VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA BLACE

IPV4 i IPV6 protokoli

predmet: Internet arhitektura

Profesor: Student:
dr Vladica Ubavić Anđela Stefanović
br.indeksa: 01/17C-A
 Jagodina, jun 2018.god.

Sadržaj:
Sadržaj:..................................................................................................................................................2
Uvod......................................................................................................................................................4
2. IPv4 protokol......................................................................................................................................5
2.1. Zaglavlje IPv4..............................................................................................................................6
2.2. IPv4 adrese u različitim formatima.............................................................................................8
2.3. Klase mreža-IPv4.........................................................................................................................8
2.3.1. Klasa A.................................................................................................................................9
2.3.2. Klasa B..................................................................................................................................9
2.3.3. Klasa C..................................................................................................................................9
2.3.4. Klasa D.................................................................................................................................9
2.3.5. Klasa E..................................................................................................................................9
2.4. Specijalni opsezi adresa............................................................................................................10
2.5. Podmreže..................................................................................................................................11
2.6. Maska podmreže.......................................................................................................................11
2.7. Adresiranje članova mreže........................................................................................................13
2.8. Mrežna adresa i mrežna maska................................................................................................14
2.9. Besklasno adresovanje i podmrežavanje...................................................................................15
2.10. Umrežavanje-određivanje parametara mreže na osnovu čvora..............................................16
2.11. Regionalni internet registri:....................................................................................................16
2.12. Javni i privatni adresni prostor................................................................................................17
2.13. Ping komanda.........................................................................................................................17
2.14. IPv4 i IPv6................................................................................................................................17
3. IPv6..................................................................................................................................................18
3.1. Osnovne karakteristike..............................................................................................................18
3.2. Zaglavlje IPv6............................................................................................................................19
3.2.1. Osnovno zaglavlje IPv6.......................................................................................................19
 3.2.2. Dodatna zaglavlja IPv6.......................................................................................................20
3.3. Adresiranje u IPv6.....................................................................................................................23
3.4. Format IPv6 adrese...................................................................................................................23
3.5. Tipovi IPv6 adresa.....................................................................................................................24
3.5.1. Unicast...............................................................................................................................24
3.5.2. Anycast IPv6 adrese...........................................................................................................26
4.5.3. Multicast IPv6 adrese.........................................................................................................26
3.6. Operacije u IPv6........................................................................................................................27
3.6.1. Neighbor Discovery protokol.............................................................................................27
3.7. Oznaka toka..............................................................................................................................29
3.8. IPv6 Adresni prostor AMRES-a..................................................................................................30
3.9. Hijerarhijska struktura dodeljivanja IPv6 adresa.......................................................................30
Zaključak..............................................................................................................................................31
Literatura:............................................................................................................................................32
Uvod

Sa razvojem Internet globalne računarske mreže, kao i sa pojavom novih aplikacija i

servisa broj korisnika se stalno povećava. Uporedo sa porastom popularnosti Interneta i
porastom broja korisnika raste i potreba za javnim IP (Internet Protocol) adresama, koje su
ustvari numeričke oznake koje se dodeljuju uređajima koji učestvuju u računarskoj mreži,
kako bi se omogućila komunikacija između ostalih uređaja. Trenutna verzija IP protokola, na
kojem počiva Internet, za adresiranje uređaja koristi IP adresu koja ima veličinu 32 bita.
Samim tim očigledno je da je adresni prostor odnosno broj IP adresa ograničen što
predstavlja veliki problem za dalji razvoj globalne računarske mreže.

Statistika pokazuje da je već do 2004. godine dve trećine adresnog prostora protokola
IPv4 bilo alocirano, a dostizanje granice dodele IPv4 adresa se predviđa pre početka 2012.
godine. Ovo rapidno alociranje adresnog prostora IPv4 protokola je dovelo do razvoja
tehnika očuvanja adresnog prostora kao što su:

1. Korišćenje privatnih adresa – koje se koriste kada rutiranje preko internet nije
obavezujuće, tj. kada je potrebno povezati uređaje lokalno u jednu mrežu. Nazvane
su privatne zbog toga što rutiranje paketa iz ovih mreža nije moguće preko Interneta.
Ove adrese može koristiti svako bez prethodnog odobrenja od strane regionalnog
Internet registra RIR (Regional Internet Registry), čiji je zadatak da upravlja dodelom i
registracijom adresa unutar određenog regiona u svetu.

2. Upotreba NAT (Network Address Translator) uređaja – koja omogućava da se dodeli

jedna javna adresa organizaciji koju će koristiti više ureĎaja iz njene privatne mreže.
Uređaji na kojima se definiše NAT tehnika se postavljaju na krajevima mreža tj. na
prelazu između privatnih i javnih mreža. Korisnicima je transparentna promena IP
adrese koja se dešava na NAT uređaju.

3. Upotreba ureĎaja za dinamičku dodelu adresa DHCP (Dynamic Host Configuration

Protocol) – koji dodeljuje privremene adrese koje se nakon isteka odreĎenog
vremena mogu ponovo koristiti.

4. Virtuelno hostovanje (virtual hosting) – metoda hostovanja višestrukih imena

domena na računaru koji koristi samo jednu IP adresu.

5. Bolja kontrola regionalnih Internet registara – RIR (Regional Internet Registry) ima
zadatak da zadatak da upravlja dodelom i registracijom adresa unutar određenog
regiona u svetu. Bolja kontrola će omogućiti da se pažljivije dodeljuju adrese, ali i da
se dodeljivanje adresa ne čini bez prethodno napravljenog plana.

6. Ponovno numerisanje mreža (network renumbering) – ovaj vid očuvanja adresnog

prostora se sprovodi kako bi se povratili veliki blokovi adresnog prostora koji su
nesvesno, pogrešno alocirani u ranim danima Interneta.
 Iako su ove tehnike zaista dovele do očuvanja adresnog prostora, one su postale
nekompatibilne sa odreĎenim brojem fundamentalno novih trendovima internet kao što su:

 Peer to peer aplikacije – mnoge aplikacije u prošlosti su bile zasnovane na

klient/server arhitekturi, ali sada većina aplikacija se oslanja na ovakav vid (peer-to-
peer) komunikacije, kao što su VoIP (Voice…), otvorene aplikacije za razmenu fajlova
(npr. Napster), kao i aplikacije za video igre (video gaming). Iako ove aplikacije mogu
da se prilagode da rade zajedno sa NAT-om, ovo zahteva značajan operacioni trošak i
zahteva napredna podešavanja i rekonfiguraciju unutar NAT uređaja.

 Naglo povećanje broja ureĎaja koji mogu da se konektuju na internet mrežu – iako su
personalni računari ključni uređaji kojima treba IP adresa kako bi komunicirali preko
Interneta i drugim tipovima uređaja je potrebna Internet konektivnost, kao što su
mobini telefoni, prenosivi uređaji za zabavu, PDA, kao i kućni i industrijski sistemi za
kontrolu.

 Stalna konekcija (Always-on) – mnogi uređaji imaju stalnu konektivnost zbog

napretka tehnologija pristupa kao što su širokopojasni pristup (broadband) i bežični
pristup (wireless).

Sve prethodno navedeno dovodi do velikih zahteva po pitanju korišćenja adresnog

prostora. S obzirom da je IPv4 već previše opterećen, rešenje problema je uvoĎenje nove
verzije protokola koji može da pruži dovoljno adresnog prostora za sve ove uređaje. Novi
protokol se naziva IPv6 i za adresiranje ureĎaja koristi IP adresu veličine 128 bita čime se broj
IP adresa višestruko povećava.

2. IPv4 protokol

IPv4 je Internet Protocol verzije 4. To je tehnologija

koja omogućava povezivanje, prepoznavanje i slanje podataka
između dva uređaja koja komuniciraju putem interneta. Kad
god uredjaj pristupi Internetu on dobija jedinstvenu,
numeričku IP adresu kao npr 99.48.227.227. . IPv4 adresa je
32-bitni broj dodeljen uređaju koji učestvuje u računarskoj
mreži i koristi Internet Protocol (IP) za komunikaciju. Da biste
poslali informacije sa jednog računara na drugi kroz web,
paketi informacija moraju sadržati IP adresu oba uredjaja. Bez IP adresa, kompjuteri ne bi bili
u mogućnosti da komuniciraju i šalju podatke jedan drugom. IP adrese su ključne za
infrastrukturu weba.
Istorijski gledano, IPv4 adrese su prvobitno imale samo dva dela - adresu mreže i
adresu samog uređaja u okviru mreže. Kasnija promena je dodala i podmrežni deo.
Međutim, sa napretkom besklasnog internet- domen rutinga (CIDR), ovo više ne važi i adresa
može da ima bilo koji broj nivoa hijerarhije.
 IPv4 adresa ima dve osnovne uloge:
 Da definiše mrežu kojoj uređaj pripada
 Da jednoznačno identifikuje uređaj u pripadajućoj mreži.

IPv4 se koristi za većinu internet saobraćaja danas. IPv4 adrese trebalo je da nestanu
u februaru 2011, ali iz sledećih razloga do toga još uvek nije došlo:
 Classful dizajn računarskih mreža
 Classless internet rutiranje
 Network address translation (NAT)

IPv4 adrese su 32-bitni brojevi: 8 bitova može da se koristi za adresiranje 256

decimalnih brojeva. U računarskim mrežama to su opsezi od 0-255.

2.1. Zaglavlje IPv4

IP paket sastoji se od zaglavlja(header section) i tela paketa(data section).

IP protokol opisuje standardnu strukturu paketa kojim podaci putuju kroz mrežu.
Princip je pakovanje informacije u strukture pogodne za prenos. Analogija je poštanski paket.
U zaglavljju paketa, pored adrese pošiljaoca i primaoca podataka, stoje još i informacije o
samom paketu koje obaveštavaju kako paket treba da putuje (koliko je stanica već prošao, da
li se može deliti u manje pakete, itd.)

