Robert

Džejms Voler

HILJADU
SEOSKIH PUTEVA
Epilog
Mostova okruga Medison
 Naslov originala
Robert James Waller
A THOUSAND COUNTRY ROADS
 Još jednom,
za lutalice,
namernike,
poslednje kauboje.

I za sve one čitaoce

koji su se raspitivali za ostatak priče.

Ukratko, knjiga završetaka.

 Izjave zahvalnosti

Hvala Majku i Džin Hardi iz Ajron mauntin presa i Džon M. Hardi pablišinga što su prihvatili da
objave ovu knjigu, a posebno Džin za savesno priređivanje rukopisa. Veliko priznanje se mora odati
Lindi Bau, koja ne samo što je pročitala i dala svoje komentare na prvobitni nacrt rukopisa, već je
odredila i naslov knjige, nakon što je barem pedesetak drugih bilo razmotreno i odbačeno. Zahvalan
sam i brojnim bliskim prijateljima koji su pročitali ranu verziju knjige. Iako sam posetio Big Sur
nekoliko puta tokom svojih istraživanja, Arlin Hes iz biblioteke u Karmelu u Kaliforniji odgovorila
mi je na nekoliko dodatnih pitanja o toj oblasti, a od pomoći su isto tako bili Istorijsko društvo Big
Sura, biblioteka Henri Miler i Trgovačka komora u Astoriji u državi Oregon. Zahvalan sam
fotografu Lindi Solomon za dopuštenje da sliku, na kojoj smo graničarski ovčarski pas Džek i ja,
upotrebim na koricama prvog izdanja. Najzad, hvala mom zastupniku Aronu Pristu za savete i
istrajnu trpeljivost prema mom osobenjaštvu.
 Piščeva napomena

Postoje pesme koje slobodno izlaze iz trave sto cveta plavim cvetićima, iz prašine hiljada seoskih
puteva. Ovo je jedna od tih pesama.

Ovim rečima započeo sam knjigu pod naslovom Mostovi okruga Medison. Ali postojale su zapravo
dve priče. Priče ponekad moraju sačekati na svoj red, kako ne bi narušile stvari koje imaju prvenstvo.
Tokom godina, od čitalaca Mostova pristizala su pisma, od muškaraca i žena, od tinejdžera oba pola,
od vozača kamiona, domaćica, advokata, pilota, naftaških radnika. Stotine, možda i hiljade pisama, sa
ljubaznim mislima i lepim željama, sa svih strana sveta.
Dobar deo onih koji su mi pisali želeo je da sazna više o Robertu Kinkejdu i Frančeski Džonson,
o njihovim životima i onome što im se dogodilo nakon što su zajedno proveli četiri dana u okrugu
Medison u Ajovi. Živeći mirnim, povučenim životom na udaljenom pustinjskom ranču, vrativši se
studijama ekonomije, matematike i džez-gitare, nisam osećao poriv da nastavim pisanje i nanovo se
latim svojih istraživačkih beležaka.
Pa ipak, u izvesnom trenutku, bez sasvim jasnog razloga, nakon što sam pročitao još jedno
pismo u kome su tražena dodatna obaveštenja, odlučio sam da saopštim i ostatak priče.
Oduvek su me zbunjivale neverovatnosti, priroda slučaja. Mostovi okruga Medison, mala
pripovest smeštena u kratko vreme, knjiga izvorno napisana kao poklon za porodicu i prijatelje,
knjiga za koju se nikad nisam nadao da će biti objavljena niti sam takve namere imao dok sam je
pisao, sada je prevedena na trideset i pet a možda i više jezika. Knjiga koja je izašla iz jeftinog
štampača u vreme kada sam koristio softver od pet dolara na brundajućem kompjuteru marke „zenit
286“.
Stoga, za one među vama koji su se raspitivali i za sve one koje je ponela slična radoznalost, evo
ostatka priče. Onima koji nisu pročitali Mostove knjiga će se možda učiniti nedovoljno samostalnom.
Oni koji su Mostove pročitali biće, po svemu sudeći, iznenađeni neočekivanom srećom koju je
Robert Kinkejd iskusio docnije u životu.

Robert Džejms Voler

U planinama Del Norte
velike pustinje Teksasa,
na Novogodišnje veče 2001.
 1
Robert Kinkejd

I tako:
Zavitlaj nanovo veliko uže,
možda ne onako drčno i visoko
kako si nekad činio,
pa ipak s hukom
i osećajem
da je krug iznad tebe
i da sunce prosijava kroz omču;
pod uzvitlanim užetom
senke se sire
i sve se svodi
na poslednje stvari,
na ponovne pokušaje...

... na neminovnosti i na dug, krivudav put od ljuljuškanja u mraku majčine utrobe do onog što se
zbiva danas: magla nad Pjudžet Saundom i sedenje u Sortijevom baru utorkom uveče, dok tenor
saksofon Noćne Ptice meditira na temu „Jesenjeg lišća“.
Na pomolu je, po svemu sudeći, kraj sezone, a još uvek si sam, dok se brujanje frižidera
prepliće sa zvucima uspomena. Poslednji kauboji i slične stvari. Oni koji su ti utrli put odlaze ili ih
više nema, Iris pakuje svoju dugu, a davnašnji školarci su mrtvi. Sada su tu samo zvuci uspomena,
brujanje frižidera i tenor Noćne Ptice utorkom uveče.
Sve je moglo biti drugačije u nekom drugom životu. Moglo je ispasti dobro za tebe i za ženu.
Ona je bila tvoja jedina šansa, pa ipak, kad se osvrneš na ono što se dogodilo, jasno je da šanse
uopšte nije bilo. Uvek si to znao, verovatno i u ono vreme.
Sam čin odlaska, napuštanja onoga što je imala, pretvorio bi je u osobu drugačiju od one sa
kojom si proveo te dane i noći. Odluka i čin pretvorili bi je u nešto drugo. Pa ipak, da ti se priklonila,
bio si spreman da prihvatiš izazov i stvari rešavaš u hodu.
Sada, u rano jutro novembra 1981, prohladna magla širi se nad vodom. I hrpa poštanskih
pošiljki počiva na kuhinjskom stolu kupljenom za pet dolara na rasprodaji polovnih stvari. Dovukao
si ga ovde trajektom pre mnogo godina, pošto je stambena zgrada u Belingemu sravnjena sa
zemljom da bi se izgradio tržni centar. Koverte sa obeležjima zvaničnosti - državne stvari - ljudi iz
Udruženja veterana i Socijalnog osiguranja koji još pokušavaju da te nađu. Ne pada im na pamet da
možda ne želiš da čuješ za njih, da ti nije potrebno ništa od onoga što nude. Koverte označene sa:
„Vratiti pošiljaocu“.
Pa ipak je to nekakva pošta u vreme kad se u sandučiću zatiče malo šta izuzev oglasa od ljudi
koji pokušavaju da te privole da kupiš stvari za koje ne mariš, stvari kao što je kućni teatarski sistem.
Pitaš se -šta do đavola uopšte predstavlja kućni teatarski sistem? Pa čak i kad bi imao novca da ga
kupiš, a nemaš ga, šta bi činio sa njim?
U šezdeset osmoj godini, Robert Kinkejd zategnu izlizani narandžasti treger i prevuče drugom
rukom po vratu zlatnog retrivera po imenu Hajvej1. Pripali „kemel“ i odšeta do prozora. Odnekud iz
magle, ili iza magle, dopiralo je potmulo brujanje tegljača koji radi u luci Sijetla.
Kinkejd otvori gornju ladicu četvorodelne vitrine kraj prozora. Nizovi fotografskih slajdova
visili su u plastičnim okvirima, s njegovim životom u tim okvirima, po pet u nizu i dvadeset na
svakoj stranici. Beše to život čoveka koji je dane proveo tragajući za dobrim svetlom. On nasumice
odabra stranicu i podiže je spram stone lampe. Na prvom slajdu beše lučki radnik iz Mombase,
nabreklih mišića i širokog osmeha ispod pletene kape. To je bilo 1954, pre dvadeset sedam godina.
Na drugom beše mladunče foke, pogleda uprtog pravo u objektiv: godina 1971. i ledene sante
Njufaundlenda. Zatim je sledio moreuz Malake, sa ljudima što polaze na more u čamcu sa šest vesala,
ribareći pomoću udica s mamcima, sa slabom nadom na uspeh u izlovljenim vodama. Nakon toga,
letnji snimak u poljima Baskije. A onda hladni jun na Bufortskom moru, kuda je nekada brodio
Amundsen. I tigar što izlazi iz visoke trave na obalama jezera Perijar u južnoj Indiji. Slajd u drugom
nizu predstavljao je čaplju što se pomalja kroz jutarnju vlagu u blizini Port Taunzenda, slika koja je
umnogome podsećala na zvuk saksofona Noćne Ptice u četvrtoj kadenci „Prefinjene dame“.
Nadalje, kampezino devojka u Meksiku, koja stoji u polju i gleda ga preko ramena, s naherenim
slamnatim šeširom i haljinom od grubog sukna, čije su ime i selo bili čitko ispisani sa jedne strane
slajda: Marija de la Luz Santos, Celaja, Meksiko, 1979. Bio je to njegov poslednji veći angažman za
časopis - niskobudžetni posao u kome je na kraju morao potrošiti i nešto vlastitog novca da bi stvar
izveo kako valja. Zapita se kakva je sudbina Marije de la Luz Santos, ako još uvek živi u istom selu i
bavi se poljskim radovima.
U sledećem nizu video se jesenji zalazak sunca u Severnoj Dakoti, i grubo lice sa tamnim
naočarima koje pogledava s prozora velike narandžaste mašine: Džek Kannajn, kombajner žita,
poljoprivredni posed južno od Grand Forksa, 1975.
Hiljade fotografija u arhivi. Robert Kinkejd je zadržao samo najbolje, a njegovi aršini bili su
izuzetno strogi. Suvišne stvari odbacivao je i spaljivao tokom sortiranja. Za svaku od sačuvanih slika
gotovo savršeno je pamtio vreme, mesto i svetlosne uslove u trenutku okidanja. Čak i mirise koji su
ga okruživali. Jezero Perijar prizivalo je u sećanje miris karija, snimak iz Baskije uzvraćao je
začinjenim kozjim mesom. Snimci sa Buforta odražavali su manje zanimljivo kulinarsko iskustvo,
većinom jednoličnu kampersku hranu, ponekad ribu, pojedenu s nogu pod mrežom za komarce.
Poslednji slajd u okviru predstavljao je nerazgovetni prizor stenja i vode. Snimao je hridine
Akadije 1972. godine i okliznuo se upravo u trenutku kad je pritisnuo okidač, pavši na pesak s visine
od desetak metara. Sačuvao je snimak kao uspomenu na odvažnost i glupost, i na tanku liniju koja ih
razdvaja. Slomljeni članak nikad nije valjano srastao, ponajviše zbog toga što je zanemario lekarski
savet i počeo naporno da radi pre nego što je kost imala dovoljno vremena da zaceli. On vrati okvir
na svoje mesto i ovlaš se osloni na otvorenu ladicu, prstiju sklopljenih preko nanizanih slajdova.
U prednjem delu ladice nalazio se veliki omot od manila hartije, sa pismima koja je godinama
pisao, ali ih nikada nije poslao Frančeski Džonson. Kraj omota je bila arhivska kutija sa fotografskim
otiscima. Robert Kinkejd izvadi kutiju i raščisti prostor na kuhinjskom stolu, gurnuvši u stranu
prljavo posuđe, oglase i pisma Udruženja veterana readresirana na pošiljaoca. Spustivši se na stolicu
i pažljivo otvorivši kutiju, on stavi naočare s metalnim okvirom i podiže list zaštitne hartije. Zagleda
se u ženu na gornjoj fotografiji.
 Šesnaest godina ranije, oslanjajući se na stub ograde, Frančeska Džonson mu se osmehivala u
svom starom džinsu i majici kratkih rukava. Crno-bela tehnika joj je savršeno pristajala, ocrtavajući
linije njenog tela i lica upravo na način kako je tada izgledala. Kada je prvi put razvijao snimak, na
papiru se njen lik pojavio kao duh iz prošlosti. Najpre prazna hartija, potom blagi obrisi livade,
ograde i ljudskog tela, a potom Frančeska u punom kontrastu, u zoru jedne srede avgusta 1965.
Frančeska, koja mu prilazi iz posude za razvijanje.
Robert Kinkejd se udubi u fotografiju, na način kako je to činio stotinama puta tokom godina
koje su protekle od kako je bio sa njom. U kutiji je bilo dvadeset i šest njenih fotografija, ali ova mu
beše najdraža. Ništa izuzetno, samo jutro i Frančeska, s grudima pritešnjenim i jasno ocrtanim na
tankoj pamučnoj tkanini.
On položi ruke na sto kraj kutije, razmaknu duge mršave prste i oseti dodir njene kože od pre
mnogo godina. Oseti oblik njenog tela, nekakvu taktilnu memoriju što je iz uma strujala ka prstima i
nazad. Ne pokrećući ruke, već samo um, mogao ih je ipak s lakoćom i nežnošću položiti na nju, na
Frančesku Džonson, obuhvatiti je sa svih strana.
Frančeska i njegova jedina šansa da odagna sve usamljene trenutke, prokleto jedinstvena prilika
za nešto drugo osim svih tih godina ćutnje i usamljenosti, puteva i buke avionskih motora što su ga
vodili svuda gde je svetlost bila povoljna. Zarad nje bi bio odustao od svega, od putovanja, pravljenja
slika, bilo čega. No, nedoumice su se bile isprečile ispred njih, teške nedoumice za nju. I ona je
donela odluku, ispravnu sa njenog stanovišta, i ostala pri njoj. Ostala je sa svojom porodicom u
Ajovi umesto da pođe sa njim.
Isuse, kako vratiti stvari unazad, pretočiti slike u osećaje, načiniti ih nepodnošljivo stvarnim i
opipljivim. Njegov stomak priljubljen uz njen, luk njenog tela u trenutku kad mu je prilazila,
prosijavanje zvezdane letnje noći kroz zavese spavaće sobe. Njen blagi osmeh i nemogućnost da
prestane da ga dodiruje, u postelji, narednog jutra, s rukama neprestano na njemu.
„Ako te ne dodirujem, bojim se da bi sve ovo moglo da se rasprši“, rekla mu je, smešeći se i
pribijajući se uz njega u trenutku dok je to izgovarala.
Pa ipak se raspršilo. Iščezlo je onog petka ujutru, kada je pošao stazom sa njene farme u južnoj
Ajovi; sunce je grejalo, drveće beše mirno i svet je odisao blagošću. Onog petka kada se uspravio na
stepeniku kamioneta po imenu Heri i osvrnuo niza stazu prema njoj, i dugo gledao pre nego što je
Herija polako usmerio na glavni put. Suze su mu navrle kada je potom još jednom osmotrio
Frančesku kako sedi na početku staze, prekrštenih nogu, rukama podbočivši glavu, u toploti i prašini
leta Ajove.
Ko, do đavola, tvrdi da plameni dogorevaju? Možda ponekad zatrepere, ali nikada potpuno ne
zgasnu.
Stari mitovi, uteha za one koji više ne žele da se opterećuju ženom i odgovornošću.
Posmatrajući fotografiju Frančeske Džonson, gladeći je rukama kroz milje i godine, požele da se sve
to ponovi, da se naga uvija pod njim i izgovara reči koje nije mogao uvek da razume, ali ih je ipak
razumeo. On oseti da se ukrućuje, i osmehnu se. Sama pomisao na nju još uvek je na njega tako
delovala.
Robert Kinkejd se maši za bočni džep farmerki i iz novčanika izvadi mali komad presavijene
hartije. Papir je bio zamazan i iskrzan od hiljada odmotavanja i deset hiljada čitanja reči Frančeske
Džonson, sa udenutim stihom V. B. Jejtsa.
Ako opet želite večeru „dok beli moljci lete“, dođite večeras pošto završite. Bilo koje vreme odgovara.

Njen rukopis iz jednog davnašnjeg leta, kada je avgust bio vreo a on sipao ledeni čaj u prostranoj
kuhinji njene farmerske kuće. Kasnije te večeri, zakačila je poziv za ivicu zasvođenog mosta,
Rozmen bridža, u okrugu Medison u Ajovi.
Kad bi samo još jednom mogao da razgovara sa njom, da joj kaže šta je osećao, kako je čitav
njegov život postao ispunjen u tih nekoliko dana. Zahvaliti joj se, ako ništa drugo, pogledati je, još
jednom videti njeno lice. Kad bi na raspolaganju imao samo jedan trenutak, da joj kaže da je još uvek
tu i da je voli. Sve je to bilo neostvarivo od samog početka, pored njene porodice i svega ostalog. On
se odmaknu, provuče ruke kroz sedu, kao i uvek razbarušenu kosu, što je sezala desetak centimetara
ispod kragne košulje. Konačne stvari, ponovni pokušaji, i put koji se još uvek pružao pred njim.
Poslednji kauboji treba još jednom da zavitlaju veliko uže. Mora to učiniti. Mora jahati umornog
konja sve dok ovaj ne poklekne, dok otupeli izdanak evolutivne staze jahača konačno ne uvene s
njegovim nestankom.
Sedeo je, pognut kraj magle nad vodom, magle pred vratima, pritisnut belezima godina. Pognut
na ivici... čega? Ništavila.
On nali šolju kafe, priđe ormanu i otvori ga. Na policama je počivala njegova oprema: pet
zaklopljenih objektiva u mekanim kožnim futrolama, dva aparata „nikon f“ i daljinomer uvijen u
debelo platno. Alatke profesionalca, stare i izlupane alatke, izgrebane i nagrizene metalnim
dugmadima i cibzarima, peskom i kamenjem irskih bespuća, truckanjem i tumbanjem tokom dugih
putovanja Herijem i u transkontinentalnim letovima ka Africi, Aziji ili kudagod.
U odeljku za duboko zamrzavanje u frižideru čuvao je poslednju rolnu niskoosetljivog filma
„kodakrom 2“. Kada su prestali da ga proizvode, kupio je pet stotina rolni i zamrznuo ih, trošeći ih
štedljivo, čuvajući ih za vlastitu upotrebu dok su se časopisi prestrojili na „kodakrom 64“.
Stvari su se dakle svele na ovo, kao što je oduvek i znao da će se naposletku dogoditi. Ono što je
elementarno: krv i kost, meso na kostima i misli u glavi, sve skupa pretvoreno u prah na kraju puta.
Ništa više od toga i ništa što bi moglo preinačiti veliki zamah onoga što je zapisano i utvrđeno od
čuvara sudbine. Kakav čudan, usamljen, tih život. Oduvek je bio od te vrste i takav je ostao. Izuzev
onih dana, ona četiri iskričava dana godine 1965.
Na to su se svele stvari, posle godina proteklih u hodanju po hridima Akadije i zatonima Roga
Afrike, posle sumraka u planinskom selu nad kojim se sklapa vaseljena i veselog plivanja u
prašumskim jezerima sa ćerkom trgovca svilom, kada je njen smeh jedva uspevao da odagna
svekoliku tišinu bar na trenutak. A pri tom, uvek svestan krika vremena, čilenja i osipanja te neobične
stvari koju nazivamo životom, uvek sa svešću da je sve tako prolazno. Radi, jedi, hodaj uspravno i
iznemogni naposletku. I posmatraj kako se sve svodi na arhivu prevučenu emulzijom, nepostojanom
kao što si i ti sam. Ostaju samo slike, tiha svedočanstva negdašnjih uzleta.

Indija,
ili Rog Afrike,
ili moreuz Malake,
uvek je isto:
ljudi na pesku,
i oni što upravljaju čunovima
kroz zalivske talase.
 Jedni odlaze
dok drugi posmatraju.
Sutradan,
radiće to isto
... nanovo.

Od trenutka kad mu je ideja sinula, više ga nije napuštala. On priđe prozoru i zagleda se u maglu.
Čak je i jutro izgledalo umorno, iako se tek promolilo.
Robert Kinkejd otvori kuhinjsku fioku. Tri neunovčena čeka od napornih slikanja u školama i na
umetničkim izložbama, ukupne vrednosti 742 dolara. Nisu to više slavni dani i avanturističke ture za
Nešenel džiogrefik, koje su ga odvodile svuda gde je svetlost bila dobra.
Još osamdeset sedam dolara u novčanicama. U konzervi od kafe punoj sitniša moglo je biti još
pedesetak. Novi motor u Heriju prešao je svega šezdeset osam hiljada milja. Stisnuti se, putovati bez
tereta, spavati u kamionetu ako bude potrebno. Mogao bi to da preduzme, da se još jednom tamo
zaputi, zajedno sa Hajvejom.
„Šta veliš, Hajvej, treba li to da uradimo? Da jednostavno odemo, vidimo Rozmen bridž, setimo
se starih stvari? Ništa više, samo da se još jednom nađemo u njenom domašaju. To je bolje nego da
ovde sedim i sažaljevam sebe, da gledam šta jesen radi sa lišćem i leptirima, da uzdišem za stvarima
koje se nikad neće ostvariti.“
Lako dahćući i mašući repom, Hajvej priđe i sede kraj Roberta Kinkejda.
„Pitam se kako sada izgleda. Da li se mnogo promenila?“
Napolju su se videla stabla borova, obavijena izmaglicom, sa kojih je kapala voda. Pas mlatnu
repom po podu od borovine, a potom još jednom.
Kad se, što po vlastitom izboru a što usled okolnosti, uglavnom vodi usamljenički život tokom
šezdeset i osam godina, misli se sabijaju u sebe jer nema nikog ko bi ih saslušao ili ih razumeo, čak i
kad bi ih čuo. Naposletku one ipak u nužnom poretku nasumice pokuljaju od svesti ka jeziku. Mozak
kao da više ne može da opstane u ćutanju i reči moraju da izađu kako bi ustupile mesto drugim
mislima.
Dan ili dva, možda svega nekoliko časova potpune samoće i obitavanja u svekolikoj tišini, za
većinu ljudi dovoljni su da se ovaj proces pokrene. Robert Kinkejd je proživeo život na taj način. Sa
sobom je razgovarao pripremajući scenu za fotografisanje ili kuvajući sebi obroke, mrmljajući o
dužini ekspozicije ili o začinima, o fotografskim aparatima ili sirevima. Pas je postao svesrdni
primalac Kinkejdovih otrgnutih misli i, bez obzira na smisao, bio je zadovoljan pukim zvukom reči
upućenih ka njemu ili mimo njega.
„Deca su joj sada odrasla, verovatno nekuda otišla. U svakom slučaju, nije bilo mogućnosti da je
vidim. Ne bih tačno znao ni kako da postupim da sam je ponovo sreo. Niti znam šta bi ona uradila. Do
vraga, možda su to bila samo ta četiri dana i ona je sve zaboravila. Za nju je to možda samo
uspomena koje i ne želi da se priseća.“
Robert Kinkejd je dobro znao da to nije tačno. Frančeska Džonson i on behu nerazdvojno
povezani dokle god ih sećanje služi. Nikad u to nije posumnjao. Na kraju svih puteva kojima je
prolazio tokom poslednjih šesnaest godina, bila je ona. Znao je, bio je uveren, da i ona mora osećati
isto. No, bol je ponekad bivao manji kad bi uobrazio da ona za njega više ne mari; oštricu u grudima
tad bi lakše podnosio, misleći na nju.
 Jedna velika ljubav, u trenutku poleta, kad mu je vetar dunuo u leđa a vaseljena oklevala, kakav
god da je bio njen naum. Trenutak poleta, kada je stari putnik ugledao plamen ognjišta, kada su
vozovi dospeli na odmorište i njihove sirene zamukle. Kada se na trenutak bilo prekinulo njegovo
kruženje oko Rilkeove drevne kule.
Frižider kraj njega začangrlja i vrati se u život. Robert Kinkejd popuši još jedan „kemel“, dva
puta se nakašlja i zagleda se u jutro pred sobom. Seti se kuhinje u staroj farmerskoj kući u Ajovi.
Verodostojan i gotovo nepogrešiv posmatrač kakav je inače bio u životu, izvežbanim okom fotografa
koje se i samo pretvorilo u prirodnu kameru, sve je mogao jasno predstaviti - kuhinju, pojedinosti.
Iskrzani linoleum i „formika“ sto, radio kraj sudopere i moljce oko svetiljke.
I Frančesku, kako ga posmatra, u ružičastoj haljini i belim sandalama. Frančesku Džonson, koja
se prepustila najvećem riziku u svom životu i pala mu u zagrljaj, kao i on njoj. Ako postoji greh,
njihov je bio zajednički, podjednako razmeren. Stajao je tamo te večeri, oslonjen na njen frižider,
posmatrao nju i mesto gde je porub haljine padao na butinu njene vitke, preplanule noge. Iza toga je
došao neumoljivi podstrek starih manira - neka su blagosloveni i prokleti u isto vreme - starih
manira što sve preplavljuju, poput zvuka udaljenog uličnog tanga koji se približava.
Stari maniri, na delu u izgužvanoj postelji u vreloj letnjoj noći, i klizanje po znoju Frančeskinog
stomaka, grudi i lica, i znoj na njegovim ramenima i licu, leđima i trbuhu. Stari maniri i matadorski
pase, smicanje crvenog plašta i graja udaljene gomile koja ne može da vidi događaj ali mu svejedno
aplaudira. Sve njene godine potisnute žudnje, i godine njegovog uzdržavanja, njihovo uzajamno
poniranje uz kapanje sveća i kiše što nailaze i nestaju, i neodlučna zora što je kružila nad poljima
južne Ajove.
Čim je svanulo, poveo ju je do livade i zamolio da se nasloni na stub ograde. Na tom mestu
pretočio ju je u sliku crno-belih nijansi, koja sada počiva u kutiji na stolu, u jednoj drugoj kuhinji, u
jutarnjoj magli Sijetla.
Treba još jednom zavitlati veliko uže. Unutrašnjost Herija bila je ispunjena vlagom i odisala je
duvanskim dimom. Isti postupak, namerno isti postupak kao i pre šesnaest godina. Kofer uglavljen
kraj rezervne gume u spremištu kamioneta i privezan kanapom za sušenje. Ovoga puta bez gitare;
nije svirao već godinama. Malo porazmislivši, on se vrati u baraku i izvuče gitaru sa mesta gde je
bila odložena kraj frižidera. Kofer beše plesniv i ko zna u kakvom je stanju bila gitara, stoga on i ne
pokuša da ga otvori. Slegnuvši ramenima, odnese instrument do kamioneta, priveza ga do kofera i
sve prekri ceradom. U trenutku kad je pritezao kanap, gitara se iz unutrašnjosti kofera oglasi slabim
reskim zvukom, kao da bi se mogla privoleti da zasvira kad bi bila izvađena iz tame i naštimovana.
Ranije bi Robert Kinkejd skočio iz spremišta kamioneta, no, sada on sede na ogradu i polako
kliznu dole, spustivši na tlo najpre zdravu nogu, a potom i onu koja bi ga izdala kad ne bi bio
dovoljno pažljiv.
Samo jedan ruksak, sa jednim aparatom „nikon f“ i jednim objektivom - njegovim omiljenim od
105 milimetara - i jedina preostala rolna filma „kodakrom 2“. Samo jedna rolna za ekspediciju zvanu
„Poslednji put“.
Termos, fotoaparat, kofer, tri boksa „kemela“, kutija kineskog piva koju je pronašao po sniženoj
ceni u prodavnici na pristaništu. Stara vreća za spavanje. Ako ponestane novca, moraće da se prikloni
kampovanju. Iskrzani primerak Zelenih brda Afrike, knjige koju je sa sobom nosio 1965. i od tada je
više nije čitao. On pogleda sebe: terenske „red ving“ čizme sa četvrtim po redu parom đonova,
izbledeli džins, košulja oker boje i njegovi narandžasti tregeri. Smeđa zimska jakna iza sedišta, sa
poderanim džepom i mrljom od kafe na desnom rukavu. Uvek ista, funkcionalna uniforma lutalice.
 Hajvej je na sedištu do njega. Njegova posuda za vodu i plitki tanjir ispod sedišta, pored vreče sa
hranom za pse i konzerve od kafe pune sitnine.
Ovog puta valja ići izmenjenom rutom, izbeći hladne noći kakve bivaju u ovo doba godine u
unutrašnjosti na severu. Ruta zapravo i nije bila važna, jer planovi više nisu imali smisla. Za početak,
ka jugu u Oregon, zatim Kalifornija, a potom na istok. Ajova se, koliko mu je poznato, nikuda nije
premestila, i putovanje na istok iz severne Kalifornije će ga pre ili kasnije dovesti do cilja.
Mogao bi da procunja Južnom Dakotom i ponovo poseti Crne Planine, kao što je učinio
prilikom svog poslednjeg putovanja u okrug Medison u Ajovi. Još jednom je posetio Planine 1973.
godine, u vreme kada je pravio reportažu o arheološkim iskopinama - jedan od njegovih poslednjih
priloga za vrhunske publikacije. Mrzovoljni starčić koji mu je bio vodič još bi mogao biti tamo.
Može se zaustaviti da ga pozdravi i otići u tamošnju krčmu - kako god joj beše ime, da posluša
svirača na akordeonu, ako je još uvek tamo. Robert Kinkejd se smesti na sedištu kamioneta i zagleda
se kroz vetrobransko staklo, prepustivši se svemu onome što je bilo ispred njega i što nikada nije
video.
„Znaš, psetance, pomalo mi je dojadilo da bauljam po blatu i kolotečini. Možda je i tebi. Da
kukam za starim manirima i starim vremenima i rovarim po fasciklama u kojima je zabeleženo ono
što sam nekada bio i radio. Da proklinjem bezobzirnost starosti, povlačim se i od života pravim
kaljugu. To ne liči na mene. Jedno je realnost, ali odustajanje od snova znači samo korak od laganog
umiranja.“
On nakratko ućuta, osvrnu se ka psu.
„Znaš one divne stihove od drugog Kamingsa? Ne od našeg drugara Noćne Ptice, već od
gospodina i. i. kamingsa, koji je voleo da ispisuje ime malim slovima. Kako beše... ne mogu svega da
se setim... nešto o doktorima i beznadežnim slučajevima, i boljim svetovima negde drugde, samo ako
ih potražimo.“
On se osmehnu psu. „Vraćam se za minut.“
U baraci Robert Kinkejd uze ruksak sa police i dohvati izgrebani „gico“ tronožni stalak položen
u dnu ormana pored četiri košulje koje su tamo visile. Premećući po stvarima, pronađe cmi džemper
sa rol kragnom koji je davno bio kupio u Irskoj i prebaci ga preko tronošca. Na vešalici se zaljulja
njegov fotografski prsluk. On ga skinu i navuče na sebe.
Sa kuhinjskog kredenca poče da ređa aparate i delove opreme u ruksak, pažljivo raspoređujući
sve na svoje mesto. U fioci je imao još četrdeset tri rolne crno-belog filma „tri iks“, razbacane po
plaketi dobijenoj od prestižnog fotografskog magazina:

ROBERTU KINKEJDU
PRIZNANJE ZA ŽIVOTNO DELO
IZ UMETNIČKE FOTOGRAFIJE
Animus non integritatem sed facinus cupit
Srcu ne treba mira već izazova

On prikupi filmove u plastičnu vreću, osvrnu se oko sebe, prebaci tronožac i džemper preko
jednog a ruksak preko drugog ramena. Zaključavajući baraku, postara se da se ulazna vrata ne zalupe
dok ih je zatvarao.
Vrati se u vozilo. „Spreman, psiću?“ - zapita i upali motor. „Idemo da vidimo šta smo možda
usput propustili.“
Zubato sunce nadmetalo se sa prepodnevnom maglom dok se Robert Kinkejd trajektom vozio ka
kopnu, duž Pjudžet Saunda, ka zalivu Eliot. More je bilo blago ustalasano. On se zaputi izvan grada
sporednim ulicama, manevrišući oko luke, zatim prođe kraj parka gde su on i Noćna Ptica ponekad
sedeli na klupi i jedan drugom pripovedali o tome kako gledaju na život. U Olimpiji on unovči
čekove od škola i posla dopisnicu Noćnoj Ptici, sa porukom da napušta grad i da će se ponovo videti
za par nedelja. Stari ljudi vode računa jedni o drugima, i njegov prijatelj Noćna Ptica bi se mogao
zabrinuti.
On odluči da se na jug zaputi obalskim putem i skrenu na zapad kod Mejtauna, izbivši na otvoren
prostor, predeo sa sporednim drumovima i malim gradovima, u kom se on osećao najbolje.
Hajvejove uši lepetale su na vetru dok je izvirivao kroz prozor.
Tako se, u novembru 1981, na pragu poslednjih događaja i ponovnih početaka, zbilo da je
Robert Kinkejd, pritešnjen u uglu borilišta, još jednom zavitlao veliko uže i zaputio se ka Ajovi, ka
mostovima okruga Medison.
 2
Frančeska

