SERGEJ DOVLATOV

BELEŽNICE

Izabrao i s ruskog preveo

Dušan Patić

Rubikon, Novi Sad, 2010

 I deo

SOLO NA ANDERVUDU
(Lenjingrad, 1967 – 1978)

Izneo sam jednom kantu za smeće. Smrzao sam se. Prevrnuo sam
je nadomak đubrišta. Kroz petnaestak minuta pojavio se kod nas
domar. Napravio je skandal. Ispostavilo se da on po kanti lako
određuje stanara i broj stana.

U svakom poslu postoji prostor za stvaralaštvo.

*
- Objavili ste priču?

- Objavio.
- Pare ste dobili?
- Dobio.

- Dobre?

- Dobre. No malo.

*
Himna i pozivni znak KGB-a:

„Otadžbina čuje, otadžbina zna...“

Kad je moj brat rešio da se ženi, njegov otac reče mladi:

- Kira! Želiš li da te volim i poštujem? U kuću me ne pozivaj.

I sama mi u goste ne dolazi.

Otac moga brata od strica je govorio.

- O Borji se manje brinem samo kad ga drže u zatvoru!

Upitao me je brat:
- Pišeš li roman?
- Pišem – odgovorio sam.
- I ja pišem – reče moj brat. – Da se trampimo, a?
*

Probudismo se brat i ja kod njegove poznanice. Prethodnog dana

popili smo veoma mnogo. Stanje je užasno. Vidim, moj brat je
ustao, umio se. Stoji kraj ogledala, češlja se.
Velim:

- Je li moguće da se dobro osećaš?

- Osećam se užasno.
- Ali se doteruješ!
- Ne doterujem se – odgovori moj brat. – Uopšte se ne
doterujem. Ja se... mumificiram.

*
Disidentski ukaz:

„U cilju pojačanja naše disidentske budnosti nazvati časopis

Kontinent – imenom – KontinGent!“

Atmosfera, kao u zubarskoj čekaonici.

Bolovao sam tri dana i to se sjajno odrazilo na moje zdravlje.

*
Ubica je poželeo da ostane anoniman.

Kako da vas podšišam?

- Ćutke.

Mogu li se nosom brisati beleške od olovke?

Opio sam se prethodnog dana. Osećaj – kao da si progutao zečju

kapu s naušnicama.

Izašla jednom Ahmatovoj zbirka. Susreo ju je Miša Jup i veli:

- Nedavno sam pročitao vašu knjigu.

Zatim je dodao:
- Mnogo mi se dopala.
- Tog „mnogo mi se dopala“ Ahmatova se, svedoče, sećala do
kraja života.

Moja žena je govorila:

- Svi imaju komplekse. Ni ti nisi izuzetak. Ti imaš kompleks
 moje inferiornosti.

*
Kako se rudar Stahanov isticao, doveli su ga u Moskvu. Odlikovali.
Rešili da mu pokažu Baljšoj teatar. Pratio ga je čuveni režiser
Nemirovič-Dančenko. Tog dana igrao se balet „Žar Pariza“. Počela
je predstava.

Nakon tri minute Stahanov postavi pitanje Nemiroviču-Dančenku:

- Druškane, zašto ćute?

Nemirovič-Dančenko odgovori.
- - To je balet.
- Pa šta?
- To je takva vrsta umetnosti gde se zamisli izražavaju
pokretima.
Stahanov se sneveseli:

- I tako će sve vreme da ćute?

- Da – odgovori režiser.
- Prema tome, neće biti nijednog glasa?
- Nijednog. Ali treba da vam kažem da je „Žar Pariza“ –
jedinstveni balet. Tamo na jednom mestu pevaju. Ako ne
grešim, „Marseljezu“.
I eto, Stahanov sledeći put upita:

- Dakle, ni reči?
Nemirovič-Dančenko redovno klimnu:
- Ni reči.
I tada glumci zapevaše.
Stahanov se nasmeši, pogleda režisera i veli:

- Znači, obojica smo, druškane, u pozorištu prvi put!

Kao što je poznato, Lavrentiju Beriji dopremali su ljupke

srednjoškolke. Zatim bi njegov šofer redovnoj žrtvi uručivao
buket cveća. I odvozio je kući. Takva je bila utvrđena ceremonija.
Neočekivano, jedna od devojaka ispoljila je samovoljnost. Počela
je da se otima, grebe. Ukratko rečeno, odolela je i nije podlegla
čarima ministra unutrašnjih dela.

Berija joj reče:

- Možeš da ideš.
Gospođica je sišla niz stepenice. Ne očekujući takav rasplet
događaja šofer joj uruči pripremljeni buket. Malo se umirivši,
devojka se obrati ministru koji se nalazio na balkonu.

- Pa eto, Lavrentije Pavloviču! Vaš šofer se pokazao

ljubaznijim od vas. Poklonio mi je buket cveća.
Berija se nasmeši i apatično reče:

- Varaš se, Nije to buket. To je – venac!

Harms je govorio:

- Imam jednostavan telefonski broj – 32-08. Lako se pamti:

trideset dva zuba i osam prstiju.
*

Loše pesme ipak su bolje od dobre novinske beleške.

Dogodilo se to na predavanju profesora Makogonenka. Saša

Fomuškin je video da Makogonenko uzima tabletu. Sa
saosećanjem je pogledao profesora i veli:

- Georgije Pantelejmonoviču, šta ako se one ne tope? Šta ako

samo leže na dnu želuca? Godina, dve, tri, a hrpica sve više
raste, raste...
Profesoru stade zlo.

*
Smestili se Fomuškin i ja na Trgu umetnosti. Oko bronzanog
Puškina skupljala se grupa Azijata. Bili su u halatima, vezenim
kapicima. Fomuškin ih pogleda i kaza:

- Doći će na jug, poznanicima će se razmetati: „Iljiča smo

videli!“

*
Polagao jednom Fomuškin ispit na univerzitetu.

- Nepristojno odgovarate – reče profesorica. – Dva!

Fomuškin koraknu prema njoj i tiho veli:

- Stavite samo vi trojku.

*

Na Joseru sudili redovu Babičevu. Sudili su mu zbog tuče u

pijanom stanju. U četi je bio zakazan komsomolski zbor. Od
njegove odluke još kako je zavisila dalja sudbina optuženog. Ako
zbor osudi Babičeva, stvar se predaje vojnom sudu. Ako pak jemči
za huligana, time se stvar može i završiti. Noć pred zbor Babičev
me probudi i prošaputa:

- Propašću, pečen sam. Smisli nešto.

- Šta?
- Ma šta. Ti si kulturan čovek, obrazovan.
- Dobro, pokušaću.
- Od mene ćeš sanduk votke...
Kroz pola sata ga budim:

-Evo, čuj. Počeće zbor. Ja ću te upitati: „Imate li vi, Babičev,

građansku profesiju?“ Ti ćeš odgovoriti: „Ne.“ Ja ću reći: „U tom
slučaju, posle ramije mu ostaje samo – da krade?“
A dalje će svi da zagalame, budući da je ovo bolna tema. Možda će
te, u toj gužvi, i opravdati...

- Čuj – moli Babičev – napiši mi, šta da pričam. Inače ću

pogrešiti.
Uzimam list hartije. Pišem mu krupnim slovima: „Ne.“

- I to je sve?
- Sve. Ja postavljam pitanje, ti odgovaraš – ne.
- Napiši mi šta ćeš sam govoriti. U protivnom, sve ću
pobrkati.
Ukratko, presedeli smo čitavu noć. U cik zore, scenario je bio
završen.

Počinje komsomolski zbor. Ustaje potpukovnik Jakovjenko i

govori:
- Pa, Babičev, objasnite, šta se tamo dogodilo?
Gledam, Babičev traži tu frazu u ceduljici sa odgovorima.
Grozničavo čita scenario. A potpukovnik svoje:

- Objasnite, šta se tamo dogodilo? No?

Babičev još jednom zaviri u scenario. Zatim me smeteno pogleda i
obrati se Jakovjenku:

- A šta tebi, jarcu, da objašnjavam?!...

Na kraju krajeva, dobio je tri godine popravnog bataljona.

Neki stari boljševik pripovedao u prisustvu Aleškovskog:

- Vodio se građanski rat u Ukrajini. Potisnuli smo bele prema
Dnjepru. Ispregnuli konje. Rešili da se odmorimo. Kraj
vatre sedim s ordonansom Vasjom. Kazujem mu: „Eh,
Vasja! Evo, razbićemo belogardejce, izgradićemo
socijalizam – kroz dvadeset godina nastaće lep život1 Da mi
je da ga doživim!...“
Aleškovski umesto njega završi:

- - I kroz dvadeset godina nastala je – trideset i osma!

*
Išao sam odnekud s Brodskim. Bilo je pozno veče. Sišli smo u
metro – zatvoreno. Kovana rešetka od tla do tavanice. A iza
rešetke - korača milicioner.

Josif priđe bliže. Zatim dosta glasno povika.

- Eh!
Milicioner se uznemirio, okrenuo.

- Kakav divan prizor – reče mu Josif – prvi put posmatram

cajkana iza rešetaka.

*
Dođoh jednom do Brodskog sa foksterijerkom Glašom. Zakazao mi
je susret u 10:00. Na pragu Josif reče:
- Došli ste tačno u deset, što je normalno. Ali, kako se ovo
psetance dovilo da ne zakasni?!

Jednom smo sedeli utroje – Rejn, Brodski i ja. Rejn je, između
ostalog, rekao:

- Tačnost – to je velika moć. Po pedantnoj tačnosti bili su

čuveni Zoščenko, Blok, Zablocki. Za vreme našeg jedinog
susreta Zablocki mi je rekao: „Ženja, znate li, čime sam
pobedio sovjetsku vlast? Pobedio sma je svojom tačnošću!“
Brodski mu je upao u reč.

- I to tako, što je između dve zvonjave presedeo šesnaest

godina?!
*

Ženja Rejn obreo se u Moskvi. Smestio se u nečijem zasebnom

stanu. Pozvao u goste mladu ženu. Reče:
- Imam flašu votke i četristo grama servelata.
Žena je obećala da će doći. Zatražila je adresu. Rejn joj izdiktira i
doda:

- Videću te kroz prozor.

Počeo je uzbuđeno da čeka. Mlada žena uputila se od njega.
Susrela je Sergeja Volfa. „Pođi“ – veli mu – „sa mnom. Rej ima
flašu votke i četristo grama servelata.“ Pođoše.

Rej ih je ugledao kroz prozor. Strašno se rasrdio. Bacio se prema

stolu. Ispio flašu alkohola. Pojeo četristo grama dimljene suve
kobasice. Uspeo je to da uradi dok su se gosti još vozili liftom.

Kod Igora Jefimova bila večerinka. Okupilo se petnaestak gostiju.

Neočekivano u sobu uđe kći Jefimovih – sedmogodišnja Lena. Rej
reče:
- Ako mi je nekoga žao, onda je to Lenočka. Jednog dana
moraće da obilazi petnaest grobova.

Primao Hruščov književnike u Kremlju. Popio je i postao brbljiv.

Između ostalog, reče:
- Nedavno je bila svadba u kući druga Poljanskog.
 Mladencima pokloniše apstraktnu sliku. Ja takvu umetnost
ne razumem..
Zatim reče:

- Kao što rekoh, u kući druga Poljanskog nedavno je bila

svadba. I svi su igrali taj... kako se zove?... Šejk. Po mome
mišljenju, to je užas...
Na kraju krajeva, on reče:

- Kao što znate, drug Poljanski je nedavno ženio sina. I na

svadbu su došli ti... kako se zovu?... Bardi. Pevali su nešto
sasvim nepodnošljivo...
Tada se podiže Olga Bergolc i glasno reče:
- Nikita Sergejeviču! Nama je već jasno da je ta svadba –
najveće vrelo vaše životne spoznaje!

Telefoniraše mi jednom iz odeljenja kritike časopisa Zvezda. Uz

to, lično rukovoodilac – Dudko:
- Serjoža! Što ne zovete?! Što ne dolazite?! Hitno za nas
pišite recenziju. S vašom oštrinom. S vašim posmatračkim
darom. S vašom blistavošću!
Sutradan navraćam u redakciju. Lepa žena zrelih godina
mrzovoljno pita:

- Šta vi, u stvari, želite?

- Ta eto, recenziju bih da napišem...
- Šta ste vi, kritičar?
- Ne.
 - Vi mislite da recenziju može svako da napiše?...
Začudio sam se i pošao kući.

Nakon tri dana opet zvoni:

- Serjoža! Zašto se ne pojavljujete?

Svraćam u redakciju. Mrzovoljno pitanje:

- Šta želite?
Sve se to ponavljalo sedam puta. Napokon, osetio sam da gubim
razum. Otišao sam u odeljenje proze, do Titova. Pitam ga, šta sve
ovo znači?
-Kada dolaziš? – pita on - U koje vreme?
-Ujutro. U jedanaest.
-Razumljivo. A kada te Dudko zove?
-U dva. A što?
-Sve je jasno. Ti dolaziš, kada je ona zbog mamurluka –
mrzovoljna. A Dudko te zove posle ručka. To jest, kada je
već u formi. Pokušaj da dođeš do dva.
Došao sam u dva.

- Aha! – povikala je Dudko. – Koga vidim! Odmah pišite

recenziju. S vašim posmatračkim darom! S vašom
oštrinom...
- Posle ovog, deset godina bio sam saradnik Zvezde. Ali se
pre dva nikada nisam pojavljivao.

*
U Društvu književnika diskutovali o romanu Jefimova Prizori. Bilo
je sve vrlo ozbiljno. Zatim se neočekivano pojavio Ljaljenkov i
počeo svima da smeta. Bio je pijan. Napokon, ustade
predsedavajući Vahtin i veli:

- Ljaljenkove, prestanite da pravite izgrede! Ako ne

prestanete, biću primoran da vas udaljim.
Ljaljenkov kao odgovor promrmlja:
- Ako ne prestanem, onda ću i sam otići!

Jednom sam sreo pesnika Škljarinskog u uvoznoj zimskoj jakni.

- Izvanredna – kažem - jakna.
- Da – veli Škljarinski – poklonio mi ju je Viktor Sosnora. A ja
njemu – šezdeset rubalja.

Škljarinski je radio na odeljenju propagande Lenjingradskog

izdavačkog preduzeća. I jednom je dobio zadatak da organizuje
izložbu knjiške produkcije. Otvorila se izložba. Pojavljuje se
predstavnik rejonskog komiteta i govori:
- Kakvog li bezobrazluka?! Zbog čega je Ahmatova na
istaknutom mestu? Zbog čega su Kukuškin i Zavodčikov po
strani?! Da se ovo odmah ukloni! Promeni!...
- Bio sam tako ozlojeđen – pričao je Škljarinski – do krajnjih
granica! Ušao sam, shvataš li, u klozet. I odatle nisam
izlazio do zatvaranja.

*
Bila neka pesnikinja – Grudinina. Napisala je jednom stihove.
Između ostalog:

„... I Staljin mašta za života

Da vidi vatre komunizma...“

Grudininu pozvaše na partijski sastanak. Pitaju je:

- Šta znači to – za života? Vi, na taj način, nagoveštavate da

Staljin može umreti?
Grudinina odgovori:
- Razume se, Staljin je teoretičar marksizma, vođa učitelj
naroda – besmrtan. Ali kao živi čovek i materijalista - on je
smrtan. Fizički on može umreti, duhovno – nikada!
Grudininu smesta izbaciše iz partije.

*
Dogodilo se to u Lenjingradskom pozorišnom institutu. Pred
studentima je nastupao čuveni francuski šansonjer Žilber Beko.
Konačno, nastup se završio. Voditelj se obratio studentima:

- Postavljajte pitanja.
Svi ćute.

- Postavljajte pitanja umetniku.

Ćutanje.
I tada pesnik Jeremin, koji se nalazio u Sali, glasno povika:

- Kele re tilj? (Koliko je sati?)

Žilber Beko je pogledao na sat i učtivo odgovorio:
 - Pola šest.
I nije se uvredio.

Henrih Sapgir, veoma talentovan čovek, proglašavao je sebe

„pesnikom bnudućnosti“. Lav Halif poklonio mu je svoju knjigu.
Stavio je ovakvu posvetu:

„Pesniku budućnosti od pesnika sadašnjosti!“

Prilazi mi u Domu stvaralaštva Aleksandar Bek.

- Čuo sam da ste nabavili roman Tomasa Mana Josif i njegova

braća?
- Da – velim - ali ga još nisam prolistao.
- Dajte najpre meni. Uskoro odlazim.
Dao sam. Zatim prilazi Gorišin.
- Dajte da pročitam Tomasa Mana. Uzeću ga od Beka, u redu?
- U redu.
Zatim prilazi Rajevski. Zatim Barten. I tako dalje. Roman se vratio
posle tri meseca.

Počeo sam da čitam. Stranice (posle 9.) bile su nerasečene. Teška

knjiga. No dobra. Tako kažu.

Valerij Popov napisao autokarikaturu. Zvučala je ona ovako.

„Bio jednom jedan Valera Popov. I imao je Valera nevestu – mladu
zelenu gusenicu. I oni su svakodnevno šetali bulevarom. A
prolaznici su vikali za njima:

- Kakav čudesan par! Ah, Valera Popov i njegova nevesta –

mlada zelena gusenica!
Prošlo je mnogo godina. Jednom je Popov izašao na ulicu bez svoje
neveste – mlade zelene gusenice. Prolaznici ga upitaše:

- A gde ti je nevesta – mlada zelena gusenica?

Tada Valera Popov odgovori:

- Ogadila mi se!“

*
Gubarev se prepirao s Arjevom:

- Antisovjetsko delo – veli on – može biti i majstorsko. Ali

može se pokazati i bezvrednim. Bezvredno delo, mada je i
antisovjetsko, svejedno je bezvredno.
- Bezvredno, no drago – zapazi Arjev.

