „Nisam znao da si poznavalac Biblije.“

„Mnogo toga ti ne znaš“, rekao sam, „zato što nikad nismo govorili o njemu.
Upoznao sam Čarlija Džejkobsa mnogo pre Talse. U mom detinjstvu bio je
sveštenik u našoj crkvi. To je bio njegov prvi posao kao pastora. Mislio sam
da je bio i poslednji. Do danas.“

Osmeh mu je izbledeo. „Zavitlavaš me! Koliko je tada imao godina,

osamnaest?“

„Mislim da je imao oko dvadeset pet. Ja sam imao šest ili sedam.“
 „Je li i onda isceljivao ljude?“

„Nije.“ Izuzev mog brata Kona. „Tad je bio uzorni metodista - znaš, Velčov
sok od grožđa na pričešćima umesto vina. Svi su ga voleli.“ Sve do Strašne
propovedi. „Dao je otkaz kad su mu žena i sin nastradali u saobraćajnoj
nesreći.“

„Prečasni je bio oženjen? Imao je dete?“

„Jeste.“

Hju je razmišljao. „Znači da ima pravo na najmanje jednu od onih burmi -

ako je to venčano prstenje. Sumnjam u to. Pogledaj ovo.“

Pokazao je traku na vrhu veb-sajt stranice. Stavio je kursor na

SVEDOČANSTVA O ČUDESIMA i kliknuo. Na ekranu se pojavio niz Jutjub
snimaka. Bilo ih je desetak.

„Hju, rado ću poći s tobom ukoliko želiš da vidiš Čarlija Džejkobsa.

Nemam vremena da sad razgovaram o njemu.“

Pažljivo se zagledao u mene. „Ne izgledaš kao neko ko je progutao pticu,

već kao neko ko je dobio snažan udarac u stomak. Idi ako hoćeš, ali prvo
pogledaj ovaj video-snimak.“

Prepoznao sam dečaka s postera. Hju je kliknuo na njega. Počeli smo da

gledamo snimak dužine jednog minuta. Pregledan je više od stotinu hiljada
puta, što je značajan broj.

Fotografija je počela da se kreće. Neko je tutnuo mikrofon s oznakom

KSDK pred Roberta Rajvardsa. Nevidljiva žena je rekla: „Opišite nam šta se
desilo za vreme takozvanog isceljenja, Bobi.“

„Pa, gospođo“, reče Bobi, „kad me je uhvatio za glavu, osetio sam sveto
venčano prstenje, evo ovde.“ Pokazao je slepoočnice. „Čuo sam prasak, sličan
udarcu štapa o štap. Možda sam se onesvestio sekundu ili dve. A zatim mi je
ta... ne znam kako bih je nazvao... toplina pošla niz noge... i...“ Dečak se
rasplakao. „I mogao sam da stanem na njih. Prohodao sam! Bio sam izlečen!
Bog nek blagoslovi pastora Denija!“

Hju se zavalio u fotelju. „Nisam odgledao sva ostala svedočenja, ali su ona
koja sam video bila manje-više ista. Podseća li te ovo na nešto?“

„Možda“, rekao sam. Bio sam oprezan. „A tebe?“

Nikad nismo razgovarali o usluzi koju je prečasni učinio Hjuu. Bila je

dovoljno velika da nagna šefa ranča Vučja čeljust da zaposli zavisnika tek
skinutog s heroina posle jednog telefonskog poziva.

„Ne mogu o tome kad imaš toliko obaveza. Šta radiš za ručak?“

„Naručio sam picu. Posle kantri i vestern ribe dolazi tip iz Longmonta...
piše da je bariton, interpretator popularne melodije...“

Hju je zastao usred rečenice. Udario se dlanom po čelu. „Blagi bože, je li

to Džordž Dejmon?“

„Da, tako se zove.“

„Hriste, mislio sam da je taj klipan otegao papke. To je bilo pre toliko
godina - pre tvog vremena. Prva ploča koju je uradio s nama bila je Dejmon
obrađuje Geršvina. To je bilo mnogo pre kompakt-diskova, iako smo imali
osamnaestotrakaše. Svaka pesma, zaista svaka jebena pesma, zvučala je kao
Kejt Smit koja peva Bože, blagoslovi Ameriku. Prepusti ga Mukiju. Znaju se.
Ako Muki zajebe, sredićeš u obradi.“

„Jesi li siguran?“

„Jesam. Hoću da čujem sve što znaš o prečasnom, kad već idemo na njegov
ispeglani, sveti, usrani šou. Ma trebalo je da odavno popričamo o tome.“

Nisam žurio s odgovorom. „Važi... ali moraš da daješ, ako želiš da dobiješ.
Želim punu i poštenu razmenu podataka.“

Skupio je šake na nezanemarljivom ispupčenju na donjem delu svoje

kaubojske košulje. Ljuljao se u stolici. „Nemam čega da se stidim, ako si to
imao na umu. Bilo je tako... neverovatno.“
 „Samo napred, poverovaću ti“, rekao sam.

„Možda i hoćeš. Pre nego što odeš, objasni mi značenje tog citata iz
Jevanđelja po Mateju i zašto si ga zapamtio.“

„Posle toliko godina ne mogu doslovce da ga citiram. Otprilike glasi: Kao

što munja seva sa istoka ka zapadu, takav će biti Isusov dolazak. Ne tiče se
isceljenja već Apokalipse. Sećam ga se zato što je taj citat bio jedan od
najomiljenijih prečasnog Džejkobsa.“

Pogledao sam na sat. Dugonoga kantri i vestern riba - Mendi ovo ili ono -
bila je ranoranilac. Verovatno već sedi na stepenicama ispred studija jedan s
gitarom pored sebe. Ali morao sam nešto da znam. „Šta si mislio kad si rekao
da sumnjaš da je to venčano prstenje?“

„Nije ih koristio na tebi kad je sredio tvoj mali problem s drogom?“

Pomislio sam na napuštenu auto-limarsku radionicu. „Ne. Koristio je

slušalice.“

„Kad je to bilo? Godine 1992?“

„Tako je.“

„Moje iskustvo s propovednikom datira iz 1983. godine. Verovatno je u

međuvremenu unapredio način rada. Sigurno se vratio prstenju zato što izgleda
religioznije od slušalica. Kladim se da je uznapredovao u svom poslu od mog
vremena... i tvog. Tako ti je to s njim. Stalno pokušava da sve podigne na viši
nivo, zar ne?“

„Zoveš ga propovednikom. Je li i u to vreme propovedao?“

„Jeste i nije. To je složena priča. Požuri, cura će te čekati. Možda će nositi

minić. Taj prizor nateraće te da zaboraviš na pastora Denija.“

Tek da se zna, nosila je minić. Imala je spektakularne noge. Jedva da sam ih

primetio. Ne bih ni znao o čemu je pevala da nisam pogledao beleške.
Razmišljao sam o Čarlsu Danijelu Džejkobsu, ili propovedniku. Sad se
predstavljao kao pastor Deni.
Muki Makdonald ćutke bi podnosio grdnju zbog miksete. Klimao bi, oborene
glave. Na kraju bi obećao da će bolje raditi. I izvesno vreme držao bi reč.
Posle nedelju ili dve došao bih na posao i pronašao uključene uređaje u 1,2 ili
u oba studija. Mislim da je ideja o zatvaranju ljudi u zatvor zbog pušenja
marihuane smešna, ali ne sumnjam da je dugoročna svakodnevna upotreba
recept za NMNJDSS: ne mogu ničeg jebeno da se setim.

Oraspoložio se kad sam mu rekao da će raditi sa Džordžom Dejmonom.

„Uvek sam voleo tog tipa!“ uskliknuo je Mukster. „Sve što peva zvuči kao...“

„... Kejt Smit kad peva Bože blagoslovi Ameriku. Znam. Dobro se
provedi.“

U gaju jova iza glavne zgrade bio je prilično veliki prostor za piknik.
Džordžija i nekoliko cura iz kancelarije ručale su tamo. Hju me je odveo do
stola najdaljeg od njihovog. Izvadio je nekoliko sendviča i dve konzerve
gaziranog pića iz velike torbe. „Imam pileću i tuna salatu iz Tabija. Biraj.“

Izabrao sam tunu. Neko vreme jeli smo ćutke u senci velikih planina. Hju je
prvi progovorio: „I ja sam svirao ritam gitaru. Bio sam prilično bolji od tebe.“

„Ima mnogo boljih od mene.“

„Na kraju karijere svirao sam s bendom iz Mičigana, Džonson ketsima.“

„Sedamdesetih? Misliš na tipove koji su nosili vojničke košulje i zvučali

kao Iglsi?“

„Probili smo se početkom osamdesetih, ali da, to smo bili mi. Imali smo
četiri hit singla, svi su bili s prvog albuma. Znaš li šta je uticalo da album bude
primećen? Naslov i omot. I jedno i drugo bili su moje ideje. Album se zvao
Vaš ujka Džek svira sve monstruozne bitove. Moj rođeni ujka Džek Jejts
šepurio se na omotu. Sedeo je u dnevnoj sobi i potezao ukulele. Unutra je bilo
mnogo teškog roka i čudovišnih zvukova. Nije ni čudo što nije osvojio nagradu
za najbolji album na Gremiju. To je bilo doba benda Toto. Jebene Afrike. Ta
pesma je bila i ostala neopevano sranje.“
 Natuštio se se.

„Kako god, bio sam u Ketsima. Svirao sam dve godine. Bio sam na prvoj
ploči. Odsvirao sam prva dva nastupa na turneji i otišao.“

„Zašto?“ Razmišljao sam: Sigurno su droge. U to vreme uvek se radilo o

njima. Iznenadio me je.

„Ogluveo sam.“

„Turneja Džonson ketsa počela je u Blumingtonu - u Okrugloj hali jedan - da bi

se nastavila u Kongresnom teatru u Ouk Parku. To su bile male dvorane, svirke
za zagrevanje s lokalnim prišipetljama kao predgrupama. Posle toga smo
otputovali u Detroit da počnemo s velikim ostvarenjima. Trideset gradova,
Džonson ketsi kao predgrupa Bobu Sigeru i Silver bulit bendu. Prangijanje po
stadionima. Ono o čemu svi sanjaju.“

Hju je u Blumingtonu prvi put čuo zvonjavu u ušima. Isprva ju je zanemario.

Mislio je da je to deo cene koju mora da plati svako ko proda dušu rokenrolu.
Koji poštovanja dostojan svirač nije s vremena na vreme patio od zujanja u
ušima? Pogledajte Pita Taunsenda, Erika Kleptona, Nila Janga. U Ouk Parku
javila se vrtoglavica praćena mučninom. Hju se na polovini nastupa oteturao
iza scene i povratio u kofu punu peska.

„Sećam se natpisa na tabli iznad nje“, rekao je. „KORISTITE GA SAMO

ZA MANJE POŽARE.“

Nekako je odsvirao koncert do kraja. Spakovao se i odgegao s bine.

„Šta ti fali?“, pitao ga je Feliks Grendbi, vodeći gitarista i pevač, što znači
da je za publiku - onaj ozbiljni deo - predstavljao Džonson ketse. „Da li si
pijan?“

„Imam stomačni grip“, kazao je Hju. „Bolje mi je.“

Mislio je da govori istinu. Činilo mu se da se zujanje u ušima povlači posle

isključenja ozvučenja. Sutra ujutru se vratilo. Nije mogao da čuje gotovo ništa
izuzev paklene zvonjave u ušima.
 Dva člana Džonson ketsa shvatila su razmere predstojeće katastrofe: Feliks
Grendbi i Hju. Za tri dana čekao ih je nastup na stadionu Silverdom, u
Pontijaku, kapaciteta devedeset hiljada gledalaca. Biće skoro pun zbog
ljubimca Detroita Boba Sigera. Džonson ketsi stigli su na korak do slave.
Takve prilike se u rokenrolu retko pružaju dva puta. Feliks Grendbi učinio je
Hjuu isto što i Keli van Dorn iz Vajt lajtninga meni.

„Ne ljutim se na njega“, reče Hju. „Verovatno bih istovetno postupio da

sam bio na njegovom mestu. Unajmio je iskusnog svirača iz L’Amur studija u
Detroitu. Taj tip je stajao pored njega na sceni te večeri na koncertu.“

Grendbi ga je lično otpustio. Nije mu ništa rekao, već je pisao i pokazivao

cedulje. Rekao mu je da drugi članovi benda potiču iz porodica srednje klase.
Hju je bio punišić. Mogao je da odleti u Kolorado biznis-klasom, u prednjem
delu aviona, i da potraži najbolje lekare za svoju boljku. Na Grendbijevoj
poslednjoj cedulji pisalo je: VRATIĆEŠ NAM SE DOK LUPIŠ DLANOM O
DLAN.

„Eh, da je tako bilo“, reče Hju dok je sedeo u hladovini, grickajući

sendviče iz Tabija.

„Još ti je žao, zar ne?“, pitao sam ga.

„Nije.“ Nastavio je posle duže pauze. „Jeste.“

Nije se vratio u Kolorado.

„Letenje mi nije bilo ni nakraj pameti. Strahovao sam da će mi glava

eksplodirati kad se avion popne iznad sedam hiljada metara. Nisam ni hteo da
idem kući, već da ližem rane, koje su još krvarile. To sam mogao da radim i u
Detroitu. Tu priču sam prodao sebi.“

Simptomi se nisu povlačili. Patio je od vrtoglavice, mučnine u rasponu od

umerene do ozbiljne, i paklene zvonjave, ponekad tihe, a ponekad tako glasne
da je mislio da će mu glava pući. Povremeno su se svi simptomi povlačili.
Tada bi odspavao deset ili čak dvanaest časova u cugu.

Živeo je u rupčagi od hotela na Grand aveniji, iako je mogao da priušti

mnogo bolji smeštaj. Dve nedelje je odlagao posetu lekaru. Užasavao se
dijagnoze malignog moždanog tumora koji se ne bi mogao ukloniti.
Sedamdesetogodišnji indijski lekar saslušao ga je i klimnuo glavom kad je
konačno naterao sebe da ode doktoru. Posle nekoliko testova dao mu je uput za
bolnicu gde će obaviti još nekoliko provera zdravlja. Rekao mu je da će tamo
dobiti eksperimentalni lek protiv mučnine koji mu on ne može propisati.

Hju nije otišao u bolnicu. Umesto toga počeo je da izlazi na duge i

besmislene safarije (kad mu je vrtoglavica to dozvoljavala), duž čuvenog
detroitskog druma poznatog kao Osma milja. Jednog dana prošao je pored
prašnjavog izloga s radio-aparatima, gitarama, kasetofonima, magnetofonima,
pojačalima i televizorima. Na znaku je pisalo Džejkobsova nova i polovna
elektronika... Hjuu Jejtsu je većina robe izgledala ofucano. Ništa nije
izgledalo novo.

„Ne mogu da ti kažem zašto sam ušao u tu radnju. Možda me je uhvatila

nostalgija za svim tim audio-poslasticama. Možda sam hteo da mučim samog
sebe. Možda sam pomislio da će unutra biti rashladni uređaj i da ću moći da se
sklonim od vrućine - koliko sam se prevario u tome. A opet, možda sam ušao
zbog natpisa iznad ulaznih vrata.“

„Šta je pisalo na njemu?“ pitao sam ga.

Hju se osmehnuo. „Pisalo je: Verujte propovedniku.“

Bio je jedina mušterija u radnji. Police su bile pune opreme, mnogo

egzotičnije od one u izlogu. Prepoznao je neke izložene predmete: merače,
osciloskope, voltmetre i regulatore voltaže, regulature amplituda, pojačivače
napona. Neke nije. Električni kablovi šunjali su se po podu. Svuda je bilo
razapetih žica.

Vlasnik se pojavio na vratima uokvirenim trepćućim božičnim svetlima

(„Verovatno je zvono zazvonilo kad sam ušao, iako ga nisam čuo“, reče Hju).
Moja stara mirodija u svakoj čorbi nosila je izbledele farmerke i do grla
zakopčanu belu košulju. Usnama je oblikovao reč zdravo i nešto što je moglo
biti: Mogu li da vam pomognem. Hju mu je mahnuo, odmahnuo glavom i
krenuo duž polica. Podigao je stratokaster i potegao žice, pitajući se da li je
gitara naštimovana.
 Džejkobs ga je zainteresovano posmatrao. U njegovom pogledu nije bilo
zabrinutosti, iako je Hju izgledao kao propalica. Duga, neoprana kosa padala
mu je do ramena. Ni odeća nije bila ništa čistija. Vrtoglavica ga je spopala
posle pet minuta, baš kad je izgubio zanimanje za radnju i predmete u njoj i
kad se spremao da se vrati u zapušteni hotel u kom je boravio. Zateturao se,
ispružio ruku i oborio očerupani stereo-zvučnik. Možda bi se i povratio da tog
dana nije slabo jeo. Svet je posiveo, pa pocrneo. Pao je na prljavi drveni pod
radnje. Taj deo ličio je na moju priču, samo što sam ja pao na drugom mestu.

Probudio se u Džejkobsovoj kancelariji, s hladnom krpom na čelu. Izvinio

se i rekao da će platiti svu štetu. Džejkobs je ustuknuo i iznenađeno zatreptao.
Hju se poslednjih nedelja često susretao s tom reakcijom.

„Izvinite, ako sam preglasno pričao“, kazao je Hju. „Ne čujem šta govorim.
Gluv sam.“

Džejkobs je nešto tražio u najvišoj fioci pretrpanog radnog stola (mogu da

ga zamislim, punog komadića žice i baterija). Nažvrljao je nešto i podigao
papir.

Odskora? Video sam vas s gitarom.

„Odskora“, rekao je Hju. „Imam nešto što se zove Menijerova bolest. Ja

sam muzičar.“ Nasmejao se kad je razmislio o tome... nije čuo sebe, iako mu je
Džejkobs odgovorio osmehom. „Bolje reći: bio sam.“

Džejkobs je otvorio sledeću stranu beležnice. Podigao je: Možda ću moći

da uradim nešto za vas, ako je Menijerova.

„Očigledno da je uradio“, rekao sam.

Ručak je bio gotov. Devojke su se vratile u zgradu. Imao sam mnogo posla,
ali nisam hteo da idem dok ne čujem ostatak Hjuove priče.

„Dugo smo sedeli u njegovoj kancelariji. Razgovor sporo teče kad neko
mora da piše ono što želi da kaže. Napisao mi je da je odnedavno počeo da
eksperimentiše s transdermalnim električnim nervnim stimulacijama, skraćeno
TENS. Rekao je da je ideja korišćenja elektriciteta za stimulisanje oštećenih
nerva stara hiljadama godina, da ju je izumeo rimski...“

Prašnjava vrata su se otvorila u zapećku mog pamćenja. „Stari Rimljanin po

imenu Skribonije. Otkrio je da je čovek s bolnom nogom stao na električnu
jegulju i da je bol prestao. Tvrdnja da je odnedavno počeo bila je obično
sranje, Hju. Tvoj propovednik se igrao s TENS-om pre nego što je zvanično
izumljen.“

Zurio je u mene podignutih obrva.

„Nastavi“, rekao sam.

„Važi, ali vratićemo se na taj deo priče, zar ne?“

Klimnuo sam glavom. „Tante za kukuriku. Tako smo se dogovorili. Daću ti

nagoveštaj. I u mojoj priči ima padanja u nesvest.“

„Pa... rekao sam mu da je Menijerova bolest zagonetna - da doktori ne znaju

ima li veze s nervima ili je u pitanju virus koji uzrokuje hronično
nagomilavanje tečnosti u srednjem uvetu. Neke teorije govore da je
bakterijskog ili genetskog porekla. Napisao je: Sve bolesti su električne
prirode. Rekao sam da je to ludost. On se samo nasmejao i okrenuo drugu
stranu. Ovog puta je duže pisao. Pokazao mi je papir. Ne mogu doslovce da
citiram ono što je na njemu pisalo - to je bilo odavno - ali nikad neću
zaboraviti prvu rečenicu: Elektricitet je osnova sveg života.“

To je ličilo na Džejkobsa. Taj redak ga je identifikovao bolje od otiska

prstiju.

„Napisao je nešto kao: Uzmite srce za primer. Pokreću ga mikrovolti.

Struju stvara kalijum, elektrolit. Vaše telo pretvara kalijum u jone - čestice s
električnim nabojem - što koristi ne samo za regulaciju vašeg srca već i
mozga i SVEGA OSTALOG.“

„Poslednje reči ispisao je velikim slovima. Zaokružio ih je. Nacrtao je

nešto u beležnici veoma brzim potezima kad sam mu je vratio. Zatim je
pokazao na moje oči, uši, grudi, stomak i noge. Naposletku mi je pokazao
crtež. Nacrtao je munju.“
 Naravno.

„Pređi na konkretno, Hju.“

Hju je rekao da mora razmisliti o prodavčevom predlogu. Ono što nije rekao
(ali je sigurno mislio) bilo je da ne poznaje Džejkobsa i da bi tip lako mogao
biti neko od luđaka kakvih ima dosta u svakom velikom gradu.

Džejkobs je napisao da razume Hjuovo oklevanje i da je s njim isti slučaj.

„Trebalo mi je dosta vremena da se odlučim da vam ponudim pomoć.
Naposletku, ne poznajem vas, baš kao što vi ne poznajete mene.“

„Je li to opasno?“ pitao je Hju, glasom koji je gubio melodičnost i boju,

postajući robotski.

Prečasni je slegnuo ramenima i napisao.

Neću vas zavlačiti. Postoji izvestan rizik u propuštanju elektriciteta kroz

uši. Koristiću NISKU VOLTAŽU, U REDU? Pretpostavljam da je najgore što
bi moglo da vam se dogodi mokrenje u gaće.

„Ovo je ludost“, reče Hju. „Ludi smo kad možemo da vodimo ovaj
razgovor.“

Propovednik je ponovo slegnuo ramenima, ali ovog puta nije ništa napisao.
Samo ga je posmatrao.

Hju je sedeo u kancelariji, stiskajući krpu (još vlažnu, ali toplu). Ozbiljno
je razmišljao o Džejkobsovom predlogu. Veliki deo njegovog uma smatrao je
da zaslužuje temeljito razmatranje. Bio je ogluveli muzičar.

Otpustila ga je grupa čijem je osnivanju pomogao baš kad se približila

velikom uspehu. Drugi muzičari i najmanje jedan veliki kompozitor - Betoven
- živeli su sa gluvoćom. Hjuove muke nisu se završavale s gubitkom sluha.
Patio je od mučnine, povraćanja, dijareje i galopirajućeg srčanog ritma.
Najgora je bila gotovo neprestana zvonjava u ušima. Oduvek je mislio da
gluvoća podrazumeva tišinu. To nije bilo tačno, bar ne u njegovom slučaju.
Alarm protiv provalnika neprestano se oglašavao u glavi Hjua Jejtsa.
 Postojao je još jedan činilac. Istina koju nije priznavao, već ju je
povremeno uočavao krajičkom oka. Ostao je u Detroitu zato što je skupljao
hrabrost. Na Osmoj milji bilo je mnogo zalagaonica. Da li je ono što je ovaj
tip nudio bilo išta gore od cevi jeftinog pištolja kalibra 38 između njegovih
zuba uperene u gornji deo usne šupljine?

Hju je pripovedao ostatak priče zagledan u planine. Mislim da nije bio svestan
da desnicom miluje desno uvo.

„Stavio je znak ZATVORENO u izlog, zaključao vrata i spustio roletne.

Posadio me je u kuhinjsku stolicu pored kase i stavio čeličnu kutiju veličine
vojničke kasete na šalter. U njoj su bila dva metalna prstena umotana u nešto
nalik na zlatnu mrežicu. Po veličini su odgovarali velikim minđušama koje
Džordžija nosi kad se udesi. Znaš na koje mislim?“

„Znam.“

„Na dnu svake bio je gumeni dodatak iz kog je virila žica. Žice su
završavale u kontrolnoj kutiji ne većoj od zvona na ulaznim vratima. Otvorio
je donji deo kutije. Pokazao mi je nešto što je ličilo na običnu bateriju.
Opustio sam se i pomislio: Ovo ne može da napravi veliku štetu. Nije mi bilo
prijatno kad sam video da navlači gumene rukavice - znaš, kao one što ih žene
nose dok peru suđe - i podiže prstenje mašicama.“

„Mislim da su Čarlijeve baterije drugačije od onih u radnjama“, rekao sam.

„Mnogo su jače. Da li ti je pomenuo tajni elektricitet?“

„O bože, mnogo puta. Bio je njegov hobi. To je bilo kasnije. I nikad nisam
ništa razumeo. Nisam siguran ni da je on znao o čemu govori. Imao je taj
pogled...“

„Zanesen“, rekao sam. „Istovremeno zanesen, zabrinut i uzbuđen.“

„Da, baš takav. Prislonio je prstenje na moje uši - mašicama - i zamolio da

pritisnem dugme na kontrolnoj jedinici, pošto su mu ruke bile zauzete. Zamalo
što nisam odustao. Učinio sam to kad sam pomislio na jeftine pištolje u
izlozima zalagaonica.“
 „Zatim si se onesvestio.“ To nije bilo pitanje, zato što sam bio siguran da je
tako bilo. Iznenadio me je.

„Bilo je onesvešćivanja i onog što zovem prizmatikom, ali kasnije. Tad sam
čuo strahovito snažan pucanj usred glave. Noge su mi poletele napred, a ruke
iznad glave, kao da sam dete koje očajnički želi da pokaže učitelju da zna
tačan odgovor.“

To je oživelo moje uspomene.

„Imao sam taj ukus u ustima, kao da sisam novčiće. Pitao sam Džejkobsa
mogu li da popijem vode i čuo sebe kako govorim. Rasplakao sam se. Prilično
dugo sam plakao. Zagrlio me je.“ Hju je skrenuo pogled s planina na mene.
„Nakon toga bio sam spreman da učinim bilo šta za njega, Džejmi. Bilo šta.“

„Znam kako si se osećao.“

„Poveo me je u radnju, kad sam došao sebi. Stavio mi je kvalitetne

slušalice na uši. Uključio je radio i postepeno smanjivao jačinu zvuka. Posle
svakog smanjivanja pitao bi me da li čujem. Čuo sam sve dok nije stigao do
nule. Mogao sam da se zakunem da sam i tad nešto čuo. Ne samo da mi je
vratio sluh već je bio osetljiv kao kad sam u četrnaestoj svirao s prvim
bendom.“

Hju je pitao kako može da se oduži Džejkobsu. Propovednik, mršavi tip koji je
vapio za kupanjem i šišanjem, nije žurio s odgovorom.

„Znate šta“, konačno je progovorio. „Ovde ima malo posla. Malo ljudi
ulazi u radnju, a oni što uđu teško se maše novčanika. Prebaciću sve ove
predmete u skladište na Nort Sajdu dok ne smislim sledeći potez. Mogli biste
da mi pomognete u tom poslu.“

„Mogu da učinim više od toga“, reče Hju. Uživao je u zvuku svog glasa.
„Iznajmiću skladišni prostor i unajmiti ekipu za selidbu. Ne izgledam kao neko
ko to može platiti, ali imam para. Stvarno je tako.“

Džejkobs je izgledao užasnuto. „Ni u kom slučaju! Na prodaju nudim

uglavnom đubre, ali imam vrednu opremu. Većina toga je u zadnjem delu
objekta, u mojoj laboratoriji. U pitanju su krhki predmeti. Vaša pomoć biće
sasvim dovoljna naknada. Prvo morate da se malo odmorite. I da jedete.
Nabacite neko kilo. Prošli ste kroz težak period. Da li biste hteli da budete moj
pomoćnik, gospodine Jejtse?“

„Želite li to“, pitao je Hju. „Gospodine Džejkobse, još ne mogu da verujem

da čujem ono što govorite.“

„Za nedelju dana ćete se naviknuti. Tako vam je to sa čudima. Nema smisla
opirati im se. Takva je ljudska priroda. Ne mogu da dopustim da mi se i dalje
obraćate kao gosopodinu Džejkobsu, pošto smo doživeli čudo u ovom
neprivlačnom delu Motor Sitija. Za vas ću odsad biti propovednik.“

„Kao sveštenik?“

„Upravo tako“, rekao je. Nacerio se. „Propovednik Čarls D. Džejkobs.

Glavni prelat Prve električne crkve. Dajem vam reč da vas neću terati da
preterano radite. Nema potrebe za žurbom. Radićemo polako.“

„Kladim se da je tako bilo“, rekao sam.

„Šta bi to trebalo da znači?“

„Nije hteo da mu platiš ekipu za selidbu i nije hteo tvoj novac. Hteo je
tvoje vreme. Mislim da te je proučavao. Tragao je za propratnim efektima. Šta
si ti mislio?“

„Tada? Ništa. Plovio sam na golemom oblaku sreće. Da me je propovednik

zamolio da opljačkam banku, verovatno bih pokušao da to učinim. Možda si u
pravu, kad malo razmislim o tome. Nije bilo mnogo posla. Imao je malo robe
za prodaju. U prostorijama iza radnje bilo je više predmeta, ali bi s dovoljno
velikim kamionom za selidbu sve to prevezli za dva dana. Rastegao je posao
na čitavu nedelju.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Da, slažem se. Posmatrao
me je.“

„Proučavao te je. Tragao je za propratnim efektima.“ Pogledao sam na sat.

Za petnaest minuta treba da budem u studiju. Zakasniću ako se još zadržim u
prostoru za piknik. „Prošetaj sa mnom do Studija 1. Opiši mi ih usput.“
 Krenuli smo prema studiju. Hju mi je pričao o nesvesticama koje su
usledile posle Džejkobsovog električnog tretmana gluvoće. Prvih nekoliko
dana bile su kratke, ali česte. Nije ih pratio osećaj gubitka svesti. Našao bi se
na drugom mestu i shvatio da je prošlo pet minuta. Ili deset. Dva puta mu se to
desilo dok su utovarivali opremu i polovnu robu u stari kamion koji je
Džejkobs od nekog pozajmio (možda od još jednog na čudesan način izlečenog
pacijenta; Hju nikad nije saznao je li to istina - prečasni nije govorio o tim
stvarima).

„Pitao sam ga šta se desilo u periodima zamračenja. Rekao je ništa.

Nastavili bismo da nosimo predmete i razgovaramo kao da se ništa nije
desilo.“

„Da li si mu verovao?“

„Jesam. Više mu ne verujem.“

Jedne noći - pet ili šest dana posle tretmana - sedeo je u zapuštenoj
hotelskoj sobi i čitao knjigu. Iznenada se našao u ćošku, okrenut zidu.

„Jesi li išta govorio?“ pitao sam razmišljajući; Nešto se desilo. Nešto,

nešto, nešto.

„Ne“, rekao je. „Ali...“

„Šta ali?“

Odmahnuo je glavom, pritisnut sećanjem. „Skinuo sam pantalone i obukao

patike. Stajao sam tamo u gaćama i patikama. Blesavo, zar ne?“

„Veoma blesavo“, rekao sam. „Koliko dugo su te mini-nesvestice

spopadale?“

„Druge nedelje javile su se nekoliko puta. Treće nedelje su sasvim nestale.

Bilo je još nečeg, što je duže trajalo. Nečeg s očima. Te... pojave. Prizmatike.
Ne znam kako da ih nazovem. Desile su se desetak puta u sledećih pet godina.
Odonda se nisu ponovile.“

Stigli smo do studija. Muki nas je čekao. Okrenuo je bejzbol kapu Bronkosa
naopako. Zbog nje je ličio na najstarijeg skejtera na svetu. „Bend je unutra.
Vežbaju.“ Spustio je glas. „Narode, jebeno su grozni.“

„Reci im da ćemo malo zakasniti. Nadoknadićemo im kašnjenje dodatnim

studijskim vremenom.“

Muki je pogledao Hjua, pa mene, a zatim ponovo Hjua. Merio je

emocionalnu temperaturu. „Hej, niko neće biti otpušten, zar ne?“

„Neće, ako opet ne zaboraviš da isključiš uređaje u studiju“, reče Hju.

„Ulazi unutra i pusti odrasle da na miru razgovaraju.“

Muki je salutirao i ušao u studio.

Hju se okrenuo prema meni. „Prizmatike su bile mnogo iščašenije od

nesvestica. Ne znam kako da ih opišem. Morao bi da ih doživiš da bi shvatio o
čemu se radi.“

„Pokušaj.“

„Uvek bih unapred znao kad će se dogoditi. Radio bih isto što i svakog
dana, kad bi mi se vid iznenada izoštrio.“

„Kao sluh posle tretmana?“

Odmahnuo je glavom. „Ne, to sa sluhom desilo se odistinski. I dan-danas

bolje čujem nego pre tretmana. Znam da bi svaka provera to potvrdila, iako
nikad nisam preduzeo neku. Ne, to sa vidom sličnija je... znaš li kako
epileptičar zna da će dobiti napad po golicanju u zglobovima ili fantomskom
mirisu?“

„Prethodnica.“

„Upravo tako. Osećaj izoštravanja vida bio je prethodnica. Ono što bi se

zatim desilo je... boja.“

„Boja.“

„Svet bi se ispunio crvenom, plavom i zelenom bojom na obodima

predmeta. Menjale su se. To je podsećalo na gledanje kroz prizmu, koja
povećava predmete, razbijajući ih na komade.“ Potapšao se po čelu,
izražavajući frustraciju. „Ne mogu tačnije da ti opišem tu pojavu. U tih trideset
do četrdeset sekundi činilo mi se da mogu da gledam kroz svet, i da je iza
njega još jedan, drugačiji, stvarniji svet.“

Zagledao se u mene.

„To su bile prizmatike. Do danas ih nikom nisam pomenuo. Strahovito su

me plašile.“

„Nisi ih pomenuo prečasnom?“

„Učinio bih to, ali je on otišao pre no što se prva dogodila. Nije bilo
upečatljivog rastanka, samo poruka s obaveštenjem da mu se ukazala dobra
poslovna prilika u Džoplinu. To se desilo šest meseci posle čudesnog
izlečenja. Vratio sam se u Nederland. Prizmatike... bile su divne na neopisiv
način. Nadam se da ih više nikad neću doživeti. Ako je taj drugi svet stvarno
tamo, ne bih želeo da ga vidim. Ukoliko je u mom umu, voleo bih da tamo i
ostane.“

Muki je izašao iz studija. „Naoštreni su da krenu, Džejmi. Pozabaviću se

njima, ako želiš. Ne mogu da zeznem, jer su Ded Milkmeni u poređenju s ovim
tipovima pravi Bitlsi.“

To je moguće, ali tipovi su ti istresli gotovinu za snimanje. „Ne, ulazim.

Reci im da sačekaju još dva minuta.“

Nestao je.

„Pa“, reče Hju. „Rekao sam ti šta sam imao, ali nisam čuo tvoju priču. Još
želim da je čujem.“

„Večeras oko devet imaću sat vremena. Doći ću do glavne zgrade da ti

ispričam moju priču. Neće dugo trajati. U osnovi je ista kao tvoja: tretman,
lek, propratni efekti koji su se s vremenom proredili i sasvim nestali.“ Nisam
govorio celu istinu. Žurio sam na snimanje.
 „Nisi imao prizmatike?“

„Ne. Bilo je nečeg drugog. Turetov sindrom, bez psovanja.“ Odlučio sam
da snove o mrtvim članovima porodice zadržim za sebe, makar izvesno vreme.
Možda su to bili moji uvidi u Hjuov drugi svet.

„Moramo da ga vidimo.“ Hju me je uhvatio za ruku. „Zaista moramo.“

„Mislim da imaš pravo.“

„Ali bez svečane večere, važi? Ne želim da razgovaram s njim. Posmatraću

ga, to je sve.“

„Fino“, rekao sam i pogledao na njegovu ruku. „Pusti me pre nego što mi
ostane masnica. Moram da snimam muziku.“

Pustio me je. Ušao sam u studio da bih se suočio sa zvukom nekog lokalnog
pank benda koji je svirao numere koje su Ramonsi u kožnim jaknama i nitnama
mnogo bolje izvodili sedamdesetih. Osvrnuo sam se preko ramena. Hju je još
stajao na istom mestu, gledajući planine.

Svet iza sveta, pomislio sam. Izgnao sam tu misao iz glave - bolje reći,
pokušao sam - i krenuo na posao.

Nisam lako popuštao pred zahtevima savremenog života. Godinu dana otezao
sam s kupovinom laptopa. U studiju jedan i dva 2008. godine bilo je dovoljno
kompjutera. Većinu numera snimali smo s Makovim programima. Na pauzi u
pet izguglao sam Č. Denija Džejkobsa i pronašao hiljade referenci. Po svoj
prilici propustio sam dosta toga otkad se Č. Deni pre deset godina prvi put
pojavio na nacionalnoj sceni. Nisam krivio sebe zbog toga. Retko sam gledao
televiziju. Moje zanimanje za popularnu kulturu vrtelo se oko muzike. Davno
sam prestao da idem u crkvu. Stoga nije ni čudo što sam propustio pojavu
propovednika kog je Vikipedija krstila kao Oral Roberts dvadeset prvog veka.

Nije izgradio megacrkvu, ali je njegov nedeljni Sat jevanđeoske

isceliteljske moći bio prenošen od obale do obale na jeftinim kablovskim
kanalima, što je verovatno donosilo veliku zaradu od darova ljubavi. Emisije
su snimane na Starovremenskim šatorskim rivajvalima, koji su putovali po
zemlji (držao se dalje od Istočne obale, gde su ljudi verovatno malo manje
lakoverni). Na internetu je bilo mnoštvo Džejkobsovih fotografija. Na njima se
videlo da stari, ali se fanatični i povređeni izraz u njegovim očima nikad nije
menjao.

Pozvao sam Džordžiju Donlin nedelju dana pre no što smo Hju i ja krenuli na
put da vidimo Džejkobsa u prirodnom okruženju. Zamolio sam je da mi da
telefonski broj njene ćerke - one koja je studirala informatiku na Univerzitetu
Kolorado. Zvala se Brajana.

Bri i ja smo obavili vrlo zanimljiv razgovor.

 VIII

PREDSTAVA U ŠATORU
Šatra je bila na sto deset kilometara od Nederlanda, na vašarištu Oblasti
Noris, što je Hjuu i meni davalo dovoljno vremena za priču. A opet, jedva da
smo progovorili dok nismo stigli istočno od Denvera. Sedeli smo i posmatrali
okolinu. To je bio savršen letnji dan, ako se izuzme večito prisutna linija
smoga iznad Arvade.

Hju je uključio radio. KXKL je puštao stare hitove. Rekao je: „Da li je tvoj
brat Konrad imao problema nakon što mu je prečasni izlečio laringitis ili šta
god da je to bilo?“

„Nije, ali me to ne iznenađuje. Džejkobs je rekao da je izlečenje bilo lažno,

placebo. Oduvek sam smatrao da je govorio istinu. Verovatno je tako bilo. Ne
zaboravi da je bio na samom početku istraživanja. U to vreme smatrao je bolji
prijem televizijskog signala pozamašnim zadatkom. Konov um tragao je za
izgovorom da se oporavi.“

„Pouzdanje je moćno sredstvo“, složio se Hju, „baš kao i vera. Pomisli na

sve te grupe i solo izvođače koji se guraju da snime kompakt-diskove iako ih
retko ko kupuje. Jesi li istraživao Č. Denija Džejkobsa?“

„Prilično. Džordžijina ćerka pomaže mi u tome.“

„I ja sam nešto prčkao. Kladio bih se da je veliki broj čudotvorno izlečenih

sličan tvom bratu. Ljudi s psihosomatskim problema pomisle da su izlečeni
kad ih pastor Deni dodirne magičnim božjim prstenjem.“

To bi mogla biti istina. Radio sam s Džejkobsom na vašarištu u Talsi. Tamo

je naučio kako da upriliči uverljivu predstavu. Znao je da mora ponuditi i malo
mesa, uz privlačne mirise s roštilja. Žene koje objavljuju da su im migrene
prestale i muškarci koji kliču da su se rešili išijasa jesu odlični, ali nisu
vizuelno spektakularni. Nisu mogli da se porede s Munjevitim portretima.

Pronašao sam najmanje dvadeset veb-sajtova koji su se trudili da ga

raskrinkaju. Jedan se zvao Č. DENI DŽEJKOBS: VERNIK PREVARANT.
Stotine ljudi javljalo se na ovim sajtovima tvrdeći da su kancerozni tumori
koje pastor otklanja samo svinjske džigerice i kozje iznutrice. Bilo je mnogo
fotografija uprkos zabrani unošenja foto-aparata na službe i revnosnim
redarima, koji su oduzimali aparate prekršiocima. Veliki broj je izgledao kao
materijal sa zvaničnog sajta Č. Denija. Na nekima je svetlucava masa u
njegovim rukama zaista podsećala na kozje iznutrice. Pretpostavljao sam da su
tumori bili lažni - taj deo predstave bio je suviše opsenarski da bi bio stvaran.
Ali to nije značilo da je sve što je Džejkobs radio bilo lažno. Dvojica u
linkoln kontinentalu veličine manjeg broda mogla su da posvedoče da su neka
od njegovih izlečenja verodostojna.

„Hodao si u snu i izvodio nevoljne pokrete“, reče Hju. „Taj poremećaj se,
prema VebMD7

, zove mioklonus. U tvom slučaju je bio privremen. Nagon da se ubadaš mogao

bi značiti da si duboko u sebi želeo da koristiš iglu.“

„To je sušta istina.“

„Imao sam gubitke svesti. Za to vreme pričao sam i hodao. To liči na posledice
pijanstva, samo bez pića.“

„I prizmatike“, rekao sam.

„Uh-hm. Tu je i devojka iz Talse koju si pomenuo. Ona što je ukrala minđuše u

juvelirnici. To je bila najdrskija i najgluplja pljačka na svetu.“

„Mislila je da joj pripadaju zato što su bile na njenoj fotografiji. Kladio bih se
da je obilazila butike u Talsi tragajući za haljinom.“

„Seća li se razbijanja vitrine?“

Odmahnuo sam glavom. Otišao sam iz Talse pre no što je Keti Mors izvedena
na suđenje. Brajana Donlin pronašla je kratak članak o njoj na internetu.
Devojka je tvrdila da se ničeg ne seća. Sudija joj je poverovao. Zatražio je
veštačenje psihologa. Oslobodio ju je, pod uslovom da se roditelji brinu o
njoj. Odonda više nije privlačila pažnju javnosti.

Hju je zaćutao, baš kao i ja. Gledali smo put ispred sebe. Napustili smo
planine. Pružao se, prav kao strela, sve do horizonta. Konačno je rekao: „Zašto
to radi, Džejmi? Zbog novca? Misliš da je godinama radio na vašarima da bi
jednog dana rekao sebi: Aha, ovo je sića, zašto ne bih počeo da izigravam
propovednika iscelitelja i zaradio velike pare?“

„Možda, ali nikad nisam imao utisak da je Čarliju Džejkobsu stalo do velikih
para. Taj više ne mari za boga, izuzev ako se nije okrenuo za trista šezdeset
stepeni, nakon što je upropastio svoju svešteničku karijeru u mom gradiću. U
Talsi nije pokazivao nikakvu sklonost prema religiji. Bilo mu je stalo do žene i
sina - album s fotografijama koji sam našao u njegovoj kući na točkovima bio
je toliko često korišćen da se svakog časa mogao raspasti. Siguran sam da mu
je stalo do eksperimenata. Kad je reč o tajnom elektricitetu, on je kao
gospodin Tod sa svojim automobilom.“8

„Ne razumem.“

„Hteo sam da kažem da je opsednut njime. Ako bih morao da pogađam, rekao
bih da mu je novac potreban da bi unapredio rezultate istraživanja. Ovako
zarađuje više nego na vašaru.“

„Znači da isceljenje nije cilj, da nije najvažnije?“

Nisam bio siguran, ali sam mislio da nije. Organizovanje isceliteljske turneje s
religijskom potkom mogla je biti i cinična šala na račun vere koju je odbacio,
kao i povratak skupljanju lakih para u obliku darova od srca, ali me Džejkobs
nije izlečio zarad novca. Hrišćansku ruku pružio mi je tip koji je odbacio
crkveno učenje, ali ne i dva osnovna postulata Isusovog učenja: blagost i
milosrđe.

„Ne znam gde je krenuo“, rekao sam.

„Misliš li da on zna?“
„Mislim da zna.“

„Pomenuo si tajni elektricitet. Pitam se zna li šta je to.“

Pitao sam se da li uopšte mari za njegovu suštinu. To je bila zastrašujuća

misao.

Vašar u Norisu održavao se u drugoj polovini septembra. Pre nekoliko godina

išao sam tamo s prijateljicom. To je bila velika priredba. U junu smo zatekli
gotovo pusto vašarište. Na njemu je bila samo velika platnena šatra. Podignuta
je na mestu rezervisanom za najnemoralnije vašarske atrakcije - kockarske
jazbine i one s golim curama. Velika parkirališta bila su puna automobila i
kamioneta. Na velikom broju starih branika behu nalepnice s porukama poput
ISUS JE UMRO ZA MENE, JA ŽIVIM ZA NJEGA. Iznad šatre, verovatno na
centralnoj motki, bio je golemi električni krst, okružen trakama crvene, bele i
plave boje. Iz šatre je dopiralo glasno muziciranje gospel orkestra praćeno
ritmičkim tapšanjem publike. Posetioci su još pristizali. Većina je imala sedine
u kosi, ali bilo je dosta mladog sveta.

„Reklo bi se da se dobro zabavljaju“, reče Hju.

„Da. Putujući šou bratske ljubavi i spasenja.“

Svež vetar duvao je s ravnica. Oko šatora je bilo prijatnih devetnaest

stepeni, ali je u njemu bilo dvadeset stepeni toplije. Video sam seljake u
pantalonama na tregere i starije žene rumenog srećnog lica. Video sam
muškarce u odelima i žene u haljinama, koji kao da su došli iz kancelarija u
Denveru. Ugledao sam i kontingent pomoćnih radnika Čikana, u farmerkama i
košuljama. Kod nekih su se ispod podvrnutih rukava nazirale robijaške
tetovaže, među kojima je bilo i nekoliko suza od mastila. Prvi red zauzimala je
brigada invalidskih kolica. Šestočlani bend žestoko je obavljao svoj posao.
Ispred njih se pola tuceta bucmastih cura ljuljalo u širokim horskim haljinama
boje burgunca: Devin Robinson i Gospel Robins. Pljeskale su visoko
podignutim rukama. Beli zubi sevali su sa smeđih lica.

Devin je plesala ispred njih s bežičnim mikrofonom u ruci. Ispustila je

muzikalni krik koji nije zaostajao za Aretinim u najboljim godinama i
zapevala.
„Isus mi je u srcu,
Da, tako je, da tako je,
Podići ću se u blaženstvu, a možeš i ti!
Mogu da putujem danas
Zato što je sprao moje grehe.
Isus mi je u srcu, da tako je!“

Pozivala je verne da joj se pridruže. Rado su se odazivali. Hju i ja smo

stali pozadi, jer je šator kapaciteta hiljadu osoba bio pun. Hju se nagnuo prema
meni i povikao mi u uvo: „Kakav glas! Veličanstvena je!“

Klimnuo sam i zatapšao. Otpevala je pet strofa s mnogo da, tako je. Oblio
ju je znoj kad je završila. Pokrenula je i ljude u invalidskim kolicima. Urlik u
Aretinom stilu s visoko podignutim mikrofonom označio je vrhunac numere.
Klavijaturista i gitarista su unedogled otezali poslednji akord.

Kad su konačno utihnuli, povikala je: „Dajte mi aleluja, vi divni ljudi!“

Poslušali su je.

„Pružite mi božju ljubav, iz sveg grla!“

Pružili su joj božju ljubav, iz sveg grla.

Zadovoljna učinkom, pitala ih je jesu li spremni za Ala Stempera. Dali su

joj do znanja da su više nego spremni.

Bend je prešao na nešto laganije i raspekmeženije tonove. Ljudi su sedali

na stolice na sklapanje. Ćelavi crnac izašao je na binu žustrim korakom. Nosio
je svojih sto pedeset kila otmeno lako.

Hju se nagnuo napred. Sad je mogao da govori tiše. „Sedamdesetih je

pevao s Vo-Lajtima. U to doba bio je mršav kao pritka za paradajz. Imao je
afro dovoljno veliki da se u njemu sakrije stočić za kafu. Mislio sam da je
otego papke. Trebalo bi da je mrtav, kad se uzme u obzir sav kokain koji je
pošmrkao.“

Stemper je smesta potvrdio njegove reči. „Bio sam veliki grešnik“, priznao
je pred publikom. „Danas sam, nek je hvaljen Gospod, samo čovek velikog
apetita.“

Nasmejao ih je. Smejao se s njima. Naglo se uozbiljio.

„Spašen sam Isusovom milošću. Pastor Deni Džejkobs izviđao me je od

zavisnosti. Neki od vas se možda sećaju sekularnih pesama koje sam pevao s
Vo-Lajtsima, još manji broj se seća onih što sam pevao dok sam samostalno
nastupao. Danas pevam druge pesme, sve bogom poslate melodije koje sam
nekad zaobilazio...“

„Slava Isusu!“, povikao je neko iz publike.

„Tako je, brate, slavi njegovo ime. Ja ću ga slaviti pesmom.“

Upustio se u Let the Lower Lights Be Burning, himnu koju sam dobro
zapamtio u detinjstvu. Pevao je dubokim i iskrenim glasom od kog mi je srce
zatreperilo. Većina okupljenih pevala je s njim, blistavih očiju.

