PRIMENJENA EKOLOGIJA

VODIČ

Izrada publikacije podržana od strane Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine

Beograd
Decembar 2014.

1 
 PRIMENJENA EKOLOGIJA

Autori
Prof. dr Jordan Aleksić
Prof dr Gordana Dražić
Prof. dr Ana Vovk Korže
Prof. dr Jelena Milovanović
Prof. dr Dragi Antonijević
Prof. dr Dubravka Jovičić
Doc. dr Zlatko Dragosavljević
Doc. dr Mirjana Bartula
Doc. dr Boris Vakanjac
MSc Mesud Adžemović
MSc Uroš Radojević
MSc Slađana Đorđević
MSc Daniela Cvetković
MSc Siniša Mitrović
MSc Srđan Aleksić
MSc Miloš Ninković
MSc Dimitrije Aleksić

Recenzenti
Prof. dr Mihailo Crnobrnja
Prof. dr Suzana Đorđević-Milošević
Doc. dr Jela Ikanović

Urednici
Prof. dr Jordan Aleksić
MSc Slađana Đorđević

Lektura
Doc. dr Aleksandar Gordić

Fotografije
Miloš Nikolić
Dušan Jovanović

ISBN 978-86-86859-40-2

Štampa Plus Kopi, Šabac

Tiraž: 150

2 
 Primenjena ekologija

Primenjena ekologija razmatra primenu ekologije na realnim pitanjima,

odnosno bavi se primenom ekoloških principa u proučavanju i ocenjivanju
efekata i posledica ljudskih aktivnosti na zajednicu, ekosisteme, pejzaže i
biosferu.

Može se definisati kao integrisani skup ekoloških, socijalnih i

biotehnoloških aspekata očuvanja i unapređenja prirodnih resursa.

Primena ekoloških principa i nova znanja u oblasti problema degradacije

životne sredine menja pogled na vrednovanje prirodnih resursa. Novo
poimanje vrednovanja životne sredine ostvaruje se kroz promene u
kulturološkom obrascu ponašanja do svih aktera: od vlada država,
zajednice i pojedinca. Obrazovanje je važan faktor u kreiranju kulture
održivog razvoja. Ovaj segment zahteva promociju sistema znanja koji
povezuje kulturu i ekologiju sa ciljem da se promoviše i ekonomski razvoj
organizacija/društva na postulatima održivog razvoja.

Ovaj vodič predstavlja okvir za primenu znanja o životnom okruženju i

aktivnostima koje unapređuju ravnotežu i harmoniju u odnosu čovek-
priroda u cilju smanjenja antropogenih uticaja na životnu sredinu.

Izrada publikacije podržana od strane Ministarstva poljoprivrede i zaštite

životne sredine

3 
4 
SADRŽAJ
PREDGOVOR 07
01 Jordan Aleksić

02 KLASIČNA EKOLOGIJA
Ekologija kao naučna disciplina 16
Slađana Đorđević, Daniela Cvetković
Zaštita životne sredine 33
Slađana Đorđević
Zaštita biodiverziteta 51
Daniela Cvetković
Konzervaciona biologija 83
Jelena Milovanović
Zaštite geodiverziteta 103
Boris Vakanjac

03 PRIMENJENA EKOLOGIJA
Ekoremedijacije – sinergija agroenergetskih useva i 125
fitoremedijacije zagađenih voda
Gordana Dražić
Ekoremedijacija vodenih tokova 146
Ana Vovk Korže
Zelene ekosistemske tehnologije 183
Dragi Antonijević
Integralno upravljanje otpadom 199
Srđan Aleksić, Dragi Antonijević
Zeleni potencijal otpada Grada Beograda 208
Siniša Mitrović

04 AMBIJENTALNA EKOLOGIJA
Ekonomija resursa 235
Zlatko Dragosavljević
Ekofond 249
Dimitrije Aleksić
Ekološka bezbednost 265
Jordan Aleksić, Mesud Adžemović
Zdravlje i životna sredina 275
Dubravka Jovičić, Srđan Aleksić

05 INTEGRATIVNA EKOLOGIJA
Menadžment životne sredine 289
Mirjana Bartula
Integrisani GIS 306
Boris Vakanjac, Miloš Ninković
Ekološko modelovanje 334
Uroš Radojević, Jelena Milovanović
POGOVOR 374
06 Dragan A. Marković
5 
6 
01
Predgovor
Jordan Aleksić

Nova paradigma
Nova (ekološko-ekonomska) paradigma znači preokret u naučnoj revoluciji i prosvetiteljskoj
filozofiji procesa od racionalnog antropocentrizma (kao pragmatičkog utilitarizma) do
U U

integralnog ekocentrizma (kao holističkog utopizma), s pomeranjem fokusa od dijalektičkih

U U

pitanja prirode i društva na suštastveno pitanje života. U tom preokretu težište je na novim
postulatima – horizontima proizvodnje ljudskog života, odnosno održivosti življenja:
- Tehnologija ekologije
- Politika ekologije
- Ekonomija ekologije
- Nauka ekologije
- Etika ekologije
sve to kao sinteza strukture u horizontu primenjena ekologija i vertikali integrativna ekologija,
kao koordinativnog sistema postojanja sveta života: svet prirode i svet ljudi.

7 
1. Tehnologija ekologije
- lančana reakcija -

U kontekstu uzdizanja ljudske zajednice jedan od važnih mernih instrumenata, ili veoma važna
referenca jeste tzv. tehnička kultura društva – tehnološki usponi kao odraz nivoa civilizacijske matrice
proizvodnje društva. Savremeni čovek (prvom, drugom, trećom...) tehnološkom revolucijom uspeo je
(pogotovo u visokorazvijenom svetu) da se izdigne iznad nivoa „egzistencijalnog praga“ i uvede sebe
U U

u ambijent ili kontekst koji danas zovemo kvalitet života. To je, nesporno, civilizacioni doseg, nešto što
U U

iskazuje aktuelnu stvaralačku matricu savremenog čoveka, odnosno tzv. tehnogen stvorenog Sveta.
Pitanje je da li se sada čovek uravnotežuje u kvalitetu svog života, ne samo sa sobom već sa
prirodom, što je i suština ili duh nove filozofije života, odnosno polazište nove strategije razvoja –
(ne)održivog razvoja.
U U

Tehnološka civilizacija je proizvela ekološku svest, proizvela sinergijske ekološke potrebe i globalne
U U

ekološke statuse. Gradi se Svet koji se veoma čvrsto i sve dublje uokviruje u koordinantnom sistemu
koga u horizontali čine ekološki standardi, a u vertikali ljudska prava i slobode. Ekološki standardi i
U U U U

renaturalizovane vrednosti ne samo da se integriraju u svojoj količini i veličini, već i nastoje da se

koriguju u onome što je njihova autonomnost i autentičnost u skladu sa referencama svakog
pojedinačno životnog prostora koji se ne mogu mehanički zbrajati u tzv. planetarni životni prostor.
To će biti, takođe, jedinstvo u razlikama kao platforma za projektovanje i ekološkog kodeksa –
U U

univerzalnog u svom sadržaju. Nesporna je međuzavisnost primene, integrisanost metodologije

uspostavljanja i globalnost po opsegu važenja. Tehnogenske promene se moraju duboko kvalitativno
usaglašavati sa svim onim što jesu pozicije ili što jesu nulti pokazatelji – a to su vrednosti, to su
kapaciteti, to su potencijali, pre svega, prirodnih i ljudskih resursa u svakom pojedinačnom,
regionalnom i globalnom životnom prostoru – Globalni Svet.

Nova globalna pitanja nisu sada više samo demografska bomba, nisu samo elementarna ljudska
U U

prava i sloboda – Novo globalno pitanje je integralno upravljanje prirodnim resursima (resurs vazduha,
U U

resurs vode, resurs zemljišta, resurs šuma). Za to još uvek ne postoje globalne regulative onog nivoa i
značaja i one važnosti, kakvo je već danas očita njihova neminovnost (kao nešto što se ne može
odlagati za neka „bolja vremena“). Prošlo je vreme kada je tehnika bila čudo i kada je tehnologija „bila
tajna“. Internet je novi točak pokretač stvaranja promena i izazova. Svet ima definitivno jednu
integrativnu ekološku sudbinu. Svi su deo te ekološke sudbine planete – postindustrijska društva, u
svim pitanjima se umrežavaju u tokove komunikacijskog društva. Za životni prostor važan je kapacitet
i kvalitet prirodnih resursa, što nije opšta odlika, ali jeste zajednička odgovornost za održivost tih
prirodnih resursa. Dakle, postoje fizičke zakonitosti tehnologije koje vrše lančane reakcije u ukupnoj
proizvodnji života.

8 
2. Politika ekologije
- ekološka racionalnost -

Racionalnost „trošenja“ prirodnog bogatstva predstavlja primarni – nacionalni interes. Nije

dovoljno apelovati, katastrofično upozoravati, niti prizivati ovlašćenje o zdravom i kulturnom življenju.
Obrazovni sistem i ekološka kultura, a sve više i novo ekološko zakonodavstvo imaju ogromnu ulogu
u promocji i praksi zaštite i očuvanja prirodnih resursa. Ali, kako su oni najvećim delom neobnovljivi
(za razliku od finansija, deviznih rezervi, fabrika, laboratorija...) nisu dovoljna samo nova ekonomska
sredstva, porezi, takse, propisi... Definitivno i neodložno mora se na svim nivoima i u svim razvojnim
projekcijama sprovoditi maksimizalizacija „štednje“ prirodnog i ekološkog blaga. To je
bezuslovnost nacionalnog interesa , posebno u kontekstu intenzivne industrijalizacije i urbanizacije i
naravno s obzirom na široko narušeno stanje životne sredine i civilizacijski smer daljeg razvoja
tehnologije i privrede.

Ekoremedijacija obnovljivih resursa je izazov investicicionih planova i razvojnih programa.

Svako postindustrijsko društvo okreće se postupcima i procesima renaturalizacije. Danas je potrebno i
mogućno obnavljati narušene resurse (degradirana zemljišta, devastirana šumska blaga, istrebljene
biljne i životinjske vrste, zagađene vode, tehnogenska jalovišta, površinske kopove, zagađene urbane
prostore i industrijske objekte…). Obnavljanje i unapređenje prirodnih uslova i resursa ima posebnu
težinu i svrsishodnost kao predinvesticione situacije koje istovremeno pospešuju i profiliraju nove
investicione planove i konkretne programske aktivnosti. Čuvanje prirodnog pejsaža, redizajniranje
gradskog prostora, podizanje kvaliteta vazduha i vode, uvođenje alternativnih energija (sunčeve
svetlosti, snage vetra i dr.), postaju glavne eko-aktivnosti i moderni razvojni i investicioni ciljevi.

Ekošteta – Internalizacija eksternalija i ekološka prevencija nisu samo značajni principi zaštite,
već i neizostavna nadoknada ukupne cene zagađujućih i drugih ekološki štetnih postupaka,
proizvoda i procesa. Tek sa njom ekološki potencijali postižu potpuno i efektivno vrednovanje.
Imperativ naplate ekološke štete kao ekonomske cene plaćanja ekoloških posledica privrednih
aktivnosti mora biti daleko efikasniji jer je i daleko celishodniji od drugih modela zaštite. Ekološka
renta je primarno izvedena kao prinos od prirodnog kapitala i oblik ekstradobiti od ekoloških resursa,
odnosno kao ekološka cena proizvodnje i potrošnje. Samo uvođenjem eko-parametara i eksternih
troškova mogu se izbeći ekološke posledice koje će se naknadno sanirati ili u celini naplatiti. Svaka
investicija mora sadržavati elemente cost-benefit analize (kojom se upoređuju ukupni socijalni
dobici i troškovi). Moraju se obezbediti eksterni troškovi, odnosno ekološke štete postanu deo
ukupne interne cene proizvoda ili usluga. Princip „zagađivač plaća“ ne prouzrokuje „zidanje cena“ i
inflatorne pritiske, već je uslov da se ekološki trošak „ugradi“ u ukupnu društvenu cenu proizvoda.

Ekotehnologije i „zeleni projekti“ u svom zasnivanju inpliciraju državne subvencije. Osnovna

intencija ka ekonomsko-finansijskom regulisanju eksternih troškova, nije usmerena na ubiranje
posebnih poreza i destimulaciju zagađivača, već pre svega na favorizovanje tzv. „čistih“
bezotpadnih tehnologija kojima se smanjuje upotreba prirodnih (naročito neobnovljivih resursa),
9 
smanjuje dodatno zagađivanje okoline, odnosno vrši redukcija konačne emisije štetnih materija. Radi
se o već opšteprihvaćenim modelima reciklaže sistemima koji vrše ponovnu upotrebu već
iskorišćenih proizvoda i sporednih produkata. Razvoj „zelenih“ tehnologija mora dobiti, ne samo
deklarativnu podršku već i snažnu finansijsku potporu fundamentalnim i primenjenim
istraživanjima orjentisanim na razvojno-ekološke probleme i konkretne razvojne opcije.

3. Ekonomija ekologije
- tržište životne sredine -

Problemi životne sredine su duboko ekonomski problem, jer se odnose na upotrebu “četiri elementa”
na kojima je generiran prirodni svet. Tržišta stvaraju dobra za privatnu potršnju prilično efikasno, ali to
obično ne uspeva kada se istovremeno koriste javna i ekološka dobra. J. K. Galbraith je to
okarakterisao kao „privatno nagomilavanje i javno siromaštvo“.

Ključna ograničenja ekonomije prirodnog kapitala:

- Nesagledavanje pune cene koštanja upotrebe prirodnih bogatstava;
- Visoki intenzitet upotrebe prirodnih resursa i energije;
- Nepotpuno uspostavljen sistem svojinskih prava nad prirodnim bogatstvima;
- Nekontrolisano stvaranje i odlaganje otpada (komunalnog, industrijskog i opasnog);
- Zapostavljanje međunarodnih, prekograničnih aspekata zagađenja i eksploatacije
prirodnih bogatstava;
- Niska utilitarizacija prostora i geografskih prednosti.

Ekonomski instrumenti funkcionišu tako što se postavlja cena za korišćenje životne sredine uključujući
sve troškove za emisiju, proizvode i trgovinske dozvole. Ključne su četiri kategorije instrumenata
za postizanje ciljeva zaštite životne sredine:
• Zakonodavstvo;
• Instrumenti zasnovani na tržištu;
• Informacije i istraživanja;
• Finansijski instrumenti.

Njihovom implementacijom stiču se efikasni mehanizmi i efektni načini razumevanja i rešavanja

problema u životnoj sredini:
− Ekonomske inicijative – poboljšanje postojećih tržišta sa „zelenim“ zakonima uz pomoć
ekoloških taksi;
− Propisi – kontrola zagađenja pojačana standardima emitovanja; standardi tehnologije
poduprti kaznama;
− Zeleno računovodstvo i kontrola – analiza cost-benefit kao pretpostavka za izvođenje
nacionalnih i korporativnih računa i kontrole koje ukazuju na uticaj na životnu sredinu.
− Nacionalni i korporativni računi i kontrole koje ukazuju na uticaj na životnu sredinu.
10 
Upotreba ekonomskih instrumenata je po pravilu fleksibilan, ekonomičan način postizanja ciljeva u
zaštiti životne sredine. Problem je njihova potpunija primena kao sistema:
1. efikasno upravljanje (command and control)
2. ekonomski podstrek (economic incentive).

Ekološka ekonomija poslednjih godina spaja se sa svim onim što je platforma ekološke zakonske
procedure ili nivo projektovanja i uspostavljanja integralističke politike zaštite životne sredine sa
potrebnim državotvornim mehanizmima. Radi se o sveznačajnoj strukturi državne politike.
Savremena, moderna država je uvela kompleks nadležnosti i odgovornosti za zaštitu životne sredine.
Kada govorimo o ekološkoj ekonomiji – to je jedna potpuno nova logistika ekološke prakse – da se u
ključne aspekte proizvodnje života ugrađuje ekološka standardizacija najrazličitijeg tipa. Situacija i
sudbina čoveka je da on mora svoju proizvodnju života da uravnoteži u logici “održivosti”
uvažavanjem nove strategije ekološke ekonomije.

4. Nauka ekologije
- kapital znanja -

Savremena društva teže tehnološkoj razvijenosti uz inovativne koncepte u obrazovanju, nauci, kulturi i
razumevanje budućih razvojnih alternativa i razvoju svesti orjentisana na budućnost. Životna sredina
implicitno ili eksplicitno postaje epicenter svih viđenja budućnosti i predstavlja težište svih strategija i
prognoza. Ekološka svest, nauka o životnoj sredini, ekološka ne samo edukacija, već i ekološka
politika i ekološka ekonomija postaju oblasti rada i života koje profiliraju savremeno društvo. U prvi
plan izbijaju dva oblika kapitala: kapital znanja (bogatsvo ljudskih resursa) i prirodni kapital
(bogatsvo prirodnih resursa), dok su u drugom planu: rad, tehnologija i finansijski kapital. Pomerena
su težišta modernog sveta u ekonomsko-razvojnom pogledu u pravcu nove ekološke racionalnosti.
Ekoresursi (aktivnosti, stanja i potrebe) dobijaju primarno ekonomski značaj. To više nisu
neproduktivni troškovi, niti ekonomski balast, već pre svega atraktivni investicioni planovi i profitabilni
programi. Problemi životne sredine se postavljaju definitivno na nov način koji prevazilazi enigmu
„svesti zelenih“ ili pak zaveru „prljavih tehnologija“.

Mnogi ekološki standardi imaju snagu „imperativnih propisa“ i postali su izrazito transparentni uz
sve snažnije i efikasnije ekološko zakonodavstvo. Elektronska globalizacija javnog mnjenja
pomerila je granice „ekoloških istina“ i učinila svaki eko-akcident javnim problemom prvog reda.
Ekosistemske tehnologije – „bezotpadne tehnologije“, infrastrukturni ekološki uređaji, eko-reciklaža,
istraživanje i razvoj upotrebe alternativnih sirovina i obnovljive energije, „zeleni proizvodi“, uzlet eko-
biznisa predstavljaju novi proizvodni potencijal i šire razvojne šanse. U tom smislu Srbija je tek
zakoračila u strateško i investiciono pozicioniranje industrije otpada i industrije turizma, koje su već
osvojile visokorazvijeni deo sveta, a posebno se uspostavile u horizontu evropskih integracija.
Ekološka strategija pojedinačne društvene zajednice nije stvar politike u užem smislu, niti može biti
predmet trenutnog opredeljenja aktuelne vlasti. Ona je prevashodno generičko dimenzioniranje,
11 
odnosno rezultanta geneze i sinergije ekonomskih interesa, tehničkih mogućnosti, unutrašnjih i
međunarodnih standarda, razvojnih projekcija stručnjaka, kao i protivrečnosti između tržišnog i
ekološko-razvojnog interesa. Dakle to nije niti može biti nekakav „čist po sebi“ niti „za sebe“ namenjen
segment politike, prava i ekonomije. Kao što nije privilegija, nije ni izdvojena specijalizovana delatnost,
pa ni izdvojena obaveza i posebna odgovornost. Samo konkretni sadržaji ekoloških mera mogu biti
predmet ekonomske, razvojne, odnosno ekološke politike. U osnovi su nova znanja, otkrivena i
preneta kao sposobnost i veštine činjenja. Neophodni su radikalno rekonstruisani postupci i
instrumenti ekološki odgovorne vlade i ekološki osvešćene zajednice u cilju optimalne strategije
razvoja u skladu sa ekonomskim ciljevima, materijalnim potrebama i finansijskim mogućnostim
društva. U pitanju su ekološko-razvojni zahtevi koji će garantovati da se ekološko stanje pozitivno
menja – popravlja ili da se bar dalje ne pogoršava.

5. Etika ekologije
- globalna odgovornost -

„Održivi razvoj“ postao je „opšte mesto“ za oblik ekonomije koja naglašava važnost kvaliteta životne
sredine i očuvanja prirodnih dobara. Ključna je definicija održivosti, koja služi kao osnov za
formulisanje politike integralne zaštite životne sredine. Održivost se obično koristi da modifikuje
kontekst na koji su primenjeni neodrživi sistemi i praksa upravljanja resursima. Održivost je politika
razvoja koju moramo dostići i kao duboko pitanje etike. Koncept održivosti ima ulogu katalizatora i
služi kao sredstvo istraživanja odnosa između ekonomije životne sredine i etike opstanka. Rastući
nivo opšte svesti o životnoj sredini, tokom poslednjih nekoliko dekada, osvetlio je uskost
konvencionalnog ekonomskog računa. Rastuće je okretanje u konvencionalnoj ekonomiji ka modelima
održivosti, (kao što su transport i skladištenje visoko toksičnog i dugovečnog otpada, klimatske
promene koje je izazvao čovek, gubitak biološke raznovrsnosti). U pitanju je nova sprega
konceptualne i empirijske osnove ekonomije.

Nauka o životnoj sredini (kao socijalna i politička misao) vodi ka novoj primenjenoj filozofiji morala.
Nužan je nov konsenzus kako bi se etici očuvanja životne sredine dala racionalna i teoretska potpora,
kao i nove dimenzije etike, odnosno novi kodovi ljudskog ponašanja prema prirodi. Etika očuvanja
prirode nije samo zbir različitih vrsta etičkih teorija stavljenih u kontekst problema zaštite životne
sredine. Radi se o radikalnijim filozofskim idejama koje imaju značajne implikacije za ekonomiju
životne sredine, implementaciju strategije održivog razvoja i materijalizaciju sistema održivosti.

Održivi razvoj jeste samo onaj razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti, ali i stvara
mogućnosti budućih generacija da zadovolje lične potrebe. Sadašnje blagostanje ljudi ne bi se
smelo uvećati razvojem aktivnosti ukoliko bi to imalo za posledicu redukovano blagostanje budućih
generacija. Ideja potencijalnog blagostanja morala bi biti konzistentna sa efektima održivosti, koji
zahtevaju da se resursi održivosti pravedno i efikasno opsluže kroz međugeneracijsku

12 
„egzistencijalnu kompenzaciju“. Kristalizovana su 4 globalna gledišta – pogleda na svet (u okviru
nauke o životnoj sredini):
• rabljenje resursa (razvojne orjentacije) – progres;
• zaštita resursa (upravljanje razvojem) – organski rast;
• čuvanje resursa (ograničen (uslovljen) razvoj) – kontrolisan razvoj;
• ekstremno očuvanje resursa (modelovan razvoj) – održivi razvoj.
Da li je potpuno nov moral zaštite životne sredine potreban, ili da bar tradicionalne forme etičkog
rezonovanja zahtevaju dopunu ili reviziju? Brojna su ovakva i slična pitanja. Problem je u vremenu za
upitnost, jer stvari – procesi se ubrzavaju u komunikacijskom društvu koje je enormno uvećalo
čovekove moći u savlađivanju prostora i vremena. Naravno u svim ovim upitima ono što ima potpuno
novi oblik i sadržaj je nivo, ravan, sfera odgovornosti koja više nije samo indikativna ili izvedeno
kolektivna (od grupe do nekog oblika zajednice) sada neizostavno više opsega i „bez granica“, a to je
globalna odgovornost.

6. Ekologija budućnosti

Koncept slobode i jednakosti bio je težište vrednosti sistema društvenih zajednica u XIX i XX veku i
polazište uslova i kvaliteta života za buduće generacije. U ovom veku neizbežna je kompatibilnost
između ovih vrednosti i potreba za održivim razvojem i očuvanjem životne sredine. Tek sredinom
prošlog veka prvi put je „pogled kroz prozor“ zamenio „pogled iz svemira“: Plava Planeta – Zemlja kao
mala lopta velikih okeana, zelenila i tla. To je bilo i novo viđenje životne sredine kao vrednosti
planetarnog sistema. Budućnost mora biti kompenzovana prošlošću, inače, budućnost može biti gora
od sadašnjosti ako rezultirajući razvoj nije održiv što i čini nepovratnom cenu budućnosti. Potencijal
nepovratnosti zavisi od toga šta ostavljamo u nasleđe; prirodno i ono što je čovek stvorio. Filozofija
održivog razvoja na planeti ima tendenciju da favorizuje integralni pristup životnoj sredini. Ključno
pitanje je zašto se mi ili tačnije dokle će se problemi životne sredine tretirati kao minorne devijacije
funkcionisanja ekonomskog sistema. Suštinsko oblikovanje životne sredine jeste upravo
prožimanje sa ekonomskim sistemom. Nije sporno da sve ekonomske aktivnosti potiču iz prirodnih
resursa i energije i da se razgrađuju u životnoj sredini. Ali je ovo prožimanje potpuno problematično i
doprinosi nesigurnosti očuvanja kapaciteta i potencijala životne sredine. Utoliko i ekonomski rast nije
ništa drugo do stalna pretnja životnoj sredini. Potrebno je ostvariti „razvezivanje“ – redukciju ukupnih
opterećenja životne sredine u kontekstu ekonomskog rasta.

Bitna karakteristika postindustrijalizacije je da se životna sredina ne posmatra kao trošak, već kao
podsticaj za unapređivanje proizvodnog procesa. To jeste preduslov postizanja globalne održivosti,
odnosno razrešavanja logike neminovnosti konflikta ekologije i ekonomije na planu:
• očuvanja, zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine;
• doprinosa zaštiti zdravlja ljudi;
• osiguranja umerene i racionalnije upotrebe prirodnih resursa.

13 
Prema prethodno rečenom trebalo bi:
• vrednovati i vrednosno izraziti u formi cene sve upotrebe prirodnog kapitala, uključiv i
indirektnu upotrebu – ekološke štete
• sve vrste zagađenja moraju biti oporezovane na takvom nivou da će zagađivačima biti
isplativije da zaustave ili znatno smanje emisije (princip zagađivač plaća)
• strategija mora biti u saglasnosti ne samo sa tekućim problemima zagađivanja već
mora rešiti i pitanje starih šteta takođe.

Kako će se mozaik složiti u sve ubrzanijem iskoračavanju u budućnost teško je iscrtati oblike, jer se
preseci čine u najmanje četiri horizontale:
- Povratak prirodi
- Priroda prirode
- Opstanak prirode
- Budućnost prirode

“Promeniti ili nestati” ostaje pitanje iz budućnosti. Promene više nisu stručna potreba, neodložne su
reakcije na turbulencije industrijskih uticaja i razvojnih trendova. To više nisu simboli krize, kao
opasnosti i mogućnosti. Promene su postale moguće – stvarnost postaje “konstantno promenljiva”
koja se ne da odložiti za neko drugo vreme. Razvijanje na stalnim promenama se uspostavlja kao
“zelena” granica opstanka. Mogućnost postojanja sinergija ekonomije i ekologije kroz modifikovanje
zasenčenih potencijala i kapaciteta predprodukcije-produkcije-postprodukcije. Predstoje nam tzv.
krizne godine u lokalnim promenama. Premnogo vremena se troši na sagledavanje, uveravanje,
planiranje i konačno pripremu za promene za projektovanje i koncipiranje scenarija određenih izbora
razvojnih opcija. Promene neće ići na parče, na fazu, na kratak/dugi rok. Brzina kojom se sve menja
dramatično se uvećava. Menja se način linearnog obrazovanja, smisao klasičnog prava, profil
masovne kulture i naravno i sam svakodnevni život. Savremena ekonomija je u snažnoj inerciji, koja je
konfigurisana u “makazama” troškova interakcija, troškova transakcija i troškova transformacija.
Informacije tehnologije daju silno ubrzanje ne samo ekonomiji već i svim drugim delatnostima. To je
moguće pratiti jedino pemanentnim inovacijama koje sažimaju prostor i vreme do stepena koda je
moguće integrisati održivost Virtuelnog i Fizičkog Sveta.

Cilj  Utilitarni  Strukturalni  Integralni  Renaturalni  Ekosofički 

Pristup  Utilitaristički  Strukturalistički  Integralistički  Renaturalistički  Ekosofistički 
“Povratak  Ekonomija  Funkcionalni  Ekosistem  Mitomanska  Dominacija 
prirodi”  resursa  sistem  hirovitost  prirodom 
“Priroda  Ekonomistička  Ekološki proces  Homogenost  Raznolikost  Ravnoteža 
prirode”  racionalnost  “bašte”  prirode 
“Opstanak  Tržište  Postmaterijalne  Integrisane  Prirodni hazard  Jedinstvo sa 
prirode”  prirodnog  vrednosti  ekološke  prirodom 
kapitala  tehnologije 
“Budućnost  Nepovratna  Ekološka  Naučna  Metapriroda  Ograničenja 
prirode”  ekološka šteta   modernizacija  racionalnost  prema 
prirodi  

14 
02
Klasična ekologija

15 
 Ekologija kao naučna disciplina
Slađana Đorđević
Daniela Cvetković

„Ekologija nije samo nauka o čovekovoj sredini, već je velikim delom stav
ljudskih bića prema prirodi.... Etički stav koji bi trebalo da zauzmemo, kao
ljudska bi ća, prema prirodi i drugim vrstama srž je našeg ekološkog
razmišljanja“ (Senegalski filozof Sulejman Bašir Dianj)

Opšteprihvaćena definicija ekologije je da je ekologija nauka koja proučava uzajamne odnose između
organizama i sredine od kojih zavisi opstanak jedinki i populacija organskih vrsta i njihovih zajednica u
prirodi. Ekologiju je kao biološku disciplinu definisao Ernst Haeckel 1866. g. kao „ukupnu nauku o
odnosima organizama prema okolini. Prva bitna ekološka opažanja zabeležio je Charles Darwin još
1859. g. u svojoj knjizi "Poreklo vrsta". On ukazuje da se priroda ne osvećuje ljudima, ali im podnosi
svoje račune. Na osnovu savremenih dostignuća ekologije može se dati i sadržajnija, moderna
definicija ekologije, koja glasi: „Ekologija je nauka koja proučava rešenja koja su živa bića realizovala,
na različite načine, u vezi sa problemima koje je spoljašnja sredina postavila živim bićima i koja su
ona morala rešiti kroz svoju evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama mogla opstati“ (Janković,
1995).

Na osnovu savremenih dostignuća ekologije može se dati i sadržajnija, moderna definicija ekologije,
koja glasi: „Ekologija je nauka koja proučava rešenja koja su živa bića realizovala, na različite načine,
u vezi sa problemima koje je spoljašnja sredina postavila živim bićima i koja su ona morala rešiti kroz
svoju evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama mogla opstati“ (Janković, 1995).

16 
Jednostavno rečeno, ekologija se može definisati i kao nauka koja proučava mehanizme opstanka
živih bića. U sintetičkom smislu, ekologija je nauka koja proučava kompleksnu strukturu i
funkcionisanje prirode u celini, uključujući i čoveka, odnosno čovečanstvo kao specifičnu komponentu
bioloških sistema na Zemlji.

Koren izraza „ekologija“ potiče od grčke reči „oikos“ što znači dom, stanište, i grčke reči „logos“
odnosno znanje, učenje. Iz istog korena potiče i termin „ekonomija“, koja predstavlja nauku o
proizvodnji i raspodeli dobara, o materijalnom održavanju ljudskog društva, o ljudskim materijalnim
potrebama i njihovom zadovoljavanju. Kako održavanje žive prirode počiva na uzajamnim odnosima
koji vezuju živa bića jedne za druge kao i za neživu prirodu, ekologija je u isti mah i ekonomija žive
prirode, nauka o proizvodnji i raspodeli organske materije u prirodi, o gustini naselja organskih vrsta i
o održavanju živog sveta uopšte (Stanković, 1962).

Ekologija je postala sinteza svih naučnih disciplina koje proučavaju čoveka i živi svet, sinteza znanja i
činjenica u čijem središtu se nalazi čovek i organizacija života na Zemlji, što je i opravdano ukoliko
čoveka posmatramo kao najvažnijeg ekološkog činioca koji svojim delovanjem najviše menja odnose
unutar žive i nežive prirode, kao i samu sliku prirode. Danas ona ne proučava samo odnos između
životne sredine i različitih živih bića, nego i odnos između različitih živih bića međusobno. Ekologija
proučava i protok energije i kruženje materije u prirodi: zemlji, vodi vazduhu. Ona proučava raspored i
gustinu populacija organskih vrsta, način života i ponašanje u datim uslovima sredine. Krajnji cilj
ekologije je da utvrdi načela na kojima počiva zajednički život organizama u svakoj životnoj sredini.

17 
Razvoj ekologije kao naučne discipline
Ekologija je relativno mlada nauka, ali i pored toga u njenom razvoju mogu se razlikovati nekoliko
posebnih faza. Kao osnovne faze u njenom razvoju najčešće se navode: proučavanje životne sredine
pojedinih vrsta; proučavanje ekosistema, proučavanje međusobnog uticaja ekosistema; proučavanje
biosfere i proučavanje položaja i uloge čoveka u biosferi. Može se zapaziti da se polje proučavanja
ekologije širi sa naglašenijom degradacijom prirodne sredine.

Razvoj ekologije je zapravo počeo opisivanjem prirode, i to je prva faza u njenom razvoju, koja je
nastavljena proučavanjem sredine u kojoj žive pojedine vrste i njihovog odnosa sa drugim vrstama.
Ova proučavanja dovode do proučavanja zajednice vrsta, tj. do razvoja sinekologije. Otkrivaju se
zakoni dinamike populacija međuzavisnih vrsta, pri čemu su stvorena dva osnovna pojma sinekologije
– lanac ishrane i piramida brojeva. Lanci ishrane obezbeđuju energiju neophodnu za opstanak živih
organizama. Međutim, ekologiji je i dalje nedostajala osnovna jedinica proučavanja, pa je kasnije
formulisan i termin – ekosistem.

U drugoj fazi svog razvoja ekologija proučava ekosistem. Termin ekosistem u nauku je 1930. godine
uveo engleski ekolog Artur Tensli (Arthur Tansley) podrazumevajući pod njim svaki otvoreni sistem
živih bića (bioocenoze) i spoljašnje sredine (biotopa) u kojem vladaju ekološki odnosi. Ekosistem je
shvaćen kao sistem jasno prostorno i vremenski određen, što obuhvata one organizme koji ga
nastanjuju, fizičke uslove tla i klime, kao sva međusobna dejstva različitih organizama i organizama i
fizičkih uslova. U ekosistemu vlada određena ravnoteža, koja postoji sve dok se ne naruši spoljnim
uticajem ili intenzivnom unutrašnjom aktivnošću.

U trećoj fazi razvoja ekologija se usredsređuje na proučavanje međusobnog uticaja ekosistema, pre
svega granične zone dva ekosistema. Proučavanja su pokazala da je određivanje granica među
ekosistemima teško, jer su oni međusobno zavisni, tj. između njih postoje razni međuuticaji – razmena
energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i ugljen-dioksida. Ekositemi su prirodno sposobni za
samoregulaciju, i svi oni zajedno čine jednu celinu na Zemlji, jedan globalni ekosistem nazvan
biosfera.

Proučavanje biosfere predstavlja četvrtu fazu u razvoju ekologije. Biosfera predstavlja životnu sredinu
svih živih bića, pa i čoveka. U biosferi, tj. u okvirima svakog ekosistema posebno, odvijaju se
permanentni procesi kruženja materije i energije, uslovljeni strukturom biogeohemijskih ciklusa i
protokom vode i vazduha u hidrosferi i atmosferi. Bilo kakvo narušavanje tih ciklusa može da se odrazi
na globalne cikluse u biosferi.

Peta faza razvoja ekologije obeležena je proučavanjem čovekovog položaja u biosferi, pri čemu se
polazi od saznanja da beskrajna raznovrsnost ekosistema i živog sveta na Zemlji nisu odraz
nejedinstvenosti u biosferi, već raznovrsnih rešenja egzistencije živih bića u različitim geografskim i

18 
ekološkim uslovima. Čovek svojim aktivnostima menja prirodu i izaziva menjanje životnih zajednica
oko sebe a da toga uglavnom nije i svestan.

Međutim, i pored svoje neobuzdane težnje za prevlašću nad prirodom, ostaje zavistan od tih promena
koje sam stvara, jer materija u prirodi ima sopstvene tokove i zakonitosti i zbog toga se ljudski ciljevi
mogu realizovati samo ukoliko se te zakonitosti poštuju. Čovek u odnosu na ostala živa bića ima
preimućstvo što kao svesno biće ima mogućnost da sazna, shvati i pravilno primeni prirodne zakone.
Shodno tome, imajući u vidu da su prirodni resursi ograničeni, neophodan je razvoj ekološke politike,
posebno u siromašnim zemljama.

Ona treba da obuhvati planove korišćenja prirodnih resursa, finansijske planove za očuvanje,
regeneraciju i zaštitu prirode, zakonsko regulisanje korišćenja i parcelisanja obradivog zemljišta,
mrežu institucija koje se bave zaštitom prirode i onih koje obrazuju stručne kadrove ili vaspitavaju
stanovništvo za očuvanje prirode (Stojanović, 1984).

Ekologija se u pravom smislu reči formirala znatno kasnije tek u drugoj polovini XIX veka, a procvat
doživela posle pedesetih godina XX veka, kada je prihvaćeno saznanje da čovek ne može prisvajati
prirodu ne vodeći računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i uslove za svoj
opstanak. Ustvari ekologija kao nauka nastaje onda kada ekonomska aktivnost čoveka počinje da
trajno da degradira prirodno okruženje i usled toga dovodi u pitanje svoj opstanak ili bitno menja
uslove za svoj razvoj. Zato ekologija počinje da se bavi uslovima koje ekonomska aktivnost treba da
ispuni i eksternim granicama koje mora poštovati da ne bi izazvale efekte suprotne svojim ciljevima.
Ekološki problemi postali su predmet istraživanja i rešavanja onda kada narušavanje ekološke
ravnoteže nije pogađalo samo radničku već i buržoasku klasu. Ekološki pokret je nastao tek kada su
područja u kojima je stanovala i buržoazija postala ekološki ugrožena usled industrijalizacije. Posle
Drugog svetskog rata, razvoj ekologije bio je uslovljen i saznanjem da je ekonomski razvoj koji je
omogućen usavršavanjem oruđa za rad i novim tehnologijama, došao u sukob sa društvenim
napretkom, koji je postao ograničen sve izrazitijom neravnotežom između stope rasta stanovništva i
opadaućih životnih resursa. Pojedini ekološki problemi nisu mogli uspešno da se reše tehničkim
merama, ali se ekološka kriza mogla sprečiti samo ako se shvati kao pitanje života na planeti Zemlji, a
to znači kao pitanje ljudske civilizacije.

Ekologija je danas posebna multidisciplinarna naučna oblast prisno povezana prvenstveno sa mnogim
biološkim disciplinama (fiziologijom, anatomijom, morfologijom, sistematikom, paleontologijom,
organskom evolucijom), ali i sa drugim prirodnonaučnim disciplinama kao što su biogeografija
geologija, geomorfologija, hidrologija, klimatologija, pedologija, fizika, matematika, i društvenim
naukama poput sociologije, ekonomije, prava, politike. Ekologija ima ogroman značaj kako sa
fundamentalnog, tako i sa praktičnog stanovišta.

Nema sumnje da je ekologija jedna od najinteresantnijih grana biologije, jedan njen deo koji nam
omogućava da duboko prodremo u u tajne žive prirode, u sve one veze koje postoje između živih bića
19 
i onoga što im pruža sredina koja ih okružuje. Ali, ekologija je ne samo teorijski zanimljiva, već isto
tako i veoma korisna nauka. Ulaženjem u suštinu ekoloških zakonitosti i pojava, daje nam mogućnost
da živu prirodu uredimo prema svojim potrebama. U tome leži možda i jedna od najbitnijih koristi koju
nam ekologija može dati, u tome je njen najveći značaj za ljudsko društvo. Međutim, nedovoljno
poznavanje tih ekoloških zakonitosti dovodilo je, i dovodi i dalje do velikih i nepopravljivih šteta kako
za ljudsko društvo, tako i za celokupni živi svet.

Ekologija se razvijala i kao prirodna – biološka disciplina, i kao društvena – humanistička nauka. Kao
prirodna nauka ona ne sme isključiti čoveka, a kao humanistička disciplina ne sme biti odvojena od
prirode. U stvari, ekologija svojim saznanjima treba da doprinese stvaranju humanih uslova života
prevazilaženjem prisvajačkog odnosa društva prema prirodi, koji ne vodi računa o osnovnom
ekološkom principu da u prirodi postoji ekološka uslovljenost. Nepoštovanje ovog principa, naročito
poslednjih tridesetak godina, ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže dovodeći u opasnost
ne samo opstanak biljnih i životinjskih vrsta nego i samog čoveka.

Osnovna ekološka saznanja o zakonitostima koje vladaju u prostoru u kome se odvija život, kao i
saznanja o načinima prilagođavanja i preživljavanja organizama, predstavljaju neophodnu naučnu
osnovu za savremenu zaštitu životne sredine. Dakle od stepena osnovnih ekoloških znanja zavisi i
efikasnost zaštite životne sredine, pa samim tim i budućnost savremene civilizacije i kvalitet života
generacija koje dolaze.

Ekološki principi
 
Poznavanje osnovnih ekoloških principa osigurava uslove za racionalno iskorišćavanje prirodnih
izvora biosfere u korist svih jedinki, poboljšava odnose između čoveka i njegovog životnog ambijenta i
omogućava lakše predviđanje posledica današnje aktivnosti na budućnost planete. Osnovne ekološke
zakonitosti su kruženje materije, protok energije koji je zasnovan na trofičkim odnosima,
biogeohemijskim ciklusima, biološkoj raznovrsnosti, hijerarhijskoj organizaciji i adaptibilnosti
biosistema, dinamičnosti iI sukcesijama, organskoj produkciji i stabilnim i uravnoteženim uslovima i
resursima sredine.U eri brzog tehnološkog razvoja i dinamičnog rasta ljudske populacije, trebalo bi
ekološki svest i savest savremenog civilizovanog društva prihvatiti za održivim korišćenjem resursa,
kao etički ekološki princip.

Organizam ne postoji sam kao izdvojena jedinka, već se posmatra u sklopu identičnih organizama koji
čine prvu ekološku kategoriju koju nazivamo populacija.
Populaciju čine organizmi iste vrste koji žive na istom prostoru. Oni imaju niz zajedničkih svojstava
kao što su: sličan genotip, fenotip, razmnožavanje, isti način prehrane, slično ponašanje i druga
obeležja. Među njima postoje odnosi uzajamne zavisnosti i biološke povezanosti.

20 
Slika 1. Populacije maslačka na jednoj livadi

Svaka populacija je vrlo pokretan, dinamičan

sistem. Ona je u stalnom kretanju, kako u prostoru
tako i u vremenu. Populacija ima niz bitnih osobina,
kao što su:
• gustina (veličina),
• prostorni raspored,
• natalitet,
• mortalitet,
• uzrasna struktura, Slika 2. Populacija divljih konja
• rast.

Životna zajednica ili biocenoza jeste sledeća viša ekološka organizaciona jedinica – zajednica svih
biljaka i životinja koje žive na jednom prostoru, npr. jezero, šuma, livada. Svaka životna zajednica
vezana je uz određeni životni prostor koji zovemo stanište ili biotop.

Životna zajednica zajedno sa svojim biotopom čini još višu ekološku organizacijsku jedinicu -
ekosistem. To je osnovna prostorna ili organizacijska jedinica živih organizama i nežive materije u
kojoj se stvaraju, kruže i razmenjuju materija i energija. Na planeti Zemlji postoji veliki broj ekosistema
koji se prožimaju i međusobno utiču jedni na druge. Skup ekosistema čini još višu organizacijsku
jedinicu – biosferu. Biosfera je sav prostor na Zemlji u kojem se odvija život. Obuhvaća kopnena
područja: pedosferu, deo litosfere do dubine od desetak metara; hidrosferu, velike vodene površine do
dubine od 11000 m; troposferu, deo atmosfere do visine od 16 km; stratosferu, sloj atmosfere do
visine od 50 km u kojem ozonski sloj čini zaštitni filter od prekomernog UV zračenja te tako efikasno
omogućava život na Zemlji i zato ga možemo posredno uključiti u biosferu.
S obzirom na okolnost da je količina materije na našoj planeti ograničena, u ekosistemima se razvio
precizan mehanizam prirodne obnove, odnosno kruženja materije. Procenjuje se da bi se sav ugljen-
dioksid iz atmosfere potrošio za samo 35 godina ukoliko ne bi postojao mehanizam prirodnog
kruženja. Ti biogeni procesi kruženja materije predstavljaju značajnu funkciju svakog ekosistema.

21 
Njihova priroda određuje masu živih organizama (biomasu), strukturu ekosistema, hemizam sredine.
U suštini, biomasa na Zemlji se ne nagomilava, već se održava na približno istom nivou, s obzirom na
to da se ona neprekidno razgrađuje i nanovo stvara iz istog gradivnog materijala, tj. u njenim okvirima
se neprekidno odvijaju procesi kruženja materije i proticanja energije. U prirodi postoji veliki broj
kruženja različitih jedinjenja i elemenata, ali su za život najznačajniji ciklusi ugljenika, kiseonika, azota,
fosfora i vode.

Hemijski elementi koji učestvuju u biogeohemijskim ciklusima nazivaju se bioelementima i ima ih 66.
Delimo ih u tri grupe – makroelementi (C, H, O, N, P, S,Ca, Si, Mg, Na, K, Cl, Fe) koji čine 99% suve
težine živih organizama. Ostali bioelementi pojavljuju se u znatno manjim koncentracijama –
mikroelementi, kao i ultramikroelementi. Elementi prisutni u jednom ekosistemu deluju međusobno
povezano. Onaj element koji je u minimumu praktično određuje dešavanja u tom ekosistemu (Liebigov
zakon minimuma).

Primarna organska materija proizvođača, dalje, kroz splet lanaca ishrane biva korišćena od strane
potrošača kao hrana. Odnosi ishrane između pojedinih funkcionalnih kategorija članova ekosistema
mogu se u datom trenutku kvantitativno izraziti u vidu trofičke piramide, čiji svaki stupanj predstavlja
ukupnu količinu mase organske materije (biomase) svih populacija koje mu pripadaju. Mere organske
produkcije ekosistema (ili samo jednog trofičkog nivoa), ili njegov produktivitet, izražavaju se količinom
organske materije stvorene u jedinici vremena.

I na kraju prema ruskom biogeohemičaru Vernadskom, poslednje od mnogih stanja evolucije biosfere
je noosfera ili sfera razuma (gr. noos – razum ). Ova sfera koja se razvija u naše doba, rezultat je
evolucije ljudskog mozga, kulturne evolucije, eksponencijalnog rasta ljudske populacije, razvoja nauke
i tehnologije, interakcije ljudske misli i saznanja, kao i sve izraženijeg uticaja čoveka na biosferu koja
se njegovim delovanjem ubrzano menja.

 
Podela ekologije
Ekologija u suštini proučava dva kompleksa faktora, a to su biološki (živa bića) i fiziografski (neživo
okruženje), kao i njihove zavisnosti. Iako je od svog prvobitnog okvira života, stvorio specifičan kulturni
okvir, čovek je ipak ostao deo prirode. Njegov odnos, kao prirodnog bića koje je istovremeno i
društveno, prema životnoj sredini se bitno razlikuje od odnosa drugih živih bića. Jer između čoveka i
životinje postoji suštinska razlika koja ih razdvaja, a to je svest koju čovek poseduje kao individua i
društveno biće. Zbog toga se zakonitosti otkrivene proučavanjem životinja i biljaka ne mogu
jednostavno prenositi na čoveka i njegov odnos sa životnom sredinom.
Ako se pođe od definisanja ekologije kao nauke koja proučava odnos živih bića i njihove sredine, kao i
njihov međusobni odnos, i izvrši podela živih bića na biljke, životinje i ljudsku vrstu, moguće je načiniti
podelu ekologije na ekologiju biljaka, ekologiju životinja i ekologiju čoveka.

22 
Ekologija biljaka (fitoekologija) proučava odnose biljaka i njihovih zajednica (fitocenoza) prema
životnoj sredini.

Ekologija životinja (zooekologija) se bavi proučavanjem ekoloških potreba životinja, njihovih

populacija, rasporedom, ponašanjem i odnosima između životinja i njihovih zajednica (zoocenoza)
prema životnoj sredini.

Ekologija čoveka (humana ekologija), u najopštijem smislu, ispituje odnose čoveka prema živoj i
neživoj okolini. Humana ekologija je relativno nova naučna disciplina. Ovaj termin su prvi spomenuli
1921. godine američki urbani sociolozi Bardžes (Ernest Watson Burgess) i Park (Robert Ezra Park), u
delu „Introduction to Science of the Sociology“. Humana ekologija je u početku shvatana kao
medicinska disciplina koja izučava uticaj sredine na čoveka (Božić, 1977). Međutim, uticaj sredine na
čoveka nije izučavan samo u okviru medicinskih istraživanja, već i u okviru drugih disciplina – tehnike,
ekonomije, prava, arhitekture, psihologije. Nastanak humane ekologije je u neposrednoj vezi sa
saznanjem da ekologija kao nauka treba da istraži prirodu strukture ljudskih zajednica koje se javljau u
različitim habitatima (uslovima gde postoji mogućnost za kontinualnu ljudsku egzistenciju – hrana,
klima i drugi uslovi). Predmet izučavanja humane ekologije po jednom shvatanju je uzajamni odnos
između prirode uopšte i čoveka posebno, a po drugom je uređenje prostora nastalog aktivnostima
ljudskog društva. Humana ekologija, na kraju, istražuje četiri osnovne teme – stanovništvo, okolinu,
tehnologije i organizaciju. Pritom se ona može definisati kao nauka o strukturi i razvoju ljudskih
zajednica i društva sa stanovišta procesa prilagođavanja ljudskih populacija prema okolnoj sredini,
uzimajući u obzir i tehnološke sisteme i obrasce društvene organizacije kojima je to prilagođavaje
postignuto. Ona istražuje kako uticaj ekosistema na čoveka, tako i uticaj čoveka na ekosisteme i
posledice koje se pri tome javljaju.

Na temeljima humane ekologije, nastala je socijalna ekologija, kao društvena (sociološka) nauka koja
istražuje odnos čoveka i njegove životne sredine analizirajući društvene procese i odnose koji utiču na
elemente čovekove životne sredine. Socijalna ekologija, treba da doprinese, kako se ističe, u
rešavanju konflikta između društva i prirode, koji je karakterističan za naš vek i koji može da ugrozi ne
samo opstanak života na Zemlji, već ga i direktno ugrožava (Large, 1981). U takvom svom
predmetnom određenju, ona bi trebalo da se pozabavi i odnosom radne i životne sredine, jer ne
postoji samo međuzavisnost u narušavanju, već i u zaštiti ovih sredina od degradacije i njihovog
pretvaranja u dehumanizovane sredine čovekovog rada i života.

23 
Koje su to grane ekologije?

Ekologija kao nauka širokog polja proučavanja, može se podeliti na različite poddiscipline,
korišćenjem različitih kriterijuma. Jedna takva klasifikacija koja uzima kao kriterijum složenost
izučavanih sistema (od najnižeg do najvišeg nivoa složenosti) izdvaja sledeće poddiscipline:
- bihevioralna ekologija koja proučava ekološke i evolucione osnove ponašanja životinja i
ulogu ponašanja u prilagođavanju životinja njihovim ekološkim staništima;
- populaciona ekologija koja proučava dinamiku populacija određene vrste i njenom
povezanošću sa faktorima prirodne sredine;
- biocenologija koja proučava interakcije između vrsta unutar određene životne zajednice
(biljne ili životinjske);
- ekologija ekosistema koja proučava kako protok energije i kruženje materije interaguju sa
biotičkim komponentama ekosistema;
- ekologija predela koja proučava procese i veze među raznim ekosistemima ili većim
geografskim područjima;
- evoluciona ekologija koja proučava ekologiju vrsta kroz njihovu evoluciju;
- opšta ekologija koja se bavi problematikom na makroekološkom nivou.

Ekologija se takođe može podeliti i prema:

• proučavanoj grupi organizama, npr. ekologija životinja, ekologija biljaka, ekologija gljiva,
ekologija mikroorganizama, ekologija insekata;
• prema proučavanom biomu, npr. šumska ekologija, pustinjska ekologija, arktička ili polarna
ekologija, tropska ekologija, bentoska ekologija;
• osnovnim tehnikama koje se koriste za proučavanje, npr. molekularna ekologija,
biohemijska ekologija, citoekologija, genetička ekologija, makroekologija, terenska ekologija,
statistička ekologija, teorijska ekologija;
• filozofskom pristupu npr. sistemska ekologija je usredsređena na proučavanje, razvoj i
organizaciju ekoloških sistema iz holističke perspektive, primenjujući metodologiju
matematičkog modelovanja, simulacije i sistemske analize ili npr. politička ekologija koja
spaja politiku i ekonomiju na problemima kontrole životne sredine.

U zavisnosti od nivoa proučavanja pojedinih pojava i procesa, ekologija se deli na:

- autekologiju,
- demekologiju i
- sinekologiju.

Autekologija (idioekologija ili analitička ekologija) proučava odnose pojedinih vrsta organizama prema
uslovima spoljašnje sredine.

Demekologija (populaciona ekologija) istražuje odnose između populacija i spoljašnje sredine, kao i
uzajamne odnose organizama unutar populacije.
24 
Sinekologija (sintetička ekologija) proučava odnose između životnih zajednica i spoljašnje sredine,
kao i uzajamne odnose organizama unutar životnih zajednica. Ukoliko je reč o proučavanju biljnih
zajednica (fitocenoza), onda se ova oblast ekologije označava kao fitocenologija (fitosinekologija).
Ukoliko se radi o proučavanju životinjskih zajednica (zoocenoze), onda se ova oblast ekologije
označava kao zoocenologija (zoosinekologija). Završni stupanj sintetičke ekologije čini ispitivanje
ekosistema kao jedinstva životne zajednice i njenog staništa, u njihovim uzajamnim odnosima.
Ekosistem je glavni predmet sintetičke ekologije, a sa izučavanjem ekosistema ekologija prestaje da
bude čisto biološka nauka, i susreće se sa nizom nauka koje proučavaju neživu prirodu

Pored pomenutih, postoje i drugi kriterijumi za podelu ekologije na pojedine uže oblasti. Na primer,
ukoliko se kao kriterijum uzmu odnosi organizama i njihovih zajednica u pojedinim specifičnim
tipovima životne sredine, može se govoriti o ekologiji kopna, ekologiji slatkovodne sredine, ekologiji
morske sredine i kosmičkoj ekologiji. Još specifičnije grane ekologije su na primer, predeona
ekologija, urbana ekologija, ruralna ekologija, ekologija zagađenih sredina, radijaciona ekologija, itd.
Navedene podele u okviru ekologije proistekle su iz potrebe studioznijeg istraživanja pojedinih tipova
odnosa između organizama i životne sredine. Međutim, i pored brojnih podela, biljni i životinjski
organizmi, pa ni sam čovek, ne mogu se odvojiti jedni od drugih kao što se ne mogu odvojiti od
njihovog okruženja. Svi organizmi, od virusa i bakterija, pa do čoveka, među sobom su vezani
mnogostrukim, neraskidivim, interaktivnim egzistencijalnim vezama koje im obezbeđuju opstanak.

Imajući u vidu celokupnost značenja pojma ekologija, savremeni ekolozi imaju obaveze da istraže:
- svojstva životne sredine u datom sistemu;
- utvrde biološku raznovrsnost u datom sistemu;
- odrede veličinu i brojnost populacija unutar životnih zajednica u datom sistemu;
- izmere i ocene aktivnost populacija, odnosno životnih zajednica u odnosu na sredinu i
međusobno.

Da bi se ovi zahtevi ispunili, ekolozi moraju da koriste mnoge metode i nauke, polazeći od biološke
taksonomije i sistematike, preko morfologije, fiziologije, genetike, etologije, laboratorijskih i
eksperimenata u prirodi, kontinualnog i sveobuhvatnog monitoringa do matematičkog modeliranja i
prognoziranja sudbine analiziranog sistema (populacije, zajednice ili ekosistema u celini).

Savremena ekologija se razvija u samostalan sintetički sistem ideja sa multidisciplinarnim pristupom

prirodnim pojavama. Otac moderne ekologije, Odum (Eugene Pleasants Odum) u knjigama
„Fundamentals of ecology“ (1953), i „Ecology: The Link Between the Natural and the Social Sciences“
(1975), ekologiju smatra vezom između prirodnih i društvenih nauka. Ekologija predstavlja novu,
integrativnu naučnu disciplinu, koja predstavlja sintezu mnogih do sada stečenih ljudskih znanja.

Danas, ekologija predstavlja jednu od najznačajnijih prirodnih nauka, koja dolazi u centar pažnje zbog
toga što je čovek svojim negativnim delovanjem zagadio i narušio prostor u kome se odvija život na
našoj planeti. U mnogim delovima sveta ugrožen je opstanak velikog broja biljaka i životinja, a stepen
25 
zagađenosti je dostigao toliki nivo da je i opstanak samog čoveka doveden u pitanje. Zbog toga,
ekologija kao biološka naučna disciplina koja se neprestano unapređuje, primenjena u poljoprivredi,
šumarstvu, lovstvu, ribarstvu, medicini i drugim oblastima ljudske delatnosti, omogućava da se
izbegnu mnoge štetne i tragične posledice koje su se tokom razvoja civilizacije dešavale u prirodi. Na
taj način, ona je nauka koja podučava i pomaže da se sačuvaju materijalna i prirodna bogatstva i
raznovrsnost organskih vrsta na Zemlji.

Šta su to globalni ekološki problemi?

Postoji mnogo problema koji povezuju životnu sredinu i nas, međutim, jedna od opštepihvaćenih
definicija generalno, ekološke probleme definiše kao probleme nastale usled ljudskih aktivnosti u
životnoj sredini. Prema ovoj definiciji, uzroci problema u životnoj sredini su ljudske aktivnosti koje
dovode do promena u okruženju. Naravno, definicija je preširoka jer se ne mogu sve ljudske
aktivnosti mogu smatrati uzročnicima ekoloških problema, te preciznije određenje uzroka ekoloških
problema možemo posmatrati kroz sledeću definiciju: ekološki problemi su promene izazvane
ljudskim aktivnostima koje u velikoj meri ugrožavaju balans ekosistema i blagostanje stanovništva.
Sledeća slika možda najbolje opisuje definiciju termina ekološki problemi i veze sa drugim pitanjima.

Slika 3: Definicija za ekološke probleme i povezanost sa drugim socioekonomskim činiocima

Današnja civilizacija, na samom startu trećeg milenijuma, suočena sa brojnim ekološkim problemima,
koji su, objektivno, teški za rešavanje (Novitović, 2009.). Rapidna degradacija resursa i ekosistema na
globalnom nivou rezultat je globalizacije i urbanizacije, siromaštvo, neodrživi potrošački obrasci i rast
stanovništva (Anand, 2013).

Na globalnom nivou identifikovano je 10 glavnih ekoloških pretnji sa kojima smo suočeni u 21. veku:
- globalno zagrevanje,
- nedostatak pijaće vode
26 
 - nedostatak energije (energetska zavisnost),
- učestali prirodni hazardi,
- rapidan gubitak biološke raznovrsnosti,
- širenje gradova,
- rast ljudske populacije,
- porast nivoa mora,
- smanjenje nivoa podzmenih voda,
- infektivne bolesti i bolesti kacinogeneze i mutageneze.

Globalno zagrevanje uzrokuje mnoge ekološke probleme

Globalno zagrevanje dovodi do porasta temperature okeana i Zemljine površine, izaziva topljenje
polarnih kapa, porast nivoa mora, isto tako i promene u rasporedu padavinama koje uzrokuju poplave
ili desertifikaciju. U osvitu trećeg milenijuma, glečeri su postali značajno središte istraživanja, iz
razloga štro je njihovo povlačenje rapidno, a njihovo otapanje osim uticaja na ukupan porast nivoa
mora, imaće značajne posledice na više od milijardu stanovnika koji žive u dolinama reka koje se
napajuju iz glečerskih jezera. Pomenimo samo da glečeri snabdevaju pijaćom vodom pola milijarde
stanovnika u regionu Himalaji-Hindu-Kuš, i 250 miliona stanovnika Kine. (Chain, 2007).

Globalno zagrevanje značajno utiče i uticaće na pomeranje vegetacionih pojaseva, populacija

životinja, ali i na poljoprivredu (Cvetković, 2013). Iako poljoprivreda na globalnom nivou, usled
tehnološkog napretka i efikasnije poljoprivredne prakse, može pretrpeti male promene u pogledu
osnovne proizvodnje u uslovima promenjene klime, stvoriće se veliki regionalni jaz između razvijenih i
nerazvijenih zemalja. (Đorđević, 2013)

Gubitak biološke raznovrsnosti brži je od prirodne stope

Procene isčezavanja vrste na godišnjem nivou variraju u literaturnim izvorima. Na osnovu podataka
dostupnih na sajtu WWF-a, godišnje iščezne između 0.01 i 0.1% celokupnog broja vrsta, dnevno
nestaju 74 vrste, odnosno 27.000 vrsta godišnje (Millennium Ecosystem Assessment 2005). Nekoliko
hiljada vrsta iščezne pre nego što budu uvršćene u spisak ugroženih vrsta. Njihovo nestajanje
označava i nestajanje mogućnosti njihove upotrebe u funkciji pomoći čoveka: lečenja, ishrane i drugih
aktivnosti. U široj naučnoj javnosti preovladava mišljenje formirano na bazi projekcionih modela, da će
da će, ako se nastavi sadašnji trend izumiranja vrsta, do kraja 21. veka nestati oko 50% biološke
raznovrsnosti.

Organske vrste su nosioci specifične kombinacije gena i specifičnih funkcija u određenim

ekosistemima (svaka vrsta je originalno i neponovljivo rešenje života/evolucije), te njihovo
antropogeno uslovljeno izumiranje ili ugrožavanje predstavja najdirektnije smanjivanje ukupnog
27 
biodiverziteta planete. Kao odgovor, vlade i zajednice širom sveta izražavaju zabrinutorst zbog
neprečišćavanja industrijskih produkata, za održavanje plodnosti zemljišta, ublažavanje poplava,
suša, detoksikaciju i razlaganje otpada, održavanje koncentracije gasova i vodene pare u atmosferi, i
kontrolisanje zaraznih agenasa. (Anand, 2013)

Značajno je pomenuti novu zdravstvenu brigu o efektima upotrebe biotehnologija u genetskoj

modifikaciji hrane. Široka javnost postavlja pitanja o zdravstvenim i ekoloških rizicima genetski
modifikovane hrane, a intenziviranje lobija protiv GMO u Evropi, prenela se i na ostali deo sveta.
Zagovornici tvrde da biotehnologije u proizvodnji hrane smanjuju troškove, pomažu da se nahrane
zemlje u razvoju i smanjuju upotrebu pesticida (Anand, 2013). Protivnici ukazuju na nedovoljnu
istraženost zdravstvenog i ekološkog rizika. Brojna istraživanja su usmerena upravo u pravcu
odgovora u pogledu zdravstvenih i ekoloških rizika i kreiranja propisa kojima bi se ova oblast bliže
regulisala.

Konvencija Ujedinjenih nacija o biološkoj raznovrsnosti (UNCBD), koja je usvojena 1992. godine i koju
je od tada je ratifikovalo više od 175 zemalja, postavlja tri glavna cilja: očuvanje biološke
raznovrsnosti, održivo korišćenje njegovih komponenti, i fer i pravičnu podelu koristi od upotrebe
genetskih resursa (Cvetković, 2011). U maju 2000. godine, otvorena je za potpisivanje Konvencija o
biološkoj sigurnosti (Kartagena protokol o biološkoj zaštiti). Srbija je ovaj protokol ratifikovala 2005.
godine. Protokol nastoji da zaštiti vrste na planeti i ekosisteme od potencijalnih rizika koje izazivaju
živi modifikovani organizmi, koji se obično nazivaju genetski modifikovani organizmi (GMO), i da se
uspostavi mehanizam razmene informacija iz oblasti biološke sigurnosti pre nego što zemlje uvoznici
pristanu na uvoz takvih organizama.

Smanjivanje rezervi podzemnih voda

Problematika smanjenja rezervi podzemnih voda, tesno je vezana kako sa današnjim, tako i sa
budućim problemima nedostatka pijaće vode i neravnomerne distribucije. Podzemne vode su
najvažniji resurs za snabdevanje vodom za piće u svetu. Oko 60% pijaće vode na globalnom nivou
dobija se iz podzemnih rezervi, a u sušnim područjima i do 100%. Podzemne vode predstavljaju
najekonomičnije rešenje za snabdevanje ruralnog stanovništva. Voda predstavlja lokalni resurs koji se
može esploatisati sa relativno niskim ulaganjima. Iako ovaj resurs u izvesnoj meri ima svoju prirodnu
zaštitu, zagađivanje podzemnih voda nalazi se u fokusu šire svetske javnosti, kako sa aspekta
prevencije zagađivanja, tako i sa aspekta mera remedijacije.

Danas se teško može reći da postoje zemlje u kojima podzemne vode nisu zagađene pesticidima,
nitratima, raznim teškim metalima, otpadom (čak i radioaktivnim), kao i raznim naftnim derivatima.
Zagađivanje podzemnih voda je problematika slična kao i kod površinskih vodotoka, s tom razlikom
što podzemne vode nisu "vidljive" te taj problem ostaje zasenčen u ekološkoj svesti kako pojedinca,
tako i sveukupnog stanovništva.

28 
Rast ljudske populacije, širenje gradova, pritisak na resurse

Broj stanovnika na planeti je sa brojke od 1,6 milijardi na početku 20. veka narastao na 5,4 milijarde
do kraja istog stoleća. Prema izveštajima Population Reference Bureau-a procenjen broj stanovnika
na planeti u 2013. godini iznioso je 7,23 milijardi stanovnika.

Prognoze daljeg rasta stanovništva različite su, u zavisnosti od pristupa i uključivanja pojedinih faktora
u projekcione modele. No, u istom izveštaju se navodi da će do 2050. godine stanovništvo narasti na
9,7 milijardi. Od 60-ih godina 20. veka do 2007. godine svetsko stanovništvo je raslo po stopi od oko
1,7% godišnje (UN 2009). U izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2009. godine (World Population Prospects
– the 2008 Revision) prognostikuje se usporavanje rasta stanovništva u narednih 40 godina na stopu
od 0,75% (UNEP 2009).

Međutim, stanovništvo neće usporavati odnosno rasti istom stopom u svim regionima u svetu.
Najveća stopa rasta stanovništva očekuje se u zemljama koje do sada nisu imale dovoljno hrane,
odnosno regionu saharske Afrike.Predviđena stopa rasta za ovaj region iznosi 1,9% (za 0,9% pad u
odnosu na današnju stopu rasta). Za ostale delove sveta projektovan prosečno goodišnji pad stope
rasta kreće se sa 1,6% na 0,55%. Ovo znači da će region sasaharske Afrike 2050. godine imati 1,753
milijarde stanovnika, ili 19% svetskog stanovništva (Crow, 2005), dok se za čitav afrički kontinent iziče
procena od 2,4 milijade stanovnika (WPDS, 2014).

Nagli porast stanovnika za samo 100 godina, rezultovao je velikim pritiskom na sve resurse planete.
Posledice rasta se ogledaju u: velikom zahtevu za vodom i energijom, intenzivnom generisanju
otpada, neogovornoj eksploataciji šumskih resursa i divljih životinja, velikom pritisaku na zemljišne
resurse proizvodnjom hrane i urbanizacijom, iznad svega potrebi čoveka za materijalnim bogatstvima i
moći.

Sa porastom svetske populacije troše se veće količine vode, sve veći broj gradova u svetu, kao mesta
na kojima se na malom prostoru koncentriše veliki broj ljudi, podrazumeva i intenzivniju potrošnju
vode u datim područjima. Osim toga, za kvalitetan život velikog broja ljudi u urbanim sredinama
neophodno je trošiti veće količine vode po stanovniku nego što je to slučaj u ruralnom okruženju .
Rast potrošnje vode u zemljama u razvoju proistče usled intenzivnog razvoja industrije, ali i rasta
nivoa higijene u domaćinstvima (Đorđević, 2013). I naravno klimatske promene su značajan činilac u
rastu potrošnje vode pre svega u poljoprivredi.

Što se tiče korišćenja zemljišta oko 11% površine Zemlje se nalazi pod usevima koji se koriste u
ishrani i u tekstilnoj industriji. Usled porasta broja stanovnika za proteklih 60 godina površina
obradivog zemljišta po glavi stanovnika se smanjila za 46% (sa 0,5 ha na oko 0,27 ha) (Đorđević,
2013).
Eksploatacija ruda (minerala) dovela je do iscrpljivanja mnogih velikih nalazišta, te se sve više koristi
osiromašena ruda.
29 
Procene i izveštaji ukazuju da je usled rasta svetske populacije proizvodnja nafte po broju stanovnika
dostigla je svoj maksimum osadmedetih godina 20. veka. Međunarodna agenicja za energiju (The
International Energy Agency) ukazuje da će rezerve nafte i gasa zadovoljiti potrebe za narednih 60
godina pri sadašnjoj stopi potrošnje, dok će rezerve uglja trajati još dva veka.

Migracije stanovništva ka gradovima i širenje gradova je trend koji je započeo u drugoj polovini 20.
veka i nastaviće se i dalje. Izveštaj “Budućnost svetske urbanizacije” Ujedinjenih nacija pokazuje da
54% stanovništva živi u gradovima. Poređenja radi, 1950. godine samo 30% stanovništva živelo je u
urbanim područjima. Do 2050. godine procenjen broj stanovnika koji će živeti u gradovima iznosi 66%
(UN 2014). Sa aspekta opterećenja na životnu sredinu, trend širenja gradova imao svoje negativne
posledice. Nagli porast standarda življenja stanovništva, uz nedostatak rešavanja otpada i otpadnih
voda doprineo je zagađivanju voda, komoditet do iscrpljivanja šuma i divljeg životinjskog sveta, a
potrebe za energijom neprestano rastu.

Umesto zaključka

Osnovna ekološka saznanja o zakonitostima koje vladaju u prostoru u kojem se odvija život, kao i
saznanja o načinima prilagođavanja i preživljavanja organizama, predstavljaju neophodnu naučnu
osnovu za savremenu zaštitu životne sredine. Dakle od stepena osnovnih ekoloških znanja zavisi i
efikasnost zaštite životne sredine, pa samim tim i budućnost savremene civilizacije i kvalitet života
generacija koje dolaze.

Zanimanje za ekološke probleme razvilo se tek 60- ih godina 20. veka, kada je primećen štetan uticaj
pesticida na stanje ekosistema i zdravlje ljudi. Problemi uzrokovani intenzivnim korišćenjem fosilnih
goriva i unošenjem hemikalija u atmosferu postavljaju ekološku krizu na mesto jednog od najvažnijih
globalnih problema čovečanstva. Polje delovanja ekologije znatno je prošireno: danas ova nauka
pomno ispituje čovekov odnos prema prirodi, budući da su antropogene aktivnosti postale
neracionalne u sikorištavanju prirode. Prekomerna seča šuma, zagađivanje voda i interevencije u
vodotocima, zagađivanje atmosfere, kisele kiše, efekt staklene bašte, globane klimatske promene i
nuklearni otpad samo su neki od problema s kojima se primenjena ekologija danas susreće.

Ekologiju kao nauku treba razgraničiti od zaštite životne sredine i zaštite prirode koje su primenjeni
delovi ekologije kao nauke. Stoga je poistovećivanje ekologije sa zaštitom prirode i zaštitom životne
sredine pogrešno. Posebno treba razlikovati komunalnu higijenu od ekologije. Isto tako treba
razlikovati ekologa (diplomiranog ekologa, diplomiranog inženjera ekologije i dr.) od ekologiste
(zaljubljenika u prirodu).

30 
Literatura
Anand S.V (2013): Global Environmental Issues. 2: 632 doi:10.4172/ scientificreports.632
Amidžić, L. (2014): Ekologija, autorizovana skripta, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd
Božić, I. (1977): Šta je humana ekologija, Rad, Beograd
Brown R.H., Konopljancev A.A, Ineson J., Kovalevski V.S (1972): Ground-water Studies, Unesco, Paris
Chan A. (2007): THE IMPACT OF CLIMATE WARMING ON THE HYDROLOGY OF GLACIER AND SNOW
MELTING IN THE HIMALAYAS, Physical Climatology, Lectures
Crow M.M. (2005): The New Competitive Global Environment, Arizona State University,
Ćukanović, M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd
Cvetković, D., Amidžić, L., Spasić, S. (2011): Strateški okvir zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji. Naučni skup
sa međunarodnim učešćem „Zaštita prirode u XXI vijeku“, 20 – 23 Septembar 2011. Žabljak, Crna
Gora. Zbornik referata (knjiga br 1), pp. 229-237. Zavod za zaštitu prirode Crne Gore & Ministarstvo
održivog razvoja i turizma
Cvetković, D., Đorđević, S., Kukobat, T., Nikolić, M. (2014): Adaptacije na klimatske promene u oblasti
biodiverziteta u Republici Srbiji. Deseta regionalna konferencija EnE14/ENV.net „Životna sredina ka
Evropi“. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Privredna komora Srbije. 5. jun. Beograd.
Zbornik radova EnE14/ENV.net: Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene, рp. 135-140.
ISBN 978-86-89961-00-3
Dowdeswell, J.A. 2006. The Greenland ice sheet and global sea-level rise. Science 311:963-964
Đorđević S., Vakanjac B., Babović N. (2013): Prečišćavanje otpadnih voda ekosistemskim procesorom u ruralnoj
zoni Tometino Polje. VII naučno-stručni skup sa međunarodnim učešćem: Planska i normativna zaštita
životne sredine, Palić, april 2013, Zbornik radova.
Đorđević S., Prodanović S., Pavlović S., Cvetković D. (2013): Adaptacije korišćenja poljoprivrednog zemljišta na
bazi regionalnih klimatskih modela, Zaštita životne sredine između nauke u prakse – stanje i
perspektive, Naučno-stručna konferencija sa međunarodnim učešćem, Zbornik radova
Glavač, V., (2001): Naučne osnove ekologije, zaštite prirode i životne sredine, Ekološki leksikon, Barbat, Zagreb
Gorz A.(1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd
Large, M. (1981): Social ecology, London
Janković, M., Đorđević, V: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981.
Janković, M. M. (1995): Razvoj ekološke misli u Srbiji, Ekocentar, Beograd
Milivojević M., Kokić-Arsić A., Kanjevac K, Intenzitet korišćenja resursa bitnih za život i opstanak ljudske vrste,
Mašinski fakultet Kragujevac, dostupno na http://www.cqm.rs/2010/pdf/5/01.pdfs
Novitović O., Ranđić D., Novitović A., Zaštita životne sredine, Užice, 2009
Odum, E. P. (1974): Fundamentals of ecology. Third Edition. W. B. Saunders Company. Philadelphia, London,
Toronto.
Odum, E. P. (1975): Ecology: The Link Between the Natural and the Social Sciences. Second Edition. Holt,
Rinehart and Winston, London
Pešić, S. (2011): Osnovi ekologije. Univerzitet u Kragujevcu. Prirodno-matematički fakultet. Kragujevac. ISBN
978-86-6009-011-1.
Population Reference Bureau, 2014: World Population Data Sheet,
http://www.prb.org/Publications/Datasheets/2014/2014-world-population-data-sheet/data-sheet.aspx
Stanković, S. (1962): Ekologija životinja, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd
Session G, 1995: Deep Ecology for the Twenty-first Century, Readings on the Philosophy and Practice of the
0B

New Environmentalism, Shambhala Publications

Stevanović, B., Janković, M. M. (2001): Ekologija biljaka sa osnovana fiziološke ekologije biljaka. NNK
International. Beograd.
Stojanović, R. (1984): Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, Savremena administracija, Beograd
Smith, T.M., Smith, R. L. (2009): Elements of ecology. – Seventh edition, Pearson Benjamin Cummings, USA
UNEP 2009, Annual report, United Nations Environment Programme, 2010
World Urbanization Prospects, The 2014 Revision, UN, New York, 2014
15B

 
31 
32 
 Zaštita životne sredine
Slađana Đorđević

Životna sredina
Pod pojmom životne sredine podrazumevaju se prirodne i radom stvorene vrednosti u kojima čovek
živi i u kome su smeštena naselja, dobra u opštoj upotrebi, industrijski i drugi objekti. Jednostavnije
rečeno životnu sredinu čini prirodno okruženje tj. voda, vazduh, zemljište, biljni i životinjski svet, klima,
jonizujuće i nejonizujuće zračenje,vibracije buka ali isto tako i okruženje koje je stvorio čovek tj.
naselja, razni objekti i infrastruktura. Da bi se održao život potrebna je dovoljna količina resursa
(viode, vazduha, hrane), takođe zaštita od nepovoljnih klimatskih promena i energetskih polja
(Lješević,2010), ali i svi produkti savremenog vremena bez kojih moderan čovek ne bi mogao opstati.

Životna sredina se odlikuje velikom varijabilnošću i heterogenošću uvremenu i prostoru, što je rezultat
delovanja stalno promenljivog kompleksa ekoloških uslova (Novitović, 2009); otkriva i nudi određene
ekološke probleme, na koje se organizmi različito prilagođavaju u skladu sa svojim genetičkim
mogućnostima. Pored toga, ona pruža mogućnost da se na istom mestu nasele vrste koje isti ekološki
problem rešavaju na različit način, s obzirom da imaju različite prilagođenosti.

Sistemi životne sredine

U teorijskim postavkama o sistemima životne sredine ukazuje se na ošte karakteristike, odnosno

svojstva koja mora da zadovolji svaka celina kako bi mogla biti smatrana za sistem:
- sistem čini kompleks uzajamno povezanih elemenata koji čine kvalitativnu celinu;
- sistem se nalaziu jedinstvu sa svojim okruženjem;
- svaki sistem predstavlja deo sistema višeg reda;
- sistem se sastoji iz supsistema (sistema nižeg reda).

Topološki sistemi (ekosistemi) životne sredine vezani su za odgovarajući visinski pojas, pojas
klimatsko-planetarne zone I lokalitet u odnosu na topografsku površinu Zemlje.

Predeoni geosistemi (predeli) predstavljaju skupove geotopa istog ili sličnog karaktera i zahvataju
veće prostranstvo.

Regionalni geosistemi su izdiferencirane teritorije, čiji rasprostranjenje, karakteristike i razvoj su

potčinjeni zakonitostima širionske zonalnosti i visinskim pojasevima.Različitosti unutar geografskog
prostora omogućuavaju izdvajanje prostornih celina, odnosno regija. Kod određivanja regija,

33 
podjednako su važni svi geografski faktori (reljef, klima, hidrografija i drugi), i svi socio-ekonomski
faktori (ekonomija, društveni odnosi, stepen tehnološkog razvoja. (Mišković, 2009)

Savremeni problemi životne sredine

Ako pođemo od građanske teorije i pristupa problemima životne sredine, uočavamo da savremeno
društvo i nauka su u velikoj protivrečnosti na ovom planu: ekonomija kroz profit i kapital iskazuje
negaciju upravo na planu životne sredine. Potrebe ljudskog društva i kapaciteti, odnosno mogućnsoti
životne sredine stoje u direktnoj protivurečnosti.

Sociologistički pristup u odnosu čoveka i životne sredine polazi od činjenice da je društvo to koje
remeti životnu sredinu i da je ono jedino jedino pozvano i u mogućnosti da je vrati u normalno stanje
(Lješević, 2010). Priroda je društveni prostor, odnosno tlo društvene aktivnosti koje obezbeđuje
bogatstva društvu bez utvrđenih kontrola.

Na pitanje "Šta su globalni problemi životne sredine sa kojima smo danas suočeni?", većina
stanovništva bi navela klimatske promene, zagađenje i energetsku krizu. Nedovoljno razvijena svest
pokazuje zanemarivanje drugih, jednako opasnih problema, kao i njihovu međusobnu povezanost. U
prethodnom poglavlju prikazane su ekološke pretnje na globalnom nivou sa kojima se suočilo
čovečanstvno na samom početku 21. veka. Zaoštravanje problema životne sredine možemo prikazati
kroz premašivanje kapaciteta planete, odnosno povećanje ekološkog otiska. Može li kapacitet biosfere
u perspektivi može da podnese opterećenje koje nameću ljudska proizvodnja i potrošnja? Istraživanja
globalnog kapaciteta pokazala su da čovečanstvo "prisvaja" 40% neto proizvoda fotosinteze (Vitousec
et al., 1986). Ukoliko kapacitet nosivosti definišemo kao maksimalno opterećenje koje stanovnici
mogu nametnuti životnoj sredini, postaje jasno da opterećenje postaje funkcija ne samo broja
stanovnika nego i potrošnje po glavi stanovnika.

Ekološki otisak (Ecological Footprint) predstavlja određujući nivo potrošnje resursa i generisanja
otpada koji prevazilazi održivu prirodnu proizvodnju i moć asimilacije u prostornom smislu. Tako
dobijamo razliku između ekološkog otiska date ekonomije i stanovništva sa jedne strane i sa druge
strane geografske oblasti koju zauzima. Izračunavanjem ekološkog otiska došlo se do saznanja da
čovečanstvo danas u proseku na globalnom nivou, živi izvan limita nosivovog kapaciteta Zemlje. U
izveštaju WWF-a 2014 "Living planet" ukazuju kako ekološki otisak nastavlja da raste (podaci iz
2008. godine ukazuju da je globalni hektar po glavi stanovnika 2,8, dok je prirodni biološki kapacitet
2,1).

Prvih 10 zemalja sa najvećim ekološkim otiskom po osobi su Katar, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati,
Danska, Sjedinjene Američke Države, Belgija, Australija, Kanada, Holandija i Irska. Ipak, prema
Globalnom indeksu, najveći gubitak biodiverziteta od 1970. godine zabeležen je u manje razvijenim
zemljama, što ukazuje na činjenicu da najsiromašnije i najranjivije zemlje ispaštaju zbog životnog stila
34 
stanovnika razvijenih zemalja (WWF, 2014). Smanjenje biokapaciteta (biološki kapacitet određenog
regiona da regeneriše resurse) određene zemlje dovešće do toga da ta zemlja mora uvoziti
neophodne resurse iz ekosistema drugih zemalja – potencijalno na dugoročnu štetu tih zemalja.

U regionu eks-Jugoslavije, u istom izveštaju se navodi da Srbija troši 1,43 planete, Bosna i
Hercegovina 1,46, Hrvatska 1,86, dok najviše troši Slovenija - 2,64 planete. U Dunavsko-karpatskom
regionu Bugarska troši 20% više resursa u poređenju sa potrošnjom iz 2010. godine. Stanovnici
Bugarske i Mađarske žive kao da imaju na raspolaganju dve planete, a u Rumuniji i Srbiji kao da na
raspolaganju imaju 1,5 planeta. Prosek za Evropsku uniju je 2,7 planeta (SEPA).

Zagađenje životne sredine je najveći globalni istorijski problem. Uzmimo primer kontaminiranih
lokacija za područje Evrope kojih je prema proceni Evropske agencije za zaštitu životne sredine oko
250.000 (podaci koji su dostupni za zemlje članice EEA) a procene su da će do 2050. godine taj broj
narasti na 3.000 000 (Đorđević,2010).

U skoro svim dokumetima relevantnih međunarodnih organizacije opisano je 15 glavnih/aktuelnih

problema zaštite životne sredine, i to:
• Zagađenje vazduha, vode i zemljišta,
• Klimatske promene kao rezultat globalnog zagrevanja,
• Prenaseljenost,
• Iscrpljivanje prirodnih resursa,
• Odlaganje otpada,
• Degradacija zemljišta,
• Gubitak biodiverziteta i erozija genetičke raznovrsnosti,
• Deforestacija,
• Zakišeljavanje okeana,
• Oštećenje ozonskog omotača,
• Kisele kiše,
• Urbanizacija (širenje gradova i infrastrukture),
• Energetska neefikasnost,
• Zdravlje stanovništva,
• Genetski inženjering.

Međusobna povezanost izazova u oblasti životne sredine

Konkretni problemi životne sredine koji su imali lokalni efekat, rešavali su se kroz ciljanu politiku i
instrumente za rešavanje pojedinačnih pitanja (otpad, zaštita pojedinih vrsta i dr.). Međutim od
poslednje decenije 20. veka, usled spoznaja difuznih pritisaka iz različitih izvora, dolazi do
intenzivnijeg fokusiranja na integraciju problema koji se odnose na životnu sredinu u okviru sektorskih
politika.

35 
 Današnji glavni izazovi u oblasti životne sredine sistemskog su karaktera i ne mogu se rešavati
izolovano. Konkretno, četiri prioritetne oblasti (klimatske promene, priroda i biodiverzitet, korišćenje
prirodnih resursa i otpada i životna sredina i zdravlje) povezane su nizom direktnih i indirektnih veza.
Niz veza između problema u oblasti životne sredine u sprezi sa događajima u svetu ukazuje na
postojanje sistemskih razlika u oblasti životne sredine, odnosno na potencijalni gubitak ili oštećenje
čitavog sistema a ne samo jednog elementa (EEA 2010).

Tabela 1. Povezanost izazova u oblasti životne sredine

Kako vertikalno Klimatske promene Priroda i biodiverzitet Korišćenje Životna sredina i
utiče na prirodnih resursa i zdravlje
horizontalno otpada
Klimatske Direktne veze: Direktne veze: Direktne veze:
promene Promene fenologije, Promene u uslovima Porast toplotnih
invazivne vrste, rasta biomase talasa, promene u
promene količine vode bolestima, kvalitetu
koju zemlja ne može da vazduha
upije
Indirektne veze: Indirektne veze: Indirektne veze:
Preko promena u Preko promena u Preko promena u
pokrivenosti zemljišta, pokrivenosti pokrivenosti zemljišta,
Preko poplava i suša zemljišta, Preko poplava i suša
Preko poplava i suša
Priroda i Direktne veze: Direktne veze: Direktne veze:
biodiverzitet Ispuštanje gasova sa Usluge ekosistema, zona za rekreaciju,
efektom staklene bezbednost hrane i regulisanje kvaliteta
bašte (poljoprivreda, vode vazduha, lekovi
šumarstvo, rezervoari
ugljenika)

Indirektne veze: Indirektne veze Indirektne veze

Preko promena u Preko promena u Preko promena u
pokrivenosti zemljišta pokrivenosti pokrivenosti zemljišta,
zemljišta, preko preko poplava i suša
poplava i suša
Korišćenje Direktne veze: Direktne veze: Direktne veze:
prirodnih Ispuštanje gasova sa Osiromašenje zaliha, Opasan otpad i
resursa i otpada efektom staklene zagađenje vode, emisije, zagađenje
bašte (proizvodnja, zagađenje i kvalitet vazduha i vode
ekstrakcija, vazduha
upravljanje otpadom)

Indirektne veze: Indirektne veze Indirektne veze

Preko promena u Preko promena u Preko promena u
pokrivenosti , preko pokrivenosti , preko pokrivenosti , preko
poplava i suša poplava i suša, preko poplava i suša, preko
potrošnje potrošnje
Izvor: Životna sredina u Evriopi, stanje i izgledi u 2010, EEA

36 
Pojam i ciljevi zaštite životne sredine

Pod zaštitom životne sredine podrazumeva se svaka ljudska aktivnost čiji je zadatak očuvanje
nezagađene ili nedegradirane sredine, ili pojedinih njenih elemenata, estetskih karakteristika ili
funkcija sredine (Lješević 2010). Potrebno ju je posmatati kao multidisciplinarnu, te stoga predstavlja
trajnu obavezu svih članova društva. Svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do ekoloških
poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su međusobno povezani i uslovljeni.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka sa novim 31. članom glasi: ''Svako ljudsko biće ima pravo
na održavanje ekološke ravnoteže u svojoj životnoj sredini, koju deli sa svim ostalim živim bićima,
životinjama i biljkama, čiji opstanak, kao garancija sopstvenog opstanka, treba da bude osiguran."

Ciljevi zaštite životne sredine jesu zaštita očuvanja zdravlja i života ljudi, kvaliteta ekosistema,
zaštita biljnih i životinjskih vrsta i kulturnih dobara čiji je tvorac čovek, očuvanje ravnoteže i ekološke
stabilnosti prirode, racionalno i adekvatno korišćenje prirodnih resursa, itd. Svaka eksploatacija
prirodnih resursa može dovesti do poremećaja ekološke ravnoteže, jer su prirodna bogatstva
kvantitativno ograničena i mogu apsorbovati zagađenja i neutralisati štetna dejstva samo do
određenih granica. Globalna ekološka ravnoteža svakim danom postaje sve aktuelnija, što nameće
potrebu primene odgovarajućih instrumenata koji deluju u okvirima tržišta. S ciljem ublažavanja
globalnih klimatskih promena, usvojen je poseban protokol - Kyoto Protocol. Odredbe Protokola
zahtevaju od visokorazvijenih industrijskih zemalja da smanje emisiju štetnih gasova ispod nivoa koji
su postojali pre 1990. godine. Međunarodna regulativa u oblasti zaštite životne sredine još uvek nije
dostigla onaj nivo koji bi omogućio miran život svih stanovnika i svih živih bića na našoj planeti.
Donose se razni protokoli, konvencije, deklaracije i sporazumi, ali se to, po pravilu, čini kada je životna
sredina već ugrožena, a ređe kada je to potrebno radi sprečavanja njenog ugrožavanja.

Međunarodni pravni osnov regulisanja zaštite životne sredine

Danas, sve razvijene zemlje i većina zemalja u razvoju imaju pravnu regulativu iz oblasti zaštite
životne sredine (Đarmati i sar., 2008).

Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omnotača, doneta 1985 u Beču, predstavlja mehanizam za
međunarodnu saradnju i istraživanje ozonskog omotača I efekata hemikalija koje izazivaju njegovo
razaranje.

Montrealski protokol, usvojen 1987 propisuje smanjenje freona najpre za 50%, a zatim je usledila
izmena 1990. da se potpuno obustavi upotreba freona.

Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju doneta 1992. godine u Riju sadrži 27 principa sa ciljem da
vode ka budućem održivom razvoju u svetu.
37 
Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, doneta takođe 1992. godine u Riu, od zemalja potpisnica traži
da svojim prirodnim resursima raspolažu na održiv način kako ne bi došlo do preterane eksploatacije.

Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (Rio 1992), donošena je sa ciljem
uspostavljanja sistema za razmenu podataka o gasovima koji stvaraju efekat staklene bašte.
Rešavanje pitanja načina ograničavanja emisije tih gasova odloženo je za neki budući trenutak.

Tu je i Princip o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma (Rio 1992.), a Agenda 21
predstavlja deklaraciju o namerama i obavezivanje na održivi razvoj u dvadeset prvom veku.

Kjoto protokol, usvojen 1997. godine u Kyotu, predstavlja unapređenu Okvirnu konvenciju UN o
promeni klime. Prtokolom je definisano smanjenje gasova staklene bašte za 5,2% kroz smanjenje
kvote proizvodnje CO2 i plaćanje i osiguranje tehnologija od strane razvijenih zemalja nerazvijenim.

Stokholmska konvencija, doneta je 2001. godine u Stokholmu sa ciljem zabrane upotrebe postojanih
organskih zagađujućih supstanci.

Pravni osnov zaštite regulisanja zaštite životne sredine u Srbiji

U periodu o 50-ih do 90-ih godina, u Srbiji su pitanja životne sredine tretirana kao pitanja javnog
zdravlja ugrađena u korpus zakona iz oblasti zdravlja i sanitarnog nadzora (Živković, 2014).
Donošenjem i stupanjem na snagu Zakona o zaštiti životne sredine 1991. godine nastaje period
izdvajanja životne sredine kao posebne pravne celine.

Međutim ovim zakonom se nisu uspeli regulisati postojeći problemi u zaštiti životne sredine, jer zakon
nisu pratili odgovarajući zakonski i podzakonski akti koja bi detaljnije regulisali ovu oblast (pitanja koja
se odnose na kvalitet vazduha, voda, zaštitu od buke, zaštita prirode, upravljanje hemikalijama,
otpadom i dr., podrazumevaju pojedinačnu regulativu za svaku od tih oblasti.
Veoma važan skup zakona u oblasti zaštite životne sredine usvojen je 2004. godine: Zakon o zaštiti
životne sredine, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o proceni uticaja na
životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja.
Implementacija ovog seta paketa je predstavljala sledeći ključni izazov u perid 2004-2009. godine.
Slabi kapaciteti državne administracije, nespremnost države za primenu usvojenih zakona, stanje
ekonomije i nejednak položaj onih koji bi trebalo da se usklade sa zakonskim odredbama bili su ključni
faktori nedovoljne implementacije.

Podnošenjem kandidature za članstvo u Evropskoj uniji 2009. godine, u Republici Srbiji je iste godine
usvojen je Zakon o dopunama i izmenama Zakona o zaštiti životne sredine i donet veći broj sektorskih
zakona, kao odraz političke volje, ali bez prethodnih ozbiljnih analiza. Iako je njihovo donošenje imalo
poželjne promene, i dalje ih karakteriše izostanak ozbiljnog rešavanja nagomilanih problema u
38 
životnoj sredini (Jovanović,2012). Usvojenim zakonima bilo je predviđeno velikog broja podzakonskih
akata u roku od godinu dana od njihovog donošenja, kako bi se odredbe što pravilnije i promenjivale.
Mnogi od podzakonskih akata su donete godinama kasnije ,a neki ni danas ne, što je stvorilo pravnu
prazninu i time nepovoljno uticalo na proces implementacije.

Planska i normativna zaštite životne sredine

Ekološka dimenzija u prostornom planiranju-

Tek od kraja 70-tih godina 20. veka u planove se uvodi pojam "životne sredine" koji vremenom dobija
složenije dimenzije ekološkog planiranja.

Analize uzroka degradacije naseljenog ili nenaseljenog prostora vršene u Evropi krajem 80-tih godina
ukazale su na sledeće:
1. sektorski pristup u planiranju predstavlja jedan od osnovnih uzroka degradacije prostora.
Pored toga u prostornom i urbanističkom planiranju nisu dovoljno ispitani socijalni i
ekonomski koreni degradacije prostora;
2. većina gradskih ili regionalnih politika_direktno ili indirektno utiče na kvalitet sredine na
prirodni ambijent, na vodu, vazduh, zemljište, na pejsaž itd., ali u sektorskom načinu
planiranja ovaj uticaj nije saglediv;
3. veliki broj problema grada direktno ili indirektno utiče na promene globalne sredine,
između ostalih i problem enormnog širenja grada ima ozbiljne repekusije na čitav ekološki
sistem prostora;
4. nedovoljna pažnja posvećena urbanim centrima koji služe kao stožer okupljanja
stanovnika samo u slučaju višeg kvaliteta života u njima; u protivnom dolazi do
centrifugalnih procesa koji ugrožavaju prostor u celini;
5. komunikacije (zavisne od lokacije!) predstavljaju "motor razvoja" urbanog društva
Evrope; kočnice ovog motora su: neizdiferencirana i beskrajna predgrađa koja izoluju
pojedinca / kao i visokospecijalizovano korišćenje zemljišta u centru grada koje izaziva
funkcionalne enklave i socijalna geta;
6. problemi komunikacija su poznati: izlivanje kanalizacije (gradske, industrijske,
poljoprivredne), periodično zagađenje vazduha grejanje u zimskom periodu), periodična i
mestimična buka kao i ostale posledice gustog saobraćaja, zagađenost vazduha (saobraćaj,
industrija, energetika).

Sektorsko rešavanje navedenih problema, kao sastavni deo metoda funkcionalnog planiranja, nije
moglo da pomogne u njihovom rešavanju usled njihove međuzavisnosti. Sektorsko rešenje jednog
problema često izaziva drugi problem.

39 
To je i razlog osnovne poruke ove analize: umesto sektorskog treba pristupiti integralnom načinu,
planiranja prostora. Integralni pristup pak zahteva strategiju zasnovanu na kontroli celog prostornog
sistema uz integralno odlučivanje na ključnim pitanjima da bi se došlo do kontrole celog sistema,
napokon, neophodno je široko razumevanje uzroka problema (socijalnih, ekonomskih, kulturnih i
ostalih).

Temom integralne analize kompleksnih sistema među koje spada i prostor (grada, regiona, države,
sveta) na svoj način bavio se Jay Forrester, američki teoretičar dinamike kompleksnih sistema.
Nastojeći da svede kompleksne sisteme na ograničen broj parametara koje je moguće razumeti i
kojima je moguće upravljati, Forrester je postavio dinamičke modele za brojne kompleksne sisteme
kao što su grad, industrija, svet droge i globalni svet. Definišući svet u vidu kompleksnog dinamičkog
sistema, na principu međuzavisnosti nekoliko ključnih faktora, Forrester je 1971. godine Rimskom
klubu prikazao svet preko pet dinamičkih faktora: stanovništvo, zagađivanje, prirodni resursi,
kapitalno investiranje i poljoprivredni kapaciteti. Pozitivne ili negativne povratne sprege između ovih
elemenata modela vrše stalne promene stanja svakog od ovih elemenata. Na primer, smanjenje
broja stanovnika znači smanjenje stepena zagađivanja što dalje izaziva smanjenje stepena smrtnosti
čime se opet izaziva povećanje broja stanovnika itd. Važan element u ovom modelu čini i
zagađivanje, odnosno one akcije koje se preduzimaju da bi se rešili određeni problemi a koje
zapravo stvaraju nove probleme. Intenzivna upotreba veštačkih đubriva tako povećava proizvodnju
hrane ali istovremeno dovodi do opasnog zagađivanja voda. Ubrzani ekonomski razvoj podiže
materijalni standard ljudi, ali povećava društvenu napetost, zagađenost i razaranje prirodnih resursa.
Razne akcije kao što su kontrola rađanja, razvoj efikasnijeg poljoprivrednog doprinosa, povećano
recikliranje prirodnih resursa, mogu biti efikasne ali ih, pre svega, treba ceniti u kontekstu njihovog
ukupnog delovanja na sve elemente globalnog sveta. Pokušaji demografa sa merama kontrole
rađanja, ekologa sa merama za sprečavanje destrukcije prirode ili poljoprivrednih eksperata za
povećanje proizvodnje hrane zahtevaju integralni pristup i analitičku metodologiju koja bi objedinila
čitav planerski postupak.

Nova metodologija unapređenja životne sredine je zasnovana na integralnom pristupu planiranja

sredine, uz prethodno pažijivo postavljanje dijagnoze nova metodologija unapređenje sredine (urbane,
ruralne ili prirodne) utvrđena je preko dva osnovna cilja:
- uspostavljanje kvalitetne sredine kao preduslova uspešnog razvoja;
- smanjenje globalne zagađenosti sistematskom eliminacijom uzroka.

U prostornom planiranju postoji nekoliko elementarnih problema koji otežavaju realizaciju ovih
generalnih ciljeva. Pre svega, sektorski (parcijalni) pristup umesto integralnog (sistemskog)
onemogućava utvrđivanje odgovarajuće dijagnoze na nivou sistema, tako da planerska rešenja
sektorski definisana najčešće pogrešno usmeravaju odluke.Osim toga, između analize, sinteze
sprovođenja planova i razvojnih politika ne postoji dovoljno proceduralne integrisanosti. Sektorski
pristup u svim fazama dovodi do sektorske orijentacije institucija bez dovoljne koordinacije. Na ovaj

40 
način pripremljene odluke u jednom sektoru (npr. saobraćaj) izazivaju redovno probleme u drugom
(npr. životna sredina).
Pored ovoga u evropskim razmerama je uočeno nedovoljno razumevanje problema usled:
- neodgovarajuće edukacije i propagande;
- nedostatka adekvatnog tehničkog znanja;
- nedostatka ažurnih i tačnih informacija;
- ograničenih finansijskih sredstava.

Osnovni metodološke principe kod prostornog planiranja koji se tiču životne sredine:
1. Koordinacija integracija međuzavisnih prostornih problema u društvenom razvoju, saobraćaju,
korišćenju zemljišta, investicijama i drugim domenima. Ovo podrazumeva isključivanje tzv.
sektorskog pristupa u prostornom planiranju odnosno zahteva uvođenje sinteznog metoda
razmišljanja od početnih faza analize.
2. Kontrolisano korišćenje resursa i kontrolisani rast čime se izbegava totalno iscrpljivanje
resursa na osnovu jednog plana. Osnovni zadatak u takvom pristupu predstavlja očuvanje
resursa i za sledeće generacije. Ovo podrazumeva da se pored suzdržane eksploatacije
planom definišu i mere rekultivacije i rehabilitacije, mogućnosti obnove resursa, mere
optimizacije korišćenja, istraživanja novih izvora i dr. (u engleskom jeziku za ovo se koristi izraz
sustainable growth).
3. Definisanje odgovornosti za stanje životne sredine na svim nivoima. Prostorni plan u tom
pogledu treba da definiše kriterijume za kvalitet osnovnih pokazatelja kvaliteta životne sredine i
merila za ponašanje pojedinih korisnika prostora.
4. Transgranična saradnja po pitanjima životne sredine. Prostorni plan u tom pogledu treba da
definiše odnose sa regionima izvan granica plana gde je moguće očekivati uzročno-posledične
veze: zagađenost reka, vazduha, deponovanje opasnog otpada, eksploatacija prirodnih resursa
i slični parametri.

Procena uticaja projekata na životnu sredinu

Procena uticaja na životnu sredinu kao formalni postupak koji danas poznajemo, nastao je kao
rezultat narastanja svesti o potrebi zaštite životne sredine. Prvi put se pojavljuje u Zakonu o
nacionalnoj politici zaštite životne sredine, 1969. godine u SAD (Wathern, 1995).