*
Došao kod nas Arjev. Suviše je popio. Pušio je, ispuštajući pepeo
na pantalone.

Mama reče:

- Andrej, na šlicu imaš pepela.

Arjev se nije pomeo:
Gdje je pepeo, tamo je i dijamant!
*

Moja žena upitala Arjeva:

- Andrej, ne razumem, zašto pušiš?

- Shvataš li – reče Andrej – ja pušim samo kada pijem. A
pijem stalno. Stoga mnogi pogrešno misle da ja pušim.

*
Doneo Čirskov rukopis u izdavačko preduzeće.

- Evo - reče on uredniku – moje nove priče. Izvolite, pročitajte je.

Želeo bih da znam vaše mišljenje. Možda treba nešto popraviti,
preraditi?

- Da, da – zamišljeno odgovori urednik – razume se. Preradite,

mladiću, preradite.
I pruži Čirskovu rukopis nazad.

Čujem od Inge Petkjevič:

- Ranije sam sumnjala da si agent KGB-a.
- Ali zašto?
- Pa kako da ti kažem. Pojaviš se, uzajmiš peticu, na vreme
vraćaš nazad. Čudno, mislim, baš kao da su te poslali.
*

Jednom su me zamenili za Kuprina. Dogodilo se to ovako. Napio

sam se. Seo, ipak, u autobus. Idem svojim poslom. Pored je sedela
devojka. I eto, stupio sam s njom u razgovor. Jednostavno da bih
se sačuvao od raspadanja. I tu naš autobus mimoilazi restoran
„Primorski“, bivši „Čvanov“.
Rekoh:

- Omiljen Kuprinov restoran!

Devojka se odmaknula i veli:

- To se i vidi, mladiću. To se i vidi.

Sreo sam jednom pesnika Gorbovskog. Čujem:

- Dogodila mi se nezgoda. Zaboravio sam u taksiju rukavice,

šal i kaput. No, kaput mi je dao Osja Brodski, šal Kušner. A
rukavice, eto, do sada, niko.
Tu sam izvadim svoje rukavice i velim:

- Gljeb, uzmi.
Laskavo je biti u ovakvom poretku – Brodski, Kušner, Gorbovski i
ja.

Sutradan je Gorbovski došao do Bitova. Pričao o gubitku odeće.

Završio je ovako.

- Ne mari. Kaput mi je dao Osja Brodski. Šal – Kušner. A

rukavice – Miša Barišnjikov.
*

Gorbovski, otac s mnogo dece, pripovedao je:

- Idem navečer kući. Gledam - u blatu se igraju deca. Pažljivo

pogledam – moja.

Pesnik Ohapkin namerio da se ženi. Zatim je oterao verenicu.

Razlozi:
- Ona, shvataš li, sporo hoda, a pre svega – svakodnevno
ždere!

Zavadiše se u nekom društvu Bitov i Cibin. Bitov veli:

- Gade, razbiću ti njušku!

Cibin odgovori:

- To je isključeno. Zato što sam ja – tolstojevac. Ako me

udariš, podneću ti drugi obraz.
Gosti se malo smiriše. Vide da je tuča malo verovatna. Izašli su da
puše na balkonu.
Odjednom čuju tresak. Utrčavaju u sobu. Vide – na podu leži
okrvavljeni Bitov. A tolstojevac Cibin, sedeći gore na Bitovu, mlati
ga vrlo teškim pesnicama.

*
Došao jednom Bitov do Goljavkina. Ovaj veli:

- Ej, zdravo, drago mi je da te vidim.

Zatim vadi „unuče“ iz skloništa.
Bitov otvara tašnu i također uzima „unuče“.

Goljavkin ćuteći sklanja svoje nazad u sklonište.

Mihaila Svetlova video sam jedan jedini put. I to – u bifeu

Udruženja pisaca u Vojnovoj ulici. Okruživala ga je prilična svita.
Svetlov je naručivao. Izvadio je iz džepa stotku. To jest
predreformsku, dosta veliku banknotu, sa slikom Kremlja. Ispitao
ju je, nekomu namignuo i veli:

- Pa šta ćemo drugovi, da propijemo ovaj pejzaž?

Do Panove navratio njen lični lekar – Saveljij Dembo. Ona reče

mužu:

- Dembo bi, uzgred, trebao da pregleda i tebe.

- Zašto – odmahnuo je David Jakovljevič – zbog čega?
- Sa istim takvim uspehom mogu da pregledam i ja njega.
Vera Fjodorovna miroljubivo je predložila:
- E pa u tom slučaju pregledajte jedan drugoga.

Panova i ja smo raspravljali:

 - Razume se – velim - da sam protiv antisemitizma. Ali
ključne položaje u ruskoj državi imaju pravo da zauzimaju
samo Rusi.
- To i jeste antisemitizam – reče Panova.
-?
- To, što vi govorite – to i jeste antisemitizam. Ključne
polažaje u ruskoj državi imaju pravo da zauzimaju samo
DOSTOJNI ljudi.

*
Dođoše Panovoj gosti na rođendan. Istaknuti činovnici Društva
književnika. Uprava.

Panova, obraćajući se mužu, reče:

- Čini mi se da je kod nas zagušljivo.

- Običan sovjetski vazduh, draga.
Naveče, naturajući ženi masku sa kiseonikom, on je ponavljao:
- Diši, ribice moja! Uskoro će kod boljševika nestati sav
kiseonik. Naokolo će biti jedino ugljenik.

Bo je rođendan Vere Panove. Nisu pozivali goste. Skupiše se bliski

rođaci i nekoliko ljudi za poslugu. I ja među njima. Bilo je to van
grada, u Domu stvaralaštva. Sedimo, pijemo čaj. Atmosfera je
turobna. Panova je bolesna. Neočekivano otvaraju se vrata, dolazi
Fjodor Abramov.
- Jao – veli – kako mi je neprijatno. Kod vas je ovde svetina, a
 ja bez poziva...
Panova veli:

- Pa šta vam je, Feđa? Svima nam je drago što vas vidimo.
Dana mi je rođendan. Izvolite sesti, budite moj gost.
- Jao! – još se više uznemiri Abramov. – Rođendan! A ja
nisam znao! I eto, bez poklona sam došao...
Panova:

- Kakve to veze ima?! Sedite. Veoma mi je drago što vas

vidim.
Abramov je seo, malo popio, prezalogajio, zagrejao se. Opet popio.
Ali brzo votke nestade.
A mi ćemo, znači, piti čaj sa tortom. Abramov poče da pati. Potom
iznenada veli:

- Pre sat vremena išao sam pored delikatesne radnje. Uzeću,

mislim, flašu stoličnoe. Na kraju krajeva, ipak je Veri
Fjodorovnoj rođendan.
I Abramov vadi iz džepa flašu votke.

Volf je govorio:

- Normalno je ići u goste kad te zovu. Strašno je ići kada te

ne zovu. Ali najbolje je kada te zovu, a ti ne odeš.

Volf veli:
 - Nedavno sma pročitao Tehnologiju seksa. Loša knjiga. Bez
humora.
- Šta to znači – bez humora? Kakve veze to ima sa humorom?
- Razmisli sam. Otvaram prvu stranicu – piše: „Predgovor“
Zar može tako?

Pivnica u ulici Majakovskog. Dolazi Volf, traži rublju. Kažem da

ionako imam malo para. Volf ne odustaje. Najzad, sa psovkom mu
pružam rublju.
- Nema na čemu! – nehotice izgovara Volf i udalji se.

Pitam pesnika Najmana:

- Poznajete li Juru Kacenelenbogena?
- Juru Kacenelenbogena? Nešto mi je poznato. Ime Jura
negdje sam čuo. Tačno, čuo sam. Prezime Kacenelenbogen
čujem prvi put.

Najman i Gubin dugo se sporiše ko je od njih usamljeniji. Rejn i

Volf samo što se nisu potukli zbog toga ko je bolesniji.
E, a Šigašov i Gorbovski uopšte prestadoše da se pozdravljaju.
Prepirali su se o tome, ko je od njih neuračunljiviji. To jeste
nenormalniji.
*

Zove Najmana prijateljica:

- Tolječka, dođite da ručate. Kupite usput sardine, one

uvozne, marokanske... I još nečeg slatkog... Ako vas,
razume se, ne zabrinjavaju ovi izdaci.
- Uopšte me ne zabrinjavaju. Pošto neću kupiti ni jedno ni
drugo.

Najman i jedan njegov poznanik gledali televiziju. Prikazivalo se

umetničko klizanje.
- Baš me zanima – govori poznanik – da li će ovoga puta
Belousiva i Protopopov postati svetski šampioni?
Najman se iznenada razljuti:

- Ne brinite se vi za Protopopova! Brinite se vi za sebe!

Bili jednom žena i ja u gostima. Počeše da govore o našoj kćerki. O

tome, na koga najviše liči. Neke reče:

- Oči Lenjinove.
A Najman neočekivano kaza:

- Oči Lenjinove, nos – Staljinov.

Obreli smo se u rejonu novogradnji. Staklo, beton, jednolike

zgrade. Velim Najmanu:

- Siguran sam da Puškin ne bi pristao da živi u ovom mrskom

rejonu.
Najman odgovori:
- Puškin ne bi pristao da živi... u ovom vremenu!

Voskobojnikovu dadoše atelje. Bez klozeta. Atelje se nalazio pored

Baltičke železničke stanice. Tako je Voskobojnikov mogao koristiti
železnički WC. Ali posle dvanaest, pristup u njega imali su samo
vlasnici karata. Odnosno putnici. Tada je Voskobojnikov kupio
mesečnu kartu do najbliže stanice. Ako se ne varam, do Borove.
Karta je koštala dve rublje. Bezazlena funkcija organizma koštala
je Voskobojnikova šest kopejki na dan. To jest, jednu i po do dve
kopejke za akciju. Postao je on, po svoj prilici, jedinstveni
staniovnik grada koji je pišao za pare. Za Voskobojnikova
karakteristična priča.

U toku su bili izbori rukovodstva Udruženja pisaca u Lenjingradu.

U kuloarima Minčkovski je zapazio Jefimova. Zapahnuvši ga
mirisom alkohola, reče:
- Idemo li na glasanje?
Pedantni Jefimov je precizirao:

- Idemo da precrtamo jedan drugoga.

*

Volođa Gubin nije bio uglađen čovek.

Govorio je:

- Što moji prijatelji imaju lepe žene? U Vahtina je lepotica! U

Maramzina – lepotica! A Dovlatovljeva žena- to je zapravo
nešto izuzetno! Ja takve, moram da priznam, čak ni u
metrou nisam susreo.

*
Slikaru Kopeljanu sudili za neplaćanje alimentacije. Dali su mu
završnu reč.

Svoj govor je počeo ovako:

- Građani, sudije, branioci... halfovi i navalni igrači!...

Imao jednom Edik Kopeljan težak višednevni period opijanja.

Serjoža Volf počeo da ga leči. Izveo je Kopeljana u prirodu.

Kopeljan je neodlučno izašao iz voza. Osvrnuo se u panici. I

odjednom, pokazujući prstom, strašno povikavao:
- Gledaj, gledaj – ptica!

Josif Brodski ima ovakve retke:

„Ni zemlju, ni seosko groblje
Ne želim da izaberem,

Na Vasilejvska ostrva

Doći ću da umrem...“

Eto, jedan poznanik upita Grubina:

- Da li znaš, gde živi Josif Brodski?

Grubin je odgovorio:

- Gde živi, ne znam. Na Vasiljevska ostvra ići će da umre.

Valerij Grubin – Tanji Judinoj:

- Kada god telefoniram, uvek se ljutiš. Uvek kažeš da sam te
probudio.

Jednom smo Grubin i ja sreli veliku ispičututu. Počastili ga

šampanjcem. Ovaj reče:

- Pijem GA treći put u životu!

Sa šampanjcem je on bio na „vi“.

*
Našli smo se u jednom restoranu Saveza novinara. Sprijeteljili se s
konobaricom. Počastili je konjakom. Štaviše, kao da smo joj se
malo udvarali. A ona nas je potom prevarila. Ako me pamćenje ne
vara, za sedam rubalja.
Razbesneli smo se. Ali moj prijatelj reče:

- Konobar je kao ševa. Ševa peva ne zato što je vesela.

Pevanje je – funkcija njenog organizma. Tako je ustrojen
njen grkljan. Konobar krade ne zato što ti želi zlo. Konobar,
štaviše, ne krade ni iz koristi. Lopovluk je za njega –
funkcija.
Fiziološka potreba organizma.

Grubin mi je predložio da zajedno proslavimo novembarske

praznike. Po svoj prilici bilo je to na 60-godišnjicu Oktobarske
revolucije.
Rekao sam mu da toga dana neću da pijem. Neću da se
solidarišem. A on mi veli:

- Ako ne piješ – to će i biti solidarisanje. Zašto da baš danas

iznebuha ne piješ!

*
Našli se Grubin i ja u Potporoškom krugu. Bludeli noću po
zabačenom selu. I odjednom upade on u bunar. Dotrčao sam, S
užasom zavirio dole. Stoji moj drug do kolena u blatu i pali
cigaretu.

Takav je bio stepen njegove staloženosti.

*
Došao Grubin do nas sa tortom. Velim mu:

- Zašto? Kakvi su to staromodni maniri?

Grubin odgovori:
- Sledeći put doneću marihuanu.

Grubin i ja navratili u restoran. Nasuprot ulaza sedeo je vratar.

Čujemo:
- Mladići, izvinjavam se, ali zar nije obavezno za sobom
zatvarati vrata?

*
Jednom mi je otac rekao:

- Ja sam starac. Proživeo sam dug stvaralački život. Ostala mi

je bogata arhiva. Želim da je zaveštam tebi. Tamo je
jedinstvena građa. Prepiska sa Mejerholdom, Tolubejevim,
Šostakovičem.
Upitao sam:

- Dopisvao si se sa Šostakovičem?
- Naravno – reče moj otac – nego šta! Imali smo stvaralačku
prepisku. Razmenjivali smo ideje, mšljenja.
- Pod kakvim okolnostima? – pitam.
- Ja sam nešto organizovao u evakuaciji, a Šostakovič je pisao
muziku. U pismima smo razmatrali različite nijanse. Da ti
pokažem?
Moj otac je dugo čeprkao po ormaru. Napokon je izvadio mapu
standardne veličine. Uzeo iz nje uski beli listić. Pročitao sam
ispunjen strahopoštovanjem:

„Telegram.S vašim primedbama se kategorički ne slažem.

Šostakovič!“.

Razgovor s naučnikom:
- Postoje li vanzemaljske civilizacije?
- Postoje.
- Razumne?
- Štaviše, vrlo razumne.
- Zbog čega one ćute? Zbog čega ne uspostavljaju kontakte?
- Baš zato i ne uspostavljaju, zato što su razumne. Koji ćemo
im mi?!

Što misliš o Jevrejima?

- A šta bih, Jevreji su također ljudi. Poslali nama u MTS

jednoga. Svi mislili – Jevrejin, a ono ispade pijanica.

*
Kostja Beljakov je uživao glas uspešnog novinara. Jedanput su ga
poslali na konferenciju pokrajinskog odbora partije. Kostja se
pojavio u sali malo nakresan. Potražio je pogledom
najneuglednijeg učesnika konferencije. Zatim ga je pozvao u
stranu i veli mu:

- Ej, stari, možeš li da mi pomogneš. Dahnuću ti, a ti ćeš mi

reći – oseća li se ili ne...
Neugledni je ispao drugi sekretar pokrajinskog odbora.
Kostju su otpustili iz redakcije.

*
Novinara Kostju Beljakova otpuštaju iz redakcije. Održava se
sastanak. Drugovi su hteli da mu pomognu. Rekoše:

- Kostja, da li si rešio da više ne piješ?

- Da, rešio sam da više ne pijem.
- Obećavaš?
- Obećavam.
- Dakle, više – nikada?
- Više – nikada!
Kostja je poćutao neko vreme i dodao:

- I manje – nikada!

Tamara Zibunova kupila stero radio-gramofon „Estonija“. Uz

pomoć poznanika odnela ga je kući. Na odmorištu se podizao
alkoholičar čika Saša. Tamara veli:

- Evo, čika Saša, kupila sam muziku samo da ne čujem kako

psuješ!
Kao odgovor čika Saša neočekivano povika.

- Istinu ne možeš sakriti!

Tokom neke pijanke nestade žena Saše Gubareva. Uhvatila je

maglu s nekim od gostiju. Ako se ne varam, s novinarom Vasjom
Zaharkom. Njegov drug, Ožegov, osećajući se nelagodno pred
Gubarevim, izneo je zamisao:

- Vaska je mogao i da ne zna da si ti muž ove žene.

Gubarev sumorno odgovori:
- Ali Irina je to znala.

Moja kćerčica je govorila:

- Premestila sam tvoj „bibisi“ na prozor.

Upitao sam osmogodišnju kćerčicu:

- Bez prozora, bez vrata – puna soba ljudi. Šta je to?
- Zatvor – odgovorila je Kaća.

Naša mala kćerčica je govorila:

- Poći ću s tetkom Ženjom u Moskvu. Svratiću u Mauzolej. I
videću napokon ŽIVOGA Lenjina!
*

Na Puškinskim gorama turisti su veoma radoznali. Postavljaju

vodičima neobična pitanja:

- Ko je zapravo Boris Godunov?

- Zbog čega su Puškin i Ljermontov imali dvoboj?
- Gdje je ovde proticala „Boldinska jesen“?
- Da li je Puškin posećivao ove krajeve?
- Koje je ime po ocu mlađeg sina A. S. Puškina?
- Da li je A. P. Kern bila Jesenjinova ljubavnica?
A u Lenjingradu poznatog vodiča pitaše:

- Šta se danas nalazi u Smoljnom – Zimski?

- I napokon, već sasvim ludo pitanje:
- Kažu da je V. I. Lenjin umeo da pliva natraške. Da li je to
istina?

