Signalna transdukcija

Prelaz sa jednoćelijskih organizama na višećelijske doneo je sa sobom potrebu da se koordinišu brojni

procesi. Ćelije više nisu bile samodovoljne, svaka ćelija je dobila sopstvenu specifičnu ulogu, što im je
omogućilo da sa većom efikasnošću obavljaju te iste uloge, ali ih je istovremeno učinilo međuzavisnim.
Potrebe pojedinačnih ćelija variraju u zavisnosti od tipa ćelije i stadijuma razvića. Višećelijski organizmi
su morali da razviju kompleksne sisteme kontrole da bi mogli da regulišu različite procese koji se
odvijaju u različitim ćelijama u različito vreme. Evolucija višećelijskih organizama je zahtevala
razviće mehanizama koji bi čvrsto koordinisali aktivnost ćelija. Komunikacija između ćelija je
osnova svih bioloških procesa, od indukcije razvića embriona do integracije fizioloških odgovora
prilikom promena u spoljašnjoj sredini.

Inicijalno, nervno i endokrino tkivo su smatrana za jedine velike signalne sisteme, međutim, kako je raslo
naše znanje o ćelijskoj i molekularnoj fiziologiji, postalo je očigledno da sve ćelije mogu da primaju i
obrade informacije. Spoljašnji signali kao što su jedinjenja koja oslikavaju metabolički status, joni,
hormoni, faktori rasta, neurotransmiteri, svi mogu služiti kao hemijski glasnici koji povezuju susedne ili
udaljene ćelije. Čak i spoljašnji sinali koji nisu hemijske supstance po svojoj prirodi (kao što je svetlost
npr.) mogu biti transdukovani kao hemijski glasnici. Većina hemijskih glasnika interaguje sa specifičnim
receptorima na površini ćelija i pokreće kaskadu sekundarnih događaja, uključujući i mobilizaciju
difuznih unutarćelijskih sistema sekundarnih glasnika koji posreduju u ćelijskom odgovoru na stimulus.
Međutim, hidrofobni glasnici, kao što su steroidni hormoni i neki vitamini, mogu da prođu kroz plazma
membranu i da interaguju sa citoplazmatičnim ili nukleusnim receptorima. Očigledno je da ćelija koristi
brojne različite, često preklapajuće intracelularne signalne puteve puteve da bi se osigurala da je ćelijski
odgovor na stimulus čvrsto regulisan.

Ćelije mogu da komuniciraju direktnim kontaktom ili preko hemijskih glasnika.

Direktna komunikacija susednih ćelija

a) Pukotinaste veze
Susedne ćelije mogu biti električni i metabolički kuplovane preko pukotinastih veza koje se formiranju
između suprotnih membrana. Ovi kanali ispunjeni vodom omogućavaju prolaz neorganskih jona i malih
molekula, kao što su Ca2+ i 3’,5’–ciklični adenozin monofosfat (cAMP), iz citoplazme jedne ćelije u
citoplazmu druge. Sisarske pukotinaste veze dozvoljavaju prolaz molekulima koji su manji od ~1200 Da,
ali ograničavaju kretanje molekula koji su veći od ~2000 Da. Pukotinaste veze predstavljaju i puteve
prenosa električne struje imeđu spojenih ćelija (u srčanim i glatkim mišićima imaju ključnu ulogu u
prenosu električnih signala). Pukotinasta veza se sastoji od dva polu-kanala (koneksona) koji se nalaze
jedan nasuprot drugom u susednim ćelijama. Koneksoni se sastoje od 6 molekula koneksina, postavljenih
tako da obrazuju cev. Permeabilnost pukotinastih veza može biti brzo regulisana promenama u
koncentraciji Ca2+, cAMP-a i H+ jona u citolpazmi, kao i naponom ćelijske membrane ili potencijalom
ćelijske membrane. Ovaj tip modulacije je fiziološki bitan za komunikaciju između ćelija. Na primer, ako je
1
ćelijska membrana oštećena, Ca2+ se pasivno ubacuje u ćeliju i njegov nivo u citoplazmi postaje toksičan.
Povišena koncentracija intracelularnog Ca2+ pokreće zatvaranje pukotinastih veza, sprečavajući protok
velike količine Ca2+ u susednu ćeliju.

b) Adherentne veze
Adherentne veze se formiraju kao rezultat Ca2+ zavisnih interakcija ekstracelularnih domena
transmembranskih proteina kadherina. (Setimo se prve lekcije gde smo pričali o kadherinima kao o
integralnim proteinima membrane koji služe kao adhezioni molekuli. Rekli smo da su to glukoproteini sa
jednim transmembranskim segmentom i dugim vanćelijskim domenom koji vezuje Ca 2+.) Grupisanje
kadherina na mestu interakcija sa susednom ćelijom uzrokuje sekundarno grupisanje intracelularnih
proteina katenina, koji služe kao mesta za vezivanje aktinskog citoskeleta. Očigledno adherentne veze
omogućavaju održavanje normalne arhitekture ćelija i organizaciju ćelija u tkiva.
Adherentne veze mogu imati značajnu ulogu u signalnoj transdukciji prilikom razviće i remodeliranja

c) Čvrste veze
Slično adherentnim vezama, čvrste veze sadrže transmembranske proteine koji se povozuju sa svojim
duplikatima na susednoj ćeliji, kao i intracelularnim proteinima koji stabilizuju kompleks i imaju i
signalnu ulogu. Transmembranski proteini – klaudini, okludini, vezivni adhezioni molekuli (junctional
adhesion molecules) i njihovi ekstracelularni domeni formiraju difuzionu barijeru čvrste veze.