Procena uticaja na životnu sredinu predstavlja sredstvo kojim se obezbeđuje dase potencijalno
značajni negativni uticaji nameravanih zahvata (projekata) u životnojsredini pravilno procene i da se
uzmu u obzir u procesu planiranja, projektovanja iodobravanja planova i projekata.

Prva direktiva o proceni uticaja pod nazivom "Direktiva o proceni uticaja određenih javnih
i privatnih projekata na životnu sredinu" (Direktiva 85/337EEC) doneta je 1985. godine sa obavezom
članica Evropske zajednice da zahteve iz Direktive ugrade u svoje zakonodavstvo do 1988. godine
41 
(Stojanović, 2008). Posle prve dve decenije primene, širom sveta uočena su ograničenja ovog
instrumenta kod procena planova i programa, zbog čega je u poslednje dve decenije razvijen poseban
instrument za procenu uticaja razvojnihdokumenata na višim nivoima planiranja – strateška procena
planova i programa. Direktiva 85/337/EEC doživela je amandmane sa Direktivom 97/11/EC. Glavne
izmene se odnose na poboljšanje sledećih faza procesa procene: odlučivanje o potrebi procene
uticaja, definisanje obuhvata procene, ocenjivanje adekvatnosti i kvaliteta izveštaja o proceni uticaja
projekata, obavezno razmatranje alternativa i unapređenje procesa uključivanja javnosti u donošenje
odluka.

Ekonomska komisija UN za Evropu donela je konvenciju o proceni uticaja u prekograničnom

kontekstu (konvencija ESPOO) 1991. godine sa primenom od 1997. godine, koja utvrđuje obavezu
zemalja potpisnica za razmenu informacija o razvojnim projektima koji mogu imati prekogranične
uticaje na životnu sredinu i komplementarna je sa EU direktivom o PUP
U Srbiji je 2009. godine donet Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu kojim se procene uticaja za
projekte koji mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije o proceni uticaja na
životnu sredinu, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti, prekogranično obaveštavanje
za projekte koji mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu druge države, nadzor i druga pitanja
od značaja za procenu uticaja na životnu sredinu.

Strateška procena uticaja na životnu sredinu

Strateška procena uticaja na životnu sredinu SPU predstavlja neophodan instrument u procesu
planiranja, jer se njom definišu konkretni problemi na nekom području, koji mogu biti rešeni
adekvatnim, ekološki opravdanim, planskim rešenjima (Tomin-Rutar, 2011). Podrazumeva proces
vrednovanja planskih rešenja u odnosu na ciljeve i indikatore definisane u samoj strateškoj proceni
uticaja, kao i specifične namene područja za koji se donosi plan.

Evropska unija je, posle dugogodišnjeg razmatranja, 2001. godine donela Direktivu2001/42/EC o
strateškoj proceni životne sredine (EU Parlament, 2001). Evropska unija ostavila je rok za primenu
SPU-direktive od tri godine (do 2004), za koje vreme je trebalo razraditi procedure za primenu
direktive u pojedinim zemljama i uputstva za izradu SPU. Ovadirektiva ne isključuje procenu uticaja
projekata, već definiše okvir za izradudetaljnih procena uticaja investicionih projekata prema
odredbama Direktive85/337/EEC, odnosno amandmana na tu direktivu 97/11/EC. Cilj ove direktive je
postizanje visokog nivoa zaštite životne sredine kroz uključivanje faktora bitnih zaživotnu sredinu u
procesu pripreme i usvajanja planova. Prema Direktivi, strateška procena uticaja planova na životnu
sredinu je proces koji obuhvata sledeće faze:
- odlučivanje o potrebi izrade SPU,
- izrada izveštaja SPU,
- ocenjivanje kvaliteta izveštaja,
- konsultacije sa zainteresovanim stranama,

42 
 - konsultacije o prekograničnimefektima,
- donošenje odluke i
- monitoring implementacije SPU.

U ovom kontekstu, prema Fischer-u (2007), SPU se može videti kao:

- strukturisan, rigorozan, participativan, otvoren i transparentan postupak zasnovan na
proceni uticaja na životnu sredinu (PUS), kakav se posebno primenjuje na planove i
programe koje pripremanju javne planerske vlasti i povremeno privatne organizacije,
- participativan, otvoren i transparentan postupak, koji možda nije zasnovan na PUS, na
fleksibilniji način primenjen na strategije koje pripremaju javne planerske vlasti, a povremeno
privatne organizacije, ili
- fleksibilan postupak koji nije zasnovan na PUS, primenjen na zakonske predloge i druge
strategije, planove i programe u političkom/kabinetskom donošenju odluka.

Prvi korak u izradi SPU čini definisanje obuhvata studije: predmet, sadržaj i ciljevi. U ovoj fazi je bitno
da se determinišu ključna pitanja i problemi koji imaju direktan uticaj na stanje životne sredine.
Posebno važan segment, sa stanovišta zaštite životne sredine jeste izbor vatrijantnih rešenja plana,
koja predstavljaju različite pristupe rešavanju konkretnih problema (Stevanović, 2011).

Realizacija SPU plana ili projekata na životnu sredinu, koja uspostavlja balans između ciljeva i razvoja
životne sredine ima osnovne pretpostavke jasno definisanih ciljeva, i precizno određenih indikatora i
kriterijuma. Ciljevi se definušu u skladu sa Zakonom o strateškoj proceni utcaja na životnu sredinu,
stav 14, a izbor indikatora se vrši na osnovu odlika i sadržaja parametara životne sredine na koju se
SPU odnosi. Najčešće korišćena metoda za određivanje kriterujum je tzv. višekriterijumska analiza
planskih uticaja na stanje životne sredine, kojiom se definišu (Stevanović, 2011): veličina uticaja,
prostorne razmere i dužina i trajanje uticaja planskih rešenja.

Standardi upravljanja zaštitom životne sredine

Interesovanje za održanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine i zaštite zdravlja ljudi sve više raste i
stoga organizacije svih veličina sve više pažnje posvećuju potencijalnim ekološkim uticajima svojih
aktivnosti, proizvoda i usluga. Ekološki učinak neke organizacije postaje sve važniji za interne i
eksterne zainteresovane strane. Postizanje ispravnog ekološkog učinka zahteva od organizacije da
prihvati obavezu da sistematski pristupi uvođenju sistema ekološkog upravljanja SEM (EMS -
Environmental Management Systems) i njegovom kontinualnom poboljšanju.

Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) predstavlja svetsku federaciju nacionalnih

organizacija za standardizaciju. Ovo znači da zemlje širom sveta u velikoj meri članice ISO, učestvuju
u izradi teksta standarda, razmatranju nacrta standarda i glasanju o konačnom tekstu standarda.
Standard je usvojen ako za njega glasa 75% članica učesnica. Nakon usvajanja od strane ISO-a,
43 
nacionalne organizacije za standardizaciju ga mogu prihvatiti kao takvog ili ga prevesti i usvojiti kao
nacionalni standard (Pešić,2009). Srbija je članica ISO-a. Sve standarde koji se odnose na kvalitet i
životnu sredinu prevode i usvajaju nacionalne komisije za standarde Instituta za standardizaciju Srbije
(ISS). Tako usvojeni standardi imaju identičan naziv i oznaku kao i originalan standard, uz dodatak
nacionalnog obeležja SRPS (npr. SRPS ISO 9001 identičan je standard kao i ISO 9001).

Tabela 2: Menadžment-sistemi i standardi (Sajfert, 2006 Mihajlović, 2009)

R. br. Naziv Oznaka Zainteresovana strana
1. Sistem upravljanja kvalitetom – QMS ISO 9001:2000 Korisnik
(Quality Management System)
2. Sistem upravljanja zaštitom životne ISO 14001:1996 Zajednica
sredine – EMS (Environmental
Management System)
3. Sistem upravljanja zdravljem i OHSAS 18001:1999 Zaposleni
bezbednošću zaposlenih - OH&SMS
(Occupational Health and Safety
Management System)
4. Sistem upravljanja korporacijskom SA 8000 Društvo
društvenom odgovornošću – CSRMS
(Corporate Social Responsibility
Management System)
5. Menadžment sistem bezbednosti HACCP/ISO Kupac
hrane - FSMS (Food Safety 22000:2005
Management System)
6. Menadžment sistem bezbednosti ISO/IEC Akcionari
informacija - ISMS (Information 27001:2005
Securituy Management)
7. Kompetentnost ispitnih i metroloških ISO/IEC 17025:2005 Kupac
laboratorija - CTCL (Competence of
the testing and calibration
laboratories)
8. Menadžment-sistem pouzdanosti- E 60300 Kupac
DMS (Dependability Management
System)

Standardi serije ISO 9000

Prva verzija serije standarda ISO 9000 izdata je 1987. godine i delimično je promenjena 1994. godine.
Mnogo obuhvatnija revizija izvršena je 2000. godine, kada je i nastao model novog standarda ISO
9001:2000, koji je sada objedinio u sebi i norme vezane za upravljanje zaštitom životne sredine,
sprovođenje politike zaštite na radu, upravljanje rizikom i upravljanje sigurnošću informacija
Standardi serije ISO 9000 se sastoje od sledećih standarda (Mihajlović,2009):
• ISO 9000:2005 – Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Osnove i rečnik
• ISO 9001:2000(8) - Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Zahtevi

44 
 • ISO 9004:2000(8) - Menadžment-sistemi upravljanja kvalitetom – Smernice za poboljšanje
performansi

ISO 9001 je internacionalno priznat standard koji obezbeđuje smernice za ustanovljavanje,

poboljšavanje i održavanje efektivnog sistema upravljanja u nekoj organizaciji. Ustanovljen kao
međunarodno priznat nevladin standard, ISO 9001 je inicijalno bio orijentisan na proizvodnju, ali sada
je priznat kao izvanredan sistem menadžmenta za ma koju organizaciju, uključujući uslužne
organizacije kao što su zdravstvene i obrazovne. ISO 9001:2000 visoko je poštovan od strane biznisa
i industrije i priznat kao superioran sistem za osiguranje visokih performansi.

Standardi serije ISO 14000

Opšta svrha ovih smernica jeste da organizacijama obezbedi pomoć pri sprovođenju i poboljšanju
SEM. Smernice su konzistentne sa koncepcijom održivog razvoja i kompatibilne sa različitim
kulturnim, socijalnim i organizacionim okvirima.

"ISO 14000 je naziv za seriju standarda koji se odnose na sistem zaštite životne sredine. Serija ISO
14000 nastala je kao odgovor na svakodnevno povećanje brige o zaštiti životne sredine i
proporcionalnom povećanju broja zakona koji obrađuju segment zaštite žviotne sredine. Obuhvata
više od 25 standarda koji se bave važnim pitanjima kao što su analiza životnog ciklusa proiozvoda,
ekološko označavanje, procena učinka na zaštiti životne sredine, ali i pitanja gasova staklene bašte i
karbonskog otiska (Jovanović, 2013). Najznačajni standardi iz serije ISO 14000 su standardi
upravljanja životrnom sredinom ISO 14001 i ISO 14004.

ISO 14001 je jedan od prvih standarda „rysk management“-a, uz ISO 9001. Svrha standarda je
stavljanje pod kontrolu rizika zagađenja životne sredine. Standard ISO 14001:2004 navodi zahteve za
sistem upravljanja zaštitom životne sredine prema kojima organizacija može postići potvrdu –
sertifikaciju ovog standarda. Napisan je tako da se može primeniti na organizacije svih vrsta i veličina,
te za prilagođavanje različitim geografskim, kulturnim i društvenim uslovima. Uspeh sistema zavisi od
opredeljenja svih nivoa i funkcija, a posebno rukovodstva odnosno uprave ‐ menadžmenta. Sveukupni
cilj standarda je da podrži zaštitu životne sredine i sprečavanje zagađenja u skladu sa društveno‐
ekonomskim potrebama.

Metodologija na kojoj se zasniva ovaj međunarodni standard je "Planiraj-Izvrši-Proveri-Deluj". Ova

metodologija može se ukratko opisat na ovaj način:
- planiraj: utvrdi ciljeve i procese potrebne za dobijanje rezultata, u skladu sa politikom
zaštite životne sredine organizacije;
- izvrši: primeni procese;
- proveri: prati i meri procese u odnosu na politiku, opšte i posebne ciljeve, zakonske i
druge zahteve i izveštavaj o rezultatima;
45 
 - deluj: preduzmi mere za stalno unapređenje učinka sistema upravljanja zaštitom
životne sredine.

Sam proces implementacije podrazumeva nekoliko faza. Kao prvo od najvišeg rukovodstva preduzeća
očekuje se da definiše ekološku politiku preduzeća i da obezbedi da ona odgovara prirodi, obimu i
ekološkim uticajima njegovih aktivnosti, proizvoda ili usluga, kao i da se obaveže na kontinuirano
poboljšanje i usaglašavanje sa relevantnim zakonskim i drugim propisima (Pešić,2009).

U Srbiji su sertifikati ISO 14001 izdati uglavnom u industriji (hemijska, prehrambena, farmaceutska,
obojena metalurgija i slične grane).

Sistem upravljanja zaštitom životne sredine i provere - EMAS

Sistem upravljanja zaštitom životne sredine i provere (EMAS - Eco Management and Audit Scheme)
predstavlja program Evropske unije kojim se omogućava dobrovoljno učešće organizacije u sistemu
Zajednice upravljanja zaštitom životne sredine i proveru. Regulisan je Uredbom br. 761/2001
Evropskog Parlamenta i Saveta 2001. godine.

Osnovna svrha ustanovljavanja EMAS-a sastoji se u obezbeđivanju što efikasnijeg funkcionisanja

privrednih i drugih organizacija sa stanivišta kriterijuma životne sredine. Još jedan od ciljeva je I
stvaranje uslova za obezbeđivanje relevantnih informacija za javnost i druge zainteresovane strane u
vezi sa stanjem životne sredine i delovanjem organizacija u oblasti životne sredine. EMAS sadrži u
sebi sve zahteve standarda ISO 14001:2004, kao i dodatne zahteve.

Važeći propisi Republike Srbije stvaraju osnovu za preduzimanje aktivnosti na planu izgradnje
sistema koji je ustanovljen uredbom EMAS. Veliki značaj imaju odredbe Zakona o zaštiti životne
sredine, Zakona o standardizaciji i Zakona o akreditaciji, kao i nekoliko podzakonskih propisa. Kroz
EMAS III koji se primenjuje od januara 2010. godine, omogućeno je uključivanje u zvanični EMAS
registar i organizacijama van EU. Od nedavno su započela i prva uvođenja EMAS III u tri kompanije u
Srbiji: "Gorenje", "Galenika" i "Spektar".

Razlike između ISO 14000 I EMAS-a

Preduzeća koja imaju implementiran i održavan sistem ISO 14000 imaju mogućnost da uz relativno
male napore zadovolje i zahteve uredbe EMAS, pri čemu sertifikacija sistema upravljanja prema ISO
14000 nije preduslov za registraciju EMAS.

46 
 Tabela 3. Ključne razlike između ISO 14000 I EMAS-a (Selimbašić, 2005)
ISO 14000 EMAS
Globalni međunarodno primenljiv standard. Odnosi se na preduzeća iz zemalja članica EU.
Značajniji uticaji na okolinu i aspekti moraju se Početni pregled okoline potreban pre
identifikovati i sugerišu se na osnovu početnog implementacije EMAS-a kao i registracija efekata
pregleda okoline. aktivnosti preduzeća vezanih za okolinu. Odnosi
se na preduzeća članica zemalja EU.
Preduzeće mora biti posvećeno Preduzeće mora osigurati slaganje sa svim
usaglčašavanju sa relevantnim zakonima i relevantnim zahtevima koji se odnose na okolinu
propisima a ne samo da demonstrira
kontinuirano poboljšanje sprovođenja politike
za zaštitu životne sredine.
Učestalost auditinga nije specifikovana. Auditing se mora sprovesti najmanje jednom u 3
godine.
EMS treba da ohrabri upotrebu najbolje Politika životne sredine mora uključiti
dostupne tehnologije kada je to ekonomski posvećenost stalnom poboljšanju sprovođenja
isplativo i izvodljivo. ove politike korišćenjem najbolje dostupne
tehnologije da bi se redukovali uticaji i kada je to
ekonomski izvodljivo.
Ne postoji potreba za izjavom o životnoj sredini Zahteva pripremu izjave o životnoj sredini.
Standard Propis, odnosno uredba Evropske unije.
 

Umesto zaključka
Ukoliko polazimo od osnove da zaštita životne sredine predstavlja proces sprečavanja zagađivanja i
degradacije svih medijuma životne sredine, kroz ovo poglavlje su prikazani neki od mehanizama
zaštite životne sredine. Životna sredina se može štititi na razne načine: strateškim opredeljenjima za
opciju Zero-Waste, uvođenjem zelenih tehnologija, povećanjem učešća obnovljivih izvora energije,
kroz set adaptivnih mera kao odgovor na trendove klimatskih promena, inoviranjem planerske prakse,
implementacijom isntrumenata zaštite životne sredine, ali i razmenom iskustava i naučnih dostignuća,
i obrazovanje. Sve ljudske aktivnosti izazivaju određene promene u životnoj sredini i naravno, potpuno
je jasno da se ne mogu sve zabraniti. Društvo mora tolerisati one rizike bez kojih se ne može zamisliti
normalno odvijanje životnih tokova i održivi civilizacijski napredak. Zbog toga je ustananovljavanje
pravila ponašanja bio neophodan korak kako bi se štetne posledice svele na moguć minimalni nivo.

Može se učiniti da su brojna okvirni i obavezujući dokumenti i zakonska regulativa koji regulišu pitanja
zaštite životne sredine nepotrebni ili dodatno usložnjavaju sektorske saradnje iI administrativnu
mašineriju. Međutim, treba imati u vidu da su velike globalne i regionalne različitosti razvoja,
ekonomske moći i dostupnosti resursa; isto tako da upravo zemlje sa najvećim ekološkim deficitom i
najveći zagađivači, štite svoju ekonomiju na račun nerazvijenih zemalja, dok zemlje u razvoju nemilice
troše resurse u cilju dostizanja nivoa postavljenih od strane razvijenih zemalja. Takođe tako treba

47 
imati u vidu da samopostojanje propisa ne obezbeđuju čistu i zdravu životnu sredinu, već je
neophodno permanentno razvijati mere za njihovo ostvarivanje.

Literatura
Anand S.V. (2013): Global Environmental Issues. 2: 632 doi:10.4172/scientificreports.632 Page 5 of 9 Volume 2.
EEA 2010, Životna sredina u Evropi, stanje i izgledi u 2010. godini, Sinteza, Copengahen.
Council Directive 97/11/EC of 3 March 1997 amending Directive 85/337/EEC on the assessment of the effects of
certain public and private projects on the environment Official Journal NO. L 073, 14/03/1997 P. 0005.
Đarmati Š., Veselinović D., Gržetić I., Marković A.D, 2008: Životna sredina i njena zaštita, Knjiga 1 Životna
sredina, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Univerzitet Singidunum, Beograd.
Đorđević D., Ćoćkalo D., 2007, Upravljanje kvalitetom, TF „Mihajlo Pupin“, Zrenjanin.
Đorđević S.,Jakovljev Z. (2010): How to approach a contaminated sites remediation problem in Europe? Clean-up
historical and prevention of new contamination, International Scientific Conference „Degraded areas &
ecoremediation“, 21 - 22 May, Belgrade
EU Parlament and Council Directvie on assessment of the effects of certain plans and programmes on the
environment", 2001/42/EC,2001.
Fischer, T. B. (2007). Theory and Practice of Strategic Environmental Assessment, Earthscan, London.
Glavač, V., (2001): Naučne osnove ekologije, zaštite prirode i životne sredine, Ekološki leksikon, Barbat, Zagreb
Jovanović, Đ., Stokić, D., Matavulj, M., & Igić, S. (2013). Strategijski značaj razvoja standarda serije ISO 14000 u
Republici Srbiji. Ecologica, 20(72), 637-643.
Jovanović Đ, Bajac M., Matavulj M., Antonović D. (2012): Odnos prema životnoj sredini kao sadašnji i budući deo
vrednosnog sistema u Srbiji, Energetika 2012 - 28. Međunarodno savetovanje, Zlatibor, 27-30. mart
Lješević M., 2010, Životna sredina, teorija i metodologija istraživanja, Univerzitet Singidunum, 2010
Marković, Ž. D. (1994): Savremeno shvatanje odnosa radne i životne sredine, Zbornik radova Dvadesetog
jugoslovenskog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, Niš.
Mihajlović M., Aleksić J. (2009): ISO standardi u zaštiti životne sredine, Ist International Cenference in Post-
modern Environmental, Proceeding, 26-27 June, 2009, Banja Luka.
Mišković S., Ivković v., 2009, Regionalna geografija, udžbenik, treće izdanje, Univerzitet u Beogradu, Fakultet
bezbednosti, 2009.
Novitović O., Ranđić D., Novitović A., Zaštita životne sredine, Užice, 2009.
Pešić v., Janković P., Vojvodić a. (2009): Standardi upravljanja životnom sredinom, Proceedings, Ist International
Conference Ecological Safety in Post-modern Evnironment, 26-27 June, Banja Luka
Regulation (EC) No 1221/2009 of the European Parliament and of the Council of 25 November 2009 on the
voluntary participation by organisations in a Community eco-management and audit scheme (EMAS),
repealing Regulation (EC) No 761/2001 and Commission Decisions 2001/681/EC and
2006/193/EC. http://eur-
HU

lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2009:342:0001:01:EN:HTML „ UH

UNECE - United Nations Economic Commission for Europe (1991), Convention on Environmental
Impact Assessment in a TransboundaryContext, (ESPOO Convention), Espoo (Finland).
Sajfert Z., Đorđević D., Bešić C., 2006, Menadžment trendovi, TF „Mihajlo Pupin, Zrenjanin
Selimbašić V., Međunarodni standardi sistema menadžmenta okoline, Banja Luka, 2005.
Stevanović Stojanović J., Basarić J. (2011): Komparativni prikaz višekriterijumskih metoda evaluacije planskih
rešenja i uzradi strateške procene uticaja ma životnu sredinu, Planska i normativna zaštita prostora i
životne sredine, Palić, Zbornik radova.
Stojkov B. Metode prostornog planiranja, Odabrana poglavlja, IAUS, 2005.
Stojanović B., Maričić T., Metodologija strateške procene uticaja prostornog plana rudarsko
-energetskog kompleksa na životnu sredinu, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Posebna izdanja IAUS br.
56 Beograd, 2008.
Stojanović R. (1984): Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, Savremena administracija, Beograd
Tomin Rutar T., Zelenović Vasiljević T. (2011): Uloga zaštite životne sredine u održivom prostornom planiranju,
Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, Palić, 2011.
48 
Wathern P., ed. (1995), Environmental Impact Assessment - Theory and Practice, Routledge, London
WWF, 2014 "Living planet", Report 2014.

Zakonski i podzakonski akti u oblasti zaštite životne sredine

U

Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon i 72/09 – dr. zakon)
Zakon o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010)
Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, ("Službeni glasnik RS ", br. 135/2004 i 36/2009)
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS”, broj 135/04, 88/10)

49 
50 
 Zaštita biodiverziteta
Daniela Cvetković

Ukoliko bi se planeta Zemlja našla u istraživačkom fokusu biologa sa neke druge planete, ja verujem
da bi on posmatrajući i analizirajući nas zaključio: -
tamo je dominatna jedna vrsta u srednjoj fazi svog sopstvenog unštenja”.
(Edward Wilson, 1992)

Budućnost Planete, ukupnog živog sveta, kao i ljudske civilizacije, kritično zavise od sagledavanja
čovekovih međuodnosa sa prirodnim sistemom koji ga okružuje. Osnovni uslovi funkcionisanja
biogeohemijskih ciklusa, biološka raznovrsnost, sastav atmosfere, globalna klima menjaju se
vrtoglavom brzinom.

Gubitak biodiverziteta ima snažne efekte na prirodni kapital i usluge ekosistema. Američki ekolog Piter
Vitusek (Peter Vitousek) sa svojim kolegama izradio je pre više od petnaest godina pionirsku studiju u
kojoj su mapirali različite čovekove uticaje na ekosisteme i pokušali da ih procene na osnovu nekoliko
kriterijuma (Vitousek et al., 1997). Njihov konceptualni okvir direktnih i indirektnih antropogenih
efekata na Zemljin sistem prikazan je na slici 1. Zaključci iz ove studije su još tada otkrili alarmantne
razmere čovekovog uticaja na sve navedene dimenzije Zemljinog ekosistema. Ljudi su za svoje
potrebe prisvojili ogromne površine zemljišta da bi gajio žitarice i stoku. Uzimajući u obzir neto
primarnu produktivnost (NPP) planete, tj. ukupan autput fotosinteze u celom svetu, došlo se do
zapanjujućih rezultata koji ukazuju da je od strane čoveka prisvojeno čak 40-50% ukupne fotosinteze
na planeti. Taj rezultat je utvrđen sabiranjem ljudske kontrole fotosinteze na svim obradivim
površinama i pašnjacima, kao i u šumskim regionima uključujući i gubitak fotosinteze do kojeg dolazi
podizanjem urbanih naselja i izgradnjom infrastrukture (puteva). Osim uticaja na najvažniji proces u
prirodi – fotosintezu, čovek je iz osnova promenio i kruženje ugljenika povećanjem nivoa ugljen-
dioksida u atmosferi na 400 ppm u poređenju sa 280 ppm koliko je iznosio na početku industrijskog
doba. Osim toga, čovek je počeo da dominira i ciklusom azota pri čemu se atmosferski azot pretvara u
reaktivni azot (nitrati, nitriti, amonijak) koji biljke mogu da koriste. Čovek je namerno ili slučajno, u
ekosisteme uveo mnoge invazivne vrste čime je u tim ekosistemima drastično poremetio mreže
lanaca ishrane i druge regulatorne funkcije ekosistema. Na kraju, čovek je prouzrokovao izumiranje
mnogih vrsta među kojima se ističe ornitofauna, a posebno ihtiofauna, usled sistematskog preteranog
ribolova i drugih antropogenih promena morskih ekosistema (zagađenje okeana, promena hemijskog
sastava okeana, fizičko uništenje morskog dna, koralnih grebena i dr.).

51 
 Slika 1. Model direktnih i indirektnih antropogenih efekata na Zemljin sistem
(Izvor: Vitousek et al, „ Human Domination of Earth's Ecosystems“, Science 277(5325), str. 494-499)

Permanentni porast intenziteta korišćenja prirodnih resursa i uništavanja biološke raznovrsnosti sa

osnovnim ciljem zadovoljenja sve većih potreba rastućeg stanovništva, uzrokovao je brojne
ireverzibilne negativne promene prirodne i životne sredine, koje su postale izvor određenih problema i
primorale međunarodnu zajednicu da pokrene niz inicijativa i akcija.

Rapidan gubitak biološke raznovrsnosti sa jedne strane, a njen značaj kao uslov za opstanak i
ekonomski prosperitet sa druge strane, bili su osnovni razlozi za donošenje Konvencije o zaštiti
biološke raznovrsnosti (CBD, UNEP, 1992.) na drugoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini
i razvoju, održanoj 1992. godine u Rio de Žaneiru, poznatoj i kao Samit o Zemlji. Ovom konvencijom,
pitanje biološke raznovrsnosti (biodiverziteta) i njegovog očuvanja, dobija centralno mesto u
naučnom, ali i u globalnom društvenom, ekonomskom, političkom i etičkom kontekstu. Poseban
značaj ove Konvencije sasroji se i u potvrđivanju suverenih prava svake države na sopstvene biološke
resurse, na korišćenje sopstvenih bioloških resursa na održiv način i očuvanja sopstvene biološke
raznovrsnosti.

Konvencijom o biološkoj raznovrsnosti, ustanovljena su tri osnovna cilja:

1. očuvanje biološke raznovrsnosti,
2. održiva upotreba njenih komponenti i
3. jednaka raspodela koristi od upotrebe biološke raznovrsnosti.

52 
Osnovna poruka koju nosi Konferencija u Riu je tzv „ekosistemski pristup“ odnosno prepoznavanje
činjenice da je naš odnos prema svim ostalim živim organizmima na Planeti duboko interaktivan i da
će se sve što činimo u odnosu na prirodu manifestovati u povratnoj sposobnosti prirode da zadovolji
naše sadašnje i buduće potrebe. Na taj način, čovečanstvo se prepoznaje kao integralni deo ukupne
kompleksnosti života Planete, a ne kao neki specijalni slučaj izdvojen iz prirode i nezavisan u odnosu
na nju.
Na ovoj konferenciji UN usvojena je značajna Deklaracija kojom je institucionalizovan koncept
održivog razvoja, poznata i kao Rio-deklaracija. Rio-deklaracija je doneta i potpisana od strane država
članica UN sa ciljem da posluži kao polazna osnova za uspostavljanje novog i uravnoteženog
globalnog partnerstva i saradnje među državama u oblasti razvoja, socijalne pravde i očuvanja životne
sredine. Uz Rio-deklaraciju, osim Konvencije o biološkoj raznovrsnosti doneti su i sledeći dokumenti
značajni sa aspekta dugoročnog očuvanja biološke raznovrsnosti: Agenda 21 (plan akcija za 21. vek),
Konvencija o promeni klime (United Nations Framework Convention on Climate Change - UNFCCC) i
Princip o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma (Sustainable forest management -
SFM).
U središtu naše pažnje u odnosu na destruktivno delovanje čoveka na životnu sredinu svakako treba
da se nalazi i problem nestanka organskih vrsta, odnosno narušavanje i gubitak biodiverziteta.
Najneposredniji pokazatelj ugrožavanja biodiverziteta jese nestanak organskih vrsta i degradacija
njihovih prirodnih staništa. Iskorišćavanje prirodnih resursa dovelo je do remećenja ekološke
ravnoteže i promena u diverzitetu vrsta i kvalitetu staništa. Drugi oblici negativnog čovekovog
delovanja se na neki način i mogu prevazići, ali iščezla odnosno izumrla organska vrsta odlazi zauvek
nepovratno sa naše planete. Na osnovu sadašnje stope iščezavanja vrsta, Vilson (Wilson, 2005) je
procenio da će, ako se ovakav trend nastavi, za sledećih 100 godina polovina svih savremenih vrsta
nepovratno nestati sa lica Zemlje. Govoreći o biološkoj raznovrsnosti, Lavdžoj (Lovejoy, 1980) je
predvideo da bi 10 do 20% vrsta naše planete moglo nestati za polovinu ljudskog veka ukoliko se
nastave pritisci na prirodu. Sve u svemu, kumulativni efekat ljudskih pritisaka na biodiverzitet je
poprimio tolike razmere da bi se njegove posledice mogle nazvati šestim velikim izumiranjem na našoj
Planeti.

Prema podacima Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN, 2007), pored vrsta koje su kritično ugrožene,
1/4 svih vrsta sisara, 1/8 svih vrsta ptica, 1/3 svih vrsta vodozemaca, 1/3 golosemenica i 2/3 svih
skrivenosemenica, nalazi se u opasnosti da će se u skorije vreme naći na ivici opstanka.

U kolikoj meri je čovek uticao na eroziju biološke raznovrsnosti, jasno pokazuje podatak da je od
1.747.851 nauci poznatih savremenih vrsta, danas ugroženo 44.838 vrsta širom planete. Od ovog
broja, 16.928 vrsta (38%) nalazi se pred istrebljenjem, a 4.770 vrsta je krajnje ugroženo (IUCN, 2010).
Do 1970. godine oko 724 poznatih životinjskih vrsta, kao i blizu 900 poznatih vrsta viših biljaka vodilo
se kao iščezlo u poslednjih 400 godina (Ehrlich, 1970). Međutim, to nije bila konačna cifra. Na osnovu
Crvene liste ugroženih vrsta Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN – The IUCN Red List , 2013), od
XIX veka pa do današnjih dana, iščezlo je 799 vrsta.

53 
Šta označava termin biološka raznovrsnost?
Iako je značaj i potreba očuvanja i mudrog korišćenja biološke raznovrsnosti istorijski prisutna kod
mnogih naroda, nauka je ovaj termin počela da koristi tek krajem 20. veka kada zaštita životne
sredine, primenjena ekologija i konzervaciona biologija postaju globalno aktuelne naučne discipline.

Godine 1980, termin biološka raznovrsnost (biodiverzitet, biodiversity), u konzervacionu biologiju uveo
je američki konzervacioni i tropski biolog Tomas Lavdžoj (Thomas Eugene Lovejoy). Nekoliko godina
kasnije, (1986), na sastanku Nacionalnog foruma za biodiverzitet u organizaciji Nacionalne akademije
Nauka (SAD), američki entomolog Vilson (E. O. Wilson) prvi put koristi termin "biodiverzitet"
(biodiversity).

Termin biološka raznovrsnost (biodiverzitet) (gr. bios – život, diversitas – raznovrsnost, raznolikost,
različitost), prema najšire prihvaćenoj definiciji označava raznovrsnost života na Zemlji na svim
nivoima, od gena do ekosistema, sa ekološkim i evolutivnim procesima uključenim u sve nivoe života.

Konvencija o zaštiti biološke raznovrsnosti (CBD, 1992) definiše pojam biološke raznovrsnosti (CBD,
1992), kao „sveobuhvatnu raznolikost i različitost živih organizama, uključujući, između ostalog,
kopnene, morske i ostale vodene ekosisteme i ekološke komplekse čiji su deo. Ovo uključuje
raznovrsnost u okviru vrsta, između vrsta i između ekosistema“.

Globalno gledajući, biodiverzitet se može opisivati na više polaznih nivoa i pripadajućih definicija:
• specijski diverzitet je definisan brojem različitih vrsta u posmatranom prostoru i vremenu,
• intraspecijski diverzitet predstavlja biološku heterogenost unutar svake vrste, a njegova osnova
je genetički diverzitet, dok je
• ekosistemski biodiverzitet (ekološki diverzitet) određen učestalošću različitih staništa,
biocenoza, ekosistema i viših nivoa ekološke integracije.

Međuuslovljenost ovih nivoa je očigledna: genetički diverzitet je sadržan u jedinkama i populacijama

vrsta; vrste participiraju u okviru specijskog diverziteta; stupajući u složene ekološke interakcije vrste
izgrađuju raznovrsne ekosisteme.

Potrebno je imati u vidu da pojmom biodiverzitet, odnosno biološka raznovrsnost nisu samo
obuhvaćene sve divlje vrste flore, faune, gljiva, bakterija i virusa, kao i svi prirodni ekosistemi, već i
sve odomaćene i selekcionisane sorte kulturnih biljaka i gajenih životinja.

Sveukupnoj raznovrsnosti žive i nežive prirode moramo dodati i raznovrsnost ljudskih populacija, sa
svom raznolikošću jezičkih, kulturnih i duhovnih, etnoloških obeležja starosedelačkih, tradicionalnih i
lokalnih zajednica ljudi u specifičnom odnosu sa prirodom koja ih okružuje. Ljudska vrsta danas
predstavlja kritični element očuvanja tog čudesnog spektra „planetarnog“ diverziteta, koji zapravo
predstavlja osnovu buduće ljudske civilizacije, pa je sasvim razumljivo da je zaštita ukupne biološke

54 
raznovrsnosti postala jedna od osnovnih paradigmi ekološkog ponašanja savremenog čovečanstva,
odnosno jedna vrsta „ekološke“ ideologije (Radović, 2005).

Procena globalne specijske raznovrsnosti

Ukupni biodiverzitet se često izražava kao ukupan broj vrsta koje trenutno žive na Zemlji, tj. bogatstvo
vrsta. Naučnici smatraju da naučno opisane vrste predstavljaju samo mali deo ukupnog broja vrsta
danas na Zemlji. Trenutna brojnost i raznovrsnost vrsta na Zemlji proizvod je procesa nastajanja i
nestajanja vrsta u proteklih 3,8 milijardi godina. Govoreći o nestanku vrsta, Majer (Myer, 1963) i Roup
(Raup, 1991) ocenili su da je od ukupnog broja vrsta koje su živele na Zemlji, danas prisutno samo
0,1% vrsta, dok je 99,9% vrsta nepovratno nestalo u ireverzibilnom procesu organske evolucije.

Veliki broj vrsta tek treba da bude otkriven, a takođe postoje i vrste poznate naučnicima, koje još nisu
formalno opisane. Procene broja naučno opisanih vrsta variraju delom i zbog razlika u shvatanju
definicije vrste. Takođe, neki naučni opisi vrsta nalaze se u starim, nejasnim, ili loše distribuisanim
publikacijama. Još značajnije je to što je neke vrste jako teško identifikovati, pa će shodno tome,
nekoliko različitih, ali morfološki sličnih vrsta, jedan naučnik opisati kao jednu vrstu, a drugi, opet, kao
više potpuno različitih vrsta.

Naučnici procenjuju da ukupan broj vrsta na Zemlji može varirati od oko 3,6 miliona do 117,5
miliona, sa opsegom između 13 i 20 miliona kao najčešće citiranim (Hammond, 1995; Cracraft,
2002). Procena ukupnog broja vrsta zasnovana je na zaključcima iz onog što se već zna o određenim
grupama organizama, kao i na činjenici da različiti ljudi koriste različite tehnike i baze podataka u cilju
procene ukupnog broja vrsta. Prema zvaničnim podacima, broj organskih vrsta poznatih nauci iznosi
1.747.851 (Le Cointre, Guyader, 2001; Cracraft, 2002).

Mapiranjem prostornog gradijenta u biodiverzitetu možemo identifikovati oblasti koje su od posebnog

konzervacionog interesa. Konzervacioni biolozi su posebno zainteresovani za oblasti koje se odlikuju
velikim udelom endemičnih vrsta, tj. vrsta čije je rasprostranjenje prirodno ograničeno na suženi
prostor. Očigledno je da je značajno sačuvati takve prostore, zbog toga što veliki deo njihove flore i
faune, a samim tim i ekosistema koje formiraju, nije moguće naći na nekom drugom prostoru. Oblasti
sa visokim stepenom endemizma često su odlikuju i sa velikim bogatstvom vrsta (species richness).

Procena koncentracije specijske raznovrsnosti oslanja se na prepoznavanju područja koja su u

najvećoj meri sačuvala primarna prirodna staništa, kao i na proceni broja jedinstvenih, odnosno
endemičnih vrsta na tim područjima, prvenstveno biljaka i kičmenjaka. Ovakve tačke označavaju se
kao „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti (biodiversity hotspots). Na osnovu ove metode izdvojene
su 34 „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti (Myers et al., 2000, Mittermeier et al, 2004). Ove tačke su
regioni sa najmanje 1.500 endemičnih vrsta vaskularnih biljaka, odnosno, sa više od 0,5% endemičnih
vrsta ukupnog planetarnog diverziteta vaskularnih biljaka, i regioni koji imaju 30% ili manje autohtone

55 
vegetacije. Izdvojeni centri endemizma nalaze se u područjima sa specifičnim staništima, kao i
područjima koja su izolovana geografskim ili ekološkim barijerama. Zbog toga se veliki broj centara
biološke raznovrsnosti nalazi na ostrvima kao što su Karibi, Japan, Filipini, Polinezija, Nova
Kaledonija, Novi Zeland i Madagaskar, ali i na izolovanim kontinentalnim staništima (slika 2).
Izdvojene „vruće tačke“ biološke raznovrsnosti čine 2,3% teritorije svetskog kopna, a na njima živi
44% ukupnog broja biljnih vrsta i gotovo 60% kopnenih kičmenjaka od kojih 35% pripada endemičnim
taksonima.

Slika 2. Vruće tačke planetarne biološke raznovrsnosti

Sa aspekta našeg interesovanja, značajno je konstatovati da prostor Mediterana predstavlja jedan od

34 centra biološke raznovrsnosti. U odnosu na definisane kriterijume, region Mediterana zadržao je
svega 4,7% primarnih tipova staništa. Međutim, na ovom prostoru usled složenih biogeografskih
karakteristika, živi oko 13.000 endemičnih biljnih vrsta (10% svetskog florističkog endemizma) i 235
vrsta endemičnih kičmenjaka (2,4% svetskog endemizma kičmenjaka). Periferiji ovog centra pripada i
deo Srbije, prevashodno Šar-planina i Prokletije kao visoki planinski obod mediteranske oblasti na
kojem se susreću i prožimaju brojni florogenetski i faunogenetski elementi.

56 
Metode zaštite biodiverziteta
Zaštita biodiverziteta predstavlja skup mera i postupaka kojima se ugrožene biljne i životinjske vrste
štite od negativnog čovekovog delovanja. Ona se sastoji od čitavog niza metoda i aktivnosti koje
zalaze u oblast nauke, prava i primenjenih bioloških disciplina (šumarstvo, poljoprivreda, hortikultura,
farmacija i sl.) i mogu se grupisati u tri osnovne celine:
• Naučna osnova za zaštitu ugroženih vrsta
• Pravna zaštita ugroženih vrsta
• Praktične mere zaštite ugroženih vrsta

Naučna osnova za zaštitu ugroženih vrsta temelji se na određivanju statusa ugroženosti vrsta, što
omogućava utvrđivanje obima i uzroka ugroženosti kao i predviđanje konkretnih mera zaštite.
Specijalizovane naučne publikacije koje sadrže sve neophodne podatke za rešavanje problema
zaštite vrsta i njihovih staništa, označene su kao „Crvene liste“ i „Crvene knjige“.

Crvene liste sadrže u vidu tabela osnovne podatke o prisustvu i stepenu ugroženosti vrste na
određenoj teritoriji. Crvena lista ugroženih vrsta predstavlja najobuhvatniji svetski inventar statusa
zaštite biljnih i životinjskih vrsta. Pomoću niza uspostavljenih kriterijuma, koji se primenjuju
podjednako za sve vrste i regione, procenjuje se rizik od nestanka vrsta i podvrsta. Rezultat je rada
Komisije IUCN za očuvanje vrsta (SSC – Species Survival Commission). U svojoj osnovi, zamišljena
je kao naučno utemeljeni prikaz stanja biodiverziteta koji pruža odgovor na neka od osnovnih pitanja
kao što su:
• Koliko je određena vrsta ugrožena?
• Koji su faktori ugrožavanja određene vrste?
• Koliko se ugroženih vrsta pojavljuje na određenom prostoru (npr. u određenoj zemlji)?
• Koliko vrsta je do sada iščezlo?

Crvene knjige pored ukupnog inventara ugroženih vrsta, sadrže čitav niz korisnih informacija o
kategoriji (stepenu) ugroženosti vrste, statusu vrste u međunarodnoj zaštiti, ekologiji, opštem
rasprostranjenju i rasprostranjenju vrste na datoj teritoriji, karakteristikama staništa, faktorima
ugrožavanja ili iščezavanja, specifičnostima biologije i reprodukcije, preduzetim merama zaštite,
mogućnostima reintrodukcije i sl. Predstavljaju značajnu stručno-naučnu osnovu za zakonsku i
praktičnu zaštitu organskih vrsta na određenoj teritoriji. Ujedno su osnova kako za sprovođenje mera i
aktivnosti koje doprinose očuvanju ugroženih vrsta i njihovih staništa, tako i za praćenje i
prognoziranje stanja populacija ovih vrsta u budućnosti. Prva crvena knjiga u svetu pojavila se 1955.
godine u Švajcarskoj, dok je sistematski rad na istraživanju planetarno ugroženih vrsta započet od
strane Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN) 1960. godine.

IUCN Komisija za očuvanje vrsta je postavila opšte prihvaćene kategorije ugroženosti koji se
primenjuju na globalnom nivou prema kojima su ugroženi taksoni svrstani u devet osnovnih kategorija:
Iščezla, Iščezla u divljini, Krajnje ugrožena, Ugrožena, Ranjiva, Potencijalno ugrožena, Mala
57 
zabrinutost, Nedovoljno podataka, Neocenjena. Za svaku od navedenih kategorija postoje jasni i
precizni kriterijumi procene stanja populacija i staništa na osnovu kojih se taksoni i svrstavaju u
određenu kategoriju. Klasifikacija unutar grupe ugrožene iščezavanjem (iščezla, iščezla u divljini,
krajnje ugrožena) vrši se na osnovu pet kriterijuma koji čine osnovu procene stanja na listi, a to su:
stepen opadanja brojnosti populacije, veličina populacije, geografsko rasprostranjenje i stepen
fragmentiranosti areala, veličina populacije vrsta koje se odlikuju izuzetno malom brojnošću i
kvantitativna procena verovatnoće izumiranja u okviru definisanog vremenskog perioda.

Prvi zvaničan korak u zaštiti ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema predstavlja takozvana
administrativno-pravna (normativna) zaštita, koja podrazumeva donošenje odgovarajućih pravnih
akata kojima se utvrđuju osnova, pravila i mehanizmi dugoročnog očuvanja biološke raznovrsnosti i
ukupne prirode kao vrednosti i resursa. Na osnovu naučnih podataka o stepenu ugroženosti vrsta
donose se pravni akti (zakoni, uredbe, naredbe, deklaracije, kodeksi, konvencije, rezolucije, strategije)
na međunarodnom ili nacionalnom nivou, na osnovu kojih se različitim vrstama, u zavisnosti od
stepena i karaktera ugroženosti dodeljuje odgovarajući nivo pravne zaštite.

Globalna opredeljenost za zaustavljanje gubitka biološke raznovrsnosti još jednom je potvrđena i u

japanskom gradu Nagoji 2010. godine, na Desetom zasedanju država potpisnica Konvencije o
zaštiti biološke raznovrsnosti. Na ovom zasedanju donet je takozvani Aiči-cilj za period od 2011.
do 2020. godine. Sve države članice su pozvane da kroz strateški okvir ovog dokumenta definišu
ciljeve na nivou svojih država u skladu sa nacionalnim potrebama i mogućnostima. Aiči ciljem je
utvrđeno pet strateških pravaca očuvanja biološke raznovrsnosti:
1) smanjenje uzroka gubitka biodiverziteta kroz integrisanje biodiverziteta u aktivnosti vlade i
društva;
2) smanjenje direktnih pritisaka na biodiverzitet i promovisanje njegovog održivog korišćenja;
3) poboljšanje statusa biodiverziteta kroz očuvanje raznovrsnosti na svim nivoima
(ekosistemski, specijski i genetički diverzitet);
4) povećanje dobiti koje obezbeđuju biodiverzitet i usluge ekosistema;
5) sprovođenje kroz participativno planiranje, upravljanje znanjem i izgradnju kapaciteta.

Države članice su se, između ostalog, složile da prepolove i gde je moguće, potpuno smanje stepen
gubitka prirodnih staništa uključujući šume, kao i da do 2020. godine ostvare cilj od 17% svoje
teritorije u režimu zaštićenih kopnenih i vodenih područja. Takođe, jedan od ciljeva je da se do 2020.
godine zaustavi nestanak vrsta za koje se zna da su ugrožene, kao i da se smanji ili sasvim zaustavi
gubitak prirodnih staništa. Podržavajući Aiči-ciljeve, Generalna skupština UN je na svojoj 65. sednici
održanoj krajem 2010. godine, usvojila rezoluciju kojom je period od 2011. do 2020. godine proglašen
UN dekadom biodiverziteta. Akt o UN dekadi biodiverziteta u punoj je saglasnosti i predstavlja
snažnu političku podršku za sprovođenje Strateškog plana za biodiverzitet za period 2011-2020,
prethodno usvojenog u Nagoji.

58 
Prihvatajući hitnost potrebe za sve većim angažovanjem, Evropska komisija je usvojila Strategiju EU o
zaštiti biodiverziteta do 2020. i dugoročnu viziju do 2050. godine. Strategija EU uključuje ciljeve za
zaustavljanje gubitka biodiverziteta i propadanje usluga ekosistema na teritorijama članica EU do
2020. godine i njihov oporavak u meri u kojoj je to izvodljivo, istovremeno povećavajući doprinos EU u
zaustavljanju globalnog gubitka biodiverziteta.

Praktične mere zaštite biodiverziteta obuhvataju sve aktivne metode među kojima su sledeće:

• “In situ” zaštita podrazumeva očuvanje, održavanje i oporavak populacija i vrsta na

njihovim prirodnim staništima. Pored izdvajanja, proglašenja i dalje zakonske zaštite
određenih staništa i vrsta, povremeno je potrebno izvršiti i odgovarajuće intervencije kojima
bi se populacije ugroženih vrsta, njihova staništa i celokupni ekosistemi sačuvali u izvornom
obliku kroz različite mere revitalizacije

• “Ex situ” zaštita podrazumeva niz postupaka i metoda za prenošenje, razmnožavanje,

gajenje i očuvanje vrsta van njihovih prirodnih staništa koja su u mnogim slučajevima
uništena. Ta druga (ex-situ) staništa, koja se nalaze izvan onih prirodnih (in-situ), mogu biti
botaničke bašte, zoološki vrtovi, alpinetumi, arboretumi, prihvatilišta, akvarijumi, terarijumi,
banke biljnih gena (semena, plodova i vegetativnih delova), kao i specijalizovane laboratorije
u kojima se pod strogo kontrolisanim uslovima na specijalnim hranljivim podlogama može
dugo vremena održavati i razmnožavati (klonirati) biljni i životinjski materijal sakupljen na
prirodnim staništima.

• Reintrodukcija je metod zaštite i očuvanja biološke raznovrsnosti veštačkim vraćanjem

vrsta na prirodna staništa sa kojih su iščezle, ili na staništa na kojima je brojnost njihovih
populacija drastično smanjena, uz sprovođenje strogih mera in situ zaštite reintrodukovanih
vrsta na tim staništima.

• Introdukcija predstavlja pokušaj da se u cilju očuvanja, vrsta veštački naseli na prostor u

kojem ranije nije živela. Potreba za introdukcijom obično se javlja u poljoprivrednoj
proizvodnji, hortikulturi, šumarstvu, kao i radi suzbijanja pojedinih štetnih vrsta.

• Edukacija i prezentacije dosadašnjih saznanja i rezultata u oblasti zaštite biološke

raznovrsnosti, odnosno objavljivanje prigodnih publikacija i postera, snimanje televizijskih
emisija, CD rom-ova, organizacija popularnih predavanja i izložbi, koje predstavljaju
specifičan vid aktivnosti na polju zaštite ugroženog biljnog i životinjskog sveta.

Banke gena predstavljaju kolekciju živog biljnog ili životinjskog materijala koji se sakuplja, održava i
razmnožava pod strogo kontrolisanim i specifičnim uslovima. U bankama gena primenom
najsavremenijih naučnih metoda (sušenjem, zamrzavanjem, tretiranjem tečnim azotom) čuvaju se
vitalna semena, plodovi, polen, vegetativni organi, sperma, jaja, kulture tkiva. Na norveškom ostrvu
59 
Svalbard osnovana je 2008. godine svetska banka semena za spas čovečanstva u slučaju
potencijalnih globalnih katastrofa kao što su globalno zagrevanje, zemljotresi, nuklearni udari.

Uspeh preduzetih mera ex situ zaštite zavisi od dobrog poznavanja bioloških karakteristika konkretne
biljne i životinjske vrste, a posebno njenih ekoloških zahteva na prirodnim staništima kako bi što
vernije simulirali prirodni uslovi na veštačkom ex situ staništu (odgovarajuća geološka podloga,
zemljište, temperaturni, vodni i svetlosni režim, pravilno sakupljanje, čuvanje...). Smisao i krajnji cilj
primene različitih metoda ex situ zaštite jeste sačuvati genom ugrožene biljne ili žiivotinjske vrste, koji
ako se jednom izgubi, nije moguće vratiti u svetski genofond, čime se gubi i mogućnost njihove,
eventualne, primene.

Biodiverzitet Srbije – procena stanja i zaštita

  
Specifičan geografski položaj na liniji sudara srednjoevropskih i mediteranskih uticaja, burna
geotektonska dinamika, raznolikost fizičko-geografskih odlika i refugijalni karakter prostora Srbije,
učinili su da ona predstavlja područje velike genske, specijske i ekosistemske raznovrsnosti.

Srbija pripada dunavskim zemljama i nalazi se u centralnom delu Balkanskog poluostrva. U severnom
delu zemlje prostire se Panonska nizija, dok je ostali, južni deo uglavnom brdovito-planinski. Planine
pripadaju sistemima Rodopskih, Karpatskih, Balkanskih, Dinarskih i Šarsko-pindskih planinskih
masiva, svaki sa svojim karakterističnim geološkim osobinama. Srbija ima veoma bogato prirodno i
kulturno nasleđe i predstavlja jedan od važnih centara biološke i geološke raznovrsnosti u Evropi.

Balkansko poluostrvo, sa delovima Srbije, predstavlja jednu od 34 „vruće tačke“ biološke

raznovrsnosti naše planete, odnosno svetskih centara biodiverziteta. Visokoplaninska i planinska
oblast Republike Srbije, kao deo Balkanskog poluostrva, predstavlja jedan od ukupno šest centara
evropskog biodiverziteta. Uz to, Republika Srbija je po bogatstvu flore potencijalno jedan od globalnih
centara biljne raznovrsnosti. Iako sa 88.361 km2 Republika Srbija čini samo 2,1% kopna Evrope,
biološka raznovrsnost različitih grupa živih organizama veoma je visoka.

 
Specijska i ekosistemska raznovrsnost Srbije  
Prema raspoloživim podacima, u Republici Srbiji je zvanično registrovano oko 44.200 taksona (vrsta i
podvrsta). S obzirom da mnoge grupe organizama nisu adekvatno istražene, stručnjaci pretpostavljaju
da se u Republici Srbiji može naći oko 60.000 taksona. Srbija se odlikuje visokim specijskim
diverzitetom, i ne iznenađuje činjenica da se smatra jednim od šest centara evropskog biodiverziteta
s obzirom na to da se na njenom prostoru nalazi:

60 
- 39% vaskularne flore Evrope;
- 51% faune riba Evrope;
- 49% faune gmizavaca i vodozemaca Evrope;
- 74% faune ptica Evrope;
- 67% faune sisara Evrope.

Flora Srbije obuhvata 3.662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, što je svrstava u grupu evropskih
zemalja sa najvećim florističkim diverzitetom i gustinom flore po jedinici površine (Tomović, 2007).
Važna odlika flore Srbije je izražen endemizam, odnosno prisustvo karakterističnih biljnih vrsta
vezanih za teritoriju Srbije ili područje Balkana (vrste sa rasprostranjenjem ograničenim na teritoriju
Srbije ili Balkanskog poluostrva). Lokalni endemiti čine oko 1,5% ukupne flore Srbije (59 vrsta), dok je
učešće balkanskih endemita oko 14,94% (547 vrsta). Centri diverziteta endemične flore su pre svega
visokoplaninska područja (Šar-planina, Prokletije, Kopaonik, Stara planina i Suva planina), klisure i
kanjoni. U genofondu vaskularne flore Srbije posebnu vrednost predstavljaju reliktne vrste, biljke
velike starosti, koje nastanjuju specifična staništa, pre svega kanjonske doline reka, planinske vrhove,
enklave stepskih područja u Vojvodini.

Podaci o specijskoj raznovrsnosti faune poznati su za herpetofaunu – 46 vrsta, ribe i kolouste – 98

vrsta, ptice – preko 360 vrsta, sisare – 96 vrsta. Postoje dva područja sa visokim diverzitetom sisara,
a to su istočno područje Banata, Karpata i Šumadije, te zapadno područje koju čine Bačka, Srem i
dolina reke Drine.

Diverzitet ekosistema Srbije ogleda se prvenstveno u raznovrsnosti i specifičnosti vegetacije, osnovne

strukturalne i produkcione komponente svih kopnenih ekosistema. Karta prirodnog potencijala
vegetacije u Republici Srbiji predstavlja mozaik ekosistema sačinjen od šumskih, žbunastih, livadskih,
močvarnih, barskih i jezerskih ekosistema. Teritoriju Srbije karakteriše raznovrsnost staništa i biljnih
zajednica, što čini ovo područje značajnim evropskim centrom ekosistemske raznovrsnosti.

Na teritoriji Republike Srbije prisutni su skoro svi karakteristični terestrični biomi Evrope, što obuhvata
četiri od dvanaest terestričnih bioma sveta:
• zonobiom listopadnih (širokolisnih) šuma. U Republici Srbiji se ovaj zonobiom uglavnom nalazi u
formi hrastovih i bukovih šuma;
• stepski zonobiom – sa černozemom kao zonalnim zemljištem i stepskom vegetacijom (u Republici
Srbiji pretežno šumskostepskom vegetacijom);
• zonobiom (orobiom) četinarskih borealnih šuma – u uslovima planinske klime zapadnih,
jugozapadnih i jugoistočnih delova Republike Srbije;
• zonobiom (orobiom) visokoplaninske „tundre” – u uslovima alpijske klime najviših planina
Republike Srbije.

Na teritoriji Srbije registrovano je 1399 naziva asocijacija (1200 asocijacija u kojima dominiraju
vaskularne biljke) i 59 vegetacijskih klasa (Lakušić, 2005). Potencijalna vegetacija tipološki je
61 
raznovrsna i sačinjena od relativno velikog broja zajednica ili viših vegetacijskih jedinica. Realni
(recentni) ekosistemi Srbije sastoje se iz 550-600 različitih fitocenoza.
Najvažniji lokalni i regionalni centri ekosistemskog diverziteta u Srbiji koji se odlikuju velikim brojem
endemičnih, reliktnih i endemo-reliktnih zajednica su:
• visokoplaninska područja Kopaonika, Tare, Šar-planine, Prokletija, Stare planine i Suve
planine,
• peščarska i stepska staništa Deliblatske i Subotičko-horgoške peščare i mozaične slatine u
Banatu i Bačkoj, u Vojvodini,
• refugijalna područja, kao što su kanjoni i klisure (Đerdapska klisura, kanjon Drine, Sićevačka
klisura, dolina reke Pčinje).
Svi ovi centri naše specijske i vegetacijske raznovrsnosti uživaju status zaštićenih prirodnih dobara.
Osnovni tipovi staništa u Srbiji, na osnovu (Lakušić et al., 2005) i prema klasifikaciji staništa
Evropskog informacionog sistema o prirodi iz 2012. godine (EUNIS - European Nature Information
System, Habitat Classification 2012) su:
• kopnena površinska vodena staništa,
• močvarna, tresavska i ritska staništa,
• travnata staništa i staništa gde dominiraju visoke zeleni, mahovine ili lišajevi,
• vrištine, žbunasta staništa i tundra,
• šume i ostala šumska staništa,
• unutarkontinentalna staništa bez vegetacije ili sa slabo razvijenom vegetacijom,
• redovno ili skoro kultivisana poljoprivredna, hortikulturna i domaća staništa,
• konstrukcije, industrijska ili druga veštačka staništa.

U Republici Srbiji postoje značajni genetički resursi u oblasti poljoprivrede, koji su plod specifičnih
biogeografskih, istorijsko-ekonomskih i kulturoloških uslova. Broj gajenih biljnih vrsta u Republici Srbiji
prelazi 150, ali je izuzetno teško proceniti ukupan agrobiodiverzitet pošto treba uzeti u obzir na hiljade
genotipa (populacija), hibrida i sorti u upotrebi. Tokom proteklih pet decenija u Republici Srbiji je
razvijeno preko 1.200 sorti poljoprivrednog bilja.

Republika Srbija poseduje jedinstvene rase i sojeve domaćih životinja, koje su nastale dugotrajnim
procesom selekcije od strane čoveka i prirodnih uslova koji vladaju u određenim područjima. Međutim,
depopulacija planinskih predela, kao i zapostavljanje i napuštanje stočarske proizvodnje u
marginalnim područjima, dovelo je do nestajanja brojnih rasa i sojeva domaćih životinja.

Nezavisno od gajenih biljaka, ukupnom agrobiodiverzitetu Republike Srbije značajno doprinose i

samonikle biljne vrste od značaja za proizvodnju hrane i poljoprivredu (krmne biljke, lekovite i
aromatične biljke, ukrasne biljke, medonosne i divlje voćne vrste). Među genetičkim resursima
lekovitog i aromatičnog bilja, najveći značaj ima genetička raznovrsnost ekonomski značajnih vrsta
(kamilica, nana, žalfija, kantarion, hajdučka trava, vranilova trava, uva, odoljen, bokvica, jagorčevina,
itd.), kao i vrsta ograničenih areala i onih koje su iz različitih razloga u opadanju. Nedovoljno pažnje

62 
se posvećuje proceni i monitoringu stanja populacija genetičkih resursa lekovitog i aromatičnog bilja i
potrebi njihovog očuvanja.
 

Faktori ugrožavanja i pritisci na biodiverzitet u osetljivim

ekosistemima

U okviru Strategije o biološkoj raznovrsnosti 1 definisani su pritisci na biodiverzitet Srbije i urađena je

F F

analiza pritisaka i direktnih faktora ugrožavanja, razvojem konceptualnog modela koji omogućava
sakupljanje i analizu informacija i određivanje prioriteta (Cvetković, 2011). U modelu su osobine
biodiverziteta i narušenih prirodnih sistema klasifikovani kao „pritisci”, a oni su, direktno ili indirektno,
izazvani ljudskim aktivnostima. U Strategiji, dati su primarni pritisci na biodiverzitet, izvori tih pritisaka
(direktni faktori ugrožavanja), kao i indirektni faktori (osnovni uzroci direktnih faktora ugrožavanja
biodiverziteta). Pritisci i faktori ugrožavanja na ekosistemskom nivou definisani su u odnosu na uticaj
na biodiverzitet u osetljivim ekosistemima. Uzroci osetljivosti ekosistema definisani su kao spoljašnji i
unutrašnji (Vasić, 1995). Spoljašnji potiču pre svega od faktora koji su neposredno ili posredno vezani
za ljudsku delatnost, ali i od prirodnih procesa čiji su uzroci van neposrednih ili posrednih uticaja datog
ekosistema, a koji mogu biti globalni, regionalni, zonalni i drugi uticaji. Unutrašnji uzroci se nalaze u
prirodi samog ekosistema i potiču uglavnom: od izuzetnosti, retkosti i neponovljivosti sastava i
strukture ekosistema, zatim od prostorne izolovanosti u odnosu na druge takve ekosisteme, ili od
unutrašnje (prirodne) tendencije ka sukcesiji i slično.

Najvažniji pritisci na terestrična i akvatična staništa i vrste koje u njima žive su:
• promena namene korišćenja zemljišta (gubitak, fragmentacija i degradacija staništa),
• konverzija (prenamena) autohtonih (prirodnih) staništa u poljoprivredna, šumsko-plantažna,
veštačka područja naseljenih i industrijskih oblasti,
• neadekvatna, nelegalna i prekomerna eksploatacija bioloških resursa,
• unošenje alohtonih vrsta i genetski modifikovanih organizama,
• razni vidovi zagađenja vazduha, vode i zemljišta,
• klimatske promene,
• promene prirodnog režima vodostaja i plavljenja prirobalnih područja uređenjem obala i
irigacijom.

Promena namene zemljišta uključuje isušivanje vlažnih staništa, krčenje šuma, proširenje stambenih
ili komercijalnih zona na autohtona staništa; izgradnja saobraćajne infrastrukture; stvaranje
rekreativnih oblasti (npr. skijaških centara) i dr. Promena načina korišćenja zemljišta, odnosno
prirodnih staništa u antropogena područja, smanjuje raspoloživu površinu staništa za normalan razvoj
i opstanak biljnih i životinjskih vrsta, a pri tom fragmentira i degradira preostale površine. Konverzija
autohtonih staništa u svrhu pretvaranja u obradive površine, naročito je izražena u osetljivim
                                                            
1 Radović, I. & Kozomara, M. (2011): Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine.
Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Beograd
63 
ekosistemima, kao što su stepe i slatine u AP Vojvodini, određena vlažna staništa (npr. tresetišta) i
pašnjaci. Brdovito-ravničarska oblast južno od Save i Dunava nekada je bila veoma bogata
listopadnim šumama, da bi se danas pod šumama nalazilo svega 29,1 % površine teritorije Srbije.

64 
Nažalost, ne postoji sistematsko praćenje ovih fenomena tako da je teško proceniti u kojoj meri su se
autohtona staništa izmenila ili nestala.

Nekontrolisana eksploatacija bioloških resursa – drveća, lekovitog bilja, divljih biljnih i životinjskih
vrsta, dovodi do promena u brojnosti, starosnoj strukturi i kompoziciji vrsta u prirodi. Prekomerna i
nelegalna seča i sakupljanje divljih vrsta, kao i nekontrolisani lov i ribolov, ozbiljno narušavaju
diverzitet vrsta i ekosistema, a mogu dovesti čak i do izumiranja pojedinih vrsta.

Alohtone i invazivne biljne i životinjske vrste predstavljaju glavnu pretnju za autohtone vrste i
ekosisteme. Alohtone vrste su kompetitivnije u odnosu na autohtone vrste u nadmetanju za resurse
(vodu, hranjive sastojke, oprašivače, itd.), menjaju ciklus hranjivih sastojaka (u slučaju fiksacije azota
to može uticati na određene vrste) i menjaju obrazac poremećaja (npr. invazija i širenje mnogih
alohtonih vrsta trava povezani su sa povećanom učestalošću, intenzitetom i veličinom požara). U
okviru Aiči-ciljeva Strateškog plana Konvencije o biološkoj raznovrsnosti za period 2011-2020. godine,
pored ostalih prioritetnih aktivnosti na zaštiti biodiverziteta, uključene su i aktivnosti identifikacije,
utvrđivanja načina rasprostiranja, kontrole, preventivnih mera, i iskorenjivanja najznačajnijih invazivnih
vrsta (Radović, 2011). Na području Srbije utvrđeno je prisustvo 97 invazivnih adventivnih korova.
Genetski modifikovani organizmi (GMO) takođe mogu takođe predstavljati faktor ugrožavanja
autohtonog biodiverziteta u slučaju da namerno ili slučajno dospeju u životnu sredinu. Rizici nastaju
usled mogućnosti protoka gena i ukrštanja GMO i autohtonih vrsta, kao i uticaja koje GMO mogu
prouzrokovati na mrežu ishrane ekosistema i na ljudsko zdravlje. Ovi uticaji mogu dovesti do daljih
lančanih reakcija i ukupnih negativnih posledica za zaštitu i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti.

Povećano zagađenje životne sredine, naročito zbog ispuštanja otpadnih voda iz industrijskih
postrojenja, oticanja izlivnih voda, taloženja atmosferskih zagađujućih materija (npr. emisije
automobilskih gasova), kontaminacije poljoprivrednog zemljišta usled intenzivne primene đubriva i
pesticida, eutrofikacije akvatičnih ekosistema, direktno utiče na mnogobrojna staništa i vrste, kako u
pogledu smanjenja brojnosti populacija autohtonih vrsta, tako i u smanjenju veličine njihovog areala,
pa i njihovog nestanka.

Klimatske promene deluju na sve aspekte biodiverziteta (Cvetković, 2014). Uočeni efekti klimatskih
promena na biodiverzitet i prirodne ekosisteme na području Srbije ukazuju da može doći do:
fenoloških promena, promena u morfologiji, fiziologiji i ponašanju vrsta; gubitka staništa kao i pojava
novih staništa; promena u broju i distribuciji vrsta; povećanja broja štetočina i bolesti; genetskih
promena pri čemu može doći do iščeznuća vrsta koje ne budu mogle da se adaptiraju na klimatske
promene i promene prirodne populacije riba (vreme mesta i migracije). Usled promena u količini i
raspodeli padavina, velike promene se mogu očekivati na pašnjacima, staništima rečnih obala i
šumskim ekosistemima. Rastuće temperature mogu da dovedu do učestalih i intenzivnijih požara i
pojave štetočina, što može uticati na smanjenje raznovrsnosti i opsega šuma.

65 
Promene prirodnog režima vodostaja i plavljenja priobalnih područja uređenjem obala i irigacijom,
značajno ugrožavaju biološku raznovrsnost i funkcionisanje ekosistema vodenih i močvarnih područja.
Glavne aktivnosti koje dovode do izmena prirodnih režima tokova su izgradnja brana, eksploatacija
peska i šljunka, uređenje obala od izlivanja i plavljenja. Promena prirodnih nivoa vodostaja i plavnih
područja, osim što utiče na promenu prirodnih staništa, remeti ili onemogućava obavljanje vitalnih
životnih procesa kod najvećeg broja vrsta riba, vodozemaca i gmizavaca, kao i kod akvatičnih biljaka.

Zaštita ugroženih vrsta

Zaštita retkih i ugroženih vrsta, kao i njihovih staništa, osnova je zaustavljanja stope opadanja
biološke raznovrsnosti u Srbiji. Zaštita biološke raznovrsnosti pravno je regulisana pre svega
Zakonom o zaštiti prirode (Službeni glasnik RS br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010) kao i nizom drugih
zakonskih i podzakonskih akata. Zakonom o zaštiti prirode uređuje se zaštita i očuvanje prirode,
biološke, geološke i predeone raznovrsnosti kao dela životne sredine. Usvojeni međunarodni principi i
nacionalni ciljevi za očuvanje biološke raznovrsnosti utvrđeni su usvajanjem Strategije biološke
raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine. Zaštita biološke raznovrsnosti u
Srbiji ostvaruje se sprovođenjem mera zaštite i unapređenja vrsta, njihovih populacija, prirodnih
staništa i ekosistema kroz sistem zaštite prirodnih dobara: zaštićena područja, zaštićene vrste i
pokretna zaštićena prirodna dokumenta.

Srbija je kao potpisnik mnogih međunarodnih sporazuma, u obavezi da se uključi u aktivnosti na

zaštiti i očuvanju ugroženih vrsta. Ova obaveza proističe iz nacionalnih, ali i iz međunarodnih razloga i
interesa. Kada je reč o međunarodnim razlozima, Srbija snosi odgovornost za očuvanje svake vrste:
- čiji značajni delovi svetske, evropske, srednjeevropske, istočnoevropske, sredozemne, balkanske ili
istočnomediteranske populacije trajno ili privremeno žive na njenoj teritoriji;
- čijih više od 50% balkanskih populacija, trajno ili povremeno živi na njenoj teritoriji;
- čiji delovi populacije manjeg značaja žive na njenoj teritoriji, ali se radi o populacijama globalno
ugroženih ili ranjivih vrsta.

Prema Zakonu o zaštiti prirode, divlje vrste koje su ugrožene ili mogu postati ugrožene, koje imaju
poseban značaj sa genetičkog, ekološkog, ekosistemskog, naučnog, zdravstvenog, ekonomskog i
drugog aspekta, štite se kao strogo zaštićene divlje vrste ili zaštićene divlje vrste. Lista zaštićenih
vrsta utvrđena je Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka,
životinja i gljiva (Sl. glasnik RS, br. 5/2010, 47/2011 i 69/11). Prema ovom Pravilniku, zaštićeno je
2.613 vrsta (od toga 1760 vrsta kao strogo zaštićene i 853 vrste u kategoriji zaštićenih). Skoro svi
sisari, ptice, vodozemci i gmizavci su pod nekim režimom zaštite. Isto tako, veliki broj insekata
(posebno dnevnih leptira) i biljaka je pod zaštitom. Lista vrsta zaštićenih Pravilnikom višestruko je
veća od liste koja se nalazila u prethodnoj Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti iz 1993. godine, kojom su
bile zaštićene ukupno 744 vrste.

66 
Poseban vid zaštite odnosi se na vrste koje mogu biti ugrožene usled prekomernog i nekontrolisanog
sakupljanja iz prirode. Te vrste su zaštićene Uredbom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa
divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 31/2005, 45/2005, 22/2007, 38/2008, 9/2010, 69/2011), kojim je
obuhvaćeno 90 vrsta, od čega 63 biljne vrste, 15 vrsta gljiva, 3 vrste lišajeva kao i 9 vrsta životinja (2
vrste gmizavca, 3 vrste vodozemaca i 4 vrste beskičmenjaka), koje se ne smeju sakupljati niti koristiti
u komercijalne svrhe.

Zbog izmena u 2011. godini, donet je Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih
divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Sl. glasnik RS, br. 5/2010 i 47/2011) iz kojeg je izbačeno 15 vrsta
koje su bile pod kontrolom sakupljanja (izbačene vrste: Corylus avellana, Equisetum arvense, Galium
verum, Glechoma hederacea, Hedera helix, Juniperus communis ssp. nana, Melilotus officinalis,
Ononis spinosa, Prunus spinosa, Rubus fruticosus, Rubus idaeus, Sambucus nigra, Tussilago farfara,
Melissa officinalis ssp., Viola macedonica), na osnovu Uredbe o izmenama Uredbe o stavljanju pod
kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 69/2011).

Korišćenje pojedinih vrsta sisara, ptica, riba i biljaka regulisano je drugim aktima, kao što su Zakon o
divljači i lovstvu (Sl. glasnik RS, br. 18/2010), Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (Sl.
glasnik RS, br. 36/2009), Zakon o šumama (Sl. glasnik RS, br. 30/2010).

Od sedamdesetih godina prošlog veka, naučnici su se složili da gljive pripadaju posebnom carstvu, i
da postoji više vrsta nego u biljnom carstvu. Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) odnosi se
prema zaštiti gljiva sa istom važnošću kao prema očuvanju biljaka i životinja. Savet Evrope je 2007.
godine usvojio Preporuku o očuvanju gljiva u Evropi, koje bi trebalo da se drže zemlje članice
(Preporuka 132, 2007). Ove preporuke su uključene u programe zaštite prirode u Srbiji, tako da su
gljive dobile status zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo
zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Tako je prema pomenutom Pravilniku, 38
gljiva i 37 vrsta lišajeva strogo zaštićeno, dok se 26 vrsta gljiva i 11 vrsta lišajeva nalaze u kategoriji
zaštićenih vrsta. Pomenuti Zakon o zaštiti prirode posebno tretira zaštitu staništa gljiva, s obzirom na
specifične uslove zaštite.

Izrada Crvenih lista i Crvenih knjiga predstavlja značajan korak u evidentiranju problema ugroženosti
vrsta i preduzimanju mera za njihovu zaštitu i trajan opstanak. U Srbiji su do sada objavljene samo
Crvena knjiga biljaka 1 („Iščezli i krajnje ugroženi taksoni“) i Crvena knjiga dnevnih leptira. Srbija je
svoju prvu Crvenu knjigu vaskularnih biljaka dobila 1999. godine – „Crvena knjiga flore Srbije 1, Iščezli
i krajnje ugroženi taksoni“ (Stevanović, V., ed., 1999). Ona sadrži 171 vrstu biljaka (u rangu vrsta ili
podvrsta) iz najugroženijih kategorija (EX=iščezli; EW=iščezli u prirodi i CR=krajnje ugroženi), što
predstavlja oko 5% ukupne flore Srbije. Iz flore Srbije iščezlo je 50 taksona (1,5% flore Srbije). Od
toga su 4 vrste nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda (EX), s obzirom na to da su pre
iščezavanja živele samo na području Srbije. To su kragujevački slez (Althaea kragujevacensis
Pančić), vranjanski slez (Althaea vranjensis Diklić & Nikolić), moravski vodeni orašak (Trapa annosa
Janković), koji je nestao usled isušivanja moravskih mrtvaja i rukavaca i Pančićeva udovičica
67 
(Scabiosa achaeta Vis. & Pančić) koja je živela na kamenjarima Trnave kod Raške. U Crvenoj knjizi
46 taksona se vode kao iščezle sa prostora Srbije (EW), ali se, srećom, još uvek mogu naći u
susednim područjima ili u ex situ uslovima botaničke bašte, odakle se mogu i reintrodukovati na
nekadašnja prirodna staništa u Srbiji. U odnosu na nivo ugroženosti, 121 biljna vrsta oko (3,5% flore
Srbije) se nalazi u kategoriji krajnje ugroženih (CR) sa velikom verovatnoćom da u bliskoj budućnosti
nestane sa ovih prostora ili čitavog sveta ukoliko se ne sprovedu efikasne mere zaštite.

Druga Crvena knjiga je doneta 2003. godine i odnosi se na dnevne leptire Srbije Lepidoptera:
Hesperioidea i Papilionoidea. U njoj je analizirano 57 vrsta dnevnih leptira koje procentualno čine 34%
faune dnevnih leptira Srbije. Pored iščezlog fruškogorskog belca (Leptidea morsei), među
najugroženijim su i Alpijska hisperida (Pyrgus andromedae), lastin repak (Papilio machaon), čipkasti
belac (Euchloe ausonia), Staroplaninska i Prokletijska erebija (Erebia alberganuc i E. Manto),
Apolonov leptir (Parnassius apollo), zanovetak (Colias myrmidone) mali i modri prelivac (Apatura ilia i
A. Iris), mrki šarenac (Melitaea diamina) i Inova sedefica (Brenthis ino).

Kada je reč o kičmenjacima, do sada je objavljen samo Preliminarni spisak vrsta za crvenu listu
kičmenjaka i to s kraja 1990. i početka 1991. godine. Ovaj spisak je trebao da bude osnova i polazište
za rad na Crvenoj listi odnosno Crvenoj knjizi kičmenjaka Srbije. Obuhvatao je potencijalne vrste
kičmenjaka za koje su se preduzimale ili za koje treba da se preduzmu mere zaštite i očuvanja. Na
ovom spisku se nalazi 1 vrsta kolousta i 29 vrsta riba (npr. moruna, kečiga, jesetra, haringe, lipljen,
crnka, štuka, šaran, brkica, čikov, jegulja, manić, smuđ, vretenari), a predložene si i 22 vrste
vodozemaca (daždevnjaci, mrmoljci, sve vrste žaba), 21 vrsta gmizavaca (kornjače, gušteri, zmije), 72
vrste sisara, i najviše ptica, preko 350 vrsta (353 vrste).

Da bi se bolje definisalo stanje i stepen ugroženosti drugih grupa organizama, neophodno je što
skorije početi sa radom na ostalim Crvenim knjigama, čija je izrada u više navrata započeta, ali nije u
potpunosti realizovana. Bilo koja analiza ugroženosti i efekata zaštite vrsta, kako po nacionalnim tako i
po međunarodnim propisima, obrađuje se prema najnovijoj preporuci i metodologiji ugroženosti IUCN
2004 (Tabela 1). Za sve taksone potrebno je uraditi procenu ugroženosti prema ovim kriterijumima.
Tek tada će biti moguće pratiti efekte zaštite.

Tabela 1. Status ugroženosti vrsta

Broj IUCN 1994 Preliminarna crvena
lista kičmenjaka
Sisari 100 11 72
Ptice 360 11 353
Gmizavci 25 3 21
Vodozemci 23 0 22
Ribe 110 12 30
Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

68 
Preko 50% strogo zaštićenih vrsta u Srbiji nalazi se na listama međunarodnih Konvencija i Direktiva
EU - najviše sa lista Bernske 2 i Bonske konvencije 3 i Direktive o pticama 4 (slika 3).
F F F F F F

Slika 3. Strogo zaštićene vrste sa lista međunarodnih Konvencija i Direktiva EU

Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

Vuk (Canis lupus) i divlja mačka (Felis silvestris) predstavljaju vrste pod strogom zaštitom na celoj
teritoriji Evrope i na listi su Bernske konvencije. Srbija je izrazila rezervu na zaštitu, jer su vuk i divlja
mačka u režimu strogo zaštićene vrste samo na teritoriji Vojvodine, dok su u ostalom delu zemlje pod
režimom lovostaja. Potrebno je naglasiti da se u područjima Deliblatske peščare i Vršačkom bregu,
gde vuka jedino i ima u Vojvodini primenjuje režim lovostaja na područjima lovišta, tako da je stroga
zaštita u suštini samo formalna. Naime prema podacima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, a na
osnovu rezultata projekta „Primena prioritetnih mera za očuvanje i upravljanje populacijama vuka
(Canis lupus) u Republici Srbiji“ (2011-2013) - nosilac Institut za biološka istraživanja „Siniša
Stanković“, vuk se više ne sreće na području Deliblatske peščare.
U Srbiji je doneto svega nekoliko akcionih planova u cilju zaštite ugroženih vrsta:
Akcioni plan zaštite mrkog medvada (Ursus arctos) u Republici Srbiji (2007)
Akcioni plan zaštite vuka (Canis lupus) u Republici Srbiji (2007)
Akcioni plan za očuvanje risa (Lynx lynx) u Srbiji (2007)

                                                            
2 Konvencija o zaštiti evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Convention on the Conservation of European Wildlife and

Natural Habitats, Bern 1979), je međunarodni porazum o očuvanju divljih vrsta flore i faune i njihovih prirodnih staništa, naročito
onih čija se brojnost smanjila i kojima preti istrebljenje i čija zaštita zahteva međunarodnu saradnju. Republika Srbija je
potpisnik konvencije od 2007. god.
3 Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (Convention on the Conversation of Migratory species of Wild Animals

CMS, Bon 1979), je međunarodni sporazum nastao iz brige za one vrste životinja koje se sele preko ili izvan granica
nacionalnih jurisdikcija. I ova konvencija je ratifikovana kod nas 2007. god.
4 Direktiva o zaštiti divljih ptica (Birds Directive 79/409/EEC); direktiva Saveta Evrope čiji je cilj zaštita, upravljanje i kontrola svih

vrsta ptica u prirodi i uspostavljanje procedura za sprovodenje mera na očuvanju i iskorišcavanju određenih vrsta.
69 
Oko 20% vrsta sa liste zaštićenih vrsta, takođe se nalazi na listama međunarodnih Konvencija i
Direktiva EU. Najviše ih ima na listama Bernske i CITES 5 konvencije i Direktive o pticama i Direktive o
F F

staništima EU 6 (slika 4).

F F

 
Slika 4. Zaštićene vrste sa lista međunarodnih konvencija i direktiva EU
Izvor: Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine

Zaštita staništa i ekosistema

U cilju očuvanja i valorizacije biološke i predeone raznovrsnosti, prioritetnih tipova staništa, očuvanja
ugroženih vrsta kao i obnavljanja i unapređivanja narušenih staništa od posebnog značaja, ekološke
mreže i međunarodna područja predstavljaju opšteprihvaćene modele zaštite prirode.

Zaštićena područja sa izraženom geološkom, biološkom, ekosistemskom i/ili predeonom

raznovrsnošću, a koja su u skladu sa međunarodnim propisima značajna kao staništa vrsta ptica i
drugih migratornih vrsta, na osnovu Zakona o zaštiti prirode mogu se proglasiti za zaštićena područja
od opšteg interesa. Kategorije zaštićenih područja su: strogi rezervat prirode, specijalni rezervat
prirode, nacionalni park, spomenik prirode, zaštićeno stanište, predeo izuzetnih odlika i park prirode.
Na osnovu svoje geološke, biološke, ekosistemske i predeone raznovrsnosti, zaštićena područja se
svrstavaju u tri kategorije:

I kategorija – zaštićeno područje međunarodnog, nacionalnog, odnosno izuzetnog značaja

II kategorija – zaštićeno područje pokrajinskog/regionalnog, odnosno velikog značaja
                                                            
5 Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune (Convention on International Trade in Endangered
Species of Wild Fauna and Flora CITES, Washington 1973), predstavlja međunarodni sporazum kojim se obezbeđuje
internacionalna saradnja u zaštiti određenih vrsta divlje faune i flore od prekomerne eksploatacije i međunarodnog prometa.
Republika Srbija je potpisnik konvencije od 2001. godine.
6 Direktiva o staništima (Habitats Directive 92/43/EEC); Osnovni cilj direktive je uspostavljanje mreže zaštićenih oblasti unutar

zajednice radi održavanja kako rasporeda, tako i bogatstva ugroženih vrsta i staništa, kopnenih i morskih.
70 
III kategorija – zaštićeno područje lokalnog značaja.

Na osnovu odlika i stanja prirodnih vrednosti, ciljeva njihovog očuvanja i korišćenja, na zaštićenom
području mogu se uspostaviti režimi zaštite I stepena (stroga zaštita), II stepena (aktivna zaštita) i III
stepena (proaktivna zaštita).

Broj zaštićenih prirodnih dobara u Srbiji je 476, a broj zaštićenih područja je 474, od čega je 5
nacionalnih parkova, 16 predela izuzetnih odlika, 69 rezervata prirode, 18 parkova prirode, 324
spomenika prirode, 39 područja od kulturnog i istorijskog značaja, i 3 zaštićena staništa (Zavod za
zaštitu prirode Srbije, 2014). Na slici 5 prikazan je procenat zastupljenosti različitih kategorija
zaštićenih područja u Srbiji.
 

 
Slika 5. Procenat zastupljenosti različitih kategorija zaštićenih područja u Srbiji
(Izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije, 2014)

Ukupna površina pod zaštitom je 531.279 hektara, što predstavlja 6% ukupne površine zemlje i
svrstava Srbiju u evropske zemlje sa relativno malim udelom prostora pod zaštitom prirodnog nasleđa
u površini državne teritorije. Prema Prostornom planu Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 88/10) do
2015. godine trebalo bi da bude zaštićeno oko 10% teritorije Srbije, odnosno 12% do 2021. godine.

Kao jedno od zaštićenih područja, zakonom je utvrđeno zaštićeno stanište koje se može uspostaviti
pre svega, radi zaštite biološke raznovrsnosti. Zaštićeno stanište je područje koje obuhvata jedan ili
više tipova prirodnih staništa značajnih za očuvanje jedne ili više populacija divljih vrsta i njihovih
zajednica.

71 
Pored zaštićenih prirodnih dobara na nacionalnom nivou, u Srbiji su prepoznata i područja od značaja
za zaštitu na međunarodnom nivou. Međunarodno značajna područja prirode predstavljaju osnovu za
razvoj međunarodne saradnje i razmene iskustava, u cilju poboljšanja zaštite prirode.

Konvencija o očuvanju močvarnih područja od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica
(Ramsarska konvencija), predstavlja osnov za aktivnosti na nacionalnom i međunarodnom nivou, u
smislu zaštite i racionalnog upravljanja resursima močvarnih područja. U Srbiji je deset područja
označeno i stavljeno na listu međunarodno značajnih močvarnih područja (Ramsarska područja), i
ona pokrivaju površinu od 63919 hektara, što je ekvivalentno 0,72% teritorije Srbije. Zavod za zaštitu
prirode Srbije definisao je preliminarni spisak od 68 potencijalnih Ramsarskih područja u Srbiji, a
pripremljena je studija za imenovanje Nacionalnog parka Đerdap za jedanaesto takvo područje.

Prema Konvenciji o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (UNESCO, 1972) i Listi svetske baštine,
u okviru programa „Čovek i biosfera“ (MAB – Man and Biosphere), zbog izuzetne očuvanosti izvornih
prirodnih vrednosti, zaštićen je park prirode „Golija“, zajedno sa okolinom manastira Studenica, kao
Rezervat biosfere "Golija-Studenica" 2001. godine. U toku je proces pripreme dokumentacije za srpski
deo prekograničnog područja "Mura-Drava-Dunav", za podnošenje kandidature za drugi Rezervat
biosfere u Srbiji.

U skladu sa prioritetima Evropske Unije, kao podrška Direktivi o zaštiti divljih ptica (Birds Directive
79/409/EEC) i Direktive o zaštiti prirodnih staništa i divlje faune i flore (Habitats Directive 92/43/EEC)
u Srbiji su izdvojena 42 međunarodno značajna područja za ptice (IBA), 61 međunarodno značajno
područje za biljke (IPA), 40 odabranih područja značajna za leptire, kao i 61 područje značajno za
zaštitu i očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih staništa (u okviru mreže Emerald).

Značajna područja za ptice (Important bird areas – IBAs) su ključna područja za očuvanje faune ptica i
njihovih staništa. Primenom standardizovanih IBA kriterijuma izdvojena su 42 područja (Puzović et al.
2009) od međunarodnog značaja za očuvanje diverziteta ptica u Srbiji, koja obuhvataju ukupnu
površinu od 1.259.624 hektara, što predstavlja 14,25% teritorije Srbije.

Značajna područja za biljke (Important Plant Areas – IPAs) najvažnija su mesta za očuvanje florističke
raznovrsnosti. Koristeći međunarodno standardizovane kriterijume, kao što su prisustvo ugroženih
vrsta, ugroženih staništa i bogatstvo vrsta, identifikovano je 61 IPA područje, koja obuhvataju površinu
od 7.473 km2 ili 8,5% teritorije Srbije. Mapiranje IPA područja u Srbiji još uvek je u pripremi, a 56%
definisanih IPA područja je zaštićeno u celini ili delimično. Ostala IPA područja nisu pod zaštitom i
nalaze se pod stalnim negativnim uticajem čoveka, pa bi trebalo što pre preduzeti mere zaštite ovih
područja. Odabrana područja za dnevne leptire (Prime Butterfly Areas PBAs) su područja značajna za
očuvanje faune leptira. Na osnovu kriterijuma za izdvajanje područja značajnih za očuvanje faune
dnevnih leptira u Srbiji je identifikovano 40 PBA područja, čija je ukupna veličina 903.643 hektara, što
predstavlja, 10,2% teritorije Srbije.

72 
Sva navedena područja su deo ekološke mreže Srbije. Ekološka mreža Republike Srbije, koju čine
ekološki značajna područja, koridori koji povezuju ekološki značajna područja i zaštitna zona oko
ekološki značajnih područja utvrđena je Uredbom o ekološkoj mreži (Sl. glasnik RS, broj 102/10).
Ovom uredbom definisani su i bliži način upravljanja i finansiranja ekološke mreže, radi očuvanja
biološke i predeone raznovrsnosti, odnosno tipova staništa od posebnog značaja za očuvanje,
obnavljanje i/ili unapređivanje narušenih staništa i očuvanje određenih vrsta. Zakonom o zaštiti
prirode, ekološka mreža je definisana kao „skup funkcionalno povezanih ili prostorno bliskih ekološki
značajnih područja, koja biogeografskom zastupljenošću i reprezentativnošću značajno doprinose
očuvanju biološke raznovrsnosti, uključujući i ekološki značajna područja Evropske unije NATURA
2000”. Ekološka mreža Srbije (koja još nije kompletirana) sastoji se od 101 ekološki značajnog
područja (slika 6). Ekološkom mrežom je obuhvaćeno 20,93% teritorije Srbije, sa površinom od
1.849.201,77 ha.

 
Slika 6. Ekološka mreža u Srbiji

73 
U sastav ekološke mreže mogu ući prostorne celine na kojima se nalaze:
1) zaštićena područja proglašena na osnovu zakona, područja u postupku proglašenja zaštite i
područja koja su odgovarajućim strateškim dokumentima planirana za zaštitu, sa prioritetnim ciljem
očuvanja biodiverziteta;
2) područja od posebnog interesa za očuvanje, odnosno mreža EMERALD, koja su identifikovana na
osnovu Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernske konvencije);
3) međunarodno značajna područja za ptice u skladu sa prioritetima Evropske unije (IBA);
4) međunarodno značajna područja za biljke (IPA);
5) odabrana područja značajna za dnevne leptire u skladu sa međunarodnim propisima (PBA);
6) područja koja se nalaze na listi Konvencije o vlažnim staništima od međunarodnog značaja tu listu
(Ramsarska područja);
7) speleološki objekti;
8) pogranična područja koja omogućavaju povezivanje sa ekološkim mrežama susednih zemalja u
skladu sa međunarodnim propisima;
9) područja prioritetnih tipova staništa identifikovana u skladu sa Pravilnikom o kriterijumima za
izdvajanje tipova staništa, tipovima staništa, osetljivim, ugroženim, retkim i za zaštitu prioritetnim
tipovima staništa, kao i mere zaštite za očuvanje tipova staništa;
10) staništa divljih vrsta koje su retke i ugrožene na nacionalnom, evropskom i svetskom nivou kao i
staništa endemičnih vrsta utvrđenih Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih
divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva;
11) ostala ekološki značajna područja koja nisu obuhvaćena ovim područjima koja su kao ekološki
značajna utvrđena prostornim planovima.
 
 
Mreža Emerald i Natura 2000 
 
Emerald predstavlja ekološku mrežu sastavljenu od Područja od posebne važnosti za zaštitu prirode
(Areas of Special Conservation Importance - ASCI), odnosno prostornih celina i staništa koja su od
posebnog nacionalnog i međunarodnog značaja sa aspekta očuvanja biološke raznovrsnosti.
Inicijativa za formiranje ove ekološke mreže pokrenuta je 1998. godine od strane Saveta Evrope, kao
deo aktivnosti u okviru Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernske
konvencije). Zasniva se na istim principima kao i mreža NATURA 2000 i formalno se posmatra kao
priprema za implementaciju Direktive o staništima i Direktive o pticama. Kako su sve države kojima
predstoji pridruživanje EU u obavezi da predaju popis predloženih područja za ekološku mrežu
NATURA 2000 sa odgovarajućom bazom podataka, projekt Emerald predstavlja direktan doprinos u
ostvarenju ovog cilja. Za ekološku mrežu Emerald u Srbiji predviđeno je 61 područje naročito
značajno za zaštitu i očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih staništa (Sekulić, Šinžar-
Sekulić 2010), čija ukupna površina iznosi 1.019.270 ha što čini oko 11,5% teritorije Srbije.

NATURA 2000 je mreža područja koja obavezuje svaku državu članicu Evropske unije da na svojoj
teritoriji obezbedi adekvatan status zaštite ugroženih vrsta i tipova staništa koji se nalaze u dodacima
74 
Direktive o pticama i Direktive o staništima, što u praksi podrazumeva adekvatno upravljanje ovim
područjima. Pojam NATURA 2000 simbolizuje očuvanje dragocenih prirodnih resursa za 2000. godinu
i XXI vek. Cilj mreže NATURA 2000 je da obezbedi dugoročni opstanak najvrednijih i najugroženijih
vrsta i staništa Evrope. Sastoji se od Posebnih područja konzervacije (Special Areas of Conservation
– SAC) proglašenih od strane država članica u skladu sa Direktivom o staništima, a takođe uključuje i
Područja posebne zaštite (Special Protection Areas – SPAs), koja proglašavaju države članice u
skladu sa Direktivom o pticama iz 1979. godine. Do sada je u evropsku ekološku mrežu NATURA
2000 uključeno 26.106 područja, sa ukupnom površinom od 949.910 km2 . Od toga je 751.150 km2
kopnenih područja NATURA područja, odnosno 17,5% i 198.760 km2 marinskih područja (NATURA
2000, European Commission on Nature and Biodiversity Newsletter, januar 2012) i predstavljaju
najveću mrežu očuvanih područja u svetu.

Imajući u vidu da je Zakonom o zaštiti prirode definisano da će ekološka mreža u Srbiji biti utvrđena i
postati deo evropske ekološke mreže NATURA 2000, osim donete Uredbe o ekološkoj mreži,
pristupilo se izradi Akcionog plana za uspostavljanje ekološke mreže NATURA 2000 u RS za period
2011-2020. godine i Akcionog plana za razvoj nacionalne ekološke mreže u RS za period 2011-2015.
Godine. NATURA 2000 na teritoriji Republike Srbije treba da bude ustanovljena do pristupanja
Evropskoj uniji. Republika Srbija sprovodi aktivnosti za uključivanje u mrežu NATURA 2000, čiji je
nosilac i koordinator Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. U cilju neophodnog jačanja
kapaciteta državne administracije, u Srbiji je realizovan tvining projekat „Jačanje administrativnih
kapaciteta za zaštićena područja u Srbiji (NATURA 2000)”, u kojem su osim ministarstva nadležnog
za zaštitu prirode učestvovale i ključne institucije i organizacije iz oblasti zaštite prirode i relevatnih
sektorskih oblasti. U planu je nastavak aktivnosti za uspostavljanje mreže NATURA 2000 u Srbiji uz
podršku evropskih pretpristupnih fondova - IPA 2012. Projekat je realizovan u periodu januar 2010 -
jun 2012. godine. Aktivnosti na projektu odnosile su se na: harmonizaciju regulative u Srbiji sa
evropskim direktivama (Direktive o pticama i staništima); uspostavljanje mreže NATURA 2000 u
skladu sa evropskim kriterijumima; razvoj dva pilot-plana upravljanja za NATURA 2000 područja
(Nacionalni park „Tara“ i Specijalni rezervat prirode „Obedska bara“) i jačanje kapaciteta za razvoj
mreže NATURA 2000 u Srbiji. Kao rezultat projekta urađena je prva referentna lista vrsta ptica i
određena su potencijalna područja posebne zaštite za te vrste, u skladu sa Direktivom o pticama
(Special Protection Areas - SPA područja).

Koncept ekoloških mreža postaje danas sve značajniji i za strategiju i za praksu u oblasti očuvanja
prirode. Podrška projektima NATURA 2000 i Emerald kao i Pan-evropskoj strategiji očuvanja biološke
i predeone raznovrsnosti (Pan-European Biological and Landscape Diversity Strategy – PEBLDS)
ozvaničena je na Ministarskoj konferenciji u Kijevu održanoj 1995. godine. Tom prilikom definisana je
akciona tema izrade Pan-evropske ekološke mreže (The Pan-European Ecological Network – PEEN).
Pan-evropska ekološka mreža (PEEN) ima za cilj dugoročno očuvanje ekosistema, staništa i vrsta od
značaja za zaštitu na evropskom nivou. Pan-evropskom ekološkom mrežom treba da budu
obuhvaćena sva zaštićena područja od nacionalnog i međunarodnog značaja, sva područja izdvojena
u projektima NATURA 2000 i Emerald, sva Ramsarska područja, međunarodno značajna biljna
75 
područja (IPA), međunarodno značajna područja za ptice (IBA), odabrana područja za dnevne leptire
(PBA), staništa retkih i ugroženih vrsta od nacionalnog i međunarodnog značaja, prirodna ili
poluprirodna staništa koja se nalaze unutar veštačkih ekosistema (prevashodno velikih poljoprivrednih
površina), kao i pogranična područja koja omogućuju povezivanje sa ekološkom mrežom susednih
država. Mreža PEEN predviđa postojanje centralne zone, koju bi činili NATURA 2000 i Emerald
područja, potom koridora koji povezuju centralne zone i omogućavaju migraciju i disperziju vrsta, kao i
prelazne zone i područja obnove, sa manjim stepenom zaštite od centralne zone.

Uspostavljanjem ekoloških mreža (Emerald, NATURA 2000, Panevropska ekološka mreža – PEEN)
obezbeđuje se povezivanje i očuvanje ekoloških područja, odnosno obnavljanje staništa kojima je
narušeno povoljno stanje, kao i očuvanje ugroženih vrsta od međunarodnog i nacionalnog značaja.

Problemi zaštite biodiverziteta u Srbiji

 
Iako je poslednjih godina donet veći broj ključnih zakona u oblasti zaštite prirode na nacionalnom
nivou i potpisan veći broj međunarodnih konvencija u vezi sa očuvanjem biološke raznovrsnosti, može
se zaključiti da se problemi zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji nepravedno zanemaruju.
Nedovoljna implementacija zakonodavstva u oblasti zaštite prirode i zaštite biodiverziteta, nedostaci
politike zaštite biodiverziteta kod proizvodnih sektora, kao i nedovoljna primena postojećih
mehanizama zaštite dovode do neefikasnog očuvanja. U večitom sukobu između očuvanja prirode i
ekonomskih interesa, zaštita prirode se i dalje smatra preprekom u razvoju. Osim toga, iako je oblast
zaštite prirode i očuvanja biodiverziteta uključena u razne sektorske strategije i programe, njen
prioritet je u praksi i dalje nedovoljan. Problemi koji se odnose na biološku raznovrsnost u Republici
Srbiji nastali su usled zakonodavnih, institucionalnih, finansijskih, ekonomskih i drugih nedostataka.
Mnogi faktori ugrožavanja biodiverziteta potiču od stalne i rastuće potrebe za resursima ili potrebe da
se izvrši prenamena prirodnih staništa u proizvodne svrhe. Neophodno je uspostaviti nacionalni
program kojim se identifikuju i prate prioritetne vrste, staništa i genetičke komponente biodiverziteta,
kao i uzroke i posledice aktivnosti i procesa koji ugrožavaju komponente biodiverziteta. Iako se
kontinuirano vrše istraživanja biodiverziteta, uočava se još uvek nedovoljan nivo i utemeljenost
naučnih podataka kada su u pitanju flora i vegetacija, fauna i fungija Srbije. Neophodno je prikupiti,
pregledati i sjediniti dostupne podatke i informacije o biodiverzitetu kako bi se obezbedila naučna
osnova za procenu stanja, praćenje, očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti.

Nepostojanje integralnog informacionog sistema biodiverziteta i sistema indikatora za praćenje stanja

biodiverziteta onemogućavaju efikasnu zaštitu prirode, a razvoj nacionalnog informacionog sistema
biodiverziteta od ključnog je značaja za donošenje pravosnažnih odluka i politika biodiverziteta. Ne
postoji organizovano praćenje ili kartiranje biodiverziteta i njegovog statusa na nacionalnom nivou, a
trenutno se podaci uglavnom dobijaju iz naučnih aktivnosti. Veliku prepreku u izradi inventara
biodiverziteta i dalje predstavljaju neadekvatni mehanizmi finansiranja i drugih vrsta podrške.