Dogodilo se to u Talinu. Zatrebao mi je zip. Ulazim u dućan:

- Imate li zip?
- Ne.
- A gde ga ima?
Prodavac odgovori:
- U Helsinkiju.

Izvesni Barinov iz Vojno-medicinske akademije odležao petnaest

godina. Posle rehabilitacije čitao je dostavu jednog od kolega.
Papir petnaestogodišnje starosti. Dokument zbog kojeg je i bio
uhapšen.

U dostavi je između ostalog pisalo:

„Drug Barinov smatra da je pametniji od drugih. Međutim, u
Akademiji rade ljudi koji su od njega stariji po zvanju...“

I dalje:

„Po ciničnoj tvrdnji druga Barinova, ljudski mozak sastoji se od

sive materije. Uz to mozak svakog čoveka. Nezavisno od položaja
koji ima. Uključujući članove partije...“

Osip Čurakov ispričao mi je ovakvu priču:

Jedan generalski sin, petnaestogodišnji dečak, imao rođendan.
Među gostima dominirala su deca vojnika. Štaviše, došao je i sin
nekog maršala. Koneva, ako se ne varam. Razmotao je svoj poklon
- knjigu. Vojno-patriotski roman za omladinu. I tamo je bio natpis
u stihovima:

„Danas smo u nekoj bici

Jedan drugog štitimo,

A sutra pak u pivnici

Jedan drugog častimo!“

Odrasli pogledaše dečaka s poštovanjem. Ipak su to bili stihovi. Pa

još takvi, može se reći, zreli.
Prođe otprilike godina. I nastupi rođendan sina maršala Koneva. I
opet se okupila deca vojnika. Pri čemu je generalski sin došao
malo ranije pre zakazanog vremena. Sve se to zbilo na dači,
naleto.

Maršal je kopao baštu. Bio je go do pojasa. Opravdavši se, okrenuo

se i utekao u kuću. Na njegovim leđima videla se čitka tetovaža od
baruta:

„Danas smo u nekoj bici

Jedan drugog štitimo,

A sutra pak u pivnici

Jedan drugog častimo!“

Maršalov sin ispao je plagijator.

Izdavao se nekakav naučni rad. Urednika je uznemirila jedna

rečenica.

„Od vremena Aristotela ljudski mozak se nije izmenio.“

Možda je urednik osetio uvredu po današnjeg čoveka. A možda ga
je uznemirila prekomerna kategoričnost. Ukratko, urednik je uneo
ispravku. Sada je rečenica glasila ovako:

„Od vremena Aristotela ljudski mozak se GOTOVO nije izmenio.“

Lav Nikulin, staljinska udvorica, dopisnik sa fronta. A možda i

politički radnik. U okupiranoj Nemačkoj pokazivao je
interesovanje za bronzu, porcelan, ručne satove. Međutim, više od
svega želeo je da ima stranu pisaću mašinu. Išao on jednom
gradom. Vidi – razorena kancelarija. Zavirio je u nju. Na podu –
divni andervud sa širokim kliznikom. Težak, od livenog gvožđa.
Utovario ga je Nikulin u ceradnu vreću. Misli: „U Moskvi ćui
latinična slova zameniti ruskim.“

Uopšte, vukao je Lav Nikulin tu vreću za sobom. Tri meseca se

satirao. Noćima ju je čuvao. Dopremio u Moskvu. Obrati se
mehaničaru. Ovaj veli:
- Ova mašina je s jevrejskim pismom. Kuca zdesna nalevo...
Tako je političkog radnika kaznio jevrejski Bog.

*
Mladog Šemjakina otpustili iz psihijatrijske bolnice. Miša je išao
kući i neočekivano susreo oca. Otac i majka su mu bili razvedeni.

Pukovnik u penziji pita:

- Odakle ti, sine, i kuda ćeš?

- Kući – odgovara Miša – iz psihijatrijske bolnice.
Pukovnik reče:
- Delijo!
I dodade:

- Gde sve mi, Šemjakini, nismo bili! I u boju, i na piru, i u

ludnici!
*

Bio sam na trećoj godini LGU. Svratio sam poslom do Manujlova.

A on baš ispituje. Brucoši sede. Na tabli je određena tema.
„Tip suvišnog čoveka kod Puškina“

Brucoši brzo pišu. Razgovaram s Manujlovim. I odjednom me on

upita:

- Koliko je vremena potrebno da bi se otvorila ova tema?

- Meni?
- Vama.
- Tri nedelje. A zašto?
- Onako – veli Manujlov – događa se zanimljiva stvar. Vama
je dovoljno tri nedelje. Meni ni tri godine ne bi dostajale. A
ove budale će sve napisati za tri sata.

To je bilo dvadesetak godina. U Lenjingradu se emitovala čuvena

TV emisija. U njoj su učestvovali. Pančenko, Lihačov, Soluhin i
drugi. Govorili su o zaštiti ruske starine. Soluhin se ovako
izjasnio:

- Grad se zvao Perm, postade – Molotov. Grad se zvao Vjatka,

postade – Kirov. Grad se zvao Tver, postade - Kalinjin.
Zamislite samo?! Čak ni Tatari nisu menjali imena ruskih
gradova!

Dogodilo se to 20-ih godina. Islednik Šejnin pozvao jednog

Jevrejina. Veli mu:

- Predajte dobrovoljno brilijante koje imate. Inače će se

vama pozabaviti državni javni tužilac.
Jevrejin je razmislio i pita:
- Druže Šejnin, vi ste Jevrejin?
- Da, ja sam Jevrejin.
- Dopustite da vam kažem nešto kao Jevrejin Jevrejinu.
- Recite.
- Druže Šejnin, ja imam kćerku. Iskreno rečeno, ona nije
Meri Pikford. I evo, našla je sebi mladoženju. Dozvolite joj
da se na svadbi pojavi sa tim brilijantima. Daću joj ih kao
miraz. Neka se uda. A zatim činite s tim brilijantima šta
želite.
Šejnin pažljivo pogleda Jevrejina i veli:

- Mogu li ja da vam kažem nešto kao Jevrejin Jevrejinu?

- Razume se.
- Pa eto, mladoženja je naš.

Jednog mog poznanika tužili sudu. Optuživali za antisovjetsku

propagandu. Islednik mu postavlja pitanja:

- Da li poznajete nekog Čumaka Borisa Aleksandroviča?

- Poznajem.
- Da li je neki Čumak Boris Aleksandrovič imao pristup
uređaju za umnožavanje „Era“?
 - Imao je.
- Da li je na „Eri“ kopirao sto primeraka „Opšte deklaracije o
pravima čoveka“?
- Kopirao je.
- Da li je tih sto kopija predao vama, Mihailu Iljiču?
- Predao mi ih je.
- A sada stvarno recite, Mihaile Iljiču. Tu „Deklaraciju“,
razume se, napisali ste vi sami? Zar ne?!

Uveren sam, nije bez razloga, da su govno i čokolada približno iste

boje. Ovde je očigledno neka rečita aluzija. Nešto u vezi jedinstva
suprotnosti.

- Koji je njegov telefonski broj?

- Ne sećam se.
- Pa ni približno?

*
Režim: najeli smo se i ležimo.

Moguće je osećati strahopoštovanje pred Tolstojevim umom.

Oduševljavati se Puškinovom elegancijom. Uvažavati moralna
istraživanja Dostojevskog. Humor Gogolja. I tako dalje.

Ali želimo da ličimo samo na Čehova.

Ovo se dogodilo na Lenjingradskom radiju. Snimio sam emisiju o

kamenorescima. Emisija se zvala „Žuto kamenje“. Dopala se svim
urednicima. Međutim, predsednik Radio-komiteta Filipov ju je
odbacio. Urednik i ja pođosmo do njega. Primio nas je. Urednik ga
upita.
- Šta je s emisijom?
Filipov odgovara:

- Neće ići.
- Zbog čega? Pa to je dobra emisija?!
- Zar nije svejedno zbog čega? Neće ići, gotovo.
- Dobro, neće ići. Ali, da li vam se ona lično dopala?
- Zar nije svejedno?
- Pa, zanima me.
- Šta vas zanima?
- Da li vam se ta emisija lično dopala?
- Ne.
Urednik je malo povisio glas:

- A šta vam se u tom slučaju dopada, Aleksandre Petroviču?

Filipov podiže pogled i razgovetno izgovori:
- Meni?! Ništa!
*

Predsednik Radio-komiteta Filipov zabranio službenicama da nose

pantalone. Žene nisu poslušale. Bio je organizovan zbor. Žene su,
istupajući, govorile:
- Ali to je takva moda! To je jednostavno dobra moda!
Pantalone su, ako dobro razabiremo, kudikamo
jednostavnije od suknji. A pre svega – to je moda. Ona je
rasprostranjena po čitavom svetu. To je takva moda...
Filipov je ustao i kratko saopštio:

- Nema takve mode!

*
Pretpostavimo da dobar pesnik iznenada izda knjigu proze. Po
pravilu, proza je kudikamo lošija nego što bi se moglo očekivati. I
obratno, knjiga pesama dobrog proznog pisca uvek je daleko bolja
nego što se očekuje.

*
Porodica nije ćelija države. Porodica i jeste država. Borba za vlast,
ekonomski, stvaralački i kulturni problemi. Eksploatacija, snovi o
slobodi, revolucionarna raspoloženja. I tome slično. Sve to i jeste
porodica.

*
Na radiju saopštiše:
„Danas ujutro temperatura u Moskvi dostigla je dvadeset i osam
stepeni. Za poslednjih dve stotine godina toliko visoka majska
temperatura dogodila se jedanput. Prošle godine.“

Bila mi je potrebna železnička karta do Moskve. Šalteri ne rade.

Praznični dan. Idem od načelnika železničke stanice. Ovaj veli:
- Kod mene nema karata. Nema. Nijedna. Lično – jašem.

U psihijatrijskoj bolnici nalazio se izvesni Muravjojv. On je stalno

želeo da se obesi. Najpre s kravatom. Potom s pertlom od obuće.
Stvari su mu oduzeli – kaiš, tregere, šal. Viljušku mu nisu
postavljali. Nož – utoliko pre. Štaviše, u prisustvu medicinske
sestre uzeo je penkalo.
I eto, jednom dolazi doktor. Pita ga:

- Pa, kako ste, Muravjove?

- Noćas sam čuo glas.
- Šta ti je rekao?
- Prijatne stvari.
- Šta zapravo?
- Pa tako, obradovao me je.
- Ma, ipak, šta reče?
- Reče: „Dobra su tvoja dela, Muravjove? Oh, još kako
dobra!...
*

Boravio sam jednom u provincijskom hotelu. Izašao iz klozeta u

nekoj pidžami. Zavirio u bife. Pitam:

- Ima šibica?
- Ima.
- Onda ću se odmah vratiti.
Konobarica reče za mnom:

- Otišao je da pozajmi pare.

Ćelavi se može češljati ne skidajući šešir.

Kod Čehova su svi doktori simpatični. Njemu se nesumnjivo

dopadahu lekari.

To jest, ljudi jedne, s njim iste profesije.

Tigrovi, na primer, uvažavaju lavove, slonove i nilske konje.

Guzica nikoga.

Dve prostakuše – Scila Jefimova i Haribda Abramovna.

*

Košmar staljinizma čak nije u tome što su stradali milioni.

Košmar staljinizma je u tome što je bila razvraćena čitava nacija.
Žene su izdavale muževe. Deca proklinjala roditelje. Sinčić
represiranog kominternovca Pjatnickog je govorio:

- Mama! Kupi mi pušku! Ubiću narodnog neprijatelja –

tatu!...
Ko se otvoreno suprotstavio staljinizmu? Avaj, nisu Jakir,
Tuhačevski, Jegorov ili Bljuher. Staljinizmu se otvoreno
suprotstavio devetogodišnji Maksim Šostakovič. Tekla je 48.
godina. Bila je objavljena znamenita rezolucija CK-a. Šostavkoviča
su definitivno žigosali kao formalistu.

Podvucimo da su narodne mase pri tom iskreno likovale. I, kao i

obično, svoje likovanje su izražavale putem huliganstva. Prosto
rečeno, razbijale su stakla na Šostakovičevoj dači.
I tada je devetogodišnji Maksim Šostakovič podigao prepreke.
Uspentrao se na drvo. I počeo da puca u marksističko-lenjinističku
estetiku.

*
Jednom se pisac Demidenko i ja smestili na sanduke pokraj
prodavnice pića. Čekamo da se otvori. Pored prolazi jako
zapuštena pijanica. Obraća nam se:

- Koliko je sati?
Demidenko odgovara:
 - Nemamo sat.
I zatim:

- Takav je selavi.
Pijanica ga prezrivo pogleda:
- Takav je selavi? Ne kaže se takav je selavi, nego takva je
selavi. To je ženski rod, neznalico!
Demidenko se potom oduševljavao:

- Kod nas čak i pijanice mogu da predaju francuski jezik!

*
Jaša Fruhtman vodio je hor starih boljševika. O tome je govorio:

- Pišem memoare pod nazivom: „Video sam one koji su videli

Lenjina!“

Plakat na obali:

„Ako sereš u reci,

Nosi govno u ruci!“

*
Rostropovič se spremao za turneju po Švedskoj. Želeo je da s njim
pođe i njegova žena. Uprava to nije prihvatila.

Rostropovič je počeo da ide po instancama. U jednom trenutku ga

posavetovaše:

- Napišite predstavku: „Usled prilično lošeg zdravlja, molim

vas da me prati moja žena.“ Nešto u tom smislu.
Rostropovič je uzeo list papira i napisao.
- „Usled besprekornog zdravlja, molim vas da me prati moja
žena.“
I radi uverljivosti dodao: „Galina Višnjevska“.

To je čak i uticalo na sovjetske birokrate.

Moj jermenski deda bio je poznat po vrlo teškom karakteru.

Štaviše, na Kavkazu su ga smatrali veoma naprasitim čovekom. Za
svaku sitnicu deda je padao u vatru i strašnim glasom vikao:
„Abanamat!“

Mama i njene sestre su ga se jako plašile. Tajanstvena reč

„abanamat“ ih je užasavala. Značenje te reči majka zaista nije
doznala do duboke starosti.

Pričala mi je o dedi. Jasno je izgovarala njegovu omiljenu reč

„abanamat“, nalik na magičnu formulu. Govorila je da ne zna njen
smisao. A zatim sam porastao. Završio školu. Upisao se na
univerzitet. I tek tada, iznenada, shvatio sam kako da odgonetnem
tu reč.

Međutim, mami nisam rekao. Zašto?

*
Jednom sam poslao rukopis u Literaturnuju gazetu. Dobio sam
ovakav fantastičan odgovor:

„Vaša priča nam se veoma dopala. Objavljujemo je u aprilu ove

godine. Mada je malo nade. S prijateljskim pozdravom –
Citrinjak“.

Jednom sam tehničkog urednika Lava Zaharoviča slučajno nazvao

Lavom Abramovičem. I ovaj se odjednom smrtno uvredio. A ja
sam se pitao, šta li ga je toliko uvredilo?
Napokon sam shvatio tok njegovih misli:

„Đubre! Moje ime po ocu nisi zapamtio. A zapamtio si, gade, samo
to da sam ja – Jevrejin!...“

Postariji zek je pripovedao:

- A u zatvor sam dospeo pod ovakvim okolnostima. Bio sam

brodski lekar. Dolazi mi jednom najstariji podoficir. Žali se
na teško distanje i nesanicu. Skinite se, govorim. On se
skinuo. Sav je debeo, trbušast. Da, velim, rđava je naša,
poštovani gospodine, konstitucija, rđava... A ova budala je
otišla i napisala zameniku komandira za politički rad da
sam psovao sovjetsku konstituciju.

*
Jedan moj drug udvarao se nekoj ženskoj. Ova je bila starija i
iskusnija od njega. Bila je izuzetno čulna i širokog srca. Moj drug
našao se s njom u gostima. Uz to u ogromno generalskom stanu. I
predložiše mu da ostane, da prenoći. I ženska je ostala s njim. Prvi
put su bili nasamo. I moj drug se od radosti napio. Probudio se go
na podu. Ženska mu prezrivo reče:

- Ne samo da nije stajao. On ti čak nije ni ležao. Valjao se.

Režiser Klimov imao nomenklaturnog tatu. Člana CK-a. O Klimovu

su govorili:
- Lepo je biti levi, kada imaš podršku zdesna...

Prelistavala Olga Forš u sanatorijumu knjigu žalbi. Zapazila je

ovakvu belešku: „U kaši nalazim šumske insekte. Nedavno, za
večerom, naišao sma na bubu potkornjaka.“

- Šta vi mislite – upita Forš – da li je to žalba ili zahvalnost?

To je bilo sedamdesetih godina. Bulat Okudžava je napunio 50

godina. Tada se nalazio u nemilosti. Literaturnaja gazeta mu nije
čestitala rođendan. Rešio sam da poznatom pesniku pošaljem
telegram. Smislio sam originalan tekst i to: „Ostaj mi zdravo,
đače!“ Tako se zvala jedna njegova ranija pripovetka.
Posle godinu dana pošlo mi je za rukom da se upoznam sa
Okudžavom. I ja sam ga podsetio na telegram. Bio sam ubeđen da
je njegova forma pesniku ostala u pamćenju.

Ispostavilo se da je Okudžava za jubilej dobio više od sto

telegrama. Osamdeset pet od njih glasilo je: „ Ostaj mi zdravo,
đače!“

*
Ministar kulture Furcova razgovarala sa Rihterom. Počela je da
mu se žali na Rostropoviča.

- Zašto u dači kod Rostropoviča živi taj košmarni

Solženjicin?! Bezobrazluk!
- Zaista – složio se Rihter – bezobrazluk! Kod njih je tesno.
Dopusti da Solženjicin živi kod mene.