Frančeska Džonson se nije osećala starom i nije izgledala kao da ima šezdeset godina. Prijatelji su joj
često govorili kako je vreme prema njoj neobično blagonaklono. Kako je zadržala skladnu figuru,
kako joj crna kosa nikada nije posedela izuzev onih nekoliko pramenova što se pojaviše u njenim
četrdesetim.
Primećivao je to i Ričard. „Freni, dok mi ostali jednostavno starimo, čini mi se da se ti nikad
nećeš mnogo promeniti.“
No, promenila se naravno i ona. Posmatrajući se u sobnom ogledalu, znala je da joj odeća dobro
prikriva tragove godina. Pa ipak, zdrava dijeta i vedar duh, njen šešir širokog oboda i svakodnevna
šetnja, šetnja koja ju je ponekad odvodila do četiri milje udaljenog Rozmen bridža, održavali su je u
dobroj formi. Osim toga, misao da bi ga ponovo mogla videti, da bi joj se Robert Kinkejd nekim
čudom mogao vratiti, nikada je nije napuštala. Zacelo je to, više od bilo čega drugog, održavalo
njenu volju da sačuva negdašnji izgled. Želela je da je on prepozna, da za njom oseti žudnju kakvu je
osetio pre mnogo godina.
Merilo joj beše laka ružičasta haljina koju je kupila 1965. godine. Tokom poslednjih šesnaest
godina često ju je isprobavala. Ako bi joj se učinilo da je postala tesna, poradila bi žustrije na svojoj
težini, sve dok se u haljini ponovo ne bi osećala lagodno. Obukavši je, lagano bi se okretala pred
ogledalom u spavaćoj sobi i uz osmeh se obraćala vlastitom odrazu: „To je otprilike ono što je u
mojoj moći, ali nije loše za seosku žensku.“ Potom bi napućila obraze i blago se smeškala svojoj
samodopadnoj izjavi. Savijena haljina vraćala bi se potom u plastični omot i smeštala visoko na
policu ormana.
Ričard je umro pre godinu dana i farma više nije bila ista kao nekada. Stoka beše prodata, zemlja
iznajmljena. Deca odrasla i otišla tamo kuda deca već odlaze kada dođe vreme. Novca nije bilo
mnogo, ali dovoljno da se izađe na kraj sa prihodom od rente, ušteđevinom i malim iznosom od
Ričardove polise životnog osiguranja.
Ričard je sada počivao na groblju u Vintersetu pokraj svojih roditelja. Belezi zemaljske
prolaznosti, dostojanstveni nizovi postajali su sve duži s potomcima koji su se nadovezivali na pretke.
Na groblju je Ričard bio zakupio dva grobna mesta, računajući da će Frančeska jednog dana počivati
kraj njega. Potonji događaji pokazaće da se prevario u ovoj pretpostavci.
Ričard. Dobri, plemeniti Ričard. Čestit bez sumnje, pa čak i mio na svoj trapavi način. Ali za nju
to nije bilo dovoljno. Frančeska koju je Ričard poznavao bila je samo kamuflaža, koprena jedne
druge žene koja je živela unutar vredne farmerske supruge i brižne majke. Tolika raspolućenost,
toliko pretvaranje! Potpuno druga žena od one koja je ujutru pržila jaja i spremala slaninu dok je
Ričard na radiju u kuhinji hvatao prve dnevne izveštaje sa tržišta. Na istom onom radiju iz koga su
dopirali zvuci „Mandarine“ i „Jesenjeg lišća“ jedne tople avgustovske večeri 1965. godine, kad je u
kuhinji plesala sa čovekom po imenu Robert Kinkejd, koji je banuo u njen život na krilima letnjeg
vetra, idući za svojom zvezdom.
Stojeći tamo kraj štednjaka, često bi se pitala - pobogu, šta bi bilo da je kojim slučajem saznao?
Kad bi Ričard samo znao šta se dogodilo u toj kuhinji. Bi li mogao da je zamisli nagu, kako vodi
ljubav sa dugokosim fotografom koji je tu dolutao iz sasvim drugog sveta? Kako se papirne salvete
rasipaju po kuhinjskom podu dok je Robert Kinkejd polaže na sto? Ne, Ričard nikada nije mogao ni
da pomisli na nešto takvo. Tolika pretvaranja, tolika podvojenost.
Pa ipak, Ričard je u sebi nosio nekakvu slutnju. Na samrtnoj postelji, nekoliko časova pre nego
što će izgubiti svest, prozborio je prigušenim, promuklim glasom, duboko iz grla: „Frančeska, znam
da si imala i snove koji su bili samo tvoji. Žao mi je što ti ih ja nisam mogao ostvariti.“
Izgovarajući te reči, Ričard je poslednjim atomima snage podigao ruku iznad bolničkog kreveta,
i u njegovim ostarelim, vlažnim očima ona je razabrala da je pokušao da iskaže i nešto više od onoga
što je izgovorio. Prihvatila je njegovu veliku, ogrubelu šaku i prislonila na nju svoj obraz, kajući se u
tim trenucima, samo u tih nekoliko trenutaka, zbog onog što je bila učinila sa Robertom Kinkejdom.
Podjednako ražalošćen, Ričard nikada ne bi mogao naslutiti da je u njoj bilo duboko skriveno nešto
čega je i ona sama bila jedva svesna, da se čovek po imenu Kinkejd nije umešao u njen život.
Pa ipak, uprkos svemu onome što on nije bio i nikada nije mogao biti, Ričard Džonson je znao i
nešto više nego što je ona mogla da pretpostavi. Znao je nešto što ga je duboko i snažno povređivalo
- da on nije bio deo Frančeskinih snova, da je preko trideset godina bio oženjen a da opet nikada nije
uspeo da pronikne dalje od spoljašnjosti žene koja je sa njim delila svagdanje brige i podarila mu
decu.
U staroj kući sada je sve bilo mimo. Frančeska otvori novo izdanje Medisoniana i stade čitati o
dogodovštinama seoskog sveta. Prelista stranice sa beleškama o crkvenim priredbama i ragbi
utakmicama na kraju sezone, o sklopljenim brakovima, rođenjima i upokojenjima, o zbivanjima u
svetu u kome je živela trideset i šest godina i još uvek nije osećala da mu pripada.
Šest meseci nakon što je umrla Mardž Klark, Flojd ju je bio pozvao na večeru. Odbila je, uz
obzirne izgovore. Pozvao ju je još jednom kada je došlo vreme seoskog sajma, na kome se sve vrti
oko ocenjivanja junadi i roštilja. Pokušala je da sa njim bude ljubazna, pravdajući se prezauzetošću i
posetom dece. Flojd Klark je više nije pozivao. No, bio je učtiv kad bi se gurajući kolica sreli u
prodavnici kod „Feirveja“. Flojd je bio donekle smršao i delovao je kao da mu nedostaje Mardžino
kuvanje.
Odloživši novine i skinuvši naočare, ona se zagleda daleko preko jesenjih strnjišta, prizivajući u
sećanje Roberta Kinkejda. On je uvek bio tu, premda se u izvesnim prolaznim trenucima, tokom
izvesnih prolaznih dana, činilo da nije ništa drugo do fantazija koja je njen um opsedala toliko često
da je postala stvarna. No, postojale su njene fotografije koje joj je poslao, i slike koje je on načinio, i
na kojima je ponekad i sam bio, u Nešenel džiogrefiku.
Zapita se putuje li on još uvek, i ima li ga još uopšte među živima. Ponekad je posmatrala
tragove aviona visoko na nebu i zamišljala da je Kinkejd tamo, na putu za Džakartu ili Najrobi.
Možda bi mogla da otputuje na severozapad i potraži ga. Ili je možda bolje da jednostavno živi od
uspomene na njega. Možda su ona četiri zajednička dana bili jedino što im je bilo suđeno.
Mogla bi ga pronaći, a on bi se, posle nekoliko upitnih pogleda i naprezanja memorije („Ah da,
žena iz Ajove iz vremena pokrivenih mostova“), vratio svom tihom, uzdržanom ophođenju. Mogli bi
popiti kafu u restoranu i nakratko porazgovarati, pre nego što bi on pogledao na sat i izvinio se zbog
toga što ga očekuje ovaj ili onaj posao.
Ostala bi da sedi na crvenom plastificiranom sedištu separea, sama, daleko od kuće, sa željom da
nikada nije krenula da ga potraži. Sa tužnim saznanjem da nije bila ništa više od kratkotrajne prijatne
avanture u životu putnika namernika. Sa svešću da se raspršilo sve ono što ju je održavalo godinama,
da joj nadalje preostaje samo tišina jednoličnog života.
 Ne. To nije bila istina. Bila je u to uverena, sve vreme. No, sve se zbilo vrlo davno i znala je da
bi njegovo lice bilo sasvim izbledelo u njenom sećanju da ne beše slika u Nešenel džiogrefiku. Ali
bile su to stare slike i ona ga možda ne bi prepoznala. Imao bi sada šezdeset i osam godina. Leopard u
šezdeset osmoj - to je bilo teško zamislivo. Možda je bolestan ili na drugi način onemogućen i uopšte
ne bi želeo da ga ona vidi u takvim okolnostima.
Frančeska se stepenicama zaputi u spavaću sobu i sa police ormana uze ružičastu haljinu. U uglu
prostorije nalazio se gramofon koji je Kerolajn ostavila za sobom. U ružičastoj haljini, ona spusti
iglu i još jednom posluša „Jesenje lišće“, posmatrajući se u ogledalu, osmehujući se, sećajući se
čoveka po imenu Robert Kinkejd, koji ju je voleo više nego što je ona ikada pomišljala da može biti
voljena.
Bilo je vreme za šetnju. Ona se presvuče u džins i košulju od teksas-platna i pođe niza stepenice,
pogleda kalendar i seti se da joj se bliži rođendan.
A u trenucima kada se okretala pred ogledalom, Robert Kinkejd se približavao Pacifiku, polako
vozeći stari kamionet po imenu Heri, posmatrajući krajolik i razgovarajući sa psom po imenu Hajvej.
Kad je izbio na obalu i skrenuo ka jugu, Robert Kinkejd, pisac-fotograf, ili je barem sebe tako nekad
nazivao, istezao je bolni članak i ponovo žudeo, kao nebrojeno puta do tada, za stvarima koje se
nikad nisu ostvarile.
 3
Karlajl Makmilan

Kroz raskršća i okuke jednog pomalo svojeglavog života, Karlajl Makmilan je dospeo u okrug
Jerkiz, u zapadnom delu Južne Dakote. Zaobilazni put koji ga je doveo do tog zabačenog mesta i
naročiti događaji u koje je docnije bio uvučen - poput onog što je postalo poznato kao „rat okruga
Jerkiz“ - priča su za neku drugu priliku.
Za sada, dovoljno je reči da je Karlajl Makmilan bio profesionalni stolar koji je zanat naučio od
jednog starca u severnoj Kaliforniji. Zamoren od gradskog života, nezadovoljan kako zbog
nazadovanja svoje veštine tako i zbog gubljenja samopoštovanja usled rada na masovnim tipskim
građevinama, Karlajl je podigao ušteđevinu i zaputio se na dugo nasumično putovanje Amerikom. U
okrugu Jerkiz našao je ono što je tražio - mesto u najvećoj mogućoj meri udaljeno od halabuke sveta
koji on nije razumevao, niti se, tokom vremena, previše trudio da ga razume. Prva godina njegovog
života u Južnoj Dakoti protekla je u prepravljanju stare kuće koja se nalazila na imanju od nekih
tridesetak akri, na osam i po milja udaljenosti severno od grada koga ćemo ovom prilikom nazvati
Salamander.
Kao i većina životnih sudbina, njegova je bila obeležena slučajnostima podjednako koliko i
namerama, iznenađenjima toliko i pronicljivošću. Poneka odluka ovde i onde - neke od njih dobre a
neke loše, kad se pogleda unazad. Ishod je zavisio od racionalnog prosuđivanja pomešanog sa
nepredvidljivim događajima koji su ga zaticali u trenucima kada ih je najmanje očekivao. Drugim
rečima - neizvesnost, usponi i padovi svakidašnje egzistecije.
Pri tome ga je, od samog početka, pratila neizvesnost veća nego u većine ljudi. Pre trideset i pet
godina rođen je kao vanbračno dete žene po imenu Vin Makmilan i čoveka čije prezime ona nikada
nije saznala, ili ga se nije mogla setiti. Na osnovu onoga čega se sećala i što mu je ispričala, imao je
sasvim maglovitu predstavu o čoveku koji je bio njegov otac.
U detinjim razmišljanjima, pa i u zrelijim godinama, doživljavao je tog čoveka samo kao oštru
tamnu siluetu na motociklu, onakvom kakve se prave za vreme duge vožnje. Silueta je, osvetljena
suncem na zalasku, jurila obalskim autoputem južno od Karmela i prelazila visoki most na mestu gde
se Pacifik uvukao duboko među hridine. A žena iza vozača? Sa rukama oko njegovog pasa i kosom
koja leprša na vetru? To je bila majka Karlajla Makmilana, pre mnogo godina.
Bili su zajedno svega nekoliko dana, ali tih nekoliko dana je bilo dovoljno. Dovoljno da se
začne muško dete po imenu Karlajl.
Sećala se da je pesak bio topao na mestu gde je legla sa njim. Nikada nije zaboravila kako je
topao bio pesak tog poznog septembra. I sećala se njegovog čudnog, povučenog ophođenja, nečega
gotovo magijskog, što je kasnije prepoznavala i u svom sinu. Govorila je da je u pokretima bio
sličan galebu, da je bio upućen u tajna znanja i da su iz dubina prošlosti do njega dopirali zvuci jedva
prepoznatljivih melodija, muzike koja je bila samo njegova. No, pored svega, njegovo prezime joj je
izmaklo. Može biti da joj je u jednoj prilici rekao, ali sedeli su tada kraj logorske vatre, na sedmom
nebu, pijući domaće pivo. I sećanje ju je izdalo.
Kao što je jednom rekla: „U ono doba izgledalo je da imena nisu važna. Znam koliko ti je teško
da to shvatiš, Karlajl, ali tako smo tada razmišljali. Propatila sam zbog toga, više zbog tebe nego
zbog sebe.“
Priča se tu završavala. Ispričala mu je to kada je imao dvanaest godina, dok su sedeli na
stepeništu pred iznajmljenom kućom u Mendosinu. Govoreći, zagrlila je mršavog, povučenog dečaka
i prislonila glavu uz njegovu, dok se njena sveže oprana kosa isticala među drugim majčinskim
mirisima. Slušao ju je i voleo zbog neumoljive iskrenosti sa kojom je govorila, zbog sreće koju je
pronašla u tome što ga je donela na svet, čak i zbog prizvuka mistične, strasne ponesenosti koju je
odavala dok je govorila o tom čoveku. Premda je, u dobu u kojem je bio Karlajl, bilo teško zamisliti
nešto takvo, pogotovu kad je bila reč o majci.
Njena iskrenost i brižnost, sve je to bilo sjajno, ali nije bilo dovoljno. U trenucima usamljenosti
Karlajl Makmilan je čeznuo za ocem, za muškarcem koji bi mu ulivao pouzdanje da će sva zbrkana i
snažna osećanja što su kuljala u njemu moći naposletku da se stope u praktičnu, zrelu muževnost.
Dugo vremena je bio ljut. Ljut zbog nejasnoće, zbog Vin Makmilan koja se neobavezno
zabavljala sa stvorenjem koje je potom odjezdilo na sever kroz živopisne drvorede jedne davnašnje
jeseni i jednostavno iščezlo. Bilo je potrebno izvesno vreme i izvesno promišljanje pre nego što je
naposletku sa svim tim mogao da se pomiri. Barem donekle.
Majka i taj čovek sreli su se u jesen 1945, neposredno po okončanju Drugog svetskog rata. Sve
je bilo uskomešano, slatki ukus pobede mešao se sa bolom zbog izgubljenih života i sa dugo
suzdržavanim strastima. Kada se tome pridoda nehajnost boemskog života u Big Suru, sa pesnicima i
slikarima, uključujući i Henrija Milera, nedavno pridošlog iz Pariza, koji je tumarao putem od
Partington Ridža sa vodenim bojama u torbi, sve je to bilo razumljivo. Kada je navršio trideset
godina, Karlajl je zaključio da bi i sam verovatno učinio istu stvar.
Pa ipak ga je kopkala neizvesnost, osećaj nepotpunosti, zapitanost nad onim jedinstvenim
krakom genetskog rezervoara iz kojeg je on potekao. Bilo je onih koji su mu govorili da podseća na
Indijanca, zbog izraženih jagodica i istaknutog nosa, i duge tamnosmeđe kose koju je ponekad
povezivao crvenom maramom, u stilu Apača. Ta ideja mu se na svoj način dopadala, iako nije imao
načina da utvrdi je li ona tačna. Kada bi ga neko upitao - „Imaš li indijanske krvi?“ - on je ćutao,
slegao ramenima, prepuštajući drugima da sami donesu zaključak.
A postojalo je i otkucavanje. Tako je on to nazivao. Započelo je to u vrlo ranom dobu i pratilo
ga godinama. Nešto daleko i duboko usađeno, iz nepoznatog izvora. Jedva razaznatljivi, treptavi
signali, možda iz spirale njegove DNK, koji su se pojavljivali onda kada je u njemu sve bilo mimo i
koje je više osećao nego što ih je čuo. Kao da neko mekim predmetom dobuje po prašnjavom
telegrafu u napuštenoj železničkoj stanici: tap... pauza... tap... pauza... tap, tap... a zatim ispočetka.
Tako je izgledao jedan obrazac, a bilo ih je više.
Isprva mu se to činilo neverovatno, fantastično, no on je uobražavao da mu otac šalje prigušene
poruke krvnim vezama. Razmišljao je o tome na sledeći način: Kao osoba, moj otac ne zna da ja
postojim, ali njegovi genetski kodovi to znaju, jer su oni deo mene. Kodovi znaju da ja postojim, i vrsta
to zna. Ja pripadam njegovoj vrsti i nosim njegove genetske otiske. Stoga, na neki način, i on zna.
Logika je bila malo iščašena, no imala je smisla ukoliko je ne bi previše razrađivao.
Tako je Karlajl došao do uverenja da je njegov otac ipak tu negde, i osluškivao je signale kad bi
se pojavili. Slušao je pomno i odgovarao im. „Ko si ti, čoveče? Do vraga, pojačaj ton, ostani na vezi.
Reci mi nešto o sebi, kako bih samog sebe mogao bolje da upozna. Šta je to što znam a da u stvari ne
znam da to znam?“ No, signali behu slabašni i iščezavali bi gotovo istog trenutka kad bi se pojavili;
posle toga bi se on uvek osećao pomalo izneveren, i bilo bi mu pomalo žao samog sebe.
Umesto oca koji je postojao i u isto vreme nije postojao, i umesto potonjeg očuha sa kojim
nikada nije uspostavio vezu, Karlajl je zamenu za očinsku figuru našao u vremešnom stolaru po
imenu Kodi Marks. Od Kodija Marksa Karlajl Makmilan je usvojio stolarsko znanje i pogled na svet,
nastojanje da se stvari uvek urade do kraja i pošteno. „Poštuj precizne tolerancije u svim stvarima“,
Kodi je imao običaj da kaže.
Godinu dana pošto se doselio u okrug Jerkiz, uglavnom završivši popravku kuće, Karlajl sede
za mali sto koji je napravio od ostataka drvene građe i napisa majci pismo:

14. oktobar
Zdravo Vin,
Nadam se da si dobro. Ima li novih učenika za violončelo? Radiš li još uvek u galeriji? Kuća
je ispala dosta dobro, zahvaljujući kao i uvek šegrtovanju kod Kodija, a imao sam i nešto posla sa
strane. U stvari, prilično posla. Ovde ima starijih zdanja sa dobro očuvanom građom, nosećim i
pomoćnim gredama, a farmeri, koji izgleda više vole metalne konstrukcije, većinom su zadovoljni
da mi ih ustupe čisto kao nadoknadu za demontiranje. Tako sam došao do velike količine
kvalitetnog starog drveta.
Iako već godinama pretim da ću se time pozabaviti, možda je sada trenutak da pokušam da
saznam nešto o svom ocu. Znam da je prošlo mnogo godina, ali pokušaj još jednom, razmisli
dobro. Sve čega možeš da se setiš biće korisno. Je li rekao kuda odlazi kada je napustio Big Sur?
Možeš li da se setiš koje marke je bio motocikl koji je vozio? Jednom si rekla da je tokom rata bio
u vojsci. U kom rodu?
Ako vidiš gospođu Marks, pozdravi je u moje ime. Uzgred, da li si zaista poznavala Henrija
Milera?
Volim te
Karlajl
 4
Jahač, ponovo

Huk automobilskih guma i stabla što promiču kao da se zapravo kreću ona a ne Heri. Putovanje je
ponovo stvaralo dobar osećaj, uprkos nagomilanim stratusima što su zamračivali krajolik i
propuštali retku kišu.
Na izletištu severno od reke Kolumbija Robert Kinkejd se zaustavi. Morao je da protegne
bolesni članak koji se ukočio tokom dvočasovne vožnje. Hajvej iskoči i stade njušiti travu, drveće i
izletničke stolove, odižući nogu da bi označio teritoriju koju više nikada neće ponovo videti.
Kinkejd se polako zaputi po vlažnoj travi, sagnu se i izmasira članak, zatim prošeta još malo,
sve dok gležanj ne omekša i gotovo se ne vrati u normalno stanje. Petnaest minuta kasnije on zviznu,
dajući do znanja Hajveju da je vreme za sedanje i polazak. On otvori vrata za suvozača i pusti psa da
uskoči, zatim prođe sa druge strane i polako kroči u kamionet, jednim pokretom dugih nogu, onako
kako je to činio već gotovo trideset godina. Kad ne bi bilo prokletog članka i iznenadnih napada
nesvestice, koji su ga povremeno obuzimali poslednjih meseci, Robert Kinkejd bi se osećao gotovo
isto onako dobro kao i pre dvadeset godina; zahvaljujući vežbama i umerenoj dijeti, bio je još uvek
vitak i čvrst.
U prvo vreme nije obraćao pažnju na nesvesticu, pripisujući je oživljavanju virusne infekcije
srednjeg uha, bolesti koju je pre mnogo godina pokupio u Indiji. Za vreme te epizode, proveo je
četiri dana u krevetu u selu južno od Misora, pateći od vrtoglavice, nesposoban da se uspravi, puzeći
do rupe u podu koja je služila kao nužnik.
Pre dva meseca lekar iz Sijetla gurnuo je ruke u džepove svog belog mantila i pogledao
Kinkejda koji je sedeo na stolu za pregled. Od kako je pre devet godina slomio članak, Kinkejd nije
išao kod doktora.
„Ne mogu pouzdano da kažem šta prouzrokuje nesvesticu. Moguće da je to labirintitis, koji ste
verovatno preležali u Indiji. Ipak, taj problem izgleda da je odavno prošao, dok se vaši sadašnji
simptomi pojavljuju povremeno, što me vodi zaključku da je pre reč o problemu sa cirkulacijom. Za
čoveka vaših godina, imate dobru težinu i vaše opšte stanje izgleda odlično, ali zaboga, čoveče,
prekinite sa prokletim pušenjem. To je na prvom mestu. Da li nesvesticu prati i nekakav bol?“
„Uglavnom ne“, rekao je Kinkejd. „Samo ponekad, mala nelagodnost u grudima.“
„Postoji više testova pomoću kojih možemo da utvrdimo tačan uzrok vašeg problema. Moguće
je da patite od izvesnog tipa angine, koja sama po sebi nije bolest, već pre niz simptoma koji
nagoveštavaju srčani napad uzrokovan pritajenom bolešću.“
Robert Kinkejd je zakopčao košulju i zahvalio doktoru.
„Dakle, šta ćemo da radimo?“, upitao je lekar.
„Ništa“, uzvratio je Kinkejd. „Nije trebalo da vas uznemiravam.“
„Ništa? Verovatno vam mogu pomoći, ali potrebni su mi rezultati više testova.“
Robert Kinkejd nije imao novca za dalje testove, niti su ga oni zanimali. Što se njega ticalo, život
dolazi i odlazi. Nekima je kratak, drugima duži, a pravi put počiva negde između cmizdravog straha i
leta kamikaze.
 Kao ratni fotograf na Pacifiku za vreme Drugog svetskog rata, nekoliko puta je bio u
neposrednoj blizini smrti. Na zidu kod kuće imao je fotografiju marinaca koji izlaze iz desantnog
broda na ostrvu Bečio u atolu Tarava, novembra 1943, nešto posle devet časova ujutru. Sledeći
naređenja („Trebaju nam slike kako oni izlaze na obalu, do đavola!“), Kinkejd je, među prvima u
prvom borbenom naletu, iskočio u talase ispred svoje jedinice. Sa filmom u nepromočivoj vreći i
aparatom u visoko izdignutoj ruci, iskrcao se nekih tri stotine jardi ispred obale, dok je desantni brod
tipa „Higins“ ostao ukotvljen. Trčali su prema plaži po imenu Crvena Jedan. Većina nije uspela da se
domogne peska.
Svud unaokolo razlegao se zvuk mitraljeza i vodeni gejziri nastajali su na mestima eksplozija
minobacačkih mina i projektila iz brdskih topova. U svest mu se duboko urezao izgled lica na tim
fotografijama: ukočenost, gađenje i strah mladića daleko od kuće, od kojih će mnogi uskoro
poginuti, sa puškama iznad glava, kako bazaju ka obali. Na ostrvu Bečio, koralnom grebenu površine
1300 kvadratnih kilometara, prekrivenom bunkerima od betona i kokosovog drveta, Druga divizija
marinaca imala je tokom tri naredna dana gotovo tri hiljade poginulih. Na kraju tog prvog dana,
Kinkejdov pomoćnik, farmerski momak iz Nebraske, koji je klečao u pesku i punio aparat na samo
dve stope od njega, dobio je snajperski metak u čelo i jednostavno se izvrnuo ne pustivši ni glasa.
Napustivši lekarsku ordinaciju, Kinkejd ode do kamioneta na parkiralištu, uspe se unutra i zapali
„kemel“. Nagnuvši se nad volan, duge, kao i uvek razbarušene kose, reče: „Neka ide do vraga“;
potom se uspravi i uključi Herija. Zatim se priseti stihova i. i. kamingsa o doktorima i drugim
svetovima, i blago se osmehnu samom sebi dok je izlazio sa parkinga.
Robert Kinkejd je dobro znao da predstavlja anahronizam, da je stvorenje izvan svoga vremena.
Ostatak negdašnjih stvari, bez uloge i smisla u savremenom poretku sveta. Bio je pretplaćen na jedan
stručni fotografski časopis i na lokalne novine, ali televizija mu je oduvek bila strana. Kada je pre dve
godine kupovao nove farmerke, zadržao se na odeljenju za elektroniku supermarketa u Sijetlu i
nekoliko minuta posmatrao kviz-takmičenje koje se jednovremeno prikazivalo na trideset dva
televizora različitih veličina. Kinkejd je stajao trepćući, kao da je probuđen iz dugog sna i zatečen
napadom nepoznatog, brbljivog sveta.
Čoveku sa narandžastim tregerima prišao je trgovac i ljubazno ga zapitao je li zainteresovan da
kupi televizor, preporučivši mu modele sa ekranom od 25 inča koji su bili na sniženju od 20 odsto.
Kinkejd se osvrnuo i zablenuo u mladića, pometen, kao da je čovek koji mu se obraća bio
nevidljivim nitima povezan sa televizijskim aparatima i poslat od njih samih. U pozadini, publika u
emisiji poče da vrišti, očigledno bodreći takmičare.
Trgovac pogleda ekrane i oglasi se: „Mnogo para i poklona mogu da zarade na tim kvizovima.“
Kinkejd pokuša da nešto prozbori kao odgovor, ali mu to ne pođe za rukom. Žurno izađe iz
prodavnice, razmišljajući o tome koliko je daleko sve to od njegovih dana u polarnom okruženju, u
nekom drugom životu, sa harpunom u mci i drhtavicom od studeni. Ali ta hladnoća je bila stvarna i
prirodna, za razliku od sleđenosti koju je neprestano osećao na licima oko sebe u urbanoj vrevi. Kada
je izašao iz prodavnice, u susret su mu, bazajući trotoarom, išla dva mladića. Jedan od njih nosio je
portabl muzički uređaj, dok su druga dvojica u rukama držala zvučnike. Muzika je bila preglasna i
nepojmljiva Robertu Kinkejdu. Vraćajući se kući na ostrvo u Pjudžet Saundu, gde je živeo, stao je na
palubu trajekta i dopustio da mu kiša i oštar vetar biju pravo u lice.

* * *

Kasno posle podne, dok se vreme pogoršavalo, Robert Kinkejd pređe most na reci Kolumbija kod
Astorije u Oregonu. Pod dugim lukom mosta odvijao se u oba smera morski i rečni saobraćaj,
osećala se uskomešanost velike trgovine pod točkovima dvadeset sedam godina starog kamioneta po
imenu Heri.
„Znaš, Hajvej, jednom sam prošao ovuda motociklom idući na sever“, obrati se on psu koji je
dremao na sedištu do njega. Hajvej podiže uši i upitno se zagleda u Roberta Kinkejda.
„Bilo je to 1945. Most tada još nije bio izgrađen, iz Oregona u državu Vašington morao sam ići
trajektom. Motor je bio lepa „ariel skver“ četvorka, mekan kao bebina koža, sve dok se ne bi
preterivalo sa brzinom. Kupio sam ga polovnog, od dela zaostale plate kada sam se vratio iz
marinaca. Žao mi je što sam ga kasnije prodao. Išao sam iz Big Sura, tragajući za mestom gde bih se
manje-više trajno nastanio i vratio poslu. Bilo je to mnogo pre nego što si se ti rodio Hajvej, i ja sam
tada bio mnogo mlađi, mnogo mlađi.“ Naiđoše na malu bakalnicu i on kupi voće i hleb, sir i mešano
povrće - jednostavna, jeftina dijeta koja ga je održavala decenijama. Dokona kasirka je zurila u
plafon dok je odbrojavao 4.63 dolara od sitnine pokupljene iz konzerve od kafe.
Gazda trećerazrednog motela, s trodnevnom bradicom, u izlizanim somotskim pantalonama i
flanelskoj košulji, rekao je da nema ništa protiv da pas bude u sobi, ukoliko se ponaša pristojno.
Kinkejd ga uveri da je Hajvej bolje vaspitan od većine ljudi.
Gazda odvrati: „To ne govori bogzna šta, gospodine, a može da bude i uvreda za vašeg psa.
Vodite ovakav motel izvesno vreme i steći ćete prilično sumornu predstavu o stanju ljudskog roda.“
On gurnu ključ preko pulta. „Broj osam, kroz glavni ulaz pa levo.“
Robert Kinkejd, ponovo na putu i, ako se izuzme pas, sam kao i uvek. Hajvej i on večeraše u
sobi, ne obraćajući se jedan drugom dok su jeli. Krckanje hrane za pse, zvuk noža koji reže sir.
Docnije prošetaše duž obale, posmatrajući rečni saobraćaj, dok je retriver znatiželjno istraživao
zarđalu burad od goriva i gomile užadi. Heri se odmarao na jednom od tridesetak mesta za parkiranje
ispred motela. Na parkingu nije bilo drugih vozila.
Vrativši se u sobu, Kinkejd leže na pod, odbijajući Hajvejove pokušaje da ga lizne po licu. Uradi
seriju vežbi za noge i trideset sklekova. Zatim, ostavši pomalo bez daha, skinu se u šorts i majicu
kratkih rukava, utrlja „tigar“ mast na bolni članak i leže u postelju sa Zelenim brdima Afrike. Hajvej se
opruži na pod odmah do Kinkejda.
Pokrivač je imao rupu. Kinkejd odiže pokrivač, kroz rupu osmotri mrlju na tapetama, zatim
nastavi da čita. Upravo u trenutku kad je bvana prilazio nalazištu soli u Africi, tiho kucanje na vratima
uzbuni Kinkejda i natera Hajveja da zareži. Kinkejd ustade i zapita ko je.
„Ja sam, Džim Vilson, upravnik.“
Kinkejd navuče farmerke i otvori vrata.
Džim Vilson je u ruci držao dve boce piva. „Večeras je jako dosadno, a pomislio sam da bi vam
pre spavanja prijalo pivo i malo razgovora. Ili, ako vam smetam, samo recite da odem, neću se
ljutiti.“ On pogleda krevet. „Boga mu, izvinite, izgleda da ste se već strpali.“
„Samo sam malo čitao.“ Kinkejd širom otvori vrata i potapša psa koji je stajao kraj njega.
Hajvej je još bio nepoverljiv i oglašavao se prigušenim režanjem. „Sššš, u redu je, drugar.“
Džim Vilson vadičepom otvori boce i pruži jednu Kinkejdu. Leđima se osloni na vrata i lako
skliznu dole, sve dok nije sedeo na izanđalom tepihu. Kinkejd sede na malo rasklimanu stolicu, jedinu
u prostoriji, sa napuklim smeđim vinilom na sedištu i naslonu. Hajvej sede kraj kreveta i zagleda se u
Vilsona, potom osloni glavu na ispružene šape, svejednako posmatrajući.
Upravnik podiže flašu. „Za bolje dane.“
 Odgovarajući, Kinkejd podiže flašu nekoliko inča.
„Kuda ste namerili? Ako nisam previše radoznao.“
„Oh, manje-više se smucam naokolo. Dodijalo mi je u stanu i rešio sam da se malo provozam.“
Kinkejd otpi malo piva i zapali „kemel“. Iako po prirodi nije bio preterano sumnjičav, uvek je vrdao
kada bi ga pitali gde je bio i kuda ide. Beše to neka vrsta predostrožnosti koju čovek razvije u slabije
nastanjenim delovima sveta, gde bi takva obaveštenja mogla biti iskorištena u podle svrhe.
Upravnik zapita može li ožicariti cigaretu i Kinkejd mu dobaci paklu i „zipo“ upaljač.
„Izgleda da odavno imate ovaj upaljač“, reče Vilson, upalivši cigaretu i prevukavši palcem
preko izgrebane površine „zipa“, primetivši ugravirane, jedva razaznatljive inicijale RLK.
„Kupio sam ga u vojnoj radnji u Manili, četrdesetih godina, kada sam se posle rata vraćao kući.“
„A ja sam promašio veliki rat za nekoliko godina.“ On dobaci cigarete i upaljač nazad Kinkejdu.
„Dospeo sam upravo na vreme za Vijetnam. Mogao sam i to da zaobiđem, i ne bi mi bilo krivo.“
Džim Vilson je izgledao umorno, oronulo, s vrećama ispod očiju, istrošen i muzgav kao i tepih
u motelu. Iako je lako mogao biti dvadeset pet godina mlađi od Kinkejda, izgledao je stariji. Teška
pijanica, pomisli Kinkejd.
Vilson postavi pitanje koje stari vojnici najpre postavljaju jedni drugima. „U kom rodu ste
služili?“
„U raznim, najviše kao marinac. Na Pacifiku. Ratni fotograf.“
„Zaista? Nikad nisam upoznao nekog ratnog fotografa. Sreo sam nekolicinu u Vijetnamu, ali ih
nisam dobro poznavao. Neki su bili stvarno otkačeni, rizikovali su više od običnih boraca.“
Kinkejd ne reče ništa, već potegnu iz boce.
„Prošli ste dobro, ha?“ Džim Vilson ga je posmatrao. „Niste ranjavani ili nešto slično?“
„Imao sam sreće. Nemam drugo objašnjenje. Dobio sam parče šrapnela s leve strane, ispod
rebara. Na ostrvu Bečio. Pogodio me je i izašao napolje nekoliko inča dalje. Doktori su imali preča
posla od moje ogrebotine, natrpali su sulfanilamida u rupe, spakovali me za pet minuta i otišli dalje
niz obalu sa svojim morfijumom i zavojima. Posle nedelju dana bio sam sasvim u redu. Nisam dobio
čak ni Ružičasto srce.“
Kinkejd se osmehnu i nehotice se maši za staru ranu, napipavši ožiljak ispod majice.
Upravnik pred njim opruži noge, zatim skupi kolena i položi ruke na njih, dok mu se boca
klatila u šaci. „Do vraga, ja sam bio u intendanturi, tako da za mene Vijetnam nije bio strašan. Muvao
sam se oko Sajgona, igrao odbojku i izbegavao venerične bolesti, služio svoje i brojao dane. Ali neki
od boraca su gadno nadrljali u džungli. Reklo bi se da nije bilo sjajno ni tamo gde ste vi bili.“
„Ne, uopšte nije bilo sjajno. Ako te Japanci ne bi sredili, učinile bi to malarija i hiljadu drugih
tropskih napasti. Neki od momaka su prošli stvarno gadno, zaista gadno. Nadirati na tu obalu sa
čvrsto ukopanim neprijateljem, sa jedinom mišlju kako da utekneš sa čistine i dospeš u zaklon. Treba
znati da su to bili momci koji su neposredno pre toga bili trgovci, farmeri, automehaničari.“
„Kako sudite o tome što im je Hari Truman bacio bombu?“
Kinkejd ućuta, pogleda u pivo, a zatim u Džima Vilsona. „Neki od nas, većina nas, bili su tamo
već tri godine. Ima novinara i fotografa koji vole rat. Verovatno misle - eto posla, i prilike da se
dokazuju, da dospeju u manje-više veštačke rizike... Ne znam kako to da objasnim. Ali u celoj toj
stvari ja nisam otkrio ni trunke romanse.“
On potegnu dobar gutljaj piva. „Japanci su bili žilavi borci. Što se mene tiče, nisam bio ni
najmanje zainteresovan da pređem Japansko more i dospem u srce Imperije. Želeo sam samo da se
vratim kući i sklonim od umiranja. To su hteli i drugi momci, većina njih, po svaku cenu.“
Kinkejd sleže ramenima i zagleda se u neodređenu tačku iznad glave Džima Vilsona, dopuštajući
da se maglovitost njegovog odgovora pomeša sa dimom cigareta.
Potom nastavi, glasom jedva čujnijim od šapata. „Vratio sam se kući, kupio motor, odvezao se
do Big Sura a zatim nazad obalom, ovim putem, pokušavajući jednostavno da sve izbacim iz glave.
To je ipak bilo nemoguće. Slike ostaju oštre i jasne. Kao i mirisi, barut i gangrena, zapah dizela,
zapaljenog ulja i koralne prašine. Kretati se prema tim plažama u amfibijskim vozilima, stajati
usidren nadomak obale, sa svešću da nema druge nego skakati u vodu i gaziti napred. Patke u bari,
tako smo to zvali.“
Džim Vilson odluči da skrene na drugu temu. „Big Sur je stvarno lep. Par puta sam bio tamo kad
sam predavao na univerzitetu u San Francisku. Mnogo turista sa kamp-prikolicama probija se tim
serpentinama na autoputu 1. Mora da je bilo drugačije, opuštenije, kad ste vi bili tamo.“
„Da, bilo je. Nije bilo više od stotinak ljudi koji su tamo bili stalno nastanjeni. Nije bilo mnogo
ni onih koji su se tu sjatili sa raznih strana. Mnogi su za sebe tvrdili da su slikari i muzičari. Nisam ni
čuo ni video neku veliku umetnost. Pored šačice onih koji su se ozbiljno bavili pisanjem i sličnim
stvarima, bilo je puno priče o umetnosti, ali malo toga kad je trebalo preći na delo. Stalni stanovnici
uglavnom su se vrzmali unaokolo pokušavajući da prežive. Ipak, bio sam tamo svega nekoliko dana i
moguće je da sam stekao pogrešnu sliku.“
Možda zahvaljujući pivu, odmakloj večeri ili jednostavno potrebi da razgovara sa drugim
ljudskim bićem, da kaže stvari dugo vremena zapretane i dotad neizgovorene, tek Robert Kinkejd
nastavi dalje. Neznanci su bezazleni kad je o tome reč; Džim Vilson će već sutra biti prošlost, neko
kome nedostaju druge kockice, neophodne da bi se sklopila celina koju je Kinkejd čuvao za sebe.
Izuzev u slučaju Frančeske Džonson, koja je znala veći deo onoga što je trebalo znati, Kinkejd je, pre
nego što bi produžio dalje, za sobom uvek ostavljao samo mali deo sebe.
On zagladi kosu unazad obema rukama i nakratko se zagleda u pod, zatim ponovo osmotri
Džima Vilsona. „Sreo sam mladu ženu tamo, u Big Suru, čelistkinju. Nosio sam njeno violončelo
dole do puste plaže. Hodali smo otprilike jednu milju na sever, uz obalu, obilazeći stene. Rekla je da
će plima nadoći i zarobiti nas na toj plaži, da nećemo moći da se vratimo pre nego što nastupi oseka.
Ali ja nisam mario, a nije ni ona. Nije me pitala ništa o ratu. Brat joj je poginuo u Italiji prilikom
zauzeća Salema, tako da je znala dovoljno o bolu i strahu.
Ostali smo tamo dugo, svirala je čelo, talasi su se obrušavali i morske ptice se oglašavale, senke
grebena nadvijale se nad vodom i plažom dok se dan okončavao. Sećam se, zvala se Vin. Neobično
lepa devojka, od svojih dvadesetak godina, ako je imala i toliko, puna života. Sećam se da sam ležao
na pesku, slušao njeno muziciranje, mislim da je rekla da je to Šubert, i da sam razmišljao o svemu
što se događalo u prethodnih nekoliko godina, nastojeći u isto vreme da to zaboravim.
Pomišljao sam kako je voda koja struji nekih dvadesetak jardi odatle ista ona voda koju smo
prelazili idući na Taravu i druga mesta. Ne znam koliko je dugo svirala, i koliko dugo sam ležao sa
bocom crvenog vina, razmišljao, i u isto vreme pokušavao da ne razmišljam. U neko doba, kada je
sunce zašlo, položila je violončelo na stenu i sela kraj mene na pesak... Uvek se sećam kako je topao
bio pesak, i kako se ona ispružila, oslonila na lakat i zagledala mi se u lice. Naložio sam vatru od
granja i ostali smo tamo cele noći.“ Vilson shvati da se u olinjaloj motelskoj sobi odvija neka vrsta
terapije, da ovaj čovek, Kinkejd, pokušava da iznedri nešto više od dokonog pripovedanja. Šta je
tačno namislio nije bilo jasno, no, na delu je, pod stare dane, bilo nekakvo suštinsko vraćanje u
prošlost, neophodno oživljavanje važnog trenutka, možda iz puke potrebe da se preispita sećanje, kao
što aboridžini oživljavaju drevne priče i legende kraj logorske vatre. „Izgleda da je bila stvarno
zanimljiva žena.“ Kinkejd posegnu za pivom i rukom udari u abažur svetiljke. Senke se rastrčaše po
sobi i Hajvej predostrožno podiže glavu. Kinkejd dohvati abažur i vrati ga u prvobitno stanje.
„Razgovarali smo o tome da ostanem u Big Suru. Razmišljao sam malo o tome, ali činilo mi se
da je čitav svet preda mnom i da čeka da ga upoznam. Bilo je toliko toga što sam još želeo da uradim,
vidim, iskusim. Vrativši se iz rata bio sam osvežen, đavolski žustar, bez bilo kakve središnje tačke
unutar sebe, sa osećajem da život prolazi i da ima mnoštvo stvari koje još treba ispuniti.“
„Znači, otišli ste posle nekoliko dana?“
„Da. Svestan sam da je to bilo prebrzo. U jednom trenutku, kada sam već bio spreman i stajao
kraj motora, i kada je ona zakačila prste za gajku mog kaiša, zaista sam bio na ivici da se pokolebam.
Otišao sam desetak minuta kasnije, ali nisam imao osećaj da je svemu kraj. Mislio sam da ćemo ostati
u vezi, da ćemo se ponovo videti. Dogovorili smo se da će tako biti, i čini mi se da smo u tom
trenutku tako i mislili. Ipak, kao što u životu biva, isprečili su se vreme i udaljenost. Pisao sam joj dva
ili tri puta i rekao da sam odlučio da se nastanim u okolini Sijetla, da tražim stan.
Ali ona je očigledno već bila nekuda otišla. Ako je i ona meni pisala, pisma su nam verovatno
završila u poštanskoj korpi za otpatke, budući da sam i ja u to vreme mnogo putovao. Bila je vrlo
otresita, vrlo nezavisna žena za svoju dob i tadašnje pojmove, i verujem da se u životu dobro snašla.
U ono vreme, ni ona nije bila više od mene spremna za nešto trajnije. Gospode, sve to kao da je bilo
u nekom drugom životu.“
Robert Kinkejd ućuta, uzdahnu duboko, zatim polako ispusti vazduh. „Rekli ste da ste bili
univerzitetski profesor?“
„Da, predavao sam psihologiju devet godina. Nisam mogao da podnesem akademski život, ako
se on uopšte može nazvati životom. Gomila socijalista koja propoveda uzvišenu filozofiju o
jednakosti dok u isto vreme štiti najokoreliju klasnu strukturu svake socijalne i profesionalne grupe
koja se može zamisliti. Napustio sam sve i par godina se potucao unaokolo. Završio sam tako što
vodim ovaj motel. Ne znam koliko ću se još time baviti.“
Džim Vilson, upravnik motela, ustade i protegnu se. „Vreme je za spavanje. Pokvarila se
vodovodna instalacija u sobi broj šest, popravka će mi oduzeti celo prepodne. Lepo smo pričali. I u
pravu ste što se tiče psa, prefinjeniji je od većine ljudi. Može ovde da dobije noćenje u svako doba, sa
vama ili bez vas.“
On pruži ruku Robertu Kinkejdu.
„Srećno. Drago mi je što smo porazgovarali.“ Kinkejd prihvati Vilsonovu ruku i zatvori vrata za
njim. Vrativši se u postelju i uzevši knjigu, ustanovi da je bvana sada otkrio tragove nosoroga kraj
nalazišta soli i da se sprema da rastera sva stvorenja zatečena na tom mestu. Potom odloži knjigu i
isključi noćnu lampu.
Docnije, dok je spavao i sanjao neobičan san, sačinjen delimično od sećanja a delimično od
fantazije, u kojem je razgovarao sa ribarom u baru starog Raflza u Singapuru, ruka mu skliznu sa
kreveta. Hajvej liznu šaku koja se spustila i slučajno ga dotakla.
Napolju, brod po imenu Skitnica Pacifika prolazio je ispod mosta na putu ka odredištu. Među
artiklima složenim u spremištu nalazila se isporuka televizora iz Koreje, koji su bili istovareni na
Pacifiku i prebačeni u drugi brod u modernoj luci na Taravi.
 5
Potraga