76 
U institucijama na svim nivoima, potrebno je unaprediti tehničke i upravljačke kapacitete za očuvanje
biodiverziteta. Uočavaju se problemi zbog neadekvatnog upravljanja i nedovoljnog kapaciteta stručnih
službi u zaštićenim prirodnim dobrima, šumskim gazdinstvima i lokalnoj samoupravi. Neophodna je
izgradnja kapaciteta u oblastima konzervacione biologije koji se tiču osnovnih principa, metodologije
istraživanja, pisanja i razvoja projekata i korišćenja sredstava dostupnih nacionalnih i međunarodnih
fondova, korišćenje GIS alata i upravljanje zaštićenim područjima, planiranje oporavka ugroženih
vrsta, uključivanje lokalnih zajednica u planiranje i upravljanje zaštićenim područjima, kreiranje i
sprovođenje projekata održivog razvoja i strategija upotrebe zemljišta uz očuvanje biodiverziteta,
kreiranje i sprovođenje strategija za prilagođavanje klimatskim promenama itd. Nedovoljno efikasan
sistem upravljanja postoji i kada je u pitanju sakupljanje, korišćenje i promet divlje flore, gljiva i
životinja iz prirode. Kontrola uvođenja invazivnih vrsta nije na odgovarajućem nivou i dovodi do
pritiska na autohtone vrste i staništa.

U institucionalnom smislu neophodno je obaviti funkcionalnu reviziju sektora za očuvanje

biodiverziteta i kreirati jasne i detaljne institucionalne nadležnosti i politike u ovoj oblasti. Izražena je
nedovoljna interresorna i intersektorska saradnja u oblasti zaštite biodiverziteta i neprimenjivanje
kriterijuma zaštite biodiverziteta u relevantnim sektorskim politikama, planovima i programima razvoja.

Nacionalne politike nemaju definisanu viziju i dugoročni plan za obezbeđivanje stabilnih i dugoročnih
finansijskih sredstava za očuvanje biodiverziteta. Za dugoročnu zaštitu biodiverziteta i prirodnih
ekosistema bitno je da se utvrde nedostaci i razviju planovi za njihovo rešavanje kroz stvaranje i
sprovođenje novih ili usavršavanje postojećih mehanizama. Neophodno je osigurati dostupnost
finansijskih sredstava za održavanje i proširenje sistema zaštićenih područja u Republici Srbiji uz
jačanje dugoročne finansijske održivosti sistema, i obezbediti da troškovi očuvanja biološke
raznovrsnosti budu podeljeni među institucijama i zainteresovanim stranama tako da odražavaju
doprinos narušenom biodiverzitetu i dobiti od njegove zaštite i korišćenja.

U Republici Srbiji nema dovoljno znanja i razumevanja metoda i tehnika za ekonomsko vrednovanje
biodiverziteta. Uprkos ekonomskom, društvenom i ekološkom značaju, usluge ekosistema se
nedovoljno razumeju i vrednuju na tržištu od strane donosilaca odluka i ne posvećuje im se dovoljno
pažnje, resursa i investicija. Kao posledica toga, doprinos usluga ekosistema nije u potpunosti
ugrađen u cenu većine proizvoda, a oblasti od značaja za ove usluge (npr. mnoga zaštićena područja,
šumski rezervati, poljoprivredne oblasti, močvarna zemljišta i druge oblasti razvijenog biodiverziteta)
nedovoljno se cene i njima se neadekvatno upravlja. Procene usluga ekosistema moraće da se
integrišu u sektorske politike i procese planiranja približavanjem Republike Srbije članstvu u EU.

77 
Literatura
Amidžić, L. (2014): Zaštita biodiverziteta, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd. ISBN
978-86-86859-33-4
Amidžić, L., Bartula, M., Cvetković, D. (2012): Zaštita prirode u Srbiji. Četvrti međunarodni kongres
„Ekologija, zdravlje, rad i sport“. Zbornik radova, pp 150-154. Banja Luka.
Amidžić, L., Bartula, M, Cvetković, D. (2014): The state of biodiversity in Serbia. Natural Areas Journal
Vol. 34 (2): 222-226
Cvetković, D., Amidžić, L., Spasić, S. (2011): Strateški okvir zaštite biodiverziteta u Republici Srbiji.
Naučni skup sa međunarodnim učešćem „Zaštita prirode u XXI vijeku“, 20 – 23 Septembar
2011. Žabljak, Crna Gora. Zbornik referata (knjiga br 1), pp. 229-237. Zavod za zaštitu
prirode Crne Gore & Ministarstvo održivog razvoja i turizma
Cvetković, D., Đorđević, S., Kukobat, T., Nikolić, M. (2014): Adaptacije na klimatske promene u oblasti
biodiverziteta u Republici Srbiji. Deseta regionalna konferencija EnE14/ENV.net „Životna
sredina ka Evropi“. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Privredna komora Srbije.
5. jun. Beograd. Zbornik radova EnE14/ENV.net: Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske
promene, рp. 135-140. ISBN 978-86-89961-00-3
Cracraft, J. (2002): The seven great questions of systematic biology: an essential foundation for
conservation and sustainable use of biodiversity, Annals of the Missouri botanical Garden,
89, 127-144
Ćukanović, M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd
Hammond, P. (1995). The current magnitude of biodiversity. In V.H. Heywood and R.T. Watson
(Eds.): Global Biodiversity Assessment. (pp. 113-138). Cambridge, U.K: Cambridge
University Press
Heywood V. H. (1996): The Global Biodiversity Assessment. The Globe, 30:2-4
Jakšić, P. (2003): Crvena knjiga dnevnih leptira Srbije (Lepidoptera: Hesperioidea i
Papilionoidea).Zavod za zaštitu prirode. Beograd
Janković, М. М. (1995): Biodiverzitet – suština i značaj. Zavod za zaštitu prirode Srbije. Posebna
izdanja, 16. Beograd.
Jovanović, S., Lakušić, D. (eds.) (2006): Ugrožene biljke Srbije. Priručnik o zaštiti retkih i ugroženih
biljaka Srbije u ex-situ uslovima Botaničke bašte „Jevremovac“. Institut za Botaniku i
Botanička Bašta „Jevremovac“, Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
Lakušić, D. (2005): Odnos specijskog i ekosistemskog diverziteta. U: M. Anđelković (ed.): Biodiverzitet
na početku novog milenijuma, str. 75-104. SANU, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka,
knjiga 2. Beograd
Lakušić, D. (eds.) (2005): Harmonizacija nacionalne nomenklature u klasifikaciji staništa sa
standardima međunarodne zajednice. Staništa Srbije, priručnik sa opisima i osnovnim
podacima. Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine. Uprava za zaštitu životne sredine,
Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“, Biološki fakultet, Univerzitet u
Beogradu.
Lecointre, G. and H. Le Guyader.(2001): Classification phylogenetique du vivant. Paris, France: Belin.
Lovejoy, T. E. (1980). Foreword. In: Soule, M. E. & Wilcox, B. A. (Eds.): Conservation Biology: An
evolutionary ecological perspective, V-IX. Sinauerr Associates, Sunderland, Mass.
Matović, M., Bukvić, S., Jovičić, D. (1994): Zaštita životne sredine i biljni svet, Naučna knjiga, Beograd
Mijović, A., Sekulić, N., Popović, S., Stavretović, N. i Radović, I. (2012): Biodiverzitet Srbije: stanje i
perspektive. Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd.
Nebel, B., Wright, R. (1996): Environmental science. Fifth edition, Prentice Hall, USA

78 
Puzović et al. (2009): Značajna područja za ptice u Srbiji. Ministarstvo životne sredine i prostornog
planiranja, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine
i održivi razvoj.
Radović, I. (2005): Razvoj ideje o značaju i potrebi zaštite biodiverziteta. In: Anđelković, M. (Ed.):
Biodiverzitet na početku novog milenijuma. SANU, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka.
Knjiga CXI 2: 17-52. Beograd.
Radović, I. & Kozomara, M. (eds.) (2011): Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period
od 2011. do 2018. godine. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Beograd
Saks, D., Džefri (2014): Doba održivog razvoja. Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj –
CIRSD, JP Službeni glasnik. Beograd
Sekulić, N., Šinžar-Sekulić, J. (2010): Emerald ekološka mreža u Srbiji. Ministarstvo životne sredine i
prostornog planiranja, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd
Stevanović et al. (1999): Crvena knjiga flore Srbije 1. Ministarstvo za životnu sredinu Republike Srbije,
Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Zavod za zaštitu prirode Srbije. Beograd
Tomović, G. (2007): Fitogeografska pripadnost, distribucija i centri diverziteta balkanske endemične
flore u Srbiji. Doktorska disertacija. Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu
Vasić et al. (1990-1991): Preliminarni spisak vrsta za Crvenu listu kičmenjaka Srbije. Zaštita prirode
43-44:121-132, Beograd
Vasić, V. (1995): Međunarodni sporazumi, standardi, kriterijumi i programi od značaja za očuvanje,
održavanje i trajno održivo korišćenje biodiverziteta. In: Stevanović, V., Vasić, V. (eds.)
Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja, 43-56. Biološki
fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
Vasić, V. (1995): Biodiverzitet u osetljivim ekosistemima i područjima od međunarodnog značaja. In:
Stevanović, V., Vasić, V. (eds): Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od
međunarodnog značaja. – Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Ecolibri, Beograd
Vitousek, Peter M., Harold A. Mooney, Jane Lubchenco, and Jerry M. Melillo (1997): Human
Domination of Earth's Ecosystems, Science 277(5325), str. 494-499

Izveštaji
U

Agencija za zaštitu životne sredine, 2012. Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2012.
godinu Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Beograd.
Dostupno na http://www.sepa.gov.rs/download/Izvestaj_2012.pdf
H

Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, 2007. Indikatori životne
sredine u Republici Srbiji – kratak vodič, 2007), ostupno na
http://www.sepa.gov.rs/download/Indikatori.pdf
H H

Strateški plan za biodiverzitet 2011 – 2020. i Aiči ciljevi usvojeni na 10. Sastanku država članica
Konvencije o biološkoj raznovrsnosti održanom u oktobru 2010. u Nagoji, dostupno na:
http://www.cbd.int/cop10/doc/
H

Mijović. A. (ed.) 2014. The Fifth National Report to the United Nations Convention on Biological
Diversity. Republic of Serbia, Ministry of Agriculture and Environmental protection, dostupno na
http://www.cbd.int/doc/world/rs/rs-nr-05-en.pdf
H H

Zakonska i podzakonska akta u oblasti zaštite prirode

U

Zakon o zaštiti prirode (Službeni glasnik RS br. 36/2009, 88/2010 i 91/2010)

Zakon o divljači i lovstvu (Sl. glasnik RS, br. 18/2010)
Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (Sl. glasnik RS, br. 36/2009)
Zakon o šumama (Sl. glasnik RS, br. 30/2010)
Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Sl.
glasnik RS, br. 5/2010, 47/2011 i 69/11)
79 
Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl. glasnik RS, br. 31/2005,
45/2005, 22/2007, 38/2008, 9/2010, 69/2011)
Uredba o ekološkoj mreži (Sl. glasnik RS, broj 102/10)
Nacionalni program zaštite životne sredine, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2010 (Službeni glasnik
RS, br. 12/10)
Prostorni plan Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 88/10)

Međunarodni ugovori u oblasti zaštite prirode

U

Zakon o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti (Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori,
broj 11/01)
Zakon o ratifikaciji Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Službeni list SFRJ -
Međunarodni ugovori, broj 8/74)
Zakon o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune
(Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, broj 11/01)
Zakon o ratifikaciji Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, Bon, 1979 (Službeni
glasnik RS – Međunarodni ugovori, broj 102/07)
Zakon o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa Evrope,
Bern, 1979 (Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, broj 102/07)
Uredba o ratifikaciji Konvencije o močvarama koje su od međunarodnog značaja, naročito kao
staništa ptica močvarica (Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, broj 9/77)

80 
81 
82 
 Konzervaciona biologija
Jelena Milovanović

„... priroda nikada nije smatrala da je ljudsko nerazumevanje

dovoljan razlog zbog kojeg bi ona promenila svoje metode.“
(Met Ridli 2001)

Savremeno čovečanstvo, kao rezultat svojih različitih aktivnosti,

dovelo je do drastičnih promena u biljnom i životinjskom svetu što je
uslovilo i promene biodiverziteta kao celine. Različite čovekove
delatnosti koje se mogu svesti pod zajednički imenitelj: uništavanje i
menjanje prirode, dovele su do snažnih i u mnogim slučajevima
nepovratnih procesa koji su se neposredno odrazili na promenu i
potpuno uništenje prirodnih ekosistema i predela, a sa tim u vezi i
nepovratnog gubljenja biološke raznovrsnosti, kroz iščezavanje
velikog broja organskih vrsta ili smanjenje njihovih populacija do
kritične granice (STEVANOVIĆ, VASIĆ 1995).

Slika 1: Prirodna nalazišta omorike

Eroziju biološke raznovrsnosti teško je izmeriti iako smo svedoci povećanja broja iščezlih i ugroženih
organskih vrsta, koji se izražava kroz apsolutni broj ili procentualno smanjenje specijskog diverziteta.
U skladu sa široko prihvaćenom teorijom organske evolucije, sve organske vrste vode poreklo od
oblika koji su živeli ranije pre njih. Proces nastanka novih vrsta označava se kao specijacija i
podrazumeva nastanak dve ili većeg broja vrsta od jedne predačke, kao rezultat odgovora na
promenljive uslove spoljašnje sredine. Paralelno sa specijacijom, dok nove vrste nastaju, odvija se i
proces iščezavanja odnosno izumiranja nekih drugih organskih vrsta, kao nemogućnost
prilagođavanja na novonastale uslove sredine. Sa evolutivnog aspekta kriza i nestanak jedne vrste je
istovremeno prilika i šansa za drugu. Činjenica da milioni vrsta egzistiraju danas znači da evolucija i
specijacija na globalnom nivou, za sada, imaju dominantnu ulogu nad iščezavanjem (RADOVIĆ 2005).

Iako je izumiranje vrsta prirodan proces, svesni smo činjenice da čovek, sve više, nizom svojih
aktivnosti doprinosi njegovom intenziviranju. Demografska eksplozija čovečanstva s kraja XX veka
dala je čovekovoj destruktivnosti potpuno nove razmere. Čovekove potrebe i osvajanje novih predela
dovele su do gubitka ne samo pojedinačnih vrsta, već i do uništavanja čitavih biocenoza, odnosno
ekosistema. Smatra se da se ovakvim uticajem čoveka na životnu sredinu broj vrsta koje nepovratno
bivaju izgubljene penje na fantastičnih 27.000 vrsta godišnje, odnosno 74 vrste dnevno. Sa 100
83 
organskih vrsta izumrlih u toku jednog dana, stopa izumiranja postaje 1.000 puta veća od procenjene
“normalne” evolucione stope izumiranja. Ako se izumiranje nastavi po sadašnjoj stopi, tokom narednih
30 godina moglo bi da nestane 20% današnjih vrsta. S ovim bi, po svojim razmerama, mogla da se
poredi samo katastrofa koja se dogodila pre 65 miliona godina, kada su sa lica Zemlje nestali
dinosaurusi (WILSON 1992). Takođe, treba znati da pored iščezlih, danas postoji daleko veći broj vrsta
koje su, prema IUCN (The World Conservation Union) kriterijumima, u različitom stepenu ugrožene.
Primera radi preko 1000 vaskularnih biljaka nalazi se na ivici opstanka, odnosno u kategoriji kritično
ugroženih (RADOVIĆ 2005).

Aktuelni pristup prepoznavanja osnovnih faktora koji dovode do ugrožavanja biodiverziteta definisali
su BRENNAN & WITHGOTT (2005), akronimom HIPPO, koji je izveden iz početnih slova sledećih reči na
engleskom jeziku: (H) Habitat alteration – izmene ili promene staništa, (I) Invasive species - invazivne,
alohtone vrste, (P) Pollution - zagađenje, (P) Population growth – rast ljudske populacije i (O)
Overexploitation – preterana eksploatacija.
Na osnovu rezultata analize antropogenih faktora koji ugrožavaju očuvanje biološkog i predeonog
diverziteta, dobijenih međunarodno standardizovanim metodama, STEVANOVIĆ I VASIĆ (1995) navode
sledeće faktore koji ugrožavaju biodiverzitet na našim prostorima: poljoprivreda, šumarstvo,
vodoprivreda, urbanizacija i izgradnja infrastrukture, rudarstvo, turizam i rekreacija, lov, ribolov,
nedozvoljena trgovina divljim vrstama, introdukcija alohtonih vrsta, zagađenje vazduha, voda i
zemljištа.

Pored navedenog, izgradnja veštačkih akumulacija u kanjonima i klisurama, može dovesti do

potpunog uništavanja populacija vrsta i ekosistema u zonama potapanja. Jedan od drastičnih primera
je i nestanak i krajnja fragmentacija sastojina Pančićeve omorike (Picea omorika Panč./Purkyine),
endemo-reliktne vrste naših područja, u kanjonu Drine (slika 1). Prema paleobotaničkim
istraživanjima, sprovedenim od strane RAVAZZI-a (2002), praroditelji omorike, Picea omoricoides
Weber i Picea palaomorica, zahvatali su znatno šire područje u prošlosti, na šta ukazuju fosilni ostaci
polena i makrofosili na brojnim lokacijama u Evropi. Danas se omorika od prirode može naći jedino na
Balkanu i to na uskom području oko srednjeg i donjeg toka reke Drine, na granici istočne Bosne i
zapadne Srbije (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ I MILOVANOVIĆ, 2010).

Genetička konzervacija i molekularno markiranje

u službi konzervacione biologije
Genetička konzervacija predstavlja vid manipulacije genetičkim diverzitetom ili specifičnim genetičkim
materijalom, prikupljenim unutar genetičkog resursa, određeni vremenski period. Dakle, genetička
konzervacija se karakteriše vremenskom dimenzijom, od početka aktivnosti do momenta kada
korišćenje genetičkog resursa postaje moguće. Ovu osobinu genetičke konzervacije FRANKEL (1974)
je definisao kao „vremensku skalu brižnosti“ („time-scale of concern“), koja varira u zavisnosti od
opredeljenja korisnika genetičkog šumskog resursa (FRANKEL et al. 1995). Sa aspekta oplemenjivača,

84 
najvažniji cilj je sinteza novog, hibridnog, oplemenjenog varijeteta, te se vremenska skala ograničava
na jednu ili dve dekade. S druge strane, za ostvarenje ciljeva konzervacionog biologa tek deset hiljada
godina ili više može biti adekvatno vremensko razdoblje. Ovakvo razmatranje ukazuje na činjenicu da
definisanje „vremenske skale brižnosti“ zavisi od ciljeva.

Konzervacija genetičkih resursa, najčešće, se ne odnosi na statičnu prezervaciju ili maksimalizaciju

genetičkog diverziteta direktno, već na pokušaje očuvanja mehanizama, koji kreiraju i održavaju
genetički diverzitet, putem razumevanja kako različite komponente interaguju (GREGORIUS, 1992).
Osnovni zadatak i cilj genetičke konzervacije određene vrste je obezbeđivanje postojanosti genetičke
informacije, koja se smatra vrednom za konkretnu primenu i čiji opstanak je ugrožen. Ovu informaciju
mogu sačinjavati, kako je već navedeno, pojedinačni geni ili genotipovi, čija ekspresija daje poželjne
fenotipove, najčešće od ekonomske vrednosti. Znatno češće, međutim, cilj je očuvati što više
genetičkih informacija, prisutnih u selektovanoj populaciji, kako bi se osnovale nove, vitalne populacije
u kojima će postojati ekspresija željene informacije. Imajući u vidu da gubitak genetičkog diverziteta
predstavlja najveću pretnju očuvanju adaptabilnog potencijala vrste, neophodno je ulagati velike
napore u pokušaje njegove konzervacije. Mogućnost identifikovanja genetičke varijabilnosti je od
izuzetnog značaja za realizaciju konzervacionih ciljeva. Pouzdana informacija o distribuciji genetičke
varijabilnosti je preduslov za adekvatno sprovođenje procesa selekcije, oplemenjivanja i konzervacije
šumskog drveća. Populacioni genetičari su razvili različite teorijske modele, koji omogućavaju procenu
trenutnog genetičkog diverziteta unutar i između populacija ili drugih hijerarhijskih nivoa genetičke
organizacije. Posledice drifta i protoka gena putem polena i semena danas mogu biti kvantifikovane,
kao što je omogućen i uvid u sisteme ukrštanja šumskog drveća. Izuzetan doprinos saznanjima o
ovakvim procesima dalo je otkriće (adaptivno neutralnih) molekularnih markera (MILOVANOVIĆ I
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, 2009; MILOVANOVIĆ, 2010).
Molekularni markeri su specifični fragmenti DNK koji
se mogu identifikovati u genomu. Molekularni markeri
nisu geni u klasičnom smislu; mogu imati, ali najčešće
nemaju, biološku funkciju. Nastaju kao posledica
mutacija, koje izazivaju promene DNK strukture,
obično štetne za organizam, te se zato markeri
uglavnom identifikuju u DNK, koja nema kodirajuću,
Slika 2: Vizuelizacija analize 
biološku funkciju.
prajmerskih parova hrasta 
kitnjaka  Da bi marker našao primenu u konzervacionoj
genetici mora posedovati određeni stepen varijabilnosti (polimorfizma) na marker lokusu. Treba imati
u vidu da varijabilnost na molekularnom nivou ne mora biti u vezi sa varijabilnošću biološke funkcije.

Identifikacija molekularnim markerima se obavlja zahvaljujući mnogobrojnim tehnikama molekularnog

markiranja. Veliki broj različitih tehnika analize genetičke varijabilnosti je razvijen i unapređen u toku
poslednje decenije. Uspešnost primene molekularnih genetičkih markera može se oceniti sa nekoliko
važnih parametara, kao što su dostupnost, nivo polimorfizma, reproduktivnost, tehnički zahtevi i
85 
troškovi. Shodno tome, ne postoji superiorna tehnika, koja zadovoljava sve navedene uslove, ali je
ključno pitanje koji marker upotrebiti u koje svrhe (GILLET, 1999).

U poslednje dve decenije razvijene su brojne tehnike direktnog ispitivanja strukture i funkcije genoma i
procene genetičkog polimorfizma, a među njima su: RFLP (Restriction Fragment Length
Polymorphism), VNTR (Variable Number of Tandem Repeats ili minisateliti), SSR (Simple Sequence
Repeats ili mikrosateliti), RAPD (Random Amplified Polymorphic DNA), AFLP (Amplified Fragment
Length Polymorphism), SSCP (Single Stranded Conformation Polymorphism) i SNP (Single
Nucleotide Polymorphism). Zahvaljujući njima prevaziđen je problem ograničenog broja varijabilnih
lokusa i dobijen je alat za proučavanje varijabilnosti u kodirajućim, nekodirajućim i visoko varijabilnim
regionima nuklearnog i organelnog (hloroplastnog i mitohondrijalnog) genoma.

Identifikacija i izbor vrsta i populacija

za uključivanje u program konzervacije

Postoji nekoliko faktora, koji mogu uticati na izbor ciljne vrste za uključivanje u programe konzervacije
(ERIKSSON, EKBERG, 2001):
• naučni razlozi
• posebne karakteristike (harizma)
• ekonomski razlozi
• ugroženost
Iz naučnih razloga izbor vrste zasniva se na ekološkim parametrima, tj. posmatra se distribucija vrste,
polen vektor, širenje semena, faza u ekosistemu. Ukoliko se selekcija usmeri na ovaj način, ekološki
ključne vrste postaju i ciljne. Međutim, u slučaju da
postoji neki poznati srodnik određene vrste, takva vrsta
se odabira za ciljnu i postaje objekat istraživanja.
Određeni naučnici predlažu da vrste bez poznatih
srodnih vrsta ne treba birati za ciljne, osim ako se ne
nalaze u stadijumu nestajanja, te je neophodno sačuvati
ih. Ukoliko se bira vrsta, koja je relativno skoro
specifikovana, selekcija se usmerava na vrste visokog
potencijala za nastavak evolutivnog procesa. Međutim,
postoje i naučnici sa oprečnim mišljenjem, koji savetuju
izbor vrsta bez srodnika, jer su upravo one genetički
jedinstvene i zaslužuju da budu predmet istraživanja.

Slika 3: Ginko kao harizmatična vrsta

86 
Izbor harizmatičnih vrsta za ciljne može biti pogrešan način za ulaganje ograničenih materijalnih
sredstava. Međutim, čak i ovakav izbor može biti opravdan, ukoliko investiranja u konzervaciju jedne
vrste skreću pažnju javnosti na konzervacijske ciljeve i neophodnost istraživanja u ovoj oblasti.
Veoma brz rast humane populacije i sve veći zahtevi za različitim produktima šume uzrok su sve
češćeg usmeravanja selekcije ciljne vrste prema ekonomskim faktorima. Očuvanje obnovljivih
šumskih resursa u obimu koji može zadovoljiti ljudske potrebe, postalo je glavni konzervacijski cilj.

Ugroženost, takođe, predstavlja jedan od glavnih faktora pri izboru ciljne vrste. Ugrožene vrste su, u
većini slučajeva, endemske, prisutne na ograničenim, izolovanim područjima. Analize adaptabilnog
potencijala ovakvih vrsta neophodno je sprovesti pre donošenja odluke o većim finansijskim
ulaganjima za proširenje njihovog areala. Efikasnost mera primenjenih za konzervaciju endemskih,
ugroženih vrsta zavisi od nivoa poznavanja njihove genetičke varijabilnosti.

Veliki broj kriterijuma se mora uzeti u obzir prilikom izbora populacija za uključivanje u program
konzervacije. Značaj različitih kriterijuma varira u zavisnosti od vrste i staništa, kao i od opštih ciljeva
konzervacije i raspoloživih finansijskih sredstava. Dakle, izbor populacija predstavlja kompleksan
zadatak, koji nije baziran samo na naučnim rezultatima, već i na nacionalnim i lokalnim prioritetima,
strateškim zaključcima i različitim višim ciljevima (korišćenje zemljišta, politika konzervacije, šumarska
politika, gajenje šuma, zakonodavstvo). Za identifikaciju i izbor populacija za uključivanje u program
konzervacije neophodno je pratiti sledeće kriterijume (ROTACH, 2005; MILOVANOVIĆ, 2009):
- konzervaciona vrednost populacije;
- distribucija genetičke varijabilnosti ili ekogeografska distribucija vrste;
- struktura populacija vrste (raspored, veličina, karakter, gustina..);
- područja od posebnog interesa (postojeći resursi, predeli visokog stepena diverziteta,
ugrožene populacije);
- integritet stanišnih i ekosistemskih uslova, prirodna dinamika;
- planovi korišćenja zemljišta, prihvatljivost, vlasništvo, konflikti, dostupna finansijska
sredstva.

Pitanje konzervacione vrednosti populacije nailazi na vrlo oprečna mišljenja. Međutim, važnost ovog
pitanja je fundamentalna za razvoj konzervacionog modela i odgovor na njega mora biti definisan na
samom početku procesa. U većini konzervacionih programa nisu jasno definisani kriterijumi koji
određuju razloge i stepen vrednosti genetičkih resursa, čak i u okviru programa koje sprovode
međunarodne organizacije kao što je EUFORGEN (Evropski program za šumske genetičke resurse).
Vrednost genetičkih resursa u okviru postojećih programa konzervacije zavisi od ciljeva i prioriteta
konzervacije. Različiti ciljevi konzervacije, koji su predloženi i razmatrani u literaturi (KRUGMANN, 1984,
LEDIG, 1986, ZIEHE et al., 1989), mogu se svrstati u tri generalna cilja:
o konzervacija ekonomski značajnih fenotipova ili gena;
U

o konzervacija adaptabilnosti na uslove sredine;

U

o konzervacija genetičkog diverziteta i genetičke adaptabilnosti.

U

87 
Konzervacija genetičkih osnova željenih osobina je najčešći i tradicionalni cilj. Tačnije rečeno, visoke
frekvencije željenih osobina ili kombinacije više njih, kao i geni ili genski kompleksi odgovorni za
njihovu ekspresiju jesu objekat konzervacije. Uobičajeno, semenske sastojine, plus stabla, klonski
arhivi, semenske plantaže, provenijenični testovi ili testovi potomstva predstavljaju materijal za
konzervaciju. Poreklo i integritet genetičkih resursa nisu bitni; autohtone populacije, introdukovane
strane provenijencije, ekotipovi ili selektovani i testirani materijal iz programa oplemenjivanja mogu
predstavljati populacije za konzervaciju.

Konzervacija populacione adaptabilnosti na određene uslove sredine je osnovni cilj u zaštiti prirode.
Obzirom da se genetička struktura populacije smatra rezultatom dugoročne selekcije usmeravane
uslovima sredine, postoji mišljenje da su lokalni genetički resursi najbolje prilagođeni lokalnim
uslovima sredine i smatraju se najvrednijim. Ovo se naročito odnosi na populacije koje se javljaju na
ekstremnim staništima. Objekat konzervacije u tom slučaju jesu autohtoni genofondovi, dok su drugi
genetički resursi od manjeg značaja.

Treći cilj se odnosi na konzervaciju genetičke adaptabilnosti ili maksimalnog genetičkog diverziteta
ciljne vrste. Oba cilja su praktično identična, s obzirom na to da je genetički diverzitet osnova
adaptabilnosti i evolucije u promenljivim uslovima sredine i važan element u zaštiti od patogena i
klimatskih ekstrema. Genetički diverzitet je, stoga, izuzetno vredan i potrebno ga je očuvati. Pritom,
fenotipski (genetički) varijabilitet je veoma važan za unapređenje ekonomski značajnih osobina
oplemenjivanjem, naročito kada je u pitanju rezistentnost na štetne uticaje biotičkih i abiotičkih faktora.
U cilju očuvanja što većeg broja gena, naročito retkih ili unikatnih, populacije za program konzervacije
zasnovan na trećem cilju se obično biraju među autohtonim genofondovima, koji su verovatno
adaptirani na različite ekološke uslove i pod malim su uticajem antropogenog faktora. Konzervacija
retkih gena zahteva velike populacije dok konzervacija maksimalnog genetičkog varijabiliteta ili
unikatnih gena zahteva veći broj manjih populacija sa različitih staništa (MILOVANOVIĆ I ŠIJAČIĆ-
NIKOLIĆ, 2006; 2008; 2009; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2009). Informacije o genetičkoj strukturi ciljne vrste
su neophodne pri donošenju odluke o izboru manjeg broja većih populacija ili većeg broja manjih
populacija.

Obzirom da se ciljne vrste razlikuju po produktivnosti, distribuciji, genetičkoj srukturi, rizicima,

pretnjama i uticaju čoveka na njihov genofond, proizilazi da se ciljevi konzervacije razlikuju od vrste do
vrste, naročito sa aspekta prioriteta u okviru tri generalna cilja. Prema tome, prvi korak je jasno
definisati ciljeve i prioritete za konkretnu ciljnu vrstu. Drugi korak podrazumeva određivanje vrednosti
genetičkih resursa i prioriteta među njima. Za vrste visoke ekonomske vrednosti, fenotipski odabrani i
testirani genetički resursi imaju prioritet nad autohtonim genetičkim resursima, dok je suprotna
situacija sa vrstama od manjeg ekonomskog značaja. Jasno definisani prioriteti u okviru tri generalna
cilja konzervacije neophodni su za kreiranje efektivne, ekonomski isplative mreže populacija in situ
konzervacije (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ AND MILOVANOVIĆ, 2013). Takođe, jasno određeni ciljevi i vrednosti
genetičkih resursa su neophodni kako bi se utvrdila adekvatna veličina i distribucija konzervacionih
populacija. Manje populacije su pogodnije za konzervaciju ekonomski značajnih gena, nego za
88 
konzervaciju genetičkog diverziteta ili retkih gena. U većini slučajeva, neophodna je i poželjna
kombinacija tri generalna cilja konzervacije, uz definisanje prioriteta među njima u zavisnosti od ciljne
vrste i specifičnosti staništa. Procena vrednosti genetičkih resursa pomoći će prilikom uspostavljanja
odgovarajuće, ekonomski održive i visoko efektivne mreže različitih područja genetičke konzervacije.

U nedostatku informacija o genetičkoj varijabilnosti ili u cilju racionalizacije procesa prikupljanja

uzoraka za laboratorijske analize, najbolje je primeniti genekološki pristup (ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al.,
2009a; 2009b; 2011; 2013), koji podrazumeva identifikaciju različitih genekoloških zona. Postoji
pretpostavka da sličnost u ekološkim uslovima staništa podrazumeva i sličnost u genetičkoj strukturi, a
zasnovana je na drugoj pretpostavci da je adaptacija na lokalne uslove sredine putem prirodne
selekcije osnovni faktor u procesu genetičke diferenciranosti. Stoga se može postaviti još jedna
pretpostavka da genetička diferenciranost prati geografsku i ekološku varijabilnost (YANCHUCK, LESTER
1996) i da će dobrim uzorkovanjem prostornog rasporeda ekogeografske varijabilnosti biti postignuta i
dobra obuhvaćenost genetičkog diverziteta (CVJETIĆANIN et al., 2014). U slučaju da ove pretpostavke i
nisu tačne, ovakav pristup obezbediće kvalitetan „slučajni“ uzorak populacija u okviru areala vrste.
Dakle, populacije treba birati tako da pokriju sve genekološke zone. Međutim, neobični genotipovi ili
retke genetičke varijante mogu se nalaziti u graničnim populacijama ili na granicama prirodnog
rasprostranjenja vrsta. U zavisnosti od ciljeva konzervacije, ove populacije mogu biti od posebnog
interesa.

Poređenje distribucije vrste i definisanih genekoloških zona predstavlja dobru osnovu za inicijalnu
selekciju konzervacionih populacija. Genekološka zonalizacija podrazumeva identifikaciju predela sa
uniformnim ekološkim karakteristikama. Ekološke zone mogu biti izvedene iz postojećih podataka i
mapa vegetacije, topografije, klime i zemljišta. Prirodna vegetacija ukazuje na zajednički uticaj
najvažnijih ekoloških faktora i uslova staništa, dok različiti klimati najviše utiču na distribuciju biljnih
zajednica.

U zavisnosti od broja i veličine genekoloških zona, potrebno je odabrati više od jedne populacije po
zoni, ukoliko je moguće. Naročito u slučaju široko rasprostranjenih vrsta sa velikom sposobnošću
ukrštanja, kao što je šumsko drveće, može biti potrebno više od jedne populacije u cilju uzimanja
adekvatnog uzorka genetičke varijabilnosti vrste (FAO, DFSC, IPGRI 2001).

Definisanje potencijalnih populacija zasnovano na proceni genetičke varijabilnosti i/ili ekogeografskoj

distribuciji ciljne vrste može doprineti stvaranju inicijalne ideje o mreži konzervacionih područja.

89 
Izbor metoda konzervacije u cilju uspešne
realizacije programa konzervacije

Principi konzervacije genetičke varijabilnosti mogu se smatrati identičnim za sva živa bića. Međutim,
metode koje se primenjuju variraju u zavisnosti od specifičnosti ciljeva konzervacije, distribucije i
biološke prirode materijala koji je objekat konzervacije. Sa aspekta očuvanja genetičke varijabilnosti
možemo govoriti o različitim „metodama“ konzervacije. Termin „metod“ se koristi u kontekstu
određene koncepcije konzervacije genetičkih resursa: in situ ili ex situ, dinamična ili statična, dok se
vrsta, ekosistem, populacija, individua ili deo individue smatraju objektom konzervacije (Slika 4)
(ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, MILOVANOVIĆ 2007; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2014).

Metode in situ konzervacije, takođe, mogu biti okarakterisane kao „aktivne“ i kao „pasivne“ (MAXTED et
al. 1997). Konzervacija biljnih vrsta sprovodi se u vrlo različitim okruženjima, koja se teško mogu
okarakterisati kao genetički resursi, kao što su nacionalni parkovi, prirodni rezervati i druga zaštićena
područja. Pojava ciljnih vrsta u zaštićenim prirodnim dobrima je slučajna, tj. nije rezultat aktivnog
konzervacionog gazdovanja, te se ovakvi oblici in situ konzervacije označavaju kao pasivni.

Slika 4: Model konzervacije šumskih genetičkih resursa

(ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, MILOVANOVIĆ, 2007; ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al., 2014)

Ove populacije ili vrste nisu obuhvaćene aktivnim sistemom monitoringa i stoga su više izložene
potencijalnim rizicima opadanja ili nestajanja, jer pojava negativnih trendova ekoloških ili bioloških

90 
uslova neće biti zabeležena, niti će biti kreirane i uspostavljene prave mere. U tom smislu, aktivna
konzervacija podrazumeva aktivnosti u cilju očuvanja ciljne vrste i održanja prirodnih, poluprirodnih ili
veštačkih ekosistema u kojima se javlja, uključujući i potrebu za uspostavljanjem sistema monitoringa
staništa, obnovu, gazdovanje i zaštitu.

Međutim, postojeća zaštićena prirodna dobra omogućuju adekvatnu konzervaciju mnogih vrsta i
predstavljaju važne tačke za osnivanje mreže područja in situ konzervacije. Njihova vrednost za
genetičku konzervaciju mora biti veoma dobro proučena i procenjena prilikom kreiranja strategije
konzervacije.

Napred navedeno ukazuje na potrebu da svaka vrsta i svako stanište zahtevaju specifičan pristup
prilikom odabira konkretnog metoda konzervacije. Ima situacija u kojima odabrani metod odgovara
ciljnoj vrsti, ali zahteva modifikacije za specifične uslove staništa na kojima se javljaju populacije ili
usled posledica prethodnih mera gazdovanja.

Strategija konzervacije i tehničke smernice

za genetičku konzervaciju

Prema preporukama za uspostavljanje nacionalnog programa za genetičke resurse (FAO, FLD, IPGRI
2004), osnovni elementi strategije konzervacije ciljne vrste jesu:
a) ciljevi,
b) obrazloženje ciljne vrste,
c) organizacije i agencije (partneri) u sprovođenju strateških prioriteta,
d) mehanizmi realizacije partnerstava,
e) podela dužnosti među partnerima,
f) opis opštih ciljeva upravljanja,
g) identifikacija mogućih međunarodnih oblika saradnje.

Strategija konzervacije ciljne vrste implementira se kroz specifične tehničke smernice, za čitav areal
vrste ili za svako konzervaciono područje ili populaciju, čiji su osnovni elementi:
a) osnovne informacije o konzervacionom području, uključujući mape, vlasničku
strukturu, istoriju, inventuru (prisutne vrste, dimenzije stabala...);
b) ključne dokumente o području i ciljnim vrstama, uključujući biološku inventuru, naročito
ekološka i genetička istraživanja;
c) opis ciljne vrste (taksonomija, distribucija, fenologija, fenotipska i genotipska varijabilnost,
biotičke interakcije – polinatori, štetočine, bolesti, patogeni, simbionti..., lokalni nazivi, upotrebna
vrednost, ugrožavajući faktori, konzervacioni status;
d) opis staništa (geologija, geomorfologija, hidrologija, klima, zemljište, vegetacija, pretnje i rizici,
istorija...);

91 
 e) opis uloge, odgovornosti i prava svih lica uključenih u gazdovanje i upotrebu područja i
njegovih izvora;
f) program i raspored za praćenje i gazdovanje populacijama drveća, koje su objekat
konzervacije, uključujući i moguće komplementarne ex situ 7 (van mesta) mere konzervacije ili
F F

uspostavljanje multipopulacionog sistema konzervacije (MPBS) 8 (MILOVANOVIĆ, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ F F

2006, MILOVANOVIĆ, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ 2007, ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ et al. 2009);

g) monitoring i kriterijume evaluacije stanja konzervacione populacije;
h) finansijska sredstva i ljudske resurse.

Uspostavljanje sistema praćenja i ocenjivanja

Stanje populacija u okviru konzervacionog područja neophodno je procenjivati u određenim

vremenskim intervalima u smislu utvrđivanja stepena realizacije postavljenih ciljeva i registrovanja
eventualnih neželjenih procesa i promena. Ukoliko se utvrdi da dinamika realizacije ciljeva
konzervacije nije zadovoljavajuća ili postoji prisustvo neželjenih promena, neophodno je izvršiti reviziju
tehničkih smernica.

Sistem monitoringa uključuje definisanje sledećih elemenata:

a) glavna i prateće vrste u populaciji za konzervaciju;
b) metod uzorkovanja pri praćenju stepena varijabilnosti unutar populacije;
c) sistem osmatranja i merenja;
d) vremenski intervali monitoringa;
e) sistem prikupljanja podataka i statistička obrada;
f) uključivanje zaključaka u plan upravljanja.

PRIMER TEHNIČKIH SMERNICA ZA UPRAVLJANJE POPULACIJAMA ZA GENETIČKU

KONZERVACIJU HRASTA KITNJAKA U SRBIJI (MILOVANOVIĆ I ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, 2010)

I OSNOVNE INFORMACIJE

Strategija genetičke konzervacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji kao
jedan od konkretnih ciljeva ima „konzervaciju retkih haplotipova hrasta kitnjaka putem izrade
Tehničkih smernica za upravljanje specifičnim populacijama na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje“.

                                                            
7Ex situ konzervacija predstavlja vid konzervacije šumskih genetičkih resursa izvan njihovog prirodnog staništa (van mesta), pri čemu se razlikuju:
botaničke bašte, arboretumi, živi arhivi, semenske plantaže, provenijenični testovi, testovi potomstva, klonski arhivi, banke semena, polena, DNK,
in vitro konzervacija i krioprezervacija. Osnovne postavke svakog programa ex situ konzervacije su: posedovanje pouzdane informacije o
nemogućnosti ili neefikasnosti primene metoda in situ konzervacije; obuhvatanje najšire amplitude diverziteta (fenotipskog i genotipskog),
prisutnog u populacijama ciljne vrste; omogućavanje regeneracije vrste van njenog prirodnog rasprostranjenja (provenijencije), sprovođenjem
kontrolisanih mera koje će omogućiti razvoj populacija u konzervacionom smislu.
8MPBS (Multiple Population Breeding System) predstavlja metod konzervacije u kome je populacija sa funkcijom genetičke konzervacije

podeljena na subpopulacije efektivne veličine 50 individua. Pri ovakvoj veličini populacije, svega nekoliko  retkih alela može biti spontano 
izgubljeno. Za svaku populaciju vezuje se poseban oplemenjivački cilj, koji se može odnositi na praćenje i unapređenje jedne 
ili više osobina u različitim uslovima sredine. 
92 
Populacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) na lokalitetima Zlatibor, Goč i
Prijepolje, u okviru genekološkog Regiona II, prema rezultatima analize polimorfizma hloroplastne
DNK, odlikuje prisustvo retkih haplotipova,
nekarakterističnih za bilo koju drugu uzorkovanu populaciju
na teritoriji Srbije.

Stoga su populacije kitnjaka sa ovih područja odabrane

kao ciljne za uključivanje u program genetičke
konzervacije.

Populacijama kitnjaka na području Zlatibora i Prijepolja

gazduje Javno preduzeće „Srbijašume“, dok je za
gazdovanje ciljnim populacijama na Goču zadužen
Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Slika 5: Regioni genekoloških zona hrasta kitnjaka

II OPIS STANIŠTA POPULACIJA ZA GENETIČKU KONZERVACIJU

Područje G.J. „Čavlovac“ i Zlatibora uopšte karakteriše, po Lang-u, klima visokih šuma u optimumu
(do 800 m n.v.) i veoma vlažna klima – klima tundri (preko 1200 m n.v.), dok je prema Thornthweite-u
u pitanju umereno humidna i jako humidna klima. Šume kitnjaka preko 600 metara nadmorske visine
nalaze se u svom optimumu sa aspekta klimatskih uslova. Zemljište je eutrično smeđe, obrazovano
na neutralnim, bazičnim i ultrabazičnim stenama, eruptivnog i metamorfnog porekla i različitim
tipovima vezanih i poluvezanih sedimentnih stena. Kategorije srednje dubokih zemljišta karakteristične
su za serpentinite i peridotite (što je slučaj na Zlatiboru). Reakcija zemljišta je umereno kisela do
neutralna, a stepen zasićenosti bazama veći je od 50%. Eutrična smeđa zemljišta na peridotitsko-
serpentinskim supstratima odlikuju se specifičnim hemijskim sastavom i visokim sadržajem
magnezijuma, što se odražava na specifičnost ekoloških uslova. Šumske zajednice, zabeležene i
opisane na području Zlatibora, formira balkanski kitnjak (Quercus dalechampii Ten.) sa pratećim
vrstama: šuma crnog bora i balkanskog hrasta kitnjaka (Querco dalechampii-Pinetum gočensis
Pavlović 1964) i šuma balkanskog kitnjaka sa serpentinskom sleznicom (Ass. Asplenio cuneifoliae-
Quercetum dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999). Sprovođenjem istraživanja varijabilnosti
morfoloških svojstava kitnjaka, CVJETIĆANIN 1999 je utvrdio da se na području Zlatibora u šumama
kitnjaka pojavljuje balkanski kitnjak (Quercus dalechampii Ten.), a ne evropski kitnjak (Quercus
petraea /Matt./ Liebl.).

Područje Goča karakteriše, po Lang-u, klima visokih šuma u optimumu, dok je prema Thornthweite-u
u pitanju blago humidna i pojačano humidna klima. Šume kitnjaka preko 600 metara nadmorske visine
nalaze se u svom optimumu sa aspekta klimatskih uslova. Zemljište je, kao i na Zlatiboru, eutrično
93 
smeđe, obrazovano na neutralnim, bazičnim i ultrabazičnim stenama, eruptivnog i metamorfnog
porekla i različitim tipovima vezanih i poluvezanih sedimentnih stena. Kategorije srednje dubokih
zemljišta karakteristične su za serpentinite i peridotite (što je slučaj na Goču). Reakcija zemljišta je
umereno kisela do neutralna, a stepen zasićenosti bazama veći je od 50%. Eutrična smeđa zemljišta
na peridotitsko-serpentinskim supstratima odlikuju se specifičnim hemijskim sastavom i visokim
sadržajem magnezijuma, što se odražava na specifičnost ekoloških uslova. Šumske zajednice,
zabeležene i opisane na području Goča, pored evropskog kitnjaka (šuma hrastova i crnoga graba
(Ostryo carpinifoliae-Quercetum (B. Jov. 67) Tom. 1980), formira često balkanski kitnjak (Quercus
dalechampii Ten.) sa pratećim vrstama: šuma crnog bora i balkanskog hrasta kitnjaka (Querco
dalechampii-Pinetum gočensis Pavlović 1964), šuma balkanskog kitnjaka sa serpentinskom sleznicom
(Ass. Asplenio cuneifoliae-Quercetum dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999) i šuma balkanskog
hrasta kitnjaka i crnog graba (Ass. Ostryo carpinifoliae-Quercetum dalechampii /Vuk. 64/ Cvjetićanin
1999).

Prema podacima iz Posebne osnove gazdovanja (1998 – 2008), Odsek c Odeljenja 25 Gazdinske
jedinice „Šerbetovac“ površine 2.20 hektara, koja pripada Limskom šumskom području, a njom
gazduje Šumska uprava Prijepolje u okviru Šumskog gazdinstva Prijepolje, predstavlja izdanačku
šumu kitnjaka starosti preko 40 godina, čistu, razređenu sastojina sa 630 stabala po hektaru i
učešćem kitnjaka od 95,23 %, drvnom zapreminom po hektaru od 108.9 m3 i zapreminskim prirastom
po hektaru od 3 m3. Sastojina pripada cenoekološkoj grupi šuma kitnjaka i cera (Quercion petraeae-
cerris) na različitim smeđim zemljištima, cenoekološkoj jedinici šuma kitnjaka i cera (Quercion
petraeae-cerris) na zemljištima na lesu, silikatnim stenama i krečnjacima. Ova izdanačka sastojina
kitnjaka nalazi se na vrlo strmom terenu, ujednačenog nagiba 16o do 20 o, ekspozicije zapad-
jugozapad i na nadmorskoj visini 1150 do 1200 m. Zemljište je distrično (kiselo) smeđe, koje
predstavlja najrasprostranjeniji tip zemljišta u planinskom pojasu Srbije (CVJETIĆANIN et al. 2007).
Obrazuje se na kiselim silikatnim supstratima magmatskog, metamorfnog i sedimentnog porekla.
Tipična kisela smeđa zemljišta predstavljaju veoma dobra staništa kitnjaka u Srbiji. Ovo se, pre svega,
odnosi na duboke, ilovaste forme. Pliće, erodirane forme kiselih smeđih zemljišta znatno su nižeg
proizvodnog potencijala. Sa povećanjem sadržaja skeleta, ekološko-proizvodna vrednost zemljišta
opada. Dubina zemljišta u sastojini kitnjaka na lokalitetu Prijepolje je mala (15-30 cm), a usled velikog
nagiba terena predstavlja plitku, erodiranu formu kiselog smeđeg zemljišta i znatno je nižeg
proizvodnog potencijala. Zemljište je slabo skeletoidno, sa sadržajem skeleta do 10%, te predstavlja
tipično kiselo smeđe zemljište slabe ekološko-proizvodne vrednosti. Prizemna vegetacija u sastojini,
prema Posebnoj osnovi gazdovanja, nije prisutna, zakorovljenost je slaba, a ni sprat žbunja nije
zabeležen. Sastojina je nepotpunog sklopa (0.5-0.6), po kvalitetu sastojina bez vrednosti, tj. bez
učešća tehničkog drveta. Nasuprot tome, osnovna namena sastojine je proizvodnja tehničkog drveta,
te se navodi selektivna proredna seča kao uzgojna potreba. Takođe, konstatovano je pogrešno
negovanje sastojine u prethodnom periodu, ali i mala ugroženost antropogenim faktorima.

94 
III GENETIČKA VARIJABILNOST POPULACIJA

Analizom varijabilnosti hloroplastne DNK individua sa područja Zlatibora, primenom metodološkog

pristupa definisanog modelom strategije genetičke konzervacije vrste, utvrđeno je prisustvo dva
haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju i haplotipa 2, prisutnog samo na području
Zlatibora i Goča. Retki haplotip 2 možda upravo predstavlja dokaz diferencijacije ove vrste od ostalih
vrsta agregata kitnjaka. Konačan odgovor na ovo pitanje može se dobiti nastavkom utvrđivanja
haplotipske pripadnosti pojedinih jasno determinisanih individua balkanskog (šuma balkanskog
kitnjaka sa serpentinskom sleznicom (Ass. Asplenio cuneifoliae-Quercetum
dalechampii/Pavl.51/Cvjetićanin 1999) i evropskog kitnjaka na području Zlatibora, koje se javljaju u
populacijama sličnih ekoloških uslova staništa.

Analizom varijabilnosti hloroplastne DNK individua sa područja Goča utvrđeno je prisustvo tri
haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju; haplotipa 2, prisutnog samo na području
Zlatibora i Goča i haplotipa 5, koji je zabeležen samo u populacijama kitnjaka na Goču. Pojavu retkih
haplotipova 2 i 5 treba posmatrati, takođe, u korelaciji sa specifičnim ekološkim uslovima na području
Zlatibora i Goča, ali i sa pojavom druge vrste iz agregata kitnjaka, balkanskog kitnjaka (Quercus
dalechampii Ten.). Retki haplotip 5 možda, kao i haplotip 2, predstavlja dokaz diferencijacije ove vrste
od ostalih vrsta agregata kitnjaka, zbog čega treba nastaviti sa određivanjem haplotipske pripadnosti
individua iz populacija na području Goča.

Analiza varijabilnosti hloroplastne DNK individua iz kitnjakove sastojine u Prijepolju pokazala je

prisustvo tri haplotipa – haplotipa 1, karakterističnog za čitavu Srbiju; haplotipa 3, prisutnog samo na
području Prijepolja i haplotipa 4, koji je takođe zabeležen samo u ovoj populaciji kitnjaka. Obzirom da
se populacija kitnjaka u Prijepolju odlikuje različitim ekološkim uslovima staništa (geološka podloga i
zemljište) od populacija na Zlatiboru i Goču, a i prema cenoekološkoj pripadnosti predstavlja zajednicu
evropskog kitnjaka (Quercus petraea /Matt./ Liebl.), može se pretpostaviti da su haplotipovi 3 i 4 retki
delovi genofonda populacija ove vrste agregata.

IV CILJEVI UPRAVLJANJA POPULACIJAMA

Na sve specifične populacije hrasta kitnjaka, koje karakteriše prisustvo retkih haplotipova, odnose se
dva osnovna cilja konzervacije:
o konzervacija adaptabilnosti na uslove sredine i
o konzervacija genetičkog diverziteta i genetičke adaptabilnosti.

Konzervacija populacione adaptabilnosti na određene uslove sredine je osnovni cilj u zaštiti prirode.
Obzirom da se genetička struktura populacije smatra rezultatom dugoročne selekcije usmeravane
uslovima sredine, postoji mišljenje da su lokalni genetički resursi najbolje prilagođeni lokalnim
uslovima sredine i smatraju se najvrednijim. Ovo se naročito odnosi na populacije koje se javljaju na
ekstremnim staništima. Objekat konzervacije u tom slučaju jesu autohtoni genofondovi, dok su drugi
95 
genetički resursi od manjeg značaja. Ovaj cilj konzervacije naročito se odnosi na populacije sa
lokaliteta Zlatibor i Goč, koje karakteriše specifična geološka podloga, a samim tim i celokupni uslovi
staništa.

Konzervacija genetičke adaptabilnosti ili maksimalnog genetičkog diverziteta ciljne vrste odnosi se,
pre svega, na populaciju hrasta kitnjaka u Prijepolju, koja se karakteriše prisustvom retkih haplotipova,
najverovatnije, evropskog kitnjaka. Pritom, fenotipski (genetički) varijabilitet je veoma važan za
unapređenje ekonomski značajnih osobina oplemenjivanjem, naročito kada je u pitanju rezistentnost
na štetne uticaje biotičkih i abiotičkih faktora. U cilju očuvanja što većeg broja gena, naročito retkih ili
unikatnih, populacije za program konzervacije zasnovan na ovom cilju se obično biraju među
autohtonim genofondovima, koji su verovatno adaptirani na različite ekološke uslove i pod malim su
uticajem antropogenog faktora.

V PROGRAM PRAĆENJA I GAZDOVANJA POPULACIJAMA

Prema Strategiji genetičke konzervacije hrasta kitnjaka (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u
Srbiji, zaštitu i usmereno korišćenje najvrednijih genetičkih resursa kitnjaka ubuduće treba realizovati:
- in situ – putem selekcije retkih haplotipova unutar definisanih specifičnih populacija i
izdvajanjem novih semenskih objekata unutar genekološke zone Zapadne i Jugozapadne
Srbije;
- ex situ – osnivanjem provenijeničnih testova, živih arhiva, klonskih i generativnih semenskih
plantaža.

Režime gazdovanja specifičnim populacijama hrasta kitnjaka na lokalitetima Zlatibor, Goč i Prijepolje
treba prilagoditi zahtevima in situ konzervacije. Metod konzervacije koji je primenljiv u ovim
populacijama jeste „Prirodne populacije u normalnom režimu gazdovanja“, što podrazumeva
prevođenje populacija u semenske sastojine ili selekciju pojedinačnih ili grupa stabala unutar
populacija, uz primenu gazdinskih mera propisanih osnovama za gazdovanje. Dakle, u narednom
uređajnom periodu treba promeniti osnovnu namenu ovih populacija iz proizvodne u zaštitnu ili
semenski objekat (to se naročito odnosi na populaciju u Prijepolju, koja za osnovnu namenu ima
proizvodnju tehničkog drveta, dok je po kvalitetu sastojina bez učešća tehničkog drveta). Selekciju
stabala unutar populacija treba zasnivati na haplotipskoj pripadnosti individua, koja se utvrđuje
primenom analize hloroplastnog genoma, opisane u Strategiji, čiji je jedan od konkretnih ciljeva „dalje
upoznavanje stepena genetičke varijabilnosti unutar specifičnih populacija na lokalitetima Zlatibor,
Goč i Prijepolje, primenom opisanog metodološkog pristupa, u cilju jasnog izdvajanja i markiranja
retkih haplotipova i proučavanja promenljivosti na individualnom nivou“. Naročitu pažnju treba posvetiti
individuama za koje se utvrdi da pripadaju retkim haplotipovima (haplotipovi 2 i 5 na lokalitetima
Zlatibor i Goč i haplotipovi 3 i 4 na lokalitetu Prijepolje).

Transfer semenskog materijala treba vršiti isključivo unutar istih regiona provenijencija, kako bi
specifičnost genetičke varijabilnosti u različitim regionima ostala očuvana. U nekim slučajevima,
96 
preporučljivo je prenošenje semena iz Regiona II u ostale delove Srbije, kako bi stepen diverziteta bio
povišen, a predeo pojavljivanja retkih haplotipova proširen.

Obnova specifičnih populacija predstavlja jedno od najvažnijih pitanja u gazdovanju ovim sastojinama.
U populacijama sa pojavom retkih haplotipova prilikom njihove obnove treba imati u vidu strukturu
mlade sastojine i omogućiti prenošenje retkih haplotipova na sledeću generaciju, po mogućstvu
prirodnom obnovom, ali ako se to pokaže nedovoljnim, pristupiti i veštačkoj obnovi. Obnovu treba
pratiti povremenim genetičko molekularnim istraživanjima, jer se genetičke razlike između starih i
mladih jedinki u jednoj populaciji, uz odgovarajuće uzgojne mere, mogu svesti na minimum. U
populaciji na lokalitetu Prijepolje, ukoliko je neophodno, može se primeniti i vegetativno obnavljanje,
jer je u pitanju populacija izdanačkog porekla. Vazdušno ili zemljišno polaganje, ožiljavanje reznica i
kalemljenje mogu biti vidovi vegetativnog obnavljanja. Međutim, ovaj vid obnavljanja treba primeniti
samo u cilju produženja životnog veka retkih haplotipova, ukoliko sva potrebna istraživanja ili obnova
generativnim putem nisu sprovedene.

Proučavanje varijabilnosti na individualnom nivou predstavlja naredni korak ka „modeliranju mogućih

metoda ex situ konzervacije retkih haplotipova vrsta agregata hrasta kitnjaka“. Individue sa utvrđenom
pripadnošću retkim haplotipovima treba uključiti u testove potomstva u cilju utvrđivanja stepena
nasledljivosti karakteristika retkih haplotipova i njihove frekvencije u narednoj generaciji. Takođe,
neophodno je, pored značaja za adaptabilnost, determinisati i fenotipske karakteristike retkih
haplotipova koje su od ekonomskog značaja, ukoliko postoje, kako bi se realizovao još jedan od
ciljeva Strategije u vidu uključivanja aktivnosti genetičke konzervacije u programe komercijalnog
oplemenjivanja i unapređenja vrsta. Individue čije potomstvo pokaže zadovoljavajuće karakteristike u
testovima treba koristiti za podizanje generativnih semenskih plantaža (na šta ukazuje i prostorni
raspored postojećih semenskih plantaža prikazan u Strategiji) i živih arhiva. U cilju dalje
komercijalizacije genetičke konzervacije, ne treba izbegavati ni osnivanje klonskih plantaža za
proizvodnju semena, poreklom od determinisanih retkih haplotipova.

VI ULOGE, ODGOVORNOSTI I PRAVA ZAINTERESOVANIH STRANA

Kao zainteresovane strane u procesu uspostavljanja aktivnosti genetičke konzervacije hrasta kitnjaka
u Srbiji pojavljuju se vlasnici i korisnici specifičnih populacija za genetičku konzervaciju; vlasnici i
korisnici šuma kitnjaka na području čitave genekološke zone Zapadne i Jugozapadne Srbije, pa i na
području čitave Srbije; drvna industrija i rasadnička proizvodnja; naučnoistraživačke organizacije u
oblasti šumarstva i očuvanja genetičkih resursa; nevladine organizacije u oblasti očuvanja
biodiverziteta; mediji i lokalna zajednica.

Uloga svih zainteresovanih strana jeste opštekorisna, tj. doprinosi očuvanju dobra od opšteg interesa
čovečanstva, što genetički resursi svakako jesu. Vlasnici i korisnici kitnjakovih šuma, naročito
populacija specifične genetičke varijabilnosti, pa i pripadnici lokalne zajednice, mogu imati veoma
važnu ulogu u procesu očuvanja adaptabilnosti vrste i njenog prilagođavanja novonastalim uslovima
97 
sredine usled nadolazećih, ili već uveliko aktuelnih, globalnih klimatskih promena. Pošumljavanja
teških terena, naročito specifičnih staništa na serpentinitima i peridotitima, kakva su prirodna staništa
kitnjaka, biće sve više otežana, usled porasta temperature i smanjenja količine padavina, te će
zahtevati genotipove otporne na ekstremne ekološke uslove. Takođe, kitnjakove šume u Srbiji su u
prilično lošem stanju usled, već vidljivih i merljivih, posledica sušenja šuma, što zahteva njihovu
obnovu otpornijim genotipovima, koji su istovremeno prilagođeni uslovima staništa, što znači da ih je
potrebno selektovati iz prirodnih populacija. Visok stepen varijabilnosti prilikom selekcije je od
presudnog značaja za uspeh očuvanja adaptabilnosti na širok opseg ekoloških uslova. Uloga
naučnoistraživačkih institucija jeste, upravo, da omoguće što bolje upoznavanje postojećeg stepena
unutarvrsne i individualne varijabilnosti hrasta kitnjaka, utvrde vezu između genetike i ekonomski
značajnih osobina individua i svojim istraživanjima doprinesu uključivanju genetičke konzervacije
šumskih vrsta u komercijalne tokove. Nevladine organizacije i mediji imaju presudnu ulogu u
podizanju svesti javnosti o značaju šumskih genetičkih resursa i njihovog očuvanja za sadašnje i
buduće generacije ljudi.

Slika 6: Participacija zainteresovanih strana u procesu definisanja konzervacione strategije i smernica

Svakako, pored opštekorisnog značaja, još uvek je veoma bitan i ekonomski momenat i koristi koje bi
od svog angažovanja mogle imati sve zainteresovane strane. Selekcionisan kvalitetan semenski i
sadni materijal, sa tačno utvrđenim poreklom, pri čemu se kao materinsko stablo pojavljuje retki
haplotip otporan na ekstremne uslove staništa ili drugih željenih svojstava, postiže znatno višu cenu
na tržištu. Drvo dobijeno iz takvog selekcionisanog semena dostižu znatno višu cenu, takođe, ali
drvna industrija istovremeno dobija kvalitetnu sirovinu, pri čemu će i finalni proizvod biti više
vrednovan. Naučnici imaju priliku da svoj rad konkretizuju kroz različite projektne aktivnosti, u zemlji i
na međunarodnom nivou, obzirom da je oblast očuvanja genetičkih resursa jedan od prioriteta
strateškog razvoja nauke u svetu. Na kraju, ali svakako ne najmanje važno, lokalna zajednica dobija
priliku da svoje životno okruženje očuva i učini prijatnijim ne samo za sopstveni život, već i za veliki
broj turista, pri čemu će stabilni šumski ekosistemi njihovog kraja dobiti ekonomsku valorizaciju.

98 
VII MONITORING I EVALUACIJA

Praćenje (monitoring) stanja i genetičke varijabilnosti unutar specifičnih populacija hrasta kitnjaka, kao
i kriterijumi za ocenu (evaluaciju) uspešnosti realizacije ciljeva strategije za genetičku konzervaciju,
predstavljaju neizostavni deo tehničkih smernica. U suprotnom bi bilo nemoguće utvrditi promene u
odgovarajućim vremenskim intervalima i donositi odluke o daljim postupcima. Obzirom da su u pitanju
populacije u normalnom režimu gazdovanja, praćenje ekoloških uslova, stanja sastojine, odnosa
glavne i pratećih vrsta i drugih parametara vrši se na početku svakog novog uređajnog perioda. Ovim
merenjima treba pridružiti analize genetičke varijabilnosti unutar populacija, najpre materinski
nasledljive hloroplastne DNK, kako bi se utvrdila haplotipska pripadnost jedinki kitnjaka i potvrdila
frekvencija retkih haplotipova, a kasnije i primenom molekularnih markera koji ukazuju na poreklo
polena, tj. identifikuju paternalni genom (kao što su RAPD, VNTR). Metod uzorkovanja prilikom
vršenja analiza varijabilnosti hloroplastne DNK, metodologijom opisanom u Strategiji, treba bazirati na
najmanje 50 stabala unutar sastojine, koja su međusobno udaljena najmanje 50 metara. Prilikom
svake analize potrebno je markirati (farbom ili trakom) retke haplotipove, ali i sva stabla obuhvaćena
analizom, kako ne bi došlo do ponavljanja. Za utvrđivanje haplotipova treba pratiti raspored traka na
gelovima, definisan u Tabeli 1 Strategije. Na ovaj način će svaka osnova za gazdovanje ovim
populacijama sadržati podatke o izdvojenim „retkim haplotipovima“ i njihovom statusu u sastojini.
Utvrđivanje genetičke varijabilnosti na nivou specifičnih populacija treba učiniti sastavnim delom
procesa izrade osnove za gazdovanje.

Literatura
CVJETIĆANIN, R. (1999): Taksonomija i cenoekologija balkanskog kitwaka (Quercus dalechampii
Ten.) na serpentinitima centralne i zapadne Srbije. Doktorska disertacija u rukopisu.
Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. Beograd
CVJETIĆANIN, R., KRSTIĆ, M., KNEŽEVIĆ, M., KADOVIĆ, R., BELANOVIĆ, S., KOŠANIN, O. (2007):
Taksonomija, ekološki uslovi i šumske zajednice hrasta kitnjaka. U: Stojanović, LJ. (urednik):
Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji –monografija-. str. 61-110.
Univerzitet u Beogradu Šumarski fakultet. Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije.
Beograd.
CVJETIĆANIN, R., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., PEROVIĆ, M., NOVAKOVIĆ-
VUKOVIĆ, M. (2014): Regions of provenances of Fraxinus angustifolia Vahl. and Fraxinus
pallisae Wilmott in Serbia. Šumarstvo 3-4. pp. 131-142.
ERIKSSON, G., EKBERG, I. (2001): An Introduction to Forest Genetics. SLU, Repro, Uppsala,
Švedska. rr.1-166.
FAO, DFSC, IPGRI (2001): Forest genetic resources conservation and management. Vol. 2: In
managed natural forests and protected areas (in situ). International Plant Genetic Resources
Institute, Rome, Italy.
FAO, FLD, IPGRI (2004): Forest genetic resources conservation and management. Vol. 1: Overview,
concepts and some systematic approaches. International Plant Genetic Resources Institute,
Rome, Italy. 106pp.

99 
FRANKEL, O.H., BROWN, A.H.D., BURDON, J.J. (1995): The Conservation of Plant Biodiversity.
Cambridge University Press, Cambridge, Great Britain
GILLET, M. (urednik) (1999): Which DNA marker for which purpose? Final Compendium of the Forest
Project in the EU Biotechnology FW IV Programme „Molecular Tools for Biodiversity“
GREGORIUS, H.-R. (1992): Gene conservation and the preservation of adaptability u: Seitz, A.,
Loeschke, V. (urednici):Species Conservation:A Population-Biological Approach.
Birkhäuser, Bazel, Švajcarska (31-47)
KRUGMAN, S.L. (1984): Policies, strategies and means for genetic conservation in forestry. Pp. 71-81
in: Yeatman, C.W., Krafton, D., Wilkes, G. (eds.): Plant Genetic Resources. A conservation
Imperative. Amer. Ass. Advancement Sci., Washington D.C., U.S.A.
LEDIG, F.T. (1986): Heterozygosity, heterosis and fitness in outbreeding plants. Pp. 77-104 in: Soule,
M.E. (ed.): Conservation biology. Sinauer. Sunderland. U.S.A.
MAXTED, N., HAWKES, J.G., FORD-LLOYD, B.V., WILLIAMS, J.T. (1997a): A practical model for in
situ genetic conservation. Pp. 339-367 in: Maxted, N., Ford-Lloyd, B.V., Hawkes, J.G. (eds.):
Plant Genetic Conservation. The in situ Aproach. Chapman and Hall, London, United
Kingdom.
MILOVANOVIĆ, J. (2010): Genetika u službi očuvanja omorike i kitnjaka. Zadužbina Andrejević, 76
str.
MILOVANOVIĆ, J. (2009): Ekološko-genetičke osnove varijabilnosti hrasta kitnjaka (Quercus petraea
agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Doktorska disertacija. Fakultet za primenjenu ekologiju
Futura. Beograd. 145 str.
MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2006): MPBS a method to conserve forest species genetic
diversity. International Scintific Conference in occasion of 60 year of operation of Institute of
Forestry, Belgrade, Serbia: Sustainable use of Forest Ecosystems-the Challange of the 21st
Century, 8-10. November, Donji Milanovac, Serbia, The Book of Abstracts (128).
MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2008): Forest tree species natural genetic diversity
assesment as a tool for conservation and sustainable use. III International Symposium of
Ecological of the Republic of Montenegro, Bijela-Herceg Novi, 08-12.10. Book of Abstracts
(81).
MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2009): Primena molekularnih markera u konzervaciji
genofonda šumskog drveća. Glasnik Šumarskog fakulteta 99 (101-113).
MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2010): Technical guidelines for Sessile oak genetic
conservation strategic priorities implementation in Serbia. International scientific conference
»Forest ecosystems and climate changes«. Institute of Forestry Belgrade, IUFRO, EFI.
Belgrade. 9-10 March. Proceedings. Volume 2. rp. 41-47.
MILOVANOVIĆ, J., ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M. (2010a): Characterization of Serbian spruce variability
applying isoenzyme markers. Biotechnology & Biotechnological Equipment. Volume 24 (1).
pp. 1600-1605.
RADOVIĆ, I. (2005): Razvoj ideje o značaju i potrebi zaštite biodiverziteta. Naučni skup: Biodiverzitet
na početku novog milenijuma, Knjiga CXI, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka, Knjiga 2,
Srpska akademija nauka i umetnosti Beograd, Zbornik radova. (17-52)
ROTACH, P. (2005): In situ conservation methods. p. 535-565 in: Geburek, Th. & Turok, J. (eds.):
Conservation and Management of Forest Genetic Resources in Europe. Arbora Publishers.
Zvolen, Slovakia.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J. (2010): Konzervacija i usmereno korišćenje šumskih
genetičkih resursa. Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. Planeta print Beograd, 200
str.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J. (2013): Conservation and sustainable use of forest genetic
resources through an example of wetland ecosystems. Agriculture & Forestry, Vol. 57. Issue
1: 23-31.
100 
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., BOBINAC, M. (2009a): Sessile oak (Quercus petraea agg.
Ehrendorfer 1967) Rare Haplotypes Appearance in Serbia. African Journal of Biotechnology.
Vol. 8 (17), rp. 4117-4120.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., BOBINAC, M., SAVIĆ-PAVIĆEVIĆ, D., BRAJUŠKOVIĆ,
G., DIKLIĆ, M. (2009b): Variability of the Chloroplast DNA of Sessile oak (Quercus petraea
agg. Ehrendorfer 1967) in Serbia. Archives of Biological Sciences. Vol. 61 No. 3. pp. 459-
465.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., KATIČIĆ-TRUPČEVIĆ, I. (2009): Model of Serbian spruce
genetic diversity conservation applying MPBS method for adaptability improvement.
International Journal of Biodiversity and Conservation. Academic Journals. Vol. 1 (1). pp.
001–003.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., NONIĆ, M., KNEŽEVIĆ, R., STANKOVIĆ, D. (2013): Leaf
morphometric traits variability of different Beech provenances in juvenile development stage.
Genetika, Vol. 45, No. 2, 369-380.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., MILOVANOVIĆ, J., NONIĆ, M. (2014): Conservation of Forest Genetic
Resources. In: Ahuja, M.R. & Ramawat, K.G. (eds.): Biotechnology and Biodiversity.
Springer. pp: 103-128.
ŠIJAČIĆ-NIKOLIĆ, M., OCOKOLJIĆ, M., VILOTIĆ, D., MILOVANOVIĆ, J. (2011): The genetic
potential of mother trees as a basis for Acer pseudoplatanus ’Atropurpureum’ plant
production. Archives of Biological Sciences. Vol. 63 No. 1. pp. 145-150
STEVANOVIĆ V., VASIĆ V. (1995): O biodiverzitetu, Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od
međunarodnog značaja, Ecolobri, Biološki fakultet, Beograd (1-9).
WILSON, O.E. (1992): The diversity of life. Harvard University Press (424)
YANCHUK, A.D., LESTER, D.T. (1996): Setting priorities for conservation of the conifer genetic
resources of British Columbia. For. Chr. 72: 406-415
ZIEHE, M., GREGORIUS, H.-R., GLOCK, H., HATTEMER, H.H., HERZOG, S. (1989): Gene resources
and gene conservation in forest trees: general concepts u: Scholz, F., Gregorius, H.-R.,
Rudin, D., (urednici): Genetic Effect of Air Pollutants in Forest Tree Populations. Springer,
Berlin, Nemačka (173-185)

101 
102 
 Zaštita geodiverziteta
Boris Vakanjac

1. Geodiverzitet
38B

 
Geodiverzitet je reč poreklom iz engleskog jezika, sastoji se iz dva pojma: geo (geology - geologija) i
39B

diversity (različitost, razlika, raznolikost, raznovrsnost) dakle - geološka raznovrsnost. Podrazumeva

sve prirodne objekte koji su nastali geološkim procesima na planeti Zemlji kao što su morfološki oblici
(slika 2), strukturni oblici, produkti endogenih (intruzivi, vulkanizam) i egzogenih procesa (nastanak
sedimentnih basena), minerali, stene, fosili, ležišta mineralnih sirovina, paleontološki ekološki sistemi,
promene geoloških objekata kroz vreme i drugi.

Zaštita geodiverziteta podrazumeva: 1. Prepoznavanje svih geoloških entiteta koje treba sačuvati
zbog njihove naučne, estetske, istorijske i drugih vrednosti (npr. fosili, geoparkovi, specifični
morfološki oblici kao što su kanjon Kolorada u SAD, arhipelag Halong-bej u Vijetnamu - slika 1); 2.
Racionalan pristup problematici eksploatacije mineralnih sirovina i upotrebe zemljišta, sa aspekta
poljoprivrede i sprečavanja zagađenja i uništenja prirodne sredine koja može da nastupi kao posledica
eksploatacije mineralnih resursa na primer izlivanje jalovišta u rečne tokove, razlivanje isplake na
površini pri istražnom bušenju, takođe racionalan pristup pri upotrebi zemljišta u svrhu poljoprivrede
(sprečavanje erozije, menjanje karaktera zemljišta itd.) i 3. Prepoznavanje svih geoloških entiteta koji
mogu da ugroze zdravlje i život čoveka, npr. zemljotresi, vulkanske erupcije, odroni, poplave.

Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727-1817) a terminološki je definisao
1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740 - 1799). Geologija je, uz astronomiju, jedna od
najstarijih nauka. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena
dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i
krečnjak.

Georg Agrikola (1494-1555) napisao je prvi sistematski priručnik o rudarenju i metalurgiji. De re

metallica libri XII, with an appendix Buch von den Lebewesen unter Tage (Knjiga o kreacijajma ispod
zemlje). Obradio je energiju vetra, snagu vode, sisteme za tipljenje, transport rude, ekstraciju
luženjem i administraciju koja prati rudarske aktivnosti.

Sosur, (18. vek) je prvi shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena
kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da
tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769-1832), prirodnjak i zoolog,
postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Pojam geosinklinale kao
labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju
1900 i ostaje u središtu interesovanja geologa sve do 1960-ih, kada koncepcija tektonike ploča
Alfreda Vegenera postaje dominantna u objašnjavanju geoloških pojava. Poznati srpski geolozi su:
103 
 Jovan Žujović, Svetolik Radovanović, Kosta Petković, Sava Urošević, Jelenko Mihajlović, Milorad
Dimitrijević, Stevan Karamata i drugi.

Slika 1: Krečnjački sistem i pećine, nacionalni park Ha Slika 2 Erodovani sedimenti peščara i glinaca, oblast
Long Bay, Vietnam, foto B. Vakanjac 2007 Orgona, jugoistočna Mongolija, foto B. Vakanjac 2007

2. Nastanak svemira i elemenata

Svemir je sva materija koja postoji i sav prostor u
kojem se neprekidno odvijaju različiti procesi. Deo
svemira koji može da se vidi ili ispita obično se naziva
poznati svemir ili vidljivi svemir (slika 3). Pošto širenje
(inflacija) svemira uklanja iz našeg vidokruga njegov
ogroman deo, većina kosmologa prihvata stanovište da
je nemoguće osmatrati ceo svemir te koriste izraz naš
svemir da naglase da se radi samo o onom delu ljudima
dostupnom za ispitivanje.
Najvažniji rezultat fizičke kosmologije, saznanje da se
svemir širi, izveden je iz posmatranja crvenog pomaka
uobličenog u Hablov zakon. Ekstrapolacijom tog širenja Slika 3: Flammarionov drvorez, Pariz 1888.
po vremenu, nazad u prošlost, dostiže se gravitacioni http://sh.wikipedia.org/wiki/
signularitet, prilično apstraktan matematički koncept, Svemir#mediaviewer/File:Universum.jpg
koji možda odgovara, a možda i ne odgovara
stvarnosti. Iz toga je izrasla teorija Velikog praska, koja
je danas preovlađujući model svemira. Starost svemira,
računajući od Velikog praska, procenjuje se na oko
13,7 milijardi (13,7 × 109) godina, sa granicom greške
od oko 1% (± 200 miliona godina).

104 
Nastanak elemenata se objašnjava poznatim mehanizmom da se mlada zvezda sastoji skoro
isključivo od vodnika. Usled gravitacionih sila i turbulencija u jezgru zvezde, gustina vodonika iznosi
105 kg/m3, a temperatura oko 107 oK. Na tako visokim temperaturama kinetička energija vodonikovih
jezgara postaje toliko velika da omogućava da se prevaziđe njihova odbojna sila i da se pri tome
jezgra sudaraju ulazeći na taj način u proces fuzije. Konačni proizvod nuklearne reakcije
"sagorevanja" vodonika u zvezdama je helijum uz oslobađanje velike količine energije čije poreklo
vodi od manjka mase helijuma (defekt mase) u odnosu na 4 jezgra vodonika. Sledeća faza razvoja
zvezde koja je sada bogata helijumom u svom jezgru (nakon sagorevanja vodonika) otpočinje kada se
gustina jezgra popne do vrednosti od 108 kg/m3, a temperatura podigne do 108 oK usled kompresije
jezgra, što je sada dovoljno da počnu reakcije koje sagorevaju (troše) helijum. Proizvodi sagorevanja
helijuma su uglavnom berilijum, ugljenik i azot. Usled velikog zagrevanja jezgra periferija se širi tako
da joj ukupna zapremina iznosi 100 prvobitnih zapremina i tako nastaje “Crveni džin”. Ako je zvezda
do 1,4x mase Sunca nastaje beli patuljak. Zvezde sa većom masom od 1,4 mase Sunca, za razliku od
Belih patuljaka imaju katastrofalan završetak (Čandresova granica, Chandrasekhar limit) i u tim
zvezdama nastaju elementi teži od gvožđa.

Nastanak Sunčevog sistema se pored pominjanja

drugih teorija uglavnom zasniva na Nebularnoj ili
Kant-Laplasovoj hipotezi po kojoj je na prostoru
današnjeg Sunčevog sistema postojao oblak gasa i
prašine koji je kasnije kondenzovan usled rotacije i
sopstvene gravitacije.

Slika 4: Umetničko viđenje galaksije "Mlečni put" na osnovu

poznatih naučnih podataka
http://static.astronomija.co.rs/dubokisvemir
/galaksija/Mlecni_put/Mlecni_put_spirale.jpg

3. Planeta Zemlja
Zemlja je jedna od osam planeta u Sunčevom sistemu. Treća je planeta po udaljenosti od Sunca i
najveća terestrička planeta u Sunčevom sistemu. Planeta Zemlja ima jedan prirodni satelit, Mesec. Za
sada je jedina poznata planeta na kojoj ima života. U geološkim naukama preovladava mišljenje da je
Zemlja stara oko 4,6 milijardi godina što je utvrđeno određivanjem vremena poluraspada urana i
torijuma. Zemlja ima magnetsko polje koje je zajedno sa atmosferom, štiti od radijacije, štetne po živa
bića koja naseljavaju planetu. Atmosfera takođe služi kao štit za odbijanje manjih meteora - prolazeći
kroz atmosferu, oni sagore pre nego što stignu do Zemljine površine. Zemljin jedini poznati satelit,
Mesec, počeo je da kruži oko Zemlje pre 4,53 milijardi godina. Danas, Zemlja se okrene oko Sunca
jednom na svakih 366,26 krugova koje napravi oko svoje ose (što je jednako cifri od 365,26 solarnih

105 
dana). Zemljina osa se nalazi pod uglom od 23,5° čija je posledica menjanje godišnjih doba na
Zemljinoj površini. Atmosferski uslovi su se značajno promenili od kako je nastao život, što stvara
ekološku ravnotežu koja modifikuje uslove na površini Zemlje. Oko 71% Zemljine površine je
pokriveno vodom. Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema gde voda može da opstane u tečnom
stanju. Ostalih 29% površine se sastoji iz kontinenata i ostrva. Zemljina spoljna površina je izdeljena
na nekoliko segmenata, tektonskih ploča koje postepeno migriraju tokom perioda od više miliona
godina. Njen relativno veliki satelit, Mesec, utiče na plime i oseke, stabilizuje promenu nagiba Zemljine
ose, i takođe postepeno menja dužinu rotacionog perioda Zemlje. Kiša kometa u ranom periodu
nakon nastanka Zemlje igrala je veliku ulogu u nastanku okeana.

Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu. Za razliku od nekih drugih planeta, Zemlja nije
gasoviti džin, kakva je na primer planeta Jupiter, već je terestrička planeta, odnosno planeta koja ima
čvrstu površinu (slika 5). Termin terestrički potiče od grčke reči terra što znači zemlja. U Sunčevom
sistemu ako Zemlju uporedimo sa ostale tri terestričke planete, Merkurom, Venerom i Marsom, ona je
najveća, sa najvećom gustinom, najvećom silom gravitacije i najjačim magnetskim poljem. Generalno,
Zemlja se sastoji od atmosfere, biosfere, hidrosfere i njene unutrašnje građe ispod površine. Slično
kao i kod drugih terestričkih planeta, unutrašnjost Zemlje je podeljena u više slojeva: spoljašnja kruta
kora, kontinentalna i okeanska, Zemljin omotač (mantl ili plašt), gornji deo omotača, donji deo
omotača, spoljašnje jezgro i unutrašnje jezgro (barisfera) (slika 6).

Slika 5: Planeta Zemljeasa misije Apola 17 Slika 6: Unutrašnja građa planete Zemlje
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Blue_Marble http://sr.wikipedia.org/wikiB0#mediaviewer/File:Earth-crust-
cutaway-Serbian.svg

106 
Zemljina kora je po hemijskom sastavu sačinjena najvećim delom od sledećih elemenata: kiseonik
47%, silicijum 28%, aluminijum 8%, gvožđe 4,5%, kalcijum 3,5%, natrijum 2,5%, kalijum 2,5%i
magnezijum 2,2%.

Postoje četiri geološka doba na koja je podeljena istorija Zemlje. To su počev od najstarije ka
najmlađoj (u geologiji se sve posmatra hronološkim redosledom): prekambrijum (vreme pre
kambrijumske eksplozije), paleozoik (staro doba), mezozoik (srednje doba) i kenozoik (novo doba).
Paleozoik, mezozoik i kenozoik pripadaju fanerozoku ili fanerozojskom eonu, dok prekambrijum
obuhvata sve što je prethodilo fanerozoiku.

Oblici Zemljine površine variraju, razlikuju se, od mesta do mesta. Oko 70,8% Zemljine površine
nalazi se pod vodom, uključujući i veći deo kontinentalnog šelfa. Podvodna površina ima različite
oblike, planinske, uključujući i globalni šireći srednjeokeanski grebenski sistem, kao i podmorske
vulkane, okeanske rovove, podmorske kanjone, okeanske platoe i abisalne ravni. Preostalih 29,2%
zemljine površine koji nisu pokriveni vodom čine planine, pustinje, ravnice, platoe i druge
geomorfološke oblike. Površina planete je od nastanka Zemlje tokom geološkog vremena do
današnjih dana u procesu stalnog preoblikovanja i to pod uticajem tektonskih pokreta i erozije zbog
različitih uzroka (geomorfologija).

Zemljino magnetsko polje se može predstaviti kao magnetni dipol, sa dva magnetska pola. Južni
magnetski pol se nalazi na 73° severne geografske širine i 100° zapadne geografske dužine, na
ostrvu Princa od Velsa, dok se severni magnetski pol nalazi na 70° južne geografske širine i 148°
istočne geografske dužine, na Antarktiku - južno od Novog Zelanda. Osa magnetskih polova je
nagnuta u odnosu na osu geografskih polova za oko 11°. Po dinamo-teoriji, geomagnetsko polje se
generiše unutar istopljenog jezgra gde toplota stvara konvekcijska kretanja materijala koji generišu
električnu struju. Zemljino gravitaciono polje uzrokuje da telo koje se nađe slobodno u vazduhu
počinje da se kreće ravnomerno ubrzano ka centru zemlje. Ubrzanje koje se saopštava ovom telu
naziva se gravitaciono ubrzanje. U proseku iznosi 9,81m/s2.

4. Osnove strukturne geologije i tektonike ploča

Deformacija materijala (stene) predstavlja reakciju te materije na silu koja na nju deluje, ako se neka
materija pritiska, razvlačimi, uvrćeme ili na bilo koji drugi način delujeme na nju, reakcija stene će u
većini slučajeva biti deformacija. Materija će se usled toga rastegnuti, stisnuti ili pući. Oblici koji se
javljaju tokom čvrstih deformacije su pukotine i rasedi. Razlika između pukotina i raseda je u tome što
se kod pukotine javlja samo pucanje stene, bez kretanja blokova duž novo-stvorene pukotine. Kod
raseda, postoji i kretanje stenskih blokova duž rasedne površi (slika 7). Osnovni elementi raseda su
rasedna površ i stenski blokovi. Kada se posmatra veličina deformacionih struktura u Zemljinoj kori
(npr. planinski lanci ili riftne doline), jasno je da je za njihovo stvaranje potrebna ogromna sila. Sila
koja može ubrati planinu ili izrasedati kontinent je tektonska sila. Ova sila potiče od kretanja i
107 
interakcije između litosfernih ploča. Iz pomenutih razloga nastaju npr. planinski lanci Himalaji, Alpi,
Kordiljeri i drugi, a i zone divergencije, tj. razdvajanja dve litosferne ploče (riftne strukture, na primer)
(slika 8).

Slika 7: Rasedna struktura na južnim padinama Svrljiških Slika 8. Geološke pojave na rekonstruisanom
planina, vezana za pojavu vrela Modro oko, fotografija kontaktu Afričkog i Južnoameričkog kontinenta
Vesna Ristić Vakanjac 2012 https://acontent.atutorspaces.com/home
/course/content.php?_cid=622

Tektonika ploča - Početkom XX veka Alfred Wegener iznosi hipotezu „kontinentalnog drifta“
(continetal drift) koja tvrdi da su jednom, u geološkoj prošlosti, svi kontinenti bili spojeni u super-
kontinent koji je nazvan Pangea (grč. „sve zemlje“). Od određenog trenutka zemljine istorije Pagea
počinje da se „cepa“ na manje blokove koji se odmiču jedan od drugog. Wegener je 1912. godine
prošlog veka imao vrlo uverljive i logične dokaze, ali ne i naučno dovoljne bi se u to vreme ova hipteza
i prihvatila. Ovo je trajalo sve do 60/tih godina XX veka, kada je nađeno dovoljno dokaza da se
pomenuta teorija potvrdi i prihvati.

Pojednostavljeno – postoje dva tipa litosfere 1. okeanska sa više Fe i Mg a manje SiO2 koja je teža i
tanja, i 2. kontinentalna sa više SiO2 koja je lakša i deblja. Pomenuti tipovi plivaju po gornjem omotaču
koji je sličnog sastava kao okeanska kora i nalaze se u vidu litosfernih ploča koje su u međusobnoj
interakciji. Tipova granica između litosfernih ploča su: divergentni (ploče se kreću jedna od druge),
konvergentni (ploča se kreće jedna ka drugoj, tj jedna ploča se podvlači pod drugu) i transformni tip
granice (jedna ploča se smiče pored druge).

5. Zemljotresi i seizmologija
Zemljotres predstavlja oscilovanje čestica tla izazvano prirodnim ili veštačkim uzrocima. Posledica su
oslobođene Zemljine unutrašnje energije. Zemljotres nastaje zbog pomeranja tektonskih ploča ili
108 
pojave udara, a posledica je podrhtavanje Zemljine kore zbog oslobađanja velike energije. Nasuprot
rasprostranjenom uverenju da su to retke pojave, one se dešavaju vrlo često, ali njihov najveći broj je
slabog intenziteta i javlja se na relativno malim površinama kopnenih prostora ili okeanskog dna.

Na Zemljinoj površini, zemljotresi se mogu manifestovati kao drmanje ili dislociranje tla. Ponekada,
mogu izazivati pojavu cunamija, razornog morskog talasa. Do zemljotresa najčešće dolazi usled
zaglavljivanja tektonskih ploča pri čemu dolazi do naprezanja stenske mase i onog trenutka kada
naprezanje postane toliko da ga stene ne mogu izdržati dolazi do lomljenja i klizanja duž raseda.
Zemljotresi mogu nastati prirodno ili kao rezultat ljudske aktivnosti. Manji zemljotresi mogu takođe biti
izazvani vulkanskom aktivnošću, klizanjem tla, eksplozijama i nuklearnim probama.

Zemljotresi su jedni od najstrašnijih prirodnih katastrofa koje se dešavaju na planeti Zemlji. Zbog toga
podatke o zemljotresima nalazimo u zapisima starim više hiljada godina. Ipak, značajnija proučavanja
zemljotresa se odvijaju tek od XIX veka.

Slika 9: Potres u Skoplju 1963, Slika 10: Potres u Banja Luci 1969,
http://krize.medijskestudije.org/wp- http://files.dottmatos.webnode.it/200000256-
content/uploads/2009/12/slika-Razglednica- a8b32aaa66/D%C5%BEini%C4%87a%20palata.jpg
Skoplje-posle-zemljotresa-1963g-56612x400.jpg

Nauka koja se bavi potresima naziva se sezmologija. Međutim, uprkos njenom napretku i novim
saznanjima, teško je predvideti pojavu potresa i njegove posledice. Seizmoskopima i seizmografima
se registruju da se desio zemljotres, vreme putovanja talasa i intenzitet. Oscilacije se mehanički ili na
neki drugi način prenose na traku koja se kreće ujednačenom brzinom, najčešće 60 ili 120 mm u
minutu. Akcelerografi mere ubrzanje pri oscilovanju čestica tla.

Procenjuje se da godišnje ima oko 900,000 potresa magnitude do 2,5 (po Rihteru) a oni jači razornog
karaktera ređi su i pojavljuju se svakih 5 do 10 godina (slike 9 i 10). Najveći broj zemljotresa vezan je
za granice litosfernih ploča. Pritom, najjači zemljotresi generišu se u zonama sučeljavanja ploča, u
prostoru gde se jedna ploča podvlači pod drugu. Takva zona je u vatrenom pojasu Pacifika, gde se

109 
dogodi 53% svih potresa. Druga po redu zona po broju potresa je mediteransko-alspko-himalajsko
područje (41% svih potresa).

6. Vulkanizam

Vulkanologija je nauka o vulkanima, lavi, magmi i njima povezanim geološkim, geofizičkim i

geohemijskim pojavama. Magmatizam podrazumeva čitav skup procesa vezanih za aktivnosti magme
i njeno kretanje iz dubljih delova, kroz Zemljinu litosferu, ka površini Zemlje. U zavisnosti od načina
kretanja magme, njenog pojavljivanja na različitim nivoima u Zemljinoj kori ili njenog izlivanja,
razlikujemo dva tipa magmatizma: intruzivni i efuzivni. Intruzivni magmatizam (plutonizam) -
podrazumeva zadržavanje magme na različitim nivoima u Zemljinoj kori, pri čemu se ona hladi,
konsoliduje i formira različita magmatska tela – plutone ili intruzive. Efuzivni magmatizam (vulkanizam)
- predstavlja izlivanje magme na površini Zemlje (tada postaje lava) i niz drugih pojava, eksplozije
vulkana, vulkanski pepeo itd.

Slika 11: Centralni sistem vulkana Taal na Filipinima, Slika 12 Mofeta (crna šupljina u očvrsloj lavi), vulkan
foto B. Vakanjac 2009 Taal na Filipinima, foto B. Vakanjac 2009

Vulkani su uglavnom vezani za zone subdukcije. Samo 5% vulkana nisu vezeni za granice litosfernih
ploča. Najaktivniji su: 1. Vatreni pojas Pacifika gde se nalazi najveći broj aktivnih vulkana; 2.
Sredozemno - transazijska oblast i 3. Atlantsko-okeanska oblast.

7. Osnovi mineralogije

Mineralogija je nauka o mineralima koja proučava njihov oblik, unutrašnju građu, fizička i hemijska
svojstva, postanak, metode određivanja i kriterijume klasifikacije. U prirodi minerali se mogu javiti kao
tela pravilnog ili nepravilnog oblika. Ukoliko postoji pravilna unutrašnja građa - definisana kristalna

110 
rešetku u kojoj postoji tačno određen raspored jona (atoma i molekula), takvi minerali se zovu kristali.
Kada ne postoji pravilna unutrašnja građa, minerali se pojavljuju u nepravilnim - amorfnim oblicima.

Minerali su konstitutivni elementi stena i najčešće se definišu kao: 1. čvrsta materija određenog
hemijskog sastava, strukture i fizičkih osobina, koja je postala u zemljinoj kori pri definisanim fizičko -
hemijskim uslovima i 2. mineral je trodimenzionalno čvrsto telo sa uređenošću gradivnih jedinica u
vidu kristalne rešetke, specifičnog hemijskog sastava.

Kristali su čvrsta supstanca čiji su sastavni delovi, atomi, molekuli ili joni pravilno raspoređeni u sve tri
dimenzije. Takođe, kristali predstavljaju čvrsta tela pravilnog oblika, sa simetrično raspoređenim
osnovnim elementima: pljosnima, ivicama i rogljevima. Oblici kristala zavise od elemenata simetrije
(osa simetrije, ravni simetrije i centra simetrije). U osnovi svakog kristalnog sistema su odnosi
kristalografskih osa. U kristalu postoje najmanje tri kristalografske ose (duži koje spajaju centre dveju
naspramnih pljosni ili ivica) koje se seku u centru kristala gradeći osni krst. Osobenosti svakog
kristalnog sistema se zasniva na odnosima dužina kristalografskih osa i uglova koje one među sobom
zaklapaju. Na osnovu ovih karakteristika moguće je definisati sedam sistema kristalizacije: teseralni,
tetragonalni, heksagonalni, romboedarski, rombični, monoklinočni i triklinični.

Slika 13: Druza kvarca, dužina 8 cm, foto B. Vakanjac Slika 14: Agregat pirita, dužina 7 cm, foto B. Vakanjac
2012 (lična zbirka). 2012 (lična zbirka).

Osim prostih kristalnih oblika, minerali se često pojavljuju u vidu takozvanih kristalnih blizanaca. Broj
minerala koji su do danas u prirodi pronađeni i određeni prelazi 3000, ali to nije konačan broj jer
savremene metode koje se koriste prilikom njihovog preciznog određivanja omogućavaju otkrivanje
novih vrsta.

Minerali se mogu klasifikovati na sledeći način (data je samo jedna klasifikacija pored mnogih):
elementi (metali, polumetali, karbidi, nitridi, fosfidi i silicidi); sulfidi i slična jedinjenja (sulfidi metala,
sulfosoli, sulfidi polumetala, oksisulfidi); oksidi i hidroksidi (metala, polumetalni i nemetalni),
halogenidi (fluoridi, hloridi, bromidi i jodidi); silikati (tektosilikati, grupa felspatoida, grupa zeolita,
111 
inosilikati, filosilikati, ciklosilikati, nezosilikati, sorosilikati); borati; fosfati, arsenati i vanadati;
volframati i molibdati; sulfati, selenati i telurati; hromati; karbonati; nitrati i jodati; organski
minerali.

8. Osnovi petrologije

Stena je prirodna zajednica jednog ili više minerala određenog sastava i strukture. Stene su geološka
tela (tvorevine) i predstavljaju osnovne gradivne članove Zemljine kore. Nauka koja se bavi
proučavanjem stena se zove petrologija. Generalno stene se dele na:
Magmatske stene - sve stene koje postoje na planeti Zemlji su nastale u početnim fazama
očvršćavanja zemljine kore procesima očvršćavanja magme, i ovi procesi (magmatski procesi) se
dešavaju i danas. Postoje dve glavne podele magmatskih stena: prva je na intruzivne i efuzivne i
druga po količini SiO2 – ultrabazične sa najmanje, bazične, srednje kisele i kisele sa najviše SiO2
(slike 15 i 16).

Slika 15: Granit, karakteristična intruzivna stena Slika 16: Bazalt (mikrofotografija), karakteristična izlivna
kiselog sastava, (ružičasti varijetet povišene stena ultrabazičnog-bazičnog sastava, foto B. Vakanjac
radioaktivnosti, Istočna Mongolija), foto B. Vakanjac 2007
2006

Sedimentne stene - proces raspadanja, taloženja i dijageneze (sedimentni procesi) stena je vezan u
prvo vreme za raspadanje magmatskih stena a kasnije sa pojavom vode, atmosfere i definisanjem
čvrste kore, raspadanjem magamatskih, sedimentnih i metamorfnih stena i taloženjem (dijagenezom
raspadnutog materijala), sedimentni procesi se dešavaju i danas (slike 17 i 18).

112 
 Slika 17: Tipični peščari K1 (Dzunbayan-ska Slika 18: Slojevi alevrolita sa ugljem, oblast Arhangaja,
sedimentna serija). Fotografija B. Vakanjac 2008. Fotografija B. Vakanjac 2009.

Metamorfne stene - nastaju metamorfizmom (preobražajem) magmatskih, sedimentnih i metamorfnih

stena u uslovima visokog pritiska i temperature, bilo da tonu u dublje delove Zemljine kore – regionalni
metamorfizam ili se menjaju u kontaktu sa vrućim telima (intruzivima) - kontaktni metamorfizam (slike
19 i 20).

Slika 19: Zeleni škriljac, foto B. Vakanjac 2009. Slika 20: Kontakt metamorfita (tamno) i krečnjaka
(svetlo), foto B. Vakanjac 2009.

9. Geomorfološki procesi
Geomorfologija je nauka o oblicima i nastanku reljefa na planeti Zemlji. Reljef predstavljaju oblici
Zemljine površne koji su nastali i neprekidno se menjaju pod dejstvom unutrašnjih i spoljašnjih sila
(slika 21). Površ Zemlje, odnosno površ reljefa predstavlja graničnu površ tri različite sredine, čvrste
(litosfera), tečne (hidrosfera) i gasovite (atmosfera).
Eluvijalni proces je površinska izmena stenske mase u kojoj su izgrađeni oblici reljefa. Često se
umesto izraza "eluvijalni proces" koristi termin "fizičko-hemijsko raspadanje stenskih masa".
Površinska izmena stenske mase može se odvijati višestruko: fizičkim ili mehaničkim putem,
drobljenjem i usitnjavanjem stena, kao i hemijskim izmenama sastava izloženih delova stenske mase.

113 
Fizičko – hemijsko raspadanje stenske mase dešava se pretežno pod dejstvom klimatskih faktora,
temperaturnih promena i atmosferske vode. Prilikom fizičko – hemijskog raspadanja materijal ostaje
na mestu, odnosno, dužina transporta materijala je zanemarljivo mala. Stenska masa se menja, ali
razaranja postojećih oblika (erozije) pa samim tim i stvaranja novih oblika, bilo erozijom, bilo
akumulacijom, ne postoji.

Pluvijalni proces je vremenski ograničen na period trajanja kiše ili grada i vezan je za mehanički rad
kišnih kapi i grada. Traje veoma kratko i definisana je momentom udara kišne kapi ili grada o zemljinu
površinu. Međutim, sa kontinualnim ponavljanjem ima veliku razornu snagu. Na iznos pluvijalne
erozije utiče kinetička energija kišnih kapi.
Grupu padinskih procesa čine tri geomorfološka procesa: deluvijalni, proluvijalni i koluvijalni. Javljaju
se na padinama i po pravilu deluju udruženo. Njihove karakterstike su da su sva tri procesa prostorno
i vremenski neodvojivi, prostorno i vremenski su ograničeni i u kratkim vremenskim intervalima su
višestruko obnovljivi (mogu se pratiti tokom jednog ljudskog veka) (slika 23). Deluvijalni proces je
geomorfološki proces koji nastaje pri delovanju povremenih difuznih tokova vode na nerastvorljive
stenske mase.

Proluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pri delovanju povremenih linijskih tokova na
nerastvorljive stenske mase. Koluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pod
neposrednim dejstvom gravitacije. Padine i kosine nalaze se u stanju prirodne ravnoteže. Kada dođe
do narušavanja ravnoteže iz bilo kojeg razloga, gravitacionom silom dolazi do pokretanja stenskih
masa pri čemu nastaje koluvijalni proces. Uzroci narušavanja prirodne ravnoteže padina i kosina
mogu biti endogenog ili egzogenog porekla. Klizišta se u morfologiji padina manifestuju izrazito
talasastim reljefom, s pojavom manjih odseka i naglim promenama nagiba, i to posmatrano i niz
padinu i paralelno padini. U okviru klizišta razlikuju se: ožiljak, uvala, telo klizišta, trbuh, nožica, klizna
površina i krila klizišta.