Otpevao je još dve pesme (melodija i prateći ritam druge opasno je

podsećao na Let’s Stay Together Ala Grina) i najavio Gospel Robinse. Pevali
su; pevao je s njima; pravili su divnu galamu zazivajući Gospoda. Poterali su
vernike stazom ka dobrom Bogu i Isusu. Gomila je ustala. Tapšala je
zajapurenih lica. Svetla u šatoru su se pogasila, izuzev sjajne bele tačke levo
na sceni, gde je stupio Č. Deni Džejkobs. Bio je to moj Čarli i Hjuov
propovednik. Koliko se promenio od našeg poslednjeg susreta.

Široki crni kaput - sličan onom koji je Džoni Keš nosio na sceni - donekle
je skrivao njegovu mršavost. Skeletno lice otkrivalo je istinu. Bilo je tu i
drugih istina. Mislim da većina ljudi koji pretrpe strahovite gubitke u životu -
velike tragedije - stigne do raskršća. Možda ne odmah, već kad šok od gubitka
izvetri. To se ponekad desi posle nekoliko meseci ili godina. Prošire se zbog
onog što su iskusili ili se suze. Neću se izvinjavati ako ova tvrdnja nekom
zvuči njuejdžerski. Pretpostavljam da je to moguće, ali znam o čemu govorim.

Čarls Džejkobs se suzio. Usta su mu se svela na bledu crtu. Crne oči su mu

gorele, ali su bile manje i okružene mrežom bora, nekako zatomljene. Srdačni
mladić koji mi je pomogao da napravim pećine na planini Lobanji kad sam
imao šest godina, čovek koji me je brižno saslušao kad sam mu rekao da je
Kon onemeo... taj čovek sad je izgledao kao stari upravnik škole u Novoj
Engleskoj dok se sprema da išiba neposlušnog đaka.

Zatim se osmehnuo. Taj osmeh dao mi je nade da je mladić koji se

sprijateljio sa mnom još negde unutar ovog obmanjivača provincijskih
lakovernika. Osmeh mu je obasjao čitavo lice. Gomila je tapšala. Delom i od
olakšanja, pomislio sam. Podigao je ruke, zatim ih je spustio, s dlanovima
nadole. „Sedite, braćo i sestre. Sedite, dečaci i devojčice. Zbližimo se jedni s
drugima.“

Seli su, uz neobičan šuštav zvuk. Tišina je zavladala u šatri. Svi pogledi
počivali su na njemu.

„Donosim vam dobre vesti, koje ste već čuli: Bog vas voli. Da, voli svakog
od vas, one što su živeli uzornim životom i one do guše u grehu. Toliko vas
voli da je dao voljenog sina jedinca - Jovan, 3:16. Uoči raspeća njegov sin
molio je da budete sačuvani od zla - Jovan, 17:15. Kad nas Bog kori, kad nam
šalje teret i tegobe, čini to s ljubavlju - Dela apostolska, 17:11. I zar ne može
da otkloni te terete i tegobe u istom duhu ljubavi?“

„Da, slavite Boga!“, stigao je ushićeni urlik iz grla brigade u invalidskim

kolicima.

„Stojim pred vama, lutalica po drumovima Amerike i posuda božje ljubavi.

Hoćete li me prihvatiti, kao što ja vas prihvatam?“

Povikali su da hoće. Znoj je curio niz moje i Hjuovo lice, kao i niz lica
ljudi oko nas. Džejkobsovo lice bilo je suvo i blistavo, iako je vazduh oko
njega morao biti vreliji zbog reflektorskog snopa. Dodajte crni kaput.

„Bejah oženjen i imadoh dečačića“, rekao je. „Došlo je do jezive nesreće.

Podavili su se.“

Trgnuo sam se kao da me je neko polio hladnom vodom. Evo laži, iako nije
bilo razloga za nju. Bolje reći: nije bilo nijednog koji bi mi pao na pamet.

Publika je zažamorila - gotovo jeknula. Veliki broj žena i nekoliko

muškaraca su zaplakali.

„Okrenuo sam lice od Boga. Prokleo sam ga u srcu. Lutao sam po divljini.
O, bio sam u Njujorku, Čikagu, Talsi, Džoplinu, Dalasu, Tihuani, Portlandu u
Mejnu i Portlandu u Oregonu, i svuda beše isto. Svuda beše divljina. Odlutao
sam od Boga, ali nikad nisam odlutao od sećanja na ženu i dečačića. Prestao
sam da propovedam Isusovo učenje, ali nikad nisam odustao od ovog.“

Podigao je levicu, pokazujući zlatnu traku, preširoku i predebelu za običan

venčani prsten.

„Žene su me iskušavale, naravno da jesu. Muškarac sam, a Potifarova

supruga je uvek među nama.“

„Slava nek je Gospodu!“, povikala je neka žena, koja je verovatno mislila

da bi poznala Potifarovu suprugu, ako bi videla tu napaljenu kurvetinu u odeći
matrone.

„I jednog dana, nakon što sam se odupro naročito opakom iskušenju...

neobično zavodljivom... primih otkrivenje božje poput Saula, na putu za
Damask.“

„Božja reč!“, povika neki čovek. Podigao je ruke ka nebesima (tačnije ka

krovu šatre).

„Bog mi je rekao da imam posla i da se on sastoji u uklanjanju tuđeg tereta i

tegoba. Došao mi je u snu i rekao da stavim još jedan prsten, koji će
označavati moje venčanje s učenjima božjim, preko njegove svete reči i
učenjem njegovog sina, Isusa Hrista. Zatekoh se u Feniksu. Radio sam u
bezbožničkoj karnevalskoj predstavi. Bog mi je rekao da se zaputim u pustinju,
bez hrane i vode, kao starozavetni prorok. Kazao mi je da ću u pustinji naći
prsten mog drugog i konačnog venčanja, i da ću, ako ostanem veran tom zavetu,
učiniti mnoga dobra dela, da će me objediniti sa suprugom i sinom u raju i da
će naše istinsko venčanje biti nanovo osvećeno pored njegovog svetog trona i
u njegovoj svetoj svetlosti.“

Sa svih strana čuli su se krici i usklici. Žena u strogom poslovnom kostimu,

mrežastim čarapama i otmenim cipelama s niskom petom kleknula je u prolazu
između sedišta i počela da govori rečnikom koji se sastojao isključivo od
samoglasnika. Muškarac u njenom društvu - suprug ili momak - kleknuo je kraj
nje i obuhvatio joj glavu rukama, s nežnim osmehom, pomažući joj da nastavi.

„Ne veruje ni u jednu reč“, rekao sam. Bio sam zaprepašćen. „Svaka
njegova reč je laž. To je tako očigledno.“

Ali nije bilo. Hju me nije čuo. Opčinjeno je zurio u govornika. Šatra je
uzavrela od radosti. Džejkobsov glas nadjačao je galamu. Tutnjao je preko
hvalospeva zahvaljujući elektricitetu (i bežičnom mikrofonu).

„Hodio sam čitav dan. Pronašao sam hranu koju je neko ostavio u kanti za
smeće na izletištu. Pojeo sam je. Pronašao sam pola boce koka-kole pored
staze. Ispio sam je. Bog mi reče da napustim stazu. Poslušao sam ga, iako se
tada već smrklo i mada su i bolji poznavaoci prirode i tog kraja ostavili kosti
u toj pustinji.“

Sigurno si zašao duboko na gradsku periferiju, pomislio sam. Možda si

stigao do bogataškog Nort Skotsdejla.

„Noć je bila mračna i oblačna. Nijedna zvezda nije sijala. Oblaci su se,
posle ponoći, razdvojili. Mesečev zrak osvetlio je gomilu stenja. Prišao sam
označenom mestu. Ispod kamenja nađoh... ovo.“

Podigao je desnicu. Na trećem prstu bila je druga debela zlatna traka.

Publika je taj gest pozdravila aplauzima i alelujama. Zalud sam pokušavao da
u tom nazrem neki smisao. Ovi ljudi koristili su se redovno kompjuterima da bi
kontaktirali sa prijateljima i pratili vesti, meteorološke satelite i presađivanje
pluća uzimali su zdravo za gotovo i očekivali da žive trideset i četrdeset
godina duže od svojih predaka. Ipak su nasedali na priču u odnosu na koju su
Deda Mraz i vila Zubićka bili suvi realizam. Alavo su gutali servirana govna.
Pala mi je na pamet uznemirujuća ideja da i on uživa u svemu ovom. Od nje
sam se osećao još gore. Ovo nije bio čovek kog sam upoznao u Harlou ili onaj
što me je primio u svoju kuću na točkovima one noći u Talsi. Morao sam da
priznam da se ovo odavno kuvalo, kad sam se setio kako se poneo prema
nesrećnom, gnevnom, prostodušnom ocu Keti Mors.

Ne znam da li mrzi ove ljude, pomislio sam, ali ih sigurno prezire.

 Možda sam se varao. Možda ga nije zanimalo ništa izuzev onog što će posle
predstave pokupiti iz pletenih korpi za skupljanje priloga.

U međuvremenu je nastavljao svoju ispovest. Bend je zasvirao kad je

progovorio, raspaljujući gomilu. Gospel Robins ljuljale su se i tapšale.
Publika im se pridružila.

Džejkobs je govorio o prvim oklevajućim isceljenjima s prstenjem od dva

venčanja - sekularnog i svetog. Govorio je o saznanju da Bog želi da on
prenese svoju poruku ljubavi i isceljenja što široj publici. Bog je na njegove
ponovljene tvrdnje - koje je izgovarao na kolenima i u najcrnjoj duševnoj
agoniji - da nije vredan odgovarao da ga nikad ne bi obdario prstenjem da je
to istina. Džejkobs kao da je tvrdio da je dugo razgovarao s Bogom o tim i
drugim pitanjima, duvaneći iz lula u nekoj nebeskoj sobi za pušenje, s
pogledom na rajska brda.

Mrzeo sam njegov sadašnji izgled - to usko lice školskog upravnika i

plavičasti sjaj u očima. Mrzeo sam i crni kaput. Vašarski opsenari taj kaput
zovu sakoom za predstave. To sam naučio još u Zabavnom parku Bel radeći na
Džejkobsovim Munjevitim portretima.

„Hoćete li mi se pridružiti u molitvi?“, pitao je Džejkobs. Pao je na kolena

s nečim što je ličilo na kratkotrajnu grimasu bola. Reumatizam? Artritis? Isceli
sebe, pastore Deni, pomislio sam.

Vernici su pali na kolena, uz još jedan moćni šušanj odeće i uzbuđeno

mrmljanje. Mi s rubova šatre učinismo isto. Gotovo da sam se odupro nagonu -
ovo je čak i odmetnutom metodisti poput mene zaudaralo na cirkusko
svetogrđe - ali nikako nisam želeo da privučem njegovu pažnju, kao nekad u
Talsi.

Spasao ti je život, pomislio sam. Ne želiš da to zaboraviš.

To je istina. I godine posle toga behu dobre. Zažmurio sam, ne u molitvi,

već zbog zbunjenosti. Požalio sam što sam došao, ali nisam imao izbora. Ne
beše to prvi put da sam poželeo da nisam zamolio Džordžiju Donlin da me
spoji s njenom kompjuterski osvešćenom ćerkom.
 Sad je bilo prekasno.

Pastor Deni se molio za prisutne u šatri. Molio se i za one vezane za dom,

koji su hteli da budu u njoj, a nisu mogli da dođu. Molio se za sve muškarce i
žene dobre volje. Molio se za Sjedinjene Američke Države i da bog obdari
njene vođe svojom mudrošću. Zatim se bacio na posao.

Pomolio se bogu da obavi isceljenje preko njegovih ruku i svetih prstenova,

ako to odgovara njegovoj volji.

Bend je svirao.

„Ima li među vama onih koji bi želeli da budu isceljeni?“, pitao je dok je
ustajao na noge s novom bolnom grimasom. Al Stemper je zakoračio napred da
mu pomogne, ali je Džejkobs mahnuo rukom u pravcu nekadašnjeg soul
pevača. „Ima li među vama onih s teškim teretom koji bi želeli da ga skinu i
tegobama kojih bi želeli da se oslobode?“

Kongregacija mu je glasno poručila da takvih ima. Ljudi u kolicima i

hronični bolesnici iz prva dva reda pomno su ga posmatrali, baš kao i svi
ostali. Mnogo njih izgledalo je namučeno i nasmrt bolesno. Bilo je onih u
zavojima, unakaženih, s maskama za kiseonik, svenulim udovima i protezama.
Bilo je onih koji su se bespomoćno trzali i ljuljali zato što su im cerebralnom
paralizom napadnuti mozgovi igrali kolce u lobanjama.

Devin i Gospel Robins zapevale su Jesus Says Come Forth tiho kao
prolećni povetarac u pustinji. Redari u ispeglanim farmerkama, belim
košuljama i zelenim jaknama pojavili su se kao nekom magijom. Počeli su da u
centralnom prolazu između sedišta organizuju red od osoba koje su se nadale
izlečenju. Njihove kolege - mnogo njih - kružile su po gomili s pletenim
korpama za sakupljanje priloga, tako velikim da su ličile na košare. Zveckanje
novčića se retko čulo. Većina ljudi ubacivala je presavijene zelembaće - ono
što karnevalski radnici zovu kolačićima. Ženu koja je klečeći nerazumljivo
govorila njen suprug ili momak vratio je u stolicu na rasklapanje. Kosa joj je
visila oko porumenelog ushićenog lica. Sako joj je bio prašnjav.

I ja sam se osećao prljavo, ali smo stigli do onoga što sam hteo da vidim. Iz
džepa sam izvukao beležnicu i hemijsku olovku. Već je sadržala nekoliko
navoda. Neki su bili plod mojih pretraživanja, a neki doprinos Brajane Donlin.

„Šta radiš?“, pitao je Hju tihim glasom.

Odmahnuo sam glavom. Očekivalo se da izlečenja počnu svakog časa.

Video sam dovoljno video-zapisa s veb-sajta pastora Denija da znam kako će
se odvijati. Ovo je stara škola, rekla je Bri, nakon što je odgledala nekoliko
snimaka.

Žena u kolicima zakotrljala se napred. Džejkobs ju je pitao za ime. Prineo

je mikrofon njenim usnama. Drhtavim glasom predstavila se kao Rouina
Mintur, nastavnica u školi pristigla čak iz De Mojna. Spopao ju je nesnosan
artritis, zbog kog više nije mogla da hoda.

Zapisao sam njeno ime u beležnici, pored Mejbel Džergens, koju je pre
mesec dana u Albukerkiju izlečio od povrede kičmene moždine.

Džejkobs je gurnuo mikrofon u spoljni džep crnog kaputa. Šakama je

obuhvatio glavu bolesnice. Pritisnuo je prstenje na njene slepoočnice i njeno
lice na svoje grudi. Zatvorio je oči. Usne su joj se pomakle u tihoj molitvi... ili
ko zna već čemu. Žestoko se trznula. Ruke su joj poletele uvis. Lepršale su kao
bela krila. Zurila je u Džejkobsovo lice. Raširila je oči od zaprepašćenja ili
od posledica električnog udara.

Zatim je ustala.

Gomila je uskliknula aleluja. Zagrlila je Džejkobsa i pokrila njegove

obraze poljupcima. Nekoliko ljudi zavitlalo je šešire u vazduh. Tako nešto
viđao sam samo u bioskopu. Džejkobs ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema
publici - obuzetoj žudnim iščekivanjem, ne isključujući ni mene - i posegnuo
za mikrofonom, tečnim izvežbanim pokretom iskusnog vašarskog zabavljača.

„Pođi ka svom suprugu, Rouina!“, zagrmeo je Džejkobs preko mikrofona.

„Hodaj ka njemu i slavi Isusa svakim korakom! Slavi Boga svakim korakom!
Slavi njegovo sveto ime!“

Zateturala se ka mužu. Ridajući, ispružila je ruke da bi lakše održala

ravnotežu. Redar u zelenoj jakni gurao je kolica iza nje u slučaju da je noge
izdaju... ali nisu.

Isceljenja su trajala čitav sat. Muzika nije prestajala da svira, baš kao što
se nisu zaustavljali ni redari koji su obilazili publiku s dubokim pletenim
košarama. Džejkobs nije izlečio sve, ali sam video da je ekipa za sakupljanje
priloga dobrano ispraznila džepove prisutnih, sve do kreditnih kartica. Veliki
broj ljudi u kolicima nije uspeo da se digne nakon što je bio dotaknut svetim
prstenovima. Pola tuceta jeste. Zabeležio sam njihova imena i precrtao sve
koji su izgledali sjebano nakon Džejkobsovog isceliteljskog dodira.

Žena s kataraktom rekla je da je progledala. Pod bleštavom svetlošću činilo

se da je mlečna koprena nestala iz njenih očiju. Iskrivljena ruka se ispravila.
Uplakana beba s nekom vrstom srčane mane prestala je da plače, kao da je
neko pritisnuo nevidljivo dugme. Čovek koji je iscelitelju prišao na štakama,
pognute glave strgnuo je udlagu s vrata i odbacio štake. Žena koja je patila od
uznapredovalog otkazivanja pluća odbacila je masku za kiseonik. Objavila je
da slobodno diše i da je težina koja joj je pritiskala grudi nestala.

Simptomi velikog broja bolesti nisu se mogli videti golim okom. U publici
je moglo biti podmetnutih prevaranata. Jedan od sumnjivih bio je čovek sa
čirom koji je tvrdio da je stomak prestao da ga boli prvi put posle tri godine
ili žena s dijabetesom - i jednom nogom odsečenom ispod kolena - koja je
rekla da ponovo oseća ruke i preostale prste na nogama. Nekoliko žrtava
hroničnih migrena tvrdilo je da je njihov bol nestao, nek je hvaljen Gospod,
zauvek nestao.

Ispisao sam i njihova imena i - kad su ih izrekli - imena gradova i država iz

kojih su došli. Bri Donlin bila je sposobna cura. Zainteresovala se za projekat.
Hteo sam da joj dam što više materijala.

Džejkobs je te večeri uklonio samo jedan tumor. Nisam ni zapisao ime tog
tipa, zato što sam video kako opsenar gura ruku u crni kaput pre no što je
upotrebio magične prstenove. Ono što je pokazao zapanjenoj, opčinjenoj
publici ličilo je na teleću džigericu kakva se mogla pazariti u svakoj
prodavnici. Predao je tobožnji tumor jednom redaru u zelenoj jakni, da bi ga
ovaj gurnuo u teglu i žurno odneo sa scene.

Džejkobs je u neko doba objavio da je sa isceljenjima za tu noć gotovo.

Izgledao je veoma iscrpljeno. Uistinu se činilo da mu je duša u nosu. Lice mu
je bilo suvo, ali mu se prednji deo košulje prilepio za grudi. Zateturao se kad
je uzmakao za korak od vernih koji nisu dobili priliku (veliki broj nesumnjivo
će ga slediti do sledećeg grada u kom će podići šatru) da budu isceljeni. Al
Stemper ga je prihvatio. Džejkobs ovog puta nije odbio njegovu pomoć.

„Pomolimo se“, rekao je. Bilo je jasno da ulaže veliki trud da bi povratio
dah. Uplašio sam se da će se onesvestiti ili pasti pokošen srčanim udarom.
„Ponudimo zahvalnost Bogu, kao što smo mu nudili terete naše. Posle toga će
vas, braćo i sestre, Al i Devin s Gospel Robins ispratiti pesmom.“

Ovog puta nije ni pokušao da klekne. Kongregacija je to učinila, uključujući

i nekolicinu koja je mislila da za zemaljskog života to nikad neće učiniti.
Ponovo sam čuo šuštanje odeće. Taj zvuk zamalo je pokrio krkljanje pored
mene. Okrenuo sam se na vreme da vidim kako zadnji deo Hjuove karirane
košulje izlazi iz šatre.

Ugledao sam ga ispod svetiljke, osam metara od šatre, presavijenog u struku i

s rukama na kolenima. Noć je bila osetno hladnija. Barica između njegovih
stopala blago se dimila. Zgrčio se, dok sam prilazio. Barica se povećala.
Trgnuo se i zateturao kad sam ga dodirnuo po ruci. Zamalo što nije pao u
povraćku, što bi nam zagorčalo vožnju do kuće.

Pogledao me je kao životinja u čeljustima šumskog požara. Pribrao se i

uspravio. Izvadio je staromodnu kaubojsku maramu iz zadnjeg džepa.
Drhtavom rukom obrisao je usta. Lice mu je bilo smrtno bledo. Nešto od
bledila dugovao je nemilosrdnoj svetlosti sa stuba, ali ne sve.

„Izvini, Džejmi. Uplašio si me.“

„Primetio sam.“

„Pretpostavljam da je to zbog vrućine. Hajdemo odavde. Šta kažeš na taj

predlog? Tako ćemo izbeći gužvu.“

Krenuo je ka linkolnu. Uhvatio sam ga za lakat. Oteo se. To nije prava reč.
Stidljivo je uzmakao od mene.
 „Šta ti se desilo?“

Isprva mi nije odgovorio. Zaputio se ka svojoj drumskoj krstarici na drugoj

strani parkirališta. Išao sam pored njega. Stigao je do automobila i spustio
ruku na rosom pokrivenu haubu, kao da mu je oslonac neophodan.

„Prizmatika. Prva posle dugo, dugo vremena. Predosetio sam da će naići

dok je isceljivao poslednjeg tipa - koji je tvrdio da je posle automobilske
nesreće paralizovan od struka nadole. Sve se izoštrilo kad je ustao s
invalidskih kolica. Sve je postalo jasnije. Razumeš?“

„Nisam razumeo, ali sam klimnuo kao da jesam. Vernici su, iza nas, veselo
tapšali i iz sveg glasa pevali How I Love My Jesus.

„A zatim... kada je prečasni počeo da se moli... videh boje.“ Posmatrao me

je drhtavih usana. Izgledao je dvadeset godina starije. „Bile su mnogo sjajnije.
Razbijale su sve.“

Stisnuo me je za košulju, dovoljno jako da iskida dva dugmeta. To je bio

stisak davljenika. Oči su mu bile ogromne i užasnute.

„Zatim... zatim su se svi delići ponovo okupili, ali boje nisu nestale. Igrale
su se i uvijale kao polarna svetlost u zimskoj noći. A ljudi... više nisu bili
ljudi.“

„Šta su bili, Hju?“

„Bili su mravi“, prošaptao je. „Golemi mravi, kakvi postoje samo u

tropskim šumama. Smeđi, crni i crveni. Gledali su me mrtvim očima. Iz usta im
je kapao otrov, mravlja kiselina.“ Dugo je uvlačio vazduh. „Ubiču se ako ikad
budem video tako nešto.“

„Taj prizor je nestao, zar ne?“

„Da. Nestao je. Hvala bogu.“

Izvukao je ključeve iz džepa. Pali su u prašinu. Podigao sam ih. „Ja ću

voziti do kuće.“
 „Naravno. Ti ćeš voziti.“ Krenuo je ka suvozačevom sedištu. Zastao je da
bi mi se obratio. „I ti, Džejmi. Okrenuo sam se ka tebi. Stajao sam pored
golemog mrava. Okrenuo si se... pogledao si me...“

„Nisam, Hju. U poslednji čas primetio sam da izlaziš iz šatre.“

Izgledalo je kao da me nije čuo. „Okrenuo si se... pogledao si me... mislim

da si pokušao da se osmehneš. Boje su se vrtele oko tebe, ali su ti oči bile
mrtve, kao i kod ostalih. Usta su ti bila puna otrova.“

Nije progovorio ni reč dok nismo stigli do velike drvene kapije na ulasku u
Vučju čeljust. Bila je zatvorena. Počeo sam da izlazim iz kola da bih je
otvorio.

„Džejmi“, reče Hju.

Okrenuo sam se prema njemu. Povratio je nešto boje, ali samo malo.

„Da mi nisi pomenuo njegovo ime. Nikada. Ako ti se to desi, završio si

svoje na ovom mestu. Jesmo li se razumeli?“

Jesmo. Ali to nije značilo da ću odustati od istraživanja.

 IX

ČITANJE ČITULJA U KREVETU.

KETI MORS PONOVO. LAČIS
Brajana Donlin i ja prečešljavali smo čitulje u krevetu jednog nedeljnog jutra
početkom avgusta 2009. godine. Bri je, zahvaljujući kompjuterskom
čarobnjaštvu dostupnom isključivo istinskim zaluđenicima, upoređivala
podatke o smrtnim slučajevima iz deset najvećih američkih novina. Program je
sastavljao spisak stradalih po abecednom redu.

Nije nam bio prvi put da to radimo u tako prijatnim okolnostima, ali nam je
bilo jasno da smo sve bliži poslednjem. U septembru će otići za Njujork na
intervjue za posao u oblasti informatike u kompanijama koje odmah po
zaposlenju isplaćuju šestocifrene sume. Četiri takva intervjua bila su u njenom
kalendaru. Ja sam pak imao svojih planova. Vreme provedeno zajedno prijalo
mi je na mnogo načina. Nisam imao razloga da joj ne verujem kad mi je rekla
da je i ona po dobru pamtila naše susrete.

Nisam prvi muškarac koji je uživao u čarima žene više nego duplo mlađe
od sebe. Neću se raspravljati s vama ako mi kažete da su stare budale najveće
budale i da je stari jarac najveći jarac. Ponekad su takve veze prihvatljive,
pogotovo na kratke staze. Nismo se vezivali, niti smo se zavaravali mišlju da
će naša veza potrajati. Jednostavno se dogodila. Brajana je povukla prvi
potez. To se desilo tri meseca nakon predstave u šatri na vašarištu Oblasti
Noris, četvrtog meseca našeg kompjuterskog uhođenja. Nisam se mnogo
opirao, pogotovo nakon što je jedne noći u mom stanu kliznula iz bluze i
košulje.

„Jesi li sigurna da to želiš?“, pitao sam je.

„Sasvim.“ Počastila me je osmehom. „Uskoro ću zakoračiti u široki svet.

Mislim da bi bilo bolje da pre toga raskrstim sa svim psihološkim problemima
u vezi s ocem.“

„Zar je tvoj tata bio belac, bivši gitarista?“

Uspeo sam da je nasmejem. „Sve mačke su sive u mraku, Džejmi. Hoćemo

li da to uradimo ili nećemo?“

Uradili smo to, i bilo je bajno. Lagao bih ukoliko bih rekao da me njena
mladost nije uzbuđivala - imala je dvadeset četiri godine. Kao što bih lagao
ako bih rekao da sam uvek mogao da držim korak s njom. Te prve noći ležao
sam pored nje prilično iscrpljen posle drugog puta. Pitao sam je šta će
Džordžija reći ukoliko sazna za nas.

„Neće to saznati od mene. Hoće li od tebe?“

„Neće, ali Nederland je malo mesto.“

„To je istina. Diskrecija je deficitarna roba u palankama. Ako mi bude išta

rekla, podsetiću je da se svojevremeno njene obaveze prema Hjuu Jejtsu nisu
zaustavljale samo na vođenju poslovnih knjiga.“

„Ti to ozbiljno?“

Zakikotala se. „Beli momci su stvarno veoma glupi.“

Sedeli smo naslonjeni na jastuke. Pored nje je bila kafa, a pored mene čaj.
Njen laptop bio je između nas. Letnje sunce - jutarnje, uvek najbolje - iscrtalo
je pravougaonik na podu. Njena kratka kosa ličila je na kovrdžavu crnu kapu.

„Možeš da nastaviš pretragu i bez mene“, rekla je. „Mislim da se pretvaraš

da si kompjuterski nepismen - najviše da bih ti noću bila pri ruci. Upravljanje
programom za pretragu podataka nije bogzna kakva mudrolija. Mislim da si
prikupio dovoljno informacija, zar ne?“

Ako ćemo pošteno, jesam. Počeli smo s tri imena sa veb-sajta Č. Denija
Džejkobsa, sa stranice o video-zapisima čudesnih isceljenja. Robert Rajvard,
dečak izlečen od mišićne distrofije u Sent Luisu, bio je prvo ime na spisku. Bri
je toj trojici dodala spisak sigurnih isceljenja s predstave u Oblasti Noris -
osobe poput Rouine Mintur, čiji je iznenadni oporavak bio neosporan.
Zaslužila je Oskara ukoliko je onaj teturavi uplakani hod ka suprugu bio gluma.

Bri je pratila isceliteljsku rivajvalističku turneju pastora Denija Džejkobsa

od Kolorada do Kalifornije, od ukupno desetak stanica. Zajedno smo gledali
nove snimke na Jutjubu, dodate na stranicu o svedočanstvima o čudesnim
isceljenjima. Činili smo to s poletom morskih biologa koji proučavaju
novootkrivenu vrstu riba. Raspravljali smo o verodostojnosti svakog
isceljenja (prvo u dnevnoj sobi, a kasnije u krevetu). Razvrstavali smo ih u
četiri kategorije: potpuna sranja, verovatna sranja, nemoguće da budemo
sigurni i teško da se ne poveruje.

Na taj način postepeno smo sastavili glavni spisak. Tog sunčanog

avgustovskog jutra u spavaćoj sobi u mom stanu na drugom spratu na njemu je
bilo petnaest imena. Tu su bila izlečenja s verovatnoćom od devedeset
procenata. Spisak je dobijen procesom eliminacije sa šireg spiska od sedam
stotina pedeset mogućih izlečenja. Robert Rajvard bio je na tom spisku, pored
Mejbel Džergens iz Albukerkija; Rouina Mintur i Ben Hiks, čovek koji je u
šatri na vašarištu Oblasti Noris strgao vratnu protezu i odbacio štake.

Hiks je bio zanimljiv slučaj. I on i njegova supruga potvrdili su

verodostojnost izlečenja u članku Denver posta objavljenom nekoliko nedelja
posle odlaska Džejkobsovog isceliteljskog karavana. On je bio profesor
istorije na Denver komjuniti koledžu. Čovek besprekornog ugleda. Izjasnio se
kao religiozni skeptik i opisao dolazak u vašarsku šatru kao potez očajnika.
Njegova supruga sve to je potvrdila. „Zapanjeni smo i izuzetno zahvalni“, bio
je njen komentar. Rekla je da su posle izlečenja opet počeli da idu u crkvu.

Rajvard, Džergens, Mintur, Hiks i svi drugi s glavnog spiska bili su

dodirnuti Džejkobsovim svetim prstenjem od maja 2007. do okončanja
isceliteljske turneje u San Dijegu, decembra 2008. godine.

Bri se poletno upustila u istraživanje. Oktobra 2008. raspoloženje joj se

pokvarilo. Tad je naletela na priču o Robertu Rajvardu - samo nagoveštaj - u
Vikli telegramu iz Oblasti Monro. Pisalo je da je čudesni dečak primljen u
dečju bolnicu u Sent Luisu „iz razloga koji nemaju veze s mišićnom
distrofijom“
 Istraživala je preko kompjutera i telefona. Rajvardovi roditelji odbili su da
razgovaraju s njom, ali je bolničarka s dečjeg odeljenja progovorila kad se Bri
predstavila kao neko ko pokušava da raskrinka Č. Denija Džejkobsa kao
prevaranta. Nismo to radili, ali je objašnjenje upalilo. Kad ju je Bri ubedila
da neće biti navedena u članku ili knjizi, bolničarka je rekla da je Bobi
Rajvard primljen zbog onoga što je nazvala serijskom glavoboljom i da je
obavio niz testova da bi se ispitala verovatnoća moždanog tumora. Ta
mogućnost bila je isključena. Dečak je posle toga poslan u Gads Ridži u
Oukvilu, u Misuriju.

„Kakva je to bolnica?“ pitala je Bri.

„Duševna“, reče bolničarka. Dodala je, dok je Bri procesuirala podatak:

„Većina onih koji u nju uđu ne izađu.“

Bri je pokušala da sazna nešto više, ali je u Gads Ridžiju naišla na kameni
zid. Odleteo sam u Sent Luis zato što sam Rajvarda smatrao nultim pacijentom.
Unajmio sam automobil. Odvezao sam se do Oukvila. Pronašao sam bolničara
raspoloženog za priču posle nekoliko popodneva provedenih u baru najbližem
bolnici. Skromna suma od šezdeset dolara osigurala mi je njegovu saradnju.
Robert Rajvard hodao je bez problema, rekao je bolničar, ali nije mogao da
izađe iz svoje sobe.

„Pati li još od teških glavobolja?“, pitao sam ga.

Bolničar je slegnuo mesnatim ramenima. „Ko zna?“

Ko zna, naravno.

Devetoro ljudi s glavnog spiska bili su zdravi i pravi. Među njima je bila i
Rouina Mintur, koja se vratila na nastavnički posao, i Ben Hiks, kog sam lično
intervjuisao novembra 2008. godine, pet meseci posle isceljenja. Nisam mu
sve rekao (nisam mu pomenuo elektricitet, obične ili naročite vrste), ali sam
otkrio dovoljno da se predstavim kao zanimljiv sagovornik, heroinski zavisnik
kog je Džejkobs izlečio početkom devedesetih, žrtva propratnih efekata koji su
se s vremenom proredili i sasvim nestali. Hteo sam da znam da li je on imao
neprijatnih iskustava - nesvestica, trepćućih svetala, hodanja u snu ili napada
nepovezanog govora sličnim Turetovom sindromu.
 Rekao je da ništa slično nije doživeo, da je zdrav kao dren.

„Ne znam da li mi je Bog pomogao ili nije“, Hiks mi je rekao uz kafiću u

svojoj kancelariji. „Moja žena veruje da jeste. Meni to ne smeta. Nemam
bolove i šetam tri kilometara dnevno. Očekujem da će mi za dva meseca
dozvoliti da igram tenis u dublovima, gde ne moram da trčim. Do toga mi je
stalo. Znate šta mislim, ako je za vas uradio ono što tvrdite da jeste.“

Znao sam, ali sam znao i više od toga.

Isceljeni Robert Rajvard bio je u duševnoj bolnici. Dobijao je glukozu

intravenozno umesto da pije koka-kolu s prijateljima.

Partiša Farmingdejl, izlečena od periferne neuropatije u Šajenu, u

Vajomingu, sipala je so u oči. Pokušala je da oslepi samu sebe. Nije se sećala
da je to učinila, da i ne govorimo o razlogu takvog čina.

Stefan Dru iz Solt Lejk Sitija išao je na nekontrolisane šetnje nakon što je
bio izlečen od navodnog moždanog tumora. Na šetnjama, od kojih su neke bile
maratoni od dvadeset četiri kilometra, nije bio bez svesti. Morao je da izađe iz
kuće kad bi ga obuzela neodoljiva želja za kretanjem.

Veronika Frimont iz Anehajma patila je od nečeg što je zvala prekidima

vizije. Jedanput se, pri manjoj brzini, sudarila s drugim vozačem. Testovi su
pokazali da nije koristila droge niti alkohol. Vratila je vozačku dozvolu iz
straha da se nesreća ne ponovi.

Emil Klajn iz San Dijega na čudotvoran način izlečen je od povrede vrata.

Nakon toga je povremeno dobijao neodoljivu želju da ode u zadnje dvorište i
jede zemlju.

Blejk Gilmor iz Las Vegasa tvrdio je da ga je Č. Deni Džejkobs izlečio od

limfoma, krajem leta 2008. godine. Mesec dana kasnije izgubio je posao
krupijea u kazinu, kad je počeo da sipa prostote pred mušterijama - rečenice
poput: Povuci kartu, povuci kartu, smrdljivo govance. Žena ga je izbacila iz
kuće kad je počeo da zasipa decu sličnim prostotama. Preselio se u motel na
lošem glasu severno od Fešn šou drajva. Dve nedelje kasnije pronađen je
mrtav na podu kupatila, s bocom lepka u rukama. Lepkom je zapušio nozdrve i
usta. Njegova čitulja nije bila jedina koju je Bri iskopala preko pretraživača,
ali jeste bila jedina koju smo mogli povezati s Džejkobsom.

Tako je bilo do Keti Mors.

Ponovo mi se prispavalo, uprkos jutarnjoj infuziji crnim čajem. Za pospanost

sam krivio autoskrol funkciju na Brijinom kompjuteru. Bila je od koristi, rekao
sam, ali imala je hipnotičko dejstvo.

„Dušo, ako mi dozvoliš da pogrešno citiram Ala Džolsona, još ništa nisi
video“, rekla je. „Epl će sledeće godine izbaciti računar veličine beležnice
koji će revolucionisati...“ Čuli smo bing pre nego što je završila rečenicu.
Autoskrol se zaustavio. Zagledala se u ekran, u liniju označenu crvenom
bojom. „Uh! Evo jednog imena koje si mi dao na samom početku istraživanja.“

„Šta?“ Mislio sam ko. U početku sam imao samo nekoliko imena. Jedno je
pripadalo mom bratu Konu. Džejkobs je tvrdio da je to bio samo placebo, ali...

„Smiri se i sačekaj da kliknem na link.“

Nagnuo sam se da bih video šta radi. Prvo sam osetio olakšanje: nije bio
Kon, naravno da nije. Zatim sam okusio sirovi užas.

Čitulja iz Vorlda iz Talse ticala se izvesne tridesetosmogodišnjakinje Ketrin

En Mors. U čitulji je pisalo da je umrla iznenada. I još nešto: Ketini ucveljeni
roditelji zamolili su ožalošćene da, umesto cveća, pošalju priloge Akcionoj
mreži za sprečavanje samoubistva. Podsetili su potencijalne darodavce da se
darovane sume odbijaju od poreza.

„Bri“, rekao sam. „Idi na prošlonedeljne...“

„Znam šta mi je činiti, samo me pusti da radim.“ Još jednom me je

odmerila. „Jesi li dobro?“

„Jesam“, rekao sam, iako nisam znao da li je to istina. Pred očima mi je

bila Keti Mors, koja se pela na scenu s Munjevitim portretima, pre toliko
godina, zgodna mala Sunerka potamnelih nogu u suknjici od teksasa. Svaka
lepa devojka nosi vlastito pozitivno naelektrisanje, rekao je Džejkobs.
Ketino naelektrisanje negde usput preobrazilo se u negativno. Nije bilo
pomena o suprugu, iako je tako zgodna cura morala imati pregršt prosaca. U
čitulji nisu pomenuta ni deca.

Možda je volela devojke, pomislio sam, ali ne baš ubeđeno.

„Evo ga, šećeru“, reče Bri. Okrenula je laptop prema meni, da bih mogao
da vidim ekran. „Iz istih novina.“

ŽENA POGINULA POSLE SKOKA S MEMORIJALNOG MOSTA

SAJRUS EJVERI, pisalo je u naslovu. Keti Mors nije ostavila opoštajno
pismo. Ožalošćeni roditelji bili su potreseni i zbunjeni njenom smrću. „Pitam
se da li ju je neko gurnuo“, izjavila je gospođa Mors... U članku je pisalo da je
prljava igra isključena, iako ne i zašto.

Da li je i ranije radio ovako nešto, gospodine? Pitao me je gospodin Mors

daleke 1992. godine. Učinio je to nakon što je opaučio moju staru mirodiju po
licu, rascepivši joj usnu. Da li je još nekog upropastio, pored moje male
Keti?

Da, gospodine, pomislio sam. Da, gospodine, verujem da jeste.

„Džejmi, ne možeš biti siguran“, reče Bri. Pomilovala me je po ramenu.

„Šesnaest godina je dug period. To bi moglo biti nešto sasvim drugo. Možda je
otkrila da boluje od teškog oblika raka ili neke kobne bolesti. Kobne i bolne.“

„Ovo je njegovo maslo“, rekao sam. „Znam to. Mislim da si dosad i ti to

shvatila. Većina njegovih pacijenata posle tretmana se dobro oseća, ali neki
završe s bombom s vremenskim upaljačem u glavi. Keti Mors bila je jedna od
njih. Njena bomba je eksplodirala. Koliko njih će eksplodirati u sledećih deset
ili dvadeset godina?“

I ja sam mogao biti jedan od tih zlosrećnika. Bri je sigurno o tome

razmišljala. Nije znala za Hjua, zato što nije bilo moje da joj to kažem.
Prizmatika se nije ponovila od one noći ispod šatre. I do nje je verovatno
došlo zahvaljujući stresu. Ali mogla se dogoditi. Siguran sam da je to znao
jednako dobro kao ja, iako nije govorio o tome.
 Bombe s vremenskim upaljačem.

„Znači da ćeš ga sad pronaći.“

„U to ne treba ni sumnjati.“ Čitulja Ketrin En Mors bila je poslednji

potreban dokaz, onaj koji me je naterao da stupim u akciju.

„I ubedićeš ga da prestane.“

„Ukoliko budem mogao.“

„A ako ne bude hteo?“

„Ne znam šta ću raditi u tom slučaju.“

„Poći ću s tobom, ukoliko budeš hteo.“

Ali nije htela. To se videlo na njenom licu. Prihvatila se čistog istraživanja

s poletom mlade inteligentne žene. Vođenje ljubavi učinilo je doživljaj još
prijatnijim i uzbudljivijim. Istraživanje je prestalo da bude čisto. Saznala je
dovoljno da se poprilično uplaši.

„Nećeš mu se približiti“, rekao sam. „Već osam meseci nije na turneji.

Njegove nedeljne televizijske emisije se repriziraju. Potrebno mi je da
pronađeš njegovo boravište.“

„Mogu ja to.“ Odložila je laptop u stranu i gurnula ruke pod prekrivač. „Ali
pre toga moram da se pozabavim nečim drugim, ako nemaš ništa protiv.“

Nisam imao.

Bri Donlin i ja oprostili smo se u istom krevetu nešto pre Dana rada.
Opraštanje je bilo veoma zahtevno na fizičkom planu. Zadovoljilo nas je, ali i
rastužilo. Mene više nego nju. Čekao ju je život lepe, slobodne, uspešne
devojke u Njujorku. Mene je za manje od dve godine čekala užasavajuća cifra
od 55 leta. Pretpostavljao sam da više neću sretati mlade žene. Ta
pretpostavka se pokazala kao tačna.

Skliznula je iz kreveta, dugonoga i bajna u svojoj nagoti. „Našla sam ono

što si tražio“, rekla je i počela da pretura po tašni na ormariću. „Bilo je teže
no što sam očekivala, pošto se u poslednje vreme predstavlja kao Danijel
Čarls.“

„To je moj momak. Nije baš drugačije ime, ali je blizu.“

„Mislim da je ovo samo mera predostrožnosti. Kao kad se slavna ličnost

prijavi u hotelu pod lažnim imenom - ili pod varijacijom pravog - da bi
zavarala lovce na autograme. Iznajmio je mesto na kom živi kao Danijel Čarls,
što je zakonito dok god ima bankovni račun i dok čekovi uredno prolaze.
Problem je što tip ponekad jednostavno mora da koristi pravo ime da bi ostao
na pravoj strani zakona.“

„Šta je učinio?“

„Prošle godine kupio je automobil u Pokipsiju, u Njujorku - ništa

specijalno, običan ford taurus boje vanile. Registrovao ga je pod pravim
imenom.“ Vratila se u postelju. Dala mi je komad papira. „Evo, lepotane.“

Na njemu je pisalo Dejvid Čarls (ili Čarls Džejkobs, Č. Deni Džejkobs),

Lačis, Lačmor, Njujork 12561.

„Šta je Lačis, kad je kod kuće s nogama na tabureu?“

„To je kuća koju je unajmio. Bolje reći imanje. Rezidencijalni kompleks s

kapijom. Lačmor je nešto severnije od Nju Palca - imaju isti poštanski broj.
To je u Ketskilu, gde je Rip van Vinkl svojevremeno terevenčio s patuljcima.
Izuzev što se igra u to vreme - hmmm, tvoje ruke su tako prijatne i tople - zvala
devet čunjeva.

Pripila se uz mene. Rekao sam ono što muškarci mojih godina sve češće
govore: cenim ponudu, ali se ne osećam sposobnim da je prihvatim u ovom
trenutku. Kad sad razmislim o tome, žao mi je što se nisam više trudio. Još
jednom bi bilo baš lepo.

„U redu je, dušice. Samo me zagrli.“

Zagrlio sam je. Mislim da smo u tom položaju i zadremali, zato što su se
sunčevi zraci pomerili s poda na krevet kad sam se probudio. „Moram da
zdimim. Čeka me hiljadu obaveza.“ Vezala je prsluče pre nego što me je
pogledala u ogledalu. „Kada ćeš ići kod njega?“

„Verovatno ne pre oktobra. Hju je našao nekog tipa koji će doći iz Minesote
da me zameni. Ne može da stigne pre toga.“

„Javljaj mi se. Elektronskom poštom i telefonom. Zabrinuću se ako se ne

budemo čuli svakog dana dok budeš bio tamo. Mogla bih se odvesti do
Lačmora da bih se uverila da je s tobom sve u redu.“

„Ne čini to.“

„Samo se ti javljaj, beli momče. U tom slučaju neću imati potrebe da

dolazim.“

Obukla se i sela na ivicu postelje.

„Jesi li pomislio da nije ni potrebno da ideš tamo? Nije najavio turneju.

Veb-sajt mu je zastareo, a televizija pušta samo reprize. Naišla sam ranije na
blog s naslovom Kud se dade pastor Deni? Izazvao je brojne komentare.“

„Šta hoćeš da kažeš?“

Uhvatila me je za ruku. Uplela je prste s mojim. „Znamo - pa nije baš da

znamo, ali smo prilično sigurni - da je naudio nekim ljudima i pomogao nekim
drugim. Šta je bilo, bilo je i ne može biti ispravljeno. Neće više nikom nauditi
ako je prestao da isceljuje. Zašto bi se, ukoliko je to tačno, suočavao s njim?“

„Ako je prestao da se bavi isceljenjem, učinio je to samo zato što je

prikupio dovoljno novca da nastavi dalje.“

„U kom pravcu?“

„Ne znam, ali to bi moglo biti nešto opasno, sudeći po njegovim prethodnim
delima. I Bri... slušaj.“ Seo sam. Uhvatio sam je za drugu ruku. „Ukoliko
zanemarimo sve drugo, neko mora da ga pozove na odgovornost zbog svega što
je učinio.“
 Prinela je moje ruke usnama. Poljubila je jednu, pa drugu. „Ali da li bi taj
neko trebalo da budeš ti, dušice? Naposletku, ti si jedan od njegovih uspeha.“

„Ne mislim da je to bitno. Takođe, Čarli i ja se... dugo znamo. Znamo se

vrlo dugo.“

Nisam je ispratio na Međunarodni aerodrom u Denveru - to je bio posao njene

majke - ali me je pozvala čim je sletela. Zvučala je uzbuđeno i nervozno.
Gledala je ispred, a ne iza sebe. Bilo mi je drago zbog nje. Mislio sam da me
zove kad mi je dvadeset minuta kasnije zazvonio telefon. Prevario sam se.
Zvala me je njena majka. Pitala me je da li bismo mogli da porazgovaramo,
možda na ručku.

Uh-oh, pomislio sam.

Sastali smo se u Makgiju. Počastili smo se dobrim obrokom. Ćeretali smo

uglavnom o muzičkom poslu. Džordžija se nagnula prema meni, kad smo se
prihvatili kafe i odbili desert. Bogatim poprsjem zamalo nije očešala sto.
Prešla je na konkretno. „Pa, Džejmi, jeste li vas dvoje završili?“

„Ja... hm... Džordžija...“

„Bože, nemoj da mrmljaš i muljaš. Savršeno dobro znaš šta mi je na umu.

Neću ti odgristi glavu. Da sam to htela, učinila bih to još prošle godine, kad se
spetljala s tobom.“ Osmehnula se kad je videla moj izraz. „Ne, nije mi ništa
rekla, niti sam je išta pitala. Nisam morala. Čitam je kao knjigu. Kladim se da
ti je rekla da sam se svojevremeno na sličan način spetljala s Hjuom. Je li to
istina?“

Prešao sam rukom preko usana, kao da zatvaram patent-zatvarač. Njen

osmeh prerastao je u smeh.

„To je dobro. To mi se dopada. I ti mi se dopadaš, Džejmi. Mislim da si mi

se svideo odmah, kad si bio suv kao pritka i kad si se oporavljao od ko zna
kog sranja koje si ubrizgavao u sebe. Izgledao si kao Bili Ajdol, samo
provučen kroz kal. Nemam ništa protiv međurasnih parova, niti velike razlike u
godinama. Znaš li šta mi je otac dao kad sam stasala za vozačku dozvolu?“
 Odmahnuo sam glavom.

„Dobila sam plimut iz 1960. godine bez hladnjaka, sa ćelavim gumama,

zarđalim lajsnama i motorom koji je gutao reciklirano ulje. Zvao ga je teškim
bombarderom. Rekao je da bi svaki novi vozač trebao da dobije takvu krntiju
na početku pre no što on ili ona sednu u automobil vredan tehničkog pregleda.
Razumeš li šta hoću da kažem?“

I te kako sam je razumeo. Bri nije bila kaluđerica. Imala je seksualnih

partnera pre mene, ali sam joj ja bio prva duža, sadržajnija veza. U Njujorku
će napredovati - ako ne do čoveka njene rase, sigurno do nekog bližeg njenim
godinama.

„Htela sam da to raščistimo pre no što ti kažem ono što smatram hitnijim.“
Još više se nagnula napred. Plima njenih grudi ugrožavala je šolju s kafom i
čašu s vodom. „Nije mi govorila mnogo o istraživanju koje je obavljala za tvoj
račun, ali znam da ju je uplašilo. Hju mi zamalo nije odgrizao glavu kad sam
ga pitala o tome.“

Mravi, pomislio sam. Njemu je čitava kongregacija ličila na mrave.