Jednom sam imao priliku da razgovaram s Šklovskim. Kao

odgovor na moje prigovore Šklovski je napomenuo:

- Da, ja čitaocima ne govorim celu istinu. I to ne stoga što se

bojim. Ja sam starac. Imao sam tri infarkta. Nemam čega da
se bojim. Međutim, ja zaista ne govorim celu istinu. Zato
što je to besmisleno. Da, besmisleno...
- Besmisleno je sugerisati predstavu o aromi dinje čoveku
koji je godinama žvakao pertle za cipele...
*

Mladog Jevtušenka predstavili Ahmatovoj. Jevtušenko je bio u

modernom puloveru i inostranom sakou. Na grudnom džepu
svjetlucalo se nalivpero.
Ahmatova upita:

- A gde vam je četkica za zube?

*
Moj brat od strica Ilja Kostakov vodio je neveliki plesni sastav.
Igrali su u restoranu „Jelen“. Jedanput sam onamo svratio sa
prijateljima. Seli smo da ručamo.

U pauzi je Ilja seo pored nas i govorio:

- Zavidim vam, momci. Jedete, pijete, udvarate se ženama, i

za vas je to radost. A za mene – teška radna svakodnevnica!

Čuvenom glumcu Konstantinu Vasiljeviču Skorobogatovu dodeliše

orden Lenjina. U Puškinskom pozorištu bio je svečani skup. Zatim
– banket. Svi držaše zdravice.

Skorobogatov je takođe držao govor. On reče:

- Evo šta se zanimljvo dešava. Najpre dadoše orden Nikolaju
Konstantinoviču Čekasovu. Zatim – Nikolaju
Konstantinoviču Simonovu. I napokon meni, Konstantinu
Vasiljeviču Skorobogatovu...
On poćuta i dodade:
 - Zaista, nije li u Konstantinu stvar?!

*
Pisac Uksusov:

„Nad gradom svetluca šiljak na tornju palate Admiraliteta. On je

krunisan figurom anđela u PRIRODNOJ veličini.“

Goljavkin je često navraćao na čašicu kod Isakijevske saborne

crkve. Odatle je telefonirao ženi. Žena ga je pitala:
Gde se nalaziš?

- Pa tako, kod Isakijevske saborne crkve.

Jedanput žena nije izdržala.

- Šta to stalno radiš kod Isakijevske saborne crkve?! Vidi

molim te – kao da si Monferan!

Panfilov je bio generalni direktor društva „LOMO“. Važio je za

teškog, osornog, ali saosećajnog čoveka. Radnici su mu se često
obraćali sa molbama i žalbama. I evo, dobije on koverat. Vadi
odatle list šmirgl-papaira. Na drugoj strani je molba – molim, veli,
stan. I potpis – „radnik Fomenko“.

Panfilov je pozvao toga radnika. Pita ga:

- Kakvi su ovo trikovi?
- Pa eto, potreban mi je stan. Pet godina sam na redu.
 - A zašto je šmirgla?
- Zaključio sam – s običnim papirom direktor će obrisati
dupe...
Govore da mu je Pamfilov dao stan. A molbu je pokazao u uredu
pokrajinskog pdbora.

Taj slučaj desio se zimi u okolini Karagande. Srušio se veliki

putnički avion. Na kraju krajeva, spasao se jedan jedini čovek. On
je nekako vešto raširio kaput i lagano aterirao. Visio je neko
vremen na borovim granama. Zatim je pao u duboki smet.
Ukratko, preživeo je.

Njegovu fotografiju objavile su sve savezne novine. Nakon

dvadeset i četiri sata u redakciju dođe žena. Vikala je :

- Gde je taj nitkov? Ostavio mi je četvero dece! Dvanaest

godina ga tražim sa sudskim nalogom!
Dadoše joj telefon i adresu. Ona je smesta sela da zove miliciju.

*
U Lenjingrad doputovao Mark Šagal. Odveli su ga u pozorište
„Gorki“.Tamo ga je u sali ugledao slikar Kovenčuk. Brzo je nacrtao
Šagala. U pauzi mu je prišao i veli:

- Ovo je vaša karikatura, Marko Zaharoviču.

Šagal kao odgovor:
 - Ne liči.
Kovenčuk:

- A vi popravite.
Šagal se zamisli, osmehnu se i reče:

- To bi vas mnogo koštalo.

Dramski pisac Alšic bio u logoru. Udvarao se ženi iz logorske

administracije sa činom majora. Zajedno s njom pripremao je
nekakvu predstavu. Probali su do kasno u noć.

Čitav logor pratio je kako napreduje njegova stvar. I evo,

nastupila je odlučujuća faza. To se trebalo dogoditi uveče. Svi su
čekali.

Alšic je došao kasnije nego obično. Dali su mu da pripali, skuvali

čaj. Zatim su zekovi seli unaokolo i vele:
- De, pričaj.
Alšic je pričekao i glasom iskusnog pripovedača počeo:

- Dakle, ovako. Raskopčavam ja na građaninu majoru

vojničku bluzu...

Kao što je poznato, sve se menja. Sećam se, u mladosti sam radio
kao kamenorezački učenik (Kombinat DPI). I stare radiše su mi
govorile:

- Trkni po votku. Kupi šest boca. Ako ostane sitniša – uzmi

nešto za meze. Možda dimljeni bakalar. Ili još neko govno.
Prođe destak godina. Idem ulicom. Vidim – red. Pri tome od ugla
Nevskog i Rubenštajna do sase Fontanke. Pitam – šta se to
prodaje?
Začu se odgovor:

- Kako šta? Dimljeni bakalar!

*
Fudbaler Jerofejev imao ženu. Zvala se Nona. Često su se svađali.
Pričalo se da ga Nona vara. Ženu je kažnjavao na originalan način.
I to – postavljao ju je na vrata. Stavljao ispred sebe loptu. A zatim
se zaletao i po njoj zadavao kazneni udarac. Najčešće je Nona
padala u nesvest.

Jurij Olješa potpisivao je ugovor s filharmonijom. Ugovor je bio

tradicionalno napravljen.

„Jurij Karlovič Olješa, u daljem tekstu 'autor'... Moskovska država,

filharmonija, u daljem tekstu 'naručilac'. Sklapaju ovaj ugovor o
tome da se autor obavezuje...„ I tako dalje.

Olješa reče:
- Meni ovakva forma ne odgovara.
- Šta vam zapravo ne odgovara, Juriju Karloviču?
 - Ne odgovara mi ovakva forma „Jurij Karlovič Olješa, u
daljem tekstu 'autor'!“
- A kako vi želite?
- Želim drukčije.
- Pa kako?
- Želim ovako: „Jurij Karlovič Olješa, u daljem tekstu ' Jura'.“

Trideset šeste godine, ako ne grešim umro je Iljuf. Posle nekog

vremena Petrovu su dali orden Lenjina. Tim povodom bila je
organizovana večerinka. Bio je pristutan i Jurij Olješa. On se
mnogo napio i prostački se ponašao. Obratio mu se Petrov.
- Jura! Kako možeš da vređaš ljude?
Začu se kao odgovor:

- A kako ti možeš da nosiš orden pokojnika?!

*
Moja tetka susrela književnika Koscinskog. Ovaj je bio pijan i
neobrijan. Tetka reče:

- Kirile! Kako te nije sram?!

Koscinski se isprsi i odgovori.
- Sovjetska vlast nije dostojna toga da se ja obrijem!

Išla jedanput moja tetka ulicom. Susrela Zoščenka. Za pisca su već

nastupila teška vremena. Zoščenko je, okrenuvši glavu, brzo
prošao pored.

Tetka ga je sustigla i pita:

- Zašto se niste sa mnom pozdravili?

Zoščenko odgovori:

- Oprostite. Pomažem drugovima da se sa mnom ne

pozdravljaju.
*

Dvadesetih godina moja pokojna tetka je bila urednik početnik.

I evo, trčala ona jedanput stepeništem. I zamislite, neočekivano
udarila glavom u stomak Alekseja Tolstoja.

- Oho – reče Tolstoj – a šta da mi je tu bilo oko?!

*
Umro je Aleksej Tolstoj. Kolege su se okupljale na sahrani. Moja
tetka upita pisca Čumandrina:

- Mišo, idete li na Tolstojevu sahranu?

Čumandrin je odgovorio:

- Razmišljao sam o tome. Recimo da nije umro Tolstoj, nego

da sam umro ja, Čumandrin. Da li bi Tolstoj došao na moju
sahranu? Teško da bi. Eto i ja zato neću poći.

Književnik Čumandrin patio je od zatvora. U svom klozetu obesio

je transparent.:
„Teško – ne znači. Nemoguće!“

Mejlah je radio u Lenjingradskom domu filma. Tačnije, dopunski

je zarađivao. Bavio se simultanim prevođenjem, I evo, jedanput je
prevodio američki film. Radnja se tamo prenosila iz Amerike u
Francusku. I suprotno. Uz to, na filmu je korišten jednostavan
amblem. Naime, kada bi se junaci nalazili u Parizu, pojavljivala bi
se Ajfelova kula. A ako su u Njujorku, onda Bruklinski most. Svaki
put savesni Mejlah je govorio:

- Njujork... Pariz... Njujork... Pariz...

Na kraju krajeva to mu se učinilo zamornim i besmislenim.
Mejlah je zaćutao.
I tada je u sali odjeknuo glas sa kavkaskim akcentom:

- Koja je tamo sledeća stanica?

Mejlah se malo smeo i veli:

- Njujork.
Isti glas izgovori:
- Stanite! Ja izlazim.

Hruščov je imao odanog saborca – Podgornog. Nekad je bio naš

predsednik. Mesec dana posle njegovog povlačenja svi su ga
zaboravili. Mada je formalno on mnogo godina bio šef sovjetske
vlade.
Ali, nije u tome stvar: 63. godine on je posetio legendarnu
krstaricu „Auroru“. Dugo ju je razgledao. Razgovarao sa posadom.
Ostavio belešku u knjizi počasnih gostiju. Napisao je doslovno
ovo:

„Posetio sam ratnu krstaricu. Ostavio nezaboravan utisak!“

Upitaše jednog našeg poznanika:

- Šta ti više voliš – votku ili špiritus?
Ovaj odgovori.

- Jao, ne znam. I jedno, i drugo je toliko ukusno!...

Na Lenjingradskoj televiziji prikazivao se bokserski meč. Crnac,

crn kao viksa, borio se sa plavokosim Poljakom.

Spiker je objašnjavao:

- Crnačkog boksera možete razlikovati po svetloplavoj traci

na gaćicama.

U Tbilisiju se održavala konferencija na temu „Optimizam

sovjetske književnosti“. Bilo je mnoštvo govornika. Među njima i –
Narovčatov, koji je govorio o optimizmu sovjetske književnoosti.
Posle njega za govornicu se popeo gruzijski istoričar književnosti
Kemoklidze.

- Pitanje za prethodnog govornika.

- Izvolite.
- Odnose se na Bajrona. Da li je on bio mlad?
- Šta? – začudio se Narovčatov – Bajron? Džordž Bajron? Da,
on je poginuo prilično mlad. A zašto? U čemu je stvar?
- Pa tako. Još jedno pitanje. Da li je on bio imućan?
- Ko, Bajron? Pa, razume se. Bio je lord. Imao je zamak. Bio
je sasvim imućan. I čak bogataš. To je općepoznato.
- I poslednje pitanje. Da li je on bio talentovan?
- Bajron? Džordž Bajron? Bajron je najveći engleski pesnik!
Ne razumem u čemu je stvar?
- Sad ćeš da razumeš. Evo, pazi! Džordž Bajron! Bio je mlad,
lep, bogat i talentovan. I bio je – pesimista! A ti – star,
ubog, ružan i netalentovan! I ti si – optimista!

Maramzin je govorio:

- Ako Brežnjevu date rukopis, on će reći:

„Meni se to dopada. Ali, eto, šta će pomisliti oni gore?!“

Imao sam rođaka – Aptekmana. I evo, on se teško razboleo.

Odvezla ga je u bolnicu hitna pomoć. On reče lekaru:
- Doktore, vi ste frontaš.
- Da, ja sam frontaš.
 - Mogu li da vas upitam nešto kao frontaš frontaša?
- Razume se.
- Da li ću dugo ležati u bolnici?
Lekar odgovori:

- Uz povoljan sticaj okolnosti – mesec dana.

- A uz nepovoljan – upita Aptekman – kako naslućujem,
daleko manje?

*
Ukaz:

„Za uspehe u stvarima višekratnog odlikovanja druga Brežnjeva

ordenom Lenjina, nagraditi orden Lenjina – ordenom Lenjina!“

Najveća nesreća mog života – smrt Ane Karenjine!

 II deo

SOLO NA IBM-u
(Njujork, 1979 - 1990)

Jurim po instancama. Skupljam dokumente. U jednom trenutku

nailazim na potpuno ograničenu staricu. Nekoga privremeno
zamenjuje. O iseljenju čuje prvi put. Gadljiva preneraženost na
njenom licu.

Nešto joj objašnjavam, tumačim. Pozivam se na propise OVIR-a.

Ovir, tobože, zahteva. OVIR inzistira. OVIR smatra svsishodnim...

Napokon dobijem traženi dokument. Izlazim na stepenište.

Ponovno ga čitam. Sve je po propisu. Tradicionalni kancelarijski
finale:
„Dokument dat tom i tom iseljeniku...“

I neočekivani kraj:

„... za stalno mesto boravka – u OVIR-u.“

*
Bio kod mene u Odesi poznati pesnik i sportista Lenja Mak. I on
se, eto, odlučio da beži preko granice. Da prepliva Crno more i
preda se turskim vlastima.

Mak se veoma ozbiljno pripremao za bekstvo. Kupio je

prezervative. I napunio ih čokoladom. Poneo je termofor sa vodom
za piće.

I evo, dolazi on na obalu morta. Skida sportsku majicu i farmerke.

Pliva. Odmiče se od obale. Milju je preplivao, drugu...
Potom mi je pripovedao.

- Iznenada sam pomislio, žao mi je farmerki! Ta platio sam

za njih šezdeset rubalja. Da sam ih barem poklonio
nekome... Plivam i stalno o tome mislim. Napokon,
zaokrenuo sam nazad. A nakon godinu dana otišao po
izraelskom pozivu.

Foknerova zagonetka. Mešavina rečitosti i namerno prećutanog.

*
Cinizam pretpostavlja opšte postojanje ideala. Zločin – opšte
postojanje zakona. Bogohulstvo – opšte postojanje vere. I tako
dalje.

A šta pretpostavlja siromaštvo' Ništa.

Hasidsko naselje. Crno-beli film u svetu kinematografije u boji.

Primetio sam da u sovjetskim filmovima ima veoma mnogo

nepotrebne buke. Radio urla, transport tutnji, psi laju, vrapci
cvrkuću. Ne čuje se šta junaci tamo govore. Dosta je čudna ta
sklonost ka buci.
Nešto slično primetio sam u restoranima u Brajtonu. Gde je više
buke, tamo se i narod okuplja. Možda je u buci lakše biti niko?

Što se više bavim književnošću, tim jasnije primećujem njenu

fiziološku pozadinu. Da bi se rodila (beba ili knjiga), treba je pre
svega začeti. Još ranije – sresti se, zaljubiti se. Šta je to
nadahnuće?

Mislim da je to kudikamo sličnije zaljubljenosti nego što

smatramo.

*
Heseova razmišljanja o Dostojevskom. Hese smatra da sve što je
mračno, nesvesno, nerazumljivo i haotično – to je Azija. Naprotiv,
samosvest, kultura, odgovornost, jasna podela dozvoljenog i
zabranjenog – to je Evropa. Ukratko, nesvesno – to je Azija, zlo. A
sve svesno – Evropa i dobro.

Hese je bio naivan čovek prošlog stoljeća. Nije mu padalo na

pamet da zlo može biti apsolutno svesno. I štaviše – principijelno.

Svaka književna materija deli se na tri sfere.

1. Ono što je autor hteo da izazi.
2. Ono što nije mogao da izrazi.
3. Ono što je izrazio, sam to ne želeći.

Treća sfera je – najinteresantnija.

SAD: Sve što nije zabranjeno – dozvoljeno je.

SSSR: Sve što nije dozvoljeno – zabranjeno je.

Pripovedač deluje na nivou glasa i sluha. Prozaik – na nivou srca,

uma i duše. Književnik na kosmičkom nivou.
Pripovedač govori o tome kako ljudi žive. Prozaik – o tome kako
ljudi trebaju da žive. Književnik – o tome zbog čega ljudi žive.
*

Snažna osećanja su – nenacionalna. Samo to već govori u korist

internacionalizma. Radost, tuga, strah, bolest – lišeni su
nacionalne obojenosti. Ne zvuči li apsurdno:

„Zaridao je kao tipični Nemac.“

U Americi je više religioznih ljudi negoo kod nas. Uz to, ovdašnji

vernici sposobni su da raspravljaju o zgrtanju novca ili, recimo, o
berzanskim mahinacijama. U Rusiji toga ne može biti. To je zato
što je naša religija uvek bila oplemenjena književnošću. Zapadni
vernik, pri tome zaista vernik, može da bude egoista, profiter. On
nije čitao Dostojevskog. A ako ga je čitao, onda nije „živeo“ s njim.

Dva pisca, jedan je uspešan, drugi – ne baš. Onaj koji nije imao
previše uspeha postavlja pitanje onom uspešnom:

- Kako ste se mogli prodati sovjetskoj vlasti?

Uspešni se zamislio. Potom zapita:
- A da li ste se vi ikad prodavali?
- Nikad – bio je odgovor.
Uspešni je razmišljao još jedan trenutak. Zatim se zainteresovao.

- A da li su vas ikad kupovali?

*

Ne vole se pošteni, već dobri. Ne hrabri, već osetljivi. Ne

principijelni, već popustljivi. Drugim rečima – besprincipijelni.