Fluvijalni ili rečni proces je geomorfološki proces izgrađivanja oblika u reljefu radom stalnih
vodotoka. Voda, koja na površini zemlje dospe iz atmosfere i podzemlja, pod uticajem gravitacione
sile kreće se prema nižim terenima formirajući površinske vodotoke. Atmosferske padavine i izvori
podzemnih voda ne obrazuju odmah velike vodotoke. U početku voda se kreće u vidu individualnih
struja, spajajući se u manje površinske tokove i formirajući na taj način male potoke koji se na svom
putu spajaju u veće tokove, odnosno reke – površinski vodotoci.

Kraški (karstni) proces je geomorfološki proces koji nastaje dejstvom tekuće i atmosferske vode na
rastvorljive stenske mase (slika 22). Najzastupljenije rastvorljive stene u prirodi su karbonatne stene
(krečnjaci i, u manjoj meri, dolomiti), mada može biti prisutan i u gipsanim naslagama, anhidritu,
ležištima soli, itd. Termin karst je prvenstveno geomorfološkog značenja jer potiče od geografskog
pojma vezanog za područje u graničnom delu Slovenije prema Italiji (crasso), a koji je kasnije
germanskom transformacijom zadobio konačan naziv - karst. Osnove naučnog poznavanja krasa
postavio je Jovan Cvijić (1893). On je u svetsku literaturu uveo i veliki broj srpskih termina, koji se
114 
danas internacionalno koriste („polje“ kao termin za kraško polje, „dolina“, kao termin za vrtaču,
„uvala“).

Slika 21: Šematizovana karta morfologije Srbije Slika 22: Prerast Kameni most, Istočna Srbija,
http://maps.aridocean.com/maps_of_serbia_en.php
H H foto V. Ristić Vakanjac 2013

Glacijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem leda, snega i mraza (niskih
temperatura).

Marinski proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem velikih stajaćih voda. Pod stajaćim
vodama se podrazumevaju veće vodene mase koje nemaju stalan smer kretanja – okeani, mora i
jezera.

Eolski proces nastaje aktivnošću vetrova zahvaljujući sposobnosti vetra da oblikuje površinu Zemlje.
Vetrovi mogu vršiti eroziju, transport i odlaganje materijala, i predstavljaju efikasne (dominirajuće)
agense u regionima sa retkom vegetacijom i velikom količinom nekonsolidovanih sedimenata (slika
24).

Slika 23: Padinski proces - sipar sa alteracijama, Slika 24: Dine u oblasti Adermaga, JI Mongolija, foto N.
Đavolja Varoš, foto V. Ristić Vakanjac, 2014 Rutherford, 2008

115 
10. Podzemne vode

Hidrogeologija, kao što sama reč kaže (hydros – voda, geos – zemlja, logos – nauka), je nauka o
podzemnim vodama. Na prvom mestu bavi se izučavanjem formiranja podzemnih voda, kretanjem i
njihovim dreniranjem, zatim nastankom i oblicima postojanja, zakonomernostima rasprostiranja,
režimom kvantitativnih i kvalitativnih parametara, rezervama podzemnih voda, njihovim sadejstvom sa
geološlom sredinom, fizičkim svojstvima, hemijskim, radiološkim i mikrobiološkim sastavom,
mogućnostima korišćenja i uslovima zaštite kao i zaštitom od istih.

Korišćenje podzemnih voda datira još od davnih vremena. Stari Rimljani pored korišćenja podzemnih
voda za potrebe vodosnabdevanja, koristili su ih u velikoj meri u balneološke svrhe (rimska kupatila i
rismke naseobine pored termalnih izvora). U Srbiji se sredina XIX veka smatra začetkom
hidrogeologije a vezuje se za pojavu austrijskih balneologa na ovim područjima i njihovo izučavanje
lekovitosti voda. U poslednjoj deceniji istog veka javljaju se i brojni radovi o podzemnim vodama čiji su
autori naši eminentni naučnici Svetolik Ranković, Jovan Žujović i Marko Leko. Početak moderne
hidrogeologije vezuje se za početak XX veka, a pun razvoj doživljava šezdesetih godina prošlog veka.

Poreklo podzemnih voda može biti trojako: vadoznog, juvenilnog i konatnog. Vadozne vode potiču od
atmosfrskih ili meteorskih voda a u podzemlje dospevaju infiltracijom ili kondenzacijom. Juvenilne
vode nastaju sjedinjavanjem kiseonika i vodonika. Mlade su i prvi put se javljaju. Na osnovu načina na
koji se javljaju razlikujemo magmatske, vulkanske, metamorfne i kosmičke. Na kraju konatne vode su
zarobljene u jezerskim i morskim sedimentima, a rezultat su njihovog ostanka u sedimentima nakon
povlačenja jezera ili mora. Shodno ovome razlikujemo morske i jezerske konatne vode.

Generalno hidrogeologija je deo hidrologije, odnosno podzemne vode su deo hidrološkog ciklusa
(slika 25). Geološke sredine potpuno ili delimično zasićene slobodnim podzemnim vodama, sposobne
da akumuliraju i odaju podzemne vode, predstavljaju izdani koje često u stručnoj praksi nazivamo
aquifer (Dragišić, 1997). Na osnovu hidrodinamičkih karakteristika nivoa podzemnih voda koje u
velikoj meri zavise od geoloških, geomorfoloških i fizičko-geografskih uslova date oblasti, mogu se
formirati:
• izdani sa sobodnim nivoom, i
• izdani sa nivoom pod pritiskom.

116 
 Izdani sa slobodnim nivoom su u
velikoj meri zastupljene u prirodi.
Najčešće se javljaju u okviru
rastresitih kvartarnih i neogenih
naslaga, zatim u karstifikovanim
sredinama i ispucalim stenama. Ove
izdani najvećim delom se prihranjuju
infiltracijom atmosferskih padavina i
površinskih voda (reke slika 26, jezera
i druge prirodne i veštačke
akumulacije), kao i na račun drugih
izdani. Izdani formirane u vodonosnim
sredinama koje su pokrivene
vodonepropusnim ili relativno vodone-
propusnim sredinama i koje se
karakterišu pritiskom koji uslovljava
izdizanje nivoa podzemnih voda iznad
Slika 25: Hidrološki ciklus (https://sites.google.
com/site/istrazujemopriroduidrustvo/voda/kruzenje-vode) vodonepropusne povlate pri njihovom
otkrivanju bušenjem, nazivaju se
izdani pod pritiskom (Dragišić, 1997).
Ime su dobile po mestu Artois u Francuskoj gde je izbušen još 1126. godine prvi bunar koji je dao
vodu pod pritiskom. Pri njihovom otkrivanju, podzemne vode izbijaju na površinu (slika 27) ili blizu
površine terena, ali uvek iznad vodonosne sredine.

Slika 26: Pandiralo - poniranje Svrljiškog Timoka, foto V. Slika 27: Erupcija vode i uglendioksida, lokalitet
Ristić Vakanjac, 2014 Kremenica-Medžitlija, Makedonija, foto Petrov D.,
2008, (Petrov i dr., 2014)

117 
11. Osnove kartiranja

Karta je dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalnog prostora površine planete Zemlje, a postoje

topografske karte Meseca i Marsa koje su dostupne na internetu. Karte su neophodan alat ali i rezultat
u naukama koje se bave prostorom.

Prema sadržaju i svrsi karte se dele na: Topografske karte, Geografske karte, Geološke karte,
Pomorske karte, Hidrografske, Hidrogeološke, Geomorfološke, Etnografske, Ekološke i druge.

Kartiranje je proces izrade karata a koji podrazumeva prikupljanja podataka ranijih istraživanja,
analizu postojeće dokumentacije, terenski rad, analizu prikupljenih podataka, izradu karte i prateće
tehničke. Pod ovim pojmom podrazumevaju se svi postupci izrade karata, bilo ručno, bilo računarom.
U današnje vreme kartiranje, posebno većeg broja podataka, uglavnom se izvodi upotrebom
matematičkih algoritama koji su delovi grafičkih kompjuterskih programa.

Slika 28: Hidrografska mreža i pozicija rudnih pojava Slika 29: Hidrografska mreža na područiju Opštine
Brasine i Zajače, Podrinje na morfološkoj osnovi Bogatić
(osnova je Google Landscape SASPlanet)

12. Prostorno planiranje

U razmatranjima o zaštiti životne sredine važnu oblast predstavlja prevencija zagađenja. Pored
ostalog prevencija se radi izradom prostornih planova, ekoloških studija i studija o uticaju na životnu
sredinu. Koriščenje prostora i zaštita životne sredine su dva uporedna procesa koja su usaglašeni na
svim nivoima gde postoji jasna hijerarhijska struktura i utvrđen redosled međusobne razmene
podataka. Prostorni plan je dokument kojim se predviđaju promene u prostoru. Može biti različitih
razmera: državni, gradski, opštinski, nacionalnog parka, parka prirode ili drugog manjeg područja.

118 
Prostorne planove izrađuju urbanistički zavodi. Prostornim planovima se vrši pravovremena
rezervacija prostora za određene namene, pa time i zaštita prostora.

Za izradu kvalitetnih prostornih planova potrebne su inženjersko-geološke, hidrogeološke i

seizmotektonske podloge, odnosno istraživanja ukoliko još ne postoje adekvatna podaci. Takođe,
potrebno je obratiti pažnju na podzemne vode i ležišta mineralnih sirovina, kako bi se mogli odrediti
načini racionalnog korišćenja i zaštite od zagađenja u okviru nekog prostornog plana.

Slika 30: Primer prostornog planiranja, Tverska ulica, Slika 31: Primer prostornog planiranja, moderni Peking,
Moskva, foto B. Vakanjac 2010 fotografija sa 30-og sprata poslovne zgrade Eagle Run
Plaza, foto B.Vakanjac 2007

13. Osnovni pojmovi o ležištima mineralnih sirovina

Ležišta mineralnih sirovina, njihovo istraživanje, eksploatacija i proučavanje su jedan od najvažnijih

aspekata geologije. Najveće količine novca u geologiji se troše vezano na istraživanje mineralnih
sirovina. Mineralno-sirovinska baza, rudarstvo, metalurgija, eksploatacija nafte, ležišta uglja, urana
čine osnovu ekonomskog opstanka mnogih zemalja. Sa druge strane eksploatacija i istraživanje
ležišta mineralnih sirovina dovode do dramatičnih posledica po životnu sredinu u smislu zagađenja ili
potpunog uništenja pojedinih životnih zajednica kao i nepopravljivu štetu i rizik za zdravlje i život
čoveka.

Ležišta mineralnih sirovina predstavljaju geološka tela prirodnih ili veštačkih (industrijskih,
ekonomskih) granica, izgrađena od polimineralnih asocijacija ili monomineralnih koncentracija, koja su
nastala fizičko - hemijskim procesima i obrazovana su tokom geološke istorije u Zemljinoj kori. U
svojoj osnovi istraživanje ležišta mineralnih sirovina vezano je za proučavanje migracije i
koncentracije elemenata koja je mnogo viša nego prosečna koncentracija određenog elementa u
Zemljinoj kori.

119 
 Mineralne sirovine su prirodne tvorevine izgrađene od jednog ili više minerala (jedinjenja) iz kojih se
mogu dobiti korisne komponente. Po svom agregatnom stanju mogu biti čvrste, tečne i gasovite. U
grupu čvrstih mineralnih sirovina spadaju sve metalične i nemetalične mineralne sirovine i deo
energetskih mineralnih sirovina, ugalj i uljni škriljci. Od tečnih mineralnih sirovina najvažnije su nafta,
rasoli i vode (površinske, podzemne, mineralni i termalni izvori). Od gasovitih mineralnih sirovina
najvažniji su prirodni gasoviti ugljovodonici i inertni gasovi. Mineralne sirovine mogu biti dobijene u
prirodnim stanju (pesak, šljunak, ugalj, zlato iz rečnih nanosa) ređe ili kao jedinjenja, sulfidi metala,
oksidi metala, češće. Ruda je asocijacija minerala (mineralni agregat) sa ekonomski značajnom i
tehnološki eksploativom koncentracijom korisne komponente. Iz rude se korisna komponenta dobija
različitim tehnološkim postupcima. Ležišta mineralnih sirovina su uglavnom neobnovljiva npr. rude
bakra, gvožđa, ugalj, nafta i mnoga druga, dok su obnovljiva mineralne vode, termalne vode i sl.
Najveći problem vezan za ekologiju je zagađenje i devastacija životne sredine a za geodiverzitet
uništenje prirodnih oblika koji su neobnovljivi.

Slika 32: Kovelin (plavo) i pirit (zlatno-žuto) jezgro Slika 33: Malahit iz Konga, foto B. Vakanjac 2012 (lična
bušotine iz rudnog tela Brezanik, Bor, foto B. Vakanjac kolekcija)
2012 (kolekcija R. Kondžulović)

Generalno se ležišta mineralnih sirovina dele na:

1. genetski - ležišta nastala u vezi sa endogenim procesima - magmatizam (i sve prateće pojave),
egzogenim i metamorfogenim procesima; i
2. po materijalnom sastavu: ležišta metala, ležišta nemetala, ležišta energetskih mineralnih sirovina -
ugalj, uljni škriljci, nafta i gas (uprošćeno). Uran spada u energetske mineralne sirovine ali je metal.

14. Geonasleđe

Geologija se, osim naukom bavi i lepim predmetima pa i umetnošću. Oduvek je bilo interesantno
drago i poludrago kamenje, fosili, pejzaži, prirodne skulpture ...

120 
Slika 34: Amonit sa Madagaskara, foto B. Vakanjac 2012 Slika 35: Čaroit, Rusija, foto B. Vakanjac 2012
(lična kolekcija) (lična kolekcija).

Različiti površinski oblici i pejzaži su fizičke posledice endogenih i egzogenih procesa koji oblikuju
Zemljinu površinu.

Očuvanje geološke baštine podrazumeva četiri sledeće permise:

1. baština treba da bude čuvana radi nje same;
2. ona je osnova za ekonomsko korišćenje;
3. podloga je za istraživanje, podučavanje, obrazovanje;
4. i ima estetsku ili kulturološku vrednost.

Treba dodati i važan pojam geoparka kao prirodno stvorenog sistema koji iz pomenutih razloga treba
da bude sačuvan za budućnost. Da bi jedan park ima status geoparka mora da ima određen broj
geoloških lokaliteta od značaja sa aspekta naučnih vrednosti, retkosti, estetske pojave, edukacije i
geoturizma.

Slika 36: Pejzaž oblasti Narst, jugoistočna Mongolija, Slika 37 Pejzaž, sa Babinog zuba, foto B. Vakanjac
foto B. Vakanjac 2008 2011

121 
Literatura
Babič D, 2003.: Mineralogija, Cicero, s. 432
Dragišić V., 1997: Opšta hidrogeologija, Rudarsko geološki fakultet, Univerziteta u Beogradu, s 434
Đorđević V., Đorđević P., Milovanović D., 1991: Osnovi petrologije, Nauka Beograd, s. 223.
Kolb, Edward; Turner, Michael (1988). The Early Universe. Addison–Wesley. ISBN 0-201-
11604-9.
Kostov I., 1993.: Mineralogija, Tehnika Sofija, s. 734.
Moskowitz C. 2012.: Hubble Telescope Reveals Farthest View Into Universe Ever,. Space.com.
Nikolić P., 1990: Opšta geologija, s 498, Naučna knjiga, Beograd
Petrov D., Pesovska S., Eftimov M., 2014: Sanacija i zatvaranje havarisane bušotine D-7 lokalitet Kremenica-
Medžetlija (Bitola-Makedonija), 16 Kongres geologa Srbije, Donji Milanovac, pp 557-564
Pešić L., 2001: Opšta geologija, Egzodinamika, Rudarsko geološki fakultet, Beograd
Pešić L. 2002.: Opšta geologija - Endodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet
Vakanjac B., Ristić Vakanjac V., Čoporda Mastilović T. 2012.: Zaštita geodiverziteta, autorizovana skripta, s 257,
Fakultet za primenjenu ekologiju Futura
Vakanjac M. B., 1992.: Geologija ležišta nemetaličnih mineralnih sirovina, s 320
https://sites.google.com/site/istrazujemopriroduidrustvo/voda/kruzenje-vode
http://sh.wikipedia.org/wiki/Svemir#mediaviewer/File:Universum.jpg
http://static.astronomija.co.rs/dubokisvemir/galaksija/Mlecni_put/Mlecni_put_spirale.jpg
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Blue_Marble
http://sr.wikipedia.org/wikiB0#mediaviewer/File:Earth-crust-cutaway-Serbian.svg

122 
03
Primenjena ekologija

123 
124 
 Ekoremedijacije – sinergija agroenergetskih
useva i fitoremedijacije zagađenih voda
Gordana Dražić

Ekoremedijacija označava integralni pristup očuvanju, ozdravljenju i unapređenju životne sredine.

Ciljanom produkcijom agroenergetskih useva istovremeno se obezbeđuje: godišnje obnovljivi
energetski izvor, izdvajanje CO2 iz atmosfere, održivo korišćenje i remedijacija degradiranih prostora,
očuvanje plodnosti poljoprivrednog zemljišta. Time se, prema "Millennium Ecosystem Assessment"
funkcije ekosistema prevode u usluge ekosistema (dobrobiti koje ljudi dobijaju od ekosistema) preko:
proizvoda- hrana, energent, vlakna, genetički resursi; regulacije - klime, poplave, kvaliteta vode,
uklanjanja otpada; socijalnih aspekata – domaći godišnje-obnovljiv izvor enegrije i podrške drugim
vrednostima - produkcija atmosferskog kiseonika fotosintezom, formiranje zemljišta i sprečavanje
erozije, oprašivanje, recikliranje nutrijenata i vode, održavanje staništa). Pojam ekoremedijacije (ERM)
podrazumeva korišćenje prirodnih procesa u zaštiti i unapređenju ekosistema. (Jović et al. 2014).
Pojam ekoremedijacije treba razumeti kao okvir u kome svoje mesto nalaze druge vrste bioloških
remedijacija i to: bioremedijacije u čijem fokusu su mikroorganizmi, fitoremedijacije sa fokusom na
biljke, mikoremedijacije sa fokusom na gljive, zooremedijacije sa fokusom na animalne organizme.
Korišćenjem ERM tehnologija mogu se umanjiti ili poništiti uticaji antropogenih destrukcija poreklom iz
turizma, saobraćaja, poljoprivrede, industrije, urbanih sredina, rudarenja. Ekoremedijacija predstavlja
povratak prirodi kroz ponovno uspostavljanje narušenih ravnoteža ekosistema korišćenjem prirodnih
procesa koji se modifikuju u cilju povećanja efikasnosti. ERM je princip koji omogućava obnavljanje I
renaturalizaciju degradiranih prostora i/ili zaštitu prirodnog kapitala. ERM je, takođe, metoda
integralnog upravljanja ekosistemom koja omogućava očuvanje, prečišćavanje i unapređenje
pojedinih ili svih komponenti ekosistema oslanjajući se na njegove prirodne atribute samoodrživosti,
kroz dimaničku promenu strukture. ERM integriše tri osnovne aktivnosti: katastar zagađivača, metode
remedijacije i monitoring promena. Prilikom predlaganja, projektovanja i izvođenja ekoremedijacije
moraju se koristiti znanja osnovnih nauka (biologije, fizike, hemije), tehnoloških disciplina i ekonomije
da bi primenjena mera (konstruisani ekosistem) funkcionisala ekološki, energetski i ekonomski
efikasno (Dražić i sar. 2014).  Polazeći od ove definicije ekoremedijacije i strateških dokumenata
razvijamo tezu da je u Republici Srbiji moguće uspostaviti lanac produkcije i korišćenja bioenergetskih
useva. Da bi ovakav lanac mogao funkcionisati na održiv način neophodno je da se definišu uslovi
koje je neophodno ispuniti radi obezbeđivanja njegove energetske, ekološke i ekonomske efikasnosti.
Za proračunavanje ovih efikasnosti ključni parametar je prinos. Strategija koja se uvek sledi pri
izučavanju ove problematike je da kvalitetan bioenergetski usev treba da se razvija i obezbedi što veći
energetski prinos po jedinici površine zemljišta na kome se gaji uz što manje mere zasnivanja i
održavanja plantaže. Kako je prinos biomase zapravo rezultanta kompleksa biotičkih i abiotičkih
uticaja na ekspresiju genetskih potencijala, neophodno je eksperimentalno pokazati rezultate tih
uticaja.

125 
U Republici Srbiji je određeno mnoštvo lokacija koje zahtevaju integralni pristup pri remedijaciji
zemljišta i voda koje su degradirane kontaminacijom, erozijom, poplavama ili ljudskim aktivnostima.
Miscantus, kinaski šaš, kao i autohtone vrste višegodišnjih trava naseljavaju i umereno kontaminirane
lokacije kao i lokacije koje se karakterišu lošim kvalitetom zemljišta i vode i kao takve su označene
kao marginalna zemljišta koja nisu pogodna za proizvodnju hrane. (Aranđelović ет al. 2014).
Poseban izazov pretstavlja ispitivanje mogućnosti da se ovakve biljne vrste koriste simultano za
produkciji biomase kao bioenergetski usevi i u procesu fitoremediajcije što vodi povećanju ekološke i
ekonomske efikasnosti ovih sistema.

Fitoremedijacija je biotehnologija koja podrazumeva upotrebu biljaka u remedijaciji zemljišta, vode ili
vazduha. Ova biotehnologija se zasniva na sposobnostima biljaka da apsorbuju, akumuliraju ili
razgrađuju određene zagađujuće materije prisutne u životnoj sredini. Fitoremedijacija je zelena
tehnologija koja se može izvodi i ex situ, ali se najčešće izvodi in situ.

Najveći značaj fitoremedijacije se ogleda u činjenici da ova tehnologija za čišćenje životne sredine
koristi prirodne objekte – biljke, pa samim tim nema dodatnog opterećivanja životne sredine. Energiju
za sve svoje fiziološke procese, pa i za apsorpciju, akumulaciju i razgradnju zagađujućih materija,
biljke dobijaju od Sunca. Samim tim za proces fitoremedijacije nije potrebno obezbediti nikakav
dodatni izvor energije, to je proces koji se odvija na potpuno prirodan način pomoću Sunčeve energije
i to je svakako najveća prednost fitoremedijacije u odnosu na druge tehnologije za čišćenje životne
sredine. Fitoremedijacija je tehnologija koju je relativno lako primeniti i njena primena ne dovodi do
gomilanja nekog dodatnog otpada u životnoj sredini. Primena ove tehnologije je vrlo široka i može se
primeniti u slučaju prisustva veoma različitih organskih i neorganskih polutanata. Jednostavna
primena i energetska nezavisnost uslovljavaju i nisku cenu ove tehnologije. Fitoremedijacija je
relativno jeftina biotehnologija.

Upotreba biljaka u procesu remedijacije ima i mnoge druge propratne pozitivne efekte na životnu
sredinu. Biljke stimulišu razvoj mikroorganizama i drugih organizama u vodi ili zemljištu. Njihovom
sadnjom obezbeđuju se nova staništa za različite životinje.U slučaju upotrebe drvenastih biljaka za
potrebe fitoremedijacije obezbeđuje se i zaštita od vetra i eventualnog raznošenja zagađujućih
materija po životnoj sredini. Sadnjom drveća smanjuje se emisija ugljen-dioksida i formiraju se zaštitni
pojasevi koji štite i od buke. Po završetku remedijacije drveće se može poseći i njihova biomasa se
može iskoristiti za ogrev ili u neke druge svrhe.

Na kraju treba istaći da fitoremedijacija ima i estetsku prednost u odnosu na druge metode
remedijacije. Životna sredina, pa makar bila i zagađena, deluje "prijatnije za oko" kada je obrasla
vegetacijom.

126 
Ekosistemski procesor

Ekosistemski procesor (EP) je novi termin koji se odnosi na biljne prečistače umereno zagađenih voda
(engleski: Constructed wetland, red bed) za koji se koristi i termin „mokro polje“. Smatramo da termin
ekosistemski procesor bolje oslikava suštinu ove tehnologije. Zasniva se na zajedničkim osnovnim
karakteristikama prirodnih slatkovodnih ekosistema: zadržavanje vode, samoprečišćavanje i stanište
organizama. Prirodni ekosistemi se značajno razlikuju u ovim karakteristikama pa pri konstruisanju EP
treba maksimalno iskoristiti ove komponente jer će od toga zavisiti i efikasnost EP. Pojednostavljeno
to znači da prilikom konstruisanja EP treba maksimalno koristiti sve potencijale prirodnog ekosistema
koji bi mogao da se razvije, ili je u prošlosti (pre antropogene intervencije) bio razvijen na zadatoj
lokaciji.

Prirodni slatkovodni ekosistemi (potoci, reke, jezera i močvare) poseduju karakteristiku

samoprečišćavanja stečenu kroz evolutivni razvoj. Kapacitet samoprečišćavanja u prirodnim
ekosistemima je dovoljan da omogućava održavanje stabilnog ekosistem kroz dugi vremenski period,
ali i tada dolazi do dinamičkih promena struktire i funkcije ekosistema koje su poznate kao sukcesije
(na pr. Zarastanje jezera ili obrastanje obala reka).

Konstruisani ekosistemi koji treba da inenziviraju prirodne procese prećišćavanja voda mogu se
koristiti za tačkaste i dufuzne zgađivače kao što su bujične kišnice, otpadne vode iz domaćinstva, sa
farmi, sa oranica, drenažne vode rudnika, otpadne vode rafinerija nafte, procedne vode komunalnih
deponija, ispusne vode ribnjaka, industrijske otpadne vode (industrije papira, tekstila, prehrambena i
druge). U nekim slučajevima je ovo jedini tretman dok je u drugim deo kaskade tretmana otpadnih
voda.

Tretman otapadnih voda i kišnice treba da bude jeftin, da zahteva minimum energije za rad i da ima
jednostavno održavanje. Kao rezultat obimnih istražiavnja i praktične primene ekosistemskih
procesora razvijen je niz različitih rešenja dizajna, karakteristika, funkcionisanja i održavanja u skladu
sa konkretnim zahtevima prečišćavanja. Ovaj proces se nastavlja i dalje u otvaranju novih mogućnosti
za primenu u različitim kapacitetima, lokalitetima, specijalnim zahtevima i kroz poboljšanje efikasnosti
prečišćavanja i integracije sa drugim prirodnim i antropogenim ekosistemima.

Konstruisani ekosistemi za prečišćavanje vode su razvijeni na osnovu poznavanja strukture i funkcije

prirodnih akvatičnih ekosistema, pre svega močvara. Što detaljnije razumemo procese u prirodnim
močvarama to ćemo efikasnije konstruisati ekosistemski procesor. Sa druge strane, neophodno je i
poznavanje tehnoloških, industrijskih, postrojenja za prečišćavanje vode i procesa koji se u njima
dešavaju. Svaki ekosistemski procesor za prečišćavanje vode se sastoji od plitkog bazena
odgovarajućeg dizajna, koji sadrži vodu, supstrat i biljke (u većini sličajeva vaskularne). Ovim
komponentama se manipuliše prilikom konstruisanja ekosistema dok se drugi (mikrobijalne zajednice i
vodeni beskičmenjaci) uglavnom nastanjuju prirodnim putem.

127 
Hidrologija je najznačajniji faktor pri projektovanju i konstruisanju je povezuje sve njegove funkcije i
najčešće je uzročnik lošeg funkcionisanja već izgrađenih sistema. Iako se hidrologija konstruisanih
sistema u nekim aspektima ne razlikuje mnogo od one u prirodnim ekosistemima, postoje i značajne
razlike:
1. Male promene u hidrologiji mogu izazvati vrlo značajne posledice na efikasnost sistema.
2. Zbog velike površine vode i male dubine plićaka, velike su interakcije sa atmosferom preko
padavina i evapotranspiracije (evaporacija je gubitak vode isparavanjem sa površine vode a
transpiracija gubitak vode transpiracijom biljaka).
3. Gustina vegetacije značajno utiče na hidrologiju (usporava tok koji postaje sinusoidan oko
stabljika, korena, rizom i lišća biljaka, smanjuje izloženost površine suncu i vetru.

Supstrati koji se koriste uključuju zemlju, pesak, šljunak, kamen, organsku materiju (kompost).
Sediment se formira zbog sporog protoka vode i velike biološke produktivnosti.

Dno bazena je značajno jer:

1. ukorenjava vegetaciju,
2. permeabilnost utiče na protok vode kroz ekosistem,
3. mnogi hemijski i biološki procesi (naročito mikrobiološki) transformacije teku u supstratu
4. rezervoar mnogih zagađivača,
5. akumulacija mulja povećava količinu organske materije u ekosistemu koja omogućava
mikrobiološku aktivnost, rezervoar ugljenika i energetski izvor za mikrobijalne procese.

Fizičke i hemijske karakteristike zemljišta se menjaju kada ono bude poplavljeno. Voda zamenjuje
vazduh u porama i mikroorganizmi troše sav pristupačni koseonik pa supstrat postaje anoksičan
(redukujući) što je značajno za uklanjanje polutanata naročito azota i metala.

Vegetacija se sastoji od vaskularnih biljaka i algi. Fotosinteza algi povećava sadržaj kiseonika u vodi i
stimuliše procese oksidacije.

Vegetacija utiče na funkcionisanje ekosistema:

1. stabiliše supstrat i usporava tok,
2. omagućava sedimentaciju taloga,
3. apsorbuje ugljenik, nutrijente, polutante i inkirporira ih u biomasu,
4. učestvuje u protoku gasova između atmosfere i sedimenta,
5. ispušta kiseonik iz podvodnih (podzemnih) organa i omogućava aerobne procese,
6. biljni organi omogućavaju kačenje mikroorganizama,
7. formiraju mulj posle odumiranja.

EP najčešće koriste emerzne biljke, ali mogu koristiti i submerzne i flotantne kao i alge.

128 
Mikroorganizmi su fundamentalna karakteristika i prirodnih i konstruisanih akvatičnih ekosistema.
Mikrobijalna biomasa je osnovni rezervoar organskig ugljenika i nutrijenata.

Mikrobijalne aktivnosti:
1. transformišu veliki broj organskih i neorganskih supstanci,
2. održavaju redox ravnotežu u supstratu i time određuju procesorski kapacitet,
3. učestvuju u reciklaži nutrijenata.

Neke mikrobijalne transformacije su aerobne a neke anaerobne. Mnoge vrste bakterija su fakultativno
anaerobne. Mikrobijalne populacije se prilagođavaju promenama u okolnoj vodi. Mogu ući u brzu
ekspamnziju kada se nalaze u uslovima obilja hrane. Kada nestanu povoljni uslovi oni prelaze u stanje
dormancije u kome mogu ostati godinama. U EP mikrobiljalna zajednica može biti ugrožena toksičnim
supstancama (pesticidima ili teškim metalima).

EP predstavljaju stanište mnogih beskičmenjaka i kičmenjaka. Beskičmenjaci učestviju uglavnom u

razgradnji organske materije detritusa. Larve mnogih insekata žive u vodi i konzumiraju organske
materije. Larveno stanje može trajati i nekoliko godina. Neki su značajni predatori. Od kičmenjaka se
naseljvaju ribe, amfibije, gmizavci, ptice i sisari.

Vizuelno EP su neobično bogata okolina. Uvođenjem vodenih elemenata u predele EP kao i prirodne
močvare unapređuju raznolikost predela. Kompleksnost boja, oblika veličina i linija vode i vegetacije
koje prate prirodne konture terena omogućavaju potpuno uklapanje u ambijent (Dražić 2011). 
Ekosistemski procesor (EP), Mokra polja ili veštačke močvare predstavljaju biotehnologiju baziranu na
fitoremedijaciji. To su specifični ekološki filteri koji se konstruišu u cilju prečišćavanja zagađene vode.
Svi vodeni ekosistemi imaju sposobnost autopurifikacije. Mokra polja konstruišu se tako da imitiraju i
intenziviraju te procese koji se normalno odvijaju u močvarama i drugim vodenim ekosistemima.

Biljke, kao i mikroorganizmi naseljeni u oblasti rizosfere, imaju ključnu ulogu u razgradnji, apsorpciji i
akumulaciji različitih polutanata koji se mogu naći u zagađenoj vodi, pa se tako snižava koncentracija
tih polutanata u vodi na potpuno prirodan način. Za ovaj proces nije potreban nikakav dodatni izvor
energije, a pored toga, mokra polja se relativno jednostavno konstruišu, pa predstavljaju izuzetno
jeftin i jednostavan, a uz to i ekološki prihvatljiv način prečišćavanja zagađene vode.

Mogućnost primene ovog metoda za prečišćavanje vode je veoma široka. Metoda se može
primenjivati samostalno ili u kombinaciji sa drugim metodama. Mokra polja se mogu primeniti za
prečišćavanje:
- otpadnih komunalnih voda manjih naselja i domaćinstava,
- otpadnih voda iz turističkih naselja,
- otpadnih voda sa farmi i oranica,
- ispusnih voda iz ribnjaka,
- procednih voda sa komunalnih deponija,
129 
 - drenažnih voda rudnika,
- tehnoloških voda iz prehrambene i tekstilne industrije,
- površinskih voda sa autoputeva,
- bujičnih kišnica,
- sekundarno i tercijerno tretiranje industrijskih otpadnih voda.
 
 
Inovacija ‐ postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje 
sadrži miskantus 

Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda tipa „Mokro polje“- ekosistemski procesor predstavlja
prirodni biološki prečistač zagađenih voda (engl. constructed wetland systems). Odnosi se na oblast
tehničko tehnoloških nauka-prečišćavanje otpadnih komunalnih voda primenom procesa
ekoremedijacije produkcijom agroenergetskih useva. Nastao je kao proizvod naučno – istraživačkog
rada na projektu TR 31078 „Ekoremedijacija degradiranih prostora produkcijom agroenergetskih
useva“ i projekta “Bioracionalno krišćenje zemljišta produkcijom biljaka za industrijsku preradu” Ev.
Br. TR 20208. Primenjen je u Osnovnoj školi Dušan Danilović u Radljevu a njegovo projektovanje i
izvođenje je finansirano od strane Opštine Ub i Fonda za zaštitu životne sredine, što je bilo prvi put da
Fond sufinansira izgradnju postrojenja ovog tipa.

Zaštita postojećih resursa čiste vode svetski je strateški cilj današnjice. Potencijalni zagađivači vode i
zemljišta se mogu podeliti na koncentrisane i rasute. Koncentrisani zagađivači su veliki gradovi,
industriski kompleksi ili izdvojeni pogoni. Njih je relativno malo, lako se lociraju, mogu se kontrolisati i
postoji mehanizam i način rešavanja.

Dok rasuti zagađivači, potencijalno zagađuju mnogo veću površinu nego koncentrisani, mnogo teže
se lociraju i do sada se ovim problemom uglavnom niko nije bavio. Rasuti zagađivači su manja
naselja, škole, zaseoci, izdvojeni hoteli, moteli, benzinske pumpe, kampovi, izdvojena domaćinstva -
salaši i sl. Zagađenja koja oni prouzrokuju su pojedinačno mnogo manja po količini i po koncentraciji
opasnih materija, međutim, vremenom, prvo u manjim a zatim i većim vodotocima dolazi do
koncentracije zagađene vode na slivnom području, tako da u krajnjem zbiru, posledice koja
prouzrokuju „mali zagađivači“ mogu biti veće i opasnije od koncentrisanih zagađivača.

Ekosistemski procesor je pogodan za prečišćavanje otpadnih voda poreklom od tačkastih- rasutih

zagađivača. Naziv korišćene metode “mokra polja” je direktan prevod (engl.constructed wetland
systems) za koji smo smatrali da može biti zamenjen terminom “ekosistemski procesor” koji bolje
opisuje njegovu funkciju. Termin “mokro polje“ je koristio naručilac, Opština Ub pa je ostao u nazivu.
Ova metoda, uz adekvatno tehničko rešenje za svaki konkretni slučaj, može se primeniti za tretman
otpadnih voda od jednog usamljenog objekta pa do naselja od pet hiljada stanovnika. Sledeći ideju
održivog razvoja, otpadne vode je neophodno prečišćavati što bliže mestu njihovog nastanka, što
isključuje centralizovane uređaje za prečišćavanje velikih kapaciteta i inicira decentralizovane, lokalne
130 
sisteme malih kapaciteta. U kontekstu ovakvog pristupa nameće se metoda za prečišćavanje otpadnih
voda ekosistemskim procesorima (EP), koja se u svetu primenjuje posednje četiri decenije. Novina u
ponuđenom tehničkom rešenju jeste primena biljne vrste Miscanthus giganteus. Miskantus pored toga
što je dobar apsorbent komunalnih voda, može da se koristi kao kompost, agroenergetski usev,
đubrivo i građevinski materijal (Jones, Walsh,. 2007; Babović i sar 2012).

Prirodne močvare su korišćene za ispuštanje otpadnih voda od samih začetaka kanalizacionih mreža.
Pedesetih godina prošlog veka počinju istraživanja i izgradnja veštačkih močvara (ekosistemskih
procesora) (Britt, Garstang 2002). Prvi podzemni ekosistemski procesor za tretman komunalnih
otpadnih voda izgrađen je 1974. godine u Nemačkoj. Prvi nadzemni ekosistemski procesor
konstruisan je u Holandiji 1967-e godine Loeffel, Nentwig 1997). Krajem dvadesetog veka, primena
EP se širi u Evropi i Severnoj Americi. Od kraja 1980-ih EP se konstruišu specijalizovano za
procesiranje različitih vrsta otpadnih voda kao što su otpadne vode domaćinstava, rudarstva,
industrijske otpadne vode, poljoprivredne otpadnih voda i atmosferske vode i koriste u sanaciji
tačkastih zagađenja Kadlec, H.R., Knight, R.L.1996; Verhoeven et al. 2006). Vegetacija EP se u
velikoj meri sastoji od makrofita, ili vodenih biljaka koje rastu u vodi ili u blizini vode. Za razliku od
prirodnih močvara, vegetacija u EP mora da bude otporna na prisustvo zagađujućih materija u visokim
koncentracijama. Relativno mali broj biljaka može da se održi u ovakvim uslovima (Kivaisi, 2001).
Vegetacija treba da ispunjava sledeće kriterijume: jak korenov sistem i mogućnost presađivanja, visok
prinos biomase i gustina stabljika kako bi postigli maksimalnog kretanje vode i uklanjanje nutrijenata,
maksimalna površina za rast mikroba i efikasan transport kiseonika u koren (UN-Habitat 2008).

Najnoviji literaturni podaci ukazuju da je na osnovu visokog kapaciteta za prikupljanje neorganskih

kontaminanata u korenski sistem I indukovane redukcije organskih kontaminanata u zemljištu I void
Miskantus favorit pri izboru biljnih vrsta za fitostabilizaciju I fitodehgradaciju. Pored toga Miscanthus
giganteus, neinvazivni hibrid sa visokim sadržajem lignoceluloze je potentan za bioekonomiju,
naročito kao energent (Nsanganwimana et al. 2014).

Ekosistemski procesor predstavlja održivo ekološko postrojenje za saniranje problema otpadnih voda
u prirodnim uslovima, primenom ekosistemskih procesora sa biljnom vrstom Miscanthus giganteus.
Ekosistemski procesor je multifunkcionalan sistem koji simuliranjem prirodnih procesa vrši
prečišćavanje otpadnih voda, produkciju biomase za energetske potrebe, čini novo stanište za biljke i
životinje i vrši dodatnu produkciju kiseonika. Ekonomski je isplativo, može da reši problem septičkih
jama, dok kompost, tj. materijal dobijen tretmanom otpadnog mulja može da se iskoristi kao prirodno
đubrivo.

Metoda EP u procesu prečišćavanja komunalnih otpadnih voda podrazumeva više različitih postupaka
prečišćavanja u kojima se ukupni proces prečišćavanja odvija u uslovima poput prirodnih, bez
značajnog učešća tehničkih sredstava, opreme i bez primene hemijskih supstanci ili drugih sredstava
radi ubrzanja ili kontrolisanja procesa prečišćavanja. Funkciju apsorbcije štetnih materija iz vode vrši
biljka Miscanthus giganteus. Uređaj se sastoji od bazena ispunjenih mešavinom šljunka, peska i
131 
zemlje u koje se sadi miskantus. Kroz supstrat, protiče otpadna voda u horizontalnom i vertikalnom
smeru i ostaje u kontaktu sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se mogu obaviti procesi
razgradnje i apsorpcije štetnih materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u zoni oko
korena biljke, koja je bogata kiseonikom dovedenim kroz stablo. Osim fizičkih i hemijskih efekata koje
imaju na tretman vode miskantus utiče i na estetski aspekt celog postrojenja dajući mu prirodan
izgled. Miskantus se ponaša kao dobar absorbent za otpadne vode (Jones, Walsh 2007).
Životni vek miskantusa je oko 20 godina, dostiže visinu od 4m, nije konzumna biljka i nema prirodnih
neprijatelja. Obrazovanjem visokih sastojina obezbeđuje stanišne uslove za ptice i sisare (Loeffel,
Nentwig 1997). Velika raznovrsnost strukture pokrivača dovodi do većeg broja i šireg raspona
ekoloških niša. Dok se broj insekata povećava kod drugih kultivisanih vrsta, broj individua se smanjuje
sa porastom broja stabljika miskantusa (Jodl et al. 1998). Koristi se sterilan hibrid miskantusa tako da
ne postoji mogućnost neplaniranog širenja zasada niti ugrožavanja autohtonih vrsta (Mc Kervey et al.
2008)

Vlakna miskantusa mogu biti korišćena kao sirovina za proizvodnju komposta (Kresten Jensen et al.
2001). Vetje, (2004) je ispitivao fizičke karakteristike komposta na bazi miskantusa. Rezultati analize
ukazuju da medijum komposta dobijenog od miskantusa ima malu ukupnu gustinu, visoku vazdušnu
poroznost i visok koeficijen difuzije kiseonika u poređenju sa tresetom. Pepeo od sagorevanja
miskantusa može imati upotrebu kao đubrivo (Wethje 2004). Miskantus je poznat po svojoj jačini i
maloj težini i koristi se za razne potrebe u građevinarstvu. Miskantus se koristi i kao agroenergetski
usev zbog visoke toplotne vrednosti koja se u proseku kreće od 15.000 – 20.000 KJ/kg suve biomase
(prosečna kalorijska vrednost lignita je 10,5 MJ/kg) (Babvić i sar 2012).

Primenom ove metode prečišćavanja otpadnih voda, eliminiše se problem obrade mulja i njegovog
odlaganja, pošto je u samom procesu prečišćavanja preveden u oblik koji nije štetan i prilikom
revitalizacije polja može da se upotrebi kao organsko dubrivo (Dražić et al. 2012).

EP se sastoji od posebno konstruisane tri lagune ispunjene mešavinom šljunka, peska i zemlje u koje
se sadi miskantus. Kroz ovaj supstrat, protiče otpadna voda u horizontalnom smeru i ostaje u kontaktu
sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se obave procesi razgradnje i apsorpcije štetnih
materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u rizosferi. Ceo sistem je dimenzionsan
na 250 ekvivalent stanovnika, sa prosečnom potrošnjom od 56 l/kor/dan, odakle je maksimalni
časovni dotok 0,.16 l/s. Na osnovu ulaznih podataka izvršeni su proračuni za projektovanje
ekosistemskog procesora. Otpadna vode se iz školskog objekta kanališe ka mernom šahtu. Nakon
prvog mernog šahta, voda odlazi u primarnu taložnicu, u kojoj se vrši taloženje i odvajanje krupnijih
ostataka, da bi nakon toga voda prelivala i sakupljala se u sekundarnoj taložnici (dvokomorna septička
jama), u kojoj se odvija proces sedimentacije i truljenja. Predviđeno je da se voda ovde zadržava oko
pola dana. Efluent koji se dobija iz ove taložnice je pogodan za dalji proces prečišćavanja, i kao takav
preliva u međufazni merni šaht, odakle ide u sistem drenažnih bazena. Primarna i sekundarna
taložnica prihvataju otpadne vode iz sabirnog kolektora koji je prethodno sakupio otpadne vode iz
objekta škole i školske kuhinje.
132 
Funkcija primarne i sekundarne taložnice je poput septičke jame, tj. prva faza prečišćavanja. Na dno
se taloži mulj, a na površini se obrazuje kisela kora. Voda struji između kore i taloga na dnu, tj. u njoj
se odvijaju anaerobni procesi razgradnje organskih materija iz upotrebljene vode (truljenje). Planirano
je da se voda u ovim taložnicama, zadržava ukupno oko dvanaest časova.
Dimenzionisanje: 56l/st/dan x 250 ES =14 m3
Zapremina primarne taložnice: 2,5m3
Zapremina sekundarne taložnice: zapremina svake komore pojedinačno 2,5 m3 tj. ukupno 5 m3.
Planirano zadrzavanje vode u taložnicama iznosi oko 12 časova.

Ukupna površina EP iznosi Ahneto=278,2 m2, odnosno 1.1 m2/ES

Potrebna površina za prečišćavanje od 0,7 do 5 m2 po ES, usvojena površina je u granicama srednje
vrednosti.
Ukupna neto površina od 278,2 m2, se deli na tri celine različite površine i namene, koja su u nizu, a
voda prelivanjem prolazi kroz sve tri celine, i to:

Primarni drenažni bazen

Primarni drenažni bazen: dimenzija 13,2x4,5 m, površine 59.4 m2, dubine 0,5 m, u uslovima
horizontalnog toka, pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadrzava 2 dana.
Ovo je prvi bazen u nizu u koga se uliva otpadna voda nakon prolaska kroz proces taloženja koji se
odvija u dvokomornoj septičkoj jami.
Ovaj bazen je neto površine 59,4 m2. U bazen se postavlja filterski sloj šljunka debljine 50 cm, u koji je
posađen miskantus.
U ovom polju ostvareno je prečišćavanje otpadne vode sa horizontalnim tokom. Otpadna voda se u
polju razvodi sistemom cevi po celoj površini taložnog polja tako da se voda ravnomerno raspoređuje
po polju. Prečišćena voda se na kraju polja sakuplja poluperforiranom (drenažnom) cevi, odakle
preliva u sledeći bazen.

Sekundarni drenažni bazen

Sekundarni drenažni bazen: dimenzija 12,9x11,2 m, površine 144,5 m2, dubine 0.5m m, u uslovima
vertikalnog toka pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadržava 5 dana.
Nakon prolaska i taloženja u primarnom drenažnom bazenu, otpadna voda ulazi u sekundarni
drenažni bazen u kome se ostvaruje vertikalno tečenje. Ovaj bazen je neto površine 144,5 m2. U
bazen se sadi miskantus preko filterskog sloja šljunka debljine 50 cm. Prečišćena voda se na kraju
polja sakuplja poluperforiranom (drenažnom) cevi, odakle preliva u sledeci bazen.

Tercijalni drenažni bazen

Tercijarni drenažni bazen: dimenzija 12,6x5.9, površine 74,3 m2, dubine 0,5 m, u uslovima
horizontalnog toka, pri protoku od 14 m3/dan, voda se zadržava 2,5 dana.
Jedan ciklus prečišćavanja se odvija u 2 faze u trajanju od 10 dana.
Ovo je poslednji drenažni bazen, ukupne neto površine 74,3 m2.
133 
U bazen se postavlja filterski sloj šljunka debljine 50cm, u koji se sadi miskantus.
U ovom polju se ostvaruje horizontalni režim prečišćavanja i vrši finalno prečišćavanje sa dovođenjem
na traženi kvalitet II kategorije.

Atmosferske vode
Radi zaštite sistema od slivanja atmosferskih voda, koja je prema konfiguraciji terena neminovna sa
gornjeg dela dvorišta, predviđen je jarak za prihvat ovih voda dimenzionisan na očekivani priliv od
0.023 m3/s, računato za slivnu površinu od 0.6ha.
Jarak je trougaonog poprečnog preseka dužine 34 m, sa nagibom kosina 1:1,5, dubine od 30 do 47
cm, sa zatravljenim kosinama. Dubina vode u ovim uslovima je 19 cm.
Na kraju sistema se radi merenja količine ispuštene vode postavlja vodomerni šaht.
Voda se iz vodomernog šahta dovodi do revizionog šahta, iz koga se zajedno sa sakupljenim
atmosferskim vodama iz jarka, cevima dovodi do recipijenta (potok Pljoštanica), gde je predviđeno
osiguranje uliva betonskom ulivnom glavom sa poklopcem.
Pored jarka predviđen je zasad drvenastih biljaka u razmaku od 1,5 m, radi formiranja zelenog zida
koji odvaja gornji deo školskog dvorista od dela u kome je smešten EP.

Efekti prečišćavanja
U prvoj fazi prečišćavanja postiže se najveći efekat u snižavanju suspendovanih materija, dok je u
drugoj fazi prečišćavanja predviđeno trostepeno prečišćavanje tako što se proces odvija u tri
uzastopna bazena (primarni, sekundarni i tercijarni bazen), s ciljem da se u pojedinim bazenima
obavljaju različite faze prečišćavanja. Rezultati koji se očekuju navedeni su u tabeli 1.
Na osnovu analize vode rađene u Zavodu za javno zdravlje Valjevo, predstavljeni su efekti
prečišćavanja u tabeli 2.

Tabela 1. Efekti prečišćavanja vode u ESP

Parametar Primarno polje Sekundarno polje Tercijarno polje Ukupno smanjenje
BPK5 70,1 28,7 0,26 99,1
Susp. materije 91,3 2,6 2,2 91,7
Ukupni fosfor 21,2 36,1 40,2 97,5
Amonijum jon 26,3 37,7 35,8 99,8
Hloridi 32,9 16,6 33,6 83,1

U tabeli 2. predstavljena je uporedna analiza sastava vode druge kategorije i efluenta.

Tabela 2. Hemijski sastav efluenta

Parametar II klasa kvaliteta vode Efluent
Rastvoreni kiseonik (mg/l) 6-8 7,6 II
BPK5 (mg/l) 2-4 3,8 II
Susp. materije (mg/l) 10-30 19 II
Suvi ostatak (mg/l) 350-1000 942 II
Na slikama 1 i 2, predstavljena je voda na ulazu i izlazu iz ekosistemskog procesora.

134 
 Slika 1. Voda na ulazu u EP Slika 2. Voda na izlazu iz EP

Dijagramima 1 i 2, predstavljene su promene vrednosti BPK 5 i količine suspendovane materije od

ulaska vode u EP, u prvom, drugom i trećem drenažnom bazenu.

Dijagram 1. Promena vrednosti BPK-5 (mg/l) Dijagram 2. Suspendovane materije (mg/l)

Konstruisani ekosistemski procesor se sastoji od posebno projektovane tri lagune ispunjene

mešavinom šljunka, peska i zemlje u koje je posađen miskantus. Kroz ovaj supstrat, protiče otpadna
voda i ostaje u kontaktu sa korenovim sistemom biljke dovoljno dugo da se obave procesi razgradnje i
apsorpcije štetnih materija. Razgradnju materija potpomažu bakterije koje žive u rizosferi miskantusa.
Prečistač je jednostavan i jeftin za gradnju, funkcioniše bez dodatane energije i lako se održava.
Prilikom konstruisanja je prvi put za ove svrhe upotrebljena biljka Miskantus giganteus jer se njegovim
gajenjem na zagađenim površinama postiže prečišćavanje zemljišta i voda, produkcija biomase kao
godišnje obnovljivog izvora energije, ublažavanje klimatskih promena i očuvanje i unapređenje
staništa koje pogoduje očuvanju biodiverziteta. Karakteristično je da se većina teških metala
akumulira u korenu i rizomima, a ređe u nadzemnim organima biljke zbog čega miskantus ima
mogućnost primene kao kompost i đubrivo.

Dosadašnja istraživanja su bila fokusirana u najvećij meri na korišćenje miskantusa kao

agroenergetskog useva a u manjoj meri na remedijaciju zemljišta kontaminiranog teškim metalima.

135 
Opisanim postrojenjem smo pokazali da je moguća primena ove biljne vrste i za prečišćavanje
otpadnih voda.

Primer dobre prakse: ekosistemski processor za prečišćavanje

sanitarnih voda u zaštićenom području

Poseban značaj ima primena biljnih prečistača otpadnih voda u zaštićenim područjima s obzirom na
njihovu ranjivost kao očuvanog ekosistema koji treba koristiti na održiv način. 
Specijalni rezervat prirode „Ludaško jezero“ obuhvata jezero i obalu uz naselja Ludaš/Šupljak,
Hajdukovo i Nosa. Pored očuvanih prirodnih vrednosti (brojne ptičije, riblje i biljne vrste, tipične za
barsko - močvarne ekosisteme), ima i očuvane kulturne vrednosti, arheološka nalazišta, seoska i
crkvenu arhitekturu, tradicionalne zanate.

„Ludaško jezero” je kompleks vlažnih staništa koji sadrži otvorene vodene površine, tršćake, i razne
vrste travnih zajednica (vlažne, stepske i slatinske livade). Stepsko jezero Ludaš, veličine 328 hektara
je jedinstveno u Srbiji. Njegovo plitko korito formirano je radom vetrova na dodiru peščare i lesne
zaravi. Različiti tipovi zemljišta i blizina podzemne vode formiraju predeo mozaičnog tipa, velike
biološke raznovrsnosti unutar malog područja. Važan je lokalitet za odmor i ishranu na istočnom
migracionom putu ptica. Redovno istraživanje migracije (stanica za prstenovanje) se organizuje od
1985. Pored ptičjeg sveta, među retkosti područja ubrajaju se i druge životinje, kao što su vidra,
kornjače, retke vrste insekata, ali su prisutne i retke vrste biljaka koje se navode u Crvenoj knjizi
Srbije.

Specijalni rezervat prirode „Ludaško jezero”, zaštićen je od 1994. godine u sadašnjem obliku, ali je
deo jezera bio je pod zaštitom već od 1955.godine. Prema novoj Uredbi iz 2006. godine, Rezervat se
proširio i obuhvata površinu od 847 ha + 2002 ha zaštitne zone. Pripada I kategoriji zaštite, kao
prirodno dobro od izuzetnog značaja za Republiku. Rezervat je i od međunarodnog značaja, jezero je
uvedeno na spisak Ramsarskih područja 1977. godine (vlažna područja od svetskog značaja).

Antropogene aktivnosti u samom rezervatu i njegovoj neposrednoj okolini mogu ugroziti stabilnost
ovog ekosistema ali do sada nema sistematizovanih podataka koji bi ukazali na stepen ugroženosti i,
što je važnije, na mere koje je neophodno preduzeti radi smanjenja ekološkog rizika. Zbog toga se
ukazala potreba za postojanjem idejnog projekta za upravljanje čvrstim otpadom i otpadnim vodama
Ludaša, idejnog projekta kompleksnog i sveobuhvatnog Plana ekoremedijacije, kao i idejnog projekta
ekološkog monitoringa Ludaša u smislu održivosti ovog ekosistema.

Ekoremedijacja je prepoznata kao najprihvatljivija metoda prilikom izrade ovih projekata.

Ekoremedijacija označava integralni pristup očuvanju, ozdravljenju i unapređenju životne sredine
zasnovan na osnovnim karakteristikama ekosistema, kako prirodnih tako i antropogenih.
Samoodrživost kao ključna karakteristika ekosistema može biti ugrožena procesima degradacije
136 
nežive i žive komponente ekosistema pa je neophodno projektovati mere i tehnike kojima će se
ubrzati prirodni procesi samoprećišćavanja i regeneracije. Na taj način se putem relativno malih
ulaganja postižu značajni efekti u zaštiti očuvanog i rehabilitaciji degradiranog zemljišta, površinskih
voda, otpadnih komunalnih voda i bioloških resursa (Mitićet al. 2010).

Prvi izazov je bila ekosanitacija otpadnih voda Vizitorskog centra koji se nalazi na samoj obali
Ludaškog jezera a projektovanog kapaciteta 50 posetilaca. S obzirom na visoku ranjivost ekosistema
u kome je lociran prvi korak je bio SWOT analiza koja je urađena sa ciljem da se odrede karakteristike
ekosistemskog procesora koji pored funkcije prečišćavanja sanitarne vode ima i funkciju produkcije
biomase koja se može koristiti kao obnovljivi izvor energije.

Pošli smo od pretpostavke da se projektuje ekoprocesor modularnog tipa koji za primarni tretman
koristi septičku jamu zatvorenog tipa, za sekundarno prečišćavanje ekoprocesor sa potpovršinskim
tokom, a za tercijarno prečišćavanje EP sa površinskim tokom tipa ICW (integrated constructed
wetlands) koje imaju široku primenu u tretmanu voda iz domaćinstva (Carty, 2008). Zbog vrlo visokih
podzemnih voda svi moduli treba da budu izgrađeni od vodonepropusnih bazena. Razmatrana je
mogućnost korišćenja autohtonih i alohtonih biljnih vrsta u sekundarnom i tercijernom prečistaču.

Sanitarne vode Vizitorskog centra se sakupljaju iz kupatila i restorana i pomoću pumpe ubacuju u EP
preko ulaznog šahta. Primarno taloženje se odvija u primarnom bazenu anajintenzivniji mikrobiološki
procesi se odvijaju u sekundarnom bazenu. EP se sastoji od 8 modula: jednog primarnog drenažnog
bazena u koji se sadi autohtona vrsta obična trska (Phragmites communis), pet sekundarnih bazena u
koje se sade druge autohtone vrste (Thypha, Phragmites, Scripus, Salix) ili alohtona vrsta miskantus,
kineski šaš (Miscanthus giganteus) i dva tercijerna bazena u koje se sade dekorativne vrste (Iris).
Prečišćena voda prolazi preko vodomera u izlaznom šahtu i odlazi za zalivanje travnjaka ili
poljoprivredne površine (bašta). Ulazni i izlazni šahtovi služe za monitoring protoka i uzorkovanje vode
radi hemijskih i bioloških analiza dok se između modula nalaze mesta na kojima je takođe moguće
uzorkovanje radi monitoringa efikasnosti procesa i kvaliteta vode. Moduli C-M su konstruisani
specijalno za ovu namenu od vodonepropusnog polietilena. Ovo u nekoj meri poskupljuje konstrukciju
EP ali je bilo neophodno zbog vrlo visokih podzemnih voda.

137 
 Slika 1: Ekosistemski procesor (EP) Vizitorskog centra na Ludaškom jezeru: shematski prikaz (proporcije ne
odgovaraju realnom stanju). Strelice označavaju tok vode, linija označava nivo tla. A - ulazna struktura; B –ulazni
merni šaht; C –primarna taližnica; D – sekundarna taložnica; E – međufazni merni šaht; F – primarni drenažni
bazen(EP); G, H, I, J, K – sekundarni drenažni bazen (EP); L, M – tercijarni drenažni bazen (EP); N – vodomer; O
– izlazni merni šaht; P – izlazna struktura.

SWOT analiza primene ekosistemskog procesora

Snaga:
1. Obezbeđenje da životna sredina ne bude ugrožena, jer se imitacijom procesa u prirodi,
ekosistemski procesor u poputnosti uklapa sa svojim funkcijama u prirodni ekosistem. Time je
postavljena podloga za razvoj:
• čistijih efluenata (efikasno uklanja jedinjenja azota, fosfora, teških metala i drugih štetnih
materija iz otpadnih voda, čime štite podzemne vode i jezero u rangu 70%-90%; efikasno
smanjuje broj fekalnih i drugih bakterija u rangu 90%-99%; vrednost BPK-5 na ulazu u
ekosistemski procesor može da se kreće od 670,4–838,4 mg/l, a na izlazu iz sistema od 103,0
do 253,9 mg/l, pri čemu je procentualno smanjenje od 66,1 do 84,6%, (Dunđerski i Belić,
2007);
• novog biotopa za biljke i životinje;
• potrebe za održivošću (parcijalno ili totalno prečišćavanje);
2. Zahtevi efikasnosti i efektivnosti se javljaju u terminima kapitalnih i operativnih troškova. To
podrazumeva:
• bolje korišćenje kapaciteta ekosistemskog procesora usled njegove multifuncionalnosti
(prećišćavanje otpadnih voda, produkcija biomase za energetske potrebe i dodatna produkcija
kiseonika na datom području);
• multifunkcionalnošću ekosistemskog procesora postižu se uštede u ekonomskim i
energetskim razmerama. Ekonomske prednosti: istraživanja British Agricultural Development
and Advisory Service-a (ADAS) pokazuju da je gajenje miscanthusa i njegove upotrebe u
energetske svrhe, vrlo isplativa u evropskim uslovima, ukoliko se postigne produkcija od
138 
 18t/ha/god. sa niskim fiksnim troškovima. Energetske prednosti: mineralne koncentracije su
niske u ranom stadijumu žetve 0,09-0.34% N; 0,37-1,12% K; 0,03-0,21% Cl (Lewandowski i
Kicherer, 1997). Kao i druga goriva poreklom iz biomase ima visoku stabilnost
reaktivnosti/gorenja u poređenju sa ugljem. Balans CO2 pokazuje redukciju i do 90% u
emisijima u poređenju sa sagorevanjem uglja (Lewandowski i dr. 1995). Sastav pepela koji
nastaje sagorevanjem miscanthusa uključuje otprilike 30-40% SiO2, 20-25% K2O, 5% P2O5,
5% CaO, i 5% MgO) gde su granične vrednosti dobijene iz različitih izvora istraživanja
(Moilanen i dr. 1996; Hallgren i Oskarsson 1998).
• sistem zahteva minimalno ljudsko nadgledanje (za rad sistema uglavnom nisu potrebni
električna energija i mašinska oprema; rukovanje i održavanje je jednostavno, bez većih
troškova);
• sa povećanjem broja korisnika ekosistemski procesor se jednostavno dograđuje.
3. Lepo se uklapa u okolinu i poboljšava izgled krajolika.

Slabosti:

1. Vrlo prizemno iskustvo i slaba zainteresovanost za primenu ovakvih sistema za prećišćavanje

otpadnih voda u Srbiji. Stanje na ovom polju je pre svega posledica:
- generalno niske ekološke svesti u Srbiji;
- neupućenosti i nedovoljne obaveštenosti u određenim privrednim granama, što dovodi
do nesposobnosti prepoznavanja prednosti primene ovakvih sistema (sistem pored
manjih turističkih kapaciteta može opsluživati i manja naselja ili industrijske pogone sa
produkcijom otpadnih voda do......).
2. Složenost sistema može porasti sa potrebama za većim otklonom nutrijenata i prečišćavanja.
3. Relativno dug vremenski period od konstruisanja do aktivnosti u punom kapacitetu (nekoliko
meseci ili vegatacionih perioda.
4. Ograničenje kultivacije alohtonih biljnih vrsta u zaštićenim prirodnim dobrima i slabo razvijeni
kapaciteti korišćenja autohtonih trski.
5. Neophodnost uspostavljanja barijere između ekoprocesora i prirodnog ekosistema u zaštićenim
područjima i detaljnijeg monitoringa rada u odnosu na područja koja nisu pod zaštitom.
6. Ponašanje pepela (sinterovanje) je slično kao i kod drugih pepela koji nastaju u procesu
sagoravanja biomase, ali sa potazijumom kao značajnim faktorom. Izbor termalnog procesa više
može biti od značaja (Moilanen i dr. 1996). Sinterovanje pepela usled fluidizovane gasifikacije
može dovesti do aglomeracije (u najgorem slučaju do alkalno indukovane defluidizacije).
7. U velikom broju industrijskih grana u okviru inženjeringa slabo je zastupljen stručni kadar sa
dovoljnim znanjem o mikrobiološkim procesima.

139 
Mogućnosti:

1. Uz vrlo male modifikacije ekoprocesor se može primenjivati u gotovo svim ekološki osetljivim
regijama.
2. Zadovoljavajući monitoring i univerzalna komuniijacija omogućavaju prikupljanje podataka i
razmenu informacija koje mogu dovesti do poboljšanja rada ekosistemskog procesora.
3. Sistemski pristup omogućuje kompletnu utilizaciju procesa.
4. Prirodno prečišćavanje otpadnih voda pomoću miskantusa u Srbiji može imati veoma povoljan
uticaj na životnu sredinu, naročito za manja poljoprivredna naselja, gde bi se uvođenjem
ekosistemskog procesora na jednostavan način rešio problem septičkih jama, dok se
kompost, tj. materijal dobijen tretmanom otpadnog mulja, mogao istovremeno praktično
iskoristiti kao materijal pogodan za razvijanje poljoprivredne proizvodnje.
5. Upotreba miskantusa i drugih barskih trski koje se primenjuju u ekosistemskom procesoru
mogu doprineti u sprečavanju erozije.
6. Takođe mogu poslužiti i kao prirodna barijera u sprečavanju razvitka požara.
7. Industrijska primena se može prošiti na:
- korišćenje miscantusa za proizvodnju pulpe i papira;
- korišćenje miscanthusa za proizvodnju vlakana za potrebe razvoja lakih
građevinskih materijala.

Pretnje:

Efikasan rad ekosistemskog procesa može biti ugrožen usled:

1. (Ne)održavanja sistema: kontinuirano održavanje sistema i obezbeđivanje njegovog stalnog
rada omogućiće potpunu efikasnost sistema, u svim njegovim funkcijama.
2. Visokog nivoa podzemnih voda: prisustvo podzemnih voda može da ugrozi rad ekosistemskog
procesora, kao i kontakt otpadnih voda iz ekoprocesora sa podzemnim vodama može dovesti
do zagađenja. Takođe, akcidenti na poljima, kao i elementarne nepogode, npr. poplave, mogu
se negativno odraziti na podzemne vode. Stoga je neophodno imati detaljna geološka
istraživanja datog terena, zarad izbora adekvatne oblasti za postavljanje ekosistemskog
procesora.
3. Opterećenja ekosistemskog procesora: poteškoće po životnu sredinu mogu nastati jedino pri
preteranom opterećenju kapaciteta, odnosno u slučajevima kada se ne izvrši rekultivacija
polja posle određenog vremena.
4. Slabe otpornosti na mraz: posebna pažnja je potrebna u oblastima sa jakim zimama, pa je
potrebna dodatna zaštita i briga.
5. Odsustva zakonske regulative: adektvatni pravni okvir i zakonske regulative za primenu
ekoremedijacionih postupaka bi omogućila i podržale širu primenu ovih sistema. Ovo su pravci
gde se budući paketi zakona u Srbiji trebaju poboljšati.

140 
Zaključna razmatranja
Ekoremedijacija kao pojam koji označava integralno upravljanje ekosistemom je nezaobilazni deo
primenjene ekologije. Primenom principa ekoremedijacije akvatičnih ekosistema (zadržavanje vode,
samoprečišćavanje i održavanje biodiverziteta) na konstruisane močvare (conctructed wetlands) može
se izvesti tehničko rešenje koje se odlikuje visokom ekološkom, ekonomskom i energetskom
efikasnošću. Smatramo da dosada korišćeni termin “mokro polje” nije adekvatan pa je uveden pojam
“Ekosistemski processor”. Pri konstruisanju ovakvog postrojenja moraju biti ispoštovani hemijski,
biološki, hidrološki i konstrukcioni kriterijumi. Princip na kome se zasniva je fitoremedijacija koja
podrazumeva upotrebu određenih vrsta biljaka koje, takođe, moraju da ispunjavaju određene
kriterijume. Najčešće se koriste biljke koje inače naseljavaju močvarna područja a najbolje je da se
koriste biljke iz neposrednog okruženja.

Međutim, da bi se postigla maksimalna ekonomska opravdanost potrebno je i da ove biljke imaju

očiglednu primenu i za druge potrebe. Iz tog razloga smo se opredelili da prilikom projektovanja i
konstruisanja ekosistemskih procesora za potrebe malih zagađivača, na primer osnovne škole i
vizitorskog centra u zaštićenom prirodnom dobru pored autohtonih vrsta biljaka iskoristimo i alohtonu
vrstu Misacanthus giganteus. Ova vrsta se gaji kao agroenergetski usev. Za gajenje ovih useva se
preporučuju marginalna zemljišta, jer su mu potrebe skromne a time se izbegava zauzimanje
poljoprivrednog zemljišta.

Primena agroenergetskih useva za prečišćavanje otpadnih voda ima niz prednosti ali i nekoliko
nedostataka. U Srbiji produkcija agroenergetskih useva još nema masovnu primenu kao ni primena
ekositemskih procesora. Zbog toga je neophodno jačanje svesti, prvenstveno kod donosilaca odluka,
o efikasnosti ovih postupaka a naročito kada su u sinergiji.

Rukopis je rezultat istraživanja na projektima: “Bioracionalno krišćenje zemljišta produkcijom biljaka za

industrijsku preradu” ev. br. TR 20208 i TR 31078 „Ekoremedijacija degradiranih prostora
produkcijom agroenergetskih useva“ Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike
Srbije.

Literatura
Andersson, B. & Lindvall, E. (1997). Industrial grasses. Sveriges Utsädesförenings Tidskrift, 107, 96–99.
Aranđelović, M., Drazić, G., Milovanović, J., Aleksić, S., (2014): Miloproduction of viable miscanthus gigantheus
rhizomes at fertile and degraded soil. Bulgarian Jurnal of Agricultural Science, 20: 1189-1194)
Booth, E.J., Batchelor, S.E. & Walker, K.C. (1996). An evaluation of the potential of fiber crops in Scotland. In
L.H. Princen and C. Rossi, Proceedings of the Ninth international conference on jojoba and its uses and
of the third international conference on new industrial crops and products (pp. 307–310). USA:
Association for the Advancement of Industrial Crops.
Britt, C., Garstang, J. (2002): Bioenergy crops and bioremediation - a review, a contract report by adas for the
department for food, Environment and rural affairs, Final report.
141 
Carty A., Scholz M., Heal K,. Gouriveau F., Mustafa A.: The universal desing, operation and maintenance
guidelines for farm constructed wetlands (FCW) in temperate climates. Bioresource Technology 99 (15),
6780-6792, 2008
Dražić (2011): Ekoremedijacije, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, recenzenti prof dr Miroslav Vrvić I dr
Dragana Dražić, ISBN 978-86-86859-22-8
Drazic, G., Milovanovic J., Aranđelovic, M. (2014): BIOMASS AS A DRIVING FORCE FOR RURAL
DEVELOPMENT - MISCANTHUS BEST PRACTICES, Agriculture and Forestry, Vol. 60. Issue 2: 115-
124, 2014, Podgorica, UDC (UDK) 577.337:502.174.2, pp
Dražić, G., Milovanović, J., Ikanović, J., Glamočlija, Đ.,(2010): Uticaj agroekoloških činilaca na produkciju
biomase Miscanthus giganteus, Arhiv za poljoprivredne nauke, YU ISSN 0354 5695, UDC 63, vol 71, no
Drazic G., Milovanovic J., Radojevic U. (2012): Risks associated with miscanhtus giganteus plantation
establishment with the aim of intensive biomass production. In biomasa a rizika pri jej spracovani, 13.-14.
Jun Zvolen Zbornik Vedeckych Prac, isbn: 978-80-228-2365-4 p. 244-252
Dražić G., Vitas A., J. Ikanović (2014):„Energetski bilans produkcije agroenergetskog useva Miscanthus
giganteus na plodnom i degradiranom zemljištu“,; Energija, ekonomija,ekologija br. 1-2 mart 2014, pp
224-230
Đ. Jović, G. Dražić, B. Krstić, D. Stanković, D. Jokanovic (2014): EVALUATION OF FORESTS IN THE AREA OF
MOUNTAIN AVALA IN RELATION TO THEIR ENVIRONMENTAL, SOCIAL AND ECONOMIC
FUNCTIONS; ЭКОЛОГИЧЕСКИЙ ВЕСТНИК, Minsk, 2014, № 2 (28), pp 60-65 УДК 574:332
Mitić, M., Dražić, G., Đorđević, A. (2010): Ecoremediation in protected areas. Balwois 2010 Conference, Ohrid,
Republic of Macedonia, 25-29 May, Proceedings ffp-1451.
253, pp 81-85
Hallgren, A. L., and J. Oskarsson. 1998. Minimization of sintering tendencies in fluidized-bed gasification of
energy crop fuels. pp. 1700-1703. In Biomass for Energy and Industry, Proceedings of the 10th
European Biomass Conference, Würzburg, Germany, June 1998. C.A.R.M.E.N. Publishers, Rimpar,
Germany.
Jodl, S., Eppel-Hotz, A., Marzini, K. (1998). Examination of the ecological value of Miscanthus expanses -
faunistic studies. In Biomass for Energy and Industry (Eds. Kopetz H, Weber T, Palz W, Chartier P and
Ferrero GL, Proceedings of the 10th European Conference, Würzburg, Germany, 8–11 June 1998.),
C.A.R.M.E.N., Rimpar, Germany, 1998, p. 778-779.
Jones, M.B., Walsh, M. (2007): Miscanthus for energy and fibre, Earthscan, London, 192 pp.
Josimov-Dunđerski J. and Belic A, Primena sistema mokrih polja za naselje Gložan, Letopis naučnih radova,
No.1, Godina 31.
Kadlec, H.R., Knight, R.L. (1996) Treatment wetlands, Lewis, Boca Raton, New York, London, Tokyo
Kivaisi, A. K. (2001). The potential for constructed wetlands for wastewater treatment and reuse in developing
countries: a review. Ecological engineering, 16(4), 545–560.
Kresten Jensen, H.E., Leth, M., Lonsmann Iversen, J.J. (2001). Growth of Hedera helix L. container plants in
compost substrates made with Miscanthus ogiformis Honda straw and various N-sources, In Compost
Scence and Utilization, Vol. 9, , p. 206–214.
Lewandowski, I.. and A. Kicherer. 1997. Combustion quality of biomass: Practical relevance and experiments to
modify the biomass quality of Miscanthus x giganteus. European J. Agronomy 6:163-177.
Lewandowski, I., A. Kicherer, and P. Vonier. 1995. CO2-balance for the cultivation and combustion of Miscanthus.
Biomass and Bioenergy 8:81-90.
Loeffel, K., Nentwig, W. (1997). Ökologische Beurteilung des Anbaus von Chinaschilf (Miscanthus sinensis)
anhand faunistischer Untersuchungen. Agraökologie Vol. 26, Verlag Agraökologie, Bern, Switzerland.
McKERVEY, Z., Woods, V.B.,AND Easson, D.L. (2008). Miscanthus as an energy crop and its potential for
Northern Ireland: A review of current knowledge. Agri-food and Biosciences Institute, Global Research
Unit, Occasional Paper No. 8.
Moilanen, A., M. Nieminen, K. Sipila, and E. Kurkela. 1996. Ash behavior in thermal fluidizedbed conversion
processes of woody and herbaceous biomass. pp. 1227-1232. In Biomass for Energy and the
Environment, Proceedings of the 9th European Bioenergy Conference, Copenhagen, Denmark, June
1996. Pergamon/Elsevier Publishers.
Nada V. Babović, Gordana D. Dražić, Ana M. Đorđević (2012): Mogućnosti korišćenja biomase poreklom od
brzorastuće trske Miscanthus×giganteus, Hem. Ind. 66 (2) 223–233.

142 
Nsanganwimana F., Pourrut B., Mench M., Douay F. (2014): Suitability of Miscanthus species for managing
inorganic and organic contaminated land and restoring ecosystem services. A review, Journal of
Environmental Management 143 p.123-134.
Un-habitat, (2008). Constructed wetlands manual. Un-habitat water for asian cities programme nepal,
Kathmandu.
Verhoeven, J. T. A., Beltman, B., Bobbink, R., & Whigham, D. F. (2006). Wetlands and natural resource
management. New York: Springer.
Wethje, C.A. (2004). Physical characteristics of Miscanthus ogiformis composts compared to peat and wood fiber
growth substrates, In Compost Science and Utilization, Vol. 12, 2004, p. 219-224.

143 
 EKOSISTEMSKI PROCESOR U OSNOVNOJ ŠKOLI U RADLJEVU, OPŠTINA UB

Lokacija OŠ u Radljevu pre izgradnje EP Priprema lokacije za EP

Vodonepropusna folija na dnu EP Supstrat EP

Sadnja biljaka u EP Lokacija posle konstruisanja EP

144 
 EKOSISTEMSKI PROCESOR LUDAŠKO JEZERO

Polietilenski bazeni za EP Luaško jezero Postavljanje bazena u zemlju

Kraj zemljanih radova Postavljanje supstrata

Prostorni raspored bazena Lokacija Vizitorskog centra Ludaško jezero sa EP

145 
 Ekoremedijacije vodenih tokova
Ana Vovk Korže

Revitalizacija ili, takođe, renaturalizacija vodenih tokova podrazumeva obnavljanje ekološke ravnoteže
i uspostavljanje ekoloških funkcija u degradiranom vodotoku. U "zdravim" rečnim ekosistemima nalaze
se brojna staništa, podvodno i nadvodno rastinje, kamenje različitih veličina, brzaci, i vrtlozi, poplavne
zone, hiporeične zone. Revitalizacija vodenih tokova je nov način upravljanja vodenim tokovima, koji
poštuje strukturnu i funkcijsku povezanost ekosistema. Revitalizacije ne dovode do prethodnog stanja,
već samo uspostavljaju prethodnu strukturu, funkcije i dinamiku vodenog toka. Za uspostavljanje
novog ekološki primerenijeg stanja na vodotoku se primenjuju biotehničke mere kao što su: zasadi na
obalama, pragovi, produbljenja, vrtlozi, brzaci, odbijači toka, osiguranja obala (prirodnim materijalom),
grede za prečišćavanje, uspostavljanje novih meandara, spajanje sa poplavnom zonom, postavljanje
objekata za određene vrste: npr. skrivalište za ribe, prelazi za vidre itd. Objekti i mere su prirodni, što
znači da se koriste pretežno prirodni materijali i da se poštuju procesi u prirodi.

1. Ugrožavanje rečnog ekosistema

1B

Rečni koridor održava dinamičku ravnotežu s obzirom na količinu vode i raspoloživost sedimenta.
Kada se pojavi pretnja, prirodna ili antropogena, sistem reaguje da bi ponovo uspostavio dinamičku
ravnotežu. Reakcija može biti promena u širini ili dubinu rečnog korita, što utiče na protok sedimenta i
stabilnost obala. Ukoliko vodotok ima dovoljno vremena on će se sam vratiti u prirodno stabilno stanje.
Prirodne procese možemo da ubrzamo uz mere revitalizacije.

Prirodne smetnje
16B

U prirodne smetnje ubrajamo: poplave, nevreme, suše, odrone, oluje, požare itd. Prirodne smetnje su
deo prirodnih ciklusa na koje su ekosistemi otporni i zapravo mogu da povećaju biotsku raznovrsnost
u oblasti.
Erozija obala i dna korita je prirodni proces. Ponekad se erozija događa na prihvatljivom nivou u
vodotoku koji je u ravnoteži. Kada postoje smetnje u sistemu može da dođe do povećavanja erozije.
Šta je prihvatjiva erozija zavisi od slučaja do slučaja. Na odluku najviše utiču obližnji objekti. Obale
kojima je zemlja već izložena vodenom toku imaju do 30 puta manju nosivost od obala sa
uspostavljenom vegetacijom.

Uprkos tome, što su fini sediment sastavni deo rečnog ekosistema, ukoliko se nalazi u prevelikim
količinama mogu takođe biti škodljivi. Uzrok za izmenjene procese u ekosistemu može biti i povećana
turbidnost (zamućenost) koja smanjuje nivo svetlosti i utiče na funkciju i strukturu ekosistema. Usled
sedimentacije nasipaju se izdubine, stvaraju se ostrvca koja menjaju oblik korita. Povećana
146 
sedimentacija može da uzdigne dno i da smanji kapacitet zadržavanja vode, može da se smanji i
struktura makro beskičmenjaka i riba.

Antropogene smetnje
17B

Čovek je tako moćno uticao na vodotoke da je teško naći vodeno korito koje nije izmenjeno usled
čovekove intervencije. Uzroci čovekovih neposrednih intervencija u vodotocima su prvenstveno:
zaštita od poplava, snabdevanje pijaćom i industrijskom vodom, odvod otpadnih voda, proizvodnja
električne energije, navodnjavanje, transport, splavarenje, mlinovi i strugare, rekreacija, estetika i na
kraju stvaranje staništa, prvenstveno za riblju populaciju.

Na režim protoka utiču sledeće delatnosti:

Odvod površinske i podzemne vode: odvod vode ima učinak na niske protoke. Učestalost i trajanje
niskih protoka se povećava, dok na poplavne vode odvod nema nikakvog efekta. Ukoliko su
površinska i podzemna voda povezane hidraulično, odvod podzemne vode može da smanji protok
površinske vode.
Zaustavljanje vode: zaustavljanje vodotoka može da ima uticaj na celi režim protoka. Uzvodno od
mesta zaustavljanja vode pojavljuje se sedimentacija, nizvodno erozija i produbljivanje korita.
Kontrolisani ispusti vode ustavama smanjuju varijabilnost protoka i smanjuju broj ekstremnih protoka.
Preusmeravanje vode u vodotoku: Menja se protok vode, znači povećavaju se, a broj niskih
protoka i prvenstveno njihovo trajanje sa smanjuje.
Promena namene upotrebe zemljišta u priobalju: promene utiču na celi protočni režim.
Urbanizacija može da poveća broj poplavnih protoka, dok pošumljavanje smanjuje broj niskih i visokih
voda.
Poravnavanje mendara uzrokuje produbljavanje rečnih korita. Prvo se postiže ravnoteža između
taloženja sedimenta i erozije. Povećanjem nagiba i brzine vode erozija postaje veća od sedimentacije
i dolazi do produbljavanja korita.

U nekim regijama (npr. u Sloveniji ali i mnogim drugim) povećana su hidrološka opterećenja naročito
uzimanjem vode iz površinskih vodotoka za potrebe malih hidroelektrana, uzgoja riba, navodnjavanja
poljoprivrednog zemljišta, za potrebe tehnoloških procesa i pripremu vode za piće. Hidrološka
opterećenja uzrokuju takođe i melioraciski sistemi i regulacija vodotoka ustavama, koje menjaju
dinamiku oticanja i toka vode. Najveća morfološka opterećenja na vodotocima su brane sa stalnim
jezerima, kao što su visokovodne brane za akumulaciona jezera i brane hidroenergetskih objekata i
njihova protočna jezera, koja u celosti menjaju vodni režim vodotoka.

Poljoprivreda
40B

Zemljoradnja je uzročnik mnogih promena u vodenim tokovima usled intervencija na prijemnoj

površini, samom rečnom koritu i upotrebi vode za navodnjavanje. Da bi proizvođači iskoristili što više
površine za gajenje hrane odstranjuje se sva prirodna vegetacija, uključujući granice i privodnu
vegetaciju.To donosi kratkoročne koristi, ali dugoročno ruši prirodnu ravnotežu. Zemljoradnja
147 
korišćenjem zemljišta utiče na vodene tokove, jer se obrađivanjem zemlje smanjuje prodiranje vode
pod zemlju i povećava površinski odvod. Oranje i izlaganje gole zemlje uzrokuje da se na površini
napravi tvrd sloj koji sprečava prodiranje vode u dubine.

Kada se autohtone biljke zamene gajenom zemljoradničkom vegetacijom procesi kao što su
plavljenje, erozija i nanosi sedimenta, raznolikost staništa i kvalitet vode veoma se promene.
Zemljoradnja je glavni uzročnik slabljenja vodotoka, protiv čega je još i najdelotvornije ponovno
uspostavljanje vegetacijskog pojasa.

Slika 1: Monotono izravnan kanal regulisane reke bez obalnih zasada u sredini intenzivno obrađenih
poljoprivrednih površina

Cilj agromelioracija su u prošlosti bile pre svega poplavne ravnice sa meandridajućim rečnim koritom.
Izravnavljanjem korita, isušivanjem mokrih travnjaka i sečom obalne vegetacije snažno se menja
stanje u vodotoku. Uništavanje obalne vegetacije utiče na promenu metabolizma vodenog ekosistema
i sa tim na promenu faune. Odstranjivanjem obalne vegetacije povećava se brzina vodenog toka, pa
samim tim i erozija obala. To vodi u dalji gubitak obalne vegetacije i povećavanje odnošenja finog
sedimenta u reci.

Urbanizacija
Urbanizacija snažno menja infiltraciju na prijemnoj površini. Nepropusne površine kao što su putevi i
krovovi značajno menjaju kako količinu tako i kvalitet vode. Nepropusne površine povećavaju visoke
vode za vreme pljuskova, snižavaju niske vode u doba suše i smanjuju sposobnost samočišćenja.
Takođe se smanjuje i nivo podzemnih voda. Ta dejstva su izuzetno značajna pri revitalizaciji vodenih
tokova u urbanim delovima.

Volumen visokih voda se 2 do 16 puta poveća u vodotoku sa urbanih prijemnih površina u odnosu na
vreme pre izgradnje. Promena površine u nepropusnu površinu samo za 10% prijemne površine već
je dovoljna za degradaciju vodotoka (Schueler 1995).
148 
Slika 2. Grafik oticanja, koncentrisanje oticanja na urbanim površinama (75 -100% nepropusne površine) i primer
za prirodnu prijemnu površinu

Urbani vodotoci su promenjeni takođe u smislu dinamike, meandri su poravnati, korito je produbljeno i
rašireno, površine su obložene pločama i izravnate, izgrađeni su zaštitni nasipi. Putevi i zgrade
zauzimaju poplavna područija, gde se pre izgradnje razlivao poplavni talas. U kombinaciji sa
nepropusnim površinama, ugroženost od poplava se značajno povećava. Presek korita je mestimično
povećan, da bi mogao propuštati visoke vode, pri tome veći deo vremena voda zauzima samo manji
deo korita.

Uređivanje vode u urbanim područijima je posebno poglavlje i zato ovde navodimo samo nekoliko
najčešćih mera koje mogu da poboljšaju hidrološki režim i da povećaju sposobnost
samoprečišćavanja na prijemnoj površini:
• zeleni krovovi,
• ponorne depresije,
• vegetacija drveća.

Problematika vodotoka u urbanim područjima je takođe i zagađivanje od strane komunalnih voda,

otpadnih voda iz industrije i saobraćaja. U vreme pljuskova se sa nepropusnih površina (ulice, trgovi)
ispere veliki deo hlorida, bakterija, motronih ulja, teških metala, nutrienata i ostalih sedimenata, koji
negativno utiču na kvalitet vode.

Urbani vodotoci su siromašna staništa, jer se zbog degradacije izgubila, pre svega, sekvenca brzak –
vrtlog. Debla dreveća, koja su važan segment staništa u vodotocima nisu prisutna, kao ni obalna
vegetacija odnosno poplavnjena šuma, postojeća odnesu visoke vode u vreme poplava. Za takve
vodotoke je karakteristično da imaju manji diverzitet riba i mikrobeskičmenjaka. Temperatura vodotoka
varira, zbog nižeg nivoa i manje količine vode, što se odražava takođe na vodenim organizmima.

149 
 Tabela 1. Uticaj urbanizacije na procese u vodotoku
Uticaj Proces Posledice
urbanizovana prijemna putevi, parkirališta i krovovi zgrada opterećenje voda polutantima,
površina utiču na infiltraciju tla, povećavajući koncentrisanje oticanja, niski
površinsko oticanje i neposredno sušni protoci
odnošenje zagađenja

promena korita izravnavanje meandara, zaštita od koncentrisanje oticanja,

poplava, oblaganje korita pločama
uklanjanje obalske uklanjanje senke i izvora drveta
vegetacije
zagađivanje komunalna i industrijska otpadna voda
i polutanti iz saobraćaja
smanjen kontakt sa
podzemljem, gubitak staništa
gubitak staništa i detritusa,
povećana temperaturna
kolebanja vode
nizak kvalitet vode, smanjen
biodiverzitet

2. Principi erm
2B

Pri revitalizaciji reka imamo u prvom planu trojni princip ekomedijacije. To znači da sa merama želimo
zadovoljiti principe:
- zadržavanja vode,
- bidiverziteta,
- sposobnosti samoprečišćavanja.

Pomenuti principi su međusobno snažno povezani, tako da na primer povećanje biodiverziteta i

povećanje zadržavanja vode doprinose većoj sposobnosti samoprečišćavanja. Lokalno zadržavanje
vode stvara nova staništa, koja opet povećavaju biodiverzitet itd.

Zadržavanje vode
18B

Zadržavanje znači da zadržavamo vodu u porečju i da je polako ispuštamo nizvodno. Dosadašnja

hidrotehnička praksa je delovala u suprotnom smeru. Interes je bio vodu što pre sprovesti nizvodno.
Pri tome dolazi do dva problema: za vreme visokog vodostaja nizvodno se pojavljuju veće poplave
nego pre hidromelioracije i regulacije. U vreme niskog vodostaja se u gornjem delu priobalja češće
javljaju suše. Sledeći činilac pri zadržavanju vode je promena mikroklime u okolini, obogaćivanje
podzemnih voda i povećana vlažnost zemljišta u okolini.

Biodiverzitet
19B

Mere ekoremedijacije su namenjene povećanju biodiverziteta, što se postiže uspostavljanjem novih

staništa.

150 
Sposobnost samoprečišćavanja
20B

Često je cilj poboljšati kvalitet vode. Tada biramo one mere koje posebno povećavaju sposobnosti
samoprečićavanja vodotoka.

3. Tehnike revitalizacije
3B

Kako su to tehnike koje podražavaju stanja i procese u prirodi one su toliko raznolike kao što su same
prirodne pojave. Neke tehnike su predstavljene više konceptualno i nude manje rešenja za
dimenzioniranje od drugih. Tehnike biramo sa namerom da uspostavimo određene funkcije i vrednosti
ekosistema. Pri tome se ugledamo na primere iz okoline koja je još uvek u prirodnom stanju.

Tehnike koje menjaju nagib i presek rečnog korita, kao što su brane ili restauracija meandara, mogu
da utiču na nestabilnost rečnog korita uzvodno i nizvodno. Zato je pri primeni tih tehnika potrebno
uraditi hidraulične studije; isto tako kod primene tehnika koje smanjuju protočni presek proveriti
sigurnost od poplava. Sledeći značajan činilac kod dimenzioniranja je dno obala jer može doći do
podrivanja, pa je potrebna višestruka zaštita tog dela.

Pri revitalizaciji ne želimo dostizanje nekakvog trajnog stanje objekata već ponovno uspostavljanje
funkcija i struktura koje će se zatim same održavati. Na primer, u kanalisanom vodotoku sa
poravnatim nagibom dna namestimo drveni prag. Objekat se može kroz dvadeset godina urušiti ali će
ipak, za to vreme, tako biti promenjen uzvodni i nizvodni tok korita tako da će se i po rušenju praga
dinamika dna zadržati (mirne vode i brzaci).

Generalno o upotrebi vegetacije

Prednosti:
1. Vegetacija i prirodni materijali koje upotrebljavamo prilikom intervencija se prelivaju u prirodnu
sredinu i postaju sastavni element te sredine.
2. Stvaraju se dodatna staništa (npr. uz korenje vrba i jova nalazi se više larvi i vodenih insekata nego
na sprudu bez korenja)
3.Ozelenjene obale predstavljaju i privlačno mesto za izlete
4. Vegetacija se sama održava i regeneriše.
5. Vegetacija vremenom znatno bolje utvrđuje obale, u poređenju sa veštačkim intervencijama, pod
pretpostavkom da ne dođe to većih smetnji, koje prevazilaze nosivost vegetacije.
6.Vegatcije deluje i kao puferska zona i povećava sposobnost samoprečišćavanja vodenih tokova.

Mane:
1.Potrebno je 1 do3 godine da se razvije, do tada je potrebno održavanje
2.Na početku su neophodne i druge stabilizacione mere.
3. Ne možemo tačno odrediti i predvideti nosivost vegetacije.

151 
Osnovne sumnje: Vegetaciju koju koristimo za zaštitu obala često moramo zaštititi pred erozijom dok
se korenje ne razvije dovoljno. Na rast utiču dubina vode, kvalitet vode, tip zemljišta i hranljive
materije. Za veću uspešnost možemo da upotrebimo biljke koje rastu u blizinu prirodnih korita.

Vodene, močvarne i drvenaste biljke s golim korenom su najuspešnije ako ih posadimo u kasno
proleće, mada mogu da se sade i u jesen. Međutim, za ostale više odgovaraju jesen i zima. Po sadnji
je potrebno košenje okoline i ostavljanje otkosa na terenu da se pomogne rast dreveća. Može se
desiti da je potrebno saditi više puta. Gustina sadnje ne treba da bude prevelika ni kontinuirana, jer su
u vodnom biotopu poželjni kako zasenčeni tako i osunčani prostori. Sađene je značajno najviše u
predelima mirnih voda. Između vegetacije se ostavljaju otvoreni prostori za pristup do vode. Sadnja
se izvodi neravnomerno uz korišćenje različitih biljnih vrsta.

Vegetaciju koju koristimo za zaštitu obala često moramo zaštititi pred erozijom dok se korenje ne
razvije dovoljno. Na rast utiču dubina vode, kvalitet vode, tip zemlje i hranljive materije. Za veću
uspešnost možemo da upotrebimo biljke koje rastu u blizinu prirodnih korita. Vodene, močvarne i
drvenaste biljke sa golim korenom su najuspešnije ako se sade u kasno proleće, mada može da se
sad ii u jesen. Međutim za uspeh više odgovara jesen i zima. Po sađenju potrebno je da se okolina
pokosi i

Može se desiti da je potrebno više puta saditi. Gustina i kontinuiranost sadnica ne treba da je
prevelika, jer su u vodenom biotopu poželjni kako zasenčeni tako i sunčani prostori. Sađenje je
značajno najviše u predelima mirnih voda. Između vegetacije se puštaju otvoreni prostori za pristup do
vode. Sađenje se izvodi nejednakomerno i uz korišćenje različitih biljnih vrsta.

Radovi u rečnom koritu

21B

Brzaci na šljunku (sprudu)

41B

Brzak na sprudu napravljen je od šljunka, odnosno kamenja čija veličina nije veća od dubine srednje
vode, što znači najviše 30 cm. Visina šljunkovite pregrade kod brzaka ne uzrokuje veće zaustavljanje
vode. Takvi brzaci napravljeni od šljunka nude podlogu za stvaranje supstrata, kao podlogu za
vodene organizme i za mrešćenje riba. Sprud (šljunak) postavlja se tako da se rečno korito malo suzi,
tok vode se na mestu samog brzaka koncentriše i ubrza, a voda se meša i upija kiseonik. Iza brzaka
nastaje manji udubljeni deo. Sam šljunak će uzrokovati da se nakupi još više suptrata za podvodne
organizme. Ova tehnika je relativno prosta i jeftina.

152 
 Slika 3: Brzak na šljunku
Izvor: Arhiv Limnos, 2006

Bolje je napraviti nekoliko uzastopnih brzaka, nego jedan veći. Postavljaju se na ravnom delu, ne na
okuki (zavoju). Brzake postavljamo prvenstveno na delovima gde je pre bio grubi šljunak. Šljunak
treba da bude takve veličine da bude stabilan za vreme niskih i srednjih voda, a za vreme visokih
voda da je podložan eroziji. Dužina spruda treba da bude kao jedna ili dve širine rečnog korita.
Šljunak se tokom vremena pomera i oblikuje brzake i vrtloge. Sprudovi pružaju i bolji kontakt čoveka
sa vodom preko šuma vode i lakšeg pristupa do vodenih površina.
Varijanta ovakvih brzaka su takozvani sprudni ili balvanski grebeni koji podižu nivo vode i završavaju
se sa manjim žlebom. U takvom slučaju koristi se veće kamenje, stara stabla, vreće peska i stubovi za
učvršćivanje središta pregrade. Visina grebena treba da je od 0,2 do 1m. Greben je potpuno potopljen
za vreme srednjih i visokih voda.

U slučaju da želimo iza brzaka da održimo dublji vrtlog, napravi se žleb, odnosno kameni prag koji ima
na nizvodnoj strani pad od 10%. Time postižemo veću brzinu vode i eroziju – izdubinu, nizvodno.
Veličinom i nagibom određujemo pri kakvom protoku će takav brzak biti efikasan.

Groblja
42B

Groblja su skupovi većeg kamenja (>30 cm) koji poboljšavaju strukturu staništa i povećavaju srednju
veličinu zrna posteljice dna. Iza kamenja se prave vrtlozi i izdubljuju manji vrtlozi koje nude utočište
ribama za vreme niskih vodostaja. Vrtložna voda pruža i vizuelno sklonište ribama. Koristi su slične
kao kod šljunkovitih brzaka. Groblja se upotrebljavaju i kada želimo da kontrolišemo eroziju rečnog
dna. jer iskorišćavaju energiju vodotoka. Primerena su za vode čija je prosečna brzina 0,6m/s.

Približne dimenzije stabilnog kamenja u rečnom koritu:

18 * h * I
ds = gde je
G −1
ds = minimalni prečnik kamena
h = protočna dubina vode za vreme punog rečnog korita
I = nagib dna korita
G = relativna gustina kamenja u odnosu na vodu

153 
 Slika 4: Groblja u koritu vodotoka
Izvor: Arhiv Limnos, 2006

Postavljanje i veličina kamenja je veoma značajna. Za vreme visokih protoka, voda treba da se
pretače preko kamenja i pravi vrtloge a samim tim i produbljenja, dok za vreme niskih voda kamenje
treba da je iznad površine. Kamen mora biti dovoljno velik da ga vode na odnese. Treba da je jednom
trećinom zakopan u zemlju. Iza šireg kamenja (50 cm) koje stoji pravougaono u odnosu na tok počinje
da se odlaže fini supstrat koji može da dodatno obogati posteljicu dna.

Kamenje se postavlja na delovima gde je veči pad dna, na mestu brzaka, primerenije je za šira rečna
korita. Ne odgovaraju za korita sa peščanim dnom ili dnom od mulja zbog nestabilnosti. Mogu se
kombinovati sa odbijačima toka, da bi se postigao veči učinak. Najveća veličina kamenja ne treba da
bude veča od 1/5 širine korita. Prilikom postavljanja treba paziti da se tok vode ne usmeri u ivice korita
koje bi na taj način erodirale. U poprečnom preseku skupovi kamenja treba da zauzmu manje od 10%
pri punom toku. Obično je dovoljno 3 do 5 kamenova u skupu. U slučaju da nije dostupno
odgovarajuće kamenje mogu se upotrebiti i drveni materijali.

Slika 5. Iza kamenja se pri visokim vodama stvaraju vrtlozi (crtala B. Frank,2008)

Vrtlozi
43B

154 
Vrtlozi su produbljeni delovi vodenog toka i javljaju se naizmenično sa brzacima. U vrtlogu se tok vode
uspori i prouzrokuje: taloženje finih delova (sa polutantima i nutrijentima), nastanak novih staništa,
povećano vreme zadržavanje vode u vodotoku (bogatiji sušni vodostaji), povećan dodir između vode i
obala, te na taj način bolje navodnjenu okolinu, a poboljšavaju se i estetska vrednost i raznolikost
vodenog toka.

Vrtlozi nastaju prirodno na spoljašnjoj strani rečnih okuka, iza brzaka i kod većeg kamenja. Ukoliko
želimo postiči trajni vrtlog onda to mora biti vrtlog nastao erozijom. Sam iskop tolmuna na
neodgovarajućem mestu bio bi podložan zasipavanju, pa bi nekoliko godina pružao raznovrsnost
vodotoka. U slučaju da imamo odgovarajuću posteljicu dna (uklonjene veće frakcije) tolmuni se sami
izdube na nizvodnoj i uzvodnoj strani praga, žleba, na mestima sužavanja toka sa odbijačem i na
spoljašnoj strani meandra.

Slika 6:U vrtlozima se dešavaju procesi akumulacije i Slika 7: Vrtlozi vodotoku povećavaju vlažnost okolnog
čišćenja vode (crtala B. Frank,2008) zemljišta i raznovrsnost staništa u poređenju sa ravnim
regulisanim koritom. (crtala B. Frank, 2008)

Prag
4B

Prag je zaprečni objekat sa visinom preliva do nekih 10 cm koji prouzrokuje lokalno zaustavljanje vode
kod niskih i srednjih voda. Kod visokih voda, pravilno dimenzioniran prag ne utiče na uzvodno
povećanje nivoa vode, samo na lokalni talas. Gradnja poprečnih objekata dolazi u obzir još kod
uzdužnih padova korita za nekoliko procenata ili više. Ispred praga zbog bržeg strujanja vode imamo
lokalno produbljivanje do nekih 10 cm. Iza praga se po pravilu, ukoliko to dopušta posteljica dna
napravi vir. Prag obogaćuje vodu kiseonikom.

Niski pragovi se postavljaju uz pomoć drveta, kamena ili njihove kombinacije. Drveni pragovi mogu biti
iz većih trupaca, oblica, polutki. Prag uzrokuje zaustavljanje vode uzvodno. Prilikom određivanja
količine zaustavljene vode mora se voditi računa o odnosu između volumena vode i vodene površine,
sa tim određujemo dinamiku taloženja i količinu energije, koju vodno telo prima osunčavanjem,
155 
temperaturu vode, primarnu produkciju i zasićenost kiseonikom. Na mestu zaustavljanja vode
potrebno je zasaditi vegetaciju koja bi pravila senku nad stajaćom vodom i tako sprečila zagrevanje,
eutrofikaciju i razmnožavanje mikrofita koji bi pre vremena ispunili pregradu.