Pozna jesen beše pritisla Južnu Dakotu; jednog sumornog, vetrovitog jutra, seoski poštar zaustavi se
kraj sandučića sa natpisom Karlajl Mahnilan, Autoput 3. Pedesetak jardi dalje odatle, niz prašnjavu
stazu, Karlajl je prenosio drvenu gredu na mestu koje se još uvek zvalo kuća starog Vilistona. Po
ustaljenom običaju ruralne Amerike, mesta su zadržavala nazive prvog čoveka koji je gradio na tom
zemljištu.
Poštar opazi Karlajla i svirnu mu da bi ga obavestio da je stiglo pismo. Makmilan nije dobijao
mnogo pošte, stoga nije bilo na odmet obavestiti ga da u sandučiću ima nešto, za promenu. Karlajl se
osvrnu, mahnu i zaputi se stazom, dok je poštar kretao dalje na sever, prema farmi Aksela i Erlin
Luker. Aksel će, po svemu sudeći, već biti naslonjen na sanduče, u iščekivanju čeka od poljoprivredne
subvencije. Poštar ga je već dva dana uzastopce zaticao na tom mestu, kako, kao i uvek kad bi ček
kasnio, gunđa zbog neefikasnosti proklete vlade.
Dok je prepravljao kuću starog Vilistona, Karlajl je dobio partnera. Veliki mačak dolutao je
odnekud u vreme kad je posao bio napola završen i odlučio da se tu skući. Karlajl se zagledao u
prugastog kudravca sa rascepljenim levim uhom i žutim očima. Mačak je proučavao Karlajla, ostao
na ručku, potom i na večeri, a zatim procenio da bi stalni boravak bio sasvim na mestu.
„Pa, momčino, mislim da bi ti ime Damptrak2 odgovaralo“, reče Karlajl petog dana. „Ako
nemaš ništa protiv, ostaće tako.“ Damptrak zatrepta očima. Karlajl se osmehnu.
Damptrak je sedeo na tremu kada se Karlajl vratio od poštanskog sandučeta. Kad su obojica ušli
unutra, Damptrak požuri ka svom omiljenom mestu ispod peći na drva. Karlajl nasu čaj u šolju iz
olubljenog čajnika koji je nabavio u prodavnici Gudvil u Fols Sitiju. Odloži šolju na tezgu od obrtne
ručne testere, koja je, tokom poslednja tri meseca, dok je sređivao kuću, počivala u dnevnoj sobi.
Pismo je bilo od njegove majke, Vin, kojoj je pisao samo deset dana ranije. Beše to brz odgovor
za Vin, koja je bila sklona da gubi poštu, račune i lekarske recepte. Ipak, za pohvalu je bilo što se
uvek dobro sećala važnih stvari, poput komplikovanih pasaža iz Šubertovih dela i manje poznatih
detalja iz istorije arhitekture.

20. novembar 1981.

Dragi Karlajle,
Bože, pa ti sada imaš poštansko sanduče i sve ostalo. U tvom slučaju, to ukazuje da si se
opasno skućio. Obradovala me je vest o staroj kući koju si kupio i koju sada renoviraš. Možda ću
jednom doći da vidim kako izgleda. U svakom slučaju, srećna sam zbog tebe.
Da li se u tvom životu pojavila neka zanimljiva žena? Izvini zbog ovog pitanja, ali majke, čak
i one malo čudnije kao što sam ja, razmišljaju o tim stvarima. Znaš, teško mi je da zamislim da
ćeš za koju godinu napuniti četrdeset, a ne bih imala ništa protiv da imam jedno unuče, ili dvoje.
Što se tiče pitanja iz tvog pisma, o tvom ocu i onome što mogu da se setim, mogu samo da
ponovim ono što sam i ranije rekla. Bio je u vojsci, radio je kao fotograf pre rata i na Pacifiku za
vreme rata, i u to doba bio je upravo otpušten iz (mislim) marinaca. Nije želeo mnogo da priča o
 ratu. U stvari, mislim da uopšte nije želeo da razgovara o tome. Zvao se Robert, a njegovo
prezime mi je potpuno izbledelo iz sećanja, ako sam ga ikada i znala. Upoznala sam ga krajem
septembra 1945, istog dana kad je umro Bela Bartok. Imao je motor crvene boje, hromiran na
nekim mestima. Na rezervoaru za gorivo se nalazio logo, srebrne boje, na kojem je bila ispisana
marka motocikla, i sve čega se sećam je da je ime počinjalo sa „a“. Sećanje je toliko nesavršena
stvar, i prokleto selektivna. Jednom sam umesto njega sipala gorivo, stajala i zurila u logo, ali
mogu da se setim samo prvog slova. A lako mogu da se setim kako mi je pričao priču o starom
mornaru koga je sreo u Singapuru. Čudno, zar ne?
Evo i nekih drugih pojedinosti. Nosio je narukvicu, na desnoj ruci, čim mi se. Bio je visok i
mršav, oblačio se jednostavno, nosio je tregere. Iako više ne mogu da se sedim detalja njegovog
lica, ostao mi je utisak da nije bio posebno privlačan, ali ni obrnuto. Ali ta skala vrednosti
zapravo ovde i ne pristaje, jer je kod njega bilo nečeg jedinstvenog, bio je čovek neobičnog
izgleda. Ono što sam dobro zapamtila jesu njegove oči. Stare oči, kao da je bio mnogo stariji od
svoje stvarne dobi (a bio je tada verovatno u ranim tridesetim).
Šta još? Bilo je to tako davno, i ja sam bila sasvim mlada, drčna, bilo mi je devetnaest godina
i imala sam puno luckastih snova o umetnosti i životu u prirodi. Ali još uvek mogu da ga vidim.
Puštao je kosu pošto je izašao iz vojske i vezivao je pozadi plavom maramom kada je vozio motor.
Kao što rekoh, nije bio izuzetno privlačan na način kako se obično shvata privlačnost, ali
svejedno je bio vrlo zgodan u kožnoj jakni, džinsu i čizmama, sa tamnim naočarima, kada smo se
motorom vozili preko visokih mostova Big Sura.
Javi mi kako napreduje tvoj posao sa kućom. Ovde je sve u redu. Dođi nekada da me posetiš.
Uprkos svemu, još se sećam tvog oca kao divnog, toplog čoveka, iako smo bili zajedno samo tri ili
četiri dana. Ni zbog čega ne žalim, jer mi je podario tebe.
Voli te
tvoja majka
Vin
PS. Ovih dana videla sam gospođu Marks i prenela joj tvoje pozdrave. I ona je pozdravila tebe i
još uvek o tebi misli kao o sinu, neprestano govori o Kodiju i tebi. Javi joj se ponekad. Stari čika
Džonatan, tvoj voljeni očuh tokom šest godina tvoga detinjstva, svratio je kod mene na putu iz
San Franciska. Izašli smo na kafu, pričao mi je o svojoj zadužbini, o romanu koji pokušava da
objavi, i o svoje dve poslednje supruge. Zvao me je i na večeru, ali sam ga odbila. Pitam se šta
sam ikada i videla u njemu?

Karlajl uze list hartije i maši se za stolarsku olovku u džepu košulje. Prilično mršav spisak,
pomisli, i ispisa sve tragove koje mu je saopštila Vin:

Ime Robert
Marka motocikla počinje sa A
Narukvica?
Drugi svetski rat - Pacifik. Marinci?
Fotograf pre i za vreme rata
Singapur - mnogo putovao?
Dob - rane tridesete
 Ovaj spisak mogao bi predstavljati linije tabele. U uspravne kolone mogao bi unositi nazive,
kada dođe do njih, i utvrđivati veze između naziva i tragova. Ali odakle početi? Potrebno mu je bilo
prvo polje, ali nije mogao da smisli ništa drugo izuzev beskrajnog pretraživanja časopisa i novina.
Dok je u tišini sedeo i razmišljao, Karlajl se trže na zvuk telefona. Bio je to Badi Rims, njegov
drugar iz vremena kad su radili na stambenoj izgradnji u Ouklendu. Malo neobuzdan tip, ali vrstan
stolar i povrh svega dobar po naravi.
„Karli, stara propalice, lepo je da te opet čujem. Tvoja majka mi je dala broj. Šta do đavola radiš
i gde si? Vin mi je pominjala neku Dakotu, južno od Severne. Ima li toga na mapama? Kako se tamo
dospeva? Treba li tu neki međuplanetarni pasoš?“
Karlajl se nasmeja. Badi se nije promenio. Kada su se razišli pre dve godine, Badi se pridružio
komuni u Novom Meksiku.
„Gde se nalaziš, Badi?“
„U Ouklendu. Vratio sam se građenju koještarija i napijanju do besvesti vikendom, da bih
zaboravio šta sam sve morao da radim preko nedelje. Čujem da si sazidao kuću ili renovirao neku
staru.“
Karlajl mu ispriča o prepravkama na Vilistonovoj kući. Reče da je sve ispalo prilično dobro,
toliko dobro da mu je to donelo nove poslove u obližnjim gradićima.
„Kako stojiš sa ženskim svetom? Ima li tu nekih novih konstrukcija, ili tamo šalju samo device i
zatvorenike?“
„Ima nekih šema. Viđam se sa ženskom koja radi u lokalnom baru. Hej, Badi, šta bi sa tvojim
velikim idealima o životu u komuni?“
„Isuse, kakva je to bila sprdačina, Karli. Sećaš se da sam otišao tamo zbog one ženske? Pisao
sam ti i rekao da ima noge duže od prethodnih mesec dana. Cak sam ti ponudio i da je delimo ako bi
nam se pridružio.“
Karlajl zatrese glavom i nasmeja se. Sećao se Badijevog pisma o devojci i o tome kako će ta
stvar sa komunom biti nešto najbolje što se može zamisliti.
„Aha, sećam se. Šta se dogodilo?“
„E pa, ispalo je da je ženska pobegla u drugu komunu sa gitaristom koji se muvao unaokolo sa
gomilom hemikalija i prepevao bajate pesme iz šezdesetih o cveću, miru i slobodnoj ljubavi. Ja sam
bio zainteresovan samo za ovo poslednje. Kao drugo, u celom tom ćumezu ja sam bio jedini sa
nekim zanimanjem. Morao sam da im pravim poljske kuhinje i kolibe, dok su se svi drugi izležavali,
duvali dop i trućali o... kako se to izgovara, Netski? ...U svakom slučaju, neki Nemac, filozof.“
„Da nije Ni-če, Fridrih Niče?“
„Aha, baš taj. Mrzim vas, klince sa koledža, Karli. Da nisi najbolji stolar koga poznajem, ne bih
želeo da imam bilo šta sa tobom. U svakom slučaju, možeš da zamisliš kako se ta
Netski/mir/ljubav/cveće bagra odnosila prema meni, tako da sam otperjao odmah pošto je devojka
pobegla sa cvećkom od gitariste. Nisam joj čak rekao ni ‘adios’, a ni ona meni. A i on je bio pravi
šupak od gitariste. Sećaš se kad smo odlazili da slušamo Džesija Loun Ket Fulera? Ovaj cveće/ljubav
tip ne bi mogao da zagrebe ni okrajke Džesijevih žica.“
Neko vreme razgovarali su o neobaveznim stvarima, sve dok Karlajl najzad ne pomenu traganje
za svojim ocem. Uprkos svem svom neobuzdanom govoru i neobuzdanom ponašanju, Badi je bio
vrlo praktičan kad je trebalo rešiti problem. Uz to, po običaju, imao je puno pouzdanje u svoju
sposobnost da pomogne.
 „Hajde da malo istražim stvari za tebe, možda gore u Sakramentu. Polazim tamo za nekih sat
vremena. Idem da se nađem sa ženskom koju sam upoznao prošlog meseca na koncertu ‘Flitvud
Meka’. Nije baš najlepše parče na svetu, ali zna kako da upotrebi telo kao cirkular.“
Karlajl se osmehnu. Isti stari Badi, razbarušen i raspričan, uvek u pokretu, čak i u svojim ranim
četrdesetim.
„Znam par momaka u Sakramentu koji verovatno imaju pristup dokumentaciji o prodaji motora.
Isuse, bilo je to pre više od trideset godina, ali proklete birokrate sve čuvaju, nešto bi se moglo naći.
Okej, ovo ću pribeležiti. Ime, Robert. Je V tako? Marka motora počinje sa ‘a’. Kupljen odmah posle
Drugog svetskog rata, možda u avgustu ili septembru 1945. ili tu negde. Pitam se koliko je motora
prodato u oblasti Zaliva odmah posle rata - dva, tri ziliona.“
„Nisam siguran da ga je kupio odmah posle rata. Možda mu je stajao dok je bio u vojsci.“
„Zaboga, Karli. To sužava potragu otprilike na polovinu svih motora koji su ikada prodati. Ali
daću sve od sebe. Tako starih stvari nema u kompjuterima. Ručno kopanje. Ipak ću pokušati. Kažeš da
ona radi u lokalnom restoranu?“
„Ko?“
„Žena na koju pikiraš, eto ko.“
„Aha, ali ne bih to nazvao pikiranjem. Mesto se zove ‘Denijev kafe’. Najbolji topli sendviči sa
ćuretinom između Omahe i Čejena. Puno safta i paradajz pirea.“
„Nije loše. Vruća ćuretina i lepa ženska, ili obrnuto? U svakom slučaju, čućemo se. Još nešto,
Karli. Ne umri glupavo. To je moj novi moto.“
„Kako?“
„Pravim spisak načina na koji ne želim da umrem i izbegavam situacije gde bi mi se tako nešto
moglo dogoditi.“
„Na primer?“
„Ne umri u bolnici, ne dopusti da se to dogodi. To je prvo i osnovno. Bolje da padneš sa krova u
trenutku kad si uglavio poslednji crep na najbolju kuću koju si ikada gradio. Drugi glup način je da te
prignječi zarđali ’kadilak’ iz ‘68. ispred ’Kmartovog’ supermarketa u trenutku dok počinje
prezentacija muškog donjeg rublja.“
Karlajl se grohotom smejao. Nedostajali su mu Badi Rims i njegova otkačenost, ponekad.
„Evo još jednog: da te pogodi kamen odbačen iz kosačice kojom rukuje podgojeni rotarijanac u
penzionerskom naselju. To je ono što sam dosad smislio, ali biće još. Jednom ću ti poslati kompletni
spisak. Čuvaj se, Karli. Lepo je što smo se čuli. Javiću ti ako nešto saznam.“
„Hvala, Badi. Pozdrav i tebi. Hvala ti što hoćeš da pomogneš.“
Sedam sati kasnije, Badi se javi ponovo. U pozadini se čula buka od saobraćaja.
„Karli, ja sam. Zovem iz govornice u Sakramentu. Jedna fina cica po imenu Nensi iz odeljenja
za registraciju vozila mi je pomogla. Nije bilo lako, ali opet lakše nego što sam mislio. Prekopavanje
je trajalo tri sata i našli smo par stvari. Imaš li papir i olovku? Dvadeset šest tipova po imenu Robert
je registrovalo motocikle u San Francisku u avgustu i septembru 1945. Marke su uglavnom ’harli’ i
’indijan’, samo jedna mašina počinje sa ’a’. To je ’ariel skver ’ četvorka, registrovan kao polovni
motor 24. septembra 1945. ‘Četvorka’ se verovatno odnosi na cilindre...“
Karlajl ga prekide. „Badi, ime. Na koga je registrovan?“
„O da, važna stvar. Umalo da zaboravim. Ime je Robert L. Kinkejd. Adresa nije navedena već
samo prebivalište, San Francisko. Nema ni telefonskog broja. Sve to uostalom ne bi ni bilo od koristi,
prošlo je trideset šest godina.“
„Speluj mi još jednom prezime.“
Karlajl pažljivo pribeleži reč koju je Badi izgovorio.
„Moram da bežim, Karli. Gospođica Cirkularka me čeka u pikapu na par koraka odavde.
Pozdrav, i javi mi ako još nešto mogu da uradim.“
„Hvala još jednom, Badi. Ovo bi stvarno moglo biti od pomoći.“
„Nema na čemu. Vidimo se.“
Završivši razgovor, Karlajl smesta dopuni spisak tragova.
Ime Robert, prezime verovatno Kinkejd, srednje slovo ’L’.
Marka motocikla počinje sa ’a’, verovatno ’ariel skver ’ četvorka.
On prouči spisak, ode do kuhinje i izvadi pivo iz frižidera. Vrativši se do stola, stade da skicira.

Pravo govoreći, sve linije dijagrama vodile su u ćorsokak, izuzev kategorije „fotograf“ i
delimično one koja se odnosila na vojnu službu. Rano sledećeg jutra on pozva majku i zapita zna li
ona kakvog starijeg fotografa sa kim bi mogao da popriča.
„Karlajl, je li to u vezi sa tvojim ocem?“
„Jeste.“ On joj ispriča šta je Badi Rims otkrio u Sakramentu.
„Kinkejd? Volela bih da mogu da potvrdim da je to bilo njegovo prezime. Ali jednostavno ne
mogu da se setim, ako sam ga ikada i znala. A opet, kao što rekoh, čini mi se da ga je jednom
spomenuo. Jesi li siguran da želiš da nastaviš sa ovim, Karlajl? Možda bi ti to moglo doneti veliko
razočaranje, ili nama oboma?“
„Da, siguran sam. Hajde Vin, probaj da se prisetiš nekog fotografa sa kojim bih mogao da
razgovaram, nekoga ko zna ponešto o istoriji i razvoju fotografije u ovoj zemlji.“
„Hm, možda Frenk Moskovic, on živi u brdima kod Ruskog klanca. Rekla bih da ima preko
sedamdeset godina. Deluje vrlo otresito kad svrati ovde u galeriju. Nije postigao veliki uspeh, ali još
uvek se bavi fotografijom. Potražiću njegov telefonski broj.“
Ona mu izdiktira broj, a zatim dodade: „Ima jedna stvar o kojoj ti nikad nisam pričala. Zbog
čega, ne znam. Nije mi palo na pamet, verovatno, sve dok me nisi podstakao da razmišljam o ovome.
Tvoj otac i ja jednom smo se vozili do mesta gde se skupljaju morski lavovi. Kada smo tamo stigli,
dva čoveka su puškom naizmenično gađala životinje.
To me je potpuno izbezumilo. Tvoj otac mi je rekao da ga sačekam kod motocikla i sišao dole
do dvojice koji su pucali. Jednostavno im je prišao, zgrabio pušku i bacio je u okean. To ih je
strahovito razljutilo i počeli su da viču na njega. Jedan je zamahnuo da ga udari, ali tvoj otac se nije
ni pomerio, jednostavno je stajao i zurio u njega. Malo kasnije otišli su niz obalu a tvoj otac se vratio
do mene.
Videla sam da je razjaren i pitala sam ga šta im je rekao. Odgovorio je: ’Jednostavno sam im
rekao da sam se i suviše nagledao besmislenog ubijanja i da ću ih, ako nastave sa tim, baciti tamo gde
sam zavitlao i pušku, jer će to imati smisla.’ Ako pre toga i nisam bila u njega sasvim zaljubljena,
postala sam to posle ovog događaja sa morskim lavovima.“
Razgovarali su još nekoliko minuta. Kad se razgovor primakao kraju, Karlajl smesta pozva broj
koji mu je dala. Začu se hrapav starački glas: „Moskovic.“ Karlajl se predstavi i potom postavi pitanje
o američkim fotografima. Je li gospodin Moskovic ikada čuo za fotografa po imenu Kinkejd?
„Deluje mi poznato. Nisam sasvim siguran. Ako je stvarno poznat, mogao bi se pronaći u knjizi
‘Ko je ko’.“
Karlajlu ovo nije palo na pamet, i on pribeleži ideju.
„Gospodine Moskovic, ako je određeni fotograf mnogo putovao tridesetih godina, za koga je
mogao da radi u to vreme?“
„Teško je reći. Gomila nas se vrzmala za svoj groš. Malo časopisa je u ono vreme moglo
priuštiti sebi da šalje ljude u svet. Sve se svodi na nekoliko najvećih - Tajm, Lajf, Luk, Nešenel
džiogrefik, magazini tog kalibra.“
Moskovic odluta od teme i poče da govori o fotografskoj opremi i filmovima, o svojim
poteškoćama pri nastojanju da objavi radove. Karlajl je učtivo slušao, a u trenutku kad je starac
ućutao uvlačeći dah, on mu zahvali na pomoći i reče da mora da ide.
„Vaša majka je divna gospođa, gospodine Makmilan, divna dama, iako ne izlaže moje radove u
galeriji.“
„No, ko zna, gospodine Moskovic, možda jednog dana.“
„Da, možda jednog dana“, reče starac i spusti slušalicu.
Te večeri, Karlajl naloži peć drvima i spremi se za spavanje. Dok je tonuo u san, lepetanje vetra
napolju učini mu se kao zvuk motora koji juri dugim krivinama Big Sura, nekada davno.

* * *

Sat vremena nakon što je svanulo, po blagom mrazu, Robert Kinkejd se odjavi iz motela u Oregonu i
pokrenu Herija, osluškujući rad motora. Nešto nije bilo u redu, opet prokleto zagušenje. On dohvati
malu kutiju sa alatom iza sedišta i navuče zimsku jaknu. Hajvej je izvirivao kroz prozor, nastojeći da
pogleda iza haube koju je Kinkejd bio podigao. Kinkejd odvrnu zavrtanj na karburatoru i oslušnu
mašinu, potom klimnu glavom i pažljivo vrati poklopac.
Vrati se u kamionet. „Zen i veština održavanja starog pikapa, Hajvej. Nije baš onako romantično
kao što nas je gos’n Pirsing uveravao u svojoj knjizi o motociklima. Nema mnogo zena pod
Herijevom haubom, to je sasvim jasno. Ili barem ja ne mogu da ga nazrem. Ali opet, kamioni nisu
isto što i motori. Ovaj Heri je osoben na svoj način, ali daleko je to od osećaja dobrog motocikla
ispod sebe. Trebalo je da zadržim onog „ariela“. Mogao sam te prikačiti nazad i pustiti da nas onih
500 kubika odvede do cilja.“
Hajvej onjuši Kinkejdovu jaknu u potrazi za kakvim neuobičajenim jutarnjim mirisom, ne nađe
ni jedan, zatim se opruži na svom mestu dok je Kinkejd stavljao naočare za čitanje, proučavao putnu
mapu, uključivao grejanje da bi otkravio kabinu i odmaglio prozore.
Odluči da ostane na autoputu br. 101, da stigne do severne Kalifornije a zatim okrene na istok.
To će ga odvesti nešto južnije od Crnih Planina, no uvek može skrenuti na sever, ili svratiti do
Planina u povratku.
Dok se Pacifik nazirao ispod niskih zelenih bregova, Robert Kinkejd nije vozio više od 45 milja
na sat duž vijugavog obalskog autoputa. Uzbrdo i nizbrdo, levo i desno, krivine su se smenjivale
ispred upravljača.
Pokušavao je da oživi suštinu svog noćašnjeg sna. Dok se njegovo telo odmaralo, um se vratio
unazad do Singapura, u vreme kad je ta ostrvska zemlja bila nepristupačna i nepouzdana, na kraju
sveta. Pirati, plaćenici i krijumčari. Ljudi sa noževima za pojasom i s mapama u džepovima, i s
planovima lišenim moralnosti u samom začetku. Svet o kome je Robert Kinkejd maštao još kao
dečak.
Beše to kliše koji u ono doba još nije postao kliše. Ventilatori što se polako vrte iznad glava u
sumnjivim jazbinama, i žena po imenu Džulijet koja je nosila kratku crnu haljinu i vešto svirala
klavir pevajući pesme Kurta Vejla. Jedne noći dva muškarca su se umalo poubijala u pokušaju da
osvoje njenu pažnju, premda ih ona u tome nije ohrabrivala niti je, kako se ispostavilo, uopšte bila
zainteresovana za nekog od njih.
Kinkejd se rado sećao nje i njenog muziciranja. Bio je tada u kasnim dvadesetim, upravo je
započeo putovanja i ozbiljne poslove, a žena po imenu Džulijet je bila starija, imala je možda oko
četrdeset. Ničega nije bilo između njih. U tim godinama je on zazirao od takve žene i onoga što bi
ona mogla znati a on ne zna, u krevetu i izvan njega. Sedeo je u baru kod Raflza, dovršio pivo,
zagledao se kroz čašu kao da je objektiv. Lik joj je bio izobličen ali svejedno divan za njegove
pojmove. Zapita se je li joj pošlo za rukom da se izvuče kada su, nekoliko godina kasnije, nagrnuli
Japanci. Reklo bi se da jeste. Osobe poput Džulijet uvek su bile u stanju da se izvuku kada im je to
bilo neophodno. I ona je, na svoj način, spadala u poslednje kauboje.
Jureći na jug prema Kaliforniji, on poče da pevuši pesmu koju je Džulijet izvodila iz večeri u
veče pre četrdeset i više godina. Mornarov tango, seti se naziva. Utom mu ponovo iskrsnu i lik iz sna,
kome se mogao setiti samo imena - Ejbi. Prvi mornar na brodu po imenu Vetar Maroka. Kako sam se
do đavola mogao setiti imena broda, nasmeja se Kinkejd u sebi. Neke stvari se jednostavno lepe,
druge ne. Zajedno su bili popili nekoliko piva kod Raflza.
Ejbi, čije je prezime zaboravio, mu je pripovedao kako priželjkuje da postane vlasnik škune,
premda je znao da je za njega to finansijski teško izvodljivo. Robert Kinkejd mu ispriča kako je u to
vreme upravo završio reportažu o izlovu ribe škunama u Kineskom moru i kako je najveći deo
vremena proveo sa vremešnim kapetanom na pragu penzije, koji je tragao za nekim ko bi preuzeo
staranje o brodu. Kinkejd je rekao čoveku po imenu Ejbi da bi se mogli usaglasiti oko cene, jer je
kapetanu bilo veoma stalo da se škuna očuva. Brod se zvao Paladin, i Kinkejd objasni čoveku gde je
ukotvljen. Ejbi je čvrsto stegao Kinkejdovu ruku i zahvalio mu, a zatim pošao da pronađe škunu po
imenu Paladin.
To su bile uspomene koje je iznedrio san. Robert Kinkejd je imao stotine, hiljade takvih
uspomena. Krećući se ka jugu duž obale Oregona, on pogleda na zapad prema Singapuru i zapita se
je li čovek po imenu Ejbi ikada pronašao brod, u ono vreme, kada je ribarenje škunama odbrojavalo
poslednje dane, i ponada se da jeste. Uvek se pitao kakve su bile sudbine Džulijeta i Ejbija, Marije,
Džeka i drugih koje je u svoje vreme sretao po svetu. Prisećao se svih njih sa toplinom, zahvalan za
uspomene koje su mu podarili.
Sa desne strane puta ukaza se svetionik, i on ga smesta zamisli uokvirenog u fotografiji. Isprva
odluči da ga zanemari - ionako je postojalo previše fotografija svetionika pri jutarnjoj svetlosti.
Produžio je putem, još uvek razmišljajući o svetioniku, procenjujući mogućnosti. Na okretištu
gde su turisti mogli da parkiraju automobile s kamp-kućicama i fotografišu široke morske pejzaže,
on se zaustavi i poče prebirati po rolnama filma „tri-iks“. Među njima se nalazila jedna rolna
„Kodakovog tehnikal-pena“, osetljivosti 25 ASA, niskoosetljivog filma namenjenog kopiranju crteža
i drugih grafika.
Ali „ti-pen“ je imao jedno posebno svojstvo. Ako bi se fotografisalo brzom ekspozicijom a film
bio razvijen nestandardnom procedurom, nestale bi sve posredne nijanse i objekat bi se pojavio u
oštrom crno-belom kontrastu, tako da se naprosto nameće oku posmatrača. Jednom je tu tehniku
koristio u Škotskoj, na ostrvima Glenkoa. Mali zamak, čija se silueta savršeno ocrtavala u okolnoj
vodi, nalazio se na stotinak jardi od obale, na ostrvcetu prostranom tek toliko da na njega stane
građevina. Na konačnom otisku, sive zidine i tornjevi zamka pojavili su se blistavo beli, a okolna
voda crna, i fotografija je delovala tako kao da zamak počiva na vlastitom odrazu. Mogao bi nešto
slično napraviti i sa svetionikom, ali on odluči da motiv i okolnosti odaberu način.
On se zaputi nazad obalskim putem, odmeravajući svetionik kroz zamišljeni okvir u svojoj
glavi, sve dok mu se ne učini da je dospeo u pogodan položaj za snimak. Silazeći, on ponese jedan od
„nikon f“ aparata i utisnu u njega „ti-pen“. U trenutku kad je oblačio prsluk i rasklapao tronožac,
Hajvej iskoči iz kamioneta i njuškajući poče sprovoditi uobičajenu pronađi-i-otkri taktiku.
Iskusnim pokretom Kinkejd čizmom cimnu jedan od nogara i stalak se rasklopi. On mahinalno
podesi visinu, bez premišljanja odredivši najpovoljniji položaj aparata. Postavi aparat na stalak i iz
džepa prsluka izvadi gajtan sa okidačem.
Um mu je radio užurbano dok je istovremeno osmišljavao snimak i analizirao najpogodniju
tehniku. U trenutku kad je utisnuo gajtan sa okidačem u „nikon“, lice mu ozari osmeh, a zatim se
glasno nasmeja. Auto-put ga začuđeno osmotri.
„Psetance, smejem se samo zbog toga što sam ovde i radim posao koji najbolje umem, a nisam
ga radio odavno.“ Osećao je kako mu u telo navire snaga, energija koja je bila prigušena tokom
poslednje dve godine potištenosti i samosažaljenja.
Robert Kinkejd, jedan od starih svetlopisaca, posvećeni iluzionista koji je svoje prizore preneo
milionima čitalaca knjiga i časopisa, bio je ponovo na poslu. On se povi, pogleda kroz okular, načini
neznatne izmene u brzini ekspozicije i spremi se za okidanje. U mislima je video zamak u Škotskoj i
preneo taj prizor na ono što sada radi, prizivajući istu tehničku proceduru i postavljajući plan napada.
Kao i uvek, njegov test svrsishodnosti fotografisanja zasnivao se na tome da zamisli snimak
kako uramljen visi na zidu. Je li to nešto što bi ga ispunjavalo mesecima, možda godinama, a da mu
ne dojadi? Ako bi odgovor bio potvrdan, snimak je bio vredan utrošenog filma i truda. Ako ne,
pakovao bi se i produžavao dalje.
On vrlo precizno zamisli kako bi voleo da izgleda krajnji otisak. Promisli kakva bi procedura
razvijanja morala biti da bi se postigao zamišljeni efekat. Uze svetlomer i očita vrednosti. Senka koju
je bacao svetionik bila je u oštrom kontrastu prema belom betonu zgrade. Visokokontrastni motiv sa
visokokontrastnim filmom; trebalo je biti vrlo pažljiv. Robert Kinkejd uključi kompenzaciju na
aparatu: trebalo je za nijansu produžiti ekspoziciju, zabeležiti ponešto od detalja senke, doterati beline
kada se bude razvijao film i ostalo doraditi pri pravljenju otiska. On palcem pritisnu okidač,
refleksno ogledalo kliknu, i znao je da u aparatu ima dobar snimak. Načini još jedan, pod istim
uslovima, kako bi obezbedio još jedan negativ za eksperimentisanje.
Završivši, on zabaci aparat preko ramena i izvrnu stalak, olabavivši nogare kako bi cevi
skliznule jedna u drugu. Iz kamioneta uze termos i nali šolju kafe, razmota milki vej, sede na stenu i
zagleda se u Pacifik, gladeći Hajvejove uši i sećajući se starog bračnog para kod kojih je odseo
skoro dve nedelje dok je radio u Škotskoj. Zadesio se tamo upravo na pedesetu godišnjicu njihovog
braka; seljani su priredili lepu zabavu sa violinama, i gajdama i sa puno smeha. Jedna devojka
pokušala je da ga nauči tradicionalnom plesu i svi su se smejali njegovim pokušajima da oponaša
korake gorštačkog ratnika. Smejao se i Robert Kinkejd.
Kao poklon bračnom paru kupio je dva kineska čajnika i tanjire. Devet godina posle toga
razmenjivali su povremeno pisma, sve dok više nije bilo vesti o njima. Sused bračnog para najzad mu
je pismom javio kako su oboje preminuli u roku od dva meseca. Najpre žena, a ne mnogo kasnije i
muž. Ona od nečega što nije bilo pomenuto, a on od tuge, kako je izvestio sused.
Daleko iznad vode, na nekih dvadeset milja, gomilali su se oblaci, ali Sunce je grejalo na mestu
gde je sedeo Robert Kinkejd. Zadržao se tu dugo, polako se sladeći čokoladnim nugatom; koliko je
na tom mestu ostao nije znao ni sam, niti je za to mario.
 6
Frančeska