Verzija (4 bita):Prikazuje iznos verzije kako bi se mogao dozvoliti razvoj protokola.Vrednost

polja je 4.
Dužina internet Zaglavlja (IHL) (4 bita): Dužina zaglavlja u 32-bitnoj reči. Minimalna vrednost
je pet za minimalnu dužinu zaglavlja od 20 bajta.

Tip servisa TOS (engl. Type of Service) (8 bita): U prethodnom opisu servisa, ovo polje se
odnosilo na polje tip Servisa i određivalo je pouzdanost, prednost, odlaganje i parametre
propusne moći. Ovakva iterpretacija je sada zamenjena. Prvih 6 bita polja Tipa Servisa sada
pripada polju DS (engl. Differentiated Services), a ostala 2 bita rezervisana su za polje ECN
(engl. Explicit Songestion Notification).
Ukupna dužina (16 bita): Ukupna dužina datagrama, uključujući zaglavlje i podatke, izraženo
je u bajtovima (oktetima).
Identifikacija (16 bita): Niz brojeva, koji zajedno sa izvorišnom adresom, odredišnom
adresom i korisničkim protokolom namerava da jedinstveno identifikuje paket. Prema tome,
ovaj broj bi trebao da bude jedinstven za izvorišnu adresu, odredišnu adresu i korisnički
protokol datagrama dok god je on u internetu.

Kontrolni bitovi (3 bita): Samo dva od ovih bita su trenutno definisana. MF (engl. More
Fragment) se koristi za fragmentaciju i ponovno sklapanje, kao što je malopre objašnjeno. Bit
DF (engl. Dont Fragment) zabranjuje fragmentaciju kada se to traži. Ovaj bit može biti od
velike koristi kada se zna da destinacija nema kapaciteta da sklopi fragmente. Ipak, ako je
ovaj bit postavljen, paket će biti odbačen ako premaši maksimalnu veličinu mreže na nekoj
ruti. Da se ovo ne bi desilo, bilo bi pametno koristiti izvorišno rutiranje da bi se zaobišle
mreže koje imaju definisanu malu maksimalnu veličinu paketa.

Mesto fragmenta (13 bita): Pokazuje gde je u originalnom datagramu mesto ovom
fragmentu, iskazano u 64 bita. To znači da fragmenti koji nisu poslednji fragment moraju da
sadrže polje podataka koje je deljivo sa 64 bita u dužini.

Vreme života (TTL) (8 bita): Pokazuje koliko dugo, u skokovima, je dozvoljeno datagramu da
bude u internetu. Svaki ruter koji procesira datagram mora da smanji TTL za najmanje jedan,
tako da je TTL donekle sličan brojaču skokova.

Protokol (8 bita): Pokazuje protokol višeg nivoa kome treba proslediti paket; prema tome,
ovo polje identifikuje tip zaglavlja segmenta (sloj transporta). Vrednosti 1 (00000001) za
ICMP, 6 (00000110) za TCP, 17 (00010001) za UDP

Zaštitna suma (Čeksuma) (16 bita): Kod za detektovanje greške koji je privezan samo
zaglavlju. Zbog menjanja nekih polja tokom puta (npr. vreme u životu, fragmentaciona polja),
ovo polje se reverifikuje i procenjuje u svakom ruteru. Polje se formira tako što se uzmu
jedinice iz 16 bita i dodaju se sve jedinice iz svih 16-bitnih reči u zaglavlju. Zbog računanja,
polja čeksume su inicijalizovana na vrednost nula.

Izvorišna adresa (32 bita): Kodirano da bi se dozvolile različite kombinacije bita za

specificiranje mreže ili sistema prikačenog na mrežu.

Odredišna adresa (32 bita): Iste katakteristike kao izvorišna adresa.

Opcije (promenljivo): Kodira opcije tražene od strane pošiljaoca.

Punjenje (promenljivo): Koristi se da bi se moglo garantovati da je zaglavlje datagrama spoj

32-bitnih dužina.

Podaci višeg sloja (promenljivo): Ovo polje mora biti spoj 8-bitnih dužina celih brojeva.
Maksimalna dužina datagrama (polja podataka + zaglavlja) je 65,535 bajtova.
2.2. IPv4 adrese u različitim formatima

IPv4 adrese se mogu predstaviti u različitim formatima (heksadecimalno,decimalno,

oktalno, binarno - sa i bez tačke) ali se najčešće koristi decimalnareprezentacija sa tačkom.
Primer: 212.062.045.222

Binarno predstavljanje pomenute adrese bi izgledalo ovako:

11010100.00111110.00101101.11011110

Konvertovanje binarnog zapisa u decimalni zapis se vrši na sledeći način

1*27 + 1*26 + 0*25 + 1*24 + 0*23 + 1*22 + 0*21 + 0*20 =

1*128 + 1*64 + 0*32 + 1*16 + 0*8 + 1*4 + 0*2 + 0*1 = 212

0*27 + 0*26 + 1*25 + 1*24 + 1*23 + 1*22 + 1*21 + 0*20 =

0*128 + 0*64 + 1*32 + 1*16 + 1*8 + 1*4 + 1*2 + 0*1 = 62

0*27 + 0*26 + 1*25 + 0*24 + 1*23 + 1*22 + 0*21 + 1*20 =

0*128 + 0*64 + 1*32 + 0*16 + 1*8 + 1*4 + 0*2 + 1*1 = 45

1*27 + 1*26 + 0*25 + 1*24 + 1*23 + 1*22 + 1*21 + 0*20 =

1*128 + 1*64 + 0*32 + 1*16 + 1*8 + 1*4 + 1*2 + 0*1 = 222

IPv4 adrese se ponekad nazivaju i simboličkim adresama jer su stvarne adrese

čvorova na mreži u stvari hardverske MAC adrese.

2.3. Klase mreža-IPv4

Pod IPv4 svaki uređaj na mreži ima jedinstvenu kompletnu mrežnu adresu. Razlog
zašto se ova adresa označava kao kompletna je to što se ona sastoji iz dva dela:
 mrežne adrese (koja je zajednička za sve uređaje na istoj fizičkoj mreži
 adrese čvora (koja je jedinstvena za svaki uređaj/čvor na toj mreži)

U originalu, IPv4 adrese su podeljene na sledeći način:

 adresa mreže (prvih 8 bitova)
 adresa čvora (preostala 24 bita)

Ovakva podela je dovela do ograničenja od 256 (tačnije, 254) mreža što je dovelo do
nastanka klasa mreža. Postoje 4 klase mreža - A, B, C, D i E. Klase A, B i C predstavljaju mreže
sa različitom dužinom mrežnog broja dok klasa D služi za multicast adrese a klasa E je
rezervisana.
Postoji 5 klasa IPv4 adresa
 Klasa A: 0.0.0.0 – 127.255.255.255
 Klasa B: 128.0.0.0 – 191.255.255.255
 Klasa C: 192.0.0.0 – 223.255.255.255
 Klasa D: 224.0.0.0 – 239.255.255.255 (multicast)
 Klasa E: 240.0.0.0 – 255.255.255.255 (rezervisano)

2.3.1. Klasa A
Kod mreža klase A se prvih 8 bitova
koristi za određivanje mreže a ostala 24 za
određivanje čvora s tim da je prvi bit fiksiran
na 0 što znači da postoji 127 mreža klase A
od kojih svaka može imati preko 16.777.214
članova. Opseg klase A je 0.0.0.0-
127.255.255.255.
2.3.2. Klasa B
Kod mreža klase B se prvih 16 bitova
koristi za određivanje mreže a ostalih 16 za
određivanje čvora s tim da je prva dva bita
fiksirana na 10 što znači da postoji 16.384
mreža klase B od kojih svaka može imati
65534 člana. Opseg klase B je 128.0.0.0-
191.255.255.255.
2.3.3. Klasa C
Kod mreža klase C se prva 24 bita
koristi za određivanje mreže a ostalih 8 za
određivanje čvora s tim da je prva tri bita
fiksirana na 110 što znači da postoji
2.097.152 mreža klase C od kojih svaka može
imati 254 člana. Opseg klase C je192.0.0.0-
223.255.255.255.
2.3.4. Klasa D
Klasa D je rezervisana za multicast (isporuku informacija grupi primalaca, simultano) i
kod nje su prva četiri bita fiksirana na 1110 a njen opseg je 224.0.0.0-239.255.255.255.255.
2.3.5. Klasa E
Klasa E je rezervisana i kod nje su prva četiri bita fiksirana na 1111 a njen opsegje
240.0.0.0-255.255.255.255.

Primeri adresa koje pripadaju klasi A Primeri adresa koje pripadaju klasi B
 9.9.9.1 172.16.1.1
9.9.9.9 150.150.150.150

Primeri adresa koje pripadaju klasi C Primeri neispravnih adresa

192.168.1.1 192.168.255.255
193.194.195.1960.1.1.1 255.168.1.1
192.168.1.0
172.16.1.256

2.4. Specijalni opsezi adresa

U cilju korišćenja IP adresa u lokalnim mrežama sa mogućnošću povezivanja tih

mreža na Internet, određeni opsezi adresa su rezervisani za privatne mreže. Takođe,
određeni opsezi su rezervisani i za specijalne namene.