Slika 8: Uređivanje korita vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

Pri postavljanju moramo voditi računa o propustljivosti praga. Propusni pragovi mogu uzrokovati
blokadu puteva za ribe u vreme niskih voda. Nepropusnost se izaziva sa tesno priležućim drvenim
elementima ili sa filcom, koji se lako zamulji i zadržava vodu. Isto tako moramo zaštititi obalu od
podlokavanja rubom praga. Prag se ukopava bar 30 cm u samu obalu. Zemljište se na tom mestu
utvrdi radovima za utvrđivanje obala opisanim u naredim poglavljima. Iza pragova je obavezan vir, koji
ribama omogučava zalet pri prelaženju visine praga, zato na razdaljini 3 m ispred praga treba sa dna
korita odstraniti veće frakcije. Udubljenje će kasnije izdubiti sama voda.

Slika 9: Protok vode kroz pragove (Arhiv Limnos, 2008)

Pragovi mogu biti različitih oblika. Položaj ose preliva može biti u odnosu na tok vode: pravougaon,
ukošen, uporedan (bočni preliv), koničan (npr. V prag). Zbog koncentrisanja niskih protoka imaju, po
običaju, snižen deo prelivne krune. Takav prag nazivamo membranskim pragom. Mesto
156 
koncentrisanja preliva može biti na ravnim delovima korita, gde imamo više naizmeničnih pragova,
uzastopno postavljenih na levu i desnu obalu, da se dobije vijugajuća matica toka vode.

Slika 10: Pragovi u vertikalnom preseku (Arhiv Limnos, 2008)

Proračun erozijskog vrtloga vira:

Iza praga se stvara erozijski vir, koji može da potkopa sam prag. Zato je potrebno odgovarajuće
ojačati podnožje erozijskoga vira. Za to navodimo dve jednačine erozijskoga vira, prva je Kotulasova
jednačina za grube nanose:

h 0.35 ⋅ q 0.7
S = 0.78 ⋅ 0.4
[m] gde je
S dubina derozijskoga
90 vira
q protok vode na metar širine korita vodotoka [m3/ms]
h razlika između gornje i donje vode [m]
d90 90% zrno nanosa na dnu vodotoka [m]

Jednačina autora Tschopp-a i Bisaz-a se upotrebljava za sitniji nanose:

S = 2.76 ⋅ q 0.5 h 0.25 − 7.22 ⋅ d 90 [m]
Veći delovi drveća – palo drveće
45B

Tehnika se često upotrebljava u SAD i naziva se Large Woody Debris (LWD), podražava prirodno
stanje vodotoka, u koje često padaju grane i celo drevće. Takvi drveni ostaci (>10 cm prečnik i 2 m
dužina) igraju značajnu ulogu u vodotocima. Pružaju skloništa ribama, smanjuju brzinu vodenog toka,
takođe daju i senku, te čine stanište mnogim beskičmenjacima, predstavljaju delove organske
materije koji doprinose primarnoj produkciji vodotoka. Veći delovi drveta takođe utiču na rečnu
morfologiju, stvaraju virove, povećavaju meandre, istovremeno smanjuju energiju vode, što smanjuje
eroziju i povećava zadržavanje vode. Obezbeđuju takođe bezbedan prostor za gmizavce i ptice.

Tehniku možemo upotrebiti iz više razloga: za uspostavljanje staništa, usmeravanje vodenog toka,
sprečavanje erozije i zaštite obala. Tako možemo stvarati virove, produbljivati korito na plitkim
delovima, usmeravati tok od obala i tako sprečavajući njihovu eroziju utvrđivati obale, povećavati broj
utočišta u vodi. Najveću vrednost za ribe i beskičmenjake ima drveće sa velikim granama ili pak
157 
korenjem. Takvi delovi imaju veliku površinu, mada ih je teško namestiti i mogu predstavljati problem,
pa imamo teškoće sa visokim vodama. S druge strane, glatka debla bez bočnih grana imaju manju
vrednost, što se tiče formiranja staništa, ali zato više odgovaraju za usmeravanje toka i zaštitu obala.
Tehniku je najkorisnije upotrebiti u vodotocima sa manjim zrnom dna i niskim padom, bez postojećeg
obalnog drveća.

Slika 11: Veći delovi drveća a.u koritu, b. zaštita obala (Izvor: ERDC)

Životno doba takvih objekata iznosi 5 do 15 godina. Izrada zahteva tešku mehanizaciju i zato je
unekoliko skuplja. Veće delova drveća bolje je pričvrstiti za obalu nego za dno posteljice korita.
Pričvršćuju se bar na dva mesta. Po običaju se pričvršćivanje vrši čeličnim kablovima, koji su usidreni
u zemlju iznad nivoa visoke vode. Takođe, mogu se upotrebiti i konopci, pri čemu se koriste posebni
konopci namenjeni za vezivanje čamaca. Deblo je najbolje pričvrstiti tako da je većim delom
potopljeno, jer neizmenično sušenje i kvašenje skraćuje životni vek drveta.

Odbijači toka
46B

Odbijači su jednostavni objekti, koji usmeravaju i sužavaju tok vode. Brzina vode se povećava, pa se
na rubu odbijača izdubi manji vir, nastaju vrtlozi, povećava se zahvatanje kiseonika, stvaraju se
različiti supstrati na dnu zbog promene sedimentacije i podjedanja, iza samih objekata stvaraju se
manja mokra staništa. Povećava se samoprečišćavajuća sposobnost vodotoka, istovremeno se
zadržava sigurnost od poplava pri visokim vodama. Odbijači toka su namenjeni za smanjivanje
jednoličnosti vodenog toka kod ravnih rečnih korita, jer nema prostora za restauraciju meandara.
Pogodni su i na vodotocima gde je dno regulisanog korita preširoko i voda niska, iz tog razloga
usporeno teče pa se nagomilava sediment. Odbijači toka su napravljeni tako da imaju uticaj na niske i
srednje vode, međutim visoka voda ih bez teškoća preplavi. Ovi objekti takođe donekle podižu niske
vode.

158 
 Slika 12 : Odbijači toka u koritu (Arhiv Limnos 2007.)

Odbijači su hidraulično efektivni, ako njihov međusobni položaj ne prelazi minimalna rastojanja, koja
su oko 2,5-puta dužine odbijača. U manjem koritu, bi taj uslov zahtevao preveliku gustinu objekata, pa
zato se mogu izgraditi odbijači s mamuzom. Glava odbijača se produži u smeru toka, da bi se
preusmeravanje vodenog toka još pojačalo. Mogu se izraditi obostran odbijači, pri čemu postižemo da
nastane izdubljenje/vir u sredini korita. Odbijače toka takođe možemo da postavimo uporedno, na
jednoj strani obale, s tim sužavamo preterano široko dno korita i stvaramo manju močvaru. Odbijači
mogu biti deklinantni (u smeru toka) ili pak inklinantni (kraj okrenut uzvodno). Razlike se pojavljuju u
obliki nasipa nizvodno.

Tehnika se može upotrebiti takođe za sprečavanje erozije s preusmeravanjem toka od obala i

smanjivanjem brzine vode uz obale. Upotrebljava se, uopšte uzevši, za stabilizaciju meandara a
takođe i toka korita (širine i oblika).

Slika 13: Inklinantni odbijači stvaraju močvarni habitat (Arhiv Limnos, 2007)

Odbijače toka možemo izgraditi od fosni, debla, oblica, poluoblica, kočeva, vrbovog prepleta ili od
kamenja. Na manjim koritima izrađujemo odbijače toka tako, da sužavamo dno korita na najviše 1/3
postojeće širine. Odbijači su relativno jednostavni i jeftini objekti, koji ne zahtevaju tešku mehanizaciju
za izgradnju. Potreban je manji iskop na obali, koji se može izvesti ručno. Na peščanom i glinovitom
159 
zemljištu odbijače osiguramo lomljenim kamenom da ne dođe do rušenja. Kraj strukture mora biti
oblikovan uporedno sa smerom vodenog toka, da bi se sprečila erozija.

Slika 14: Primer odbijača od poluoblica uvtđenog s kočevima od jove i kestena (Arhiv Limnos, 2007).

Sprudovi (naslage šljunka), ostrvca

47B

Namena sprudova i ada je da se stvori utočište za živa bića i poboljšaju sposobnosti vodotoka za
samoprečišćavanje, filtriranja kroz objekt i veće turbulentnosti – zahvatanje kiseonika. Izvode se iz
kamenih blokova napunjenih supstratom i vegetacijom. Sprudovi se nasipaju nad nivoom stalne vode.
Primenjuju se za uniformne vodotoke i vodotoke sa slabim supstratom, npr. zamuljenošću dna. Pri
tome je potrebno, pre svega kod užih korita dodatno zaštititi obale od erozije. Nizvodno se može
postaviti prag koji podže nivo vode i smanjuje eroziju oko ostrvca (ade).

Slika 15: Sprudovi i ade u koritu (Arhiv Limnos, 2007)

48B

Vegetacijske grede za prečišćavanje

49B

Izrada greda za prečišćavanje (GP) sa rastinjem u vodotoku razlikuje se od uobičajenog objekta za

prečišćavanje otpadnih voda sa rastinjem (mokrog polja). Specifičnost se sastoji pre svega u većem
protoku i štetnijeg uticaja visokih voda. Pri postavljanju GP u vodotoku se usmeravamo na čiščenje
160 
niskih protoka, koji su po pravilu najviše zagađeni i istovremeno predstavljaju protoke koje je moguće
provesti kroz GP. Tako može zagađenje pri niskim protocima da se smanji na manje od polovine. Cilj
čišćenja su prventstveno patogeni mikroorganizmi, nutrijenti i pesticidi. GP nije moguće izvesti u
vodotocima koji transportuju veće količine sedimenata. U tom slučaju bi se GP brzo zapušila.
Postavljanje GP na takvim vodotocima moguće je sa pregradama koje zadržavaju fine sedimente.

Manje koncentracije zagađenja u rečnoj vodi (u poređenju sa otpadnim vodama) i potreba za što
većim protokom kroz GP ukazuju na dimenzije GP, koje imaju velik hidraulični pad i kratko vreme
zadržavanja vode.
Jednačina za protok kroz GP:
Q = A⋅v = A⋅ k ⋅i

Δh
i= gde je
Δl
Q protok kroz ČG (m3/s)
Δh visinska razlika među nivoima vode pre i posle GP (m)
Δl horizontalna dužina protoka kroz GP (m)
A površina pravougaona na tok (m2)
v brzina proticanja (m/s)
k Darcy-ev koef. filtracije odnosno propusnosti (m/s)
i hidraulični pad

Slika 16: Greda za prečišćavanje sa rastinjem (Arhiv Limnos, 2007).

Problem visokih voda je pre svega u eroziji supstrata GP i nanošanje mulja na površinu GP. Za zaštitu
od visokih voda možemo postaviti GP u bočno (sporedno) korito. Time osiguravamo PG od visokih
voda, tačnije možemo da doziramo dotok i da ga takođe prethodno očistimo sedimentnim virom za
odstranjivanje sedimenata. Takođe se izbegavaju teškoće pri prolazu riba, zbog očuvanja toka u
glavnom koritu. U glavnom koritu pak možemo zaštititi GP od erozije većim frakcijama supstrata na
površini, zaštitnom mrežm, ili pak raširimo korito do te mere da vučna sila visoke vode ne odnosi
supstrat GP.

161 
 1:
2 NV

Slika 17: Primer GP u glavnom koritu, voda se iz srednjeg kanala bočno preliva u drenažnu cev. Takva izrada
povećava protok kroz ČG s većim A i manjim Δl. (Arhiv Limnos, 2007)

Tehnike na obali
2B

Tehnike opisane u ovom poglavlju su namenjene pre svega osiguravanju obala od erozije vodom i od
sopstvenog sleganja. Preduzimanjem mera na obalama želimo da dostignemo neko stabilno stanje.
Istovremeno pokušavamo da osiguravanjem i utvrđivanjem obale uspostavimo dodatna staništa.
Određene mere kao što su zalivi, namenjeni su samo dobijanju raznovrsnije biološke slike.

Utvrđivanje obala kamenom i delovima stena

50B

Premda je utvrđivanje obala kamenom deo klasične "tvrde" tehnike nisu potpuno isključeni u
51B

revitalizaciji. Kamenoutvrda je u regulaciji korita zamena betona i pri tom je od prirodnog materijala.
Mana je, pre svega, u tome što su kamenoutvrde uniformno urađene na većim delovima obale, što
ustvari daje prilično monoton vodotok i neraznovrsnija staništa. Pažljivo izrađene kamenoutvrde, koje
su uredno složene i imaju manje razmake inače su otporniji na delovanje vode ali zato
onemogućavaju kasniji rast vegetacije.

Slika 18: Obala utvrđena kamenom

(Arhiv Limnos, 2007)

162 
Stenoutvrde (iznad 50 cm) i kamenoutvrde (do 70 cm) upotrebljavamo tamo gde imamo teškoće sa
erozijom i u prostoru smo ograničeni sa određenim objektima. Pri revitalizacijama imaju smisla takvi
zahvati da na lokalnim mestima možemo predvideti zasade, ako želimo merama dostići nameru tj.
trojnu funkciju ekoremediacije. Moguća alternativa je pre svega utvrđivanje putem sadnje drveća, jer
ubrzo dobro osigurava obalu od erozije.

Po stenoutvrdi se mogu mestimično zasaditi reznice vrbe ili jove, to su odrezane grane okvirnih
dimenzija: prečnika 3–6 cm i dužine oko 1 metar. Reznice se zabiju 2/3 dužine u zemlju. Za uspešnu
sadnju najbolje ih je odrezati i zabosti u istom danu. Lišće se odstrani. Rez je bolje napravti testerom
nego sekirom, da ne bi došlo do kidanja kore. U slučaju da je zemlja između stenja zbijena,
prethodno iskopamo rupe.

Vrbov preplet
52B

Vrbov preplet (Brush Mattress) je sloj prepletenih živih grana na obali, koji je na donjem delu
uobičajeno utvrđen s kamenjem i fosnama. Postavlja se za površinsku zaštitu, kojom pokrivamo celu
površinu i postižemo trenutno delovanje. Grane su obično odrezane od vrsta koje brzo rastu kao što
su vrba, jova, dren, bagrem. Na tlu je preplet pritvrđen konopcima i živim kolčićima i/ili direcima.
Poplet odmah uspori vodni tok uz obale i počne sakupljati sedimente. Skupa s novoniklim rastinjem i
korenjem razvija se moćna zaštita od erozije. Preplet nudi dodatno stanište pticama, insektima i malim
sisarima. Služi takođe kao zaštita pred difuznim zagađivanjem, pošto zadržava sedimente.

Slika 19: Tehnika polaganja popleta: a. priprema obala, b. polaganje, c. prva sezona rasta, d. druga sezona
(Izvor: ERDC)

Tehnika je radno intenzivna i primerna je za korišćenje lokalne radne snage ili pak za dobrovoljni rad.
Površina veličine 1 m2 zahteva od ½ do 1½ časa rada. To uključuje sakupljanje, transport, izradu i
postavljanje. Cena je prema tome zavisna pre svega od cene radnog sata i lokacije potrebnog
materijala.

163 
 Sllika 20 : Vrbov preplet (Arhiv Limnos, 2008)

Pri tom moramo biti oprezni, jer je preplet postavljen na mestu koje je namočeno, a istovremeno nije
poplavljeno. Isto tako vrba i jova ne podnose, na početku, dobro senku tj. veliko obalno rastinje.
Nosivost na vučnu silu prepleta je, s obzirom na ispitivanje Stern-a (1997) od 140 N/m2 na početku do
380 N/m2 posle 15 meseci rasta. Nepažljivo postavljanje može rezultirati nosivošću od samo 20 N/m2.
Pri čemu je potrebno naglasiti, da kamena peta (donji deo) znatno povećava nosivost cele strukture,
jer sprečava podjedanje.

Preplet postavljamo na obale položenije od 1,25 H: 1 V. Što je obala položenija veća je mogućnost, da
rastinje deluje. Bitno je da mladice imaju kontakt sa zemljom, da nema vazdušnih džepova. Zato se po
postavljanju nasipa sloj zemlje po vrhu, koji pomaže u zadržavanju vlage.

Slika 21: Izrada vrbovog

prepleta

Upotrebljavamo 2–3 godine stare savitljive grane, dužine 1,5 do 3 m. Debljina grana je na debeljem
kraju od 1 do 4 cm. Grane se moraju preplitati na 30 cm. Na svakih 60 – 80 cm zabija se kolje. Samo
retko se polaže u vodoravnom smeru.Namešta se sloj grana debljine od 5 do 10 cm, pri čemu su
odrezani debelji krajevi okrenuti na dole i zakopani u manjem jarku blizu stalnog nivoa vode. Za tim se
prčvrsti konop pravougaono na grane i dijagonalno od kočića do kočića. (Slika 22)

164 
 Slika 22: Prirodni materijali su
53B

revitalizacijski elementi vodotoka

54B

5B(Arhiv Limnos, 2007)

Rolna (svitak) od geoekstila

56B

Po pravilu je to kokosov tepih napunjen zemljom, semenom i sadnicama močvarskih biljaka kao što su
šaš, iris, trska. Tehnika je bila razvijena u Nemačkoj i takođe se naziva CGR (Coir Geotextile Roll).
Rolna se upotrebljava pre svega za utvrđivanje obala, mada se može upotrebiti i kao odbijač toka. S
vremenom se tekstil preplete sa korenjem i čini moćni oslonac obalama. Pošto je svitak postavljen na
obali uz stalni nivo vode koristi ribama kao zaštita i izvor hrane. Deluje i kao zaštita od netačkastog
(difuznog) zagađivanja jer prefiltrira i pomoću rastinja očisti dolazeću vodu iz obala. Za takav zahvat
se odlučujemo kada imamo dovoljno stabilnu srednju vodu. Važno je naglasiti da je svitak većinu
vremena namočen, te da rastinje može lako da raste. Ova tehnika namenjena je za manje do srednje
vodotoke. Nadalje je važno da nema prevelikog dotoka sedimenata iz obala jer bi to moglo zagušiti
rastinje. U takvim slučajevima je potrebno prethodno urediti gornji deo obale.

Za rast rastinja je potrebno dobro osunčenje korita. Svitak podnosi zavisno od izrade, od 10 do 140
N/m2 vučne sile. Ako se želi da svitak izdrži veće sile, onda je bitna podloga od šljunka ili kamenja
primerene frakcije, koja sprečava podjedanje.

Slika 21 : Upotreba geotekstila (Arhiv Limnos, 2008)

Montaža je relativno jednostavna i ne zahteva tešku mehanizaciju. Rolne imaju dužine od 3 do 6 m i

mogu ih nositi dvoje do četvoro ljudi pre negošto se namoče, posle toga se težina nekoliko puta
poveća. Rolna se pritvrdi sidrenjem ili pak s kočevima. Održavanje podrazumeva preglednje da nije
došlo do podjedanja svitka i da li je potrebna odgovarajuća sanacija. Kada se rastinje jednom razvije
smanjuje se potreba za pregledanjem i održavanjem.

165 
Geotekstil - sendvič
57B

Geotekstil napunjen zemljom i postavljen u veći sloj nudi moćnu zaštitu obala. Između pojedinačnih
slojeva se nameštaju odrezane grane (vrbe, jove) ili sadnice s korenom. Dno se pod nivoom niske
vode utvrdi s kamenjem odgovarajuće veličine. Kamenje takođe pruža poboljšanu infiltraciju.
Vegetacija, koja se razraste pokrije deo korita i nudi zaštitu i hranu ribama. Na kamnitom supstratu
dna razvijaju se drugi organizmi. Poboljšava se estetika vodotoka. Rastinje, geotekstil, substrat i
kamenje takođe filtriraju netačkasti površinski dotok i tako poboljšavaju kvalitet vode.

Slika 23: Upotreba geotekstila u obliku sendviča (Arhiv Limnos, 2008)

Tehnika je primerna tamo gde su zbog nedovoljno prostora potrebne strmije obale. Može da se
izvodi u nagibu od 1V : 2H do 1H : 0,5 V. Može se izvesti i u terasastom obliku. Prednost te tehnike je
da je fleksibilna i da se može dobro oblikovati za potrebe okolne arhitekture, npr meandre. Cena je
viša u poređenju s ostalim revitalizacijskim tehnikama i slična je ceni uređaja klasične hidrotehnike.
Ipak pruža mnoge ekološke prednosti u poređenju sa npr. betonskim ili kamenitim zidovima.

Izvodi se tamo gde nema daljih poplava, jer drevanaste vrste ne podnose plavljenje, a istovremeno je
dovoljno stabilan niski tok, koji daje vlagu vegetaciji. Upotrebljava se autohtona vegetacija, koju
odrežemo u blizini. Pogodne su vrste koje brzo klijaju kao što su vrba, dren, brogovita, debeljine od 2
do 7 cm, dužine od 1,5 m i veće.

166 
 Slika 24: Izvođenje revitalizacije sa geotekstilom (izvor: ERDC)

Reznice rasporedimo raznoliko po vrsti i veličini, da dobijemo šarolik i stabilan sastav. Položimo od 25
do 45 biljaka na metar s obzirom na očekivanu vlažnost - više na višim i južnim položajima.
Za dimenzionisanje treba videti osobine zemljišta i upotrebljenog geotekstila. To može biti geotekstil
od prirodnih materijala kao što je kokos, ili su to pak sintetičke mreže, koji dozvoljavaju rast korenja.
Veličina i dubina iskopa planira se s obzirom na geomehaničke analize stanje zemljišta. Debljina sloja
zbijene zemlje unutar geotekstila iznosi od 35 do 45 cm, tome sledi cca 10 cm debeli sloj grana i
zemlje.
Kamenitu petu planiramo do visine do koje još možemo očekivati vučnu silu napona smicanja oko 95
N/m2. Zapravo je nosivost takvih struktura od geotekstila očekivano veća, od 230 na početku do 650
N/m2 posle dve sezone rasta (ERDC).

Drvene kasete
58B

Drvena kaseta je tehnika namenjena za mesta gde

druge tehnike ne uspevaju dovoljno efikasno da
odbrane obale od erozije. Ta tehnika kombinuje
slojeve nabijene zemlje i reznice sa slojevima
neobrađenih debala i kamenja. Debla su
sastavljena sa izdubljenjem na mestu dodira.
Prostor između debala napuni se kamenjem.
Kasete propuštaju i filtriraju vodu, delujći takođe kao
drenaža. Temeljnu petu je potrebno uvtrditi, može
sa kočevima, a može i sa kamenitim temeljem
utvrđenim sa žičanim korpama. Trajnost takvog
objekta je 20 do 30 godina.

Slika 25: Ugradnje drvenih kaseta u korito (Arhiv Limnos, 2008)

167 
Prednosti drvenih kaseta je pre svega veća nosivost, upotrebljavaju se kod većih vodnih sila i
brzina..Pružaju odgovarajuće stanište ribama, a moguće ih je jednostavno razgraditi i upotrebiti
material za druge namene. Slabosti su viša cena izrade, zbog potrebe za teškom mehanizacijom i
tehnički zahtevnjim projektovanjem i izradom.

KAŠTA Z ENOJNO PILOTAŽO

KAŠTA Z DVOJNO PILOTAŽO PREREZ
TLORIS
PREREZ

Slika 26: Sastav drvene kasete

Snopovi
59B

Živi snopovi (ŽS) i inertni snopovi (IS) su u obliku snopa povezanih grana. Kod ŽS očekujemo da
odrezane grane počnu vertikalno da rastu i puste korenje, pri čemu bi takav sistem dodatno utvrdio
tlo. Fašine se upotrebljavaju za utvrđivanje cele obale od nivoa vode do vrha obale. IF nisu
namenjene za rast vegetacije i njih upotrebljavamo za utvrđivanje na dnu obale dok ostalo rastinje ne
izraste, a moguće ih je upotrebiti i pod vodom. Mogu se koristiti i kao odbijači toka ili pak kao
jednostavna drenažna cev.

Slika 27: Izrada snopova (Izvor: ERDC)

Korišćenje ŽF i IF je radi utvrđivanja obala, takođe i za stvaranja staništa za ribe i ostale organizme,
jer se postavljaju u blizini vode. ŽF i IF poboljšavaju kvalitet vode jer zadržavaju sedimente i hranila
koja dolaze iz rasutih izvora.
168 
Pritvrđuju se kočevima od 80 do 120 cm (pesak, mulj), zavisno od podloge. Ako se fosne polažu u
blizini vode moraju se osigurati od potiska vode podlogom od kamenja, da bi se sprečilo podjedanje.
Otpornost na vodni tok je od 50 N/m2, kod IF bez kamenite podloge do 140 N/m2, za ŽF s kamenitom
podlogom.
Tabela 2: Razdaljina izmeću uporednih snopova
Nagib obala Kohezivna tla Nekohezivna tla
1:1 1m 1 /
1:1–2:1 1 do 1,3 m1 /
2:1–3:1 1,3 do 1,6 m1 1 do 1,3 m1
3:1–4:1 1,6 do 2 m1 1,3 do 1,6 m1
4 : 1 i strmije 2 do 2,6 m1 1,6 do 2,3 m1

Fašine se polažu uporedno s vodenom površinom ili pak pod uglom od 45°. ŽF polažemo u iskopan
jarak tako da manje od 10 cm fašine bude van zemlje. Prečnik ŽF je od 15 do 20 cm, dok je prečnik IF
od 20 do 40 cm. Sa kanapom se zajedno povežu na razdaljini 30 do 90 cm, one većih prečnika
povezujemo na kraćim rastojanjima. Grane, koje se upotrebljavaju za žive fašine su debljine od 0,6
cm do 2,5 cm, s minimalnom dužinom od 130 cm. Sve grane moraju biti okrenute u istom smeru. U
strukturi ŽF morale bi se mešati grane različite vrste i starosti. Za inertne fašine upotrebljavamo nešto
duže i deblje grane ne vodeći računa kako su grane raspoređene.

Plotovi
60B

Plotovi (engl. brushwood hurdle, willow hurdle) su veoma stari način uređenja okoline. Upotrebljavaju
se za zaštitu obala, na dodiru sa vodom i na obali. Za njihovu izradu upotrebljavamo drvene kolčeve
debljine 3 do 10 cm i približno 1 m dužine, koji se pobodu u zemlju na rastojanju oko jednog metra.
Između njih se pobodu na svakih 30 cm živi kočići. Kasnije se pobodeno kolje ovije savitljivim živim
prućem ili šibljem (vrba ili leska). Iz pruća i iz kolčića proklijaj mlado dreveće, koji svojim korenjem
obezbeđuju trajnost sanacije. Plot možemo postaviti vodoravno ili diagonalno na obalu koju želimo
osigurati. Plot po običaju stoji uspravno kao ograda, mada se može postaviti na obalu kao vrbov
preplet. Upotreba plotova primenjuje se kao hitna mera. Prikladni su za mirne ravničarske vodotoke.

Slika 28: Ekoremedijacijski plotovi oko vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

169 
Plotovi su prvenstveno namenjeni kao barijera za eroziju i imaju veliku samoprečistačku funkciju jer
zadržavaju sedimente i druga hranila. Omogućavaju da se zemljište utvrdi i obalna vegetacija ponovo
uspostavi. Pružaju dodatne habitate kako organizmima u vodi, tako i onim na obalama. Izrada plotova
je radno intenzivna i zato primerna za kraće odseke, pre svega tamo gde je važan izgled predela.
Važno je takođe da je cena postavljanja plotova niža od betona i čelika.

Slika 29: Plot po ugradnji i godinu dana kasnije (Arhiv Limnos, 2008

Kao i za ostale žive tehnike i za plotove je potrebno dobro osunčenje i relativno stabilan nivo vode,
koji bi namočio reznice a istovremeno ih ne bi poplavio. Plotovi mogu štititi kako dno obale tako i
gornje delove.

Slika 30: Ugradnja plotova u obale vodotoka (Arhiv Limnos, 2008)

Plotove možemo podeliti na žive i inertne. Za žive plotove je važno da je šiblje u dodiru sa zemljom.
Inertni plotovi postavljeni su vertikalno na obali ili su pak pod nivoom stalne vode, a namenjeni su
smanjenju erozije dok rastinje ne krene.

170 
Zalivi i uvale (proširenja)
61B

Zalivi i slična proširenja su prvenstveno namenjeni povećanju raznovrsnosti staništa u vodotocima. Pri
regulisanju vodotoka nastaju jednoobrazni nagibi obala, što smanjuje raznolikost staništa. Uz zalive
menjamo nagib obala i tako dobijamo raznovrsniju vegetaciju. Na drugoj strani zaliva mogu se dobiti
ravnije obale, mali sprudovi i plićaci što otvara dostupnost do vode ljudima i životinjama. Takav objekt
takođe doprinosi smanjivanju poplavne vode i nudi utočište za ribe u vreme visokih voda, jer je tu
vodni tok najsporiji.

Slika 31: Zalivi i utočišta imaju višenamensku funkciju (Arhiv Limnos, 2005)

Slika 32: Mala Krka. Izgradnja bočne uvale (iskop dela zemlje). (Arhiv Limnos, 2007)

U području rukavca (jaza, starače) je prostor veće dubine – vir, te prostor mirujuće vode, duboke
samo nekoliko centimetara, kao buduće boravište malih ribica. Okolo zaliva je pogodno zasaditi
obalnu vegetaciju, koja bi zasenčila stajaću vodu.

Ako želimo održati otvorenu vodenu površinu u rukavcu (što nije nužno) moramo usmeriti vodni tok
izvan rukavca. To možemo uraditi s odbijačima, uzvodnim pragom ili brzacima. Rukavci dalji od 30 m
(od glavnog toka) mogu početi da se zamuljuju zbog nedostatka turbulentne vode.

171 
Posebna staništa
62B

Svaki nov objekat revitalizacije vodotokova usmerjen je ka uspostavljanju novih staništa i povećavanju
opšte biotske raznovrsnosti. Za potrebe određene vrste tako možemo postaviti objekte koji su izvedeni
specifično za tu vrstu. To su npr. skrivališta za ribe, riblje staze - prelazi, prelazi za vidre, ostrva,
gnezdilišta za ptice itd. Tačan oblik objekta utvrđuje odgovarajući stručnjak nadležan za određenu
vrstu.

Slika 33: prolaz pod mostom uređen za prelaz vidri

Skrivalište za ribe i druge organizme se izvode iz debelih dasaka i trupaca, ukopanih u podnožje
obale, tako da su ispod nivoa stalne vode. Postavljaju se na spoljašnoj strani okuka, avmogu takođe i
skupa s odbijačima i jazovima (branama), koji održavaju određen nivo vode. U skrivalištu se odstrane
veće frakcije naslaga. (> 8cm).

172 
 Slika 34: Skrivalište za ribe (Arhiv Limnos, 2008)

Tehnike izvan korita

23B

Kako je već bilo pomenuto, rešenja koja bi najdelotvornije i trajno uticala na ekološko stanje vodotoka,
uključuju celovito uređenje prijemne površine. Ipak je to zbog pritisaka na prostor, najčešće
onemogućeno. Zato se pri revitalizacijama ograničavamo na manje zahvate u koritu ili u njegovoj
bližoj okolini. Zahvati izvan korita najčešće su namenjeni povezivanju vodotoka s poplavnim svetom.

Restauracija meandara
63B

Kada je predeo u kojem teče voda s manjim naklonom, najprirodniji oblik vodotoka je sa meandrima.
Vodotok sa meandrima produžava tok, smanjuje pad, usporava tok vode, povećava dubinu i količinu
površinske vode u oblasti i podzemlju, povećava ili produžava se takođe obalni pojas, koji je
ekosistemski bogat deo predela. Povećana površina dodira između vode i zemljišta proizvodi efekat
sličan sunđeru; voda se polako proceđuje iz oblasti i povećava niske letne protoke. Meandrirajući
vodni tok ima takođe i manju snagu vode i time manju transportnu moć sedimenata. Meandri
povećavaju učestalost preplavljivanja korita i tako uspostavljaju dodir s poplavnim svetom. Na
spoljašnjoj strani zavoja korito se zbog erozije brže menja kao i na području brzaka. Kod
meandrirajućih vodotoka se pojavljuje kružni tok, koji podiže detritus sa dna nagore u smeru
suprotnom spoljašnoj strani meandra. To ustvari posebno pogoduje bentičnim organizmima, jer se
tako celokupno vodno telo obogaćuje kiseonikom.

Slika 35: Meandre možemo uspostaviti tako da ne zauzimaju znatno više prostora, nego regulisano korito i
istovremeno da održimo propusnost visokih voda. Uspostavljaju se mnoga nova vlažna staništa i povećava
zadržavanje vode u oblasti. (Arhiv Limnos, 2008)

173 
 Slika 36: Presek meandra (Arhiv Limnos, 2008)

Rekonstrukcija meandara je višestruko otežena zato jer je korito na mestu, gde su poravnati prvobitni
meandri produbljeno i jer je za vijuganje potoka potreban prostor za korito. Taj prostor je posle
melioracije preveden u prostor za poljoprivredne, građevinske i infrastrukturne namene (npr. puteve).

Restauracija meandara može da poveća učestalost poplava (posebno ako je uzvodni deo još uvek
regulisan). Ako nema pogodnih površina za poplavljivanje (travnjak, livada) izbegavaju se poplave
uređenjem širih korita, koja bi postojala u prirodnim uslovima. Pri tome još uvek se zadržavaju
pozitivne osobine meandriranja vodotoka po ravnici. Projektovani meandri ne treba da budu jednaki,
već promenljivi po talasnoj dužini i amplitudi. Kod novo izgrađenih meandara, u svakom slučaju, će u
početku biti potrebna zaštita od erozije na spoljnoj strani rečnih okuka.

Neke jednačine za dimenzioniranje meandara:

Najjednostavnije pravilo je da ako je razmera dužina kanala/dužina doline veća od 1,3 smatramo da
vodotok meandrira u svom toku. Osnovna jednostavna empiriska jednačina, koja nam određuje
dimenzije meandra daje razmere između talasne dužine (L) i širine korita (b).
L = 10 ⋅ b

Pri tome je amplituda meandra (A) od 0,5 do 1,5 talasne dužine meandra.
Ackers i Charlton (1970) su razvili jednačinu, koja povezuje talasnu dužinu meandra i protok, pri
punom koritu:
L = 38 ⋅ Q 0.467
Jednačina za meandar u aluvialnim kanalima (Schumm 1977)
b⋅d ⋅L
Q= gde je
I
b širina korita
d dubina korita
174 
L talasna dužina meandra
I pad korita

Način planiranja meandara:

• Restauracija meandara tačno tamo gde su bili pre poremećaja, što se rekonstruiše iz starih
fotografija, kazivanja, ostataka vegetacije ili vazdušnih/satelitskih snimaka.
• Upotreba empiriskih odnosa između talasne dužine i amplitude te protokom tj. širinom
kanala.
• Upotreba još postojećih prirodnih meandirajućih odseka, kao model za planiranje
restauracije meandara.
• Dimenzioniranje u odnosu na nagib korita. Veličina meandara određuje se s obzirom na
zahtevani pad, s kojim želimo dostići određeni hidrološki režim.

Bočni rukavac
64B

Bočni rukavac nastaje u prirodi uz promenu meandara. Za razliku od mrtvog rečnog rukavca (mrtvaje)
ima pobočni rukavac dodir sa svežom vodom. Pobočni rukavac zahteva u poređenju sa zalivom i
jazom, dodatno zemljište uz korito. Takav zahvat pozitivno utiče na strukturu staništa, sposobnosti
samoprečišćavanja i na smanjivanje poplavnih talasa. Pruža utočište za ribe u vreme visokih voda,
stanište je za obodno rastinje, vodozemce, neke ptice i beskičmenjake.

Slika 37. Izgled bočnog rukavca (Arhiv Limnos 2008)

Do pobočnog rukavca može se dovesti dotok protočne vode kroz šljunkoviti uložak (slika), koji
popravlja kvalitet vode. Tako dobijamo neku vrstu grede za prečišćavanje, koja nudi stanište mnogim
vrstama. Da bi se sprečilo zasipanje bočnog rukavca izvrađuje se šljunkovi uložak sa nešto
spuštenim terenom, koji usmerava visoke vode u bočni rukavac i odnosi sedimente.

175 
Veštačka (izgrađenja) vlažna polja (tereni)
65B

Uz korito možemo, ukoliko nam dopušta prostor, izgraditi manje vlažne (mokre) terene (polja). Pre
svega je uobičajeno, da se takvi tereni postavljaju uz dotok vode, bio to melioracijski kanal, manji
potok ili pak drenaža sa puteva i ostalih urbanih površina. Vlažni tereni su ravni nizijski delovi, koji
imaju pri srednjem protoku podzemnu vodu neposredno ispod površine. Ako želimo da takav teren
efikasno filtrira vodu treba da se sadrži substrat većih frakcija (>8 mm). Takav objekt služi kao manji
izgrađeni uređaj za prečišćavanje voda sa vegetacijom i nudi različita staništa. Hidrološki deluje kao
vodni rezervoar u vreme suše i manji ublaživač poplavnog talas visokih voda. Kako je substrat od
kojeg je sačinjen takav teren podložan eroziji, potrebno ga je zaštititi po rubovima (ivicanma) od
neposrednog dejstva vodenog toka.. Lokacija za vlažne terene se može naći takođe pored korita, na
putu poplavnih voda, npr. na unutrašnjoj strani meandra.

Slika 38: Primer mokrih terena u proširenju korita Slika 39: Močvara Barno jezero (Mokrišče). (Arhiv
6B

(Arhiv Limnos, 2007) Limnos, 2007.)

Mrtvaje
67B

Mrtvaje su biotski izvanredno raznovrsna staništa, u njima borave mnoge ugrožene vrste vodenog
rastinja i gmizavaca, isto tako riba, sisara i ptica. Mrtvaje su bile prvobitno deo korita, koje je potom
promenilo tok vode. Produbljavanje korita radi regulacije ugrožava staništa, kao što su mrtvaje i
močvare. Promenljivi niži vodostaji podzemne vode i pomanjkanje redovnih poplava isušuje
pomenute biotope. Zato je potrebno pri revitalizaciji prvenstveno obezbediti dovoljno vode i
posledično tome redovna poplavljivanja na za to određenim mestima. U slučaju da je reka tako
regulisana uzvodno (npr. hidroelektrarne) da nema poplava mogu se mrtvaje povezati cevima sa
rekom.

Moguće je izraditi veštačke mrtvaje koje su kao neke vrste bazena izvan područja korita. Dubina vode
u mrtvaji najviše je 1 m. U svakom slučaju, bilo da je to prirodno ili veštački izrađeno vodno telo,
potreban je kontakt s koritom u obliku koridora od prirodne vegetacije. Po običaju je to šuma ili važna
livada. Mrtvaja služi takođe da zadržava visoke vode u koju možemo usmeriti višak poplavnih talasa.

176 
Sličnu funkciju kao mrtvaje imaju takođe lokve, koje su neka vrsta rezervoara za vodu u protivpožarne
namene i namene napajanja životinja, mada su to objekti koji su dislocirani od vodotoka.

Slika 40: Mrtvaje na Muri (GERK)

Ribama najbolje odgovaraju veći i stalni bazeni - mrtvaje. Manji i privremeni virovi imaju manje
mogućnosti, da bi se u njima naselile ribe. Pre svega zbog kolebanja ekstrema. Međutim, kako
odrasli vodozemci borave i na kopnu, naseljavaju se radije u manjim virovima. Tamo ima više hrane
zbog manje ribljih predatora. Zato je dobro, da pri izgradnji zadovoljimo obe skupine.
Bočno korito (by-pass)
68B

Kod bočnog korita (by-pass) se deo vodenog toka preusmeri iz glavnog kanaliziranog korita. Bočno
korito možemo sprovesti u obliku meandra kroz već postojeću šumi i odmah imamo i druge sisteme
za osenčenje i zaštitu korita. Isto tako je prednost te tehnike, da možemo sprovesti ostale mere (npr.
grede, pragove), koje povećavaju vreme zadržavanja vode, jer je glavni kanal na raspolaganju za
rasterećivanje od poplavnih voda. S tim zahvatom možemo bitno povećati zadržavanje vode i
smanjivanje poplava, uspostaviti nova staništa i povećati sposobnost samoprečišćavanja.

Slika 41: prirodni bypass na Muri (GERK)

177 
Ekoremedijacijski melioracijski jarak
69B

Melioracijski jarci omogućavaju prosušivanje oranica u oblastima gde je podzemna voda visoka.
Klasični melioracijski jarci su goli kanali, u kojima se sabira voda iz poljoprivrednog zemljišta, obično
zagađena pesticidima i đubrivima. Takvi jarci nemaju sposobnost zadržavanja i čišćenja vode, isto
tako su suviše jednolični. Pesticidi i ostaci đubriva odatle mogu neposredno prelaziti u vodotoke i
podzemne vode i izazvati razne ekološke probleme uključujući zdravlje ljudi i životinja.

Ekoremedijacijskim uređivanjem melioracijskih jaraka mogu se pomenute teškoće popraviti ili ublažiti.
Postojeći jarak se preradi, dodaju se ekoremedijacijski elementi, koji povećavaju sposobnost
samoprečišćavanja, zadržavanje vode te doprinose većoj raznovrsnosti. Upotrebljeni ERM elementi
su pre svega manji pragovi, filteri od šljunka i rastinje. Tako oblikovani melioracijski jarak štiti
podzemnu vodu i vodotoke od poljoprivrednog zagađenja, smanjuje uticaj suše, vodu, koja se u njemu
zadržava, možemo upotrebiti za navodnjavanje, smanjuje uticaj vetra. Zahvaljujući tim funkcijama
melioracijski jarak indirektno utiče na povećanje prinosa, pripomaže očuvanju zdravlja i estetskom
izgledu poljoprivrednih oblasti.

Slika 42: Melioracijski jarak za odvođenje vode i ekoremedijacijski urađen melioracijski jarak s višenamenskom
funkcijom (Izvor: Arhiv Limnos.).

Vegetacijski pojasevi i koridori

70B

Vegetacijski pojasevi i koridori su već deo šireg pojma ekoremediacije, koji se mogu upotrebljavati na
području sliva. Pojas vegetacije pored vodotoka služi kao prelaz između vodenog i kopnenog
ekosistema i od bitnog je značaja za ekološko zdravlje vodnog tela. Pruža zaštitu od netačkastog
zagađivanja vodotoka, osenčuje vodotok, izvor je detritusa, osigurava obale od erozije i pruža stanište
mnogim vrstama. Po pravilu, imaju vegetacijski pojasevi veći pozitivni uticaj na manje vodotoke u
gornjem delu toka, nego na veće vodotoke u nizini. Manji vodotoci su naime osetljiviji na bočni
površinski dotok jer imaju manje odnose između vodnog tela i obale. Vegetacijski pojasevi, koje
postavljamo zbog kvaliteta vode po pravilu su uži od pojaseva za habitatne namene. Načelno su
korisniji neprekinuti uski pojasevi, nego isprekidani a širi. Potrebno je dogovoriti sesa vlasnicima
(korisnicima) zemljišta da uz revitalizovani vodotok dopuste pojas (nekih 10 m), koji nije namenjem
obradi i đubrenju, već bi služio kao travnjak za košenje. Tako imamo obostranu korist, travnjak u
178 
poređenju sa oranicom ne opterećuje vodotok, s druge strane poplave ne predstvljaju teškoću za
travnjake, međutim to predstavlja određeni ekonomski trošak.

Tabela 3. Veličina vegetacijskih pojaseva

Funkcija Opis Priporočena
širina
Kvalitet vode Pojasevi guste trave i zelenila na strmoj obali zadržavaju površinski otok, 5 do 30 m
zadržavaju sedimente, uklanjaju zagađenje i pune podzemne vode. Kod
obala s manjim nakibom se većina filtriranja dešava na prvih 10 metara.
Veće širine su potrebne za strmije obale. Pošto su dotoci sedimenata
veći, a poroznost tla manja potrebna je vegetacija dreveća i grmlja.
Obalna staništa Pojasevi raznolikih vrsta drveća i grmlja pružaju hranu i zaštitu širokom 30 do 500 m
rasponu vodnih i kopnenih životinja.
Stabilizacija Obalna vegetacija utiče na prisutnost vlage u tlu. Korenje ojačava 10 do 20 m
korita stabilnost tla. Po običaju, dovoljna je samo vegetacija obale, samo pri
jačoj eroziji potreban je širi pojas.
Ublažavanje Vegetacijski pojasevi povećavaju zalihe vode, stajaću vodu, hvataju 20 do 150 m
poplava površinski dotok i produžavaju retenzijsko vreme, što sve vodi
smanjivanju visokovodnih pikova.
Unos detritusa Male grane i lišće, koje padne iz krošnji u vodotok je značajan izvor hrane 3 do 10 m
i habitata.

Zona 1 : Počinje na rubu vode. Površina je

Slika 43. Vegetacijske zone uz vodotok
potrebna za stabilizaciju i staništa.
Primarne funkcije su senka, detritus i veći
delovi drveta. Delom takođe štiti pred
poplavama i popravlja kvalitet vode.
Vegetacija je raznolika, pojas je širok od
5 do 8 m.
Zona 2: Taj pojas se proteže od 3 metra
do sto metara zavisno od tipa vodotoka,
zemljišta i topografije. Namera je da se
podigne šuma sa autohtonom
vegetacijom, koja odstranjuje sedimente i
nutrijente te druga zagađenja. Ta zona
doprinosi takođe raznovrsnosti staništa, i
može se upotrebiti za namene rekreacije.
Uspostavljanje šireg pojasa nije
celishodno jer to vodi nepotrebnom
gubitku produktivne zemlje. To područje
možemo dakle iskoristiti za prorednu
seču, gajenje oraha i jagodičastog voća.
Povremena seča pomaže rast mladog
drveća jer povećava uzimanje hranljivih
materija iz zemljišta.
Zona 3: Ta zona uključuje površine sa
travom i ostalim zelenilom. Širine je oko 4
m. Deluje skupa sa zonama 1 i 2 do 10
m, a može biti postavljena samostalno.
Najveća uloga tog pojasa je usporavanje
oticanja i filtriranje, te čišćenje vode iz
netačkastih izvora zagađivanja.

179 
 Tabela 4: Pregled tehnika izvan korita
namena (%)
biotop zadržavanje vode sposobnost biodiverzitet
samoprečišćavanja
lokva 70 20 10
bočni rukavac 30 30 40
korito 50 30 20
jaz 80 10 10
močvara 20 40 40
mokri travnjaci 10 40 50
šljunčani nasip 20 40 40
rastinje u koritu 10 40 40
vir 80 10 10
obalni pojas 20 30 50
RČN 20 70 10
vegetacijski pojas 20 60 20
melioracijski jarak 40 30 20
meandri 30 30 40
stajaće vode 40 20 40
veštački

Literatura
Bookhout, T.A. 1996: Research and management techniques for wildlife and habitats. The Wildlife Society,
Bethesda, Maryland.
Carter, P., Churchfield, S. 2006: Distribution and habitat occurrence of water shrews in Great Britain. Science
Report SC010073/SR. Environmental Agency, Bristol.
Churchfield, S. 1990: The natural history of shrews. Christopher Helm/A&C Black, London.
Churchfield, S. 1998: Habitat use by water shrews, the smallest of amphibious mammals. Symposium of the
Zoological Society of London 71: 49–68.
Churchfield, S., Rychlik, L., Yavrouyan, E., Turlejski, K. 2006: First results on the feeding ecology of the
Transcaucasian water shrew Neomys teres (Soricomorpha: Soricidae) from Armenia. Canadian
Journal of Zoology 84:1853–1858.
Dular, M., 1997: Izrazje s področja voda. Slovensko društvo za zaščito voda, Ljubljana, 67 str.
Eurowaternet Slovenija – digitalne informacije o vodah. http://nfp-si.eionet.eu.int/eionet/okoljske_tematike/voda
Falkenmark, Malin. 2005: Upravljanje voda in ekosistemi: živeti s spremembami. Global Water
Partnership Slovenija, Ljubljana.
Flow Guidelines for Instream Values, 1998: NZ Ministry for the environment.
French, B.I., Mezquita, F., Griffiths, H.I. 2001: Habitat variables affecting the occurrence of Neomys fodiens
(Mammalia, Insectivora) in Kent, UK. Folia Zoologica 50: 99–105.
Gannon, W.L., Sikes, R.S., the Animal Care and Use Committee of the American Society of Mammalogists 2007:
Guidelines of the American Society of Mammalogists for the use of wild mammals in research. Journal
of Mammalogy 88: 809–823.
Ohio Deprartment of Natural Resources – division of Water. 2006: Ohio Stream Management Guide. Dostupno
na adresi: http://www.dnr.state.oh.us/water
Haberl, W. 2002: Food storage, prey remains and notes on occasional vertebrates in the diet of the Eurasian
water shrew, Neomys fodiens. Folia Zoologica 51: 93—102.
Corbet, G.B., Harris, S. 1991: The handbook of British mammals. 3rd ed. Blackwell, Oxford.
Hutterer R. 1985: Anatomical adaptations of shrews. Mammal Review 15: 43–55.
180 
Knauer, N. 1988: Katalog zur Bewertung und Honorierung ökologisher Leistungen der Landwirtschaft. VDLUFA-
Schriftenreihe 28, Kongressband 1988: 1241–1262.
Krushinska N. L., Rychlik L. 1993: Intra- and interspecific antagonistic behavious in two sympatric species of
water shrews: Neomys fodiens and N. anomalus. Journal of Ethology 11: 11–21.
IUCN (2007) European Mammal Assessment. http://ec.europa.eu/environment/nature/conservation/species/ema/
H

Lardet, J-P. 1988: Spatial behaviour and activity patterns of the water shrew Neomys fodiens in the field. Acta
theriologica 33: 293–303.
Macdonald, D.W., Tattersall, F.H., Brown, E.D., Balhorry, D. 1995: Reintroducing the Eurasian beaver to Britain:
nostalgic meddling or restoring biodiversity?. Mammal Review 25: 161–200.
Nitsche, K.-A. 2003: Biber: Schutz und Probleme. Möglichkeiten und Massnahmen zur Konfliktminimierung.
Castor Research Society, Dessau.
Novak, M. 1989: Beaver. V: Novak, M., Baker, J.A., Obbard, M.E., Malloch, B. (ur.) Wild furbearer management
and conservation in North America. Ministry of Natural Resources, Ontario, str. 283–312.
Lah, A., 2002: Okoljski pojavi in pojmi. Svet za varstvo okolja republike Slovenije, Ljubljana, 208 s.
Lanz, K., Scheuer, S., 2001: Priročnik za razlago politike EU o vodah na podlagi okvirne direktive o vodah.
Umanaotera. Slovenska fundacija za trajnostni razvoj, Ljubljana, 80 s.
Moll, S., 2003: Resources Use in European Countries. Zero study, str. 14–20 (URL:www.environmentdaily.com,
H H

25.5.2003)
Newbold, C., Honnor, J., Buckley, K. 1989: Nature conservation and the management of drainage channels.
Nature Conservancy Council.
Peter W. Downs, P.W., Kenneth J. Gregory, K.J. 2004: River Channel Management. Hoddereducation, UK
Pucek, Z. 1959: The effect of the venom of the European water shrew (Neomys fodiens fodiens Pennant) on
certain experimental animals. Acta theriologica 3: 93–103.
Škafar, B., 2002: Voda. Priročnik za pridobivanje znanja o ravnanju z vodo. SEG in Pomurski ekološki center.
Ljubljana in Murska Sobota.
The Federal Interagency Stream Restoration Working Group. 1998. Stream Corridor Restoration – Prnciples,
Processes, and Practices. Dostupno na adresi: http://www.usda.gov/stream_restoration.
H H

Sovinc A. 1997: Ureditev nadomestnega biotopa in revitalizacija meandra na območju Ljubljanice

(Dobrunje – Bizovik). Vodnogospodarski inštitut. Ljubljana.
Steinman, F. 1994: Smernice za načrtovanje urejanja vodnega režima-sonaravno varovanje brežin
pri večjih hidrodinamičnih obremenitvah. Univerza v Ljubljani, FAGG, Ljubljana.
Vrhovšek, D., Istenič, D. in Vovk Korže, A. 2005: Varovanje vodnih ekosistemov z ekoremediacijami. – V: Vodne
učne poti – izobraževanje javnosti za varovanje okolja (Ur.: Vovk Korže, A. In Prah, K.). Pedagoška
fakulteta Maribor, Maribor.
Vrhovšek, D. In Vovk Korže A. S sod. 2008: Revitalizacija kanaliziranih vodotokov in Limnos. Filozofska fakulteta
Maribor.
Vovk Korže, A., 1996: Človek in voda. Razvojno raziskovalni projekt Zavoda RS za šolstvo, Ljubljana.
Vovk Korže, A., 1999: Hidrogeografija. Študijsko gradivo. Pedagoška fakulteta, Maribor.
Vovk Korže, A., 2002: Naravni potenciali regij in njihova raba. Dela, Oddelek za geografijo Filozofske fakultete,
Ljubljana.
Vogel, P., Bodmer, C., Spreng, M., Aechimann, J. 1998: Diving capacity and foraging behaviour of the water
shrew (Neomys fodiens). Symposium of the Zoological Society of London 71: 31–47.
Wolff, J.O., Guthrie, R.D. 1985: Why are aquatic small mammals so large? Oikos 45:365–373.
Ward D., Holmes N., Jose P. 1994: The New Rivers and Wildlife Handbook. RSPB, NRA, RSNC, Sandy: 426 pp
Water Space Amenity Commission 1983: Conservation and Land Drainage Guidelines. Second Ed. London.
Welch H. (ed.) 1996: Managing Water. The RSPB. Sandy, UK. 116pp.
White G. J., Gilbert J. C. (eds.) 2003: Habitat creation handbook for the minerals industry. The RSPB. Sandy. 218
pp.

181 
182 
 Zelene ekosistemske tehnologije
Dragi Antonijević

Savremeni svet i većina sadržaja koji se za taj pojam vezuju, gotovo da ne bi postojali bez razvijene
tehnologije. Uticaj tehnoloških procesa, u najširem smislu, na životnu sredinu evidentan je i gotovo
nemerljiv. Neosporno jetakođe da su procesi proizvodnje, transformacije i potrošnje energije u
stacionarnim uređajima ili prevoznim sredstvima, kao i brojni i raznoliki industrijski i proizvodni procesi,
zastupljeni u širokom spektru privrednih grana - od bazne i prerađivačke industrije do poljoprivrede i
rudarstva, najveći zagađivači životne sredine. Procesi dobijanja i pretvaranja energije, a naročito
procesi proizvodnje mehaničkog rada (koji se kasnije pretvara u električnu ili druge vidove energije) iz
toplote, dobijene mahom sagorevanjem fosilnih goriva, principijelno su, kako nas uči elementarna
termodinamika, onemogućeni ako nema odavanja određenog dela energije okolini. Dakle osuđeni su,
čak i kada su u realnim okvirima maksimalno efikasni i čisti, da okolini prenesu određeni uticaj to jest
zagađenje.

Konačni intenzitet i kvalitativne karakteristike tako emitovanog zagađenja uslovljeni su primenjenom

tehnologijomi mogu u znatnoj meri biti popravljeni izborom i korišćenjem optimalnih tehnoloških
procesa i uređaja, svrsishodnih mera minimizacije zagađenja i adekvatnih postupaka prečišćavanja
emisionih tokova. Stoga se može reći da je tehnologija, na koju smo, u neku ruku dobrovoljno
osuđeni, istovremeno i najveći generator zagađujućih uticaja na okolinu, ali i najveća mogućnost i
potencijal da se zagađujući uticaji kontrolišu, umanje i svedu na prihvatljivu, održivu, meru.

Ukupnost akcija, tehnoloških postupaka i uređaja projektovanih i primenjenih sa ciljem umanjenja ili
korigovanja efekata ljudskog uticaja na životnu sredinu obuhvata se pojmom zelene
tehnologije.Termin "zelene tehnologije" se poslednjih godina sve više koristi jer slikovito i asocijativno
označava tehnološke procese i sisteme koji su razvijeni i primenjeni na način da ostvaruju postavljene
tehnološke ciljeve, pritom minimalno remeteći životnu sredinu, ili tako da popravljaju već nastale
posledice antropogenih uticaja. Nazivi i izrazi koji obuhvataju sličan pojmovni sadržaj ili se u manjoj ili
većoj meri koriste kao sinonimi pojma zelene tehnologije su: ekosistemske tehnologije, ekološki
inženjering, održive tehnologije, održiva energetika, obnovljivi izvori energije i slični.

U osnovi zelenih tehnologija stoji sagledavanje energetskih i tehnoloških postupaka u svetlu njihovog
uticaja na životnu sredinu imogućnosti poboljšanja kroz minimizacije zagađujućih efekata.
Prethodnopretpostavlja razumevanje suštine odvijanja pojedinih energetskih procesa i tehnoloških
postupaka, kao i razumevanje fundamentalnih tehničkih principa kojima je njihovo funkcionisanje u
realnim uređajima i postrojenjima omogućeno i uslovljeno.

Najčešći okvir za primenu zelenih tehnologija, odnosno područja gde se primenom zelenih tehnologija
postižu najbolji rezultati, su: postupci kontrole, minimizacije i eliminacije zagađujućih emisija, postupci

183 
i mere unapređenja energetske efikasnosti postojećih i novih proizvođača i korisnika energije (u
industriji, energetici, saobraćaju, zgradarstvu, poljoprivredi i dr.), procesi i uređaji za korišćenje
energije iz obnovljivih izvora, kao i održivo upravljanje i postupanje sa otpadom.

Kontrola i uklanjanje zagađenja

Zelene tehnologije su od presudnog značaja za kontrolu i minimizaciju antropogenog uticaja i

zagađenja životne sredine. Pod zagađenjem se podrazumeva svaki čestični, hemijski, energetski ili
drugi uticaj koji menja prirodne karakteristike ekosfere. U skladu sa podelom ekosfere na litosferu,
hidrosferu, biosferu i atmosferu, uobičajeno je da se zasebno razmatraju zagađenja vazduha, voda i
zemljišta.

Zagađenje vazduha nastaje oslobađanjem čestica i gasovitih zagađujućih komponenata u

atmosferu.Kod zagađenja voda govorimo i o nadzemnim i o podzemnim vodama, jer su i jedne i druge
podložne zagađenju, međusobno povezane i izuzetno značajne za živi svet. Ovo zagađenje nastaje
prevashodno kroz ispuštanje otpadnih materija iz industrijskih postrojenja ili uopšte tehnoloških
procesa u vodne sisteme, od komunalnih otpadnih voda (kod centralizovanih, decentralizovanih i
individualnih kanalizacionih sistema bez tretmana otpadnih voda), kao i kroz spiranje otpadnih
materija (procedne vode deponija, na primer). Do zagađenja zemljišta dolazi izlivanjem hemikalija,
direktnom apsorpcijom iz vazduha ili stvaranjem taloga nakon čestičnog zagađenja vazduha. Osim
pomenutih postoje i druge vrste zagađenja(zagađenje bukom, svetlošću, otpadnom toplotom,
vibracijama, zračenjem, radio-talasima, zagađenja u medijskoj i socijalnoj sferi, itd) koje se zasebno
proučavaju.

Osnovni izvori zagađenja su:energetska postrojenja (u našoj zemlji, a i šire, na prvom mestu po
kumulativnom efektu na životnu sredinu prednjače termoelektrane na ugalj), industrijska proizvodnja
(industrija cementa, crna metalurgija, prerada aluminijuma i bakra, hemijska idustrija, rafinacija nafte,
proizvodnja amonijaka i veštačkih đubriva, tekstilna industrija, prehrambena industrija, industrija
papira itd), saobraćaj (prevshodno saobraćajna sredstva samotorimasa unutrašnjim sagorevanjem),
komunalno zagađenje, poljoprivredna proizvodnja, kao i prirodni izvori zagađenja.

Osnovne subjekte zagađenja moguće je donekle razdvojiti na grupe u zavisnosti od sfere u kojoj
deluju.

Subjekti zagađenja vazduha:

• Čestice i prahovi u najširem smislu (iz izduvnih gasova, proizvodnih procesa i dr). Dimenzije
i fizičko-hemijske karakteristike emitovanih čestica variraju u širokim granicama u zavisnosti
od porekla.Mogu biti veoma štetne po zdravlje ljudi (na primer čestice metala iz procesa
obojene metalurgije, topionica i valjaonica).

184 
 • Oksidi sumpora nastali sagorevanjem fosilnih goriva (sagorevanje uglja ili nafte sa visokim
sadržajem sumpora).
• Oksidi azota (iz poljoprivredne proizvodnje, procesa sagorevanja fosilnih goriva, drugih
hemijskih procesa).
• Ugljen-monoksid nastao kao posledica nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Što je
proces sagorevanja savršeniji (bliži stehiometrijskom, potpunom, sagorevanju) emisija
ugljen-monoksida je manja.
• Ugljen-dioksid je produkt potpunog sagorevanja goriva. Sam po sebi nije zagađujuća
komponenta, jer nije štetan osim u visokim koncentracijama,međutim ogromna emisija
ugljen dioksida daje ključni doprinosprocesu globalnog zagrevanja.
• U kvantitativno manjoj meri kao subjekti zagađenja vazduha javljaju se:volatilna jedinjenja
(organska jedinjenja sa do 12 C-atoma, prisutna u vazduhu industrijskih i urbanih sredina);
fluorna jedinjenja (gasovi iz procesa topljenja rude, proizvodnje keramike, aluminijuma),
čestice i pare olova (livnice, štamparije, proizvodnja akumulatora, sagorevanje komunalnog
otpada), hlor (iz industrijskih procesa, npr. elektrolize), sumpor-vodonik (anaerobno vrenje,
prerada nafte, viskoze i dr.) i razni mirisi.

Izvori zagađenja vode:

• Organska hemijska jedinjenja: pesticidi, sintetičke materije hemijske industrije, sredstva za
pranje, jedinjenja toksična za čoveka, ribe i biljke.
• Neorganska hemijska jedinjenja i minerali.
• Materije koje doprinose eutrofikaciji, pri čemu se smanjuje količina kiseonika u vodi i dolazi
do razvoja biljnih vrsta koje nisu autohtone.
• Razne taložne materije (iz flotacionih i drugih industrijskih procesa).
• Otpadne materije koji se razlažu pod dejstvom bakterija (koje troše kiseonik potreban za
život u vodi)
• Infektivni mikroorganizmi.
• Radioaktivni otpad.
• Termičko zagađenje.

Izvori zagađenja zemljišta:

• Komunalni otpad (organske materije, plastične mase, papir, staklo, itd).
• Otpad hemijske i procesne industrije.
• Poljoprivredni otpad.
• Pepeo, mulj, šljaka i nanosi (pri sagorevanju uglja obrazuju se tone letećeg pepela: silicijum
oksid, aluminijum-oksid, kobalt, nikl, molibden, vanadijum, hrom).

Smanjenje emisije i imisije

Postupci minimizacije uticaja antropogenog zagađenja atmosfere, kao sfere najizloženije zagađenju,
sastoje se od mera za snižavanje i eliminaciju imisije i mera za snižavanje i eliminaciju emisije.

185 
Pojednostavljeno, emisija predstavlja izbacivanje zagađujućih komponenti, na primer iz nekog
tehnološkog procesa, u okolinu, koje se posle toga dalje rasprostiru u skladu sa sopstvenim
karakteristikama, meteorološkim parametrima itd, a imisija predstavlja ono zagađenje koje primi
oblast od interesa, odnosno koje dospe do zone (mesta, naselja) gde posmatramo koncentracije i
uticaj zagađujućih komponenti.

Osnovne mere koje stoje na raspolaganju za smanjenje i eliminaciju antropogene imisije jesu:
- Smanjenje emisije.
- Izbor lokacije izvora emisije (u odnosu na položaj naselja u okolini i u odnosu na glavne
pravce vetrova).
- Razblaživanje emisije (korišćenjem dimnjaka i sl.).

Pri tome je, naravno, smanjivanje emisije najpoželjnije. Mere kojima se utiče na smanjenje emisije iz
tehnoloških procesa uopšte, pri čemu su od posebnog interesi procesi u kojima je zastupljeno
sagorevanja fosilnih goriva, dele se na primarne i sekundarne.

Primarne mere za smanjenje emisije

Primarne mereobuhvataju postupke izbora i prerade goriva, kao i korišćenje energetski efikasnih
procesa sa minimalnom emisijom otpadnih materija i zagađujućih komponenata. U njih spadaju
sledeće grupe postupaka:
• Poboljšanje goriva (na primer prečišćavanje uglja pre procesa sagorevanja, postupci
pirolize i gasifikacije uglja i dr.).
• Izbor ulaznih sirovina koje što manje opterećuju okolinu (na primer, supstitucija kalcijum-
fluorida, kao sredstva za topljenje, boksitom).
• Prethodna obrada ulaznih sirovina (na primer izdvajanje H2S iz gasova).
• Izbor optimalnih tehnoloških procesa i uređaja, i njihovo povezivanje u energetski efikasnu
celinu.
• Održavanje optimalnih procesnih parametara usvojenih tehnoloških procesa i uređaja kroz
postupke kontrole, merenja, regulacije i upravljanja.

Poznato je da sagorevanje fosilnih goriva, na globalnom nivou, ima najveći udeo u ukupnom
zagađenju vazduha. U Srbiji dominantan doprinos aerozagađenju daje sagorevanje niskokvalitetnih
ugljeva, lignita, u termoenergetskim postrojenjima koja i predstavljaju okosnicu domaće energetike.
Stoga se primarnim merama za smanjenje emisije mora posvetiti naročita pažnja. U tom smislu
posebno su značajni savremeni postupcisagorevanja ugljakoji doprinose efikasnijem i čistijem
sagorevanju.

186 
Sagorevanje u fluidizovanom sloju

Savremena postrojenja za sagorevanje uglja u fluidizovanom sloju imaju veću efikasnost i time niži
uticaj na životnu sredinu, u poređenju sa klasičnim postrojenjima.Sagorevanje uglja samlevenog u
sitne čestice obavlja se u uzgonskoj struji vazduha Slika 1), pri čemu se ostvaruje odličan kontakt
česticasa kiseonikom.

Moguće uštede u potrošnji goriva i smanjenju emisija, u odnosu na klasična postrojenja, iznose 10-
15%. Pored toga, postrojenja za sagorevanje u fluidizovanom sloju imaju manje dimenzije od drugih
postrojenja za sagorevanje sa sličnim učinkom. Takođe, zbog relativno niskih temperatura
sagorevanja, i manjeg viška vazduha neophodnog za optimalno sagorevanje emisija azotnih oksida iz
ovih postrojenja je zanemarljiva. Dodatno je moguće, radi smanjenja koncentracije oksida sumpora u
dimnim gasovima, u fluidizovan sloj dodavati sorbentne materijale, koji reaguju sa sumporom iz uglja i
sprečavaju da bude emitovan u atmosferu. Na ovaj način je moguće eliminisati veći deo sumpora
sadržanog u uglju, pa dodatni uređaji za prečišćavanje prestaju da budu potrebni ili su potrebni u
znatno manjem obimu.

Specifičnosti procesa sagorevanja u fluidizovanom Izlaz

sloju, posebno duže vreme zadržavanja goriva u vazduha
ložištu uz intenzivno mešanje sa vazduhom,
omogućavaju da se, pored uglja, efikasno obavlja
sagorevanje niza niskokvalitetnih goriva, biomase i
otpadnih ostataka.Loša strana ovih postrojenja
jepovećana emisija čvrstih čestica iz ložišta.

Usitnjeno
Sekundarne mere za smanjenje emisije gorivo Rešetka

Kod postupaka kod kojih nije moguće sprečiti emisiju

zagađujućih komponenata, gasovi nastali u Ulaz
tehnološkom procesu moraju se prečistiti pre vazduha
Slika 1. Sagorevanje u fluidizovanom sloju
ispuštanja u atmosferu. Sekundarne mere su
postupci izdvajanja već formiranih zagađujućih
komponenata iz gasova koji napuštaju neki proces ili
postrojenje. To su, u stvari, postupci prečišćavanja
izlaznih tokova fluida iz nekog tehnološkog postupka.

Kod svih vrsta prečišćavanja, značajno je da se polutanti prikupe što je moguće bliže mestu
nastajanja i da se uvedu u uređaj za prečišćavanje sa što većom koncentracijom, da bi se samo
prečišćavanje obavljalo sa što višom efikasnošću. Naime, manji ukupni protok zagađene gasne
struje omogućava da se koriste uređaji manjih dimenzija, čime se investicioni i eksploatacioni
187 
 troškovi prečišćavanja snižavaju. Kada god je moguće zagađujuće komponente prikupljaju se
potpunim zatvaranjem (kapsuliranjem) izvora zagađenja. Međutim u većini tehnoloških procesa ovo
nije ostvarivo, pa se za sprečavanje širenja zagađenja, primenjuju uređaji za prikupljanje zagađenih
gasnih struja (a najčešće se radi o vazduhu opterećenom različitim gasovitim ili čestičnim
polutantima). Analogan pristup primenjuje se i pri projektovanju prečišćavanja industrijskih otpadnih
voda.

Emisija u
atmosferu

Hauba Rasuta
emisija Prečišćavanje
Prikupljena
emisija Ventilator Dimnjak
Izdvojeni
polutanti

Proces Hauba

Slika 2. Primer prikupljanja i postupanja sa zagađenim

gasovima u tipičnom tehnološkom procesu

Prečišćen gas

Osnovna podela sekundarnih mera za smanjenja emisije je

Prljav gas napostupke za izdvajanje čestičnog zagađenja i postupke
Cilindrični deo za izdvajanje gasovitih zagađujućih komponenata. U
procese izdvajanja čestica spadaju postupci suvog i
vlažnog mehaničkog izdvajanja (taložne komore, cikloni,
skruberi), postupci filtriranja (prirodnim ili veštačkim
filtarskim materijalima) i postupci elektrostatičkog
izdvajanja čestica (elektrofiltri), dok se za izdvajanje
Konusni deo
gasovitih zagađujućih komponenata najčešće koriste
postupci čija su fizičko-hemijska osnova procesi
apsorpcije, adsorpcije, kondenzacije, oksidacije i
biofiltracije.

Sabirnik
Slika 3. Princip rada ciklonskog izdvajača čestica
Prah
188 
Procesi izdvajanja čestica iz tretiranih vazdušnih tokova obavljaju se pod dejstvom spoljašnjih sila,
kao što su gravitacione sile, inercione i centrifugalne sile, difuzione, odnosno difuzioforetičke sile i
elektromagnetne sile. Često se, da bi se povećala efikasnost izdvajanja čestica, aktivne površi
uređaja za prečišćavanje kvase. Kvašenje pomaže i pri sprečavanju sekundarnog iznošenja već
izdvojenih čestica. Upravo u smislu odsustva ili prisustva dodatnog kvašenja u procesu
prečišćavanja, nastala je osnovna podela postupaka za izdvajanje čvrstih čestica iz gasova na suve i
vlažne postupke.

Elektrofiltri u termoenergetskim postrojenjima

Poseban značaj među uređajima za izdvajanje čestica imaju elektrofiltarski uređaji za izdvajanje
pepela i čađi iz dimnih gasova termoenergetskih postrojenja na čvrstag goriva. Prilikom sagorevanja
uglja stvaraju se ogromne količine letećeg pepela koji je neophodno odstraniti, odnosno čiji sadržaj u
vazduhu mora biti sveden na prihvatljiv nivo.

Osnovni princip elektrostatičkog izdvajanja čestica jesledeći: zagađeni gas uvodi se u prostor između
koronarne eklektrode, kojoj se dovodi jednosmerna električna struja visokog napona, i uzemljene
taložne elektrode. Pod dejstvom uspostavljenog električnog polja, dolazi do intenzivne jonizacije
gasa i joni se pokreću ka taložnim elektrodama,tokom čega se sudaraju sa čvrstim česticama,
jonizuju ih i privlače na taložne elektrode. Nataložene čestice se sa elektroda uklanjaju otresanjem ili
spiranjem i transportuju na dalju preradu ili na deponije pepela.

Elektrofiltri se za izdvajanje čestičnog zagađenja iz gasnih struja primenjuju već decenijama. Raniji
uređaji nisu imali isti kvalitet kao današnji. Na primer, elektrofiltri instalirani na termoenergetskim
objektima u Srbiji pre 1970. godine imali su efikasnost odvajanja pepela do 98,5%, dok su na novijim
objektima instalirani elektrofiltri efikasnosti do 99,8%.

Od 2004. godine počelo je usaglašavanje rada elektrofiltara sa zahtevima zakonske regulative

Evropske unije, tako da danas, posle urađenih rekonstrukcija elektrofiltara, ima više termoenergetskih
blokova koji ispunjavaju zakonsku normu za emisiju čestica do 50mg/m3. Kod još uvek
nerekonstruisanih kapaciteta, koncentracije čestica u dimnim gasovima iznose 800-1500mg/m3, kod
starijih jedinica izgrađenih do 1970. godine, odnosno 80-400mg/m3, kod jedinica izgrađenih nakon
1970. godine.

189 
 Slika 4. Elektrofiltarski uređaj za prečišćavanje dimnog gasa

Zbog značaja za zaštitu životne sredine, zavisnosti efikasnosti izdvajanja od karakteristika primenjenih
elektrofiltra i generalno visoke cene ovih uređaja, učešće troškova izgradnje i eksploatacije
elektrofiltarskih postrojenja u ukupnim troškovima termoenergetskih postrojenja veoma je visoko.

Prečišćavanje dimnih gasova

Već je pomenuto da se najveće količine gasovitih polutanata emituju u vazduh iz procesa sagorevanja
fosilnih goriva, a posebno iz procesa sagorevanja uglja u termoenergetskim postrojenjima. Kod
prečišćavanja ovih dimnih gasova primarni cilj je da se emisije sumpornih oksida eliminišu ili svedu
ispod zakonom predviđene granice i tako izbegne javljanje kiselih kiša i pratećih procesa devastacije
životne sredine.

Postupci izdvajanja gasovitih zagađujućih komponenata iz dimnih gasovadele se, u zavisnosti od

agregatnog stanja reaktanta i produkta,na vlažne, polusuve i suve postupke. Kod vlažnih i polusuvih
postupaka reaktant se u postrojenje za prečišćavanje uvodi u tečnom stanju, a kod suvih postupaka u
čvrstom stanju. Izlazni produkti procesa su kod vlažnih postupaka u tečnom stanju, a kod suvih i
polusuvih u čvrstom agregatnom stanju.

Vlažni postupak odsumporavanja dimnog gasa, poznat i kao krečno-krečnjački skruberski postupak,
trenutno se smatra najefikasnijim i stoga se najviše koristi u termoenergetskim postrojenjima. Princip
njegovog rada je sledeći: nakon što je leteći pepeo u najvećoj meri odstranjen iz dimnog gasa
(pomoću suvog otprašivanja, elektrofiltra i sl.), sorbent, koji uglavnom predstavlja tečnu suspenziju

190 
krečnjaka (CaCO3), raspršuje se u dimni gas, gde dolazi do transporta zagađujuće komponente iz
gasne u tečnu fazu i potom njene hemijske apsorpcije u tečnoj fazi. Drugim rečima, sorbent reaguje
sa SO2 u struji dimnog gasa, formirajući nusproizvod koji je sulfitnog ili sulfatnog karaktera.

U zavisnosti od vrste oksidacije (načina dovođenja vazduha) koja je primenjena u postupku

odsumporavanja, proces rezultira dobijanjem sulfitnog ili sulfatnog nusproizvoda. Ako se koristi
isključivo kiseonik raspoloživ iz dimnog gasa koji se tretira (prirodna oksidacija), dobija se proizvod
koji se pretežno sastoji od kalcijum-sulfita (CaSO3). Međutim,ako se koriste ventilatori kojima se
dovodi dodatna količina kiseonika u proces (prinudna oksidacija), dobijeni proizvod je kalcijum-sulfat
dihidrat (CaSO4·2H2O), to jest gips:

SO2 + CaCO3 + 2H2O + l/2O2 → CaSO4 · 2H2O + CO2 .

U sve većem broju postrojenja primenjuje se prinudna oksidacija, prvenstveno zbog toga što dobijeni
nusproizvod ima komercijalnu vrednost. Dodatni razlog je činjenica da su postrojenja sa prinudnom
oksidacijom pouzdanija i jednostavnija za održavanje.

Mane vlažnih postupaka jesu potreba za dodatnim postupanjem sa otpadnim vodama koje nastaju u
procesu, stvaranje čvrstih naslaga unutar uređaja, potreba za energijom za dogrevanje dimnih gasova
i teškoće pri ugradnji u postojeća postrojenja.

Slika 5. Shema vlažnog postupka odsumporavanja u TE Kostolac B.

191 
 Na slici 5 prikazana je shema postupka vlažnog krečno-krečnjačkog postupka za odsumporavanje
dimnih gasova bloka B termoelektrane Kostolac,koji je trenutno u izgradnji. Specifične vrednosti
emisije sumpor-dioksida iz Termoelektrane Kostolac B, najviše su među domaćim termoelektranama
na ugalj i daleko iznad vrednosti propisanih standardima.Očekivani efekti ugradnje ovog postrojenja, u
pogledu smanjenja emisija sumpor-dioksida i ostalih osnovnih zagađujućih komponenata, prikazani su
u tabeli 1.

Tabela 1. Predviđeno smanjenje zagađenja ugradnjom sistema za odsumporavanje u TE Kostolac B

Srednja Vrednost nakon ugradnje
Polutant Jedinice vrednost sistema za Procenat Standard EU
pre ugradnje odsumporavanje smanjenja
SO2 mg/Nm3 7360 400 94, % 400
NO2 mg/Nm3 440 400 - 500
čestice mg/Nm3 150 30-40 70-80% 50

Kod polusuvih postupaka izdvajanja, koji su poznati i pod zazivom sprej-apsorpcija, vodeni alkalni
rastvor ili suspenzija raspršuju se u struju dimnih gasova. Tokom procesa dolazi do apsorpcije
gasovitog polutanta u kapljicama, uz istovremeno odvijanje procesa sušenja. Na izlazu se dobijaju
osušene čestice, pa izostaje potreba za tretmanom otpadnih voda.

Ključni parametar kod polusuvih procesa prečišćavanja je efikasnost raspršivanja sorbentnog

rastvora, u smislu dobijanja što finijih kapljica, odnosno što veće površine za kontakt tečne i gasne
struje. Takođe je važno da temperatura dimnih gasova posle raspršivanja ne padne ispod 120˚C, čime
se omogućava sušenje kapljica i dobijanje produkta reakcije u sprašenom čvrstom stanju.
Optimizacijom temperature na kojoj se proces odvija moguće je izbeći potrebu za naknadnim
dogrevanjem dimnih gasova i ostvariti dodatne energetske uštede.Čvrsti ostatak moguće je delimično
recirkulisati u proces prečišćavanja, čime se snižavaju eksploatacioni troškovi.

Zbog stvaranja čvrstih naslaga unutar uređaja i teškoća pri održavanju optimalnog raspršivanja,
polusuvi postupci su veoma osetljivi i nisu pogodni za rad u uslovima promenljivih procesnih
parametara.

Suvi postupci se koriste prevashodno za uklanjanje kiselih gasova(SO2,HCl)iz dimnih gasova procesa
sagorevanja uglja. Proces izdvajanja zagađujućih komponenata odvija se u dva koraka: prvo se struja
dimnog gasa meša sa sprašenim reagensom (sorbentom), a potom se vrši izdvajanje produkata
reakcije. Kao reagensi se koriste kalcijum-hidroksid, krečnjak, kreč, magnezijum-karbonat ili natrijum-
karbonat.

Najčešće se koristi kalcijum-hidroksid, Ca(OH)2, koji ima veliku specifičnu površinu (oko 300m2/g) koja
omogućava intenzivnu interakciju sa gasnom strujom. Sama interakcija sastoji se od sledećih faza:
1) Gasovita zagađujuća komponenta difunduje kroz granični sloj i potom kroz pore reaktanta.
2) Zagađujuća komponenta reaguje hemijski sa reaktantom.

192 
3) Produkti hemijske reakcije difunduju dalje kroz čvrstu fazu reaktanta ili nazad u gasovitu fazu
reaktorskog prostora.

U rekaciji sa kiselim gasovima iz dimnog gasa, nastaju soli i voda. Tako u reakciji sa sumpor-
dioksidom nastaje kalcijum-sulfit:
Ca(OH)2 + SO2→ CaSO3 + H2O ,

Reagens se može dodavati direktno gorivu (ako se ugalj sagoreva u sprašenom stanju), a moguće je i
njegovo uvođenje sa sekundarnim vazduhom ili dodavanje nad plamenom.

Stepen izdvajanja SO2 koji je moguće ostvariti primenom komercijalnih tehnologija baziranih na suvim
postupcima je do 50%.

Izbor postupka prečišćavanja

Parametri od značaja za procese i uređaje za prečišćavanje su: efikasnost izdvajanja zagađujućih

komponenata, složenost postrojenja, pogonska sigurnost, elastičnost u radu, potrošnja reagensa i
energije, stepen iskorišćenja reaktanata, karakteristike produkata, dimenzije postrojenja i potrebna
građevinska površina.

Izbor tehnologije prečišćavanja i projektovanje postrojenja za prečišćavanje vodi se prevashodno

zahtevom da zacrtani stepen izdvajanja polutanata može da se realizuje i pri maksimalnim
opterećenjima izvora i koncentracijama polutanata u neprečišćenim gasovima.

Važno je imati u vidu specifičnosti posmatranih tehnoloških procesa i korišćenog goriva u pogledu
emisije određenih polutanata. U pogledu emisije sumpor-dioksida važno je poznavati odnos sadržaja
sumpora i toplotne moći goriva. Ligniti, na primer, imaju upola veću zapreminu dimnih gasova pri
jednakoj količini korisne toplote dobijene u kotlovskom postrojenju od kamenih ugljeva, pa su
neophodna i proporcionalno veća postrojenja za prečišćavanje. Udeo teških metala, fluora, hlora,
pepela i vlage u gorivu takođe utiče na cenu i izbor postupka prečišćavanja.

Postupanje sa produktima procesa prečišćavanja, bilo da se oni recirkulišu u proces, vode na dalji
tretman ili odvoze i odlažu na deponije, takođe mora biti sagledano u potpunosti.

Posebno treba voditi računa o koncepciji izdvajanja čvrstih čestica (gde se u tehnološkom lancu
postavljaju uređaji za izdvajanje, kolika je efikasnost izdvajanja, koji postupak izdvajanja se koristi, itd)
i azotnih oksida. Podsećamo da procesi izdvajanja sumpor-dioksida delimično izdvajaju i azotne
okside i čestično zagađenje, ali je kod mnogih tehnoloških rešenja (kod većine vlažnih postupaka, na
primer) česticeipak neophodno prethodno izdvojiti u elektrofiltrima ili na drugi način.Pri poređenju
suvog i vlažnog postupka odsumporavanja dimnih gasova u termoenergetskom postrojenju sa
193 
 elektrofiltarskim izdvajanjem čvrstih čestica i hidrauličnim transportom letećeg pepela, potrebno je
razmatrati i sistem za preradu i recirkulaciju otpadnih voda i mulja koji nastaju u vlažnom postupku.
Dakle jednoznačno i direktno poređenje raznorodnih tehnologijaprečišćavanja praktično je nemoguće i
svako postrojenje predstavlja zaseban slučaj koji iziskuje podrobnu studiju.

Kada je reč o troškovima prečišćavanja, poznato je da suvi postupci imaju nekoliko puta niže
investicione troškove od vlažnih (slika 6.), međutim kada se uzmu u obzir potrošnja energije, potrošnja
sirovina (u suvim postupcima troši se znatno više reaktanta za postizanje zahtevanog stepena
izdvajanja nego u vlažnim), troškovi
deponovanja, odnosno daljeg
Vlažni
5 postupci prečišćavanja dobijenih produkata, može
se dogoditi da ukupni troškovi
Cena postrojenja /mil. EUR/

4 razmatranog suvog postupka premaše

troškove ekvivalentnog vlažnog postupka.
Polusuvi postupci
3 Odnosi investicionih i eksploatacionih
troškova najviše zavise od koncentracije
2
razmatrane zagađujuće komponente i
zahtevanog stepena izdvajanja. I ovde
1
Suvi postupci treba voditi računa o činjenici da suvi
postupci imaju relativno nizak stepen
0 izdvajanja gasovitih polutanata.
10 20 30 40
Ukupni protok vazduha /m 3/s/

Slika 6. Investicioni troškovi različitih postupaka prečišćavanja

Imajući u vidu, sa jedne strane veliku složenost i visoke investicione troškove svih procesa i uređaja
za eliminisanje, odnosno minimizovanje emisija zagađujućih supstanci u okolinu, i sa druge složenu
problematiku upoređivanja različitih sistema prečišćavanja, nužno je, pored tehničko-tehnološkihi
ekonomskih kriterijuma, uzeti u obzir i dugoročni uticaj razmatranih postupaka prečišćavanja na
životnu sredinu, kao i šire socio-političke implikacije investiranja u pojedine tehnologije.

Energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije

Drugu ključnu oblast delovanja i primene zelenih tehnologija predstavljaju procesi održivog dobijanja,
pretvaranja i korišćenja energije. Uopšte uzev, energetika predstavlja osnov savremenog društva jer
obezbeđuje preduslove njegovog funkcionisanja i razvoja. Poslednjih decenija ova oblast doživljava
velike promene zahvaljujući narasloj svesti o činjenici da prekomerna potrošnja fosilnih goriva
nepovratno narušava životnu sredinu. Stoga procesi efikasnog korišćenja energije, tehnologije uštede
194 
energije iz postojećih energetskih izvora, kao i intenzivan razvoj i implementacija zelenih, obnovljivih,
izvora energije sve više dobijaju na značaju.

Energetska efikasnost
Energetska efikasnost se može jednostavno definisati kao skup mera i postupaka kojima je cilj
smanjenja utroška energije, ali na takav način da krajnji rezultat - kvalitet proizvoda, odnosno nivo
komfora (ukoliko se radi o stanovanju ili saobraćaju), ostanu nenarušeni. Slobodno rečeno,
energetska efikasnost omogućava da se isti posao, u proizvodnji, energetici, stanovanju ili saobraćaju,
obavi sa manjim utroškom energije.

Unapređenje energetske efikasnosti podrazumeva poboljšana u svim sektorima energetskog sistema,

duž čitavog lanca od proizvodnje toplotne i električne energije do potrošnje finalne energije u industriji,
daljinskom grejanju, domaćinstvima i u saobraćaju. Na taj način se postiže ušteda energije i
smanjenje specifičnog utroška energije po jedinici proizvoda, pa dolazi do povećanja konkurentnosti
privrede,smanjuje se zavisnost od uvoza energenata i štede resursi, povećava stabilnost snabdevanja
energijom i, naravno, doprinosi snižavanju zagađenja životne sredine.

Naša zemlja raspolaže skromnim prirodnim energetskim rezervama, posebno nafte i gasa. Rezerve
uglja jesu najveće, ali se radi gotovo isključivo o lignitu, uglju niskih energetskih svojstava, koji
sagoreva uz veliku emisiju čestičnog i gasovitog zagađenja. Takođe, ove rezerve su pretežno već
angažovane i biće većim delom potrošene u toku radnog veka postojećih termoelektrana. Stoga je
neophodno okretanje uštedama energije kroz povećanje energetske efikasnosti proizvodnje i
potrošnje energije u svim segmentima, a takođe i intenzivno planiranje, izgradnja i uključivanje novih
obnovljivih izvora energije u energetski sistem.

Ovakav pristup na liniji je nastojanja naše zemlje za priključivanjem Evropskoj uniji koja je već
decenijama posvećena očuvanju životne sredine i implementaciji zelenih tehnologija u smislu
maksimiziranja energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije. Lideri zemalja Evropske
unije usvojili su još 2008. godine mere za donošenje zajedničkih ciljeva za klimatske i energetske
zakone – takozvane „20-20-20 ciljeve“, kojima se predviđa da se do 2020. godine:
- smanji emisija gasova staklene bašte za 20%,
- ukupna energetska efikasnost poveća za 20% i
- da 20% energije u bruto finalnoj potrošnji bude iz obnovljivih izvora.

Ovi ciljevi, obavezujući za zemlje članice i zemlje kandidate, implementirani su u zakonska akta
Evropske unije i dalje se razrađuju i po potrebi prilagođavaju i pooštravaju. Važno je naglasiti da u
okviru ciljeva svaka zemlja ima kvantifikovane zadatke (kvote), pa se tako u pogledu energije iz
obnovljivih izvora Srbija obavezala da će do 2020. godine ispuniti kvotu od 27% bruto finalne
potrošnje energije iz obnovljivih izvora (trenutno ona iznosi oko 21%,uključujući ukupnu iskorišćenu

195 
hidroenergiju). Stoga je 2013. godine usvojen plan korišćenja obnovljivih izvora energije do 2020.
godine koji će se kontinuirano unapređivati i usaglašavatisa državnim prioritetima i ekonomskom
situacijom zemlje.

Obnovljivi izvori energije

Zelene tehnologije su neodvojiv i nezaobilazan činilac procesa planiranja, projektovanja, izgradnje i

korišćenja obnovljivih izvora energije. Za razliku od neobnovljivih izvora energije, najčešće fosilnih
goriva, ali i nuklearne energije, koji se upotrebom nepovratno troše, obnovljivim izvorima energije
smatraju se prirodne pojave čiji je energetski potencijal moguće iskoristiti, a koje se u dugom,
praktično neograničenom, vremenskom intervalu ravnomerno pojavljuju na određenom
području.Budući da nisu bazirani na sagorevanju fosilnih goriva, kao i da su energetske transformacije
koje se obavljaju do dobijanja konačne energije izvedene korišćenjem postupaka sa minimalnim
uticajem na životnu sredinu, obnovljivi izvori energije gotovo da ne emituju zagađujuće komponente u
okolinu, patako omogućavaju dobijanjeenergije na održiv način. Ovako dobijena energija često se
kratko naziva zelenom energijom.

U obnovljive izvore energije spadaju (inače, a i prema direktivama Evropske unije o obnovljivim
izvorima energije): solarna energija, geotermalna energija, energija kretanja vode i vazduha (vetar),
energija biomase, deponijski gas i biogas. U pogledu biomase i ogrevnog drveta treba naglasiti kako
je neophodno da potrošnja buda manja od godišnjeg prirasta da bi se moglo govoriti o korišćenju na
obnovljiv način.

Često se pojam obnovljivi izvori energije poistovećuje sa alternativnim izvorima energije, što nije uvek
ispravno, jer izvor energije može biti nekonvencionalan (alternativan) ali neobnovljiv i obratno (tabela
2).

Tabela 2. Konvencionalnost i obnovljivost osnovnih izvora energije i goriva.

Izvor energije Nekonvencionalan Obnovljiv
Ugalj, derivati nafte, prirodni gas Ne Ne
Nuklearna energija Ne Ne
Uljni škriljci Da Ne
Ogrevno drvo Ne Da
Biomasa, biogoriva Da Da
Gorive ćelije Da Ne
Solarna energija Da Da
Geotermalna energija Da Da
Energija vetra Da Da
Hidroenergija (velike hidroelektrane) Ne Da
Hidroenergija (male hidroelektrane) Da Da
Energija talasa, plime i oseke, morskih struja Da Da

196 
Za procenu raspoloživih količina obnovljivih izvora energije ne koriste se, zbog njihovog stalnog
obnavljanja, pojmovi rezervi i resursa, uobičajeni kod fosilnih goriva, već pojam potencijala. Pritom
treba razlikovati:
- Teorijski potencijal, koji obuhvata ukupnu teorijsku količinu energije iz određenog
obnovljivog izvora (na primer ukupnu solarnu energiju dozračenu na Zemlju).
- Tehnički potencijal, kao deo teorijskog potencijala koji bi se na sadašnjem stepenu
tehnološkog razvoja mogao iskoristiti, bez uzimanja u obzir ekonomske isplativosti.
- Ekonomski potencijal, koji oslikava isplativost određene tehnologije za korišćenje datog
obnovljivog izvora energije, počevši od faze pripreme, ugovaranja i projektovanja, preko
izgradnje i eksploatacije, pa zaključno sa krajem radnog veka.

Pri razmatranju mogućnosti implementacije obnovljivih izvora energije, uz poznavanje i uvažavanje

njihovih brojnih prednosti,naročito u pogledu održivog razvoja i očuvanja životne sredine, ne smeju se
prenebregavati niodređena nepoželjna svojstva i ograničenja koja oni imaju. Uopšteno govoreći,
najizrazitiji problem svih nekonvencionalnih i obnovljivih izvora energije jestenjihova mala energetska
gustina u odnosu na fosilna goriva, posebno u odnosu na naftne derivate. Ovo u velikoj meri umanjuje
pa i eliminiše mogućnost korišćenja energije obnovljivih izvora u nekim energetski zahtevnim
segmentima (kao što su na primer vazdušni i drumski saobraćaj i sl.). Slede nemogućnost skladištenja
i odloženog korišćenja, što je posebno izraženo kod energije vetra i solarne energije, zatim problemi
sa transportom, kao i neophodnost da se pojedini obnovljivi izvori koriste u izvornom obliku i u ritmu
dotoka (uz neizbežne oscilacije prirodnog dotoka energije). Potom treba istaćii generalno nizak stepen
korisnog dejstva, kao i nizak odnos proizvedene energije i instalirane snage, prisutan kod većine
tehnologija za dobijanje električne energije iz obnovljivih izvora (sa izuzetkom većine hidroelektrana i
nekih elektrana na biomasu). Uz navedene probleme koji su u manjoj ili većoj meri prisutni kod svih
obnovljivih izvora energije, postoji još niz specifičnih problema i izazova vezanih za pojedine izvore
energije i procese energetske transformacije, a svi oni zajedno značajno utiču na ukupnu energetsku i
ekonomsku isplativost ovih tehnologija, bez koje, u krajnjoj liniji, nije moguće očekivati ni njihovu
intenzivniju implementaciju.

Ipak, zahvaljujući kontinuiranom razvoju zelenih tehnologija i prednostima sve masovnije proizvodnje
u njima zastupljenih sklopova i uređaja, kao i usled rasta tržišta i konkurencije u ovoj sferi, obnovljivi
izvori energije poslednjih godina postaju u sve većem broju slučajeva i ekonomski konkurentni
klasičnim energetskim tehnologijama. Ovo je posebno slučaj kada je reč o izgradnji novih kapaciteta
na lokacijama sa velikim potencijalom za eksploataciju određenog obnovljivog izvora. Postoji
nepodeljena saglasnost stručne javnosti da će se ovakvi trendovi nastaviti, pa se narednih godina i
decenija očekuje dalji pad cene zelene energije, naročito u slučaju tehnologije fotonaponskog
pretvaranja solarne energije, solarnih termoelektrana, energije vetra i određenih postupaka
energetskog korišćenja biomase. Stoga se sa izvesnošću može reći da su energija iz obnovljivih
izvora i zelene tehnologije uopšte - budućnost održivog razvoja čovečanstva.

197 
Literatura
Everett, B., Boyle, G., Peake, S., Ramage, J. (Editors): Energy Systems and Sustainability, Oxford University
Press, 2012.
Dincer, I., Zamfirescu, C.: Sustainable Energy Systams and Applicatins, Springer, 2011.
Bank, M.: Basiswissen Umwelttechnik, Springer Verlag, Berlin, 2006.
Schultes, M.: Abgasreinigung, Springer Verlag, Berlin, 1996.
Huebner, K., Goerner, K.: Gasreinigung und Luftreinhaltung, Springer Verlag, Berlin, 2001.
De Nevers, N.: Air pollution control engineering, Mc. Graw-Hill, London, 1999.
MacBerthouex, P., Brown, L.: Pollution Prevention and Control, Bookboon, 2013.
Flagan, R., Seinfeld, J.: Fundamentals of Air Pollution Engineering, Prentice Hall, New Jersey, 1988.
Dincer, I., Rosen, M.: Exergy, Energy, Environment and Sustainable Development, Elsevier, 2007.
Kreith, F.: Principles of Sustainable Energy, CRC Press, 2010.
Gavrić, M. i dr.: Zelena knjiga Elektroprivrede Srbije, JP EPS, Beograd, 2007.
Anđelić, M. (urednik): Energija i životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2013.
Oka, S., Sedmak, A., Đurovic-Petrović, M.: Energy efficiency in Serbia, Thermal Science, Vol. 10, 2006, pp. 5–32.
Antonijević, D.: Tehnološki procesi u zaštiti životne sredine, FPE Futura, Beograd, 2011, 174 str., ISBN: 978-86-
86859-24-2.
Antonijević, D., Komatina, M.: Sustainable Sub-geothermal Heat Pump Heating in Serbia, Renewable &
Sustainable Energy Reviews, Vol. 15, 2011, pp. 3534–3538.
Antonijević, D.: Carbon Dioxide as the Replacement for Synthetic Refrigerants in Mobile Air Conditioning,
Thermal Science, No. 3, Vol. 12, 2008, pp. 55–64.
Antonijević,D., Rudonja, N., Komatina,M., Manić,D.: Exergy Analysis of Two-stage Water to Water Heat Pump
(Plenary lecture D. Antonijević), SIMTERM 2011, Soko Banja, Serbia, 18–21 October 2011,
Proceedings, pp. 18–27.
Antonijević, D., Manić, D., Komatina, M., Rudonja, N.: Groundwater Heat Pump Selection for High Temperature
Heating Retrofit, Energy Buildings, Vol. 49, 2012, pp. 294–299.
Jelić, I., Antonijević, D., Komatina, M.: Exergy Analysis in Environmental Protection – Principles, XXII
International Conference ECOIST`14, Bor Lake, Serbia, 11–13. June 2014, Proceedings, pp. 477–
483.
Jovanović, M., Komatina, B., Antonijević, D., Komatina, M., Uzelac, S.: A New Type of Briquette Grinder for the
Improved Efficiency of Biomass Combustion, 4th Regional Conference IEEP`13, Divcibare, Serbia, 26–
29. Jun 2013, Proceedings, pp. 108–115.
Stupar,V., Đulaković, G., Antonijević, D., Stupar, P.: Analiza opasnosti od hemijskog udesa i od zagađenja
životne sredine na postrojenju za hemijsku pripremu vode TE Kostolac B, 2. Kongres Eko Justus, Palić
14–18. jun 2010, Zbornik radova, str. 193–203.
Stupar, V., Stupar, P., Antonijević, D.: O pristupu snižavanju koncentracije sumpornih oksida u dimnim gasovima
termoelektrane Kostolac B, Zaštita i zdravlje na radu i zaštita životne sredine, Banja Luka, 24–26. jun
2009, Zbornik radova, str. 723–731.
Radojević, U., Antonijević, D.: Uticaj radnih fluida rashladnih uređaja na životnu sredinu, 5. Simpozijum
Reciklažne tehnologije i održivi razvoj SRTOR 2010, Soko Banja, 12–15. Septembar 2010, Zbornik
radova, str. 380–386.
Directive 2009/28/EC of the European Parliament and of the Council on the promotion of the use of energy from
renewable sources and amending and subsequently repealing directives 2001/77/EC and 2003/30/EC,
Official Journal of the European Union L140/16, 2009.

198 
 Integralno upravljanje otpadom
Srđan Aeksić
Dragi Antonijević

Pod otpadom se podrazumeva svaki materijal ili predmet koji nastaje u toku obavljanja proizvodne,
uslužne ili druge delatnosti, predmeti isključeni iz upotrebe, kao i otpadne materije koje nastaju u
potrošnji i koje sa aspekta proizvođača, odnosno potrošača nisu za dalje korišćenje i moraju se
odbaciti. Neadekvatno upravljanje otpadom predstavlja jedan od najvećih problema sa aspekta zaštite
životne sredine Republike Srbije i isključivo je rezultat neadekvatnog stava društva prema otpadu. On
se prvi put pojjavio u periodu ubrzane industrijalizacije zemlje, koji je pratila realna opasnost od
iscrpljivanja nekih strateških resursa u vrlo kratkom vremenskom periodu i progresivni rast ukupne
količine svih vrsta čvrstog otpada. Otpad se generalno deli na opasan, neopsan i inertan, mada
postoje i međukategorije kao i podele prema drugim kriterijumima poput podele na industrijski,
poljoprivredni, komercijalni, komunalni i dr.

Nastajanje otpada je u direktnoj vezi sa ukupnim ekonomskim aktivnostima svake države. Stvaranje
komunalnog otpada zavisi od stepena standarda, načina života, socijalnog okruženja i drugih činilaca
pojedinačne zajednice. Količine i struktura generisanog otpada značajno se razlikuju među državama
ali i u okviru same države.

Nepostojanje organizovanog sistema za upravljanje otpadom kao i negativan uticaj na životnu sredinu
kao posledica neadekvatnog upravljanja otpadom predstavlja jedan od najvećih i prioritetnih ekoloških
problema u Republici Srbiji. Naime, odlaganjem otpada (bez prethodnog tretmana) na neuređene
deponije komunalnog otpada i divlja smetlišta (u najvećem broju slučajeva) dolazi do kontaminacije
životne sredine nizom opasnih polutanata koji se oslobađaju i direktno i indirektno dospevaju u sve
medijume životne sredine zagađujući vodu, vazduh i zemljište a kroz lance ishrane dospevaju do
ljudske populacije kao krajnjeg konzumenta čime ozbiljno atakuju na zdravlje stanovništva.
Upravljanje otpadom, zato predstavlja preventivu zagađenju i obaveza je svake države da ovoj
tematici pristupi strateški i sistemski u skladu sa međunarodnim konvencijama. Svest stanovništva o
značaju racionalnog postupanja sa otpadom u našoj zemlji je nalazi se izuzetno niskom nivou, što
potvrđuju brojna istraživanja, te se sistematski programi edukacije i informisanja javnosti o značaju i
potrebi očuvanja i unapređenja životne sredine pored sistemskih aktivnosti integralnog upravljanja
životnom sredinom pa i otpadom, postavljaju kao imperativ u rešavanju ovog problema.