Komunikacija hemijskim signalima

Prve informacije o putevima signalne transdukcije dobijene su izučavanjem endokrinog sistema. Klasična
definicija hormona kaže da je hormon supstance koja se proizvodi u jednom tkivu ili organu, oslobađa u
krv i zatim prenosi do drugih organa (targeta), gde izaziva specifični odgovor. Ideja o endokrinim
organima bez izvodnih kanala javila se nakon uviđanja da neki organi – kao što je tiroidna, nadbubrežna
žlezda itd. mogu da sintetišu, a zatim i oslobode hemijske glasnike kao odgovor na određena fiziološka
stanja. Međutim, danas znamo da mnoga tkiva, koja se ne svrstavaju u endokrina, mogu da proizvode
hormone. Na primer bubreg proizvodi 1,25-dihidroksivitamin D3, a pljuvačna žlezda proizvodi faktor
rasta neurona.
Sada je priznato da intercelularna komunikacija može da podrazumeva proizvodnju ’hormona’ ili
hemijskog signala, od strane jednog ćelijskog tipa, koji može da deluje na jedan od tri načina:
- endokrino – na udaljena tkiva
- parakrino – na susedne ćelije istog tkiva
- autokrino - na samu ćeliju koja ga je oslobodila
Da bi autokrini i parakrini signali dospeli do svog cilja, difuzija mora biti ograničena. Ova restrikcija se
može postići brzom endocitozom hemijskog signala od strane susednih ćelija, njegovom uništavanjem
ekstracelularnom enzimima ili njegovom imobilazacijom na ekstraćelijskom matriksu. Neuromišićna
sinapsa predstavlja dobar primer za parakrinu signalizaciju. Kada električni stimulus stigne do
sinaptičkog završetka stimuliše oslobađanje granula sa neurotransmiterom – acetilholinom. ACh aktivira
ligand-zavisne jonske kanale na membrani mišićne ćelije. Influks Na+ u mišićnoj ćeliji izaziva
depolarizaciju pokrećući događaje koji će omoguiti propagaciju akcionog potencijala kroz mišićnu ćeliju.

2
ACh signal se przo prekida zahvaljujući acetilholinesterazi koja se nalazi u sinaptičkom jazu. Ovaj enzim
razlaže ACh koji oslobađa neuron.
Već je rečeno da se hemijski glasnici vezuju za specifične receptore na ćelijskoj membrani ili u
samoj ćeliji (zavisno od prirode glasnika) i da to vezivanje pokreće kaskadu događaja koja podrazumeva
angažovanje složene mreže signalnih molekula, a rezultuje aktivacijom specifičnog odgovora ćelije na
stimulus. Četiri tipa hemijskih jedinjenja mogu biti ekstracelularni signalni molekuli:
- amini – kao epinefrin
- peptidi i proteini – kao angiotenzin II i insulin
- steroidi – aldosteron, estrogeni, retinoična kiselina
- drugi mali molekuli – amino kiseline, nukleotidi, joni, NO...

Da bi se molekul ponašao kao signal, mora da se vezuje za receptor. Receptor je protein (ponekad i
lipoprotein) koji na ćelijskoj membrani ili u ćeliji vezuje ligand. U nelkim slučajevima, receptor je jonski
kanal, i vezivanje liganda uzrokuje promenu naponu membrane. Na taj način ćelija može da vrši
transdukciju membrana ne angažujući nikakvu mašineriju, samo zahvaljujući receptoru. U većini
slučajeva, međutim, interakcija receptora i liganda prouzrokuje asocijaciju receptora sa efektorskim
molekulom koji inicira ćelijski odgovor. Efektori mogu biti enzimi, kanali, transportni proteini,
kontraktilni elementi ili transkripciono faktori. Mogućnost ćelije ili tkiva da odgovori na neki signal zavisi
od receptora koje poseduje i od mreže intraćelijskih interakcija koje se pokreću. Receptori mogu biti
podeljeni u 4 kategorije, u zavisnosti od njihovih mehanizama signalne transdukcije:

Ligand-zavisni jonski kanali

Integralni membranski proteini, uključeni su u prenos signala između ćelija koje se mogu električno
ekcitirati. Vezivanjem transmitera kao što je ACh za recepto – koji je samo deo kanala – dolazi do
prolaznog otvaranja kanala, što menja permeabilnost ćelije. (pr. liganda – acetilholin, glutamat)

Receptori kuplovani sa G proteinom

Ovi integralni proteini plazma membrane funkcionišu indirektno – preko intermedijera – da bi aktivirali
ili inaktivirali enzim ili kanal asociran sa membranom. Intermedijer je heterotrimerni protein G. (pr.
liganda – acetilholin, glutamat, noradrenalin)

Katalitički receptori – receptori spregnuti sa enzimom ili sa enzimskom aktivnošću