Rusija je jedina zemlja u svetu, gde književniku plaćaju za obim

napisanog. Ne za broj prodatih knjiga. I utoliko pre – ne za broj.
Nego za obim. U tome je tajni, nesvesni uzrok naše tragične ruske
mnogoglagoljivosti.
Recimo, autor želi da precrta neku rečenicu. A unutrašnji glas mu
šapuće:

„Da li si ti lud! To je pet rubalja! Kilo govedine na pijaci...“

Posle komunista najviše mrzim antikomuniste.

Patim zbog svoje nesigurnosti. Mrzim svoju spremnost da se

oneraspoložim zbog sitnica. Malaksavam od straha pred životom.
A zaista, to je jedino što mi daje nadu. Jedino na čemu moram da
blagodarim sudbini. Zato što je rezultat svega toga – književnost.

Varijanta reklamnog plakata u centru – „Letite avionima

Aeroflota!“ I u centru portret emigranta Barišnjikova.

Bilo je to još u Sovjetskom Savezu. Putujem vozom. Nisam stigao

da kupim kartu. Dolazi kontrolor:

- Vašu kartu? Isprave?

Isprave nisam imao kod sebe.

- Pođimo – govori kontolor – radi utvrđivanja identiteta.

Velim:

- Zašto?! I ovako ću vam reći prezime, zanimanje i adresu.

- Još malo pa ste me ubedili!
- Zašto bi – velim – lagao? Ja sam – Altšuler Lazar
Samuilovič. Radim u Lenjingradskoj distribuciji knjiga,
Sadovaja, broj šest. Živim u Maratovoj ulici, četrnaest, stan
devet.
Sve je to bila najobičnija laž.

Ali kontrolor mi je odmah poverovao. I moja namera je bila

savršeno prosta. Blagovremeno sam proračunao reakciju
kontolora na moje reči.
Očigledno je pomislio:

„Ma što sve može čovek izmisliti. Ali dragovoljno postati

Altšulerom – izvinite! To nije moguće! Znači, rekao je istinu!“

I srećno su me pustili.

*
Kako beše u raju pre Hrista?

Porodica – to je kada po glasu pogađaš ko se upravo pere pod

tušem.

U tom sam dobu da svaki put kada kupujem obuću zamišljam:

„Neće li me u ovim cipelama sahraniti?“

Voleti nekoga više nego što ga voli Bog. To i jeste sentimentalnost.

Po svoj prilici o tome je pisao Selindžer.

*
Želja da dominiraš u oblasti koja ti je nepoznata jeste tiranija.

*
Plemenitost – to je spremnost da deluješ suprotno sopstvenim
interesima.

Svaki apsolvent Baumanove akademije zna o prirodi više od

Darvina. Ali i pored toga, Darvin je - genije. A apsolvent, po
pravilu, običan domovinski činovnik. Dakle, stvar je u moralnoj
pobudi.

Zek zamahuje ašovom drukčije nego što to čini naučnik koji

iskopava Troju.

Umro je naš poznanik u Bruklinu. Žena i ja navratili smo da

obiđemo njegovu kćerku i ženu.

Sedi kćerka, vlasnica prodavaonice prehrambenih proizvoda. Reda

radi pitam:
- Koliko je godina imao Miša?
Kćerka odgovori:

- Koliko godina je imao tata? Sedamdeset i šest. Možda

sedamdeset i osam. A možda čak i sedamdeset i pet.
Bogami, ne sećam se. Tako je strašna zbrka u glavi – cene,
datumi...

*
Bio jednom Vladimir Maksimov na svečanom ručku. Davao ga je
veliki knez Čavčavadze. Među gostima se nalazila i Alilujeva.
Maksimov je potom pripovedao:

- Sedimo, pijemo, razgovaramo. Sleva – Alilujeva. Zdesna –

 veliki knez. Ona – Staljinova kćer. On – carev potomak. A
između njih – ja. To jest narod. Baš taj, koji nisu podelili.

*
Genije nije pun mržnje prema masi, nego prema osrednjosti.

Genije – to je besmrtna varijanta običnog čoveka.

Kada nešto nejasno osećamo, kao da je rano za pisanje. A kada

nam je sve jasno, preostaje samo ćutanje. Tako da za književnost
nema pogodnog trenutka. On dolazi uvek u nezgodan čas.

Bog mi je dao upravo ono što sam ga čitavog života molio. Učinio
me je običnim književnikom. Postavši to, uverio sam se da
pretendujem na više. Ali, bilo je kasno. Od Boga se ne mole
dodaci.

Telefonira mojoj ženi prijateljica:

- Kada je rođendan tvoga sina? I koji broj obuće nosi?

Žena veli:
 - Šta si to smislila?! Nipošto! U Americi je obuća tako skupa!
Prijateljica kao odgovor:

Zašto obuća? Htela sam mu pokloniti sokne.

Postoje ljudi sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Zavisno od fokusa

života.

Plašite se Danajaca koji donose donacije!

U „Kavkaskom“ restoranu u Brajtonu udešavaju se mračni poslovi.

Čuveni gangster Šaliko tražio je od šefa orkestra:

- Sviraj što glasnije. Danas imam važan ragovor!

Čovek epske podlosti.

Moj otac je čovek koji zadivljujuće voli život. Sećam se, gledali
smo televiziju. Prikazivali su 80-godišnjeg Boba Houpa. Rekoh:
- Kakav odrešit starac!
Otac me je ispravio:

- Zbog čega – starac? On je približno mojih godina.

Suprotnost ljubavi – nije odvratnost. I štaviše, nije ravnodušnost.

Nego laž. Saglasno, aniteteza mržnji je istina.

Sreo sam ekonomistu Feldmana. Veli mi:

- Da li vašu ženu zovu Sofa?

- Ne – kažem – zovu je Lena.
- Znam. Našalio sam se. Nemate osećaja za humor. Vi ste, po
svoj prilici, Letonac?
- Zbog čega Letonac?
- Pa našalio sam se. Sasvim vam manjka osećaj za humor.
Možda biste se trebali obratiti logopedu?
- Zašto logopedu?
- Šalim se, šalim se. Gde vam je osećaj za humor?

Turizam je – životna aktivnost dokonih.

Logika emigrantskog biznisa. On, po pravilu, počinje u ruskoj

prljavoj krčmi. Završava se – na američkom sudu.
*

Svaki potpis želi da ga smatraju za autogram.

*
- Doktore, kako je moja tašta? Šta je s njom?

- Gadan infarkt. Stanje je veoma teško.

- Mogu li da se nadam?
- Sve zavisi čemu...

*
Poznati disident pretio službeniku državne bezbednosti:

- Zahtevam da mi se vrate moji konfiskovani rukopisi. Inače

ću organizovati javno, dobrovoljno spaljivanje moje žene
Galine!

*
On je legao rano. Ona je do kasno u noć gledala televiziju. On se
budio u šest. Ona - u dvanaest. Nakon tri meseca su se razveli. I to
je tako prirodno.

U svakom okrugu postoji barem jedan čovek lica pokrivenog

nezaceljivim brazgotinama.

Talenat – to je kao pohota. Teško ga je prikriti. Još ga je teže –

simulirati.

Najživlja lica u književnosti – nesrećni, negativni junaci (Mića

Karamazov). Najbeživotniji – nesrećni pozitivci (Oleg Koševoj).

Ima ljudi koji su skloni da se zakunu i ubeđuju okolinu u razne

besmislice:

- Ja sam iz Gomelja. Časti mi, iz Gomelja!... Zovu me Aron,

evo, nek' ti žena kaže!...

Kritika je – deo književnosti. Filologija – njen posredni produkt.

Kritičar posmatra književnost iznutra. Filolog – s obližnjeg
zvonika.

U Lenjingrad doleteo strani državnik. Na aerodromu je odjekivala

muzika. Razlegao se glas Ale Pugačove. Zvučnici su radili punom
snagom:

Ženiti se iz ljubavi,

Ženiti se iz ljubavi

Ne može nijedan,
Nijedan kralj...

Putnik državnik bio je: kralj Švedske. Pratila ga je mlada

lepotica...

*
Lenjingrad. Džinovski red. Ljudi stoje skupa desetak časova.
Prirodno, vode se razgovori. Neko veli:

- A grad Ždanov uskoro će opet promeniti ime u Mariupolj.

Drugi:

- A Kirov će postati Vjatka.

Treći:
- A Vorošilovgrad – Lugansk.
Neki muškarac uzvikuje:

- Mi, Lenjingrađani, u tom smislu nemamo sreće.

Neko mu prigovara.

- A vi bi hteli – Sankt Peterburg? Kao za vremen cara-oca?

Kao odgovor se razleglo:
 - Zbog čega Sank Peterburg? Može i Petrograd. Ili čak – Piter.
I svi pretresaju ovo temu. A pre pet godina zbog ovakvih
razgovora mogli su ubiti čoveka. Pri tome ne „organi“, već gomila.

U Lenjingrad doputovao čuveni američki filmski režiser

Majlstoun. Zapravo on je – Lenja Milštejn iz Odese. Na Lenfilmu
susreo je druga iz mladosti Herberta Rapoporta. Nekad su živeli u
Nemačkoj. Zatim je na vlast došao Hitler. Milštejn je emigrirao u
Ameriku. Rapoport u SSSR. Obojica su postali istaknuti filmski
režiseri. Jedan u Holivudu, drugi na Lenfilmu. Gde su se na kraju
krajeva i sreli.

Pošli su u kafanu. Sede, razgovaraju. I među njima nastaje ovakav

razgovor:
Leonard Majlstoun:

- Gotovo sam upropašten.

- Poslednji film imao je milionske gubitke. Vila na
Jadranskom moru zahteva opravku. Automobilski park se
nije obnavljao četiri godine. Porezi su dostigli
sedmerocifrene svote...
Herbert Rapoport:

- A kod mene je baš sve dobro. Poslednji film mi je dolično

primljen. Leto sam proveo u Domu stvaralaštva u
Udruženju filmskih radnika. Imam žiguli. Na spisku sam u
stambenoj zadruzi. Porezi iznose šest rubalja mesečno...
*

Moja žena govorila je našoj odrasloj kćerki:

- Moj dan završava se uveče. A tvoj – ujutro.

Vozio se sportski komentator Ozerov po Moskvi u automobilu. Na

bulevaru je ugledao starca Vorošilova. Pristigao ga:

- Dozvolite - veli - odvešću vas kući.

- Hvala, ja sam već maltene kod kuće.
Ozerov je počeo da inzistira. Vorošilov je klimnuo. Seo u
automobil

Dovezli su se do kuće. Pozdravili. Ozerov je već krenuo.

Neočekivano, starac se vraća i zadihavši se govori:

Unuci mi neće oprostiti ako saznaju... Reći će – e baš je deda!

Vozio se s Ozerovim u automobilu a nije zatražio autogram... Tako
da se, molim, eto, ovde potpišite.

*
Jedan stari-prastari čovek pripovedao mi je ovakvu poučnu priču:

„Bilo mi je dvadeset godina. I upoznao sam se s jednom glumicom

početnicom. Ženska se zvala Ninel. Zaljubio sam se. I bi ljubavna
priča. Išli smo u bioskop. Vozili se čamcem. No, nismo se uzeli. I
ostao sam slobodan, kao ptica. Prolazi dvadeset godina. Razleže se
zvuk telefona. 'Zar me ne prepoznajete? Ja sam Ninel. Moja kćerka
upisuje pozorišnu akademiju. Da li biste mogli da je, kao poznati
režiser, posavetujete? Velim: 'svratite.'

I evo, ona navraća. Strašno je ostarela. Gledam i mislim. Kako je

dobro što se nismo uzeli! Ona je starica! Ja još uvek mladić. A
pored je – njena mlada, dražesna kćer Ester.
Posedeli smo, popili čaj. Zakazao sam vreme za konsultacije.

Sastali smo se, radili neko vreme. Zaljubio sam se. I bi ljubavna
priča. Išli smo u bioskop. Vozili se čamcem. No, nismo se uzeli. I
ostao sam slobodan, kao ptica. Prolazi dvadeset godina. Razleže se
zvuk telefona. 'Zar me ne prepoznajete? Ja sam Ester. Moja kćerka
upisuje pozorišnu akademiju. Da li biste mogli da je, kao poznati
režiser, posavetujete?' Velim: 'Svratite.'

I evo, ona navraća. Strašno je postarela. Gledam i mislim: kako je

dobro što se nismo uzeli! Ona je starica! Ja još uvek mladić! A
pored nje mlada, dražesna kćer Judit.
Posedeli smo, popili čaj. Zakazao sam vreme za konsultacije.

Sastali smo se, radili neko vreme. Zaljubio sam se. I bi ljubavna
priča. Išli smo u bisokop. Vozila me je čamcem. No, nismo se
uzeli. I ostao sam ja – završio je starac, tiho kašljući – slobodan,
kao ptica.“

Jedan naš prijatelj čitav život je sanjario da postane

zemljoposednik. Uzvikivao je:

- Kako je lepo imati barem šačicu vlastite zemlje!

Na kraju krajeva, drugovi mu za jubilej pokloniše saksiju s
cvećem.

Dva momka našla su se u avganistanskom zarobljeništvu. Zatim se

preselila u Kanadu. Potom je jedan od njih rešio da se vrati kući.
Drugi je pokušao da ga odgovori. Onaj nikako nije odustajao.
„Imam devojku - veli – u Poltavi. Pa i majke sam se zaželeo.“ Prvi
mu odgovori:

- Pa dobro, kad si rešio, onda putuj. Ali nešto bih te molio.

Daj mi neki znak kakve su se stvorile prilike. Pošalji mi
svoju fotografiju. Ako bude sve u redu, onda mi šalji običnu
sliku. Ako bude loše, onda šalji sliku sa cigaretom u ruci.
Tako su se i dogovorili.
Mladić je otišao u sovjetsku ambasadu. Otputovao u domovinu.
Posle izvesnog vremena bio je uhapšen. Dobio je nekoliko godina
za dezerterstvo. Prolazi mesec dana. U logor dolazi kapetan
državne bezbednosti. Zatiče ovog mladića. Veli mu.

- Piši dopisnicu svom pajdašu u Kanadi. Ja ću ti diktirati, a ti

piši: „Dragi Vitalij! Pozdravlja te tvoj drug Andrej. Već je
pola godine kako sam se vratio u domovinu. Lepo su me
dočekali. Majka mi je živa i zdrava. Moja devojka Natalka ti
šalje pozdrav. Izučio sam za buldožeristu. Dosta dobro
zarađujem, što i tebi želim. Ukratko, moj ti je savjet –
vraćaj se!... I tako dalje.
I tu Andrej pita kapetana državne bezbednosti:
 -A mogu li da mu pošaljem svoju sliku?
-Ovaj veli:
-Odlična ideja!
-Sačekaćemo tek mesec-dva da ti izraste klosa. A za to
vreme ću ti doneti građansko odelo.
Prolazi dva meseca. Dolazi kapetan. Diktira zeku naredno
sentimentalno pismo. Zatim Andrej oblači građansko odelo. Pod
stražom ga odvode iz logora. Fotografišu, a u pozadini velelepno
drveće tajge.
Prijatelj u Kanadi otvara pismo. Čita: živim, tobože, dobro.
Odlično zarađujem. Natalka te pozdravlja... Moj ti je savet - vraćaj
se u domovinu. I tome slično. Uza sve to priložena je fotografija.
Stoji Andrej, u pozadini drveće. Odeven u pristojno građansko
odelo. A u svakoj ruci drži – paklo „Belomora“!

*
Osnov mojih zanimanja je ljubav prema redu. Strast prema redu.
Drugim rečima – mržnja prema haosu. Neko je govorio:

„Tačnost je najbolji nadomestak genijalnosti.“

To je rečeno za mene...

Šampionat države u bacanju bisera.

*
- Šta može biti važnije od pravednosti?

- Važnije od pravednosti? Samo – milosrđe prema onima koji su

pali.

Portugalija. Ručak u hotelu „Ric“. Nekakvo neobično jelo od ribe

sa povrćem. Sećam se, hteo sam da upitam:

- Ko je umetnik?

Dogodilo se to u kuloarima lisabonske konferencije. Sećam se, En

Geti mi je zbacila bundu na ruke. Nosim tu bundu u garderobu i
mislim:
„Da prodam odavde šest dlačica. I potom da ne radim šest
godina.“

Glasnost – to je istina, uvećana za kažnjivost.

*
Svi viču – glasnost, glasnost! A gde su u tom slučaju članci koji su
upereni protiv glasnosti?

*
Postoji glasnost, ali je, eto, čujnost slaba. Mnogi misle: da bi se
čuli treba da nastupaju u horu. Razumljivo je da to nije tako. Mi
čujemo jedino usamljene glasove. Jedino solisti ulivaju poverenje.

Ne zanimam se time šta pišu o meni. Ljutim se kada ne pišu.

O mnogima sam čuo:

„Ispod njegove prividne grubosti krila se dobrota...“

Zašto je kriti? Pa još tako uporno?

Imao doktor Maklin prsten. Iz tog prstena ispao je dragi kamen.

Bila je nužna nevelika juvelirska intervencija.
I neočekivano, pojavljuje se kod Maklina bolesnik. Juvelir po
struci. I štaviše, kao da je vlasnik juvelirske radnje. Razgleda
prsten i veli:

- Doktore! Vi ste mene spasili od radikulitisa. Dozvolite da

vam učinim uslugu!? Popraviću vam prsten. Uz to badava...
I nestaje. Ne zove mesec, dva, tri...

Maklin zaključi – prsten je propao. I nije se sekirao. Ukradoše ga,

pa dobro...
Prolazi četvrti mesec. Neočekivano ztove onaj bolesnik - juvelir.

- Oprostite, doktore, bio sam jako zauzet. Prsten ću vam

 sigurno popraviti. Uz to badava. Doneću vam ga u četvrtak.
- A vi ste već zaključili – nestao je Šinderovič?... Uzgred, da
li, možda, da vam na njemu napravim neku graviru?
- Hvala – odgovara Maklin – gravira je – nepotrebna. Samo
učvrstite kamen i to je sve. Budite bez brige – veli juvelir –
vidimo se u četvrtak.
I nestaje. Sada već zauvek.