199 
Integralni sistem upravljanja otpadom
24B

Upravljanje otpadom predstavlja sprovođenje propisanih mera za postupanje sa otpadom u okviru

sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim
aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle njihovog zatvaranja.

Visoki troškovi, neracionalna organizacija, nizak kvalitet usluga i nedovoljna briga za okolinu rezultat
su poražavajućeg stanja u organizaciji upravljanja otpadom.

Otpad i postupanje s otpadom javnost je spoznala kao problem. Međutim, ona ga ne oseća i ne
doživljava kao svoj, nego kao tuđi i za čije rešavanje je nadležan neko drugi - država, lokalna
samouprava, industrija itd. U najvećem broju slučajeva, spremnost na učešće na rešavanju ovog
problema, javnost pokazuje samo kada je sama ugrožena ili ukoliko je sama zainteresovana za
njegovo rešavanje.

U Srbiji je praktično jedini sistematski način upravljanja otpadom odlaganje na lokalne deponije, koje,
sa vrlo malo izuzetaka, ne zadovoljavaju ni osnovne higijenske i tehničko-tehnološke uslove, a pored
svega neka od postojećih odlagališta su praktično popunjena. U Srbiji je, prema postojećem stanju,
vrlo malo deponija koje ispunjavanju neke od uslova koje bi trebalo da imaju sanitarne deponije a u
toku je izgradnja nekoliko regionalnih sanitarnih deponija.

Prema podacima Agencije za reciklažu Republike Srbije, u poslednjih desetak godina, stepen
reciklaže se povećao sa 3% na 14%, pre svega zbog inicijative pojedinih privatnih subjekata i lokalnih
samouprava uz malu pomoć nadležnih državnih institucija. U 2008. godini, u Srbiji je za poslove
reciklaže registovano oko 290 preduzeća dok se prerađivalo 16 vrsta sekundarnih sirovina a najviše
metala, papira, gume, plastike, aluminijumske limenke i dr.

Integralni sistem upravljanja otpadom predstavlja niz delatnosti i aktivnosti koji podrazumeva:
• prevenciju nastajanja otpada,
• smanjenje količine otpada i njegovih opasnih karakteristika,
• tretman otpada,
• planiranje i kontrolu delatnosti i procesa upravljanja otpadom,
• transport otpada,
• uspostavljanje, rad, zatvaranje i održavanje postrojenja za tretman otpada,
• monitoring,
• savetovanje i obrazovanje u vezi delatnosti i aktivnosti na upravljanju otpadom.

Ovaj sistem se zasniva na izboru i primeni efikasnih tehnologija kojima se ostvaruju specifični ciljevi
upravljanja otpadom uz odgovarajuću izgradnju zakonske regulative. Osnovni preduslov za uspešnu
implementaciju i funkcionisanje integralnog sistema upravljanja otpadom je određeno hijerarhijsko
odvijanje aktivnosti u okviru njega.
200 
Opcije upravljanjem otpadom
25B

Koncept hijerarhije upravljanja otpadom ukazuje da je najefektivnije rešenje za životnu sredinu

smanjenje stvaranja otpada. Međutim, tamo gde dalje smanjenje nije praktično primenljivo, proizvodi i
materijali mogu biti iskorišćeni ponovo, bilo za istu ili drugu namenu. Ukoliko ta mogućnost ne postoji,
otpad se dalje može iskoristiti kroz reciklažu ili kompostiranje, ili kroz dobijanje energije. Samo ako ni
jedna od prethodnih opcija ne daje odgovarajuće rešenje otpad treba odložiti na deponiju.

Smanjenje otpada na izvoru

71B

Za razliku od drugih opcija u hijerarhiji upravljanja otpadom, redukcija otpada nije opcija koja se može
odabrati u nedostatku drugih. O redukciji se mora razmišljati svaki put kada se donosi odluka o
korišćenju resursa. Redukcija mora biti osmišljena u fazi projektovanja, preko izrade, pakovanja, do
transporta i plasmana proizvoda. Potrošači takođe treba da aktivno učestvuju u redukciji otpada
kupovinom proizvoda sa manje ambalaže. Vlada treba da bude nosilac politike redukcije otpada.

Ponovna upotreba
72B

Neki proizvodi su specifično dizajnirani da budu korišćeni više puta. Uvođenjem propisa o ambalaži u
EU, postoji podsticaj proizvođačima da razmotre primenu ambalaže za višestruku upotrebu. U drugim
slučajevima se proizvodi mogu preraditi za iste ili slične namene. Postoje dobri razlozi za ponovno
korišćenje proizvoda:
• smanjenje troškova za proizvođače i potrošače,
• uštede u energiji i sirovinama; i
• smanjenje troškova odlaganja.

Reciklaža
73B

Praktično je nemoguće dati decidan odgovor na pitanje da li je reciklaža značajnija u domenu

industrijskog ili komunalnog otpada, budući da se, i u jednom i u drugom slučaju, ostvaruju izuzetno
značajni tehnički, ekološki i ekonomski efekti. Svakako najznačajniji su od njih: drastično smanjenje
količina industrijskog i komunalnog otpada koji se moraju odložiti na sanitarne deponije, čime se vek
korišćenja deponija produžava i značajno usporava proces iscrpljivanja prirodnih resursa i emisije iz
deponija.
Važni uslovi koji utiču na odluku o iskorišćavanju ili odlaganju otpada su:
• povećani zahtevi za ekološki bezbednim uklanjanjem otpada, što ima za posledicu veće
troškove odlaganja;

201 
 • primena principa naplate stvarnih troškova odlaganja otpada zagađivaču, proizvođaču
otpada;
• razvoj novih proizvodnih tehnologija i postupaka korišćenja otpadaka; i
• ispitivanje tržišta za plasman reciklabilnih proizvoda.

Razlozi za potrebu povećanog iskorišćavanja otpada višestruki su:

• saznanje o ograničenim prirodnim resursima i potrebi racionalnog korišćenja onoga čime se
raspolaže;
• propisi o zaštiti životne sredine definišu strožije uslove za odlaganje otpada, pa je
neophodno da se reciklažom smanji obim otpada koji se odlaže na deponiju;
• teškoće pri obezbeđenju lokacija za nove deponije ukazuju na reciklažu kao jednu od
mogućnosti smanjivanja potreba za novim deponijama.

Kompostiranje
74B

Kompostiranje se definiše kao brzo, ali delimično, razlaganje vlažne, čvrste organske materije, otpada
od hrane, baštenskog otpada, papira, kartona, pomoću aerobnih mikroorganizama i pod kontrolisanim
uslovima. Kao proizvod dobija se koristan materijal, sličan humusu, koji nema neprijatan miris i koji se
može koristiti kao sredstvo za kondicioniranje zemljišta ili kao đubrivo.

Prednosti su sledeće: krajnji proizvod ima izvesnu tržišnu vrednost, koja treba da rezultira u vraćanju
izvesnog dela uloženih sredstava; prostor koji je potreban za lokaciju postrojenja je relativno mali i
cene transporta nisu tako velike. Sa druge strane, ovakva postrojenja mogu zahtevati i velika
kapitalna ulaganja. Tržište za dobijeni proizvod nije uvek osigurano, a i skladištenje krajnjeg proizvoda
može biti problem za sebe. Kvalitet kompostiranog proizvoda je važan ukoliko za njega postoji tržište.
Iskustva pokazuju da iako se organski materijal sa deponije može uspešno transformisati u kompost,
kontaminacija (posebno od čestica stakla, metala i plastike) utiče da potencijalni potrošači postaju
nevoljni da ga koriste. Za to se organski otpad za kompostiranje mora razdvajati na izvoru i pre
odlaganja na deponiju. S obzirom na Direktivu o deponijama EU i zabranu odlaganja
biodegradabilnog otpada na deponije, kompostiranje je dobilo na značaju kao alternativna opcija
tretmana biodegradabilnog otpada.

Anaerobna digestija
75B

Razlaganje organskog dela čvrstog otpada u gasove sa visokim udelom metana može se ostvariti
putem anaerobnog razlaganja ili anaerobne fermentacije. Posle fermentacije organskog otpada
izdvojenog na izvoru, ostatak fermentacije se normalno tretira aerobno do komposta. Na taj način je
konačni rezultat fermentacije otpada u većini slučajeva sličan aerobnom kompostiranju. Procesom
razlaganja nastaju biogas, kompost i voda.
202 
76B Insineracija otpada

Insineracija otpada se primenjuje u cilju smanjivanja zapremine otpada, a energija koja se dobija iz
procesa spaljivanja se može iskoristiti. Međutim, ekonomska opravdanost iskorišćenja energije nije
uvek prihvatljiva na prvi pogled, i treba znati da su investicioni i operativni troškovi insineratora u
skladu sa propisima EU su visoki, generalno mnogo viši od troškova odlaganja otpada na sanitarne
deponije (za komunalni otpad). To znači da je insineracija značajan i koristan način redukcije otpada,
a dugoročno se mogu izbeći problemi koji prate odlaganje otpada na deponije.

Proizvođači opasnog otpada mogu imati sopstvena postrojenja za insineraciju ili otpad mogu slati
kompaniji koja vrši insineraciju u ime proizvođača otpada, uz nadoknadu. Biohazardni otpad se,
prema propisima EU, prvenstveno mora spaljivati u insineratorima projektovanim za tu namenu.
Istovremeno se ne isključuje mogućnost primene metode autoklaviranja „in situ“, nakon čega sledi
odlaganje na komunalnu deponiju.

U cilju održivog sistema upravljanja otpadom, insineracija sa iskorišćenjem energije treba da bude
potpuni i integralni deo lokalnih i regionalnih rešenja koja treba razviti u sledćem periodu. Insineracija
otpada sa iskorišćenjem energije mora biti razmatrana u kontekstu integralnog pristupa upravljanju
otpadom koji znači redukciju, ponovnu upotrebu i reciklažu. Kada je insineracija sa iskorišćenjem
energije najpraktičnija opcija za životnu sredinu, neophodno je razmotriti mogućnost kombinovanog
dobijanja toplotne i električne energije u cilju povećanja efikasnosti procesa.

Slika 1. Postrojenje za insineraciju otpada u Beču

203 
Ostali postupci tretmana otpada
26B

Ukoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, neophodno je sagledati sve opcije tretmana
otpada. Nove tehnologije, ukoliko su pouzdane i konkurentne u poređenju sa ostalim opcijama, takođe
mogu zauzeti svoje mesto u sistemu. Neke od ovih opcija su sledeće:

PIROLIZA
7B Kod ovog tretmana organski otpad se zagreva u odsustvu vazduha u
cilju dobijanja mešavine gasovitog, tečnog i čvrstog goriva
GASIFIKACIJA
78B Gasifikacija je visoko temperaturni proces tretmana otpada u prisustvu
vazduha ili vodene pare u cilju dobijanja gorivih gasova. Tehnologija je
zasnovana na poznatom procesu proizvodnje gasa iz uglja.
PLAZMA PROCES Razvijeni su alternativni sistemi tretmana, kao što je plazma proces
(energija oslobođenja električnim pražnjenjem u inertnoj atmosferi).
Ovim procesom temperatura otpada dostiže preko 2000°C,
pretvarajući organski materijal u gas bogat vodonikom i inertni amorfni
ostatak. Ovakav sistem je izuzetno skup i još uvek je vrlo malo u
primeni.
KO-INSINERACIJA
79B Neki industrijski procesi i postrojenja za proizvodnju energije rade pod
uslovima koji dozvoljavaju korišćenje otpada visoke toplotne moći
umesto konvencionlanog goriva. Najčešći primer je proizvodnja
cementa, gde visoke temperature i dugo vreme zadržavanja
obezbeđuju potpuno sagorevanje otpada. Tipični otpad koji se spaljuje
u ovim procesima uključuje opštinski otpad, gume i utrošene
rastvarače. Integralna prevencija i kontrola zagađenja daje granice do
kojih se u procesu primarno gorivo može zameniti otpadom. Direktiva
EU o spaljivanju otpada takođe propisuje dozvoljene granične vrednosti
emisije za postrojenja koja koriste alternativna goriva.
SOLIDIFIKACIJA
80B Solidifikacija je termin koji se koristi za širok opseg tretmana koji
menjaju fizičko-hemijske osobine otpada sa ciljem da se učine
pogodnim za odlaganje na deponiju. Solidifikacija se primenjuje za
tretman tečnog otpada i muljeva koji sadrže teške metale i opasan
otpad. Cilj solidifikacije je da se otpad konvertuje u oblik u kome se
njegovi konstituenti imobilišu tako da ne mogu biti izluženi u okolinu.
ODLAGANJE OTPADA NA
81B Sanitarne deponije predstavljaju sanitarno-tehnički uređen prostor na
DEPONIJE kome se odlaže čvrst otpad koji kao materijal nastaje na javnim
površinama, u domaćinstvima, u procesu proizvodnje, odnosno rada, u
prometu ili upotrebi, a koji nema svojstva opasnih materija i nemože se
prerađivati odnosno racionalno koristiti kao industrijska sirovina ili
energetsko gorivo. Sanitarne deponije su neophodne u svakoj
izabranoj opciji tretmana, jer uvek postoji jedan deo otpada koji se
mora odložiti deponovanjem.
Nekontrolisana smetlišta se moraju napustiti uz nužnu sanaciju ili
sanirati pa iskoristiti za dalje odlaganje putem deponovanja, što je čest
slučaj u praksi.
 

204 
Opasan otpad
27B

Opasan otpad je svaki otpad koji predstavlja određenu opasnost, trenutno ili ubuduće, za ljudski,
životinjski te biljni život, odnosno za životnu sredinu, te se njime mora postupati uz specijalne mere i
oprez. Opasan otpad poseduje barem jednu od sledećih osobina: eksplozivnost, korozivnost,
reaktivnost i toksičnost. U Bazelskoj Konvenciji opasan otpad definisan je na sledeći način: Opasan
otpad je otpadna materija koja ima bar jednu od opasnih karakteristika (eksplozivnost, zapaljivost,
sklonost spontanom sagorevanju, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutnu otrovnost,
infektivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vodom oslobađa otrovne gasove, sadrži toksične
supstancije sa odloženim hroničnim delovanjem (kao i toksične karakteristike), kao i ambalažu u kojoj
je bio ili jeste spakovan opasan otpad.

Državne i međunarodne regulative sadrže nekoliko kategorija supstancija koje imaju toksične,
kancerogene, mutagene ili teratogene efekte na ljude ili nepovoljan uticaj na životnu sredinu. Danas
postoji više od 700 različitih supstancija koje, ako se nalaze u otpadu, isti svrstavaju u kategoriju
opasnog. Postoje mnoge druge supstancije koje se ne nalaze na odgovarajućim listama, ali se ipak
smatraju opasnim (etidijum bromid i melation). Opasnost otpada može se dakle svesti na određene
fizičke, hemijske ili druge karakteristike, te se upravo zbog toga razvrstavaju po ovim osobinama. Pri
određivanju opasnosti, mogu se razmatrati samo one karakteristike koje se mogu tačno definisati i
meriti. To su: požarna opasnost (osetljivost), reaktivna sposobnost (podrazumevajući i korozivnost),
toksično delovanje: toksičnost, kancerogenost, teratogenost, mutagenost, ekotoksičnost, infektivnost.
Ako otpad poseduje bilo koji od navedenih karakteristika njime se mora rukovati i on se mora odlagati
kao opasan otpad.

Brojna lista materija i materijala koji se mogu označiti kao opasan otpad uključuje utrošene
halogenovane i nehalogenovane rastvarače, ostatke iz elektrolitičkih uređaja, otpadne materije iz
mnogih industrijskih procesa, cijanidne rastvore, ostatke i nusproizvode iz destilacionih kolona,
katrana, pepeo, šljaka. Međutim u ovu listu su uključeni i odbačeni neiskorišćeni komercijalni hemijski
proizvodi kao npr. jedinjenja arsena, cijanida, mnogi pesticidi, te mnogi ugljovodonici kao benzen,
krezol, fenol, toluen.

Upravljanje opasnim otpadima

82B

Vlada obezbeđuje sprovođenje mera postupanja sa opasnim otpadom donošenjem akcionog plana
upravljanja opasnim otpadom u skladu sa nacionalnom strategijom koja predstavlja bazni dokument
koji obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom na nivou Republike. Opasan otpad
ima prioritet u pogledu tretmana u odnosu na tretman drugog otpada i vrši se samo u postrojenjima
koja imaju dozvolu za tretman opasnog otpada u skladu sa ovim zakonom. Prilikom sakupljanja,
razvrstavanja, skladištenja, transporta, ponovnog iskorišćenja i odlaganja, opasan otpad se pakuje i
obeležava na način koji obezbeđuje minimalan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zabranjeno je
205 
mešanje različitih kategorija opasnih otpada ili mešanja opasnog otpada sa neopasnim otpadom, osim
pod nadzorom kvalifikovanog lica, u postupku tretmana opasnog otpada. Zabranjeno je odlaganje
opasnog otpada bez prethodnog tretmana koji značajno smanjuje opasne komponente i njihova
svojstva, masu i zapreminu. Zabranjeno je razblaživanje opasnog otpada radi ispuštanja u životnu
sredinu.

Strategija upravljanja opasnim otpadom treba da obuhvati niz opcija. Eliminacija zagađivanja,
uključujući smanjivanje zapremine i toksičnosti opasnog otpada treba da bude krajnji cilj strategije
upravljanja opasnim otpadom. Plan upravljanja u prvi plan ističe smanjivanje nastanka opasnog
otpada, a zatim slede ponovna upotreba bez obrade, reciklaža, tretman i odlaganje.

Ova hijearhija upravljanja ne treba da bude rigidna, naročito ako zahteva implementaciju skupih opcija
i ako se zdravlje stanovništva i životna sredina mogu uspešno i zadovoljavajuće zaštititi nekim
jeftinijim opcijama. Fleksibilnost mora biti ugrađena u hijerarhiju kako bi se omogućilo kombinovanje
mogućnosti u zavisnosti od date situacije. Smanjivanje količine opasnog otpada može se u prvom
redu postići elminacijom ili redukovanjem onih opasnih komponenti koje dospevaju u tok otpada. Da bi
se ovo postiglo potrebno je izvršiti modifikaciju uređaja ili tehnologije, procesa i procedura,
reformulaciju i redizajniranje proizvoda, zamenu sirovine, izvršiti kontrolne popise, i druge aktivnosti sa
ciljem smanjivanja zapremine ili toksičnosti opasnog otpada. Smanjivanje količine opasnog otpada, a
samim tim i sprečavanje zagađivanja, znače ogromnu korist i za one koji se bave zbrinjavanjem
otpada i za stanovništvo. Što se stanovništva tiče, najveća dobit je očuvanje zdravlja i životne sredine,
dok oni koji se bave zbrinjavanjem otpada imajući u vidu cenu koštanja rukovanja opasnim otpadom,
njegovim smanjivanjem ostvaruju materijalnu dobit.

Literatura
Antonijević, D., Aleksić, S.: Upravljanje otpadom, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd, 2013.
Antonijević, D.: Tehnološki procesi u zaštiti životne sredine, Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Beograd
2011.
Alivojvodić, V., Stanojević, M., Antonijević, D.: Belgrade Solid Waste Management Optimization – Landfill Gas
Recovery Potential, Environmental Engineering and Management Journal, In Press
Blackman, W.C.: Basic Hazardous Waste Management, CRC Press, 2001.
Đarmati, Š.: Menadž ment čvrstog i opasnog otpada, Viša politehnička škola, Beograd, 2006.
Jelić, I., Antonijević, D.: Eksergetska efikasnost kao ekološki indikator, 9. simpozijum Reciklažne tehnologije i
održivi razvoj SRTOR 2014, Zaječar 10–12. Septembar 2014, Zbornik radova, str. 457–462.
Keith,F., Tchobanoglous, G.: Handbook of Solid Waste Management, McGraw Hill, 2002.
Kovačević, S., Antonijević, D., Petrović, D.: Experimental Testing of Wastewater Treatment Efficiency in the
Facilities Mitrovićev Dom and Čarapićev Brest, 1st International Conference Ecological Improvement
of Devastated Sites for Sustainable Development, Belgrade, 2014, Proceedings, pp. 207–213.
Solid Waste Management, UN Environment Programme, 2005.
Vujić, G. et al: Establishing the Composition and Quantities of Wastes in Republic of Serbia, Faculty of Technical
Sciences, University of Novi Sad, 2008.

206 
207 
 Zeleni potencijal otpada Grada Beograda
Siniša Mitrović

U Narodnoj Skupštini Republike Srbije u maju 2009. godine usvojen je paket ekoloških zakona,
stvoren je pravni ambijent i ekonomski podsticaji za reciklažnu industriju, i od tada ona stalno beleži
rast u kapacitetima, tehnologiji i radnim mestima, što stvara preduslov za održivu ekonomsku
konkurentnost i uređeno tržište otpada.

Reciklaža otpada daje kao rezultat minimizaciju otpada, ekonomsku korist, očuvanje neobnovljivih
resursa, zelena radna mesta a da bi sve navedeno postiglo neophodno je postojanje odgovarajuće
infrastrukture, investicija, ravijeno preduzetništvo i odgovarajuće tržište, predvidiv poslovni ambijent i
"dinamična" liberalna regulativa usklađena sa EU direktivama.

U Gradu Beogradu, kada je reč o neopasnom otpadu, najviše se reciklira papir, karton, plastika, crni
metali i obojeni metali, a najviše sakupljaju gume, elektronski i elektktrični otpad, otpadna ulja i
istrošene toner kasete.

U sadašnjim uslovima kapaciteti za reciklažu u Republici Srbiji i Gradu Beogradu se povećavaju iz

godine u godinu. Procenjuje se da se u Srbiji reciklira do 15% ukupno godišnje generisanog otpada
(izvor Agencija za zaštitu životne sredine RS, Izveštaj o stanju životne sredine u RS za 2013. godinu).
Od maja 2009. godine zabeležen je nagli rast preduzeća koja se bave reciklažom otpada, posebno
reciklažom plastike iz ambalaže i ambalažnog otpada, porast zelenih radnih mesta i tržiste otpada.

Strategijom upravljanja otpadom, u okviru dugoročnih ciljeva koje RS treba da ispuni, projektovan je
cilj da je u periodu od 2015. do 2019. godine neophodno postići stopu iskorišćenja i reciklaže
ambalažnog otpada (staklo, papir, karton, metal i plastika) na 25% od njegove količine.

U RS, kao i u zemljama EU, intezivno se sprovode projekti u cilju podsticaja reciklaže otpada i
dobijanja poluproizvoda i proizvoda namenjenih širokoj upotrebi i izradi sirovina koje se plasiraju na
tržište EU. Grad Beograd ima podsticajne mehanizme preko Sekretarijata za privredu za podršku
malom biznisu u nabavci opreme i većeg stepena reciklaže.

U cilju unapređenja sistema upravljanja otpadom u Republici Srbiji i jačanja kapaciteta reciklažne
industrije i sistema zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je za
hitno uvođenje namenskog Fonda za zaštitu životne sredine u postojeće zakonodavstvo, kao
osnovnog instrumenta za finansiranje programa i projekata iz oblasti zaštite životne sredine, što je u
skladu sa odredbama Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o upravljanju otpadom i podzakonskih
akata koji proizilaze iz navedenih zakona.

208 
Odluku o formiranja namenskog Fonda za zaštitu životne sredine, potrebno je doneti u najkraćem
mogućem roku, ili u suprotnom, razmotriti mogućnost usvajanja novih modela za upravljanje
posebnim tokovima otpada, koji su zastupljeni u drugim zemljama EU, kao što je model „kolektivnog
/nacionalnog/ operatera“ (produžena odgovornost proizvođača). Kolektivni operater je neprofitabilno
preduzeće, zaduženo za ispunjenje ciljeva za sakupljanje posebnih tokova otpada u skladu sa
Direktivama EU o posebnim tokovima otpada.Fond je potreban industriji kako bi se „sufinasiranjem“
rešila industrijskog otpada, modernizovala proizvodnju novim tehnologijama,podsticala nove
investicije u reciklažnu industriju i nove proizvode od reciklabilnih materijala a time postala
konkurentnija i energetski efikasnija.

Za unapređenje reciklažne industrije u Republici Srbiji potreban je “redizajn” regulative kroz

uvođenje novog modela finansiranja u oblasti upravljanja otpadom i zaštite životne sredine u
cilju stvaranja neophodnih instrumenata i mehanizama za “podizanje” infrastrukture i
kapaciteta sakupljačke mreže.

1. Potencijalni reciklažne industrije (Srbija i Grad Beograd)

U Republici Srbiji postoje izgrađeni kapaciteti za zbrinjavanje (reciklažu) opasnog i neopasnog otpada
što potvrđuje i broj izdatih dozvola za upravljanje otpadom koje su od 2009. godine do danas izdali
nadležni organi operaterima/preduzećima koji su se opredelili za obavljenje delatnosti upravljanja
otpadom. Investicije u opremu za tretman otpada, unapredile su tehnološki proces i kvalitet sirovina
posebno u 2010 i 2011. godini kada se registruje vidan tehnoloski iskorak u opremi za tretman otpada.
Republika Srbija ima instalirane kapacitete opreme za tretman 33.000 tona PET ambalaze i najlona a
ukupno se sakupi oko 13.000 tona u jednoj godini na teritoriji cele države. Instalirani kapaciteti za
preradu guma su 40 000 tona na godišnjem nivou a sakupljene količine su do 20.000 tona. Može nam
se dogoditi "preinvestiranje" jer se ne podiže sakupljačka mreža i logistički lanac sakupljanja.

Grad Beograd poseduje najveće kapacitete u zemlji za reciklažu starog papira (UMKA i fabrika hartije
Beograd) kapaciteta do 200.000 tona a veliki su i kapaciteti za reciklažu crnih i obojenih metala u
Beogradu do 500.000 tona, otpadnih vozila,. U delu tretmana opasnih otpada tretirara se elektronski i
električni otpad (SET reciklaža, oko 5.000 tona godišnje, podatak za 2013 godinu iako su instalirani
kapaciteti 15.000 tona) i otpadna ulja (EKO SEKUND oko 2.000 tona godišnje, a instalirani kapaciteti
9.000 tona). U Gradu Beogradu se ne recikliraju otpadni filteri ulja, delom u EKOSEKUNDU, što može
biti nova investiciona šansa za male kompanije.

Na zvaničnom sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, www.sepa.gov.rs, može se pregledati Pregled
H H

izdatih dozvola na teritoriji RS i Grada Beograda. Registar izdatih dozvola ustanovljava i vodi
nadležni organ za izdavanje dozvola i podatke iz Registra dostavlja Agenciji u skladu sa članom 76.
Zakona o upravljanju otpadom.

209 
Izdate dozvole predstavljanju samo prvi korak u stvaranju celovitog sistema u zaštiti životne sredine,
jer nije reč o zatvorenom procesu, već oblasti koja traži ozbiljno preispitivanje i novi unapređen
sadržaj, nove alate za praćenje sistema sakupljanja, kontrole, IT rešenja i uključivanje punog
osiguranja delatnosti i jak inspekcijski nadzor.

Ukupan broj dozvola koji je izdat operaterima od strane svih organa uprave uključujući republičke,
pokrajinske i organe lokalne samouprave iznosi na dan 31. decembar 2014. godine 2346 izdatih
dozvola. Broj izdatih dozvola potvrđuje činjenicu da u Srbiji ubrzano raste broj kompanija koje
potrebuju dozvole za upravljanje otpadom jer ne mogu nastupati na tržištu sekundarnih sirovina ali je
kontrola procesa poslovanja ovih kompanija van inspekcijskog nadzora zbog hiperprodukcije dozvola..
Ne postoji tačan pregled koliko je zaista aktivnih kompanija na tržištu otpada, koliko je samo preuzelo
dozvolu kao mogućnost za obavljanje reciklažnih poslova u budućnosti, koliki je promet u količinama
otpada, kakva je teritorijalna raspoređenost kapaciteta za tretman otpada. Obzirom da su inspekcijske
kontrole vlasnika dozvola nedovoljne a nedovoljan je i kapacitet inspekcije za kontrolu, Ministarstvo
poljoprivrede i zaštite životne sredine planira u 2015. godini reviziju postojećih dozvola, kako bi se
proverio kapacitet izdatih dozvola, stvarno stanje na terenu i obezbedila konkurentnost tržišta i
poditanje kvaliteta obrade otpada.

Tabela 1. Ukupan broj dozvola idatih od nadležnih organa prema vrsti

MINISTARSTVO AP VOJVODINA SAMOUPRAVE
Ukupno Neopasan Opasan Ukupno Neopasan Opasan Neopasan
Sakupljanje 1055 984 261 120 116 27 313
Transport 1269 1194 281 117 115 25 300
Skladištenje 128 105 88 83 76 37 514
Tretman 123 103 81 69 67 26 419
Odlaganje 4 4 2 3 2 2 34
Ukupan broj
dozvola po
1446 166 734
nadležnom
organu
UKUPNO
IZDATIH 2346
DOZVOLA

*Određen broj preduzeća poseduje integralnu dozvolu za obavljanje više delatnosti.

Ako uzmemo u obzir da svaki operater koji je pribavio dozvolu u proseku zapošljava od 4-5 osoba,
(izjave operatera,iako je velik deo radne snage neprijavljen) u odnosu na ukupan broj izdatih dozvola
u prethodnom periodu, može se reći da su obezbeđeni uslovi za rad i zapošljavanje skoro 8.000
(zelenih radnih mesta) i to je jedan od veoma vidljivih i važnih rezultata uspostavljanja sistema
upravljanja otpadom. Podizanjem Nacionalnih ciljeva za upravljanje ambalažnim otpadom i Akcionih
planova za posebne tokove otpada od 2015. godine otvara se prostor za podizanje nove infrastrukture
i novih radnih mesta.To je velika šansa za inkluziju sakupljača, otvaranje transfer stanica u Gradu
Beogradu i novih kompanija za tretman otpada. Prateći strukturu nacionalnih ciljeva u vremenu 2010-
2014. i zadatih ciljeva 2015-2019, procena je da se u industriji otpada Grada Beograda može

210 
potencijalno uposliti novih 2000 radnika, ako se ostvare planovi dostizanja ciljeva sakupljenog otpada,
sistemskih rešenja i pune inspekcijske kontrole.

U upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom propisani su nacionalni ciljevi koji se odnose na

ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog otpada za period za koji se plan donosi, su dati kao opšti
i specifični ciljevi za reciklažu ambalažnog otpada.

Na osnovu Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu i Pravilnika o obrascima izveštaja o upravljanju

ambalažom i ambalažnim otpadom (Sl. glasnik RS, br. 21/10) u Agenciji za zaštitu životne sredine
počelo je 2010. godine prikupljanje i obrada podataka o ambalaži i ambalažnom otpadom.

Poređenjem dostavljenih izveštaja operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom, preduzeća

koja samostalno upravljaju ambalažnim otpadom (dozvola za sopstveno upravljanje) kao i preduzeća
van sistema, može se zaključiti da se broj preduzeća koja ispunjavaju zakonsku obavezu
povećava, a sve veći broj preduzeća prenosi svoje obaveze na nacionalne operatere.

Analizom dostavljenih podataka o količinama ambalaže plasirane na tržište Republike Srbije može se
zaključiti:
• prijavljena količina ambalaže plasirane na tržište u porastu je, što ukazuje na sve veće
poštovanje zakonske obaveze od strane preduzeća,
• najveća količina ambalaže plasirana na tržište Republike Srbije zbrinuta je od strane
nacionalnih operatera,
• količine ambalaže koja su preduzeća van sistema plasirala na tržište su u opadanju.

Agencija za zaštitu životne sredine je dostavila preko 5.800 zahteva za pokretanje prekršajnog
postupka protiv preduzeća koja nisu ispunila svoju obavezu izveštavanja prema Nacionalnom registru
izvora zagađivanja Prekršajnom sudovima u Srbiji. Zahtevi su dostavljeni protiv preduzeća koja
spadaju u velike izvore zagađivanja životne sredinu, operatere na deponijama, operatere postrojenja
za ponovno iskorišćenje otpada kao i preduzeća koja proizvode ili uvoze proizvode koji nakon
upotrebe postaju posebni tokovi otpada. Do kraju 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine nije
pristupila analizi efekata postupanja pred prekršajnim sudovima obzirom da se prikupljaju podaci sa
terena. Napravljen je izvesni pomak, kompanije su informisane o obavezi, država je poslala poruku da
prati procese izvršenja a prekršajni sudovi nisu pokazali veliku agilnost za rešavanje sporova (žalba
da su zatrpani predmetima, da su dostavljene prijave nepotpune i sl.) i to je deo poslova koje
administracija mora da čini sa edukacijom nosioca sudijskih funkcija.

Dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom poseduje 5 operatera: SEKOPAK, EKOSTAR PAK,

DELTA-PAK, CENEKS i TEHNO EKO PAK.

211 
 Tabela 2. Opšti i specifični nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom
2010 2011 2012 2013 2014 ostvareni

OPŠTI CILJEVI ZADATI

Ponovno iskorišćenje % 5,0 10,0 16,0 23,0 30,0 27,7

Reciklaža % 4,0 8,0 13,0 19,0 25,0 26,4

Specifični ciljevi

Papir i karton % 0,0 0,0 14,0 23,0 28,0 51,34

Plastika % 0,0 0,0 7,5 9,0 10,5 14,27

Staklo % 0,0 0,0 7,0 10,0 15,0 14,62

Metal % 0,0 0,0 9,5 13,5 18,5 27,35

Drvo % 0,0 0,0 2,0 4,5 7,0 11,77

Prema podacima sa kojima raspolaže Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine RS, može se
zaključiti da su Nacionalni ciljevi za Republiku Srbiju za 2012. i 2013. godinu ispunjeni i premašeni i to
posebno za 2013. u vrednosti od 27,7% za ponovno iskorišćenje a 26,45 za reciklažu što jasno
pokazuje veći potencijal i rast tržišta. Podaci iz tabele pokazuje da je otpad važan resurs za
preživljavanje nasiromašnijih, potrebna sirovina industriji i da rast količina preko nacionalnih ciljeva
zahteva nove efikasne mere, veće stimulacije za sakupljače, viši stepen obrade otpada i jaku
inspekcijsku kontrolu. Nacionalni ciljevi su nisko postavljeni u odnosu na rastući kapacitet industrije,
tržišta i potencijala sakupljačke mreže. Međutim, iako su količine uvećane, postojeći sistem
upravljanja otpadom je netransparentan, nekontrolisan, velikim delom u sivoj zoni, neinkluzivan za
sakupljače , nedovoljno subvencionisan u ambalažnom otpadu,tako da posle 4 godine sistem
upravljanja je na ozbiljnom preispitivanju, doradi i pravilnom odmeravanju zadatih ciljeva i održivih
modela.

Procena je da se u Republici Srbiji 72% teritorije pokriveno organizovanim odnošenjem komunalnog

otpada dok je 97% teritorije Beograda pokriveon organizovanim odnošenjem otpada (kontejneri
kamioni,kante, javna usluga). Sakuplјanje je organizovano pretežno u urbanim oblastima, dok ruralne
oblasti su znatno slabije pokrivene. Najveći broj lokalnih samouprava u Beogradu ima mehanizaciju i
vozila za sakuplјanje otpada, međutim, postoji nedostatak odgovarajuće opreme, jer se za sakuplјanje
koriste različite vrste vozila: od vozila za sakuplјanje otpada sa presom za sabijanje otpada i
autopodizača za velike kontejnere, pa do običnih kamiona i traktora sa prikolicom. Otpad koji se
sakuplja je mešani komunalni otpad iz domaćinstva a izgradnjom transfer stanica i organizovanom
primarnom selekcijom na mestu nastanka otvara se mogućnost za nova radna mesta, novi kvalitet
otpada i veća vrednost sirovine.

212 
Problemi upravlјanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim samoupravama i
aktivnosti na uvođenju integralnog sistema se ne odvijaju istim intenzitetom, već prvenstveno zavise
od mogućnosti pojedinih lokalnih samouprava. Ovakav nekoherentni sistem ne može adekvatno da
funkcioniše, a promene ovakvog stanja u pravcu primene savremenih sanitarnih i bezbednih načina
postupanja sa otpadom, ne mogu se očekivati bez značajnih materijalnih sredstava i novih modela
upravljanja (Javno-privatno-partnerstvo - modeli finasiranja).

U Republici Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakuplјanje, sortiranje i reciklaža

otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada je nedovolјan. Mada je primarna
reciklaža u Srbiji propisana zakonom i predviđa odvajanje papira, stakla i metala u posebno označene
kontejnere, reciklaža ne funkcioniše u praksi. Grad Beograd je imao pilot projekte u Opštini Savski
Venac gde se počelo sa primarnom selekcijom otpada podelom posebnih vreća da bi taj model bio
raširen I na druge gradske Opštine. Nema podataka o rezultatima akcije ali se u anketama koje rade
nezavisne agencije skoro 8 % građana Beograda izjašnjava za primarnu selekciju otpada na mestu
nastanka.

Na teritoriji Republike Srbije odlaganje na lokalne deponije praktično je jedini način upravlјanja
otpadom. Lokalne deponije, sa veoma malo izuzetaka, ne zadovolјavaju ni osnovne higijenske i
tehničko−tehnološke uslove. Većina deponija nije propisno ni locirana, a pored svega neka od
postojećih odlagališta praktično su popunjena. Na prostoru Republike Srbije, u okviru projekta
Inoviranje katastra odlagališta otpada u Republici Srbiji, locirane su 164 deponije koje koriste
opštinska javna komunalna preduzeća za odlaganje otpada .

Stanovnici grada Beograda uslugom Javno komunalnog preduzeća „Beograd“ odlažu otpad na
deponiji „Vinča”. Deponija je najveća deponija u Republici Srbiji,nije sanitarna, i na njoj se dnevno se
odlaže oko 1.700 t komunalnog otpada iz domaćinstava i neopasnog otpada iz industrija iz 12
beogradskih opština. Određene količine otpada predhodno se separiraju u Centru za reciklažu na Ada
Huji.

Na divlјe deponije, van kontrole javnih komunalnih preduzeća, baca se oko 40 % generisanog
komunalnog otpada u Republici Srbiji, a njih je 4.481 prema poslednjem izveštaju inspekcije iz 2009.
godine.

U Srbiji trenutno ima 7 regionalnih sanitarnih deponija i dve gradske. Savremene regionalne deponije
su otvorene u Leskovcu, Lapovu, Jagodini, Užicu, Kikindi, Vranju, Subotici i Sremskoj Mitrovici,
gradske sanitarne deponije u Pirotu i Gornjem Milanovcu.a projekti se rade za Inđiju, Ub i Zaječar.
Trenutno 13% građana može da odlaže otpad na sanitarne deponije (što predstavlјa oko 10%
otpada).

Regionalnim planovima se predviđa i izgradnja drugih sistema za tretman, tako npr. predviđeno je da
će u Beogradu otpad ići na mehaničko-biološki tretman uz proizvodnju goriva iz otpada, a ostatak
213 
posle tretmana će se odlagati na sanitarnoj deponiji deponije. Slična odluka je doneta i u Novom
Sadu. Grad Beograd je doneo Lokalni plan upravljanja otpadom, usvojen u Skupštini grada Beograda
jula 2011 godine.

2. Karakteristike lokalnog plana

za upravljanje otpadom u Beogradu
Lokalni plan je predvideo upravljanje svim tokovima otpada u Beogradu kroz izgradnju postrojenja za
mehaničko-biološki tretman, postrojenja za kogenerativnu proizvodnju energije od otpada (obrađenog
u postrojenju za mehaničko-biološki tretman), 3 linije za odvajanje reciklabilnog otpada, postrojenja za
kompostiranje zelenog otpada iz parkova i javnih površina, postrojenja za reciklažu građevinskog
otpada, dve transfer stanice, reciklažna dvorišta na teritoriji svake gradske opštine, planirana je i
sanacija postojeće deponije, njeno zatvaranje i iskorišćenje deponijskog gasa kao i otvaranje novih
kaseta u skladu sa legislativom i standardima EU.

- Lokalni plan je ocenjen od strane Svestke banke - IFC-a kao izuzetno i sveobuhvatno urađen i
spreman za implementaciju;
- Grad Beograd je u imovinsko-pravno smislu uredio zemljište potrebno za izgradnju ovih
postrojenja i za sanaciju same deponije i sproveo postupak dobijanja saglasnosti Vlade
Republike Srbije za eksproprijaciju dodatnih potrebnih parcela, koja će biti započeta do kraja
2014. godine.
- Izrađen je nacrt Plana detaljne regulacije deponije Vinča koji će biti na javnom uvidu do 24
decembra 2014. godine.
- Formirana je Komisija grada Beograda za izgradnju sistema upravljanja otpadom i započeo
proces pripreme za realizaciju u vidu javno-privatnog partnerstva
- Formirana je Direkcija za upravljanje otpadom
- Zaključenje ugovora sa IFC-om o pružanju konsultantskih usluga na pripremi dokumentacije za
tender za izbor privatnog partnera su u završnoj fazi i okončanje pripremnih radnji i sprovođenje
tendera očekuje se u toku 2015. godine
- Obavljeni razgovori sa predstavnicima preko 30 svetskih kompanija koje se bave upravljanjem
otpadom.
- Projekat je kandidovan za delimično finansiranje iz IPA fondova i nalazi se na glavnoj listi
infrastrukturnih projekata za finansiranje za Republiku Srbiju, moguće je da će biti prvi ovog tipa
za koji će biti odobrena sredstva.
- Formirana Komisija Sekretarijata za zaštitu životne sredine za izradu plana postavljanja
reciklažnih kontejnera i pokretanje separacije otpada na izvoru iz domaćinstava i urađen plan
postavljanja za GO Stari grad, Vračar i Savski venac, u toku sledeće godine se očekuje
postavljanje i odvajanje reciklabilnog otpada na izvoru na teritoriji tih opština (dva tipa
kontejnera, komunalni i reciklabini), takođe u toku sledeće godine će biti izrađeni planovi i za
ostale opštine i započeti postavljanje reciklabilnih kontejera i na njihovoj teritoriji.
214 
Poseban problem u Beogradu predstavlјa nedovolјno razdvajanje otpada na reciklabilne, naročito na
deo koji je amablažni otpad. Vremenom treba uvesti primarnu selekciju ambalažnog otpada na mestu
stvaranja kao i prethodni tretman otpada u sortirnicama Beograd, Ada Huja) kako bi se dobili tržišno
prihvatlјivi materijali koji se mogu ponovo reciklirati. Reciklabilni otpad kada dođe na deponiju Vinča,
kada se pomeša sa drugim otpadom, zahteva veću upotrebu vode i energije u fazi tretmana i zato su
sakupljaci vazni da preuzimaju reciklabilne materijale na mestu nastajanja,(restorani, kafei,
prodavnice, domaćinstva).

3. Potencijalne mogućnosti za zapošljavanje sakupljača u

4B

reciklažnim kompanijama
Decenijama unazad neformalni sakupljači sekundarnih sirovina čine bazu reciklažne piramide u Srbiji.
Veći deo sekundarnih sirovina koji se sakupi i preradi u Srbiji potiče upravo od njih. Neformalni
sakupljač je lice koje nije registrovano za sakupljanje otpada,već to radi pojedinačno ili u rodbinskoj
grupi bez bilo kakve evidencije o otpadu i količinama.
Brojni sakupljači svakodnevno, obilaze gradske kontejnere, prebiraju po divljim deponijama,
podrumima, dvorištima, javnim površinama i sakupljjua papir, metale, staklene i plastične flaše, stari
hleb i garderobu...odnosno bilo šta što mogu sami upotrebiti i/ili prodati na tržištu.

Posao koji sakupljači rade spada u grupu fizički najzahtevnijih (po istraživanju YUROM Centra – Niš
prosečan sakupljač, čiji je životni vek samo 46 godina, prepešaći u proseku 19,7 kilometara (gotovo
dužina polumaratona) u toku radnog dana koji traje i do 11 sati ( ne postoje plaćeni vikendi, praznici,
godišnji odmori, bolovanja)) i ujedno najmanje plaćenih (prosečan sakupljač trenutno zarađuje 12.000
do 18.000 dinara mesečno).

Položaj sakupljača dodatno je otežan činjenicom da ogromna većina nema odgovarajuća sredstva za
rad (radno odelo, zaštitne rukavice, bezbedno transportno sredstvo...) kao ni odgovarajuće mesto za
privremeno skladištenje i razvrstavanje prikupljenog otpada.

Prosečan sakupljač je Rom (iako Romi čine preko 90% svih sakupljača u Srbiji ne sme se zanemariti
činjenica da među sakupljačima ima i pripadnika svih drugih nacija koje žive kod nas), neobrazovan
(bez ikakve škole ili sa nezavršenom osnovnom školom je 76% sakupljača u Beogradu – podaci Eko
servis zadruge), često bez ličnih dokumenata i neprijavljen, živi i radi u većim gradskim centrima u
nelegalnoj i neuslovnoj kući u divljem naselju.

U posebno teškoj situaciji u sakupljačkoj populaciji su žene (najčešće obespravljenje i u krugu

porodice i u lokalnoj zajednici) i deca, koja ili uopšte ne pohađaju ili neredovno pohađaju školu i
nemaju redovnu zdravstvenu zaštitu i koja su prinuđena da radom i pomaganjem u sakupljanju
doprinose opstanku porodice.

215 
Sakupljači, u ogromnoj većini, rade u zoni sive ekonomije, po freelance principu, otkupljivači im
plaćaju nerealno niske cene pri otkupu, nemaju garancije o fer merenju, nemaju uslov da štednjom
finansiraju nabavku nove opreme za rad, nemaju pristup grantovima i/ili povoljnim mikrokreditnim start
up linijama, nemaju regulisano socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje.

Jednostavno, žive i rade u krajnje neregularnim uslovima a pri tome nemaju ni finansijske ni
obrazovne ni druge potrebne potencijale da se samostalno uključe u normalno poslovanje u
uređenom sistemu upravljanja otpadom.

Iako je reciklaža jedna od grana industrije koja ima najveće bruto obrte kapitala i jednu od najvećih
profitnih stopa, sakupljačkoj populaciji, kao prvoj i najvećoj karici reciklažnog lanca pripada samo mali
deo te stvorene vrednosti.

Gotovo ni jedan od većih otkupljivača sekundarnih sirovina u Srbiji nema kao stalno zaposlenog ni
jednog sakupljača, iako na njima baziraju delatnost, jer im se više isplati da pri otkupu plaćaju samo
porez na dohodak građana umesto petrostruko skupljih davanja na prihode zaposlenih.

Samo u Beogradu se sakupljanjem, kao jedinim izvorom prihoda, bavi oko 2.350 porodica, odnosno
preko 12.000 ljudi, žena i dece (podaci Eko servis zadruge). U celoj Srbiji se taj broj kreće u rasponu
od 6.000 – 10.000 porodica (35.000 – 55.000 ljudi, žena i dece). Navedene brojke se odnose na
porodice kojima je sakupljanje jedini izvor prihoda. Broj onih kojima je sakupljanje dodatni prihod je
dva do tri puta veći.

Pregled i kratka analiza pokušaja svih najznačajnih aktivnosti za pružanje podrške neformalnim
sakupljačima u Srbiji u protekloj deceniji jasno ilustruju da ni u jednom slučaju inicijativa za takve
programe, projekte i aktivnosti nije došla iz sakupljačke zajednice niti se realizacija tih programa,
projekata i aktivnosti mogla i zamisliti bez presudne pomoći koja je stizala pre svega iz civilnog
sektora. Upravo zbog toga što ova zajednica neće sama sebi pomoći, jer za to nema ni snage ni
načina, pomoć toj zajednici mora doći sa strane. U suprotnom, se celo društvo mora suočiti sa
pritiskom i nezadovoljstvom marginalnih i siromašnih grupa koje se bore za egzistenciju sakupljajući
otpad na gradskim ulicama, deponijama, đubrištima. Svi oni, u okvirima civilnog i javnog sektora, koji
u delokrugu svog rada imaju zajednicu neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina trebaju da što pre
razviju i realizuju programe informisanja i edukacije sakupljačke zajednice čiji tematski okvir treba da
bude:
• promena postojećeg načina života i rada (zakonske prepreke, tržišna neodrživost, rizici po
zdravlje i bezbednost, socio-ekonomske manjkavosti...),
• potreba za aktivnijim odnosom sakupljača prema svom problemu u vremenu promena i
tranzicije u sektoru reciklaže u Srbiji i uređenja statusasakupljača,
• puna inkluzija sakupljača u logistički lanac sakupljanja otpada,
• javne kampanje o upravljanju komunalnim otpadom,

216 
Značajan prostor za formalno zapošljavanje neformalnih individualnih sakupljača nalazi se u
programima zapošljavanja sakupljača u postojeće reciklažne kompanije. Reciklažne kompanije treba
da imaju interes da zaposle sadašnje individualne neformalne sakupljače jer se radi o radnoj snazi
koja:
• nema problem sa opredeljenjem da se trajno profesionalno opredeli za radom sa otpadom
(poslovi sa otpadom spadaju u grupu najnepoželjnijih u ostalim grupama nezaposlenih),
• ima iskustva, znanja i veštine u oblasti sakupljanja otpada.

1.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza

Otpadna jestiva ulja

pozitivno negativno
-tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju -nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata
otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), (generatora) o zakonskoj obavezi zbrinjavanja
ulja predajom na dalje postupanje ovlašćenom
operateru (preko 90% ne zna za postupanje),
-zakonska obaveza za sve privredne subjekte koji -nedovoljan inspekcijski nadzor združene
pripremaju preko 50 obroka dnevno, kontrole, tržišne, sanitarne i ekološke inspekcije,
-ovlašćeni operateri za sakupljanje izdaju -razvijeno sivo tržište otkupa otpadnog jestivog
dokument o kretanju otpada, ulja-aktivnost ilegalnih otkupljivača,
-pozitivan rast tržišta otpadnih ulja u budućnosti -nezakonito korišćenje otpadnog jestivog ulja kao
(rast turističkih kapaciteteta,usluge bolnica, javnih energenta umešavanjem u dizel-gorivo,
ustanova i restoranskih usluga sa porastom
standarda građana)
-korisna sekundarna sirovina-krajnji proizvod -poreski gubici budžeta RS zbog ilegalnog
biodizel (tržišno konkurentan), prometa energenta bez plaćenih akciza,
-sakupljači korisna karika u lancu, -nedovoljna infrastruktura sakupljačke mreže,
-angažovanje sakupljača širi sakupljačku mrežu i -ukupno sakupljene količine u Beogradu od
smanjuje troškove poslovanja operaterima, generisanih količina oko 18%,
-u Beogradu se generiše oko 80.000 litara -nedostatak kapaciteta za tretman otpadnih
mesečno otpadnog jestivog ulja, jestivih ulja,
-pravilno zbrinjavanje ove vrste otpada korisno po -pretežan izvoz sirovine u Italiju i Sloveniju za
životnu okolinu, potrebe postrojenja za proizvodnju biogasa,
-mogućnost upošljavanja 20 sakupljača -nedostaje standard ISCC(International
Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, Sustainability Carbon Sertification) deklarisana
otpadna ulja poznatog porekla

217 
 2.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/analiza
PET ambalaža
pozitivno
- tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju
otpadom (Sl. glasnik, br. RS 36/2009 i
88/2010),Zakonom o ambalaži i ambalažnom
otpadu (Sl.glasnik, br. RS 36/2009) i Uredbom o
utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za
period 2015-2019 (Sl. glasnik RS br. 144/14)
-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa EU
Direktivom,
-izgrađeni kapaciteti za tretman PET ambalaže (do
33 000 tona),
-ne postoje kapaciteti za tretman na teritoriji Grada
Beograda,
-ambalažni PET otpad je korisna sirovina za novi
proizvod,
- ambalažni PET otpad u otkupu ima konkurentnu
cenu od 250-400 eura.
-sakuplajači se pretežno opredeljuje za ovaj tok
otpada zbog stabilnih cena otkupa,
-otpadna sirovina je dostupna (kontejneri,
domaćinstva, prodavnice, izletišta, manifestacije,
deponija),
-lokalne samouprave pomažu i podstiču sakupljanje
PETa sa javnim preduzećima ili privatnim
operaterima,
-produžena odgovornost kompanija generatora i
operateri sistema za upravljanje ambalažnim
otpadom (5 operatera), uređen sistem,
-održiv sistem subvencija operaterima za tretman
ambalažnog otpada i naknade JKP,
-niski troškovi otpočinjanja biznisa,
-rast tržišta ambalaže u budućnosti i povećana
kupovna moć stanovništva,
-obaveznost države za ispunjenje nacionalnih ciljeva -loša opremljenost sakupljača (ne poseduju
za upravljanje ambalažnim otpadom prema EU
obavezama pristupanja,
-dobre javne kampanje za reciklažu PETa,
218 
negativno
-velike količine do 20.000 tona nedostaju za
tretman domaćoj industriji.
-nekontrolisan izvoz netretiranih količina,
-sivo tržište otkupljivača, izbegavanje poreza ,
-nedovoljan inspekcijski nadzor,
-tehnološka obrada otpada nedovoljna do
proizvoda,
-velike količine se izvoze iz Srbije
-izostanak primarne selekcije komunalnog
otpada na mestu nastajanja,
-visoki troškovi izvlačenja sirovine sa deponija
i troškovi kod obrade otpada (pranje,
nečistoće),
-sukobljavanje neformalnih sakupljača na
deponijama i ulicama (ko pre otpadu)
-nedostatak organizovane mreže sakupljača,
-nepostojanje registra sakupljača ambalažnog
otpada,
-izostanak subvencije operatera sistema za
sakupljače,
-razrađene tehnike prevare kod prodaje
sekundara ( kamen, cigle u baliranim
količinama),
prese radi smanjenja volumena ili odvajanje
čepova inečistoća),
-nedostupne finasije za otpočinjanje
biznisa,(niste registrovan sakupljač, biznis-
plan, ugovor sa operaterom),
-veliko interesovanje NGO sektora za akcije -paljenje ambalaže kao energenta za grejanje
reciklaže ambalažnog PET otpada, u neformalnim naseljima,
-naglašena aktivnost republičkog sindikata -niski Nacionalni ciljevi za smanjenje
sakupljača sekundarnih sirovina za ambalažni PET ambalažnog otpada,
otpad,
-veliko interesovanje međunarodnih donatora za
podršku sakupljanja i reciklaži PETa,(pomoć u
opremanju sakupljača),
-reciklaža PETa korisna po životnu sredinu i štednju
neobnovljivih reursa,
- mogućnost upošljavanja 200 sakupljača Ugovorom
o poslovno-tehničkoj saradnji,
(Beograd 60 radnika)

3.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza

papir i karton
pozitivno negativno
- tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju -velike količine do 50.000 tona nedostaju domaćoj
otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), reciklažnoj industriji, iz godine u godinu povećava
Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu (Sl. se uvoz starog papira (do 10 miliona eura
glasnik RS, br. 36/2009) i Uredbom o godišnje troškovi uvoza),
utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada
za period 2015-2019,
-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa -nedovoljna i nerazvijena sakupljačka mreža
Direktivom EU, otkupa starog papira i kartona(procentualno 33%
razvijenost mreže u Beogradu),
-izgrađeni kapaciteti za tretman otpadnog papira -nekonrolisan izvoz starog papira i kartona iz
i kartona do 200.000 tona na teritoriji Srbije, Srbije,
-najveći kapaciteti za tretman se nalaze u -niske cene otkupa sirovine od 2-4 dinara,
Beogradu, dve fabrike, (90% ukupnih kapaciteta potrebne veće subvencije sakupljačima,
Republike)
--otpadna sirovina je dostupna (kontejneri, -visoki operativni troškovi sakupljanja za
domaćinstva, prodavnice, industrijski objekti, kompanije kojima je to osnovna delatnost
šoping-molovi, deponija), (transport,radna snaga, mašine za presovanje),
-sakuplajači se pretežno opredeljuje za ovaj tok
otpada zbog stabilnih cena otkupa,
-produžena odgovornost kompanija generatora i -stalni rast cena otkupa sirovine od generatora
operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpada,
otpadom (5), uređen sistem,
-održiv sistem subvencija operaterima za - sivo tržište otkupljivača, izbegavanje poreza ,
tretman ambalažnog papira i kartona i naknade
JKP-a,

219 
-niski troškovi otpočinjanja biznisa,
-rast tržišta ambalaže (posebno transportne)u
budućnosti i povećana kupovna moć
stanovništva,
-obaveznost države za ispunjenje nacionalnih
ciljeva za upravljanje ambalažnim otpadom
prema EU obavezama pristupanja,
-veliko interesovanje NGO sektora za akcije
reciklaže ambalažnog papira i kartona,
-veliko interesovanje međunarodnih donatora za
podršku sakupljanja i reciklaži papira i
kartona,(pomoć u opremanju sakupljača),
-korisne javne kampanje posebno u školama,
-reciklaža papira i kartona je korisna po životnu
sredinu i čuvanje neobnovljivih resursa,
-velika i naglašena aktivnost i uloga neformalnih
sakupljača koji obezbeđuje 40% prikupljenih
sirovina kod operatera,
-uređena tenderska dokumentacija i
transparentne procedure otkupa kod industrije i
trgovaca,
-mogućnost upošljavanja 200 sakupljača
Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,
4.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/analiza
ambalažno staklo
pozitvno
- tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju
otpadom (Sl. glasnik, br. RS 36/2009 i 88/2010), ambalažnog otpada u periodu 2015-2019
Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu
(Sl.glasnik, br. RS 36/2009) i Uredbom o
utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada
za period 2015-2019,
-regulativa o ambalažnom otpadu usklađena sa
EU Direktivom,
-izgrađeni kapaciteti za tretman otpadnog
ambalažnog stakla do 40.000 tona na teritoriji
Srbije,
-nedovoljan inspekcijski nadzor, izostaje puna
kontrola tokova papira i kartona,
-loša opremljenost sakupljača (ne poseduju prese
radi smanjenja volumena),
-razrađene tehnike prevare kod prodaje
sekundara (natapanje vodom radi povećanja
težine),
-nedostupne finansije za otpočinjanje
biznisa,(niste registrovan sakupljač, biznis-plan,
ugovor sa operaterom),
-nema primarne selkcije komunalnog otpada u
lokalnim zajednicama,
-loša privatizacija i gašenje kompanija za tretman
novinskog papira (dve fabrike u Čačku)
-složena i neodrživa procedura za skladištenje
otpadnog papira i kartona u količini od 1 tone –
potrebna Studija o uticaju na okolinu
-niski Nacionalni ciljevi za smanjenje ambalažnog
otpada,
negativno
-niski Nacionalni ciljevi za smanjenje
(destimulativni za sakupljačku industriju)
-niske subvencije i nadoknade operaterima za
tretman i JKP,
-niske otkupne cene ambalažnog stakla oko 2-3
dinara/kg a visoki troškovi sakupljanja oko
5din/kg.,
220 
-Srpska fabrika stakla u Paraćinu potražuje
50.000 tona godišnje, otpadnog stakla za potrebe
nove proizvodnje,
-otpadna sirovina je dostupna (kontejneri,
domaćinstva, prodavnice, izletišta, manifestacije,
deponija),
-produžena odgovornost kompanija generatora i
operateri sistema za upravljanje ambalažnim
otpadom(5), uređen sistem,
-održiv sistem subvencija operaterima za
tretman ambalažnog papira i kartona i naknade
JKP,
-niski troškovi otpočinjanja biznisa,
-rast tržišta ambalaže (posebno staklene kao
najzdravije za pakovanje) u budućnosti i
povećana kupovna moć stanovništva,
-velika i naglašena aktivnost i uloga neformalnih
sakupljača,
-reciklaža otpadnog ambalažnog stakla je korisna
po životnu okolinu i čuvanje neobnovljivih
resursa,
- mogućnost upošljavanja 100 sakupljača
Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,
5.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza
crni i obojeni materijali
pozitivno
- tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju
otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010),
Pravilnikom o uslovimai načinu razvrstavanja,
pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (Sl.
glasnik RS, br. 55/01), Pravilnikom o uslovima i
načinu sakupljanja, transporta, skladištenja i
tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna
sirovina ili za dobijanje energije (Sl. glasnik RS, br.
98/10) i Pravilnikom o kategorijama,ispitivanju i
klasifikaciji otpada (Sl. glasnik RS, br. 56/10),
-plasirane količine na tržištu Grada Beograda oko
221
-nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata
(generatora HoReCa sektora) o zakonskoj
obavezi zbrinjavanja ulja predajom na dalje
postupanje ovlašćenom operateru (preko 80% ne
zna za postupanje),
-sakupljači se teško opredeljuje za ovaj tok
otpada zbog niskih cena otkupa i visokih troškova
sakupljanja,
-nema javnih kampanja za zbrinjavanje
stakla,nema lokalnih samouprava koje podstiču
ovakav reciklažni biznis,
-izostanak primarne selekcije u HoReCa sektoru
(pretežne količine odlaze u komunalni otpada),
-upravljanje ambalažnim staklom je rizično po
sakupljače zbog povreda,
-nedovoljna infrastruktura sakupljačke mreže,
-nepostojanje registra sakupljača ambalažnog
otpada,
-nedostaje 50.000 tona otpadnog ambalažnog
stakla za potrebe domaće industrije,
-“sahranjivanje” resursa na deponije,
-uputsvo za postupanje sa ambalažnim staklom
na romskom jeziku,
negativno
-tok otpada sa najviše problema i velikim
poslovanjem u sivoj zoni, neuređeno tržište,
kupovina za keš, izbegavanje poreskih
obaveza državi,
-nedovršen model finasijskih uredbi koje prate
 
500.000 tona/god.,
-velik broj operatera i dozvola izdatih za ovaj tok
otpada,
-sakupljači se pretežno opredeljuju za ovaj tok
otpada zbog stabilnih cena otkupa,dostupnosti
sirovine i predvidivog posla,
-velik broj sakupljača se bavi sakupljanje crnih i
obojenih metala (preko 80%),
-sakupljači imaju veliku ulogu u snadbevanju
sekundarom operatera (preko 60% sirovine dolazi
od sakupljača)
-veoma izgrađena neformalna mreža i trgovina,
-mogućnost upošljavanja 100 sakupljača
Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,
6.TOKOVI OTPADA – šansa za posao sakupljača/Analiza
Elektronski i električni otpad
pozitivno
- tok otpada regulisan Zakonom o upravljanju
otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 88/2010), otpada otkupljuju po visokim cenama sekundar od
Pravilnikom o listi električnih i elektronskih
proizvoda merama zabrane i ograničenja
korišćenja električne i elektronske opreme koja
sadrži opasne materije, načinu i postupku
upravljanja otpadom od električnih i elektronskih
proizvoda (Sl. glasnik RS,br. 99/10)
-pretežan deo regulative usaglašen sa
Direktivom EU WEEE,
-velike količine električnih i elektronskih
proizvoda se plasiraju na tržište Srbije (60.000-
70.000 tona/god),
-izgrađeni kapaciteti za tretman u Beogradu do
15.000 tona, (1 kompanija),
-sekundar ima visoku otkupnu cenu,
-veliko opredeljenje sakupljača za ovaj tok
otpada zbog visokih i stabilnih cena otkupa,
-primerene državne subvencije reciklažnim
222
poslovanje u prometu sekundarnih crnih i
obojenih metala,
-neoporezovana prihod sakupljača do
1.000.000 dinara i prodaja za keš, kao izvor
nelegalnih radnji,
-porast krađe sekundara sa javne infrastrukture
i ugrožena bezbednost građana i imovine,
-sporost sudova u procesuiranju krivičnih dela,
-nema registrovanih sakupljača, prodaja preko
lične karte sakupljača,
-preko 2.000 ilegalnih otpada na teritoriji Grada
Beograda
-višemilionske štete javnih preduzeća grada
zbog krađe opreme za dalju prodaju,
negativno
-operateri za tretman elektronskog i električnog
industrije, trgovine,banaka i javnih ustanova gde
cena za 1 tonu dostiže vrednost od 150 evra u
javnom nadmetanju operatera,
-razvijeno sivo tržište otkupa za keš, krađa
elektronske opreme često sa javne infrastrukture,
-nedovoljan inspekcijski nadzor nad
proizvođačima i uvoznicima električnih i
elektronskih proizvoda,
-izbegavanje prijave količina električnih i
elektronskih proizvoda stavljenih na tržište RS,
nadležnoj Agenciji za životnu sredinu RS (oko
20% kompanija izvršava obaveze),
-nedovršen IT sistem praćenja tokova otpada i
plasmana proizvoda,
-nedovoljna obaveštenost privrednih subjekata o
zakonskim obavezama prema Pravilniku o
električnom i elektronskom otpadu,
-visoki troškovi sakupljanja otpada, nebezbedno
 
kompanijama,
-porast generisanih količina u budućnosti,
-važna uloga sakupljača u dopremanju količina
(do 30% tretiranih količina dolazi od
sakupljača),
-javne kampanje o reciklaži WEEE, (staro za
novo),
-reciklaža korisna po životnu okolinu i štednju
neobnovljivih resursa,
-- mogućnost upošljavanja 50 sakupljača
Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji,
ponašanje sakupljača posebno kod rasklapanja
opreme sa opasnim komponentama (brom, živa,
olovo),
-nedovoljno obučeni i opremljeni sakupljači,
-nedovršena zakonska regulativa u tokovima
kretanja otpada, i samoorganizovanja industrije
(kolektivni operater i produžena odgovornost),
-nepredvidivo finasiranje reciklažne industrije sa
velikim kašnjenjima u plaćanju do godinu dana i
održivim modelom finasiranja (Fond za životnu
sredinu),
-visoka bankarska zaduženja reciklažne industrije
za finasiranje sistema,
-duge i skupe procedure za izvoz opasnih
komponenti koje se ne mogu tretirati u Srbiji,
-nema informacija na romskom jeziku o
zdravstvenim posledicama nepravilnim
rukovanjem električnim i elektronskim otpadom,

4. Preporuka za novo zapošljavanje

Da bi se u potpunosti implementirao Zakon o upravljanju otpadom, ,pojačao kredibilitet i kapacitet
Agencije za životnu sredinu RS, obezbedio održiv i predvidiv sistem finasiranja reciklažne industrije,
otpad koristio kao poluproizvod (nova vrednost), omogućila poslovna inkluzija sakupljača potrebno je:
• dosledno primenuti princip“zagađivač plaća“ i „produžena odgovornost proizvođača“
• dosledno primenuti Zakon u upravljanju otpadom i profesionalan inspekcijski nadzor,
registrovati neformalne sakupljače otpada procedurom koja se predlaže u Studiji (upis u
registar preduzetnika pod šifrom delatnosti 9612 - sakupljač sekundarnih sirovina,
samozaposlenje), sa posedovanjem dozvole za sakupljanje neopasnog otpada izdate od
nadležnog organa za izdavanja dozvole,
• urediti tržište otpada, transparentno, konkurentno i kontrolisano od države inspekcijskom
kontrolom,
• izraditi jedinstven registar sakupljča otpada dostupan na sajtu Agencije za zaštitu životne
sredine i kao takav dostupan generatorima otpada,
• povećati subvencije kompanijama koje rade tretman otpadnih jestivih ulja do poluproizvoda
ili gotovog proizvoda,
• garantovati subvencije sakupljačima i kvartalno ih korigovati sa tržišnim kretanjima,
• obezbediti dostupne izvore finansiranja za pokretanje reciklažnog biznisa (banke, fondovi..),
• „redizajn“ postojeće zakonske regulativ eradi otklanjanja svih administrativnih barijera,
• puna inspekcijska kontrola tokova otpada,
• izvršiti obuku sakupljača za poslove sakupljanja otpada,
223 
 • poreske olakšice reciklažnim kompanijama,
• javne kampanje o reciklaži otpadnih jestivih ulja i korist po životnu okolinu,
• primarna selekcija otpada u lokalnim zajednicama,
• borba protiv sive ekonomije i nelekalne trgovine otpadom.

Prema iskazanim potrebama reciklažnih kompanija u Beogradu u 2015 po predloženoj proceduri iz

Studije moglo bi se uposliti 430 radnika na poslovima sakupljanja otpada. Zelena radna mesta koja se
otvaraju inkluzijom neformalnih sakupljača, korisna su za sve učesnike u procesu inkluzije i treba da
budu snažno podržana od gradske uprave.

Beograd je najveći resursni centar generisanja otpada, od preko 2,3 miliona stanovnika i najvećim
sektorom usluga u zemlji (trgovina, zdravstvo, ugostiteljstvo...), grad sa najvećim brojem sakupljača
otpada u zemlji, bez primarne selekcije otpada, bez reciklažnih kapaciteta za tretman otpada i sa vrlo
neodrživom infrastrukturom. Da bi sistem kretanja otpada postao održiv, transparentan i koristan po
sve učesnike u lancu on se mora portpuno transformisati uvođenjem registrovanog sakupljača kao
prvog u lancu sakupljanja, sa punom inspekcijskom kontrolom tokova otpada, uređenih dokumenata,
finasijskih instrumenata i dozvola za rad. Generatori otpada su dobro obavešteni o obavezama koje
imaju u prijavljivanju količina generisanog otpada, angažovanju kompanija koje im pružaju ugovorne
usluge zbrinjavanja ali zbog nedvoljne inspekcijske kontrole, ne izvršavaju svoje obaveze jer računaju
na neefikasno sudstvo, korupciju i niske kazne koje su stimulativne za izbegavanje zakonskih
obaveza. Praktično više se isplati platiti kaznu prekršajnog suda, nego biti transparentan, dostaviti
podatke nadležnoj agenciji i platiti ekološku taksu za produženu odgovornost. Iz tog razloga razvijena
je ilegalna trgovina otpadom, koja državi ne donosi poreske prihode a povećava nezakonite radnje
kod učesnika u procesu.

Studija je pretpostavila rešenja za poslovnu inkluziju sakupljača, sistemska rešenja koja dugoročno i
predvidivo uređuju sistem, regulišu mehanizne i odnose među učesnicima a zelena radna mesta
postaju najveći resurs za borbu protiv siromaštva i smanjenje društvenih tenzija.

4. Prikaz vrsta otpada, dozvola i statusa pravnih lica u

industriji reciklaže na teritoriji Beograda
 
U završnoj analizi studije daje se prikaz/statistika dozvola za upravljanje otpadom koje izdaje
Sekretarijat za životnu sredinu Grada Beograda.

VRSTA (GRUPA OTPADA) UKUPNO

KARTON I PAPIR 78
PET 7
PLASTIKA 46
224 
 POLITEN 2
STAKLO 15
METAL 46
JESTIVA ULJA 5
GRAĐEVINSKI OTPAD 40
OPTAD IZ POLJOPRIVREDE 6
TONER 18
GUME 14
EEOTPAD 13
PEPEO 1

PRAVNI STATUS BROJ

STRZR 22
D.O.O. 68
JKP 9
A.D. 5
UKUPNO SUBJEKATA 104

UPRAVLJANJE OTPADOM
VRSTA DOZVOLE
sakupljanje transport skladištenje tretman
UKUPNO 24 26 85 81

Struktura izdatih dozvola u Gradu Beogradu dokazuje da „logistički lanac“ snabdevanja otpadom i
„infrastruktura otpada“ u Gradu Beogradu treba da „prepozna“ sakupljača otpada kao integrativnog
faktora ukupnos sistema.

PREPORUKE:
• Neformalni sakupljači jesu uticajna grupa logističkog lanca sakupljanja sekundarnih sirovina,
brojna na teritoriji Grada Beograda oko 8000 lica, koja u posao sakupljanja pretežno angažuje
brojne članove porodice.
• Neformalni sakupljači obavljaju poslove sakupljanja otpada bez bilo kakve registracije posla pred
nadležnim lokalnim organima.
• Pretežan otpad koji sakupljaju neformalni sakupljači jeste papir i karton, PET-ambalaža i plastika,
crni i obojeni materijali i elektronski i električni otpad.
• Neformalne sakupljače treba što pre integrisati u organizovan sistem sakupljača sekundarnih
sirovina a pretežno zbog realizovanja poslova javno–privatnog partnerstva u upravljanju
komunalnim otpadom Grada Beograda u 2015. godini. Ako se realizuju gradski planovi
upravljanja otpadom, primarna selekcija otpada na mestu nastanka, reciklažna dvorišta i jačanje
javne usluge, inspekcijski nadzor i kontrola, sakupljač otpada ne može opstati na tržištu ako nije
integrisan u logistički lanac.
• Postojeće reciklažne kompanije visoko cene učinak neformalnih sakupljača u pribavljanju
sekundarnih materijala, time smanjuju logističke troškove svog poslovanja, imaju interes da
225 
 ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji angažuju sakupljače u integrisani sistem-mrežu
kompanije. Za takav posao očekuju subvencije države.
• Neformalni sakupljači moraju biti registrovani procedurom koja se predlaže u Studiji (upis u
registar preduzetnika pod šifrom delatnosti 9612-sakupljač sekundarnih sirovina,
samozaposlenje), sa posedovanjem Dozvole za sakupljanje otpada od nadležnog organa za
izdavanje dozvole i Ugovora sa ovlašćenim operaterom za tretman otpada,
• Preporučenom procedurom sakupljač postaje integrativni deo sakupljačkog lanca i može izdavati
Dokument o kretanju otpada. Ovim radnjama se ostvaruje socijalna i ekonomska inkluzija
najsiromašnijih stanovnika, podiže infrastruktura sistema za otpad, povećavaju količine
sakupljenog otpada i smanjuje pritisak na javna davanja države za socijalne programe,
• Važeći Zakon o upravljanju otpadom odnosi se samo na pravne subjekte u upravljanju otpadom
kao „igrače“ na tržištu (kompanije, samostalni preduzetnici), i zato ga je potrebno menjati u delu
regulisanja statusa samostalnog sakupljača,
• Potrebno je uvođenje Registra skaupljača otpada u lokalnoj samoupravi. Sva lica koja obavljaju
poslove sakupljanja otpadom dužna su da se prijave u Registar, radi evidencije i inkluzije. Drugo
rešenje je da operater sistema registruje sakupljače koje obavljaju poslove na terenu za njega,
vodi evidenciju o količinama i zaradama sakupljača,
• Logistički lanac sakupljanja otpada u gradu zavistan je od neformalnih sakupljača, jer oni
doturaju značajne količine operaterima za tretman i zato ih treba integrisati u sistem kako bi on
postao kontrolisan, održiv sa većim količinama i kvalitetnijim sadržajem otpada,
• Ignorisanje neformalnih sakupljača, njihove potrebe za preživljavanjem, „potapanjem otpada u
podzemne kontejnere“ otvoriće problem socijalnih tenzija u društvu i porast protivzakonitih radnji
koje su sankcionisane zakonom.
• Ambalažni otpad (staklo, limenke, papir, otpadna jestiva ulja i PET-ambalaža) iz industrije
HORECA (restorani, kafei, hoteli) je dostupan resurs za inkluziju sakupljača uz primenu
preporučenih sistemskih rešenja “legalizacije” malog biznisa.
• Studija preporučuje poslovnu inkluziju sakupljača u prikupljanju otpadnih jestivih ulja i otpadnog
ambalažnog stakla koji su i najveći problem kod HORECA industrije. Otpadno ambalažno staklo
je korisna sirovina potrebna domaćoj industriji stakla i organizovanom mrežom registrovanih
sakupljača može se pokriti teritorija grada i uposliti 200 lica. Otpadna jestiva ulja su korisna
sirovina, dostupna na tržištu i uz neznatna ulaganja u ambalažne sudove može se podići mreža i
uposliti 20 lica.
• Oblast statusnog regulisanja “sakupljača otpada“ ugraditi u pravno-normativnu regulativu u
domenu radnog prava, životne sredine i upravljanje otpadom, finansijskih i poreskih instrumenata
i socijalne politike.
• Ako se sve preporučene radnje izvedu u potpunosti, stvaraju se dobre pretpostavke za punu
poslovnu inkluziju sakupljača, jer u regulisanom pravno-ekonomskom statusu sakupljača oni
postaju integrativni faktor logističkog lanca otpada, ovlašćeni su za izdavanje dokumenta o
kretanju otpada, korisni su velikim operaterima jer smanjuju logističke troškove transporta
sirovine i njihovo puno uključivanje podiže količine i kvalitet otpada.

226 
Zaključci
Poslednjih godina (od 2010) u Republici Srbiji učinjen je značajan napor na planu uspostavljanja
novog sistema upravljanja otpadom, donet je najveći broj propisa i za najveći broj se smatra da su
usaglašeni sa relevantnim propisima EU što je i republička administracija prezentovala Evropskoj
Komisiji na bilateralnom skriningu u Briselu, u novembru 2014. godine. („Potrebno je razviti i druge
oblike upravljanja otpadom kako bi se deponije upotrebljavale samo u krajnjoj nuždi. Nove investicije u
oblasti otpada treba da u većoj meri budu usmerene na razdvajanje i reciklažu otpada. Potrebno je
brže zatvarati deponije koje nisu u skladu sa propisima i poboljšati sprovođenje zakonskih propisa o
otpadu. Još uvek nije postignuto potpuno usaglašavanje sa Okvirnom direktivom o otpadu“ - Radni
dokument komisije Republika Srbija Izveštaj o napretku, Brisel 2014). Procena je da će se proces
pune transpozicije nastaviti ali će pitanje operativnih troškova funkcionisanja sistema predstavljati
ozbiljan izazov u budućnosti te je što pre potrebno izgraditi odrziv mehanizam finasiranja. To
podrazumeva i znatno ozbiljniju pripremu planova i procena finasijskih implikacija rešenja koja se
predviđaju posebno u Gradu Beogradu 2015. godine i izbor modela upravljanja komunalnim otpadom i
najavljenom investicijom u deponiju Vinča. Izveštaj Preporuke Evropske komisije snažno podržavaju
primarnu selekciju otpada a time se otvara i pitanje neformalnih sakupljača i njihove uloge u sistemu
logističkog lanca. Ako će cena usluge za odnošenje smeća u domaćinstvu biti stimulativna za one
građane koji sortiraju otpad na mestu nastajanja i predaju ga javnom preduzeću ili nose na reciklažno
ostrvo u kvartu postavlja se pitanje šta će se desiti sa neformalnim sakupljačima u budućnosti. Za njih
će biti sve manje reciklabilnog otpada u kontejnerima, podzemnim kontejnerima nemaju pristupa,
neće imati pristup reciklažnim dvorištima u gradu a moraju da žive. Zato treba otvoreno sprovoditi
sistem registracije sakupljača i njihovu punu integraciju u logistički lanac kako bi preuzimali otpad na
mestu nastajanja, smanjivali operativne troškove javnih kompanija i dostiglu punu inkluziju. Ako se ne
dogodi proces da sakupljači budu u lancu upravljanja otpadom u Gradu Beogradu, pitanje egzistencije
najsiromašnijih postaje alarmantno i nepredvidivo za budućnost i može postati okidač većih socijalnih
tenzija.

Proces poslovne inkluzije sakupljača je zahtevan i potrebno je redizajnirati postojeće uredbe i

pravilnike o tokovima otpada. Ako se u sistemu subvencionisanja opreatera za upravljenje otpadom
jasno opredeli obavezujuća visina naknade za sakupljača onda je operater sistema dužan da sav
novac bez zadrške preda sakupljaču. Sada operater sistema ne može direktno finasirati individualnog
sakupljača jer ne poseduje dozvolu i nije registrovan kao preduzetnik kako bi mogao primati direktno
novac od operatera sistema. Isti problem je u posebnim tokovima otpada gde operater sistema koji
vrši tretman otpada finasira dobavljače, male kompanije a nema direktnog finasiranja sakupljača.
Tako da neformalni sakupljač sistemski nije zaštićen, ne poseduje limitiran procenat subvencije koje
država daje operateru sistema a koji bi trebao da pripadne sakupljaču kao prvom u lancu. Uspešne
ekološke ekonomije, primer Slovačke, u subvenciji za otpad garantuju obaveznih 60% procenata
iznosa subvencije sakupljaču otpada, i taj model se pokazao uspešnim po količine i infrastrukturu a
puna korist za inkluziju najsiromašnijih u društvo. PREPORUKA je da se intervencije u zakonskoj
regulativi naprave u Zakonu o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom i Uredbi o visini i
227 
uslovima za dodelu podsticajnih sredstava (Sl. glasnik RS br. 88/09, 67/10, 101/10, 16/11 - dr. propis,
86/11, 22/12 - dr. propis, 35/12, 48/12 - dr. propis, 41/13 - dr. propis, 81/14 - dr. propis).
Uspeh projekta pune inkluzije sakupljača, vrlo je zahtevan i složen. Zahteva puno angažovanje
admnistracije u delu finasija, radnog prava, socijalne zaštite, poreza a posebno inspekcija, čija je
uloga u održanju sistema od presudne važnosti.

Upravljanje otpadom u Beogradu nije samo ekološka radnja, javna politika nego i razvojna,
investiciona šansa za male kompanije a inkluzivno za najsiromašnije građane koji sakupljajući otpad
rešavaju egzistenciju porodica. Važno je da se u procesu implementacije Plana upravljanja otpadom
Grada Beograda i najavom investicija u gradsku deponiju, koji predviđa primarnu selekciju otpada
dobro "izmeri" uloga sakupljača te da se sve intervencije u infrastrukturi sakupljanja (dvojni kontejneri,
zelena ostrva, centri za odvojeno sakupljanje) budu integrisane i "prijateljske" po sakupljače. Samo
održiv logistički lanac, transparentan i finasijski uređen može garantovati količine reciklabilnog
materijala i jednake šanse svima na tržištu. U suprotnom imaćemo velike tenzije u društvu zbog
nedovoljne inkluzije sakupljača i njihovo dalje udaljavanje od legalnih i legitimnih rešenja korisnih po
njih i zajednicu. Zapravo, kada se u 2015. godini planira međunarodni tender za uređenje i upravljanje
sanitarnom deponijom Vinča, kada se vode pregovori sa 30 svetskih kompanija a Svetska banka (IFC)
daje konsultativnu podršku, vreme je da se hrabro otvori puna inkluzija sakupljača u investicioni ciklus
i izradu Studije izvodljivosti. Bez njihove podrške, logističke, sakupljačke, upravljanje komunalnim i
posebnim tokovima otpada, upravljanje otpadom u Gradu Beogradu može biti ugroženo u punoj
implementaciji plana i obavezujućih ciljeva sakupljanja.

Studija otkriva opasnost i na putu ka punoj inkluziji sakupljače jer prikupljene informacije sa terena
jasno predskazuju da ogromna većina neformalnih sakupljača ne želi nikakvu vidljivost i registraciju.
Razloga je više, od neposedovanja ličnih dokumenata, nepismenosti do straha od gubitka drugih
socijalnih davanja države od socijalne pomoći i besplatnih obroka u narodnim kuhinjama, do
besplatne struje i gasa za najugroženije koji poseduju „krov nad glavom“.

Potrebno je da država zajedno sa civilnim sektorom i međunarodnim donatorima, ohrabri neformalne

sakupljače da legalizuju poslove, prikažu korist za njihove porodice, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.
Sakupljače treba edukovati i obučiti veštinama za upravljanje otpadom, opasnostima posla,
zdravstvene bezbednosti i bezbednosti u saobraćaju.

Evropska unija je 2. jula 2014. godine prihvatila predloge koji će Evropu pretvoriti u cirkularnu
ekonomiju i podstaći recikliranje u državama članicama. Ovim planovima se od Evropljana traži da
recikliraju 70% komunalnog otpada i 80% ambalažnog otpada do 2030. godine te se zabranjuje
zakopavanje reciklažnog otpada na deponijama do 2025. godine. Temeljna promena od linearne
ekonomije ka cirkularnoj, ponovna upotreba i recikliranje postaju pravilo, a otpad se smatra delom
prošlosti.

228 
Grad Beograd snažno mora da ide ka tom cilju, kako bi ekonomija bila konkurentna, štedljiva i
prijateljska po životnu sredinu. Studija koju je izradio Centar za zelenu ekonomiju, daje koordinate za
kretanje ka cirkularnoj ekonomiji.Vodeći posao gradske uprave, poslovnih udruženja, nevladinog
sektora i kompanija, treba da bude poslovna inkluzija neformalnih sakupljača jer oni su najvažnija
karika uspešnog i profitabilnog lanca otpada. Zelena radna mesta koja nastaju u upravljanju otpadom,
najbrže upošljavaju siromašne, donose dobit za kompanije jer sakupljači obaraju logističke troškove
sakupljanja. Sakupljači su svuda, dobro teritorijalno pozicionirani, blizu otpada i mestu njegovog
nastajanja.Najskuplja sekundarna sirovina je ona koja se vadi na deponijama, smetlištima, jer takva
višestruko povećava troškove operatera za tretman jer su vanredni troškovi obrade od deponijskih
nečistoća.Za uspeh posla poslovne inkluzije, sakupljač mora biti regisrovan, obučen za izdavanje
Dokumenta o kretanju otpada i kao takav profesionalni servis kompanijama ili HoReCa sektoru koje
generisane dnevne količine otpada predaju na dalje postupanje registrovanom sakupljaču.Takva „win-
win“ organizacija garantuje stabilnost sistema sakupljanja otpada u gradu Beogradu, povećane
reciklabilne i korisne sirovine, smanjenje pritiska na deponovanje, štednju resursa i dobit po životnu
okolinu i socijalnu egzistenciju sakupljača.

Upravljenje otpadom, a naročito sakupljanje i razvrstavanje otpada je ekološko, ali i ekonomsko

pitanje u kojem leži veliki potencijal. Sve veći broj zemalja poduzima aktivnosti kako bi se ubrzala ova
tranzicija, razvijaju strategije i aktivnosti „zelene ekonomije”, kako bi se podstaknuo veći ekonomski
rast i stvaranje radnih mesta, zaštita životne sredine i socijalna inkluzija. Stoga, jedna od mogućih,
potrebnih starategija razvoja Srbije je koncept: „Zelena ekonomija.” Srbija godisnje gubi preko 50
miliona dolara u deponije smetlišta jer nema održiv sistem primarne selekcije otpada, kvalitetnu
infrastrukturu i efikasan i profesionalan servis, uslugu koja je velikim delom u javnim državnim
preduzećima.

Za transformaciju ka zelenoj ekonomiji ključno je nekoliko sektora: poljoprivreda, šumarstvo,

energetika, industrija, reciklaža, energetski efikasno građevinarstvo, saobraćaj.

Primena koncepta „Zelena ekonomija” u Republici Srbiji zahteva sprovođenje strateških dokumenata
u relevantnim sektorima, koja se odnose i na:
• harmonizaciju socio-ekonomskog razvoja sa politikama Evropske unije u oblasti
efikasnog korišćenja prirodnih resursa i upravljanja otpadom;
• unapređenje socijalne uključenosti i smanjenje siromaštva;
• jačanje i podršku sektoru životne sredine (uključujući promovisanje investicija u
infrastrukturu koja podržava sve aspekte održivog razvoja, od otvaranja novih radnih
mesta do zaštite životne sredine).

229 
Literatura
Strategija  upravlјanja  otpadom  za  period  2010–2019.  god  (Službeni  glasnik  RS,  br.  29/10  od 
02.05.2010.) 
Zakon o upravljanјu otpadom (Službeni glasnik RS, br. 36/09 od 15.05.2009.), Zakon o izmenama i dopunama
zakona o upravljanјu otpadom (Službeni glasnik RS, br. 88/10 od 23. 11.2010.)
Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (Službeni glasnik RS, br. 36/09 od 15. 05.2009.)
Pravilnik o dokumentu o kretanju otpada (Službeni glasnik RS, broj 114/13)
Pravilnik o dokumentu o kretanju opasnog otpada (Službeni glasnik RS, broj 114/13)
Pravilnik o obrascu zahteva za izdavanje dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada (Službeni glasnik
RS, br. 72/09 od 03.09. 2009.)
Uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i
vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavlјanja godišnjeg
izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i
plaćanja naknade (Službeni glasnik RS, br. 54/10. od 04.08. 2010.)
Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada,
obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja,
načinu i rokovima dostavlјanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za
obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade (Službeni glasnik RS, br. 86/11. od 18.11.
2011.)
Uredba o dopuni Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne
evidencije o količini i vrsti Proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima
dostavlјanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i
način obračunavanja i plaćanja naknade ("Službeni glasnik RS", br. 15/12. od 02.03. 2012.)
Pravilnik o sadržini i izgledu dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada (Službeni glasnik RS, br. 96/09
od 23.11.2009.)
Pravilnik o metodologiji za prikuplјanje podataka o sastavu i količinama komunalnog otpada na teritoriji jedinice
lokalne samouprave (Službeni glasnik RS, br. 61/10 od 31.08.2010.)
Pravilnik o sadržini potvrde o izuzimanju od obaveze pribavlјanja dozvole za skladištenje inertnog i neopasnog
otpada (Službeni glasnik RS, br.73/10 od 12.10.2010.)
Pravilnik o načinu skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada (Službeni glasnik RS, br.92/10 od
05.12.2010.);
Pravilnik o sadržini, načinu vođenja i izgledu Registra izdatih dozvola za upravlјanje otpadom (Službeni glasnik
RS, br.95/10 od 17.12.2010.)
Pravilnik o obrascu dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za njegovo popunjavanje
(Službeni glasnik RS, br.95/10 od 17.12.2010.)
Pravilnik o uslovima i načinu sakuplјanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna
sirovina ili dobijanje energije (Službeni glasnik RS, br.98/10 od 24.12.2010.)
Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra izdatih dozvola za upravlјanje ambalažnim otpadom (Službeni
glasnik RS, br.76/09 od 16.09.2009.)
Uredba o utvrđivanju Plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2010. do 2014. godine (Službeni glasnik
RS, br.88/09 od 28.10.2009.)
Pravilnik o obrascima izveštaja o upravlјanju ambalažom i ambalažnim otpadom (Službeni glasnik RS, br.21/10
od 06.04.2010.)
Zakon o klasifikaciji delatnosti ('Službeni glasnik RS, br. 104/2009)
Zakon o privrednim društvima (Sl. glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011 i 83/2014 – dr. zakon)
Lokalni plan upravlјanja otpadom Grada Beograda 2011–2020.
Izveštaj o upravljanјu ambalažom i ambalažnim otpadom u 2013. godini – Agencija za zaštitu životne sredine;
Registri – Baze podataka izdatih dozvola za upravljanje otpadom, Republika, Beograd.
Nacionalna strategija za unapređivanјe položaja Roma – Dekada Roma 2005–2015. godine.
.

230 
  

04
Ambijentalna ekologija

231 
232 
 Ekonomija resursa
Koheziranje i homogenizacija kapaciteta i potencijala prirodnog kapitala
Zlatko Dragosavljević

Prirodni resursi
U savremenoj ekološko-ekonomskoj misli identifikovane su egzistencijalne funkcije prirodne sredine 9 F F

posebno funkcije prirode kao izvora života. Čovek je subjekt i objekt planete Zemlje koja je neodvojivi
deo biosfere i predstavlja naše jedino izvorište života.

Prirodni faktori se dele na prirodne uslove i prirodne resurse. Resursi su u široj odrednici ekološki
pojam sa osnovnim atributom datosti nasleđene životne sredine. U tom smislu pojam resursa ne
implicira nužno, u celosti, sadržaj ekonomske kategorije. Pojam resursa podrazumeva energiju,
materiju ili informaciju koji su proizvedeni van datog ekonomskog sistema (preduzeća, regiona ili
države) i služe kao njegov osnovni materijal (input) za preradu ili transformaciju. Resursi se
jednostvnije mogu definisati kao – prirodni materijali koji omogućavaju razvoj društva i opstanak
civilizacije.

Pod resursima 10 se obično podrazumevaju materija koje su u prirodnom kružnom toku, u

F F

međuvremenu, postali osnov industrijske proizvodnje poslednjih dvesta godina, jer, „Ljudski soj... ne
zadovoljava se s onim što nalazi već stvara novo, ne ograničava svoju delatnost na njene fiziološke
mogućnosti već umnožava do beskraja svoje telesne snage. Tako mu je moglo uspeti da razori
ravnotežu prirode i to veoma brzo“ 11 pa i kapacitete i potencijale prirodnih resursa.
F F

Veći broj stanovnika znači veće korišćenje zemljine površine i zemljinih resursa. Pod resursima se
podrazumijeva ono što ljudi uzimaju iz prirodne sredine za zadovoljenje svojih potreba. Aspekti
korišćenja resursa; ekonomski, ekološki, tehnološki, biološki, građevinski. Veći broj stanovnika znači
veće korišćenje zemljine površine i zemljinih resursa. Pod resursima se podrazumijeva ono što ljudi
uzimaju iz prirodne sredine za zadovoljenje svojih potreba. Aspekti korišćenja resursa; ekonomski,
ekološki, tehnološki, biološki, građevinski.

U najopštijem određenju resurse možemo definisati kao prirodnu datost, nasleđe materijalnih dobara
sa ljudskog stanovista prirodnog okruženja biološkog, klimatskog, rudnog, mineralnog, šumskog i
hidrološkog karaktera. Resursi u široj odrednici su par exelence ekološki pojam, sa osnovnim
atributom datosti nasleđene životne sredine.Tehnološki, ekonomski i saznajni razvoj ljudske zajednice
vrši diferencijaciju prirodnog kapitala na ekonomske resurse i rezerve kao potencijal prirodnih dobara
                                                            
9Prema D. Pearc-u to su četiri funkcije prirodne sredine: priroda kao izvor prirodnih resursa (sirovina) za proizvodnju
ekonomskih dobara; priroda kao opšta deponija (sav otpad završava u prirodnoj sredini); priroda kao izvor prirodnih
dobara(pejsaži, prirodne lepote, brojni ekosistemi) i priroda kao izvor života.
10 Engleska reč „Resources“ sa prefiksom „re“ stvara utisak kao da se materija stalno obnavlja
11Fransoa de Kloze, prema: Grul - Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beogrda, 1975, str. 65

233 
pogodnih za transfer u robna dobra (proizvode ili usluge). Saglasno tome nužno je u definisanju
differentia-e specifica-e između sadržaja odrednice „prirodnog kapitala."
Prirodni resursi 12 su svi potencijali, materijalna ili prirodna dobra koja čoveku mogu biti od koristi.
F F

Prirodni resursi predstavljaju uslova za razvitak industrije jedne zemlje, ali ima i suprotnih primera
(Japan). U prirodne resurse (potencijale) ubrajamo: sunce, zemlju, vodu, rude, nemetale, ugljeve,
naftu, gas, zemljište, šume... Reljef i klima predstavljaju prirodne uslove, a ne potencijal. Prirodna
dobra koja se ne koriste predstavljaju rezerve, odnosno potencijalne resurse. Raspoloživost, kvalitet i
struktura privrednih resursa (materijalni, ljudski, prirodni) pored prirodnih (zemljište, voda, klima,
šume, biljni i životinjski svet i društvenih (politički, privredni sistem) deluju na ekonomski rast i razvoj
jedne nacionalne ekonomije.

Slika 1: Faktori razvoja ljudske zajednice

Grafički prikaz slikovito prikazuje značaj prirodnih resursa u razvoju jedne zajednice: značaj prirodnih
resursa za privredu jedne zemlje uslovljen je stepenom njene ekonomske i tehnološke razvijenosti,
obeležjima privredne strukture, mestom date ekonomije u međunarodnoj podeli rada , kao i nizom
strategijskih i političkih faktora koji opredeljuju razvojnu orijentaciju domaće prirodno-sirovinske
proizvodnje. 13 F

Uprošćeno, postoje dva stanovišta prirodnih resursa:

- u uslovima oskudice sirovina i energije dolazi do povećanja značaja prirodnih resursa. Kad se
nacionalna privreda nađe u izolaciji, značaj prirodnih resursa dolazi do izražaja 14 ; F F

- nedostatak prirodnih faktora ne utiče na ekonomski rast, a zemlje koje oskudevaju u prirodnim
faktorima izvoze industrijska dobra, dok uvoze sirovine. 15 F

                                                            
12Termin je prvi put, široj publici, objavio E.F. Schumacher70-ih godina 20. veka, pod nazivom Small is Beautiful.
13 Prezentacija „Važnije karakteristike SCG“, Ekonomski fakultete Univerziteta u Beogradu
14 Slučaj sa našom zemljom pod sankcijama koja se, zahvaljujući sopstvenoj prirodno-sirovinskoj bazi oduprla totalnom

ekonomskom krahu
15 Japan se smatra čudom sadašnjice: ima pristup pomorskim putevima i niske transportne troškove, ali ne poseduje rudna

blaga niti ima obradivog zemljišta.

234 
Sedamdesetih godina prošlog veka, ne bez razloga, javila se bojazan da će se brzo iscrpeti
neobnovljivi prirodni resursi, pre svih strateški, kao što su fosilna goriva, pre svih. Naime, ogromne
razmere korišćenja prirodnih resursa kao i povećanje deficita energetskih izvora doveli su do izmene
značaja tradicionalnog ekonomskog rasta. 16 F

Mineralni resursi su razvojna pretpostavka privrede i odlikuju se najvećim stepenom povezanosti sa

industrijom i njenim proizvodnim tehnologijama. Doduše, smanjenje transportnih troškova učinilo
posedovanje mnogih energetskih i mineralnih sirovina sve manje važnim (Švajcarska, Japan, Island i
Novi Zeland). Prirodni resursi životne sredine, ekosistemi, retke biljne i životinjske vrste, prirodni
spomenici mogu se definisati kao prirodna dobra ili “prirodni kapital”. Upotreba navodnika kod
pojmovnog određenja sintagme “prirodni kapital“ uzrokovana je potrebom pravljenja razlike u
odrednici kapital. 17 F

Klasifikacija prirodnih resursa

Klasifikacija resursa se izvodi, kako smo napred ukazali, iz njihove trajnosti i funkcionalnog toka. Sa
aspekta održivog razvoja i racionalnog korišćenja prirodnih resursa, svrsishodna je njihova podela na
iscrpljive i neisrpljive, pri čemu se iscrpljivi dele na obnovljive i neobnovljive.

Tabela 1: Klasifikacija resursa

Obnovljivi resursi resursi koji su prirodno samoreprodukujući (flow resources) i u njih spadaju
biljne i životinjske vrste, dakle -živa priroda;
Neobnovljivi resursi prirodno dati (stock resources), ali nisu samoreproduktivnim, odnosno
predstavljaju one delove prirode (mineralne sirovine) koji nakon ekspioatacije
ne mogu biti obnovljeni bilo samoregulacijom prirode, bilo ljudskom ciljnom
aktivnošću – metalni minerali, nemetalni minerali, fosilna goriva
Kontinuelni resursi raspoloživi nezavisno od bilo kakve ljudske aktivnostii, čija je karakteristika
(continuous) permanentnost prisustva u šta spadaju sunčeva energija, vetar, gravitacija,
svež vazduh, plodno zemljište, biljke i životinje
Neiscrpljivi resursi su trajni tj.kontinuelni resursi koji su nezavisni od ljudskih
aktivnosti već su trajno prisutni (sunčeva energija ,vetar, gravitacija ...
Namena resursa resursi za rudarstvo i energetiku (zlato, voda, ugalj)
resurse za proizvodnju energije (nafta, voda, ugalj, sunce, vetar)
resurse za poljoprivredu (zemlja)
resurse za stočarstvo (livade, pašnjaci)
resurse za lov i ribolov (reke, jezera, šume)

                                                            
16 Jedna grupa ekonomista smatrala je da treba odustati od rasta i očuvati prirodu, a pri tome imati prostu ili čak umanjenu

reprodukciju. Drugi su smatrali da treba nastaviti rast i zaoštravati ekološku situaciju, a treći da treba menjati pristup strategije
rasta i obezbediti njegovu kompatibilnost sa zaštitom prirode.
17Dinstikcija je sadržana u diferencii specifici upotrebe kategorijalnog aparata i pojma kapital u klasičnom ekonomskom smislu

u odnosu na „priorodni kapital“ koji ne mora nužno biti pretvoren u robu ili novčani oblik (Videti: Božo Drašković, Ekonomija
prirodnog kapitala, Ekonomski institut, Beograd, 1998, Beograd, str 9)
235 
Standardna, podela resursa na obnovljive i neobnovljive polazi od stanovišta njihovog nastanka,
odnosno od podele na živu i neživu prirodu. Polazište klasifikacije je utemeljeno u odgovoru na pitanje
mogućnosti ili nemogućnosti samoobnavljanja resursa. Obnovljivi resursi obuhvataju biljne i
životinjske vrste, kao i kontinuelne resurse, a njihov kvantum i uzajamna funkcionalna veza je
podložna rastu ili opadanju kvantiteta i kvaliteta. Neobnovljivi resursi kao zatečeni stok mineralnih
sirovina, fosilnih goriva i površine zemlje u obratnoj su srazmeri sa njihovim korišćenjem. Intenzitet
eksploatacije i degradacije permanentno umanjuje raspoloživi stok ovih resursa.

