ISTRAGA OKO PRISLUSKIVANJA CLANOVA PREDSJEDNISTVA BiH?

ISTRAGA OKO PRISLUŠKIVANJA ČLANOVA PREDSJEDNIŠTVA

BIH?
04.04.2009.godina http://haler.blogger.ba/arhiva/2009/04/04
Zamjenik predsjedavajućeg Predstavničkog doma Parlamenta BiH Milorad Živković zatražio
je od Vijeća ministara i Obavještajno-sigurnosne agencije (OSA) odgovor na pitanje ...
... da li se nelegalno prisluškuju pojedini državni poslanici i ministri i članovi Predsjedništva
BiH? Po njegovim riječima, ima indicija da pojedine obavještajne službe drugih država imaju
u BiH opremu za prisluškivanje!

Nikola Špirić, predsjedavajući Vijeća ministara, kazao je da Vijeće ministara nije dobilo
Živkovićev zahtjev, a državni ministar sigurnosti Tarik Sadović kazao je banjalučkim
medijima da postoje tehničke mogućnosti da se strane agencije u BiH bave prisluškivanjem.

Do sada nije otkrivena nijedna zloupotreba sistema za presretanje telekomunikacija unutar

policijskih i obavještajno-sigurnosnih službi u Bosni i Hercegovini – izjavio je ministar Tarik
Sadović.

Reagovao je i Đuro Beronja, savjetnik Nebojše Radmanovića, predsjedavajućeg

Predsjedništva BiH:

- Naše analize pokazuju da postoje mogućnosti nelegalnog prisluškivanja. Međuti, to je jako

teško, gotovo nemoguće dokazati – izjavio je Beronja.

(Biznis.ba/San)

MULTILATERALNI UGOVORI
U OBLASTI PRAVOSUĐA1
A. Građanskopravna oblast

1. Dostavljanje akata i izvršenje zamolnica

u građanskim i trgovačkim stvarima

Regulativa međunarodne pravne pomoći počela je znatno ranije u građanskim

stvarima nego u krivičnopravnim stvarima. Prvi značajniji dokument za pravnu
pomoć u građanskim stvarima je haška Konvencija o međunarodnom privatnom
pravu od 14. novembra 1896.godine, sa Dopunskim Protokolom od 22. m,aja
1897.godine. Ovi dokumenti su ubrzo zamenjeni i do danas formalnopravno
važećom haškom Konvencijom o građanskom sudskom postupku donesenom na
Četvrtoj konferenciji za međunarodno privatno pravo 17.jula 1905 u Hagu.
Haška Konvencija o građanskom sudskom postupku iz 1905. godine
olakšava pristup sudovima tako što između država ugovornica ukida kauciju za
obezbeđenje parničnih troškova i predviđa mogućnost ukazivanja besplatne sudske
pomoći, uređuje dostavljanje sudskih i vansudskih akata, kao i način dostavljanja i
izvršenja zamolnica za izvođenje pojedinih procesnih radnji, a uz to zabranjuje lični