Opseg CIDR Ekvivalent Svrha Br. adresa

0.0.0.0 - 0.0.0.0/8 Zero Adresses 16.777.2
0.255.255.255 16
10.0.0.0 - 10.0.0.0/8 Privatne IP adrese 16.777.2
10.255.255.255 16
127.0.0.0 - 127.0.0.0/8 Localhost Loopback 16.777.2
127.255.255.255 Adress 16
169.254.0.0 - 169.254.0.0/16 Zeroconf/ APIPA 65.536
169.254.255.255
172.16.0.0 - 172.16.0.0/12 Privatne IP adrese 1.048.57
172.31.255.255 6
192.0.2.0 - 192.0.2.0/24 Dokumentacija i 256
192.0.2.255 primer
192.88.99.0 - 192.88.99.0/24 IPv6 ka IPv4 rilej 256
192.88.99.255 anycast
192.168.0.0 - 192.168.0.0/16 Privatne IP adrese 131.07
192.168.255.255
198.18.0.0 198.18.0.0/15 Network Device 131.07
-198.19.255.255 Benchmark
224.0.0.0 224.0.0.0/4 Multicast 268.435.456
-239.255.255.255
240.0.0.0 - 240.0.0.0/4 Rezervisano 268.435.456
255.255.255.255

2.5. Podmreže
 Dynamic Host Configuration Protocol (DHCP) je
standardizovani mrežni protokol namenjen dinamičkom
raspoređivanju konfiguracionih parametara na računarskoj
mreži, kao što su IP adrese. U pitanju je veoma
rasprostranjen protokol, kako u malim, tako i u velikim
računarskim mrežama
127.0.0.0 – loopback adresa – paketi sa ove adrese
nikada ne mogu da napuste uređaj, odnosno nikada ne učestvuju u mreži i ova adresa koristi
se za implementaciju loopback adaptera.
Adrese koje završavaju sa 0 ili 255 su rezervisane za specifične reprezentacije u
računarskim mrežama: adrese koje završavaju nulom zovu se NetworkId adrese, dok se
adrese koje završavaju sa 255 zovu broadcast adrese. Broadcast adresa je adresa koja
omogućava pošiljaocu da pošalje pakete istovremeno na sve adrese.
Pošto se lokacije na internetu prepoznaju po nazivima, potrebno je da se definiše
servis koji služi razrešavanju konflikta naziv-adresa lokacije; takav servis naziva se Domain
Name System (DNS)
U TCP/IP baziranim računarskim mrežama, gateway je čvor (obično ruter) koji služi
kao pristupni čvor prema drugim mrežama. To je čvor prema kome se usmeravaju paketi koji
ne završavaju na mreži kojoj pripada čvor koji generiše poruku. Podmreže
Podmreže (subnetworks) je logički odvojen vidljivi deo računarske mreže. Na jednoj
fizičkoj infrastrukturi mogu da se definišu logički odvojene celine, odnosno grupe računara-
podmreže. Proces podele računarske mreže na podmreže naziva se subnetting.
Uređaji koji pripadaju istoj podmreži identifikuju se zajedničkim identifikatorom
podmreže kao što se računari na istoj računarskoj mreži identifikuju zajedničkim
identifikatorom računarske mreže. Taj identifikator se zove NetworkId i u slučaju računarskih
mreža i u slučaju računarskih podmreža. Identifikator računarske mreže uvek predstavlja
nedeljivi deo bitova iz IP adrese uzet sa leve strane IP adrese.

2.6. Maska podmreže

Podmreža ili pod net (sub network, subnet), je logička, vidljiva subdivizija IP mreze.
Radnja deljenja jedne mreže na dve ili vise sekcija se zove subnetting.
Računari koji pripadaju pod mreži su imenovani zajedničkom, idtentičnom, bit-
grupom u njihovoj IP adresi. Ovo rezultura u logičkom deljenju jedne IP adrese na dva polja,
prefiks mreže ili rutera, i ostatak koji je identifikator domena. Ostatak polja je identifikator za
host ili mrežni interfejs.
Prefix rutera je iskazan u CIDR notaciji. Napisan je kao prva adresa mreže, koju prati
kosa crta (/) m. I zavšetak sa bitnom dužinom prefiksa. Na primer, 192.168.1.0/24 je prefiks
IPv4 (Internet Protocol Version 4) mreže koja startuje na datoj adresi, i koja ima 24 bita
dodeljenih kao mrežni prefix, sa ostalih 8 bita rezervisanih za obraćanje hostu. Ipv6
(Internet Protocol version 6) adresna specifikacija 2001:db8::\32 je ogroman blok adresa
koji se sadrž iz 296 adresa, sa 32-bitnim ruting prefiksom. Za Ipv4, mreža je takođe
okarakterisana tkzv. Subnet maskom, koja je bitmapa, koja, kada je upotrebljena od strane
bitwise-a I relacije ka nekoj IP adresi na mrezi, rezultira ruting prefiksom. Subnet maske su
takodje prikazane u dot-decimal notacijama kao sto je adresa.
 Mrežni saobraćaj je razmenjen (routed) između submreža preko specijalnih “kapija”
(routera) kada se routing prefiksi izvorne adrese i odredišne adrese razlikuju. Ruter sačinjava
logičke ili fizičke granice izmedju podmreza. Pogodnosti subnettinga postojece mreze
variraju sa svakim scenarijom upotrebe. U arhitekturi dodele adrese internet koristeci CIDR, I
u velikim organizacijama, neophodno je efikasno dodeliti adresno mesto. Ovo takođe može
da poboljša efikasnost razmenivanja podataka, ili donese prednosti u rukovanju mrežama u
situacijama kada su podmreže rukovođene različitim administratorskim entitetima u većim
organizacijama. Podmreže mogu biti organizovane logično u hijerarijsku arhitekturu, deleći
mrežne adrese organizacije u strukturu razmene informacija koja nalikuje drvetu. Kompjuteri
koji su učesnici u mreži kao sto je Internet imaju najmanje jednu logičku adresu. Veoma
često, ova adresa je jedinstvena za svaku mašinu i može da se konfiguriše automatski
pomoću DHCP protokola od strane mrežnog srevera, ili ručno, od strane administratora, ili
automatski od strane stateless adress autconfiguration.
IP adrese mogu koristiti za određivanje mreže kojoj čvor pripada. Ova informacija se
takođe naziva i maska podmreže a reprezentuje se u vidu kontinualnog niza jedinica (čiji je
broj jednak broju bitova koji ulaze u adresu mreže) praćenog nizom nula (čiji je broj jednak
broju bitovakoji ulaze u adresu čvora).
Klase A, B i C ne omogućavaju precizniju podelu mreže jer njihove makes koriste
isključivo sve bitove ili ni jedan iz svake grupe od 8 bitova. CIDR omogućava dodatnu i
precizniju podelu opsega adresa na mreže korišćenjem sva 32 bita u kreiranju maske
podmreže.
Uzmimo kao primer mrežu klase C. Adresni opseg te mreže se kreće u interval od
192.168.1.0 do 192.168.1.255 a maska te mreže je 255.255.255.0 i u nju ulaze prva 24 bita u
obliku jedinica:

C 11111111 11111111 11111111 00000000

Ukoliko želimo da ovu mrežu podelimo na dve manje mreže, u mrežnu masku ćemo uključiti i
25. bit:
C+ 11111111 11111111 11111111 1 00000000
tako da se ona decimalno može predstaviti:
C+ 255 255 255 128

Na ovaj način smo, krenuvši od identifikatora mreže (sa 24 bita):

192 168 1 0
C 11000000 10101000 00000001 00000000

došli do dve mreže čiji identifikatori uključuju prvih 25 bitova:

192 168 1 0
CM1 11000000 10101000 00000001 0 0000000
192 168 1 128
CM2 11000000 10101000 00000001 1 0000000

Na ovaj način smo kreirali dve mreže sa manjim adresnim opsegom od početne
mreže (mreža klase C ima 256 adresnih mesta dok novokreirane mreže imaju po 128
adresnih mesta). Prva od ove dve mreže ima adresni opseg od 192.168.1.0-192.168.127 a
druga od 192.168.1.128-192.168.1.255.
Još jednu stvar je bitno zapaziti:
 prvi broj opsega predstavlja identifikator mreže
 poslednji broj opsega predstavlja Broadcast
 ove dve adrese se ne mogu koristiti za adresiranje uređaja.

Iz ovoga proizilazi da u mreži klase C imamo svega 2/256 (0,8%) gubitaka tj. adresa
koje ne možemo koristiti za adresiranje čvorova. Međutim, podelom mreže klase C na dve
manje mreže, opseg od 256 adresa je podeljen na dva opsega od 128 adresa a svaki od ovih
opsega ima svoj mrežni broj i Broadcast tako da su u ovom slučaju gubici (2*2)/256 (1,6%). Iz
ovoga proizilazi da ukoliko želimo da mrežu klase C podelimo na 64 podmreže (u čiju će
masku ući prvih 30 bitova), dobićemo 64 mreže sa po 4 adresna mesta od koji prvo
predstavlja broj mreže a četvrto Broadcast tako da ostaju svega dva adresna mesta za
adresiranje čvorova po mreži a broj gubitaka iznosi (64*2)/256 ili 50%.
Maska mreže i IP adresa su osnovni mrežni parametri svakog uređaja (čvora) u mreži.
U slučaju da mreža ima mogućnost komunikacije sa drugim mrežama (tj. ima gateway),
adresa gateway uređaja je treći konfiguracioni mrežni parameter svih uređaja. Na osnovu
svoje IP adrese i mrežne maske, članovi mreže određuju da li je određenu komunikaciju
moguće ostvariti direktno (tj. da li se odredište nalazi u istoj mreži kao i sam uređaj) ili je
neophodno komunikaciju obaviti posredstvom gateway-a (tj. odredište se nalazi u van
lokalne mreže).

2.7. Adresiranje članova mreže

Jedna od osnovnih funkcija Internet protokola jeste adresovanje mreža i njihovih

članova. Pod ovim adresovanjem podrazumeva se logičko adresovanje, dok su fizičko i
simboličko adresovanje zadaci protokola drugih komunikacionih slojeva i sistemskih modula.
Simbolička adresa člana mreže (mrežni naziv) uglavnom se koristi na sloju aplikacije. Ova
adresa, iako najčešće hijerarhijski struktuirana, pre upotrebe mora se prevesti u logičku
adresu, odnosno u adresu Internet protokola. Prevođenje simboličkih adresa u logičke nije
zadatak Internet protokola već sistemske komponente resolver i Domain Name System
servisa.