Još jedno jutro i novi dan u životu koji odmiče. Spremajući se za dnevnu šetnju. Frančeska Džonson
navuče kaubojske čizme sa izlizanim potpeticama. Poveza otpozadi dugu kosu, na glavu nataknu
beretku i uze vuneni kaput sa klina kraj kuhinjskih vrata. Staza do kuće bila je razrovana i, dok je po
njoj hodala do glavnog puta, ona u svoj podsetnik u glavi ubaci belešku da valja pozvati Toma
Vinklera da je valjkom poravna pre zime. Kada se jednom uvreži oštar mraz Ajove, popravka staze
biće nemoguća sve do proleća.
Bio je novembar, i narandžasta vrelina leta preobrazila se u svetlost bledožutih nijansi. Ali dan je
sve do tada bio bez vetra, i šetnja je mogla biti prijatna, iako je vazduh bio oštar.
Danas ona odluči da okrene nadesno, prema Rozmen bridžu. Prve pola milje put je bio sasvim
pust, sa obe strane okružen poljima u strnjici, sa kojih je letina bila požnjevena još pre mesec dana.
Ajova je potom počela da se priprema za još jednu dugu zimu. Naiđe kamion sa žitom na putu za
Vinterset. Čovek koji je sedeo za upravljačem joj mahnu, i Frančeska odvrati pozdrav. Nekoliko
minuta kasnije, ona ponovo iza sebe začu zvuk vozila i ustuknu sa puta da bi ga propustila.
U svom novom „ševrolet“ pikapu, Flojd Klark uspori i zaustavi se.
„’Jutro, Freni. Kako je ovih dana?“
„Dobro jutro, Flojde. Sasvim dobro, kako se već mora. Stavljam folije na severne prozore i
zaptivam preostale. Spremam se za zimu.“ Ponada se da Flojd neće iskoristiti priliku da je ponovo
pozove da izađu.
„Ako ti ustreba neka pomoć pri prebacivanju i sličnim stvarima, moj sin Met i ja ćemo rado doći
da pomognemo. On ima jaka leđa, za razliku od nas starijih koji smo proveli živote pokušavajući da
potegnemo više nego što treba.“
Frančeska mu se zahvali, znajući da govori istinu. Problemi sa leđima bili su tipični za farmere
ruralne Ajove. Uvek je postojalo nešto teško što je trebalo nekuda prebaciti baš u trenutku kad u
blizini nije bilo nikoga da pomogne. Čoveku je preostajalo da to uradi sam i pretrpi posledice. Ričard
je kuburio s leđima tokom poslednjih deset godina svog života.
Beše to, pomisli ona, još jedan primer želje koja ide protiv zdravog razuma - nešto što je njoj
bilo vrlo dobro poznato. A opet, razumevala je i obrnute slučajeve, i ko je mogao pogoditi gde
počiva istina kad je reč o takvim stvarima?
Flojd se vrpoljio, tobože podešavao bočno ogledalo na kamionetu. Ona promisli o povodima
koje bi on mogao iskoristiti da je pozove da izađu, i seti se novogodišnjeg bala koji se priređuje u
klubu Legion.
Nije bilo ničeg lošeg kod Flojda Klarka, ali ni nečega posebno dobrog. Njena osećanja su se
manje-više vrtela u tim okvirima, i jednostavno je odlučila da ne započinje vezu sa njim, koliko god
da je ta veza mogla biti bezazlena i neobavezna. Stvar nije bila u tome što bi po barovima krenule
priče („Čujem da se Flojd Klark smuvao sa Freni Džonson. Ne zameram mu. Još uvek je ona dobro
parče za svoje godine, a Mardž ga je za života skoro udavila brbljivošću.“
„Ne znam, Arč, čudna je ta gospođa, nekako je drugačija, kao da ne spada među nas.“).
Jednostavno, Frančeska nije bila zainteresovana, i trudila se da time nekog ne povredi.
Odluči da preseče stvar pomoću delimične laži. „Možda ću ove godine uspeti malo da pobegnem
od hladnoće. Majkl me je pozvao na Floridu za praznike. Ideja mi se dopada, i verovatno ću prihvatiti
poziv.“ Majkl je još nije bio pozvao, ali će to učiniti. Jednom je već išla tamo, i taj jedini put je bio
dovoljan. Lepo je bilo zabavljati se sa unucima, ali izveštačena praznična atmosfera joj nije prijala, a
Majklova nova žena, druga po redu, prema njoj je bila malo hladna.
Lice Flojda Klarka se na trenutak smrači, ali on brzo živnu. „E pa, ne zameram ti. Mardž i ja smo
proveli nekoliko zima u Braunsvilu u Teksasu i baš nam je dobro došlo da se malo sklonimo od
hladnoće.“ Frančeska se seti beskrajnih priča Mardž Klark o toplim zimama u Teksasu. Prigodne
aktivnosti, turniri u golfu i kuglanju, balovi s tradicionalnim igrama i koktel zabave u organizaciji
Trgovačke komore Braunsvila.
Ona ne odgovori Flojdu, zagleda se u čizme, i zatišje između njih poprimi nelagodne razmere.
„E pa“, reče on naposletku, „bolje da požurim kući i proverim da Met nije založio farmu kako bi
finansirao jedan od svojih brojnih razvojnih projekata. Nameravaš li da zadržiš zemlju, Freni?“
„Oh, mislim da hoću, Flojde. Nisam razmišljala o prodaji. Barem jednom nedeljno zovu me iz
neke agencije i pitaju hoću li da oglasim prodaju. Reklo bi se da je cena zemlje sada strašno visoka?“
Ona ne pomenu svoje razloge za ostanak na imanju, za ostanak u okrugu Medison. Ne reče da
možda negde postoji čovek po imenu Robert Kinkejd, koji bi je jednog dana mogao potražiti. Beše to
romantična, pusta nada, primerena mladim devojkama, no ona ju je i dalje podgrevala.
„Aha, cene skaču do neba. Imanje do našeg se prodaje i možda je Met u pravu što mi stalno
govori da treba da ga kupimo samo radi investicije. Kaže da stvar nije precenjena.“
Frančeska se osmehnu, ne kao znak odobravanja već pre da bi pokazala da ga sluša. Bilo joj je
dosadno i želela je da Flojd ubaci u brzinu i produži dalje.
Trenutak kasnije on to i učini. „Prijatno, Freni. Vidimo se.“
„Pozdrav, Flojde. Hvala što si stao da popričamo.“
„U svako doba. Lepo je videti tvoje nasmejano lice.“
Flojd Klark se „ševroletom“ zaputi preko brazda u smrznutom blatu, udaljujući se od nje i hrleći
prema razvojnim planovima svog sina Meta. Kako će se kasnije ispostaviti, on je popustio i složio se
sa Metom, platio susedni posed skoro dvostruko više od realne cene. Nekih osamnaest meseci
kasnije, kad je kriza zahvatila Srednji zapad, cena zemlje u Ajovi je opala za 40 odsto, i Flojdu nije
preostalo ništa drugo nego da krivi bankare što su ga doveli u nevolju.
Nedugo pošto je završila razgovor sa Flojdom, Frančeska iza krivine ugleda Rozmen bridž.
Srce bi joj uvek zaigralo u tom trenutku. Sećala se kako je, jednom kada je avgust bio na vrhuncu i
kada je pripeka bila pritisla zemlju, tom istom krivinom prošla u kamionetu po imenu Heri, nekoliko
minuta nakon što je čovek po imenu Robert Kinkejd stupio u njen život.
Sećala se kako se osmehnuo kada je prvi put video most: „Divan je. Slikaću ga u zoru.“ I kako je,
s rancem prebačenim preko ramena, hodao kraj puta i razgledao most, smišljajući kako da ga
fotografiše. I sećala se mirisa poljskog cveća koje je nabrao za nju iz zahvalnosti što mu je pokazala
most.
Kasnije su u njenoj kuhinji pili ledeni čaj i pričali jedno drugom o svojim životima. Doneo je
hladno pivo iz svog ručnog hladnjaka, jeli su varivo od povrća koje je skuvala, šetali po pašnjaku
posle večere. Potom su sledili kafa i brendi.
Rozmen bridž je mirno počivao u novembarskom jutru koje je postajalo sve tmurnije, dok je
severozapadni vetar razgonio čičkove i preostalo lišće. Ofarban sivom i bledocrvenom bojom koja
je počela da se ljušti, most se naginjao još više nego 1965. godine, kao da pokušava da dosegne vodu
pod sobom. Izgledalo je kao da umire laganom smrću, stotinu godina nakon što je izgrađen, i da niko
za to ne mari.
U ovo doba godine, pre nego što popusti i zamrzne se pod naletom zime, reka Midl je bila plitka
i bistra. Grgorila je i penušala oko stene na koju se jednom bio uspeo Robert Kinkejd, primetivši
kako ga Frančeska Džonson posmatra kroz pukotinu u stranici mosta.
Neke stvari su trajne, pomisli ona: kamenje i reke, i stari zasvođeni mostovi. A neke prolaze,
poput toplih avgustovskih noći i onoga što one donose; put se nastavlja bez njih, a naposletku sledi
smrt, koja ne ostavlja traga o nama, niti o izopačenoj i poštovanoj sestri što je delila isti um i telo sa
suprugom farmera iz Ajove.
Ona se osmehnu setivši se priče koju joj je jednom ispričao Robert Kinkejd. Nalazio se pod
jednim drugim mostom, u neko drugo vreme, u gumenim čizmama do kolena, i fotografisao
koristeći širokougaoni objektiv, kako bi se stvorio utisak prostome dubine. Kada je završio slikanje,
čizme su mu se zarile duboko u mulj. Izgubio je ravnotežu i počeo da pada, držeći aparat visoko
iznad sebe da bi ga zaštitio. Ljosnuo je ispruživši se na leđima, dok su čizme ostale da stoje u glibu.
„Ležao sam tako u mulju, gledao u nebo i smejao se samom sebi. Iskobeljao sam se u čarapama i
oprao uzvodno odatle. Ipak, napravio sam snimak. To je bilo jedino važno.“
Rekla mu je kako primećuje da se on lako može nasmejati na sopstveni račun. Učinio je to
nekoliko puta tokom dana koje su proveli zajedno.
Kinkejd se nasmejao i odgovorio: „Uvek mi se činilo da postoje dva glavna pokazatelja zrelosti.
Jedan je sposobnost da se nasmeješ samom sebi. Većina ljudi nije spremna da uvidi konačnu
apsurdnost svega i uzima sebe i svoje živote mnogo ozbiljnije nego što okolnosti iziskuju. Što se
mene tiče, uvek se zabavljam smejući se glupostima koje pravim. A pravim ih mnogo, tako da se
uglavnom uvek dobro zabavljam.“
Frančeska ga zapita o drugom znaku zrelosti.
„Sposobnost da se obraduješ uspehu drugih, umesto da te preplavi zavist“, reče on bez
oklevanja. „Sećam se, kada sam prvi put slušao Baha, na licu mi je odmah zaigrao osmeh. Kasnije, u
svest su mi se više urezivale vlastite reakcije nego nazivi dela, muzika me je ispunjavala, i nastojao
sam da zadržim takav pogled na stvari. Jednom, pre rata, sedeo sam u kafeu u Parizu i slušao
gitaristu, Ciganina po imenu Đango Rajnhart, koji je imao samo dva pokretna prsta - preostali su mu
stradali u požaru - a opet je svirao sa neverovatnom brzinom i preciznošću. I tada sam bio
preplavljen istim utiscima. Divljenje, a ne zavist.“
On podiže levu šaku i promrda palcem i dvama susednim prstima, kao da svira gitaru. „Negde u
arhivi imam sliku Đanga Rajnharta kako puši cigaretu oslonjen na zgradu, sa kišnim mantilom
prebačenim preko ramena. Samo dva prsta i palac. Neverovatno. Takav je slučaj i sa snimcima
meksičke revolucije, od fotografa čije sam ime zaboravio a koji je radio sa opremom neuporedivo
primitivnijom nego što je moja. Sjajne slike, izuzetan rad. A zatim i skulpture Teodora Rožaka,
Pikasova dela, i sve ostalo. Umesto osećaja zavisti, jednostavno se osmehuješ, nastavljaš dalje i
pokušavaš da još bolje radiš sopstveni posao. Nadmećeš se sa vlastitim ograničenjima umesto da se
nerviraš zbog nesavršenosti koju uviđaš u radovima drugih. Većini ljudi to ipak ne polazi za rukom.
Oni kao da rade suprotno. Reklo bi se da je to zbog toga što je raditi mnogo teže nego zanovetati.“
On zastade, još jednom se osmehnu. „Postavi jedno prosto pitanje nekome ko živi sam kao ja, i
uzvratiće ti čitavim predavanjem. Saznaćeš više nego što si ikada želela da saznaš o onome o čemu si
pitala. Izvini.“
Posle šesnaest godina, Frančeska položi ruku na levu stranicu mosta, na mesto gde je jednom
bila ostavila poruku za njega. Ako opet želite večeru „dok beli moljci lete“, dođite večeras kad
završite. Bilo koje vreme odgovara.
Gospode, šta ju je opselo da to učini, pitala se, kao i mnogo puta do tada. Iskušavanje sudbine i
jedan jedini okret zle kocke u inače besprekornom životu. Paranje odore, kroz koju se promolila
izopačena i poštovana sestra, i zauzela njeno mesto tokom četiri dana, u drami toliko zgusnutoj a opet
nikada nerazrešenoj.
„Oh“, nasmeja se ona u sebi, „ali ja bih to ponovo učinila sa njim, upravo zbog njega kakav
jeste. Moj veliki greh je verovatno u tome što, osim u izvesnim prolaznim trenucima, nikada nisam i
neću osećati kajanje.
Uzlet goluba iz legla unutar mosta je uplaši. Povuče ruku sa mesta gde je dodirivala staro drvo i
pođe u dugu šetnju prema kući, koracima koji su je umnogome podsećali na njen vlastiti život,
kadenca toliko odmerena da ju je to ponekad nagonilo da zavrišti. Na svoj način, Robert Kinkejd joj
je pomogao da utiša krik, i to joj je omogućilo da prebrodi sve što je sledilo.
 7
Zavodljivost slučaja

Sledeći obalu, Robert Kinkejd je hitao na jug kroz Oregon. Prolazio je tuda nekoliko puta, ali ne u
poslednjih sedam ili osam godina, i ovaj deo Amerike mu je ponovo delovao novo i zanimljivo.
U luci u Kus Beju ljudi su istovarali robu iz teretnog broda i Kinkejd upotrebi 200-milimetarski
objektiv da bi snimio obalskog radnika koji se uspeo visoko da bi uklonio zaštitnu mrežu. U
Bendonu, vremešna žena koja je godinama čistila plaže izložila je svoje eksponate u malom kiosku sa
nadstrešnicom. Verovatno je bila prevalila osamdesetu; godine provedene na slanom vetru ostavile su
grube tragove na njenom licu uokvirenom sedim vlasima. No, odavala je okretnost i živost
svojstvenu mnogo mlađima od nje.
Ona opazi da se Kinkejd vrzma oko mesta gde je nekih pedesetak izbledelih plovaka bilo
rasprostrto po drvenoj ogradi. „Hodi ‘vamo bratac i pogledaj. Ima puno finih stvari da poneseš kući
kao suvenire.“
Imala je boce koje su vetrovi i morske struje dogurali do obale čak iz Australije, komade drveta
prekrivene ostacima mreže. Parče korita ribarskog broda počivalo je na ogradi trema, kraj ručke od
slomljenog vesla. Za ručku je uzicom bio zakačen ajkulin zub. Ponuda se činila gotovo
beskonačnom, i verovatno je i bila takva, premda malo stvari izvan određenih postavki u fizici,
matematici i ljudskim osećanjima doseže tu meru.
Kinkejd opazi kako prepodnevna svetlost na neobičan način osvetljava nasumično poređane
boce različitih oblika u jednom od prozora, i zapita može li ih fotografisati. Ona reče da nema ništa
protiv, ukoliko nešto ne razbije, i nastavi da se zanima čišćenjem školjki.
On stade razgledati boce. Svetlost je prolazila kroz staklenu teglu na stalaži i odbijala se o
pozamašne zelene flaše, a zatim opet savijala do tanke vinske buteljke na čijoj je jednoj strani bio
ugraviran natpis „Italija 1940“. Krajnji efekat predstavljao je niz prizmi koje su sunčevu svetlost
mešale sa različitim bojama stakla. Nijedan fotograf mrtve prirode, uz sva preimućstva moderno
opremljenog studija, ne bi mogao bolje aranžirati taj motiv, a zavodljivost slučaja oduvek je
fascinirala Kinkejda. Car kaprica, kako je on to nazivao. Takvih primera bilo je posvuda ako je čovek
posedovao sposobnost da ih uoči. Kinkejdu je bilo potrebno petnaest minuta da pripremi snimak i
dvadeset sekundi da obavi tehnički deo posla - pritiskanje okidača i premotavanje filma.3
Pošto je spakovao opremu, Kinkejd upita ženu koliko traži za italijansku vinsku bocu. Ona
začkilji okom, odmeri njegovu jednostavnu odeću, i reče da će dva dolara sasvim pasovati. Umota
bocu u celofan i potom sve zalepi selotejpom.
„Imam u skladištu i strašno dobre komade kitove kičme, ako voliš takve stvari.“
Kinkejd joj se zahvali, rekavši da su njegove trenutne potrebe za kičmom kita vrlo ograničene, i
produži dalje obalom ka jugu.
Uskoro dospe do Gold biča, na ušću reke Roug. Snimi napola nasukani brod, upotrebivši pet
okvira filma „tehnikal pen“. Priđe mu i sa njim porazgovara čovek koji je snabdevao potrepštinama
turistički restoran uzvodno uz reku, i pozva ga da mu pravi društvo u vožnji gliserom, dodavši da će
ga častiti ručkom. Hajvej ispolji izvesno nepoverenje prema čamcu, ali Kinkejd ga podiže i prebaci
unutra. Dok su odmicali vodom, uši psa povijale su se na vetru i očigledan strah razabirao se po
njegovim očima. Tri sata kasnije ponovo su bili na ušću reke. Kinkejd pronađe motel kraj obale i
rano sledećeg jutra ponovo je bio na putu.
Do kasnog poslepodneva već je bio duboko zašao u severnu Kaliforniju i kretao se kroz „zemlju
drva“. Još pola sata, i bio je u Mendosinu, mestu koje je - po trošnim krovovima, drvenim ogradama
i cvećnjacima oivičenim kamenom - nalikovalo ribarskom selu iz Nove Engleske preseljenom na
Zapadnu obalu. Mimo je počivalo na malom poluostrvu zarinutom u Pacifik, dok su se sa kopnene
strane kraj autoputa 1 prostirale šume sekvoje.
Kinkejd se zaustavi na „Sevronovoj“ benzinskoj pumpi u glavnoj ulici i natoči gorivo. Pregleda
Herija i zabrinu se zbog izgleda prednje leve gume. Radnik na pumpi manometrom ustanovi da je
pritisak opao.
„Možda negde malo ispušta. Hoćete li da proverim?“
Kinkejd odgovori potvrdno i lagano se zaputi glavnom ulicom, razgledajući izloge. Knjižara i
antikviteti, nekoliko barova i kafeterija, umetničke galerije. Na uglu ulice Kasten on skrenu desno i
zastade da pogleda fotografije izložene u izlogu galerije. Ime autorke fotografija bilo je Hiter
Majklz. Stil joj je bio konvencionalan ali zanatski dobar. Među motivima su dominirali crno-beli
pejzaži. Na osnovu granulacije i drugih pojedinosti on zaključi da je Hiter Majklz radila sa aparatom
velikog formata, verovatno dimenzije 4 sa 5.
Robert Kinkejd je stajao, sa rukama u džepovima, i proučavao fotografije. Hajvej sede kraj
njegove desne noge i zagleda se u Kinkejda koji je zurio u izlog. Unutra je sa mušterijom
razgovarala vitka žena od svojih pedeset i pet godina, odevena u dugačku smeđu suknju i belu, do
grla zakopčanu bluzu, preko koje je bio prebačen crni šal. Beše okrenuta profilom i Kinkejd je nije
mogao jasno videti kroz staklo izloga, ali nešto u načinu na koji je njena duga kosa bila povezana i u
pokretima ruku kojima je mušteriji predstavljala vrline umetničkog predmeta, privuklo je njegovu
pažnju. Nekakav treptaj prepoznavanja, paperjast dašak iz vijuga memorije, sevnu mu u svesti, zatim
iščeze, pa se ponovo javi. Gde? Kada? Duga kosa, i gotovo muzikalna gestikulacija rukama.
Žena promeni položaj, pokazujući mušteriji drugi predmet. Sada je nešto bolje mogao osmotriti
njeno lice, premda je odsjaj stakla i dalje otežavao pogled.
Unutra, Vin Makmilan skrenu pogled sa mušterije sa kojom je razgovarala i spazi čoveka koji
radoznalo zuri u izlog. Nekakav čudan utisak o njemu beše prvo što je zaokupilo njenu pažnju. Bio je
star, ali u isto vreme i ne toliko star. Visok i mršav, u džinsu, košulji oker boje i sa tregerima.
Svakojaki likovi vrzmali su se po Mendosinu, ali nečeg sasvim posebnog, gotovo poznatog, bilo je u
ovom čoveku.
Sunčev zrak osvetli desnu stranu njegovog lica, razotkri dugu sedu kosu razdvojenu po sredini i
začešljanu unazad. S mora dunu povetarac i natera mu pramen kose preko lica; on ga skloni, povuče
narandžasti treger naviše, popravi kožnu futrolu „svis armi“ peroreza na svom pojasu. Sunce zađe za
oblak i on se nakratko nađe u senci, pre nego što ga svetlost nanovo obasja.
Ona iznenada oseti drhtavicu i snažan poriv da izađe napolje i porazgovara sa čovekom. No,
utom mušterija donese odluku, držeći u ruci malu rezbariju u drvetu i pokazujući prstom na jednu od
fotografija Hiter Majklz na zidu. Otkucavajući račun na kasi, Vin je istovremeno pogledavala kroz
prozor, prema čoveku koji je, kako se činilo, zurio u nju. Žena koja je kupovala primeti to i osvrnu se
i sama ka izlogu.
„Da li poznajete tog čoveka napolju?“, upita, odajući blago nezadovoljstvo što joj Vin Makmilan
ne poklanja punu pažnju.
 „Oh, izvinite, ja sam... na trenutak mi se učinilo da ga poznajem, ali biće da sam pogrešila.“
„Prilično čudan tip, zar ne?“ Njena elegantno obučena mušterija, sa kojom je već mnogo puta
trgovala, nastojala je da podržava britanske manire i način govora.
„Da, baš je to. Ali opet, znate kakav je Mendosino. Svakakvi čudaci ovuda prolaze.“ Vin poče da
pakuje rezbariju. Kada je ponovo pogledala prema prozoru, čovek više nije bio tamo.
Vrativši se do „Sevronove“ stanice i položivši ruku na vrata Herija, Robert Kinkejd zastade i
umalo se ne vrati nazad u galeriju. Uvek je bio pomalo trapav sa nepoznatim ženama, pometen
vlastitim prisustvom kada bi mu se one obraćale. On se još jednom presabra i razmotri moguće veze,
zatrese glavom ne bi li razbistrio sećanje, zatim kresnu motor.
Pošto je u šest sati zatvorila prodavnicu, Vin Makmilan ode kući, još uvek uzdrmana likom
čoveka koji ju je posmatrao kroz staklo izloga. Potom izađe napolje i dva sata provede šetajući
ulicama Mendosina, u nadi da će ga ponovo negde ugledati. Kad joj to ne pođe za rukom, zaputi se
kući obalom, prepustivši se pomrčini, osluškujući večernji vetar u krošnjama čempresa i zvuk
vlastitih stopa pod naletom talasa u oseci. I sećajući se davnog vremena, kada je more zapljuskivalo
obale Big Sura, a ona svirala Suberta čoveku koji se tek vratio iz rata.
Pedesetak milja dalje niz obalu, Robert Kinkejd je gledao pravo ispred sebe i osluškivao huk
automobilskih guma na putu koji bi ga, ako nastavi njime do jutra, doveo do Big Sura. Razmišljao je
o ukrštanju života, mesta i događaja, o sećanjima zabeleženim u trodimenzionalnom prostoru. Vreme
je odrubljivalo komad po komad tog prostora, poput noža koji zaseca pomorandžu. No, ovaj naročiti
nož, premda nekoliko decenija star i otupeo, beše dovoljno oštar da ga navede da zuri u retrovizor i
razmišlja o Mendosinu. Nagoveštaji o vremenu i prostoru stvorili su maglovitu hipotezu. Bila je to
koincidencija. Možda. Ali ako bi se koincidencije isključile kao neverovatne, šta bi preostalo od
života, pa i od celokupne egzistencije? Zavodljivost slučaja je svuda oko nas - pomisli on - a
činjenica da postojimo sama je po sebi neverovatna. Negde, u radionicama savršenog majstora, na
mestu gde neverovatno postaje verovatno a iznenađenje biva pravilom, slučaj i veliki plan su
nerazdvojivi.
Te večeri, pošto su na dva mesta odbili da prime psa, Robert Kinkejd pođe na počinak u malom
hotelu u Sonomi i u pomrčini opet stade razmišljati o Mendosinu. Sećao se vremena kada je bio mlad,
preplanuo i čvrst kao stena nakon dana provedenih na plažama Tarave. Nakon što se odatle spasao ili
bio oslobođen, zavisno od tačke gledišta, jurio je okukama Big Sura, a kosa žene koja je sedela iza
njega vijorila je na vetru i sezala nazad, na sličan način kao što misli jednog vremešnog čoveka sada
sežu u prošlost da bi oživele nešto što mu je bezmalo na pragu svesti. Možda bi se toga mogao i
prisetiti, ako bi prisilio sebe da misli dugo i iskreno.
Pre nego što ga je te večeri savladao san, Roberta Kinkejda su opsedale dve misli: poricanje
koincidencije uz istovremenu potajnu nadu da ona postoji, i istovremena želja da bude mlad i da već
sledećeg časa umre.
 8
Big Sur, 1945.

Pridržavajući violončelo i putnu torbu, Vin Makmilan je u Big Sur stigla poštanskim kamionom. Uz
blagorodan duh kojim se odmalena odlikovala više zahvaljujući nasleđu nego životnim okolnostima,
u to doba ona je ubrzano usvajala i sličnu ljupkost ponašanja i ophođenja. Te osobine nadoknađivale
su ono što bi se u osnovi moglo nazvati izvesnom krutošću njene fizičke pojave. Zahvaljujući tome,
uz vitku figuru i dugu smeđu kosu, većina ljudi doživljavala je Vin Makmilan kao veoma zgodnu
devojku.
U svojoj devetnaestoj godini, bez posebnih želja osim da se posveti muzici i onome što je
nazivala romantičnim životom, Vin se prepuštala vedrom raspoloženju poteklom od mladosti i
uverenja da svet postaje bolji. Nemačka je kapitulirala pred saveznicima tri dana ranije i masovna
euforija u Americi bila je na vrhuncu. Okončanje borbi beše na vidiku. Ali na drugoj strani Pacifika,
na Okinavi, Baknerova Deseta armija još uvek se prestrojavala na jug pred snažnim japanskim
otporom. Tri stotine milja iznad njih nalazila se matična japanska teritorija, ostrvo Kjušu, na koje je
trebalo izvršiti napad u novembru.
Dok su se s leve strane nazirali planinski venci Santa Lučije, a zdesna, na samo par stopa
udaljenosti, zjapila četiri stotine stopa duboka provalija ka okeanu, poštanski dostavljač Džejk
upravljao je kamionom duž serpentina isklesanih dinamitom na obroncima brega. Tu i tamo, kakav
istureni kameni oblik izgledao je kao putokaz za beskonačnost, a iznad svega toga Vin Makmilan je
mogla videti kako hridine Big Sura strče iz Pacifika, prostirući se ka jugu poput nabora teške, tamne
zavese.
Ispod njih, u kanjonima se zadržavala magla a more beše izbrazdano talasima, od kojih je ravno
osam hiljada svakog dana zapljuskivalo obalu. Kad se Džejk kamionom spustio u livadski krajolik u
dolini Big Sura, ukazaše se divlji ljiljani i bulke u cvatu. Za Vin, budućnost nije mogla izgledati
vedrija.
Bila je sveže okupana i doterana za ovo putovanje u novu fazu svog života. Na drugoj strani
Pacifika, nekoliko geografskih dužina ispod Big Sura, Robert Kinkejd se već nedeljama nije okupao,
a njegova ratna uniforma slepila se za njega poput raspadnutog mesa. Iako on to nije znao, tri
njegove fotografije pojavile su se na naslovnim stranama velikih magazina za poslednja dva meseca.
Jedini potpis koji je stajao uz slike glasio je „Foto marinaca SAD“.
Vozeći se sa Džejkom, Vin Makmilan je imala primerak Lajfa zadenut u bočni džep oveće tašne.
Na naslovnoj strani bila je slika marinca koji bacačem plamena gađa bunker, dok su se iza njega
videli drugi vojnici kako se uspinju brdom. Marinac sa bacačem plamena poginuo je nagazivši minu,
tri časa nakon što je Kinkejd načinio fotografiju.4
Kapa sa gombicom koja je počivala na dugoj smeđoj kosi delovala je preteško u odnosu na laku
prolećnu haljinu koju je Lin nosila. Ipak, želela je da obuče upravo tu haljinu i da nosi kapu, beše to
kompromis koji je zanemarivao nesklad tekstura.
Otac Vin Makmilan, ugledni galanterista u Montereju, ne bi odobrio takav izbor svoje ćerke, no
u ono vreme on nije odobravao gotovo ništa što je Vin uradila u poslednjih par godina. Violončelo je
bilo izuzetak. Voleo je da mu ona svira uveče, kada bi večera bila okončana i kada bi njena majka,
Irena, koja je radila kao teatarski pijanista za neme filmove, raspremala sudove. Sedeo bi u
naslonjači, sa leptir-mašnom, u beloj košulji i brižljivo ispeglanim flanelskim pantalonama, smešio
se zatvorenih očiju i njihao glavom u skladu sa muzikom. Svake godine bio je posebno ponosan na
Uskrs, kada bi njegova ćerka svirala u kvartetu na jutarnjoj službi u prezbiterijanskoj crkvi. Kad bi se
zvuk čela uzneo u E-duru, Malkolm Makmilan se osvrtao, smeškao i glavom klimao onima koji su se
smeškali i klimali glavom njemu.
Izuzev violončela, Vinino ponašanje je za njega bilo zagonetka. Umnogome nalik na Roberta
Kinkejda, formalno obrazovanje je nikada nije mnogo zanimalo. Mnogo puta simulirala je bolest
kako bi izbegla ono što je doživljavala kao još jedan dan sumornog školskog kulučenja. Dane je
provodila svirajući čelo, čitajući i učeći da slika uljanim bojama. Uprkos očiglednoj bolesti tokom
nedelje, subotom i nedeljom je u Crvenom krstu po čitav dan pomagala u pakovanju medicinske
pomoći za evropski front.
U tinejdžerskim danima počela je da nosi nešto što je u očima njenog oca predstavljalo prilično
šarlatansku kombinaciju, hrpu šalova, bluza i - pomozi bože - muških pantalona na njenoj izduženoj,
mršavoj (neko bi rekao suvonjavoj) figuri. Od mladića koji su se povremeno interesovali za nju,
nijedan nije bio dovoljno konvencionalan da bi mu se mogao dopasti.
„Irena, ima li naša ćerka u vidu nekog finog mladića sa dobrim poslovnim izgledima?“
„Ona je svoj čovek, Malkolme. Reklo bi se da je nasledila buntovničku prirodu svih onih Škota
na koje si toliko ponosan. Razgovarala sam sa njom više puta o tim stvarima, ona se samo nasmeje i
kaže: ‘Mama, pa nisam baš u tolikoj žurbi da se udam. Ima toliko stvari u muzici i umetnosti koje
želim da uradim. Tata bi da se spanđam sa doktorom ili advokatom, da se skućim, okružim bebama i
sviram uspavanke na violončelu u dvadesetoj godini’.“
Tako je Malkolm Makmilan, koji je zajedno sa suprugom bio u žalosti zbog sina poginulog dve
godine ranije, pri zauzimanju Salerna, mogao samo razočarano da zatrese glavom kada je Vin
objavila kako odlazi u mesto po imenu Big Sur da studira kompoziciju kod pijaniste Gerharda
Klauzera. Sve što je Malkolm znao o Big Suru bila je povezanost tog mesta sa slobodnim misliocima
i nekonformistima. Potonja podvala, koju su priredili neki od stanovnika Big Sura, izlazeći u susret
očajničkoj potrebi štampe i čitalaštva za senzacijama, samo će dodatno doprineti njegovom jadu,
kada bude pročitao kako je Big Sur utočište sekte koja promoviše slobodnu ljubav i anarhiju.
Pisma od Vin nisu uspevala da poprave raspoloženje Malkolma Makmilana.

Živim u jednosobnoj kućici sagrađenoj od kutija za dinamit odbačenih pri izgradnji Autoputa 1.
Nema frižidera, niti električnog osvetljenja, a toalet je napolju. Poštar Džejk nas snabdeva
petrolejom, ugljem, jajima i svim drugim potrepštinama kada donosi poštu iz Montereja. Ovde su
ljudi apsolutno zadivljujući. Zen budisti, stručnjak za irski folklor, i mnogi drugi koji toliko znaju
o slikarstvu, arheologiji, lingvistici... Ovde se skoro svi bave umetnošću, od skulpture, do poezije
i rezbarenja drveta. Ali nije onako kako to većina ljudi zamišlja: oni koji su se ovde stalno
nastanili svakodnevno se dovijaju kako da zadovolje osnovne potrebe. Ima mnogo onih koje bi
tata nazvao likovima, ali prevaranti su uglavnom oni koji navraćaju ovde tvrdeći za sebe da su
umetnici, ali se uopšte ne bave umetnošću niti ostaju ovde dugo. Jedan od tih foliranata se prošle
nedelje zaleteo na serpentini kod Harikejn Pointa5 i sleteo u ponor. Dole na stenama vidi se
olupina automobila. Išli smo tamo da vidimo sav taj užas. Telo uopšte nismo pronašli.
Učim mnogo o kompoziciji i uopšte o muzici od gospodina Klauzera, koji se, uzgred rečeno, u
Evropi proslavio svojim koncertima. Zamislite gde sam ga pronašla? Kako svira pijanino ispred
kolibe Emila Vajta pored samog autoputa. Kaže da je to jedini klavir koji mu je dostupan.
 Moram sada da pomognem nekim ljudima pri sečenju drva za ogrev, zatim idemo do Slejtovih
termalnih izvora gde se svi skidaju i skaču unutra.
Ovde mi je lepo a zaradim i nešto para radeći neobične poslove i dajući časove violončela
jednoj gospođi i osamdesetogodišnjem pesniku. I pogodite ko živi u kolibi na Partington Ridžu?
Niko drugi do Henri Miler. Nisam ga još upoznala, ali nadam se da ću uskoro.
Voli vas
Vin

„Ko je Henri Miler?“, upita Malkolm Makmilan svoju ženu.