Kada se aktiviraju ligandom ovi integralni proteini membrane ili aktiviraju enzime ili su sami aktivirani
kao enzimi. (pr. liganda – faktori rasta, insulin)

Unutarćelijski receptori
Ovi proteini lokalizovani ili u citoplazmi ili u jedru su transkripcioni faktori aktivirani ligandom. Ovi
receptori povezuju ekstracelularne signale sa ekspresijom gena. (pr. liganda – mineralokortikoidi,
estrogeni)

3
Transmembranski proteini koji oslobađaju transkripcione faktore
Pored ovih 4 klasa neki drugi transmembranski proteini se ponašaju kao glasnici, iako ne spadaju u
definiciju receptora. Kao odgovor na određene fiziološke promene, oni podležu regulisanoj
intramembranskoj proteolizi, u samoj membrani, oslobađajući citosolne fragmente koji ulaze u jedro i
regulišu gensku ekspresiju. (pr. liganda – jagged 1 i 2)

Događaji u toku signalne transdukcije se obično mogu podeliti u šest koraka:

1. Prepoznavanje signala od strane receptora. Isti signalni molekul ponekad može da se vezuje za
više vrsta receptora. Vezivanje liganda podrazumeva formiranje slabih nekovalentnih veza (tri
tipa) koje su karakteristične za supstrat-enzim reakcije – elektrostatičke, van der Waalsove,
hidrofobne.
2. Prenos (prebacivanje?)ekstracelularnog signala u intercelularni signal ili sekundarni glasnik.
Vezivanje liganda izaziva konformacionu promenu receptora i pokreće aktivnost receptora ili
interakciju receptora sa membranskim ili citoplazmatskim enzimima. Posledica ovih interakcija je
stvaranje sekundarnih glasnika ili aktivacija katalitičke kaskade.
3. Prenos sekundarnog flasnika do odgovarajućeg efektora. Efektori su raznovrsni molekuli –
enzimi, jonski kanali, transkripcioni faktori
4. Modulacija efektora-Ovaj korak često rezultuje aktivacijom protein kinaza ili fofsataza koje
menjaju aktivnost enzima i proteina
5. Odgovor ćelije na inicijalni signal. Ova kolekcija akcija predstavlja zbir i integraciju reakcija većeg
broja signalnih puteva.
6. Terminacija odgovora povratnom spregom na bilo kom ili na svim nivoima signalnog puta

Transmembranski proteini koji oslobađaju transkripcione faktore

Nekoliko integralnih membranskih proteina ne odgovaraju klasičnoj definiciji receptora, ali imaju ključnu
ulogu kao ‘stražari’ za raznovrsne biološke procese, uključujući i diferencijajciju ćelija, metabolizam
lipida, i odgovor ćelije na nesavijene proteine. Kroz proces koji se naziva regulisana intramembranska
proteoliza (RIP), ovo proteini podležu proteolitičkom isecanju u okviru ravni membrane, da bi oslobodili
citosolne fragmente koji ulaze u nukleus i utiču na ekspresiju gena. Ova grupa proteina uključuje SREBP,
Notch, Ire1, APP... Neke osobine ovih proteina su zajedničke. Svi prolaze kroz membranu makar jednom.
SREBP, Notch i APP ne prolaze kroz isecanje intramembranskog segmenta sve dok se ne desi primarno
isecanje koje odstranjuje deo proteina na ekstracelularnoj strani. Iako ima razlika u vezama koje se seku
u sva tri slučaja, cilj isecanja je da se smanji ekstracelularni segment tako da ostane manji od 30 ak.
Sekundarno isecanje oslobađa deo citoplazmičnog domena. Nije zaključeno kako enzimi prepoznaju i
isecaju svoj specifični supstrat unutar lipidnog dvosloja.

SREBP
Najbolje okarakterisan od ovih proteina je SREBP (sterol regulatory element-binding proteins) koji ima
ključnu ulogu u kontroli homeostaze holesterola. SREBP je deo membrane ER, čiji se citoplazmatski
domen koji služi kao transkripcioni faktor osobađa kada je ćelija ostala bez sterola. Translokacija ovog

4
peptida u nukleus rezultuje transkripcionom aktivacijom gena koji su neophodni za biosintezu
holesterola, kao i receptora za LDL granule.