Fizička adresa, sa druge strane, lokalno određuje primaoca podataka koji se prenose
mrežom. Lokalni karakter ovog tipa adresa ograničava njihovu upotrebu na okvire jedne
računarske mreže. U komunikaciji dva računara iz dve udaljene mreže, lokalne adrese paketa
će se više puta menjati, odnosno, prilagođavati posredničkim računarskim mrežama.
Prevođenje logičkih adresa u fizičke takođe nije zadatak Internet protokola već odvojenih
namenskih protokola sloja veze (npr. Address Resolution Protocol-a).
Koja je onda uloga Internet protokola i logičkih adresa? Internet protokol, kao i ostali
protokoli mrežnog sloja, ima zadatak da obezbedi sistem logičkog adresovanja na osnovu
koga se mogu odrediti mrežne rute – putanje komunikacije bilo koja dva člana mreža koji su
posredno ili neposredno povezani. U tom cilju, četvrta verzija Internet protokola koristi
logičke mrežne adrese, mrežne maske, klase mrežnih adresa, privatne, javne i specijalne
opsege mrežnih adresa, prevođenje mrežnih adresa, statički zadate rute i protokole za
rutiranje.
U skladu sa bitskom dužinom adresa, Internet protokol nudi ukupno 232 (odnosno
4.294.967.296) jedinstvenih mrežnih adresa. Ovaj broj adresa se autorima četvrte verzije
Internet protokola, u trenutku projektovanja - 1974. godine - činio sasvim dovoljnim za sve
buduće potrebe. Danas, međutim, broj raspoloživih adresa predstavlja glavno usko grlo ovog
protokola.

2.8. Mrežna adresa i mrežna maska

Internet protokol četvrte generacije koristi adrese fiksne dužine od 32 bita (četiri
okteta). Ove adrese sadrže početni deo - deo koji određuje mrežu kojoj adresa pripada - i
ostatak - deo koji određuje konkretnog člana te mreže. Adrese mogu biti specijalne adrese ili
adrese namenjene adresovanju članova mreže. Na osnovu mrežne adrese članovi mreže
izračunavaju da li se odredište nalazi u istoj mreži, ili ne.
Za potrebe obavljanja osnovnih mrežnih operacija, svaki adresovani član mreže mora
imati definisanu i mrežnu masku. Mrežna maska definiše granice određene mreže, odnosno
opseg mrežnih adresa koje pripadaju toj mreži. Na osnovu mrežne maske utvrđuje se koji
bitovi mrežne adrese određuju mrežu, a koji konkretnog člana te mreže.
Dve specijalne adrese u mrežama adresovanim Internet protokolom jesu adresa
same mreže (engl. network address) i emisiona adresa (engl. broadcast address). Adresa
mreže predstavlja prvu adresu iz dodeljenog opsega mrežnih adresa. Kod ove adrese svi
bitovi koji određuju mrežnog člana su nule. Emisiona adresa je poslednja adresa u opsegu
mrežnih adresa. Kod ove adrese svi bitovi koji određuju mrežnog člana su jedinice. Podaci
upućeni na emisionu adresu prosleđuju se
svim članovima mreže. Adresa mreže i
emisiona adresa ne mogu se koristiti za
adresovanje članova.
Na osnovu mrežne adrese i mrežne
maske, svaki član mreže, pre slanja
podataka, izračunava da li se odredišna
mrežna adresa nalazi u lokalnoj mreži ili
ne. Ovo izračunavanje vrši se korišćenjem
isključive disjunkcije nad prvih n bitova
lokalne i odredišne adrese. Broj prvih
bitova koji će biti upoređeni određuje mrežna maska. Ukoliko rezultat upoređivanja pokaže
da su pomenuti nizovi bitova identični, zaključuje se da je odredišna adresa u lokalnoj mreži
i, u skladu sa tim, slanje se vrši direktno. U protivnom, ukoliko pomenuti nizovi nisu identični,
zaključuje se da se odredišna adresa nalazi u udaljenoj mreži i podaci se ka njoj upućuju
putem specifičnog ili podrazumevanog mrežnog prolaza.
Podrazumevani mrežni prolaz (engl. default gateway) mrežni je uređaj ili računar koji
je član dve ili više računarskih mreža, a osposobljen je da vrši funkciju rutiranja ili prevođenja
mrežnih adresa. Jedna računarska mreža može imati više mrežnih prolaza a njeni članovi
mogu ih koristiti za različite destinacije, davati im različite prioritete, a jedan od njih
proglasiti podrazumevanim.
Mogućnost pripadanja jednog računara, ili mrežnog uređaja, višestrukim računarskim
mrežama naziva se višestruko udomljavanje (engl. multihoming). Ova mogućnost, međutim,
otvara novo pitanje: ukoliko je računar R član mreža A i B, da li je njegova mrežna adresa A/R
ili B/R? Odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da se ne adresuje sam mrežni član već njegov
određeni mrežni interfejs (fizički ili logički). U skladu sa tim, računar R iz prethodnog primera,
sa mrežom A bio bi povezan putem mrežnog interfejsa IF1, a sa mrežom B putem mrežnog
interfejsa IF2. Dakle, računar R imao bi adresu A/R na mrežnom interfejsu IF1, a adresu B/R
na mrežnom interfejsu IF2.
Mrežna adresa i mrežna maska parametri su koji
se odnose na pojedinačni mrežni interfejs, a
podrazumevani mrežni prolaz, rute i adrese DNS
servera opšti su mrežni parametri. Višestruko
udomljeni mrežni član može obavljati funkciju
rutiranja ili prevođenja mrežnih adresa, ali to nije
podrazumevana funkcionalnost.

2.9. Besklasno adresovanje i podmrežavanje

Nagli porast broja korisnika Internet protokola četvrte generacije, u poslednje dve
decenije, ukazao je na to da klase IP adresa predstavljaju previše grubu podelu adresnog
prostora. Najmanja klasa adresa – klasa C – pokazala se neoptimalnom za adresovanje (u
praksi sve češćih) mreža od svega nekoliko članova, jer se na taj način nepotrebno zauzimalo
i do 252 od 256 mrežnih adresa. Takođe, ovom klasom nisu mogle da se adresuju ni mreže
koje su brojale nešto preko 254 člana. U tim slučajevima morala se koristiti klasa B sa kojom
se javljalo nepotrebno zauzimanje i do 65.279 od 65.536 mrežnih adresa. Zbog ovakvog,
neoptimalnog trošenja adresa Internet protokola, 1993. godine, u RFC 1519 dokumentu,
predstavljen je model besklasnog međudomenskog rutiranja, odnosno besklasnog
određivanja veličine mreže – Classless Inter-Domain Routing, CIDR.
Besklasno određivanje veličine mreže pruža preciznost određivanja veličine mreže na
nivou bita, za razliku od preciznosti na nivou okteta što je bio slučaj kod klasnog određivanja
veličine. Za razliku od klasnog određivanja veličine mreže, gde su se veličina mreže i mrežna
maska podrazumevale na osnovu klasnog opsega u kome se adresa nalazi, kod besklasnog
određivanja veličine mreže mrežnu masku je potrebno eksplicitno definisati. Decimalne
vrednosti okteta maski podeljenih mrežnih opsega mogu imati vrednosti 0, 128, 192, 224,
240, 248, 252, 254 i 255.
Podmrežavanje računarskih mreža vrši se u okviru određenog mrežnog opsega, koji
može, ali i ne mora biti klasno određen. Na primer, kao osnova za podmrežavanje može se
uzeti mreža klase C – 192.168.1.0 – sa mrežnom maskom od 24 bita – 255.255.255.0. Ukoliko
ovu mrežu želimo da podelimo na dve manje podmreže, za deo mrežne adrese koji određuje
mrežu zauzećemo još jedan bit. U skladu sa tim, prva polovina adresa iz mrežnog opsega
mreže 192.168.1.0-255 pripašće prvoj novodobijenoj podmreži, dok će druga polovina
opsega pripasti drugoj mreži. Mrežna maska ove dve novodobijene podmreže imaće 25
bitova koji određuju mrežu i 7 bitova koji određuju člana. Decimalni prikaz ovakve mrežne
maske je 255.255.255.128 ali se u praksi često koristi i decimalni zapis broja bitova koji
određuju mrežu. U pomenutom slučaju bi se adresa prve podmreže zapisala kao
192.168.1.0/25 a adresa druge podmreže kao 192.168.1.128/25. Svaku od novodobijenih
podmreža iz prethodnog primera možemo dalje deliti na manje podmreže.

2.10. Umrežavanje-određivanje parametara mreže na osnovu čvora

Generalno pravilo: računari mogu da komuniciraju ako pripadaju istoj računarskoj

mreži/podmreži, odnosno ako im je isti NetworkId.
C klasa: IP adresa čvora: 192.168.0.1/24 (subnet mask: 255.255.255.0)
 NetworkId: 192.168.0.0/24
 Prvi čvor: 192.168.0.1/24
 Poslednji čvor: 192.168.0.254/24
 Broadcast adresa: 192.168.0.255/24

B klasa: IP adresa čvora: 172.30.0.1/16 (subnet mask: 255.255.0.0)

 NetworkId: 172.30.0.0/16
 Prvi čvor: 172.30.0.1/16
 Poslednji čvor: 172.30.255.254/16
 Broadcast adresa: 172.30.255.255/16

A klasa: IP adresa čvora: 10.168.0.1/8 (subnet mask: 255.0.0.0)

 NetworkId: 10.0.0.0/8
 Prvi čvor: 10.0.0.1/8
 Poslednji čvor: 10.255.255.254/8
 Broadcast adresa: 10.255.255.255/8

2.11. Regionalni internet registri:

Internet Assigned Numbers Authority (IANA) upravlja IP adresnim prostorom na

globalnom nivou i delegira 5 Regional Internet Registries (RIRs) za raspoređivanje IP adresnih
blokova lokalnim Internet Service Providers (ISP).