Prirodni resursi, podvrgnuti ekonomskoj oceni upotrebljivosti za proizvodnju, postaju faktor proizvodne
korisnosti ili sirovina. Navedeno podvrgavanje oceni proizvodne korisnosti resursa ključna je tačka
prelaza segmenata prirodnog kapitala u faktor proizvodnje i njegovo razmatranje kroz prizmu
kategorijalnog aparata i zakonitosti kojima se služi ekonomska nauka. Tržište i njegova alokativna i
vrednosna funkcija postaju jedini kriterijum razmatranja, pa se dolazi do pitanja nacina formiranja cena
sirovina - ekonomski upotrebljivih resursa. Naime, cena prirodnih resursa formira se kao i cene ostalih
faktora proizvodnje - funkcionalnim odnosom faktora ponude i tražnje.Ograničenost ponude resursa
uz kontinuiranu tražnju za njima, treba da deluje na rast cena resursa, do granice ekonomske
isplativosti, i na kratak i na dugi rok. I obrnuto, pri smanjenju tražnje za resursima, uz konstantnu
ponudu, dolazi do pada cena resursa, do granice ekonomske isplativosti. Dakle, ekonomska
neisplativost eksploatacije resursa vodi očuvanju dela prirodnog kapitala, kao opšteg dobra
čovečanstva. Ekonomska neisplativost je promenljiva kategorija i ne zavisi samo od raspoloživosti
nekog resursa već i od napretka nauke i tehnologije. Primer Si, Li sa jedne strane ili kaučuk, prirodna
šalitra sa druge.

Slika 3: Tipovi materijalnih resursa

236 
 Resursi su širi pojam od pojma rezerve i predstavljaju prirodnu datost dobara žive i nežive prirode –
to je stok iskustveno upotrebljivih materija i njihovih funkcija upotrebljivih za čovekovu ekonomsku
aktivnost 18 . Rezerve su, dakle, uža kategorija sirovina, to je ocenjeni i tačno procenjeni deo sirovina
F F

u ekonomskom i tehnološkom smislu. Sirovine su onaj deo prirodnih resursa koji se može koristiti u
tehnološke i ekonomske svrhe, to je iskoristivi deo resursa.
Ukupna svetska ponuda resursa kao što su nafta, ugalj, bakar i drugi iscrpljivi resursi ne može se
uvećavati. Eksploatacija neobnovljivih resursa smanjuje njihovu količinu za korišćenje u budućnosti.
Rast cena bi trebalo da odražava deficit resursa uz pretpostavku delovanja perfektnog tržišta.
Međutim, empirijski se pod uticajem faktora tehnoloskog razvoja, otkrivanja novih lezišta i
eksploatacije manje rentabilnih nalazišta povećava njihova ponuda što dovodi do ravnotežnih nivoa
cena ponude i tražnje.

Naučno-tehnički progres delimično doprinosi zameni korišćenja pojedinih sirovina, ali ne i ukidanju
njihovog korišćenja. U slučaju neobnovljivih resursa teorijski pretpostavljena mogućnost potpunog
iscrpljivanja dovodi do prestanka važenja resursa kao ekonomske kategorije. Međutim, sa stanovišta
ekologije, kod iscrpljenosti resursa, (na primer površinskih kopova rude boksita ili uglja). Napušteni
prostori gube apsolutnu vrednost, ali ne i definitivnu pozitivnu vrednost kapitala prostora. Sa
stanovišta ekoloških kriterijuma vrednovanja i neekonomske korisnosti, ili korisnosti životne sredine,
prirodni resursi bez obzira na njihovu obnovljivost ili neobnovljivost kao uslova života, treba da imaju
konstantnu, nezamenjivu vrednost za održavanje i produženje života na planeti.

Specifičan je slučaj kod obnovljivih, samoreproduktivnih resursa, na primer šuma i njihova

eksploatacija postaju par excelence ekološko pitanje i to kako sa stanovišta sanacije napuštenih
ležišta, tako i sa stanovišta rešavanja dugotrajnih negativnih uticaja deponovanog otpada:
pošumljavanje jalovišta i deponija pepela je od velikog značaja za životnu sredinu. Iz ovoga sledi da
će konačnom eksploatacijom pojedinih neobnovljivih resursa doći do deficita sirovina za industrijsku
proizvodnju, koji će uticati na usporavanje ekonomskog rasta.

Sa aspekta ekonomske analize prirodni resursi, obnovljivi ili neobnovljivi (postoje i uslovno obnovljivi
resursi, recimo poljoprivredno zemljište, ako se njim loše gazduje može postati neplodno,
kontanimirano ili pustinjsko i to onda nije više obnovljiv resurs), tretiraju se kao bilo koji drugi faktor
proizvodnje i, saglasno takvom pristupu, njihova cena se definiše odnosom ponude tražnje na tržištu,
kao regulatoru cena. Vrednost resursa je de facto u ovom slučaju ekonomska kategorija i zavisi od
marginalne ponude i tražnje datog resursa. Navedeni pristup pitanje odnosa vrednosti i cena postavlja
u ravan dinamičke ekvivalencije i to tako da je cena iskaz vrednosti, a vrednost ima svoju meru u ceni.

                                                            
18Da bi postao resurs materijal ili objekat moraju biti podvrgnuti čovekovoj oceni i imati vrednost (John Blunden, Mineral
resorces and their management, London, 1985.)
237 
Upravljanje prirodnim resursima

Mineralne sirovine su neobnovljivi resursi, a njihova eksploatacija izaziva veliko zagađenje životne
sredine. Čime se otvarajau nova, nužna područja upravljanja prirodnin resursursima u svetlu
novonastalih okolnosti - povećana eksploatacija i devastacija životne sredine. Kao najbolju ilustraciju
uzimamo primer bakra.

Trend porasta eksploatacije mineralnih sirovina je izražen u drugoj polovini XX veka.Tendencija se

nastavlja, a rezerve prirodnih resursa se smanjuju. Ruda je sve siromašnija, manji je sadržaj metala u
rudi za šta je najbolji primer RTB Bor i rude bakra: 1905. godine r = 6,5% a danas r = 0,38% ( r =
srednji sadržaj metala u rudi). Uz to, javlja se velika količina jalovine, koja je stalno izložena uticaju
vetra i vode čime se stvaraju veliki zagađivači. A potrošnja bakra ne jenjava. 19 Od ukupne potrošnje F F

bakra, 40% je u građevinarstvu, 25% u proizvodnji kablova, 15% u auto industriji. Uzeli smo bakar 20 F F

kao karakterističnog zagađivača bez kojeg inače ne bi mogla da funkcioniše, dobrim delom,
savremena civilizacija.

Drugi veliki zagađivač su i termoelektrane (ugalj) zbog odlaganja pepela (kod prerade lignita pepeo je
i do 35%) a javlja se sumpor koji u nedopustivo većim količinama - što je ujedno i za naš rad predmet
istraživanja –prouzrokuje narušavanje zdravlja živih bića i uopšte, utiče na deregulsaciju živog sveta.
Treći veliki zagađivač je, opet, fosilno gorivo - proizvodnja i transport nafte i sagorevanje nafte u
procesu proizvodnje. Naravno, tu je i savremeni ekološki problem izazvan euforijom potrošačke
civilizacije – komunalni otpad. 21 F

Eksplozija rasta i jačanje potencijala finansijskog tržišta uslovljeni su procesom deregulacije

nacionalnih tržišta, internacionalizacijom kapitalnih tokova, razvojem informacione i telekomunikacione
tehnologije. To je izazvalo usložnjavanje aspekata eksploatacije prirodnih neobnovljivih resursa sa
mnogim pitanjima, a naročito socijalnim problemima.

VODA je sledeći resurs koji postaje palnetarno pitanje biti ili ne biti. Ukupna količina vode na planet
iznosi 1386 mil. m³. Na okeane otpada 96,5%. U kori Zemlje ima 1,1 – 1,4% vode. Sve ostalo je slana
voda. Od ukupne količine slatke vode na planeti 69% se odnosi na lednike. Jedino je Libija rešila
problem slatke vode za narednih 150 godina, tako što je slatku vodu sa dubine od 5-7 km ispod peska
izvukla na površinu i „velikom veštačkom rekom“ doprema je na udaljenost od preko 4.000 km.
„Granice rasta“ (1971) – eksponencijalni rast čak i pri stopama od 3-4% godišnje udvostručuje BDP
svakih 20 godina, uz naglo uvećanje razmere eksploatacije prirodnih resursa. 22 F

                                                            
19Primer potrošnje bakra godišnje je: razvijene zemlje oko 6,3 kg/po glavi stanovnika srednje razvijene zemlje oko 2,5 kg/po glavi stanovnika;

nerazvijene zemlje okko 0,3 kg/po glavi stanovnika; prosek SVET oko 2,1 kg/po glavi stanovnika
20Stanje i perspektive eksploatacije bakra (Cu): godišnja stopa rasta potrošnje je 3,4%; ako se troši kao i do sada svetske rezerve bakra će

potrajati još 24 godine; ako bi se preradom jalovine uštedelo oko 10% rezerve bi potrajale još 76 godine; aki bi se još 50% dobilo iz reciklaže,
rezerve bi potrajale još 95 godina.
21 Komunalni otpad je u porastu: SAD 2,2 kg po stanovniku; EU 1 kg; Srbija 0,6 kg; Indija 0,4 kg. Doduše, u visoko razvijenim zemljama

komunalni otpad se koristi kao energetsko gorivo. Problem kod reciklaže je što se ona može primeniti određeni broj puta, a nakon toga se
materijal mora oplemeniti originalnom sirovinom.
22www.rgf.bg.ac.rs

238 
 Slika 4: Međusobna povezanost problema životne sredine i resursa sa socijalnim problemima

Industrijska revolucija je omogućila korišćenje novih izvora energije: energija vodene pare, vodna
snaga, gas i nafta, električna energija, atomska energije. To ne znači da čovek vlada prirodom, samo
upoznaje njene zakone (nužnosti). Svetska privreda, struktuirana na određeni način, ne može da
nastavi da se razvija dugo, ako ekosistem, od kojeg zavisi, nastavi da se pogoršava istim tempom. U
poslednjih 30 godina XX veka potrošnja drveta je povećana 4 puta, hartije, 8 puta, žita 3 puta, goriva 5
puta, ulov ribe 6 puta, a zagađivanja vode i vazduha su povećana nekoliko puta.

Odnos ponude i potražnje rešava optimalnu količinu korišćenja prirodnih resursa na šta utiče:
smanjenje rezervi ograničenog resursa, povećanje retkosti, tj. cene, racionalnija potrošnje. Cena
dostiže nivo koji dovodi do profitabilnosti eksploatacije alternativnog resursa sličnih osobina , pa novi,
obilniji resurs potiskuje prethodno dominantni, skuplji i ekološki štetni resurs.

Cena postaje pokazatelj retkosti: tako je relativna retkost - apsolutna retkost ponderisana troškovima
eksploatacije. Iz tih razloga optimalna eksploatacija traži određene vremenske horizonte (rudnu rentu),
jer diskontovanje ne daje rezultate.

239 
 Navodna "ugroženost" planete uzima se
kao izgovor za vođenje vrlo štetočinskih
ekonomskih politika, koje uništavaju
ekonomski razvoj i slobodu. Siromašni
mnogo više zagađuju od bogatih, to
pokazuje i ova poznata Kuznjecova
kriva, a "ekološke" politike teže da
siromašne zadrže u siromaštvu, pa
stoga imaju direktno suprotne ciljeve od
onih koje proklamuju.

Korekcija tržišnog rešenja postiže se

razdvajanjem privrednog i društvenog
razvoja od stalnog povećanja potrošnje
prirodnih dobara

Sika 5: Ekološka Kuznjecova kriva 23

F F

Industrijsko društvo koje tehnološki napreduje obavezno će biti drugačije. Prvo, ključni resursi koji
utiču na visoke cene i tako stvaraju bogatstvo nisu fiksni kao zemlja, već su promenjivi - veštine
radnika i inženjera, energija i iskustvo preduzetnika, kao i mašine i zgrade, predstavljaju stvari koje
mogu biti umnožene. Kao rezultat toga, visoke cene za oskudne resurse ne vode ka nuli ili
negativnom rezultatu političkih igara transfera već ka pozitivnim rezultatima ekonomskih igara
treniranja još više radnika i inženjera, obrazovanja novih preduzetnika i menadžera i investiranja u
nove mašine i zgrade. Drugo, demokratska politika balansira tržište. Vlada obrazuje i investira,
povećavajući ponudu i smanjujući premiju koju su zaradili obučeni radnici, kao i smanjujući stopu
povraćaja od fizičkog kapitala. Ona takođe obezbeđuje socijalno osiguranje oporezujući prosperitetne
i preraspodeljujući dobiti manje srećnima.

Ekonomista Sajmon Kuznjec predložio je oštri rast nejednakosti odmah posle industrijalizacije, ali je
poverenje u "Kuznjecovu krivu" brzo opalo. Socijal-demokratske vlade bile su u defanzivi prema
onima koji tvrde da preraspodela bogatstva iziskuje preveliki trošak za privredni rast i nisu mogle da
ubede glasače da finansiraju još jednu masovnu ekspanziju višeg obrazovanja.

Prirodni kapital

U poplavi analitičkih otkrića i predskazanja, uspona i padova savremene ekonomije, jedno je

nesporno, a to je da je na sceni globalna kriza virtuelnog (finansijskog) kapitala. Naprosto, ovo je pravi
trenutak da se osvetli ono što je bilo potisnuto, što nije bilo smatrano tako ključnim i time ostalo
                                                            
23 
Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju i bivši je pomoćnik sekretara Trezora SAD 
 

240 
prenebregnuto! To je sasvim suprotno od virtuelnog: realni kapital, pozitivan sam po sebi, definitivno
uslovan i ključan faktor razvoja. Upravo radi se o PRIRODNOM KAPITALU kao novorazotkrivenom
težištu savremene ekonomije, koja je suočena sa granicama naduvavanja tržišta kao „krvotoka“
sistemskih opcija održanja i uzdizanja čovekovog sveta. Sa tog pitanja (bilo da je aspekt, faktor,
suština, težište ili nešto drugo) sada se skidaju „purpurni ogrtači“ i „crne mantije“

SVI KAPITALI
vezani su s prirodom

Porast ljudskih Kvantitativno

resursa podstaknut Ljudski Infrastrukturni povećanje
siromaštvom kapital kapital infrastrukture

N IJ E O D R Ž IV

Ograničeni Obnovljivi
prirodni prirodni
resursi resursi

PRIRODNI KAPITAL

Slika 6: Kapital vezan sa prirodom

Tradicionalni pristup ekonomske teorije svodi pojam kapitala na faktore proizvodnje: kapital, rad,
zemlju, sirovine. Kapital je privredni resurs i obuhvata u najširem smislu fizički kapital (materijalne
inpute u proizvodnju), finansijski kapital (novac i vrednosni papiri), ljudski kapital (investicije, znanje i
obrazovanje) kao i prirodni kapital (koji se poistovećuje sa zemljom. 24 Razmatranje kako po svom
F F

značaju tako i po metodološkom postupku složene i za budućnost Planete izuzetno važne

problematike neobnovljivih prirodnih resursa kao kičme problema koji razmatramo, ne možemo da
shvatimo bez razumevanja neobnovljivih resursa kao izuzetno značajne ekonomske kategorije,
kapitala. Naime, bez stavljanja u širi kontekst neobnovljivih prirodnih resursa, sužen je i onemogućen
postupak vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa.

Postoji jasna razlika između oblika kapitala, odnosno proizvodnih faktora koji su dar prirode, dakle
prirodna datost, od oblika kapitala koji su nastali kao stok kumulirane i stvaralačke aktivnosti ljudskog
bića. Datost prirodnog kapitala kao opšteg imetka ili stoka nasleđenih dobara čovečanstva sa
razvojem ekonomske, a time i tehnološkea ktivnosti čoveka istorijski dobija promenljivu funkciju iz
prirodnog kapitala u resurse. Dakle, pod pojmom resursa treba razumevati ekonomski transferabilan
(prerađen) prirodni kapital ili preciznije ona prirodna dobra koja ljudsko biće, na datom nivo
                                                            
24 Draganac Dragana, Milošević Milena: Prirodni resusrsi i uslovi, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001 (www.ekof.bg.ac.yu)
241 
utehnološke i ekonomske organizacije, može transferisati u oblik proizvoda ili usluge i, prema tome,
staviti ga u ekonomsku funkciju.

Nafta, pojedine vrste minerala, određena rudna bogatstva s početka prošlog veka bila supotpuno
neupotrebljiv adobra - prirodni kapital. Dakle, nisu imali obeležje ekonomskih resursa. Tek sa
fundamentalnim, pa zatim i primenjenim istraživanjima i otkrićima, na primer, nafta postaje ekonomski
upotrebljivo fosilno gorivo, pa prema tome i ekonomska kategorija: energent, sirovina, roba,
bogatstvo, resurs odznačaja za razvoj. Jednom podvrgnut bilo koji segment prirodnog kapitala
direktnoj ili indirektnoj ekonomskoj aktivnosti, paprema tome i potrošnji postaje u ekonomskom smislu
resurs, odnosno, faktor ekonomske aktivnosti proizvodnje, prerade i potrošnje. Imajući u vidu izloženo
može se definisati sledeća trijada „raspadanja" opšteg/zajedničkog dobra kakav je prirodni kapital:

Prerada prirode
resursi rezerve
(stok roba i usluga i njihova potrosnja).

Amortizacija prirodnog kapitala

S obzirom na to da čovek svojom organizacijom, privrednom, tehnološkom, te otuda ekonomskom

aktivnošću vrši intervenciju u prirodnu datost životne sredine, menjajući njen prirodni poredak, on
istovremeno, na jednoj strani, vrši poremećaj u funkcionalnim vezama ekosfere kroz izdvajanje, ili
enormno korišćenje i preradu segmenata prirodnog kapitala i, na drugoj strani, deponuje nusprodukte
(zagadenja) sopstvene aktivnosti u sam prirodni poredak životne sredine.
Prirodni resursi su prirodni kapital pretvoren u proizvodne jedinice koje ulaze u proces infrastrukturnog
H H H H H

kapitala. Prirodni kapital je izvor i faktori koji učestvuju u kreiranju vrednosti i društvenog bogatstva.
H

Koristiti znači gubiti, ali i – koristiti znači čuvati

Slika 7: Prirodni kapital

Izuzetno je prisutna zabluda o odnosu stvorenog i prirodnog kapitala – odnosno da su stvoreni kapital
i njegova vrednost sami po sebi dati i autonomni u odnosu na prirodne vrednosti.

242 
Kako utvrditi sadašnju vrednost rudnika i ležišta koja će se eksploatisati u budućnosti je metodski
postupak koji je razvijen izračunavanjem sadašnjih vrednosti budućih prihoda. Odgovor nam je dat
Hoskoldovom formulom kao metodologijom za procenu vrednosti resursa 25 . Ova formula izražena je F F

na sledeći način:

Pv=A/(r+n) gde je
Rn-1
Pv – sadašnja vrednost budućih prihoda
A – godišnji iznos profita
r – normalna interesna stopa kao premija na rizik
n – broj godina eksploatacije, odnosno ostvarivanja profita
R=(1+r)Iz ove standardne formule razvijene su formule za svođenje budućih prihoda na sadašnju
vrednost

Međutim, ponuđeni postupak ima veliki problem koji se otvara prilikom primene na dohodak koji
ostvaruje „prirodni kapital“, odnosno dohotke koji izvorište imaju u eksploataciji obnovljivih i posebno
neobnovljivih resursa.

Tragiku neobnovljivih prirodnih resursa u Srbiji najbolje predstavlja sudbina RTB Bor. Raspoloživi
podaci nedvosmisleno pokazuju kakav je ekonomski značaj imao ovaj rudarsko-metalurški kombinat
za privredu i preporod Srbije. 26 Značaj koji je imao RTB Bor pokazuju i samo neki osnovni podaci.
F F

Primera radi, u rekordnoj 1988. godini ukupna proizvodnja katodnog bakra od 180.241 tone vredela je
1,395 milijardi dolara računato po današnjim svetskim berzanskim cenama obojenih metala.
Proizvodnja zlata od 6.567 kilograma zabeležena je 1990. godine. Ova količina potiče iz rudnika
"Majdanpek". Danas se proizvodnja bakra svela na nekoliko desetina hiljada tona, a zlata na nekoliko
stotina kilograma.

Vrednovanja prirodnog kapitala

Efikasna alokacija prirodnih resursa zbog njihove specifičnosti u odnosu na konvencionalne resurse
iziskuje proširenje standardnog uslova jednakosti cena sa marginalnim troškovima. Tako se teorija
marginalnih društvenih troškova može primeniti i kod vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa.
Saglasno tome, cena resursa mora da uključi marginalni eksterni trošak ekstrakcije (MTE), marginalni
eksterni trošak (MET) svake štete izazavane korišćenjem resursa.

Vrednost kompozitnih prirodnih resursa utvrđujemo primenom određenih metoda i postupaka:

                                                            
25Autor metodološkog postupka H. D. Hoskold pošao je od pretpostavke da kapital uložen u istraživanja , izgradnju i eksploataciju resursa treba

da uz normalan povraćaj investitoru obezbedi i prosečnu interesnu stopu kao i dodatnu stopu kao premiju na rizik za dugoročnu investiciju u
oblast rudarske proizvodnje.
26Rudari RTB Bor iskopali su od 1902. do oktobra 1944. godine 12.665.324 tone rude bakra koja je sadržala 708.744 tona metala bakra. Od 1945.

do 2005. ovaj nekada savremeni evropski kombinat proizveo je 678.589.246 tona rude bakra koja je sadržala 4.420.943 tona metala bakra.
Njegova metalurška proizvodnja od 1902. do 2005. godine, bez bakra iz sekundarnih sirovina i iz uvoza 2005. godine, dostigla je 5.718.401 tonu.
U tome bakar dobijen iz sopstvenih sirovina iznosi 4.060.840 tona ili 71,01 odsto. Na osnovu izveštaja banke Mirabo u Parizu, proizvodnja zlata
dobijena iz borskog bakra od 1902. do oktobra 1944. iznosila je 29.418,509, a srebra 88.024,230 kilograma. Bruto vrednost borskog bakra, srebra
i zlata u tom periodu, izračunata na bazi današnjih svetskih berzanskih cena obojenih i plemenitih metala, iznosi 5,274 milijarde, od čega na
srebro otpada 606,845 miliona dolara. Od 1945. do 2000. RTB Bor ostvario je bruto vrednost zlata 3,361 milijardu i srebra 416,944 miliona dolara
243 
 • direktan metod, kao metod hipotetičkog izbora i simulcije tržišta;
• indirektan metod: metoda implicitnih cena;
• nesavršenost metoda svođenja budućih ekonomskih koristi nastalih eksploatacijom
prirodnog kapitala;
• primena svođenja budućih ekonomsko-ekoloških troškova na sadašnuu vrednost;
• vrednovanje neobnovljivih resursa primenom tehnika troškova supstituta izbegavanja šteta i
primena oportunitetnih troškova.

Tržišna alokacija resursa i posredstvom tržišta definisan je cenovnih izraza predstavljaj u samo
teorijski model. Naime, postoji niz dobara koja nisu transferibilna i na koja se ne odražava tržišni
cenovni model.

Ekonomskom intervencijom u sektoru resursa vrši se njihov transfer u robni predmetni oblik ili usluge
zvedenog fizičkog i finansijskog kapitala, sa nemogućnošću obrnutog toka, direktnog ilii ndirektnog, u
prirodno stanje zatečenog samog stoka ovih resursa. Granicane obnovljivosti prirodnih resursa, usled
ekspanzije ekonomske aktivnosti, pomera polje napred izložene klasifikacije na delove potencijalno
obnovljivih resursa čineći ih na dug rok neobnovljivim, a to znači samo nereproduktivnim.
Neposrednom eksploatacijom pojedinih biljnih i životinjskih vrsta, uništenjem i izmenom bioloških
uslova njihovog samoreprodukovanja delovi potencijalno obnovljivih resursa i ekosistema bivaju
nepovratno izgubljeni i poprimaju iste karakteristike kakve imaju i neobnovljivi resursi. U terminologiji
ekologije I biologije navedeni proces je definisan pojmom „nestale, ugrožene izastićenevrste".

Ekološka ekonomija
Ekologija nema za cilj nikakvo maksimiziranje dobitaka. Pre bi se moglo reći da ekologija za cilj ima
minimiziranje gubitaka, koji za životnu sredinu nastaju usled eksponencijalne ekspanzije ljudske
ekonomske aktivnosti. Čak i iz ovog sažetog definisanja pojmova ekonomije i ekologije proizilazi
nužnost međusobnih konfliktnih situacija, što ne znači da među njima nema dodirnih tačaka, posebno
u trosektorskim modelima razmatranja ekonomsko-socijalno-ekološkog razvoja. 27 F

                                                            
27Jordan Aleksić: Ekonomija prirodnog kapitala SRP “ZASAVICA”,u: - Sintezna studija ekonomija prirodnog kapitala, FUTURA, Beograd, 2009
244 
 Slika 8: Ekološko shvatanje ekonomskog sistema

Teorijski je nesporna imperfektnost tržišta kod gazdovanja prirodnim resursima, a tržišna ograničenja
ih pokušavaju nadomestiti internalizacijom eksternih troškova. Izrada metodoloških instrumenata i
postupaka vrednovanja nivoa prirodnog bogatstva osnovni je uslov za standardizaciju količine
raspoloživih prirodnih dobara i njihovog održanja za buduće generacije.
Eksternalije nastaju kada neki učesnici imaju aktivnost na tržištu u cilju maksimiziranja svojih koristi, a
te aktivnosti istovremeno prouzrokuju negativne ili pozitivne efekte za druga lica koja ne učestvuju u
datoj tržišnoj aktivnosti.

Cena postizanja ekološke čistoće je previsoka pa se u većini slučajeva traži kompromis između
društvene štete i društvene koristi. Država danas suzbija eksternalije koristeći neposrednu kontrolu ili
finansijske podsticaje kojima podstiču preduzeća da smanje štetne eksternalije ili da povećaju korisne
aktivnosti. Neposredna kontrola je poznata kao socijalno regulisanje koje se sastoji u određivanju
zakonskih normativa i standarda zagađenja kojih se zagađivači moraju pridržavati, ali ima nekoliko
nedostataka. Pre svega, ne temelji se na realnom poređenju društvene štete i društvene koristi,
sprovodi se nasumice, kazne nisu dovoljno rigorozne da bi destimulisale zagađivanje i na taj se način
granični privatni troškovi zagađivanja izjednačavaju s graničnim društvenim troškovima. Većina
ekonomista preporučuje politiku slanjanja na ekonomske podsticaje kako bi se izbegli nedostaci
neposredne kontrole. Jedna od takvih mera je plaćanje poreza na zagađenje u visini eksterne štete
čime se internalizuju eksternalije, a preduzeće suočava s društvenim troškovima njegove aktivnosti.
Drugi način suzbijanja zagađivanja je da država odredi visinu dozvoljenog zagađenja uz određivanje
odgovarajućeg broja dozvola. Cena dozvola se određuje ponudom i potražnjom za njima. Osim
intervencije države, eksternalije je u određenoj meri moguće smanjiti privatnim pregovaranjem i
primenom propisa o odgovornosti. Pregovaranje između zainteresovanih strana daje priliku za
delotvorno smanjenje zagađivanja uz uslov da su tačno utvrđena vlasnička prava kao i da su troškovi
pregovaranja niski. Drugi se pristup oslanja na odgovornost zagađivača uz obavezu pune naknade
štete uzrokovane drugim osobama. Nedostatak ovog pristupa je u visokim troškovima sudskog

245 
sporenja pa koje može da traje u dužem vremenskom periodu koji je potreban da se oštećenom izvrši
nadoknada.

Tri su grupe instrumenata koje države koriste u zaštiti životne sredine:

1. pravni instrumenti;
2. ekonomski instrumenti;
3. ostali instrumenti.

Pravni instrumenti sadrže naredbe, zabrane, odobrenja, ovlašćenja i kaznene odredbe pomoću kojih
država reguliše ponašanje ekonomskih subjekata u proizvodnji, potrošnji i zaštiti okoline. Zagađivači
okoline treba da plaćaju troškove čišćenja, a korisnik okoline treba da plaća njegovo korišćenje.
Ekonomski instrumenti se sastoje od skupa raznovrsnih novčanih podsticaja i opterećenja koje
pojedini građani i ekonomski subjekti dobijaju ili plaćaju u procesu čuvanja i korišćenja životne
sredine.

U ekonomske instrumente spadaju:

• porezi ili naknade koje preduzeća plaćaju ako ispuštaju štetne materiju u okolinu,
• razne naknade, kao što su naknada za zaštitu voda, komunalna naknada za sakupljanje,
odvoz i odlaganje otpada, naknada za upotrebu javnih puteva itd., a plaćaju ih građani i
preduzeća koji su korisnici okoline na nekom prostor,
• donacije i subvencije,
• kaznene naknade za nepridržavanje propisa,
• podsticajne (niže) cene pojedinih roba čija je potrošnja usklađena s ekološkim standardima.
U tom slučaju je, na primer, cena bezolovnog benzina niža od cene olovnog benzina. 28 F

Glavna razlika između ekonomskih i regulatornih instrumenata svodi se na nekoliko karakterističnih

prednosti:
• u nadležnosti je samih subjekata, uzročnika zagađenja, da nađu najpogodniji način i
metode, kako bi dostigli poželjan ekološki kvalitet životne sredine,
• oni omogućavaju dodatne podsticaje za smanjenje zagađenja ispod zadate granice, a
podstiču inovacije, bilo u novim proizvodima ili u podsticajima i metodama, kao i u zaštitnim
sredstvima,
• ekonomski instrumenti omogućavaju veću fleksibilnost, bilo sa gledišta subjekta – uzročnika
zagađenja, bilo sa gledišta državnih tela koja uvode određeni instrument, odnosno, neku
meru,

                                                            
28Pomoću ekonomskih instrumenata država podstiče smanjivanje zagađenje okoline i racionalno korišćenje prirodnih izvora. Ekonomski
instrumenti se pojavljuju i kao jedan od načina prikupljanja javnih prihoda za finansiranje javnih ulaganjau zaštitu životne sredinei oni menjaju
cene roba i usluga i na taj način podstiču ljude na one vrste proizvodnje i potrošnje koje štite okolinu i poboljšavaju kvalitet života.
  

246 
 • ekonomski instrumenti (osim subvencija) uglavnom imaju dvojake efekte,a oni su u
istovremenom smanjenju zagađenja i u sakupljanju fiskalnih sredstava za dalje aktivnosti.

Ekologija se obično definše kao nauka o odnosima između organizama i okoline, pri čemu je okolina
kombinacija spoljnih uslova koji utiču na rast i razvoj organizama. Čovek, kao organizam najvišeg
stupnja razvoja, samim svojim postojanjem deluje i menja okolinu.

Osnovni princip ekološke ekonomije je to da ljudska aktivnost mora biti ograničena nosivošću životne
sredine. Pod nosivošću se podrazumeva nivo populacije i potrošačkih aktivnosti ljudi i životinja, koje
raspoloživa baza prirodnih resursa može da podrži bez iscrpljivanja.

Čovekova zabrinutost za propadanje i zagađenje okoline nije se prvi put pojavila tek šezdesetih
godina prošlog veka, već su zagađenje vazduha, vode, kvarenje životnih namirnica i drugi problemi u
vezi s okolinom odavno poznati. Naime, od davnih su vremena predstave o bolestima uslovljene
okolinom, bile kudikamo prihvaćenije nego danas. Svi ti problemi ponovo su izbili na površinu u
industrijskoj revoluciji tj. u vremenu koje je obeleženo naglim rastom fabrika, nicanjem velikog broja
gradova. Posledice toga su zauzimanja velikih površina zemlje, zagađenje vode, vazduha, stvaranje
otpadaka i buke kao i menjanje izgleda životne sredine.

Čovek sa svojom aktivnošću odlučujući je činilac u menjanju okoline. Ta je aktivnost doduše povezana
sa zadovoljavanjem potreba, ali i obuzdavanjem ljudi kao potrošača – nekontrolisanih konzumenata.
Struktura privrede prilagođava se postavljenim privrednim ciljevima, koji su u prvom redu uslovljeni
poslovnim interesima. Opšti napredak u uslovima tehnološke revolucije postigao je vrlo visok nivo
industrijskih aktivnosti kao i vrlo visok životni standard za dobar deo stanovništva. To je sve zajedno
uticalo na životnu sredinu. Čovek je bio zauzet i ponesen tehnološkim napretkom i povećanjem ličnog
i društvenog standarda tako da je u jednom razdoblju zaboravio ili bolje rečeno, zanemario uticaj na
okolinu. Tako su znatno zagađeni vazduh i atmosfera (posebno u gradskim sredinama), smanjila su
se područja pod šumama, došlo je do toplotnog zagađenja vode i vazduha, uslovljenog raznim
industrijskim otpacima.

Iz navedenog bi se moglo zaključiti da je civilizacijski napredak doneo korist za čovečanstvo s jedne

strane, ali da bi se, takođe, moglo reći da bi taj napredak zagađenjem okoline mogao ugroziti samu
civilizaciju. Međutim, visoki nivo kulturnog, naučnog i tehnološkog razvoja mora poslužiti kao osnova
za razuman i harmoničan odnos između okoline i čoveka. Može se očekivati da će današnji sukob
između tehnološkog razvoja i očuvanja okoline biti pokretačka snaga koja će uvesti tehnologije koje će
manje zagađivati životnu sredinu.

247 
Literatura
Aleksić, Јordan: Ekonomija prirodnog kapitala SRP “ZASAVICA”, u: Sintezna studija: ekonomija
prirodnog kapitala, FUTURA, Beograd, 2009
Pigou, A. S.: The Economics of Welfare, London, Macmillan, 1918.
Braennlund, R.: Some Experience from Sweden. Green Tax Reform in Europe. Berlin: Springer, 1999.
Cvijanović, Gorica T.: Prirodni resursi: ekonomija – ekologija – upravljanje: monografija Beograd:
H H

Institut za ekonomiku poljoprivrede, 2008

Dragosavljević, Zlatko: Ekonomski i ekološki aspekti vrednovanja neobnovljivih prirodnih resursa na
primeru eksploatacije uglja, Doktorska disertacija, FUTURA, Beograd, 2011.
Drašković B., Ekonomija prirodnog kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1998.
Drašković, Božo – urednik: Ekonomija prirodnog kapitala: vrednovanje i zaštita prirodnih resursa,
H H

Beograd: Institut ekonomskih nauka, 1998

Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, www.policy.hu/pesic
Goodstein, Eban, 1999, Economics and the Environment, Upper Saddle River, New Jersey: Prentice
Hall.
Grul, H.: Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beograd, 1985.
Magdalinović-Kalinović, Marija: Ekonomika prirodnih resursa, Beograd: Nauka, 2006.
H H

Maksimović I.: Teorija ekonomija i ekologija – neki teorijski problemi odnosa ekonomije i društvene
sredine, u: Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981.
Miljković, M., Z. Stojković: Uticaj površinske eksploatacije ruda metala na ekološke faktore životne
okoline (ilustrovano na primeru površinskog kopa "Veliki Krivelj" u Boru), Tehnički fakultet
u Boru i "ŠRIF", Bor (1998).
OECD, 1997. Environmental Taxes and Green Tax Reform. Paris: Organisation for Economic
Cooperation and Development.
Pearce, D. W. and Turner K.: Economics of Natural Resources and the Environment. Harvester
Wheatsheaf, New York and London, 1990.
Pearce, D. (ed.) Pearce, C. and Palmer C.: Valuing the Environment in Developing Countries. Edward
Elgar, Cheltenham UK, 2002.
Perman, R., Ma, Y. and McGilvray,: Natural Resource and Environmental Economics. Longman,
London and New York, 1997.
Pešić, R. V.: Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 2002.

248 
 Ekofond
Dimitrije Aleksić

Lanac vrednosti zaštite, očuvanja i unapređenja životne sredine

Proizvodnja dobara i usluga u traganju za ekonomskoj efikasnosti izaziva strukturalne debalanse u

životnoj sredini. Zbog toga su troškovi zagađenja nezaobilazne strukturne varijable na koje se utiče
integralnim upravljanjem životnom sredinom. Uz tradicionalne naredbodavne i nadzorne metode
regulacije, sve više se praktikuju i ekološko - ekonomski instrumenti. Oni se temelje na već poznatim i
isprobanim regulatornim instrumentima iz područja klasične ekonomije, uz regulacijsko rafiniranje
primereno agensima u proizvodnji i potrošnji dobara i usluga zasnovanim na prirodnim resursima.

Za sada su ekonomski instrumenti više dopuna tradicionalno naredbodavnim i nadzornim

instrumentima, više su teorijski osmišljavani nego u praksi primenjivani. Uz to se više tretiraju kao
izvor prihoda budžeta, nego što su postali snažne samopodrazumevajuće varijable unutrašnje
ekonomske i tržišne strukture lanca vrednosti. Privredne aktivnosti su duboko ukorenjene u strukturu
životne sredine. Upravljanje je usmereno na ostvarenje ravnoteže između životne sredine, ekonomije i
drugih društvenih ciljeva. Suštinsko pitanje problema životne sredine je poželjno ponašanje
proizvođača i potrošača u proizvodnji i potrošnji dobara u produkcionom lancu: pretprodukcije –
produkcije – postprodukcije.

Nova ekonomska teorija sve više prihvata ekološke argumente i prirodne faktore razvoja i opstanka,
kao činioce posebnog ekonomskog značaja. Utoliko su problemi ugrožavanja prirode i destrukcije
okoline dobili konkretne ekonomske sadržaje i značaj specifičnih eksternih troškova, koji se moraju
„uračunati“ u cilju stabilnog i održivog ekonomskog razvoja. Vrednovanje prirodnih potencijala i
kapaciteta resursa danas ima nacionalni karakter. To ima i ekonomsku cenu koštanja, u nešto nižem
tempu privrednog rasta i standarda, ali se benefiti postižu na duži rok, pre svega u kvalitetu života i
održivosti razvoja.

Prvi specijalizovani Globalni ekološki fond je osnovan na inicijativu Ujedinjenih nacija 1990. godine,
pod nazivom Global Environment Faciliti (GEF), kojim zajednički upravljaju Program UN za životnu
sredinu (UNEP), Program UN za razvoj (UNDP) i Svetska banka. Za razliku od Svetske banke i MMF,
Globalni ekološki fond ne odobrava zajmove i kredite, već donacije i finasijske olakšice. Globalni
ekološki fond podržava projekte koji su usmereni na konzervaciju biodiverziteta, zaštitu okeanskih
ekosistema i smanjenje emisije gasova koji utiču na stvaranje efekta staklene bašte. Na osnovu
inicijative UN u narednim decenijama su pojedine zemlje ili grupacije zemalja razvile regionalne ili
nacionalne fondove za zaštitu životne sredine.
Fondovi za zaštitu životne sredine su specijalizovane institucije koji obezbeđuju sredstva za
finansiranje zašitite, očuvanja i unapređenja životne sredine. U zemljama gde nema razvijenog tržišta,

249 
ove institucije predstavljaju značajan model finansiranja projekata životne sredine. U periodu tranzicije
dolazi do isplivavanja velikog broja problema sa kojima se suočavaju kako sama društva tako i razvoj
politike životne sredine. Akutni problemi su sledeći: neefikasna primena politike zaštite životne
sredine, ozbiljna finansijska ograničenja, nestabilnost fiskalnog sistema, loše razvijen bankarski
sektor, tržišta kapitala i dr. Upravo eko-fondovi predstavljaju ključno sredstvo u prevazilaženju tih
problema, održivom korišćenju i zaštiti životne sredine. Fondovi povećavaju kapacitete za primenu
projekata i implementaciju ekološke politike i funkcionišu na temeljima dva klučna elementa:
• implementacija koherentne ekološke politike – efikasnost fonda je ograničena ako
nema jasnog sektorskog okvira i kapaciteta da bi se sprovodila usvojena politika
(takođe, kroz fondove mogu da se sprovode i drugi instrumenti eko-politike kao
što su: revizija ekoloških programa, dobrovoljni ugovori, integracija politike životne
sredine u druge sektorske politike itd.);
• efektivan instrument alokacije za sprovođenje i integralnu primenu principa
„zagađivač plaća“.

Inicijative za eko-fondove
Evropska inicijativa
U Lucernu je 1993. godine održana konferencija pod nazivom “Životna sredina za Evropu” na kojoj je
od strane evropskih ministara prihvaćen Akcioni program za životnu sredinu za centralnu i istočnu
Evropu (EAP - Enviromental Action Program). Naime, evropske zemlje u tranziciji, a pogotovo zemlje
Istočne Evrope nailazile su na brojne poteškoće i nedostatke u finansiranju skupih ekoloških
projekata. Ovi nedostaci su se ispoljili i u procesima restrukturiranja i jačanja institucija za zaštitu
životne sredine.

Osnovni princip usvojenog programa za zaštitu životne sredine je da se pitanja iz ove oblasti uključe u
procese tranzicije i sveobuhvatne reforme društva. EAP donosi okvire za utvrđivanje prioriteta i kako
odabrati najefikasnije i ekonomski najisplativije rešenje. Najvažniji cilj EAP-a je unapređivanje sistema
planiranja i upravljanja životnom sredinom na lokalnom planu. Pod uticajem EAP-a većina zemalja
centralne i istočne Evrope je pristupila izradi takozvanih Nacionalnih ekoloških akcionih planova
(NEAP). Ovaj proces nije lagan, prvenstveno zbog nagomilanih ekoloških problema iz prošlosti kao i
društveno-ekonomskih stanja tih zemalja koji direktno utiču na pretvaranje planova u konkretnu akciju.
Kao posledica svega prethodno navedenog proistekla je inicijativa lokalnih zajednica da same izrade
planove za zaštitu i unapređenje životne sredine. Ti planovi bi bili zasnovani na lokalnim prioritetima i
pridržavali bi se metodologije LEAP-a (Local Enviromental Action Program). Osnovni razlog za ovakvu
inicijativu jeste okolnost da se na lokalnom nivou mogu lakše identifikovati problemi vezani za zaštitu
životne sredine i ujedno primeniti preporuke i metodologija za izradu planova i programa ekoloških
akcija. LEAP nastaje kao proizvod specijalizovanog skupa na kome se okupljaju: predstavnici svih
250 
većih institucija u zajednici, među kojima su poslovni sektor, nevladine organizacije, organi lokalne
samouprave i predstavnici lokalne zajednice. Osnovni ciljevi LEAP-a:
• promovisanje svesti javnosti i odgovornosti za problem životne sredine kao i podizanje nivoa
učešća javnosti njihovom rešavanju;
• poboljšanje razumevanja ekoloških problema na lokalnom nivou;
• rangiranje problema u odnosu na ljudsko zdravlje, ekosisteme i kvalitet života;
• najefikasnije i najefektivnije usmeravanje sredstava na prioritetne problem;
• uspostavljanje jedinstva po pitanju ekološkiih problema;
• stvaranje LEAP-a koji uključuje sva neophodna tehnička, politička i upravljačka rešenja za
odgovarajuće problem;
• ispunjavanje nacionalnih zahteva za izradu ekoloških akcionih planova.

Postoji dosta razloga zbog kojih je neophodno spovoditi LEAP: povećanje nivoa informisanosti o
ekološkim problemima, unapređenje saradnje i stvaranje partnerskih odnosa na lokalnom niovu,
mogućnost učestvovanja građana u donošenju odluka, ekonomski racionalnije donošenje odluka i dr.
Kroz LEAP se sistematišu saznanja o stanju životne sredine i na taj način se dolazi do utvrđivanja
prioriteta za rešavanje najznačajnihi ekoloških problema. Ovo je jedan novi, kvalitetniji pristup zivotnoj
sredini i njenom daljem razvoju. Bitna karakteristika LEAP-a je uključivanje građana u proces
donošenja odluka vezanih za životnu sredinu na lokalnom nivou, jer su te odluke za njih od najveće
važnosti.
Ključne faze u izradi LEAP-a:
• Uvođenje LEAP-a – u ovoj fazi se obezbeđuje podrška lokalne vlasti, formiraju se radna tela
i utvrđuje se vizija zajednice. Najvažnije je uspostavljanje saradnje između lokalne vlasti i
najšire javnosti prezentovane kroz radna tela LEAP-a.
• Procena stanja životne sredine i utvrđivanje ekoloških prioriteta – procenom se dobija
presek stanja životne sredine odnosno stanja kakvo je ono danas. Zatim se prelazi na fazu
utvrđivanja prioriteta i pravljenje planova za konkretne akcije.
• Izrada Ekološkog akcionog plana – ova faza je suština LEAP-a. On se usredsređuje na
najozbiljnije ekološke problem utvrđene prethodnom fazom. Zatim se vrši utvrđivanje ciljeva.
Ciljevi moraju da budu merljivi kako bi u određenom vremenskom periodu procena u
napretku izvršenja LEAP-a. Sledeći korak ove faze je preispitivanje dosadašnjih postupaka
prema životnoj sredini kroz SWOT-analize.
• Sprovođenje akcija – u ovoj fazi se vrši definisanje resursa, odnosno ljudi, zatim finansijskih
sredstava i vremena neopohodnih za realizaciju mera propisanih u trećoj fazi. Ova faza
počinje identifikovanjem insititucija, pojedinaca ili organizacija, kao i predstavnika privatnog
sektora, koji bi mogli da budu potencijalni učesnici u sprovođenju LEAP-a. Potom sledi
jedan od najkritičnijih delova LEAP-a, a to je finansiranje plana. Na kraju treba na najbolji
način definisati vreme za realizaciju plana.
• Nadgledanje i procena rezultata - ova faza je takođe veoma važna, jer uporedo sa
otpočinjanjem spovođenja plana, treba istovremeno vršiti nadgledanje i procenu rezultata.
Ukoliko je sistem nadgledanja uspešan, onda imamo mogućnost da:
251 
 • Uporedimo rad na sprovođenju plana sa početnim ciljevima;
• Utvrdimo da li se ostvaruje odgovoarajući napredak;
• Odredimo da li se aktivnosti obavljaju u skladu sa predviđenim tokovima.

Upravo su Fondovi za zaštitu životne sredine postali mehanizam za finansiranje takvih projekata i
privlačenje novih investicija u oblasti zaštite životne sredine. Finansirane su investicije kako u javnom
tako i u privatnom sektoru. Samo funkcionisanje fondova je otvorilo pitanje o ekonomskoj efikasnosti
sredstava namenjenih za projekte iz oblasti zaštite životne sredine.

Petrogradsko upustvo
Konferencija u Petrogradu održana u oktobru 1994. godine koju su organizovali rusko Ministarstvo za
životnu sredinu i prirodne resurse, Federalni ekološki fond i Institut za upravljanje prirodnim resursima
u saradnji sa Institutom za međunarodnu saradnju univerziteta u Harvardu, je pomogla u izradi
uputstva za indentifikaciju kriterijuma koje fondovi trbea da ispune kako bi bili ekološki efektivni i
finansijski efikasni. Ovo uputstvo je nazvano “Petrogradsko” i preporučuje primenu međunarodnih
standarda za osnivanje fondova za životnu sredinu, način upravljanja i postizanja efikasnosti. Na
konferenciji su razmatrana tri glavna aspekta za eko-fondove:
• Fondovi kao sredstva za implementaciju nacionalnih/regionalnih politika životne sredine;
• Fondovi kao javne institucije;
• Fondovi kao finansijski instrumenti.
Petrogradsko upustvo je prihvaćeno od strane Grupe za implementaciju Akcionog programa
životne sredine za centralnu i istočnu Evropu. Uputstvo je zvanično predstavljeno na Trećoj
konferenciji “Životna sredina za Evropu” koja je održana u Sofiji 1995. godine.

Sofijska inicijativa o ekonomskim instrumentima

Evropska ministarska konferencija održana u Sofiji 1995 godine, iznedrila je inicijativu pod nazivom
“Sofijska inicijativa o ekonomskim instrumentima (SIEI)”. Ekonomski instrumenti predstavljaju glavni
povezujući faktor za odlučivanje u ekonomiji i životnoj sredini. Mogu da doprinesu postizanju raznih
ekonomskih koristi:
• zagađivači imaju mogućnost da izaberu najisplativije i ekološki najefektivnije mere,
redukujući troškove;
• promena cene za ekološki osetljive proizvode;
• stvaranje inicijative za ekološke investicije koje istovremeno stvaraju profit i ekološku korist;
• promovisanje ekoloških inovacija;
• povećanje prihoda vlade, koji će se usmeriti i povećati eko-investicije.

Zemlje jugoistočne Evrope suočavaju se sa brojnim izazovima na polju životne sredine, kao što su:
industrijsko zagađenje, zagađenje od velikih i neefikasnih termoelektrana, zagađenje od drumskog
transporta, loš kvalitet voda i neefikasno korišćenje prirodnih resursa. Dostizanje odgovarajućih
ekoloških zahteva i standarda čije je ispunjenje neophodno u procesu pridruživanje EU, zahteva velike
troškove za implementaciju evropskih direktiva. Mere politike životne sredine primenjene u zemljama
252 
zapadne evrope su se pokazale veoma efikasnim i sada postaju prioritet za primenu u zemljama
jugoistočne Evrope. Neke od tih mera koje su dovele do smanjenja zagađenja su viši nivo investicija,
razvoj i uvođenje modernih tehnologija i povećana efikasnost industrijskih procesa.

Uspešne ekološke politike teže prepoznavanju težnji tržišta, internalizaciji društvenih troškova od
zagađenja i korišćenja resursa, pomak ka potpuno tržišnim cenama komunalnih usluga
(vodosnabdevanje, tretman otpadne vode, upravljanje otpadom, snabdevanje energentima, itd.), i
uvođenje efikasnih i fleksibilnih instrumenata koji uporedo podržavaju ekonomski razvoj. Ekonomski
instrumenti (EI) su se pokazali kao dobro sredstvo za postizanje tih ciljeva. U zemljama JIE u toku
procesa pridruživanja EU, fondovi su imali posebnu ulogu u finansiranju neophodnih poboljašanja u
sektoru životne sredine.

Koristi od uvođenja ekoloških instrumenata(EI):

• ključ održivog razvoja u životnoj sredini;
• pomažu da se internalizuju ekološki troškovi;
• efikansiji su od tradicionalnih političkih instrumenata;
• podržavaju principe “zagađivač i korisnik plaća”;
• kompatibilni su sa tekućim prioritetima i trendovima (smanjenje troškova, promovisanje
tehnoloških inovacija, pospešivanje privatnih investicija);
• imaju pozitivne efekte na inovaciju i konkurenciju;

Osnovne funkcije eko-fondova

Fond za zaštitu životne sredine je institucija koja se osniva sa ciljem da, na što je moguće bolji,
efikasniji i efektivniji način usmeri sredstva namenjena za zaštitu životne sredine. Osnovne aktivnosti
kojima bi fond trebalo da se bavi bi bile sledeće:
• prikljupljanje naknada;
• upravljanje prihodom;
• priprema godišnjeg programa rada;
• Priprema kvalifikacionih kriterijuma za projekte;
• indentifikacija potencijalnih projekata;
• evaluacija projektnih prijava;
• finalna procena i dodela sredstava;
• monitoring i evaluacija projekata i programa.

Kao što možemo da vidimo većina aktivnosti fonda je usmerena na projektni ciklus (priprema
kvalifikacionih kriterijuma, indentifikacija potencijalnih projekata, evaluacija, finalna procena i dodela
sredstava i monitoring i evaluacija).
Za svoj rad, funkcionisanje i donošenje odluka Fond je odgovoran najčešće Vladi i Skupštini. Fond
neposredno kontroliše Upravni odbor kojim najčešće predsedava ministar za zaštitu životne sredine.
253 
Ovaj odbor mora da ima uvid u funkcionisanje fonda, odobravanje budžeta a takođe mora obezbediti
da Fond prati politiku životne sredine. Što se tiče strukture fonda, tu bi trebalo da se nađu i
savetodavni odbor, nezavisni eksperti, a preporučuje se i formiranje Savetodavnog foruma koji će se
sastojati od predstavnika različitih strana, između ostalih: industrije, ekoloških organizacija kao i
lokalne vlasti.

Kada su u pitanju ciljevi fonda, njih možemo grupisati u jedan set ciljeva koji su uspostavljeni
zakonskim aktima:
• promotivne aktivnosti i investicije za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha i vode;
• minimizacija stvaranja otpada i zaštita zemljišta;
• razvoj ekonomskih struktura koje manje štete životnoj sredini;
• zaštita prirodnih vrednosti i staništa;
• edukacija;
• poboljšanje monitoring;
• stimulacija za projekte zaštite životne sredine.

Jedna od najvažnijih uloga fonda jeste podrška u razvoju i primeni principa Nacionalnog ekološkog
akcionog plana (NEAP). NEAP angažuje vlade u rešavanju urgentnih pitanja i problema vezanih za
zaštitu životne sredinu u roku od 3-5 godina. Sastavni deo NEAP-a bi trebalo da budu preporuke
Akcionog programa za zaštitu životne sredine za Evropu ali primenjene i prilagođene nacionalnom
kontekstu. Fond za druge strane treba da obezbedi podršku za implementaciju NEAP-a. Najznačajnije
oblasti koje se mogu podržati kroz fond a da budu u okviru NEAP-a su:
• Poboljšanje politke životne sredine – pre svega treba obezbediti podršku sprovođenju
zakona. Dugoročno gledano, ekološki projekti bi trebalo da finansiraju uglavnom iz privatnih
izvora u skladu sa taksama, naknadama, regulativom i sprovođenjem iste. Najvažnije je da
se razvije stručna ali pre svega nezavisna inspekcijska služba. Fondovi bi najviše trebali da
potpomognu ovaj proces. Zato što postojanje ovakve službe garantuje da će se zakon
dosledno sprovoditi i da će samim tim doći do poboljšanja politke životne sredine.
• Ubrzanje procesa ekoloških poboljšanja u preduzećima – prva stvar koju treba uraditi po
ovom pitanju je sufinansiranje ekološke kontrole. Samo promovisanje ekološke kontrole će
ubrzati proces modifikacije proizvodnog ciklusa. I upravo ova aktivnost može da doprinese
većem smanjenju zagađenja nego investicije u kontrolu zagađenja. Još jedna bitna stvar
jeste podrška prioritetnih investicija u industrijskom sektoru. To se pre svega odnosi na:
smanjenje emisija praškastih materija iz metalske industrije, smanjenje toksičnog zagađenja
vazduha i predtretman otpadnih voda u industrijskim postrojenjima.
• Finansiranje prioritetnih ekoloških programa – prva tavka je konzervacija prirodnih resursa i
biodiverziteta. Ovde bi se mogla iskoristiti stara izreka: bolje sprečiti nego lečiti. Naime,
finansiranjem zaštite sprečava se nastajanje potencijalne štete a samim tim i visokih
troškova njene sanacije. Potom treba izdvojiti koji su to prioritetni investicioni ekološki
program kao što su npr. zaštita podzemnih voda od disperznih izvora zagađenja. Poslednja
stavka bi bilo finansiranje ekološke infrastrukture. Ovo podrazumeva fokusiranje na one
254 
 projekte kod kojih je moguće izvršiti povraćaj troškova kroz naknade ili finansiranje iz drugih
izvora.

Kao što je napred već navedeno, jedna od najvažnijih funkcija fondova za zaštitu životne sredine jeste
obezbeđivanje sredstava i korišćenje istih za finasiranje različitih projekata na polju zaštite i
unapređenja životne sredine. U tom pogledu kao jedan od najvažniji izvora za finansiranje, može se
izdvojiti princip zagađivač plaća (PZP). Princip zagađivač plaća je prihvaćen od strane OECD-a 1972 I
1974. godine. Njime je utvrđeno da je zagađivač dužan da snosi troškove prevencije i kontrole
zagađenja. Zagađivači su dužni da se usaglase sa zahtevima zaštite životne sredine postavljenih od
strane relevantinih institucija. Najčešće se sredstva za ove investicije izdvajaju iz sredstava
zagađivača. Primena PZP-a je pospešila razvoj mehanizama kojima se pokrivaju troškovi za usluge u
životnoj sredini. 1974. godine dolazi do revizije PZP-a od strane OECD-a. ovom revizijom su određeni
izuzetci za davanje subvencija zagađivačima. Tri uslova koja moraju da budu ispunjena za dobijanje
subvenicije su:
• Subvencija ne sme da prouzrokuje narušavanje međunarodne trgovine.
• Ukoliko nema subvencije, pogođene industrije bi pretrpele velike teškoće.
• Subvencija mora da bude ograničena na dobro definisan tranzicioni period.

Ovaj princip mora da bude proširen na tzv. “princip naplate resursa”. Ovako definisan princip značio bi
da svaki resurs treba da bude vrednovan i da se reflektuje društveni trošak njegove upotreba. Kada
bismo imali punu primenu PZP-a, to bi značilo da zagađivači plaćaju punu cenu sopstvenih aktivnosti
kao javnih aktivnosti koje se sprovode sa ciljem smanjenja zagađenja životne sredine. S druge strane
bismo imali vladu koja bi svoje troškove ograničila samo na javna dobra kao što su zaštita prirodnih
resursa i biodiverziteta, monitoring, istraživanja i kao najbitnija stavka obrazovanje.

Međutim PZP ne može u potpunosti da bude primenjen u zemljama u tranziciji a samim tim ni u Srbiji,
pre svega žbog sveopštih problema sa kojima se jedno takvo društvo susreće u procesu tranzicije. Iz
tog razloga, državna pomoć kanalisana kroz fond može da pomogne društvu u ublažavanju socijlnih
aspekata u reformi politke životne sredine. Primena PZP je sprečena iz sledećih razloga:
• slab okvir politike životne sredine, a pogotovo implementacija zahteva za zaštitu životne
sredine;
• ozbiljna finansijska ograničenja u industriji koja za posledicu imaju korišćenje zastarele
tehnologije, a samim tim imamo veće zagađenje;
• promena finansijskog sistema;
• spora i ekonomski neuspešna privatizacija;
• nedostaci bankarskog sistema, što prouzrokuje manjak kredita i štednje;
• nerazvijeno tržište kapitala;
• zanemarivanje pitanja životne sredine u procesu politićkog donošenja odluka;
• Nepouzdane informacije o obimu oštećenja kao i nedovljna znanja o potencijalnim
rešenjima;
• slab nevladin sektor koji ne može da utiče na proces donošenja odluka.
255 
Upravo se fondovi za zaštitu životne sredine javljaju kao jedno od rešenja u procesu tranzicije za
prevazilaženje institucionalnih i tržišnih nedostataka. Oni smanjuju finansijski teret eko-investicija
preduzećima i domaćinstvima tako što finansiraju projekte iz oblasti zaštite životne sredine. Kroz
fondove se može potpomoći jačanje institucija tako što se unutar fonda razvija ekspertiza za efektivnu
primenu, evaluaciju i finansiranje projekata.

Izvori finansiranja eko-fondova

Izvori prihoda fondova su uglavnom takse i naknade. Pored toga mogu da se koriste specijalizovani
aranžmani kroz koje fond pribavlja sredstva od stranih ulaganja, kao što su grantovi za tehničku
pomoć. Pošto se najviše pažnje u radu posvećuje zemljama u razvoju, kao što je i Srbija, treba
napomenuti da se finansiranje fondova iz budžeta retko ostvaruje. Postoje i kazne, koje se mogu
tretirati kao prihod fonda ali zbog svoje prirode ne mogu biti glavni izvor prihoda.

Kao što smo već naveli, najbolji izvor prihoda fondova za zaštitu životne sredine u zemljama u
tranziciji su takse i nadoknade. Takse se definišu kao javni prihodi, koje država i njeni organi primaju
za učinjene usluge tih organa i ustanova. One se slivaju u budžet kao prihod vlade. S druge strane,
naknade su plaćanja za korišćenje i eksploatisanje ekoloških roba i usluga, i one se slivaju u
vanbudžetski fond. Ovi vidovi plaćanja imaju dva osnovna cilja: ili da utiču na zagađivače preventivno
tj. da smanje nivo zagađenja ili s druge strane da povećaju prihod. Postojanje ekoloških taksi i
naknada je posebno značajno u cilju povećanja prihoda iz razloga što su one suviše niske da bi
preventivno uticale na zagađivače da smanje svoje zagađenje. Bez obzira na gore navedeno, samo
postojanje taksi i naknada šalje poruku zagađivačima da će kad povećaju emisije zagađenja da i
takse biti veće. Ovo je opet jedan vid prevencije.
Moguće je razlikovati tri osnovne funkcije ekoloških taksi, odnosno naknada:
• pokriće troškova za usluge u oblasti životne sredine;
• generisanje prihoda koncentrisanjem finansijskih resursa potrebnih za investiranje u životnu
sredinu;
• podsticajna mera ili olakšica za ponašanja poželjna sa stanovišta životne sredine.
Ove tri funkcije se međusobno ne isključuju. U praksi se teži integrisanju više funkcija u jedan
instrument, kao na primer, u reformi ekološke takse. Ovde možemo izdvojiti za primer takozvanu
„dvostruku dividendu“. Ona se uvodi u pojedinim zemljama članicama EU, i obezbeđuje podsticajne
mere za promenu ponašanja proizvođača ili potrošača tako što oporezuje konkretnu aktivnost ili
proizvod a sa druge strane generiše dovoljne finansijske resurse za investiranje u životnu sredinu.
Ovo rešenje se pokazalo kao efikasno jer se ovakvom vrstom takse rešavaju problemi u oblasti
životne sredine a da se ne uvode novi troškovi za zagađivače.

Sistem naknada i taksi je dobar izvor finansiranja fonda pod uslovom da je efikasan, odnosno da
funkcioniše. A sistemi naknada i taksi u zemljama istočne Evrope upravo imaju niz nedostataka i niz
256 
problema koji se javljaju u njihovom funkcionisanju. Jedan od njih je administrativna efektivnost
odnosno neefektivnost. To je posledica sistema koji su previše kompleksni i ne uzimaju u obzir odziv
za naplatu različitih ciljnih grupa kao i administrativne kapacitete neophodne za prikupljanje prihoda.
Kod sistema naknadi i taksi najveći izazov je kod kontrole i sprovođenja naplate.

Naknade za emisije se raspisuju za mnoga preduzeća, ali samo neka mogu da se prate. Takođe
postoje i diskrecioni uslovi koji dovode do oslobađanja plaćanja naknada pojedinih preduzeća.
Preduzeća koja predstavljaju ciljne grupe su svesna kapaciteta sa kojima raspolaže institucija
zadužena za sprovođenje propisa pa u zavisnosti od toga biraju da li će platiti naknadu ili ne posle
sagledavanja eventualne kazne.
Najpogodnije naknade za eko-fond su:
• naknade za emisije u vazduh, vodu, zemljište;
• naknade za korišćenje – najčešće se koriste za prihode javnih servisa. Obično se njihova
visina određuje u skladu sa stepenom ispuštenog zagađenja;
• naknade za ulazne sirovine – to su naknade za proizvode i materijale koje se koriste kao
ulazna sirovina procesa koji stvara zagađenje;
• naknade za korišćenje proizvoda – one se primenjuju na finalne proizvode koji uzrokuju
životne sredine kada se konzumiraju ili odlože nakon upotrebe.

OECD je utvrdio određenje elemente koje bi trebalo ugraditi u sistem naplate naknada:
• jasni okvir i ciljevi;
• jasno definisano polje delovanja;
• jednostavna primena;
• integracija u sektorske politike;
• niski troškovi implementacije;
• procena ekoloških posledica.
Od svih naknada, najefikasnije su naknade za emisije zbog mogućnosti adekvatnog monitoringa.
Najčešće se određuju za nekoliko glavnih polutanata i na ograničen broj zagađivača. Još jedna
olakšavajuća okolnost kod ovog tipa naknada je da u situaciji kad nije moguć monitoring postoji drugi
način za određivanje naknade, a to je da se iznos zagađenja preračunava na osnovu tehnološkog
procesa preduzeća i nivoa zagađenja.

Veoma je važno da se obezbedi siguran izvor prihoda za fond. Pre svega treba zaštiti prihod od
inflacije u skladu sa indeksom inflacije, a istovremeno obezbediti da se periodično menja iznos
naknade. Zatim, neophodno je obezbediti prihode od različitih naknada. Moguće je naprimer
kombinovati naknade za emisiju i korišćenje proizvoda. Takođe bi bilo dobro napraviti prognozu
mogućih pomeranja u nivou zagađenja u određenom vremenskom periodu, kao i pomeranja u
modelima potrošnje, kako bi mogli da vidimo kakav imaju uticaj na prihod. Pre svega, ako ne i
najbitnije, jeste da sistem naknade bude prihvatljiv za ciljne grupe koje treba da plaćaju te naknade i
takse, ali i da sistem naknade bude zaštićen od potencijalnih zloupotreba. Ovo napominjem zato što
ima situacija kada oni koji plaćaju naknade kasnije koriste sredstva fonda za implementaciju projekta
257 
smanjenja zagađenja. Ovo takođe može da bude stimulans za preduzeća da prihvate mere politike.
Veoma je važno da se ne dozvoli smanjenje naknade na osnovu ulaganja u smanjenje zagađenja
kako se ne bi umanjila efektivnost fonda koji treba da umerava sredstva na nacionalne prioritetne
programe u životnoj sredine. S druge strane, ako imamo situaciju da fond ne vrši svoju ulogu kako je
propisano zakonom i drugim aktima, treba razmotriti njegovu zamenu nekim drugim instrumentima
kao što su: specifični fondovi, direktna regulacija, posebne takse za emisije ili dobrovoljni ugovori sa
zagađivačima.

Glavna korist od uspostavljanja sistema nakandi i taksi ogleda se u oblikovanju ponašanja pre svega
zagađivača a potom i potrošača. Ovakav vid oporezivanja je jedno od najsnažnijih podsticajnih
sredstava. Rezultati direktno zavise od efikasnosti poreskog obveznika. Kada su u pitanju zemlje u
tranziciji, ovo je jedan od glavnih načina za promovisanje tržišnog pristupa i efikasnog korišćenja
prirodnih resursa. Kada kažemo da je ovakvo oporezivanje podsticajno, kao potvrdu toga, navešćemo
primere iz zemalja EU. U pojedinim zemljama EU, imamo situaciju da se na različite vrste otpada
primenjuju različite poreske stope koje se razlikuju po načinu odlaganja. Takođe, i recikliranje se
stimuliše raznim poreskim olakšicama.

Naravno, ni ovaj sistem nije idealan. S obzirom na to da porezi, u našem slučaju naknade i takse,
predstavljaju najčešće prihod za državni budžet, ne postoji garancija o postojanju direktne veze
između zaštite životne sredine i raspoređivanja prihoda, što se posebno ispoljava u zemljama u
tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi. Zbog toga zemlje centralne i istočne Evrope preferiraju naknade
specijalno obeležene za namenu u oblasti životne sredine. Takse i naknade su zavisni od poreskih
stopa. Ako se stope postave prenisko, onda neće imati podsticajnu ulogu, a ukoliko se postave
previsoko, tada takse i naknade mogu da budu prepreka privrednom razvoju. Kada bi uspeli da
nađemo optimalni nivo poreskih stopa, onda bi na najbolji način motivisali zagađivače da uvedu
privremene mere i da rešavaju probleme na samoj lokaciji.

Pored sistema naknadi i taksi kao osnovnog izvora prihoda, odnosno finansiranja eko fondova, treba
spomenuti i druge načine i vidove za prikupljanje sredstava:
• Sistem depozita sa refundiranjem - po ovom sistemu prilikom nabavke određenih proizvoda
plaća se dodatni depozit, koji se refundira kada se posuda u kojoj se nalazio proizvod vrati u
prodavnicu ili specijalnom centru za prikupljanje. Pokazatelj ekološke efikasnosti je
ostvarena stopa povrata. Tradicionalno se primenjuje na staklene boce, pri čemu je stopa
povrata blizu 100%. Osnovna korist ovog sistema je mogućnost ponovne upotrebe
materijala i robe na relativno ekonomski efikasan način. S druge strane, problem je
neophodnost uvođenja složenog sistema upravljanja i ulaganje u informisanje javnosti.
• Dozvole koje mogu da se kupuju i prodaju na tržištu – po ovom konceptu, organi nadležni za
zaštitu životne sredine izdaju dozvole za ispuštanje zagađenja, i te dozvole se zatim
stavljaju na tržište gde se njima trguje. Ako bi ovaj sistem funkcionisao, onda bi zagađivači
koji imaju niske troškove uklanjanja zagađenja birali tehnike za uklanjanje zagađenja, a
zagađivači koji imaju visoke troškove uklanjanja zagađenja bi koristili dozvole. Osnovna
258 
 prednost je smanjenje ukupnih troškova uklanjanja zagađenja. Ovaj sistem ima pozitivan
uticaj i na kvalitet životne sredine. Naime, nadležni organi propisuju broj dozvola. Ukoliko se
pojavi neki novi akter na tržistu oni imaju dve opcije: ili da kupi dozvolu ili da investiraju u
tehnike za uklanjanje zagađenja. Ovo automatski služi kao podsticaj za promenu tehnologije
i sprečavanje zagađenja. S druge strane pojavljuju se dva problema. Prvo, neizvesnost
trgovanja ili previsoki administrativni zahtevi dovode do pada nivoa trgovanja. Drugo,
koncentracija tržišta može da bude problem, ako nema dovoljno konkurencije.
• Finansijske stimulacije – glavna funkcija stimulacija je podrška sprovođenju propisa iz
oblasti životne sredine. One obuhvataju sledeće mere: kazne za nepoštovanje propisa,
garancije za izvršenje obaveza i naknade za odgovornost.
Kazne za nepoštovanje propisa su direktna plaćanja izrečena zagađivačima koji ne
izvršavaju obaveze iz propisa. One predstavljaju direktan prihod. Njihova visina treba da
bude dovoljno visoka da spreči nastanak ili da smanji zagađenje. Za njihovo sprovođenje
neophodno je postojanje dobrog monitoringa i inspekcije.
Garancije za izvršenje obaveza uplaćuje zagađivač da bi garantovao poštovanje propisa.
Uplaćeni iznos se refundira kada se postigne nivo poštovanja propisa.
Sistem naknada za odgovornost osigurava isplatu naknada za štetu prouzrokovanu nekom
aktivnošću kojom se zagađuje životna sredina. Mogu da se isplaćuju žrtvama tih aktivnosti,
vladi ili specijalnim fondovima, kao što je fond za zaštitu životne sredine.
• Subvencije – predstavljaju različite oblike finansijske pomoći zagađivačima ili korisnicima
prirodnih resursa. Mogu da budu: direktna plaćanja (bespovratna sredstav), krediti za
plaćanje poreza, poreske olaksiče, odlaganje plaćanja, meki krediti, otpis dugova i sl.
Karakteristike subvencija su: one su opravdane ako dovode do efikasnije delovanja tržišta,
treba da budu direktno usmerene na korisnike, treba da budu jeftin način za postizanje
ciljeva, one su opravdane ukoliko obezbeđuju unapređenje društvene vrednosti, kod
odmeravanja vrednosti subvencija treba uzeti u obzir pored troškova i propadanje životne
sredine. Osnovni ciljevi subvencija su bili: pomoć siromašnima, zaštita domaće ponude,
obezbeđenje zapošljavanja ali i zaštita životne sredine. Međutim, veliki broj subvencija je
doveo do negativnih posledica po životnu sredinu i uticao na stvaranje ekološki neodrživih
ekonomija. A ukinuti ili izvršiti reformu subvencija praktično je nemoguće, zbog izraženih
interesa pojedinaca ili izbornog značaja direktnih korisnika.

Kada su u pitanju strana ulaganja, ona najčesće mogu biti kanalisana kroz fondove u vidu granta,
mekih kredita ili kredita od međunarodnih finansijskih institucija ili komercijalnih banaka. Fondovi se
koriste kao intermedijer za finansiranje ekoloških projekata iz nekoliko razloga:
• Fondovi poseduju stručan kadar koji na najbolji način može da identifikuje dobre ekološke
projekte.
• Fond može da se nađe u ulozi lokalnog partnera u sufinsiranju projekata.
• Fond je u mogućnosti da lakše prihvati inovativne finansijske aranžmane.
• Preko fondova se mogu kanalisati sredstva ka malim projektima.

259 
Pored prednosti, postoje i određena ograničenja po pitanju korišćenja fondova u ove svrhe:
• Fond može imati neadekvatne procedure za upravljanje fondovima ali i za finansijsku
analizu.
• Mogu se pojaviti problemu po pitanju obezbeđenja državnih garancija.
• Mogu se pojaviti razlike u prioritetima i procedurama fonda i stranog investitora, što može da
dovede do izostanka finansiranja.

Za sam fond, ovakvi tipovi finansiranja od strane međunarodnih finansijskih institucija i sl., obezbeđuju
dodatni prihod, sticanje novih znanja i iskustava o ekonomskoj i ekološkoj proceni projekta kao i
sticanje znanja po pitanju nadzora nad projektima ali i finansijski menadzment. Pomoć koju pružaju
međunarodne strukture pored finansijske može da bude i tehnička, informaciona, savetodavna i
pomoć u izgradnji kapaciteta. Svaka od navedenih tipova pomoći je dobrodošla kada su u pitanju
fondovi za zaštitu životne sredine a pogovoto u zemljama u razvoju i tranziciji kako bi na najlakši način
mogli da usvoje sisteme funkcionisanja u zemljama EU. Institucije koje pružaju pomoć se razlikuju po
svom statusu, misiji, polju aktivnosti i dr.
Jedan tip takve institucije je npr. međuvladina organizacija (IGO). Ovakve organizacije se bave
upravljanjem: međunarodnih ekoloških fondova i programa bespovratne pomoći, pružanjem tehničke
pomoći, umrežavanjem resursa i dr. Međuvladine organizacije se najčešće pojavljuju u zemljama u
kojima su aktivne u vidu predstavništava ili kancelarija.

Takođe treba izdvojiti i međunarodne finansijske institucije (IFI). One su važan izvor finansijske
pomoći. Izvor njihove pomoći je u vidu finansiranja kroz zajmove i sl., zatim kofinansiranje,
mikrokrediti, partnerstva i tehničku pomoć. Posebno su značajne kod promena u ekološkim
infrastrukturama, sistemskim reformama i ekološki održivom privrednom razvoju. Od negativnih
karakteristika međunarodnih finansijskih institucija treba izdvojiti dve. Prvo, retko kad odobravaju
sredstva u vidu bespovratne pomoći. Drugo, ciljevi vezani za životnu sredinu nisu uvek uključeni u
njihove programe. I pored toga, ovo su veoma važne institucije za razvoj fondova za zaštitu životne
sredine jer predstavljaju dobar izvor finansijske pomoći.

Važno mesto okupljanja međunarodne pomoći za inicijative u oblasti životne sredine uključuju
partnerstva koja potiču od organa stranih vlada. Najčešće su to bilateralne agencije ili programi
pomoći. One pružaju bespovratnu finansijsku pomoć, što je za fond za zaštitu životne sredine
najvažnije. Zatim pružaju i tehničku pomoć, resurse za umrežavanje kao i instrumente za razvoj
infrastrukture.

Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) – osnovni cilj ovog programa je da pruži pomoć
zemljama u razvoju i tranziciji u izgradnji njihovih nacionalnih kapaciteta za postizanje održivog
razvoja i razmenu znanja i iskustava. Sedište je u New York-u. Kada je u pitanju zaštita životne
sredine i aktivnosti vezane za tu oblast, UNDP svoje aktivnosti sprovodi preko Grupe za ekološki
održivi razvoj, podregionalnih centara širom sveta i službenika za oblast životne sredine sa sedištem u
zemljama u kojima se realizuju programi. UNDP je svoje aktivnosti organizovao tako da budu
260 
usklađene sa oblastima koje je međunarodna zajednica identifikovala kao prioritete, a to su: voda,
energija, zemljište i biodiverzitet.

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) – se bavi pitanjima iz oblasti životne sredine.
Zvanična misija ovog programa je da bude lider i da podstiče partnerstva u brizi za životnu sredinu
kroz inspirisanje, obaveštavanje i osposobljavanje država i ljudi da poboljšaju kvalitet života a da
pritom ne ugrožavaju životnu sredinu. Sedište je u Najrobiju, Kenija. U Evropi postoji regionalna
kancelarija sa sedištem u Ženevi. Aktivnosti UNEP-a su podeljene u šest tematskih oblasti:
1. ekološko informisanje, procena i rano upozoravanje;
2. razvoj politike i zakonodavstva u oblasti životne sredine;
3. realizacija politike o životnoj sredini;
4. tehnologija, industrija i ekonomija;
5. regionalna saradnja;
6. konvencija u oblasti životne sredine.

UNEP nadgleda i vrši procene u oblasti životne sredine i biodiverziteta, održava informativne mreže i
organizuje konferencije i sl.

Evropski investicioni fond (EIF) – je finansijska institucija osnovana sa zadatkom da pruži podršku
osnivanju, razvoju i rastu malih i srednjih preduzeća. Ovaj fond pokušava da uskladi koristi i uticaje
svojih investicija u skladu sa ciljevima EU i da širi najbolju tržišnu praksu. Kada je u životna sredina i
investicije na tom polju, fond EIF se fokusira na promovisanje ekološki razmunih investicija u sektoru
malih i srednjih preduzeća. Postoje četiri osnovan cilja u okviru ove oblasti investicija:
1. ostvariti bolji pristup finansiranju dugova maloh preduzeća;
2. doprineti razvoju svesti kod malih i srednjih preduzeća o ekološkim pitanjima u kontekstu
investicionih odluka;
3. povezati u mrežu ekološki orjentisane bankarske institucije;
4. povećati stepen svesti i informisanosti.

EIF sve aktivnosti najviše usmerava ka sledećim oblastima: poslovi u poljoprivredi, biotehnologije,
obrazovanje, energetska pitanja, pitanja šumarstva, eksploatisanje geoloških resursa, obnovljivi izvori
energije, recikliranje, odlaganje i prečišćavanje otpadnih voda, pitanja otpada i sl. Svoju podršku EIF
pruža u obliku garantnih instrumenata (npr. kredit) i u obliku investicionog kapitala (investicioni kredit).

Evropska Unija EU – politika EU u oblasti životne sredine ima četiri osnovna cilja: održavanje i
poboljšanje kvaliteta životne sredine, zaštita ljudskog zdravlja, razumno korišćenje prirodnih resursa,
promovisanje mera za rešavanje regionalnih i globalnih ekoloških problema. Kranjih cilj je ostvarenje
visokog stepena zaštite životne sredine. Tela koja učestvuju u realizaciji politike zaštite životne
sredine tu su:
• Savet za životnu sredinu;
• Generalni direktorat;
261 
 • Odbor za zaštitu životne sredine i zaštitu potrošača.

Od fondova u okviru EU koji podržavaju zaštitu životne sredine treba izdvojiti:

1. Finansijski instrument za životnu sredinu (LIFE) – finansira tri tematska elementa: priroda,
životna sredina i treće zemlje. LIFE-priroda pruža pomoć u sprovođenju direktiva o pticama i
staništima. LIFE-životna sredina pomaže u razvoju inovativnih i integrisanih tehnika i
metoda u oblasti zaštite životne sredine. LIFE-treće zemlje pruža pomoć u izgradnji
kapaciteta i administrativnih struktura u sektoru životne sredine u zemljama koje nisu članice
EU a nalaze se duž Sredozemnog i Baltičkog mora. Pomoć od ovog fonda mogu da traže
sva fizička i pravna lica sa sedištem u zemljama koje imaju pravo pristupa .
2. Kohezioni fond – finansira krupne projekte u oblasti životne sredine i saobraćaja u zemljama
članicama koje imaju BNP ispod 90% od proseka EU. Fond finansira projekte učešćem od
85% kvalifikovanih troškova.
3. Strukturni fondovi – pomažu manje razvijenim regijama i regijama suočenim sa strukturnim
problemima. Aktivnosti ovog fonda su organizovane prema tri osnovna cilja:
• promovisanje razvoja i strukturnih prilagođavanja regiona zaostalih u razvoju;
• podrška ekonomskim i društvenim promenama u oblastima sa strukturnim
problemima;
• podrška usvajanju i modernizaciji politike i sistema obrazovanja, obuke i razvoja.

Globalni ekološki fond (GEF) – je međunarodni poverenički fond. Osnovan je 1990 godine kao pilot
program s ciljem da pruža pomoć u zaštiti životne sredine na svetskom nivou i u promovisanju
ekološki opravdanog i održivog ekonomskog razvoja. Ovaj fond je osmišljen kao izvor kofinasiranja
koje se vrši putem grantova i koncesija. Na taj način Fond može da kombinuje sopstvena sredstva sa
sredstvima od vlada, banaka, nevladinih organizacija i dr., sve u cilju rešavanja globalnih ekoloških
prioriteta na nacionalnom nivou. Fond učestvuje u finansiranju projekata kao podrška aktivnostima
koje daju globalne pozitivne efekte na životnu sredinu. U njegovom sastavu se nalazi 168 zemalja
predstavljenih u Skupštinu Fonda. Finasijska sredstva iz GEF-a su dostupna vladama, istraživačkim
institucijama, nevladinim organizacijama, regionalnim razvojinm bankama i dr. Programske aktivnosti
GEF-a su usmerene na sledeće oblasti: biodiverzitet, klimatske promene, međunarodne vode i zaštita
ozonskog sloja. GEF trenutno služi kao finansijski mehanizam Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o
klimatskim promena i Konvencije o biološkom diverzitetu. Fond pruža svoju pomoć tako što finansira
neophodne aktivnosti, a naročito aktivnosti vezane za spomenute konvencije, pripremu projekata i
njihovu realizaciju. Dva postojeća granta u fondu za pripremu projekata (PDF) podržavaju istraživanje
i pripremu. Po shemi PDF A se odobravaju bespovratna finansijska sredstva u visini do 25.000 US
dolara i obično vodi do projekata srednje veličine (projekti vrednosti do milion US dolara). S druge
strane, imamo šemu PDF B. Ona daje pomoć u iznosu do 350.000 US dolara i vodi do tzv. velikih
projekata (projekti vrednosti iznad milion US dolara). U pojedinim zemljama postoje Programi malih
grantova. Njime se finansiraju projekti do 50.000 US dolara. Ovim projektima se najčešće bave
nevladine organizacije.

262 
Svetski fond za zaštitu prirode (WWF) – ovo je nezavisna fondacija za očuvanje prirode u svetu. Ovaj
fond je osnovan 1961. godine. Osnovni zadatak mu je da zaustavi degradaciju prirodne sredine i da
izgradi budućnost u kojoj će ljudi živeti sa prirodom. Mere koje WWF koristi u sprovođenju svojih
aktivnosti su: očuvanje svetskog biodiverziteta, korišćenje obnovljivih prirodnih resursa i promovisanje
smanjenja zagađenja i rasipne potrošnje. Fond ima 4,7 miliona simpatizera. Kancelarija za evropsku
politiku se nalazi u Briselu. Njen zadatak je da koordiniše aktivnosti u Evropi. Osnovna kampanja koju
WWF sprovodi naziva se Kampanja Živa planeta. Njen fokus je: očuvanje reprezentativnih bogatstava
prirode, spašavanje ugroženih vrsta, menjanje obrazaca potrošnje resursa i načina na koje
eksploatišemo te izvore.

Regionalni ekološki centar za centralnu i istočnu Evropu (REC) – ovo je nepolitička, neprofitna
organizacija sa zadatkom da pruži pomoć u rešavanju problema životne sredinu u regionu centralne i
istočne Evrope. Aktivnosti REC-a u oblasti životne sredine se baziraju na promovisanju rešenja za
brojne izazove ekološkog i održivog razvoja. REC se usmerava na sledeće oblasti: održiv razvoj,
procesi integracije u EU u oblasti životne sredine, politika životne sredine i unapređenje učešća
javnosti. Najčešće sarađuje sa lokalnim, nacionalnim i multinacionalnim organizacijama i telima. Kao
jedan od njihovih saradnika može da se pojavi i fond za zaštitu životne sredine. Resursi REC-a su
dostupni za multilateralne partnere, vladine organe (npr. fond za zaštitu životne sredine), nevladine
organizacije ili grupe građana na nivou zajednice. Pomoć koju REC pruža može da bude u vidu
bespovratne finansijske pomoći (grantova), tehničke pomoći ili saradnje u okviru svojih relevantnih
programa.

Evropski ekološki biro (EEB) – je savez nevladinih ekoloških organizacija građana. Bave se pitanjima
zaštite životne sredine i prirode. Okuplja 134 organizacije članice u 25 zemalja. Sedište je u Briselu.
Misija ovog saveza je da se poboljša politika EU u oblasti životne sredine i promovisanju održivog
razvoja kroz integrisanje ekoloških ciljeva u horizontalne i resorne politike na nivou EU, kao i briga za
sprovođenje važećih strategija. EEB se sastoji od radnih grupa. Te grupe su fokusirane na specifična
pitanja kao što su: kvalitet vazduha, biodiverzitet, industrija, upravljanje otpadom, zagađenje voda,
poljoprivreda, hemikalije, proširenje EU, buka i standardizacija.

Zaključak
Nužnost kontinuiranog procesa društvene reprodukcije istovremeno zahteva integralno tretiranje
prirodnog okruženja. Kreiranje integrisane politike koja uvažava principe ekonomije i indikatore
održivog razvoja, upućuje na nužnost dinamičkog ukrštanja sinergije ekonomskog, socijalnog,
ekološkog i institucionalnog podsistema. Sprega odnosa ekonomije i ekologije («Eco-Eco») je na
percepciji životne sredine kao izvora resursa za ekonomske aktivnosti, ali i kao primaoca otpada,
uzimajući u obzir prag tolerancije zagađenja. Klasičan pristup zasnovan je na kreiranju profita -
preferencija profita radi profita uz minimiziranje utrošaka. Ekonomisti smatraju da prirodne resurse

263 
treba tretirati kao i svako drugo kapitalno sredstvo zbog toga što tržišta mogu efikasno odrediti njihovu
cenu i alocirati njihove usluge.

Pri nedostatku samo jednog od elemenata koji spadaju u životnu sredinu ove planete (prostor,
obradive površine, elementi vazduh i voda, biljni i životinjski svet) život postaje nemoguć i nezamisliv.
Iz povezanosti tih elemenata proizašla je „primenjena ekologija“, čiji je pravi smisao: nauka o budžetu
prirode (kako je ovaj pojam prvi upotrebio Ernst Hekel pre više od sto godina definišući ga kao „nauku
o budžetu živih bića“).

Literatura
Bošković, J. (2006), „Investicioni fondovi“. Stanje i perspektive privrede Srbije, Beograd: Beogradska bankarska
akademija – Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije i Institut ekonomskih nauka.
Stejner, A., Martonakova, H., Guziova, Z. (2003), Environment Governance Sourcebook, Regionalna kancelarija
za Evropu i Zajednicu nezavisnih država UNDP-a, copyright za izdanje na srpskom jeziku: UNDP
kancelarija za Srbiju i Crnu Goru, Beograd: Cicero.
Speck, S., McNicholas, J., Markovic, M., (2001), Environmental Funds in the Candidate Countries. s.l.: Regional
Environmental Center for Central and Eastern Europe, Szentendre, Hungary: ProTetria.
Ackermann, R., Hughes, G., Hertzman, C., Somlyody, L., Georgieva, K., Ayres, W., Goldenmann, G., (1998),
Environmental Action Programme for Central and Eastern Europe.
Hussen, A. 2005. Principles of Enviromental Economics, Routledge, New York.
Burningham, D., and Davies J. 1995. Green Economics, Halley Court, Oxford.
Eban, G, Ekonomika i okoliš, prevod [originalan naslov “Economics and the environment”], Mate, Zagreb 2003.
Pearce, D., Pearce C., Palmer C., 2002. Valuing the Environmental in Developing Countries, Published by
Edward Elgar UK, 2002.
Drašković, B., 2010. Ogled o vrednosti prirodnih resursa, Ekološki izazovi Srbije, Otvoreni univerzitet Subotica,
2010
Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus, Beograd, 2009.
Ahmed Hussen (2005), Principles of Environmental Economics, Routledge Taylor & Francis Group, London and
New.
Macura, А. (2010), Fondovi za finansiranje projekata u oblasti obnovljivih izvora energije, CESS magazin 21–22,
str 11–14
United Nations Environment Programme (UNEP) (2008), Global Trends in Sustainable Energy Investment,
Earthprint.

264 
 Ekološka bezbednost
Jordan Aleksić
Mesud Adžemović

Ekološka bezbednost je termin koji koristimo za probleme koji povezuju uslove životne sredine sa
interesima nacionalne bezbednosti. To je pitanje koje sve više dobija na značaju u svetskim
poslovima, mada trenutno u svetu ne postoji visok stepen saglasnosti o tome kako se ono definiše,
koje su pretnje njegovoj stabilnosti i koje su odgovornosti političkih mera.

Opasnost po nacionalnu bezbednost predstavljaju problemi koji su u vezi sa resursima i životnom

sredinom i koji oslabljuju kvalitet života i uzrokuju rastuću konkurenciju i tenzije. Na odnose među
državama, kao i na odnose unutar država, utiču brojni momenti, kao što su etničke razlike,
ekonomske aktivnosti i trgovinske prepreke, političko pozicioniranje i propadanje životne sredine. Oni
postaju pretnja nacionalnoj bezbednosti tek kada drastično ugroze ponašanje države u određenom
vremenskom periodu.

Zamislimo situaciju u kojoj dolazi do veoma brzog trošenja rezervi sveže podzemne vode na granici
između dve države. Pretpostavimo da je reč o veoma produktivnoj regiji, sa visokim poljoprivrednim
prinosima, tako da je od vitalnog interesa za obe države da održe produktivnost i zaposlenost lokalnog
stanovništiva, itd. Dve države se međusobno optužuju za sabotiranje privrede i šalju vojne trupe na
granicu, pri čemu tenzije među njima rastu. Obe su u prošlosti iskusile etničke ili verske tenzije. Sada
izjavljuju da su spremne da upotrebe nuklearno oružje. Prilično zastrašujuće, zar ne? Ovakve situacije
su moguće, na primer, u regionu Bliskog istoka, centrale Azije ili u Africi, gde problemi mogu da
dovedu u vezu uslove životne sredine (u ovom slučaju iscrpljivanje resursa) i inerese nacionalne
bezbednosti (u ovom slučaju ekonomsku bezbednost). Međutim, kako je već rečeno, ekološki
problemi postaju bezbednosni tek kada dođe do ozbiljnih ekonomskih ili političkih sporova između
dotičnih zemalja.

Dakle, relavantnost nekog ekološkog problema, u pogledu međunarodnih odnosa, zavisi od odnosa
među državama. Tako, izuzetno je teško postaviti direktnu uzročnu vezu između nekog generičkog
ekološkog problema i nastanka nasilnog sukoba, delimično zato što je kontekst jedinstven za svaki
region. Kompromis o prirodnim resursima ili potreba za njima mogu da imaju bitnu ulogu u procesu
eskalacije. Sama životna sredina neće proizvesti sukob, kao što ga ni kulturne razlike, nagomilavanje
oružja ili ekonomske sankcije sami po sebi ne uzrokuju. Realna procena resursa životne sredine kao
faktora podjednako je bitna kao i procena drugih definisanih varijabli koje vode sukobu. Na primer,
uništenje Aralskog jezera samo po sebi predstavlja ekološku katastrofu i tragediju, ali to nije glavni
uzrok bezbednosnih problema i tenzija u njegovom regionu. Najveći međudržavni problemi se javljaju
zbog uzvodnog i nizvodnog korišćenja voda (poljoprivreda nizvodno, hidroelektrane uzvodno).

265 
Bezbednost životne sredine
Za sada ne postoji opšteprihvaćena definicija ekološke bezbednosti. Ipak se, uopšteno, može reći da
se ekološka bezbednost odnosi na relativnu bezbednost javnosti od ekoloških opasnosti uzrokovanih
prirodnim ili ljudskim delovanjem usled neznanja, incidenata, lošeg upravljanja, lošeg projektovanja,
zbog uzroka koji se nalaze unutar ili izvan državnih granica.

Ekološka bezbednost obuhvata rešavanje problema nedovoljnih resursa, propadanje životne sredine,
biološke opasnosti, koji mogu dovesti do sukoba. Metode reševanja ovih problema podrazumevaju
primenu ekološki opravdanih tehnologija (korišćenje obnovljivih resursa sa ciljem smanjenja potrošnje
resursa uopšte, smanjenja količine stvorenog otpada i njegovo recikliranje, itd.), politike održivog
razvoja, pravnih i ekonomskih instrumenata u oblasti životne sredine, itd.

Mada su održivi razvoj i ekološka bezbednost koncepti koji se međusobno dopunjavaju i služe kao
faktor prilikom usvajanja političkih mera, oni ipak nisu jedno te isto. Održivi razvoj je usresređen na
ekološki razuman društveno – ekonomski razvoj, a ekološka bezbednost je usredsređena na
prevenciju sukoba koji su povezani sa faktorima životne sredine, na dodatnu potrebu oružanih snaga
da zaštite svoje snage od ekoloških opasnosti i na sanaciji štete nanesene životnoj sredini vojnim
faktorima. Uslov ekološke bezbednosti je stanje u kojem dolazi do održive interakcije društvenih
sistema i sistema životne sredine, u kojem svi pojedinci imaju ravnopravan i razuman pristup dobrima
koja proističu iz prirodne sredine i u kojem postoje mehanizmi za rešavanje ekoloških kriza i
konflikata.

Propadanje životne sredine i nedostatak resursa na lokalnom i regionalnom planu (pogoršani

porastom broja stanovnika, nepravednom raspodelom bogatstva i globalnim promenama u oblasti
životne sredine) bitni su faktori koji mogu da pojačaju, stvore, opasnost po nacionalnu bezbednost u
smislu političke nestabilnosti ili nasilnog sukoba ili da joj doprinesu. Migracije stanovništva
prouzrokovane očiglednim propadanjem životne sredine sve se češće pojavljuju kao nov problem, i
može se očekivati da pojačaju već postojeće tenzije.

Na primer, poplava i nuklerana havarija imaju jednu zajedničku osobinu: obe pojave predstavljaju
pretnju bezbednosti štetom nanesenom životnoj sredini. A pošto priroda ne poznaje veštački
određene granice, verovatno je da se pretnje ovakve vrste šire preko državnih granica. Tada se
pojavljuje međunarodni aspekt problema. Masa ljudi se pokreće u potrazi za za bezbednim životom i
zdravljem. Privreda zemalja na koje se to odnosi trpe posledice. Vlade dotičnih zemalja će možda
izdati nalog vojnim snagama da pomognu u rešavanju problema i verovatno će pregovarati o saradnji i
pomoći. Države, pak, mogu da odluče da ne traže rešenje, već da umesto toga (iz različitih razloga)
povećaju tenzije i time stvaraju uslove za oružani sukob. Ukratko, postoje četiri opšta tipa konflikta koji
mogu biti u vezi sa pitanjima životne sredine (NATO, 1999):

266 
 • etničko – politički sukobi; 29 F

• sukobi povezani sa migracijama (unutar zemlje, preko granica i demografski

uzrokovana);
• međunarodni konflikti oko resursa;
• ekološki konflikti usled fundamentalnih globalnih ekoloških problema.

Osiguranje životne sredine

Osnovna je reakcija nacionalne vlade. Nacionalne vlade imaju najveću odgovornost jer su one
zakonski glavni akteri u međunarodnim odnosima i imaju pun suverenitet nad svojom teritorijijom.
Njima su na raspolaganju različite mere: usvajanje politike zemlje, povećanje svesti javnosti,
pokretanje zakonske inicijative za uvođenje ekološki razumnih promene zakonske norme, itd. Vlede
treba na sebe da preuzmu odgovornostza zaštitu javnih resursa i životne sredine.

Ekološka bezbednost takođe mora da bude deo spoljne politike svake države. Ona se ne može
tretirati izolovano na nižim nivoima organizovanja. Pretnje ekološkoj bezbednosti često
podrazumevaju prekogranične i/ili globalne posledice za koje je neophodna međunarodna saradnja.
Postoji međunarodni, ili bolje rečeno transnacionalni nivo, koji predstavljaju brojne regionalne unije,
paktovi, međunarodne organizacije. S obzirom na to da ekološki stresovi često vuku koren iz
prekograničnih, regionalnih ili globalnih ekoloških problema, međunarodni ili regionalni ekološki
sporazumi imaju posebno važnu ulogu u sprečavanju ekoloških sukoba. Usvojeni su brojni paktovi i
konvencije koji se bave pitanjima životne sredine, 30 kao što su, na primer, Antarktičko – ekološki
F F

protokol (Antarktički pakt, 1959), Konvencija o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske primene
tehnika koje menjaju životnu sredinu (1979), Konvencija o dugoročnom prekograničnom zagađenju
vazduha (1979), Bazelska konvencija o kontroli prekograničnog kretanja i odlaganja opasnog otpada
(1989), Konvencija o biološkom diverzitetu (1992) ili Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama
(1992). Za zemlje u tranziciji su od još većeg značaja konvencije ECE o zaštiti i korišćenju
prekograničnih vodotoka i međunarodnih jezera, o prekograničnim posledicama industrijskih
incidenata i o proceni uticaja na životnu sredinu u međunarodnom kontekstu. Ove tri konvencije su po
svojoj prirodi preventivne i sadrže detaljno razrađene mehanizme rešavanja sporova.

Jasno je da same države ne mogu da osiguraju ekološku bezbednost i da međunarodne organizacije,

sa druge strane, ne raspolažu kapacitetima za uklanjanje ovih opasnosti. Dakle, neodphodno je da u
formulisanje, u implementaciju i pri usvajanju političkih instrumenata budu uključene korporacije,
nevladine organizacije, vladine agencije i međunarodne agencije. Potrebno je unaprediti postojeće
instrumente usvajanja politike koji bi bili prilagođeni i efikasni u slučajevima ekološke pretnje
regionalne stabilnosti, u kontekstu primene „preventivne odbrane“ putem mera izgradnje poverenja i

                                                            
29 Ovi konflikti mogu da budu međunarodnog ili domaćeg karaktera 
30 Vidi prilog F, Međunarodni protokoli, paktovi i konvencije koji su u vezi sa ekološkom bezbednosti i Milenijum Projekat 

Američkog saveta za Univerzitet UN 
267 
smanjenja tenzija. Postoji značajan broj vladinih agencija i nevladinih organizacija koje poseduju
potrebno ekspertsko znanje koje bi moglo da doprinese razvoju novih instrumenata i političkih procesa
koji bi se koristili prilikom odlučivanja. Da bi bili svrsishodni, novi instrumenti moraju da koriste
multidisciplinarni pristup. Oni takođe imaju bitnu ulogu u obezbeđenju učešća javnosti i deluju kao
savetodavna tela.

Novi koncept nacionalne bezbednosti

Tradicionalno poimanje nacionalne bezbednosti, zasnovano na tzv. „vestfalskom modelu“ zaštite
državnih i društvenih vrednosti i interesa i na konceptu suverenosti, u savremenim uslovima gubi svoj
smisao i značaj. Koncept koji je zasnovan na zaštiti: spoljnopolitičkih interesa u međunarodnim
odnosima, teritorije od spoljne agresije, poretka vlasti i vladajućih režima u središte dešavanja stavlja
bezbednost ljudi i njihovo učestvovanje u međunarodnoj i globalnoj bezbednosti.

Umesto države, kao isključivog aktera bezbednosti, ulogu aktivnih subjekata bezbednosti preuzimaju
pojedinci i nevladini, subnacionalni i transnacionalni entiteti. Pored tradicionalnih funkcija
(diplomatske, obaveštajne i odbrambene), savremena država naglašava značaj ekonomske,
energetske, kulturne, ekološke, socijalne, informacione i drugih sfera bezbednosti. Sve to ukazuje na
ozbiljnu promenu koncepta nacionalne bezbednosti koji je prilagođen uslovima i potrebama
savremene bezbednosne stvarnosti.

Koncepti bezbednosti su teorijske i praktične konstrukcije zaštite i unapređenja vitalnih vrednosti i

interesa pojedinih kategorija referentnih objekata bezbednosti. Budući da je bezbednost dinamična
kategorija, menjaju se i koncepcijski pogledi na objekte i vrednosti koje treba da štiti, na opasnosti
koje im prete, kao i na subjekte i sredstva zaštite.

Bezbednost države (state security), odnosno koncept nacionalne bezbednosti (national security)
spada u stare, tradicionalne pristupe bezbednosti. U središtu bezbednosti nalazi se suverena država,
odnosno njen „opstanak“, državna teritorija i nacionalni suverenitet kao vitalne vrednosti i interesi koje
se štite vojnim kapacitetima i sposobnošću da se odvrati vojna agresija ili da joj se uspešno odgovori.

Koncept nacionalne bezbednosti zasnovan je na Doktrini o nepovredivosti suvereniteta koja datira od

Augzburškog mira (1555), kojim je vladar dobio pravo da odlučuje o religiji svoje zemlje (cuius regio,
eius religio– čija je oblast, njegova je i religija). Ovo pravo je potvrđeno i modifikovano Praškim
mirom (1635) i Vestfalskim mirom (1648) kojim je okončan Tridesetogodišnji verski rat u Evropi
između katolika i protestanata.