SREBP prekursor (~120 kDa) je ukotvljen u membranu ER preko dva transmembranska heliksa u sredini
proteina. Prekursor formira ukosnicu u membrani, tako da su i N kraj sa funkcijom transkripcionog
regulatora i C kraj koji ima regulatorni domen, okrenuti ka citoplazmi. Dva heliksa su razdvojena petljom
od oko 30 ak koja se nalazi u lumenu ER. Dva odvojena proteolitička isecanja, specifična za mesto su
neophodna da bi se odvojio terminalni amino domen. Ova dva isecanja vrše proteaza S1P i proteaza
S2P (site-1 protease i site-2 protease).
Pored S1P i S2P, regulisano oslobađanje transkripcionog faktora SREBP zahteva i protein SCAP
(cholesterol-sensing protein SREBP cleavage activating protein), koji formira kompleks sa SREBP stupajući
u interakciju sa njegovim terminalnim C-domenom. SCAP može reverzibilno da se veže za još jedan
protein membrane ER - INSIG (insulin-induced gene 1). U prisustvu sterola, koji se vezuju za INSIG i SCAP,
INSIG i SCAP se takođe vezuju jedan za drugi. INSIG uvek ostaje u membrani ER, pa tako i SREBP:SCAP
kompleks ostaje u mebrani. Kada opadne nivo sterola u ćeliji, INSIG i SCAP se ne vezuju. Tada SCAP
podleže konformacionoj promeni koja otkriva deo proteina koji daje signal da ceo protein treba da se
pošalje preko COPII vezikula iz ER u Goldži aparat. Ovim vezikulama SCAP, koji vuče sa sobom SREBP, se
prenosi do GA, gde se obrađuju prethodno pomenutim proteazama. S1P seče petlju koja se nalazi u
lumenu, a S2P transmembranski domen N terminusa. Ova isecanja oslobađaju citosolni transkripcioni
faktor koji ulazi u nukleus i aktivira gene (vezuje se za SRE elemente – Sterol Regulatory Elements) koji
kodiraju enzime neophodne za sintezu holesterola (HMG CoA reduktaza) i nezasićenih masnih kiselina,
kao i fosfolipida i triglicerida.

Notch
Notch proteini su transmembranski proteini na površini ćelije koji služe kao receptori koji posreduju u
važnim ćelijskim funkcijama putem direktnih kontakta između dve ćelije. Interakcija između Notch-a i
njegovih liganda inicira pokretanje signalne kaskade koja upravlja ćelijskom sudbinom – njenom
diferencijacijom, proliferacijom i apoptozom, u brojnim tkivima.

5
Notch receptor je heterodimerni transmembranski protein koga čini veliki ekstracelularni deo NECD
koji je nekovalentno vezan sa intracelularnim domenom NICD ukotvljenim u membrani, koji se sastoji od
kratkog vanćelijskog, transmembranskog i intraćelijskog regiona. NICD domen je taj koji trpi
proteolitičko sečenje. NECD se satoji uglavnom od cisteinskih motiva zvanih EGF-like ponovci, koji
interaguju sa DSL domenima liganada. NICD ima nekoliko domena, dva signala za nuklearnu lokalizaciju i
nekoliko ponovaka ankirina. Ovi raznovrsni domeni i motivi mogu biti modifikovani fosforilacijom,
hidroksilacijom, ubikvitinacijom ili acetilacijom da bi se poromenio signal koji NCID prenosi. Sama snaga
interakcije receptor-ligand može biti modulisana post-translacionim modifikacijama Notch receptora.

Notch receptor može biti aktiviran vezivanjem Notch liganda sa ćelija koje eksprimiraju ligande. Notch
ligandi su takođe transmembranski
proteini koji samo jednom prolaze kroz
memebranu i deo su DSL familije proteina.
Interakcija ozmeđu Notcha i njegovih
liganda dovodi do odvajnja NECD od strane
ADAM proteaze (adisintegrin and
metalloproteinase domain). Ligand sa NECD
se onda unosi endocitozom u ćeliju koja je
eskprimirala ligand. Ne zna se šta se dalje
dešava sa ovim delom Notch-a (u smislu da
li prenosi neki signal).
Deo receptora koji je ostao obrađuje γ-
sekretaza kompleks (GC) koji uvodi drugi
proteolitički prekid unutar TMD i oslobađa
NICD.NICD se osnda translocira u nukleus,
gde vezuje DNK- vezivni protein CSL i
aktivira ekspresiju ciljnih gena. Ovaj
signalni put može biti na različit način
modifikovan pomoćnim proteinima signalnog puta.
Notch signalni put je važan za komunikaciju između ćelija (i aktivira se samo direktnim kontaktom) i
učestvuje u različitim procesima diferencijacije tok embrionalnog i adultnog života. Pored toga
omogućava:
 razvoj i funkciju neurona
 angiogenezu, stabilizaciju endotela
 komunikaciju između endokardai miokarda tokom formiranja komora i zalistaka
 funkciju srčanih zalistaka
 razvoj ćelija endokrinog i egzokrinog pankreasa
 sudbinu sekretornih i apsorptivnih ćelija creva
 razvoj i formiranje kostiju
 diferencijaciju TLC iz zajedničkog limfoidnog prekursora
 diferencijaciju ćelija mlečnih žlezda

6
APP - amyloid precursor protein
APP je protein nepoznate funkcije koji se iseca u ćelijskoj membrani i daje ekstracelularni amiloid β
protein koji se istražuje zbog veze sa Alchajmerovom bolešću.
γ-sekretaza kompleks koji smo pominjali kao kompleks koji seče Notch da bi se formirao NICD fragment,
se sastoji od proteina: Presenilin-1, nicastrin, APH-1 i PEN-2. Ovaj kompleks se lokalizuje u plazma
membrani i ER neurona. Ovaj isti kompleks pomaže u generisanju amiloid β peptida. Ovo podrazumeva
inicijalno isecanje APP od strane enzima BACE (β-sekretaza). γ-sekretaza zatim oslobađa Aβ protein, kao
i citoplazmatični APP fragment, koji možda odlazi u nukleus i vrši regulaciju eskpresije gena.