1
Tekstovi ovih međunarodnih ugovora sadržani su u knjizi „Pravosudne multilateralne konvencije“, izdavač
„Projuris“, Beograd 2005
(dužnički) pritvor, kao sredstvo izvršenja, prema državljanima drugih država
ugovornica. Konvencija predviđa konzularni način opštenja između država
ugovornica a primenjuje se u sudskim postupcima u građanskim i trgovačkim
stvarima.Ovu hašku konvenciju, koja je stupila na snagu 27. aprila 1909.godine,
ratifikovao je veliki broj država, ali se ona danas retko primenjuje, samo između onih
država koje nisu ratifikovale docnije, još rasprostanjenije, haške konvencije iz 1954. i
1980. godine.
Konvencija o građanskom postupku iz 1954., usvojena na Sedmom
zasedanju Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u Hagu 1.marta
1954. g,, u odnosima između država koje su je ratifikovale zamenjuje Konvenciju o
građanskom sudskom postupku od 17. jula 1905. godine. Stupila je na snagu 12.
aprila 1957.godine. Ova konvencija revidira i osavremenjuje postupak ukazivanja
međunarodne pravne pomoći koji je ustanovila haška Konvencija o građanskom
sudskom postupku iz 1905. g. Konvencija iz 1954.g. , poput one iz 1905.g., predviđa
konzularni put opštenja u postupku dostavljanja sudskih i vansudskih akata u
građanskim i trgovačkim stvarima i u postupku izvršenja zamolnica, s tim što svaka
država ugovornica može posebnom izjavom saopštiti da će priznati samo
diplomatski put opštenja. Državljani jedne države ugovornice imaju slobodan pristup
sudovima druge države ugovornice i pri tome su oslobođeni polaganja aktorske
kaucije. Oni takođe uživaju nacionalni tretman i u pogledu pružanja besplatne
sudske pomoći, u skladu sa propisima države u kojoj se traži besplatna sudska
pomoć. To se odnosi i na lišavanje slobode, bilo da se sprovodi kao sredstvo
izvršenja, bilo kao preventivna mera, u građanskim i trgovačkim stvarima.
Konvencija o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima iz 1980.g.
usvojena je 25.oktobra 1980. godine a stupila na snagu 1988.godine. Predviđa
nacionalni tretman stranaca pred domaćim sudovima u pogledu korišćenja sudske
pomoći u građanskim i trgovačkim stvarima. Ustanovljava reciprocitet između država
ugovornica u pogledu oslobađenja od polaganja obezbeđenja za parnične troškove
(cautio iudicatum solvi), kao i u pogledu izvršivosti odluka o obavezi plaćanja sudskih
troškova. Države članice Konvencije su obavezane da imenuju jedan ili više
centralnih organa koji će biti zaduženi za prijem molbi za sudsku pomoć, kao i jedan
ili više otpremnih organa čiji je zadatak da molbe za sudsku pomoć prosleđuju
nadležnom centralnom organu zamoljene države. Zamolnice za sudsku pomoć
razmatraju se po hitnom postupku i ne podležu naplati bilo kakvih troškova, sa
izuzetkom naknada koje se prema važećoj tarifi plaćaju veštacima i prevodiocima
angažovanim u predmetu međunarodne pravne pomoći.
Pored gorenavedenih konvencija koje se tiču opštih pitanja ukazivanja
međunarodne pravne pomoći, u okviru Haške konferencije za međunarodno privatno
pravo usvojene su još dve značajne konvencije u ovoj oblasti
Konvencija o dostavljanju u inostranstvu sudskih i vansudskih akata u
građanskim ili trgovackim stvarima usvojena je na Desetom zasedanju Haške
konferencije za međunarodno privatno pravo u Hagu, 15. novembra 1965. godine.
Stupila je na snagu 10. februara 1969.g. i važi u odnosima između preko 40 država.
Svaka država članica ove konvencije treba da odredi centralni organ za prijem
zamolnica i postupanje po njima, odnosno za dostavu istih nadležnim organima te
države. Konvencija predviđa mogućnost dostavljanja licima u inostranstvu preko
svojih diplomatskih i konzularnih prdstavnika, pod uslovom da se država prijema
tome ne protivi. Ona takođe ne isključuje mogućnost direktne dostave primaocu
putem pošte ili preko sudskih izvršitelja ili drugih ovlašćenih lica u državi u kojoj se
pismeno uručuje, s tim što se država prijema može usprotiviti takvoj vrsti
dostavljanja. Konvenciji su priloženi i odgovarajući obrasci zahteva i potvrde o
uručenju.
Konvencija o pribavljanju u inostranstvu dokaza u građanskim i
trgovačkim stvarima usvojena je 18. marta 1970. godine na Jedanaestom
zasedanju Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u Hagu. Stupila je na
snagu 7. oktobra 1972. godine, a ratifikovana je od strane 40 država. Ima za cilj da
još više olakša dostavljanje i izvršenje zamolnica i još više približi različite metode
koje se koriste pri tome. Konvencija se odnosi na izvođenje dokaza i vršenje drugih
sudskih radnji, za potrebe tekućih sudskih postupaka, pred nadležnim sudovima
država ugovornica, s tim što se ne obuhvata dostavljanje sudskih akata i mere
obezbeđenja ili izvršenja. Zamolnicu sastavlja sud i dostavlja je centralnom organu
koji je za te potrebe imenovala druga država ugovornica. Konvencija predviđa da se,
osim sudskog pribavljanja dokaza putem zamolnice, dokazi mogu pribavljatui i od
strane diplomatskih ili konzularnih predstavnika jedne države koji mogu na teritoriji
druge države, u okviru svog jurisdikcionog područja i bez primene prinude, izvoditi
dokaze za postupke u građanskim i trgovačkim stvarima koji se vode pred sudom
države koju oni predstavljaju i to samo ako su u pitanju državljani te države. Pored
toga, moguće je izvođenje dokaza i preko posebno imenovanih punomoćnika.
Diplomatski ili konzularni predstavnik, kao i imenovani punomoćnik, mogu izvoditi
dokaze tek nakon što za to dobiju dozvolu od države na čijoj teritoriji dokaze treba
izvesti. Ova konvencija zamenjuje u odnosima između država koje su je ratifikovale,
članove 8. do 16. haških konvencija iz 1905. i 1954. godine.
U okviru Saveta Evrope 27. januara 1977. godine usvojen je Evropski
sporazum o prosleđivanju molbi za pravnu pomoć koji je stupio na snagu 28.
februara 1977.godine i koji je ratifikovalo preko 25 država. Noveliran je Dopunskim
Protokolom usvojenim u Moskvi 4. oktobra 2001.godine. Sporazumom je
predviđeno obrazovanje, u svakoj državi ugovornici, prijemnog i otpremnog organa
nadležnog za prijem i otpremu zamolnica u postupku sudske pomoći u građanskim,
trgovačkim i upravnim stvarima.
Za države članice Evropske unije, osim gorenevedenih međunarodnih
ugovora, značajna je i Konvencija o dostavljanju sudskih i vansudskih akata u
građanskim ili trgovačkim stvarima u zemlje članice Evropske unije od 26. maja
1997. godine, koja se primenjuje na sudske ili vansudske dokumente koje treba
preneti iz jedne države članice u drugu radi dostave određenom primaocu.. Predviđa
u državama članicama obrazovanje tzv. prenosnih i prijemnih agencija koje su
ovlašćene za prenos sudskih i vansudskih pismena, kao i centralnog organa koji će
koordinirati njihov rad. Konvencija predviđa i druge metode prenosa sudskih
dokumenata. Naime, svaka država može slobodno slati sudska dokumenta licima
koja borave u drugoj državi članici, bez ikakve obaveze, direktno preko svojih
diplomatskih ili konzularnih agenata. Moguće je dostavljanje i direktno poštom, kao i
neposredno preko sudskih službenika, zvaničnika ili drugih nadležnih lica, pod
uslovom da se zemlja prijema tome ne protivi. Konvencija predviđa specijalna pravila
o primeni članova 15. i 16. haške Konvencije o dostavljanju u inostranstvu sudskih i
vansudskih akata u građanskim i trgovackim stvarima iz 1965. godine.godine. Ona
se inače oslanja na primenu te Haške konvencije, a ne isključuje iz primene ni druge
postojeće ili buduće sporazume ili aranžmane država članica zaključene u toj oblasti.