„Tiče se propovednika. Toliko znam.“

Ćutao sam.

„Da ti maca nije pojela jezik?“

„Moglo bi se reći.“

Klimnula je. Zavalila se u stolicu. „U redu je. To je u redu. Želim da odsad

ne mešaš Brajanu u to. Hoćeš li me poslušati, ako ni zbog čega drugog, onda
bar zato što ti nikad nisam rekla da držiš taj matori kurac dalje od gaćica moje
kćeri?“

„Prestala je da istražuje. Složili smo se oko toga.“

Odsečno je klimnula i dodala: „Hju kaže da ideš na odmor.“

„Tako je.“
 „Ideš da vidiš propovednika?“

Ćutao sam. To je bilo isto kao da sam rekao da. Znala je to.

„Budi pažljiv.“ Pružila je ruke preko stola. Preplela je prste s mojim, kao
što je njena ćerka volela da radi. „Ne znam šta ste vas dvoje istraživali, ali
znam da se strahovito potresla.“

Početkom oktobra odleteo sam do Aerodroma Stjuart u Njubergu. Drveće je

menjalo boju. Vožnja do Lačmora bila je predivno iskustvo. Popodne je venulo
kad sam stigao do odredišta. Odseo sam u lokalnom Motelu Šest. U sobi nije
bilo interneta, što znači da je moj laptop bio odsečen od sveta. Pronašao sam
Lačis i bez interneta. Bri je obavila taj posao za mene. Bio je šest kilometara
istočno od centra Lačmora, na Putu 27. Luksuzna rezidencija na velikom
posedu bila je vlasništvo bogate porodice Vander Zenden. Njihovo bogatstvo
je po svoj prilici presušilo početkom dvadesetog veka. Posed je prodat i
preobražen u skupoceni sanatorijum za debele dame i nacvrcanu gospodu.
Sanatorijum je opstao do početka dvadeset prvog veka. Imanje se odonda
nudilo na prodaju i izdavanje.

Mislio sam da ću teško zaspati. Legao sam, pokušavajući da smislim šta da

kažem Džejkobsu kad ga vidim, ako ga vidim i odmah usnio. Odlučio sam da
bi improvizacija mogla biti najbolji pristup kad sam se probudio rano ujutru.
Ništa me ne može izbaciti iz koloseka, razmišljao sam (verovatno pogrešno),
ako ne postavim šine.

U devet tog sunčanog jesenjeg dana seo sam za volan unajmljenog

automobila. Provezao sam se nekoliko kilometara. Ništa nisam našao.
Kilometar i po posle verovatnog mesta skretanja stao sam pored tezge s
poslednjim sezonskim povrtarskim proizvodima. Krompir je izgledao veoma
jadno, a bundeve još jadnije. Dva tinejdžera prodavala su poslednji jesenji
espap. Po sličnosti se dalo zaključiti da su brat i sestra. Videlo se da se nasmrt
dosađuju. Pitao sam ih kako se stiže do Lačisa.

„Prošli ste ga“, reče devojka. Bila je starija.

„To sam shvatio. Nije mi jasno kako mi je to uspelo. Mislio sam da

raspolažem preciznim uputstvima. Rečeno mi je da je prilično veliki.“
 „Nekad je tamo bio znak“, reče dečak. „Tip koji ga je iznajmio skinuo ga je.
Ćale kaže da ceni svoju privatnost, a keva da je verovatno težak snob.“

„Umukni, Vili. Hoćete li nešto kupiti, gospodine? Ćale kaže da ne smemo

da idemo odavde dok ne ostvarimo trideset dolara pazara.“

„Kupiću bundevu ako mi lepo kažete kako se stiže do tog mesta.“

Teatralno je uzdahnula. „Jedna bundeva. Dolar i po. Kao da je to nešto.“

„Šta ako vam dam pet dolara za nju?“

Vili i njegova sestra razmenili su poglede. Osmehnula se. „Tako može.“

Skupocena bundeva baškarila se na zadnjem sedištu kao narandžasti mesec,

dok sam se vraćao putem kojim sam došao. Devojka mi je rekla da pronađem
veliki kamen sa sprejom nažvrljanom porukom METALIKA VLADA. Ugledao
sam ga i smanjio brzinu na šesnaest kilometara na sat. Trista metara posle
velikog kamena naišao sam na skretanje koje mi je prvi put promaklo. Bilo je
asfaltirano, ali se početak nije video od rastinja i napadalog lišća. Meni je sve
to ličilo na delotvornu kamuflažu. Klinci s farme samo su slegnuli ramenima,
kad sam ih pitao znaju li čime se novi zakupac bavi.

„Ćale kaže da je verovatno zaradio novac na berzi“, reče cura. „Sigurno ga

ima mnogo ako živi na takvom mestu. Keva kaže da ima pedeset soba.“

„Zašto hoćete da ga posetite?“ Bio je to dečak.

Sestra ga je munula laktom. „To je bilo nepristojno, Vili.“

Rekao sam: „Odavno ga znam, ukoliko je on onaj koji mislim da jeste. I,

zahvaljujući vama, predaću mu poklon.“ Podigao sam bundevu.

„Sigurno će napraviti mnogo pita s njom“, reče dečak.

Ili lampu za Noć veštica, pomislio sam dok sam skretao na prilazni put do
Lačisa. Grane su češale bokove automobila. Napraviće lampu sa sjajnom
električnom svetlošću umesto svećom. Montiraće je odmah iza očiju.
 Put se peo u nizu oštrih krivina. Odmah posle raskrsnice postajao je širok i
dobro asfaltiran. Dva puta morao sam da stanem da bih propustio jelene koji
su projezdili preko asfalta. Bezbrižno su posmatrali moja kola. Pretpostavio
sam da niko nije dugo lovio u ovim šumama.

Posle šest kilometara naišao sam na zatvorenu kapiju od kovanog gvožđa, s

natpisima PRIVATNI POSED, levo, i ZABRANJEN PRISTUP, desno od nje.
Ugledao sam kutiju interfona na kamenom stubu, s video-kamerom iznad nje,
nagnutom pod uglom koji joj je omogućavao snimanje posetilaca. Pritisnuo
sam dugme interfona. Srce mi je grozničavo lupalo. Znojio sam se. „Zdravo?
Ima li koga?“

Isprva ništa nisam čuo. Konačno: „Kako mogu da vam pomognem?“ Zvuk je
bio mnogo bolji od onog koji nude većina interfonskih sistema - bio je odličan.
Nisam se iznenadio, s obzirom na Džejkobsova interesovanja. Glas nije bio
njegov, ali mi je zvučao poznato.

„Došao sam da bih se video s Danijelom Ćarlsom.“

„Gospodin Čarls ne prima posetioce s kojima sastanak nije unapred

ugovoren“, obavestila me je elektronska sprava.

Razmišljao sam o onom što sam upravo čuo. Opet sam pritisnuo dugme. „A
šta radi Den Džejkobs? Pod tim imenom se predstavljao u Talsi, gde je imao
vašarsku predstavu, Munjevite portrete.“

Glas iz kutije je rekao: „Ne znam o čemu govorite, siguran sam da ni

gospodin Čarls ne zna.“

Setio sam se ko je vlasnik kotrljajučeg tenora. „Recite mu da je Džejmi

Morton ovde, gospodine Stemper. Podsetite ga da sam prisustvovao njegovom
prvom čudu.“

Usledila je duga, duga pauza. Pomislio sam da je razgovor završen. To bi

pak značilo da bih posle dugog putovanja ostao kratkih rukava, ukoliko ne bih
pokušao da razbijem kapiju jeftinim automobilom. Bilo je gotovo izvesno da
bi teška kapija izašla kao pobednik iz tog megdana.
 Al Stemper se oglasio baš kad sam hteo da okrenem automobil: „O kakvom
se čudu radilo?“

„Prečasni Džejkobs vratio je izgubljeni glas mom bratu Konradu.“

„Pogledajte u kameru.“

Uradio sam kako mi je rečeno. Posle nekoliko sekundi novi glas razlegao se
preko interfona. „Upadaj, Džejmi“, reče Čarls Džejkobs. „Divno je videti te.“

Čuo sam predenje električnog motora. Kapija je kliznula po skrivenoj šini.

Kao Isus koji hoda Spokojnim jezerom, pomislio sam dok sam dodavao gas.
Pedesetak metara dalje naišao sam na oštru krivinu. Vrata su se zatvorila pre
no što sam je savladao. Misao koja mi se rodila u glavi - prvobitni žitelji raja
bivaju izgnani zato što su zagrizli pogrešnu jabuku - nije bila iznenađujuća;
naposletku, odrastao sam uz Bibliju.

Lačis je bilo ogromno zdanje koje je verovatno započelo život kao rezidencija
u viktorijanskom stilu, da bi zatim postalo predmet raznolikih arhitektonskih
eksperimenata. Imalo je tri sprata, mnoštvo zabata i okrugli zastakljeni dodatak
na zapadu s pogledom na doline, šumovite udoline i jezerca doline Hadsona.
Put 27 bio je tamna nit koja se pružala krajolikom prepunim blistavih boja.
Glavno zdanje bilo je od drveta, s belim obrubom. Nekoliko susednih zgrada
bilo je u istom stilu. Pitao sam se gde je Džejkobsova laboratorija. Bio sam
siguran da je u nekoj od njih. Šumovito zemljište oštro se uzdizalo iza zgrada.

Ispred portika, na mestu gde su portiri nekada preuzimali prtljag iz otmenih

limuzina koje su dovozile banjske goste i alkoholičare, bio je neupadljivi ford
taurus koji je Džejkobs registrovao na svoje ime. Parkirao sam se ispod njega
i popeo uz stepenice do verande duge kao fudbalsko igralište. Posegnuo sam za
zvonom. Vrata su se otvorila pre no što sam stigao da pozvonim. Al Stemper
pojavio se na njima, s pantalonama zvoncarama i prugastom košuljom s
kondor-kragnom. Ugojio se još neko kilo od nastupa u šatri. Učinilo mi se da
nije mnogo manji od kombija za preseljenje.

„Dobar dan, gospodine Stemperu. Ja sam Džejmi Morton. Veliki sam

poštovalac vaših ranih radova.“ Pružio sam mu ruku.
 Nije se rukovao sa mnom. „Ne znam šta želite, ali gospodinu Džejkobsu
uznemiravanja nisu potrebna. Ima mnogo posla. U poslednje vreme ne oseća se
baš najbolje.“

„Zar ne mislite na pastora Denija?“ pitao sam. (Pa... malčice sam ga

bocnuo.)

„Uđite u kuhinju.“ Obraćao mi se toplim i grlenim glasom Soul brata broj

jedan, ali je njegovo lice poručivalo: Kuhinja najviše odgovara takvoj sorti.

Nisam imao ništa protiv. Kuhinja je dobro mesto za meni slične. Nije stigao
da me tamo odvede. Razlegao se drugi, meni dobro poznati glas. Uskliknuo je:
„Džejmi Mortone! Došao si u najboljem mogućem trenutku!“

Približavao nam se hodnikom. Blago je hramao. Malčice se naginjao na

jednu stranu. Kosa, koja je u međuvremenu gotovo u potpunosti posedela,
nastavila je da se povlači sa slepoočnica, otkrivajući delove sjajne lobanje.
Plave oči bile su oštrije no ikad. Razvukao je usne u osmeh koji mi je izgledao
prilično gramzivo. Prošao je pored Stempera kao da krupni čovek nije bio tu.
Pružio mi je desnicu. Danas na njoj nije bilo prstenja. Na levici je imao tanku i
iskrzanu burmu. Bio sam siguran da je njena družbenica sahranjena na groblju
u Harlouu, na prstu koji se dosad sveo na golu kost.

Prodrmao sam mu ruku. „Daleko smo od Talse, Čarli, zar ne?“

Klimnuo je. Drmao mi je ruku kao političar koji se nada mom glasu na
izborima. „Daleko smo, zaista smo daleko. Koliko imaš godina, Džejmi?“

„Pedeset tri.“

„A tvoja porodica? Kako su oni?“

„Ne viđam ih često. Teri je ostao u Harlouu. Vodi posao s lož-uljem. Ima
troje dece, dva dečaka i devojčicu. Prilično su porasli. Kon još zuri u zvezde
na Havajima. Endi je izdahnuo pre nekoliko godina od moždanog udara.“

„Veoma mi je žao zbog toga. Dobro izgledaš. Pucaš od zdravlja.“

„Kao i ti.“ Ovo je bila drska laž. Na tren sam pomislio na tri epohe velikog
američkog mužjaka - mladost, zrelo doba i izgledaš jebeno sjajno. „Koliko
godina... imaš? Sedamdeset?“

„Prilično si blizu.“ Još mi je drmao ruku. Osećao sam blago podrhtavanje u

pozadini snažnog stiska. Šunjalo se ispod kože. „Šta je s Hjuom Jejtsom? Da li
još radiš za njega?“

„Radim, i dobro je. Može da čuje pad igle na pod u susednoj sobi.“

„Divno. Divno.“ Konačno mi je pustio ruku. „Ale, Džejmi i ja imamo

mnogo tema za razgovor. Da li bi bio ljubazan da nam doneseš limunadu?
Bićemo u biblioteci.“

„Nadam se da nećeš preterati, zar ne?“ Stemper me je posmatrao s

nepoverenjem i netrpeljivošću. Ljubomoran je, pomislio sam. Džejkobs mu je
u potpunosti pripadao od okončanja poslednje turneje. To mu se dopadalo.
„Potrebna ti je snaga za rad.“

„Ništa mi neće faliti. Nema boljeg leka od starog prijatelja. Sledi me,
Džejmi.“

Poveo me je glavnim hodnikom, između trpezarije duge kao Pulmanov

vagon na levoj i jedne od tri dnevne sobe na desnoj strani. Krasio ju je
gigantski luster. Ličio je na zaboravljeni rekvizit iz Kameronovog filma
Titanik. Prošli smo kroz rotondu, u kojoj je ispolirano drvo ustuknulo pred
izglačanim mermerom. Naši koraci su odjekivali. Dan je bio topao, ali je u
kući bilo sveže. Čuo sam blago predenje rashladnih uređaja. Pitao sam se
koliko košta hlađenje ovog mesta u avgustu, kad je napolju znatno toplije.
Setio sam se limene radionice u Talsi i zaključio da ne košta mnogo.

Biblioteka je bila kružna prostorija na drugom kraju kuće. Na zakrivljenim

policama bilo je nekoliko hiljada knjiga. Nije mi bilo jasno kako iko može
čitati na ovakvom mestu, zbog veličanstvenog pogleda. Čitav zapadni zid bio
je pokriven staklom. S panoramskog zida pucao je spektakularan pogled na
dolinu Hadsona, zajedno s kobaltnoplavom rekom u daljini.

„Isceljenje je unosan posao.“ Ponovo sam pomislio na Kozju planinu,

igralište bogataša, kome sirotinja poput Mortonovih nije mogla da se približi.
U ovakvom pogledu uživaju samo oni s dubokim džepom.

„Na svaki način“, rekao je moj domaćin. „Ne moram da pitam jesi li na
drogama. Odgovor je u tvom tenu i očima.“ Zamolio me je da sednem kad me
je podsetio na ono što mu dugujem.

Nisam znao odakle da počnem kad sam se konačno našao u njegovom

prisustvu. Nisam ni želeo da započinjem razgovor dok nam Al Stemper - koji
je igrao ulogu batlera - ne donese limunadu. To nije bio problem. Bivši prvi
glas Vo-Lajtsa ušao je pre nego što smo započeli besmisleno ćeretanje.
Izgledao je kiselije no ikad. Spustio je poslužavnik na sto od trešnjevog drveta
između nas.

„Hvala ti, Ale“, reče Džejkobs.

„Nema na čemu.“ Govorio je isključivo sa šefom, zanemarujući moje

prisustvo.

„Imaš dobre pantalone“, rekao sam. „Podsećaju me na doba kad su Bi Džizi

okončali transcendentalnu fazu i prešli na disko. Uz takve pantalone potrebne
su ti cipele s visokom petom.“

Odmerio me je nimalo srdačnim (niti hrišćanskim), pogledom i izašao. Bez

preterivanja bih mogao reći da je Stemper odstepovao sa scene.

Džejkobs je podigao čašu i otpio gutljaj limunade. Na osnovu pulpe na

površini zaključio sam da je iz kućne radinosti, a po načinu na koji su ledene
kocke zazveckale u čaši, kad ju je spustio na sto, da se nisam prevario u
pogledu drhtavice. Šerlok tog dana ne bi imao šta da mi zameri.

„Grubo si se poneo, Džejmi“, prekorio me je Džejkobs. Zvučao je kao neko

ko se dobro zabavlja. „Pogotovo s obzirom na to da si gost, pritom
nenajavljen. Lora bi se stidela.“

Nisam reagovao na - proračunat - pomen moje majke. „Nenajavljen ili ne,

čini mi se da ti je drago što me vidiš.“

„Naravno da mi je drago. Zašto ne bi bilo? Probaj limunadu. Izgleda da ti

je vruće. Dodao bih, ako mi dozvoljavaš da budem iskren, i malo neprijatno.“

Imao je pravo, osećao sam se neprijatno, ali više se nisam plašio. Bio sam
besan. Sedeo sam u gigantskoj kući, okružen još većim imanjem, s olimpijskim
bazenom i terenom za golf - verovatno previše zakorovljenim da bi se
razlikovao od okoline, ali još delom imanja. Čarls Džejkobs je u smiraj života
provodio eksperimente u luksuznom okruženju, dok je Robert Rajvard stajao u
ćošku u duševnoj bolnici, verovatno s pelenom zato što je odavno imao mnogo
preča posla od odlaska u toalet. Veronika Frimont išla je autobusom na posao,
jer više nije smela da vozi, dok Emil Klajn možda još jede zemlju. Tu je i Keti
Mors, zgodna Sunerka koja leži u mrtvačkom sanduku.

Polako, beli dečače, čuo sam Brijin savet. To se radi polagano.

Probao sam limunadu. Spustio sam je na poslužavnik. Nisam hteo da

oštetim skupoceno trešnjevo drvo. Prokletinja je verovatno bila antikvitet.
Možda se nisam u potpunosti otresao straha, ali ledene kocke nisu zveckale u
mojoj čaši. Džejkobs je u međuvremenu prebacio desnu preko leve noge.
Zapazio sam da je morao da se pomogne rukama da bi to učinio.

„Artritis?“

„Da, ali nije strašan.“

„Čudi me što ga nisi izlečio svetim prstenjem. Ili bi to moglo da se

kvalifikuje kao nasilje nad samim sobom?“

Ćutke je posmatrao spektakularan krajolik. Čupave čeličnosive obrve

skupile su se iznad napadno plavih očiju.

„Ili si možda strahovao od propratnih efekata. Je li to u pitanju?“

Podigao je ruku da bi mi dao do znanja da ućutim. „Dosta insinuacija. Nisu

ti potrebne, Džejmi. Naše sudbine su isuviše isprepletane.“

„Ne verujem u sudbinu, baš kao što ti ne veruješ u Boga.“

Okrenuo se ka meni. Još jednom me je počastio osmehom punim zuba i

lišenim topline. „Ponavljam: dosta insinuacija. Reci mi zašto si došao, pa ću ti
ja reći zašto mi je drago što te vidim.“

Odlučio sam da nastupim bez okolišanja. „Došao sam da ti saopštim da

moraš prestati sa isceljenjima.“

Gucnuo je još limunade. „I zašto bih to učinio, Džejmi, kad sam pomogao
tolikom broju ljudi?“

Znao si zašto sam došao, pomislio sam. Javila mi se još neprijatnija

misao: Čekao si me.

Odbacio sam tu ideju.

„Neki se ne osećaju tako dobro.“ Imao sam spisak u zadnjem džepu, ali
nisam morao da ga vadim. Napamet sam naučio imena i propratne efekte.
Počeo sam s Hjuom i njegovim prizmatičkim iskustvima. Poslednje od njih
doživeo je u šatri u Oblasti Noris.

Džejkobs je nehajno odbacio tu optužbu. „Trenutak je bio preterano stresan.

Da li je odonda imao slične probleme?“

„Nije mi rekao.“

„Mislim da bi, pošto si bio tamo kad je imao poslednji. Siguran sam da je
Hju dobro. Kako si ti, Džejmi? Ima li propratnih efekata?“

„Imam ružne snove.“

Učtivo se nakašljao. „Svi ih imaju, s vremena na vreme. Ni ja nisam

izuzetak. Ali nesvestice koje si doživljavao su nestale, zar ne? Više nema
opsesivnog govora, miokloničnih pokreta ili bockanja po koži?“

„Nema ih.“

„Eto vidiš. Je li ti jasno? To nije gore od bola u ruci posle vakcinacije.“

„Uh, mislim da su propratni efekti koji su snašli neke od tvojih sledbenika

mnogo ozbiljniji. Robert Rajvard, na primer. Sećaš li ga se?“
 „Ime mi zvuči poznato, ali izlečio sam toliko mnogo ljudi.“

„Dečak iz Misurija? Mišićna distrofija? Njegov video je na tvom veb-

sajtu.“

„O, da, sad se sećam. Njegovi roditelji priložili su veoma velikodušnu

sumu.“

„Ratosiljao se mišićne distrofije, ali je izgubio razum. Nalazi se u bolnici

koju neki opisuju kao leju za povrće.“

„Mnogo mi je žao“, reče Džejkobs. Upravio je pogled kroz panoramski

prozor - na plamteći jesenji šumski predeo u državi Njujork.

Nabrojao sam mu druge slučajeve, iako mi je bilo jasno da već zna najveći
broj njih. Iznenadio sam ga samo jednom, kad sam mu pomenuo Keti Mors.

„Hriste“, rekao je. „Devojka s razbesnelim ocem.“

„Mislim da se razbesneli otac ovog puta ne bi zadovoljio udarcem u usta.

Ako bi mogao da te pronađe, naravno.“

„Možda, ali Džejmi, ne sagledavaš ukupnu sliku.“ Nagnuo se napred.

Skupio je šake između koščatih kolena. Gledao me je u oči. „Izlečio sam
mnogo namučenih ljudi. Poznato ti je da su se neki - oni s psihosomatskim
problemima - sami izlečili. Ali su neki izlečeni zahvaljujući tajnom
elektricitetu. Iako je bog preuzeo zasluge za sve to, naravno.“

Nakratko je pokazao zube u grčevitom osmehu, lišenom svake veselosti.

„Dopusti mi da ti postavim hipotetičko pitanje. Recimo da sam neurohirurg

i da si došao kod mene sa zloćudnim tumorom mozga. Svaka intervencija bila
bi veoma rizična. Pretpostavimo da ti kažem kako su ti izgledi da umreš na
operacionom stolu... hmmm.... na nivou od dvadeset pet procenata. Da li bi
pristao na operaciju, znajući da joj je alternativa kratko tegobno bivstvovanje?
Naravno da bi. Molio bi me da te operišem.“

Ćutao sam. Zato što nisam imao šta da zamerim toj logici.
 „Reci mi, koliko ljudi sam po tvom mišljenju izviđao električnim
intervencijama?“

„Ne znam. Moja pomoćnica i ja sastavili smo spisak sigurnih izlečenja.

Prilično je kratak.“

Klimnuo je. „Poslužili ste se valjanom istraživačkom tehnikom.“

„Drago mi je da odobravaš taj napor.“

„Imam svoj spisak. Znatno je duži, zato što uvek znam kad se to desi, kad je
bolesnik izlečen. Nikad nemam ni najmanje sumnje. Pratio sam ih i mogu da
kažem da je samo mali broj patio od propratnih efekata. Tri, možda pet
procenata. To nisu tako loši izgledi, kad se uporede s primerom tumora na
mozgu.“

Uzmakao sam kad je pomenuo praćenje. Imao sam samo jednog pomagača,
Brajanu. On je imao stotine, čak hiljade sledbenika, koji bi rado motrili
izlečene. Učinili bi to ako bi ih pastor zamolio. „Znao si za svaki slučaj koji
sam ti naveo, izuzev Keti Mors, zar ne?“

Nije odgovorio. Samo me je posmatrao. Nikakva sumnja nije se mogla

videti na njegovom licu, ništa izuzev nepokolebljive sigurnosti.

„Naravno da si znao, zato što si beležio podatke. Za tebe su izlečeni bili

samo eksperimentalni pacovi. Koga je briga ako se nekoliko pacova razboli ili
umre?“

„To je strahovito nepoštena ocena.“

„Ne verujem da jeste. Podigao si religiozne kulise zato što si znao da bi te

vlasti uhapsile zbog eksperimentisanja na ljudima da si se time bavio ovde, u
Lačisu. Ne zaboravi da si ubio nekoliko ljudi.“ Nagnuo sam se napred. Gledao
sam ga u oči. „Novine bi te nazvale Jozefom Mengeleom.“

„Da li bi iko nazvao neurohirurga Jozefom Mengeleom zato što je izgubio

nekoliko pacijenata?“

„Ti ljudi nisu došli kod tebe s tumorom na mozgu.“

 „Neki su došli. I veliki broj njih uživa u životu umesto da gleda travicu
odozdo. Jesam li na turnejama ponekad pokazivao lažne tumore? Jesam, i ne
ponosim se time. To je bilo neophodno. Ne možeš pokazati nešto što je upravo
nestalo.“ Nastavio je posle kraćeg razmišljanja. „Istina je da najveći broj ljudi
koji je posećivao moje predstave nije patio od smrtonosnih bolesti, ali su
brojni fizički problemi gori od njih. Mislim na one što nagone ljude da dugo
žive trpeći nesnosne bolove. U nekim slučajevima radi se o čistoj agoniji. A ti
olako sudiš sa svog visokog pijedestala.“ Tužno je odmahnuo glavom, ali u
njegovim očima nije bilo tuge. Bile su gnevne.

„Keti Mors nije trpela bolove, niti se dobrovoljno javila. Izdvojio si je iz

gomile zato što je bila zgodna, zato što je bila vizuelna poslastica.“

Džejkobs mi je skrenuo pažnju, baš kao i Bri, da je devojka mogla dići ruku
na sebe iz drugih razloga. Svašta se moglo dogoditi.

„Znaš ti šta se dogodilo“, rekao sam.

Otpio je limunadu. Spustio je čašu rukom koja je vidno drhtala. „Ovaj

razgovor je besmislen.“

„Zato što nećeš prestati?“

„Zato što sam prestao. Č. Deni Džejkobs više nikada neće razapeti šatru. U
ovom času se na internetu vode rasprave i iznose pretpostavke, ali ljudi kratko
pamte. Ubrzo će zaboraviti na mene.“

Ako je to istina, razvaljivao sam otključana vrata. Ta spoznaja nije me

utešila, samo je pojačala moje nezadovoljstvo.

„Za šest meseci ili godinu dana, na veb-sajtu će se pojaviti obaveštenje da

se pastor Džejkobs povlači zbog slabog zdravlja. Sajt će se nakon toga
ugasiti.“

„Zašto? Zato što si dovršio istraživanje?“ Pitao sam ga, iako nisam verovao
da će se njegovo istraživanje ikada završiti.

Ponovo se okrenuo ka veličanstvenoj panorami. Konačno je raspleo noge i

ustao. Morao je da se osloni na naslone za ruke da bi to učino. „Pođi za mnom,
Džejmi. Hoću da ti nešto pokažem.“

Al Stemper sedeo je za kuhinjskim stolom. Planina masti u disko zvoncarama

iz sedamdesetih sređivala je poštu. Ispred njega je bila gomila kriški hleba
namazanih puterom i džemom i kartonska kutija žestokog pića. Na podu pored
stolice bile su tri plastične kutije pune pisama i paketa. Otvorio je
žučkastosmeđi koverat pred mojim očima. Istresao je pisamce, fotografiju
dečaka u invalidskim kolicima i novčanicu od deset dolara. Stavio je deseticu
u kutiju džina i pogledao pismo. Marisao je krišku hleba dok je to radio.
Džejkobs je pored gojaznog saradnika izgledao mršavije no ikad. Ovog puta
nisam pomislio na Adama i Evu, već na Džeka Sprata i njegovu ženu.

„Šatra je možda razmontirana“, rekao sam, „ali prilozi još stižu.“

Stemper me je ošinuo pogledom punim zlovoljne ravnodušnosti - ako tako

nešto postoji - zatim se vratio otvaranju i razvrstavanju pošte i marisanju hleba
sa džemom i puterom.

„Čitamo svako pismo“, reče Džejkobs. „Imam li pravo, Ale?“

„Imaš.“

„Odgovarate li na svako pismo?“, pitao sam.

„Tako bi trebalo da bude“, reče Stemper. „To je moje mišljenje. I mogli

bismo kad bih imao neophodnu pomoć. Jedna osoba bila bi dovoljna, zajedno
s kompjuterom koji bi zamenio onaj koji je pastor Deni prebacio u radionicu.“

„Razgovarali smo o tome, Ale“, reče Džejkobs. „Kad jednom počnemo

prepisku s korespondentima...“

„Nikad je nećemo završiti. To mi je poznato. Samo sam se pitao šta će biti s

božjim poslom.“

„Radiš ga“, reče Džejkobs, nežnim glasom. Pogled mu je otkrivao da se

zabavlja, kao čovek koji gleda kako verni pas izvodi trik.

Stemper nije odgovorio. Otvorio je sledeće pismo. U ovom nije bilo

fotografije, samo pismo i petak.

„Hajdemo, Džejmi“, reče Džejkobs. „Prepustimo ga njegovom poslu.“

Pomoćne zgrade su s prilaznog puta izgledale kao da su dobro održavane, ali

sam izbliza video kako su neke daske popucale i kako je obrub zahtevao
obnovu. Skupocena bermudska trava koju smo gazili vapila je za šišanjem.
Hektar i po zadnjeg dvorišta uskoro će se zalivaditi ako se to ne bude učinilo u
skorije vreme.

Džejkobs se zaustavio. „Šta misliš, u kojoj zgradi je moja laboratorija?“

Pokazao sam na ambar. Bio je najveći. Po veličini je odgovarao

iznajmljenoj limarskoj radionici u Talsi.

Osmehnuo se. „Znaš li da se osoblje koje je učestvovalo na ostvarenju

Projekta Menhetn stalno smanjivalo kako se datum probne eksplozije atomske
bombe u Vajt Sendsu približavao?“

Odmahnuo sam glavom.

„Kad je bomba eksplodirala, nekoliko na brzinu izgrađenih spavaonica za

smeštaj radnika bilo je prazno. Predstaviću ti malo poznato pravilo naučnih
istraživanja: potreba za podrškom smanjuje se u skladu s napredovanjem
istraživanja.“

Poveo me je ka nečemu što je ličilo na skromnu šupu za alat. Izvukao je

svežanj ključeva i otvorio vrata. Unutra je bilo sveže kao u glavnoj zgradi,
iako sam očekivao da će biti toplo. S leve strane bio je radni sto. Na njemu
nije bilo ničeg izuzev nekoliko beležnica i makintoš kompjutera, s konjima koji
su neumorno galopirali po ekranu. Pored njega je bila ergonomska i skupa
stolica.

Na desnoj strani šupe behu police pune kutija nalik na srebrnkaste paklice
cigareta... samo što one nisu zujale kao pojačala. Na podu je bila još jedna
zelena kutija, veličine hotelskog mini-frižidera. Na njoj je bio televizijski
monitor. Džejkobs je udario dlanom u dlan. Ekran se osvetlio. Na njemu je bio
niz stubića - crvenih, plavih i zelenih. Uzdizali su se i spuštali u ritmu disanja.
Takav program nije mogao da nadmaši Velikog brata po zabavnom
potencijalu.

„Ovde radiš?“

„Tako je.“

„Gde je oprema? Gde su instrumenti?“

Pokazao je na kompjuter, pa na monitor. „Tamo i tamo. Najvažniji deo

je...“, pokazao je na čelo, kao čovek koji oponaša samoubistvo, „ovde. Nalaziš
se u najnaprednijem centru za elektronska istraživanja na svetu. Edisonova
otkrića u Menlo Parku bleda su prema mojim naučnim probojima. Neka od njih
mogu promeniti svet.“

Pitao sam se da li bi ga promenile nabolje. Nije mi se dopadao sneni

posednički izraz na njegovom licu kojim je posmatrao oskudni inventar.
Uprkos svemu, nisam mogao da odbacim njegove navode kao puko
samozavaravanje. Srebrne kutije odisale su uspavanom moći, baš kao i zelena
kutija slična frižideru. U toj šupi osećao sam se kao u blizini elektrane dok
radi punim kapacitetom, pretresajući metalne plombe u ustima.

„Trenutno crpim elektricitet iz geotermalnih izvora.“ Potapšao je zelenu

kutiju. „Ovo je geosinhroni generator. Ispod njega je bunarska pumpa, ne veća
od one koja bi mogla napajati mlečnu farmu srednje veličine. Polovina
energije koju generiše ova sprava može stvoriti dovoljno supertople pare za
funkcionisanje ne samo Lačisa već i svega u dolini Hadsona. Pri punoj snazi
mogla bi da zagreje sve podzemne vode do nivoa ključanja. Od tog ne bi bilo
velike koristi.“ Nasmejao se iz sveg srca.

„To nije moguće“, rekao sam. Isto se moglo reći i za lečenje moždanih
tumora i prekinute kičmene moždine svetim prstenovima.

„Znaj da jeste, Džejmi. S nešto većim generatorom, koji mogu sagraditi

pomoću delova što bi brzo stigli poštom, mogao bih da osvetlim čitavu Istočnu
obalu.“ Nije se hvalio, već navodio činjenice. „Ne radim to zato što me
stvaranje energije ne zanima. Nek se svet davi u sopstvenim izlučevinama.
Ako se ja pitam, ništa bolje nije ni zaslužio. Bojim se da je geotermalna
energija ćorsokak, što se mojih potreba tiče. Jednostavno nije dovoljna.“
Zamišljeno je posmatrao konje koji su galopirali po kompjuterskom ekranu.
„Očekivao sam više od ovog mesta, pogotovo leti, kada... ali to sad nije
bitno.“

„I ništa od ovoga ne radi na električnu energiju kakva je većini ljudi

poznata?“

Pogledao me je sa zanimanjem i prezirom. „Naravno da ne.“

„Sve radi na tajnom elektricitetu.“

„Da. Tako ga zovem.“

„Na elektricitetu koji niko drugi nije otkrio, toliko godina posle Skribonija.
Tako je bilo dok ti nisi naišao. Sveštenik koji je imao hobi - pravljenje
igračaka na baterije.“

„O, poznat je. Bolje reći: bio je. Ludvig Prin pominjao ga je u De Vermis
Mysteriis, napisanoj krajem petnaestog veka. Nazivao ga je potestas magnum
universum, silom koja pokreće vaseljenu. Prin citira Skribonija.

Otkad sam napustio Harlou, potestas universum - potraga za njom,

nastojanje da se zauzda - postala je svrha mog života.“

Želo sam da verujem da su njegove reči obično samozavaravanje, ali su

izlečenja i neobični trodimenzionalni portreti koje je stvarao u Talsi rečito
govorili protiv toga. Možda to i nije važno. Možda je jedino važno govori li
istinu o penzionisanju Č. Denija Džejkobsa. Moja misija je završena ako je
prestao s čudotvornim izlečenjima. Da li je?

Nastavio je poučnim tonom. „Da bi shvatio kako sam toliko napredovao i

toliko toga otkrio samostalnim naporima, moraš razumeti da je nauka na mnogo
načina povodljiva kao svet mode. Eksplozija Trinitija u Vajt Sendsu dogodila
se 1945. godine. Rusi su četiri godine kasnije aktivirali svoju prvu atomsku
bombu u Semipalatinsku. Električna energija iz fisije prvi put stvorena je u
Arku, u Ajdahu, 1951. godine. Elektricitet je pedeset godina nakon toga bio
ružna sobarica, a nuklearna energija predivna nevesta koju su svi želeli. Fisija
će uskoro biti svedena na ružnu deverušu, dok će fuzija postati divna nevesta.
Novac i stipendije za istraživanja na polju teorije elektriciteta su, shodno
tome, presušili. Još važnije je da je presušilo interesovanje za takve
poduhvate. Elektricitet se smatra antikvitetom, iako se svaki savremeni izvor
energije mora preobraziti u volte i ampere.“

U njegovom glasu bilo je sve manje poučnog tona, a sve više gneva.

„Uprkos ogromnoj moći da ubije i izleći, uprkos načinu na koji je

preoblikovala živote svih ljudi na planeti, i uprkos činjenici da je još
nespoznata, naučna istraživanja na tom polju posmatraju se s dobronamernim
prezirom! Neutroni su seksi! Elektricitet je dosadan, sličan prašnjavom
skladištu iz kog je sve vredno odneseno. Ali prostorija nije prazna, niti je puna
bezvrednog đubreta. U zadnjem delu su nepronađena vrata ka dvoranama koje
je malo ljudi videlo, punih predmeta nezemaljske lepote. Te dvorane pružaju
se unedogled.“

„Činiš me nervoznim, Čarli.“ Hteo sam da se našalim, ali sam zvučao

krajnje ozbiljno.

Nije obraćao pažnju na moje reči. Počeo je da hramlje gore-dole između

radnog stola i polica. Zurio je u pod. Svaki put bi dodirnuo zelenu kutiju, kao
da želi da se uveri da je još tu.

„Da, i drugi su posetili te odaje. Nisam prvi. Skribonije je bio među

prvima. Prin je bio sledeći. Većina je ćutala o svojim otkrićima, bao kao ja.
Zato što je ta energija ogromna. U osnovi je nesaznatljiva. Nuklearna energija?
Tja! Obična tričarija!“ Dodirnuo je zelenu kutiju. „Ono što je ovde, povezano
s dovoljno moćnim izvorom, učinilo bi nuklearnu energiju beznačajnom kao
dečji pištolj na kapisle.“

Poželeo sam limunadu, zato što mi se grlo naprečac osušilo. Morao sam da
ga podmažem pre no što nastavim. „Čarli, recimo da je sve što si mi rekao
istina. Shvataš li sa čim imaš posla? Kako to radi?“

„To je pošteno pitanje. Dopusti mi da ti postavim jedno. Shvataš li šta se

dešava kad uključiš prekidač za svetlo na zidu? Možeš li precizno opisati
događaje koji se završavaju svetlošću što izgoni senke iz tamne sobe?“
 „Ne mogu.“

„Znaš li makar da li pokret tvog prsta otvara ili zatvara strujno kolo?“

„Ne znam.“

„Ali te to ne sprečava da pališ svetlo, zar ne? Ili da uključiš električnu

gitaru, kad dođe vreme za svirku?“

„To je istina, ali nikad nisam uključio pojačalo dovoljno snažno da strujom
napoji čitavu Istočnu obalu.“

Odmerio me je s toliko sumnjičavosti da se graničila s paranojom. „Bojim

se da nisam shvatio šta želiš da kažeš.“

Najstrašnije od svega bilo je to što sam mu verovao da govori istinu.

„Nije važno.“ Uhvatio sam ga za ramena ne bih li zaustavio njegovo

špartanje. Sačekao sam da me pogleda. Imao sam osećaj da gleda kroz mene,
kad je uperio razrogačene oči u moje lice.

„Čarli - šta hoćeš ako si završio sa isceljenjem ljudi i ukoliko ne želiš da

okončaš svetsku energetsku krizu?“

Isprva nije odgovorio, kao da je u transu. Odmakao se od mene i nastavio

da šparta. Vratio se na poučan ton.

„Sprave za transfer - koje sam koristio na ljudskim bićima - prošle su kroz

nekoliko etapa razvoja. Kad sam izlečio Hjua Jejtsa od gluvoće, koristio sam
velike prstenove pokrivene zlatom i paladijumom. Sad mi izgledaju urnebesno
staromodno, kao video-kasete u doba kompjuterskog preuzimanja podataka.
Zamenio sam paladijum osmijumom kad si mi prišao s heroinskim problemom.
Osmijum je jeftiniji, što mi je u to doba bilo važno. Slušalice ne bi izgledale
dobro ispod šatre, zar ne? Da li je Isus nosio slušalice?“

„Verovatno nije“, rekao sam, „ali sumnjam da je nosio venčano prstenje,

pošto je bio neženja.“

Nije obraćao pažnju na moje reći. Koračao je napred-nazad, kao osuđenici

u ćeliji ili paranoici kakvih ima u svakom većem gradu, oni koji govore o CIA,
međunarodnoj jevrejskoj zaveri i tajnama rozenkrojcera. „Stoga sam se vratio
prstenju i izmislio priču koja će ih učiniti... prihvatljivijim... mojoj
kongregaciji.“

„Drugim rečima, podigao si religiozni paravan.“

Ta opaska vratila ga je u sadašnjost. Nacerio se. Na trenutak je ličio na

prečasnog Džejkobsa kog sam zapamtio u detinjstvu. „Pa dobro, paravan.
Koristio sam leguru rutenijuma i zlata, stoga su bili znatno manji. I moćniji.
Hoćemo li da krenemo, Džejmi? Izgledaš mi malo potreseno.“

„I jesam. Možda ne shvatam tvoju energiju, ali je osećam. Imam utisak da

mi mehurići ispunjavaju krvne sudove.“

Nasmejao se. „Da! Osećaš da je atmosfera u laboratoriji naelektrisana.

Ha! Uživam u njoj. Navikao sam. Hajdemo napolje da se nadišemo svežeg
vazduha.“

Spoljašnji svet nikad nije slađe mirisao nego dok smo šetali ka glavnom
zdanju.

„Imam još jedno pitanje, Čarli. Ako ti to ne smeta?“

Uzdahnuo je, ali nije izgledao nezadovoljno. Delovao je razumno kad smo
izašli iz klaustrofobične prostorijice. „Biće mi drago da ti odgovorim ako
budem mogao.“

„Pred gomilom u šatri rekao si da su se tvoja žena i sin udavili. Zašto si

lagao? Ne vidim svrhu takvog postupka.“

Ućutao se i oborio glavu. Video sam da je normalnost otišla u šetnju, ako je

ikada tu i bila, kad ju je podigao. Na licu mu se ogledao tako dubok i mračan
bes da sam nevoljno uzmakao za korak. Povetarac mu je mrsio proređenu kosu
iznad borama izbrazdanog čela. Zabacio je i pritisnuo dlanove na slepoočnice,
kao da pati od strahovite glavobolje. Progovorio je tihim i slabašnim glasom.
Pomislio bih da je razuman da nisam video izraz njegovog lica.
 „Ne zaslužuju istinu. Imao si pravo kad si ih nazvao gomilom. Odbacili su
ono malo pameti koju su imali - a neki su je imali u priličnim količinama - i
uložili svu veru u gigantsku prevarantsku osiguravajuću kompaniju zvanu
religija. Obećala im je večitu radost u sledećem životu ukoliko u ovom budu
živeli na osnovu propisanih pravila. Mnogi su pokušali, ali čak ni to nije
dovoljno. Traže čuda kad se suoče s bolom. Za njih nisam bio ništa do vrač
koji ih dodiruje magičnim prstenjem umesto da poskakuje i zvecka suvim
kostima.“

„Da li je iko od njih pronašao istinu?“ Moje istraživanje sa Bri ubedilo me

je da je Foks Molder imao pravo kad je rekao da je istina tamo negde. U naše
vreme, u kom gotovo svi živimo u staklenoj kući, može biti spoznata
kompjuterom i internetom.

„Jesi li me slušao? Oni ne zaslužuju istinu, i to je u redu, zato što je ne

žele.“ Osmehnuo se otkrivajući zube. Gornja i donja usna su se ukočile. „Ne
žele ni blagodeti Pesme Solomonove. Žele samo jedno, da budu izlečeni.“

Stemper nije podigao glavu kad smo prošli kuhinjom. Ispraznio je dve kutije
pošte. Radio je na trećoj. Kutija s pićem bila je dopola puna. U njoj je bilo i
čekova, ali najviše novčanica. Pomislio sam na ono što je Džejkobs rekao o
vračevima. U Sijera Leoneu mušterije bi stale u red ispred njegovih vrata.
Nosile bi hranu i piliće tek zavrnute šije. U osnovi se radilo o istoj pojavi.
Samo je forma bila različita.

Vratili smo se u biblioteku. Džejkobs je seo s bolnom grimasom i ispio

ostatak limunade. „Pisaću čitavo popodne“, rekao je. „To je prokletstvo
starosti. Bilo mi je drago što sam te video, Džejmi, zato što sam želeo da ti
ponudim posao.“

„Šta si hteo?“

„Dobro si me čuo. Al će uskoro otići. Nisam siguran da to zna, ali ja znam.

Ne želi da učestvuje u mom naučnom radu, iako zna da je on temelj mojih
uspeha u izlečenju. Smatra ga bogohulnim.“

Zamalo što nisam rekao: Šta ako je u pravu?

 „Možeš da radiš njegov posao - da otvaraš poštu, da zapisuješ imena i
pritužbe, skupljaš priloge i da se jednom nedeljno odvezeš do Lačmora da bi
unovčio čekove. Odgovaraćeš na pozive s kapije. Nepozvanih posetilaca ima
sve manje, ali ne manje od desetak nedeljno. Tvoj zadatak biće da ih nateraš
da odu.“

Okrenuo se prema meni.

„Radićeš i ono što Al odbija. Pomagaćeš mi u poslednjim koracima do

cilja. Veoma sam blizu, ali sam sve slabiji. Pomoćnik bi mi bio neprocenjivo
koristan. Već smo radili zajedno. Ne znam koliko te Hju plaća, ali sam
spreman da ponudim dvostruko više - ne, trostruko. Šta kažeš na moju
ponudu?“

Isprva nisam mogao da progovorim. Bio sam zaprepašćen.

„Džejmi? Čekam tvoj odgovor.“

Podigao sam limunadu. Ovog puta istopljeni ostaci ledenih kocki zazveckali
su u njoj. Otpio sam gutljaj i spustio čašu.

„Govorio si o cilju tvojih istraživanja. Voleo bih da mi ga predstaviš.“

Razmišljao je. Ili se činilo da to radi. „Ne još. Dođi da radiš za mene.
Možda ću ti ga otkriti kad malo bolje shvatiš moć i lepotu tajnog elektriciteta.“

Ustao sam i pružio ruku. „Drago mi je što smo se sreli.“ Tako se govori u
sličnim prilikama. Podmazao sam točkove da bi se lakše okretali, iako je ova
laž bila mnogo veća od tvrdnje da dobro izgleda. „Vodi računa o sebi. I budi
oprezan.“

Ustao je, ali nije prihvatio moju ruku. „Razočarao si me. I, moram priznati,
naljutio. Prešao si dug put da bi korio umornog starca, koji ti je jednom spasao
život.“

„Čarli, šta ako se taj tvoj tajni elektricitet otme kontroli?“

„Neće.“
 „Kladio bih se da su i odgovorni u Černobilju to govorili.“

„To je više nego nizak udarac. Pustio sam te u moj dom zato što sam
očekivao zahvalnost i razumevanje. Vidim da sam se prevario u oba slučaja.
Al će te ispratiti. Moram da legnem. Mnogo sam umoran.“

„Zahvalan sam ti, Čarli. Cenim ono što si učinio za mene. Ali...“

„Ali.“ Lice mu je bilo kameno i sivo. „Uvek ima neko ali.“

„Zanemarimo tajni elektricitet. Ne mogu raditi za čoveka koji se sveti

izmrcvarenim ljudima zato što ne može da se osveti bogu jer mu je ubio ženu i
sina.“

Lice mu je promenilo boju od sive u belu. „Kako se usuđuješ? Kako se

usuđuješ?“

„Možda si izlečio neke od njih“, rekao sam, „ali si se popišao na sve njih.
Idem. Pronaći ću izlaz i bez Stemperove pomoći.“

Pohitao sam ka ulaznim vratima. Prošao sam kroz rotondu. Pete su mi

udarale po mramoru kad je povikao za mnom. Prazan prostor pojačao mu je
glas.

„Nismo završili, Džejmi. Dajem ti reč da nismo. Nismo ni blizu svršetka.“

Kapija se otvorila i bez Stempera. Automatski je kliznula kad su joj se moja

kola približila. Zaustavio sam se u podnožju prilaznog puta. Video sam da
imam prijem na mobilnom i pozvao Bri. Javila se posle prvog zvona. Pitala
me je da li sam dobro pre nego što sam stigao da otvorim usta. Rekao sam da
jesam i da mi je Džejkobs ponudio posao.

„Jesi li ozbiljan?“

„Jesam. Odbio sam ponudu...“

„Prokletstvo, naravno da jesi!“

„To nije važno. Rekao mi je da je završio sa isceliteljskim turnejama.

Verujem mu zbog zlovoljnog ponašanja gospodina Ala Stempera, bivšeg Vo-
Lajtsa, a današnjeg Čarlijevog asistenta.“

„Znači da je gotovo?“

„Kao što je Usamljeni Rendžer govorio svom vernom indijanskom

saradniku: Tonto, naš posao ovde je završen.“ Samo ako ne digne svet u
vazduh tajnim elektricitetom.

„Zovi me kad se vratiš u Kolorado.“

„Hoču, slatkišu. Kako je u Njujorku?“

„Sjajno je!“ Zbog poleta u njenom glasu osetio sam se mnogo starijim od
pedeset tri godine.

Neko vreme razgovarali smo o njenom novom životu u velikom gradu.