Regionalni internet registri:

 Afrika
 SAD, Kanada, deo Kariba i
Antarktik
 Azija, Australija, Novi Zeland
 Latinska Amerika i deo Kariba
 Evropa, Rusija, Srednji istok i
Azija

2.12. Javni i privatni adresni prostor

 IPv4 razlikuje javni i privatni adresni prostor. Javni se koristi za internet saobraćaj, a
privatni se koristi za privatne mreže. Internet ruteri ignorišu adrese koje pripadaju privatnom
adresnom prostoru. Dve privatne mreže mogu da komuniciraju samo preko IP tunelinga ili
virtuelnih privatnih mreža. Privatni adresni prostor:
 Klasa A: 10.0.0.0 – 10.255.255.255 (24-bitne adrese)
 Klasa B: 172.16.0.0 – 172.31.255.255 (20-bitne adrese)
 Klasa C: 192.168.0.0 – 192.168.255.255 (16-bitne adrese)

169.254.0.0/16 – link-local adresa je adresa koja ne može da se koristi za mrežni

saobraćaj i koja se dodeljuje adapteru u slučajevima kada on ne može da ostvari vezu sa
DHCP servisom. Istu ovu adresu koristi i implementacija Automatic Private IP Addressing
(APIPA), koju koristi Microsoft u svojim operativnim sistemima.

2.13. Ping komanda

Ping komanda koristi se za testiranje postojanja veze između dva čvora na računarskoj
mreži. Osim testa postojanja veze, koristi se i za merenje round-trip vremena (vreme
potrebno da se paket prenese na odredište i da stigne potvrda da je paket prenesen). Ping
funkcioniše tako što koristi Internet Control Message Protocol (ICMP) za slanje paketa.

Ono što je problem kod IPv4 protokola je broj IP adresa koji je podržan tom
tehnologijom, sa obzirom da je to 32-bitni protokol i može da prepozna 2 na 32 IP ardresa
(4,3 milijarde). Ovaj broj IP adresa je istrosen, zadnji blokovi su podeljeni po regionima i čeka
se dan kada više neće biti moguće širenje. Tu na red dolazi IPv6.

2.14. IPv4 i IPv6

IPv4 problemi:
 Eksponencijalni rast Interneta
 Nedostatak IPv4 adresnog prostora
 Velike tabele rutiranja
 Bezbednost podataka na IP nivou
 QoS
Zahtevi za novi protokol:
 Rešenje problema nedostatka adresa
 Smanjenje tabela za rutiranje
 Jednostavniji algoritmi rutiranja
 Povećana bezbednost
 Veća pažnja uslugama za on-line
servise
 Mogućnost prenosa paketa bez
menjanja adrese
 Prostor za budući razvoj protokola
 Kompatibilnost sa IPv4

3. IPv6
 IPv6 je šesta revizija Internet Protokola i naslednik
IPv4. Funkcioniše slično kao IPv4, takodje generiše unikatne,
numeričke IP adrese neophodne za komunikaciju uredjaja
putem Interneta. Medjutim, donosi nam i jednu veliku
razliku: 128-bitne adrese.
IPv6 je protokol koji je definisan da zameni protokol
IPv4, koji se trenutno koristi na Internetu. Sadašnja verzija
Internet protokola (IPv4) nije se bitno promenila još od svog
definisanja dokumentom RFC 791 (Internet Protocol DARPA Internet Program Protocol
Specification) koji je objavljen 1981. godine. IPv4 se pokazao kao robustan protokol i lak za
implementaciju, zbog čega se probio kao glavni protokol na kome se zasniva današnji
Internet. Broj IP adresa koji se može generisati ovim protokolom je
340,282,366,920,938,000,000,000,000,000,000,000,000.
Ipak inicijalni dizajn IPv4 nije predviđao okolnosti koje su se pojavile ekspanzijom i
popularnošću Interneta i računarski tehnologija. Ove okolnosti se ogledaju u sledećim
problemima i potrebama:
 Trenutni eksponencijalni rast Interneta i postepen nedostatak IPv4 adresnog
prostora.
 Mogućnost backbone rutera da održavaju izuzetno velike tabele rutiranja.
 Potreba za jednostavnijom autokonfiguracijom.
 Potrebna bezbednost podataka na IP nivou.
 Potrebna podrkaška za prenos podata u realnom vremenu (QoS)
Za IPv4 pravljeni su dodaci koji bi rešili neke od ovih problema. Opcije kao što su
IPSec ili QoS postoje i za IPv4. Da bi se produžio vek IPv4 osmišljeni su mehanizmi za bolje
iskorišćenje adresnog prostora, kao što su NAT (Network Address Translation), CIDR
(Classless Interdomain Routing), DHCP (Dynamics Host Configuration Protocol). Međutim,
ove tehnike imaju i svoja ograničenja.

3.1. Osnovne karakteristike

Prva uočljiva osobina IPv6 protokola je novo zaglavlje, koje je jednostavnije u odnosu
na zaglavlje IPv4 protokola. Jednostavnost se ogleda u činjenici da su u odnosu na prethodnu
verziju protokola izbačena nepotrebna i retko korišćena polja kao i da su uvedena dodatna
zaglavlja. Izbacivanje ovih polja dovelo je do brže obrade osnovnog zaglavlja, ali ukupna
efikasnost i brzina obrade zavise od dodatnih zaglavlja.
 Kako bi se zadovoljili zahtevi današnjeg (i budućeg) Interneta, IPv6 donosi sledeće
karakteristike:
 Veći adresni prostor
 Jednostavnije zaglavlje za efikasniju obradu paketa
 Hijerarhijsku strukturu mreže za efikasnije rutiranje
 Podršku za široko primenjene protokole rutiranja
 Podršku za autokonfiguraciju računara
 Ugrađenu podršku za bezbednost podataka sa IPSec implementacijom.
 Poboljšana podrška za Mobile IP
 Ugrađena podrška za kvalitet servisa (QoS)
 Povećan broj multicast adresa

Ovo su samo neke karakteristike koje donosi novi IP protokol, dok su mnoga
poboljšanja skrivena i dolaze do izražaja tek dubljim proučavanjem IPv6.

3.2. Zaglavlje IPv6

3.2.1. Osnovno zaglavlje IPv6

Verzija (Version): Polje je dužine 4 bita i služi, kao i u IPv4, za označavanje verzije protokola,
što znači da je vrednost ovog polja 6.
Klasa saobraćaja (Traffic Class): Polje predstavlja klasu ili prioritet paketa i funkcionalnost
mu je ista kao polju Differenciated Services (DS) u IPv4. Dužine je 8 bita.
Oznaka toka (Flow Label): Novo polje uvedeno u IPv6. Ovo polje omogučava diferenciranje
paketa na mrežnom sloju, dodeljujući pakete određenom toku podataka između izvora i
odredišta. Na taj način se dozvoljava aplikacijama krajnjih sistema da lako razdvoje saobraćaj
i ostvare potreban QoS (Quality of Service). Dužina polja je 20 bita.
Dužina podataka (Payload Length): Polje predstavlja ukupnu dužinu podataka u paketu
izraženu u bajtovima i dužine je 16 bita. Ovim poljem obuhvaćena su dodatna zaglavlja IPv6 i
jedinica podataka (PDU) višeg sloja. Uz određenih 16 bita za ovo polje, ukupna veličina
podataka može biti 65536 bajta. Međutim, za pakete veće od maksimalne veličine, poznate
pod nazivom jumbograms, ovo polje ima vrednost 0 i koristi se opcija Jumbo Payload u
dodatnom zaglavlju.
Sledeće zaglavlje (Next Header): Određuje koja vrsta informacije sledi posle osnovnog
zaglavlja IPv6. Informacija koja sledi može biti dodatno zaglavlje IPv6, ICMPv6 ili podaci
transportnog sloja. Slično je polju Protocol u IPv4. Dužina polja je 8 bita.
Broj skokova (Hop Limit): Polje je slično Time-to-Live polju IPv4 i dužine je 8 bita. Predstavlja
maksimalan broj rutera kroz koje paket može da prođe, nakon čega će biti odbačen. Svaki
ruter kroz koji paket prođe dekrementira vrednost ovog polja za jedan. Kada vrednost polja
postane 0 paket se odbacuje, a izvoru se šalje ICMPv6 poruka o grešci: Time Exceeded.
Adresa izvora (Source Address): Polje predstavlja IPv6 adresu izvora, dužine 128 bita.
Adresa odredišta (Destination Address): Polje predstavlja IPv6 adresu odredišta, dužine 128
bita.
3.2.2. Dodatna zaglavlja IPv6

U IPv6 većina dodatnih opcija se nalazi u dodatnim zaglavljima. Ovo omogućava veću
efikasnost u prenosu paketa, jer se šalju samo potrebna zaglavlja. To znači da ne postoji
fiksan broj zaglavlja u paketu, većzaglavlja čine određen lanac, u kome polje Next Header
identifikuje sledeće zaglavlje u lancu. Poslednje dodatno zaglavlje u lancu, u polju Next
Header sadrži vrednost za TCP ili UDP. Dužina svakog zaglavlja mora biti celobrojni umnožak
64 bita.
Ukoliko paket sadrži više dodatnih zaglavlja, preporučen redosled je sledeći:
 Hop-by-Hop Options zaglavlje
 Fragment zaglavlje
 Destination Options zaglavlje
 Routing zaglavlje
 Authentication zaglavlje
 Encapsulating Security Payload (ESP) zaglavlje

3.2.2.1. Zaglavlje Hop-by-Hop

Zaglavlje Hop-by-Hop opcija nosi fakultativne informacije koje, ukoliko je ovo polje
prisutno, moraju biti ispitane od strane svakog rutera koji se nalazi na putanji.
Ovo polje se sastoji od sledećih polja :
Sledeće Zaglavlje (8 bita): Identifikuje tip zaglavlja koje ide odmah iza ovog zaglavlja.
Dužina produženosti zaglavlja (8 bita): Dužina ovog zaglavlja iskazana u jedinicama od 64
bita, ne uključujući prvih 64 bita.
Opcije: Polje promenljive dužine koje se sastoji od jedne ili više definicija opcija. Svaka
definicija je sastavljena od tri podpolja: Tip Opcije (8 bita), koje identifikuje opciju; Dužina (8
bita), koje određuje dužinu polja Opcije Podataka u bajtovim; i Opcije Podataka, koje je
specifikacija opcija promenljive dužine.