Doktor Maklin, kada je pripovedao ovaj slučaj, sve više se čudio:

Zašto je zvao?
I zaista – zašto?

Snobizam – to je jedina biljka koja cveta čak i u pustinji.

Najkrvaviji dvoboj – borba sablasti.

- Da li ste čuli? Morgulis se razboleo!

- Zanimljivo, zašto mu je to bilo potrebno?

Božji dar je kao blago. Bukvalno - kao novac. Ili – hartije od

vrednosti. A možda i kao nakit. Odavde je – bojazan od gubitka.
Strah od krađa. Briga da će se vremenom obezvrediti. I još – da
ćeš umreti, a nećeš ga potrošiti.

Malograđani – to su ljudi koji su uvereni da treba da im bude

dobro.

Što je to demokratija? Možda, dijalog čoveka i države?

*
Čime se objašnjava činjenica istovetnih književnih sižea kod
različitih naroda? Po Šklovskom – njihovom spontanom pojavom.

To znači da je književnost, u suštini, unapred određena. Pisac je

ne stvara i kao da je ostvaruje loveći signale. Takva osetljivost za
signale i jeste Božji dar.

U noveli može da dejstvuje heroj. Ali može da dejstvuje i njegovo

odsustvo. Jedan pisac nastoji da „otkrije“. Drugi pokušava da
„sakrije“. I jedno i drugo je – suštinsko.
*

Unutrašnji mir je – preduslov. Književnost je – izražavanje

unutrašnjeg mira. Stil – način izražavanja, postupak. Talenat -
potreba za izražavanjem. Zanat – put od unutrašnjeg mira do
prijema.

Humor je inverzija života. Bolje je ovako. Humor je inverzija

zdravog razuma. Osmeh razuma.

Svaka životinja ima seksualna obilježja. (I to pored organa.) Kod

riba-mužjaka to su nekakve krljušti na trbuhu. Kod insekata –
detalji boje. Kod majmuna – golemi žuljevi na guzici. Kod petla,
recimo, rep. Evo, pažljivo gledaš muškarce koji te okružuju – a
gde je tvoj rep? I bez napora ga pronalaziš.
Kod jednoga - to je novac. Kod drugoga – humor. Kod trećeg –
učtivost, takt. Kod četvrtog – prijatna spoljašnost. Kod petog –
duša. A samo kod najbezbrižnijih – prosto falus. Ud sam po sebi.

*
Liberalno gledište. „Domovina – to je sloboda.“ Postoji varijanta:
„Domovina je tamo, gde čovek pronađe samoga sebe.“

Jednoga mog poznanika ispraćali prijatelji u emigraciju. Neko mu

reče.
 - Zapamti, stari! Gde je votka, tamo je i domovina!

Vlasnički nagon izražava se na različite načine. To može biti

ljubav prema vlastitoj imovini. A može biti mržnja prema tuđoj.

Socijalizam s ljudskim licem. (Grosman?)

Grešnik koji uviđa svoju krivicu, makar na rečima razdvaja dobro

i zlo.

Ko strada taj ne greši.

*
Nije lako ne krasti. Utoliko pre – ni ne ubijati. Nije lako ni ne
žudeti za ženom bližnjeg svog. Kudikamo je teže – ne suditi.
Možda je to i najteže u hrišćanstvu. Vidi molim te - ne sudi! A u
stvarnosti „ne sudi“ to je čitava filozofija.

*
Stvaralaštvo je kao borba sa vremenom. Pobeda nad vremenom.
To jest, pobeda nad smrću. Prust se jedino time i bavio.

Siromaštvo mišljenja rađa legione istomišljenika.

Nisam mislio da će najteže biti savlađivanje života kao takvog.

Nekad sam službovao na lenjingradskom radiju. Potom sam bio

otpušten. Ubrzo je to mesto počeo da traži moj brat.

Rekoše mu:
- Vi ste veoma talentovani. Ali s prezimenom Dovlatov nećete
moći da radite. Uzmite bilo kakav pseudonim. Kako se
preziva vaša žena?
- Preziva se – Saharov.
- Prekrasno – rekoše mu – veličanstveno. Boris Saharov!
Zvuči lepo i jednostavno.
To je bilo 76. godine.

*
Poznati pisac ukrao salamu u supermarketu. Na moja
upozoravanja reagovao je ovako:
 - Budi bez brige! Ovo je moja borba s inflacijom!

*
Postoji pojam „smisao za humor“. Međutim, postoji i nešto
suprotno smislu za humor. Pa, recimo „smisao za dramu“.
Odsustvo smisla za humor tragedija je za pisca. Tačnije,
katastrofa. Ali odsustvo osećaja za dramu isto je tako nesreća.
Samo su Iljif i Petrov uspeli da napišu dobre romane bez senke
dramatizma.

Stepen moje književne slave je takav da, kada me poznaju, ja se

začudim. A kada me ne poznaju, takođe se začudim. Tako da
čuđenje nikada ne silazi s mog lica.

Jednom sam razgovarao s predstavnikom druge emigracije.

Govorili smo o ratu. On reče:

- Da, bilo je teško pod Staljingradom. Veoma teško.

I dodade:
- No i mi smo boljševike prilično udesili!
Zaćutao sam, potrešen dubinom i raznovrsnošću života.

*
Dogodilo se to u našoj ruskoj koloniji. Žena i ja ulazimo u lift. Za
nama – američka porodica. Majka, otac, šestogodišnji dečak.
Posljednji dospeva emigrant zrelih godina. Kaže dečaku:

- Pritisni treći sprat.

Dečak ne razume.
- Pritisni treći sprat.
Moja žena interveniše.

- On ne razume. Amerikanac je.

Nije da se emigranti srdi. Pre – izražava čuđenje.

- Ne razume ruski jezik! Uopšte ne razume? Štaviše, treći

sprat ne razume? Kakav ograničen dečak!

Pripovedali su mi ovakav slučaj. Doputovao u Lođ sovjetski

ministar Gromiko. Organizovali su mu velelepan doček. Pozvali
ovdašnju inteligenciju. Među njima i poznatog pisaca Ježi
Ruževiča. Odvijao se grandiozni banket na otvorenom prostoru.
Držale su se podaničke zdravice. Slavila se ideja poljsko-
sovjetskog prijateljstva. Gromiko se napipo šljivovice. Zacrveneo
se. Sagnuo se prema Ruževiču koji se tu slučajno zadesio i veli:

- Izvinite, gde bih mogao na brzinu da mokrim?

- Vi? – ponovio je pitanje Ruževič.
Zatim se podigao, izdužio i gromoglasno povikao:
- Vi? Svuda!

*
Lično za mene epoha Hruščova počela je sa crtežima Zbarskog. Po
mome mišljenju, njegove ilustracije Olješe su pojam savršenstva!
Ali, ovde se radi o drugom.

Zbarski je imao oca, profesora, štaviše akademika. Eminentnog

biohemičara.
1924. godine ovaj je svojeručno mumificirao Lenjina. Počeo je rat.
Svetinju rešiše da evakuišu u Barnaul. Akademik Zbarski je morao
da prati mumiju. S njim je išla njegova žena i mali Ljova.

Stavili su im na raspolaganje poseban kupe. Ljovuška i mumija

zauzimali su donje ležajeve.

Za mumiju su, radi očuvanja njene celeovitosti, dali ogromnu

količinu hemikalija. Između ostalog i špiritus, koji se mogao
trampiti za margarin.
Ne bez razloga. Zbarski poštuje Lenjina. Zahvaljuje mu za
relativno srećno detinjstvo.

Mladi Aleksandrov bio je Ejzenštajnov učenik. Živeo je stisnuto

kod njega u domu Proletkulta. Tamo je, isto tako, ležaj imao i
mladi Ivan Pirjev.

Ejzenštajn je imao primus. I odjednom on nestade. Ejzenštajnu je

osumnjičio Pirjeva i Aleksandrova. Ali, potom je procenio da je
Aleksandrov – modernista i zapadnjak. I starinski primus mora da
mu je moralno tuđ. A Pirjev - ovaj je, kao što se kaže, iz naroda..

Tako Aleksandrov i Pirjev postadoše neprijatelji. Tako označiše

dva puta u razvitku sovjetske muzičke filmske komedije. Pirjev je
snimao filmove u narodnom duhu („Bogata nevesta“,
„Traktorista“), Aleksandrov je radio u tradiciji Holivuda („Veseli
momci“, „Cirkus“).

Celkov je nekada živeo u Moskvi i veoma oskudevao. Doveo mu

Jevtušenko Artura Milera. Mileru se dopadoše Celkovi radovi.
Miler reče:

- Želim da kupim evo ovaj rad. Odredite cenu.

Celkov je zlobno zaškiljio i ispalio odavno pripremljenu tiradu:
- Kad šijete sebi pantalone, onda plaćate dvadeset rubalja za
metar gabardena. A ovo, između ostalog, nije gabarden.
Miler učtivo reče:

- Ja sam potpuno svestan.

Zatim je ponovio:

- Dakle, odredite cenu.

- Trista! – povikao je Celkov.
Jevtušenko je iza leđa visokog gosta nervozno i bezglasno
artikulisao: „Dolara!“ Dolara!“
- Rubalja! – ponovno je upitao Miler.
- Pa ne valjda kopejki! – ljutito je odgovorio Celkov.
Miler je platio i uzdržano se pozdravivši, izašao. Jevtušenko je
Celkova nazvao kretenom...

Otada je Celkov postupao razumnije. Uzimao je sliku. Merio njene

parametre. Množio širinu sa visinom. Izračunavao, na taj način,
površinu. I izricao nepromenjivu stabilnu cenu:

- Dolar za kvadratni centimetar!

Bilo je to još za Staljinova života. U Moskvu je doputovao Armand

Hamer. Organizovaše mu svečan doček. Štaviše, mesto je imalo
nešto poput počasne straže.

Hamer je prošao duž stroja pitomaca vojne akademije. Približio se

jednom od njih, usporio korak. Pred njim je stajao visoki i plećati
ruski mladić.
Hamer ga je koji časak posmatrao. Verovatno je razmišljao o
zagonetnoj slovenskoj duši. Sve to beše snimljeno na filmsku
traku. Uveče filmsku hroniku pokazaše drugu Staljinu. Vođu je
zainteresirala scena: Amerikanac se divi ruskom divu. Vođa upita:

- Kako se zove?
- Pitomac Soluhin – smesta razjasniše i potčinjeno
raportiraše.
Vođa malo promisli i reče.

Šta bih mogao da učinim za tog dobrog mladića?

Nakon dvadesetak sekundi u kasranu bez daha dotrčaše generali i
maršali:

- Gdje je pitomac Solouhin?

Pojavi se pospani Volođa Soluhin.

- Solouhine – povikaše generali – koja je tvoja najveća želja?!

Pitomac, promislivši, kaza:

- Pa ja, eto, pišem pesme... Želeo bih da ih negde objavim.

Kroz tri nedelje pojavila se njegova prva knjiga – Kiša u
stepi.

Šemjakina sam znao još iz Lenjingrada. Deset godina kasnije

susreli smo se u Americi. Šemjakin veli:

- Koliki ste!
Odgovorio sam:
- Rado ću da menjam svoju visinu za vaše prihode...
Prošlo je nekoliko godina. Šemjakin se obreo u prijateljskom
društvu. Pripovedao je o našem susretu:

- „Ja velim – koliki ste! A Dovlatov – rado ću da menjam

svoju visinu za vaš... (Šemjakin je otegnuo) talenat!“
- Uopšte, ne samo da je Šemjakin – izvanredan slikar. On je
još i talentovan redaktor...

*
Nekada sam bio sekretar Vere Panove. Jednom me je Vera
Fjodorovna upitala:

- Šta mislite, ko ima najbolji jezik?

- Zacelo sam trebao odgovoriti – vi.
No rekoh:

- Rita Kovaljeva.
 -
Koja Kovaljeva?
-
Rajt.
-
Je li to ona što je prevodila Foknera?
-
Foknera, Selindžera, Vonegata. Znači, Vonegat na ruskom
zvuči bolje nego Feđin?
- Bez ikakve sumnje!
Panova se zamislila i veli:
- Kako je to strašno!...
Uzgred rečeno, s Gorom Vidalom ako ne grešim desila se
ovakva zgoda. Bio on u Moskvi. Moskovljani počeše da gosta
zapitkuje o Vonegatu. Oduševljavali su se njegovim romanima.
Gor Vidal je primetio:

- Kurtovi romani mnogo gube u originalu...

*
Obeležavala se godišnjica masovnih streljana kod Bablje jaruge.
Odvijao se nezvanični skup. Među učesnicima je bio i Viktor
Platonovič Nekrasov. Izašao je pred mikrofon, počeo da govori.
Razlegao se povik iz gomile:

- Ovde nisu sahranjeni samo Jevreji.

- Da, po svoj prilici – odgovori je Nekrasov – to je tačno.
Ovde nisu sahranjeni samo Jevreji. Ali, jedino su Jevreji
bili ubijani za to što su bili – Jevreji...

*
Kod Neizvesnog su bili gosti. Ernest je govorio o svojo ulozi u
umetnosti. Između ostalog, reče:

- Horizontala je život. Vertikala – Bog. U tački preseka smo –

ja, Šekspir i Leonardo!...
Svi se pomalo zapanjiše. I samo je kolekcionar Norton Dolž
poluglasno primetio:
- Izgleda da je zaista tako.
Pre svih sve je shvatio Jurij Ljubimov. Poznato je da su se na
zidovima Ljubimovljevog kabineta po tradiciji potpisivale čuvene
moskovske ličnosti. Ljubimov reče Neizvesnom:

- Potpiši se i ti! I još bolje - nešto naslikaj! Ali samo na

vratima.
- Zašto na vratima?
- Pa zato, što se pozorište može zatvoriti. Zidove mogu
porušiti. A vrata još uvek mogu odneti...

*
Spivakova su dugo vređali kao Jevrejina. Divna porodica ga nije
spasavala od antisemtizma. Nisu mu dali zvanje. Teško su ga
puštali na turneje. Priređivali su mu svakojake neprijatnosti.
Napokon, Spivakov je dobio odlazak na gostovanje u Ameriku.
Doleteo je u Njujork. Došao u Karnegi Hal. Kod ulaza su se nalazili
momci iz Lige za zaštitu Jevreja. Nad njihovim glavama nadnosio
se transparent: „Agentu KGB-a – gubi se odavde!“

I još:

„Svi u borbu za prava sovjetskih Jevreja!“

Počeo je koncert. Na muzičara poleteše limenke s bojom. Košulja
mu je bila u purpurnim flekama. Spivakov je odvažno svirao do
kraja. Noću je telefonirao Salamonu Volkovu. Volkov mu veli:

- Možda će ti posle svega ovoga dati zvanje „zaslužnog

umetnika“?
Spivakov je odgovorio:
- Neka mi daju barem zvanje „zaslužnog majstora sporta“.

Dirigent Kondrašin je ponekad imao trvenja sa državom. Jedanput

ga nisu pustili u inostranstvo. Motivisali su to time da Kondrašin
ima bolesno srce. Kondrašin je inzistirao, išao po instancama.
Obratio se zameniku ministra. Kuharski mu veli:
- Imate bolesno srce.
- Ne mari – odgovara Kondrašin – tamo su dobri doktori.
- A ako se ipak nešto desi? Znate li koliko će sve to da košta?
- Šta će da košta?
- Transport.
- Transport čega?
- Vašeg leša...

Dirigent Kondrašin zavoleo mladu Holanđanku, ostao je na

Zapadu. Kao muzičar doživeo je pravi preporod. Imao je velikog
uspeha. Bio je srećan čovek. Umro je 1981. godine od srčanog
udara. Sahranjen je nedaleko od Amsterdama. Njegova je prva
sovjetska žena kazivala poznanicima u Moskvi:
 - Da je bio pametniji, sve je moglo da se završi na drugi
način. Počivao bi na Novodevičjem. Svi bi mu zavideli.

Hačaturjan doputovao na Kubu. Susreo se sa Hemingvejem.

Trebali su nekako da se sporazumevaju. Hačaturjan je nešto rekao
na engleskom. Hemingvej je upitao.

- Da li vi govorite engleski?
- Pomalo.
- Kao i svi mi – reče Hemingvej.
Posle izvesnog vremena Hemingvejeva žena ga je upitala:

- Kako vam je pošla za rukom engleska artikulacija?

Hačaturjan je odgovorio:

- Imam dosta dobar sluh...

Roman Jakobson je bio razrok. Prikrivajući rukom levo oko, vikao

je poznanicima:

- Gledajte u desno! Zaboravite na levo! Desno mi je glavno! A

levo - ono je tako, danak formalizmu.
Lako je praviti se lud, kad si prethodno utemeljio čitavu filološku
školu!...
- Jakobson je bio veseo čovek. Ali ne previše dobar. O tome
govori slučaj sa Nabokovim.
Nabokov je tražio profesorsko mesto na Harvardu. Svi članovi
naučnog veća bili su - za. Jakobson je jedino bio – protiv. Ali je bio
i predsednik veća. Njegova je reč bila odlučujuća. Posve svega
kolege mu rekoše:

- Treba da Nabokovu ponudimo posao. Ta on je veliki pisac.

- Pa šta? – začudio se Jakobson. – Slon je takođe velika
životinja. Ali mu ne nudimo da stane na čelo katedre za
zoologiju!

U An Arboru se održao skupš ruske kulture. Neposredno pred

smrt organizovao je izdavač Karl Porfer. Pošlo mu je za rukom da
na ovaj skup privuče i Mihaila Barišnjikova. Zajedno sa
Barišnjikovim, rusku kulturu su predstavljala šestorica. Brodski –
poeziju. Sokolov i Aleškovski – prozu. Mirecki – slikarstvo. Ja, ma
kako to bilo uvredljivo – novinarsvtvo.