Izvezao sam se na put i krenuo ka aerodromu. Posle nekoliko kilometara
pogledao sam u retrovizor i video narandžastu loptu na zadnjem sedištu.

Zaboravio sam da dam bundevu Čarliju.

 X

SVADBENA ZVONA. KAKO

SKUVATI ŽABU. ZABAVA
POVODOM POVRATKA KUĆI.
ŽELEĆEŠ DA PROČITAŠ OVO
Iako sam u poslednje dve godine često razgovarao s Bri, nisam je video sve
do devetnaestog juna 2011. godine, kad je u crkvi na Long Ajlandu postala
Brajana Donlin Hjuz. Veliki broj poziva ticao se Čarlsa Džejkobsa i njegovih
problematičnih izlečenja - pronašli smo još pola tuceta ljudi koji su verovatno
patili od propratnih efekata. S vremenom su se naši razgovori sve više ticali
njenog posla i Džordža Hjuza, kog je upoznala na zabavi i s kim je uskoro
počela da deli krov nad glavom. Bio je uspešni korporativni advokat,
Afroamerikanac koji tek što je napunio tridesetu. Njena majka nesumnjivo je
bila zadovoljna po svim parametrima... ili onoliko zadovoljna koliko
samohrana majka ćerke jedinice može da bude.

Veb-sajt pastora Denija u međuvremenu se ugasio. Internet razgovori o

njemu sveli su se na nivo jedva čujnog šapata. Kružile su glasine da je mrtav
ili hospitalizovan u privatnom prihvatilištu, gde pod lažnim imenom skapava
od Alchajmera. Do kraja 2010. godine skupio sam samo dva zanimljiva, ali ne
preterano korisna podatka. Al Stemper je objavio gospel kompakt-disk Hvala
ti, Isuse (među gostujućim umetnicima bila je i Mejvis Stejpl, idol Hjua
Jejtsa) i imanje Lačis ponovo je nuđeno u najam kvalifikovanim pojedincima
ili organizacijama.

Čarls Danijel Džejkobs nestao je s radara.

Hju Jejts iznajmio je avion u koji je ukrcao čitavu ekipu s Vučje čeljusti. Muki
Makdonald je na zadivljujući način predstavljao šezdesete na venčanju.
Pojavio se u šarenoj košulji širokih rukava, uskim pantalonama, antilop bitls
čizmama i psihodeličnom šalu. Nevestina majka privlačila je požudne poglede
u an lou haljini iznajmljenoj za tu priliku. Ovlažila je čipku s nekoliko suza
dok su mladenci izmenjivali zavete. Visoki tamnoputi i zgodni mladoženja kao
da je iskoračio sa stranica romana Nore Roberts. Prijateljski smo
porazgovarali na prijemu pre no što je zabava krenula neizbežnim tokom od
pripite konverzacije do pijanog plesa. Nisam znao da li mu je Bri rekla da sam
bio zarđala rokerska krntija na koju se izvesno vreme oslanjala, iako sam bio
siguran da će mu jednog dana reći - u krevetu posle naročito dobrog seksa.
Nisam imao ništa protiv, pošto neću biti tamo da vidim neizbežno muško
kolutanje očima.

Grupa iz Nederlanda vratila se u Kolorado Amerikan erlajnsom, zato što je

Hju iznajmljeni avion stavio na raspolaganje mladencima za put na medeni
mesec na Havajima. Bri je ciknula od sreće kao devetogodišnjakinja kad je to
rekao u zdravici. Skočila je i zagrlila ga. Siguran sam da u tom trenutku nije
mislila na Čarlsa Džejkobsa. Tako je i trebalo biti. Ja nikad nisam prestajao da
mislim na njega, ne u potpunosti.

U kasni noćni sat video sam da Muki nešto šapuće vođi benda, pristojnog
rok i bluz sastava s dobrim pevačem i širokim repertoarom starih hitova. Vođa
benda je klimnuo. Zamolio me je da odsviram nešto sa sastavom. Odupro sam
se iskušenju i odbio ponudu. Možda čovek nikad nije prestar za rokenrol, ali
veštine blede s godinama, što povećava šanse da napravite budalu od sebe
pred svatovima.

Još nisam bio u penziji, ali prošlo je godinu dana od poslednje svirke pred
publikom. Učestvovao sam u tri ili četiri snimanja, u krajnjoj nuždi. I ni
najednom od njih nisam se proslavio. Video sam da se bubnjar mršti, kao da je
zagrizao nešto kiselo, kad smo preslušavali jedno od njih. Primetio je da ga
posmatram i rekao da je bas-gitara ispala iz ritma. Obojica smo znali da nije.
Smešno je da čovek od pedeset godina igra igre ispod pokrivača sa ženom
koja bi po godinama mogla da mu bude kći. Jednako je smešno kad pokušava
da praši opaki bluz. Gledao sam kako momci iz benda odvaljuju na bini s nešto
žudnje i mnogo nostalgije.

Neko me je uhvatio za ruku. Okrenuo sam se i ugledao Džordžiju Donlin.

„Koliko ti muziciranje nedostaje, Džejmi?“

„Ne toliko koliko ga poštujem“, rekao sam, „zbog toga i sedim ovde. Ovi
momci su dobri.“

„A ti više nisi?“

Setio sam se trenutka u kom sam ušao u spavaću sobu brata Kona i čuo
šapat njegovog akustičnog gibsona koji mi je mrmljao da mogu da sviram
Cherry, Cherry.

„Džejmi?“ Pucnula je prstima ispred mojih očiju. „Vrati se, Džejmi.“

„Još sam dovoljno dobar da sviram za svoju dušu“, rekao sam, „ali su moji
dani muziciranja pred publikom odbrojani.“

Život me je uskoro demantovao.

Dve hiljade dvanaeste godine napunio sam pedeset šestu. Hju i njegova
devojka izveli su me na večeru. Na povratku sam se setio stare priče -
verovatno ste je čuli - o najboljem načinu da skuvate žabu. Stavite je u hladnu
vodu i polako povećavate temperaturu. Žaba je previše glupa da iskoči iz
lonca, dok god to budete radili postepeno. Ne znam da li je istinita ili nije, ali
je sjajna metafora za starenje.

U tinejdžerskim danima gledao sam na pedesetogodišnjake sa sažaljenjem i

nelagodnošću. Presporo su hodali i govorili. Gledali su televiziju umesto da
izađu u bioskop ili na koncert. Idealna zabava za njih je bila roštilj s
komšijama i odlazak na spavanje posle vesti u jedanaest. Te godine mi nisu
smetale, kao i većini ljudi obdarenih dobrim zdravljem u šestoj, sedmoj i
osmoj deceniji života, kad je na mene došao red da ih preživim. Slika sveta je,
istini za volju, postajala sve kruća, a želja da se govori o dobrim starim
vremenima sve jača, ali mozak nije stario. (Bio sam pošteđen priče o starim
vremenima, jer je većina mojih dobrih starih vremena bila obeležena
zavisnošću od droge.) Mislim da većina ljudi posle pedesete prestane da gaji
iluzije o životu. Dani se ubrzaju, bolovi umnože, a ritam uspori. Srećom,
postoje kompenzacije. Mir donosi sposobnost da se nešto ceni i - u mom
slučaju - rešenost da se bude što bolji u preostalom vremenu. To je
podrazumevalo deljenje supe u skloništu za beskućnike u Bolderu jednom
nedeljno i rad za tri ili četiri politička kandidata, zagovornika radikalne ideje
da Kolorado ne zaslužuje da bude asfaltiran.

Još sam izlazio s damama. Još sam dva puta nedeljno igrao tenis i vozio
bicikl najmanje deset kilometara dnevno. Stomak mi je zahvaljujući tome bio
ravan, a endorfin kolao venama. Izgledao sam isto kao i uvek, iako sam
nailazio na više bora oko očiju i usana kad bih se brijao. To je, naravno, još
jedna iluzija kasnog životnog doba. Tek me je put u Harlou u leto 2013. godine
suočio s istinom: bio sam samo još jedna žaba u loncu. Dobra vest bila je da je
temperatura još bila na srednjem nivou, a loša da se proces zagrevanja neće
zaustaviti. Tri životna doba muškaraca su uistinu mladost, zrelo doba i kako
sam pobogu tako brzo ostario?

Dve godine posle Brijinog venčanja sa Drordžom Hjuzom devetnaestog juna

2013. godine, i godinu dana nakon rođenja njihovog prvog deteta, stigao sam
kući, s ne tako sjajnog snimanja, i zatekao koverat ukrašen balonima u
poštanskom sandučetu. Adresa pošiljaoca zvučala je poznato: RFD #2,
Metodistički put, Harlou, Mejn. Otvorio sam je i ugledao fotografiju porodice
mog brata Terija, sa sledećim natpisom: DVA SU BOLJA OD JEDNOG!
MOLIM TE, DOĐI NA NAŠU ZABAVU!

Oklevao sam da otvorim pismo. Gledao sam Terijevu sedu kosu, Anabelin
sve veći stomak i njihovu decu, troje mladih ljudi. Devojčica koja je nekad,
kikoćući se, trčala između prskalica na travnjaku u gaćicama sa Štrumpfetom
sad je bila zgodna devojka s bebom - mojom unučicom Karom Lin - u naručju.
Jedan od bratanaca, onaj mršavi, ličio je na Kona. Onaj krupniji jezivo je ličio
na našeg oca... i pomalo na mene, sirotan.

Otvorio sam pozivnicu.

POMOZI NAM DA PROSLAVIMO DVA VELIKA DATUMA

TRIDESET PRVOG AVGUSTA 2013- GODINE!
TRIDESET PETA GODIŠNJICA BRAKA
TERENSA I ANABEL!
PRVI ROĐENDAN KARE LIN!

VREME: OD TAČNO U PODNE DO?

MESTO: NAŠA KUĆA ZA POČETAK, ZATIM JURIKA GRANDŽ
hrana: kol’ko ’oćeš bend: ol stars kasl roka
DSB9

: DA SE NISTE USUDILI! VINO I PIVO TEĆI ĆE POTOCIMA!

Ispod toga je bila poruka mog brata. Teri je pisao istim školskim rukopisom
zbog koga ga je učitelj poslao kući sa porukom u svedočanstvu: Terens MORA
da poboljša rukopis!, iako ga je samo mesec dana delilo od šezdesetog
rođendana.

Zdravo, Džejmi! Molim te da dođeš na zabavu, važi? Nećemo prihvatiti

nikakve izgovore. Imaš dva meseca da se organizuješ. Ako Koni može da
dođe s Havaja, možeš i ti iz Kolorada! Nedostaješ nam, braco!

Stavio sam pozivnicu u pletenu korpu na zadnjem delu kuhinjskih vrata.

Zvao sam je možda nekad korpa, zato što je bila puna prepiske na koju ću
možda nekad odgovoriti... što je, kao što verovatno znate, najverovatnije
značilo nikada. Govorio sam sebi da nemam želje da se vraćam u Harlou. To
je možda bila istina, ali je krv još vukla. Springstin je verovatno imao pravo
kad je napisao onaj stih o tome kako ništa nije bolje od krvi pored krvi.

Imao sam čistačicu Darlin. Dolazila je jednom nedeljno da usisa, obriše

prašinu i razmesti krevet (zbog ovog poslednjeg grizla me je savest, zato što
sam davno naučio da to radim sam). Trudio sam se da ne budem kući kad bi
mrzovoljna starica došla da radi. Na kraju jednog od Darlininih dana vratio
sam se i video da je izlovila pozivnicu iz možda nekad korpe i da ju je
otvorila na kuhinjskom stolu. Nikad nije učinila tako nešto. Protumačio sam to
kao znak. Te noći seo sam za kompjuter, uzdahnuo i Teriju poslao poruku od tri
reči: Računaj na mene.

Vikend za Dan rada bio je nezaboravan. Uživao sam u njemu. Nisam mogao da
verujem da sam zamalo odbio da dođem... ili da sam nameravao da ne
odgovorim na pozivnicu i pokidam ionako istanjene porodične veze.

U Novoj Engleskoj bilo je toplo. Sletanje na aerodroma u Portlandu u petak

po podne bilo je neprijatno iskustvo zbog nestabilnih vazdušnih strujanja.
Vožnja severno od Oblasti Kasl bila je spora, ali ne zbog saobraćaja. Zagledao
sam svaku znamenitost - farme, kamene zidove, Braunijevu radnju, sad mračnu
i zatvorenu - čudeći im se. Činilo mi se da je moje detinjstvo još tu, jedva
vidljivo ispod sloja plastike, koja je s vremenom postala neprozirna,
izgrebana i prašnjava.

Stigao sam kući tek posle šest uveče. Bila je dograđena, tako da je sad bila
gotovo dvostruko veća. Ugledao sam crvenu mazdu na prilaznom putu,
očigledno iznajmljenu (poput mog forda eklipsa), i kamion Morton ulja za
loženje na travnjaku. Kamion je bio ukrašen s dovoljno krep-papira i cveća da
je mogao da se izveze na paradu. Veliki znak naslonjen na prednje točkove
poručivao je: REZULTAT JE TERI I ANABEL 35, KARA LIN 1! SVI SU
POBEDNICI! OVDE SE ODRŽAVA ZABAVA! UPADAJ! Parkirao sam se,
uspeo uz stepenice i podigao ruku da pokucam. Pomislio sam, dođavola,
odrastao sam u ovoj kući i ušao unutra bez kucanja.

Načas mi se učinilo da sam se vratio nazad u doba kad sam godine

izražavao jednocifrenim brojem. Porodica je sedela za trpezarijskim stolom,
kao u šezdesetim. Svi su govorili u isti mah, smejali su se i koškali, dodajući
svinjske kotlete, krompir-pire i poslužavnik pokriven vlažnom krpom. U njemu
je bio kuvani kukuruz, pokriven da se ne bi ohladio, kao što nas je majka
naučila.

Isprva nisam prepoznao dostojanstvenog sedokosog muškarca na kraju stola

okrenutog dnevnoj sobi i sigurno nisam poznavao tamnokosog zgodnog tipa
pored njega. Ugledni profesor me je ugledao i ustao. Lice mu se ozarilo.
Shvatio sam da je to moj brat Kon.

„DŽEJMI!“, povikao je i potrčao oko stola. Zamalo što nije oborio Anabel
sa stolice. Zgrabio me je u medveđi zagrljaj i pokrio moje lice poljupcima.
Nasmejao sam se i potapšao brata po leđima. Teri se stvorio kraj nas. Zagrlio
je obojicu. Tri rođena brata zaplesala su neku vrstu trapavog micva plesa, od
kog se pod opasno tresao. Video sam da Kon plače. I meni se plakalo.

„Prestanite, momci!“, reče Teri, iako je još skakutao. „Završićemo u

podrumu!“

Još neko vreme smo skakutali. Činilo mi se da moramo. I da to nije loše.

Ma, bilo je dobro.
Kon je predstavio zgodnog tipa, verovatno dvadeset godina mlađeg od sebe,
kao dobrog prijatelja iz botaničkog odeljenja Univerziteta Havaji. Rukovao
sam se s njim, pitajući se da li su se potrudili da uzmu dve sobe u Kasl Rok
Inu. U ovo vreme verovatno nisu. Nisam mogao da se setim kad sam shvatio da
je Kon homoseksualac. Verovatno dok sam svirao Land of 1.000 Dances, s
Kamberlandsima na Univerzitetu Mejn. Siguran sam da su roditelji znali
mnogo ranije. Nisu pravili veliku buku oko toga. Niko od nas nije. Čini mi se
da deca mnogo bolje slede nemi primer od glasno izrečenih pravila.

Samo jednom sredinom osamdesetih čuo sam da tata glasno pominje

seksualnu orijentaciju svog drugog sina. To je sigurno ostavilo veliki utisak na
mene, pošto su to bile moje izgubljene godine. Trudio sam se da što ređe
zovem roditelje. Hteo sam da tata zna da sam još živ, ali sam se plašio da bi u
mom glasu mogao načuti nešto od sve bliže smrti, s kojom sam se manje-više
pomirio.

„Svake večeri molim se za Konija“, rekao je. „Zbog te proklete side. Kao
da su je namerno pustili da se širi.“

Kon je izbegao tu hrid. Izgledao je čudesno zdravo, ali nije mogao sakriti
činjenicu da stari, pogotovo dok je sedeo pored prijatelja iz botaničkog
odeljenja. Setio sam se Kona i Ronija Paketa kako sede na kauču u dnevnoj
sobi i pevaju House of the Rising Sun, pokušavajući da usklade glasove... što
je bio beznadežno uzaludan poduhvat.

Nešto od toga videlo se na mom licu, zato što se Kon nacerio kad je obrisao
oči. „Odavno se nismo svađali oko toga čiji je red da unese veš sa žice u kuću,
zar ne?“

„Odavno“, složio sam se i ponovo pomislio na žabu preterano glupu da bi

shvatila da voda u njenom jezercetu postaje sve toplija.

Terijeva i Anabelina ćerka Don pridružila nam se s Karom Lin u naručju.

Bebine oči bile su boje koju je majka zvala mortonovski plavom. „Zdravo,
ujka Džejmi. Evo tvoje unučice. Sutra puni godinu dana. Izbio joj je novi zub
da bi to proslavila.“

„Divna je. Mogu li da je pridržim?“

 Don se stidljivo osmehnula strancu kog je poslednji put videla dok je nosila
protezu. „Probaj, ali se obično raskuka kad je dam nepoznatoj osobi.“

Uzeo sam bebicu, spreman da je vratim čim zakmeči. Samo što nije. Kara
Lin me je posmatrala, pružila ruku i štipnula za nos. Zatim se nasmejala.
Porodica je klicala i aplaudirala. Bebica se iznenađeno okrenula, zatim me je
pogledala očima koje su neverovatno ličile na oči moje majke.

Ponovo se nasmejala.

Zabava koja je počela sutradan imala je istu glumačku podelu, samo s više
sporednih likova. Neke sam odmah prepoznao. Drugi su izgledali neodređeno
poznato. Shvatio sam da je tu nekoliko dece ljudi koji su nekad radili za mog
oca, a sad rade za Terija, čije se carstvo u međuvremenu proširilo. Postao je
vlasnik lanca prodavnica u Novoj Engleskoj pod nazivom Mortons fast-šops.
Loš rukopis očigledno mu nije smetao da postane uspešan poslovan čovek.

Ekipa iz Kasl Roka pripremala je hranu na četiri roštilja. Nudili su

hamburgere i viršle sa zapanjujućim izborom salata i kolača. Pivo je teklo iz
čeličnih, a vino iz drvenih burića. Jedan od Terijevih prodavača - pijan,
razdragan i blagoglagoljiv - rekao mi je da moj brat poseduje i Spleš Siti u
Frajburgu i Litlton trkalište u Nju Hempširu, dok sam se davio kaloričnom
bombom od sendviča sa slaninom u zadnjem dvorištu. „To trkalište ne donosi
mu ni centa“, reče prodavač, „ali znate Terija - uvek je voleo moto-trke.“

Setio sam se kako je s ocem radio na raznovrsnim reinkarnacijama

Drumske rakete u garaži. Nosili su masne majice i prevelike pantalone na
tregere. Puklo mi je pred očima da je moj nepreduzimljivi brat koji je ostao u
rodnom gradu sad imućan, možda i bogat čovek.

Bebica bi pružila ruke ka meni kad god bi je Don pronela kraj mene. Nosao
sam je najveći deo popodneva. Konačno mi je zaspala na ramenu. Njen otac
rešio me je tereta kad je to video. „Zabezeknut sam“, rekao je kad ju je položio
na ćebe u hladovini najvećeg drveta u zadnjem dvorištu. „Nikada nije ovako
reagovala na ljude.“

„Uistinu sam polaskan“, rekao sam i poljubio usnulu bebu u bucmasti obraz.
 Mnogo se pričalo o starim danima i vremenima. Takve priče neverovatno su
zanimljive onima koji su ih doživeli i jednako dosadne onima što nisu. Zazirao
sam od piva i vina. Zbog toga sam bio jedan od vozača kad se zabava preselila
šest kilometara dalje u Jurika Grandž. Pokušavao sam da se snađem s
menjačem monstruoznog kamioneta, vlasništva naftne kompanije. Trideset
godina nisam vozio automobil s klasičnim menjačem. Moji putnici - bilo ih je
najmanje deset, ako brojim i sedmoro na platformi iza kabine - urlali su od
smeha kad god bih se dohvatio menjača, a kamionet trznuo. Pravo je čudo kako
niko od njih nije pao s platforme.

Ekipa za posluženje stigla je pre nas. Postavili su stolove s hranom duž

podijuma za igru, kog sam se dobro sećao. Stajao sam tamo, posmatrajući
prostor pokriven izglačanim drvetom. Kon me je stisnuo za rame.

„Prizor budi uspomene, braco?“

Pomislio sam na prvi izlazak na binu. Bio sam nasmrt preplašen. Zaudarao
sam na znoj koji mi je tekao niz leđa i ispod pazuha. Mama i tata su plesali
pored mene dok sam svirao Who’ll Stop the Rain?

„Više nego što ćeš ikad znati“, rekao sam.

„Mislim da znam“, odvratio je. Zagrlio me je. Šapnuo mi je u uvo: „Mislim

da znam.“

Kod kuće je bilo sedamdesetak ljudi za ručkom. U Jurika Grandžu do sedam

uveče skupilo ih se najmanje dvostruko više. Tom mestu dobro bi došli
magični rashladni uređaji Čarlija Džejkobsa da pomognu lenjim ventilatorima
na tavanici. Snabdeo sam se poslasticom koja je bila i ostala lokalni
specijalitet - salatom s bombonicama od limuna s komadićima kompota. Izašao
sam sa svojim plenom. Zašao sam iza ćoška, zahvatajući slatkiš plastičnom
kašikom. Stigao sam do protivpožarnih merdevina gde sam prvi put poljubio
Astrid Soderberg. Setio sam se kapuljače s krznenim obrubom koja je
uokvirivala savršenu kružnicu njenog lica i njenog ruža s ukusom jagode.

Da li je sve bilo kako treba? Pitao sam je. Odvratila je: Reći ću ti kad
ponoviš.
 „Hej, gušteru.“ Poskočio sam kad se neko oglasio iza mene. „Hoćeš li da
sviraš večeras?“

Isprva ga nisam prepoznao. Suvonjavi dugokosi tinejdžer koji me je

regrutovao za ritam gitaristu Hromiranih ruža sad je oćelavio na vrhu lobanje.
Preostala kosa mu je osedela. Stomak mu se obesio preko tesnih pantalona.
Zurio sam u njega s plastičnom činijom u rukama.

„Norm? Norm Irving?“

Osmehnuo se dovoljno široko da otkrije zlatne zube u zadnjem delu vilice.

Ispustio sam desert da bih ga zagrlio. Nasmejao se i uzvratio zagrljaj. Rekli
smo jedan drugom da divno izgledamo i da je mnogo vremena prošlo. I,
naravno, govorili smo o starim danima. Norm mi je ispričao da je napravio
dete Hati Grir i da se venčao s njom. Brak je trajao nekoliko godina. Posle
neprijatnog perioda nakon razvoda rešili su da zaborave na prošlost i budu
prijatelji. Njihova ćerka, Deniz, približavala se četrdesetoj. Posedovala je
frizerski salon u Vestbruku.

„Dug banci je otplaćen. Imam dva dečaka s drugom ženom, ali nek ovo
ostane među nama, Denis je moja ljubimica. Hati je dobila dete s drugim
mužem.“ Nagnuo se bliže, neveselo se smešeći. „Dosta vremena provodi u
zatvoru. Klinac ne vredi užeta o koje će ga obesiti.“

„Šta je bilo s Kenijem i Polom?“

Keni Laflin, naš basista, takođe se oženio dragom iz Hromiranih ruža.

Njihov brak je opstao. „Vlasnik je osiguravajuće kompanije u Luistonu. Dobro
mu ide. Ovde je večeras. Nisi ga video?“

„Nisam.“ Iako možda i jesam, samo ga nisam prepoznao, kao što on

verovatno nije prepoznao mene.

„Što se Pola Bušarda tiče...“ Norm je odmahnuo glavom. Peo se u

državnom parku Akadija i pao s litice. Umro je posle dva dana. To se desilo
još 1990. godine. Verovatno je imao sreće. Lekari kažu da bi ostao paralizovan
od vrata nadole da je preživeo. To zovu kvadriplegijom.“
 Na trenutak sam zamislio našeg starog bubnjara kome život visi o koncu.
Ležao je u krevetu dok su mu mašine pomagale da diše i gledao pastora Denija
na televiziji. Odbacio sam tu pomisao. „Šta je bilo s Astrid? Znaš li gde je?“

„Dole je na istoku. Kastin? Rokland?“ Odmahnuo je glavom. „Zaboravio

sam. Znam da je napustila koledž da bi se udala i da su se njeni roditelji
naljutili na nju zbog toga. Verovatno su se još više naljutili kad se razvela.
Mislim da upravlja restoranom, jednim od onih mesta gde poslužuju jastoge,
ali ne bih mogao da se zakunem. Bili ste zaljubljeni do ušiju, zar ne?“

„Da“, rekao sam. „Bili smo.“

Klimnuo je. „Ljubav iz mladosti. Ništa na svetu ne može da se poredi s

njom. Nisam siguran da želim da je vidim ovih dana, zato što je stara Soda
Burger bila neviđena cura. Oči su svima ispadale za njom, zar ne?“

„Da“, rekao sam, misleći na staru kolibu blizu Skajtopa. I na gvozdenu

šipku. Kako bi se zacrvenela kad bi je munja ošinula. „Da, bila je.“

Izvesno vreme smo ćutali. Potapšao me je po ramenu. „Bilo kako bilo, šta
misliš? Hoćeš li da sviraš s nama? Bolje reci da, zato što će bend zvučati
jebeno mlako ako odbiješ.“

„Ti si u bendu? U Kasl Rok Ol starsima? I Keni?“

„Naravno. Retko sviramo - ne kao u starim danima - ali ovu gažu nismo
mogli odbiti.“

„Da li te je moj brat Teri na ovo nagovorio?“

„Nije, iako je možda mislio da ćeš nam se pridružiti na bini da bi odsvirao

pesmu ili dve. Hteo je bend iz starih dana. Keni i ja smo otprilike jedini među
živima, jedini što se muvaju okolo i jedini koji sviraju iz tog doba. Naš ritam
gitarista je drvodelja iz Lisbon Folsa. Prošle srede pao je s krova i slomio obe
noge.“

„Uh“, rekao sam.

„Njegovo uh je moj dobitak“, reče Norm Irving. „Spremali smo se da

sviramo kao trio. I sam znaš da je to veliko sranje. Tri od četiri člana
Hromiranih ruža prilično je dobar rezultat, s obzirom na to da smo zadnji put
svirali u PAL hopu, u centru, pre trideset pet godina. Pridruži nam se. Sledi
povratna turneja i sve što ide uz nju.“

„Norme, nemam gitaru.“

„Imam tri komada u kamionetu“, rekao je. „Biraj. Samo ne zaboravi, još
krećemo s Hang On Sloopy.“

Izašli smo na scenu. Razdragana alkoholisana publika pozdravila nas je

aplauzom. Keni Laflin, mršaviji no ikad s nekoliko ne tako lepih mladeža na
licu, podesio je kaiš fender P-basa. Pozdravio me je na stari način. Nisam bio
nervozan kao kad sam prvi put stajao na ovoj sceni s gitarom u rukama, ali
osećao sam se kao akter nepojmljivo uverljivog sna.

Norm je jednom rukom podesio mikrofon, kao što je uvek činio. Obratio se
publici željnoj da čuje nekoliko starih rokenrol standarda. „Narode, na
bubnjevima piše Kasl Rok Ol stars, ali večeras imamo specijalnog gosta na
ritam gitari. Sledećih nekoliko sati bićemo ponovo Hromirane ruže. Udri,
Džejmi!“

Setio sam se poljupca s Astrid ispod protivpožarnih stepenica. Setio sam se

Normovog zarđalog kombija i njegovog oca, Sisera, kako sedi na razdrndanom
kauču u staroj prikolici, zavija travu i govori mi da podšišam jebenu kosu ako
hoću da položim vozački iz prve. Setio sam se kako smo svirali na
tinejdžerskim igrankama u Obern rolodromu i kako nismo prestajali kad bi
izbile neizbežne tuče između dece iz Edvard Litla i Lisbon Haja ili između
Luiston Haja i Sent Doma. Samo bismo pojačali zvuk. Pomislio sam o životu
kakav je nekad bio i shvatio da sam žabac u loncu.

Povikao sam: „Jedan, dva, znate gde sam ja!“

Zaprangijali smo.

Iz E-dura.

Sva ta sranja počinju iz E.

Sedamdesetih bismo svirali do fajronta u jedan. Ali ovo nisu sedamdesete. Do
jedanaest smo bili gola voda. Načisto smo baldisali. To je bilo u redu. Pivo i
vino su, po Terijevom naređenju, povučeni u deset. Gomila se brzo
proređivala kad je ostala bez vatrene vode. Većina preostalih je posedala.
Slušali su muziku, ali su bili previše umorni za dušku.

„Đavolski si bolji nego nekad, gušteru“, reče Norm, dok smo spremali
instrumente.

„Baš kao i ti.“ To je bila laž koliko i stvarno dobro izgledaš. U četrnaestoj
nikad ne bih verovao da će doći dan kad ću postati bolji rok gitarista od
Normana Irvinga. Taj dan je došao. Osmehnuo se, kao da hoće da kaže da zna
da nešto ne bi trebalo govoriti. Keni nam se pridružio. Tri preostala člana
Hromiranih ruža su se zagrlila. U srednjoj školi to bi bila pederska fora.

Teri nam se pridružio, kao i Teri Džunior, njegov najstariji sin. Moj brat je
izgledao umorno, ali neopisivo srećno. „Slušaj, Kon i njegov prijatelj odvezli
su gomilu presisalih gostiju do Kasl Roka. Da li bi povezao nekoliko momaka
iz Harloua, u kamionetu, ako ti pozajmim Terija Džuniora kao kopilota?“

Rekao sam da ću rado to učiniti. Pokupio sam moj tovar alkosa i krenuo,
posle konačnog oproštaja s Normom i Kenijem (praćenim onim otkačenim
mlakim rukovanjem, karakterističnim za muzičare). Bratanac mi je izvesno
vreme davao uputstva, ne preterano potrebna čak i u mraku. Prestao je kad sam
istovario poslednja dva ili tri para na Stakpol roudu. Pogledao sam ga i video
da se klinac naslonio na prozor i čvrsto zaspao. Probudio sam ga kad sam ga
dovezao do kuće na Metodističkom putu. Poljubio me je u obraz (što me je
dirnulo dublje no što će ikada znati) i uteturao se u kuću, gde će verovatno
spavati do podne u nedelju, kao što adolescenti vole da rade. Pitao sam se
hoće li džonjati u mojoj nekadašnjoj sobi i zaključio da verovatno neće.
Spavaće u novoizgrađenom delu kuće. Vreme sve menja. Možda je to u redu.

Okačio sam ključeve kamioneta na tablu u holu i krenuo napolje do mojih

iznajmljenih kola, kad sam ugledao svetla u ambaru. Odšetao sam do njega i
virnuo unutra. Ugledao sam Terija. Skinuo je svečano i obukao radno odelo.
Zabavljao se novom igračkom, ševijem SS s kraja šezdesetih i početka
sedamdesetih godina. Blistao je ispod svetiljki kao plavi dragulj. Voskirao ga
je.
 Podigao je glavu kad sam ušao. „Ne mogu da spavam. Previše sam
uzbuđen. Baviću se ovim lepotanom još neko vreme, a zatim idem u krevet.“

Prešao sam rukom preko haube. „Divan je.“

„Sad jeste. Trebalo je da ga vidiš kad sam ga kupio na aukciji u Portsmutu.

Većini kupaca izgledao je kao gomila otpadnog metala. Mislio sam da mogu da
ga povratim.“

„Da ga oživiš“, rekao sam, kao da ne govorim Teriju.

Zamišljeno me je pogledao i slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da se

može i tako reći. Biće skoro gotov, kad ubacim novi menjač. Ne liči na stare
Drumske rakete, zar ne?“

Nasmejao sam se. „Sećaš li se kad kad se prva prevrnula na trkalištu?“

Teri je prevrnuo očima. „U prvom krugu. Jebeni Dvejn Robišo. Mislim da

je kupio dozvolu u Sirs i Robaku.“

„Da li je još tu?“

„Ma kakvi, umro je pre deset godina. Najmanje deset. Rak mozga. Kasno su
ga otkrili. Siroti kopilan nije imao ni najmanje šanse.“

Recimo da sam neurohirurg, rekao je Džejkobs onog dana u Lačisu.

Pretpostavimo da ti kažem da su ti izgledi da ćeš umreti na nivou od
dvadeset pet procenata. Da li bi pristao na operaciju?

„To je strašno.“

Klimnuo je. „Sećaš li se šta smo govorili kao klinci? Šta je strašno? Život.
Šta je Život?10

Časopis. Koliko košta? Petnaest centi. Ja imam samo deset. To je strašno. Šta
je strašno? Život. I Jovo nanovo.“

„Sećam se. Tada smo mislili da je to šala.“ Oklevao sam. „Misliš li često na
Kler, Teri?“
Bacio je krpu za glancanje u kofu i prišao sudoperi da opere ruke. Nekada je tu
bila samo jedna česma iz koje je tekla hladna voda. Sad je imao dve. Odvrnuo
ih je, uzeo sapun i počeo da se sapunja. Istrljao se do lakata, baš kao što nas je
tata naučio.

„Mislim, svakog prokletog dana. Mislim i o Endiju, ali ređe. To je ono što bih
nazvao prirodnim sledom događaja. Živeo bi još malo da nije toliko voleo nož
i viljušku. Ono što se desilo Kler... to je bilo jebeno pogrešno. Znaš li to?“

„Znam.“

Naslonio se na haubu SS-a. Zagledao se ni u šta. „Sećaš li se koliko je bila

lepa?“ Lagano je odmahnuo glavom. „Naša predivna sestra. Taj kopilan - ta
životinja - uskratio joj je tolike godine, nakon čega se išunjao iz života kao
kukavica.“ Prešao je rukom preko lica. „Ne bi trebalo da govorimo o Kler.
Raspekmezim se od toga.“

I ja sam se raspekmezio. Mislio sam na Kler, koja je bila dovoljno starija od

mene da u njoj vidim rezervnu mamu. Mislio sam na Kler, našu divnu sestru,
koja nikome nikad nije naudila.

Prošetali smo preko dvorišta. Slušali smo pesmu cvrčaka u visokoj travi. Uvek
su najjače pevali krajem avgusta i početkom septembra, kao da su znali da je
leto na izmaku.

Zastali smo u podnožju stepenica. Video sam da su mu oči još vlažne. Imao je
lep, ali dug i stresan dan. Pogrešio sam kad sam na njegovom kraju pomenuo
Kler.

„Prenoći kod nas, braco. Kauč se rasklapa.“

„Neću“, rekao sam. „Obećao sam Koniju da ću doručkovati s njim i s

njegovim partnerom u krčmi.“

„S partnerom“, rekao je i zakolutao očima. „Ma nemoj.“

„Hajde, hajde, Terense. Ne počinji s tom dvadesetovekovnom pričom. Danas

mogu da se venčaju u desetak država, ako bi hteli. Uključujući i ovu.“
„To mi ne smeta. Baš me briga ko se i s kim venčava, ali taj tip nije njegov
partner, bez obzira na Konijevo mišljenje o tome. Znam da prepoznam
grebatora kad ga vidim. Hriste, upola je mlađi od Kona.“

To me je podsetilo na Brajanu, koja je bila više nego duplo mlađa od mene.

Zagrlio sam brata. Poljubio sam ga u obraz. „Videćemo se sutra, na ručku, pre
no što krenem na aerodrom.“

„Važi. Džejmi? Otkidao si s gitarom na sceni.“

Zahvalio sam mu se i pošao ka kolima. Otvarao sam vrata kad me je pozvao po

imenu. Okrenuo sam se.

„Sećaš li se poslednjeg nedeljnog nastupa prečasnog Džejkobsa na

propovedaonici? Kad je održao ono što smo nazvali Strašnom propovedi?“

„Da“, rekao sam. „Vrlo dobro je se sećam.“

„U to vreme svi smo bili sablaznuti. Pripisali smo je bolu koji ga je izjedao
posle gubitka žene i sina. Ali znaš šta? Kad god pomislim na Kler, poželim da
ga pronađem i da mu stisnem ruku.“ Terijeve ruke - krupne i mišićave, kao
očeve - behu prekrštene na grudima. „Danas mislim da je bio hrabar kad nam
je sve to rekao. Mislim da je svaka reč bila tačna.“

Teri se možda obogatio, ali je ostao cicija. Za nedeljni ručak poslužio je

ostatke od jučerašnje proslave. Kara Lin je najveći deo obroka presedela na
mom krilu. Hranio sam je zalogajčićima sa stola. Kad je došlo vreme da
krenem, vratio sam je majci. Bebica je pružila ruke ka meni.

„Ne mogu da te uzmem, dušo“, rekao sam i poljubio njeno neverovatno

glatko čelo. „Moram da idem.“

Znala je samo desetak reči. Jedna od njih bila je moje ime. Čitao sam da
deca njenog uzrasta razumeju mnogo više reči. Znala je šta joj govorim.
Malecko lice se sneveselilo. Ponovo je pružila ručice. Suze su potekle iz
plavih očiju. Tu boju imale su majka i moja mrtva sestra.

„Požuri“, reče Kon, „ili ćeš morati da je usvojiš.“

 Krenuo sam do unajmljenog automobila. Odvezao sam se do aerodroma u
Portlandu, pa do vazdušne luke u Denveru, i Nederlanda. Neprestano sam
razmišljao o raširenim punačkim ručicama i suznim mortonovski plavim
očima. Imala je samo godinu dana, ali je želela da duže ostanem. Tako znaš da
si kod kuće, bez obzira na to koliko dugo si izbivao iz nje ili koliko dugo si bio
na nekom drugom mestu.

Kuća je ono mesto gde žele da duže ostaneš.

U martu 2014. godine je, nakon što je većina skijaša napustila Vejl, Aspen,
Stimbout Springs i našu planinu Eldora, stigla vest o mećavi monstruoznih
razmera. Naš deo čuvenog polarnog vrtloga već je napadao preko metra na
Griliju.

Najveći deo dana proveo sam muvajući se po Vučjoj čeljusti. Pomagao sam
Hjuu i Mukiju da zatarabe studije i glavno zdanje. Dočekao sam pojačani vetar
i prve pahulje s olovnih nebesa. Pojavila se Džordžija, obučena u debeli
kaput, sa štitnicima za uši i bejzbol kapom s imenom ranča na glavi. Bila je
raspoložena za deljenje pridika.

„Šalji ove momke kući“, rekla je Hjuu. „Izuzev ako ne želiš da sačekaju jun
zaglavljeni pokraj puta.“

„Kao Donerova družina“, rekao sam, „da znate da nikad ne bih pojeo
Mukija. Previše je žilav.“

„Brišite kući, vas dvojica“, reče Hju. „Proverite vrata studija pre no što
krenete.“

Proverili smo ih. Obišli smo i ambar. Našao sam vremena da podelim
kriške jabuka konjima, iako je meni najdraži Bartlbi uginuo pre tri godine.
Sneg je gusto padao, kad sam odbacio Mukija do kuće, a vetar duvao najmanje
pedeset na sat. Centar Nederlanda bio je pust. Semafori su se ljuljali, a
smetovi skupljali na vratima odavno zatvorenih radnji.

„Požuri kući!“, povikao je Muki, da bi nadjačao vetar. Vezao je maramu

preko usta i nosa. Zbog nje je ličio na prestarelog odmetnika.
 Poslušao sam ga. Vetar mi je čitavim putem šamarao kola kao
razgoropađeni nasilnik. Gurao me je još jače dok sam koračao pločnikom,
privijajući kragnu uz moje glatko izbrijano lice, nepripremljeno za zimu u
Koloradu, koja je navalila punom snagom. Morao sam da zatvorim vrata
obema rukama, kad sam ušao u zgradu.

Proverio sam poštansko sanduče i u njemu našao samo jedno pismo. Znao
sam od koga je. Džejkobsov rukopis postao je drhtav i isprekidan, ali je i dalje
bio prepoznatljiv. Jedino iznenađenje predstavljala je adresa pošiljaoca: Post-
restant, Moton, Mejn. Nije bio baš u mom rodnom gradu, već odmah pored
njega. Bio je previše blizu da bih se dobro osećao.

Tapkao sam kovertom po dlanu. Zamalo što nisam poslušao prvi impuls,
koji mi je nalagao da ga iscepam na komade, otvorim ulazna vrata i pustim da
ga vetar razveje. Još zamišljam kako to radim - svakoga dana, ponekad svakog
sata - pitajući se šta bi se promenilo da sam to učinio. Umesto toga sam ga
okrenuo. Na poleđini je bila jedna rečenica, napisana drhtavom rukom.
Želećeš da pročitaš ovo.

Otvorio sam je, iako nisam želeo. Izvukao sam komad papira, zamotan oko
manje koverte. Na drugoj koverti je pisalo: Pročitaj moje pismo pre no što je
otvoriš. Tako sam i učinio.

Boga mi, tako sam učinio.

Četvrti mart, 2014. godine

Dragi Džejmi,

Nabavio sam obe tvoje elektronske adrese, poslovnu i privatnu (imam svoje
metode, kao što znaš), ali star sam čovek, sa staračkim navikama. Takođe
verujem da se važni poslovi obavljaju po mogućstvu svojeručno napisanim
pismima. Kao što vidiš, još mogu da ih pišem „svojeručno“ iako ne znam
koliko dugo ću biti za to sposoban. Ujesen 2012. godine doživeo sam manji
moždani udar, i još jedan, ozbiljniji, prošlog leta. Nadam se da ćeš mi
oprostiti zbog jadnog rukopisa.

Postoji još jedan razlog što ti se obraćam pismenim putem. Elektronska

pisma lako se brišu. Malo teže je uništiti pismo napisano nalivperom i
mastilom. Dodaću redak na poleđini koverte da bih povećao šansu da ovo
pročitaš. Poslaću glasnika ako ne dobijem odgovor. Ne želim da to činim,
pošto nemam mnogo vremena.

Glasnik. To mi se nije dopadalo.

Prilikom poslednjeg susreta zamolio sam te da stupiš u moju službu kao

pomoćnik. Odbio si. Ponovo te molim. Ovog puta siguran sam da ćeš se
složiti. Moraš se složiti, pošto je moj posao u poslednjoj etapi. Preostao je
samo još jedan eksperiment. Siguran sam da će uspeti, ali se ne usuđujem da
nastavim sam. Potrebna mi je pomoć i, što je podjednako važno, svedok.
Veruj mi kad ti kažem da je tvoja uloga u tom eksperimentu gotovo ravna
mojoj.

Misliš da ćeš reći ne, ali te ja prilično dobro poznajem, stari prijatelju, i
verujem da ćeš se predomisliti nakon što pročitaš priloženo pismo.

Sve najbolje,

Čarls D. Džejkobs

Vetar je urlao, a sneg udarao po staklenim površinama na ulaznim vratima

kao fini pesak. Put do Boldera uskoro će biti zatvoren, ako već nije. Držao sam
manji koverat, razmišljajući nešto se desilo. Nisam hteo da znam šta, ali sam
osećao da je prekasno za povratak. Sedeo sam na stepenicama koje su vodile
do mog stana. Otvorio sam ga kad je naročito snažan nalet vetra pogodio
zgradu. Rukopis je bio drhtav poput Džejkobsovog. Odmah sam znao kome
pripada. Kako i ne bih, kad sam dobijao ljubavna pisma, od kojih su neka bila
veoma vrela, ispisana istom rukom. Stomak mi je omekšao. Na trenutak sam
pomislio da ću izgubiti svest. Spustio sam glavu, pokrio oči i stisnuo
slepoočnice slobodnom rukom. Bilo mi je pomalo žao kad je napad slabosti
prošao.

Pročitao sam pismo.

Dvadeset peti februar, 2014. godine

Dragi pastore Džejkobse,

Vi ste mi poslednja nada.

Znajte da pomišljam da sam luda dok pišem ove redove. Pokušavam da

doprem do vas zato što me je prijateljica Dženi Noulton na to nagovorila.
Ona je medicinska sestra. Kaže da ne veruje u čudesna izlečenja (iako
veruje u Boga). Pre nekoliko godina otišla je na jednu od vaših isceliteljskih
priredbi u Providensu. Izlečili ste njen artritis, koji je bio tako ozbiljan da je
jedva otvarala i zatvarala šake. Zbog njega se navukla na lekove protiv
bolova. Rekla mi je: „Govorila sam sebi da samo želim da čujem Ala
Stempera kako peva, jer sam imala sve njegove ploče s Vo-Lajtsima, ali
duboko u sebi morala sam znati razlog zbog kog sam tamo otišla, zbog kog
sam stala u red, kad je pitao ima li onih koji žele da budu izlečeni.“ Rekla je
da se nakon što ste dodirnuli njene slepoočnice prstenjem nije rešila samo
obogaljujućeg bola u rukama i nogama već i potrebe za lekovima protiv
bolova. Bilo mi je još teže da poverujem u to od izlečenja artritisa, zato što
u mojoj okolini ima ljudi koji koriste te pilule, i stoga znam da je veoma
teško „ratosiljati se te navike“.

Pastore Džejkobse, imam rak pluća. Izgubila sam kosu na zračenju.

Neprestano sam povraćala za vreme hemioterapije (izgubila sam 30
kilograma). Rak je opstao i posle tri paklena tretmana. Doktor želi da me
operiše i odstrani jedno plućno krilo. Moja prijateljica Dženi posadila me je
u stolicu i rekla: „Saopštiću ti tešku istinu, dušice. Toj operaciji pribegavaju
kad je suviše kasno. Odlučuju se za nju u nedostatku drugih rešenja.“

Okrenuo sam papir. Glava me je zabolela. Po prvi put u mnogo godina

poželeo sam da se uradim. U takvom stanju mogao bih da pogledam potpis koji
me je čekao na dnu teksta a da ne vrisnem.

Dženi kaže da je pogledala vaša izlečenja na internetu i da ima više onih

koja se mogu smatrati potvrđenim. Znam da više ne putujete po zemlji.
Možda ste penzionisani, a možda i niste među živima (iako se molim da nije
tako, za vaše, kao i za moje dobro). Čak i ako ste živi i zdravi, možda ne
čitate elektronsku poštu. Znam da je ovaj potez sličan stavljaju poruke u
bocu i bacanju preko ograde plovila, ali nešto - ne samo Dženi - nagoni me
da pokušam. Naposletku, ponekad neka od tih boca ispliva na obalu i neko
pročita poruku.

Odbila sam operaciju. Vi ste moja poslednja nada. Znam da je ona

tanušna, i verovatno budalasta, ali u Bibliji piše: „Sve je moguće pomoću
vere“, Čekaću vaš odgovor... ili ga neću dočekati. Neka vas Bog blagoslovi i
poživi, ma šta se desilo.

Vaša, nade puna Astrid Soderberg

Morgan Pič roud 17

Mt. Desert Ajland, Mejn 04660

(207) 555-6454

Astrid. Blagi bože.

Ponovo Astrid, posle toliko godina. Zatvorio sam oči. Video sam je kako
stoji ispod protivpožarnog stepeništa, mladog i lepog lica, oivičenog
kapuljačom zimske jakne.

Otvorio sam oči i pročitao poruku koju je Džejkobs ispisao ispod njene
adrese.

Video sam njen karton i najnovije snimke sa skenera. U poslednjem pismu

dao sam ti do znanja da imam svojih metoda. Radijacija i hemioterapija
smanjili su tumor na levom plućnom krilu, ali ga nisu uklonili. Pojavile su
se tačke na desnom plućnom krilu. U teškom je stanju, ali mogu je spasti.
Veruj mi kad ti kažem. Znaj da je taj oblik raka kao požar u suvom šipražju -
brzo se kreće. Nema mnogo vremena. Moraš doneti odluku bez otezanja.

Ako vremena zaista ima tako prokleto malo, pitao sam se, zašto me nisi
pozvao telefonom ili poslao ugovor s đavolom ekspresnom poštom?

Znao sam zašto nije tako postupio. Hteo je da budem u vremenskoj stisci,
jer nije mario za Astrid. Ona je bila samo pion u njegovoj partiji šaha. Ja sam,
s druge strane, bio jedna među figurama u drugom redu. Bio sam siguran u to,
iako su mi razlozi bili nepoznati.
 Pismo mi je podrhtavalo u ruci dok sam čitao poslednje retke.

Ukoliko se složiš da mi pomogneš da završim posao ovog leta, tvoja stara

prijateljica (i možda, ljubavnica) biće spasena, a rak uklonjen iz njenog
tela. Pustiću je da umre ako odbiješ da radiš za mene. Znam da ti ovo zvuči
okrutno, čak monstruozno. Ne bi se tako osećao kad bi bio upoznat s
nemerljivom važnošću mog rada. Da, čak i ti bi se tako osećao! Ispod
poslednjeg reda naći ćeš moje brojeve telefona. Pored mene je, dok ovo
pišem, broj gospođice Soderberg. Ukoliko me pozoveš - s povoljnim
odgovorom, naravno - ja ću pozvati nju.

Izbor je tvoj, Džejmi.