U stvari koriste se najnižih pet bitova da bi se opisala neka određena opcija. Najviša
dva bita ukazuju na to koja će se akcija primeniti od strane čvora koji koji ne prepoznaje ovaj
tip opcija, to su sledeće akcije:
 Preskoči ovu opciju i nastavi sa obradom zaglavlja.
 Odbaci paket.
 Odbaci paket i pošalji ICMP poruku o problemu sa parametima peketovoj izvorišnoj
adresi, pokazujući na ne prepoznavanje tipa opcija.
 Odbaci paket i samo ako odredišna adresa nije multicast adresa, pošalji ICMP poruku
o problemu sa parametrima izvorišnoj adresi paketa, pokazujući na neprepoznatljiv tip
opcija.
Treći najviši bit specificira da li se polje Opcija Podataka ne menja (0) ili se može
menjati (1) na ruti od izvorišta do odredišta. Podaci koji se mogu menjati moraju biti
isključeni iz računanja autentičnosti. Dogovor za Tip Opcija se odnosi i na zaglavlje
Destinacionih Opcija. Četiri hop-by-hop opcija je trenutno određeno:
 Podmetač 1: Koristi se da bi se predeo zaglavlja sa Opcijama napunio sa jednim
bajtom.
 Podmetač N: Koristi se da bi se predeo sa Opcijama napunio sa N (N2) bajtova. Dva
punjenja uveravaju da zaglavlje ima više od 8 bajtova dužine. ≥
 Ogroman Koristan Teret: Koristi se da bi se poslao IPv6 paket sa teretom koji je duži
od 65 535 okteta. Polje Opcija Podataka ove opcije je dugačko 32 bita i daje dužinu paketa u
oktetima, uključujući IPv6 zaglavlje. Za takve pakete, polje Dužina Podataka u IPv6 zaglavlju
mora biti postavljeno na nulu i ne sme biti prisutno zaglavlje fragmenata. Sa ovom opcijom,
IPv6 podržava veličine paketa do 4 miliona bajta. Ovo olakšava prenos velikih video paketa i
omogućava IPv6 da najbolje iskoristi postojeći kapacitet tranmisionog medijuma.
 Upozoravanje rutera: Informiše ruter da je sadržaj paketa koristan za ruter i da treba
rukovati bilo kojom kontrolom podataka na taj način. Izostanak ove opcije u IPv6 datagramu
informiše ruter da paket ne sadrži informacije koje trebaju ruteru, pa stoga paket može biti
bezbedno rutiran bez daljeg raščlanjivanja paketa. Hostovi koji proizvode IPv6 pakete treba
da uključe ovu opciju pod određenim uslovima. Cilj ove opcije je da obezbedi efikasnu
pomoć protokolima kao što su RSVP, koji proizvode pakete koji treba da budu ispitani od
strane usputnih rutera za svrhu kontrole saobraćaja. Umesto da se zehteva od među-rutera
da gledaju detalje produženih zaglavlja paketa, ova opcija govori ruterima kada je tako nešto
potrebno.

3.2.2.2. Zaglavlje fragmenta

U IPv6, fragmentaciju mogu odraditi samo izvorišne tačke, a ne ruteri koji se nalaze
na putu paketa. Da bi iskoristila kompletne prednosti međuumrežavanja, izvorišna tačka
mora primeniti algoritam za otkrivanje puta, koji joj omogućava da sazna koja je najmanja
maksimalna transmisiona jedinica
(Maximum Transmission Unit – MTU),
koju podržava neka od mreža na putu
paketa. Znajući koja je najmanja MTU
izvorišna tačka će fragmentovati, kao
što se od nje traži, za svaku datu
odredišnu mrežu. U suprotnom,
izvorište mora da ograniči sve pakete na 1280 bajtova, koji je maksimalni MTU koji mora da
podrži svaka mreža. Zaglavlje fragmenta se sastoji od sledećih polja (slika 4.4):
Sledeće Zaglavlje (8 bita): Identifikuje tip zaglavlja koje je odmah posle ovog zalavlja.
Rezervisano (8 bita): Za buduću upotrebu.
Ofset Fragmenata (13 bita): Pokazuje gde u originalnom paketu je mesto korisnom delu
ovog fragmenta. Meri se u jedinicama od 64 bita. Ovo znači da fragment (drugačiji od
prethodnog fragmenta) mora da sadrži polje podataka koje je duže od 64 bita.
Res (2 bita): Rezervisano za buduću uptrebu.
M fleg (1 bit): 1 = još fragmenata; 0 = poslednji fragment.
Identifikacija (32 bita): Služi da jedinstveno identifikuje originalni paket. Identifikator mora
biti jedinstven za izvorišnu i odredišnu adresu paketa za vreme dok je paket u inetrnetu. Svi
fragmenti sa istim identifikatorom, izvorišnom adresom i odredišnom adresom se ponovo
sklapaju kako bi se napravio originalni paket.
Algoritam fragmentacije je isti kao što je opisano ranije.
3.2.2.3. Zaglavlje odredišnih opcija

Zaglavlje Odredišnih Opcija, nosi fakultativne informacije koje, ukoliko je zaglavlje

prisutno, ispituje samo odredišna tačka paketa. Format ovog zaglavlja je isti kao i format
zaglavlja Hop-by-Hop opcija.
3.2.2.3. Zaglavlje rutiranja

Zaglavlje rutiranja sadrži listu jednog ili više usputnih čvorova koje treba posetiti na
putu do odredišta paketa. Sva zaglavlja rutiranja počinju 32-bitnim blokom koji se sastoji od
četiri 8-bitnih polja, praćena od strane podataka rutiranja koji su specifični za određeni tip
rutiranja . Četiri 8-bitna polja su sledeća:
Sledeće Zaglavlje: Identifikuje tip zaglavlja odmah posle ovog zalavlja.
Dužina produženosti zaglavlja: Dužina ovog zaglavlja iskazana u jedinicama od 64 bita, ne
uključujući prvih 64 bita.
Tip Rutiranja: Identifikuje određenu varijantu zaglavlja rutiranja. Ako ruter ne prepozna
vrednost tipa rutiranja, on mora da odbaci paket.
Ostalo Segmenata: Broj preostalih segmenata rutiranja; to je broj jasno nabrojanih među-
čvorova koje jpaket mora da poseti pre dolaska do odredišta.
Jedino specifično zaglavlje rutiranja koje je definisano RFC-om 2460 je zaglavlje
rutiranja Tip 0. Kada se koristi Tip 0 zaglavlja rutiranja, izvorišna tačka ne postavlja krajnju
odredišnu adresu u IPv6 zaglavlje. Umesto toga, adresa je ona koja je poslednja u listi adresa
u zaglavlju rutiranja, a IPv6 zaglavlje sadrži adresu prvog željenog rutera na trasi. Zaglavlje
rutiranja neće biti ispitivano dok paket ne dođe do tačke koju je navedena od strane IPv6
zaglavlja. U tački, sadržaji zaglavlja rutiranja i IPv6 zaglavlja se ažuriraju i paket se prosleđuje
dalje. Ažuriranje se sastoji od postavljanja sledeće adrese koju treba posetiti u IPv6 zaglavlje i
dekrementiranju polja Ostalo Segmenata u zaglavlju rutiranja.

3.3. Adresiranje u IPv6

Jedna od najbitnijih promena u IPv6 u odnosu na prethodnu verziju je veličina adrese

koja sada iznosi 128 bita. Ovakav 128-bitni adresni prostor omogućava oko 3,4 x 1038
različitih adresa. Bitno je naglasiti da 128-bitno adresiranje nije usvojeno samo zbog velikog
broja adresa koje su na raspolaganju, već i zbog mogućnosti hijerarhijskog adresiranja i
rutiranja koji treba da oslikavaju topologiju modernog Interneta. Ovakvo adresiranje
omogućava više nivoa hijerarhije, agregaciju adresa i fleksibilnost pri rutiranju koja nedostaje
današnjem IPv4 Internetu. Arhitektura adresiranja u IPv6 opisana je u RFC 2373 - IP Version
6 Addressing Architecture.

3.4. Format IPv6 adrese

IPv6 adresa se predstavlja kao niz 16-bitnih heksadecimalnih brojeva odvojenih

znakom dvotačke ":". Svako od osam hekasadecimalnih polja ima četiri znaka. Na ovaj način
je zapisivanje IPv6 adresa učinjeno lakšim i otpornijim na moguće greške.
Primer IPv6 adrese: 2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001
Da bi se dodatno pojednostavilo i olakšalo predstavljanje IPv6 adresa uvedena su sledeća
pravila:
 Početne nule u svakom polju su opcione i mogu se izostaviti pri predstavljanju
adrese.
Primer: 2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001 =
2031:0:130F:0:0:9C0:876A:1
FF01:0000:0000:0000:0000:0000:0000:0001 = FF01:0:0:0:0:0:0:1
 Znak "::" predstavlja uzastopna polja koja se sastoje samo od 0. Ovaj znak se
može upotrebiti samo na jednom mestu u IPv6 adresi.
Primer: 2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001 =
2031:0:130F::9C0:876A:1
FF01:0000:0000:0000:0000:0000:0000:0001 = FF01::1
Ova pravila omogućavaju da se na vrlo jednostavan način utvrdi broj izostavljenih
nula u skraćenom prikazu adrese. Ukoliko bi u adresi koristili na više mesta znak "::" ne bi se
moglo utvrditi koliko je nula izostavljeno na tim mestima.
3.5. Tipovi IPv6 adresa

Postoje tri glavna tipa IPv6 adresa:

 Unicast – Predstavlja adresu koja se dodeljuje jednom interfejsu.
 Anycast – Predstavlja adresu koja identifikuje više interfejsa koji tipično pripadaju i
različitim uređajima. Paket koji je poslat na anycast adresu stići će najbližem i samo
jednom interfejsu, koji je vezan za tu adresu. Koji je najbliži interfejs određeno je
protokolom rutiranja i metrikom.
 Multicast – Predstavlja adresu koja identifikuje skup interfejsa koji tipično pripadaju
različitim uređajima. Paket koji je poslat na multicast adresu biće prosleđen na sve
interfejse određene tom adresom.Generalno, IPv6 adresa se dodeljuje određenom
interfejsu, a ne uređaju. Međutim, jednom interfejsu može biti dodeljeno više IPv6
adresa.