Dvorana za dve hiljade ljudi je bila prepuna. Gledaoci su

posmatrali Barišnjikova. Svaka njegova reč izazivala je urnebesan
pljesak. Drugi nisu učestvovali u razgovoru. Štaviše. I Brodski se
našao u senci. Odjednom sam začuo kako je Aleškovski šapnuo
Sokolovu:
- Stari, kako je samo naraslo interesovanje za rusku prozu na
Zapadu!
Sokolov je zadovoljno kimnuo.

- Zaista, stari. Zaista....

*
Vioscki je pripovedao.
„Jednom pre opijanja nisam mogao da spavam. Izašao sam na
ulicu. Stojim kraj svetiljke. Prema meni se kreće momčić. Gleda,
kao na ikonu. 'Dajte mi, molim vas, autogram.'

A ja zao kao đavo 'Idi do vraga', velim...

... Nedavno sam bio u Montrealu. Boravio sam u hotelu 'Hilton'. I
pored toga nisam mogao da spavam. Izlazim na balkon da
popušim. Vidim, malo dalje stoji moj omiljeni filmski glumac
Čarls Bronson. Prilazim mu. Govorim na francuskom 'Vi ste moj
omiljeni glumac...' i tako dalje. A ovaj mi kao odgovor 'Get lost...' I
ja sam se odmah setio tog dečaka....“

Završavajući ovu priču, Visocki reče:

- Ipak ima Boga!

Vozio se Aksjonov taksijem po Njujorku. S njim je bio književni

agent. Amerikanac postavlja razna pitanja. Između ostalog i ovo:

- Zbog čega većina ruskih pisaca-emigranata živi u Njujorku?

Baš toga trenutka samo što se nije dogodila nesreća. Šofer u
ljutnji reče na ruskom:“ Jebem ti mater!...“
Vasja veli agentu: „Da li si razumeo?“

*
Njujork.

Navraćam u Marjonovljevu knjižaricu. Tražim da pogledaju imaju

li knjige Dovlatova i Ufljanda. Nagluvi vlasnik s ljupkim osmehom
izvlači roman Aldanova i Tinjanovljev Kjuhlju.

Aleksandra Glezer:

- Gospodo, kako vas nije stid? Borim se protiv totalitarizma,

a vi me podsećate na dugove!

Neobično, čak su i šibice dobre i loše.

U London se uputila delegacija sovjetskih filmskih radnika. Među

njima je bio i režiser dokumentaraca Usipkin. Drugog dana on
iščezne. Njegove kolege počeše da ga traže. Obratili su se policiji.
Rekoše im:

Ruski gospodin traži politički azil. Kolege poželeše da se sretnu s

beguncem. On je bio između dva policajca.

- Volođa – rekoše kolege – šta si to uradio? Pa ti imaš

porodicu, posao, ugovore.
- Izabrao sam slobodu – izjavi Usipkin.
Kolege rekoše:

- Sutra odlazimo u Stratford. Ako naumiš, dođi ujutro u devet

do hotela.
- Malo je verovatno – reče Usipkin – izabrao sam slobodu.
Međutim, Usipkin se sutradan pojavio. Ćutke je ušao u autobus.
Dobro, razmišljaju kolege, sada ćemo i mi takođe ćutati. E, a kod
kuće ćemo te naučiti pameti.

Dugo su oni skupa šetali Stratfordom. Zatim odjednom otkriše da

je Usipkin opet nestao. Obratili su se policiji. U policiji im rekoše:
- Ruski gospodin traži politički azil.
Susreli su se beguncem. Usipkin je bio između dva policajca. Što
to radiš, Volođa? – povikaše kolege.

- Razmislio sam i izabrao slobodu – odgovori Usipkin.

*
Pre dvadeset i pet godina spasao sam utopljenika. Junaštvo mi je
bilo tako nesvojstveno da sam čak zapamtio njegovo prezime –
Sepen. Estonac Paul Sepen.

Dogodilo se to na Crnom moru. Tada smo boravili u

univerzitetskom sportskom logru. Ako se ne varam, malo
zapadnije od Sudaka. I eto, mi smo se kupali. I taj Sepen počeo je
da tone. I ja ga izvukoh na obalu.

Trener mi priđe i veli:

O tebi ću, Dovlatove, govoriti na večerašnjoj prozivci. Sećam se,
obradovao sam se. Tada mi se dopala devojka koja se zvala Ljuda,
gimnastičarka. A nije bilo povoda da s njom započnem razgovor. A
bez razloga tih godina nisam umeo da progovorim sa ženama. I
odjednom takva sreća. Stojimo mi na večernjoj prozivci. – šest
stotina ljudi, odnosno čitavi logor. Trener govori:

- Dovlatov, korak napred!

Ja izlazim. Svi me posmatraju. I Ljuda među njima. Trener veli:

- Evo. Obratite pažnju! Pogledajte tog čoveka. Pliva kao

pegla, a druga je spasao.

Odn je govorio.

- Beli stihovi? To je kao da igraš tenis bez mreže.

Razgovarao jednom Odn s Jankovskim, doktorom i književnikom.

Jankovski reče.

- Napuštam posao u klinici. Posle legalizacije abortusa

nemam tamo šta da tražim. Ja sam dosledni protivnik
abortusa. Ne mogu da radim na klinici gde vrše ubistva.
Onda skrušeno reče:
- I could. (Ja bih mogao.)

Paramanov je govorio o muzikologu Štejnu:

- Evo gledaj. Genijalnost je, moglo bi se pomisliti, takva

važna stvar, a ne prepoznaje se odmah. A glupost iz čoveka
prosto izbija.

Aleksej Losev doputovao u Dartmut. Počeo je da predaje na

univerzitetu. Ovdašnji Rusi poželeli su da se sretnu sa njim.
Nagovorili su ga da im održi predavanje. Ali neko od novih
poznanika je upozorio Loseva.

- Ovde je jedan antisemit iz prve emigracije. On je neumeren

i prilično grub čovek. Nastojte da mu ne date povoda za
prostaštvo. Ne usredsređujte se sasvim na jevrejske teme.
Počelo je predavanje. Losev je govorio o Americi. O slobodi. O
svojim američkim utiscima. O Jevrejima – ni reč. Na kraju reče:

- Žena i ja smo kupili kuću. Najpre je u toj kući bilo nekako

neudobno. I odjednom je na tom području počeo da se
pojavljuje zečić. Uskakao je na doksat. Trčao ispod prozora.
Uzimao za njega ostavljenu šargarepu...
Iznenada iz poslednjeg reda dopro je glas zvučan od sarkazma:

- Šta je bilo potom s tim zečićem? Svakako ste ga ustrelili i

pojeli!?

Kada se Novi Amerikanac konačno pretvorio u jevrejske novine, u

njima je bilo zabranjeno spominjati svinjetinu. Čak i kada se to
ticalo tema iz poljoprivrede i ekonomije. Preporučivalo se
nadomeštati je faširanom štukom.

Dogodilo se to u listu Novi Amerikanac. Rubin i Meter bili su u

strašnoj zavadi. Rubin je optuživao Metera za profesionalnu
nesposobnost. (Ne bez razloga.) Pokušavao sam da budem
mirotvorac.

Sugerisao sam Rubinu.

- Ženja! Neophodan je kompromis. Odnosno sistem
uzajamnih ustupaka radi opšte stvari.
Rubin je odgovoiro:

- Znam ja šta je to kompromis. Moj kompromis je ovakav. Da

Meter na kolenima dopuzi iz Džersi sitija. Da opere pod
redakcije. Da iznese smeće. Da otrči po kafu. U tom slučaju
ću mu možda i oprostiti.

*
Meter je nazivao Orlova.

„Gomila od jednog čoveka.“

Bori Meter u kući ima čitavu garnituru elektronskih uređaja. Očito

mu nedostaje još električna stolica.

U Kapetanovoj kćeri sa razumevanjem je opisan Pugačov. To je

isto kao kada bi sada pozitivno prikazali Beriju. Ovo i jeste –
„Milost prema onima koji su pali.“
*

Dogodilo se to pre petnaestak godina. Sudili su nekom Lerneru.

Tom istom Lerneru koji je 69. godine bio istaknuti aktivista
okrutnog obračuna sa Brodskim. Sudili su mu za nešto nečasno. I
evo, saopštena je presuda – četiri godine.
I tada se dogodilo sledeće, u sali je bio prisutan istoričar
umetnosti Gerasimov. To je bio čovek koji je pisao pesme samo o
trenucima apsolutne duševne harmonije. Odnosno, veoma retko.
Čuvši presudu, on je ustao. Koncentrisao se. Zatim je jasno i
glasno povikao:

„Brodski je u Mičigenu,

Lerner je u Magadanu!“

Pre dvadeset i pet godina pojavio se zbornik Galčinskog. Četiri

pesme u njemu preveo je Josif Brodski.
S mukom sam nabavio tu knjižicu. Susreo sam Brodskog. Zamolio
ga za autogram. Josif je izvadio penkalo i zamislio se. Potom je
bez naprezanaja napisao improvizaciju:

„Dvesta osam poljskih vrstica

Seržu daruje prevodilac.“

Bio sam polaskan. Pred mojim očima je bila stvorena kratka
graciozna pesma. Svraćam uveče do Najmana. Pokazujem mu
knjižicu i posvetu. Najman uzima svoj primerak. Na prvoj stranici
čitam:
„Dvesta osam poljskih vrstica

Tolji daruje prevodilac.“

Isto tako, i Jevgenij Rejn je imao primerak sa posvetom.

„Dvesta osam poljskih vrstica

Ženji daruje prevodilac.“

Svejedno, on je genije.

*
Sećam se, Josif Brodski se izjašnjavao na sledeći način:

- Ironija je silazna metafora.

Začudio sam se.

- Šta znači – silazna metafora?

Objasniću – reče Josif – evo, poslušajte. „Njene oči, kao tirkiz“ – to
je uzlazna metafora. A „njene oči, kao kočnice“ – to je silazna
metafora.

Brodski je podneo tešku operaciju na srcu. Obišao sam ga u

bolnici. Moram da kažem da me Brodski i u normalnim prilikama
potiskuje svojim autoritetom. A ovde sam se sasvim smeo.
Leži Josif – bled, jedva živ. Sa svih strana aparature, kablovi i
brojčanici. I evo, izgovorio sam nešto neumesno:

- Vi ovde bez veze bolujete. A Jevtušenko, međutim, istupa

protiv kolhoza...
Zaista, nešto slično se dogodilo. Govor Jevtušenka na moskovskom
književnom kongresu bio je prilično odlučan. To sam i rekao:

- Jevtušenko je istupao protiv kolhoza...

Brodski je s mukom odgovorio:
- Ako je on protiv, ja sam za...

Razlika između Kušnera i Brodskog, razlika je između potištenosti

i tuge, strave i užasa. Potištenost i strava – reakcija su na vreme.
Tuga i užas – reakcija su na večnost. Potištenost i strava okrenuti
su dole. Tuga i užas – prema nebu.

Josif Brodski mi je govorio:

- Samo krojači imaju stila.

Za Brodskog je Jevtušenko – čovek druge profesije.

Razume se, na Zapadu se ushićuju Brodskim. Razume se,

Jevtušenko pobuđuje nezadovoljstvo, a Brodski – zavist i ljubav.
Međutim, nezadovoljstvo Jevtušenkom daleko je veće po opsegu
nego ushićenje Brodskim. Možda je stvar u tome što su negativne
emocije načelno jače?...
*

Kada je Gorbačovljeva jugovina dobila dosta otvorene oblike,

Brodski reče:

- Da li znate, u čemu je ovde opasnost? Opasnost je u tome,

što Rejn može da razmišlja o tome da se oženi Italijankom.

*
Brodski je govorio da voli metafiziku i spletke. I dodavao je:

- Što je u principu jedno te isto.

*
Lekari zabranili Brodskom da puši. To ga je jako mučilo. Govorio
je.

- Popiti ujutro šolju kafe i ne zapaliti. Tad se i nemaš zašto

buditi!

*
Šmakov je govorio o Brodskom:

- Ne samo što je genije. On je još i veoma nadaren čovek.

- Nadaren? Za šta, na primer?
- Pa za sve. Za jezike, za vožnju automobila, za sport.

*
Josif Brodski voli da ponavlja:
 - Život je kratak i bedan. Da li si primetio čime se on uvek
završava?

*
Brodski mi se obratio s prilično neočekivanom molbom:

- Svratite u svoju biblioteku na radiju „Liberti“. Napravite

kopije sadržaja svih brojeva časopisa Junosć za poslednjih
deset godina. Pošaljite mi ih. Ja ću to pogledati i izabraću
ono što je dobro. A vi ćete mi opet napraviti kopije.
Pošao sam u biblioteku. Uzeo sto dvadeset (120!) brojeva časopis
Junosć. Iskopirao sve sadržaje. Poslao sve to ekspresno Brodskom.

Čekam. Prolazi nedelja. Druga. Zovem ga:

- Moj paket ste primili?
- Ah da, primio sam ga.
- Pa, ima li tu ičeg zanimljivog?
- Ničeg.

Josif Brodski (na knjizi pesama koju je poklonio Mihailu

Barišnjikovu):
„Neka sam – aed, a on samo – goj,

I profil ima drugi potpuno,

A ipak ja ne učinim rukom

To, što on može učinit' – nogom!“
*

O Brodskom:

„Nije on prvi. On je, nažalost, jedini.“

*
Brodski ima moju simpatičnu karikaturu. Po mome mišljenju,
prekrasan crtež. Pokazao sam ga svom uredniku – Amerikancu. On
reče:

- Imaš drugačiji nos.

- Znači, treba - velim – da izvršim plastičnu operaciju.

*
Sećam se, s mukom sam nabavio knjigu Brodskog iz 64. godine.
Platio sam, kao za bibliografsku vrednost, prilično velik iznos. Ako
ne grešim, pedeset dolara. Obavestio sam Brodskog o tome.
Čujem:

- Ali ja nemam tu zbirku.

Velim:

- Hoćete li da vam je poklonim?

Josif se začudio:
- Šta ću da radim s njom? Da je čitam?

Pričali smo u jednom emigrantskom društvu o našoj deci. Neko

reče.
 - Naša deca će postati Amerikanci. Ne čitaju ruski. To je
strašno. Ne čitaju Dostojevskog. Kako mogu da žive bez
Dostojevskog?
I svi povikaše.

- Kako mogu da žive bez Dostojevskog?

Na to je slikar Bahčanjan dodao.
- I Puškin je živeo, pa šta?

Bahčanjan:
„Glasnost vapijućeg u pustinji.“

Bahčanjan je predložio naziv humorističke rubrike u novinama:

„Arhipelag Gud lak!“

Vodio se razgovore o holivudskim standardima. Vagrič Bahčanjan

smirivao je Igorja Genisa:

- Pa šta se nerviraš? Imaš dobru žensku visinu...

*
Bahčanjan je došao u radio „Liberti“. Tada su još radili uređaji za
ometanje radio signala. Bahčanjan je predložio:

- Sve ovo može da se radi unapred. Da se odmah na traku

 snimi tekst i šum. Zamislite samo, koliko bi se para
uštedelo!

*
Bahčanjan je govorio, saznavši da sam na dijeti:

- Dovlatov slabi, ne štedeći život svoj.

Vladimir Jakovljev je jedan od najtalentovanijih moskovskih

slikara. Bahčanjan tvrdi da je najtalentovaniji. Uzgred rečeno,
izvesno vreme Bahčanjan je smatrao Jakovljeva aspolutno
zdravim. Jedanput mu Bahčanjan reče:

- Dajte da zapišem broj vašeg telefona.

- Zapišite. Jedan, dva, tri...
- Dalje.
- Četiri, pet, šest, sedam, osam, devet...
I Jakovljev je izbrojao do pedeset.
- Dosta – prekinuo ga je Bahčanjan – javiću vam se.

Jednom sam upitao Bahčanjana:

- Da li sti Jermenin?
- Jermenin.
- Sto posto?
- Štaviše, sto pedeset.
- Kako to?
 - Imao sam čak i maćehu Jermenku...

Vajl i Genis vozili se sabvejem. Prolazili su kroz opasni, strašni

Harlem. Obojica su bila jako pijana. Na podu se nalazila boca
viskija. Genis je pušio.
Vajl se osvrnuo i veli:

- Saška, obrati pažnju. Ovde smo strašniji od svih!

*
Genis je napisao radio-emisiju za „Liberti“. Tamo je bilo mnoštvo
naučnih reči kao „aluzija“, „cenzura“, „konsekventan“...

Urednik reče Genisu:

- Ovakve emisije i nije obavezno ometati. U svakom slučjau,

njih razumeju samo docenti sa „Lomonosova“.

Jednom su Sašu Genisa prevarili u knjigovodstvu njujorškog lista

na ruskom jeziku. Za petnaest dolara. Genis je otišao da razjasni
nesporazum. Obratio se glavnom uredniku. Ovaj prekorno reče:

- Pa šta su za vas petnaest dolara? A za našu korporaciju to

su velike pare.
Genis se, šokiran, izvinio.

*
Tajanstveni religiozni javni radnik Lemkus je govoro.

- Sergej, vi se stalno šegačite sa mnom. Ismejavate moju

religioznu i javnu delatnost. A evo, nepoznati ljudi mi
potpuno veruju.

Tajanstveni religiozni javni radnik Lemkus je bio pisac. Jednom je

napisao:

„Rumeni jutarnji suton ličio je na grudi šiparice.“

Velim mu.

- Griša, urazumite se. Kakav je to suton ujutro?!

- Zar je to važno?- odgovorio je Lemkus.

*
Kod istog Lemkusa, u jednoj belešci je rečeno:

„Kako je divno govorio Isus Hrist: Ljubi bližnjega svog!“

Pohvalio je talentovanog autora.