2. Legalizacija isprava

Overa i dejstvo isprava, javnih i privatnih, izdatih od organa jedne države, u

drugoj državi predmet je brojnih multilateralnih i bilateralnih međunarodnih ugovora u
kojima se, pre svega, nastoji pojednostaviti ili potpuno ukinuti svaka legalizacija ili
formalna potvrda verodostojnosti isprava.
Za međunarodni pravni saobraćaj od velikog značaja je multilateralna
Konvencija o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava usvojena na
Jedanaestom zasedanju Haške konferencije za međunarodno privatno pravo 5.
oktobra 1961.godine. u Hagu, koja je stupila na snagu 24. januara 1965.g. Cilj
Konvencije je da ukine potrebu diplomatske ili konzularne legalizacije stranih javnih
isprava u državama ugovornicama. Legalizacija je skup postupaka i formalnosti
kojim diplomatski ili konzularni agenti one zemlje na čijoj teritoriji isprava treba da se
upotrebi potvrđuju verodostojnost potpisa, svojstvo potpisnika isprave i istovetnost
pečata ili žiga kojim je ta isprava snabdevena. Prema Konvenciji jedina formalnost
koja može da se zahteva jeste stavljanje potvrde "apostille", čiji obrazac je propisan
Konvencijom, i to od strane nadležnog organa one države od koje isprava potiče.
Sadržina potvrde može biti sastavljena na službenom jeziku vlasti koja je izdaje, uz
obavezu da naslov "Apostille (Convention de la Haye du 5 octobre 1961") mora da
glasi na francuskom jeziku. Pod javnim ispravama Konvencija podrazumeva: a)
sudske isprave, uključujući i one izdate od javnog tužilaštva, šefa sudske pisarnice i
sudskog izvršitelja, b) administrativne isprave, c) isprave koje je izdao ili overio
beležnik, d) službene izjave stavljene na privatne isprave, kao što je overa potpisa,
overa tačnosti datuma, navodi o upisu u javne knjige. Konvencija se ne odnosi na
isprave koje su izdali diplomatski ili konzularni agenti, kao ni na administrativne
isprave koje se odnose na neki trgovinski ili carinski posao.
Pitanjima legalizacije isprava posvećena je i Konvencija o ukidanju
legalizacije dokumenata u državama članicama Evropskih zajednica usvojena
25. maja 1987. godine u Briselu. Konvencija nije formalno stupila na snagu, ali je u
međusobnoj primeni između država koje su je ratifikovale: Belgija, Danska,
Francuska, Irska i Italija.

3. Izdavanje izvoda iz matičnih knjiga

Bečkom Konvencijom o izdavanju izvoda iz matičnih knjiga na više

jezika od 8. septembra 1976.godine propisani su posebni obrasci na kojima države
članice, za potrebe korišćenja u inostranstvu, izdaju višejezične izvode iz matičnih
knjiga kojima se konstatuju činjenice rođenja, zaključenja braka ili smrti. Konvenciju
je ratifikovalo 17 država. Prihvatanjem ove Konvencije, između država članica
prestaje da važi pariska Konvencija o izdavanju nekih izvoda iz matičnih knjiga
namenjenih inostranstvu od 27. septembra 1956. godine.