Dva minuta sedeo sam na stepenicama. Duboko sam disao, čekajući da mi

srce uspori. Neprestano sam mislio na njene bokove koji se trljaju o moje, na
moj kurac, nabrekao i tvrd kao armaturna žica, i na njenu ruku koja me miluje
po zadnjem delu vrata dok mi uduvava dim cigarete u usta.

Konačno sam ustao. Uspeo sam se stepenicama do stana. Dva pisma su mi

se ljuljala u ruci. Stepenice nisu bile duge, niti strme. Bio sam u dobroj
kondiciji od vožnje biciklom. Ipak sam morao dva puta da stanem i da se
odmorim, da bih povratio dah, pre no što sam se uspeo uz njih. Ruka mi je
toliko drhtala da sam morao da je primirim drugom pre no što sam gurnuo
ključ u bravu.

Dan je bio mračan, a moj stan pun senki. Nisam se trudio da palim svetlo.
Najbolje je da ono što moram obavim što pre. Uzeo sam telefon, legao na kauč
i pozvao Džejkobsov mobilni. Pozvonio je samo jednom.

„Zdravo, Džejmi“, rekao je.

„Kopilanu“, rekao sam. „Jebeni kopilanu!“

„I meni je drago što te čujem. Šta si odlučio?“

Koliko toga je znao o nama? Jesam li mu ikad išta rekao? Da li mu je Astrid

nešto rekla? Ako nije, koliko toga je iskopao? Nisam znao, i nije bilo važno. Iz
tona njegovog glasa bilo mi je jasno da pita tek reda radi.
 Rekao sam mu da sam spreman da dođem kod njega što pre.

„Dođi, ali samo pod uslovom da to želiš. Drago mi je što ćeš doći, iako mi
nećeš biti potreban do jula. Možda je bolje da je ne vidiš... mislim, u ovom
izdanju...“

„Doći ću avionom čim se vremenske prilike poboljšaju. Samo napred... ako

možeš da izvedeš to tvoje pre nego što tamo dođem... da je središ... da je
izlečiš. Ali nemoj da je pustiš da ode s mesta na kom se nalaziš pre no što je
vidim. Ni u kom slučaju.“

„Ne veruješ mi, zar ne?“ Zvučao je beskrajno tužno. Nisam obraćao pažnju
na to. Bio je majstor u projektovanju osećanja.

„Zašto bih, Čarli? Video sam te na delu.“

Uzdahnuo je. Vetar je duvao ljuljajući zgradu i zavijajući ispod streha.

„Gde si u Motonu?“, pitao sam... ali, kao Džejkobs, samo reda radi. Život
je točak, uvek se vraća u početni položaj.
 XI

KOZJA PLANINA. ONA ČEKA.

LOŠE VESTI IZ MISURIJA
Tako sam, nešto više od šest meseci nakon kratkog objedinjavanja Hromiranih
ruža, opet sleteo na portlandski aerodrom i ponovo krenuo put Oblasti Kasl na
severu. Ovo puta nisam otišao u Harlou. Na osam kilometara od rodnog mesta
skrenuo sam s Devetke na put ka Kozjoj planini. Dan je bio topao. Mejn je
upravo prošao kroz svoju prolećnu mećavu. Odasvud su dopirali muzikalni
zvuci topljenja snega i žuborenja vode. Borovi i smrče sezali su ka drumu.
Grane su im se sagibale pod težinom snega. Put je bio očišćen. Vlažno se
blistao na popodnevnom suncu.

Pauzirao sam nekoliko minuta u Longmedouu, na mestu brojnih piknika

Udruženja metodističke mladeži. Još duže sam se zadržao na odvajanju za
Skajtop. Nisam imao vremena da posetim ruševnu kolibu gde smo Astrid i ja
izgubili nevinost. Ne bih mogao da je posetim čak i da sam ga imao. Nekad
pošljunčani put sad je bio asfaltiran, ali je na njegovom početku bila robusna
drvena kapija zabravljena debelim lancem. Pored nje je bio veliki znak s
natpisom: APSOLUTNO ZABRANJEN PROLAZ i PREKRŠIOCI ĆE BITI
GONJENI SUDSKIM PUTEM, za slučaj da poruka koju je upućivala kapija
nije pravilno shvaćena.

Posle kilometar i po stigao sam do kapije odmarališta Kozja planina. Put

nije bio zaprečen, ali je kod stražarske kućice bio čuvar u smeđoj uniformi, i s
tankom jaknom. Otkopčao je jaknu, možda zato što je dan bio topao, a možda
da bi svaki putnik namernik mogao da vidi futrolu pištolja na boku. Izgleda da
je voleo oružje velikog kalibra.

Spustio sam prozor. Vrata na stražarskoj kući otvorila su se pre nego što me
je čuvar zapitao za ime. Čarli Džejkobs pojavio se na njima. Ni široka zimska
jakna nije mogla da sakrije koliko malo je od njega ostalo. Kad smo se
poslednji put sreli, bio je mršav. Moja stara mirodija u svakoj čorbi hramala
je ozbiljnije no ikad. Osmeh koji je nesumnjivo smatrao toplim i srdačnim
zbog ukočene leve strane lica više je ličio na kez. Šlog, pomislio sam.

„Džejmi, drago mi je što te vidim!“ Pružio mi je ruku. Prodrmao sam je...

iako ne bez zazora. „Mislio sam da ćeš doći sutra.“

„U Koloradu se aerodromi brzo otvaraju posle oluje.“

„Siguran sam da je tako. Siguran sam. Mogu li da se povezem s tobom?“

Klimnuo je čuvaru. „Sem me je dovezao u kolicima za golf. U stražarskoj kući
je grejalica, ali se brzo prehladim, čak i na ovako toplom prolećnom danu.
Sećaš li se kako samo zvali prolećni sneg, Džejmi?“

„Sirotinjsko đubrivo“, rekao sam. „Hajde, upadaj.“

Hramajući, obišao je oko automobila. Oštro je odgurnuo Sema kad je

pokušao da ga pridrži. Lice mu se ukočilo, teško je hramao, ali je i pored toga
bio prilično hitar. Čovek s misijom, pomislio sam.

Spustio se na sedište s uzdahom olakšanja. Pojačao je grejanje i protrljao

kvrgave šake na vazdušnoj struji iz otvora za ventilaciju ispred suvozačevog
sedišta, kao čovek koji greje ruke na vatri. „Nadam se da ti grejanje ne smeta.“

„Samo ti uživaj.“

„Zar te ovo ne podseća na prilaz Lačisu?“ pitao je. Trljao je ruke,

proizvodeći neprijatan papirnati zvuk. „Mene podseća.“

„Pa... tamo nema ovoga.“ Pokazao sam ulevo, na mesto gde je nekad bila
srednje teška skijaška staza zvana Smoki trejl ili Smoki tvist. Jedan kabl na
žičari se prekinuo. Nekoliko stolica ležalo je poluzatrpano u smetu. Verovatno
će ostati u njemu još pet sedmica ako se sneg ne istopi.

„Ružan prizor“, složio se, „ali popravka ne bi imala smisla. Ukloniću sve
žičare kad se sneg otopi. Moji skijaški dani su odbrojani, zar ne? Jesi li ikad
bio ovde u detinjstvu, Džejmi?“
 Bio sam, pet-šet puta. Dolazio sam s Konom i Terijem, i njihovim imućnim
prijateljima. Nisam bio raspoložen za čavrljanje. „Da li je ovde?“

„Jeste. Stigla je oko podneva. Dovela ju je prijateljica, Dženi Noulton.

Nadale su se da će doći juče. Oluja je bila znatno gora dole na istoku. Reći ću
ti, pre nego što me pitaš - ne, nisam je lečio. Sirotica je iscrpljena. Sutra će
biti dovoljno vremena za to i za viđenje s tobom. Danas ćeš moći da je vidiš
kad bude jela u trpezariji, ono malo što može da pojede. Restoran je pokriven
kamerama.“

Hteo sam da mu kažem šta mislim o tome, ali je on podigao ruku.

„Polako, prijatelju. Nisam ih ja postavio. Bile su ovde kad sam kupio

odmaralište. Verujem da ih je uprava koristila da bi bila sigurna da se osoblje
ponaša u skladu s njenim zahtevima.“ Njegov izvitopereni osmeh je više no
ikad ličio na zlobno cerekanje. Ne verujem da je to bio pogrešan utisak.

„Naslađuješ li se?“, pitao sam. „Jesi li me zato naterao da dođem ovamo?“

„Ni u kom slučaju.“ Pogledao je snežne nanose koji su se topili s obe strane
druma. Zatim se okrenuo prema meni i progovorio: „Pa... možda. Samo malo.
Bio si tako odlučan i samouveren prilikom našeg poslednjeg susreta. Tako
ohol.“

Više nisam bio odlučan i samouveren, a ponajmanje ohol. Osećao sam se

kao životinja u zamci. Došao sam zbog devojke koju nisam video četrdeset
godina, zbog žene što je godinama kupovala vlastitu propast, paklicu po
paklicu, u najbližoj prodavnici ili apoteci u Kasl Roku, gde su se prodavale i
cigarete. Morali ste da idete do zadnjeg dela radnje da biste kupili lekove.
Život zaista ume da bude ironičan, pomislio sam dok sam zamišljao kako
izbacujem Džejkobsa u sneg, okrećem automobil i odlazim bez osvrtanja. To je
bila prokleto privlačna ideja.

„Da li bi je pustio da umre?“

„Bih.“ Još je trljao ruke na toploj vazdušnoj struji iz klima-uređaja.

Zamišljao sam kako grabim jednu od njih i lomim te izobličene prste kao
hlebne štapiće.
 „Zašto? Šta me čini tako važnim u tvojim očima?“

„Važan si zato što si ti moja sudbina. Mislim da sam to znao čim sam te
video kako klečiš i prevrćeš suvu zemlju ispred kuće.“ Govorio je strpljivim
tonom istinskog vernika. Ili luđaka. Možda između te dve kategorije i nema
razlike. „Bio sam potpuno siguran kad si se pojavio u Talsi.“

„Šta radiš, Čarli? Zbog čega sam ti potreban ovog leta?“ Već sam mu
postavio to pitanje. Bilo je i drugih koje nisam smeo da postavim. Koliko je to
opasno? Znaš li to? Mariš li za to?

Izgledalo mi je da odlučuje da li da mi odgovori... ali nikad nisam mogao

da pogodim o čemu razmišlja, stvarno nikada. Tad se pred nama ukazalo
odmaralište na Kozjoj planini - još veće od Lačisa. Ružna zgrada savremenih
linija predstavljala je neuspelu arhitektonsku kreaciju u stilu Frenka Lojda
Rajta. Verovatno je imućnim posetiocima željnim odmora i razonode
šezdesetih godina izgledala moderno, čak futuristički. Danas je ličila na
nakaznog kubističkog dinosaurusa, staklenih očiju.

„Ah!“, rekao je. „Tu smo. Siguran sam da želiš da se osvežiš i odmoriš.
Znam da će meni odmor dobro doći. Tvoj dolazak predstavlja vrlo uzbudljivo
i zamorno iskustvo. Smestiću te u Apartman Snou na drugom spratu. Rudi će ti
pokazati put do njega.“

Rudi Keli bio je planina od čoveka u izbledelim farmerkama, širokoj sivoj

majici, i belim platnenim cipelama karakterističnim za medicinske radnike.
Predstavio se kao bolničar i pomoćnik gospodina Džejkobsa. Ako je suditi po
njegovom stasu, mogao je biti i njegov telohranitelj. Njegov stisak ruke nije
imao ničeg zajedničkog s mlitavim ribljim pozdravom muzičara.

Kao klinac stizao sam najdalje do predvorja odmarališta. Jednom sam i

ručao u njemu s Konom i porodicom jednog od njegovih prijatelja (užasnut da
ne upotrebim pogrešnu viljušku ili da ne uprljam košulju), ali nikad nisam bio
na spratovima. Lift je bio bučna stara kanta, drevna sprava koja se u strašnim
romanima uvek zaglavljuje između spratova. Odlučio sam da ga zaobilazim i
koristim stepenice.

Grejanje je bilo dobro (nesumnjivo zahvaljujući Džejkobsovom tajnom

elektricitetu). Video sam tragove nekoliko nevešto izvedenih popravki. Sva
svetla su radila. Podne daske nisu škripale, ali je zgrada delovala pusto.
Apartman Snou bio je na kraju hodnika. Pogled iz prostrane dnevne sobe
mogao se meriti s onim sa Skajtopa. Tapete su na nekoliko mesta bile vlažne.
Blagi miris budi zamenio je aromu sveže boje i voska za podove iz predvorja.

„Gospodin Džejkobs voleo bi da mu se pridružite na večeri, u njegovom

apartmanu u šest časova“, rekao je Rudi tihim i bezbojnim glasom. Ličio je na
robijaša u zatvorskom filmu - ne na onog što planira bekstvo, već na rmpaliju
iz reda za vešala koji će pobiti sve stražare ako pokušaju da spreče begunce.
„Odgovara li vam to?“

„Odgovara mi“, rekao sam. Zaključao sam vrata za njim.

Istuširao sam se - tople vode bilo je u izobilju i naišla je odmah - i obukao

čistu odeću. Ostalo mi je još dosta vremena. Legao sam preko pokrivača na
ogromnom krevetu. Prethodne noći nisam dobro spavao. Nikad nisam mogao
da spavam u avionu. Dremka bi mi dobro došla, ali nisam mogao da zaspim.
Neprestano sam mislio o Astrid - kakva je nekad bila, i kakva sad mora biti.
Bila je u istoj zgradi sa mnom, dva sprata niže.

Bio sam budan i obučen kad je Rudi u dva minuta do šest tiho zakucao na
vrata mog apartmana. Na moj predlog da idemo stepenicama osmehnuo se,
nemo poručujući da zna da prepozna kukavicu. „Lift je potpuno bezbedan,
gospodine. Popravio ga je gospodin Džejkobs lično. Stara pokretna kutija bila
je pri vrhu spiska popravki.“

Nisam negodovao. Zapazio sam da moj davnašnji poznanik više nije

prečasni, propovednik ili pastor. Pred kraj života postao je stari dobri
gospodin. Krvni pritisak merio mu je tip koji je ličio na Vina Dizela posle
neuspele plastične operacije.

Džejkobsov apartman bio je u prizemlju zapadnog krila. Čekao me je u

tamnom odelu s belom košuljom, otkopčanog okovratnika. Ustao je da me
pozdravi. Ponovo je na usnama imao jednostrani izvitopereni osmeh. „Hvala,
Rudi. Hoćeš li reći Normi da ćemo biti spremni da jedemo za petnaest
minuta?“
 Rudi je klimnuo pre no što se udaljio. Džejkobs se okrenuo prema meni. Još
se osmehivao i trljao ruke, proizvodeći neprijatan suvi zvuk. Kroz prozor se
videla staza za skijanje pod prolećnim snegom, bez svetala i skijaša. Spuštala
se u tamu, kao auto-put za bestragiju. „Bojim se da za večeru imamo samo supu
i salatu. Pre dve godine odrekao sam se mesa. Stvara masne naslage u mozgu.“

„Supa i salata su dobar izbor.“

„Biće i domaćeg hleba. Norma ga mesi i peče. Odličan je.“

„Zvuči dobro. Voleo bih da vidim Astrid, Čarli.“

„Norma će oko sedam časova poslužiti nju i njenu prijateljicu Dženi

Noulton. Gospođica Noulton daće Astrid lekove protiv bolova nakon obroka.
Pomoći će joj da ode u toalet pre spavanja. Nije htela da čuje kad sam joj
rekao da Rudi može da pomogne oko ovih poslova. Avaj, Dženi Noulton više
mi ne veruje.“

Pomislio sam na Astridino pismo. „Iako si je izlečio od artritisa?“

„Izlečio ju je pastor Deni. Gospođica Noulton postala je sumnjičava otkad

sam se odrekao religioznog instrumentarijuma. Nisam to krio od njih. Morao
sam da im kažem istinu. Izgleda da ona ima takvo dejstvo, Džejmi. Čini ljude
sumnjičavim.“

„Pati li Dženi Noulton od propratnih efekata?“

„Ni u kom slučaju. Jednostavno se ne oseća sigurnom bez čudotvornih

mambo-džambo elemenata. Dođi u moju radnu sobu kad si već pomenuo
propratne efekte. Hteo bih da ti pokažem nešto. Prekratićemo vreme dok
večera ne bude poslužena.“

Radna soba bila je omanja niša u predvorju apartmana. Uključio je

kompjuter s veoma velikim ekranom. Na njemu su se pojavili konji u galopu.
Namrštio se dok je sedao i udario po dirci na tastaturi. Konji su nestali pred
plavom pozadinom s dva dosijea s oznakama A i B.

Kliknuo je na dosije A, otkrivajući spisak imena i adresa poredanih po

abecednom redu. Spisak je počeo da se kreće umerenom brzinom kad je
pritisnuo dugme. „Znaš li ko su ovi ljudi?“

„Pretpostavljam da su to oni koje si izlečio.“

„To su potvrđena izlečenja. Svima je električna struja prošla kroz mozak -

ali ne ona koju bi električari prepoznali. Ima ih tri hiljade sto. Veruješ li mi na
reč?“

„Verujem ti.“

Okrenuo se da bi me pogledao, iako ga je taj pokret skupo koštao. „Stvarno

tako misliš?“

„Mislim.“

Izgledao je zahvalno kad je zatvorio dosije A i otvorio onaj s oznakom B. I

u njemu su bila imena i adrese, poredane po abecednom redu. Spisak se ovog
puta kretao dovoljno sporo da razaberem neka poznata imena. Stefan Dru,
kompulzivni šetač; Emil Klajn, žderač zemlje; Patriša Farmingdejl, žena koja
je sipala so u oči. Ovaj spisak bio je mnogo kraći od prvog. Pročitao sam ime
Roberta Rajvarda pre nego što je stigao do kraja.

„Na ovom spisku su ljudi s ozbiljnim propratnim efektima posle izlečenja.

Na njemu je osamdeset sedam imena. Verujem da sam ti prilikom poslednjeg
susreta rekao da takvi čine manje od tri procenta ukupnog broja izlečenih.
Nekada je u dosijeu B bilo više od sto sedamdeset imena. Problemi su se u
najvećem broju slučajeva s vremenom povukli. Ti si jedan od takvih slučajeva.
Pre osam meseci prestao sam da pratim izlečene. Siguran sam da bi spisak bio
još kraći da nisam to učinio. Ljudsko telo oporavlja se izuzetno dobro od
trauma. S pravilnom primenom novog elektriciteta na korteks i nervno stablo,
ta sposobnost postaje bezgranična.“

„Koga pokušavaš da ubediš svojom pričom? Mene ili sebe?“

Gadljivo je uzdahnuo. „Pokušavam da ti omogućim da shvatiš šta radim.

Radije bih sarađivao s poletnim umesto nevoljnim pomoćnikom.“
 „Ovde sam. Učiniću ono što sam obećao... ako izlečiš Astrid. Zadovolji se
time.“

Neko je tiho pokucao na vrata.

„Uđi“, reče Džejkobs.

U apartman je ušla punačka prilika, u jednostavnoj crnoj haljini, slična

dobroj baki iz dečjih priča. Imala je sitne budne oči detektiva u robnoj kući.
Spustila je poslužavnik na sto u predvorju i prekrstila ruke na grudima.
Džejkobs je ustao s još jednom bolnom grimasom. Zateturao se. Uhvatio sam
ga za lakat i pridržao. To je bio moj prvi posao u ulozi njegovog pomoćnika na
početku nove etape naših života. Zahvalio mi se. Izašli smo iz radne sobe.

„Norma, sa zadovoljstvom ti predstavljam Džejmija Mortona. Praviće nam

društvo i na doručku sutra ujutru. Vratiće se ovog leta da bi proveo duže vreme
s nama.“

„Veoma mi je drago“, rekla je. Pružila mi je ruku. Protresao sam je.

„Ne znaš kakvu pobedu ovo rukovanje predstavlja za Normu“, reče

Džejkobs. „Od detinjstva je gajila duboku averziju prema dodirivanju ljudi.
Imam li pravo, draga moja? Problem nije bio fizičke već psihološke prirode.
Sad je izlečena. Mislim da je to zanimljivo, zar ne?“

Rekao sam Normi da mi je zadovoljstvo što sam je upoznao. Držao sam je

za ruku trenutak duže no što je bilo neophodno. Pustio sam je kad sam video da
se oseća sve nelagodnije. Izlečena je, ali ne sasvim. I to je bilo zanimljivo.

„Moram da požurim, gospodine Džejkobse. Gospođica Noulton rekla mi je

da će nešto ranije dovesti pacijentkinju na večeru.“

„U redu, Norma. Hvala ti.“

Otišla je. Jeli smo. Teško sam vario laki obrok. Imao sam osećaj da su mi
nervi ogoljeni i da me peku po koži. Džejkobs je poletno ispraznio činiju supe,
kao da me izaziva apetitom. Spremao se da uzme novu krišku hleba kad je
pogledao na sat i odmakao stolicu od stola.
 „Pođi za mnom“, rekao je. „Mislim da je vreme da vidiš prijateljicu.“

Na vratima preko puta pisalo je SAMO ZA OSOBLJE ODMARALIŠTA.

Džejkobs me je uveo u veliku kancelariju s golim stolom i praznim policama.
Vrata sledeće kancelarije bila su zaključana.

Rekao je: „Moje osoblje se, ne računajući bezbednosnu kompaniju koja

obezbeđuje dvadesetčetvoročasovni nadzor na kapiji, sastoji isključivo od
Rudija i Norme. Verujem oboma, ali ne vidim nikakvu potrebu da ih stavim u
iskušenje. Dobro znaš da je nagon za nadziranjem nekog ko nadzora nije
svestan prilično snažan?“

Nisam odgovorio. Nisam bio siguran da mogu. Usta su mi bila suva kao
stari tepih. U ovoj kancelariji bila su tri reda po četiri monitora. Džejkobs je
pritisnuo dugme na RESTORANSKOJ KAMERI 3. „Verujem da nam je ova
potrebna.“ Zvučao je veselo, kao mešavina pastora Denija i vašarskog
najavljivača.

Činilo mi se da sam čitavu večnost čekao crnobelu sliku. Restoran je bio

veliki, s najmanje pedeset stolova. Samo je jedan bio zauzet. Dve žene su
sedele za njim. Isprva sam video samo Dženi Noulton, zato što je Norma telom
zaklanjala drugu gošću dok je servirala supu. Dženi je bila lepa tamnokosa
žena od pedeset i nešto. Video sam kako joj se usta miču u nemom hvala vam.
Norma je klimnula glavom, uspravila se i uzmakla od stola. Nakon toga mogao
sam da vidim ono što je ostalo od prve devojke koju sam voleo.

Da je ovo ljubavni roman, napisao bih nešto poput: „Njena lepota je

opstala. Samo se promenila usled protoka vremena i napretka bolesti.“ Voleo
bih da mogu da napišem tako nešto, ali bi sve što sam dosad rekao izgubilo na
verodostojnosti ukoliko bih sada lagao.

Astrid u invalidskim kolicima ličila je na staru vešticu, a njeno lice na kesu

samrtno bledog mesa, s kog su tamne oči ravnodušno posmatrale hranu koja je
očigledno nije ni najmanje zanimala. Njena družbenica natakla joj je veliku
pletenu kapu na glavu. Kliznula je na jednu stranu, otkrivajući ćelavu lobanju
prekrivenu oskudnim belim pramenovima.

Podigla je kašiku mršavom rukom, koja se svela na kosti i tetive. Odmah

zatim ju je spustila. Tamnokosa žena ju je sokolila. Samrtnički bledo stvorenje
je klimnulo. Kapa joj je pala kad je to učinila, ali ona to nije opazila. Spustila
je kašiku u supu. Polako ju je podigla ka ustima. Najveći deo tereta prosuo se
na putovanju. Posrkala je ostatak, napućivši usne kao pokojni Bartlbi kad je
uzimao komad jabuke iz moje ruke.

Kolena su mi popustila. Pao bih na pod da nije bilo stolice ispred gomile
monitora. Džejkobs je stajao pored mene s deformisanim rukama skrštenim na
leđima. Ljuljao se napred-nazad s blagim osmehom.

Osetio sam izvesno olakšanje. Moram to da priznam da bi ovo bilo istinito,

a ne romansirano svedočanstvo. Proisticalo je iz saznanja da nikad neću morati
da odradim svoj deo pogodbe sa đavolom zato što se žena u invalidskim
kolicima nikad neće oporaviti. Rak, taj pitbul među bolestima, zgrabio ju je
svojim kandžama. Ujedao ju je i kidao. Neće se zaustaviti sve dok je ne iskida
u komadiće.

„Isključi“, prošaptao sam.

Džejkobs se nagnuo ka meni. „Šta si rekao? Moje uši u poslednje vreme

nisu naročito po...“

„Savršeno dobro si me čuo, Čarli. Isključi.“

Poslušao me je.

Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica u Jurika Grandžu broj 7 dok je

sneg padao. Astrid mi je uduvala dim od cigarete u usta dok je vrhom jezika
išla napred-nazad, prvo duž gornje usne, a zatim iznutra. Nežno je milovala
moje desni. Stiskao sam joj dojku, iako nisam osećao bogzna šta zbog zimske
jakne.

Ljubi me zauvek, pomislio sam. Ljubi me zauvek, da ne moram videti

dokle su nas godine dovele i šta si u međuvremenu postala.

Ali nijedan poljubac ne traje zauvek. Povukla se unazad. Ugledao sam

pepeljasto lice oivičeno krznom kapuljače, zamućene oči i otromboljene usne.
Jezik koji je do malopre bio u mojim ustima sad je bio crn i oljušten. Ljubio
sam leš.

A možda i nisam, zato što su se usne razvukle u kez.

„Nešto se desilo“, reče Astrid. „Imam li pravo, Džejmi? Nešto se desilo,

Majka će uskoro biti ovde.“

Naglo sam se prenuo iz sna. Stajao sam u uglu sobe, potpuno nag, iako sam
legao da spavam u gaćicama. Desnicom sam stiskao olovku s noćnog stočića.
Bockao sam levu podlakticu, gde je bilo malo, ali rastuće sazvežđe plavih
tačaka. Ispustio sam je na pod. Zateturao sam se unazad.

To je stres, pomislio sam. Stres je prizvao Hjuove prizmatike, u šatri u

Oblasti Noris. On je i noćas odigrao glavnu ulogu. Takođe, nisi sipao so u
oči, niti si otišao napolje da jedeš zemlju.

Bilo je četiri i petnaest ujutru. To je ono mrtvo doba kad je prekasno da se

ponovo zaspi, a prerano da se ustane i zablista. Izvadio sam knjigu iz manje od
dve torbe. Seo sam pored prozora i počeo da čitam. Oči su mi registrovale
reči, baš kao što su mi usta registrovala Norminu supu i salatu: bez svesti o
ukusu. Posle izvesnog vremena prestao sam da pokušavam. Zagledao sam se u
tamu čekajući zoru.

Čekanje je trajalo dugo.

Doručkovao sam u Džejkobsovom apartmanu... ako kriška tosta i pola šolje

čaja zaslužuju to ime. Čarli je pak junački napredovao preko salate od voća,
kajgane i gomile prženih krompirića. Nije bilo jasno gde će mu sve to stati. Na
stolu pored vrata bila je kutija od mahagonija. Rekao mi je da je u njoj njegov
isceliteljski alat.

„Više ne koristim prstenje. Nije mi potrebno, nakon prestanka isceliteljske

karijere.“

„Kada ćeš početi? Hoću da što pre odem odavde.“

„Počeću vrlo brzo. Tvoja stara prijateljica drema preko dana, ali noću
retko spava. Prošla noć sigurno joj je bila naročito teška, jer sam naložio
gospođici Noulton da joj uskrati ponoćno sledovanje lekova protiv bolova.
Morao sam, zato što smanjuju nivo moždanih talasa. Obavićemo posao u
istočnoj sobi. Najdraža mi je u ovo doba dana. Jutarnje svetlo bilo bi dovoljno
da nas ponovo učini vernicima kad ne bismo znali da je bog samo profitabilna
izmišljotina svetske zajednice crkava.“

Nagnuo se napred. Pažljivo me je posmatrao.

„Nema potrebe da učestvuješ u njenom izlečenju. Video sam koliko si se

sinoć potresao. Tvoja pomoć neće mi biti potrebna pre leta. Rudi ili gospođica
Noulton mogu mi se naći ovog jutra. Zašto ne bi skoknuo do Harloua da
posetiš brata i njegovu porodicu? Vrati se sutra. Po povratku ćeš videti sasvim
drugačiju Astrid Soderberg ukoliko me poslušaš.“

Bojao sam se da odem. Čarli Džejkobs se, nakon napuštanja Harloua,

posvetio prevarantskoj karijeri. Kao pastor Deni, pokazivao je svinjske
džigerice, tvrdeći da su odstranjeni tumori. Takvi postupci ne ulivaju
poverenje. Ko mi garantuje da je izmrcvarena žena u invalidskim kolicima
Astrid Soderberg?

Srce mi je poručivalo da jeste, ali mi je glava govorila da moram biti

oprezan i da ne smem nikom verovati. Noultonova bi mogla biti njegova
saučesnica. Znao sam da će sledećih pola sata biti mučni, ali nisam imao
nameru da se povučem i dozvolim Džejkobsu da inscenira lažno isceljenje. Ne
bi mogao da ga izvede bez prave Astrid. Dugogodišnje uspešno bavljenje
izlečenjima po šatrama omogućavalo mu je takav poduhvat, pogotovo ako je
moja davnašnja ljubav pod stare dane zapala u finansijske teškoće.

To je, naravno, bio malo verovatan scenario. Sve se svodilo na to da sam se

osećao obaveznim da prisustvujem neizbežnom tužnom kraju žene koju sam u
mladosti ludo voleo.

„Ostaću.“

„Kako god hoćeš.“ Osmehnuo se. U tom osmehu nije bilo ničeg prezrivog,
iako je moždanim udarom pogođena strana lica odbijala da sarađuje. „Biće mi
zadovoljstvo da ponovo radimo zajedno. Kao u stara vremena u Talsi.“
 Neko je tiho pokucao na vrata. Bio je to Rudi. „Žene su u istočnoj sobi,
gospodine Džejkobse. Gospođica Noulton kaže da će biti spremna kad i vi.
Poručuje da nema mesta odlaganju, jer gospođica Soderberg trpi strašne
bolove.“

Išao sam pored Džejkobsa hodnikom, s kutijom od mahagonija ispod ruke.

Stigli smo do istočnog krila. Pustio sam Džejkobsa da uđe. Ostao sam na
vratima zato što su me nervi privremeno izneverili.

Nije to opazio. Usmerio je svu pažnju - i zamašnu harizmu - na žene. „Dženi

i Astrid!“ obratio im se srdačnim glasom. „Moje najdraže dame!“

Dženi Noulton samo je ovlašno dodirnula njegovu pruženu ruku, što je bilo
dovoljno da uočim da su joj prsti pravi i nedirnuti artritisom. Astrid nije ni
pokušala da podigne ruku. Zgrbljeno je sedela u invalidskim kolicima. Zurila
je u njega. Maska za kiseonik pokrivala joj je donji deo lica. Na podu pored
nje bio je rezervoar na točkićima.

Dženi je nešto rekla Džejkobsu, previše tiho da bih čuo. Žustro je klimnuo.
„Slažem se, nema vremena za gubljenje. Džejmi, hoćeš li...“ Okrenuo se i
video da nisam tu. Nestrpljivo me je prizvao sebi.

Dvanaest koraka delilo me je od središta sobe ispunjene blistavom

jutarnjom svetlošću. Dugo sam savlađivao to rastojanje. Imao sam osećaj da
hodam pod vodom.

Astrid me je odmerila nezainteresovanim pogledom osobe koja troši svu

energiju u borbi s bolom. Nije me prepoznala. Spustila je pogled u krilo.
Laknulo mi je. S trzajem je podigla glavu. Otvorila je usta iza providne maske.
Pokrila je lice rukama i skinula masku. Samo delimično se radilo o neverici.
Najviše je to bio užas što je vidim u ovom stanju.

Duže bi se krila iza svojih šaka da je snaga nije izdala. Zaplakala je kad su
joj pale u krilo. Suze su joj prale oči, podmlađujući ih. Sve sumnje u njen
identitet su nestale. To je bila Astrid. Mlada devojka koju sam voleo sad je
živela unutar staračkog, bolešću upropašćenog tela.

„Džejmi?“ Prozborila je promuklim glasom sličnim kreštanju čavke.

 Spustio sam se na koleno, kao da se spremam da je zaprosim. „Da, dušice.
To sam ja.“ Uhvatio sam je za ruku. Okrenuo sam je i poljubio u dlan. Koža je
bila hladna.

„Trebalo bi da odeš. Ne želim da...“ Pluća su joj zviždala dok je uvlačila

vazduh u sebe. „... Da me gledaš ovakvu. Ne želim da me iko vidi u ovom
izdanju.“

„U redu je.“ Zato što će ti Čarls pomoći da ozdraviš, želeo sam da dodam,
ali nisam jer joj više nije bilo pomoći.

Džejkobs je odveo Dženi u stranu da bi nam obezbedio privatnost.

Prokletstvo drugovanja s Čarlijem bilo je u tome što je ponekad znao biti
nežan i uviđavan.

„Cigarete“, rekla je kreštavim glasom čavke. „Kako glup način da se ubiješ.

Još je gluplji kad pomislim da sam znala šta radim. Svi znaju šta rade. Hoćeš
da čuješ nešto baš smešno? Još ih želim.“ Nasmejala se. Smeh se preobrazio u
oštro bolno kašljanje. „Prokrijumčarila sam tri paklice u odmaralište. Dženi ih
je našla i oduzela. Kao da će mi od toga biti bolje.“

„Pst“, rekao sam.

„Prestala sam. Sedam meseci nisam pušila. Prestala sam. Da je beba

preživela, možda bih zauvek prestala. Nešto...“ Zviždeći je udahnula vazduh.
„Nešto nam podvaljuje. Čvrsto verujem u to.“

„Divno je videti te opet.“

„Divan si lažov, Džejmi. Na osnovu čega te drži u šaci?“

Ćutao sam.

„Pa, nije važno.“ Položila je šaku na moj potiljak kao kad smo se mazili. U
jednom groznom trenutku pomislio sam da će pokušati da me poljubi tim
umirućim usnama. „Sačuvao si kosu. Lepa je i gusta. Ja sam je izgubila. Na
hemioterapiji.“

„Izrašće ti.“
 „Ne, neće. Ovo su...“ Osvrnula se oko sebe. Dah joj je zviždao kao dečja
igračka. „... Ćorava posla. Pravim budalu od sebe.“

Džejkobs nam je prišao sa Dženi. „Vreme je.“ Obratio se Astrid. „Neće

dugo trajati, draga moja, i neće boleti. Očekujem da ćeš se onesvestiti, ali
većina se kasnije toga ne seća.“

„Jedva čekam da zauvek izgubim svest“, rekla je Astrid. Slabašno se

osmehnula.

„Još nije vreme za to. Nikad ne pružam apsolutne garancije, ali verujem da
će ti uskoro biti mnogo bolje. Počnimo, Džejmi. Otvori kutiju.“

Poslušao sam ga. Ugledao sam dve zdepaste čelične šipke s crnom
plastikom na vrhu i belu kontrolnu kutiju s kliznim prekidačem na vrhu, u
plišem obloženim udubljenjima. Kutija je izgledala isto kao ona koju je
Džejkobs koristio kad smo Kler i ja odveli Kona kod njega. Palo mi je na
pamet da su od četiri prisutne osobe u sobi tri idioti, a jedna luda.

Džejkobs je izvukao šipke iz udubljenja. Spojio je vrhove od crne plastike.

„Džejmi, uzmi kontrolnu kutiju i pomeri taj klizni prekidač najmanje što možeš,
samo malčice. Čućeš škljocaj.“

Razdvojio je vrhove šipki kad sam to učinio. Javila se sjajna plava iskra i
kratak ali moćan mmmm zvuk. Nije dopirao iz pravca šipki, već iz drugog
kraja sobe, kao neka vrsta iščašene elektične ventrilokvencije.

„Odlično“, reče Džejkobs. „Spremni smo za početak. Dženi, položi ruke na

Astridina ramena. Grčiće se. Ne želimo da padne na pod, zar ne?“

„Gde su sveti prstenovi?“ pitala je Dženi. Svake sekunde je izgledala i

zvučala sve kolebljivije.

„Šipke su bolje od prstenova. Mnogo su moćnije. Mnogo su svetije, ako baš

hoćeš. Stavi joj ruke na ramena, molim te.“

„Nemoj da je spržiš strujom.“

 Astrid je progovorila grubim čavkastim glasom: „To je poslednja od mojih
briga, Džen.“

„To se neće desiti“, reče Džejkobs svojim profesorskim glasom. „Ne može.
U ECT terapiji - u terapiji elektrošokovima, da se oslonim na laički jezik -
lekari koriste struju jačine sto pedeset volti. Ali ove...“, potapšao je šipke. „I
pri punom opterećenju jedva bi pomerile iglu merača energije. Snagu koju ću
crpsti - energiju prisutnu u ovoj sobi i svuda oko nas - obični instrumenti ne
mogu izmeriti. U osnovi je nespoznatljiva.“

Nespoznatljiva nije bila reč koju sam hteo da čujem u ovom trenutku.

„Požuri, molim te“, reče Astrid. „Veoma sam umorna. Pacov mi se ugnezdio
u grudima. Podivljali pacov.“

Džejkobs je pogledao Dženi. Oklevala je. „Na religioznim okupljanjima

nije bilo ovako. Nimalo nije ličilo na ovo.“

„Možda nije“, reče Džejkobs, „ali ovo nije religiozno okupljanje. Videćete.
Stavi ruke na njena ramena, Dženi. Budi spremna da je snažno pritisneš
nadole. Nećeš je povrediti.“

Poslušala ga je.

Džejkobs je upravio pažnju na mene. „Pomerićeš prekidač kad pritisnem

vrhove šipki na Astridine slepoočnice. Broji škljocaje dok budeš napredovao.
Stani i čekaj instrukcije kad izbrojiš četvrti. Jeste li spremni? Idemo.“

Prislonio je vrhove šipki na udubljenja na njenoj glavi, gde su pulsirale

delikatne plave vene. Astrid je progovorila ukočenim slabašnim glasom:
„Tako je lepo videti te opet, Džejmi.“ Zatim je zažmurila.

„Možda će se uzvrpoljiti. Budi spremna da je zadržiš na mestu“, reče

Džejkobs Dženi. A zatim: „U redu je, Džejmi.“

Gurnuo sam klizni prekidač. Škljoc... i škljoc... i škljoc... i škljoc.

Ništa se nije dogodilo.

 Sve ovo je zabluda bolesnog starca, pomislio sam. Šta god da je radio u
prošlosti, više ne...

„Još dva škljocaja, moliću lepo.“ Glas mu je bio suv i samouveren.

Poslušao sam ga. Još se ništa nije dogodilo. Astrid je bila pogurenija no
ikad, s Dženinim rukama na ramenima. S mukom sam slušao njeno zviždeće
disanje.

„Još jedan“, reče Džejkobs.

„Čarli, još malo, pa ću stići do kraja...“

„Zar me nisi čuo? Još jedan!“

Gurnuo sam prekidač. Čuo sam još jedan škljocaj. Ovog puta brujanje na
drugoj strani sobe bilo je znatno glasnije - ne mmmm već MMMOUUU. Nisam
video blesak svetlosti (ili ga se nisam sećao). Ipak sam bio ošamućen, kao da
je dubinska bomba eksplodirala u mom mozgu. Mislim da je Dženi Noulton
kriknula. Učinilo mi se da sam video kako se Astrid trza u invalidskim
kolicima. Grč je bio tako snažan da je odbacio Dženi - koja nije bila laka
kategorija - unazad. Zamalo što nije pala. Astridine svenule noge poletele su
napred, opustile se i ponovo poletele. Alarm je zakukao.

Rudi je utrčao u sobu. Norma ga je pratila u stopu.

„Rekao sam ti da ugasiš tu prokletinju pre nego što počnemo!“, zaurlao je

Džejkobs na Rudija.

Astrid je podigla ruke uvis, jedna je sunula ispred Dženinog lica kad se ova
vratila da je uhvati za ramena.

„Izvinite, gospodine Džejkobse...“

„Isključi ga, idiote.“

Čarli je istrgnuo kontrolnu kutiju iz mojih ruku i vratio prekidač na početnu

poziciju. Astrid je zloslutno krkljala.
 „Pastore Deni, ona se guši!“, kriknula je Dženi.

„Ne budali!“, planuo je Džejkobs. Obrazi su mu pocrveneli, a oči se

iskolačile. Izgledao je dvadeset godina mlađe. „Norma! Zovi kapiju! Reci im
da se alarm greškom uključio!“

„Da li da...“

„Požuri! Požuri, prokleta da si! POŽURI!“

Otišla je.

Astrid je otvorila oči, samo što očiju nije bilo, samo izbečenih beonjača.
Još jednom se snažno trznula i kliznula napred. Noge su joj se trzale i
bacakale. Mahala je rukama kao davljenik. Alarm je zavijao i zavijao. Uhvatio
sam je za bokove i gurnuo natrag na stolicu pre no što je pala na pod.
Međunožje joj je potamnelo. Namirisao sam mokraću. Podigao sam glavu i
video da joj pena curka iz usta. Kapala je niz njenu bradu na okovratnik koji je
polako tamneo.

Alarm je zaćutao.

„Hvala bogu na sitnim blagoslovima“, reče Džejkobs. Nagnuo se napred s

rukama na bokovima. Posmatrao je Astridino grčenje sa zanimanjem, ali bez
ikakve zabrinutosti.

„Potreban nam je doktor!“, zavapila je Dženi. „Ne mogu da je držim!“

„Koješta“, reče Džejkobs. Na licu je imao poluosmeh, jedini za koji je bio

sposoban. „Jesi li očekivala da će biti lako? To je rak, za boga miloga.
Sačekaj neki minut, pa će se...“

„Vrata su na zidu“, reče Astrid.

Njen glas više nije bio promukao. Oči su se vratile u normalni položaj... ali
ne zajedno, već jedno po jedno. Posmatrale su Džejkobsa kad su se vratile na
svoja mesta.

„Ne možeš da ih vidiš. Mala su i pokrivena bršljanom. Bršljan je mrtav.

Ona čeka na drugoj strani, iznad razrušenog grada. Iznad papirnog neba.“

Krv ne može da se sledi, ne uistinu. A opet, imao sam utisak da mi se

upravo to dešava. Nešto se desilo, pomislio sam. Nešto se desilo i Majka će
uskoro biti ovde.

„Ko?“, pitao je Džejkobs. Uhvatio ju je za ruku. Poluosmeh je iščezao. „Ko

čeka?“

„Da.“ Gledala ga je u oči. „Ona.“

„Ko? Astrid, ko?“

Isprva nije ništa rekla. Razvukla je usne u grozan osmeh koji je otkrio sve
zube. „Ne ona koju bi ti hteo.“

Ošamario ju je. Astridina glava se trznula u stranu, a pljuvačka poletela iz

usta. Oteo mi se uzvik iznenađenja. Uhvatio sam ga za zglob kad je podigao
ruku da je ponovo udari. Zaustavio sam ga, ali s krajnjim naporom. Bio je
snažniji no što je imao pravo da bude. Crpao je snagu iz histerije, iz
nagomilanog besa.

„Ne smeš da je udaraš!“, povikala je Dženi. Pustila je Astridina ramena i

zaobišla invalidska kolica da bi mu se suprotstavila. „Luđače, ne smeš da je
u...“

„Prestani“, reče Astrid. Glas joj je bio slabašan, ali lucidan. „Prestani,
Dženi.“

Dženi se okrenula. Oči su joj se razrogačile zbog onog što je videla. Nežni
ružičasti tonovi počeli su da se rascvetavaju na Astridinim bledim obrazima.

„Zašto vičeš na njega? Da li se nešto desilo?“

Da, pomislio sam. Nešto se desilo. Nešto se zaista desilo.

Astrid se obratila Džejkobsu. „Kada ćeš to učiniti? Požuri, jer bol je

veoma... veoma...“
 Tri para očiju su je posmatrala. Ne, bilo nas je petoro. Rudi i Norma su se
došunjali do vrata istočne sobe.

„Čekajte“, reče Astrid. „Čekajte samo prokleti minut.“

Dodirnula je grudi. Obuhvatila je smežurane ostatke dojki. Pritisnula je

stomak.

„Već si to uradio, zar ne? Znam da jesi, pošto nema bola!“ Udahnula je i
izdahnula vazduh. „I mogu da dišem! Dženi, ponovo mogu da dišem.“

Dženi Noulton je pala na kolena. Podigla je ruke, uhvativši se za glavu i

počela da recituje Očenaš tako brzo da je zvučala kao ploča od 45 na 78
obrtaja. Pridružio joj se još jedan glas: Normin. I ona je pala na kolena.

Džejkobs mi je dobacio zbunjen pogled. Lako sam ga pročitao: Vidiš,

Džejmi? Obavio sam sav posao, a Veliki B dobija sva priznanja.

Astrid je pokušala da ustane s invalidskih kolica. Uvele noge odbijale su da

je podrže. Prihvatio sam je pre no što je pala licem na pod. Zagrlio sam je.

„Ne još, dušice“, rekao sam. „Preslaba si.“

Zurila je u mene dok sam je spuštao u kolica. Zaboravljena maska za

kiseonik visila joj je s vrata.

„Džejmi? Jesi li to ti? Otkud ti ovde?“

Pogledao sam Džejkobsa.

„Gubitak najsvežijih sećanja česta je pojava nakon tretmana“, rekao je.

„Astrid, možeš li mi reći ko je predsednik?“

Izgledala je zbunjeno, ali je odgovorila bez oklevanja. „Obama. Bajden je

potpredsednik. Da li mi je bolje? Hoće li ovo trajati?“

„Bolje ti je i trajaće. Pusti sad to. Reci mi...“

„Džejmi? Jesi li to ti? Kosa ti je tako seda!“

 „Jesam“, rekao sam, „osedeo sam. Poslušaj Čarlija.“

„Ludo sam te volela“, rekla je, „znao si da sviraš, ali nisi mogao da plešeš
ako nisi naduvan. Večerali smo u Starlandu posle maturskog. Naručio si...“
Ućutala se i olizala usne. „Džejmi?“

„Tu sam.“

„Mogu da dišem. Zaista ponovo dišem.“ Plakala je.

Džejkobs je pucnuo prstima pred njenim očima kao vašarski hipnotizer.

„Usredsredi se, Astrid. Ko te je doveo ovamo?“

„Dž-Dženi.“

„Šta si sinoć večerala?“

„Slupu. Slupu i salatu.“

Ponovo je pucnuo prstima pred njenim vlažnim očima. Trepnula je i

ustuknula. Mišići pod kožom bili su zategnuti i čvrsti. Prizor je bio
istovremeno divan i gnusan.

„Supu. Supu i salatu.“

„Vrlo dobro. Šta je s vratima na zidu?“

„Vrata? Ne znam...“

„Rekla si da su pokrivena bršljanom. Rekla si da je s druge strane razrušen

grad.“

„Ja... ne sećam se toga.“

„Rekla si da ona čeka. Rekla si...“ Uzdahnuo je, zagledan u njeno zbunjeno
lice. „Nije važno. Moraš da se odmoriš, draga moja.“

„Pretpostavljam da je tako“, reče Astrid. „Ali ono što bih zaista želela jeste
da zaigram. Zaigrala bih od radosti.“
 „I hoćeš.“ Potapšao ju je po ruci. Osmehivao se dok je to radio. Znao sam
da je duboko razočaran zato što se ne seća vrata i grada. Ja nisam bio. Nisam
hteo da znam šta je videla kad je Čarlijev tajni elektricitet projurio najdubljim
kucima njenog mozga. Nisam hteo da znam šta čeka iza skrivenih vrata o
kojima je govorila. Nisam, iako sam se plašio da znam.

Majka je čekala.

Iznad papirnog neba.

Astrid je prespavala čitavo jutro i dobar deo popodneva. Rekla je da umire od

gladi kad se probudila. To je oraspoložilo Džejkobsa, koji je Normi Goldston
naložio da našem pacijentu donese tost sa sirom i malo parče torte sa
sastruganim šlagom. Šlag bi, po njegovim rečima, mogao biti prejak za njen
opustošeni stomak. Džejkobs, Dženi i ja gledali smo kako u slast proždire
čitav sendvič i pola kolača pre no što je spustila viljušku.

„Htela bih da pojedem i ostatak“, rekla je, „ali sam se najela.“

„Ne žuri“, reče Dženi, čapkajuči ubrus u krilu. Nije mogla dugo posmatrati
Astrid. Izbegavala je da pogleda Džejkobsa. Dolazak ovamo bila je njena
ideja. Ono što je videla u istočnoj sobi duboko ju je uzdrmalo, iako nisam
sumnjao da je oduševljena čudesnim poboljšanjem Astridinog zdravlja.

„Hoću da idem kući“, reče Astrid.

„O, ljubavi. Ne znam...“

„Osećam se dovoljno dobro. Stvarno je tako.“ Astrid se obratila

Džejkobsu. „Nije da vam nisam zahvalna - pominjaću vas u molitvama dok
god sam živa - ali želim da budem kod kuće. Izuzev ako ne osećate...“

„Ne, ne“, reče Džejkobs. Sumnjao sam da želi da je se što pre reši posle
obavljenog posla. „Nema boljeg leka od spavanja u vlastitoj postelji. Ako
odmah krenete, bićete u njoj pre mraka.“

Dženi se nije bunila. Samo je nastavila da čapka ubrus. Opazio sam izraz
olakšanja na njenom licu, pre no što je spustila glavu. Htela je da ode koliko i
Astrid, iako iz nešto drugačijih razloga.