Mutacije u presenilinu-1koje izazivaju rani početak Alchajmera povećavaju aktivnost γ-sekretaze i

produkciju Aβ, pored toga ometaju balans Ca2+ u ER. Neuronalna degeneracija koja nastaje zbog
oksidativnog stresa na membrani, može biti posledica nakupljanja Aβ, što može formiradi amiloidne
plake, i narušenim balansom Ca2+.

Intracelularni receptori
Mnogi važni signalni molekuli se vezuju za intracelularne receptore koji su transkripcioni faktori. Ovo
uključuje steroidne hormone, prostaglandine, vitamin D, tirodine hormone i retinoičnu kiselinu. Ovde
spadaju i receptori koji se nazivaju ‘siročići’ , čiji ligandi još uvek nisu identifikovani. Sterodini hormoni,
vitamin D i retinoična kiselina ulaze u ćeliju difundujući kroz lipidni dvosloj, dok tiroidni hormoni mogu
biti uneti i od strane nosača. Kada uđu u ćeliju ove supstance se vezuju za unutarćelijske receptore.
Ovi receptori su ligand-aktivirajući transkripcioni faktori koji regulišu ekspresiju ciljnih gena vezujući se
za specifične sekvence na DNK. Steroidni hormoni mogu imati i negenomski efekat.

Familija ovih receptora sadži makar 32 gena i deli se na dve subfamilije na osnovu strukturne homologije.
Jedna subfamilija se sastoji od receptora retinoične kiseline, tiroidnog hormona i vitamina D. Ovi
receptori funkcionišu u obliku heterodimera. Druga grupa uključuje receptore steroidnih hormona
(glukokortikoida, mineralokortikoida, androgena, estrogena, progesterona). Ovi receptori funkcionišu
kao homodimeri. Položaj receptora kada su slobodni varira, glukokortikoidni i mineralokortikoidni su
uglavnom u citoplazmi, estrogeni i progestereronski u nukleusu, tiroidni i retinoični su vezani za DNK u
nukleusu. Citoplazmatični receptori se nalaze u kompleksu sa šaperonom (heat-shock proteinima).
Vezivanje hormona indukuje konformacionu promenu koja izaziva disocijaciju od šaperona i otkrivanje
domena sa signalom za nukleusni transport.

Svi ovi receptori sadrže šest funkcionalno različitih domena, koji su različito konzervisani u različitim
proteinima.
1. N-terminalni domen NTD varira među receptorima, sadrži TASD1 (prvi transaktivacijski domen),
učestvuje u aktivaciji transkripcije nezavisno od liganda.
2. DBD region je najviše konzervisan među receptorima, sadrži domen za vezivanje DNK i učestvuje
u dimerizaciji. Sastoji se od dva motiva cinkanih prstiju.
3. NL je nukleusni lokalizacioni signal.
4. LBD je odgovoran za vezivanje liganda, uključen u dimerizaciju i sadži TASD2.

7
 5. Mali terminalni C domen nema poznatu funkciju. (neko je pojeo šesti domen)
Aktivirani receptori se vezuju za specifične DNK sekvence – hormone response elements HRE u
regulatornim regionima gena. Pored efekta na transkripciju koji imaju direktnim vezivanjem, neki
receptori utiču na transkripciju vezujući se za specifične regulatorne elemente, delujući i kao represori
transkripcije.

1) Glukokortikoidni receptor GR
GR je primarno lokalizovan u citoplazmi gde je u kompleksu sa šaperonom (između ostalog hsp90).
Hsp90 mu omogućava veliki afinitet za glukokortikoidne hormone. Kada se hormoni vežu za GR, Hsp90
se disasocira sa GR i otkriva NL signal koji omogućava kompleksu receptor-hormon da se translocira u
jedro. Receptor mora ostati vezan za hormon da bi došlo do dimerizacije receptora, što mora da se desi
da bi mogao da se veže za GRE sekvence na 5’ UTR većeg broja gena da bi ili aktivirao ili utišao njihovu
transkripciju. Dimerizacija podrazumeva spajanje dva identična kompleksa receptor-hormon. Mesto koje
prepoznaje dimer na DNK se sastoji od dve sekvence DNK dužine 6bp (polu-mesta) razdvojenih sa 3 bp.
Svako ovo polu-mesto je mesto vezivanja cinkanih prstiju. Prst prodire u DNK i interaguje sa bazama
preko sekvence specifične za DNK – P boxa.

Iako mogu da aktiviraju transkripciju interakcijom sa bazalnom transkripcionom mašinerijom, da bi

okrenuli potpunu aktivnu transkripciju neophodni su koaktivatori koji interaguju sa receptorom.

2) Receptor za tiroidni hormon

TR je već prisutan u jedru pre vezivanja hormona za njega. Za ovakve receptore vezivanje hormona nije
esencijalno za dimerizaciju i vezivanje za DNK. Međutim, vezivanje liganda je neiphodno za
transaktivaciju. (Transaktivacija je proces u kome konformaciona promena receptora nastala zbog
vezivanja liganda izaziva konformacionu promenu u DNK koja omogućava inicijaciju transkripcije.)