„On je pisac.“
„O kakvim stvarima piše?“
„Malkolme, čini mi se da ti nije nužno da to znaš.“
„Nužno je.“
„Napisao je, između ostalog, Rakovu obratnicu. Ali knjiga se ne može kupiti u Sjedinjenim
Državama.“
„Zašto ne?“
„Zabranjena je zbog opscenosti.“
„Opscenosti? U kom smislu?“
„Malkolme, kao što sam već rekla, mislim da ti nije nužno da to znaš.“

* * *

Četiri meseca nakon što je Vin Makmilan došla u Big Sur, jedan usamljeni putnik stigao je tu istim
putem sa severa, pokraj Jenki Pointa i Big Sur Trasta. Posmatrač koji bi se zatekao kraj svetionika na
vulkanskoj uzvišici Point Sura, zagledan u kopno preko busena gorskog cveća, mogao je videti
vozača samo kao tamnu mrlju na padinama Santa Lučije, ili siluetu koja prelazi visoke mostove. Tu i
tamo zacelo bi sevnuo odsjaj hromiranih delova njegovog motocikla „ariel četiri“.
Od samog puštanja u promet 1929. godine, „ariel četiri“ je važio kao izuzetan motor za sve one
koje je performansa mašine zanimala više od spoljašnjeg dizajna. Robert Kinkejd nije bio stručnjak
za motocikle; jednostavno mu se dopadalo kako ovaj motor izgleda i funkcioniše. Nakon godina
provedenih u ratu, sa hiljadama drugih ljudi u bunkerima i brodovima, uz prisilu da se uvek kreće sa
strahom i oprezom, „ariel“ izložen u prodajnom salonu u San Francisku izgledao mu je kao
instrument slobode.
„Retka mašina, kupljen od Engleza koji se vratio kući da brani zemlju“, objašnjavao je trgovac.
„Pođi s njim na jug, preko onih brda i okuka, i videćeš kakav je osećaj. Obrati pažnju. Samo zavrneš
ručicu, za tren oka stigao si do 70 milja na sat.“
Sa platanima i crnim hrastovima u punom koloritu, Big Sur se nalazio u zlatnom razdoblju
između letnjih magli i zimskih kiša, u trenutku kad je Robert Kinkejd prešao visoki most preko
Bigzbi Krika. Svezana iza njega, za razliku od uspomena na rat koji je preživeo, bila je vreća za
spavanje, uz omanju putnu torbu i ostatak prtljaga.
Dalje niz obalu dospeo je do odmorišta. Nedaleko odatle, ispred kolibe kraj puta, ugledao je
starijeg čoveka i mladu ženu kako u duetu sviraju klavir i violončelo. Šuštanje hrastovog lišća
mešalo se sa muzikom, i osećaji koji su mu preplavili dušu učiniše da uzdrhti. Ne tako davno, svud
oko njega behu plotuni, krici i kloparanje tenkova; sada je osluškivao muziku i lepetanje lišća. Stariji
čovek njihao je glavom naginjući se nad tastaturu, dok je devojka, opkoračivši čelo, pomno pratila
pijanistu dok je ovaj, dirigujući, povremeno uzdizao desnu ruku.
U jednom trenutku pijanista zastade i obrati se devojci gestikulirajući: „To jeste alegro,
gospođice Makmilan, ali ne presto. Rahmanjinov nije konjska trka, potreban je malo blaži dodir.
Krenimo od 42. takta.“ Odbrojavši uvod, on nastavi da svira, dok ga je devojka pratila. U svojoj
trideset drugoj godini, umoran od pogibija, Robert Kinkejd se oslanjao na „ariel“ i slušao.
Nešto kasnije, pojavi se nekoliko drugih ljudi koji posedaše na travu da bi slušali muziku. Behu
jednostavno obučeni, muškarci više nalik na drvoseče nego na razbarušene umetnike kakvi su
navodno živeli u Big Suru. Kada se čas muzike završio, oni pristupiše i predstaviše se, otvoreno i
srdačno. Čelistkinja spakova instrument u platnenu vreću i pridruži im se.
Jedan od muškaraca reče: „U ovo doba godine visoki cirusni oblaci stvaraju divne zalaske sunca.
Ići ćemo na plažu da ih posmatramo. Ako hoćete, pridružite nam se. Harvi namerava da na roštilju
spremi sveže rečne pastrmke i mogu da garantujem da će biti izvanredne. Jednom je skuvao i
pingvina pokošenog na autoputu - bio je to delikates.“
Te večeri, dok su jeli Harvijeve pastrmke, potom dugo razgovarali i slušali kako čovek po
imenu Hju svira irsku harfu, zvuk talasa što se obrušavaju o litice podsećao je na ispaljivanje plotuna
s udaljenih ratnih brodova. Za Roberta Kinkejda, sveže izbeglog od krvoprolića i meteža, ovo je bio
onostrani svet, stvaran i nestvaran u isto vreme. Od spokojstva lakog smeha, od glasova koji su
raspredali o filozofiji, slikarstvu i muzici, misli bi mu lako odlutale do uznemirujuće svesti o onome
gde je bio i šta je video. Koža mu je bila preplanula a oči stare, i kada ga je neko upitao o njegovom
životu, on samo reče kako je mnogo putovao.
Čelistkinja, čije je ime bilo Vin, primeti da se on nerado oglašava i sede do njega ne bi li ga
prenula iz ćutnje. Predstavi se i pruži mu ruku. On reče kako se zove, no, kao i u svim skupovima
takve vrste, imena nepoznatih izmiču i ne urezuju se lako u trajno sećanje.
Pošto je razgovarala sa njim dvadesetak minuta, ona upita: „Tvoje ime, kako ono beše?“
„Robert“, reče on. „A ti si... Vin, ako ne grešim?“
„Da, škotsko ime.“ Ona mu spelova slovo po slovo. „Moj otac je vrlo ponosan na svoje
poreklo.“ Posmatrala je Roberta Kinkejda kroz odsjaje logorske vatre i opažala ono što je svako kod
njega najpre primećivao: njegove oči. Oči koje su odavale utisak da gledaju kroz i mimo stvari koje
su ga okruživale. U tim očima, kao i u njegovim pokretima, postojalo je nešto u isto vreme
zastrašujuće i umiljato, lik ratnika izmešan sa crtama pesnika, kao da je pripadao nekom drugom,
davno zaboravljenom vremenu. Imala je osećaj da bi se, kad bi njegovom licu približila ogledalo, u
odrazu moglo pojaviti nešto nepoznato i primitivno.
„Čime se baviš? Mislim, od čega živiš? Malopre si spomenuo da mnogo putuješ?“
„Bio sam na južnom Pacifiku, u marincima. Tek što sam stigao odatle. Pre rata sam bio fotograf,
i pokušaću da se time bavim ponovo.“
„Koje zaduženje si imao u marincima?“
„Ista stvar - fotografisanje.“
Robert Kinkejd se zagleda u pesak i pomisli kako je neobično što tu mimo sedi, umesto da se
svom dužinom po njemu valja pod kišom metaka iz automatskog oružja. Na trenutak se ponovo nađe
na atolima, naginjući se ka svom pomoćniku, dozivajući lekare. Potom ponovo začu kako mu se
obraća ženski glas.
 „Ponekad posle podne dođem ovde da vežbam violončelo. Ako bi sutra hteo da mi se pridružiš,
možemo od svega napraviti piknik.“
Vatra je dogorevala, ljudi počeše da se razilaze, odlazeći ka svojim kućercima na brežuljcima i
udolinama.
Glas sa njegove desne strane je govorio: „Biće sve u redu, Džejk sredom donosi petrolej.
Naručio sam dovoljno za nekoliko meseci, tako da ti mogu malo dati.“
Ljudi su se rukovali sa Kinkejdom, pozdravljali ga i razilazili se u pomrčini. Čovek po imenu
Lorens mu priđe i ponudi mu prenoćište u svom domu - ponuda koja je prihvaćena sa zahvalnošću.
Talasi su se obrušavali o stene, a njihov zvuk je, kao i maločas, podsećao na plotune iz dugih
cevi američkih brodova. Na ostrvu Bečio, sanitetlija se nagnuo nad Kinkejdovim pomoćnikom i,
pokidavši ogrlicu s identifikacijom, rekao: „Žao mi je, gotov je, umro je pre nego što je pao. Prokleti
snajperi. Budi oprezan, snajperisti su na onoj lađurini japanskog trgovca.“
„Pa“, oglasi se devojka, „piknik ili ne?“
„Oh da. To mi se čini... sjajno. Hoću, svakako.“
„Odlično. Naći ćemo se na okretnici autoputa, recimo sutra u dva posle podne. A prekosutra svi
idemo da posetimo Henrija Milera. Pozvan si da nam se pridružiš.“
Kinkejd je čuo za Henrija Milera. Iako su mu knjige bile zabranjene u Sjedinjenim Državama,
bile su raširena roba među vojnicima u prekookeanskim zemljama.
„To bi bilo zanimljivo. Možda on nije sasvim po mom ukusu, ali - kao što rekoh - biće
zanimljivo.“
„Oh, Henri je prilično bezazlen u svom sadašnjem stanju. Kreće se unaokolo kao i svi ostali i
pokušava da izbegne naivce koji dolaze u hodočašće da ga vide i očekuju da će ovde zateći samo gola
tela u najrazličitijim nepristojnim pozama.“

* * *

Malkolm Makmilan je svoju ćerku još uvek doživljavao kao petnaestogodišnju trapavicu, za njegove
pojmove preterano mršavu.
„Mala mora više da jede“, natuknuo bi svojoj ženi.
„Malkolme, ti ne obraćaš dovoljno pažnje. Za poslednje dve godine ona se popunila na vrlo
ženstven način. Samo što njen način oblačenja sve to vrlo dobro prikriva. Osim toga, reklo bi se da je
prevazišla svoju nezgrapnost i postala zaista graciozna.“
Čak i kroz šljampave pantalone i laki džemper koji je nosila, Robert Kinkejd je primećivao
obline i pregibe figure Vin Makmilan kada je usporio „ariel“ i zastao na odmorištu gde ga je ona
čekala kraj autoputa. Tek nedavno u njemu su oživeli titraji negdašnje žudnje. Uzdržanost pojačana
ratnim uslovima na dalekim ostrvima nagonila ga je da se usredsredi na očuvanje života i obavljanje
svog posla. Pod takvim okolnostima, ako se izuzmu medicinske sestre koje behu podjednako
premorene kao i pešadija, žene su postale neka vrsta apstrakcije: razgolićena Rita Hejvort u
stešnjenim spavaonicama ratnog broda, presavijena slika Lorin Bekol u unutrašnjem džepu uniforme
marinca, fotografije supruga i devojaka koje su razmenjivane i pokazivane drugima da bi se
prevazišla usamljenost. I uz to, prefinjeni, zavodljivi glasovi nekoliko žena na radiostanicama,
nazvanih zajedničkim imenom „Japanska ruža“, koje su pozivale vojnike da dezertiraju zbog
uzaludnosti njihove borbe.
 Ali sunce je ovde bilo toplo i poslepodne je stajalo pred Robertom Kinkejdom kao novi život,
nagrada koju mu je omogućilo Proviđenje, i koju nije zasluživao više od onih koji su pali već u
trenutku dok ih je on fotografisao. Šesnaest miliona Amerikanaca je bilo mobilisano za rat, četiristo
hiljada je poginulo. Japanci su izgubili dva miliona.
„Zdravo“, reče mu ona dok je prebacivao nogu sa „ariela“. Osmehivala se, i Kinkejd pomisli
kako je uistinu divna.
„Zdravo. Divan dan, ha?“, oglasi se on, iznenada shvativši da je došlo vreme za osmehivanje.
Zdravo smejanje bilo je veština koju je sada pokušavao nanovo da savlada.
„U Big Suru, vreme teško da je ikada ružno. Ako se zadržiš ovde, brzo ćeš to shvatiti.“ Ona
drmnu glavom na način koji kao da je označavao poziv.
I dalje se osmehujući, Kinkejd potapša sedište „ariela“, merkajući violončelo i pletenu košaricu
kraj nje. „Izgleda kao da će nam trebati oficir za logistiku, ovo liči na pripreme za iskrcavanje u
Gvadalkanalu, iako se to bilo prometnulo u haos. Pošto obema rukama moram da upravljam
motorom, privezaću nazad tvoju korpu i moj ruksak. Ako uspeš da prebaciš violončelo preko
ramena, možeš da se smestiš iza mene, a ja ću ići polako i pokušati da zaustavim kompoziciju pre
nego što upadnemo u vodu.“
Tlo je bilo zastrto krošnjama platana i strmo nagnuto ka obali. Sunčeva svetlost probijala se
kroz lišće i treperila po zasenčenom kolovozu. Kinkejd parkira „ariela“ na kamenoj zaravni, nekih
tridesetak jardi od Pacifika, na visini koja je po njegovoj proceni dovoljno prevazilazila nivo najveće
plime.
Vin Makmilan pokaza ka severu. „Možemo da prošetamo uz obalu, zaobiđemo onaj rt i dođemo
do male plaže zaklonjene od vetra. Ali moramo da pazimo na plimu. Sada je oseka, ali kada voda
nadođe nema povratka oko rta, možemo jedino da se penjemo uz stene ili sačekamo da se plima
povuče.“
S vojničkom čuturom okačenom na jednoj i „svis armi“ perorezom na drugoj strani kaiša,
Robert Kinkejd prebaci čelo preko desnog ramena a ruksak zabaci preko levog. Ona ponese pletenu
košaru sa sendvičima, salatom od krompira i dve boce vina. Isprva je bila spakovala samo jednu
bocu, no setivši se kako je čovek izgledao prethodne večeri u odsjaju logorske vatre, odluči da druga
boca neće biti na odmet. Nikad se ne zna.
Pričala je o muzici, o moru i svojoj sve većoj vezanosti sa Big Sur, i on uoči neobične pokrete
njenih ruku, nalik na brzo, gotovo muzikalno smenjivanje arabeski. Posmatrao je kako prikuplja
školjke, i pade mu na um kako je davno bilo vreme kada je on obraćao pažnju na školjke, izuzev što
se klonio neprijatnih posekotina koje one mogu naneti.
Ona ga pogleda preko ramena, toplo se nasmeši, potom se sasvim okrenu i upita: „Zašto
istovremeno nosiš kaiš i te široke tregere? Da to nije znak nekakvog duboko ukorenjenog straha?“
Kinkejd se nasmeja. „Ne nosim ih uvek. Zavisi od toga šta radim. Kada o kaiš okačim čuturu,
metar, perorez i još par drugih stvari, pantalone počinju da spadaju. Tregere stoga koristim da bih se
suprotstavio ovoj tendenciji.“
Nakon pola sata šetnje po utabanom pesku, tokom koje je Kinkejd uživao u radoznalosti devojke
i njenom entuzijazmu za sve što ju je okruživalo, kao i u njihanju njenih bokova kada je hodala ispred
njega, oni zaobiđoše kameni rt.
Kasnije će on napisati:

Kasnog poslepodneva došli smo do male plaže, izuli se i prešli preko plitkog planinskog potoka
koji se kroz pesak probija ka Pacifiku. Potok je imao neobičnu plavoružičastu boju, za koju sam
tek kasnije saznao da potiče usled toka kroz stene vulkanskog porekla. Posmatrajući talase koji su
se obrušavali o stene na obali, gotovo sam prevideo neobični trag u pesku kraj mojih stopa.
Udubljenje je bilo široko skoro metar i na obe strane videli su se urezi u pravilnim razmacima.
Čučnuvši, opipao sam tragove, kao da bi oni mogli progovoriti i razotkriti ko ih je načinio.
Izuzev zvuka talasa i mog vlastitog daha, sve je bilo tiho. Pogledom sam ispratio trag do vode.
Nekakvo veliko stvorenje tamno-smeđe boje nalazilo se na kraju te staze. Pogledao sam devojku. I
ona ga je videla, šta god da je to bilo.
U ruksaku sam imao samo jedan aparat s objektivom malog dosega i rukom sam ga tražio
približavajući se. Primicao sam se krajnje pažljivo. Bila je to nepoznata teritorija. Nisam dobro
poznavao divlji svet šume i mora, a životinja je samom svojom veličinom ulivala strah.
Zaobilazeći, nastojao sam da se spreda približim stvorenju koje je ležalo na pesku, udaljeno
svega tridesetak metara. Jasno sam video lice, izdignuto nad telom dugim četiri metra i zacelo
teškim nekoliko stotina kilograma. Beše to neobično, tužno lice, sa mrkim očima koje su
podsećale na boju obalskog stenja i njuškom nalik na surlu. Životinja se po pesku vukla ka vodi
uz pomoć peraja. Primetila me je i podigla glavu da bi bolje osmotrila, zatim ju je ponovo
spustila i opružila se na pesku na sličan način kao što bi se pas ispružio na tepihu, posmatrajući
me i trepćući očima.
Sa udaljenosti od nekih sedam metara, mrke oči su se jasno razabirale u objektivu. Gledale su
pravo u mene, sa izrazom straha ili barem oprezne radoznalosti, u trenutku dok sam čučeći
pokušavao da pronađem najbolji ugao. U svesti mi se javi osećanje koje sam uvek imao kad bih
svojim potezima narušavao ustaljeni životni tok drugih, a devojka i ja smo sada nesumnjivo
remetili miran događaj koji je mogao proći bez nas.
U sećanju sam ubrzano premetao slike iz svih mogućih priručnika o divljim životinjama koje
sam ikada čitao. Stvorenje je trebalo da mi bude poznato, ali mi nije polazilo za rukom da se
prisetim. To nije bio morski lav.
Nos je bio drugačiji, i suviše dugačak. Niti morž, iako bi veličina i ponašanje odgovarali tom
opisu. Iako nikada nisam previše pažnje poklanjao pamćenju naziva, smatrajući da čovečanstvo
ionako s preteranom prilježnošću nadeva etikete stvarima oko sebe, onespokojavalo me je što ne
mogu da se setim imena stvorenja koje se nalazi preda mnom.
Nisko na pesku, neposredno pored stenja koje je imalo istu boju kao i njena koža, životinja
nije bila dobro po~ stavljena za fotografisanje. To nije bilo bitno. Spustio sam aparat i
jednostavno pritisnuo okidač. U tom trenutku mi sinu. Stvorenje je bilo slonovska foka, koju su
lovci gotovo istrebili u devetnaestom veku i sada se vrlo retko viđala. Provela je dan, a verovatno
i prethodnu noć, gore iznad plaže, i sada se, kao što uostalom naposletku svi činimo, probijalo
prema vodi.
Veliki talasi obrušavali su se na drevno stenje dok je foka polako nestajala u plićaku, na
trenutak se još jednom osvrnuvši da bi pogledala devojku i mene. Dospevši do veće dubine,
postajala je sve manje nezgrapna. Na kopnu je ličila na golemu grudvu blata. U vodi je bila nešto
sasvim drugo. Najednom hitro skliznu niz uski prolaz između dve stene i u trenutku iščeze iz
vidokruga. Uspravih se i pogledah devojku. Ona mi priđe i zagrli me oko struka. Neko vreme sam
još posmatrao vodu. Ona me povuče za rukav košulje i ja upravih pogled ka njoj.
„Ovo je bilo nešto posebno, Roberte“, reče. „Ta stvorenja se ovde ne viđaju često.“
Osmehivala se i gledala me pravo u oči.
 Posle kratke pauze, dodade: „Pomalo liči na tebe, rekla bi se... u tom smislu, da se ne viđa
često.“
Nadomak Pacifika, trag širine jednog metra ostao je u pesku, sa urezima od peraja sa obe
strane. Vrativši aparat u ruksak, razmišljao sam o mrkim očima Mirounga angustirostrisa koje su
me ispitivački promatrale, dok je stvorenje prebiralo po sećanju, naposletku me prepoznalo, a
potom se kroz penu talasa zaputilo u dubine. Nestalo.
Devojka raširi tkaninu po tlu, odmah do stene koja je oblikom i veličinom sasvim odgovarala
stolici. Izvadi violončelo iz platnene futrole, sede m stenu, naštima instrument i poče da svira.
Ležao sam na pesku i razmišljao o tome gde sam sve bio tokom prethodne tri godine, a zatim
pokušah da o tome više ne razmišljam. Pesak beše topao. Ostao sam u tom položaju dugo, i bio
srećan što se nalazim upravo tu.

Jutro je osvanulo u gustoj magli. Robert Kinkejd prikupi drva i raspiri vatru koju je bio zapalio
prethodne večeri i koja je gorela tokom većeg dela noći. Vin Makmilan i on su zagrljeni ležali na
pesku i osećao je kako ponovo postaje mlad, kako se razilaze utisci iz rata koji su od mladića činili
starce.
Bilo joj je hladno, i duga kosa joj je delimično ispala iz ukosnice kojom ju je bila svezala. I
pored svega, smešila se i neprestano ga ljubila. Ležali su tamo i milovali se sve dok nebo nije
poprimilo sivkastu boju ostrige a sunce se rasplinutom svetlošću promaljalo kroz maglu. Tri puta su
vodili ljubav od kako su dospeli na plažu.
„Dakle, hoćeš li ostati?“, upita ga ona nešto kasnije.
On se uspravi u sedeći položaj i otrese pesak sa dlanova, navuče čizme i poče da ih zakopčava.
„Ne mogu. Potreban mi je posao i moram da nazovem Nešenel džiogrefik da vidim imaju li šta za
mene. Uradio sam mnogo poslova za njih pre rata. Nameravam da se nastanim u okolini San
Franciska. To nije daleko. Moći ćemo često da se viđamo.“
„Znam. Samo ponekad poželim da život bude ovakav stalno, kao protekla noć, kao ovo jutro.“
Ona se osloni na Kinkejdovu vlažnu košulju i poigra njegovom kragnom.
Njegova glava počivala je iznad njene i mogao je osetiti miris mora u njenoj kosi. Odnekud iz
magle pojavi se jato tamnih pelikana, poređanih u nepravilnoj liniji, u preletu na jug, svega nekoliko
inča iznad vode. Iščezoše u izmaglici i zameniše ih galebovi u prvom jutarnjem letu. Koliko god da je
veličanstven bio taj trenutak, Robert Kinkejd je znao da se on ne može zaustaviti, sačuvati u
nepromenjenom obliku. U sebi je osećao nemir. Drugi život se ukazivao pred njim, i on je bio
nestrpljiv da ga iskusi.
Vin Makmilan otkopča dva gornja dugmeta njegove košulje i poljubi ga u grudi, prislonivši lice
uz njegovu kožu, dok je Kinkejd gladio njenu kosu i pod rukom osećao zrna peska kojima je bila
posuta. Ona pomače glavu i osloni se na njega. Pokazujući na okean, prošapta: „Kažu da sivi kitovi
dolaze u martu.“
 9
Jesen 1981.

Trideset šest godina i tri meseca posle jesenjih plaža Big Sura, novembar se u Južnoj Dakoti uvrežio
čvrsto i neumoljivo, rečita uvertira za dugu zimu koja je sledila. Krilata i četvoronožna stvorenja
odavno se već behu odselila na jug ili u skrovišta pod zemljom. Karlajl Makmilan je primećivao
promene u ponašanju ljudi, pripreme za mesece života unutar četiri zida, lica skupljena u rezignaciji.
Čak je i njihovo držanje bilo pogrbljeno, kao da su glave uvukli pod oklop, zadržavajući dah u
iščekivanju postupnog kravljenja u martu i aprilu.
Biblioteka u Folz Sitiju je bila pregrejana, sa radijatorima u poslednjoj fazi starovremenskog
grejnog sistema na ugalj. U rano prepodne zgrada je bila poluprazna. Izuzev sistema za grejanje,
jedini zvuk koji se čuo beše šušketanje novina koje je prelistavala jedna starija žena, dok je
bibliotekarka gotovo nečujno slagala knjige na police. Ona dvaput pogledom odmeri Karlajla,
pitajući se je li Indijanac došao iz Rouzbada ili Vundid Nija.6
Karlajl prelista knjigu Ko je ko tragajući za imenom Robert L. Kinkejd i ne nađe ništa.
Bibliotekarka proveri katalog odeljka za priručnike i reče Karlajlu da postoji zaseban vodič, sličan
onome pod nazivom Ko je ko, sa podacima o poznatim autorima iz fotografske branše.
„Knjiga bi trebalo da se nalazi u drugom redu polica u odeljku za priručnike, blizu mesta gde ste
pronašli Ko je ko.“
Sevši za uglačan sto solidne konstrukcije i starinskog izgleda, Karlajl prstima prevuče po
hrastovini i zagleda se u knjigu pred sobom. Otvori poglavlje pod slovom „K“ i stade pažljivo pratiti
odrednice.

Kinkejd, Robert L., rođ. 1. avgusta 1913. u Bamsvilu, Ohajo, otac Tomas H., majka Agnes; venčan
1953. sa Merijen Voterson, razv. 1957; u vojsci SAD 193105, učešće u ratu 1943H5; važnija
priznanja: Nagrada Američkog udruženja fotografa, Nagrada za životno delo časopisa
Međunarodni fotografski žurnal. Slobodni novinar, uglavnom za Nešenel džiogrefik; radio za
Lajf, Tajm, Gloubtroter i druge vodeće časopise. Foto-reporter specijalizovan za egzotična,
ponekad opasna područja; poznat po poetičnom tretiranju tema iz svakodnevice. Adresa:
nepoznata.

Ko god da je, Robert Kinkejd bi sada morao imati šezdeset osam godina, pomisli Karlajl,
proučavajući raspoložive informacije. On ode do rafova, pronađe ukoričene godišnjake Nešenel
džiogrefika od 1978. nadalje, i prenese ih do drugog stola. Jedan sat mu je bio potreban da prelista
stranice, nabasavši usput na dva članka koja su ga zainteresovala iz drugih razloga. Ali nije bilo
ničega što bi se odnosilo na čoveka po imenu Robert L. Kinkejd.
On otpoče metodičnu pretragu, prelistavajući godište po godište izdanja unazad. U broju iz
februara 1975. pronađe članak o kombajniranju žita na Srednjem zapadu, sa fotografijom koju je
potpisao Kinkejd. Pronađe i druge slike u izdanjima iz 1974. i 1973. Napomena uz članak o
nacionalnom parku Akadija iz 1972. saopštavala je da je Kinkejd slomio članak za vreme
fotografisanja. Karlajlu ne samo da su se dopadale fotografije ovog Kinkejda, već je cenio i njegovu
upornost i otresitost. U pedeset devetoj godini, on je još uveliko bio na terenu i peo se po liticama.
Posle ručka u kafeu na gradskom trgu, Karlajl se vrati u biblioteku i nastavi pretragu. Sa
prelistavanjem ranijih godišnjaka, sve više Kinkejdovih radova pojavljivalo se u časopisu. Najzad, u
vezi sa reportažom iz 1967. godine o nestajanju džungle u istočnoj Africi, Karlajl Makmilan nađe
ono što je tražio: fotografiju čoveka na poslednjoj stranici časopisa. Robert Kinkejd je čučao kraj
reke u Africi, očigledno proučavajući nešto ispred sebe, dok mu se fotoaparat nalazio u visini grudi.
Duga kosa mu je sezala ispod kragne košulje, a oko vrata je imao srebrni lančić sa nekakvim
medaljonom.
U tom trenu Karlajla podiđe jeza i on se nasloni na stolicu, zureći u visoki strop Karnegijeve
zadužbine.
Čovek na fotografiji nosio je široke, narandžaste tregere. Vin se sećala tregera.
Velika grupa školaraca ulazila je u biblioteku, žamoreći i klizajući se po podu uprkos
nastojanjima vaspitača da ih umire. Nekoliko narednih minuta Karlajl je sedeo i posmatrao
fotografiju čoveka načinjenu u istočnoj Africi, čoveka sa fotoaparatom, koji je nosio tregere.
Listićem bibliotečkog formulara on označi stranicu u godišnjaku i nastavi da lista prethodne brojeve.
Sve u svemu, pronašao je dvadeset osam članaka za koje je Kinkejd uradio fotografije, od kojih
su neki poticali iz 1930. godine. Za šest reportaža, Kinkejd je bio potpisan i kao autor teksta.
Fotografije samog Kinkejda bile su objavljene četiri puta, jedna od njih 1948. godine. U to doba duga
kosa mu još nije bila posedela i, premda je Karlajl bio svestan mogućnosti da uobražava, činilo mu
se da je nijansa smeđe istovetna sa bojom kose kakvu je imao on. Nos i jagodice isto tako su im bili
slični, nalik na crte američkih Indijanaca. Ipak, Karlajl je očigledno bio stasom krupniji od Kinkejda -
obeležje njegovog gorštačkog škotskog porekla, kako je to njegova majka volela da kaže.
Karlajl fotokopira stranice sa svim prilozima u kojima se pominjao Kinkejd, kao i četiri
fotografije na kojima se pojavljivao on sam. Želeo je da pregleda i druge poznatije časopise od
tridesetih godina pa nadalje, ali biblioteka se tog dana zatvarala ranije zbog sastanka osoblja. On
dovrši fotokopiranje i ode do svog kamioneta. Na putu dugom četrdeset milja do svoje kuće
severozapadno od Salamandera, postade mu jasno u kolikoj se meri bio usredsredio na Kinkejda
nauštrb drugih mogućnosti. Bilo je tamo zacelo i drugih „Roberta“, no iz nekog razloga Kinkejd ga
je u potpunosti zaokupio i on je propustio da obrati pažnju na druge fotografe sa tim imenom koji su
mogli imati priloge u Nešenel džiogrefiku.
Sledeći svetla farova što su se probijala kroz novembarsku pomrčinu, razmišljao je o tome
kakvo ga to otkucavanje iz duboke prošlosti nagoni da se usredsredi upravo na neuhvatljivog čoveka
po imenu Kinkejd. Uveri sebe da je uzrok tome bliska podudarnost između onoga što je Vin rekla o
čoveku koga je upoznala u Big Sum i Badijevog izveštaja o motociklima.
Te večeri Karlajl raširi fotokopije po podu i razvrsta ih po lokalitetima. Najveći broj odnosio se
na daleka mesta poput Afrike, Indije, Gvatemale, Španije, Australije. Dve reportaže bile su iz Kanade.
Kad je reč bila o Sjedinjenim Državama, jedan članak beše o Ajovi, dva o močvarama Luizijane,
jedan o Mejnu, kao i dva posvećena područjima na dalekom Zapadu.
Damptrak poskoči sa svog mesta ispod peći i opruži se preko raširenih fotokopija, predući.
„Vreme za večeru, momčino? Izvini, zaboravio sam na tebe.“
Dok je Damptrak obrađivao konzervu tunjevine, Karlajl prinese jednu od fotokopija neposredno
pod lampu u kuhinji i zagleda se u nju. Reprodukcija je bila jasna, čovek po imenu Robert Kinkejd ga
je posmatrao sa slike. On je odloži, zatim je nanovo uze, pomno je posmatrajući. Gospode, nešto je
bio ispustio iz vida i sada je to opazio: narukvicu na zglavku desne ruke. Vin je bila pomenula
narukvicu. Tregeri, narukvica, slovo „A“ na rezervoaru motocikla, i Robert L. Kinkejd koji je
registrovao motor 1945. godine.
Karlajl se vrati do radnog stola, prouči dijagram sa spiskom tragova koji je ranije bio nacrtao,
zatim iscrta tabelu na žutoj stranici rokovnika, osetivši kako podrhtava u trenutku kad je počeo da
proverava naznake. Kada je završio, na suprotnoj strani originalnog spiska nije bilo prazne kolone.

„A“ - Motocikl „ariel četiri“ ✔

Registrovan septembra 1945. SF. 9/45 ✔
Fotograf ✔
Mnogo putovao ✔
Slobodni novinar ✔
Časopisi ✔
Drugi sv. rat ✔
Marinci ✔
Narukvica ✔
Tregeri ✔
U „ranim tridesetim“ - 32 god. - 1945. ✔

„Dampere, ovo postaje pomalo jezivo“, obrati se on mačku koji je sedeo na podu dnevne sobe,
oblizujući se dugačkim potezima. Karlajl se osloni na sims prozora, zagledan u pomrčinu Južne
Dakote.
Te noći dugo je ostao budan. Uz lagano pucketanje peći na drva u dnevnoj sobi, razmišljao je o
Robertu Kinkejdu, o člancima koje je pročitao. Čovek u džinsu, košulji oker boje i sa tregerima
zaista je vodio život skitnice, život svetskog nomada. Ukoliko je on zaista bio čovek iz Vininog
sećanja, nije bilo čudo što su jedno drugom izgubili trag. Njegova majka je u mlađim danima često
menjala boravište, a Kinkejda očigledno mesto nikada nije dugo držalo. On u mislima predstavi oči
Roberta Kinkejda, i on mu odvrati pogled odnekud iz istočne Afrike.

* * *

Dva dana posle istraživanja u biblioteci u Folz Sitiju, Karlajl Makmilan pozva sedište Nešenel
džiogrefika u Vašingtonu. Prevideo je jednočasovnu vremensku razliku i sekretarica reče da su svi
otišli na ručak, ali da bi ona možda mogla biti od pomoći. „Recite još jednom, kako se zove osoba
koju tražite?“
„Ime je Robert Kinkejd. Na osnovu brojnih članaka koje imam, radio je mnogo za časopis od
1930. do 1975. Pokušavam da ga pronađem. Velika je verovatnoća da mi je to rođak.“
„Da, mnogi se danas bave utvrđivanjem genealogije. I moj muž istražuje porodično stablo. Ovo
će potrajati nekoliko minuta. Hoćete li da ostanete na vezi?“
„Naravno, sačekaću.“ Karlajl prisloni olovku na beležnicu i stade čekati. Damptrak mu uskoči u
krilo i odgurnu olovku. Karlajl poče brzo pomerati olovku napred-nazad duž stola, dok je mačak
glavom sledio pokrete zamahujući šapom. Napolju, nebo je bilo teško i sumorno, dok je ledena kišica
dobovala po prozoru.
 Sekretarica je ponovo bila na vezi. „Izvinite što je potrajalo. Morala sam da proverim u arhivi.
Ako mislimo na istog Roberta Kinkejda, sasvim ste u pravu. Radio je dosta za naš časopis tokom
dužeg niza godina. Prema našim podacima, poslednji posao za časopis uradio je 1975. Očigledno je
bio prilično avanturistički nastrojen. Na podacima o njemu u arhivi neko je dopisao: ‘Ne izneverava
povereni posao’.“
„Da li vaši podaci govore nešto o njegovom službovanju u vojsci tokom Drugog svetskog
rata?“, upita Karlajl. Na drugom kraju linije čuo je prelistavanje stranica i šuškanje papira.
„Da, bio je u marincima. Ovde je njegov stari rezime. Piše da je okončao službu 1945, u 32.
godini. Bilo je to njegovo drugo službovanje. Bio je u vojsci i ranije, izašao 1935, neko vreme radio
za nas, zatim ga je vojska ponovo pozvala kad je počeo Drugi svetski rat, ali tada je otišao u marince.
Rođen je u Bamsvilu u Ohaju i tamo je završio srednju školu. To je otprilike sve što ovde imamo,
izuzev duge liste priloga koje je za nas uradio, ali čini se da vam je to već poznato.“
Ona na trenutak zastade. „Čekajte, nešto mi je palo na pamet. Kao da sam otprilike pre godinu
dana već uzimala ove podatke o Kinkejdu. Neko se raspitivao za njega.“
„Imate li predstavu ko je to mogao biti? Muškarac, žena?“
„Samo malo. Mislim da je bila žena, ali nisam sigurna. Tada sam tek bila počela da radim ovde i
prebacila sam vezu jednom od urednika. On mi je naložio da potražim dokumentaciju. To je sve čega
se sećam.
Povezala bih vas sa urednikom, ali on je u međuvremenu otišao iz časopisa i ne znam gde se
trenutno nalazi.“
„Imate li adresu ili telefonski broj gospodina Kinkejda?“
„Ovde je njegova adresa u Belingemu, u državi Vašington, kao i broj telefona.“
Karlajl zapisa adresu i telefonski broj, zahvali ženi na pomoći i spusti slušalicu. Posle kraćeg
razmišljanja, okrenu broj u Belingemu, u nedoumici šta bi zapravo trebalo da kaže ako se Robert
Kinkejd javi. Nije morao dugo da brine. Javi se agent kompanije za osiguranje i reče mu da je
kompanija preuzela ovaj broj pre dve godine, kada se otvorila nova filijala. Bilo mu je žao. Ali, je li
Karlajl možda zainteresovan za unapređeni program osiguranja na godišnjem nivou koji oni nude?
Karlajl nije bio zainteresovan.
On potom pokuša kod Trgovačke komore u Belingemu. Prema gradskom imeniku, nijedan
Robert Kinkejd nije živeo u Belingemu. Na adresi koju je naveo sada se nalazi tržni centar, izgrađen
1979. Karlajl se sneveseli, osećajući kao da posmatra s pogrešnog kraja teleskopa. Najpre mu se
činilo da se približava, ali sada se ispostavilo da nije tako. Čovek po imenu Robert Kinkejd mogao se
nalaziti bilo gde, kao uostalom i duboko pod zemljom.
Bio je na ivici da odustane od svega. Sežući i suviše u prošlost i spajajući previše stranputnih
pokušaja, tragao je za neuhvatljivom senkom na osnovu krajnje nepouzdanih naznaka. Zacelo jedini
način da se iole uveri u celu stvar bio je da pronađe ovog Kinkejda i upita ga je li vodio ljubav sa
jednom ženom na plaži u Big Suru u jesen 1945. Pa i to ne bi moglo bilo šta da pouzdano dokaže, čak
i da je bilo tako. Ako su stvari u Big Suru zaista bile tako slobodne i neobavezne kao što ih je Vin
pamtila, možda je postojao i neki drugi čovek sa kojim je ona bila u vezi otprilike u isto vreme.
Ranije nije razmišljao o toj mogućnosti i uopšte nije imao ideju kako bi o tome mogao zapitati svoju
majku.
Kasno posle podne, pošto je dva sata cepao drva i potom se istuširao, Karlajl izađe na trem i
zagleda se preko polja u obronke Volf Bjuta zaklonjene maglom. Uđe unutra i sede kraj peći, ponovo
se lativši članaka koje je kopirao u biblioteci Folz Sitija, tragajući za kakvim putokazom, naznakom
koja mu je možda bila promakla.