Više interfejsa može imati samo jednu unicast adresu kada se koriste za raspodelu
opterećenja preko više fizičkih veza. Tada se više fizičkih interfejsa tretira kao jedan interfejs
na Internet sloju. Ruteri koji koriste unnumbered interfejse na vezama tačka-tačka nemaju
dodeljene IPv6 adrese. Jedna velika izmena u odnosu na IPv4 je nepostojanje broadcast
adresa. Svi tipovi IPv4 broadcast adresiranja su u IPv6 zamenjeni sa multicast adresama.
3.5.1. Unicast

Unicast adresa je adresa dodeljena jednom interfejsu. Postoji više tipova IPv6 unicast adresa:
 Globalna unicast adresa (Global unicast address)
 Unicast adresa lokalnog linka (Link-local unicast address)
 Unicast adresa lokalnog sajta (Site-local unicast address)
 Specijalne IPv6 adrese
 Kompatibilne adrese
3.5.1.1. Globalna unicast adresa

IPv6 globalna unicast adresa je rutabilna i dostupna iz IPv6 dela Interneta i

ekvivalentna je javnoj IPv4 adresi. Struktura globalne unicast adrese omogućava agregaciju
prefiksa kako bi se omogućilo efikasnije rutiranje. Trenutno, globalne unicast adrese se
dodeljuju iz opsega adresa koje počinju sa binarnom vrednošću 001 (odnosno 2000::/3).
Opseg 2000::/3 koristi jednu osminu ukupnog IPv6 adresnog prostora.

Globalna unicast adresa se sastoji od :

o globalnog ruting prefiksa (Global routing prefix)
o identifikatora podmreže (Subnet ID)
o identifikatora interfejsa (Interface ID)
3.5.1.2. Unicast adresa lokalnog linka (Link-local unicast address)

Unicast adresa lokalnog linka je IPv6 adresa koja se automatski konfiguriše na svakom
IPv6 uređaju, bez obzira na to da li su konfigurisane neke druge adrese. Koristi se prefiks
FE80::/10 (adrese počinjusa 1111 1110 10 binarno) i identifikator interfejsa (Interface ID) koji
je u EUI-64 formatu. Ekvivalentne su IPv4 automatskim privatnim adresama (APIPA -
Automatic Private IP Addressing) koje mogu da se automatski konfigurišu pod Windows
operativnim sistemom koristeći opseg 169.254.0.0/16.

Ovaj tip IPv6 adresa uglavnom služi za povezivanje uređaja na lokalnom linku, bez
potrebe za globalnim adresama. Na taj način uređaji mogu komunicirati bez potrebe za
ruterom. Takođe unicast adrese lokalnog linka koriste se kod Neighbor Discovery protokola i
procesa autokonfiguracije. Ruteri ne smeju prosleđivati pakete koji imaju ovaj tip adrese kao
izvorišnu ili odredišnu adresu.

3.5.1.3. Unicast adresa lokalnog sajta (Site-local unicast address)

Ovaj tip IPv6 adresa je ekvivalentan privatnim adresama iz IPv4 koje pripadaju
poznatim opsezima 10.0.0.0/8, 172.16.0.0/12 i 192.168.0.0/16. Za unicast adrese lokalnog
sajta određen je prefix FEC0::/10 (adrese počinju sa 1111 1110 11 binarno). Posle ovog
prefiksa sledećih 38 bita je fiksirano na vrednost 0, a zatim sledi 16-bitni identifikator
podmreže (Subnet ID) i 64-bitni identifikator interfejsa (Interface ID). Privatne adrese se
mogu koristiti bez potrebe za jedinstvenim prefiksom, ukoliko mreža nije priključena na
Internet. Ruteri ne smeju oglašavati putanje i prosleđivati pakete sa ovim tipom adrese van
granica određenog sajta. Ukoliko kasnije bude neophodno povezivanje na Internet, dovoljno
je dodeliti globalni ruting prefiks dok se već definisana adresna šema celog sajta može
primeniti na ovaj prefiks.

3.5.2. Anycast IPv6 adrese

Anycast adresa identifikuje više različitih interfejsa koji generalno pripadaju različitim
uređajima. Paketi poslati na anycast adresu biće prosleđeni, prema ruting protokolu,
najbližem interfejsu kome je dodeljena ova adresa. Da bi ovakvo prosleđivanje paketa bilo
moguće, ruteri moraju znati kojim interfejsima su dodeljene anycast adrese i koja je njihova
udaljenost u pogledu metrike rutiranja. Trenutno se anycastadrese dodeljuju samo ruterima i
dodeljuju se iz adresnog prostora unicast adresa.

4.5.3. Multicast IPv6 adrese

Multicast saobraćaj u IPv6 funkcioniše na istom principu kao i u IPv4. Proizvoljno

raspoređeni uređaji mogu osluškivati saobraćaj na proizvoljnim IPv6 multicast adresama.
IPv6 uređaj može pratiti više multicast adresa istovremeno, može se prijaviti ili napustiti
multicast grupu u bilo kom trenutku. IPv6 multicast adrese imaju prefiks FF00::/8 (1111
1111). Pored prefiksa, multicast adrese imaju dodatnu strukturu kojom se definiše trajanje,
opseg i multicast grupa kojima pripadaju.

 Polje Flag je dužine 4 bita. Trenutno je definisana jedino oznaka prolaznosti (Transient (T)
flag) koja koristi najniži bit ovog polja. Ukoliko je vrednost ovog polja 0, to znači da je
multicast adresa permanentno dodeljena od strane IANA (Internet Assigned Numbers
Authority). Kada je vrednost polja 1, adresa je privremena.
 Polje Scope je dužine 4 bita i pokazuje koliki opseg IPv6 mreže pokriva multicast adresa.
Ovo polje koriste ruteri kako bi odredili da li će multicast saobraćaj biti prosleđen.
 Polje Identifikator grupe (Group ID) određuje multicast grupu koja je jedinstvena u okviru
svog opsega. Veličina ovog polja je 112 bita. Trajno dodeljeni identifikatori grupe su
nezavisni od opsega, dok su privremeni bitni samo u okviru svog opsega.
3.5.3.1. Solicited-Node multicast adresa

Ovo je adresa koja olakšava upite mrežnih uređaja u toku procesa otkrivanja
hardverske (MAC) adrese. U IPv4 koristio se ARP zahtev koji se slao kao MAC broadcast. IPv6
koristi Neighbor Discovery Protocol i poruku Neighbor Solicitation koja se šalje na solicited-
node multicast adresu. Ova adresa je oblika FF02::1:FFXX:XXXX u kojoj XX:XXXX predstavljaju
24 najniža bita IPv6 adrese uređaja. Na ovaj način se izbegava nepotrebna komunikacija sa
svim uređajima na lokalnom mrežnom segmentu.

3.6. Operacije u IPv6

3.6.1. Neighbor Discovery protokol

IPv6 Neighbor Discovery (ND) protokol je skup poruka i procesa koji utvrđuju funkcije
i odnose među susednim IPv6 uređajima na mreži. ND protokol zamenjuje ARP, ICMP Router
Discovery i ICMP Redirectfunkcije korišćene u IPv4 i omogućava dodatnu funkcionalnost. ND
protokol omogućava svim IPv6 uređajima utvrđivanje MAC adresa susednih uređaja.
Računarima se omogućava pronalaženje susednih rutera i dobijanje adresa, prefiksa i drugih
konfiguracionih parametara. IPv6 ruteri koriste ND za oglašavanje svog prisustva,
konfiguracionih parametara i prefiksa, kao i za slanje poruke o preusmeravanju paketa
(Redirect).
 Format poruka Neighbor Discovery protokola
ND za svoje funkcije koristi ICMPv6 poruke. ND poruka se sastoji od ND zaglavlja i ND
opcija. ND zaglavlje se sastoji od ICMPv6 zaglavlja i specifičnih podataka za Neighbor
Discovery.
Postoji pet tipova Neighbor Discovery poruka:
 Neighbor Solicitation
 Neighbor Advertisement
 Router Solicitation
 Router Advertisement
 Redirect
3.6.1.1. Neighbor Solicitation poruka

IPv6 uređaj šalje Neighbor Solicitation poruku pri utvrđivanju MAC adrese susednog
uređaja, koji je na istom linku. Ova poruka uključuje MAC adresu pošiljaoca. Funkcija je slična
ARP u IPv4, ali izbegava se slanje broadcast poruka koje postoji u ARP. Uređaj od 24 najniža
bita IPv6 adrese odredišnog uređaja formira solicited-node multicast adresu na koju šalje
Neighbor Solicitation poruku. U ICMPv6 zaglavlju vrednost polja Type za Neighbor
Solicitation poruku je 135. Nakon primanja ove poruke odredišni uređaj odgovara sa svojom
MAC adresom, koju šalje u Neighbor Advertisement poruci.
3.6.1.2. Neighbor Advertisement poruka

IPv6 Neighbor Advertisement poruka je odgovor na Neighbor Solicitation poruku.