Povratak boje u Astridine obraze bio je samo deo neverovatnog

preobražaja. Sedela je uspravno u invalidskim kolicima. Pogled joj je bio
bistar i usredsređen. „Ne znam kako da vam zahvalim, gospodine Džejkobse.
Sigurna sam da vam se ne mogu odužiti. Slobodno mi se obratite, ako vam ikad
išta zatreba, a ja mogu da vam pomognem.“

„Zapravo, mogli biste da uradite nekoliko sitnica za mene.“ Nabrajao ih je

pomoću čvornovatih prstiju desne ruke. „Jedite. Spavajte. Radite marljivo na
povratku snage. Možete li to uraditi za mene?“

„Da. Mogu. I nikad neću dotaći cigarete.“

Odmahnuo je rukom. „Nećete ni želeti. Imam li pravo, Džejmi?“

„Verovatno neće“, rekao sam.

„Gospođice Noulton?“

Dženi se trgla kao da ju je uštinuo za zadnjicu.

„Astrid mora da unajmi fizikalnog terapeuta. Ona ili vi. Uz njegovu pomoć
brže će se rešiti prokletih invalidskih kolica. Imam li pravo? Napredujem li
dobro, kao što se nekad govorilo?“

„Da, pastore Deni.“

Namrštio se, ali je nije ispravio. „Možete da učinite još nešto za mene,
moje divne dame, nešto izuzetno važno. Ne pominjite moje ime. Sledećih
meseci biću veoma zauzet. Poslednje što mi je potrebno jeste horda bolesnika
željnih izlečenja. Da li ste me razumele?“

„Jesmo“, reče Astrid.

Dženi je klimnula ne dižući pogled.

„Astrid, kad budete posetili lekara i kad vam bude rekao koliko je začuđen,
što će sigurno učiniti, reći ćete mu da ste se molili za ozdravljenje i da su vaše
molitve uslišene. Njegova vera - ili odsustvo vere - u delotvornost molitve
neće biti važna. Moraće da prihvati dokaz na snimcima s magnetne rezonance.
Da i ne govorimo o vašem srećnom nasmešenom licu. Vašem srećnom i
zdravom nasmešenom licu.“

„Da, u redu je. Kako god vi kažete.“

„Dozvoli mi da te izguram do apartmana“, reče Dženi. „Trebalo bi da se

spakujemo, ako odlazimo.“ Što je zapravo značilo: Gubimo se odavde što pre.
Mišljenje joj se povodom toga podudaralo sa stavom Čarlija Džejkobsa.

„U redu.“ Astrid mi se stidljivo obratila. „Džejmi, hoćeš li da mi doneseš

koka-kolu? Volela bih da porazgovaram s tobom.“

„Naravno.“

Džejkobs je gledao kako Dženi gura Astrid preko praznog restorana ka

dalekim vratima. Obratio se meni kad su otišle: „Pa. Važi li pogodba?“

„Važi.“

„Nećeš dati vatru tabanima?“

„Ne, Čarli, neću dati vatru tabanima.“

„Fino, znači da nemam razloga za brigu.“ Gledao je vrata kuda su žene

izašle. „Gospođica Noulton me ne miriše mnogo otkad sam skinuo Isusov dres,
zar ne?“

„Plaši te se.“

Slegnuo je ramenima. I taj gest je, baš kao i njegov osmeh, bio izrazito
jednostran. „Pre deset godina, ne bih mogao da izlečim gospođicu Soderberg.
Možda ni pre pet. Sve brzo napreduje. Ovog leta...“

„Šta će biti ovog leta?“

„Ko zna?“, rekao je. „Ko zna?“

 Ti znaš, pomislio sam. Ti znaš, Čarli.

„Pogledaj ovo, Džejmi“, reče Astrid kad sam joj doneo gazirano piće.

Ustala je iz invalidskih kolica. Zateturala se tri koraka u pravcu stolice,

pored prozora. Uhvatila se za nju i polako okrenula. Sručila se u nju s uzdahom
zadovoljstva i olakšanja.

„Znam da nije bogzna šta.“

„Da li se šališ? To je čudesno.“ Dodao sam joj ledeno hladnu čašu koka-
kole. Natakao sam krišku limuna na rub čaše, sreće radi. „Svakog dana sve
više ćeš napredovati.“

Bili smo sami. Dženi je otišla da završi s pakovanjem, iako je meni

izgledalo da je taj posao već gotov. Astridin kaput ležao je na krevetu.

„Mislim da ti dugujem koliko i gospodinu Džejkobsu.“

„To nije istina.“

„Ne laži, Džejmi. Nos će ti porasti. Pčele će ti izujedati kolena. Sigurna

sam da dobija hiljade pisama s molbama za izlečenje. Ne mislim da je
slučajno izdvojio moje iz gomile. Jesi li ti zadužen za čitanje prepiske?“

„Nisam. To je radio Al Stemper, ljubimac tvoje prijateljice Dženi. Čarli je

kasnije stupio u vezu sa mnom.“

„Došao si“, rekla je. „Došao si, posle toliko godina. Zašto si to učinio?“

„Zato što sam morao. Ne mogu ti to bolje objasniti. U jednom trenutku bila
si mi sve na svetu.“

„Nisi mu ništa obećao? Nije bilo... kako se ono kaže tante za kukuriku?“

„Ni u kom slučaju.“ Slagao sam ne trepnuvši. Zavisničke godine načinile su

me dobrim lažovom. Istina je da se takve veštine nikad ne zaboravljaju.

„Dođi ovamo. Stani pored mene.“

 Poslušao sam je. Bez stida i oklevanja položila je ruku na prednji deo
mojih farmerki. „Bio si nežan s ovim“, rekla je. „Veliki broj dečaka ne bi bio.
Nisi imao iskustva, ali si našao načina da budeš obziran. I ti si meni bio sve na
svetu.“ Spustila je ruku. Pogledala me je očima koje više nisu bile tupe, niti
zamagljene bolom. Bile su pune života. I zabrinute. „Obećao si. Znam da jesi.
Neću te pitati šta, ali budi pažljiv s njim ako si me ikad voleo. Dugujem mu
život. Teško mi je što moram da kažem da verujem da je opasan. Mislim da i ti
veruješ u to.“

Izgleda da nisam bio tako vešt lažov. Ili je jasnije sagledavala svet otkad je
izlečena.

„Astrid, zalud brineš.“

„Pitam se... mogu li dobiti poljubac, Džejmi? Dok smo sami? Znam da ne
izgledam bogzna kako, ali...“

Spustio sam se na koleno - ponovo sam se osećao kao prosac - da bih je

poljubio. Ne, nije izgledala bogzna kako, ali je obarala s nogu u poređenju s
jutrošnjim izdanjem. Poljubac je ipak bio samo trljanje kože uz kožu. U pepelu
nije ostalo nimalo žara. Tako sam ga doživeo. I dalje smo bili vezani jedno za
drugo. Džejkobs nas je vezivao.

Pomilovala me je po potiljku. „Kosa ti je još divna, bez obzira na sedine.

Život nam ostavlja toliko malo. Tebi je poštedeo kosu. Zbogom, Džejmi. I
hvala ti.“

Na izlasku iz apartmana zastao sam da bih popričao sa Dženi. Želeo sam da

znam živi li pored Astrid da bi pratila njen napredak.

Osmehnula se. „Astrid i ja smo se zbližile posle razvoda. Drugujemo otkad

sam se iselila iz Roklanda i počela da radim u tamošnjoj bolnici. Odonda je
prošlo deset godina. Preselila sam se kod nje kad se razbolela.“

Dao sam joj mobilni i broj u Vučjoj čeljusti. „Možda će biti propratnih
efekata.“

Klimnula je. „Pastor Deni obavestio me je o tome. Htedoh reći, gospodin

Džejkobs. Teško mi je da ga tako zovem. Rekao je da bi mogla hodati u snu
dok joj se moždani talasi ne smire i da će to trajati četiri do šest meseci.
Slične simptome imaju ljudi koji preteraju s pilulama za spavanje.“

„Da, to je najverovatniji efekat.“ Nisam pomenuo jedenje zemlje,

kompulzivni govor, Turetov sindrom, kleptomaniju i Jejtsove prizmatike.
Pilule za spavanje nisu imale takve propratne efekte. „Pozovite... ukoliko se
bilo šta desi.“

„Koliko ste zabrinuti?“, pitala je. „Recite mi šta očekujete.“

„Ne znam. Verovatno joj ništa neće faliti.“ Većini nije, ako je verovati
Džejkobsu. Nisam mu verovao, ali sam morao da se pouzdam u njegove reči,
jer je bilo prekasno za bilo šta drugo. Posao je bio gotov.

Dženi se podigla na prste da bi me poljubila u obraz. „Bolje joj je. To je

božja milost, Džejmi. Nije važno šta gospodin Džejkobs misli otkad se
odmetnuo od vere. Bez nje - bez njega - umrla bi za šest sedmica.“

Astrid se spustila invalidskim kolicima niz rampu za invalide. Sama je ušla u

Dženin subaru. Džejkobs je zatvorio njena vrata. Pružila je ruke kroz otvoreni
prozor. Uhvatila ga je za pruženu ruku s obe svoje. Još jednom mu se zahvalila.

„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao je. „Ne zaboravite na obećanje.“

Oslobodio je ruku da bi mogao da prinese prst usnama. „Ni reći o ovome.“

Sagnuo sam se da bih je poljubio u čelo. „Jedi“, rekao sam. „Odmaraj se.
Idi na terapiju. I uživaj u životu.“

„Razumem, kapetane“, rekla je. Pogledala je mimo mene na Džejkobsa dok

se sporo peo stepenicama na verandu. Pogledala me je u oči i ponovila
upozorenje: „Čuvaj se.“

„Ne brini.“

„Ali hoću.“ Posmatrala me je s najdubljom zabrinutošću. Starila je, baš kao

i ja. Sve više sam u njoj zapažao devojku koja je stajala ispred bine s Hati,
Kerol i Suzanom, otkad se bolest povukla iz njenog tela. Ljuljale su se dok su
Hromirane ruže svirale Knock on Wood, ili Nutbush City Limits. Sve više me
je podsećala na devojku koju sam poljubio ispod protivpožarnih stepenica.
„Brinuću se.“

Pridružio sam se Čarliju Džejkobsu na verandi. Gledali smo kako gradski

auto Dženi Noulton odmiče niz put ka kapiji odmarališta. Bio je to lep dan za
topljenje snega. Beli prekrivač se povlačio, otkrivajući već zelenu travu.
Sirotinjsko đubrivo, pomislio sam. Tako su ga zvali.

„Da li će žene držati jezik za zubima?“, pitao je Džejkobs.

„Hoće.“ Možda neće zauvek, ali barem dok posao ne bude gotov, ako je bio
u pravu kad je rekao da je blizu cilja. „Obećale su.“

„A ti, Džejmi? Hoćeš li održati obećanje?“

„Hoću.“

To ga je zadovoljilo. „Ostani još jednu noć. Gde žuriš?“

Odmahnuo sam glavom. „Unajmio sam sobu u Embasi apartmanima. Imam

let rano ujutru.“

I jedva čekam da odem odavde, baš kao što sam jedva čekao da odem iz
Lačisa.

Nisam to rekao, ali sam siguran da zna šta mislim.

„Fino. Samo budi spreman kad te pozovem.“

„Šta hoćeš, Čarli? Pismenu izjavu? Rekao sam da ću doći. Tako ću i

učiniti.“

„Dobro. Najveći deo života sudaramo se kao bilijarske loptice. To

sudaranje bliži se kraju. Krajem jula - najkasnije sredinom avgusta - zauvek
ćemo se razići.“

Imao je pravo. Bog nek mu je u pomoći, imao je pravo.

 Pod pretpostavkom da Bog postoji, naravno.

Sutradan, nešto pre jedan po podne stigao sam u Denver, uprkos promeni
aviona u Sinsinatiju. Kad je putovanje kroz vreme u pitanju, ništa se ne može
porediti s letenjem na zapad, mlažnjakom. Uključio sam telefon i video da
imam dve poruke. Prva je bila od Dženi. Rekla je da je sinoć zaključala vrata
Astridine spavaće sobe pre no što je otišla na spavanje i da nije čula ništa sa
sprave za nadziranje beba. Astrid je mirno spavala kad se Dženi probudila u
pola sedam.

„Pojela je meko kuvano jaje i dva tosta za doručak. Kako je izgledala...

morala sam da podsećam sebe da ne sanjam.“

To je bila dobra poruka. Loša je stigla od Brajane Donlin - sada Brajane

Donlin Hjuz. Ostavila ju je samo nekoliko minuta pre nego što je moj avion
sleteo. „Robert Rajvard je mrtav, Džejmi. Ne znam detalje.“ Dobavila ih je do
večeri.

Bolničarka joj je rekla da većina ljudi koji uđu u Gads Ridži ne izlaze živi
odande. To se nesumnjivo odnosilo na dečaka koga je pastor Deni izlečio od
mišićne distrofije. Pronašli su ga u njegovoj sobi. Obesio se o farmerke.
Ostavio je poruku: Neprestano vidim proklete. Red se proteže unedogled.
 XII

ZABRANJENE KNJIGE. MOJ

ODMOR U MEJNU. TUŽNA
PRIČA O MERI FEJ. NAILAZAK
OLUJE
Šest nedelja kasnije dobio sam elektronsku poruku od partnerke u istraživanju.

Za: Džejmija
Od: Bri
Tema: Samo da znaš

Nakon povratka iz Džejkobsovog uporišta u državi Njujork, u imejlu si naveo

da je pomenuo knjigu zvanu De Vermis Mysteriis. Zapamtila sam to ime zato
što sam učila dovoljno latinskog u srednjoj da bih znala da na engleskom znači
Misterije crva. Izgleda da se teško oslobađam navike da istražujem sve što
ima veze s Džejkobsom. Pozabavila sam se time. Valja reči da sam učinila to
iza muževljevih leđa, pošto on veruje da sam se manula svega što ima veze s
Džejkobsom.

U svakom slučaju, ovo je prilično gadno. Katolička crkva tvrdi da je De

Vermis Mysteriis jedna od pola tuceta takozvanih zabranjenih knjiga. Imaju
zajedničko ime grimoari. Ostalih pet su Apolonijeva knjiga (bio je doktor u
Hristovo vreme), Knjiga Albertusa Magnusa (čarolije, talismani, razgovor s
mrtvima), Lemegeton, Klavikula Salomonis (navodno delo kralja Solomona) i
Grimoar Pikatriks. Ovaj poslednji je, zajedno s De Vermis Mysteriis,
navodno poslužio kao osnov izmišljenog grimoara H. F. Lavkrafta,
Nekronomikona.
 Sve zabranjene knjige mogu se naći, IZUZEV dela De Vermis Mysteriis. Na
Vikipediji piše da su tajni izaslanici Katoličke crkve (vidi Dena Brauna)
početkom dvadesetog veka spalili sve izuzev šest ili sedam primeraka De
Vermisa (papina vojska danas odbija da prizna postojanje takve knjige). I oni
su nestali. Pretpostavlja se da su uništeni ili da su u posedu tajanstvenih
kolekcionara.

Džejmi, sve zabranjene knjige bave se MOĆI i sticanjem nje na sve načine
koji podrazumevaju alhemiju (koju danas zovemo naukom), matematiku i
gnusne okultne rituale. Sve to je verovatno sranje, ali me onespokojava - rekao
si mi da je Džejkobs proveo život studirajući električne pojave. Na osnovu
uspeha koji postiže u lečenju, pretpostavljam da je stekao zapanjujuću moć. To
me podseća na staru poslovicu: „Onaj ko je uhvatio tigra za rep, ne bi trebalo
da ga pušta.“

Još dva predloga za razmišljanje.

Prvo: Poznato je da su do sredine sedamnaestog stoleća svi katolici koji su

izučavali potestas magnum universum (silu koja upravlja vasionom)
kažnjavani ekskomunikacijom.

Drugo: Na Vikipediji se tvrdi - iako bez proverljivih referenci - da je kuplet

koji najviše ljudi pamti iz Lavkraftovog izmišljenog Nekronomikona ukraden
iz primerka De Vermisa. Pisac je imao pristup toj knjizi, ali je sasvim sigurno
nije posedovao. Bio je previše siromašan za tako nešto. Kuplet glasi: „Ni
mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt može umreti, sred neznanih eona.“
Od tog citata dobijam noćne more. Ne šalim se.

Ponekad zoveš Čarlsa Danijela Džejkobsa mojom starom mirodijom u

svakoj čorbi. Nadam se da si konačno raskrstio s njim. Nekada bih se samo
nasmejala na sve ovo, ali sam nekad mislila da su čudesna izlečenja pod
rivajvalističkim šatrama obična sranja.

Pozovi me jednom, hoćeš li? Volela bih da iz tvojih usta čujem da si u

potpunosti završio s Džejkobsom.

Srdačno, kao i uvek,

 Bri

Oštampao sam i dva puta pročitao njeno pismo. Zatim sam guglao De
Vermis Mysteriis i pronašao sve što mi je Bri navela u imejlu, kao i nešto što
nije. Neko je, na blogu posvećenom starim knjigama Mračni tomovi o magiji i
činima, nazvao grimoar Ludviga Prina najopasnijom knjigom ikad
napisanom.

Izašao sam iz stana, prošetao oko bloka i kupio paklicu cigareta prvi put od
kratkog flerta s duvanom na koledžu. U mojoj zgradi pušenje je zabranjeno.
Seo sam na stepenice ispred ulaza i zapalio. Zakašljao sam se kad sam
povukao prvi dim. Zavrtelo mi se u glavi. Pomislio sam: Ovo bi ubilo Astrid
da Čarli nije intervenisao.

Da. Čarli i njegova čudesna izlečenja. Čarli koji je uhvatio tigra za rep i
nije želeo da ga pusti.

Nešto se desilo, rekla je Astrid u mom snu. Govorila je kroz cerekanje

lišeno svake veselosti. Nešto se desilo i Majka će uskoro biti ovde.

Kasnije, nakon što je Džejkobs propustio svoj tajni elektricitet kroz njenu
glavu, kazala je: Postoje vrata u zidu. Vrata pokrivena bršljanom. Bršljan je
mrtav. Ona čeka. Kad ju je Džejkobs pitao o kome govori, rekla mu je: Ne ona
koju bi ti hteo.

Mogu da prekršim obećanje, pomislio sam, bacajući cigaretu. Ne bi bilo

prvo.

To je istina, ali to nije važilo za ovo. Ovo obećanje nisam mogao da

prekršim.

Ušao sam u zgradu. Zdrobio sam paklicu cigareta. Bacio sam je u kantu za
smeće pored poštanskih sandučića. Okrenuo sam broj Brijinog mobilnog kad
sam se našao u stanu. Hteo sam da ostavim poruku. Odgovorila je. Zahvalio
sam se na imejlu. Rekao sam da ne nameravam da ikad vidim Čarlsa
Džejkobsa. Izrekao sam tu laž bez osećaja krivice ili oklevanja. Njen suprug je
imao pravo. Moraće da ostavi sve o Džejkobsu iza sebe. Iz istog razloga
lagaću i Hjua Jejtsa kad kucne čas da se vratim u Mejn i ispunim obećanje.
 Dvoje tinejdžera zaljubili su se nekada davno, do ušiju, kako samo
tinejdžeri mogu. Nekoliko godina kasnije vodili su ljubav u polurazrušenoj
kolibi dok se grmljavina valjala po nebesima, a munje sevale - sve u stilu
Viktorije Holt.11

Čarls Džejkobs spasao ih je od plaćanja pune cene dugogodišnje zavisnosti.

Bio sam njegov dvostruki dužnik. Siguran sam da vam je to jasno. Mogao sam
da prekinem sve veze s njim, ali bi tako nešto zahtevalo prenebregavanje
znatno krupnije istine: I mene je mučila radoznalost. Bog nek mi je u pomoći.
Hteo sam da vidim kako podiže poklopac Pandorine kutije i baca pogled
unutra.

„Nadam se da ovo nije kilavi način da kažeš da hoćeš da se penzionišeš?“ Hju

je pokušao da zvuči kao neko ko se šali, ali je u njegovim očima bilo istinske
strepnje.

„Ni u kom slučaju. Samo želim mesec-dva odsustva. Možda samo šest
nedelja, ako mi lenčarenje dosadi. Moram da se povežem sa mojom
porodicom u Mejnu, dok još mogu. Ne postajem ništa mlađi.“

Nisam nameravao da se približavam porodici u Mejnu. Ionako su bili

preblizu Kozjoj planini.

„Još si balav“, odvratio je turobnim glasom. „Dođi na jesen. Imaću godina

koliko i trombona koji vode veliku paradu.12

Muki je dao otkaz ovog proleća. To je bio težak udarac. Moraću da zatvorim
radnju ako i ti odeš.“

Duboko je uzdahnuo.

„Trebalo je da imam decu, koja bi preuzela posao kad mene ne bude bilo, ali
da li se tako nešto događa? Retko. Kad im kažete da se nadate da će preuzeti
uzde porodičnog posla, oni odvrate: Izvini, tata, ja i onaj klinac koji duva
travu i koga nisi podnosio, a s kojim sam izlazila u srednjoj, idemo u
Kaliforniju da pravimo daske za surf opremljene vaj-fajem.“

„Sad, kad si izbacio to iz sebe...“

„Da, da, vrati se korenima, molim te. Pravi kolače s malom rođakom i pomaži
bratu da obnovi klasični automobil. Znaš kakva su leta ovde.“

Naravno da sam znao: sporija su od puža. Leti i najusraniji bendovi imaju

pune ruke posla. Bendovi koji sviraju muziku uživo po barovima i na pola
tuceta letnjih festivala u Koloradu i Juti nemaju mnogo vremena za snimanje.

„Džordž Dejmon će doći“, rekao sam. „Odlučio je da se na velika vrata vrati

na scenu.“

„Da“, reče Hju. „On je jedini tip u Koloradu koji može da napravi da I’ll Be
Seeing You zvuči kao Bože, blagoslovi Ameriku.“

„Možda i na svetu. Hju, nisi imao nijednu od onih prizmatika, zar ne?“

Radoznalo me je odmerio. „Nisam. Otkud ti to?“

Slegnuo sam ramenima.

„Dobro sam. Budim se nekoliko puta svake noći da ispiškim šoljicu mokraće,
ali pretpostavljam da je to normalno u mojim godinama. Iako... hoćeš li da
čuješ nešto smešno? Mada to zaista smatram jezivim.“

Nisam bio siguran da hoću, ali sam mislio da mi nema druge. Bio je početak
juna. Džejkobs još nije zvao, ali će zvati. Znao sam da hoće.

„Stalno sanjam isti san. U njemu nisam ovde u Vučjoj čeljusti. U Arvadi sam, u
kući gde sam odrastao. Neko kuca na vrata. Samo što to nije kucanje, već
lupanje. Ne želim da odgovorim zato što znam da je to moja majka, a ona je
mrtva. To je glupo, zato što je u Arvadi bila živa i zdrava kao dren. Ipak, znam
da je ona. Krenem niz hodnik. Ne želim, ali mi se stopala pokreću - znaš kako
je u snovima. Ona već treska po vratima. Ma, udara po njima s obe pesnice.
Setio sam se horor priče koju smo morali da čitamo na engleskom u srednjoj.
Mislim da se zvala Avgustovska omorina.“

Nije Avgustovska omorina, pomislio sam. Majmunska šapa.13

U njoj se treska po vratima.

 „Probudim se, okupan znojem, kad posegnem za kvakom. Šta misliš o tome?
Da li me podsvest sprema za poslednju scenu?“

„Možda“, složio sam se, iako nisam razmišljao o njegovim rečima već o
drugim vratima, malim, pokrivenim mrtvim bršljanom.

Džejkobs me je pozvao prvog jula. Bio sam u studiju i apdejtovao Eplpro

softver. Seo sam ispred kontrolne table kad sam čuo njegov glas. Gledao sam
kroz staklenu pregradu na izolovanu sobu za probu, gde nije bilo ničeg izuzev
rasklopljenog kompleta bubnjeva.

„Još malo, pa će doći vreme da održiš obećanje“, rekao je. Glas mu je bio
sentimentalan, kao da je pio, iako nikad nisam video da pije išta jače od crne
kafe.

„Dobro.“ Moj glas bio je zadovoljavajuće miran. Zašto i ne bi bio?

Očekivao sam njegov poziv. „Kad želiš da dođem?“

„Sutra. Najkasnije prekosutra. Pretpostavio sam da nećeš hteti da odsedneš

u odmaralištu, bar ne u početku...“

„Pogodio si.“

„... ali nećeš moći da stanuješ daleko, najviše sat puta odavde. Doći ćeš
kad te budem pozvao.“

To me je podsetilo na drugu jezivu priču, s naslovom Zvizni, pa ću doći k

tebi, moj dečače.14

U redu“, rekao sam. „Ali, Čarli?“

„Da?“

„Dobićeš dva meseca mog vremena i ništa više od toga. Završili smo, bez
obzira na sve, kad svane Dan rada.“

Usledila je još jedna pauza. Slušao sam njegovo disanje. Mučio se kao Astrid
u invalidskoj stolici. „To je... prihvatljivo.“

„Je li s tobom sve u redu?“

„Bojim se da sam imao još jedan šlog. Ne govorim preterano jasno, ali te
uveravam da mi je um bistriji no ikad.“

Izleći sebe, pastore Deni, pomislio sam, ne po prvi put.

„Imam vesti za tebe, Čarli. Robert Rajvard je mrtav. Dečak iz Misurija?

Obesio se.“

„Žao mi je zbog toga.“ Nije tako zvučao i nije gubio vreme na raspitivanje o
detaljima dečakove smrti. „Zovi me kad stigneš. Zovi me da mi javiš gde si. I
ne zaboravi, ne dalje od jednog sata puta od odmarališta.“

„Važi“, rekao sam i prekinuo vezu.

Nekoliko minuta sedeo sam u neprirodno tihom studiju i posmatrao uramljene

omote albuma na zidovima. Zatim sam pozvao Dženi Noulton u Roklandu.
Odgovorila mi je posle prvog zvona.

„Kako je naša cura?“, pitao sam.

„Fino. Dobija na težini. Hoda kilometar i po dnevno. Izgleda dvadeset godina

mlađe.“

„Nema propratnih efekata?“

„Ničega. Nema grčenja, hodanja u snu niti amnezije. Slabo se seća vremena
provedenog na Kozjoj planini. Mislim da je to neka vrsta blagoslova. Slažeš li
se sa mnom?“

„Šta je s tobom, Dženi? Jesi li dobro?“

„Dobro sam, ali moram da požurim. Danas imamo prokleto mnogo posla u
bolnici. Hvala bogu što ću uskoro otići na odmor.“

„Nadam se da nećeš negde otići i ostaviti Astrid samu? Mislim da to ne bi bila

najbolja id...“

„Ne, ne, naravno da neću!“ U njenom glasu bilo je nečeg, izvesne nervoze.
„Džejmi, zvoni mi pejdžer. Moram da idem.“

Sedeo sam ispred zatamnjene kontrolne table. Gledao sam omote albuma -
zapravo omote kompakt-diskova, malih predmeta veličine razglednica. Mislio
sam na trenutak nedugo po dobijanju prvog automobila za rođendan, onog
forda galaksija iz 1966. godine. Vozio sam se s Normom Irvingom. Nagovarao
me je da nagazim gas do daske na deonici od tri kilometra na Dvadeset
sedmici koju smo zvali Harlou pravaška. Da vidimo šta ovaj auto može, rekao
je. Prednji deo se zaljuljao pri brzini od sto dvadeset pet kilometara na čas.
Nisam hteo da ispadnem kukavica - u sedamnaestoj je to veoma važno - pa
sam još jače nagazio pedalu gasa. Ljuljanje je prestalo na sto trideset pet
kilometara. Na sto četrdeset galaksi je postao varljivo, opasno lak zbog sve
slabijeg kontakta s asfaltom. Shvatio sam da sam dosegao ivicu kontrole.
Vodio sam računa da ne dodirnem kočnicu. Otac me je naučio da bi to moglo
biti kobno pri velikim brzinama. Sklonio sam nogu s pedale gasa. Auto je
počeo da usporava.

Eh, kad bih to mogao da učinim u ovom času.

Embasi apartmani blizu aerodroma ostavili su pristojan utisak kad sam

prenoćio, nakon Astridinog čudesnog oporavka. Odlučio sam da odsednem u
njima. I Kasl Rok In bio je u igri. Odustao sam od te varijante da ne bih
nabasao na nekog poznanika, na primer na Norma Irvinga. Male su šanse da
vest ne bi doprla do mog brata Terija, ako bi se to desilo. On bi me sigurno
pitao zašto sam u Mejnu i zbog čega nisam odseo kod njega. Nisam hteo da
odgovaram na ta pitanja.

Vreme je prolazilo. Četvrtog jula gledao sam s nekoliko hiljada ljudi

vatromet s portlandskog šetališta. Svi smo uzdisali zbog svetlosnih skulptura
koje su eksplodirale iznad nas, ogledajući se u Kasko Beju, pre no što umru na
talasima. Otišao sam u zoološki vrt u Jorku, obišao Sišor Troli muzej u
Kenebankportu i svetionik na Pemakvid Pointu. Posetio sam i Muzej umetnosti
u Portlandu i posmatrao dela tri generacije Vajetovih. Otišao sam na jutarnju
predstavu Priče o Badiju Holiju u Ogankvit plejhausu - vodeći pevač i glumac
bio je dobar, ali ne i Gari Bjusi. Jeo sam jastoga sve dok mi se nije smučio.
Išao sam na duge šetnje kamenitom obalom. Dva puta nedeljno posećivao sam
prodavnicu knjiga u trgovačkom centru. Kupovao sam džepna izdanja mekih
korica, koja sam čitao u sobi dok ne zaspim. Nisam se odvajao od mobilnog
telefona. Čekao sam Džejkobsov poziv. On nije stizao. Nekoliko puta
pomišljao sam da ga zovem. Govorio sam sebi da sam poludeo kad razmišljam
o tako nečem. Zašto bih šutirao usnulog psa?

Vreme je bilo savršeno, kao na razglednicama. Vlažnost je bila niska, nebo

nevino plavo, a temperatura u donjem registru. I tako dan za danom. Kiša je
padala, obično noću. Jedne večeri čuo sam kako je televizijski meteorolog Džo
Kupo naziva uviđavnom kišom. Dodao je da je to najlepše leto koje je video
za trideset pet godina profesionalnog praćenja vremenskih prilika.

Ol star utakmica je igrana u Mineapolisu. Počela je sezona bejzbola.

Približavao se avgust. Počeo sam da se nadam da ću se vratiti u Kolorado
pošteđen susreta sa Čarlijem. Palo mi je na pamet da ga je zveknuo četvrti,
kataklizmički šlog. Pratio sam čitulje u Portland pres heraldu. Nisam se
nadao, ali...

Jebi ga. Jesam. Nadao sam se.

Džo Kupo je na lokalnim vestima dvadeset petog jula, meni i ostalim

gledaocima u južnom Mejnu, sa žaljenjem saopštio da sve dobro ima kraj i da
će toplotni talas koji je pekao srednji zapad za vikend krenuti prema Novoj
Engleskoj. Temperatura će čitave poslednje nedelje jula biti oko 35 stepeni
Celzijusa, a ni avgust bar na početku neće biti mnogo bolji. „Proverite
rashladne uređaje, narode“, posavetovao nas je televizijski meteorolog. „Ne
zove se ovo džabe pasjim vremenom.“

Džejkobs je pozvao te noći. „Nedelja“, rekao je. „Očekujem te najkasnije

do devet ujutru.“

Rekao sam mu da ću doći.

Džo Kupo nije pogrešio kad je najavio vrućinu. Stigla je u subotu po podne.
Vazduh je već bio sparan kad sam u nedelju u pola osam seo u iznajmljeni
automobil. Saobraćaj je bio veoma slab. Brzo sam stigao do Kozje planine. Na
putu do glavne kapije primetio sam da je skretanje ka Skajtopu ponovo
otvoreno i da je čvrsta drvena kapija gurnuta u stranu.

Čuvar Sem me je čekao, ali više nije bio u uniformi. Sedeo je na spuštenim
zadnjim vratima kamioneta u farmerkama i jeo đevrek. Pažljivo ga je spustio
na ubrus kad sam se zaustavio. Prišao je mom automobilu.

„Zdravo, gospodine Mortone. Poranili ste.“

„Nema gužve u saobraćaju“, rekao sam.

„Nego šta. Leti je ovo najbolje vreme za putovanje. Narod će pohrliti

kasnije. Krenuće na plaže.“ Pogledao je u nebo, gde je plavetnilo već bledelo,
ustupajući pred maglovitom belinom. „Nek se samo peku i nek se trude da
dobiju rak kože. Biću kod kuće, gledaću Sokse, u rashlađenoj sobi.“

„Smena vam se uskoro završava?“

„Ovde više neće biti smena za bilo koga od nas“, rekao je. „Moja će se
završiti kad budem pozvao gospodina Džejkobsa da bih ga obavestio o vašem
dolasku. Posao će nakon toga biti gotov.“

„Pa, uživajte u ostatku leta.“ Pružio sam mu ruku.

Prodrmao ju je. „Znate li šta smera? Znam da čuvam tajnu. Zaklet sam na
diskreciju, znate.“

„Znam koliko i vi.“

Namignuo mi je kao da hoće da kaže da nije tako naivan. Mahnuo mi je da

prođem. U retrovizoru sam video kako podiže đevrek, zatvara zadnja vrata
kamioneta i seda za volan. Zamakao sam za prvu krivinu.

Posao će biti gotov.

Eh da sam ja mogao to da kažem.

Džejkobs je polako i oprezno silazio stepenicama na verandi da bi me

dočekao. U levoj ruci držao je štap. Usta su mu se iskrivila. Video sam samo
jedan automobil na parkingu. Prepoznao sam gradski subaru. Na zadnjem kraju
imao je nalepnicu s natpisom SPASITE JEDAN ŽIVOT, VI STE HEROJ,
SPASITE HILJADU, VI STE MEDICINSKA SESTRA. Smesta sam se
oneraspoložio.

„Džejmi! Lepo je videti te opet!“ Zaplitao je jezikom. Pružio mi je ruku

kojom nije držao štap. Uložio je dosta napora u taj pokret. Pravio sam se da je
ne primećujem.

„Ako je Astrid ovde, otići će. Otići će smesta“, rekao sam. „Varaš se
ukoliko misliš da blefiram.“

„Smiri se, Džejmi. Astrid je dvesta kilometara odavde. Nastavlja da se

oporavlja u svom udobnom gnezdašcetu, severno od Roklanda. Njena
prijateljica Dženi ljubazno se složila da mi pomogne da završim posao do
kraja.“

„Nekako sumnjam da ljubaznost ima bilo kakve veze s tim. Ispravi me ako
grešim.“

„Uđi. Napolju je već vruće. Kasnije ćeš se preparkirati.“

Sporo se peo uz stepenice, čak i pomoću štapa. Morao sam da ga pridržim

kad se zateturao. Ruka koju sam uhvatio svela se na kost s tankim kožnim
omotačem. Dahtao je kad smo stigli do vrha stepeništa.

„Moram da se odmorim“, rekao je i utonuo u najbližu stolicu za ljuljanje na

verandi.

Posmatrao sam ga naslonjen na ogradu.

„Gde je Rudi? Mislio sam da će on biti bolničar.“

Džejkobs me je počastio još više jednostranim osmehom. „Rudi i Norma

dali su otkaz nedugo posle isceliteljske sesije s gospođom Soderberg u
istočnoj sobi. U poslednje vreme teško je naći dobru poslugu. To se ne odnosi
na ovde prisutne, naravno.“

„Unajmio si Noultonovu.“
 „Jesam. Na dobitku sam. Zaboravila je više o medicini no što će Rudi Keli
ikad znati. Hoćeš li mi dati ruku?“

Pomogao sam mu da se uspravi na noge. Ušli smo u rashlađenu kuću.

„U kuhinji ćeš naći sok i pecivo. Posluži se. Pronaći ćeš me u glavnom
predvorju.“

Nisam dirao pecivo, ali sam nasuo čašicu soka od pomorandže iz bokala u
ogromnom frižideru. Vratio sam ga na mesto i pregledao zalihe. Bilo je
dovoljno hrane za desetak dana. Dve nedelje, ako povedemo računa. Hoćemo
li toliko vremena provesti ovde, ili će Dženi Noulton ili moja malenkost otići
u nabavku u Jarmut, verovatno najbliži grad sa supermarketom?

Usluge bezbednosne kompanije su otkazane. Džejkobs je pronašao zamenu

za bolničara - što me nije sasvim iznenadilo, s obzirom na njegovo sve krhkije
zdravlje - ali ne i za kućepaziteljku, što me je (zajedno s drugim činiocima)
upućivalo na zaključak da mu Dženi sprema obroke i verovatno menja
posteljinu. U odmaralištu nas je bilo samo troje. Tako sam tad mislio.

Ispostavilo se da nas je četvoro.

Glavno predvorje je sa severne strane bilo u staklu. Iz njega se pružao pogled

na Longmedou i Skajtop. Nisam video kolibu, ali sam nazirao gvozdeni stub.
Štrčao je ka magličastom nebu. Posmatrao sam ga. Sve je konačno počelo da
dolazi na svoje mesto u mom umu... ali polako, čak i tada. Džejkobs mi je
uskraćivao ključni komad slagalice, bez kog nisam mogao dobiti kristalno
jasnu sliku. Reći ćete da je trebalo da je vidim, da su svi komadići bili tu. Ali
ja nisam detektiv, već gitarista. Nikad nisam bio najbrži hrt na stazi kad je reč
o deduktivnom zaključivanju.

„Gde je Dženi?“, pitao sam. Džejkobs je seo na kauč. Utonuo sam u meku
fotelju, preko puta njega. Imao sam utisak da će me pojesti u jednom zalogaju.

„Zauzeta je.“

„Šta radi?“
 „To te se ne tiče. Uskoro ćeš saznati.“ Nagnuo se napred, s rukama na vrhu
štapa. Ličio je na pticu grabljivicu, koja će uskoro biti prestara za letenje.
„Imaš pitanja. Razumem to bolje no što misliš, Džejmi - znam da je
ljubopitljivost jedan od važnih razloga tvog prisustva na Kozjoj planini.
Dobićeš odgovore, ali verovatno ne danas.“

„Kada?“

„Teško je reći, ali uskoro. U međuvremenu ćeš pripremati hranu i dolaziti

kad pozvonim.“

Pokazao mi je belu kutiju - ne mnogo različitu od one što sam je nedavno

koristio u istočnoj sobi. Ova je imala dugme umesto kliznog prekidača i
utisnuto ime proizvođača: Notifleks. Zvona su se oglasila kad je pritisnuo
dugme. Zvonila su u svim prostorijama u prizemlju.

„Ne moraš da mi pomažeš da odem do toaleta - još to mogu sam. Bojim se

da ćeš morati da dežuraš dok se tuširam. Za slučaj da se okliznem. Tu je gel
koji ćeš mi dva puta dnevno utrljavati u leđa i kukove. Takođe ćeš mi donositi
veliki broj obroka u apartman. Ne zato što sam lenj ili zato što želim da te
preobrazim u batlera, već zato što se brzo umaram. Moram da prikupljam
snagu. Imam još jedan zadatak, veliki i krajnje značajan poduhvat. Moram
imati dovoljno snage kad kucne čas.“

„Rado ću ti spremati i servirati hranu, ali, što se medicinskih usluga tiče,

pretpostavljam da će Dženi Noulton biti bolje...“

„Rekao sam ti da je zauzeta, stoga ti moraš preuzeti njen... zašto me tako

gledaš?“

„Setio sam se dana u kom smo se sreli. Imao sam šest godina, ali sam ga
dobro zapamtio. Pravio sam planinu od zemlje...“

„Jesi. I ja se dobro sećam tog dana.“

„... Igrao sam se vojnicima. Senka je pala preko mene. Podigao sam glavu i
ugledao tebe. Pada mi na pamet da se tvoja sen nadvijala nada mnom čitavog
života i da bi trebalo da se odvezem odavde iz ovih stopa da bih se izmakao
ispod nje.“

„Ali nećeš.“

„Ne. Neću. Ali nešto ću ti reći. Sećam se kakav si čovek bio - kako si
kleknuo na kolena pored mene i kako si se uključio u igru. Sećam se tvog
osmeha. Kad se sad osmehneš, vidim samo kez. Kad sad progovoriš, nižeš
naređenja: uradi ovo, uradi ono, kasnije ću ti objasniti zašto. Šta si napravio
od sebe, Čarli?“

S mukom je ustao s kauča. Odmahnuo je rukom kad sam krenuo da mu

pomognem. „Tvoje pitanje pokazuje da je pametan dečak izrastao u glupog
muškarca. Makar se nisam okrenuo drogama kad sam izgubio suprugu i sina.“

„Imaš tajni elektricitet. To je tvoja droga.“

„Hvala ti na dragocenom uvidu. Završimo ovaj besmisleni razgovor.

Nekoliko soba na prvom spratu je namešteno. Siguran sam da ćeš naći neku da
ti odgovara. Želim sendvič sa salatom od jaja za ručak. Čašu obranog mleka i
kolač od ovsa sa suvim grožđem. Rečeno mi je da su cerealije dobre za
creva.“

„Čarli...“

„Nemoj više“, rekao je. Šepao je ka liftu. „Uskoro ćeš sve znati. U
međuvremenu, zadrži svoje malograđansko mišljenje za sebe. Ručak je u
podne. Donesi ga u Apartman Kuper.“

Ostavio me je previše zaprepašćenog da progovorim.

Prošla su tri dana.

Napolju je bilo nepodnošljivo vruće. Horizont je treperio od vlažne

izmaglice. U zgradi je bilo sveže i prijatno. Spremao sam obroke. Druge noći
mi se pridružio na večeri. Inače je jeo u apartmanu. Čuo bih televizor u
hodniku kad god sam mu donosio hranu. Zvuk je bio tako jak da sam zaključio
da mu sluh popušta. Izgleda da je najčešće gledao kanal specijalizovan za
vremensku prognozu. Ugasio bi televizor kad god bih pokucao na vrata s
poslužavnikom.

Tih dana upoznavao sam se sa osnovama bolničarskog posla. Mogao je da

se skine i pusti vodu ispod tuša. Koristio je invalidsku stolicu za tuširanje da
bi se lakše nasapunjao i isprao. Sedeo sam na krevetu, čekajući njegov poziv.
Isključio bih vodu kad bi me pozvao. Pomogao bih mu da izađe iz kade i da se
osuši. Telo mu se svelo na opustošeni ostatak onoga što je bilo kad je radio
kao metodistički sveštenik i zabavljač na vašarima. Kukovi su mu štrcali kao
kosti na očerupanoj ćurki za Dan zahvalnosti. Svako rebro bacalo je senku.
Butine su se istopile. Zbog šlogova se naginjao udesno dok sam mu pomagao
da se vrati u krevet.

Trljao sam ga gelom protiv bolova. Zatim bih uzeo pilule iz plastične kese,
gde je bilo pregradaka koliko i klavirskih dirki. Gel bi počeo da deluje kada
bi progutao sve pilule. Lekarije su mu omogućavale da se obuče. Mogao je da
odene sve izuzev čarape na levom stopalu. Ja sam mu je navlačio, ali bih uvek
sačekao da obuče bokserice. Nisam hteo da se suočavam s njegovom matorom
kitom.

„Dobro je“, rekao bi kad bih mu navukao čarapu na mršavi list. „Ostatak ću
sam. Hvala ti, Džejmi.“

Nikad nije propustio da mi zahvali. Uključio bi televizor čim bih izašao iz

njegovog apartmana.

To su bili dugi, dugi dani. Bazen odmarališta bio je suv. Bilo je prevruće za
šetnju. Postojala je teretana. Kad nisam čitao (u odmaralištu je bila biblioteka
sa žalosnim izborom, uglavnom Erlom Stenlijem Gardnerom, Luisom
l’Amurom i sažetim knjigama u izdanju Riders dajdžesta), vežbao sam u
rashlađenoj raskoši teretane. Prelazio sam kilometre na pokretnoj traci. Obrtao
sam pedale na biciklu bez točkova. Peo sam se uz veštačke stepenice i dizao
tegove.

Televizor u mojim odajama imao je samo jedan program, Kanal 8 iz Poland

Springa. Prijem je bio slab, a slika negledljiva. Isto je važilo za veliki
televizor na zidu predvorja. Pretpostavljao sam da negde postoji satelitska
antena. Samo je Čarli Džejkobs bio prikačen za nju. Mislio sam da ga pitam za
dodatne programe, ali sam odustao. Čarli nikad nije davao ništa za džabe.
 Veoma loše sam spavao, uprkos silnom vežbanju. Vratila mi se godinama
odsutna noćna mora: mrtvi članovi porodice koji kod kuće sede za
trpezarijskim stolom i buđava rođendanska torta koja porađa goleme insekte.

Ujutru tridesetog jula probudio sam se malo posle pet ujutru. Učinilo mi se da
sam nešto čuo u prizemlju. Procenio sam da je to ostatak mog sna i ponovo
legao i zatvorio oči. Tonuo sam u san kad sam ponovo čuo tihi zveket.
Podsećao je na zveckanje kuhinjskog posuđa.

Ustao sam, obukao farmerke i požurio u prizemlje. Kuhinja je bila prazna.

Ugledao sam nekog kroz prozor. Silazio je zadnjim stepenicama pored rampe
za utovar. Izašao sam na vreme da ugledam kako Dženi Noulton seda za volan
golf kolica s natpisom ODMARALIŠTE KOZJA PLANINA. Na sedištu kraj
nje bila je činija sa četiri jajeta.

„Dženi! Čekaj!“

Krenula je. Osmehnula se kad me je prepoznala. Zaslužila je peticu zbog

tog napora, iako osmeh nije ličio ni na šta. Izgledala je deset godina starije
nego kad sam je poslednji put video. Tamni podočnjaci poručivali su mi da
nisam jedina osoba bez sna u odmaralištu. Prestala je da boji kosu. Imala je
pet centimetra sedina ispod sjajnocrne farbe.

„Probudila sam te, zar ne? Izvini, ali sam si kriv. Mašina za pranje sudova
puna je lonaca i šerpi. Zakačila sam ih laktom. Zar te majka nije naučila da je
koristiš?“

Odgovor na to pitanje bio je nije, zato što je nismo imali. Majka me je

naučila da je lakše ostaviti da se sudovi sasvim osuše na vazduhu, sve dok ih
nema previše. Ali nisam bio raspoložen za raspravu o higijeni u kuhinji.

„Šta radiš ovde?“

„Došla sam po jaja.“

„Znaš da te nisam to pitao.“

Skrenula je pogled. „Ne mogu da ti kažem. Dala sam reč. Zapravo,

potpisala sam ugovor.“ Nasmejala se bez imalo veselja. „Ne verujem da bi se
održao na sudu, ali nameravam da ga poštujem. Dužna sam, baš kao i ti. Sem
toga, uskoro ćeš saznati.“

„Hoću da znam sada.“

„Moram da idem, Džejmi. Ne želi da razgovaramo. Naljutiće se ako sazna

za ovo. Htela sam nekoliko jaja. Poludeću ako vidim još jednu činiju
kukuruznih pahuljica.“

„Možeš da se odvezeš do Fud Sitija u Jarmutu i kupiš koliko god hoćeš

jaja, ako tvoj auto nema crknuti akumulator.“

„Ne idem nikud dok ne bude gotovo. Ni ti. Nemoj ništa da me pitaš. Moram
da držim reč.“

„Zbog Astrid.“

„Pa... plaća me mnogo za malo rada, dovoljno da se penzionišem. Ipak,

uglavnom ovo činim zbog Astrid.“

„Ko se brine o njoj, dok si ovde? Neko bi trebalo to da radi. Ne znam šta ti
je Čarli rekao, ali posle njegovih tretmana ponekad se javljaju propratni
efekti, i oni mogu biti...“

„Dobro je zbrinuta, ne moraš da se brineš zbog toga. Imamo... dobre

prijatelje u lokalnoj zajednici.“

Osmeh joj je ovog puta bio jači, prirodniji. Konačno sam shvatio.

„Vi ste ljubavnice, zar ne? Ti i Astrid?“

„Partnerke. Zakazale smo venčanje nedugo nakon što su istopolni brakovi

legalizovani u Mejnu. Odmah zatim se razbolela. Samo to ti mogu reći. Idem.
Ne mogu dugo da odsustvujem. Ne brini, ostavila sam ti dovoljno jaja.“

„Zašto ne možeš dugo da odsustvuješ?“

Odmahnula je glavom. Izbegavala je moj pogled. „Moram da idem.“

 „Da li si bila ovde kad smo razgovarali telefonom?“

„Nisam... ali znala sam da ću biti.“

Gledao sam kako se spušta nizbrdo. Točkovi kolica za golf ostavljali su

tragove na dijamantskoj rosi. Ti dragulji neće dugo opstati. Dan tek što je
počeo, a već je bilo dovoljno toplo da mi znoj izbije ispod pazuha i na čelu.
Nestala je među drvećem. Znao sam da bih našao stazu ukoliko bih krenuo za
njom. I da bih, ako bih krenuo stazom, stigao do kolibe. Onde gde sam u
drugom životu ležao bok uz bok i grudi uz grudi sa Astrid Soderberg.