* * *

Na osam milja udaljenosti od mesta gde je Karlajl Makmilan sedeo kraj peći, vremešni zeleni pikap
sa izbledelim, jedva vidljivim natpisom „Kinkejd fotografije, Belingem, Vašington“, stizao je u
glavnu ulicu u Salamanderu, u Južnoj Dakoti. Robert Kinkejd parkira kamionet i pođe u gostionicu
„Kod Leroja“. Tri čoveka u kaubojskim čizmama i sa stetsonima na glavama sedela su za šankom i
smejala se, no utišaše se da bi osmotrili novopridošlicu, pogledima koji nisu delovali previše
prijateljski.
Leroj se pojavi iza šanka i upita stranca šta pije.
Robert Kinkejd se zahvali i reče da trenutno ne želi ništa, potom se raspita za čoveka koji mu je
bio vodič pre nekih osam godina, kada je pravio reportažu o arheološkim iskopinama zapadno od
grada.
„Aha, živi preko puta, iznad radnje gde je Lester ranije prodavao televizijsku opremu. Stara
prznica, kao i uvek.“
Malo razmislivši, Kinkejd kupi pakovanje od šest piva od Leroja i zaputi se niz ulicu. U
prostoriji iznad Lesterove radnje svetlo je bilo upaljeno. Kinkejd se uspe stepenicama i pokuca,
sagnuvši se da protrlja bolan članak dok je čekao.
„Ko je to do vraga i šta hoćeš?“, začu se iznutra hrapav starački glas.
Kinkejd reče ko je, i vrata se otvoriše.
„Pobogu, hipi fotograf sa dalekog zapada!“ On klepi Kinkejda po ramenu. „Znam da nisi
nikakav hipik, ali tvoja kosurina me uvek podseti na te bitange lezileboviće. Ulazi unutra i raskomoti
se, i unesi to pivo koje držiš u ruci. Prošlo je... koliko beše otkako si ovde fotografisao?“
Kinkejd mu reče da je to bilo pre osam godina i zapita može li dovesti gore psa, da ga ne bi
ostavljao u kamionetu.
„Možeš, do đavola“, odgovori starac. „Ne znam kakav je, ali sve u svemu volim pse. Teško da
sam ikada video psa koji nema sve osobine dobrog karaktera - pouzdanost, vernost, doslednost. Ljudi
koje poznajem većinom se ne mogu time pohvaliti.“
Sa ovakvim pogledima, stari bi mogao slobodno da vodi motel u Astoriji u Oregonu, pomisli
Kinkejd dok je vodio psa uz škripave stepenice, osvetljene samo jednom sijalicom na gornjem spratu.
Noć je odmicala. Pričali su o životu i putovanjima, o ratnim godinama kada je pitanje dobra i zla
bilo svakom očigledno, o slobodama koje su kao drago kamenje bačene onima koji su previše mladi
da bi se njima mogli dobacivati. O velikoj ljubavi koju je stari imao za vreme Drugog svetskog rata
sa jednom Francuskinjom posle oslobođenja Pariza.
Kinkejd se raspita za svirača na akordeonu koji je ponekad nastupao kod Leroja.
„Aha, Gejb još tamo svira. Samo subotom uveče, tako da si malo poranio. Ako ostaneš do
subote, možemo otići tamo da se naroljamo i izvičemo na klipane kad počnu da se žale što Gejb svira
previše tanga a premalo kaubojskih koještarija. Uzgred, Gejb je bio u Parizu u isto vreme kad i ja i
naučio je da svira tango od muzičara u onim malim kafeima. Stvarno se zarazio tom muzikom. Uvek
se pomalo rastužim kad subotom uveče čujem te pesme preko puta. Podsećaju me na Pariz... i na
Ameliju.“
Kinkejd reče da bi rado ostao, ali da mora da produži dalje sledećeg jutra.
 „U tom slučaju, možeš da se izvališ na moju sofu i prenoćiš. Dobaci mi jednu od tih cigareta iz
džepa od košulje. Bio sam napolju pre dva dana, ali onda mi se upalila prokleta noga koju mi je
unakazio viljuškar par godina pošto si ti ‘73. bio ovde, i od tada nisam izlazio iz stana.“
Kinkejd izvede Hajveja u večernju šetnju, prepuštajući mu da čini ono što psi već po običaju
čine. Poče da pada kiša pomešana sa komadićima leda, i glavna ulica u Salamanderu je bila pusta, ako
se izuzme nekoliko vozila parkiranih ispred „Leroja“. Zaustavivši se kod kamioneta, Kinkejd izvadi
vreću za spavanje i ponovo se zaputi stepenicama ka starčevom stanu. Na pola puta, preseče ga oštar
bol u grudima i on se nasloni na zid, osetivši najednom nedostatak daha i blago gađenje, kao da
celokupan telesni sistem preti da će otkazati. Osećaj prođe za minut ili dva, i on dovrši penjanje,
začuđen onim što mu se dogodilo.
Pre nego što su zaspali, starac ga upita: „Jesi li ikada kasnije čuo o neobičnim koještarijama koje
su se dešavale oko arheološkog nalazišta pošto si ga slikao?“
Kinkejd zatrese glavom.
„Počelo je mesec ili dva posle tvog odlaska. Neko vreme kružile su priče o svakojakim čudnim
dešavanjima, o svetlima koja se pale na vrhu Volf Bjuta, o džinovskoj ptici koja noću kruži iznad
iskopine. Kao što rekoh, svakojake iščašene stvari. Rukovodilac kopa je pao sa litice i poginuo. Svi
ostali su se ubrzo potom spakovali i otišli.“
Kinkejd malo porazmisli pre nego što je odgovorio.
„Čudno je sve to. Sećam se da su arheolozi govorili o drevnom kultu nekakve boginje,
povezanom sa poslednjim tragovima civilizacije pristigle iz Azije preko zemljouza.“
„No, nije važno. Stvar je ionako okončana“, uzdahnu stari čovek. „U kuću starog Vilistona,
sasvim blizu Volf Bjuta, doselio se jedan momak i takve stvari ga očigledno ni najmanje ne
zabrinjavaju. U svakom slučaju, čini mi se da smo i ti i ja na ivici snage, zato je najbolje da ugasim
svetlo.“
„Slažem se“, uzvrati Kinkejd. „Ja sam gotov.“
Sjajni sneg padao je u pomrčini, i ujutru je Robert Kinkejd nekoliko minuta posvetio čišćenju
Herija. Na drugom spratu obližnje zgrade, starac se nagnu kroz prozor i doviknu mu:
„Kad dođeš sledeći put, nemoj toliko da žuriš. Kod mene uvek imaš prenoćište.“
Kinkejd mu mahnu, zadnjim krajem Herija skrenu u ulicu, zatim se zaputi na istok, ka Ajovi.
 10
Druge mogućnosti

Karlajl Makmilan pozva svoju majku u umetničkoj galeriji u Mendosinu.

Glas joj je bio vedar. „Karlajl, ovo mi se baš sviđa. Za poslednje dve nedelje više sam se čula sa
tobom nego za poslednjih par godina.“
„Vin, moram da te upitam nešto sasvim lično. Ne bih to uopšte uzimao u razmatranje, ali
ispostavilo se da je stvar važna za moje istraživanje.“
Vinin glas omekša i u njega se usadi crta opreznosti. „No, čujmo najpre pitanje.“
„Je li postojao... mislim, do đavola, teško je o tome pitati majku... da li je postojao neki drugi
muškarac sa kojim si bila u vezi u Big Suru?“ Karlajl duboko uzdahnu. „Hoću da kažem, postoji li
mogućnost da zapravo tragam za pogrešnom osobom?“
U Mendosinu, nakratko zavlada tišina. „Karlajl, nikada nisam previše skrivala od tebe, ali sada,
čini se da postaješ pomalo drzak.“
„Znam. Ali, kao što rekoh, važno je. Mogao bih se nadi na potpuno pogrešnom tragu.“
„Znam na šta misliš“, odgovori Vin Makmilan, glasa još uvek razmekšanog, očigledno
premišljajući u sebi.
Karlajl je čekao, nagađajući po tišini je li bio u pravu.
Konačno, Vin progovori sasvim otvoreno. „Odgovor je da. Bila su još dvojica, ali veruj mi da
sam sve pažljivo razmotrila dok sam bila trudna. Za gospodina Dž, datumi se ne poklapaju. Morala
bih biti trudna jedanaest meseci da bi se to složilo. Gospodin J se pojavio kada sam već bila trudna,
iako tada u to još nisam bila sasvim sigurna. Više je... više je nego teško pričati o tome sa svojim
sinom, sa tobom.“
„Vin... čuj... ne donosim ovde nikakve sudove, čak i kada se to tiče moje majke. Bila mi je
potrebna samo informacija, i žao mi je što sam uopšte morao da pitam. Ali nije bilo drugog načina
da to saznam.“
„Shvatam. Opsss, mušterija je na vratima. Moram da idem. Kad se ponovo budemo čuli,
ispričaću ti o jednom neobičnom doživljaju koji sam imala ovih dana.“
„Reci mi sada, ako je to nešto važno.“
„Ne, samo bih rekla da mi mašta radi prekovremeno.“
„U redu. Hvala ti, Vin.“
„Nema na čemu. Sledeći put kad me nazoveš, pričaj malo o vremenu i sličnim stvarima.
„Dogovoreno, čujemo se.“
„Pozdrav, Karlajl.“
Sedeći zamišljen kraj telefona, Karlajl je potom dugo posmatrao lice Roberta Kinkejda na
fotokopiranoj slici položenoj na radni sto.
 11
Rozmen bridž

Frančeska Džonson je sedela u dnevnoj sobi i posmatrala promicanje kišnih kapi. Od ranog jutra kiša
je u navratima nailazila i prestajala, natapajući i razmekšavajući pašnjake. Magla se podiže odnekud
iz daleke udoline kuda je proticala reka Midl i činilo se da se s odmicanjem dana nezadrživo širi
prema kući. S obzirom na temperaturu koja se približila nuli, bilo je dobrih izgleda da kasno posle
podne počne sneg, sudeći prema izveštaju radio-stanice iz De Moina.7
Telefon na kuhinjskom zidu zazvoni, zvukom koji se činio dalek i usamljen u praznoj kući.
Frančeska podiže slušalicu posle četvrtog oglašavanja zvona.
„Zdravo, mama. Htela sam samo da vidim kako si“, obrati joj se Kerolajn sa drugog kraja linije
u Berlingtonu, u državi Vermont.
Frančeska se osmehnu. Deca, koja su za nju bila uvek mlada, delovala su odraslo kad bi se javila
izdaleka. Kerolajn u trideset drugoj godini, i godinu dana stariji Majkl, snalazili su se u vlastitim
brakovima i samostalnim životima. Očekujući drugo dete, Kerolajn je bila u osmom mesecu
trudnoće; stoga je ćaskanje o bebama dominiralo njihovim petominutnim razgovorom.
„Možeš li da nam dođeš u posetu kada se beba rodi?“, upita Kerolajn. „Trebalo bi da se sve
dobro uklopi. Časovi mi se završavaju deset dana pre utvrđenog datuma za porođaj. Tada ću moći
malo da se odmorim, povedem računa o Melindi i rodim bebu pre nego što započnem rad na tezi.“
„Pokušaću nekako da dođem. Ne... ono što hoću da kažem je da ću svakako doći.“
„Odlično. Moraš povremeno da pobegneš od te farme, mama. Od kako je tata umro stalno mi je
pred očima slika da iz dana u dan sediš tamo sama.“
„Ne, zaista se vrlo dobro osećam, Kerolajn. Ne brini za mene. Ima puno stvari kojima se
zanimam.“ To nije bilo sasvim tačno, ali nije bilo ni daleko od istine. „Puno čitam, a jednom ili
dvaput mesečno radim kao predavač na zameni u Vintersetu.“
„Još pokušavaš da im uliješ poeziju u mozgove?“
„Da, i uvek neuspešno.“ Nije pomenula da je, svaki put kada bi učenicima predavala o V. B.
Jejtsu, pomišljala na Roberta Kinkejda i na njegovo recitovanje „Pesme lutalice Engasa“.
„Da li te Flojd Klark još nagovara da izađeš sa njim?“
„Da“, nasmeja se blago Frančeska. „Mislim da je počeo da shvata poruku pošto sam ga dovoljno
puta odbila.“
„Pa da, Flojd Klark. Zaslužuješ ti mnogo bolju priliku“, upozori je Kerolajn, odajući u isto
vreme zaštitnički stav odraslog deteta i bezazlenu surovost nekoga ko je još uvek mlad i dovoljno
privlačan.
„Pa, možda. Ipak, lepo je od njega što me poziva. Malo mi je žao Flojda sada kada je Mardž
umrla, ali očito ne dovoljno žao da bih prihvatila njegove ponude.“ Frančeska se kroz kuhinjski
prozor zagleda u polja pod strnjikom. Vlažna jesen ubrzano se preobražavala u zimu, koja je mogla
početi već tog istog dana.
Razgovor o porodičnim temama se nastavi, sve dok Kerolajn ne reče: „Moram da prekinem,
mama. Dejvid danas dolazi ranije sa posla da bismo mogli zajedno da idemo na pripreme za porođaj
po Lamazovoj metodi. Juče sam razgovarala sa bratom Majklom na Floridi. Rekao je da će te nazvati
telefonom na rođendan.“
„Lepo. Volim da razgovaram sa vama i da čujem novosti iz vaših prezauzetih života.“
„U redu, mama. Zdravo i čuvaj se. Volim te. Čućemo se na tvoj rođendan.“
„I ja tebe volim, Kerolajn.“
Nešto posle tri i trideset posle podne, Frančeska navuče gumene radne čizme i ogrnu žuti kišni
mantil preko džempera i lake jakne, uvukavši kosu pod kapuljaču. Siđe sa trema i krenu u svoju
uobičajenu dnevnu šetnju, na kraju staze okrenuvši i ovog puta nadesno, ka mostu Rozmen.

* * *

Robert Kinkejd je izbegao prolazak kroz Vinterset na putu ka Rozmen bridžu. Ako se i zanemari
mogućnost da Frančeska Džonson bude preko dana u gradu, glavni put od Vinterseta do mosta
prolazio je neposredno pored njene farme. Nije želeo da se sentimentalna, poslednja poseta pretvori u
čin trapavog samougađanja, koje bi moglo biti neprijatno podjednako njemu i Frančeski. Ukoliko je
ona još uopšte živela u okrugu Medison. Ko zna, možda se sa suprugom odselila u penzionersko
naselje u Arizoni. Čuo je da se ljudi na srednjem Zapadu često na to odlučuju.
Most se nalazio otprilike devet milja jugozapadno od grada. Sa autoputa 92 on skrenu na jug kod
Grinfilda, zatim okrenu ka istoku i severu, probijajući se putevima druge klase, koji su, kako se
približavao mostu, ponegde bili od makadama a ponegde i naprosto od utabanog šljunka. Sa svakom
pređenom miljom, činilo se da ga dah sve više izdaje, a sve to nije imalo nikakve veze sa anginom
niti bilo kakvom drugom boljkom njegovih unutrašnjih organa.
Krećući se ka severu, on pređe preko uzvišice na kojoj se nalazila mala crkva, i pred njim se
ukaza reka Midl, sa starim mostom koji je tu počivao već stotinu godina. Parkira Herija u šumarku na
nekih stotinu metara od mosta i izađe napolje, spustivši sportski kačket nisko na oči i sakrivši jedan
od fotoaparata ispod jakne.
„Hajvej, mislim da ću te ovog puta ostaviti u kamionetu. Ovo moram da uradim sam.“
Razočaran, retriver dvaput lanu dok je posmatrao kako se Kinkejd spušta poljskom stazom. Kinkejd
se osvrnu, osmehnu, i vrati nazad do pikapa.
„Dobro, dobro, pođi i ti sa mnom.“
Njušeći tlo, pas je brzao ispred njega dok su zaobilazili okuku i počeli da se spuštaju niz blagu
padinu prema mostu.

* * *

Jalovo je oplakivanje sudbine. Stvari se zbivaju bez smisla i saglasja, i ništa se tome ne može
prigovoriti. Protiviti se usudu isto je što i loviti dim ili vetar, ili biti ražalošćen celog veka.
Naposletku, ništa drugo ne preostaje do da se uprti dodeljeno breme i produži dalje.

Osluškujući kako kišne kapi padaju na kapuljaču, Frančeska Džonson se sećala da je ove reči
negde pročitala, možda u jednoj od knjiga koje je dobijala putem dopisnog čitalačkog kluba. Na svoj
način, ona je bila zadovoljna sobom, lišena ovakvih jadikovki. Kada je tugovala, to nije bilo zbog
odluke koju je bila donela pre šesnaest godina - da ostane sa svojom porodicom umesto da ode sa
Robertom Kinkejdom. Tuga je poticala od toga što je bila prisiljena da donese sudbonosnu odluku, a
vlastita dela su se isprečila pred njom.
Posle Ričardove smrti, odustala je od nastojanja da potiskuje uspomenu na Roberta Kinkejda, na
vreme koje su proveli zajedno, i jednostavno mu je dopustila da je u mislima posećuje kada god je to
želeo. Gospode, u ono doba on joj je delovao kao sušto oličenje života, pun energije i fizičke snage,
sa svojim pričama o putovanjima, o snovima i usamljenosti. U noćima koje su proveli zajedno, kao i
u danima, otvorila mu je svoje srce i volela ga žestinom koja je poticala od svih dugih godina
pritajene, očajničke čežnje za nečim što jedva da je i mogla da opiše dok se Robert Kinkejd nije
umešao u njen život.
Ponekad, ležeći sama u postelji, dok bi Kerolajnin stari gramofon svirao „Jesenje lišće“, gladila
je grudi i zamišljala da je on ponovo kraj nje, da se nadnosi nad njom i uzima je kao leopard, kako
ga je ona nazivala posmatrajući njegove slike u časopisima koje je čuvala. Je li to bilo pre samo
šesnaest godina? Izgledalo je kao da se zbilo mnogo ranije. U nekom drugom životu. U nekom
drugom obliku postojanja. A opet, u nekim drugim noćima, kad bi se njen um usredsredio na njega,
izgledalo je kao da je sa njom bio samo trenutak ranije.
Robert Kinkejd je za nju, pored ostalog, predstavljao prefinjenog čoveka, ideal uglađenosti čije
je razaranje u ono vreme mogla videti na svakom koraku pored sebe. Tokom godina, on je mogao
izokola pokušati da ponovo stupi u vezu sa njom. Ali nije smetnuo s uma ono što je ona pričala o
svojoj porodici i razlozima zbog kojih nikako nije mogla da je napusti. Ona beše sigurna da je jedini
razlog njegove potonje ćutnje bio to što nije želeo da joj nanese bol razotkrivanjem onoga što se
zbilo između njih.
Pokušavala je da zamisli kako bi se osećala ako bi se ikada ponovo sreli. Da li bi se, i pored
svojih godina, ponašala kao šiparica na prvom sastanku? Da li bi on i dalje bio pomalo stidljiv i
trapav, kao i onda kada su se prvi put sreli? Da li bi i dalje želeli da vode ljubav ili bi samo sedeli u
njenoj kuhinji i prepuštali se uspomenama? Nadala se da bi vodili ljubav.
Kolikogod da je nastojala da bude verodostojna u oživljavanju slika, kolikogod iskreno
pokušavala da ga predstavi promenjenog u odnosu na ranije doba, još uvek je Roberta Kinkejda
videla kako jednostavno silazi iz svog kamioneta jednog letnjeg poslepodneva. I uvek će ga jedino
tako i pamtiti, pretpostavljala je ona. Postupajući tako, činilo joj se da postupa slično kao i svako ko
je dugo vremena u nekoga zaljubljen. Sagledavanje u ulepšanom svetlu bilo je plod dobronamerne
zaštite pre nego neiskrenosti.
Uza sve to, jednim delom svog bića ona je verovala da on više nije među živima. S prolaskom
meseci i godina, uverenje je u njenim mislima narastalo, iako se nikada nije mogla pomiriti sa tom
mogućnošću.
Iza sebe ona začu kako putem nailazi vozilo. Hermon, jedan od radnika Flojda Klarka, uspori da
bi je propustio i postara se da je ne isprska blatom. Kad je bio na bezbednom odstojanju, ubrza prema
Klarkovoj farmi koja se nalazila tri milje istočno odatle. Frančeska nastavi da hoda, dok su joj čizme
proizvodile šljapkavi zvuk kad bi zagazila dublje u glib. Bila je jednu milju udaljena od Rozmen
bridža.

* * *

Robert Kinkejd izdaleka osmotri most, uveri se da nikoga nema u blizini, potom se polako zaputi
nizbrdo ka reci. U jednom trenutku magla gotovo sasvim zakloni most, zatim se povuče, potom poče
iznova nadolaziti.
Iznutra, most je odisao po truleži, raskvašenoj drvenoj građi, golubijem izmetu, vlažnom lišću.
Na zidovima su bili grafiti, neki od njih novi, a neki stari dvadeset godina - zapisi onih koji kao da
nisu imali drugog načina da svetu objave svoje postojanje i značaj.
Temperatura je naglo opadala i njegov bolesni članak se ukočio. On se povi da bi ga izmasirao,
ne odustajući od trljanja sve dok bol nije postao podnošljiv. Iz jakne izvadi bočicu aspirina, istrese
dve tablete i proguta ih bez vode.
Ispod sebe, mogao je čuti kako reka Midl grgori na putu ka istoku. Pogleda kroz prorez na
mestu gde je otpao komad bočne table i ugleda stenu na koju se popeo pre mnogo godina, i odatle
ugledao Frančesku Džonson. Obale reke Midl tog avgusta behu izdašne biljem, i on je nabrao buket
poljskog cveća za Frančesku.
Bio je srećan što je stigao ovde. To nije bila greška. Na ovom mestu, unutar starog mosta,
osećao se vedro, spokojno, i bio je preplavljen osećanjima. Uteši ga pomisao da će ovo biti njegovo
večno počivalište, mesto sa kojeg će jednog dana njegov pepeo biti rasut nad rekom Midl. Deo tog
pepela zacelo će se sjediniti sa mostom i zemljištem, dok će druge čestice otići nizvodno, u veće reke,
da bi se najzad pomešale sa morima kojima je nekad plovio u prenatrpanim ratnim brodovima, ili
iznad njih prolazio u noćnim avionskim letovima.
Kiša je kapala sa ivica mosta i kroz rupe u krovu odakle su drvene ploče odavno nestale. On se
osloni na potporni stub i jednostavno dozvoli da ga preplave osećanja, onakva kakva su bila pre
šesnaest godina i kakva su bila sada. Beše mu sasvim jasno da je ovo trenutak rastanka, okončanja,
svođenja računa, njegov osobeni način da kaže zbogom Frančeski Džonson.
„Neka je proklet način na koji na kraju ispadnu stvari“, prošapta on u sebi. Ponovi to još jednom:
„... način na koji na kraju ispadnu stvari.“ Glas mu zadobi prizvuk udaljenog brujanja brodskih
motora severno od Kaira, zujanja zrikavaca u džunglama Nove Gvineje, i on se priseti reči koje je
pre samo godinu dana napisao za jedno poglavlje u knjizi Majkla Tilmana Izabrani eseji o putničkom
životu.

Putovanje je dugo vremena bilo jedino o čemu sam razmišljao, a isprva uopšte nije bilo važno
kuda se ide. Od samog početka sa sadašnje razdaljine mi je to sasvim jasno moje bavljenje
fotografijom je bilo delimično strast a delimično izgovor za putovanje. Pa opet sam viđao na
stotine mesta i više od toga gde sam priželjkivao da imam zaseban život, u kojem bih se mogao
skućiti u nekom od tih mesta, upoznati ljude, kao što to rade drugi, kao što čini većina. Mogao
sam držati prodavnicu u onom prašnjavom malom planinskom gradiću u istočnom delu Novog
Meksika; pristupiti ašramu u Pondičeriju u Indiji; otvoriti automehaničarsku radnju negde u
jugozapadnom Teksasu; gajiti ovce u Pirinejima, ili postati ribar u kakvom meksičkom
primorskom mestu.
Oštrica ima dve strane, podjednako opasne, i valja se preračunati. Putovanje nasuprot sređenom
životu. Nikada nisam previše razmišljao o tome, sve dok nisam zakoračio u šestu deceniju. Tada
sam upoznao ženu zbog koje bih bio u stanju da zanemarim sve, uključujući i putovanja. No,
izvesne stvari su se isprečile pred nama. Bila je to moja jedina šansa, nakon koje sam se ponovo
vratio putovanjima i fotografiji. Sada, u poznijem dobu, odustao sam od putovanja, i još uvek sam
sam. Duge godine neprestanog smenjivanja konačišta (uz moju, po svemu sudeći, povučenu i
donekle nedruštvenu narav) nisu mi omogućile da sa ljudima postanem blizak.
Stoga, u ovom životu, dok ste vi kraj žute noćne lampe čitali o dalekim mestima, u kojima sam ja
možda bio na desetine puta, i dok ste maštali o tome da ih posetite, moglo se desiti da sam ja
prolazio kraj vašeg prozora želeći nešto sasvim suprotno. Čeznuo sam za vašom foteljom i vašom
noćnom lampom, za porodicom i prijateljima kakve vi imate. Verovatno je bila kišna noć kada sam
 prolazio kraj vaše kuće, tragajući za prenoćištem čija mi cena neće preterano pomrsiti račune.
Sasvim je verovatno da sam ga bio pronašao, prenoćio tamo i sledećeg jutra nastavio dalje,
sećajući se vaše žute noćne lampe.
Pa ipak, bio je to moj izbor. Popustivši pred snažnim porivom da neprestano grabim dalje i
nikada se ne osvrćem, da nikada ne žalim za onim što je ostalo iza mene, izuzev u slučaju žene
koju sam pomenuo, ja sam zanemario noćne lampe doma i opredelio se za putovanje. Za posledice
odgovaram sam, i nemam prava da jadikujem zbog svojih odluka.

Kinkejd zatrese glavom i osmehnu se u sebi. Reklo bi se da nema ničeg smešnijeg od staračke
sentimentalnosti, pomisli. Sa druge strane - odmah se nadoveza -možda je to samo potvrda da sam još
uvek jednim delom čovek.
Posle nekoliko minuta, on siđe sa mosta. Sasvim dovoljno. Uradio je ono radi čega je došao i na
šta su ga nagonile uspomene. Da se još jednom nađe u prostoru Frančeske Džonson i proveri jesu li
osećanja snažna kao što su bila nekada. Bila su. Jedna velika ljubav u jednom životu sasvim je
dovoljna. Frančeska je bila njegova velika ljubav, i još uvek je to. Došao je da se od nje rastane.
Šakom potapša stranicu starog mosta i pođe, korakom lakšim nego što je u poslednje vreme bio
navikao.
Hajvej se izgubio iz vida, zacelo u nekoj lovačkoj avanturi, pomisli Kinkejd. Odmakavši se malo
od mosta, on dvaput zviznu, uveren da će ga pas pronaći na putu do kamioneta. Retriver je danima bio
stešnjen u vozačkoj kabini i bilo mu je potrebno razmrdavanje. Pri vrhu brežuljka, veselo dahćući,
pas ga sustiže.

* * *

„Naravno da znam Roberta Kinkejda“, zagrmi samouverenim glasom Ed Malins, urednik fotografije
u Sijetl tajmsu. „On živi u okolini Sijetla.“
„Koliko ga dobro poznajete?“, upita Karlajl Makmilan, premeštajući slušalicu u drugu ruku
kako bi mogao da hvata beleške. Preplavi ga osećaj olakšanja. Najzad je neko bio u stanju da prebaci
Roberta Kinkejda kroz razdoblje od trideset šest godina i potvrdi da je on još uvek živ.
„Ne poznajem ga baš lično iako smo se sreli nekoliko puta. On je svojevrsna legenda u
fotografskim krugovima i svi su uglavnom čuli za njega, osim balavaca koji sada dolaze iz
pomodnih fotografskih škola. Niko ne poznaje Kinkejda dobro. On je osobenjak, učtiv i ljubazan ali
povučen u sebe, a radovi su mu specifični i ne pripadaju onoj vrsti koja se danas najviše traži.
Svojevremeno smo iskoristili nekoliko njegovih fotografija za noseće rubrike, uglavnom
putopisne stvari. Rad mu je pipav i prefinjen u tolikoj meri da se reprodukcijom u štampi gubi
kvalitet. Osim toga, suviše je apstraktan za prosečan ukus.“
„Video sam neke njegove radove, uglavnom u starim brojevima Nešenel džiogrefika“, nadoveza
se Karlajl, u nadi da će urednik imati još šta da doda.
Imao je. „Aha, vidite, Kinkejd je zaista proputovao, zaista je bio u najopasnijim delovima sveta, i
to četvrt veka pre nego što je većina nas dobila prvi dečji foto-aparat. Mislim da je on autor poznate
slike skitnice na krovu teretnog voza negde u Teksasu - stari, prevejani dripac koji se, razrogačenih
očiju i ispucalih ruku, grčevito drži za šipku na krovu - ta slika me je i navela da se bavim
fotografijom. Na osnovu zamućenih detalja u pozadini vidi se da je i Kinkejd bio gore na vozu u
pokretu u trenutku kad je načinjen snimak. Strašna fotografija. Svaka crta lica je savršeno zabeležena,
i svaki ožiljak na rukama skitnice. Objavljena je u nekom časopisu kao sastavni deo reportaže pod
nazivom ‘Pruge velike pustinje’. Još negde čuvam taj članak.“
Karlajl zabeleži „Pruge velike pustinje“ u svoj rokovnik. „Ima li šanse da nekako dobijem kopiju
tog članka?“
„Naravno, ako uspem da ga pronađem. Koja je adresa?“
Karlajl mu saopšti adresu i nastavi sa pitanjima. „Imate li ideju kako bih se mogao povezati sa
Kinkejdom? Radim na jednom istraživanju.“
„Sačekajte trenutak, pitaću Gouta Filipsa. Upravo izlazi iz laboratorije. Mislim da je on pomenuo
kako povremeno viđa Kinkejda u jednom ovdašnjem baru.“ Karlajl začu kako odložena slušalica
kvrcnu o tvrdu površinu. „Hej, Goute... Goute, dođi na trenutak, treba nešto da te pitam.“ Malinsov
glas posta nerazgovetan pošto se okrenuo od telefona. Karlajl se zapita kako je do vraga Gout8
uopšte dobio to ime, zatim shvati da ga to zapravo i ne zanima previše.
U mumlanju pomešanih glasova, Karlajl razabra nekoliko reči. „U centru? Gde u centru? Šta?
Autoput 99 i onda?“
Ponovo se začu glas urednika, čist i razgovetan. „Evo, ovako. Gout mi ovde kaže da Kinkejda
viđa u baru koji se zove ‘Kod Šortija’, to je staro džez sastajalište u centru grada. Nalazi se malo
istočnije od mesta gde autoput 99 preseca ulicu Spring. Saksofonista po imenu Noćna Ptica Kamings
svira tamo sa svojim triom utorkom uveče, i Gout odlazi ponekad da ga sluša. Tada viđa Kinkejda,
iako s njim nikad nije razgovarao. Kaže da malo zazire od njega. Gout kaže da Kinkejd uvek sedi
sam, pije pivo, i da očigledno poznaje Noćnu Pticu Kamingsa.
Karlajl je brzo beležio: naziv bara, lokaciju, ime saksofoniste.
„Jeste li vi iz okoline Sijetla?“, upita urednik. „Zašto se zanimate za Kinkejda? Radite
istraživanje? Jeste li vi fotograf?“
„Ne. Zovem iz Južne Dakote. Radim na istraživanju porodične istorije i mislim da bi Robert
Kinkejd mogao biti karika koja nedostaje u jednom ogranku. U svakom slučaju, veoma sam vam
zahvalan za pružena obaveštenja.“
„Nema na čemu, gospodine Makmilan. Nadam se da sam bio od nekakve koristi.“
„Od velike koristi. Još jednom hvala. Mogu li znati vaše puno ime?“
„Može. Ed Malins. Zarobljen u ovoj kancelariji zauvek, teško da ću ikada imati vremena za pravi
posao na terenu. Srećno.“
Karlajl spusti slušalicu i odmah poče tražiti broj putničke agencije u telefonskom imeniku Folz
Sitija. Okrenuvši broj, raspita se o linijama i polascima iz Folz Sitija za Sijetl.

* * *

Po temperaturi koja je opasno poigravala na ivici nultog podeoka, Frančeska Džonson se približavala
mostu Rozmen, dok joj se po studeni dah pretvarao u gustu paru. Ušavši pod zasvođeni most,
iznenada oseti kako je prožima nemir, i ona zastade, pažljivo osluškujući. Nije mogla da razabere
ništa izuzev gukanja golubova na drugom kraju i žubora vode ispod dasaka. Ona obrati pažnju na pod
mosta i ugleda blatnjave tragove koji su, sudeći po njihovoj vlažnosti, tu bili sasvim nedavno
načinjeni.
Zategavši kišni mantil i obgrlivši se rukama, Frančeska poče da drhti, ne od hladnoće već onako
kako se zadrhti kada se nasluti nečije prisustvo u mračnoj sobi.
„Ej“, viknu ona neodlučno. „Ima li tu koga?“ Glas joj je odzvanjao u šupljoj unutrašnjosti
Rozmen bridža.
„Hej?“, ponovi ona, dok je osećaj nemira u njoj rastao.
Daleko na drugom kraju mosta, mogla je da vidi kako se kiša pretvara u sneg, čije su krupne
pahulje promicale i zadržavale se na putu. Prođe do južnog ulaza i zastade na ivici, zagledavši se u
zasneženi brežuljak. Sumarak na vrhu brega brzo je iščezavao u belom kovitlacu. Imala je sasvim
određen osećaj da se neko, ili nešto, nalazi tamo gore, sakriveno drvećem. Stotinak metara ispred nje,
jedva vidljivo u snegu, stvorenje mrke boje, verovatno farmerski pas, pretrča put i zaputi se ka
šumarku. Kroz hukanje vetra, Frančeska je bila ubeđena da čuje kako se, negde među stablima na
bregu, uključuje motor.

* * *

Karlajl Makmilan je za naredni ponedeljak rezervisao mesto na liniji od Folz Sitija do Sijetla, sa
privremenim sletanjem u Denveru. U Livermoru je morao da dovrši ugovoreni posao renoviranja
kuhinje, za koji mu je bilo potrebno nekoliko dana. To će razvejati nestrpljenje vlasnika i obezbediti
Karlajlu dovoljno novca za avionsku kartu.
On pozva ljude u Livermoru kako bi im rekao da će biti tamo sledećeg dana ujutru da bi dovršio
kuhinju, dodavši kako je završio kružni obrtni sto namenjen za mesto u uglu i da će ga doneti sa
sobom kada dođe. Oni rekoše kako ih to veoma raduje, uz podsećanje da su već umorni od kuvanja u
garaži i obedovanja u dnevnoj sobi. Karlajl izrazi saosećanje i, nakon što je spustio slušalicu,
pripremi alat i ubaci ga u kamionet.

* * *

Frančeska se trže na zvuk automobilske trube. Zvuk vetra i njena usredsređenost na ono što se možda
nalazilo među drvećem na brežuljku pred njom, omeli su je da obrati pažnju na nailazak kamioneta
Flojda Klarka. Iz vozila parkiranog na suprotnom kraju mosta on je dovikivao:
„Hej, Freni! Freni! Hermon te je video na putu i pomislio sam da će ti trebati prevoz do kuće jer
je bila počela jaka kiša. U stvari, za koji minut sve će prekriti sneg.“
Ona se osvrnu i ugleda kako na drugom kraju mosta Flojd Klark izviruje kroz prozor
kamioneta, mašući joj. Već sledećeg trenutka ona se okrete da bi još jednom pogledala na južnu
stranu, prema bregu.
„Freni! ‘Ajde da te prebacim. Ima da umreš od zapaljenja pluća ako šetaš po ovakvom vremenu.“
Flojd još jednom pritisnu sirenu.
Frančeska Džonson siđe sa mosta i zagleda se u brežuljak, ne videći ništa osim snega u vazduhu
i na putu. Izašavši iz pikapa, Flojd se zaputi preko mosta ka njoj. Ona ga osmotri, skupa sa pahuljama
koje su se uveliko nagomilale na krovu mosta Rozmen. Ne obraćajući pažnju na ono što joj je Flojd
govorio, Frančeska potrča uzbrdo, brzo koliko je mogla, ali prilično nespretno u visokim gumenim
čizmama.
Prešavši otprilike tri četvrtine puta do vrha, saplete se i pade u glibavi kamenjar. Pođe joj za
rukom da se uspravi, dok su joj voda i blato prekrivali prednji deo mantila i kapali po čizmama.
Kapuljača joj je spala s glave i kosa joj beše mokra, sa raštrkanim uvojcima poleglim po ramenima i
slepljenim po licu. Ona se nanovo zagleda ka vrhu brega.
Flojd Klark se približavao, i dalje je dovikujući.
 „Freni, jesi li poludela?“
Frančeska se uspe do vrha i zađe među drveće. Flojd je bio samo desetak metara iza nje, žestoko
dahćući ali još uvek vičući o hladnoći i zapaljenju pluća. Sasvim na drugom kraju šumarka, na
zaravni, u blatu su se videli tragovi automobilskih guma, a miris izduvnog gasa još se mogao osetiti
u slabo pokretnom vazduhu među stablima. Frančeska Džonson je stajala, sa snegom u kosi koji joj je
sve više padao i na vrat, zaklanjajući joj pogled na zeleni pikap koji se, nekih pet stotina metara dole
niz poljski put, sve više udaljavao od nje.
Flojd je uze pod ruku i povede dole do mosta Rozmen i mesta gde je bio parkiran njegov
kamionet. Mali komad metala nalazio se u snegu na severnom prilazu mostu. Ona ga uze, štagod da je
to bilo, i spusti u džep mantila.
Na putu kudi, u novom „ševroletu“ Flojda Klarka, Frančeska je, zureći u sneg koji pada, mogla
samo da kaže: „Učinilo mi se da sam videla nekoga koga znam. Molim te, Flojde, nemoj me više
ispitivati o tome. Sve je to verovatno bila samo moja mašta.“
On se nagnu ka njoj i pogladi je po ramenu. „Zaista, Freni, svako od nas ponekad ima čudne
ideje. Meni se recimo ponekad pričinjava da čujem Mardžin glas u kuhinji, kako me zove na
doručak.“
Vrativši se kući, Frančeska uključi svetlo u kuhinji i svuče kišni mantil preko glave. Predmet koji
je pokupila kod prilaza mostu Rozmen ispade iz džepa, odskoči jednom i zaustavi se na podu kod
noge od stolice. Ona se sagnu i uze okrugli komad metala sa alkom. Beše to privezak sa ogrlice za
psa, sa jedne strane prazan. Ona okrenu privezak i položi ga na prste, posežući istovremeno za
naočarima za čitanje. Reči ispisane na privesku behu teško čitljive, i ona priđe bliže lampi nad
sudoperom.