Uređaj odgovara slanjem svoje data-link adrese. U ICMPv6 zaglavlju vrednost polja Type za
Neighbor Advertisement poruku je 136. Posle primanja ove poruke, dva IPv6 uređaja koja su
na istom linku mogu da komuniciraju.
 Router Discovery proces
IPv6 Router Discovery proces je proces u okviru Neighbor Discovery protokola. Njega
koriste IPv6 uređaji kako bi otkrili rutere prisutne na lokalnom linku. Ovaj proces je sličan sa
ICMP router discovery u IPv4 i koristi dve vrste poruka:
o Router Solicitation
o Router Advertisement

3.6.1.3. Router Solicitation poruka

Ova poruka se obično šalje kada računar nema konfigurisanu IPv6 unicast adresu, na
primer, pri podizanju sistema. Na ovu poruku ruteri odmah odgovaraju sa Router
Advertisement porukom, ne čekajući unapred određeno vreme između dve poruke. To
omogućava računarima da se brzo konfigurišu. U ICMPv6 zaglavlju vrednost polja Type za
ovu poruku je 133. Generalno se kao izvorišna adresa u Router Solicitation poruci koristi
nespecifirana adresa (0:0:0:0:0:0:0:0) ili konfigurisana IPv6 link-local adresa. Kao adresa
odredišta koristi se multicast adresa svih rutera u opsegu lokalnog linka (FF02::2). Ova
poruka se šalje pri podizanju sistema i samo još dva puta posle toga kako ne bi došlo do
zagušenja u mreži bez rutera.
3.6.1.4. Router Advertisement poruka

Router Advertisement poruka se šalje periodično na svakom konfigurisanom

interfejsu rutera ili kao odgovor na Router Solicitation poruku. Vremenski period nakon koga
se šalje ova poruka se može konfigurisati, a podrazumevana vrednost na Cisco ruterima je
200 sekundi. U ICMPv6 zaglavlju vrednost polja Type za ovu poruku je 134. Kao adresa
odredišta koristi se multicast adresa svih uređaja u opsegu lokalnog linka ili unicastadresa
uređaja koji je poslao router solicitation poruku.
Poruka sadrži više informacija koje omogućavaju ostalim IPv6 uređajima da se konfigurišu:
 Da li uređaji mogu da vrše autokonfiguraciju adrese
 Koji tip autokonfiguracije se koristi ('stateless' ili 'stateful')
 Jedan ili više mrežnih IPv6 prefiksa, koje uređaji na lokalnom linku mogu koristiti za
autokonfiguraciju IPv6 adrese.
 Vreme za koje se svaki od prefiksa smatra važećim
 Da li se ruter koji šalje router advertisement poruku može smatrati za default ruter i
koliko vremena važi ta informacija
 Dodatne informacije kao što su maksimalan broj skokova (Hop Limit) ili maksimalna
jedinica podataka na linku (MTU - Maximum Transmission Unit).

3.6.1.5. Redirect poruka

IPv6 Redirect poruku šalje ruter kako bi informisao računar o boljoj putanji za
određeni paket. Ruter u ovoj poruci obaveštava računar da za određenu destinaciju šalje
pakete boljem ruteru i pritom mu šalje link-layer adresu boljeg rutera. Redirect poruka se
šalje samo za unicast saobraćaj i samo izvorišnom računaru. U ICMPv6 zaglavlju vrednost
polja Type za ovu poruku je 137.

3.7. Oznaka toka

IPv6 standard definiše tok kao posledicu slanja paketa sa određenog izvorišta ka
određenom odredištupri kome izvorište traži da interventni ruteri sa paketom posebno
postupaju. Tok je jedinstveno definisan tako što se kombinuju izvorišna i odredišna adresa sa
20-bitnom oznakom protoka koja nije nula. Stoga, izvorište dodeljuje istu oznaku toka svim
paketima koji su deo istog toka.
Gledano iz ugla izvorišta, tok je, u suštini, niz paketa koje je generisao jedan deo
aplikacije u izvorištu, a koja ima iste zahteve transportnog servisa. Tok može obuhvatati
jednu TCP konekciju ili čak više TCP konekcija. Jedna aplikacija može da generiše jedan tok ili
više tokova. Primer dva toka je multimedijalni sastanak, koji može da ima jedan tok za zvuk i
drugi za grafiku, svaki sa drugačijim zehtevima transfera u pogledu prenosa podataka,
kašnjenja ili odstupanja od kašnjenja.
Ako se pogleda iz ugla rutera, tok je niz paketa koji dele atribute koji utiču na to kako
će se ruter ponašati prema ovim paketima. To ubraja put, dodeljivanje sredstava, zahteve
odbacivanja, obračun i atribute sigurnosti. Ruter može drugačije da se ponaša prema
paketima koji nisu sa istog toka, uključujući dodeljivanje drugačijeg prostora u baferu,
davanjem drugačijeg prvenstva u slučaju prosleđivanja i zahtevom za drugačijim kvalitetom
usluge od strane mreža.
Ne postoji poseban značaj bilo koje oznake toka. Umesto toga, da bi se obezbedio
specijalni postupak tok se mora objaviti na neki drugi način. Na primer, izvorište može da
pregovara sa ruterom ili zatraži od rutera specijali postupak ispred vremena na pomoću
kontrolnog protokola ili u toku transmisije tako što će postaviti informaciju u jedno od
produženih zaglavlja u paketu, kao što je recimo zaglavlje Hop-by-Hop opcija. Primeri
specijalnog postupka koji mogu biti zatraženi uključuju neku vrstu ne standardnog kvaliteta
servisa i neku vrstu servisa u realnom vremenu.
U načelu, svi korisnički zahtevi za određenim tokom mogu biti definisani u
produženom zaglavlju i uključeni u svaki paket. Ako želimo da ostavimo koncept toka otvoren
da bi se uključilo mnoštvo zahteva, ovaj plan pristupa mogao bi rezultovati u veoma velikim
zaglavljima paketa. Alternativa, usvojena za IPv6, je oznaka toka, u kojoj su zahtevi toka
definisani pre početka toka i jedinstvena oznaka toka je dodeljena toku. U ovom slučaju ruter
mora da sačuva informacije zahteva toka o svakom toku.

Sledeća pravila važe za oznake toka:

 Hostovi ili ruteri koji ne podržavaju polje Oznake Toka moraju da postave polje na
nulu kada prave paket, sprovedu polja nepromenjena pri prosleđivanju paketa i
ignorišu polja kada prime paket.
 Svi paketi koji su proizvedeni u datom izvorištu sa istom nenultom Oznakom Toka
moraju da imaju istu Odredišnu Adresu, Izvorišnu Adresu, sadržinu zaglavlja Hop-by-
Hop opcija (ako je zaglavlje prisutno) i sadržaj zaglavlja Rutiranja (ako je ovo zaglavlje
prisutno). Svrha je ta da ruter može da obradi paket tako što će jednostavno
pogledati oznaku toka u tabeli bez ispitivanja ostalih zaglavlja.
 Izvorište dodeljuje toku oznaku toka. Nova oznaka toka mora biti izabrana (prividno)
slučajno i ujednačeno u opsegu od 1 do 220-1, pod uslovom da izvorište ne iskoristi
ponovo oznaku toka za novi tok dok je postojeći tok u životu. Nula Oznaka Toka je
rezervisana da naznači da se ne koristi ni jedna oznaka toka.

3.8. IPv6 Adresni prostor AMRES-a

Od celokupnog IPv6 adresnog prostora trenutno je rezervisano oko 15%. Ovaj adresni
prostor rezervisan je za link-local, site-local, multicast, globalne unicast i NSAP adrese.
Ostatak je predviđen za buduću upotrebu i trenutno se ne dodeljuje. Prema trenutno
predloženoj podeli adresni prostor nije podeljen na delove jednake veličine. Iako su adrese
raštrkane, birane su tako da obrada bude efikasnija. Na primer, prvi bajt adrese pokazuje da
li je adresa multicast (sve jedinice) ili je unicast (mešavina jedinica i nula).
 Prema dokumentu RFC 2928, IANA dodeljuje adresni prostor iz 2001::/16, gde
regionalne organizacije dobijaju prefikse /23. Trenutno postoje četiri regionalna Internet
Registra (RIR) koji dobijaju adresni prostor:
 APNIC (Asia Pacific Network Information Centre) je regionalna organizacija za region
Azije i Pacifika
 ARIN (American Registry for Internet Numbers) je regionalna organizacija za Severnu
Ameriku i zemlje Afrike južno od Ekvatora
 LACNIC (Regional Latin-American and Caribbean IP Address Registry) je regionalna
organizacija za Latinsku Ameriku i neka Karipska ostrva
 AfriNIC (African Network Information Centre) [5] je regionalna organizacija za Afriku.
 RIPE-NCC (Reseaux IP Europeens—Network Coordination Center) je regionalna
organizacija za Evropu, Srednji Istok, centralnu Aziju

3.9. Hijerarhijska struktura

dodeljivanja IPv6 adresa

Regionalni Internet Registri

(RIR) iz ovih opsega adresa dalje
dodeljuju adrese IPv6 Internet
provajderima (LIR - Local Internet
Registry), kojima se inicijalno dodeljuju
prefiksi /32. IPv6 Internet provajderi
korisnicima svojih usluga (EU - End
Users) dodeljuju prefiks /48. Korisnici iz
dobijenog adresnog prostora dodeljuju
za svoje lokalne mreže (LAN) /64
prefikse. Na taj način svaka organizacija
može imati sopstvenu mrežu sa
maksimalno 65535 podmreža.

Zaključak

Cilj ovog rada bio je da se ukaže na teškoće koje postoje u radu sa trenutnom IPv4
vrstom protokola, predstavi novo rešenje u vidu novog IPv6 protokola, a potom da se ukaže i
na problem koje naizgled jednostavna tranzicija sa IPv4 na IPv6 može da dovede u mreži
provajdera koji već pruža klijetnima svoje usluge.
 S obzirom da je tranzicija neophodna postoji dosta tehnika opisanih ranije (npr.
dvostruka konfiguracija (dual stack), prevođenje IPv4 u IPv6 (IPv4 to IPv6 translation),
tunelovanje (tunneling)), a sami provajderi imaju dosta opcija, ali samo pojavljivanje novog
protokola, IPv6, dovodi do novih izazova koji uključuju skalabilnost, integraciju i sigurnost.
Drugim rečima samim uvoĎenjem IPv6 u postojeću IPv4 mrežu, dovodi do spuštanja nivoa
sigurnosti u već ne toliko sigurnu IPv4 mrežu kao što je predstavljeno ranije u radu.

Ova opasnost može biti ublažena faznom pristupu tranzicije. Iako postoji veliki broj
tehnika tranzicije, ne može se ni za jedan reći da je najbolji. Svaki ima svoje prednosti i mane,
kao i trenutke kada ih je najbolje koristiti.

Literatura:

 IPv6 Internetworking Technology handbook – CISCO (www.cisco.com)

 IPv4, IPv6 (technet.microsoft.com)

 www.tcpipguide.com