!* Receptor za retinoičnu kiselinu (RAR) i receptor peroksizoma aktiviran proliferacijom (PPAR) se

preferencijalno vezuju za DNK u obliku heterodimera koje formitaju sa receptorom za 9-cis-retinoičnu
kiselinu RXR. (Ista je situacija očigledno i sa receptorom za vit D i tiroidni hormon jer nastaju dimeri
označeni kao VDR/RXR, TR/RXR, RAR/RXR...)Samo deo VDR, TR, RAR, PPAR deo dimera treba da ima
vezan hormon. Prepoznaju DNK sekvencu sastavljenju od dva polu-mesta od 6bp, razdvojenih sa nekoliko
bp. Može se desiti i da prepoznaju iste sekvence od 6bp, ali specifičnost vezivanja zavisi i od dužine DNK
između dva polu-mesta. VDR/RXR, TR/RXR i RAR/RXR preferencionalno prepoznaju mesta koja su
razdvojena sa 3bp, 4bp i 5bp, redom.

Receptori sa enzimskom aktivnošću

Veliki broj hormona i faktora rasta se vezuju za proteine napovršini ćelije koji imaju enzimsku aktivnost
ili koji su asocirani sa proteinima koji imaju enzimsku aktivnost. Mi ćemo pričati o pet klasa ovih
receptora:
1. Membranske guanil ciklaze, koje katalizuju stvaranje cGMP od GTP
2. Membranske ser/thr kinaze, koje fosforilišu ser i/ili thr ostatke RC i proteina ćelije
3. Membranske tyr kinaze, koje fosforilišu sopstvene ili tyr ostatke proteina ćelije

8
 4. Receptori spregnuti sa tyr kinazama citosola
5. Membranske tyr fosfataze, koje isecaju fosfatne grupe sa tyr ostataka proteina ćelije

Membranske guanil ciklaze

Jedan od najbolje proučeih primera transmembranskih proteina membrane sa guanil ciklaznom
aktivnošću su receptori natriuretičkih peptida. Oni pripadaju familiji malih proteina (~28 ak) koja
obuhvata ANP (atrialni natriuretički peptid), BNP, CNP. Na primer u odgovoru na istezanje miociti
oslobađaju ANP i BNP. ANP i BNP imaju dva velika efekta. Prvo, deluju na glatke mišiće krvnih sudova
uzrokujući njihovo širenje. Drugo, povećavaju eksreciju Na+ putem urina (natriurezu).Ovo uzrokuje
snižavanju krvnog pritiska i zapremine cirkulišuće krvi.

Recptori za natriuretičke pepwtide NPR-A i NPR-B su membranski proteini sa jednim transmembranskim

domenom. Ekstracelularni domen vezuje ligand. Intracelularni domen ima dva konsenzusna katalitička
domena sa guanil-ciklaznom aktivnošću. Vezivanje natriuretičkog peptida indukuje konformacionu
promenu u receptoru i indukuje njegovu dimerizaciju i aktivaciju.Tako vezivanje ANP indukuje
konverziju GTP u cGMP, zbog čega u ćeliji raste nivo cGMP-a.cGMP aktivira cGMP-zavisnu kinazu PKG
koja fosforiliše proteine koji sadrže serinske i treoninkse ostatke. U bubrežnim sabirnim kanalićima
cGMP može da deluje i direktno modulišući jonske kanale.

!*Solubilne guanil ciklaze

Receptor za NO je solubilna guanil ciklaza (citosolna). Ova guanil ciklaza je potpuno nesrodna receptoru
sa guanil ciklaznom aktivnošću i sadrži polovinu (?) hema za koju se vezuje NO. NO ima važnu ulogu u
kontroli protoka krvi i krvnog pritiska. Endotelne ćelije krvnih sudova koriste enzim NO sintazu (NOS) za
isecanje arginina u citrulin i NO kao odgovor na stimuluse kao što su ACh, bradikinin, supstanca P,
trombin, Ca2+. Ovi agensi uzrokuju ulazak Ca2+, koji se vezuje za citosolnu CaM i stimuliše aktivnost NOS.
Novosintetisani NO brzo difunduje iz endotelnih ćelija i prolazi kroz membrane susednih ćelija glatkih
mišića.U glatkoj mišićnoj ćeliji NO stimuliše svoj receptor, solubilnu guanil ciklazu.koja konvertuje GTP u
cGMP. Kao rezultat koncentracija cGMP-a može da poraste i do 50x i da opusti mišić.

Pored uloge u hemijskog glasnika u krvnim sudovima, izgleda da NO ima i bitnu ulogu u uništavanju
invazivnih organizama makrofagima i neutrofilima. Služi i kao neurotransmiter i možda ima ulogu u
učenju i formiranju memorije.

Membranska Serin/Treonin kinaza

Aktivacija različitih receptora povezanih sa proteinom G, može započeti kaskadu koja aktivira kinaze koje
fosforilišu proteine na serinskim i treoninskim ostacima. Primeri ovih kinaza su PKA, PKC i CaM-zavisna
protein kinaza. Međutim neki receptori sami imaju ulogu Ser/Thr kinaza – kao na primer receptor za
transformišući (?) faktor rasta β (TGF-β) i stoga se svrstavaju u receptore sa enzimskom aktivnošću.