1981.
63704
Vakcinisan protiv besnila
Veterinarska klinika
Monro Belingem, Vašington

Na privesku su isto tako bili naznačeni adresa i telefonski broj klinike. Frančeska priđe
kuhinjskom prozoru i zagleda se u pomrčinu. U odsjaju svetiljke u dvorištu, videlo se kako sneg veje
u gustim pahuljama. Držeći u ruci privezak, stajala je kraj prozora i gledala u pravcu reke Midl,
ostavši dugo u tom položaju.
 12
Najusamljeniji autoput u Americi

Napredujući ka zapadu, Robert Kinkejd pređe reku Misuri u Omahi. Noseći se sa zavejanim putevima,
obuzet mislima o ženi, starom mostu i uspomenama povezanim sa njima, jedva i primeti da je prešao
stotinu milja od Rozmen bridža do velike reke.
Noć provede u Nebraski, zapadno od Linkolna, zagledajući žuto osvetljene prozore dok je
prolazio gradom, tragajući za motelom koji mu neće preterano isprazniti sve tanji novčanik. Noć je
bila duga, napolju je padao sneg i san mu nije dolazio na oči sve do sitnih sati. Iza nevremena se
ustali polje visokog pritiska i jutro narednog dana osvanu vedro i hladno. On ustade rano, obuče
debeli cmi džemper sa rolkragnom, očisti i zagreja Herija, zatim nastavi ka zapadu sa Hajvejom na
sedištu do sebe.
Dva dana kasnije, napustivši područje u kojem je vejavica ostavila posledice, Robert Kinkejd se
na nekoliko minuta zaustavi na raskršću puteva istočno od Solt Lejk Sitija. Mogao je krenuti širokim
putem ka severozapadu put Sijetla, ili se još jednom zaputiti dole niz izlokani autoput 50. Ovaj drugi
pravac odveo bi ga preko Rinoa do severne Kalifornije. On okrenu nalevo, ka jugu, da bi se uključio
na autoput 50, na koji su putokazi ukazivali kao na najusamljeniji autoput u Americi. Pre dvadeset pet
godina, u vreme kada se ovim pravcem uveliko putovalo, pre nego što su izgrađeni lokalni
međudržavni putevi, napravio je bio obimnu reportažu o ovoj saobraćajnici.
Uključivši se u autoput 50 kod gradića Delta i zaputivši se na dugo putovanje prema Nevadi i
velikoj pustinji, razmišljao je o tome u kakvo će se hodočašće sve ovo izmetnuti. Saobraćajni znaci
savetovali su da se rezervoar napuni do vrha s obzirom na duga rastojanja koja predstoje. Oko
podneva stiže u Nevadu, po jednom od onih neodlučnih dana u kojima planine raspravljaju sa
nebesima kakav tok će uzeti stvari. Nekoliko minuta grejalo bi sunce, zatim bi naišli oblaci sa kišom,
dok je sunce na trenutke prosijavalo kroz oblake, a na višim prevojima zadržavao se sneg.
Blizu prelaza u Nevadu nalazila se drumska gostionica sa dve starinske benzinske pumpe. On
napuni rezervoar Herija i uđe unutra da plati. Visoka mršava žena sa konjskim repićem i u
zapadnjačkoj odeći - u čizmama, džinsu i košulji sa nitnama - primi od njega novac i vrati mu kusur.
S njegove desne strane nalazila su se dva reda aparata za kockanje. U tom trenutku niko nije ubacivao
novac u njih. Četiri kauboja sedela su za stolom za kartanje, pušeći i pijući pivo. Svuda se širio miris
pečenih je kuvar klepetao loncima i posuđem. Kinkejd pomisli kako se ovo mesto verovatno nije
promenilo za poslednjih pedeset godina, i zbog toga mu se dopadalo.
„Umalo da zaboravim. Koliko ima do Rinoa?“, upita ženu.
„Trista pedeset najdužih, najtužnijih i najusamljenijih milja koje si ikada video. Proveri gume,
ulje, grejanje, a zatim preispitaj i svoje namere. Tamo nema živog stvora, osim zmija i kauboja, a
subotom uveče teško ih je uopšte i razlikovati.“ Ona to reče dovoljno glasno da bi kauboji za
kartaškim stolom mogli da čuju.
Jedan od njih se osvrnu i reče otežući: „E pa, Mindi, reklo bi se da te sinoć niko nije na silu
odvukao u Hutov pikap. Koliko se sećam, držala si „kurs lajt“9 u obema rukama i bila puna poleta.
Kroz vrata si izašla plešući.“
„Umukni, Vedi“, nasmeja se ona i malo porumene u licu. „S kojim pravom pričaš takve stvari
pred mušterijama?“
Robert Kinkejd se osmehnu, ovlaš mahnu kaubojima i vrati se do Herija. Zaputivši se ka dolini
Sakramento, napuštao je jedno od poslednjih starih dobrih mesta. Svud unaokolo pred njim prostirale
su i to vrlo rečito. Možda u „Incidentu kod Oksboua“10, možda je tamo čitao o tome.
Svetlost je bila dobra, a on je čitavog života tragao za dobrom svetlošću. Uz srebrno-zelene
livade i stare vetrenjače u daljini, motiva za fotografisanje bilo je na pretek, ukoliko bi poželeo da to
čini. No, iz razloga koji mu nisu bili sasvim jasni, sada nije imao želju da se bavi ozbiljnim
fotografisanjem. Osećao je samo neodoljivu potrebu da nastavi putovanje.
I putovao je. Autoput 50 je vodio na zapad kroz divljinu, bez znakova života ili obrisa naselja
tokom dugih deonica. Pust predeo podstače ga da se okrene prohujalim godinama. Njegov otac umro
je pre pedeset i jednu godinu, i ta činjenica sama po sebi bila je dovoljna da bi se Kinkejd osećao
starim. Majka mu je umrla 1937, sedam godina kasnije.
Seti se svog dugog, usamljenog detinjstva, koje je predskazivalo način na koji će on provesti
ceo život. Nezainteresovan za sport ili ples, neprijateljski nastrojen prema formalnom obrazovanju u
kojem je video samo neprekidno nastojanje da se upregne i zauzda duh, postao je introvertni čitalac
doslovno svega što se moglo pronaći u biblioteci u Bamsvilu u Ohaju. Knjige, reke i livade - to su
bili prijatelji iz njegovog detinjstva. Roditeljski sastanci i potonji pokušaji da se on dovede u red i da
„realizuje svoj potencijal“, kako se izrazio jedan od nastavnika, ostali su bez uspeha. Ipak, pokazao se
vrlo dobrim na ispitima, što je samo pojačalo nezadovoljstvo drugih njegovim ponašanjem, s
obzirom na očigledan nedostatak pažnje na časovima.
„Kad bih iscrpeo sva druga objašnjenja, morao bih priznati da je dečak nasledio krv neposredno
od starog Artemasa Kinkejda“, primetio je njegov otac jedne večeri kad se vratio sa svog večitog
posla u fabrici ventila. „Nekoliko generacija unazad, i zateći ćeš Artemasa na Misisipiju, kako
zarađuje za život kao svirač na bendžu i kao ajkula za bilijar. Ovaj mali ima Artemasovu nestalnost i
osobenjaštvo.“
Pa ipak, roditelji nisu imali na mnogo šta da se požale. Robert Kinkejd je rastao kao povučen i
učtiv dečak, ne zadajući im bilo kakve glavobolje, ako se izuzme stalno gunđanje koje je dolazilo iz
mesne škole, a letnje raspuste provodio je prihvatajući se svakog raspoloživog posla. U srednjoj
školi, radio je u lokalnoj pilani, koja mu je obezbedila posao za poslednja dva leta provedena u
Bamsvilu. Velika depresija zahuktala se odmah pošto je maturirao. Kada mu je umro otac, mesec dana
pre nego što će Kinkejed završiti srednju školu, otišao je u vojsku, kako bi mogao izdržavati majku i
sebe. Radeći kao pomoćnik fotografa, tamo je otkrio ono što će postati njegovo životno zanimanje.
Kad je reč o ženama, bilo ih je relativno malo. Malo, ali dovoljno. Robert Kinkejd nije bio
ženskaroš, iako je to vrlo lako mogao postati s obzirom na mesta kuda ga je odvodio posao i
mogućnosti koje su se tu stvarale. Nekoliko kratkih veza, kratkotrajan brak u srednjim godinama,
koji se raspao zbog njegovih dugih odsustvovanja na fotografskim poslovima. A zatim, Frančeska
Džonson. Posle nje, nije više bio zainteresovan za druge žene. Način na koji je živeo tokom
poslednjih šesnaest godina nije odražavao promišljenu vernost, niti tegobno uzdržavanje, niti je to
bila stvar izdržljivosti. Posle Frančeske, jednostavno više nije bio zainteresovan. Vreme provedeno sa
njom za njega je predstavljalo odsudni trenutak; izvan tih granica, nikakva romansa više nije bila
zamisliva.
Tako su se odvijale stvari. U prvo vreme, vozovi i teretnjaci, sve dok veliki dvokrilci i DC-3
nisu omogućili da se velika rastojanja prevaljuju brže. Nakon toga, „Boingov“ 707. Kamile i džipovi
u Sahari i pustinji Radžastana. Par puta na muli, i jednom na konju, iako Kinkejd nikada nije naučio
da jaše naročito dobro. Konj je bio jedino prevozno sredstvo kada je, 1939. godine, tokom devet
nedelja u Mongoliji pravio reportažu o drevnim imperijama, sledeći ratne staze velikog kana u
nepreglednom stepskom prostranstvu.
Primio je i on svoje udarce. Pa ipak, izuzme li se mnoštvo ogrebotina i masnica iz rata, imao je,
sve u svemu, prilično sreće. Nekoliko pokidanih mišića, slomljeni članak u Mejnu, okrvavljena glava
kad se prevrnuo čamac u jezeru Stenli u Kongu. Kao i iskustvo na ivici smrti usled žute groznice koju
je zaradio od komaraca u Brazilu. Katolička časna sestra negovala ga je tokom tog mučnog
bolovanja, hrabreći ga u trenucima kad je bio pri svesti: „Gospodine Kinkejd, kritičan je period od
četvrtog do osmog dana. Morate izdržati do osmog dana i onda će vam odjednom biti mnogo bolje.“
Tako se i dogodilo, iako mu je koža zadržala tragove žutila još nekoliko nedelja nakon toga.
O svemu tome Robert Kinkejd je razmišljao vozeći autoputem 50, ostavivši iza sebe područje
srebrno-zelenih livada i stupivši u suvu i goletnu regiju Sošonskih planina.
Obrati se glasno psu: „Do vraga, Hajvej, kad se osvrnem, bilo je prilično dobro, mislim na svoj
život i sve greške koje su ga pratile. A ti spadaš među najbolje epizode. Znaš šta? Kad stignemo kući,
zvaću informacije u Vintersetu u Ajovi, da se raspitam za broj izvesnog Ričarda Džonsona. Cisto da
vidim šta će se pojaviti u vidu podataka. Možda je to trebalo da uradim kad smo bili tamo. Ne, to ne bi
bilo dobro. U svakom slučaju, toliko me je obuzela nostalgija da uopšte nisam razmišljao o tome. Sa
druge strane, možda nisam želeo da razmišljam o tome, iz nekog razloga.“
Hajvej se uspravi i sa strane liznu Roberta Kinkejda po licu. Kinkejd rukom obgrli psa dok su se
kretali nizbrdo sa visova Sošona, a grad Rino još bio na izvesnoj udaljenosti ispred njih. I Kinkejd i
pas kao da su se osmehivali kad su te subotnje večeri počeli da traže prenoćište.
 13
„Kod Šortija“

Promenivši avion u Denveru, Karlajl Makmilan stiže u Sijetl u ponedeljak posle podne. Utorkom
uveče Noćna Ptica Kamings je svirao „Kod Šortija“. Karlajl je to proverio telefonom pre nego što je
rezervisao let.
„Da, Noćna Ptica nastupa utorkom već pet godina. Valjda će se pojaviti i ovog puta“, rekao je
barmen.
Smestivši se u hotelu u centru, Karlajl se prošeta po jednom od retkih sunčanih dana u Sijetlu u
to doba godine, osećajući da je pomalo izbačen iz ravnoteže zbog tiskanja velike mase ljudi. Za deset
minuta, oko sebe je video više uskomešanog života nego što će videti za deset godina u Salamanderu
u Južnoj Dakoti. Neobavezna šetnja dovede ga do ulice Spring, a pola bloka dalje nalazio se bar „Kod
Šortija“, upravo na mestu gde mu je bilo rečeno da se nalazi.

* * *

Istog tog ponedeljka, ostavivši za sobom Rino i krećući se na zapad prema Kaliforniji, Robert
Kinkejd se zaustavi u gradiću po imenu Soda Springs, jednostavno zbog toga što mu se dopalo ime.
Promeni ulje u Heriju i kupi namirnice, napunivši olupani ručni hladnjak ledom, hlebom, voćem i
svežim povrćem, kao i neizbežnim štanglama milki veja. Do sredine poslepodneva jezero Klir ostaće
tridesetak milja iza njega i preostaće mu još dva sata da izbije na Pacifik kod Fort Brega. Izbor ovog
pravca nije bio slučajan. Odluku je mogao da obrazlaže tobožnjom namerom da se zadrži na manje
prometnim saobraćajnicama, no pravi razlog zbog kojeg je odlučio da krene ovim putem bio mu je
sasvim jasan: Fort Breg u Kaliforniji nalazio se samo deset milja severno od Mendosina.
Dvadesetak minuta preostalo je do smrkavanja i radnje su se zatvarale kada je Robert Kinkejd
kasno posle podne skrenuo sa autoputa 1 i ušao u Mendosino. Ostavivši psa u kamionetu, on parkira
vozilo jedan blok dalje od umetničke galerije i zaputi se trotoarom sve dok ne ugleda izbor
fotografija Hiter Majklz u izlogu.
Kinkejd se zaustavi kraj vrata, ne znajući tačno šta radi ili šta bi mogao reći ženi koju je video
prilikom poslednjeg boravka u Mendosinu, uplašen da bi se ona mogla svakog trenutka pojaviti na
drugoj strani stakla. Ruka Vin Makmilan bila je na tablici s natpisom „Otvoreno“ koja je visila na
žici. Usred pokušaja da je okrene na stranu na kojoj je pisalo „Zatvoreno“, ona zastade, još uvek
držeći tablicu levom rukom. Kroz staklo se zagleda u visokog, mršavog čoveka sa dugom sedom
kosom, primetivši tregere, džins i cmi džemper koji je nosio, kao i perorez za pojasom. I najednom
se priseti kratkog uputstva o neophodnosti tregera, koje je dobila na plaži u Big Suru pre gotovo
četrdeset godina.
Kao da se vreme vratilo unazad, ona polako otvori vrata i zastade, posmatrajući hladne, plave
oči, usađene u lice preplanulo i izbrazdano od dalekih pripeka i dugih godina. Čovek liznu usnu kao
da će progovoriti, ali mu ne pođe za rukom da se oglasi. Pokuša još jednom, opet bez uspeha.
Zagleda se u čizme, zatim u ženu, čije je lice bilo ozbiljno i pomalo rumeno.
„Zovem se Robert Kinkejd“, reče, ne znajući šta drugo da kaže.
 Vin Makmilan se blago osmehnu. „Mislim da se poznajemo, možda prilično odavno.“

* * *

U baru sa restoranom po imenu „Galeb“, Vin Makmilan je sedela za stolom nasuprot Robertu
Kinkejdu. Začeci severozapadnog vetra činili su da se okean penuša i obrušavanje talasa o obalsko
stenje se sasvim jasno moglo čuti kroz otvoren prozor. Kinkejd je naručio pivo, Vin se odluči za belo
vino. On sklopi ruke na stolu i zagleda se u njih, zatim podiže pogled da bi pogledao Vin i osmehnuo
se, pokušavajući da smisli šta bi mogao reći. No, sve što mu pođe za rukom bilo je da polako, dugim
izdisajem ispusti dah, kao da ga je neko vreme bio zadržavao u sebi, i da se neodlučno osmehne.
„To si ti, zar ne? Stvarno?“, upita Vin, delimično da bi započela razgovor, a delimično da bi
dobila konačnu potvrdu.
„Ako pitaš za čoveka koji se 1945. motorom dovezao u Big Sur i vodio ljubav sa lepom mladom
čelistkinjom na usamljenoj plaži, odgovor je da“, reče on. „Sve mi ovo deluje pomalo šašavo, a
verovatno i tebi.“
Sedeli su kao stari drugari pre nego kao ljubavnici. Big Sur je bio davna prošlost, a oni su tamo
proveli zajedno samo nekoliko dana.
„Bio si u Mendosinu otprilike pre nedelju dana, je li tako?“, upita Vin.
„Da. Pogledao sam kroz izlog galerije i video tebe. Možda te ne bih prepoznao da nisam obratio
pažnju na pokrete tvojih ruku, i možda na oblik frizure kakav si tada imala, na način kako si
povremeno dodirivala ukosnicu.“
Robert Kinkejd je netremice gledao u Vin Makmilan i pade mu na um da trinaest godina razlike
u njihovom sadašnjem dobu znači mnogo više nego 1945. U šezdeset osmoj, on je zaokružio životni
vek i bio je svestan toga. Ali ona je imala pedeset pet i zadržala je izvesne mladalačke crte.
„Da li još uvek sviraš čelo?“, upita on.
„Da, uglavnom sa prijateljima. Ponekad ovde održimo mali koncert. A ti? Fotografija, je l’ tako
beše?“
„Da. Uglavnom sam sve ove godine bio na putu. Imao sam mnogo poslova u drugim zemljama.“
On isprazni svoju bocu piva upravo u trenutku kad im konobar priđe da ih upita treba li im šta. Vinina
čaša je još bila dve trećine puna. Kinkejd naruči još jedno pivo. Izvadi paklu „kemela“, primeti da na
stolu nema pepeljare, potom vrati cigarete nazad u džep.
„Pisao sam ti dva ili tri puta pošto sam otišao iz Big Sura“, reče on kad se konobar udaljio.
„Ja sam otišla odande ne mnogo posle tebe.“ Rekla je samo to i to je bilo sasvim dovoljno za
razjašnjenje situacije u vezi sa pismima koja nisu stigla.
Ono što je predstojalo bilo je mnogo teže i Vin Makmilan se na trenutak zapita je li nužno da
uopšte spominje Karlajla. Potom shvati da čovek pred njom, čijeg se prezimena nije mogla setiti sve
dok se on pre dvadeset minuta nije predstavio, ima pravo da zna. Drugi razlog bilo je Karlajlovo
traganje.
„Jesi li se oženio, stekao porodicu?“, upita ona, da bi se primakla temi.
„Oženio sam se 1953. jednom finom i lepom ženom. Razveli smo se dve godine kasnije, bez
dece. Moj posao se nije baš sjajno uklapao u brak, bio sam previše odsutan. A ti?“
Nastupio je trenutak da se istina saopšti. Vin Makmilan se poigra sa vinskom čašom i na trenutak
pogleda kroz prozor ka nemirnom moru. Pacifik je postao još uskomešaniji od kako je nadolazeća
plima potpomagala severozapadnjak. Dva muškarca i žena koji su zajedno sedeli za šankom prasnuše
u glasan smeh zbog nečega što je rekao barmen. Kinkejd osmotri različite morske relikvije koje su
krasile zid restorana, zatim se ponovo zagleda u Vin kad ona poče da govori.
„Bila sam udata šest godina za jednog čoveka na izmaku mojih tridesetih i početkom četrdesetih
godina. San da postanem čelistkinja u simfonijskom orkestru se istopio, možda zbog toga što zaista
nisam bila dovoljno dobra u tehničkom pogledu, a možda i zbog predrasuda prema ženama kakve su
u ono vreme imali izvesni muzički dirigenti. U svakom slučaju, brzo sam se okrenula drugim
stvarima i uletela u brak koji je od samog početka bio budalasta zamisao i s vremenom postao to još
više. I pored toga, srećna sam. Srela sam nekoliko divnih ljudi ovde na severnoj obali.“ Bila je svesna
da odlaže nešto što je neizostavno morala da saopšti.
Konobar se pojavi sa Kinkejdovim pivom i ode.
„Bez dece?“, interesovao se Kinkejd, pritežući treger, podešavajući kaiš, nameštajući perorez
pričvršćen za njega.
Vin Makmilan se sećala tih pokreta iz njihovih dana u Big Suru, Kinkejdovog proveravanja da
su mu delovi opreme na svom mestu, da je i on sam spreman za sve sa čim treba da se suoči. Ona
popravi salvetu u krilu, skinu naočari i položi ih na sto. Zagledavši se u njega jedan dugi trenutak,
nagnu se i uze jednu njegovu ruku u svoju.
„Mi... mi imamo sina, Roberte Kinkejde... ti i ja imamo sina. Zove se Karlajl.“

* * *

U utorak ujutru, Karlajl Makmilan svrati u Sijetl tajms i predstavi se Edu Malinsu, uredniku
fotografije sa kojim je ranije razgovarao telefonom.
„Hej, gospodine Makmilan! Drago mi je što ste svratili. Nisam znao da ste planirali da dođete u
Sijetl. Tek sinoć sam našao Kinkejdov članak ‘Pruge velike pustinje’. Iz nekog glupog razloga stavio
sam ga bio u odeljak ‘Vozovi’. Trebalo je da ga stavim u odeljak ‘Kinkejd’. To bi imalo više smisla.
Hajdemo do ’kseroksa’ da vam izvučem kopiju.“
Čovek je delovao krajnje zauzeto dok mu je telefon neprestano zvonio a ljudi obigravali oko
njegovog stola postavljajući pitanja i dajući sugestije za različite poslove. Pošto su iskopirali članak,
Karlajl mu se još jednom zahvali i ode. U hotelu on popi pivo uz ručak, čitajući članak dok je jeo, a
zatim dobro odspava u sobi. Ubijao je vreme, dok je neizvesnost iščekivanja dostizala vrhunac.
Noćna Ptica Kamings će se popeti na binu u devet. Kada se Karlajl probudio, pred sobom je imao još
šest časova čekanja. On odluči da „Kod Šortija“ dođe oko osam, za slučaj da Robert L. Kinkejd stigne
ranije.
U međuvremenu, uvežbavao je ono što će reći, premda mu ništa od toga nije delovalo prikladno.
Sve je delovalo napadno, nesmotreno, čak uvredljivo. Na osnovu onoga što je saznao u razgovoru sa
urednikom i na osnovu susreta sa Goutom Filipsom, koji je na trenutak bio napustio foto-laboratoriju
da bi popričao sa Karlajlom, bilo je jasno da je Kinkejd povučen u sebe i prilično nepristupačan.
Zapravo, obojica su ga delimično smatrali ekscentrikom.
Karlajl je razmatrao ono što bi mogao reći Kinkejdu, i što je više razmatrao stvari, one su
ispadale sve gluplje. U stvari, postajale su krajnje smešne.
„Zdravo, ja sam Karlajl Makmilan i imam razloga da verujem da sam tvoj sin kopilan.“
Ili: „Zdravo, čujem da si nekad imao motor ’ariel četiri’. Čudo od mašine.“
Ili: „Ehej, zdravo. Da li si nekada vodio ljubav sa jednom ženom u Big Suru u Kaliforniji?“
 Ili možda: „Jesi li nekad čuo za violončelistkinju po imenu Vin Makmilan?“
Uz ovaj nivo prefinjenosti, Kinkejd bi sasvim razumljivo mogao jednostavno da ustane i ode,
ako ne i da istrči kroz vrata, okončavši zauvek celu stvar.
Naposletku, Karlajl odluči da će najbolje biti da preuzme stolarski recept. Valja proceniti posao
kada se stigne na lice mesta „Kod Šortija“. Od te tačke valja osmisliti taktiku. U sedam sati uveče, dok
se kroz prozor videlo kako se pale ulična svetla, on obuče čiste oker pantalone, flanelsku košulju i
kožnu jaknu.
Lift ga odvede do hotelskog predvorja.
Ulica ga dovede do Šortija.
Čovek na ulazu reče mu da je cena konzumacije tri dolara.
Zatim dodade: „U celom lokalu slobodan je samo jedan sto sa dva mesta, tamo do zida, a Noćna
Ptica je poručio da ga rezervišemo za njegovog prijatelja koji dolazi ovde skoro svakog utorka. S
obzirom na to da dolaziš sam, bićemo ti zahvalni ako sedneš za šank.“
Karlajl reče da je razumeo, sede na stolicu za šankom i naruči pivo, pomno posmatrajući sto do
zida na čijem je plavom kariranom stolnjaku bila postavljena tabla sa oznakom „Rezervisano“. Na
maloj bini nedaleko od rezervisanog stola, bubnjar je raspremao opremu.

* * *

Robert Kinkejd i Vin Makmilan su u ponedeljak uveče dugo razgovarali. U neko doba on se iznenada,
s osećanjem krivice, seti Hajveja ostavljenog u kamionetu. Po prilično jakom vetru, dok su se oblaci
prevlačili po mladom mesecu, oni prošetaše sa psom duž obale. Pričala mu je o godinama
Karlajlovog odrastanja, a nešto ranije u restoranu, za večerom, opisala mu je kako je njihov sin
postao vrhunski stolar usavršavajući se kod čoveka po imenu Kodi Marks.
Ispriča mu i o Karlajlovom traganju za čovekom po imenu Robert Kinkejd, kako je dospeo do
tog imena na osnovu svog istraživanja i onoga čega se Vin sećala. Kinkejd je slušao, pokušavajući u
sebi da se prilagodi, da se prestroji u skladu sa novim obrisima života koji je bio iza njega i pred
njim. Ono što su do maločas bile njegove lične istine, sveprožimajući osećaj usamljenosti u vaseljeni
i slične stvari, beše najednom pometeno onim na šta je Vin Makmilan bila utrošila četiri sata da bi mu
do tančina prenela.
Oko jedanaest, ona reče: „Roberte, mislim da bismo trebali da telefoniramo Karlajlu i kažemo
mu da si ovde.“
Kinkejd se saglasi sa tim i oni odoše do govornice u zadnjem delu bara. Mesto je u ovo doba
bilo prilično posećeno i ispunjeno živahnim razgovorima. Vin okrenu Karlajlov broj u Južnoj Dakoti
i naposletku spusti slušalicu posle desetog oglašavanja zvona.
„Vrag će ga znati kuda je otišao“, reče ona i osmehnu se. „U ovome je pomalo sličan ocu, stalno
nekuda skita. Ako nemaš ništa protiv, malo sam umorna od ove kafanske atmosfere, možemo da
odemo do mene i nastavimo razgovor.“
Docnije, negde oko jedan posle ponoći, on je zamoli da odsvira nešto na violončelu,
kompoziciju koju je nekada svirala u Big Suru. Vin sede na stolicu sa ravnim naslonom i poče svirati
Šuberta. Ruku sklopljenih u krilu, nagnute glave, Robert Kinkejd je sedeo u stolici za ljuljanje i
slušao.
Kada je završila, on joj zahvali i reče: „Vin, uvek se setim kako je topao bio pesak u septembru
1945. To je jedna od stvari kojih se uvek setim.“
 Vin nakrivi glavu i blago se osmehnu. „Znam, Roberte Kinkejde. I ja se toga sećam.“
Kinkejdu je predstojao mali posao, izrada serije fotografija za mesečnik iz Sijetla. Od toga će
zaraditi tri stotine dolara, a novac mu je bio potreban. No, Vin i on se saglasiše da će se njih troje -
Vin, Kinkejd i Karlajl - svakako sastati da bi proveli neko vreme zajedno.
„Nisam baš sigurna da se možemo nazvati porodicom“, reče ona. „Ali jednostavno je red da
sednemo i ispričamo jedni drugima svoje životne priče, šta smo uradili i šta nism, da pobrojimo
uspone i padove.“
On se ponudi da, ako bude potrebno, vozi do Južne Dakote. No, zbog svog posla, Vin reče da će
radije zamoliti Karlajla da dođe njoj u posetu, a da će on vrlo verovatno požuriti na prvi avion kad
sazna šta se dogodilo.
Iako mu je Vin predložila da prenoći na njenom kauču, on ljubazno odbi ponudu, no predloži da
se sutra ujutru ponovo nađu na doručku. Osećao je potrebu da se osami, da sredi misli, da postavi u
jasnu perspektivu ono što je saznao od Vin.
Sledećeg jutra, u utorak, njih dvoje dođoše do kamioneta i on se spremi da pođe u Sijetl. Po
dnevnom svetlu, kad je odmorni Kinkejd proturio ruku kroz prozor pikapa da bi pogladio Hajveja,
ona primeti jasne crte nekadašnjeg vozača iz Big Sura. Sada je malo hramao, ali široka ramena i
vitko telo bili su nepromenjeni. Isto tako, mogla se nazreti i negdašnja silina. A iste behu i njegove
oči, koje ona nikada nije zaboravila, oči koje gledaju kroz ili mimo predmeta, u nešto što je samo on
mogao videti i nije to mogao na drugi način da izrazi osim kroz objektiv fotoaparata.
Ona se osmehnu. On joj pruži ruku, potom koraknu napred i zagrli je, omirisavši njenu kosu
kao što je nekada učinio i na plaži u Big Sum, pre trideset šest godina. Ona položi glavu na njegove
grudi i pokaza na okean. „Kitovi i dalje dolaze u martu“, prošaputa.

* * *

Praćen raštrkanim aplauzom, Noćna Ptica Kamings se pope na binu u dva minuta posle devet,
zapucketa prstima i poče odbrojavati. Podiže stari „selmerov“ tenor saksofon i uključi se brzim
tonovima u narednom taktu. Dok je ostatak sastava mirovao, tenor Noćne Ptice glatko i tečno, no opet
sa skrivenom primesom praštavog, reskog zvuka, zasvira „Ovo je divan način da se provede veče“.
Sto sa tablom o rezervaciji još je bio prazan. Karlajl Makmilan pokuša da se usredsredi na
muziku, ali mu to nije polazilo za rukom. Pogledavao je prema stolu, a zatim prema vratima,
ponavljajući postupak gotovo svakog minuta.
Odgojen kao dete Vin Makmilan, violončelistkinje, Karlajl je imao prilično prefinjen sluh, ali ne
za ovaj žanr. Iako je Noćna Ptica Kamings najavljivao kompozicije, činio je to nerazgovetno i tiho
govoreći u mikrofon, kao da svi prisutni već znaju nazive pesama i da je njihovo pominjanje više
ceremonijalno nego nužno. Karlajl razabra naziv „Ulica zelenog delfina“, kao i pesmu pod nazivom
„Oleo“ koju je po svemu sudeći napisao autor sa prezimenom Rolins i imenom koje mu je promaklo
kada ga je Noćna Ptica izgovorio.
Okončavši prvi blok, dok je rezervisani sto i dalje bio prazan, Noćna Ptica Kamings priđe šanku
i naruči „glenlivet“. Stajao je na tri koraka od Karlajla, nagnut nad šank, ispijajući viski i
posmatrajući publiku. Ljudi su mu prilazili da bi sa njim porazgovarali o muzici. Behu to stari
poznanici, sudeći po načinu na koji su mu pristupali i rukovali se sa njim.
„Aha“, reče Noćna Ptica jednom od njih, govoreći polako i otegnuto. „Džoi je odsvirao
proširenu sedmicu odmah iza osnovnog tona - on to obično ne čini u ’Zvezdama nad Alabamom’ - i u
glavi mi se zadržao zvuk koji ranije nisam povezivao sa tom pesmom.“
Neko drugi je želeo da čuje „Jesenje lišće“ i Noćna Ptica mu odgovori: „Stići ćemo do te pesme
u sledećem bloku. Imam drugara koji uvek voli da je čuje i čekam da vidim hoće li on večeras doći.“
Ostavši na trenutak ponovo sam, Noćna Ptica odmeri pogledom Karlajla i obrati mu se: „‘bro
veče. Čini mi se da vas ranije nisam viđao u klubu.“
„Došao sam iz jednog posebnog razloga“, osmehnu se Karlajl.
Noćna Ptica Kamings začkilji očima. „A šta bi to moglo biti?“
„Tražim čoveka po imenu Robert Kinkejd.“
Lice Noćne Ptice osta nepromenjeno. „A zašto biste tražili čoveka sa takvim imenom?“
Karlajl se odluči za obrazloženje na temu porodičnog stabla, nadajući se da bi Noćna Ptica
mogao ponuditi kakvu informaciju. Kamings otpi još jedan gutljaj „glenliveta“ i ne reče ništa.
Sačekavši da prođe pristojan interval, Karlajl nastavi. „Znam da on navraća ovde i da ste vi i on
verovatno prijatelji.“
„Čak i da jesmo, ne bih imao šta da kažem. Nikad ne pričam o svojim prijateljima ukoliko oni to
ne zatraže od mene. Inače je to dobar način da se izgube dobri prijatelji. Drago mi je što smo se
upoznali, ljudino. Moram da se pripremim za naredni blok.“
Noćna Ptica Kamings ode do bine, uze svoj tenor saksofon i namesti se, zatim crnim prstima
stade prebirati po zlatnim klapnama, neverovatnom brzinom prosviravajući skalu u sniženom E-duru
dok su preostali muzičari zauzimali mesta.

* * *

U osam sati uveče, u utorak, Robert Kinkejd stiže kući, nahrani Hajveja i spremi mu mesto za
spavanje. On sede u kuhinji i još jednom promisli o onome što mu je Vin Makmilan ispričala. Sve je
to pomalo ličilo na snoviđenje. Jedan čudan život postao je još čudniji u poslednja dvadeset četiri
časa. Priđe vitrini i izvadi kutiju sa fotografijama. Neko vreme je nepomično sedeo, zagledan u lik
Frančeske Džonson. Samo par dana ranije, nalazio se u njenom prostoru i bio preplavljen sećanjima.
I Bože, koliko ju je samo i dan-danas voleo, uveravajući sebe kako su takve stvari, kada se pohrane u
sećanje, čak uzvišenije nego što su ikada bile.
Na neki način, Frančeska bi morala da sazna istinu o Vin i Karlajlu. Nije sasvim jasno uviđao
zašto je to tako, ali činilo mu se da je to neophodno radi same istine i iskrenosti. Pre tri godine,
advokatu je bio priložio pismo sa oporukom. U pismu je bilo sadržano uputstvo da, ako se Kinkejdu
nešto desi, advokat treba da pošalje pismo i izvesne predmete na određenu adresu u okrugu Medison
u Ajovi. On sada odluči da preinači pismo i izmenjenu verziju prvom prilikom dostavi advokatu.
Posmatrajući Frančeskinu sliku, on poče da plače, i plač se ubrzano preobrazi u neobuzdano,
grčevito ridanje. Kinkejd se nadvi nad kuhinjskim stolom i sasvim se prepusti suzama. Između
ridanja, samom sebi je govorio: „Isuse... Is... Za sve... Za sve ovo prokleto vreme... Nisam bio sam.“
Hajvej mu priđe i sede kraj njega, gurkajući mu ruku.
Robertu Kinkejdu je sada predstojalo da se suoči sa dubokim osećanjem krivice. Krivice što je
izrodio sina a nije bio tu da pomogne Vin Makmilan tokom godina Karlajlovog odrastanja. Vin je
učinila sve što je mogla da bi ga razrešila te krivice, govoreći kako nikada nije požalila što je na svet
donela Karlajla i kako nije bilo načina da o svemu obavesti Kinkejda.
Njene reči bile su od izvesne pomoći, ali Kinkejd je znao da će krivicu nositi do kraja života.
Okolnosti su bile jedno, činjenica da on nije bio tamo - nešto sasvim drugo, i nije bilo načina da se te
stvari usaglase. Mogao se samo postarati da to bude što manje vidljivo u njegovim odnosima sa Vin i
Karlajlom.
Trideset minuta kasnije, on pogleda na ručni časovnik. Devet sati. Napolju je vreme bilo lepo, a
Noćna Ptica je tek stupao na scenu. Do vraga, čovek koji je upravo bio stupio u blizinu Frančeske
Džonson i uz to doznao da ima sina o kome nikada nije ni sanjao, mora nešto učiniti da to proslavi ili
makar obeleži priliku. Izgubljena velika ljubav, pronađen sin. Jedno nije bilo uporedivo sa drugim,
stvari behu krajnje raznorodne, ali ravnoteža kakvu nikada ranije nije bio iskusio sada se pojavila u
njegovom životu. Mogao je još da uhvati trajekt u deset sati.
Kinkejd priđe mestu gde je Hajvej bio ispružen na starom ćebetu. Čučnu i pogladi psa. „Brzo se
vraćam, drugar. Moram da posetim našeg prijatelja, Noćnu Pticu.“ On obuče kaput i pažljivo za
sobom zatvori vrata.