Čuveni režiser postavio predstavu u Njujorku. Ako ne grešim,

„Sirana de Beržeraka“. Jako se ponosio svojim dostignućem.
Upitao sam Izju Šapiroa:
- Da li si vidio ovu predstavu? Da li je bilo mnogo sveta?
Izja je odgovorio:
 - Iz početka je bilo malo. Kako smo došli žena i ja, bilo je
dvoje više.

*
Izja Šapiro je često putovao službeno po Americi. Našavši se u
nepoznatom gradu, najpre bi tražio telefonski imenik.
Obaveštavao se koliko ljudi sa prezimenom Šapiro živi u tom
gradu. Kada je bilo mnogo takvih, Izji se grad dopadao. Kada je
takvih bilo malo, Izju je obuzimao nemir. U jednom teksaškom
gradiću, predstavljajući se vlasniku firme, Izja Šapiro reče:

- Ja sam – Izrael Šapiro!

- Šta vam to znači? – začudio se vlasnik.

Braću Šapiro pozvali na večeru starozavetni jermenski susedi. Sve

je bilo veoma ceremonijalno. Razgovori su se u najvećoj meri
doticali veličine jermenske nacije. Dramatične istorije jermenskog
naroda. Napokon domaćica upita:

- Da li želite po šoljicu kafe?

Solomon Šapiro, želeći da bude profinjen, precizirao je:
- Turske?
Domaćinima se izdužiše lica.

*
Za moju ženu, koja se bakćala u kuhinji, Izja Šapiro reče „Ipak se
okreće!...“
*

Njujork. Prodavnica zapadnonemačkih kuhinjskih i svakidašnjih

uređaja. Prodavačica s upadljivim nemačkim acentom veli mom
prijatelju Izji Šapirou:

- Preporučujem vam one „ges ovens“ (gasne peći). U

Minhenu se prpizvode odlične gasne peći.
- Znam, čuo sam – s tužnim osmejkom odgovori Izja Šapiro.

*
Jedna poznanica otputovala u daču do Voznesenskih. Bilo je to
sredinom zime. Zoja, žena Voznesenkog, dočekala ju je veoma
srdačno. Domaćin se nije pojavljivao:

-Gde je Andrej?
-Sedi u špajzu. S bundom na golom telu.
-Šta mu bi odjednom?
-Iz špajza ima dobar pogled na put. A kod nas treba da dođu
zapadni novinari. I Andrjuša je rešio: kada se pojavi
automobil – baciće bundu u stranu! Istrčaće u zadnje
dvorište i posipaće se snegom. Novinari će ugledati – ruski
medved kupa se u snegu. Živopisno i upečatljivo. Andrjuša
će ih primetiti, smešće se. Zatim će, pokrivajući sramotu,
pobeći. A članci će u zapadnim novinama počinjati ovako:
„Genijalnog ruskog pesnika zatekli smo kako se kupa u snegu...“

Možda će ga čak i fotografisati. Zamisli – trči Andrjuša s golom

guzicom, a unaokolo ruski sneg.
*

Neko američko književno društvo pozvalo Andreja Voznesenskog.

Ovaj je čitao pesme. Zatim govorio o perestrojci. Predupređujući
čini se svaku pesmu, ukazivao je:

„Ovde se spominje moj prijatelj Alen Ginzber, koji je prisutan u

ovoj Sali.“

Ili:
„Ovde se spominje Artur Miler, koji je ovde prisutan.“

Ili

„Ovde se spominje Norman Majler, koji se nalazi u poslednjim

redovima!“
Prestalo je čitanje pesama. Počeo je ozbiljan politički razgovor.
Voznesenski je predložio: pitajte. Postavljajte pitanja. Svi ćutre.
Ne postavlju pitanja. Ovaj opet predlaže: postavljajte pitanja.
Tišina. Napokon, podiže se bledi američki mladić. Voznesenski se
pripravan okreće:

- Molim vas. Postavljajte bilo kakva, najoštrija pitanja.

Odgovoriću vam pošteno, smelo i potanko.
Mladić je popravio naočari i tiho upitao:

- Oprostite, a gde zapravo sedi Norman Majler?

Doputovao Vojnovič iz Nemačke. Smestio se u hotelu na Brodveju.

Ustrebalo mu je da nešto kopira. Žena i on svratiše u kopirnicu.
Pružili su kopiristi nekoliko stranica. Ovaj pita:

- Van of ič? (Svaku po jednom?)

Vojnovič govori ženi:
- Irka, da li si čula? Pitao je „Vojnovič?“ on me je prepoznao!
Zamisli! To je popularnost!

*
Mladi Andrej Sedih upotrebio je u novinskom izveštaju ovakvu
konstrukciju:

„Iz crkve iznesoše ogroman PORTRET bogorodice...“

Prilikom susreta Anderj Sedih se interesovao:

- Recite, kako je vaša žena? Uvek je tako bleda. Svi se zbog

nje toliko nerviramo. Kako je?
Odgovorio sam:

- Otkako ste joj dali otkaz, živi normalno.

U novinama na ruskom jeziku:

„Na jugu Francuske razbio se putnički avion. NA SREĆU, od tri
stotine ljudi, koji su leteli tom rutom, poginulo je samo dvanaest!“
*

Naslov u istim novinama:

„Psi obustavili rad.“

*
Reklama u istim novinama:

„Za male pare imaćete najbolje. Abortus, antibebi pilule,

utvrđivanje vanmaterične trudnoće!“

Čuveni umetnik Boris Sičkin boravio u ruskom hotelu „Pajn“

pokraj Montisela. Jednom smo se sreli na obali jezera. Rekoh:

- Žena i ja želeli bismo da navratimo do vas.

- Odlično. Kada?
- Danas uveče. Samo, kako da vas nađemo?
- Šta znači to – kako da me nađete? U čemu je problem?
- Pa hotel je – velim – velik.
Sičkin se još više iznenadio:
- Ovo je kao da dođeš u Mauzolej i upitaš: „Gde se ovde
nalazi Vladimir Iljič Lenjin?“

Sičkin izvukao deblji kraj u automobilskoj nesreći. Našao se u

bolnici. Tamo ga je doveo sin Emil. I evo, oni stadoše da se
opraštaju. Emil se sagnuo da poljubi oca. Borja je osetio lak zadah
alkohola. Reče:

- Emile, pio si. Sekiram se kada piješ.

Sin poče da se opravdava:
- Tta, popio sam samo jednu čašu šampanjca.
Borja upita tihim glasom:

- A šta si slavio, sine?

*
Pre tridesetak godina Jevtušenko doputovao u Ameriku. Smestio
se u hotel. Sedi on jednom u holu, nekog čeka. Vidi, prema
vratima se uputio veoma poznat starac: brada, izgužvane
pantalone, vojnička košulja.

Nekoliko trenutaka Jevtušenko je bio u šoku. Zatim je shvatio da

je to Hemingvej. Jurnuo je za njim. No Hemingvej je uspeo da
sedne u taksi koji ga je čekao.

Kakva šeteta – reče Jevtušenko vrataru – pa to je bio Hemnigvej! A

ja ga nisam odmah prepoznao!

Vratar je delikatno odgovorio:

- Ne sekirajte se! Mister Hemingvej takođe nije prepoznao

vas.
*

Pričaju da se na nekom skupu, pred odlazak u inostranstvo,

Jevtušenko revoltirao:
- Pitaće me o delu Bukovskog. Opet ću ispaštati zbog drugih?
Opet ću jesti govna?!
Juna Moric ga posavetova iz dvorane:

- Jednom bar u životu stupi u štrajk glađu...

Juna Moric u Gruziji. Naručuje čašu vina. U čaši su muve. Juna se

žali trgovcu Gruzijcu. Ovaj uskliknu:

- Gde ima muva – ima i života!

Aleškovski je pripovedao.

- Emigrant Falkovič izneo iz Rusije veliku količinu suvenira.

A eto, nije poneo obično posuđe. Na kraju krajeva, porodica
Falkovič je dugo jela pileći buljon iz skupocenih palehskih
kutija.

Tomas Venclova pogađa se o svom univerzitetskom predavanju:

- Imam tri različita predavanja. Za jedno naplaćujem tri
stotine dolara. Za drugo – dve stotine i pedeset. Za treće –
sto. Ali to, treće, vam ne preporučujem.

U Njujorku gostovao pesnik Sosnora. Koliko se sećam, ja sam mu,

kritikujući Ameriku, rekao:
 - Ovde je puno hrane, odeće, zabave i – nema šta da misliš.
- Sosnora je odgovorio:
- A u Rusiji, obratno, sve sama razmišljanja. O hrani, odeći i
zabavi.

Našao sam se u bolnici. Dijagnoza – ciroza jetre. Istina, početni

stadijum. Mada izgleda kao da je i konačni. Posle toga moji
drugovi u pijančenju na radiju „Liberti“ zapevaše:
„Ciroza-vojvoda s patrolom

Obilazi posede svoje...“

Scena u bolnici. Vode me na terapiju. Na grudima mi leži knjiga

Dostojevskog. Samo što mi ju je donela Nina Alovert. Lekar
Amerikanac me pita:
-
Kakvs je to knjiga?
-
Dostojevski.
-
Idiot?
-
Ne. Mladić.
-
Takav je običaj? – zanima se lekar.
-
Da - velim takav je običaj. Ruski pisci umiru sa knjigom
Dostojevskog na grudima.
Amerikanac pita:

- Nou Bajbl? (Nije Bilbilja?)

- Ne – velim – baš knjiga Dostojevskog.
Amerikanac me je zainteresovano pogledao.

Kada se ispostavio da moj tumor nije maligni, Lena reče: „Rak ide
unazad...“

Izašao sam iz bolnice. Kao da sam ozdravio. No lekari su mi

zabranili da pijem i pušim. Takođe su mi usrdno preporučivali da
se ograničavam u hrani. Požalio sam se na sve to jednom
poznaniku. Na kraju velim:
- Što mi još preostaje u životu? Samo da čitam knjige?!
Poznanik odgovara:

- Pa i to, dok je vid dobar...

Volkov je započeo kao violinista. Štaviše, predvodio je gudački

kvartet. Jednom se obratio Udruženju pisaca:

- Želeli bismo da nastupamo pred Ahmatovom. Kako da to

uradimo?
Činovnici su se iznenadili:

- Zbog čega baš Ahmatova? Postoj i cenjeniji pisci –

Mirošničenko, Sajanov, Ketlinska...
Volkov je rešio da deluje samostalno. Otputovao je s drugovima do
Ahmatove na daču. Izveo je novi Šostakovičev kvartet. Ahmatova
je saslušala do kraja i rekla:

- Plašila sam se samo da će se ovo jednom završiti

Prošlo je nekoliko meseci. Ahmatova je otišla na Zapad. Dobila
doktorat u Engleskoj. Sretala se s mesnom inteligencijom. Englezi
su joj postavljali razna pitanja: iz književnosti, slikarstva,
muzike...

Ahmatova reče:

Nedavno samn slušala uzbudljivo Šostakovičevo delo. Kod mene

na daču specijalno je došao instrumentalni sastav. Englezi se
zaprepastiše:

- Je li moguće da u SSSR-u toliko uvažavajui pisce?

Ahmatova je razmislila i veli:
- Uglavnom, da...

Miša Jup reče izdavaču Poljaku:

- Imam nepoznatu fotografiju Ahmatove.

Poljak se uzbudio:

- Kakva je to fotografija?
- Rekao sam – fotografija Ahmatove.
- Iz koje godine?
- Šta – iz koje godine?
- Iz koje je godine fotografija?
- Pa iz sedamdeser i četvrte. Možda, sedamdeset šeste. Ne
 sećam se.
- Ona je mnogo pre toga umrla.
- Pa šta? – upita Jup.
- I šta je prikazano na fotografiji?
- Tamo sma prikazan ja – reče Jup – tamo sam prikazan ja na
grobu Ahmatove.

Miša Jup govorio svom prijatelju:

- Prilično često mi dolaze za neke priloge. Ali imam izlaz. U

tim slučajevima prelazim na loš engleski.
Prijatelj primeti:

- Onda se ne trudi.

Griša Poljak bio u gostima. Prilično mnogo je jeo. Neka žena stade
da mu govori:

- Kako vas nije sram! Debeli ste! Trebalo bi da prekinete da

jedete masno, pecivo i slatkiše. Naročito slatkiše.
Griša odgovori:
- Ja, u principu., slatkiše ne jedem. Samo uz čaj.

*
Počeše nam često dolaziti sovjetski gosti. Ponekad i ne baš bliski
poznanici. Među njima i nesimpatični. Sve to mi počelo dodijavati.
Mama me bodro posavetova:
 - Objasni im – majka ti je na samrti.
Lena prigovori:

- U tom slučaju dolaziće još više – da se oproste.

U Lenjingrad doputovala delegacija američkih kongresmena.

Dočekao ih je prvi sekretar Lenjingradskog pokrajinskog odbora.
Odmah je započeo razgovor. Jedan od kongresmena se između
ostalog zainteresovao:

- Kakvi su pokazatelji smrtnosti u Lenjingradu?

Tolstikov je ubeđeno i kratko odgovorio:
- U Lenjingradu nema smrtnosti!
*

Najkraća priča:

„Vitka žena kesetnjaste kose u „Gučijevoj“ bluzi saopštila je

punašnoj plavuši u „Lord-Tejlorovoj“ bluzi:
- Nađka, kučko jedna!“

Svratila do naše majke prijateljica. Počela je da se žali na

Ameriku. Amerikanci su, tobože, ravnodušni, bezdušni,
neljubazni, glupi... Majka joj veli:
- Ali kod tebe je sve u redu. Sita si, obučena, manje-više
zdrava. Čak si i engleski naučila.
A gošća odgovara:
 - Šta ću! S kim si...

*
Zbilo se to u gruzijskoj gostionici. Mladoj konobarici preminuo
deda. Vlasnik ju je pustio na sahranu. Konobarice nema sat, dva,
tri. Vlasnik gostionice se nerverira – kuda je, veli, nestala? Nema,
razumeš, ko da radi...

Napokon, konobarica se vratila. Vlasnik joj srdito govori:

- Gde si se izgubila?
- Gogi, pa ti znaš da sam bila na sahrani. To je čitav ritual, i
za sve treba vremena.
Vlasnik se još više rasrdi.
- Šta, zar ja da ne znam šta je sahrana?! Dođeš, pozdraviš se
i odeš!

*
Naučila moja žena da vozi automobil. Stekla je minimum
tehničkoga znanja. Usvojla je izvestan broj termina. A naročito joj
se dopao termin „wheel alignment“ (poravnanje točkova,
centiranje). S uživanjem je izgovarala:

- Trebali bi uraditi vil elajment... Vil elajment – to je glavna

stvar...
Jednom smo se prisećali nekog čoveka. Rekoh:

- Ima mrenu na oku.

Moja žena prigovori:
 - Nije to mrena. To je nešto drugo. Ukratko, treba mu uraditi
vil elajment.

Bahčanjan mi je saopštio novost:

- Limonov je presekao vene električnim aparatom za
brijanje.

U književnosti složeno je shvatljivije od jednostavnog.

Bili Sermani u Puškinovom pozorištu. Prikazivali su „Trk“ sa

Čerkasovim. Ruf Aleksandrovna je to silno preživljavala. Naročito
ju je potresao Čerkasov u ulozi generala Hludova. Govorila je
mužu:
- Šta će biti s njim? Šta će biti s njim?
Ilja Zaharovič je odgovorio:

- A šta će biti? Daće mu sledeću Staljinovu nagradu.

*
Tomaševski i Serman šetali Krimom. Tomaševski je pripovedao:

„Tridesetih godina ovde je bila aleja kiparisa. Došao je Staljin.

Počeo da boravi u dači. Obezbeđenje je presudilo da se iza kiparisa
mogu sakriti diverzanti. Posekoše kiparisovu aleju. Počeli su da
sade stabla eukaliptusa. Nažalost, nisu se primila...“

- I šta je na kraju bilo?

Tomaševski odgovori:
- Počeše da sade agronome...

Aksjonova zaboleše bubrezi. Saša Peruanski je pripovedao:

- Rešio sam da telefoniram Vasji. Javila se Maja. Počeo sam

veoma pažljivo: „Da li se Vasja još javlja na telefon?“
Javio se Vasja. Velim mu: „ne kloni duhom, stari. I ja sam imao
rak bubrega. Doktor mi je rekao da neću živeti ni godinu dana. Na
kraju krajeva, izvadili su mi bubreg. Postao sam impotentan. Ali
proživeo sam već četiri godine...“

Peruanski je završio:

- Vasja je tako živnuo!

Sovjetski kompozitor Pokras imao rođaka – američkog

kompozitora Tjomkina. Pokras je komponovao kavaljerske
marševe. Tjomkin – muziku za holivudske filmove. Poznato je da
je Staljin jako voleo film. I eto, bio jednom kremaljski prijem. I
Staljin se obratio Dimitriju Pokrasu:

- Da li je istina da je vaš brat u inostranstvu?

Pokras se preplašio ali je pošteno odgovorio:
- Istina je.
 - On li je to komponovao pesmice za „Tri mušketira“.
- On je.
- Dakle, ovo je njegova pesma – „var – var – var – var –
vara...“?
- Njegova je.
Staljin se promislio i veli.

- Bolje bi on živeo ovde. A vi – tamo.

*
Merkantilizam je maskirana nesposobnost. Ja, tobože, pišem zbog
para, tezgarim, i tako dalje. U stvarnosti zarada od tezgarenja ne
postoji. Postoji, avaj, samo naša stvaralačka nemoć.

*
Jedan emigrant izneo iz Sovjetskoga Saveza peopo nemile tašte.
Objasnio je to svojim principijelnim antiboljševizmom. Upravo
tako se i izrazio:

- Da ne bi pripala boljševicima!
*
Sve zanima, što će biti tamo, posle smrti?

Posle smrti počinje – istorija.