4. Obaveštavanje o propisima

Od multilateralnih međunarodnih ugovora ovim pitanjima se bavi Evropska

konvencija o obaveštenjima o stranom pravu. Ova Konvencija Saveta Evrope
usvojena 7. juna 1968.g. a stupila na snagu 17. decembra 1969.g. sa ciljem da
između država članica omogući razmenu obaveštenja o njihovom materijalnom i
procesnom pravu u građanskopravnoj i privrednopravnoj oblasti, kao i u materiji
organizacije pravosuđa. Predviđa formiranje nacionalnih organa za vezu – agencija
za prijem i za prenos zahteva za obaveštenje o stranom pravu, koji moraju biti
ministarski resor ili neki drugi državni organ. Zahtev za obaveštenjem treba da potiče
od nekog pravosudnog organa i to samo onda kada je postupak zaista pokrenut. U
zahtevu se navodi pravosudni organ od kojeg zahtev potiče kao i priroda slučaja, sa
što preciznijim pitanjima u pogledu kojih se želi obaveštenje. Dostavljanje
obaveštenja o stranom pravu je besplatno, a izuzetno uz naplatu troškova i to uz
prethodnu najavu i saglasnost strane ugovornice koja traži obaveštenje. Uz ovu
konvenciju donet je i dopunski Protokol 15. marta 1978.g. koji je stupio na snagu
31. avgusta 1979.g.

5. Međunarodni ugovori u porodičnim stvarima

Brak. U okrilju Ujedinjenih nacija doneta je Konvencija o pristanku na brak,

o minimalnoj starosti za sklapanje braka i o registrovanju brakova od 10.
decembra 1962., kao i dve konvencije Haške konferencije za međunarodno privatno
pravo - Konvencija o sklapanju braka i o priznavanju punovažnosti braka od
14. marta 1978. i Konvencija o zakonu koji se primenjuje na bračnoimovinski režim
od 14. marta 1978 Pored navedenih, treba pomenuti i hašku Konvenciju o
priznavanju razvoda i rastave od stola i postelje od 1. juna 1970. godine, koja je
stupila na snagu 24. avgusta 1975. godine.
Roditeljsko pravo. Četiri konvencije tiču se odnosa roditelja i dece:
Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i
saradnji u vezi roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece od 19. oktobra
1996., Konvencija o nadležnosti organa i o zakonu koji se ima primenjivati u
pogledu zaštite maloletnika od 5.oktobra 1961., Evropska konvencija o pravnom
statusu dece rođene izvan braka od 15. oktobra 1975., Konvencija o
gradjanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980.
U Savetu Evrope je polovinom 2002. godine usvojena Konvencija o kontaktima u
vezi s decom, koja se bavi pitanjima odnosa roditelja i dece.
Izdržavanje. Ovde su u pitanju četiri konvencije: Konvencija o ostvarivanju
alimentacionih zahteva u inostranstvu od 20. juna 1956., Konvencija o zakonu
koji se primenjuje na neke slučajeve izdržavanja od 2. oktobra 1973.,
Konvencija o priznanju i izvršenju odluka koje se odnose na izdržavanje od 2.
oktobra 1973., Konvencija između država članica Evropskih zajednica o
olaksanju procedura za povraćaj datog izdržavanja od 6. novembra 1990.
Izdržavanje dece uređuju još dve haške konvencije: Konvencija o zakonu koji se
primenjuje na obaveze izdržavanja prema deci od 24. oktobra 1956., koja je stupila
na snagu 1. januara 1962.godine, kao i Konvencija o priznanju i izvršenju odluka u
oblasti obaveznog izdržavanja dece od 15. aprila 1958., koja je stupila na snagu
takođe 1. januara 1962. godine.
Usvojenje. Od multilateralnih dokumenata ovde su sadržani: Evropska
konvencija o usvojenju dece od 24. aprila 1967., kao i Konvencija o zaštiti dece i
saradnji u oblasti inostranog usvojenja od 29. maja 1993. godine. Ovu oblast
uređuje i haška Konvencija o nadležnosti organa, merodavnom pravu i
priznanju odluka koje se odnose na usvojenje od 15. novembra 1965., koja je
stupila na snagu 23. oktobra 1978. godine.
Starateljstvo. Oblast starateljstva na međunarodnom planu uređuje
Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o
ponovnom uspostavljanju odnosa staranja od 20. maja 1980. godine.

6. Međunarodne ostavine

U oblasti zaostavština od značaja su četiri konvencije: Konvencija o

jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta od 26. oktobra
1973., Konvencija o sukobima zakona u pogledu oblika testamentarnih
odredaba od 5. oktobra 1961., Konvencija o međunarodnom upravljanju
ostavinama od 2. oktobra 1973. i Konvencija o ustanovljenju obrazaca za
registraciju testamenta od 16. maja 1972. godine. Treba navesti i hašku
Konvenciju o zakonu koji se primenjuje na nasleđivanje dobara od 1. avgusta
1989. godine.

7. Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka

Haška konferencija za međunarodno privatno pravo koja se decenijama bavi

pitanjem priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka u građanskim stvarima, donela
je 1971. godine Konvenciju o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka u
građanskim i trgovačkim stvarima. Ova Konvencija se ne primenjuje na odluke
kojima je meritorno odlučeno: o pitanjima ličnog statusa lica, o ličnim i imovinskim
odnosima koji proističu iz porodičnog prava, o statusu pravnog lica, o alimentacionim
potraživanjima, o raspravljanju zaostavštine, o stečaju, poravnanju i sl., o pitanjima iz
socijalnog osiguranja, o nuklearnim štetama, kao i o fiskalnim obavezama.
Konvencija utvrđuje uslove i propisuje postupak za priznanje i izvršenje. Uz ovu
Konvenciju donet je istovremeno i dopunski Protokol. Ova konvencija nije
ratifikovana.
Evropska unija, polazeći od činjenice da je u uslovima međusobne
povezanosti i slobodne trgovine kakva postoji u Uniji za pravnu sigurnost fizičkih i
pravnih lica neophodno ojačati pravnu zaštitu kroz ustanovljenje međunarodne
nadležnosti sudova i olakšanu proceduru izvršenja sudskih presuda, drugih
autentičnih pravnih isprava i sudskih poravnanja, posvetila je značajnu pažnju
priznanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim stvarima usvajajući dve
konvencije: Konvencija o sudskoj nadležnosti i izvršenju presuda u
građanskim i trgovačkim stvarima (Brisel, 1968) i Konvenciju o nadležnosti i
izvršenju presuda u građanskim i trgovačkim stvarima (Lugano, 1988). Obe
Konvencije se primenjuju na građanske i trgovačke stvari bez obzira na prirodu suda
ili tribunala koji je odlučivao, s tim što su isključene stvari koje se tiču: statusa ili
pravne sposobnosti fizičkih lica, svojinskih prava koja proističu iz bračnih obaveza,
testamenta i nasleđa, stečajeva, likvidacije nesolventnih kompanija, socijalne zaštite,
kao i arbitražne stvari.
Briselska konvencija i Konvencija iz Lugana sadrže odredbe o jurisdikciji
(opšta sudska nadležnost, posebna sudska nadležnost, nadležnost u stvarima
osiguranja i potrošačkih ugovora, isključiva sudska nadležnost i sporazum o
nadležnosti), litispendenciji, privremenim i zaštitnim merama, uslovima priznanja i o
nadležnosti sudova i proceduri izvršenja stranih sudskih odluka u građanskim i
trgovačkim stvarima. U postupku priznanja i izvršenja ni u kom slučaju nije
dozvoljeno preispitivati suštinu (meritum) strane sudske odluke. Radi postizanja
jednoobraznosti primene, Briselska konvencija i Konvencija iz Lugana zamenjuju
između država članica njihove ranije zaključene regionalne i bilateralne konvencije o
priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka, s tim što u međusobnom odnosu ove
dve multilateralne konvencije Konvencija iz Lugana, kao docnije zaključena,
predviđa i dalju nesmetanu primenu Briselske konvencije. Dakle, ove dve konvencije
funkcionišu samostalno, u istom cilju, s tim što Konvencija iz Lugana ima prednost u
primeni: a) kada se radi o tužbi protiv lica koje ima prebivalište na teritoriji države
koja nije članica Evropske unije, b) u slučaju kada ta Konvencija prenosi nadležnost
na sudove države nečlanice, c) u slučaju litispendencije, kada je postupak pokrenut
kako u državi članici Unije tako i u državi nečlanici, kao i d) u stvarima priznanja i
izvršenja kada država porekla sudske osluke ili zamoljena država priznanja i
izvršenja nije članica Evropske unije.
Kako Briselska konvencija i Konvencija iz Lugana isključuju priznanje sudskih
odluka koje se tiču bračnih stvari, u Evropskoj uniji usvojena je 1998. godine
Konvencija o jurisdikciji i priznanju i izvršenju presuda u bračnim stvarima
koja se primenjuje na građanske stvari koje se odnose na razvod braka, rastavu od
stola i postelje, poništaj braka i roditeljsko pravo.

8. Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka

U materiji trgovinskih odnosa i , s tim u vezi, i priznanja i izvršenja arbitražnih

odluka, međunarodni ekonomski interesi su relativno rano doveli do zaključenja dve
važne konvencije: ženevske Konvencije o izvršenju inostranih arbitražnih odluka
1927. godine i njujorške Konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih
odluka 1958. godine.
Ženevska konvencija predviđa uslove za priznanje stranih arbitražnih odluka,
razloge odbijanja priznanja i izvršenja, kao i dokumentaciju koju treba podneti uz
zahtev za izvršenje tih odluka. Ta konvencija se nadovezuje na Protokol o
arbitražnim klauzulama iz 1923. godine.
Njujorška konvencija je danas u širokoj primeni jer ju je prihvatilo preko tri
četvrtine država u svetu. Konvencija se primenjuje na priznanje i izvršenje
arbitražnih odluka u sporovima između fizičkih ili pravnih lica donetih na teritoriji neke
druge države, a ne one u kojoj se traži priznanje i izvršenje odluke. Ona se takođe
primenjuje i na arbitražne odluke koje se ne smatraju domaćim odlukama u državi u
kojoj se traži njihovo priznanje ili izvršenje.