* * *

Karlajl povuče rukav kožne jakne i pogleda na sat. Oči su mu suzile od duvanskog dima kojim je bio
ispunjen bar, i on dvaput trepnu nastojeći da odredi tačno vreme. Bilo je deset i trideset, a dva mesta
za rezervisanim stolom još su bila prazna. Menjao je položaje, naručivši treće pivo te večeri.
Noćna Ptica i njegov sastav su dobrano drmali svirajući Elingtonovu stvar „To ne znači ništa“.
Noćna Ptica se povuče nazad dok je pijanista imao dugu solo deonicu, a basista, nagnut nad
akustičnom verzijom instrumenta, rukama poput pauka pleo po vratu gitare. Bubnjar je drmusao
glavom i sa savršenom preciznošću određivao akcente. Karlajl primeti da Noćna Ptica osmehom i
pokretom ruke diskretno pozdravlja nekoga na vratima bara.
Karlajl se okrenu na visokoj stolici i ugleda čoveka sa dugom sedom kosom kako ulazi. Dlanovi
počeše da mu se znoje dok je posmatrao kako se čovek probija između stolova i zauzima jedno od
dva rezervisana mesta do zida. Na osnovu fotografija koje je video u Nešenel džiogrefiku, bio je
potpuno uveren da je to Robert Kinkejd. Konobar pristupi stolu i donese pivo Kinkejdu, premda on
prethodno ništa nije naručio, i ukloni tablu sa natpisom „Rezervisano“. Noćna Ptica podiže tenor
saksofon i stade razmenjivati deonice sa pijanistom dok su obojica privodili numeru kraju.
Pošto su odsvirali još dve pesme, Noćna Ptica progovori u mikrofon. „Odsviraćemo sada nešto
za mog dobrog prijatelja. Stvar koju sam napisao pre izvesnog vremena, a naziv joj je ‘Frančeska’.
Noćna Ptica odbroja uvod u laganom tempu i u prvom taktu se oglasi hrapavom, melodičnom
figurom, koja kao da je oponašala izgovor ženskog imena. Čovek za stolom sa dva sedišta obema
rukama zagladi kosu unazad. Nagnu se napred i prstima obujmi pivsku bocu, zureći u bocu dok je
slušao.
Posle drugog refrena, Noćna Ptica spusti instrument i poče da peva promuklim baritonom:

Pamtim te, Frančeska,

tebe i ukus davnog leta.
Nosila si srebro
a zlatni su bili dugi dani...

Na kraju pesme, pijanista bez pauze prevede sastav iz sniženog B-dura u E-mol i odsvira Noćnoj
Ptici uvod za „Jesenje lišće“. Kraj zida, sedi čovek je i dalje bio zagledan u pivsku bocu. Dok ga je
posmatrao, Karlajlu postade jasno na šta je Vin mislila kada je rekla da se seća njegovih očiju, starih
očiju, starijih od jednog životnog veka. On pokuša, i to mu pođe za rukom bez poteškoća, da zamisli
čoveka za stolom kao siluetu koja upravlja moćnim motorom duž terena Santa Lučije. Mogao je da
ga vidi kako prelazi visoke mostove i naginje se u krivinama, dok ga mlada žena drži oko pasa a
duga joj kosa vijori na vetru.
Okončavši „Jesenje lišće“ setnim nizom polutonova, Noćna Ptica uputi pogled ka Kinkejdu, koji
je sedeo sam, daleko od svega, što je bio položaj koji je Noćna Ptica Kamings vrlo dobro razumevao.
Kinkejd pogleda Noćnu Pticu i klimnu glavom u znak zahvalnosti za pesme.
„Hvala puno. Vraćamo se za koji minut“, reče Noćna Ptica u mikrofon i odloži saksofon na
mesto. Sišavši sa bine i prišavši Kinkejdovom stolu, on se rukova i sede do njega. Dok su
razgovarali, Noćna Ptica dvaput uputi pogled ka mestu gde je Karlajl Makmilan sedeo za šankom.
Posle par minuta, i sedokosi čovek pogleda Karlajla.
Može biti da sam ovo glupavo izveo, pomisli Karlajl. Bilo mu je jasno da ovi tipovi, Noćna
Ptica i Robert Kinkejd, ako je to zaista bio on, žive u sasvim drugačijem svetu nego većina ljudi, a
pogotovu u svetu drugačijem nego što je bio svet njegove generacije. Nisu bili skloni otvorenom,
krajnje neposrednom stavu kakav su donele šezdesete i sedamdesete godine i kakav je, po svemu
sudeći, postajao sve rasprostranjeniji.
Robert Kinkejd se još jednom osvrnu i pogleda Karlajla. Reče nešto Noćnoj Ptici, i saksofonista
ustade i odšeta do samog kraja šanka. Naruči čašu „glenliveta“ i otpoče razgovor sa barmenom.
Kinkejd još koji trenutak osta zureći u pivo, prisećajući se slike koju mu je Vin Makmilan bila
pokazala za doručkom. Telefon iza šanka poče da zvoni u trenutku kad je Kinkejd ustao i lagano
hramajući krenuo prema Karlajlu, osmehujući se toplim i srdačnim osmehom oca koji dugo nije
video svog sina.
 14
Svi ti neobični sati

Karlajl ostade u Sijetlu još dva dana. Neobični su bili sati koje je proveo neprekidno pričajući sa
Kinkejdom. Sedeli su za kuhinjskim stolom u Kinkejdovoj nevelikoj montažnoj kućici, razgovarajući
više kao novoustanovljeni prijatelji nego kao sin i otac. Ukoliko je ova poslednja veza nekako mogla
da se utvrdi, za to je bilo neophodno nešto više od rukovanja i nekoliko časova konverzacije. No,
obojica su jedan drugog posmatrali pomno i istrajno, pokušavajući da se usredsrede na ono što je
očigledno bila istina ali je još uvek delovalo nestvarno. Karlajl Makmilan, vanbračni sin usamljenog
putnika koji je sada sedeo za kuhinjskim stolom spram njega. Robert Kinkejd, pohodnik dalekih
zemalja i neobičnih snova, koji se sada nosio sa idejom o sinu čije je lice mogao da vidi i čiji je glas
mogao da čuje.
Boreći se sa rečima, Kinkejd je neprestano ponavljao koliko mu je žao što nije bio tu da
pomogne Vin u staranju o Karlajlu dok je odrastao. „Pisao sam joj, Karlajle, zaista. Jednostavno smo
jedno drugom izgubili trag.“
„Da, bio sam prilično ljut i zbunjen zbog svega toga kada sam bio mlad.“ Karlajl je govorio i
pogledom ispitivao malu baraku. Bila je neophodna popravka plafona, na kojem su se pojavile vlažne
mrlje na mestima gde je popustio krov. „Vin je bila divna majka, nekonvencionalna po manirima i
stilu života, ali vrlo stamena na svoj način. Nikada nije rekla ništa ružno o tebi, prihvativši svojih
pedeset odsto odgovornosti za celu stvar.“
On poče da priča o Kodiju Marksu, njegovom učitelju u životu i stolarskom zanimanju. Kinkejd
je slušao pažljivo. „No, svakako sam vrlo zahvalan tom Kodiju Marksu. Je li on još živ?“
„Ne, umro je nedavno. Teško sam podneo njegovu smrt. Da nije bilo Kodija, nisam siguran kako
bih završio.
Nekoliko trenutaka je oklevao, zatim upita: „Jesi li bio zaljubljen u Vin u ono vreme? Ili je to
glupavo pitanje?“
Kinkejd se maši za paklu „kemela“, izvadi jednu cigaretu, upali je šibicom. Na kutiji šibica bila
je kratka poruka: „Motel ‘Morski pogled’, pravo mesto da odsednete u Astoriji u Oregonu.“ On
povuče nekoliko dimova, dlanom leve ruke protrlja bradu.
„Ne, iskrivljavao bih istinu ako bih rekao da jesam, Karlajle. Nismo bili dugo zajedno. Bile su to
nestabilne godine za većinu nas koji smo pokušavali da se dovedemo u red posle rata. Mislim da smo
oboje bili naslutili da među nama postoji nešto više od pukog zamajavanja na plaži, ali to nešto
nikada nije dobilo priliku da se razmahne. Namere su nam bile iskrene - o tome smo se Vin i ja
saglasili razgovarajući pre neki dan. Ali bili smo mladi i, no, pomalo je teško to objasniti i...“ On
zatrese glavom, obori pogled ka svojim rukama na stolu.
„To je otprilike ono što sam saznao i od Vin tokom godina“, reče Karlajl, obraćajući se
Kinkejdu bez okolišenja. „Znaj da sam se konačno oslobodio ogorčenosti. Uspeo sam da se u načelu
pomirim sa svim.“ Za trenutak on dođe u iskušenje da dovrši rečenicu sa „tata“, ali nije mogao
naterati sebe da upotrebi tu reč. Njegova veza sa čovekom koji je sedeo naspram njega bila je krvna, i
možda nešto više od toga s obzirom na vreme koje su proveli zajedno, ali svakako nije dospela dotle
da bi mu se „tata“ činilo podesnim. Možda nikada neće ni dospeti u tu fazu.
 Kinkejd obrisa oči žutom maramom koju je izvukao iz bočnog džepa svojih izlizanih farmerki.
Zagleda se u Karlajla. „Do vraga, mnogo je godina protraćeno Karlajle, mnogo godina koje smo
mogli provesti zajedno.“
On mahnu rukom u kojoj je bila marama. „Izvini, u poslednje vreme mnogo brišem oči.“
Karlajl Makmilan oseti da su i njegove oči ovlažile i nagnu se preko stola, dohvativši Roberta
Kinkejda za rame. Uprkos Kinkejdovim godinama i mršavom stasu, rame mu je bilo prilično
mišićavo. Srebrni medaljon oko Kinkejdovog vrata iskliznu kroz košulju i zaljulja se pod svetlošću
lampe. Na njemu je bio nekakav natpis, ali zbog izlizanosti reč beše nečitljiva. Karlajl požele da se
jednog dana raspita o medaljonu, no u ovom trenutku odustade od te namere.
„Vidi“, reče on, još uvek pridržavajući Kinkejdovo rame, „smatram da je srećan čovek onaj ko
zna kako mu izgleda otac. Ono što mogu da kažem jeste da sam imao sreće.“
On upita može li videti neke od Kinkejdovih fotografija. Robert Kinkejd se odobrovolji na taj
predlog i poče da vadi slajdove iz fioka. Ako već nije bio jak na rečima, slike su bile način da sinu
predoči kako je proživeo život. On izvadi malu napravu za osvetljavanje dijapozitiva i postavi je na
kuhinjski sto. Celo poslepodne narednog dana proveli su razgledajući radove. Robert Kinkejd je bez
predaha pričao o godinama provedenim u putovanjima, o vremenu i mestu nastanka snimaka, o tome
kakve boje i mirise su u njemu pobuđivale pojedine fotografije. Karlajl prepozna nekoliko
fotografija iz Nešenel džiogrefika koje je ranije kopirao.
Izvesna obeležja Kinkejdovih radova iznenadila su Karlajla. Dok je većinu fotografija
obeležavala prilično snažna poetska vizija, neke od njih behu oštri, crno-beli radovi u izraženom
kontrastu. Posebno je bio očaran nečim što je, prema Kinkejdovim rečima, bio snimak načinjen u
okviru UNICEF-ovog projekta „Zabiti Džakarte“.
„Ovaj snimak je bio zaista vražji posao“, reče Kinkejd, dok je stegnute vilice proučavao otiske
raspoređene po stolu. „Uradio sam ga samo za pokriće troškova, zato što je bio vredan truda. Nije
loše povremeno se posvetiti ovakvim poslovima. Pomažu da se prevaziđe pojednostavljena slika
kakvu ljudi obično imaju o nerazvijenim delovima sveta. Tamo nisu samo slonovi i orangutani, niti
živopisne ceremonije i sladunjavi zalasci sunca sa flamingom što preleće Afriku.“
„Evo“, dodade on otvarajući drugu kutiju, „ovo je zbirka koju sam napravio prošle godine
zahvaljujući privatnom poslu u jednom staračkom domu u centru grada. Za svakog pojedinačno
uradio sam portret i priložio im po jedan primerak uramljene i matirane slike koju su mogli da okače
ili postave na ormariće ili ih poklone familiji ako je imaju, a većina njih je nema. Bilo je to sjajno.
Svi su bili uzbuđeni i doterali su se za snimanje. Neki od njih su bili vezani za krevet i morao sam da
budem kreativan kako stvar ne bi ispala kao da je snimana u bolnici.“
Robert Kinkejd se zadovoljno osmehivao dok je odabirao slike i jednu po jednu ih podizao da bi
ih pokazao Karlajlu. „Ovaj gospodin je bio inženjer na železnici u zapadnom delu države, imao je
dva moždana udara i delimično je paralizovan. Ova žena je bila kabaretska pevačica. Đubretar,
automehaničar, bivši ilustrator dečjih knjiga, prostitutka. Milioni dobrih priča postoje u tom domu i
čekaju nekoga ko će ih zapisati.“ On vrati slike u kutiju neprestano se osmehujući.
Dok su te večeri spremali sebi jednostavnu večeru, Kinkejd se okrenu ka sinu. „Hoću da te
zamolim za jednu uslugu, Karlajle.“
Karlajl pričeka, ne reče ništa, ali primeti da se Kinkejd uozbiljio dok je to izgovarao.
„Kad umrem, voleo bih da spališ sve negative, slajdove i fotografije. Postaraću se da sve bude
spakovano u ovoj vitrini i onoj koja se nalazi u spavaćoj sobi.“ Karlajl htede da se usprotivi, ali
Kinkejd podiže ruku, dajući do znanja da nije završio. „To je povezano sa izvesnim pogledom na
život i smrt koji je skoro nemoguće objasniti rečima. Nekakav duboki osećaj da smo vreme i ja stari
drugari i da predstavljam samo još jednog putnika u velikom pohodu. Moj život ne vredi više od
onoga što sam učinio sa njim, a potraga za besmrtnošću oduvek mi se činila ne samo uzaludnom već
i komičnom. Slično kao što luksuzni kovčezi predstavljaju samo patetični pokušaj da se izbegne
kruženje ugljenika.“ Kinkejd je mešao supu u loncu, pogledavajući ka Karlajlu dok je baratao
kutlačom.
„To je jedan razlog, a drugi je što bi inače moje fotografije bile puštene u promet a da ja nemam
mogućnost da donesem odluku gde i kako će biti upotrebljene. Lučki radnik iz Mombase i devojka u
meksičkim poljima mogli bi biti upotrebljeni u jeftinim turističkim brošurama. Slika sa ljudima koji
polaze na more u čamcu sa šest vesala mogla bi biti zloupotrebljena za reklamu za sportske naprave.
Isto tako, slike bi mogle završiti na kakvoj izložbi gde bi posetioci ocenjivali moj rad nabadajući
kačkavalj i krekere, tragajući za dubokim smislom u fotografijama koje od samog početka nisu
imale nikakve pretenzije na duboki smisao. Jednostavno, to su samo slike.“
„Mogao bih da jamčim da se ništa od svega toga neće dogoditi“, reče Karlajl.
„Da, i verujem da bi tako bilo sve dok si živ. A posle toga?“ Kinkejd uze dve konzerve piva iz
frižidera i dade jednu Karlajlu. „Da ne pominjem način na koji bi slike jednog dana mogle biti
upotrebljene. Vraćam se na ono što sam ranije već rekao. Kada umrem, voleo bih da iza mene bude
sve počišćeno, da se tragovi uklone i da ništa ne preostane. Takav je moj stav, Karlajle, tako ja vidim
stvari.“
„U redu. Uradiću onako kako kažeš, obećavam, iako bih voleo da razmišljaš drugačije.“
Kinkejd mu zahvali, gledajući u pod, stružući preko njega čizmom. Iznenada se zadiha i povi
napred, osećajući kako mu bol navire u grudi, kako ga ponovo obuzima mučnina i nesvestica. On se
osloni na frižider, dok su mu graške znoja izbijale po licu.
„Zaboga, šta je s tobom?“, uzviknu Karlajl i priđe mu.
Kinkejd mu mahnu. „Biću dobro za koji minut. To je samo neka glupa pojava povezana sa
starošću“, reče on dahćući. Njegovo preplanulo lice postajalo je upadljivo sivo dok se borio za dah.
Karlajl mu pomože da sedne na stolicu. Posle nekoliko minuta, Kinkejd je bio u stanju da se
lagano osmehne i kaže: „Sad je sve u redu. Povremeno imam te proklete napade. Oni prođu, i onda se
osećam sasvim dobro.“
„Hoćeš li da te odvedem kod lekara?“, ponudi Karlajl zabrinuto.
Hajvej priđe stolu i nasloni glavu na Kinkejdovu nogu.
„Ne treba. Već sam bio kod jednog.“ Kinkejd se sagnu da bi pogladio psa po vratu, zarivši prste
u gusto krzno. „Doktor kaže da sam dobro, da postoji samo neka koještarija u vezi sa nepravilnim
srčanim radom. Prolazna stvar. Navikavam se da živim sa tim.“
Karlajl mu nije verovao, ali odluči da mu se ne protivi. Robert Kinkejd je očito imao sasvim
osoben pogled na sebe i svoj život, pogled koji Karlajl još nije u potpunosti razumevao, a možda
nikada u tome neće ni uspeti.
Sat vremena kasnije smejali su se i tresli glavama kad je Karlajl saznao da mu je otac samo
nedelju dana ranije bio u Salamanderu. On upita Kinkejda da li bi želeo da ga poseti i vidi čime se on
bavi u Južnoj Dakoti, reče da bi mu pomogao oko avionske karte ako ustreba. Kinkejd odgovori da
će to vrlo rado učiniti, možda na proleće, kad se vreme prolepša a njegov stari drugar koji živi iznad
Lesterove radnje bude mogao lakše da se kreće, kako bi mogli otići da slušaju Gejba koji svira tango.
Karlajl reče da će jednom doći automobilom u Sijetl, sa alatom, da bi mu malo popravio kućicu.
 Razgovarali su o fotografiji i stolarskom zanatu, o nastojanju da se stvari uvek urade kako valja.
Kinkejd mu ispriča kako je jedne jeseni proveo dvadeset četiri sata posmatrajući jedan jedini list na
javorovom drvetu. Od zore do sumraka, a zatim i noću kada se pojavila mesečina, proučavao je i
premeravao list, promišljajući o uglovima. To učenje o načinima na koji svetlost može da izmeni
objekat uporedio je sa prosviravanjem skala li čak etida u muzici.
Karlajlu to nije bilo strano i on ispriča kako ga je Kodi Marks nagonio da beskrajno ponavlja
najobičnije rutinske postupke, sve dok ne bi bio u stanju da ih obavlja gotovo bez razmišljanja. On se
nasmeja: „Priprema površine - te reči koje izazivaju užasavanje i odbojnost kod amatera, bile su
nešto što mi Kodi nikada nije dozvoljavao da smetnem s uma. Tokom prve godine rada sa njim sve
što sam radio bilo je skidanje stare farbe i glačanje pomoću ručnog alata.“
Narednog dana Kinkejd odveze Karlajla do aerodroma Sijetl - Takoma. Između sedišta u
kamionetu bila je zaglavljena njegova fotografska oprema. Kad se na razglasu začu poziv za
Karlajlov let, obojica ustadoše i pogledaše jedan u drugog.
„Čuvaj se“, reče ozbiljno Karlajl, shvatajući to u krajnje doslovnom smislu.
Robert Kinkejd se osmehnu. „Pregurao sam već mnogo milja, Karlajle, i osećam da mi je na
raspolaganju ostalo još svega nekoliko.“ On pogleda na sat. „E pa, biće bolje da krenem i stignem na
fotografisanje, treba zaraditi nešto para.“
Karlajl se priključi koloni ljudi koja se kretala prema izlazu. Potom se osvrnu, probivši se nazad
do mesta gde je stajao Kinkejd. Kinkejd ga osmotri, zateže narandžasti treger, dotaknu pojas i seti se
da su aerodromska pravila nalagala da se stvari poput peroreza ne unose u zgradu.
„Vidimo se na proleće“, gotovo dreknu Karlajl, boreći se sa knedlom u grlu. Službenik iza
šaltera uputi poslednji poziv za let za Denver.
„Voleo bih da dođeš da vidiš čime se bavim“, nastavljao je Karlajl, glasom koji kao da je bio
promukao. On pročisti grlo i lagano dodade: „Mislim... mislim da sin uvek traži pohvalu od oca.“
Oni se primakoše jedan drugom. Karlajl spusti putnu torbu i obema rukama zagrli Roberta
Kinkejda. Kinkejd isto tako rukama obujmi svog sina.
„Do vraga, stari, nek’ ide sve do vraga. Budi tamo i čekaj me, čuješ li?“ On povuče jedan od
narandžastih tregera i pusti ga da lagano pukne o Kinkejdova leđa.
Na izlazu prema pisti, on se još jednom osvrnu ka ocu, ozbiljna lica, pomislivši na usamljenog
putnika koji je nekad davno prolazio putevima Big Sura, u vreme kada je svet bio jednostavniji a
sloboda bila jedino što je imalo važnost za određeni soj ljudi. Robert Kinkejd je stajao, uspravan
koliko mu je to njegovih šezdeset osam godina dopuštalo, ruku zabijenih u džepove izbledelih
„leviski“, klimajući glavom Karlajlu, a zatim se osmehnu toplim i srdačnim osmehom oca koji se
oprašta od sina koga dugo nije video i sa kojim nije proveo dovoljno vremena.
Iza sebe začu kako se dvoranom razleže poziv za let za Singapur, a napolju na pisti „boing 747“
se postavi na liniju i poče da rola, krećući za Džakartu, Bangkok ili možda Kalkutu. Službenik zatvori
izlazna vrata iza Karlajla Makmilana, i Kinkejd još jednom pogleda kako se „boing“ propinje i
nestaje među oblacima, odobrovoljen mišlju da veliki avion nekuda ide a da on više nije sam.
 15
Zametnuti tragovi

Neko vreme je vedri novi svet Roberta Kinkejda pobeđivao vlažnu izmaglicu Pjudžet Saunda.
Spremao je baraku, peglao odeću, provodio duge sate pripovedajući Noćnoj Ptici šta se dogodilo,
poneseno govoreći o poseti Karlajlu u Južnoj Dakoti negde s proleća. Razmenio je pisma sa
Karlajlom i Vin, u kojima je svako od njih beležio poneki događaj ili uspomenu koju je propustio da
pomene u ranijim razgovorima. On čak zakaza i detaljan lekarski pregled.
No, događaji se zbivaju nekim svojim tokom. Tri nedelje pošto je ispratio Karlajla na
aerodromu i četiri dana pre zakazanog lekarskog pregleda, Robert Kinkejd je umro od teškog
srčanog napada, sam u svojoj drvenoj kućici, gde ga je pronašao sused podstaknut Hajvejovim
lavežom. Svom prijatelju Noćnoj Ptici Kamingsu on je bio ostavio brojeve telefona Karlajla i Vin.
Noćna Ptica pozva Karlajla, koji potom javi majci vest o Kinkejdovoj smrti. Vin Makmilan tiho
zaplaka i raspita se šta treba učiniti za sahranu. Karlajl reče da su Kinkejdovi zemni ostaci već
kremirani i da će biti rasuti na određenoj lokaciji na osnovu ugovora sa advokatskom kancelarijom
koja se starala o njegovim poslovima.
Kao što je obećao, Karlajl se vrati u Sijetl. Cedulja s Kinkejdovim rukopisom bila je prikačena
za vitrinu u kuhinji. „Karlajle, sve se nalazi u ovoj vitrini i onoj u spavaćoj sobi. Upotrebi bure za
otpad iza kuće. Hvala ti. Bilo mi je potrebno neko vreme da se priviknem na ideju o tebi kao sinu, i
najzad sam uspeo u tome. Ono što mogu da kažem jeste da si sin kakav se samo poželeti može. Ako
mi se nešto dogodi, Noćna Ptica će se postarati za Hajveja.“
Nekih sat vremena je Karlajl sedeo za starim kuhinjskim stolom, dok se brujanje frižidera
preplitalo sa zvucima onih nekoliko uspomena na Roberta Kinkejda koje je imao, žaleći što ih nema
više. Prikupi novine i zapali vatru u buretu za otpatke. Dok je još jednom pregledao arhivu
fotografija, na trenutak pomisli da pogazi obećanje dato Robertu Kinkejdu. Ali to nije bilo moguće
jer - dao je reč. Staviše, donekle je bio shvatio ono što je Kinkejd podrazumevao pod prolaznošću
svega. I sećao se očevih reči: „da iza mene bude sve počišćeno, da se tragovi uklone i da ništa ne
preostane“.
Po vedrom i prohladnom decembarskom danu, Karlajl je stajao kraj bureta i jedan po jedan
bacao slajdove i negative u vatru, posmatrajući kako se životno delo Roberta Kinkejda pretvara u
pepeo i dim. Nasmešeni lučki radnik iz Mombase, devojka na meksičkim poljima. Tigar koji izlazi iz
visokog čestara kraj obale jezera Perijar u Indiji, čovek grubih crta lica koji gleda iz kombajna u
Severnoj Dakoti. Daleki visovi zemlje Baska i ljudi koji polaze na more u moreuzu Malake. Svi oni
zdruzgani i iščezli u buretu za otpad jednog decembarskog dana u Americi.
Karlajlu je bilo potrebno tri sata da obavi svoj zadatak. Povremeno bi zastao i podigao slajd
prema svetlosti, razgledajući ga još jednom pre nego što ga baci u vatru. Naposletku preostade još
samo omot od manila hartije, i bela kutija u poslednjoj fioci vitrine u spavaćoj sobi. Karlajl otvori
omot i pogleda unutra. U njoj je bilo nekih dvadesetak pisama. On izdvoji jedno i primeti da je
zalepljeno ali nikada poslato. Takva su bila i sva druga pisma, adresirana na Frančesku Džonson u
Vintersetu u Ajovi.
Karlajl se priseti reportaže o pokrivenim mostovima koju je njegov otac napravio šezdesetih
godina. Kao i imena „Vinterset“ koje mu se zadržalo u memoriji. Seti se da se grad pominjao u
reportaži. Nije li postojala i pesma „Frančeska“ koju je pevao Noćna Ptica Kamings? Karlajl izvadi
notes iz džepa i pribeleži ime i adresu. Oseti kako u njemu raste iskušenje i on dohvati jedno od
pisama, okrenuvši ga u rukama. Ne, to ne bi bilo ispravno, nikako. On porazmisli još nekoliko
trenutaka, potom baci omot od manile u bure.
Uverivši se da je vatra zahvatila omot, on otvori belu kutiju, pažljivo uklonivši list hartije
položen preko tankog štosa crno-belih fotografija. Na gornjoj se videla žena koja se naslanja na stub
ograde na nekakvoj livadi. Bila je neobično lepa, pomisli Karlajl, na način na koji to samo zrela žena
može biti, dok je stajala tako u tesnom džinsu, sa grudima koje su se jasno ocrtavale ispod majice
kratkih rukava. Crna kosa joj se pomalo vijorila na jutarnjem povetarcu i delovala je kao da bi
svakog trenutka mogla iskoračiti iz slike ka njemu.
Odmah ispod te fotografije nalazila se još jedna slika iste žene, ali manje jasna, gotovo
impresionistička. Ovog puta žena je bila zamišljena, kao da će uskoro izgubiti nešto što više nikada
neće moći da pronađe.
Karlajl odvoji sa strane te dve fotografije a ostale baci u vatru. Plamen se razgori zahvativši
hartije. On se još jednom zagleda u dve preostale slike žene.
Duboko uzdahnuvši, Karlajl Makmilan osmotri Pjudžet Saund. U daljini je mogao videti kako
velika plava čaplja kruži nad jutarnjim vodama. Tada, upravo u trenutku kad je jedna žena u Ajovi
kretala u šetnju do mesta zvanog Rozmen bridž, on pusti da mu fotografije Frančeske Džonson
skliznu iz ruke i završe u vatri.
 Završne beleške

Ovim okončavamo knjigu završetaka. Kao što sam pomenuo u Mostovima okruga Medison,
Frančeska Džonson umrla je u januaru 1989. Njen pepeo rasut je sa mosta Rozmen, sa istog mesta sa
kojeg je rasut pepeo Roberta Kinkejda osam godina ranije. Godine 1981, pošto je pomogla Kerolajn
pri rođenju njenog drugog deteta, ona se vratila kući i pozvala veterinarsku kliniku u Belingemu u
državi Vašington. Doznala je da je Robert Kinkejd nekoliko meseci ranije prešao u neku drugu
kliniku. Pregledavši telefonski imenik u javnoj biblioteci u De Moinu, popisala je imena i brojeve
svih preostalih veterinarskih klinika na području Sijetla. Jedna od njih imala je adresu ali ne i
telefonski broj Roberta Kinkejda. Gospodin Kinkejd, rekoše joj, ima zlatnog retrivera.
Dok se Frančeska pripremala da otputuje u Sijetl, kamion transportne kompanije „UPS“
dopremio je kutiju. U kutiji je bilo pismo od advokata iz Sijetla, koje je počinjalo rečima: „Ovlašćeni
smo da zastupamo imovinu Roberta L. Kinkejda, koji je nedavno preminuo.“
U kutiji su bili Kinkejdovi fotoaparati, srebrna narukvica, kao i pismo koje je napisao Frančeski
1978. godine, a koje kasnije nije stigao da preinači kako bi pridodao i Karlajla Makmilana.
Ispostavilo se tako da Robert Kinkejd nije u potpunosti počistio stazu iza sebe, poverivši nekoliko
svojih stvari Frančeski Džonson, iz razloga koji su bili samo njemu znani.
Kad je reč o Karlajlu Makmilanu, njegovu vlastitu priču, u vezi sa onim što je poznato kao Rat
okruga Jerkiz, kao i o ženi koja ga izmenila načinivši od dečaka muškarca, vredelo bi ispričati.
Možda ću jednom naći vremena da to uradim.
Noćna Ptica Kamings se bliži osamdeset petoj i živi u svom stanu u Takomi. Problemi sa
kičmom, zbog kojih mu trne ruka, okončali su njegove muzičarske dane. Ipak, ponekad, obično u
sumrak, laća se instrumenta i meditira uz melodiju „Jesenjeg lišća“, misleći na svog dobrog
prijatelja, Roberta Kinkejda. Iako je Noćnoj Ptici poznata priča o Robertu Kinkejdu i ženi po imenu
Frančeska, Kinkejd mu nikada nije pomenuo njeno prezime niti odakle je ona. Na zidu u stanu Noćne
Ptice visi fotografija pokrivenog mosta, koju je potpisao Robert Kinkejd. Iz razloga koji nisu sasvim
jasni, Noćnu Pticu ta fotografija neobično privlači i on je često posmatra dok svira.
Hajveja, zlatnog retrivera, usvojio je nećak Noćne Ptice i pas je živeo još četiri godine posle
Kinkejdove smrti. A Heri, „Ševroletov“ pikap iz 1954? To je bila jedna od poslednjih stvari koju sam
morao da razotkrijem. Tokom istraživanja, Heri mi se činio živ poput Frančeske, Hajveja, Roberta
Kinkejda ili bilo koga drugog. Naposletku sam mu ušao u trag. On je brižljivo renoviran i sada živi u
Južnoj Dakoti. Karlajl Makmilan mi je ljubazno ponudio da se provozam Herijem seoskim putevima
blizu mesta pod imenom Volf Bjut. Gledajući kroz vetrobransko staklo, odskačući pri vožnji, bez
muke sam mogao sebi da predstavim sve duge, zagonetne milje koje su on i Robert Kinkejd prevalili
zajedno, tragajući za dobrom svetlošću. Karlajl mi je isto tako predložio da otvorim ladicu ispred
sedišta suvozača. U unutrašnjosti se nalazila iskrivljena vizit-karta. Na karti su bile odštampane ove
reči: Robert Kinkejd, pisac-fotograf. Ah da, još jedno malo obaveštenje: u ladici se, uvijena u krpu,
nalazila jedna rolna niskoosetljivog filma „kodakrom 2“, neupotrebljena.
Rastajem se sa vama uz stihove koji slede, a koji su deo mog života, mojih vlastitih lutanja.

Odnekud s gora kraj obale

sliva se brzi potok
preko vulkanskog peska
što boji vodu
bojom plave lavande.
Nešto dalje niz obalu
samo čas ranije
video sam slonovsku foku
tešku stotine kilograma.

Takva je dakle bila obala Kalifornije,

s jeseni, kad je topao pesak.
Gumene čizme do kolena
omogućiše mi prolaz.
Stajao sam u potoku,
pogledom sledio njegov tok
do mesta gde Pacifik počinje.

Mati Karlajla Makmilana

ležala je jednom na toj plaži
sa čovekom po imenu
Robert Kinkejd,
jednim od svetlopisaca
koji su sledili svetlost
jer je svetlost
bila na putu.

Bilo je to 1945.
Preživeo je rat
i dovezao se
ovde motociklom.
Na vrhuncu svojih života
smejali su se
i pili crveno vino
kraj vode.
Iz toga je nastalo
dete-dečak, Karlajl

U plavom potoku,
ja podesih tronožac,
pričvrstih „nikon“,
misleći na Kinkejda,
na Vin Makmilan,
dok je voda strujala kraj čizama,
a prvi dašak jutarnjeg vetra
hujao kroz čemprese.
 Kustos muzeja
gde najposle dospe slika
pozva me i upita
je li to zaista
voda iznad
plavog peska.
Nije izgledala
kao voda ponad peska,
reče ona.
Rekoh joj da je sve to
vulkan učinio,
pre mnogo vekova.

Ja sam samo navratio,

mnogo kasnije.

... ja i Robert Kinkejd.

Nije li to bilo dugo putovanje kući? Dugo putovanje.

 Beleška o piscu

Robert Dž. Voler je pisac, fotograf i muzičar. U svojim mlađim danima bio je univerzitetski profesor.
Objavio je nekoliko romana ali je postao poznat po bestseleru Mostovi okruga Medison koji je skoro
150 nedelja bio na bestseler listi Njujork tajmsa. Objavio je i knjigu fotografija i album Balade
okruga Medison. Tema svakog njegovog romana je običan, mali čovek koji se bori sa svojom
ljubavlju, nadom, razočaranjima i odgovornošću.
Živi na ranču u planinama Teksasa i dalje se baveći pisanjem, muzikom, fotografijom, pa čak i
matematikom i ekonomijom.
 Napomene

[←1] Hajvej (engl. Highway) - autoput (prim. prev.)

[←2] Dumptruck - kamion sa pokretnom prikolicom - kiper (prim. prev.)
[←3] Kinkejdovu fotografiju sa bocama naposletku je kupio kolekcionar i ustupio je 1993. godine
Muzeju lepih umetnosti San Franciska za izložbu pod nazivom „Američka fotografija: lutalački životi
i neočekivana otkrića“. (Piščeva napomena)
[←4] Nekoliko Kinkejdovih fotografija sa pacifičkog ratnog poprišta objavljeno je kasnije u zbirci
pod nazivom „Vizuelna umetnost rata“. Radovi su pripisani jednom drugom fotografu, koji je dobio
negative od marinaca i sebe proglasio za autora. Kinkejd očigledno za ovo nije znao, ili je, možda, u
skladu sa svojom prirodom, jednostavno slegnuo ramenima i zaključio da će takvo nepoštenje samo
po sebi zaslužiti kaznu. Pet godina kasnije, jedan istraživač istorije fotografije razotkrio je ovu
prevaru i o svemu objavio kraći napis u kojem je ispravio grešku, no dvanaest hiljada primeraka
prvog izdanja knjige ostalo je u bibliotekama i privatnim domovima. Plagijator Kinkejdovih radova,
koji je kasnije postao poznati fotograf u velikom magazinu, izjavio je da je zabuna izdavača
odgovorna za ovu omašku, ali se nikada nije izvinio Kinkejdu niti je knjigu prestao da navodi u
svojoj bibliografiji. (Napomena pisca)
[←5] Harikejn Point - okretnica na Autoputu 1 u okrugu Monterej u Kalifomiji. Sa obližnjih hridina,
visokih tri stotine metara, pruža se vidik na Pacifik i obalu Big Sura. (prim. prev.)
[←6] Rouzbad - indijanski rezervat u centralnom delu Južne Dakote; Vundid Ni - mesto u
indijanskom rezervatu Pajn Ridž u jugo-zapadnom delu Južne Dakote; naselja u kojima žive potomci
plemena Sijuks. (prim. prev.)
[←7] Des Moines - glavni grad savezne države Ajova u SAD (prim. prev.)
[←8] Goat - (engl.) koza (prim. prev.)
[←9] Coors - marka američkog piva sa smanjenom količinom alkohola
[←10] The Oxbow Incident - vestern roman američkog pisca Voltera van Tilburga Klarka (1909-71),
koji je veći deo života proveo u gradu Rino u Nevadi.