Prizemlje se, nedugo posle deset ujutru, dok sam čitao delo Tajanstveni
događaji u Stajlsu (jednu od najdražih knjiga pokojne sestre), ispunilo
zvonjavom Džejkobsove spravice. Popeo sam se do Apartmana Kuper. Nadao
sam se da ga neću pronaći kako leži na podu sa slomljenim kukom. Uzalud sam
se brinuo. Bio je odeven i oslonjen na štap. Gledao je kroz prozor. Okrenuo se
prema meni. Osmotrio me je blistavim očima.

„Mislim da bi danas mogao biti naš dan“, rekao je. „Budi spreman.“

Ali nije bio. Kad sam mu doneo večeru - ječmenu supu i sendvič sa sirom -
televizor se nije čuo, a on nije hteo da otvori vrata. Povikao mi je kroz njih da
odem, kao jogunasto dete.

„Moraš da jedeš, Čarli.“

„Potrebni su mi mir i tišina! Ostavi me na miru!“

Vratio sam se oko deset uveče, s namerom da oslušnem ispred vrata. Pitaću
ga želi li tost pre no što zaspi, ako budem čuo televizor. Televizor je bio
isključen, ali je Džejkobs bio budan. Razgovarao je s nekim telefonom.
Govorio je preglasno, kao i svi ljudi koji slabije čuju.

„Neće otići dok ne budem spreman! Postaraj se za to! Zbog toga te plaćam,
stoga se postaraj za to\“

Problemi - po svoj prilici sa Dženi. Bila je blizu odluke da digne ruke.

Htela je da ode negde. Povratak dole na istok, u dom koji je delila sa Astrid,
bio je najverovatnije odredište, sve dok mi nije palo na pamet da je
razgovarao s njom. Šta bi to značilo? Jedino što mi je palo na pamet bilo je da
glagol otići obično ima posebno značenje za ljude Džejkobsovog godišta.

Otišao sam a da nisam zakucao na vrata njegovog apartmana.

Ono što je čekao - što smo svi čekali - stiglo je sutradan.

Zvonjava se razlegla oko jedan, nedugo posle ručka. Vrata njegovog apartmana
bila su otvorena. Približavao sam im se, slušajući spikera koji je govorio kako
je toplo iznad Meksičkog zaliva i šta to znači za predstojeću sezonu uragana.
Spikerov glas utihnuo je zbog niza neprijatnih zvukova sličnih zujanju. Ušao
sam i ugledao crvenu traku s obaveštenjem u dnu ekrana. Nestala je pre no što
sam stigao da je pročitam. Umeo sam da prepoznam meteorološko upozorenje
kad ga vidim.

Nepogoda usred dugog vrelog perioda podrazumevala je grmljavinu, ona je

podrazumevala munje, a one Skajtop. Kladio bih se da i Džejkobs deli to
mišljenje.

Još jednom bio je potpuno obučen. „Danas neće biti lažnih uzbuna, Džejmi.
Oluja je u državi Njujork, ide na istok i jača usput.“

Zujanje je ponovo počelo. Ovog puta pročitao sam tekst na traci:

METEOROLOŠKA UZBUNA ZA OBLASTI JORK, KAMBERLAND,
ANDROSKOGIN, OKSFORD I KASL SVE DO DVA SATA UJUTRU PRVOG
AVGUSTA. MOGUĆNOST OLUJE S GRMLJAVINOM 90%. TAKVE OLUJE
PROIZVODE JAKU KIŠU, SNAŽNE VETROVE I GRAD VELIČINE
LOPTICA ZA GOLF. NE PREPORUČUJEMO AKTIVNOSTI VAN
ZATVORENOG PROSTORA.

Ne seri, Šerloče, pomislio sam.

„Ovakve oluje se ne rasipaju, niti menjaju pravac“, reče Čarli. Govorio je

sa smirenošću koju je dugovao ludilu ili apsolutnoj sigurnosti. „Ne mogu. Ona
neće još dugo izdržati. Prestar sam i previše bolestan da počnem iz početka s
nekim drugim. Hoću da dovezeš kolica za golf ispred utovarne rampe kod
kuhinje. Budi spreman za polazak, na moj poziv.“
 „Do Skajtopa“, rekao sam.

Osmehnuo se jednostranim osmehom. „Idi. Moram da pratim ove oluje.

Proizvode preko stotinu munja na sat, u Oblasti Olbani. Zar to nije divno?“

To nije reč koju bih odabrao. Ne sećam se koliko volti je rekao da ima
jedna munja, ali sam znao da ih ima mnogo.

Da se mere milionima.

Čarlsovo zvono se oglasio nešto posle pet po podne. Požurio sam uz stepenice.
Jedan deo mene nadao se da ću ga zateći obeshrabrenog i gnevnog, dok je
drugi deo bio prokleto radoznao, radoznaliji no ikad. Pomislio sam da će taj
deo biti zadovoljan zato što je mrak sve brže nastupao sa zapada. Čuo sam
odjeke daleke grmljavine. Bili su sve bliži. Vojska je marširala nebesima.

Džejkobs se još naginjao udesno, ali ga je uzbuđenje - vrcalo je iz njega -

vidno podmladilo. Kutija od mahagonija bila je na stolu. Ugasio je televizor i
uključio laptop. „Pogledaj ovo, Džejmi! Zar nije divno!“

Na ekranu je bila projekcija vremenskih prilika za tu noć. Pokazivala je

usku kupu narandžaste i crvene boje koja je prelazila preko Oblasti Kasl.
Prognoza je predviđala najveću verovatnoću lošeg vremena između sedam i
osam. Pogledao sam na sat i video da je pet i petnaest.

„Zar nije? Zar nije divna?“

„Ako ti tako kažeš, Čarli.“

„Sedi, ali mi prvo donesi čašu vode, molim te. Moram nešto da ti objasnim.
Mislim da ću imati dovoljno vremena, iako ćemo brzo krenuti. Vašarski
prevaranti rekli bi da ćemo dati vatru tabanima.“ Zacerekao se.

Izvadio sam bocu vode iz frižidera za barom. Nasuo sam je u skupu

kristalnu čašu. Gosti Apartmana Kuper bili su pretplaćeni na najbolju uslugu.
Gucnuo je i zadovoljno mljacnuo usnama. Mogao je da me poštedi tog rituala.
Grmljavina je tutnjala. Pogledao je u pravcu zvuka sa osmehom čoveka koji
čeka dolazak starog prijatelja. Usmerio je pažnju na mene.
 „Poznato ti je da sam namlatio grdne pare izigravajući pastora Denija.
Uložio sam ih u dve stvari, umesto da ih potrošim na mlažnjake, štenare s
grejanjem i pozlaćene slavine. Jedna je bila privatnost - naslušao sam se
pagana koji kliču Isusu za čitav život. Drugi deo imetka otišao je firmama za
privatne istrage. Tačno dvanaest njih. Birao sam najbolje od najboljih, u deset
najvećih američkih gradova. Zadužio sam ih da pronađu određene ljude i da ih
prate, osobe koje pate od izvesnih bolesti. Prilično retkih. Pratili su osam
bolesti.“

„Bolesne ljude? Ne one koje si ti izlečio? Zato što si mi to rekao.“

„Pratili su i reprezentativni uzorak izlečenih - nisi se samo ti zanimao za

propratne efekte, Džejmi - ali to nije bio njihov glavni posao. Pre deset godina
pronašli su nekoliko stotina ljudi koji su patili od osam ciljanih bolesti. Slali
su mi izveštaje. Al Stemper se bavio dosijeima, dok nije napustio moju službu.
Otada se ja time bavim. Veliki broj tih nesrećnika je u međuvremenu umro.
Drugi su ih zamenili. Dobro znaš da su ljudi rođeni za bolest i tugu.“

Grmljavina je odgovorila umesto mene. Nebo na zapadu sad je bilo

natušteno i zlovoljno.

„Kako je moje proučavanje napredovalo...“

„Da li je knjiga De Vermis Mysteriis bila deo tvojih proučavanja, Čarli?“

Zaprepašćeno se trgao i opustio. „Svaka čast. De Vermis nije bila samo deo
mojih proučavanja već njihov temelj. Znaš, Prin je poludeo. Skončao je u
nemačkom zamku. Bavio se apstraktnom matematikom i jeo bube. Pustio je
nokte i jedne noći razrezao sebi grkljan. Umro je u trideset sedmoj, ispisujući
jednačine na podu svoje sobe.“

„Stvarno?“

Slegnuo je jednim ramenom. Taj gest propratio je jednostranim osmehom.

„Ko bi ga znao? To je opominjuća priča, ali valja imati na umu da slična
svedočanstva o vizionarima ostavljaju tipovi koji žele da niko ne krene
stopama preminulih velikana. Uglavnom religiozni tipovi, nadzornici
Nebeskog osiguravajućeg društva. To sad nije bitno. Drugi put ćemo o Prinu.“
 Sumnjam u to, pomislio sam.

„Moje proučavanje je napredovalo, istražitelji su, paralelno s njim,

započeli proces eliminacije. Stotine su postale desetine. Početkom ove godine
desetine su se svele na deset imena, a ona na tri.“ Nagnuo se napred. „Tragao
sam za onim što sam oduvek nazivao Omega Pacijentom.“

„Poslednjim izlečenjem.“

To ga je po svoj prilici zabavilo. „Moglo bi se reći. Da, zašto da ne? To nas

dovodi do tužne priče o Meri Fej. Imaću dovoljno vremena da ti je ispričam
pre no što stignemo do radionice.“ Promuklo se nasmejao. Taj smeh podsetio
me je na Astridin kreštavi glas pre izlečenja. „Pretpostavljam da bih je mogao
nazvati Radionica Omega. Samo što je ona i dobro opremljena bolnička
soba.“

„Kojom upravlja bolničarka Dženi.“

„Bila je prvoklasno otkriće, Džejmi! Rudi Keli bi zanemeo... ili bi urlajući

odjurio niz put, kao štene sa osom u uvetu.“

„Ispričaj mi priču“, rekao sam. „Hoću da znam u šta se upuštam.“

Oslonio se na naslon. „Nekada davno, sedamdesetih, venčali su se Frenklin

Fej i Dženis Seli. Diplomirali su na engleskom odeljenju Univerziteta
Kolambija. Zajedno su predavali. Frenklin je bio pesnik, sa odštampanim
zbirkama. Čitao sam ih, prilično su dobre. Postao bi velikan pisane reči da je
imao nešto više vremena. Njegova supruga je napisala disertaciju o Džejmsu
Džojsu i predavala englesku i irsku književnost. Dobili su ćerku 1980.
godine.“

„Meri.“

„Da. Ponudili su im mesta predavača u Američkom koledžu u Dablinu,

godine 1983, u okviru dvogodišnjeg programa razmene. Pratiš li me?“

„Da.“

„Fejovi su, u leto 1985. godine, dok si ti svirao muziku, a ja radio na vašaru
s Munjevitim portretima, odlučili da obiđu Irsku, pre povratka u Sjedinjene
Američke Države. „Jednog dana zaustavili su se na ručku u pabu u Oblasti
Ofali. Nedugo posle ručka sudarili su se s kamionom. Gospodin i gospođa Fej
poginuli su na mestu. Dete se vozilo na zadnjem sedištu, vezano. Preživelo je s
teškim povredama.“

To je veoma ličilo na nesreću u kojoj su poginuli njegova supruga i sin.

Tada sam pomislio da je svestan toga, ali više nisam siguran.

„Vozili su se pogrešnom stranom puta, u tome je bio štos. Moja teorija je da

je Frenklin popio jednu čašu piva ili vina više no što je trebalo i da je
zaboravio da je u Irskoj, vrativši se staroj navici - vožnji na desnoj strani. Isto
se desilo onom američkom glumcu. Ne mogu da se setim njegovog imena.“

Setio sam se, ali nisam video razloga da ga pominjem.

„Mala Meri Fej je u bolnici dobila niz transfuzija krvi. Naslućuješ li

epilog?“ Nastavio je kad sam odmahnuo glavom: „Krv je bila zaražena,
Džejmi. Inficirala se prionom koji prouzrokuje Krojcfeld-Jakobovu bolest,
opštepoznatu kao bolest ludih krava.“

Ponovo je zagrmelo. Sad je to bila eksplozija umesto mrmora.

„Ujak i ujna preuzeli su brigu o Meri. Dobro je prolazila u školi. Postala je

sekretarica u advokatskoj kancelariji. Vratila se na koledž da bi diplomirala
pravo. Napustila ga je posle dva semestra i nastavila da radi kao sekretarica u
pravničkoj firmi. To je bilo 2007. godine. Bolest je vrebala u njoj sve do
prošlog leta. Počela je da dobija simptome koji se poistovećuju s uzimanjem
droga, nervnim slomom ili s oba poremećaja. Dala je otkaz. Ponestalo joj je
novca. Oktobra 2013. godine dobila je fizičke simptome: mioklonus, ataksiju,
grčeve. Prion se potpuno razbudio. Bacio se na posao, bušeći rupe u njenom
mozgu. Ispitivanje kičmene moždine i magnetna rezonanca konačno su ukazali
na krivca.“

„Isuse“, rekao sam. U glavi je počelo da mi se vrti sećanje na televizijski

prilog koji sam video na turneji: krava u blatnjavoj staji, raširenih nogu,
zabačene glave, prevrnutih očiju, bezumno muče dok pokušava da ustane.
 „Isus nije mogao da pomogne Meri Fej“, rekao je.

„Ali ti možeš.“

Odvratio mi je nejasnim pogledom. Okrenuo je glavu ka sve tamnijem nebu.

„Pomozi mi. Ne nameravam da propustim sastanak s munjama. Čekam ga

čitavog života.“ Pokazao je na kutiju od mahagonija na kraju stola. „I ponesi
to. Potrebno mi je ono što je unutra.“

„Magične šipke umesto magičnog prstenja.“

Odmahnuo je glavom. „Ne za ovo.“

Spustili smo se liftom. Stigao je do predvorja i pao u stolicu pored mrtvog

kamina. „Idi u skladište na kraju hodnika u istočnom krilu. Tamo ćeš naći
komad opreme koji sam dosad izbegavao.“

Ispostavilo se da je reč o staromodnim invalidskim kolicima s pletenim

sedištem i gvozdenim točkovima koji su škripali kao sam pakao. Dokotrljao
sam ih do predvorja. Pomogao sam mu da se premesti u njih. Pružio je ruke ka
kutiji od mahagonija. Predao sam mu je - ne bez zebnje. Privio ju je na grudi
kao bebicu. Nastavio je priču s pitanjem dok sam ga gurao kroz restoran i
pustu kuhinju.

„Možeš li da pogodiš zašto je gospođica Fej napustila studije prava?“

„Zato što se razbolela.“

Ljutito je odmahnuo glavom. „Da li si me slušao? Prion je u to doba još bio

uspavan.“

„Shvatila je da joj se pravo ne dopada? Nije imala dovoljno dobre ocene?“

„Ni jedno ni drugo.“ Okrenuo se prema meni i nabrao obrve. „Meri Fej je
heroina savremenog doba, samohrana majka. Njeno dete, dečak po imenu
Viktor, sad ima sedam godina. Nikad ga nisam video. Meri nije htela da mi to
dopusti, ali mi je pokazala dečakove fotografije dok smo razgovarali o
njegovoj budućnosti. Podseća me na mog dečačića.“
 Stigli smo do vrata utovarne rampe, ali ih nisam otvorio. „Da li klinac ima
isto što i ona?“

„Ne. Zasad nema.“

„Hoće li dobiti?“

„Nemoguće je tvrditi s potpunom sigurnošću, ali bio je negativan na K-J

prion. Do sada, naravno.“ Ponovo je zagrmelo. Vetar je bivao sve jači.
Treskao je vratima i potmulo zavijao ispod streha. „Hajde, Džejmi. Moramo
da krenemo.“

Stepenice na tovarnoj rampi bile su previše strme da bi se Džejkobs spustio

pomoću štapa. Stoga sam ga preneo na rukama. Bio je zapanjujuće lak. Spustio
sam ga na suvozačevo sedište kolica za golf i seo za volan. Ponovo je
zagrmelo dok smo se vozili pošljunčanom stazom po prostranom travnjaku.
Oblaci zapadno od nas behu purpurnocrni dimnjaci. Munje su se pred mojim
očima račvale s njihovih nadutih trbuha na tri različite strane. Oluja nas
sigurno neće mimoići. Kad udari, potrešće naš svet.

Čarli je rekao: „Pre mnogo godina ispričao sam ti kako gvozdena šipka na
Skajtopu privlači munje, mnogo češće od običnog gromobrana. Sećaš li se
toga?“

„Da.“

„Jesi li ikad došao ovamo da vidiš kako to izgleda?“

„Nisam.“ Slagao sam bez oklevanja. Ono što se desilo na Skajtopu leta
1974. godine ticalo se mene i Astrid. Pretpostavljam da sam mogao reći Bri,
da me je ikad pitala za prvi put, ali ne i Čarliju Džejkobsu. Nikad njemu.

„U De Vermis Mysteriis Prin govori o gigantskoj mašineriji koja pokreće

točkove vasione i reci moći koja je pokreće. Zove tu reku...“

„Potestas magnum universum“, rekao sam.

Zurio je u mene. Žbunaste obrve izvile su se do nekadašnje linije kose.

„Pogrešio sam u vezi s tobom. Nisi ti glup.“
 Vetar je snažno duvao. Talasao je nedeljama nepokošenu travu. Brza
vazdušna struja još je bila topla. Kiša će doći kad zahladni.

„To su munje, zar ne?“, rekao sam. „One su potestas magnum universum.“

„Nisu, Džejmi.“ Obraćao mi se gotovo nežno. „Uprkos svoj voltaži, munje

su samo potočići moći, jedni od mnogih koji hrane ono što zovem tajnim
elektricitetom. I tajni elektricitet, ma kako čudesan bio, predstavlja samo
pritoku. Hrani nešto mnogo veće, moć nepojmljivu ljudskim bićima. To je
potestas magnum universum o kom Prin piše. To je ono što ću danas crpsti.
Munje... i ovo“ - podigao je kutiju koščatim rukama - „samo su sredstvo za
postizanje cilja.“

Zašli smo među drveće. Sledili smo stazu kojom je Dženi odvezla jaja.
Grane su se njihale iznad nas. Lišće što će uskoro vetar otkinuti i odneti bilo je
zauzeto nespokojnim razgovorom. Naglo sam skinuo nogu s papučice za gas.
Kolica za golf zaustavila su se u mestu, kao što čine sva vozila na električni
pogon.

„Možda bi trebalo da me izostaviš iz ove priče, ako planiraš da crpiš tajne

vasione. Izlečenja su već dovoljno zastrašujuća. Sad govoriš o... ne znam... o
otvaranju vrata.“

Malih, pomislio sam. Pokrivenih mrtvim bršljanom.

„Smiri se“, rekao je. „Da, postoje vrata - Prin govori o njima. Verujem da
je Astrid o njima pričala - ali ne želim da ih otvorim. Želim samo da virnem
kroz ključaonicu.“

„Zašto, za boga miloga?“

Pogledao me je s neobuzdanim prezrenjem. „Da li si ti ipak budala? Kako

bi nazvao vrata koja su zatvorena pred čitavim čovečanstvom?“

„Zašto mi ne kažeš?“

Uzdahnuo je, kao da želi da mi da do znanja da sam beznadežan. „Samo

nastavi da voziš, Džejmi.“
 „A ukoliko ne budem hteo?“

„U tom slučaju nastaviću peške. Puzaću kad noge odbiju da me nose.“

Blefirao je, naravno. Nije mogao da nastavi bez mene. Tada to nisam znao.
Nastavio sam da vozim.

Koliba u kojoj sam vodio ljubav sa Astrid je nestala. Na mestu naherenog,

urušenog, grafitima išaranog zdanja uzdizala se bela čvrsta kolibica. Tu je bio
i četvrtast travnjak i nešto letnjeg cveća koje će nestati do kraja dana, zbrisano
olujom. Istočno od kolibice pružao se asfaltirani, a ne pošljunčani put kakav
sam pamtio s putovanja do Skajtopa sa Astrid. Završavao se pred granitnom
izbočinom s koje je gvozdena šipka štrcala ka crnom nebu.

Dženi je stajala na pragu, s rukama prekrštenim ispod grudi. Nosila je bluzu

s cvetnim motivima i najlon pantalone. Obuhvatila je laktove, kao da joj je
hladno. Stetoskop joj je visio oko vrata. Zaustavio sam se pred stepenicama i
obišao golf kolica. Stigao sam do Džejkobsa, koji se upinjao da siđe. Dženi je
sišla niz stepenice. Pomogla mi je da ga uspravim.

„Hvala bogu što si ovde!“ Morala je da viče da bih je čuo zbog sve jačeg
vetra. Borovi i smreke savijali su se i klanjali pred njim. „Mislila sam da
posle svega nećeš doći!“ Grmljavina se prolomila. Uplašeno se trgnula kad je
sevnula munja.

„Ulazi unutra!“ povikao sam na nju. „Odmah!“ Ledeni vetar se vratio. Moja
znojava koža beležila je promenu u vazduhu kao termometar. Oluja je bila na
samo nekoliko minuta od nas.

Izneli smo Džejkobsa uz stepenice. Nosili smo ga između sebe. Oskudni

ostaci njegove kose zavijorili su se na mahnitom vetru. Čuo sam neobičan zvuk
iz pravca Skajtopa. Pogledao sam u tom pravcu i video kamenčiće, koje su
munje iz prethodnih oluja okrunile s granitne stene. Vetar ih je terao niz padinu,
preko ivice u ambis.

Ušli smo, ali Dženi nije mogla da zatvori vrata. Uspeo sam da ih zatvorim,
ali tek po cenu ozbiljnih napora. Zavijanje vetra bilo je nakon toga nešto tiše.
Čuo sam krckanje drvenih kostiju kolibice. Delovala je dovoljno čvrsto.
Nećemo biti oduvani. Gvozdena šipka privući će sve udare munja. Nadao sam
se da će tako biti.

„U kuhinji je pola boce viskija.“ Džejkobsu ništa nije falilo, osim što je
ostao bez daha. „Izuzev ako je nisi ispraznila, gospođice Noulton?“

Odmahnula je glavom. Bila je bleda, raširenih, blistavih očiju - ne od suza,

već od užasa. Trzala se posle svakog naleta grmljavine.

„Donesi mi malo viskija“, rekao mi je Džejkobs. „Ne više od jednog prsta.

Naspi nešto viskija sebi i gospođici Noulton. Nazdravićemo uspehu našeg
poduhvata.“

„Ne želim piće i ne želim da ičemu nazdravljam“, reče Dženi. „Hoću samo
jedno - da se ovo što pre završi. Bila sam luda kad sam pristala da dođem
ovamo.“

„Hajde, Džejmi“, reče Džejkobs. „Donesi tri čaše. I požuri. Tempus fugit.“

Boca je bila na radnoj površini, pored sudopere. Poredao sam tri čaše za
sok i nasuo po prst viskija u svaku. Retko sam pio, iz straha da me alkohol ne
odvede do droge. Ovo piče bilo mi je potrebno.

Dženi nije bila u dnevnoj sobi kad sam doneo piće. Plava munja sevnula je
kroz prozore, lampe su zatreptale i ponovo zasvetlele.

„Morala je da se pobrine za našu pacijentkinju“, reče Džejkobs. „Popiću

njen viski ako ga ti ne želiš.“

„Da li si me poslao u kuhinju da bi porazgovarao s njom, Čarli?“

„Govoriš gluposti.“ Osmehnuo se zdravim delom lica. Druga polovina je

ostala ozbiljna i oprezna. Znaš da lažem, poručivala je, ali je prekasno, zar
ne?

Dodao sam mu čašu za sok i spustio onu namenjenu Dženi na sto do kauča,
pored ukusno poslaganih časopisa u obliku lepeze. Palo mi je na pamet da sam
prvi put ušao u Astridino telo na mestu na kom je bio taj sto. Budi miran, dušo,
rekla mi je, a zatim: Divno je.

Džejkobs je podigao čašu. „Nazdravljam u...“

Ispraznio sam svoju pre no što je stigao da završi rečenicu.

Prekorno me je pogledao i progutao svoj viski - izuzev jedne kapi koja je

skliznula niza zamrznuti deo usta. „Gnušaš me se, zar ne? Žao mi je što se tako
osećaš, više nego što će ti ikad biti jasno.“

„Ne smatram te gnusnim, već zastrašujućim. Takav je svako ko se poigrava

sa silama koje prevazilaze njegovu moć poimanja.“

Uzeo je piće namenjeno Dženi. Staklo je uveličavalo zamrznuti deo

njegovog lica. „Mogao bih da se raspravljam na tu temu, ali čemu to? Oluja
zamalo što nije stigla. Naš odnos okončaće se kad se nebesa ponovo razbistre.
Budi čovek makar toliko da priznaš da si radoznao. Toj osobini u velikoj meri
duguješ svoje prisustvo na ovom mestu. Želiš da znaš. Baš kao i ja. I Prim je
hteo to isto. Sirota Dženi je jedina koja se ovde nalazi mimo svoje volje.
Došla je da plati dug ljubavi. To je čini plemenitom. Mi se ne možemo pozvati
na tako nešto.“

Vrata iza njega su se otvorila. Zapahnuli su me mirisi bolesničke sobe -

mokraće, kreme za kožu, sredstva za dezinfekciju. Dženi je zatvorila vrata za
sobom. Videla je čašu u Džejkobsovim rukama. Uzela ju je i iskapila s
grimasom zbog koje su joj žile na vratu iskočile.

Džejkobs se nagnuo preko štapa. Proučavao ju je izbliza. „Mogu li da

pretpostavim...“

„Možeš.“ Grmljavina je eksplodirala. Tiho je kriknula i ispustila praznu

čašu za sok na tepih. Otkotrljala se.

„Vrati joj se“, reče Džejkobs. „Džejmi i ja pridružićemo ti se ubrzo.“

Dženi je bez reči ušla u bolesničku sobu. Džejkobs mi se obratio:

„Dobro me slušaj. Kad uđemo unutra, videćeš orman s leve strane. U

gornjoj fioci je revolver. Dobio sam ga od čuvara Sema. Ne očekujem da će ti
biti potreban, ali, ako bude, Džejmi... ne oklevaj.“

„Zašto bih, za ime božje...“

„Razgovarali smo o izvesnim vratima. Ona vode u smrt. Pre ili kasnije
svako od nas svešće se na um i duh. U tom redukovanom stanju bićemo
dovoljno sitni da prođemo kroz njih. Ostavićemo tela iza nas kao prazne
ljušture. Smrt ponekad dolazi kao milost koja okončava patnje. Prečesto nam
stiže kao ubica, puna besmislene okrutnosti i bez trunke samilosti. Moja
supruga i sin stradali su u glupoj i besmislenoj nesreći. Predstavljaju savršen
primer, baš kao i tvoja sestra. Oni su troje među milionima sličnih. Najveći
deo života ustajao sam protiv onih što su pokušavali da objasne tu glupost i
besmislicu brbljarijama o veri i dečjim bajkama o raju. Takve gluposti nisu
mogle da me uteše. Siguran sam da nisu utešile ni tebe. A ipak... postoji
nešto.“

Da, pomislio sam kad je grmljavina odjeknula dovoljno snažno i blizu da

prodrma prozorska stakla. Nešto je tamo, iza vrata, i nešto će se desiti. Nešto
veoma strašno. Ako to ne sprečim.

„U mojim eksperimentima nazreo sam nagoveštaje tog nečeg. Video sam

njegov oblik u svakom izlečenju pomoću tajnog elektriciteta. Spoznavao sam
ga i preko propratnih efekata, od kojih su neki i tebi poznati. To su delići neke
nepoznate egzistencije s one strane naših života. Svako se makar jednom
zapitao šta leži s druge strane zida smrti. Danas ćemo, Džejmi, videti taj
predeo. Želim da znam šta se desilo mojoj ženi i sinu. Želim da znam šta je
vasiona spremila za nas kad napustimo ovaj život. Nameran sam da to
saznam.“

„Nije nam suđeno da to vidimo.“ Umalo što nisam zanemeo od

zaprepašćenja. Nisam bio siguran da me je čuo od zavijanja vetra. Čuo me je.

„Možeš li mi reći da svakodnevno ne razmišljaš o sestri Kler? Da se ne

pitaš da li negde postoji?“

Ćutao sam. Klimnuo je kao da sam mu odgovorio.

„Naravno da misliš. Uskoro ćemo dobiti odgovore. Meri Fej će nam ih

pružiti.“

„Kako?“ Usne su mi utrnule, ali ne od alkohola. „Kako će ti pružiti te

odgovore ako je izlečiš?“

Pogledao me je, kao da se čudi mojoj neupućenosti. „Ne mogu da je

izlečim. Osam bolesti koje sam pomenuo odabrane su na osnovu činjenice da
se ne mogu izlečiti tajnim elektricitetom.“

Vetar je zaurlikao. Prvi mahniti naleti kiše zadobovali su po zapadnoj strani

kuće. Kišne kapi udarale su po prozorskim oknima kao kamenčići.

„Gospođica Noulton isključila je veštačka pluća Meri Fej, dok smo se

vozili ovamo. Mrtva je gotovo petnaest minuta. Krv joj se hladi. Kompjuter u
njenoj lobanji, čudesan uprkos bolesti koja ga je izranjavila, ugasio se.“

„Misliš... stvarno misliš...“ Nisam mogao da završim rečenicu. Bio sam

zabezeknut.

„Da. Trebale su mi godine izučavanja i eksperimentisanja da bih dostigao

ovaj nivo, ali da. Nameravam da vratim Meri Fej u neku vrstu života,
korišćenjem munja kao puta do tajnog elektriciteta i njega kao auto-puta do
potestas magnum universum-a. Nameravam da saznam istinu o onom što leži s
druge strane vrata koja vode u carstvo smrti. Sići će sa usana nekog ko je tamo
bio.“

„Poludeo si.“ Krenuo sam prema vratima. „Ne želim da imam ikakve veze s
ovim.“

„Ne mogu da te zaustavim, ako zaista želiš da odeš“, rekao je, „iako bi
izlazak na ovakvu oluju bio vrhunska ludost. Hoće li ti pomoći ukoliko ti
kažem da ću produžiti bez tebe i da bi to moglo ugroziti život gospođice
Noulton, kao i moj? Bilo bi vrlo ironično ako bi umrla tako brzo nakon
Astridinog spasenja.“

Okrenuo sam se, s rukom na kvaci. Kiša je tukla po vratima s druge strane.
Munja je iscrtala kratkoveki plavi pravougaonik na tepihu.
 „Saznaćeš šta se dogodilo s Kler.“ Glas mu je bio tih i mek kao svila.
Zvučao je kao najubedljivija verzija pastora Denija.

Bio je to glas slatkorečivog đavola.

„Možda ćeš moći da razgovaraš s njom... da čuješ kako ti kaže da te voli.

Zar to ne bi bilo divno? Pod uslovom da je još tamo, kao svesni entitet,
naravno... zar ne želiš da znaš?“

Munja je ponovo sevnula. Otrovno zelenkastopurpurna iskra probila se kroz

procep na rezi kutije od mahagonija. U trenu se rodila i umrla.

„Gospođica Fej je, ako će te to utešiti, dobrovoljno pristala na ovaj

eksperiment. Papiri su besprekorni. Među njima je i potpisana izjava kojom mi
daje ovlašćenje da prekinem ovaj herojski eksperiment kad god budem hteo.
Njen sin biće zbrinut pomoću velikodušnog fonda koji će ga finansirati do
punoletstva, u zamenu za dozvolu da se nakratko i s punim poštovanjem
poslužim njenim ostacima. Kao što vidiš, ovde nema žrtava, Džejmi.“

To ti kažeš, pomislio sam. To ti kažeš.

Grmljavina se ponovo prolomila. Ovog puta sam, trenutak pre sevanja

munje, čuo slab škljocaj. I Džejkobs ga je čuo.

„Kucnuo je čas. Uđi u sobu sa mnom, ili odlazi.“

„Ući ću“, rekao sam. „I moliti da se ništa ne desi. Zato što ovo nije
eksperiment, Čarli. Ovo su đavolska posla.“

„Misli šta hoćeš i moli se koliko hoćeš. Možda ćeš imati više sreće no što
sam je ja ikad imao... iako iskreno sumnjam u to.“

Otvorio je vrata. Krenuo sam za njim i ušao u sobu gde je Meri Fej umrla.
 XIII

OŽIVLJAVANJE MERI FEJ

U sobi gde je Meri Fej umrla postojao je jedan prozor okrenut istoku. Oluja je
nastala gotovo punom snagom. Nisam video ništa izuzev iscepane srebrne
kišne zavese. Soba je bila gnezdo seni, uprkos stonoj lampi. Levim ramenom
očešao sam se o orman koji je Džejkobs pomenuo, ali nisam pomislio na
revolver u najvišoj fioci. Svu pažnju usmerio sam na nepomičnu priliku
poleglu po bolničkom krevetu. Video sam je u celini, zato što su brojni
monitori bili isključeni, a postolje s intravenoznim rastvorom gurnuto u ćošak.

Bila je divna. Smrt je zbrisala sve tragove bolesti koja joj je napala mozak.
Njeno nagore okrenuto lice - alabasterska koža obrubljena bogatom
kestenjastom kosom - izgledalo je savršeno. Sklopila je oči. Guste trepavice
polegle su po obrazima. Usne su joj bile blago rastvorene. Prekrivač je bio
navučen do njenih ramena. Prekrštene ruke ležale su na njemu, iznad grudi.
Setio sam se poezije, sa srednjoškolskih časova engleskog: Klasični lik tvoj,
divne vlasi... Od statue sad stojiš nemlje...15

Dženi Noulton kršila je ruke pored odskora besposlenih veštačkih pluća.

Munja je sevnula. U njenoj svetlosti video sam gvozdenu šipku na Skajtopu.

Uzdizala se kao i pre bogzna koliko godina. Izazivala je svaku oluju da se
okomi na nju punom snagom.

Džejkobs mi je pružio kutiju. „Pomozi mi, Džejmi. Moramo biti brzi. Uzmi je i
otvori. Ja ću učiniti ostalo.“

„Nemoj“, reče Dženi iz svog ugla. „Za ljubav božju, pusti je da počiva u
miru.“

Džejkobs je možda nije čuo od dobujuće kiše i vrištećeg vetra. Ja jesam, ali
sam odlučio da prenebregnem njene reći. Eto kako zazivamo propast na sebe -
zanemarujući glas koji nas preklinje da stanemo. Da stanemo dok još ima
vremena.

Otvorio sam kutiju. U njoj nije bilo šipki, niti kontrolne jedinice. Njihovo
mesto zauzela je metalna traka, tanka kao pantljika na devojačkim cipelama.
Džejkobs ju je pažljivo izvadio - i nežno povukao. Video sam da se rasteže.
Zelena svetlost zaigrala je oko nje kad je sledeća munja sevnula, ponovo
najavljena tihim škljocanjem. Zbog nje je traka izgledala kao nešto više od
mrtvog metala. Podsećala je na zmiju.

Džejkobs je rekao: „Gospođice Noulton, podignite joj glavu.“

Odmahnula je glavom tako snažno da joj se kosa razletela oko lica.

Uzdahnuo je. „Džejmi. Učini to.“

Prišao sam krevetu korakom mesečara. Setio sam se Patriše Farmingdejl, koja
sipa so u oči, Emila Klajna, koji jede zemlju, i Hjua Jejtsa, koji je video kako
gigantski mravi zamenjuju vernike u šatri pastora Denija. Pomislio sam: Svako
izlečenje ima svoju cenu.

Čuo sam još jedno škljoc i ugledao novu munju. Grmljavina se razlegla,
potresajući kuću. Lampa pored uzglavlja se ugasila. Senke su na trenutak
osvojile sobu. Uključio se generator.

„Brzo!“, prostenjao je Džejkobs. Video sam opekotine na njegovim dlanovima.

Nije ispustio traku, njegov poslednji provodnik, put do potestas magnum
universum-a. Verovao sam (i još verujem) da ga ni smrt od električnog udara
ne bi nagnala da je pusti. „Brzo, pre nego što munja udari u šipku!“

Podigao sam glavu Meri Fej. Kestenjasta kosa pala je s tog savršenog (i
savršeno mirnog) lica. Prosula se po jastuku kao tamna plima. Čarli se našao
pored mene. Sagnuo se. Disao je teško i isprekidano. Dah mu je zaudarao na
starost i bolest. Palo mi je na pamet da je mogao sačekati nekoliko meseci i iz
prve ruke saznati šta je iza vrata. Ali nije to hteo. U srcu svake religije je sveta
tajna koja pothranjuje verovanje i podstiče odanost, čak i do tačke mučeništva.
Da li je želeo da zna šta leži iza vrata smrti? Jeste. Ali je pre svega težio -
verujem to iz sveg srca - da odgonetne tu tajnu. Da je izvuče na svetlost,
podigne i vrisne: Evo je! Zbog nje su započeti toliki krstaški ratovi i
počinjena tolika ubistva u ime božje! Evo je, i kako vam se sviđa?

„Njena kosa... podigni joj kosu.“ Obratio se ženi šćućurenoj u uglu

optužujućim glasom: „Prokleta da si, rekao sam ti da je skratiš!“

Dženi je ćutala.

Podigao sam kosu Meri Fej, meku i tešku kao bala svile. Znao sam zašto je
Dženi nije skratila. Nije imala srca za tako nešto.

Džejkobs je prebacio tanku metalnu traku preko Merinog čela. Čvrsto je

nalegla u udubljenja na slepoočnicama.

„Dobro je“, rekao je kad se uspravio.

Nežno sam položio glavu mrtve žene na jastuk. Utešna misao javila mi se dok
sam gledao tamne trepavice koje su milovale obraze: neće uspeti. Isceljenja su
jedno, a oživljavanje žene koja je mrtva petnaest minuta - ne, pre će biti pola
sata - sasvim nešto drugo. Tako nešto jednostavno nije moguće. Ako udar
munje nabijene milionima volti i učini nešto - ukoliko prouzrokuje trzanje prsta
ili okretanje glave - to će biti samo besmisleni pokret uporediv s trzajem noge
mrtve žabe, pokrenute elektricitetom iz baterije. Čemu se nadao? I da je njen
um bio savršeno zdrav, sad bi propadao u njenoj lobanji. Smrt mozga je
nepovratna. Čak i ja sam to znao.

Ustuknuo sam za korak. „I šta sad, Čarli?“

„Čekaćemo“, rekao je. „Nećemo dugo.“

Lampa pored kreveta se, tridesetak sekundi kasnije, ugasila po drugi put. Više
nisam mogao da čujem urlik generatora ispod urlanja vetra. Lampa više nije
zasijala. Džejkobs je izgubio zanimanje za Meri Fej otkad joj je namakao
metalnu traku oko glave. Zurio je kroz prozor, s rukama prekrštenim na leđima,
kao brodski kapetan na komandnom mostu. Gvozdena šipka nije se videla od
razgoropađene kiše - ni u obliku senke - ali videćemo je čim munja udari u nju.
Ako udari. Dosad nije. Možda ima boga, pomislio sam. Možda je rešio da
omete planove Čarlsa Džejkobsa.

„Šta je kontrolna kutija?“, pitao sam. „Gde je veza sa šipkom na grebenu?“

Pogledao me je kao imbecila. „Sila koja počiva u pozadini munje ne može

se kontrolisati. Pretvorila bi čak i titanijumsku kutiju u gomilicu pepela. Što se
veze tiče... to si ti, Džejmi. Zar još nisi pogodio zašto si ovde? Jesi li pomislio
da sam te doveo ovamo da bi mi pripremao obroke?“

Nisam mogao da shvatim zašto nisam ranije dokučio istinu koju je upravo
prevalio preko usana. Tajni elektricitet nikada nije napustio ni mene, niti bilo
koga od ljudi koje je pastor Deni izlečio. Ponekad je spavao, kao bolest koja
se dugo krila u mozgu Meri Fej. Ponekad bi se budio, terajući vas da jedete
zemlju, sipate so u oči ili da se obesite nogavicom pantalona. Mala vrata
otvarala su se s dva ključa. Meri Fej je bio jedan.

Ja sam bio drugi.

„Čarli, moraš da prestaneš s ovim!“

„Da prestanem? Jesi li poludeo!?“

Ne, pomislio sam, ti si poludeo. Ja sam se dozvao pameti.

Nadao sam se da nije prekasno.

„Nešto vreba s druge strane. Astrid je to nešto nazvala Majkom. Mislim da

ne želiš da je vidiš i znam da ja ne želim.“

Sagnuo sam se da bih skinuo metalnu traku s čela Meri Fej. Zgrabio me je u
medveđi zagrljaj i odvukao od nje. Imao je tanušne ruke. Očekivalo bi se da se
lako oslobodim, ali nisam mogao. Ne iz prve. Držao me je snagom crpljenom
iz bolesne opsesije.

Vetar je najedanput izgubio snagu dok smo se borili u sumornoj, senkama

ispunjenoj sobi. Kiša se proredila. Ponovo sam ugledao šipku kroz prozor i
rečice koje su tekle naborima granitne izbočine zvane Skajtop.

Hvala bogu, pomislio sam. Oluja prolazi.

 Prestao sam da se borim baš kad je trebalo da se oslobodim. Tako sam
izgubio priliku da sprečim grozno skrnavljenje pre no što je počelo. Oluja se
nije okončala. Samo je uzela vazduh pre početka najgoreg napada. Vetar je
ponovo nahrupio, ovog puta uraganskom silinom. U deliću sekunde pre sevanja
munje osetio sam isto što i onog dana kad sam ovde došao sa Astrid. Sve dlake
na telu su mi se nakostrešile. Imao sam utisak da se vazduh u sobi preobrazio u
ulje. Ovog puta nisam čuo škljoc, već glasno PUC, slično hicu iz
malokalibarke. Dženi je užasnuto vrisnula.

Izlomljena vatrena grana sinula je iz oblaka i pogodila gvozdenu šipku na

Skajtopu. Poplavela je. Mnogobrojni hor vrištećih glasova ispunio mi je glavu.
Shvatio sam da čujem sve koje je Čarls Džejkobs ikada izlečio, uza sve što je
ikad uslikao Munjevitim portretima. Nisam čuo samo one koji su podlegli od
propratnih efekata, već sve, hiljade njih. Poludeo bih da se vriska produžila
makar deset sekundi. Agonični glasovi su bledeli, naporedo s električnom
vatrom oko šipke, koja je sijala tupim crvenim sjajem, kao gvožđe za žigosanje
izvađeno iz vatre.

Grmljavina se valjala, a kiša padala u zastorima, praćena dobovanjem

grada.

„O, bože!“, vrisnula je Dženi. „O bože, pogledajte to!“

Traka oko glave Meri Fej isijavala je sjajnom pulsirajućom zelenom

bojom. Video sam je ne samo očima. Bila je duboko u mom umu, zato što sam
bio veza. Bio sam provodnik. Sjaj je počeo da bledi. Nova munja udarila je u
šipku. Hor je ponovo vrisnuo. Traka je ovog puta prešla put od zelene do
blistavobele, previše zaslepljujuće da bi se gledalo u nju. Zažmurio sam i
pokrio uši rukama. Otisak trake opstao je u tami. Sad je bio eteričnoplav.

Unutrašnji vrisci su utihnuli. Otvorio sam oči i video da i sjaj iz trake bledi.
Džejkobs je zurio u leš Meri Fej raširenim, fasciniranim očima. Bale su mu
kapale niza zamrznutu stranu usta.

Grad na izdisaju mahnito je zadobovao pre no što se utišao. Kiša je počela

da jenjava. Video sam kako se munja račva u drveću iza Skajtopa, ali se oluja
kretala prema istoku.
 Dženi je izletela iz sobe. Ostavila je otvorena vrata. Čuo sam kako udara u
nešto, u prolazu kroz dnevni boravak i zaglušni udarac kad su se ulazna vrata -
ona koja sam jedva zatvorio - otvorila i tresnula o zid. Otišla je.

Džejkobs nije obraćao pažnju na tu buku. Presamitio se preko mrtve žene,

koja je ležala zatvorenih očiju, dok su joj duge trepavice milovale obraz.
Traka je sad bila samo komad mrtvog metala. U senovitoj sobi nije ni sijala.
Ako ju je opekla po čelu, trag je bio ispod nje. Mislio sam da nije. Namirisao
bih izgorelo meso.

„Probudi se“, reče Džejkobs. Povikao je kad je odgovor izostao. „Probudi

se!“ Prodrmao joj je ruku - isprva nežno, a zatim snažnije. „Probudi se!
Probudi se, prokletstvo, probudi se!“

Glava joj se ljuljala s jedne na drugu stranu, kao da upućuje odrečan

odgovor dok ju je drmusao.

„PROBUDI SE, KUČKO! PROBUDI SE!“

Izvući će je iz kreveta i baciti na pod ako ga ne zaustavim. Više nisam

mogao da podnesem skrnavljenje. Uhvatio sam ga za desno rame i odgurnuo od
leša. Zateturali smo se unazad u grotesknom plesu i tresnuli o orman.

Okrenuo se prema meni. Lice mu je bilo puno besa i ozlojeđenosti. „Pusti

me! Pusti me! Spasao sam tvoj bedni beskorisni život i zahtevam da...“ Nešto
se desilo.

Iz kreveta je doprlo tiho zujanje. Olabavio sam stisak. Leš je ležao kao i pre,
samo raširenih ruku, zahvaljujući Čarlijevom drmusanju.

To je samo vetar, pomislio sam. Siguran sam da bih s vremenom ubedio

sebe u to. Začulo se opet, pre no što sam mogao pokušati. Žena na krevetu je
tiho zujala.

„Vraća se“, reče Čarli. Izbečio je i raširio oči, kao žaba u rukama okrutnog
deteta. „Oživljava. Živa je.“

„Nije“, rekao sam.

 Možda me je čuo, ali nije mario za moje reči. Svu pažnju usmerio je na
ženu u krevetu, na bledi oval njenog lica duboko zaronjenog u plivajuće seni
koje su ispunile sobu. Teturao se prema njoj kao Ahab na palubi Pikvoda,
vukući povređenu nogu. Isplazio je jezik na zdravoj strani usta. Stenjao je,
boreći se za vazduh.

„Meri“, rekao je. „Meri Fej!“

Ponovo se čulo tiho i neskladno zujanje. Oči su joj ostale zatvorene, ali sam
na sopstveni hladni užas shvatio da vidim kako se miču ispod kapaka, kao da
je snevala u smrti.

„Čuješ li me?“ Glas mu je bio suv od gotovo lascivne ljubopitljivosti. „Daj

mi znak ako me čuješ!“

Zujanje se nastavljalo. Džejkobs je spustio dlan na njenu levu dojku.

Okrenuo se prema meni. Nisam mogao da verujem da se osmehivao. U
pomrčini je ličio na iscerenu lobanju.

„Srce joj ne kuca“, rekao je. „A ipak živi. Ona živi.“

Ne, pomislio sam. Ona čeka. I čekanju če uskoro doći kraj.

Džejkobs se okrenuo prema njoj. Spustio je poluzamrznuto lice dok nije

stiglo na desetak centimetara od lica mrtve žene - Romeo sa svojom Julijom.
„Meri! Meri Fej! Vrati nam se! Vrati se i reci gde si bila!“

Teško mi je da razmišljam o onom što se zatim dogodilo, a još teže da

pišem o tome. Obavezan sam da to učinim, ako ni zbog čega drugog, a ono bar
da bih upozorio svakog ko razmišlja o izvođenju sličnog eksperimenta. Nadam
se da će se predomisliti kad pročita ovo svedočanstvo.

Otvorila je oči.

Meri Fej je otvorila oči, ali one više nisu bile ljudske. Munja je zdrobila
bravu na vratima koja nisu smela biti otvorena. Majka je prošla kroz njih.

Njene oči isprva su bile plave. Jarkoplave. U njima nije bilo ničeg. Bile su
potpuno prazne. Gledale su u tavanicu kroz Džejkobsovo ljubopitljivo lice,
kroz tavanicu i oblačno nebo. Zatim su se vratile. Opazile su ga. Neko
razumevanje - neko poimanje - pojavilo se u njima. Ponovo je zazujala, iako
nisam video da udiše. Zašto bi? Bila je mrtva... izuzev tih neljudskih prodornih
očiju.

„Gde si bila, Meri Fej?“ Glas mu je drhtao. Pljuvačka je nastavila da curi s

ukočene strane njegovih usta, praveći mrlje na posteljini. „Gde si bila, šta si
tamo videla? Šta čeka iza smrti? Šta je na drugoj strani? Reci mi!“

Glava je počela da joj pulsira, kao da je mrtvi mozak u njoj postao suviše
veliki za svoje kućište. Oči su joj potamnele, prvo do nijanse lavande, a zatim
do purpura i indiga. Rastvorila je usne u osmeh koji se proširio u kez.
Pokazala nam je sve zube. Jedna ruka pohrlila joj je preko pokrivača kao pauk
i zgrabila Džejkobsa za zglob. Zastenjao je od hladnog stiska i zamahnuo
slobodnom rukom da bi uspostavio ravnotežu. Prihvatio sam je. Nas troje -
dvoje živih, jedan mrtav - spojili smo se. Glava joj je pulsirala na jastuku.
Rasla je. Naduvavala se. Više nije bila lepa, niti ljudska.