B. Krivičnopravna oblast

1. Međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima

U okviru Saveta Evrope ovu oblast uređuje Evropska konvencija o

međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima od 20. aprila 1959.,
sa Dodatnim Protokolima od 18. marta 1978. i od 8. novembra 2001. godine.
Države članice ove Konvencije obavezale su se da jedna drugoj pružaju najširu
moguću pravnu pomoć u svim krivičnopravnim procedurama koje se, pre svega, tiču:
dostavljanja procesnih akata i sudskih odluka i to, po pravilu, neposrednom
dostavom primaocu, pozivanja pred sud svedoka, veštaka i lica protiv kojih se vodi
krivični postupak, razmene podataka iz kaznene evidencije, dostavljanja i izvršenja
zamolnica, razmene obaveštenja o presudama itd. Konvencija se ne primenjuje na
izvršenje odluka o hapšenju kao ni na izvršenje krivičnih presuda, a takođe ni na
vojna krivična dela koja izuzev ukoliko ona predstavljaju obična krivična dela. Po
ovoj konvenciji pravna pomoć se može odbiti ako se zahtev odnosi na politička
krivična dela ili dela povezana s tim delima, ili na fiskalna krivična dela. Dodatni
protokol iz 1978.godine, međutim, uključuje fiskalna krivična dela predviđajući da
države članice neće odbiti pružanje pravne pomoći po Konvenciji samo zbog toga
što se zahtev odnosi na krivično delo fiskalne prirode. Drugi dodatni Protokol iz
2001. godine, pak, vrši obimnu reviziju Konvencije iz 1959. godine predviđajući šire,
nove i savremene oblike i metode pravne pomoći u krivičnim stvarima: privremeni
transfer lica lišenog slobode na teritoriju zemlje molilje, saslušanje svedoka ili
veštaka putem videokonferencije, saslušanje putem telefonske konferencijske veze,
praćenje osumnjičenog izvan teritorije države članice, saradnja u vođenju tajnih
istraga, formiranje zajedničkih istražnih timova, dogovaranje mera za zaštitu
svedoka, dostavljanje i zaštita ličnih podataka i dr.
U državama članicama Evropske unije pravnu pomoć u krivičnim stvarima
uređuje Konvencija o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima između
država članica Evropske unije od 29. maja 2000., sa Protokolom od 16. oktobra
2001. godine. Cilj Konvencije je da poboljša krivičnopravnu saradnju između država
članica Evropske unije, a posebno implementaciju Evropske konvencije o
međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima od 20. aprila 1959. sa
Protokolima i odredbe Šengenskog sporazuma koje se odnose na krivičnopravnu
saradnju. Zahtevi za uzajamnu pravnu pomoć se, po pravilu, direktno razmenjuju
između nadležnih sudskih organa. Kao posebne oblike pravne pomoći u krivičnim
stvarima Konvencija navodi: privremeni transfer lica pritvorenih radi istrage, sudsku
raspravu putem videokonferencije, kontrolisanje isporuka, formiranje zajedničkih
istražnih timova i vođenje zajedničkih istraga, prisluškivanje i presretanje
telekomunikacija, zaštita ličnih podataka itd. Konvencija je dopunjena Protokolom
2001. godine koji ima za cilj preduzimanje dodatnih mera na polju uzajamne pomoći
u krivičnim stvarima radi suprostavljanja, pre svega, organizovanom kriminalu,
pranju novca i finansijskom kriminalu.
I brojne druge multilateralne konvencije sadrže odredbe o krivičnopravnoj
saradnji država i međusobnoj pravnoj pomoći njihovih sudova 2, posebno one koje
uređuju pitanja terorizma, organizovanog kriminala i korupcije, o kojima će docnije
biti reči

2. Ekstradicija

Evropska konvencija o ekstradiciji iz 1957. godine je jedan od najvažnijih

međunarodnih dokumenata u oblasti krivičnopravne saradnje između država. Strane
ugovornice, a to su skoro sve države članice Saveta Evrope, tom konvencijom su se
obavezale da će izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog

2
Odredbe o krivičnopravnoj saradnji sadrže i sledeće ratifikovane konvencije: Konvencija Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog
prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci (1988), Evropska konvencija o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na
sportskim priredbama, posebno na fudbalskim utakmicama (1985), Evropska konvencija o međunarodnim posledicama
oduzimanja prava na vožnju motornog vozila godine (1991), kao i još neratifikovane: Evropska konvencija o kontroli pribavljanja
i držanja individualnog vatrenog oružja (1978) i Konvencija Saveta Evrope o krivičnopravnoj zaštiti životne sredine (1998). Ova
poslednja utvrdjuje obavezu strana ugovornica da za štetne radnje kojima se ugrožava životna sredina, u svojim propisima
predvide posebna krivična dela i administrativne prekršaje sa mogućnošću izricanja krivičnih sankcija uključujući i mere
konfiskacije sredstava i dobiti učinilaca tih protivpravnih akata.
dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih
organa države molilje. U obzir za izdavanje dolaze ona lica koja se gone ili traže
zbog učinjenog krivičnog dela za koje je kao najveća kazna propisana kazna lišenja
slobode ili mere bezbednosti od najmanje godinu dana ili stroža kazna, a ako se radi
o meri ili kazni izrečenoj na teritoriji strane molilje, njeno preostalo trajanje treba da
bude najmanje četiri meseca. Konvencijom je isključeno izdavanje za politička
krivična dela, za vojna krivična dela i za fiskalna krivična dela. Svaka država ima
pravo da odbije izdavanje sopstvenih državljana. Konvencija razrađuje slučajeve
kada ekstradicija može biti odbijena i iz drugih materijalnopravnih i proceduralnih
razloga (kad je delo izvršeno na teritoriji zamoljene strane, kad je u zamoljenoj državi
u toku krivični postupak protiv istog lica za isto delo, zbog načela ne bis in idem, iz
razloga zastarelosti, zbog nepotpune dokumentacije itd.). Predviđena je i mogućnost
predaje zaplenjenih predmeta koji se u trenutku hapšenja nađu kod traženog lica ili
budu naknadno otkriveni, a koji potiču od krivičnog dela ili mogu poslužiti kao
dokazni materijal. Dodatnim Protokolom iz 1975. godine uz ovu Konvenciju
precizirano je da se političkim krivičnim delima neće smatrati: zločini protiv
čovečanstva predviđeni Konvencijom UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida, krivična dela predviđena Ženevskim konvencijama, kao i druga slična
kršenja ratnih zakona i ratnih običaja. Učinioci takvih krivičnih dela podležu
ekstradiciji. Drugim dodatnim Protokolom iz 1978.godine predviđena je
mogućnost ekstradicije i za tzv. fiskalna krivična dela, a, uz to, Konvencija je
dopunjena odredbama o suđenju u odsustvu i odredbom o isključenju ekstradicije u
slučaju amnestije.
Ekstradicija je predmet međunarodne regulative i u državama članicama
Evropske unije. Uz Sporazum iz 1989. godine i Konvenciju iz 1995. godine koji
se odnose na pojednostavljenje ekstradicione procedure, države članice
Evropske unije su 1996.godine usvojile Konvenciju o ekstradiciji između država
članica Evropske unije. Ekstradicija će biti odobrena kada su u pitanju krivična dela
koja su po zakonima države članice koja podnosi zahtev kažnjiva lišavanjem slobode
ili kaznom zatvora od najmanje dvanaest meseci, a po zakonima države članice kojoj
se podnosi zahtev – kaznom lišavanja slobode ili kaznom zatvora od najmanje šest
meseci. Konvencija predviđa liberalniji režim ekstradicije od istoimene Konvencije
Saveta Evrope iz 1957. godine, posebno kada je reč o tzv. političkim i fiskalnim
krivičnim delima. Ova Konvencija predviđa da ekstradicija ne može biti odbijena
samo iz razloga što je traženo lice državljanin države članice kojoj se podnosi
zahtev, ali uz mogućnost da država članica stavi rezervu i isključi primenu te
odredbe ili primenu uslovi određenim specifičnostima. U okviru globalne
krivičnopravne saradnje, Evropska unija i Sjedinjene Američke Države su 25. juna
2003. godine zaključile poseban Sporazum o ekstradiciji.
Od 2004. godine u Evropskoj uniji cirkuliše novi sistem ekstradicije - Evropski
nalog za hapšenje - European arrest warrant (EAW), koji je usvojen Odlukom od
13. juna 2002. godine. Odluka je stupila na snagu 7. avgusta 2002. godine, a
države članice EU trebale su najkasnije do 31. decembra 2003. godine da
usaglase svoje propise sa ovim novim međunarodnim krivičnopravnim
institutom, koji menja klasičnu predstavu o suverenitetu država (predaja
obuhvata i sopstvene državljane). Evropski nalog za hapšenje, kao svojevrsna
simbioza međunarodne poternice i zahteva za ekstradiciju, postao je
operativan u celoj Evropskoj uniji od 1. januara 2004. godine. Do januara 2005.
godine implementirale su ga 24 države-članice Evropske unije a potom i 25-ta,
Italija u kojoj je stupio na snagu 14. maja 2005. godine. Prvi Evropski nalog za
hapšenje izdala je Španija i on danas uveliko cirkuliše u Evropi kao instrument koji
postojeći postupak ekstradicije višestruko pojednostavljuje i skraćuje. Prema
Izveštaju Komisije Evropskog Saveta od 23. februara 2005., objavljenom na web-
sajtu EU, do septembra 2004. godine izdata su 2.603 Evropska naloga za hapšenje,
od toga su 653 lica uhapšena a 104 predata državama koje su ih tražile.