TGF-βuključuje veliku grupu citokina, anti-Milerov hormon (AMH), inhibine, aktivine, i dr. Članovi ove
porodice učestvuju u embriogenezi, supresiji rasta epitelnih ćelija, promovišu zarastanje rana, utiču na
imune i endokrine funkcije. AMH, inhibini i aktivini učestvuju u formiranju muških i ženskih
reproduktivnih sistema.Neispravni TGF-βsignalni putevi su bitni kod progresivnih fibroznih poremećaja,
9
gde u normalnim organima dolazi do stvaranja depozicija kolagena i drugih komponenti matriksa (ciroza
jetre).

Receptori za TGF-β su glikoproteini sa jednim TMD i Ser/Thr kinaznom aktivnošću. Za vezivanje liganda i
katalitičku aktivnost neophodna su oba receptora - receptor tipa I i tipa II. Receptor tipa II vezuje ligand
(sam ne prenosi signal nizvodno, ali ima Ser/Thr kinazni domen). Vezivanje liganda prati formiranje
stabilnog ternarnog kompleksa ligand-r.tipa II –r. tipa I. Regrutovanje r. tipa I u kompleks rezultuje
transfosforilacijom r. tipa I (to radi r.tipa II) na serinskim i treoninskim ostacima, što uzrokuje aktivaciju
kinazne aktivnosti r. tipa I i omogućava nizvodno slanje signala efektorima sa serinskim i/ili treoninskim
ostacima.

Supstrati aktiviranog receptora uključuju proteine SMAD porodice (small 'mothers against'
decapentaplegic) transkripcionih faktora.Oni se onda translociraju u nukleus, gde učestvuju u formiranju
transkripcionih kompleksa.

Membranska Tirozin kinaza

Svi receptori sa tirozin kinaznom aktivnošću koji su otkriveni imaju mogućnost fosforilizacije samih sebe
pored toga što fosforilišu druge proteine. Epidermalni faktor rasta (EGF), IGF (insulin-related growth
factor type 1), NGF (nerve growth factor), FGF (fibroblast gf)..se svi vezuju za receptore sa tirozin
kinaznom aktivnošću.

Većina ovih receptora prolazi samo jednom kroz membranu i ima samo jedan intercelularni domen sa
kinaznom aktivnošću. Vezivanje liganda, kao npr. NGF, indukuje konformacionu promenu u receptoru
koja uzrokuje formiranje dimera receptora.Dimerizacija omogućava da dva intercelularna domena
fosforilišu jedan drugoga i na ovaj način aktiviraju receptorski kompleks. Aktivirani receptori katalizuju
fosforilaciju tirozinskih ostataka specifičnih citoplazmatskih proteina.

Nastali fosfotirozini na receptoru i drugim proteinima služe kao mesta vezivanja sa velikim afinitetom za
veći broj intracelularnih signalnih molekula. Te interakcije će dovesti do formiranja signalnih kompleksa i
aktiviranja nizvodnih efektora.

Aktivacija IGF-1 receptora se odvija nešto drugačijim mehanizmom: kompleks analogan dimeru NGF
receptora postoji pre vezivanja liganda. Ovi receptori su tetrameri, sastoje se od dve α i dve β subjedinice.
α subjedinica sadrži region bogat cisteinima i ima ulogu u vezivanju liganda. β subjedinica je protein koji
jednom prolazi kroz ćelijsku membranu sa citoplazmatičnim domenom sa kinaznom funkcijom. α i β
subjedinice se drže zajedno zahvaljujući disulfidnim vezama, formirajući heterotetramer. Vezivanje
liganda izaziva konformacione promene koje izazivaju alosteričke interakcije između dvaα i β para.
Aktiviraja se kinazna aktivnost β subjedinica. One fosforilišu jedna drugu, kao i nizvodne efektore, kao na
primer IRS-1 koji služi kao ‘docking site’ za druge signalne proteine. Za fosforilisane ostatke tyr na irs-1,
2, 3 i 4 vezuju se, tj`pristaju` citosolni efektorski proteini (kinaze, fosfataze)sa SH2 i SH3 motivima, koji
time postaju aktivni.

10
Prepoznavanje fosfotirozinskih motiva
Kao što je već rečeno fosfotirozini služe kao mesta vezivanja mnogih proteina citoplazme i proteina
asociranih sa citoplazmom koji sadrže regione kao što su SH2 i SH3 domeni. SH2 domeni (~100 ak) se
sastoje od dobro konzervisanih ostataka koji čine džep za vezivanje fosfotirozina i varijabilnih rezidua
koji određuju specifičnost vezivanja. Ovi delovi primarno prepoznaju 3 ak na C terminalnom domenu.
SH3 domeni (~50ak) se vezuju za regione bogate prolinom drugih proteina. Iako su ove interakcije
tipično konstitutivne, fosforilacija na udaljenim mestima, može promeniti konformaciju proteina i
regulisati interakciju. Izgleda da su i SH3 i SH2 specifični za određene subcelularne lokacije. Neki proteini
koji sadrže SH2 ili SH3 : GRB2, PLC, tirozin kinaze Src familije. GRB2 je prvi korak u aktivaciji Ras-
zavisnog signalnog puta, čiji su targeti transkripcioni faktori (MAPK put).