Soba nije izbledela. Još je bila tu, ali sam video da se radi o iluziji.
Kolibica je bila iluzija kao i Skajtop i odmaralište. Čitav živi svet bio je
iluzija. Ono što sam smatrao stvarnošću bilo je obično platno, tanko kao stara
najlonska čarapa.

Iza njega je bio pravi svet.

Bazaltni blokovi uzdizali su se ka crnom nebu punom urlajućih zvezda.

Pomislio sam da su blokovi ostaci ogromnog uništenog grada. Uzdizao se u
golom krajoliku. Golom, ali ne i praznom. Široka i naizgled beskrajna kolona
nagih ljudskih bića vukla se po njemu, oborene glave i drhtavih nogu. Jeziva
parada protezala se sve do dalekog horizonta. Ljude su gonila mravolika
stvorenja, gotovo crna, tačnije tamnocrvena kao venska krv. Kad bi neko od
ljudi pao, mravoliko stvorenje bacilo bi se na njega. Grizlo bi ga i udaralo dok
se ne bi pridigao na noge. Video sam mladiće i starice. Video sam tinejdžerke
s bebicama u naručju. Video sam decu koja su pokušavala da pomognu jedno
drugom. I na svakom licu beše isti izraz tupog užasa.

Marširali su ispod urlajućih zvezda i padali. Kažnjavali su ih i mučili dok

se ne bi digli sa velikim, ali beskrvnim ranama od ujeda na nogama i
stomacima. Nisu krvarile, jer su bili mrtvi. Varljiva fatamorgana zemaljskog
života beše pocepana. Umesto raja koji su obećavali propovednici svih
religioznih zajednica čekao ih je mrtvi grad od kiklopskih kamenih blokova
ispod neba što je bilo samo još jedno platno. Urlajuće zvezde nisu bile zvezde,
već rupe. Urlici koji su se čuli iz njih poticahu od istinske potestas magnum
universum. Iza neba su prebivali entiteti. Bili su živi, svemoćni i potpuno
bezumni.

Propratni efekti su delići neke nepoznate egzistencije s one strane naših

života, rekao je Čarli. Ta egzistencija vrebala je iz blizine na ovom sterilnom
mostu, prizmatičnom svetu bezumne istine koja bi svakog muškarca ili ženu
oterala u ludilo, ako bi je ma i načas videli. Mravolika stvorenja služila su
velikim entitetima, baš kao što su marširajući, goli mrtvaci služili njima.

Možda grad uopšte nije bio grad, već mravinjak u kom su svi mrtvaci na
svetu porobljavani i proždirani. Da li su konačno i zauvek umirali, kad bi se to
dogodilo? Možda nisu. Nisam hteo, ali nisam mogao da se ne setim kupleta
koji je Bri citirala u imejlu. Ni mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt
može umreti, usred neznanih eona.

Negde u toj marširajućoj hordi behu Petsi Džejkobs i Prilepak Mori. Tamo
negde je i Kler koja zaslužuje raj, umesto kog je dobila sterilni svet ispod
šupljih zvezda, carstvo mrtvaca gde su mravlja stvorenja ponekad puzala, a
nekad stajala uspravno, lica nepodnošljivo sličnih ljudskim. Ovaj užas je
zagrobni život, i ne čeka samo zle ljude, već sve nas.

Zateturao sam se ka ludilu. Nudilo je olakšanje. Zamalo što mu se nisam

prepustio. Jedna ideja sačuvala mi je razum. Još se držim nje: postojala je
mogućnost da je prizor iz noćne more samo još jedna fatamorgana.

„Ne!“, povikao sam.

Mrtvaci u maršu okrenuli su se u pravcu mog glasa. Mravolika stvorenja

učinila su isto. Streljali su me gnusobnim (gnusobnim ali inteligentnim) očima
i škrgutali vilicama. Nebo iznad njih počelo je da se cepa s titanskim
parajućim zvukom. Kroz procep se probila ogromna crna noga pokrivena
pramičcima retkog krzna. Završavala se golemom kandžom od ljudskih lica.
Njen vlasnik je hteo jedno i samo jedno: da ućutka drski, odrečni glas.
 Bila je to Majka.

„Ne!“, ponovo sam povikao. „Ne, ne, ne, ne!“

Naša veza s oživljenom mrtvom ženom uzrokovala je ovu viziju. Znao sam
to, iako sam bio u kandžama najdubljeg užasa. Džejkobs me je stiskao kao
mengelama. Ne bih se oslobodio na vreme da me je držao desnom - zdravom -
rukom. Stiskao me je oslabljenom levicom. Cimnuo sam svom snagom dok se
ta opscena noga pružala ka meni, a kandža od vrištećih lica grabila,
nameravajući da me povuče nagore, u nespoznatljivu vasionu užasa koji čekaju
iza crnog papirnatog neba. Kroz pukotinu u nebeskom svodu nazirao sam
luđačko svetlo i boje nenamenjene smrtnom oku. Boje behu žive. Osećao sam
kako pužu po meni.

Cimnuo sam još jednom, poslednji put. Oslobodio sam se Čarlijevog stiska.
Zakotrljao sam se unazad. Prazna ravnica, golemi razrušeni grad, grabežljiva
kandža - nestali su. Ponovo sam se našao u spavaćoj sobi kolibice, opružen na
podu. Moja stara mirodija u svakoj čorbi stajala je pored kreveta. Meri Fej -
ili koje god mračno stvorenje da je Džejkobs prizvao tajnim elektricitetom u
njen leš i mrtvi mozak - držalo ga je za ruku. Glava joj se preobrazila u
pulsirajuću meduzu s grubo nacrtanim ljudskim licem. Oči su joj bile
beživotno crne. Njen kez... rekli biste da niko ne može da se kezi od uha do
uha, da je to samo poslovica, ali je mrtva žena, koja više nije bila mrtva, baš
to činila. Donji deo njenog lica preobrazio se u drhtavu i migoljeću crnu jamu.

Džejkobs je zurio u nju iskolačenim očima. Lice joj je bilo žućkasto-belo.

„Patriša? Petsi? Gde si? Gde je Mori?“

Ono je progovorilo po prvi i poslednji put.

„Otišli su da služe Velikim, u Ništavilo. Bez smrti, bez svetlosti, bez

odmora.“

„Ne.“ Grudi su mu se trznule. Vrisnuo je. „Ne!“

Pokušao je da se otme. Ona, ono - čvrsto ga je držalo.

Iz razjapljenih usta mrtve žene pomolila se crna noga s pokretnom kandžom

na kraju. Kandža je bila živa - bila je lice. Poznato. To je bio Prilepak Mori.
Vrištao je. Čuo sam zloslutni šušketavi zvuk dok je noga prolazila između
njenih usana; još ga čujem u noćnim morama. Posegnula je, protegla se i
dodirnula posteljinu. Migoljila se na njoj kao odrani prst. Ostavljala je
poderotine iz kojih su se dizali pramičci dima. Crne oči onoga što je bila Meri
Fej bečile su se i širile. Prelile su preko korena nosa. Spojile su se u
jedinstveno ogromno oko koje je zurilo s tupom alavošću.

Čarli je trznuo glavom unazad. Krkljao je. Stajao je na prstima, kao da hoće
načiniti poslednji grčeviti napor da se iščupa iz stiska onoga što je pokušavalo
da se probije iz bezumnog nesveta, tako bliskog našem. Pao je na kolena i
napred, udarivši čelom o krevet. Izgledalo je kao da se moli.

Ono ga je pustilo i okrenulo neopisivu pažnju ka meni. Zbacilo je pokrivač.

Upinjalo se da se podigne. Crna insektolika noga još je virila iz razjapljene
gubice. Petsino lice pridružilo se Morijevom. Pretapala su se i migoljila.

Ustao sam oslanjajući se leđima na zid. Odgurivao sam se nogama. Naduto,

pulsirajuće lice Meri Fej je tamnelo, kao da je entitet u njoj davi. Jedinstveno
glatko crno oko je zurilo. Učinilo mi se da u njemu vidim odraz kiklopskog
grada i beskrajnu kolonu marširajućih mrtvaca.

Ne sećam se otvaranja najviše fioke ormana. Znam da mi se pištolj našao u

ruci. Verujem da bih stajao tamo i povlačio zaleđeni obarač da je pištolj bio
automatik s kočnicom. Stajao bih dok se ono ne bi podiglo i dogegalo preko
sobe da me zgrabi. Kandža bi me uvukla u razjapljena usta i u onaj drugi svet,
gde bih se suočio s neopisivom kaznom zbog hrabrosti da kažem jednu reč: Ne.

Ali nije bio automatik, već revolver. Ispalio sam pet metaka. Četiri metka
su pogodila ono što se podiglo sa samrtne postelje Meri Fej. Imam razlog da
znam koliko sam hitaca tačno ispalio. Čuo sam urlik oružja, video sevanje iz
cevi u tami i osetio kako mi poskakuje u rukama, ali mi se činilo da se sve to
dešava nekom drugom. Ono se zanjihalo i palo unazad. Stopljena lica vrištala
su spojenim ustima. Sećam se da sam pomislio: Ne možeš ubiti majku
mecima, Džejmi. Ne, ne nju.

Prestalo je da se miče. Užas koji je izašao iz usta mlitavo je ležao na

jastuku. Lica Džejkobsove žene i sina su bledela. Pokrio sam oči i vrištao,
ponovo i iznova. Vrištao sam dok nisam promukao. Kad sam spustio ruke,
kandža je bila iščezla. I Majka je bila otišla.

Ako je ikada bila tu, reći ćete. Ne krivim vas zbog toga. I ja bih u to
verovao da nisam bio tamo. Ali bio sam. Mrtvaci su - bili tu. I ona je.

Sad je tu bila samo Meri Fej, žena čiji su večiti spokoj narušila četiri metka
ispaljena u njen leš. Ležala je rasute kose i razjapljenih usta. Video sam dve
rupe od metaka na njenoj spavaćici i još dva ispod nje, na pokrivaču,
nabranom oko bedara. Video sam i ogrebotine koje je ostavila ona jeziva
kandža, iako od nje nije bilo ni traga.

Džejkobs je lagano klizao ulevo. Sporo i sneno pružio sam ruku ka njemu.
Debelo sam zakasnio. Pao je na pod, postrance, savijenih kolena. Oči su mu
bile širom otvorene, ali već staklaste. Neizreciv užas bio je urezan na
njegovom licu.

Čarli, izgledaš kao čovek koji je dobio snažan elektrošok, pomislio sam.
Nasmejao sam se. O, koliko sam se smejao. Nagnuo sam se napred i obgrlio
kolena da ne bih pao. Taj smeh bio je gotovo nečujan - izgubio sam glas od
vrištanja - ali bio je iskren. Zato što je to bilo smešno; shvatate to, zar ne? Jak
elektrošok! Šokantno! Urnebesno!

Nisam skidao pogled s Meri Fej dok sam se tresao i grčio od smeha. Čekao
sam da se maljava crna noga opet pomoli iz njenih usta, da porodi ona vrišteća
lica.

Konačno sam se isteturao iz sobe smrti i prošao kroz dnevni boravak. Na

tepihu je bilo nekoliko slomljenih grana, koje je vetar naneo kroz vrata koja je
Dženi Noulton ostavila otvorena. Lomile su se kao krte kosti pod mojim
nogama. Hteo sam da ponovo vrisnem, ali sam bio previše umoran. Uh, bio
sam neizmerno umoran.

Nagomilani olujni oblaci udaljavali su se ka istoku, izbacujući sporadične

račvaste munje. Ulice Bernzvika i Friporta uskoro će biti poplavljene, a
odvodi privremeno zapušeni gradom. Šarena duga pružala se preko
Androskogina, između tamnih oblaka i mesta na kom sam stajao. Da li je bilo
duga, onog davnog dana, kad smo Astrid i ja došli ovamo?
 Bog posla Noju znak u obliku duge, pevali smo četvrtkom uveče na
sastancima UMM-a, dok se Petsi Džejkobs ljuljala na klavirskoj stolici, s
kosom vezanom u rep. Duga je bila dobar znak. Poručivala je da je oluja
prošla. Pogled na ovu ispunio me je dubokim užasom i gađenjem zato što me je
podsećala na Hjua Jejtsa. Hjua i njegove prizmatike. Hjua koji je video
mravolika stvorenja.

Svet se smračio. Shvatio sam da sam na rubu nesvestice. I to je bilo dobro.

Možda će moj um izbrisati sve ovo kad se probudim. To bi bilo još bolje. Čak
bi i ludilo bilo bolje... dok god bi bilo bez Majke.

Smrt bi bila najbolja. Robert Rajvard je to znao; baš kao i Keti Mors. Setih
se revolvera. U burencetu je ostalo tane za mene, ali ni ono nije bilo rešenje.
Možda bi bilo da nisam čuo ono što je Majka rekla Džejkobsu: Bez smrti, bez
svetlosti, bez odmora.

Samo Veliki, rekla je.

U Ništavilu.

Kolena su mi popustila. Pao sam. Naslonio sam se na vrata. Tada sam se

onesvestio.
 XIV

PROPRATNI EFEKTI
To se desilo pre tri godine. Živim u Kailui, nedaleko od brata Konrada. Lep je
to obalski grad na Velikom ostrvu. Moj stan je u Ulici Onijava, prilično daleko
od plaže, i još dalje od svakog prestiža. Prostran je i - za Havaje - jeftin.
Takođe je blizu Kuulej rouda, što je veoma važno. Psihijatrijski centar
Brendon L. Martin je na Kuulej roudu. Tamo je moj psihijatar otvorio radnju.

Edvard Brejtvejt kaže da ima četrdeset jednu, ali meni liči na

tridesetogodišnjaka. Izgleda da vam, kad napunite šezdeset jednu - što će mi se
desiti u avgustu, svaki muškarac ili žena između dvadeset pete i četrdeset pete
liči na tridesetogodišnjaka. Teško je uzeti ih za ozbiljno, ako su tek napustili
Strašne Dvadesete (takav vam je slučaj sa mnom), ali se stvarno trudim s
Brejtvejtom jer mi je dosta pomogao... iako su antidepresivi još zaslužniji.
Znam da ih neki ljudi ne vole. Tvrde da im pilule razvodnjavaju misli i
osećanja. Mogao bih da posvedočim da je to tačno.

Hvala bogu što je tačno.

S Edom sam se upoznao zahvaljujući Konu, koji je digao ruke od gitare za

ljubav atletike i od atletike za ljubav astronomije... iako je ostao monstrum u
odbojci i nije nimalo loš na teniskom terenu.

Doktoru Brejtvejtu ispričao sam sve o čemu ste dosad čitali. Naravno da mi
mnogo ne veruje. Ko bi mi pri zdravoj pameti poverovao? Sam čin
ispovedanja pružio mi je ogromno olakšanje! Pojedini delovi priče naterali su
ga da se zamisli, jer su bili proverljivi. Pastor Deni, na primer. Pretraga na
Guglu za tim imenom daće vam čak i danas gotovo milion rezultata. Proverite
sami, ako mi ne verujete. Postoje sumnje u verodostojnost nekih od njegovih
izlečenja, ali se to može reći čak i za papu Jovana Pavla, koji je navodno za
života izlečio francusku kaluđericu od Parkinsonove bolesti i Kostarikanku od
aneurizme šest nedelja nakon upokojavanja. (Opasan trik!) Ono što se desilo
velikom broju izlečenih Čarlijevom rukom - ono što su učinili sebi i drugima -
takođe je činjenica. Ed Brejtvejt veruje da sam utkao te činjenice u svoju
pripovest da bih joj dao prizvuk istinitosti. To mi je na prilično nedvosmislen
način saopštio prošle godine kad mi je citirao Junga: „U duševnim bolnicama
sede najveći svetski pripovedači.“

Ne sedim u ludnici. Posle seansi u Martinu mogu slobodno da se vratim u

moj tihi sunčani stan. Zahvalan sam zbog toga i činjenice da sam živ, zato što
veliki broj ljudi izlečenih rukom pastora Denija nije. Na desetine, možda i
stotine njih počinili su samoubistvo od leta 2014. do jeseni 2015. godine.
Teško je odrediti tačan broj. Ne mogu da ne zamišljam kako se bude u drugom
svetu, marširaju nagi ispod urlajućih zvezda, okruženi nemilosrdnim i strašnim
mravima-vojnicima. Izuzetno mi je drago što nisam među njima. Mislim da je
zahvalnost na životu, nezavisno od motiva, pouzdan pokazatelj da je neko
uspeo da sačuva zdrav razum. Nešto od mog zdravog razuma zauvek je nestalo.
Amputirano je, kao ruka ili noga, zbog onoga što sam video u sobi gde je Meri
Fej umrla. Naučio sam da živim s tom činjenicom.

Govorim pedeset minuta svakog utorka i četvrtka između dva i dva i

pedeset.

Još kako govorim.

Ujutru nakon oluje probudio sam se na kauču u predvorju odmarališta Kozja

planina. Lice me je bolelo, a bešika bila na rubu pucanja, međutim, nisam imao
želju da se olakšam u muškom toaletu preko puta restorana. Bio je pun
ogledala. Nisam želeo da vidim svoj odraz, ni slučajno.

Otišao sam napolje da mokrim i video slupana kolica za golf u podnožju

stepenica. Na sedištu i oskudnoj komandnoj tabli bilo je krvi. Spustio sam
pogled na košulju i video još krvi. Obrisao sam otečen nos i skinuo
prljavosmeđu krastu s prsta. Znači da sam vozio kolica za golf i da sam ih
slupao i ozledio lice, iako se ne sećam da sam to radio.

Nisam imao ni najmanju želju da se vratim u kolibicu pored Skajtopa.

Takva tvrdnja bila bi laž stoleća. Morao sam. Povratak u kolica za golf bio je
lakši deo posla. Vožnja niza stazu kroz šumu bila je znatno teži. Često sam se
zaustavljao da uklonim granje s puta. Svaki put mi je bilo sve teže da nastavim.
Nos me je boleo, a glava pucala.

Zatekao sam otvorena vrata na kolibici. Parkirao sam se. Stajao sam pored
kolica i trljao otečeni nos dok nije ponovo prokrvario. Dan je bio sunčan i
divan - oluja je sprala svu vrućinu i vlažnost - ali je soba iza otvorenih vrata
bila pećina senki.

Zalud se brineš, govorio sam sebi. Ništa se neće dogoditi. Gotovo je.

Samo, šta ako nije? Šta kao se nešto još događa?

Šta ako me ona čeka, spremna da posegne kandžom sastavljenom od lica?

Naterao sam sebe da se popnem uz stepenice. Savlađivao sam jednu po

jednu. Vrana je oštro zagraktala iz šume iza mene. Trgnuo sam se, vrisnuo i
pokrio glavu rukama. Samo me je izvesnost da će me soba u kojoj je Meri Fej
umrla progoniti do kraja života, ako je sad ne vidim, sprečila da pobegnem.

Nije bilo pulsirajuće gnusobe s jednim crnim okom. Čarlijev Omega

Pacijent ležao je tamo gde sam ga poslednji put video, s dve rupe od metka na
spavaćici i još dve na pokrivaču oko bokova. Usta su joj bila otvorena, ali od
groznog crnog izbačenog oblika nije bilo ni traga ni glasa. Nisam ni pokušao
da kažem sebi da je sve to bio samo plod moje mašte. Znao sam istinu.

Tamna i neupadljiva metalna traka okruživala joj je čelo.

Džejkobsov položaj se promenio. Više nije ležao postrance pored kreveta s

podignutim kolenima. Sedeo je, na drugoj strani sobe, naslonjen na orman.
Prva misao mi je bila da nije umro, već da je proživljeni užas izazvao još
jedan šlog, koji ga nije odmah usmrtio. Došao je sebi, dopuzao do ormana i
umro.

Tako je moglo biti da nije držao revolver u ruci.

Dugo sam ga, mršteći se, posmatrao. Pokušavao sam da se setim. Nisam
mogao. Odbio sam ponudu Eda Brejtvejta da me hipnotiše kako bi mi pomogao
da oslobodim blokirana sećanja. Odbio sam delimično iz straha da će hipnoza
osloboditi tamne oblasti mog uma, ali uglavnom zato što sam znao šta se
dogodilo.

Okrenuo sam leđa Čarlijevom lešu (s izrazom najcrnjeg užasa zauvek

okamenjenom na licu) i pogledao Meri Fej. Ispalio sam pet hitaca iz
revolvera. Bio sam siguran u to. Samo četiri metka su je pogodila. Jedan je
promašio, što nije iznenađujuće kad se uzme u obzir moje duševno stanje u tom
trenutku. Podigao sam pogled ka zidu i ugledao dve rupe od metka.

Da li sam prošle večeri otišao u odmaralište da bih se odmah zatim vratio

ovamo? Moguće je, ali ne verujem da bih došao ovamo, čak i ako nisam u
potpunosti vladao sobom. Ne, namestio sam ovu scenu, pre polaska. Tek tada
sam se vratio, slupao kolica za golf, oteturao se uz stepenice i zaspao u
predvorju.

Čarli nije otpuzao na drugi kraj prostorije; ja sam ga tamo odvukao. Ja sam
ga uspravio uz orman, gurnuo pištolj u desnicu i ispalio hitac u zid. Panduri
koji budu otkrili ovu bizarnu scenu možda neće ni tražiti tragove barutnih
gasova na Čarlijevoj ruci. Pronaći će ih, ukoliko ih potraže.

Hteo sam da pokrijem lice Meri Fej. Nisam to učinio zato što je sve moralo
biti ostavljeno u zatečenom stanju. Zadržao sam se još malo, iako sam više od
svega želeo da pobegnem iz sobe pune senki. Kleknuo sam pored moje stare
mirodije i pomilovao tanušni zglob.

„Trebalo je da se zaustaviš, Čarli“, rekao sam. „Odavno je trebalo da se

zaustaviš.“

Ali da li je to mogao učiniti? Voleo bih da sam mogao reći da jeste jer bi mi
to omogućilo da prebacim krivicu na njega. Iskrenost je zahtevala da krivim
sebe, zato što se ni ja nisam zaustavio. Radoznalost je grozna, ali je ljudska.

Tako je ljudska.

„Nisam bio na tom mestu“, rekao sam doktoru Brejtvejtu. „Tako sam odlučio.
Samo jedna osoba mogla je tvrditi suprotno.“

„Bolničarka“, reče Ed. „Dženi Noulton.“

 „Mislio sam da neće imati izbora osim da mi pomogne. Morali smo da
pomognemo jedno drugom. Najbolji način za to bio je da kažemo da smo
zajedno otišli s Kozje planine kad je Džejkobs počeo da bunca o isključenju
sistema za održavanje života Meri Fej. Bio sam siguran da će Dženi podržati
moju priču da bi osigurala moje ćutanje o njenoj ulozi u tragičnom događaju.
Nisam imao njen broj mobilnog, ali znao sam da će ga Džejkobs imati. Našao
sam njegov adresar u Apartmanu Kuper. Njen broj je bio u njemu. Pozvao sam
ga i dobio govornu poštu. Rekao sam joj da me nazove. I Astridin broj bio je u
imeniku. Pozvao sam je.“

„I ponovo dobio govornu poštu.“

„Da.“ Pokrio sam lice rukama. Astridini dani odgovaranja na telefonske

pozive bili su odbrojani. „Da, tako je bilo.“

Evo šta se dogodilo. Dženi se kolicima za golf dovezla do odmarališta.

Prebacila se u Subaru i odvezla do Maunt Dezert Ajlanda. Htela je samo
jedno, da što pre nađe mir u svom domu, pored Astrid. Ova ju je čekala.
Njihovi leševi pronađeni su pored ulaznih vrata. Astrid je zarila mesarski nož
u partnerkino grlo, čim je Dženi prešla preko praga. Zatim je istim nožem
presekla vene. Zasekla ih je ukoso, što nije najbolja tehnika... ali je oštrica
doprla sve do kostiju. Zamišljam kako prvo Dženin telefon zvoni u tašni, a
zatim Astridin na kuhinjskoj radnoj površini, ispod stalka s noževima, dok one
leže u baricama osušene krvi. Zamišljam ih, iako to ne želim.

Nisu svi ljudi koje je Džejkobs izlečio podigli ruku na sebe, u sledeće dve
godine, ali veliki broj jeste. Nisu svi poveli voljene sa sobom, ali preko
pedeset njih jeste. Saznao sam to zahvaljujući istraživanjima obavljenim uz
pomoć Eda Brejtvejta. Psihijatar se trudio da neobične rezultate pripiše
slučajnom spletu okolnosti. Nije bio u potpunosti uspešan. To mu nije smetalo
da žustro opovrgava moj zaključak donet na osnovu ove parade ludila,
samoubistava i ubistava: Majka traži žrtve.

Patriša Farmingdejl, dama koja je sipala so u svoje oči, povratila je

dovoljno vida da udavi starog oca u postelji pre nego što je prosula sebi
mozak muževljevim rugerom. Zemljožder, Emil Klajn, upucao je suprugu i
sina, posuo se gorivom za kosilicu u garaži i kresnuo šibicu. Alis Adams -
izlečena od raka pod šatrom u Klivlandu - ušla je u bakalnicu s dečkovom
automatskom puškom. Pokosila je troje ljudi koji su se u njoj zatekli. Kad je
ispraznila šaržer, potegla je tridesetosmicu skraćene cevi i ispalila hitac u
gornji deo usne duplje. Margaret Tremejn, jedna od izlečenih u San Dijegu
(Kronova bolest), bacila je sinčića s balkona stana na devetom spratu i skočila
za njim. Svedoci tvrde da nije ni pisnula pre no što je tresnula o pločnik.

U tom društvu je i Al Stemper. Verovatno znate njegovu sudbinu; kako ste

mogli da propustite vrišteće naslove u tabloidima? Pozvao je obe bivše
supruge na večeru. Jedna od njih - čini mi se druga - zaglavila se u saobraćaju
i zakasnila. Pokazalo se da je imala sreće. Ušla je na otvorena vrata
Stemperove kuće u Vestčesteru i otkrila Ženu Broj Jedan vezanu za stolicu u
trpezariji, s razmrskanim temenom. Bivši prvi glas Vo-Lajtsa izjurio je iz
kuhinje, mašući bejzbol palicom s tragovima krvi i kose. Žena Broj Dva je
vrišteći pobegla iz kuće. Stemper je potrčao za njom. Pao je nasred ulice.
Umro je od srčanog udara. Ovo poslednje nikog nije iznenadilo. Bio je veoma
debeo.

Siguran sam da nisam pronašao sve slučajeve, razbacane po čitavoj zemlji i

sahranjene u poplavi besmislenog nasilja koje se sve snažnije nametalo kao
sastavni deo američke svakodnevice. Bri je mogla da pronađe još sličnih
slučajeva, ali mi ne bi pomogla i da je neudata živela u Koloradu. Bri Donlin
Hjuz nije htela da ima nikakve veze sa mnom. U potpunosti je razumem.

Hju je, uoči prošlogodišnjeg Božića, telefonirao Brijinoj majci. Zamolio ju

je da svrati do njegove kancelarije u glavnoj kući. Rekao je da ima
iznenađenje za nju. I imao ga je. Udavio je staru ljubav kablom stone lampe.
Odneo je njeno telo u garažu i posadio na suvozačevo sedište starog linkoln
kontinentala. Seo je za volan i startovao motor. Našao je dobar rok na radiju.
Ugušio se izduvnim gasovima.

Bri je znala da sam je slagao... kad sam obećao da ću se držati podalje od

Džejkobsa.

„Pretpostavimo da je sve to istina“, rekao je Ed Brejtvejt, na jednoj od

skorašnjih seansi.

„Stvarno hrabro od tebe.“

 Osmehnuo se, ali nije skrenuo s teme. „To još ne znači da je vizija paklenog
zagrobnog života koja ti se ukazala istinita. Znam da te još progoni, Džejmi,
ali razmisli o svim ljudima - ne zaboravi Jovana sa Patmosa, pisca Otkrivenja
- koji su imali vizije raja i pakla. Starci... starice... čak i deca su tvrdili da su
zavirili iza vela. Raj je stvaran - osnovna je poruka vizija zagrobnog života
deteta koje je zamalo umrlo u četvrtoj...“

„Koltona Berpa“, rekao sam. „Pročitao sam je. Klinac pominje konjića kog
samo Isus sme da jaše.“

„Šali se ti, koliko god hoćeš“, reče Brejtvejt, sležući ramenima. „Lako je
zbijati šalu na račun toga... ali Berpo je sreo i pobačenu sestru o kojoj ništa
nije znao. I to je provereni podatak. Kao i sva ubistva koja se završe
samoubistvom počinioca.“

„Takvih slučajeva ima mnogo, ali je Kolton upoznao samo jednu pobačenu
sestru“, rekao sam. „Razlika je u kvantitetu. To mi je poznato, iako nikad nisam
učio statistiku.“

„Sa zadovoljstvom ću pretpostaviti da je dečakova vizija zagrobnog života

netačna, zato što to osnažuje moju tezu da je tvoja vizija - sterilni grad,
mravolika stvorenja, nebo od crnog papira - jednako netačna. Shvataš na šta
ciljam, zar ne?“

„Shvatam. I voleo bih da kupim tu priču.“

Naravno da bih je kupio. Svako bi. Zato što smrt čeka svakog muškarca i
ženu, a pomisao na odlazak na mesto koje sam video ne samo da baca duboku
sen preko mog života već ga čini i krhkim i bezvrednim. To se ne odnosi samo
na moj već i na svačiji život. Stoga sam se čvrsto držao jedne misli. Postala je
moja mantra, prvo što sam govorio sebi ujutru, i poslednje uveče.

Majka je lagala.

Majka je lagala.

Majka je lagala.
 Ponekad sam bio na pragu verovanja u nju... ali mi zbog nekih razloga to
nije uspevalo.

Bilo je znakova.

Pre povratka u Nederland - gde ću otkriti da je Hju oduzeo sebi život, nakon
što je ubio Brijinu majku - odvezao sam se do rodne kuće u Harlouu. Učinio
sam to iz dva razloga. Policija je posle otkrića Džejkobsovog tela mogla da
me potraži da bi me pitala šta sam radio u Mejnu. To je moglo biti važno (iako
nisu kontaktirali sa mnom), ali je nešto drugo bilo još važnije. Tragao sam za
utehom na poznatom mestu i među ljudima koje volim.

Nisam je dobio.

Sećate li se Kare Lin, zar ne? Moje praunučice? One koju sam nosio na
zabavi na Dan rada 2013. godine sve dok mi nije zaspala na ramenu? One što
mi je pružala ručice kad god bih joj se približio? Kad sam ušao u rodnu kuću,
Kara Lin je bila između majke i oca. Sedela je na staromodnoj visokoj stolici,
gde sam verovatno i ja nekada sedeo. Zavrištala je kad me je videla. Bacala se
s jedne na drugu stranu tako snažno da bi pala na pod da je otac nije uhvatio.
Zaronila je lice u njegove grudi, vrišteći iz sveg glasa. Prestala je tek kad me
je njen deda Teri izveo na verandu.

„Šta se dešava, dođavola?“, pitao je u pokušaju da okrene sve na šalu.

„Prošli put nije se odvajala od tebe.“

„Ne znam“, rekao sam, iako sam znao. Nadao sam da ću ostati jednu-dve
noći, da ću upiti normalnost kao što vampir sisa krv, ali to nije bilo moguće.
Nisam znao šta je Kara Lin osetila u meni, ali nisam hteo da gledam njeno
majušno prestrašeno lice.

Rekao sam Teriju da sam svratio samo da bih ih pozdravio i da ne mogu

ostati na večeri zato što žurim na avion u Portlandu. Bio sam u Luistonu da bih
čuo bend na koji mi je Norm Irving skrenuo pažnju. Rekao je da misli da imaju
potencijala za nacionalnu scenu.

„I imaju li ga?“, pitao je.

 „Ne. Biće i ostaće lokalna atrakcija.“ Bacio sam zabrinut pogled na sat.

„Pusti avion“, reče Teri. „Biće drugih. Uđi i jedi s porodicom, braco. Kara
će se smiriti.“

Nisam verovao u to.

Rekao sam Teriju da imam snimanje u Vučjoj čeljusti koje ne smem da

propustim i da ću svratiti drugi put. Čvrsto sam ga zagrlio kad je raširio ruke.
Znao sam da ga neću ponovo videti. Tad još nisam čuo za ubistva i
samoubistva, ali sam znao da nosim nešto otrovno u sebi i da se toga neću
otresti do kraja života. Poslednje što sam hteo bilo je da inficiram tim zlom
ljude koje volim.

Na putu do iznajmljenih kola zaustavio sam se i pogledao na zemljani pojas

između travnjaka i Metodističkog puta. Kolovoz je bio odavno asfaltiran, ali je
traka zemlje izgledala isto kao kad sam se na njoj igrao plastičnim vojnicima
koje mi je sestra poklonila za šesti rođendan.

Klečao sam tamo igrajući se njima u jesen 1962. godine, kad je senka
popala po meni.

Odonda me nije napuštala.

„Jesi li nekog ubio?“

Ed Brejtvejt postavio mi je to pitanje nekoliko puta. Ta tehnika se, ako se ne

varam, zove periodično ponavljanje. Uvek bih se osmehnuo i rekao ne. Istina
je da sam ispalio četiri metka u sirotu Meri Fej, ali ona je već bila mrtva.
Čarls Džejkobs umro je od poslednjeg, kataklizmičkog šloga. Da se nije desio
tog dana, dogodio bi se nekog drugog, verovatno pre kraja godine.

„Očigledno je da nisi počinio samoubistvo“, nastavio je Ed, smeškajući se.

„Izuzev ako nisi plod moje mašte, zar ne.“

„Nisam.“

„Nemaš taj impuls!“

 „Nemam.“

„Nema ni teoretske mogućnosti da učiniš tako nešto? One koja ti se prikrada

u noćnim časovima, kad ne možeš da zaspiš?“

„Nema.“

Moj život je daleko od srećnog, ali hodam po čvrstom tlu, zahvaljujući

antidepresivima. Samoubistvo nije na vidiku. Kad pomislim na ono šta me
možda čeka nakon smrti, želim da živim što je duže moguće. Verujem - s
pravom ili bez njega - da imam dosta toga da okajem. Zbog toga još
pokušavam da budem dobročinitelj. Kuvam u Harbor hausu, narodnoj kuhinji
u Ulici Aupupu. Dva dana nedeljno pomažem u Gudvilu na Keolu drajvu,
pored pekare Nen Gos. Mrtvac ne može da okajava grehe.

„Reci mi, Džejmi - zašto ne osećaš želju da skočiš preko litice, poput
ostalih leminga? Zašto si imun na samoubilački poriv?“

Samo sam se osmehnuo i slegnuo ramenima. Mogao sam da mu kažem, ali

ne mi bi verovao. Meri Fej je predstavljala Majčina vrata u naš svet, ali sam
ja bio njihov ključ. Ubijanjem leša nisam ništa ubio - niti besmrtni entitet
poput Majke može biti ubijen - ali sam zatvorio vrata kad sam ispalio tanad.
Rekao sam ne, ne samo ustima. Ako bih rekao psihijatru da me neki entitet s
onog sveta, jedan od Velikih, zbog tog ne čuva za neki konačni i apokaliptični
čin osvete, pomenuti doktor nesumnjivo bi razmislio o mojoj trajnoj i prisilnoj
hospitalizaciji. Nisam to hteo, jer sam imao drugu, mnogo važniju dužnost od
pomaganja u Harbor hausu ili sortiranja odeće u Gudvilu.

Na kraju svakog razgovora s Edom plaćao sam čekom na šalteru. Bio sam u
mogućnosti da to priuštim, zato što je samouki rok gitarista, koji je
uznapredovao do položaja inženjera zvuka, postao bogat čovek. Ironično, zar
ne? Hju Jejts je umro bez potomaka i ostavio priličnu sumu (imetak svog oca,
dede i pradede) za sobom. Bilo je i manjih zaveštanja, uključujući darove u
gotovom Malkomu Mukiju Makdonaldu i Hilari Kac (iliti Pagan Staršajn).
Veliki deo imetka pripao je meni i Džordžiji Donlin.

Zbog Džordžijine smrti od Hjuove ruke, to zaveštanje moglo je veštim

advokatima podariti dvadeset godina masnih honorara. Otimačina je izostala
zato što niko nije bio raspoložen za nju (ja svakako nisam bio). Hjuovi
advokati stupili su u kontakt sa Bri. Rekli su joj da ima pravni osnov na
nasledstvo, pošto je preminula naslednica bila njena majka.

Smo što Bri nije htela novac. Advokat zadužen za moj deo nasledstva rekao
mi je da je Bri tvrdila da je Hjuov imetak prljav. Možda i jeste, ali ja nisam
imao problema da prihvatim moj deo. Delimično zato što nisam igrao nikakvu
ulogu u Hjuovom izlečenju, a najviše zato što sam se smatrao prljavim i mislio
da je bolje biti prljav i zbrinut nego siromašan. Ne znam šta se desilo s
nekoliko miliona namenjenih Džordžiji i nisam želeo da saznam. Previše
znanja nije dobro za čoveka. Sad to znam.

Dva puta nedeljno završio bih razgovor, platio račun i izašao iz ordinacije Eda
Brejtvejta. Našao bih se na širokom, tepisima zastrtom hodniku opkoljenom
kancelarijama. Skretanje desno vratilo bi me u predvorje, a odatle na Kuulej
roud. Nisam skrenuo desno, već levo. Eda sam pronašao pukom srećom. U
Psihijatrijski centar Brendon L. Martin prvi put sam došao zbog drugog posla.

Prošao sam hodnikom i mirišljavim, divno održavanim vrtom, zelenim

srcem velike ustanove. U njemu su sedeli pacijenti, uživajući u blagotvornom
havajskom suncu. Veliki broj ih je bio lepo odeven. Neki su bili u pidžamama i
spavaćicama, dok je nekolicina (verovatno novodošlih) nosila bolničke
haljine. Neki su pričali s drugim pacijentima ili nevidljivim sagovornicima.
Drugi su samo sedeli i posmatrali drveće i cveće tupim drogiranim pogledima.
Dvoje ili troje pratili su čuvari da ne bi povredili sebe ili druge. Čuvari su me
obično pozdravljali i oslovljavali po imenu u prolazu. Dobro su me poznavali.

Na drugoj strani atrijuma pod vedrim nebom nalazio se Kozgrouv hol, jedna
od tri zgrade za smeštaj pacijenata. Druge dve ugošćavale su one koji neće
dugo ostati, većinom ljude s problemima zavisnosti. Oni su se obično
zadržavali dvadeset jedan dan. U Kozgrouvu su boravili oni čiji problemi su
se duže rešavali, ako bi se ikad i rešili.

Hodnik u Kozgrouvu, baš kao i onaj u glavnoj zgradi, bio je širok i zastrt
tepisima. Na zidovima nije bilo slika. Niti se u njemu mogla čuti neupadljiva
muzička kulisa. Ukinuta je zato što su se neki pacijenti žalili da iz razglasa čuju
glasove kako mrmljaju opscenosti ili izdaju zlokobna naređenja. Vrata nekih
apartmana u hodniku glavne zgrade bila su otvorena. Ovde su sva vrata bila
zatvorena. Moj brat Konrad boravio je već tri godine u Kozgrouvholu. Uprava
ustanove i psihijatar zadužen za njegov slučaj hteli su da ga premeste u
ustanovu za stalni nadzor. Preporučili su mi Aloha Vilidž na Mauiju. Nisam to
dozvolio. U Kailuu sam ga posećivao posle seansi s Edom. Hjuova
velikodušnost mi je omogućila da uredno izmirujem bolničke troškove.

Moram priznati da hodanje hodnikom Kozgrouva predstavlja ozbiljno

iskušenje.

Pokušavam da hodam pogleda uprtog u stopala. Mogu to, zato što znam da
od vrata atrijuma do Konovog apartmana imaju tačno sto četrdeset dve
stepenice. Ne uspevam uvek - ponekad čujem glas koji šapuće moje ime - ali
uglavnom istrajavam.

Sećate li se Konovog partnera, zar ne? Zgodnog daše iz botaničkog

odeljenja Univerziteta Havaji? Nisam ga imenovao tada, a neću ni sada, iako
bih to učinio da je ikad posetio Konija. Nije. Siguran sam da će vam, ako ga
pitate, reći: Zašto bih, za ime božje, hteo da posetim tipa koji je hteo da me
ubije?

Iz dva razloga.

Prvi je što Kon nije bio pri sebi... nije vladao sobom. Moj brat je, nakon
što je udario partnera po glavi lampom, utrčao u kupatilo, zaključao vrata i
progutao šaku tableta valijuma - manju šaku. Kad je Botanički Dečko došao
sebi (s krvavim skalpom koji je valjalo zašiti, ali inače bez težih posledica),
pozvao je 911. Policija je stigla i provalila vrata kupatila. Obeznanjeni Kon
hrkao je u kadi. Bolničari iz hitne pomoći su ga pregledali. Nisu ni pokušali da
mu ispumpaju stomak.

Drugi razlog bio je taj da se Kon nije mnogo potrudio da ubije Botaničkog
Dečka ili sebe. To je logično. Džejkobs je njega izlečio među prvima, ako ne i
prvog. Čarli mi je, kad je napustio Harlou, rekao da je Kon gotovo sigurno
izlečio samog sebe. Ostatak je bio trik, obmana. Reč je o veštini koju
pokušavaju da nam usade u bogosloviji, rekao mi je. Uvek sam bio dobar u
tome.

Samo što je lagao. Izlečenje je bilo stvarno, kao i Konovo sadašnje stanje
polukatatonije. Sad to znam. Čarli je mene nasankao, ne jednom, već mnogo
puta. A opet - broj svoje blagoslove, zar ne? Konrad Morton imao je mnogo
lepih godina posmatranja zvezda pre no što sam probudio Majku. Za njega ima
nade. Naposletku, igra tenis (iako nikad ne progovara). Već sam napomenuo da
je pravi monstrum u odbojci. Doktor kaže da pokazuje sve izraženije spoljne
odgovore (ma šta to bilo kad je kod kuće). Bolničarke i bolničari sve ređe ga
zatiču kako stoji u ćošku i nežno udara glavom o zid. Ed Brejtvejt kaže da bi
Konrad s vremenom mogao da se u potpunosti oporavi, da bi mogao da oživi.
Dopada mi se da verujem da hoće. Ljudi kažu da, gde ima života, ima i nade.
Ne sporim to, ali verujem i u suprotno.

Ima nade, zbog toga živim.

Dva puta nedeljno, nakon razgovora s Edom, sedim u dnevnoj sobi

bratovljevog apartmana i nastavljam da govorim. Nešto od onog što sam mu
rekao jeste stvarno - tuča u Harbor hausu koja je izazvala dolazak policije,
velika pošiljka skoro nove odeće u Gudvilu, moja odluka da konačno
odgledam svih pet sezona Doušnika16

- dok je nešto izmišljeno, kao ženska s kojom se navodno viđam, kelnerica u

pekari Nen Gos, i dugi razgovori Skajpom s Terijem. Pomažem se maštom zato
što su naši razgovori monolozi, umesto dijaloga. Moj stvarni život jednostavno
nije dovoljan zato što je ovih dana oskudno namešten, kao jeftina hotelska
soba.

Na kraju mu uvek kažem da je previše mršav, da bi morao da jede više i da ga

volim.

Svaki put ga pitam: „Voliš li me, Kone?“

Dosad mi nije odgovorio, ali se ponekad slabašno osmehne. I to je neki

odgovor, zar ne?

Poseta se zaršava u četiri. Vraćam se istim putem. Silazim do atrijuma, u kom

senke - palmi, avokada i velikog kvrgavog banjana u centru - bivaju sve duže.

Brojim korake i merkam vrata ispred sebe. Pogled mi je čvrsto uprt u tepih.
Izuzev ako ne čujem glas koji šapuće moje ime.
 Ponekad uspevam da ga zanemarim.

Ponekad ne mogu.

Ponekad podignem pogled, uprkos svemu, i vidim kako bolnički zid, obojen
pastelnožutom bojom, biva zamenjen sivim kamenjem spojenim drevnim
malterom i pokrivenim bršljanom. Bršljan je mrtav, a grane liče na raširene
skeletne šake. Vratanca u zidu su skrivena. Astrid je imala pravo povodom
toga. Iza njih dopire glas. Provlači se kroz drevnu zarđalu ključaonicu.

Odlučno koračam. Kako i ne bih. Nezamislivi užasi čekaju na drugoj strani

tih vrata. Ne samo zemlja smrti već i zemlja iza smrti, mesto puno luđačkih
boja, mahnite geometrije i bezdanih ponora gde Veliki žive svoje beskrajne
tuđinske živote i misle svoje beskrajne zle misli.

Ništavilo je iza tih vrata.

Nastavljam da hodam misleći o kupletu iz Brijinog poslednjeg imejla: Ni

mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt može umreti, usred neznanih eona.

Džejmi, glas starice mi šapće kroz ključaonicu vrata koja samo ja vidim.
Hodi. Hodi k meni i živi večno.

Ne, govorim joj, baš kao što sam joj rekao u mojoj viziji. Ne.

I... zasad, sve je u redu. Ali nešto će se desiti. Nešto se uvek desi. I kad se
desi...

Doći ću k Majci.

Šesti april 2013. godine - dvadeset sedmi decembar 2013. godine

 BELEŠKA AUTORA
ČAK VERIL je moj agent. Prodao je ovu knjigu i obezbedio pomoć i utehu na
putu njenog nastanka.

NEN GREJAM je uređivala knjigu oštrim okom i još oštrijom plavom

olovkom.

RAS DOR, moj neumorni istraživač, pravovremeno me je snabdeo

neophodnim podacima. Ako sam nešto zajebao, učinio sam to zato što nešto
nisam razumeo. U takvim slučajevima krivite mene, a ne njega.

SUZAN MOLDAU prihvatala je sve pozive, čak i kad sam bio neviđen
davež. Neprestano me je hrabrila.

MARŠA DEFILIPO i DŽULI JUDŽLI vodile su računa o mom stvarnom

svetu da bih mogao živeti u izmaštanom.

TABITA KING, moja supruga i najbolji kritičar, ukazivala je na slabija

mesta, nagoneći me da ih osnažim. To sam i činio. Najbolje što sam mogao.
Neviđeno je volim.

Zahvaljujem se svima vama, a naročito ROK BOTOM RIMAJNDERIMA,

koji su me 1992. godine naučili da nikad nisi prestar za rokenrol i nagnali me
da treskam nogom uz In the Midnight Hour. U E-duru. Sva ta sranja počinju iz
E.

Bangor, Mejn
1

Petticoat Junction - američka humoristička serija prikazivana na CBS-u od

1963. do 1970. godine. (Prim, prev.)

The Virginian - američka vestern serija emitovana od 1962. do 1971. godine.

(Prim, prev.)

Fantasy Records - američka muzička kompanija osnovana u San Francisku

1949. godine. (Prim, prev.)

Heathers - film iz 1988. godine, kod nas poznat i kao Smrtonosna privlačnost.
(Prim, prev.)

Sooners - nadimak naseljenika s juga Sjedinjenih Američkih Država koji su

zaposeli neraspoređenu zemlju u današnjoj državi Oklahomi pre no što ju je
predsednik Gruver Klivland proglasio otvorenom za naseljavanje drugog
marta 1889. godine. Suners je postao nadimak fudbalskog tima Univerziteta
Oklahoma i čitave države Oklahoma. (Prim, prev.)

Sam Spade je izmišljeni privatni detektiv, junak romana Dašijela Hameta

Malteški soko (objavljenog 1930. godine). (Prim, prev.)

WebMD - sajt sa medicinskim informacijama. (Prim, prev.)

8

Mr. Toad ili Toad Hall jedan je od glavnih likova romana Vetar u vrbaku
(Wind in the Willows) Keneta Grejama. (Prim, prev.)

U originalu BYOB - što je skraćenica za donesi svoju bocu/pivo. (Prim, prev.)

10

U originalu Life magazine, preveden na srpski da bi se postigao efekat igre

rečima. (Prim, prev.)

11

Eleanor Hibbert (1906-1993): Victoria Holt je jedan od pseudonima ove

engleske spisateljice. Napisala je više od 200 romana različitih žanrova.
Knjige iz svakog žanra potpisivala je različitim pseudonimom. Viktorija Holt
bila je zadužena za pisanje gotskih ljubavnih romana. (Prim, prev.)

12

Sedamdeset šest trombona je noseća pesma u muzičkom komadu The Music

Men iz 1957. godine. Hju poručuje svom dugogodišnjem (mlađem) saradniku
da puni sedamdeset šest godina. (Prim, prev.)

13

U originalu The Monkey’s Paw, kratka priča pisca V. V. Džejkobsa, prvi put
objavljena u Engleskoj 1902. godine. (Prim, prev.)

14

U originalu Whistle and I’ll Come to You, My Lad, priča pisca M. R. Džejmsa
iz 1904. godine. (Prim, prev)

15
Iz pesme Edgara Alana Poa Heleni, u prevodu Kolje Mićevića. (Prim, prev.)

16

U originalu The Wire - HBO serija koja se emitovala 2002-2008. godine.

(Prim, prev.)
Садржај
1 360
2 360
3 360
4 360
5 360
6 360
7 360
8 361
9 361
10 361
11 361
12 361
13 361
14 361
15 361
16 362