3. Transfer krivičnog postupka

Transfer krivične procedure uređuje Evropska konvencija o prenosu

postupka u krivičnim stvarima koju je Savet Evrope usvojio 1972. Cilj ove
konvencije je da instrumentima međunarodne saradnje obezbedi nesmetano
vođenje krivičnog postupka, posebno prevazilaženje problema koji proizilaze iz
sukoba nadležnosti sudova. Kad je u nekoj državi ugovornici neko lice osumnjičeno
da je učinilo krivično delo, ta država može da zatraži od druge strane ugovornice da
pokrene postupak u slučajevima i pod uslovima predviđenim Konvencijom. Države
ugovornice mogu jedna od druge da zatraže i preuzimanje krivičnog postupka u kom
slučaju može doći do prenosa krivičnog postupka započetog u jednoj državi, u drugu
državu. Konvencija posebno uređuje pravne efekte tog prenosa kako u državi molilji,
tako i u zamoljenoj državi, predviđajući i poštovanje pravila ne bis in idem.
U ovoj materiji 1990. godine zaključen je i Sporazum između država članica
Evropskih zajednica o transferu postupka u krivičnim stvarima.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Rezolucijom 45/118 od 14.
decembra 1990. godine Model ugovora o transferu postupka u krivičnim stvarima.

4. Izvršenje stranih krivičnih presuda - transfer osuđenih lica

Konvencija o transferu osuđenih lica doneta je u okviru Saveta Evrope

1983. godine sa ciljem razvijanja međunarodne saradnje u oblasti krivičnog
zakonodavstva, stvaranja efikasnijeg pravosuđa i bolje resocijalizacije osuđenih lica.
U interesu je tih ciljeva da se stranim licima lišenim slobode zbog izvršenog krivičnog
dela, omogući izdržavanje kazne u sredini iz koje potiču. Transfer osuđenog lica,
koji podrazumeva prebacivanje tog lica sa teritorije jedne države ugovornice na
teritoriju druge države ugovornice može tražiti kako država izricanja kazne, tako i
država izdržavanja kazne. Državu izdržavanja kazne obavezuje pravna priroda i
trajanje izrečene kazne, ali je ona, pod određenim uslovima može menjati. Kako
država izricanja kazne tako i država izdržavanja kazne može da odobri pomilovanje,
amnestiju ili ublažavanje kazne. Uz ovu Konvenciju donet je 1997. godine Dodatni
Protokol koji se odnosi na lica koja su pobegla iz države koja izriče presudu i na
osuđena lica koja mogu biti prognana ili deportovana.
U vezi s gornjom Konvencijom, usvojen je i Sporazum između država članica
Evropskih zajednica od 25. maja 1987. godine o primeni Konvencije Saveta Evrope
o transferu osuđenih lica.
Evropska konvencija o međunarodnom važenju krivičnih presuda
usvojena je od strane Saveta Evrope 1970. godine ima za cilj sprovođenje
zajedničke kriminalne politike država članica usmerene na zaštitu društva i bolju
rehabilitaciju prestupnika. Konvencija uvodi pojam. "evropska krivična presuda" pod
kojom se podrazumeva svaka konačna odluka koju donese krivični sud države
ugovornice kao rezultat vođenog krivičnog postupka. U svom prvom delu Konvencija
se bavi izvršavanjem evropskih krivičnih presuda, i to: kazni lišenja slobode,
novčanih kazni. konfiskacija i diskvalifikacija (npr. mera oduzimanja vozačke
dozvole), koje su izrečene u jednoj državi a izvršavaju se u drugoj državi ugovornici.
U drugom delu Konvencija sadrži odredbe o međunarodnim posledicama evropskih
krivičnih presuda.
U sklopu saradnje država članica protiv kriminaliteta Savet Evrope usvojio je i
Evropsku konvenciju o nadzoru uslovno osuđenih ili uslovno oslobođenih lica
od 30. novembra 1964. godine– „Međunarodni ugovori“, br. 4/1991, koja ima za cilj
da povodom sudskih odluka donetih u jednoj državi članici obezbedi na teritoriji
drugih država članica, s jedne strane, resocijalizaciju uslovno oduđenih ili uslovno
oslobođenih delinkvenata a, s druge strane, izvršenje kazne u slučaju kada uslovno
osuđeno ili uslovno oslobođeno lice ne zadovolji presudom propisane uslove.
Države članice Evropskih zajednica donele su Konvenciju o izvršenju
stranih krivičnih presuda od 13. novembra 1991. godine, polazeći od potrebe da
se u evropskom prostoru u kome neće postojati unutrašnje granice i u kome se
slobodno kretanje ljudi mora garantovati jedinstvenim evropskim propisima, mora
obezbediti jačanje međusobne saradnje država članica u sudskim stvarima i u
izvršenju krivičnih osuda. Ove države donele su i Konvenciju od 25. maja 1987.
godine o izbegavanju dvostrukog kažnjavanja, koja predviđa da licu, prema
kojem je suđenje okončano u jednoj državi članici tako što mu je izrečena kaznena
mera koja je u postupku izvršavanja ili koja se na osnovu zakona države u kojoj je
presuda doneta više ne može izvršiti, ne može na osnovu istih činjenica suditi u
drugoj državi članici.
Izvršenje krivičnih presuda izrečenih od strane Medjunarodnog tribunala za
krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja medjunarodnog humanitarnog
prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (Haški Tribunal)
uređeno je pravnim aktima toga suda. Isto tako, izvršenje presuda stalnog krivičnog
suda osnovanog u Rimu 1998.godine uređeno je Statutom toga suda.