mTOR signalni put

mTOR (Mammalian Target of Rapamycin) je Ser/Thr protein kinaza. Sastoji se od katalitičkog domena,
domena za vezivanje Rapamicina, represornog domena na C terminusi i do 20 tandemski ponovljenih
HEAT motiva na N terminusu, kao i drugih domena. C terminus je visoko homologan katalitičkom
domenu PI3K (Fosfatidilinozitol 3-kinaza).mTOR je centralni element u signalnom putu koji je uključen u
kontrolu rasta i proliferacije ćelije. mTOR signalni put je regulisan različitim ćelijskim signalima,
uključujuli i faktore rasta, insulin, nutrijentem, energetskim stanjem ćelije i stresom. Osnovni put koji
vodi signal do mTOR-a je PI3K/Akt signalni put. Signal pokreću faktori rasta koji se vezuju za svoje
receptore – IGFR, EGFR, IR- Aktivirani receptori katalizuju dodavanje fosfata na tirozinske ostake
specifičnog proteina IRSa. PI3K vezuje fosforilisan IRS1 preko SH2 domena.Ova interakcija aktivira
katalitičku sibjedinisu PI3K.Pi3K sada katalizuje konverziju PIP2 vezanog za membranu (fosfatidilinozitol
bisfosfat) u PIP3. PIP3 vezuje Akt (protein kinazu B), što je aktivira kroz dimerizaciju i otkrivanje
katalitičkog mesta. Akt može biti fosforilisana i aktivirana od strane PDK-1 (Phospholipid-Dependent
Kinase-1). Akt fosforiliše mTOR direktno ili indirektno preko TSC1/TSC2 kompleksa.

Aktivacija mTOR rezultuje fosforilacijom nekoliko nizvdnih meta: ser/thr kinaze, PKC... mTOR kinaza
učestvujr u kritičnim događajima koji integrišu ekstracelularne signale sa intracelularnim, u koordinaciji
ćelijskog rasta i proliferaciji. Brojni delovi ovog signalnog puta su pogrešno regulisani kod većeg broja
kancera.

Receptori spregnuti sa Tyr kinazama citosola

Leptinski receptori
Kada se leptin veže za LEPR, receptor podleže konformacionoj promeni koja aktivira JAK2 tirozin kinazu
koja je asocirana sa njim. Aktivirana JAK2 će se autofosforilisati i fosforilisaće tirozinske ostatke na LEPR.
Ova fosforilacija regrutuje STATproteine na kompleks LEPR/JAK2. Fosforiliše se STAT. Fosforilisani
STAT3 molekuli dimerizuju i translociraju se u nukleus, gde aktiviraju transkripciju ciljnih gena, što
uključuje SOCS3 gene , članove citokin-supresorne familije. SOCS3 se vezuje ya LEPR/JAK2 i zatvara
petlju negativne povratne sprege. Fosforilacija LEPR takođe dovodi i do aktivacie tirozin fosfataze, koja će
rezultovati aktivacijom ERK signalnog puta.

11
Src familija tirozin kinaza
Ima najmanje 9 članova.Miševi bez Src mogu da prežive, zato što članovi ove familije mogu da
kompenzuju nedostatak nekog člana. Drugi članovi familije obuhvataju: Fyn, Yes, Blk, Fgr, Hck, Lck, Lyn i
Yrk. Svi imaju strukturno slične domene i sposobni su da budu signalni molekuli.

Src je tirozin kinaza koja ima veliki broj uloga. Učestvuje u kontroli brojnih finkcija, uključijući i regulaciju
ćelijske adhezije, rasta, pokreta i diferencijacije. Eksprimira se široko i u različitim delovima ćelija.Može
asocirati sa membranama, prenositi signale do nuklusa....

Konzervisani delovi Src- povezanih proteina se mogu podeliti u 5 domena: N terminalni domen kojim je
protein vezan za membranu, SH3 domen, SH2 domen, katalitički domen, nekatalitički C terminus.

Src može prelaziti iz aktivnog u neaktivno stanje fosforilacijom. Postoje 2 mesta za fosforilaciju. Jedno
mesto može da se autofosforiliše, drugo mesto fosforilacije je na C terminusu i mogu ga fosforilisati ili
defosforilisati različiti proteini. Fosforilacija ovog drugog mesta inaktivir (!) Src jer izaziva njegovu
interakciju sa SH2 domenom, što savija Src u neaktivnu formu. Defosforilacija ovog mesta oslobađa Src.
Mnpgi substrati Src-a su deo signalnih kaskada (FAK, STAT..)

U normalnim uslovima Src je inaktiviran u ćeliji, uključuje se samo u određeno vreme.Aaaand

cancer.Cancer all around.ako se nešto sjebe.

Membranske tirozin fosfataze

Tirozin fosfataze su jako aktivne, tako da fosfotirozinske grupe imaju jako kratak život i relativno se retko
nalaze u nestimulisanim ćelijama.CD45 protein na površini T i B limfocita je primer receptora sa tirozin
fosfataznom aktivnošću. Jednom prolazi kroz membranu.Glikozilovani ekstracelularno domen služi kao
receptor za natitela, a citoplazmatsko domen ima enzimsku aktivnost.Tokom sazrevanja limfociti
ispoljavaju nekoliko varijanti CD45.CD45 ima ključnu ulogu u prenosu signala u limfocitima. On
defosforiliše na prime Lck i Fyn (ynači aktivira ih), i pokreće fosforilaciju nizvodnih proteina u signalnoj
kaskadi.

12