U eri globalizacije i međunarodnih integracija, postavlja se pitanje opravdanja koncepta nacionalne

bezbednosti. Svedoci smo „ukidanja granica“ u Evropi, stvaranja jedinstvenog tržišta proizvodnje,
kapitala, roba i usluga, sve homogenije međunarodno-regionalne politike, povećanja tolerancije među
268 
tradicionalno suprotstavljenim narodima i državama, prenošenja nekih tradicionalnih isključivo
državnih nadležnosti na nadnacionalne i nevladine entitete, stvaranja zajedničkih oružanih snaga,
unapređenja modela policijske saradnje, sve veće saradnje na polju bezbednosti i početka razvoja
jedinstvenih nadnacionalnih sistema bezbednosti. Države postepeno gube neka svoja ontološka
obeležja i funkcije, čime dovode u pitanje svrha njihovog postojanja i tradicionalna nacionalna
bezbednost.

Nacionalna bezbednost, u savremenim uslovima, je rekonstruisana u međunarodnu bezbednost,

obuhvatajući bezbednost sistema država, a ne samo pojedinih država-nacija. To je promenilo i
program rada bezbednosnih problema od isključivo vojnih (pre svega globalni ili nuklearni rat) ka
širem spektru drugih problema – onih koji se odnose na životnu sredinu, migracije...
Mirnodopske tzv. „nevojne pretnje“ predstavljaju dominantni tip pretnje svim savremenim državama.
Ratovi se relativno retko događaju, dok se organizovani kriminal, terorizam, korupcija, ugrožavanje
životne sredine, politička i socijalna nestabilnost događaju svaki dan i svakoj državi.

Strategija ekološke bezbednosti

Cilj strategije nacionalne bezbednosti jeste da osigura zaštitu temeljnih i trajnih potreba države i
društva: opstanak države kao političke zajednice i normalno delovanje države sa svim elementima
njene nezavisnosti, sloboda i teritorijalna celovitost, zaštita života i sigurnosti građana, osiguranje
napretka države i društva, te zaštita ustavnog poretka.
Ekološka kriza je odraz duboke poremećenosti u prirodnim sistemima izazvanih ljudskom-
čovekovom (antropogenom) delatnošću i neophodno je preduzimanje mera za njeno ublažavanje.
Najčešći i najvidljiviji uzroci ekološke krize su:
• problem stanovništva, koji obuhvata povećanu stopu nataliteta, gustinu naseljenosti i
problem ishrane;
• iscrpljivanje prirodnih resursa i problem energije; i
• zagađivanje kao univerzalni problem, koje obuhvata prirodnu i društvenu komponentu
životne sredine.

Ekološka bezbednost je bezbednost građana od: neodgovornog zagađivanja vazduha, zemljišta,

biljnog i životinjskog sveta; neodgovornog korišćenja prirodnih bogatstava (vode, rude i minerala,
ribnog i lovnog fonda, šljunka, peska itd.); neefikasnih institucija za sprovođenje zakona; i nas samih
u ponašanju prema prirodi, životnoj sredini i okruženju. To podrazumeva isključivanje bilo koje
delatnosti čoveka koja štetno deluje na okruženje, situacije u kojoj postoji odsustvo opasnosti
nanošenja gubitaka prirodnoj sredini i zdravlju stanovništva, kao i poželjan stepen konstruktivnosti
državne ekološke politike.

269 
Ekološka politika se određuje kao svesna i organizovana društveno usmeravajuća delatnost, kojom
se posredstvom države i društvenih-posebno političkih organizacija, usmerava odnos društva prema
prirodi u cilju očuvanja, zaštite i unapređivanja životne sredine.

Definicija koja se donekle najviše približava operativnom pristupu u praksi i dozvoljava da se na

osnovu nje gradi strategija održivog razvoja jeste ona koju su zajednički razvili IUCN (Međunarodna
unija za zaštitu prirode) i UNEP (Program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija) koja glasi :
''Održivi razvoj u svom fokusu ima ljude i njegov cilj je da se unapredi kvalitet ljudskog života. Održivi
razvoj se zasniva na zaštiti, tako da je uslovljen potrebom da se uvažava koncept prirode kako bi se
obezbedili resursi i usluge potrebne za život. Iz ove perspektive, održivi razvoj znači unapređenje
kvaliteta ljudskog života u granicama kapaciteta podnošenja ekosistema koji ga podržavaju''. Ova
definicija održivog razvoja predstavlja normativni koncept koji uključuje standarde ponašanja koje
treba ispoštovati ukoliko ljudska zajednica teži ka zadovoljenju sopstvenih potreba preživljavanja i
blagostanja. Definicija uključuje tri osnovne komponente, a to su: ekonomska, društvena i
komponenta zaštite životne sredine, koje čine temelj održivog razvoja. Sve tri komponente su
međusobno povezane i međuzavisne i zbog toga zahtevaju da sve što se preduzima na polju razvoja
bude u skladu sa svakom od njih posebno.

Indikatori ekološke bezbednosti

U indikatore ljudske bezbednosti spadaju indikatori iz područja ekonomije, životne sredine, zdravlja
i ishrane, obrazovanja, socijalne sfere, iz sfere politike i institucija, kao i iz sfere lične i kolektivne
bezbednosti.

Područje društvenog života Broj indikatora

Ekonomija 23
Životna sredina 52
Zdravlje i ishrana 40
Obrazovanje 24
Socijalna bezbednost 67
Politička i institucionalna bezbednost 118
Lična i kolektivna bezbednost 58
Ukupno: 392
Izvor: Program za razvoj Ujedinjenih nacija( UNDP-United Nations Development Programme)

Izveštaju o ljudskom razvoju Ujedinjenih nacija (Human Development Report,1994.) ističe da „ljudska
bezbednost podrazumeva kontinuirano, afirmativno i progresivno širenje ljudskog procvata, koji se
zasniva kako na sigurnosti, tako i na slobodi“. U ovom izveštaju preovladava „integralni“ pristup, jer

270 
sadrži sedam međuzavisnih dimenzija-ekonomiju, životnu sredinu, zdravlje i ishranu, obrazovanje,
socijalnu sferu, institucije i ličnu i kolektivnu bezbednost.

Najznačajniji indikatori ekološke bezbednosti su: pravne norme u oblasti životne sredine, propisi
koji uređuju oblast zaštite životne sredine, realizovani programi zaštite životne sredine, utrošena
sredstva za zaštitu životne sredine, kao i indikatori koji se odnose na vazduh, vodu,zemljište, otpad,
biodiverzitet i šume.
Ekološka bezbednost treba da omogući i garantuje kvalitet života. U našim okolonostima još uvek
se katastrofičnim situacijama po pravilu bavimo kao elementarnom nepogodom. Primer su i
poplave u Srbiji. Prvi korak koji je bio preduzet bilo je proglašenje stanja elementarne
nepogode, umesto proglašenja ekološke katastrofe. Proglašenje ovog događaja elementarnom
nepogodom mnoge odgovorne institucije, organe, organizacije i pojedince u lancu
odgovornosti je lišilo odgovornosti, dok bi proglašenje ekološke katastrofe pokrenulo čitav
lanac odgovornosti.

U savremenim uslovima života, pretnje ekološkoj bezbednosti se ogledaju, pre svega, u: trci za
profitom na račun održivosti, porastu broja stanovnika, klimatskim promenama i globalnom
zagrevanju, gubitku biodiverziteta, smanjenju ozonskog omotača u stratosferi, zagađenju zemljišta,
vode i vazduha, opasnostima od velikih akcidenata (nuklearnih i hemijskih), bezbednosti hrane i
vode...

⇒ Primetna, registrovana i verifikovana promena klime treba da nas brine, kako zbog faktora koji
izazivaju njenu promenu, tako i zbog posledica koje donosi promena klime, a naročito zbog:
porasta globalne srednje temperature, porasta nivoa mora, promena u padavinama i izmene
hidrološkog i režima vodnih resursa, uticaja na ekosisteme, poljoprivredu, šumarstvo, kao i
implikacija na ljudsko zdravlje.
⇒ Ozonski omotač u stratosferi je smanjen, a kao glavni uzročnik njegovog oštećenja, pored
prirodnih izvora (požari i vulkanske erupcije), javlja se čovek i njegovi antropogeni izvori
(haloni, gasovi: CO, CO2, NOx,SO2).
⇒ Acidifikaciju uzrokuju NOx,SO2,NH3, koji mogu da oksidiraju i da se pretvore u kiseline što
dovodi do povećane kiselosti zemljišta, a posledice su: promena hemijskog sastava vode i tla,
smanjenje vitalnosti drveća, propadanje ribnog fonda i biodiverziteta uopšte. Mere za
ublažavanje procesa acidifikacije su u: smanjenju sadržaja supstanci koje izazivaju
acidifikaciju, povećanju energetske efikasnosti, prelasku sa čvrstih na tečna goriva, smanjenju
emisije gasova u industriji i saobraćaju, boljem upravljanju stočnim đubrivom – nitrifikacija, i dr.
⇒ Gubitak biodiverziteta je više društvena i ekonomska nego prirodna pojava, i ogleda se u
stopama smanjenja broja vrsta i genetske raznovrsnosti u ekosistemima. To uzrokuje gubitak
staništa, gubitak šuma, erozija tla, zagađenja voda, intenzivan uzgoj nekih biljnih vrsta,
uvođenje stranih vrsta u ekosistem, loše upravljanje resursima i dr. Posledice gubitka
biodiverziteta se, pre svega, ogledaju u gubitku varijabilnosti vrsta, u tome što su manje
populacije osetljivija na razmnožavanje unutar grupe, u gubitku raznolikosti ekosistema što
271 
 utiče na neke prirodne pojave: samoprečišćavanje vode i vazduha, poremećen ciklus
nutrijenata, smanjenje oprašivanja biljaka, smanjenje prihoda društva i pojava siromaštva.
⇒ Osnovni problemi u vezi sa svežom vodom jeste u raspoloživosti voda i njenom lošem
kvalitetu, čiji su uzroci u povećanoj industrijskoj i potrošnji u domaćinstvima, intenzivna
poljoprivreda, sezonske i godišnje varijacije i globalno zagrevanje. Posledice se izražavaju u
smanjenju nivoa površinskih i podzemnih voda, isušivanju vodenih tela, štete po floru i faunu,
sleganje zemljišta i dr.
⇒ Šume su veoma važne za svaku državu i ekonomiju i njihova uloga „pluća“ i vrednosti - kao
obnovljivog prirodnog resursa - je nezamenjiva.Uzroci propadanja i oštećenja šuma su prirodni
i antropogeni, što posebno zabrinjava, a posledice su ekološke, ekonomske i društvene.Mere
za ublažavanje degradacije šuma ogledaju se, pre svega, u preduzimanju adekvatnih mera za
suzbijanje problema zagađenja vazduha, u boljoj međunarodnoj koordinaciji, u upravljanju
šumama kroz primenu podsticajnih mera i sistema sertifikacije, u uvođenju sveobuhvatnog
monitoringa šumskim ekosistemima, u adekvatnom očuvanju dovoljnih površina različitih vrsta
šuma, kao i u boljoj i efikasnijoj protivpožarnoj zaštiti.
⇒ Prirodne sile i mnogo više ljudske aktivnosti uzrokuju zagađivanje zemljišta i doprinose gubitku
zemljišta zarobljavanjem: objektima, erozijom, salinizacijom, dezertifikacijom (napuštanje
zemljišta) i sabijanjem zemljišta. Posledice degradacije zemljišta se ogledaju u zagađenjima
vode i akumuliranju zagađenja u biljkama i životinjskim vrstama, uništavanju staništa, gubitku
prirodnih lepota i biodiverziteta, manjim prinosima...
⇒ Zahvaljujući, pre svega, ljudskim aktivnostima stvara se sve veće količine otpada, isti se
neadekvatno odlaže i transportuje. Posledice enormne „proizvodnje“ otpada, kako
biorazgradivog, tako i opasnog otpada, ogledaju se u zagađenju zemljišta, vode, vazduha,
doprinosi se globalnom zagrevanju zbog emisije metana iz jednog segmenta otpada, narušava
se prirodni izgled predela, utiče se na zdravlje ljudi...
⇒ Urbani stres, zbog povećane koncentracije stanovništva i stila i načina brzog življenja, je
posledica narušenog kvaliteta životne sredine. Glavni problemi vezani za stres u urbanoj
životnoj sredini vezani su za kvalitet vazduha i vode, buku i saobraćajno opterećenje,
stvaranje otpada, kvalitet stanovanja, propadanje izgleda gradova i istorijskih spomenika...
⇒ Najčešći uzroci ekoloških incidenata su industrijski procesi, incidenti na moru i prirodne
katastrofe. Incidenti negativno utiču na ljudsko zdravlje, ekosisteme i privredu. Srečavanje i
svođenje na minimum posledica od velikih incidenata podrazumeva adekvatno upravljanje,
uspostavljanje svrsishodnog sistema podataka, povećanje stepena nuklearne bezbednosti,
uvođenje bezbednosnih mere u procesnu industriju, uspostavljanje i održavanje pripravnosti za
vanredne situacije, zakonsko uređivanje odgovornost kroz Princip „zagađivač plaća“.
⇒ Broj stanovnika Zemlje nastaviće da raste vrlo dinamičnom stopom u decenijama koje dolaze,
mada je globalna stopa fertiliteta i dalje u silaznom trendu.Stručnjaci za demografiju predviđaju
da će stopa rasta stanovništva u periodu do 2050. godine opasti u odnosu na 1,2 procenta
godišnje, zabeleženih u 2000. godini. Osnovni razlog ovog opadanja trebalo bi da bude
smanjenje fertiliteta. Uz to, svetsko stanovništvo postaće starije u proseku, jer će očekivano
trajanje života na rođenju porasti sa 65 na 76 godina. Regionalni disparitet u broju stanovnika i
272 
 njegovom rastu može imati ogromne efekte na veze stanovništva, resursa i životne sredine.
Kako stanovnici manje razvijenih zemalja budu usvajali životne standarde industrijski razvijenih
zemalja, potrošnja energije i ostalih dobara po stanovniku će rasti, dovodeći do povećanja
efekata na životnu sredinu..

*
* *

Problemi vezani za korišćenje resursa neraskidivo su vezani sa problemima rasta broja stanovnika,
ekonomskog rasta i, uopšte, budućnosti čovečanstva. Prvobitno izražene strepnje u izveštaju
Rimskog kluba „Granice rasta“ iz 1972. godine , koje su se odnosile na apsolutna ograničenja količina
osnovnih neobnovljivih resursa (ruda metala i drugih mineralnih sirovina), tokom godina su prerasle u
nešto drugo. Već tada je ovakva pesimistička projekcija bila kritikovana, uz argumente da će
otkrivanje novih ležišta prirodnih resursa, razvoj tehnologija za njihovu ekstrakciju i preradu i razvoj
supstituta i tehnologija reciklaže nadomestiti iscrpljivanje postojećih prirodnih resursa. Niko, međutim,
nije mogao negirati da problem nekontrolisane ekstrakcije neobnovljivih prirodnih resursa postoji i
danas je fokus rasprave o održivosti prirodnih resursa usmeren umesto na apsolutna ograničenja
količina neobnovljivih resursa, usmeren na probleme vezane za ekološke uticaje obnavljanja resursa.
Danas postoji mnogo analitičkih formulacija i metoda za određivanje nivoa antropogenog uticaja na
potrošnju resursa.Jedan od najčešće korišćenih je ekološki otisak. Ekološki otisak je mera
antropogenog uticaja na ekosisteme Zemlje. Ekološki otisak predstavlja površinu biološki
produktivnog zemljišta i površinu mora potrebnu da bi se regenerisali resursi koje ljudska populacija
troši i da bi se apsorbovao otpad koji nastaje u procesima trošenja resursa, imajući u vidu postojeće
tehnologije i praksu upravljanje resursima. Ovaj način procene uticaja ljudskih aktivnosti na životnu
sredinu je široko prihvaćen kao ilustracija pritiska koji se vrši na životnu sredinu i kao mere za
međusobno upoređenje – na nivou pojedinca, zajednica, država ili svetskih regiona.

Literatura
Adžemović M., Ekološko-ekonomski instrumenti u zaštiti životne sredine, Fakultet za primenjenu ekologiju
FUTURA, Beograd, 2010
Bek U., Rizično društvo, ”Filip Višnjić”, Beograd, 2001, str.55
Đukanović M.: Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996.
Eban S. Goodstein, Ekonomika i okoliš, Mate, Zagreb, 2003.
Gržetić I., Upravljanje rizikom i njegova procena, Rudarsko‐geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,
2001.
Keković, Z., Država, bezbednost i životna sredina, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1999.
Major F., Sutra je uvek kasno, ”Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str.52
Milašinović, R., Milašinović, S., Teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007.
Milošević, N., Milojević, S., Osnovi metodologije bezbednosnih nauka, Policijska akademija, Beograd, 2001.
Milutinović S.: Urbanizacija i održivi razvoj, Fakultet zaštite na radu, Niš, 2004.
Pantić N., Priroda i čovek, Zbornik radova ”Čovek i priroda”, SANU, Beograd, 1991, str.20

273 
274 
 Životna sredina i zdravlje
Dubravka Jovičić
Srđan Aleksić

Zdrava i bezbedna životna sredina jedan je od ciljeva Svetske zdravstvene organizacije. U funkciji
zaštite zdravlja izloženost koncentracijama zagađujućih materija u svakodnevnom životu ne bi trebalo
da pređe propisane normative. Uticaji iz životne sredine na zdravlje odnose se na sve fizičke, biološke
i hemijske spoljašnje faktore koji utiču na individuu, na njeno zdravlje, ali i ponašanje. To obuhvata
procenu i kontrolu svih faktora iz životne sredine koji potencijalno mogu uticati na zdravlje. Sve mere
su usmerene u pravcu stvaranja uslova koji će podržavati zdravlje i prevenirati pojavu bolesti.
Povezanost životne sredine sa zdravljem ljudi, odavno nije sporna - naprotiv predstavlja jasno
dokumentovanu naučnu činjenicu.

Bilo da govorimo o novootkrivenim rizicima, ili o onima koji su već dugo prisutni u prirodi, faktori iz
životne sredine predstavljaju ključni uzrok i značajno doprinose mortalitetu, morbiditetu i invaliditetu na
globalnom nivou, a pogotovo u zemljama u razvoju. U rizike spadaju: neadakvatan pristup vodi i njen
loš kvalitet, vektorski prenosive bolesti, zagađen vazduh, izloženost štetnim hemikalijama, klimatske
promene, hemijske toksične materije i degradirano urbano okruženje.

Rezultati istraživanja Svetske zdravstvene organizacije nam govore da su navedeni uzroci odgovorni
za 25% ukupnog svetskog morbiditeta i mortaliteta. Veći deo ovog tereta podnose siromašni i ranjive
grupe u populaciji. Najčešća oboljenja su različite bolesti respiratornog i kardiovaskularnog sistema,
kancer, astma kao i pojedine alergije. Povećava se i učestalost reproduktivnih kao i problema u
neurološkom razvoju.

Mnogi smrtni ishodi su mogli biti izbegnuti i brojna oboljenja su mogla biti sprečena da su odgovori na
ove izazove bili pravovremeni.

Da bi prevencija bila uspešna neophodno je potencijalne rizike i rešenja uzeti u obzir u ranom procesu
donošenja odluka, a ne kao što je nažalost uglavnom slučaj, nakon što je pričinjena značajna šteta
životnoj sredini i ozbiljno ugroženo zdravlje populacije. Ono što je potrebno je inkluzivan pristup
problemima. Predugo je začarani krug neodrživog razvoja, ekosistemskih degradacija, siromaštva i
lošeg zdravlja bio nešto čemu se pristupalo sektorski, kao pojedinačnim oblastima, nezavisnim jednim
od drugih. Umesto tog pristupa koji se pokazao neefikasnim, mnogo više pažnje je potrebno posvetiti
multisektorskim i prvenstveno preventivnim strategijama.

Kao što se i navodi u prvom principu deklaracije iz Rija: Ljudi su u centru borbe za održivi razvoj. Oni
imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom.

275 
U mnogim zemljama i dalje preovladava zastareo i primitivan način razmišljanja koji zaštitu životne
sredine odnosno investiranje u nju vidi kao neku vrstu nepotrebnog luksuza. Takvi pogubni stavovi
najčešće prisutni u zemljama u razvoju, zanemaruju činjenicu da su životna sredina i zdravlje
stanovništva neraskidivo povezani, te na taj način direktno doprinose dalekosežnim negativnim
posledicama.

Kada je reč o našoj zemlji, slobodno se može reći da važnost interakcije čoveka i životne sredine i
efekata koje ona može imati na zdravlje, nije u dovoljnoj meri prepoznata.

Usled ekonomske globalizacije i industrijalizacije naše okruženje se nezadrživo menja. Promene su

prisutne kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou. Pojavljuju se nove tehnologije koje nam
olakšavaju svakodnevni život i podižu njegov kvalitet. Ali... pored svih pozitivnih strana, ubrzani razvoj
ima i svoju tamnu stranu. Ona se ogleda u povećanju ukupnog zagađenja. Porast zagađenja je
posebno primetan u zemljama u razvoju, u kojima predstavlja veoma ozbiljan problem, zbog
nedovoljno sofisticiranih sistema za praćenje prisustva polutanata.

Uticaj zagađenja na ljudsko zdravlje je široko prepoznat i intezivno se proučava. U poslednjim

decenijama, postignut je značajan napredak u epidemiologiji zagađenja i međunarodnim propisima
koji se tiču zagađenja. Postoji širok konsenzus da je ovom pitanju neophodno prisupiti na ozbiljan i
sistematičan način i da je u pitanju problem koji je globalnog karaktera.

Zagađenje izazvano ljudskim faktorom jedan je od glavnih uzročnika širokog spektra oboljenja koja
pogađaju ljudsku populaciju. Neki efekti se pripisuju kratkotrajnom izlaganju, dok su drugi mnogo
češći efekti posledica dugotrajnog, odnosno hroničnog izlaganja. Po pravilu hronično izlaganje je češći
izazivač poremećaja i oboljenja, osim kada je u pitanju akutno izlaganje visokim koncentracijama
zagađujućih materija.

Iako mehanizmi nisu u potpunosti razjašnjeni epidemiološki dokazi nam pokazuju da zagađenje
životne sredine doprinosi morbiditetu i mortalitetu populacije. Posebno zabrinjava činjenica da su na
zagađenje vazduha najviše osetiljiva deca, i da se u visoko zagađenim oblastima može primetiti
povećan procenat dečjeg mortaliteta. Zabrinutost zbog uticaja zagađenja vazduha na zdravlje i
ekonomiju doveli su do mera koje imaju za cilj da se umanje emisije najštetnijih polutanata kao što su
zagađujuće čestice (kiseline, organske hemikalije, metali, i čestice prašine) i ozon, koji utiču na
respiratorni sistem

Efekti na zdravlje mogu biti relativno benigne iritacije i alergije, zatim hronične bolesti, različiti genetski
poremećaji, i najopasnija maligna oboljenja koja često rezultuju smrtnim ishodom.
Efekti koje će zagađenje imati, zavise od nekoliko faktora, pored koncentracija i hemijskih osobina
polutanata, životnog doba i generalnog stanja organizma, i dužine izlaganja, faktori kao što su
vremenske prilike i razdaljina od izvora zagađenja takođe mogu imati uticaj.

276 
Najčešći izvori zagađenja su industrija, saobraćaj i nekontrolisano spaljivanje otpada i biomase.
Pitanja koja se neizbežno postavljaju prilikom razmatranja teme zagađenja životne sredine su: Koliko
životna sredina utiče na zdravlje ljudi? Da li zagađen vazduh i kontaminirana voda skraćuju naše
živote?

Poslednjih godina, ova pitanja sve više zaokupljaju našu pažnju, pogotovo nakon usvajanja Agende
21, na konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju, održanoj u Rio de Žaneiru, 1992. godine, koja
skreće pažnju donosilaca odluka na povezanost između životne sredine i zdravlja.

Zagađenje vazduha predstavlja očiglednu ekološku pretnju ljudskom zdravlju, doprinoseći brojnim
oboljenjima (kao što je npr. astma) i u nekim slučajevima dovodi do prerane smrti. Posebno zabrinjava
činjenica da su na zagađenje vazduha najviše osetiljiva deca, i da se u visoko zagađenim oblastima
može primetiti povećan procenat dečijeg mortaliteta. Uprkos nacionalnim i internacionalnim
intervencijama, i smanjenju emisija glavnih polutanata, zdravstveni efekti zagađenja vazduha, neće se
smanjiti u godinama koje dolaze, ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere.

Narušavanje životne sredine dovodi do značajnih efekata na ljudsko zdravlje. Izlaganje zagađenom
vazduhu, vodi i zemljištu, hemijskim materijama ili buci može dovesti do pojave kancera, respiratornih,
kardiovaskularnih ili poremećaja govora, kao i do trovanja i neuropsihijatrijskih poremećaja. Spoljašnje
zagađenje vazduha je glavni ekološki problem kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju. Može
imati akutni efekat kao rezultat kraćeg izlaganja ili hronični ukoliko je izlaganje bilo duže. Zdravstveni
problemi povezani sa aerozagađenjem se kreću od minornih iritacija očiju, do simptoma koji se javljaju
u gornjim delovima respiratornog sistema, hroničnih oboljenja kao što su astma, kardiovaskularne
bolesti i rak pluća. Neke od ovih bolesti mogu dovesti do fatalnog ishoda. Ozbiljnost efekata
zagađenja vazduha zavisi od hemijskog sastava polutanata , njihove koncentracije u vazduhu, dužine
izlaganja, sinergije sa ostalim polutantima kao i od individualne osetljivosti.

Iako faktori ekološkog rizika mogu da utiču na zdravlje cele populacije, neke grupe su posebno
osetljive na zagađenje životne sredine, kao na primer deca, trudnice, stari, i hronični bolesnici. Mada
su direktni efekti na zdravlje, usled izlaganja hemikalijama kompleksni i ponekad diskutabilni,
zdravstveni problemi kao posledica delovanja određenih hemikalija su dobro dokumentovani. Druga
zdravstvena pitanja povezana sa novim ekološkim opasnostima kao sto su hemijska jedinjenja,
takođe zahtevaju našu pažnju. Broj hemijskih supstancija s kojima savremeni čovek dolazi u dodir, ili
u izvesnim okolnostima može doći u dodir, dostiže više desetina hiljada.

Hemijski produkti se koriste u doslovno svakom proizvodu koji čovek napravi i igraju važnu ulogu u
svakodnevnim životima ljudi na celoj planeti. Ipak, štetno izlaganje hemijskim supstancijama može
dovesti do zdravstvenih problema kao što su kožna oboljenja, hronični bronhitis, poremećaji nervnog
sistema i razni oblici kancera.

277 
Vrlo kompleksnu grupu hemijskih jedinjenja koja se vrlo intenzivno koriste u poljoprivredi poslednjih
decenija predstavljaju pesticidi. Uključuju veliku i veoma različitu grupu supstanci, kako po sastavu,
tako i po osobinama da unište ili suzbiju neželjene organizme. Proizvodnja pesticida je u stalnom
porastu. Smatra se da najveća količina pesticida u svetu pripada herbicidima (preko 40%),
insekticidima (30%), fungicidima (oko 20%), a ostalim grupama pripada samo nekoliko procenata. U
ovom trenutku se na evropskom tržištu nalazi između 800 i 1000 registrovanih pesticidnih preparata,
od koji su neki klasifikovani kao mogući/verovatni mutageni i kancerogeni i nalaze se na IARC listi
(International Agency for Research on Cancer). Negativni efekti izlaganju pesticidima povezuje se
povećanom incidencom non-Hočkinovog limfoma, sarkoma mekog tkiva, kancera bešike, pankreasa,
želudca i jetre, Parkinsonove bolesti i neželjenih reproduktivnih posledica. Brojne su negativne
posledice masovne i nedovoljno kontrolisane primene pesticida. Računajući posledice po zdravlje
humane populacije, razvijene zemlje su prve shvatile da se troškovi lečenja nacije i prirode,
progresivno povećavaju i da su po vrednosti veći od koristi dobijenih primenom pesticida i drugih
hemikalija. Pokret zdave hrane započeo je 90-ih godina prošlog veka na malim imanjima u Evropi i
SAD – u kao dopuna hrane za bogatu klijentelu. Zapadne zemlje su shvatile značaj ovako
proizvedene hrane i dali toj tehnologiji ime organska hrana. U našoj zemlji već je oko 2% zemljišta pod
organskom proizvodnjom na imanjima od 3 do 15 hektara. Veliki broj fakulteta i naučnih institucija je
uključeno u edukaciju ljudi u ruralnim područjima u Srbiji.

Tabela 1. Prikaz površina pod organskom poljoprivredom u svetu 

Država Površina pod organskom poljoprivredom (ha)
Australija 10.000.000
Argentina 2.960.000
Italija 1.168.212
SAD 950.000
Brazil 841.769
Nemačka 696.978
Austrija 297.000
Švajcarska 107.000
Mađarska 103.672
Srbija i Crna Gora 15.200
Bosna i Hercegovina 1.113
Hrvatska 120

Formaldehid je takođe supstanca koja je široko prisutna u radnoj i životnoj sredini. Koristi se u
procesu sinteze velikog broja hemijskih sastojaka, smola, materijala za modelovanje, boja, plastike i u
tekstilnoj, kožnoj i industriji cementa. Koristi se i kao antimikrobijalni agens u spravljanju lekova i nekih
kozmetičkih sredstava. Od skora je klasifikovan u grupu 1 liste IARC, kao kancerogena supstanca, na
osnovu uzročne veze ekspozicije ovom agensu i incidence nazofaringealnog kancera i leukemije.
Veliki broj dokaza podržava povezanost pojave različitih bolesti (npr. kancer, urođeni defekti) i drugih
zdravstvenih efekata (npr. endokrinih poremećaja, neurotoksičnosti, oštećenja jetre/bubrega) sa
izlaganjem pesticidima. Podaci o izloženosti i reakciji na izloženost su na žalost suviše ograničeni da
bi se izračunao globalni uticaj pesticida. Globalni uticaj samo trovanja (pokušaja suicida) ingestijom
278 
pesticida, se međutim procenjuje na 186,000 umrlih 2002. godine (analiza dokaza dopunjena sa
ekspertskim mišljenjem). Izloženost azbestu može uzrokovati kancer pluća, mezoteliom, azbestozu
(fibrozu pluća) i druga oboljenja. Globalno opeterećenje bolestima koje se pripisuje azbestu,
izračunato je između 107.000 smrtnih ishoda za tri pomenute bolesti u 2004. godini.

Na primer, zabrinutost je u porastu kada je reč o povezanosti izlaganja hemikalijama kao što su
alkilfenoli (koriste se u deterdžentima i pesticidima) i poremećaja hormonskog sistema koji reguliše
brojne telesne funkcije. Efekti na pokretljivost sprematozoida, rast fetusa, i neurološke funkcije ploda
su posmatrani kod ljudske izloženosti polihlorovanim bifenilima (PCB), a epidemiološke studije navode
povezanost sa rakom digestivnih organa.

Porast stanovništva, povećano korišćenje energije i ubrzani industrijski razvoj poslednjih decenija,
doprineli su emisiji gasova i čestica koje umnogome utiču na ljudsko zdravlje. Sve lošiji kvalitet
vazduha uzrokuje i pogoršava astmu, bolesti srca, rak pluća i mnoge druge bolesti. Posledice
zagađenja vazduha na zdravlje ljudi su dva do tri puta veće, nego što se ranije smatralo. Za svako
povećanje od 10 mikrograma sitnih čestica u vazduhu, rizik od prerane smrti raste sa 11% na 17%.
Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je procenila da svake godine 2 miliona ljudi umre od
posledica zagađenja vazduha. Pored toga, zagađenje vazduha utiče i na globalnu ekonomiju,
dostupnost hrane i vode i održivi razvoj, time što oštećuje biljke, useve i ekosisteme.

Dioksini su jedinjenja koja u poslednje vreme dosta zaokupljaju pažnju svetske naučne javnosti.
Njihovi efekti na zdravlje ljudi se intenzivno proučavaju.

Slika 1. Opšti mogući i patofiziološki putevi povezanosti izloženosti respirabilnim česticama i kardiopulmonarnog
morbiditeta i mortaliteta (Pope, Dockery, 2006)

279 
Tetrahloridibenzo-p-dioksin (TCDD) je proglašen humanim karcinogenom od strane Internacionalne
agencije za istraživanje raka (IARC). Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je 1998 godine
predložila da se unos kod odraslih, održava u granicama od 1±4 pg/kg telesne težine/dnevno.
Najvažniji efekti korišćeni da se definiše ovaj tolerisani dnevni unos (TDI) su efekti na reproduktivni,
endokrini sistem i razvoj. Kod eksperimentalnih životinja, endokrini sistem se pokazao kao glavna
meta dejstva dioksina sa višestrukim efektom na različite hormonske sisteme. Više važnih izveštaja o
efektima TCDD-a i srodnih jedinjenja je objavljeno poslednjih godina. Glavni izvori nastanka dioksina
u razvijenim zemljama su insineratori otpada i procesi u metalnoj industriji. Kod manje razvijenih
zemalja pored industrije, glavnim izvorom se smatra nekontrolisano spaljivanje otpada. Prema studiji
čija je tema bila upravljanje otpadom u Grčkoj, požari na divljim deponijama, stvaraju značajno više
emisije dioksina u poređenju sa godišnjim emisijama iz modernih insineratora za spaljivanje otpada u
SAD. Dioksini i furani koji su slučajno proizvedeni u industrijskim procesima kao što su spaljivanje
otpada, hemijska proizvodnja i beljenje papira, mogu da se nađu u vazduhu, vodi i zagađenom
zemljištu. Kada je reč o izlaganju ljudi i unošenju dioksina, smatra se da je ono u potpunosti povezano
sa unosom putem hrane, konkretno mleka i mlečnih proizvoda, ribe i mesa. Pronađeno je 210
polihlorovanih jedinjenja dioksina i furana. TCDD predstavlja najtoksičnije jedinjenje ove grupe i
strukturno srodnih hemikalija, koje imaju sličan način dejstva i spektar mogućih efekata.

Metali, dospevši u organizam, svojim fizičko-hemijskim osobinama izazivaju promene i brojna

oštećenja u strukturi ili funkciji jednog ili više organa ili sistema. U organizam se veće količine mogu
uneti odjednom ili u kraćim vremenskim razmacima, ili postepeno u malim količinama tokom dužeg
vremenskog perioda. Prodiranje metala iz spoljašnje sredine do mesta delovanja i ispoljavanje
toksičnih efekata predstavlja proces koji uključuje fazu ekspozicije (kontakt u spoljašnjoj sredini), fazu
toksikokinetike (apsorpcija, distribucija, depozicija, dezintegracija, transformacija i eliminacija) i
toksikodinamičku fazu.

Sa kliničkog aspekta, trovanja metalima se mogu podeliti na akutna, subakutna i hronična. U

profesionalnim uslovima akutna trovanja su retka i javljaju se pri havarijama, kada se za kratko vreme
u organizam unesu veće količine otrova. Mnogo češća su hronična profesionalna trovanja. Metali
mogu dospeti u organizam inhalacijom, ingestijom ili preko kože.

Apsorpcija preko kože i sluzokože oka, usnog otvora, intravenska infuzija ili implantacija strane
materije izuzetno su retki načini unošenja otrova.

Kod ljudi u profesionalnim uslovima inhalacija i apsorpcija preko sluzokože disajnih puteva predstavlja
dominanatan put unošenja metala. Toksični efekti mogu se ispoljiti na mestu kontakta kao direktno
ostećenje respiratornog epitela ili se, nakon apsorpcije, ispoljavaju kao sistemska bolest. Pluća imaju
veliku resorptivnu površinu (50-100 m2), brz protok krvi (4-5 l/min.) i malu difuzionu distancu. Ostali
putevi ulaska metala u organizam u profesionalnim uslovima sekundarnog su karaktera. Većina
hemijskih supstanci, pa i metali, vezuju se u cirkulaciji za proteine plazme, naročito za albumine i
280 
globuline. Veličina kompleksa supstanca-protein onemogućava transport toksikanta u ćeliju.
Nevezane supstance brzo postižu ravnotežu između koncentracija u plazmi i tkivu.

Međutim, toksične supstance se mogu vezivati i za proteine unutar ćelija, što znatno utiče na biološki
poluživot supstanci. Apsorpcija metala, po pravilu, posebno kadmijuma, indukuje sintezu
intracelularnih proteina male molekulske težine – metalotioneina, koji, vezujući se s metalima,
smanjuju njihovu aktuelnu toksičnost. Međutim, kompleks metalotionein – metal postepeno se
transportuje u bubreg i razlaže u proksimalnim tubulima. Tu se oslobođeni metalotionein kao protein
kataboliše, a oslobođeni metal se vezuje za renalne metalotioneine ili druge intracelularne tiole,
uključujući kritične proteine. Kumuliranjem u bubrežnom korteksu na ovaj način objašnjava se dug
biološki poluživot kadmijuma (oko 30 godina). Toksični efekti se ispoljavaju kada koncentracije metala
nadmaše kapacitete metalotioneina za vezivanje metala. Izlučivanje metala iz organizma odvija se na
više načina: izdahnutim vazduhom, preko bubrega urinom, preko žuči, sluzokože digestivnog trakta,
znojnih i lojnih žlezda, preko mlečnih žlezda i ugrađivanjem u dlake i nokte. Brzina i veličina ekskrecije
zavisi od fizičko-hemijskih osobina, naročito od Nernstovog koeficijenta, konstante disocijacije,
polarnosti, stereokonfiguracije, veličine molekula i dr., zatim od nivoa ekspozicije i vremena proteklog
od prestanka ekspozicije, puteva ulaska, distribucije, kumulacije, profuzije tkiva i dr. Deponovanje
teških metala i drugih elemenata u dlakama i noktima predstavlja proces detoksikacije i ujedno
eliminacije iz organizma i može poslužiti kao biološki pokazatelj stepena ekspozicije. Klinička slika
trovanja metalima zavisi od količine unetog metala, puteva unošenja i individualnih osobina
otrovanog (pol, godine starosti, fiziološka stanja, postojanje interkurentnih bolesti, prethodna bolesna
stanja, genetske varijacije i dr.). Od brojnih somatskih poremećaja najveći značaj imaju oštećenja
bubrega, trbušnih parenhimatoznih organa, nadbubrega, poremećaji hematopoeze, respiratornog i
neurološkog sistema i imunološkog aparata

Olovo (Pb) je neesencijalni visokotoksični metal čiji su efekti na biološke sisteme vrlo štetni. Olovo u
životnu sredinu dospeva antropogenom emisijom iz industrije, preko izduvnih gasova automobila, iz
topionica, izlivanjem kanalizacija i drugih otpadnih voda. Kao posledica sagorevanja benzina (tetra –
etil olovo), olovo najvećim delom dospeva u atmosferu, a manjim delom u zemljište i vodenu sredinu u
obliku soli. Kao jak protoplazmatični otrov olovo inhibira mnoge enzime neophodne za fundamentalne
biološke procese. Olovo blokira sinaptičku transmisiju, izaziva oštećenje krvotvornih organa,
vaskularnog sistema, jetre, organa za varenje. Akutno trovanje olovom izaziva glavobolje,
kolike,tremor, mentalne poremećaje, neuropatije, nefritis.

Tabela 2. Fiziološke mete nekih uobičajenih zagađivača

Toksikant Ciljne zone
Olovo Kosti, zubi
Živa Nervno tkivo
Organohlorinski pesticidi, polihlorobifenoli (PCBs) Mast, mleko
Aflatoksin, vinil hlorid Jetra
Azbest Pluća

281 
U dokazane kancerogene, koji izazivaju malignitete kod ljudi, spada i šest metala: arsen, berilijum,
hrom, kadmijum, mangan i nikl. Arsen izaziva malignitete disajnih puteva i kože. Rak pluća je relativno
često obolenje kod radnika u proizvodnji pesticida koji sadrže jedinjenja arsena i kod radnika u
topionicama bakarne rude koja sadrži visok procenat arsena. Radne operacije u kojima se pojavljuje
šestovalentni hrom povećavaju rizik od nastanka karcinoma pluća. Pri proizvodnji i preradi nikla
učestalija je pojava karcinoma pluća i paranazalnih šupljina.

Dokazi o malignim efektima kadmijuma i berilijuma relativno su skorijeg datuma (1993.); utvrđeno je
da kadmijum u proizvodnji nikl-kadmijumskih baterija i u topionicama kadmijuma povećava rizik od
karcinoma pluća i karcinoma prostate. Slični dokazi postoje i o berilijumu kao uzročniku karcinoma
pluća.

Slika 2. Prikaz porasta registrovanih slučajeva kancera, sa predikcijom do 2030 godine

- WHO (Svetska zdravstvena organizacija)

Higijenski ispravna voda za piće osnovni je preduslov za dobro zdravlje, jer je neophodna za
održavanje života i lične i opšte higijene. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) svrstala je kvalitet
vode za piće u dvanaest osnovnih indikatora zdravstvenog stanja stanovništva jedne zemlje, čime se
potvrđuje njena značajna uloga u zaštiti i unapređenju zdravlja. Značaj vode za piće ogleda se
prevashodno u njenoj fiziološkoj ulozi u organizmu odnosno u održavanju metaboličkih procesa i
razmene materije, epidemiološko-toksikološkom značaju, jer se preko vode mogu razviti i preneti
bakterijska, virusna i parazitarna oboljenja, i u toksikološkoj ulozi, ukoliko su u vodi za piće
zagađujuće supstance prisutne u većim koncentracijama od dozvoljenih.

Oboljenja izazvana vodom su infektivne bolesti koje se primarno šire zagađenom vodom. Iako se ove
bolesti šire bilo direktno bilo putem insekata i prljavštine, voda je glavni medijum za njihovo širenje i iz
tog razloga nose takav naziv.

Većina crevnih bolesti su infektivne i prenose se putem fekalnog otpada. Patogeni koji uključuju
viruse, bakterije protozoe i parazitske crve, su prouzrokovači oboljenja i nalaze se u izmetu inficiranih
282 
osoba. Ove bolesti se najčešće javljaju u oblastima sa lošim sanitarnim uslovima. Patogeni putuju
kroz vodotokove i mešaju se direktno preko ljudi koji se bave hranom i vodom. Kako su ove bolesti
visoko infektivne , izrazita briga i vrhunska higijena mora biti održavana kod osoba koje se staraju o
zaraženom pacijentu. Hepatitis, kolera, dizenterija i tifus predstavljaju najčešće infekcije izazane
vodom.

Veliki broj hemijskih elemenata, koji postoje u prirodi ili su tamo dospeli kao posledica ljudskog
delovanja, se rastvara u vodi i na taj način je zagađuje i dovodi do različitih oboljenja.
Izlaganje zagađenoj vodi može izazvati dijareju, iritaciju kože, respiratorne probleme i ostala oboljenja,
u zavisnosti od toga koja se vrsta zagađujuće materije nalazi u vodotoku. Stajaće vode i ostale
netretirane vode pružaju utočište komarčima i gomili drugih insekata i parazita koji su prenosioci
raznih zaraznih oboljenja.

Poseban značaj ima izvestan broj hemijskih jedinjenja koja oštećuju DNK, esencijalni molekul žive
ćelije. Ozbiljna oštećenja mogu biti letalna za ćeliju, dok se neletalna oštećenja ispoljavaju u vidu
mutagenih, kancerogenih ili teratogenih efekata. U životnoj sredini nalazi se veliki broj agenasa koji
narušavaju funkciju humanog genetičkog materijala i izazivaju mutacije. Najznačajnije genotoksične
supstance koje se mogu naći u životnoj sredini su alkilirajući agensi Među neorganskim agensima
pokazalo se da mutagene osobine imaju soli nekih metala (Be, Co, Cd, NI, Pb), a od organskih
supstanci mutagenu aktivnost pokazuju formaldehid, akrolein, neki ketoni, alkaloidi, analozi azotnih
baza, aflatoksin i td. U veoma potentne mutagene spadaju i aromatični ugljovodonici. Sve je više
dokaza koji upućuju na jaku korelaciju između mutagena i kancerogena. Od 175 poznatih
kancerogena, 90% su takođe i mutageni. Hemijske genotoksične supstance koje perzistiraju u
životnoj sredini, dovode do promena u humanom genomu što dovodi do genetičke nestabilnosti i rizika
od nastanka kancera.

Danas se sve više posvećuje pažnja novim biotehnološkim procesima. Jedno od ključnih pitanja
vezanih za savremenu biotehnologiju jeste kako racionalno iskoristiti prednosti koje ona pruža, a da
se pri tome spreče potencijalne negativne posledice po zdravlje čoveka i njegovu životnu sredinu.

Poslednjih godina u oblasti poljoprivrede i proizvodnje hrane došlo je do ključnih promena koje
uključuju primenu najnovijih tehnoloških dostignća. Prvi put razvoj poljoprivrede i proizvodnja hrane
imaju globalni karakter. Iako je pravo na hranu reafirmisano kao osnovno pravo čoveka (Rimska
Deklaracija o svetskoj bezbednosti hrane, 1996) postoje nesaglasnosti kako to pravo ostvariti u praksi.
Postizanje bezbednosti hrane podrazumeva dovoljnu količinu, pristup svih stanovnika hrani,
zadovoljavajuću hranljivu vrednost i zdravstvenu bezbednost u konzumiranju hrane.

Poznato je da su bolesti izazvane kontaminiranom hranom vrlo česta pojava u celom svetu.
Mikrobiološka kontaminacija je svakodnevna pojava, posebno u gradskim sredinama gde hrana
prelazi u transportu dug put od proizvođača do korisnika. Ova pojava je zajednička za razvijeni i
nerazvijeni deo sveta. U razvijenim zemljama, gde su tehnološke promene i tržišna orjentisana

283 
privreda široko prihvaćeni, došlo je do kontrolisane upotrebe genetski modifikovanih organizama
(GMO), kao i zdravog i kontrolisanog gajenja domaćih životinja.

Kao što je poznato genetski modifikovani organizmi su organizmi koji nikada ne bi nastali spontano u
prirodi.Genetski modifikovani organizmi ne poznaju granice jer se radi o jednom mehaničkom
transferu gena iz organizma koji daje gen (donor) u organizam koji prima gen (akceptor), tehnikama
koje ne poznaju nikakve barijere, pa je bukvalno moguće uzeti bilo koji gen,bilo kojeg organizma i
ubaciti ga u gensku osnovu nekog drugog organizma. Kada se pojavila ideja o genetskoj modifikaciji
organizama obećanja su zaista bila velika. Smatralo se, i još uvek se u velikom broju naučnih krugova
smatra,da će genetski modifikovani organizmi omogućiti da se dobije hrana veće nutritivne vrednosti,
da se dobije hrana sa određenim osobinama pogodnim za ljude koji zbog alergije ili nekih drugih
razloga ne mogu da konzumiraju uobičajenu hranu. Velika su nastojanja da se dobiju poljoprivredni
proizvodi koji mogu da uspevaju u limitirajućim uslovima poljoprivredne proizvodnje.

Uticaj proizvoda dobijenih iz genetički modifikovanih biljaka na zdravlje ljudi zavisi od specifičnog
hemijskog sastava samog proizvoda. Potencijalno korisni mogu biti proizvodi na pr. sa povećanim
sadržajem svarljivog gvožđa ili ako je iz njega uklonjena supstanca koja izaziva alergiju, a štetan ako
je genetičkom modifikacijom unet i u toku proizvodnog procesa ostao aktivan novi alergen ili toksin.
Genetičkom modifikacijom novi alergen može da se unese u hranu ne samo iz poznatog izvora
alergenosti već iz biljaka, bakterija ili virusa čija je potencijalna alergenost nepoznata. Zbog toga je
ispitivanje potencijalne alergenosti obavezan deo procesa ispitivanja bezbednosti proizvoda dobijenih
preradom genetički modifikovanih biljaka.

Molekularna Biotehnologija zasnovana na genetičkom inženjerstvu otvara niz etičkih pitanja a bioetika
– nova grana etike razmatra, pored genetički modifikovanih biljaka, kloniranje životinja i čoveka,
ispitivanja i evidenciju naslednih bolesti, pre-natalnu i pre-implantacionu dijagnostiku, eksperimente na
humanim embrionima, ksenotransplantaciju i terapiju zamenom gena. Postoje stroge moralne
zamerke novim patentima koji pretvaraju život i životne potrebe u robu. Patentirano seme dobijeno
genetičkim inženjerstvom sprečavaju proizvođače da čuvaju ili ponovo seju seme GM biljaka i na taj
način se intenzivira monopol kompanija nad hranom, koje su već marginalizovale i uništile život i
porodice poljoprivrednih proizvođača širom sveta.

284 
 Tabela 3. Ukupna površina zasejana GM usevima u 2005 godini 

Međutim, mnogi problemi savremene civilizacije će se verovatno, u godinama koje nailaze,

najuspešnije rešavati potencijalima molekularne biotehnologije. Neosporno je da molekularna
biotehnologija nudi neslućene mogućnosti , ali i u pozitivnom i u negativnom smislu po čoveka.
Imajući u vidu koristi koje se mogu dobiti korišćenjem molekularne biotehnologije postavlja se pitanje
određivanja balansa između korisnog i štetnog.
 
Budući da je molekularna biotehnologija mlada nauka normalno je da postoji još uvek nedovoljno
naučnih podataka o bezbednosti korišćenja njenih rezultata u praksi. Treba precizno istaći sve mere
preventive i procena rizika koriščenja GMO u bilo kom obliku. U pripremi tih mera neophodno je
uključiti stručnjake svih profila, kao i druge sektore društva u donošenje važnih odluka o korišćenju
genetski modifikovanih organizama.

Brojne činjenice i rezultati istraživanja, ukazuju na nedvosmislenu povezanost zagađenja medijuma

životne sredine i pojave zdravstvenih rizika i različitih oboljenja kod čoveka. Kada je reč o zemljama u
razvoju kojima pripada i Srbija, za očekivati je da će se u narednom periodu, nivoi zagađujućih emisija
iz industrije i saobraćaja povećati. Takođe se očekuje i porast upotrebe potencijalno opasnih
hemikalija. Da bi se predviđeni rizik od zagađenja i svih negativnih posledica koje ono nosi, sveo na
najmanju moguću meru, neophodno je integrisano delovanje i sinergična akcija svih slojeva društva,
preko zakonodavne i izvršne vlasti, odgovornih u industriji i proizvodnji do svakog pojedinačnog

285 
građanina koji ima pravo da bude upoznat sa svim opasnostima koje mu prete iz okruženja. Upotreba
čistih tehnologija i najboljih dostupnih tehnika (BAT) u proizvodnji postavlja se kao imperativ i glavni
doprinos prevenciji. Takođe sveobuhvatni i konstantni monitoring životne sredine, predstavlja
neophodan uslov u politici prevencije zagađenja. Na kraju, ili možda bolje reći na početku treba
insistirati na organizovanom radu na podizanju ekološke svesti, i obrazovanju iz oblasti životne
sredine.

Literatura
De Koning.HW, Smith.KR, Last.JM (1985): Biomass fuel combustion and health. Bulletin of the World Health
De Koning.HW, Smith.KR, Last.JM (1985): Biomass fuel combustion and health. Bulletin of the World Health
Organization, 1985, 63: 11–26.
Dubravka Jovičić, Ekotoksikologija (2013). Multimedijalni centar. Fakultet za primenjenu ekologiju. Univerzitet
Singidunum. Beograd, стр. 1–247, UDC: 504.5(075.8), DOI: – ISBN 978-86-86859-28-0
Jovičić Dubravka, Pajic Jelena, Rakic Boban2, Radivojevic Ljiljana, Pajic Milos4 Janjic Vaskrsije, Milovanovic
Aleksandar (2013). Cytogenetic biomonitoring in a Serbian population occupationally exposed to a
complex mixture of pesticides. Journal GENETIKA, Vol. 45, No. 1/2013.
Jovicic D, Milacic S., Vukov, T, Rakic B, Stevanovic, M, Drakulic, D, Rakic, R., Bukvic, N.:(2010). “Detection of
premature segregation of centromeres in persons exposed to ionizing radiation”. Health Physics.
98(5): 717–727. (ISSN 0017-9078, 0.955)
HMSO, (2000): UK House of Commons Agriculture Committee: The Segregation of Genetically Modified Foods,
London, 2000.
Konstantinov, K., S. Mladenović, G. Saratlić, S.Gošić, B. Tadić, V. Šukalović, J. Dumanović. (1993): Transgenic
maize: disturbance of host genome expression by bacterial gene integration. In: breeding and Molecular
Biology: accomplishments and future promises. Proc. of XVIth Conference of maize and Sorghum
EUCARPIA Section. June 6–9, 1993. Bergamo, Italy.
Kogevinas.М et al. (2001) : Human health effects of dioxins: cancer, reproductive and endocrine system effects,
H H

Human Reproduction Update, Vol.7, No.3 pp. 331±339, 2001.

Policy Brief Health and the Environment (2008), Organisation for Economic Co-operation and Development.
World Health Organization (2005): Air Quality Guidelines–Global Update 2005. Particulate matter, ozone,
nitrogen dioxide and sulfur dioxide Copenhagen: World Health Organization Regional Office for
Europe; 2005.
Jovicic D, Milacic S., Vukov, T, Rakic B, Stevanovic, M, Drakulic, D, Rakic, R., Bukvic, N.:(2010). “Detection of
premature segregation of centromeres in persons exposed to ionizing radiation”. Health Physics.
98(5): 717 – 727. (ISSN 0017-9078, 0.955)
[http:// whqlibdoc.who.int/hq/2006/WHO_SDE_PHE_OEH_06.02_eng.pdf].
H H

World Health Organization (2009): Global health risks: mortality and burden of diseases attributable to selected
major risks Geneva; 2009.
[http://www.who. int/healthinfo/global_burden_disease/global_health_risks/en/index.html
H H

286 
05
Integrativna ekologija

287 
288 
 Menadžment životne sredine
Mirjana Bartula

1. Uvod
Danas se čovečanstvo suočava sa nizom posledica neodrživog korišćenja prirodnih resursa i
emitovanja zagađenja izvan granica asimilacionog kapaciteta priodnih ekosistema. Ove posledice se
manifestuju kroz kroz regionalne i globalne ekološke problem, kao što su promena klime, trošenje
ozona u stratosferi, acidifikacija, smanjenje biološke raznovrsnosti, ekološki akcidenti, porast
koncentracija ozona u troposferi, zagađenje voda, degradacija šuma i zemljišta, problemi u priobalnim
zonama i stvaranje sve većih količina otpada (Steiner, 2003). Prema podacima iznetim u izveštaju
Živa Planeta 2014, ekološki otisak pokazuje da je čovečanstvu potrebna 1,5 planeta za zadovoljenje
svih potreba na godišnjem nivou. Već više od 40 godina potrošnja prirodnih resursa prevazilazi
biokapacitet naše planete, odnosno njenu sposobnost regeneracije potrošenog (WWF, 2014).

Neophodno je da svi navedeni problemi životne sredine budu predmet rešavanja, da se smanje,
ukoliko je moguće čak i eliminišu, ili u suprotnom mogu postati ireverzibilni i ozbiljno ugroziti opstanak
čoveka na Zemlji.

Za uspeh u procesu unapređenja životne sredine, kroz održivo korišćenje prirodnih resursa i
smanjenje zagađenja, neophodan je dobar sistem upravljanja.

2. Istorijski razvoj upravljanja životnom sredinom

Čovek je oduvek razvijao stratgije za eksploatisanje prirode, ali i načine za njeno očuvanje. Vlo često
se pribegavalo kreiranju tabua, sujeverja, ali i formulisanju zakona koji su regulisali korišćenje
prirodnih resursa. U starom i srednjem veku u Evropi su se čuvale šume koje su predstavljale
rezervate divljači. Tako je 1538. godine poljski kralj Žigmund I Stari doneo dekret o zaštiti Belovješke
šume (Belavezhskaya pushcha) kao ostatka nekadašnje srednjoevropske prašume i stanšta
evropskog bizona. Istovremeno, uveo je i smrtnu kaznu za krivolov bizona čije su populacije bile sve
ređe. Značajno istorijsko svedočanstvo o odnosu prema prirodi je Dušanov zakonik iz 1349. godine. U
Članu 123 pomenutog Zakonika rudarima Sasima bila je ukinuta povlastica na osnovu koje su mogli
neograničeno krčiti šumu i naseljavati se na krčevinama, pri čemu im je bila osigrana krčevina koju su
do donošenja Zakonika iskrčili. Zabrana neograničenog krčenja šuma kasnije je proširena i na
vlastelu, a stanovnicima sela Ljubižnje i Skorobižnje u prizrenskom gorju, bilo je zabranjeno „poorati“
planinu na imanjima prizrenskog manastira. U XV veku, tačnije, 1412. godine, despot Stefan
Lazarević doneo je prvi Zakon o rudama kojim su regulisani vlasništvo, način i uslovi korišćenja
mineralnih sirovina, kao i organizacija rudarskih naselja (Amidžić, 2011).

289 
U zapadnom društvu XVIII veka vladalo je mišljenje da blagostanje čoveka može biti unapređeno
vrednim radom i primenom tehnologije. Prirodni resursi treba da budu eksploatisani do kraja, a neki su
čak verovali da će čovek pokoriti prirodu i vladati njom. Tehnološki optimizam očigledan 1830 - tih,
počeo je da opada 1960 - tih godina, kada je razvijena svest o problemima životne sredine i kada je
konačno bilo jasno da čovak treba da upravlja životnom sredinom (Mitchell, 1997).
Eksplicitna potreba za upravljanjem životnom sredinom pojavila se sedamdesetih godina prošlog veka
kao odgovor na narastajuće probleme u sektoru životne sredine. Iako je Konferencija Ujedinjenih
nacija o humanoj životnoj sredini (United Nations Conference on the Human Environmen) održana u
Stokholmu 1972. godine bila dobar forum za artikulaciju različitih pogleda na suštinu krize u životnoj
sredini (Bartula, 2014), malo pažnje je posvećeno vezi ekoloških i socijalnih pitanja. U to vreme je
upravljanje životnom sredinom predstavljalo pre vrstu “alata” koji su koristili državni zvaničnici za
bavljenje ekološkim problemima, nego multidisciplinarnu nauku u koju će prerasti u prvoj deceniji
ovoga veka.

U periodu od kraja Drugog svetskog rata do kasnih 1980-ih viđenje razvoja je bilo u funkciji smanjenja
siromaštva. Zaštita životne sredine je u ovom periodu često smatrana irelevantnom ili luksuzom koji
siromašne zemlje ne mogu sebi da priušte, ili čak deo zavere razvijenih zemalja da nerazvijene zemlje
drže na nižem stupnju razvoja. Tek nakon objavljivanja Izveštaja Brutlandove komisije 1987. godine
široko je prihvaćeno da bez efikasnog upravljanja životnom sredinom nema razvoje. Ozbiljna
zabrinutost za životnu sredinu bila je rezultat stalno rastućeg zagađenja, smanjenja količine ribe,
degradacije zemljišta, šuma, iščezavanja biljnih i životinjskih vrsta, ubrzanog rasta ljudske populacije,
upotrebe nuklearnog oružja. Do 1980-ih godina malo je urađeno na koordinaciji procesa ekspolatacije
prirodnih resursa i socio-ekonomskog razvoja. Menadžment prirodnih resursa je koncept koji se
pojavio pre koncepta menadžmenta životne sredine i bavi se specifičnim resursima, korisnim za
čoveka, a koji su eksploatisani za kratkoročnu dobrobit malih interesnih grupacija, kompanija ili vlada.
Upravljanje prirodnim resursima je do 1980-ih godina prošlog veka imalo malo veze sa sociologijom i
ekologijom. Pristup je bio autokratičan i nije uključivao javnost (Barrow, 2006).

Tokom poslednjih 20 godina menadžment životne sredine je evoluirao i pomerio se od komandnog

(‘top-down’) i teorijskog pristupa (veruj mi, ne pitaj, ja sam profesionalac), ka pristupu koji uzima u
obzir potrebe javnosti, socijalna i ekonomska pitanja (Martin, 2002) . Nekada su menadžeri životne
sredine konsultovali uglavnom eksperte za životnu sredinu, planere i administratore, dok danas koriste
podatke iz najrazličitijih izvora (istorijski podaci, kvalitativni socio-ekonomski podaci, procena socijalnih
uticaja i sl.) i angažuju eksperte različitih profila: političke ekologe, ekonomiste, advokate, antropologe
i ostale. Sve u svemu, menadžmet životne sredine je postao koordinativniji, participatoraniji i
integrativniji.

Prema Barrow–u (2006) jedan ili više navedenih razloga vodilo je ka usvajanju koncepta
menadžmenta životne sredine:
• Praktični razlozi - strah ili zdrav razum navode ljude da traže načine za izbegavanje problema.
290 
 • Želja za smanjenjem troškova – bolje je izbeći problem nego trošiti sredstva da se on prevaziđe.
• Postupanje u skladu sa zakonom - pojedinci, lokalna samouprava, kompanije, država imaju
zakonsku obavezu da vode računa o životnoj sredini.
• Ekonomski razlozi – promovisanje menadžmenta životne sredine može dovesto do ekonomskog
rasta (reciklaža, obnovljivi izvori energije).

3. Definicija, ciljevi i karakteristike savremenog menadžmeta životne sredine

Imajući u vidu širinu i raznolikost tema kao i različitost neophodnih eksperata, može se reći da ne
postoji opšteprihvaćena, univerzalna definicija menadžmenta životne sredine.

U najširem smislu menadžment životne sredine “Šta je poželjno za životnu sredinu?

se može definisati kao nauka koji se bavi “Koje su fizička, ekonomska, socijalna i
proučavanjem odnosa između čoveka i životne tehnološka ograničenja za postizanje
sredine i traži odgovor na pitanja: željenog stanja?”
“Koje su najizvodljivije opcije razvoja?”

Menadžment životne sredine je još uvek relativno mlada disciplina, ali postaje važna u sve više
različitih ljudskih delatnosti i ima ključnu ulogu u uspostavljanju održivog razvoja, jer treba da pomiri
suprotstavljene interese u tri sektora razvoja: socijalnom, ekonomskom i ekološkom.

Ciljevi menadžmenta životne sredine su:

• održavanje i ukoliko je moguće unapređenje stanja resursa;

• prevencija i rešavanje problema životne sredine;
• utvrđivanje limita životne sredine (nosivog i asimilacionog kapaciteta);
• upozoravanje na opasnosti;
• promovisanje novih efikasnih tehnologija i politika;
• unapređenje kvaliteta života, kada god i gde god je to moguće.

U svetlu održivog razvoja može se reći da je cilj menadžementa životne sredine “optimalno
korišćenje prirodnih potencijala bez narušavanja životne sredine, a na maksimalnu dobrobit
čoveka, njegove sigurnosti i adaptibilnosti. Ovo zahteva visoko kvalitetan menadžmet, snažne
institucije i sposobnost prepoznavanja, sprečavanja i ublažavanja socio-ekonomskih i fizičkih
opasnosti.

291 
Menadžment životne sredine treba da obezbedi balans između zaštite životne sredine i ljudskih
sloboda. Gde se nalazi ta ravnoteža zavisi od usvojene etike. Clark (1989) tvrdi da u suštini treba
postaviti dva pitanja:

“Kakvu Planetu želimo?”

“Kakvu Planetu možemo da imamo?

Čak u slučaju da se postigne dogovor o tome gde je ravnoteža, ostvarenje zadatih ciljeva može teći
na više različitih načina. Može se izabrati ekosistemski pristup, pristup humane ekologije,
bioregionalni pristup i sl. Najčešće se menadžeri fokusiraju na region, ekosistem, sektor ili
resurs.

Imajući u vidu činjenicu da danas postoji mnoštvo različitih zainteresovanih strana, različitih
obrazovnih profila, uključenih na direktan, ili indirektan način u rešavanje pitanja koja se tiču životne
sredine, planiranje procesa upravljanja može, usled nedovoljnog razumevanja prirodnih procesa i
pogrešne interpretacije činjenica, postati jednostrano i neobjektivno. Upravo iz ovog razloga
menadžment životne sredine zahteva:
• multidisciplinarni pristup i integrisanje snaga sposobnih da okupe različite stručnjake,
administraciju, različite sektore, čak i različite nacije koje bi inače imale malo mogućnosti da
sarađuju; multidisciplinarni pristup prepoznaje zajedničke teme među različitim stručnjacima
i zahteva usaglašavanje na različit način nastalih koncepta;
• veštine koordinacije, diplomatije, pregovaranja, ali i sposobnost predviđanja, kako bi
problem bio prepoznat dovoljno rano kada sa malo resursa može biti rešen;
• svest o tome da određeno pitanje može biti deo kompleksne internacionalne, čak globalne
ekonomske i socijalne interakcije, na koju lako mogu uticati politički i etički faktori.

4. Preduslovi uspešnog menadžmeta životne sredine

Za uspešan menadžment životne sredine neophodno je najpre definisati ciljeve, zatim utvrditi da li oni
mogu biti ostvareni, a nakon toga definisati i impelemtirati mere za postizanje ciljeva koji su ostvarivi.
Definisanje ciljeva nije jednostavan proces. Društvo vrlo često nema jasnu i jedinstvenu predstavu o
tome šta mu je potrebno. Postoje ljudi koji žele stvari koje negativno utiču na druge ljude i životnu
sredinu. Osim toga, potrebe i mode se menjaju tokom vremena. Održivi razvoj zahteva kompromis
između želje za trenutnim blagostanjem i investiranja u budućnost, a mnogima je teško da budu
altruistični i da se odreknu nečega za dobrobit budućih generacija. Menadžeri životne sredine treba
da definišu ciljeve ne vodeći računa samo o trenutnim interesima pojedinaca i grupacija.

Neophodno je upravljati razvojem na svim nivoima, regionalnom, nacionalnom, međunarodnom i,

kako savetuje Handerson (1981) misliti globalno, a delovati lokalno.

292 
Osim definisanja ciljeva i adekvatnih mera, za uspeh u menadžemtu životne sredine neophodno je:

• Izaći na kraj sa izazovima kao što su što su korupcija, nedovoljno znanje i ograničene tehničke
mogućnosti, ali i sve veći broj ljudi koji zahteva sve više materijalnog bogatstva.

• Ubrzati proces upravljanja. Vreme neophodno da se ostvari stvarni napredak u rešavanju

ključnih problema životne sredine veliki je izazov, jer je celokupan proces upravljanja životnom
sredinom spor. Neostvarivanje pozitivnih rezultata u kratkom vremenskom periodu može biti
značajna prepreka za dobijanje podrške od organizacija i institucija sa „ad hoc“ načinom
poslovanja.

• Naći optimalno rešenje. Problemi životne sredine često nemaju jedno jednostavno rešenje.
Prilikom pokušaja da reše neki problem menadžeri se suočavaju sa različitim dilemama, kao što
su na primer:
Etička dilema – šta zaštititi: Eskime ili kitove?
Dilema praga tolerancije – koliko je degradacije životne sredine prihvatljivo?
Dilema pravičnosti – ko profitira od odluka o tome kako će se upravljati životnom
sredinom, ko plaća, a ko trpi?
Dilema slobode – do kojeg stepena ljudi treba da budu ograničavani u zadovoljenju
svojih potreba/prohteva da bi zaštitili životnu sredinu?
Dilema prilikom izbora aktivnosti – kako izabrati adekvatne aktivnosti bez dovoljno
znanja ili podataka?
Dilema prilikom evaluacije – Kako upoređivati različite efekte različitih aktivnosti?

• Primenjivati načelo predostrožnosti. Svi radije čekaju da naiđe kriza da bi reagovali, nego
što pažljivo procenjuju situaciju unapred i deluje u pravcu sprečavanja pojave problema. Sa
održivim razvojem kao krajnjim ciljem „krizni menadžment životne sredine“ može biti krajnje
nepoželjan, jer kada se problem već pojavi vrlo teško ga je rešiti. Rešenje leži u usvajanju
načela predostrožnosti, čijom primenom se lako uočava potencijalni problem životne sredine
(Bodansky, 1991; Costanza and Cornwell, 1992; O’Riordan and Cameron, 1995; Francis,
1996 in Barrow 2006).

• Izboriti se sa problem “polarizovane percepcije” - ideje zasnovane pre na predrasudama

interesnih grupa, pogrešnom razmevanju i pohlepi, nego na objektivnosti - je ono čime
menadžmentom životne sredine treba da se bavi (Baarschers, 1996; Pratt, 1999). Međutim,
iako je menadžer životne sredine po pravilu objektivan, moćne interesne grupe kao što su
bogati pojedinci, državne institucije, NVO, industrija, vojska to po pravilu nisu. Vlade i
multinacionalne kompanije mogu biti vrlo moćni oponenti, ali i saveznici. Dobar menadžer
životne sredine mora imati sposobnost da izađe na kraj sa različitim interesima i
percepcijama ovih snaga.
293 
 • Izaći na kraj sa stalnim promenama. Malo toga ostaje stabilno: zahtevi različitih
stejkholdera se menjaju, životna sredina se menja, stavovi javnosti kao i ljudski kapaciteti
variraju. Ovo znači da menadžment životne sredine treba da bude fleksibilan i adaptivan
(Holling, 1978).

• Uspešno koordinisati zaštitu životne sredine i razvoj. Ovo zahteva razvijenu svest o
limitima životne sredine. Skoro tokom cele ljudske istorije osnovni razlog za brigu bio je
adekvatno snabdevanje hranom, vodom, gorivom itd. Međutim nakon 1750-ih pojavili su se
dodatni problemi: zagađenje, otpad, ekspanzivan rast ljudske populacije kao i negativan
uticaj tehnologije, što nas je dovelo do izlaska iz okvira kapaciteta naše živtne sredine.

5. Participativni pristup upravljanju prirodnim resursima

Da bi upravljanje životnom sredinom bio legitiman postupak neophodno je primeniti participatorni
proces planiranja, odnosno uključivanje svih zainteresovanih strana u proces.

Participativni pristup upravljaju prirodnim resursima, ali i životnom sredinom u najširem smislu, je
proces tokom koga se korisnici resursa (pojedinci, grupe i organizacije), menadžeri i druge
zainteresovane strane okupljaju radi učešćća u diskusiji i/ili donošenju odluka koje na direktan ili
indirektan način mogu na njih da utiču (Reed, 2008; Romina, 2008).

Uključivanje zainteresovanih strana u proces planiranja i upravljne prirodnim resursima je danas

usvojeno kao standarna praksa (Laušević 2014). Mnogi autori ističu važnost participatornog pristupa i
uloge zainteresovansih trana u upravljanju zaštićenim prirodnim dobrima, ali i prirodnim resursima i
životnom sredinom u najširem smislu, baveći se pitanjima analize zainteresovanih stran, ili ulogom
nauke u unapređenju znanja zainteresovanih strana uključenih u proces odlučivanja o implementaciji
politike upravljanja prirodnim resursima (Bartula & Amidžić, 2011).

Participativni pristup upravljanja životnom sredinom razvijen je kao odgovor na ograničenost

konvencionalnog pristupa “odozgo – nadole”, za koji je karakteristično da centralne vlasti imaju
potpunu odgovornost u procesu odlučivanja, uz potpuno marginalizovanje mišljenja korisnika resursa
ili loklanih vlasti.

Iako konvencionlni pristup u nekim situacijama može biti efikasan, kao na primer u slučaju zaštite
biodiverziteta i priodnih područja u naučne ili rekreativne svrhe, njegov osnovni nedostatak je taj što
ne razmatra potrebe i vrlo često ne uvažava mišljenje lokalne zajednice čiji život u potpunosti, ili
delom zavisi od korišćenja loklanih resursa. Osma toga, zastupnici ovog pristupa ne koriste znanje i
informacije koje poseduje lokalna zajednica.

294 
Da bi bilo efektivno i održivo, upravljanje životnom sredinom treba da uzme u obzir potrebe zaštite
prirode, ali i potrebe razvoja ljudskog društva. Koliko će proces upravljanja biti uspešan zavisi od
mnogo faktora, ali je od presudne važnosti uključivanje svih zainteresovanih strana na lokalnom nivou,
kao što su na primer poljoprivrednici, lokalne vlasti, javna preduzeća, ribolovačka i lovačka društva,
lokalne ekološke organizacije, predstavnici biznis sektora i slično.

Participativni pristup je danas opšte prihvaćena alternativa ograničenom “odozgo – nadole” pristupu i
prepoznat je kao ključni element razvoja koji je ekološki, ekonomski, socijalno i kulturno održiv.
Iniciranje partnerstava između relevantnih nacionalnih agencija i korisničkih grupa je jedan od načina
da se upravljanje prirodnim resursima usmeri na put održivog razvoja.
U kontekstu upravljanja prirodnim resursima participacija može biti definisana kao proces koji
• olakšava dijalog između svih zainteresovanih strana,
• mobiliše i koristi popularno znanje i veštine,
• podržava lokalne zajednice i lokalne institucije da upravljaju resursima i imaju kontrolu nad
njihovim korišćenjem,
• teži održivosti, ekonomskoj jednakosti, socijalnoj pravdi i kulturnom integritetu.

Participacija je relevantna za sve faze upravljanja prirodnim resursima od prikupljnja podataka i

njihove obrade, pa do faze odlučivanja o korišćenju resursa i implementacije planairanih aktivnosti.
Ono što treba naglasiti je da je ovaj proces dinamičan i da se nivo i oblik participacije može menjati
tokom vremena, a da bi bio uspešan neophodno je da sve zainteresovane strane jasno vide svoju
korist od ućešća.

5.1. Zašto treba koristiti participativni pristup u planiranju upravljanja

prirodnim resursima?

• Upravljanje prirodnim resursima koje se sprovodi bez uključivanja loklanih zajednica se

postepeno vraća na pređašnje stanje nakon završetka projekta, tako da se može reći da
participativni pristup osigurava održivosti uspostavljenog sistema upravljanja.
• Korisnici resursa su važni izvori informacija o stanju na terenu i poseduju znanja i veštine
koji su od neprocenjivog značaja za unapređenje upravljanja.
• Primenom participativnog pristupa donošenje odluka postaje kreativnije i transparentnije, a
poverenje u proces planiranja veće.
• Tradicionalno korišćenje resursa, o kome možemo dobiti informacije samo na lokalnom
nivou, može dati dobru osnovu za moderno upravljanje koje će biti održivo.
• Mnogo je verovatnije da će se lokalna zajednica pridržavati donetih odluka ukoliko su njeni
predstavnici imali udela u planiranju i donošenju odluka.
• U socio-kulturnom kontekstu, kada su delovi društva sistematski isključivani iz procesa
kontrole nad resurima, participativni pristup upravljanju prirodnim resursima doprinosi
socijalnoj integraciji.
295 
 • Participativni proces doprinosi izgradnji partnerstava i jačanju zajedništva.

5.2. Kada se participtivni pristup ne koristi?

Postoje situacije kada pitanje upravljanja životnom sredinom treba da se rešava hitno, a
zainteresovane strane nisu u prilici, ili nemaju dovoljno znanja da učestvuju u procesu odlučivanja.
Ovo se obično dešava u slučaju kada se radi o složenim pitanjima koja zahtevaju dosta ekspertskog
znanja ili u slučaju kada zainteresovane strane, zbog nedostatka formalnog obrazovanja ili iz nekog
drugog razloga, nemaju kapaciteta da svrsishodno učestvuju u donošenju odluka.

U ovakvim slučajevima efekti participativng planiranja su uglavnom kontraproduktivni. Međutim, u

sitacijama kada participativno planiranje iz navedenih razloga ne može biti sprovedeno, proces treba
da ostane transparentan, a sve donete odluke dostupne zainteresovanoj javnosti.
Osama toga prema Luyet (2012), negativne strane participatornog planiranja su i što je to skup i
vremenski zahtevan proces, koji ostvara mogućnosti za identifikaciju novih konflikata i dodatno
osnaživanje već dovoljno jake zainteresovne strana, ne ostavljajući prostora slabim da na adekvatan
način istaknu svoje stavove.

5.3. Preduslovi za efikasno participativno upravljanje prirodnim resursima

Organizacioni kapacitet. Da bi primena participativnog pristupa bila uspešna neohodno je

uspostavljanje veza sa različitim zainteresovanim stranama, što zahteva ne samo posvećenost i
vreme, već i posebne veštine i pristupe. Ukoliko proces vodi neka državna agencija ovo znači potrebu
za strukturalnim promenama, koje bi omogućile pomeranje fokusa sa primene i kontrole na facilitaciju i
podršku.

Posvećeni i dobro informisani učesnici. Vrlo često se dešava da interesne grupe smatraju da
njihova dobit od učešča u procesu planiranja ne postoji ili je vrlo mala, a oni sa najmanje moći u
procesu odlučivanja smatraju da učešćem u procesu mogu samo da izgube.

Da bi učešće bilo potpuno, proces participativnog planiranja zahteva potpunu posvećenost odgovornih
strana (lidera participatvnog procesa), koje treba da obezbede potpunu transparentnos redovnim
izveštavanjem koje ne treba da ostane samo u krugovima struke i nauke, nego treba da dosegne u
potpunosti do zainteresovane javnosti. S druge strane, efektivna participacija zahteva dobro
poznavanje i razumevanje problematike koja se rešava. Ponekad je neophodna duža ili kraća
edukacija prilagođena sposobnostima i potrebama različitih učesnika.

Sve su svemu, kada jedanput postanu ravnopravni učesnici procesa, zainteresovane strane se moraju
pomiriti sa činjenicom da u praksi nema krajnjeg ishoda koji u potpunosti zadovoljava potrebe i želje
296 
svih aktera, već da se uvek radi o kompromisu zarad koga svako ponešto mora da žrtvuje, a na
dobrobit održivosti resursa.

Odgovarajući strateški okvir. Da bi participativno upravljanje prirodnim resursima bilo inicirano nije
dovoljno samo da znamo da je taj proce efikasan i koristan za loklanu zejednicu, već je neophodno da
ima utemeljenje u zakonodavnom i strateškom okviru. U Republici Srbiji je usvojena Nacionalna
strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (Sl. glasnik RS, br. 33/2012) u kojoj se jasno
ističe da konkretni upravljački mehanizmi za osiguranje njene efikasne realizacije obuhvataju
„proaktivno angažovanje ostalih ministarstava, industrije i civilnog društva - nevladinih organizacija“ u
njenoj praktičnoj realizaciji.

5.4. Faze participatornog upravljanja životnom sredinom

Proces planiranja upravljanja životnom sredinom u osnovi se ni po čemu ne razlikuje od

konvencionalnog planiranja i sastoji se od sledećih elemenata:
1. Identifikacija problema i potreba.
2. Prikupljanje podataka na osnovu kojih će se donositi odluke i planirati akcije.
3. Analiza prikupljenih podataka.
4. Definisanje vizije i ciljeva.
5. Izrada akcionog plana za ostvarivanje postavljenih ciljeva i vizije.
6. Implementacija akcionog plana.
7. Monitoring i evaluacija.
Međutim, iako u ključnim koracima sličan konvencionalnom, tok participativnog procesa nije linearan
jer uključuje sve zainteresovane strane i konsultacije s javnošću koje mogu značajno uticati na
donošenje konačnih odluka (Barrow 2006). Za razliku od konvencionalnog, participtivno planiranje
uvek počinje identifikacijom i analizom stejkholdera, odnosno zaintereovanih strana (Bartula 2014).

6. DPSIR metodologija - instrument za upravljanje

životnom sredinom
Efikasan instrument za upravljanje životnom sredinom je DPSIR metodologija, koja prateći
odabrane indikatore, daje ocenu stanja životne sredine, na osnovu koga se definišu ciljevi i planiraju
adekvatne mere za unapređenje postojeće situacije. Metodologija, koju je usvojila Evropska agencija
za životnu sredinu (EEA), razmatra 5 osnovnih grupa pokazatelja: pokretačke sile (D), pritisci (P),
stanje (S), uticaji (I) i odgovori društva (R) na trenutno stanje životne sredine.

297 
Ovaj metodološki okvir opisuje interakcije između društva i životne sredine. Ekološki pokazatelji unutar
ovog sistema odslikavaju sve elemente uzročnog lanca koji povezuje ljudske aktivnosti sa njihovim
posledicama na životnu sredinu kao i reakciju drušva na te posledice.

DPSIR je proširena metodologija Pressure–Status–Response (PSR) koju je prvobitno razvila

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj kao zajednički okvir za ekološke procene. Model je
dodatno poboljšala Evropska agencija za zaštitu životne sredine u cilju sveobuhvatnijeg pristupa
analizi ekoloških problema. Primena ove metodologije zahteva prikupljanje informacija na osnovu
kojih se mogu definisati pokazatelji uzročnih odnosa između ljudskih aktivnosti i životne
sredine/prirodnih resursa, kao i posledice i odgovori na promene životne sredine. Model se smatra
pogodnim jer na sažet, jednostavan i razumljiv način prikazuje stanje životne sredine i trendove
promena.

Prema Steiner (2003) pokazatelji pokretačkih faktora opisuju društvene, demografske, i ekonomske
uslove u društvu, ali i posledice koje oni imaju na način života, sveukupne nivoe potrošnje i obrasce
proizvodnje. Glavni pokretački faktori su porast broja stanovnika i razvoj potreba i aktivnosti
pojedinaca. Pokazatelji pritisaka ukazuju na pritiske izazvane ljudskim aktivnostima, a koji se
prenose i transformišu u različitim prirodnim procesima i manifestuju kao promene u životnoj sredini.
Primeri za to su emisija CO2 ili ispuštanje bilo koje zagađujuće materije u sektoru privrede, korišćenje
šljunka i peska u građevinarstvu i površina zemljišta koja se koristi z a izgradnju puteva. Pokazatelji
stanja opisuju količinu i kvalitet fizičkih pojava (npr. temperatura), bioloških (npr. rezerve riba) i
hemijskih (npr. atmosferske koncentracije CO2) u određenoj oblasti. Oni mogu, na primer, da opisuju
šumske resurse ili resurse divljih vrsta, ili prisustvo ili nivo buke u naseljima u blizini aerodroma.
Promene stanja životne sredine utiču na društvene i ekonomske funkcije, kao što su obezbeđenje
odgovarajućih uslova za zdravstvenu zaštitu i biodiverzitet. Te uticaje opisuju pokazatelji uticaja. Oni
se javljaju u uzročno-posledičnoj vezi: zagađenje vazduha može da bude uzrok globalnog zagrevanja,
što može da utiče na porast temperature, koji može da izazove porast nivoa mora, što na kraju dovodi
do gubitka biodiverziteta. Pokazatelji reakcija opisuju mere ili investicije koje propisuju grupe (i
pojedinci) u društvu, npr. vlade, a koje se preduzimaju s ciljem sprečavanja, ublažavanja ili
prilagođavanja promenama u stanju životne sredine. Primeri za to su broj automobila sa katalitičkim
konvertorima, procenat recikliranja otpada iz domaćinstava i sl.

7. Upravljanje životnom sredinom na lokalnom nivou –

Studija slučaja: opština Bogatić
Tokom izrade studije “Održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija
– Bosna i Hercegovina“, koja je sprovedena od maja do decembra 2013. godine korišćena je DPSIR
metodolagija za ocenu stanja prirodnih resursa na području 6 opština lociranih uz reku Drinu sa obe
strane granice: Bogatić, Mali Zvornik i Ljubovija u Srbiji, kao i Bijeljina, Zvornik i Bratunac u Bosni i
298 
Hercegovini. Podaci o postojećem stanju prirodnih resursa na istraživanom području poslužili su u
narednoj fazi za izradu plana za unapređenje postojećeg stanja.

Za potrebe ovoga rada biće prikazani rezultati primene DPSIR metodologije za oblasti vodnih resursa
na području opštine Bogatić. Gore opisane grupe indikatora primenjene su na zaštitu i očuvanje vode
za piće, očuvanje kvaliteta i zaštitu voda, kao i zaštitu od voda.

7.1. Zaštita i očuvanje vode za piće

Pokretački faktori (Driving forces):

• D1. Stanovništvo: 2. 879 stanovnika. Broj domaćinstava priključenih na vodovodnu mrežu
2.660 (2011. god.).
• D2. Poslovni subjekti/preduzeća: 222
• D3. Poljoprivreda: 31 213 ha obradivo poljoprivredno zemljište
• D4.. Stočarstvo:
o 3.920 goveda
o 126.954 svinja
o 3. 327 ovaca
o 1.368 koza
o 202.980 živine
• D5. Turizam: 3.000 turista u 2007. god

Pritisci (Pressures):
• P1. Količina zahvaćene u 2011. god. 485 m3
• P2. Pokrivenost uslugom 25% stanovništva (7180).
• P3. Procenjena specifična potrošnja vode po stanovniku na dan 250 l/st/dan.
• P4. Prosečna mesečna potrošnja vode po jednom domaćinstvu iznosila je oko 13,38 m3 u
2012. godini.
• P5. 2.244 domaćinstava, i 222 privredna subjekta imaju vodomere.
• P6. Gubici u proizvodnji vode kreću se oko 35%.
• P7. Količina isporučene vode krajnjim korisnicima u 2011. godini iznosila je 348 m3.
• P8. Prosečni stepen naplate za pravna lica iznose 68,74%, dok je za fizička lica 50,28%.

Stanje (States):
• S1. Nepoznat je kvalitet vode za piće na lokalnim izvorištima koja nisu u gradskom sistemu
vodosnabdevanja
• S2. Kvalitet vode za piće je standardno dobar. Sve analize u 2012. godini bile su uredne i
odgovarale pravilniku, a uzorci su uzimani sa 5 mesta dva puta mesečno, od strane Zavoda
za javno zdravlje iz Šapca.

299 
Uticaji (Impacts)
• I1 Prekomerno iscrpljivanje prirodnog resursa.
• I2 U zdravstvenim ustanovama u opštini Bogatić podaci o broju obolelih od određene vrste
bolesti ne prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih
elemenata životne sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses)

• R1. Doneta Odluka o komunalnom redu
• R3. Doneta Odluka o utvrđivanju visine naknade i načina naplate komunalnih usluga na
području opštine Bogatić.
• R4. Ekonomski instrumenti:
o Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine
• R5. Edukacija po određenim temama sprovodi se kroz sistem osnovnog i srednjeg
obrazovanja.
• R6. Kazne za nepoštovanje opštinske odluke o komunalnom redu.
• R7. Na nivou opštine postoji ekološki inspektor.

7.2. Očuvanje kvaliteta i zaštita voda

Pokretački faktori (Driving forces):

• D1. Stanovništvo: 28.879 stanovnika. Broj domaćinstava priključenih na vodovodnu mrežu
2.660 (2011. god.).
• D2. Poslovni subjekti/preduzeća: 222
• D3 Proizvođači otpadnih voda
• D4 Kanalizacija nije izgrađena
• D5. Poljoprivreda: 31.213 ha obradivo poljoprivredno zemljište
• D6.. Stočarstvo:
o 3.920 goveda
o 126.954 svinje
o 31.327 ovaca
o 1.368 koza
o 202.980 živine
• D7. Turizam: 3.000 turista u 2007. god

Pritisci (Pressures):
•
P1. Ukupna količina ispuštenih otpadnih voda iz kanalizacionog sistema iznosi 00 m3
•
P2. Ukupna količina ispuštenih otpadnih voda 330.000 m3
• P3. Pokrivenost uslugom odvođenja otpadnih voda iznosi 00%
• P4. Ne postoji postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda.

300 
Stanje (States):
S1. Otpadne vode iz septičkih jama negativno utiču na kvalitet podzemnih voda i kvalitet
zemljišta

Uticaji (Impacts)
I1. Narušavanje kvaliteta površinskih vodotoka i podzemnih voda u opštini.
I2. U zdravstvenim ustanovama u opštini Bogatić podaci o broju obolelih od određene vrste
bolesti ne prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih elemenata
životne sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses)

R1.Doneta Odluka o komunalnom redu.
R2. Do sada je izgrađena primarna fekalna kanalizaciona mreža kroz naselje Bogatić.
R3. Vodoprivrednom osnovom Srbije, programom mera zaštite voda, obavezuju se sve
industrijske instalacije i naselja veća od 5000 ES da do 2021. godine izgrade postrojenja za
prečišćavanje otpadnih voda.
R4. Za postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda maksimalnog kapaciteta 30.000 ES, za sada
je samo opredeljena lokacija uz reku Savu u površini od 9.900 m2
R5. Ekonomski instrumenti:
o Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine.
R6. Na nivou opštine postoji ekološki inspektor.

7.3. Zaštita od voda

Pokretački faktori (Driving forces):

D1 Stanovništvo: 28.879 stanovnika.
D2 Poslovni subjekti/preduzeća: 222
D3 Poljoprivreda: 31.213 ha obradivo poljoprivredno zemljište

Pritisci (Pressures):
P1. Česte poplave u naseljima duž korita većih reka i potoka na području opštine.
P2. Nasip pored reke Save ne zadovoljava kriterijume odbrane od poplava, jer nije rekonstruisan
na stogodišnju veliku vodu, nema potrebnu visinu, a zbog konfiguracije i niskih kota terena, kao i
sastava podloge, na deonici u opštini Bogatić ima znatnih procurivanja u nožici nasipa i pored
nožice nasipa.
P3. Nasip pored reke Drine, oko Crne Bare nije rekonstruisan i ne zadovoljava u pogledu zaštite
od velikih voda, ni visinom ni u pogledu gabarita i ima dosta procednih voda.
P4. Projektovana kanalska mreža nije u potpunosti izgrađena (oko 58,0km neizgrađene mreže);
P5. Nekontrolisana eksploatacija šljunka i peska u koritu reke Drine.

301 
Stanje (States):
S1. Poplave negativno utiču na kvalitet života u opštini, kao i na kvalitet površinskih tokova.
S2. Poplave prouzrokuju štete na poljoprivrednim zemljištima, objektima (stambenim, poslovnim,
zdravstvenim), saobraćajnicama, infrastrukturnim objektima i sl.
S3. Pri poplavama dolazi do transporta i deponovalja velikih količina nanosa i erodovanog
materijala.

Uticaji (Impacts)
I1. Narušavanje kvaliteta površinskih vodotoka u opštini.
I2. U zdravstvenim ustanovama u opštini, podaci o broju obolelih od određene vrste bolesti ne
prikupljaju se i ne analiziraju na način da se povezuju sa stanjem pojedinih elemenata životne
sredine, kao potencijalnih uzročnika pojave neke bolesti.

Odgovori društva (Responses)

R1. Donesena Odluka o prostornom uređenju teritorije opštine Bogatić.
R2. Na području Mačve (opštine Šabac i Bogatić) izgrađena je mreža kanala, radi zaštite od
unutrašnjih voda (podzemnih i površinskih); ukupna dužina projektovane kanalske mreže na
području opštine Bogatić iznosi oko 394 km, a od toga je izgrađeno oko 336 km ili 85,0%.
R3. Ekonomski instrumenti:
• Opštinska naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine (ukupan iznos u 2013 bio
je 1.350,00 din).
R4. Štab civilne zaštite od poplava svake godine priprema, usvaja i realizuje Plan zaštite od
poplava na području opštine.

Na osnovu rezltata analize DPSIR utvrđeno je da su ključni pokretački faktori degradacije vodnih
resusa na području opštine Bogatić nepostojanje kanalizacione infrastrukture i intenzivna
poljoprivreda, uz korišćenje pesticida, herbicida i veštačkih đubriva.
U skladu sa tim, tokom izrade Akcionog plana za mudro korišćenje prirodnih resusa na području
opštine Bogatić, definisani su sledeći operativni ciljevi visokog prioriteta za oblast vodnih resursa:
• organizovano sakupljanje, odvođenje i prečišćavanje otpadnih voda;
• organizovano vodosnabdevanje seoskih naselja opštine;
• racionalno korišćenje vodnih resursa smanjenjem gubitaka u postojećem sistemu
vodosnabdevanja;
• smanjenjenje zagađenje voda iz difuznih izvora;
• uspostavljanje sistema smanjenja rizika od poplava;
• jačanje kapaciteta i podizanje svesti u lokalnoj zajednici o potrebi održivog korišćenja
vodnih resursa.
Za svaki operativni cilj definisane su konkretne aktivnosti, partneri za realizaciju, vremenski okvir,
izvori finansiranja i indikatori za praćenje uspešnosti implementacije akcionog plana.

302 
Akcioni plan je izrađen je na participatoran način, uz učešće svih zainteresovanih strana na lokalnom
nivou, što je osiguralo definisanje prioriteta u skladu sa lokalnim potrebama, kao i predlaganje
aktivnosti sa realnim mogućnostima za finasiranje. Osim toga, participatorni pristup je osigurao osećaj
vlasništva nad dokumentom u lokalnoj zajednici i stoga je preduslov njegove nesmetane
implemetacije (Bartula & Selmanagić, 2014).

Zaključak
Za uspeh u procesu unapređenja životne sredine, kroz održivo korišćenje prirodnih resursa i
smanjenje zagađenja, neophodan je dobar sistem upravljanja, koji podrazumeva identifikaciju
problema koji treba da se reše, primenu adekvatne metodologije za utvrđivanje postojećeg stanja uz
angažovanje multidisciplinarnog tima, transparentan proces planiranja i adekvatan način monitoringa i
evaluacije. Naravno, uz sve pomenuto neophodno je obezbediti i adekvatnu političku i finanasijsku
podršku, ali i lidere procesa, koji su sposobni da izađu na kraj sa svim izazovima, da izbalansiraju
potrebe različitih interesnih grupa i dođu do optimalnih rešenja na dobrobit priorde i društva.

Literatura
Amidžić, L. (2011): Zaštićena prirodna dobra Evrope. Skripta. Beograd: Fakultet za primenjenu ekologiju.
Baarschers, W.H. (1996): Eco-Facts and Eco-Fiction: understanding the environmental debate. London:
Routledge.
Barrow, C.J. (2006): Environmental Management for Sustainable Development. New York: Routlege.
Bartula, M. (ed). (2014): Održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija – Bosna i
Hercegovina. Opština Bogatić. Beograd. ISBN 978-86-86859-36-5: Unija ekologa.
Bartula, M. (2014): Menadžment životne sredine.Skripta. Beograd: Fakultet za primenjenu ekologiju, Futura.
Bartula, M., Amidžić, L. (2011): "Parcipativni pristup i ekonomska procena kao preduslovi adekvatnog upravljanja
močvarnim područjima." International Conference Nature Protection in XXIst Century. Zavod za zaštitu
prirode Crne Gore, 2011. Book No 2: 701–705.
Bartula, M., Selmanagić, D. (eds), (2014): Mudro korišćenje zajedničkih prirodnih resursa u prekograničnom
području Srbija – Bosna i Hercegovina. Akcioni plan. Beograd: Unija ekologa.
Beierle, T.C., Cayford, J. (2002): Democracy in practice: Public participation in environmental decisions.
Washington, DC.: Resources for the Future.
Clark, W.C. (1989): Managing Planet Earth. Scientific American, 261 (3), 19–26.
Henderson, H. (1981): Thinking globally, acting locally: ethics for the dawning solar age, in H. Henderson (ed.)
The Politics of the Solar Age: alternatives to economics. New York, pp. 354–405: Anchor–Doubleday
Books.
Holling, C.S. (ed.). (1978): Adaptive Environmental Assessment and Management (revised edn 1980). New York:
Wiley.
Laušević, R., Bartula, M., Solujić, A. S. (2014): Local planning for biodiversity protection in the Western Balkans.
1st International Conference "Ecological Improvement of Devastated Sites for Sustainable
Development". Belgrade: Faculty of Applied Ecology "Futura", University Singidunum.
Luyet, V., Schlaepfer, R., Parlange, B.M., Buttler, A. (2012): A framework to implement Stakeholder participation
in environmental projects. Journal of Environmental Management: 111, 213–219.
Martin, S. (2002): Professionals and sustainability." Journal of the Institution of Environmental Science: 11 (3), 6–
7.
Mitchell, B. (1997): Resource and Environmental Management. Harlow: Addison Wesley Longman.
303 
Pratt, V. et al. (1999): Environment and Philosophy. London: Routledge.
Reed, M.S. et al. (2009): Who’s in and why? A typology of stakeholder analysis methods for natural resource
management. Journal of Environmental Management: 90 (2009) 1933–1949.
Reed, M.S. (2008): Stakeholder participation for environmental management: A literature review. Biologic l
conservation. 141 (2008) 2417–2431.
Romina, R. (2014): Social Learning, Natural Resource Management, and Participatory Activities: A reflection on
construct development and testing. NJAS – Wageningen Journal of Life Sciences. 69 (2014) 15–22.
Steiner, A., Martonakova, H., Guziova, Z. (eds). (2004): Environment Governance Sourcebook. Bratislava, Slovak
Republic: UNDP Regional Bureau for Europe and the Commonwealth of Independent States.

304 
 Integrisani geografski informacioni sistem
Boris Vakanjac
Miloš Ninković

Proučavanje životne sredine i njena zaštita postaju sve neophodniji. Istraživanja životne sredine nije
više stvar geografije, biologije ili uopšte nauka o Zemlji, već ono predstavlja predmet interesovanja
niza fundamentalnih i primenjenih nauka, ali i praksa svakodnevnice.

Kada govorimo o problemima zaštite životne sredine srećemo se i sa drugim izrazima: čovekova
sredina, okolina, prirodna sredina, radna sredina. Svaki od njih odnosi se na određeni deo prostora na
planeti Zemlji, ne zavise od njegove veličine. U ovim podelama ključnu ulogu su imali sociološki,
urbanistički, medicinski i ekonomski prilazi, koji su doveli do nastanka niza užih lokalnih sredina.

Pod pojmom "životna sredina" podrazumevamo prostor i okolinu u kojoj živa bića provode svoj život u
stalnim međusobnim odnosima, sa svim unutrašnjim i spoljašnjim faktorima i uslovima koji daju i
održavaju život (Đukanović, 1991).

Radom i drugim aktivnostima čovek i ljudsko društvo menjaju životnu sredinu. Nekoliko miliona godina
unazad naša planeta predstavlja arenu života, ali i svih drugih proizvodnih i kulturnih aktivnosti ljudi.
Svojim radnim aktivnostima ljudi su u prirodi ostavili tragove. Ti tragovi sa razvojem ljudskog društva
postaju sve značajniji i obimniji. Izmene koje ljudi čine u svom okruženju nisu značajne samo po obimu
i intenzitetu, već se bitno menja i kvalitet sredine u kojoj ljudi žive. Naročito su se desile velike
promene sredinom 20-og veka, jer sa izgradnjom složenog i snažnog tehničko-tehnološkog sistema u
ljudskim rukama su se našle snaga i energija neslućenog intenziteta tako da je čovek postao
nezaobilazan menjajući faktor prirode. To je posebno izraženo u poslednjih 50 godina od početka
primene nuklearne energije i sintetizovanih materijala (Lješević i Živkoivć, 2001).

Problem životne sredine, njen značaj i aktuelnost dobili su odavno i međunarodnu verifikaciju. Tako,
od 1913 godine, kada je održana prva međunarodna konferencija o zaštiti prirode pa do Stokholmske
konferencije 1972., konferencije UN o životnoj sredini (UNCED) u Rio de Žaneiru 1992. god. i
Helsinške konferencije KEBS-a koja se u posebnom poglavlju završnog dokumenta bavi
problematikom životne sredine. Tada je konstatovano da "zaštita i poboljšanje životne sredine, takođe
i zaštita prirode i racionalno iskoršćavanje njenih rezervi, u interesu sadašnjeg i budućih pokolenja,
predstavlja jedan od zadataka, koji imaju veliki značaj za blagostanje naroda i ekonomski razvitak svih
država i da mnogi problemi životne sredine, naročito u Evropi, mogu da budu rešeni efikasno, samo
putem tesne međunarodne saradnje.
Izučavanje uzajamnih veza i odnosa između prirode i društva predstavlja složen teorijski i metodološki
zadatak koji podrazumeva determinisanje uzročno-posledičnih veza u uzajamnom delovanju između

305 
prirodne sredine i društvenih potreba i aktivnosti. Odrediti najbolje mere za otklanjanje uzroka i
negativnih posledica tehnološke aktivnosti je složen zadatak.

Destruktivno delovanje savremenog načina življenja sada već više milijardi ljudi na Zemlji, dovodi u
pitanje opstanak globalnog geoekosistema, u kome mogu da nastupe takve promene koje će
neumitno ugroziti opstanak čoveka na Zemlji. Prirodni sistemi na Zemlji će se, iako za izvesno vreme
poremećeni, docnije bez čoveka i dalje uspešno razvijati. Jedini gubitnik će biti čovek.

1. Metode istraživanja životne sredine

5B

Životna sredina predstavlja kompleks prirodnih i društvenih pojava i odnosa. To znači da istraživanje
životne sredine nameće potrebu uključivanja niza prirodnih i društvenih nauka, a za rešavanje
određenih problema na relaciji odnosa prirode i društva i ljudskog mišljenja i filozofije.

Životna sredina, kao univerzalni kompleks procesa i pojava zahteva primenu raznih metoda
istraživanja. Da bi istraživali pojedine elemente životne sredine kao što su voda, vazduh, tlo i sl.,
neophodno je da koristimo metode hemije, fizike, pedologije, biologije i drugih elementrnih nauka. Ako
želimo da istražujemo komponente životne sredine (klimu, reljef, ekosisteme, ljudsko društvo) moramo
se poslužiti kompleksnijim metodama ekologije, geografije, sociologije i sličnih nauka.

Nauku o životnoj sredini je moguće razmatrati kao opštu metodološku osnovu koja objedinjava
različite specijaliste koji se bave istraživanjem međuodnosa sredine i ljudi. Drugim rečima, sinteza
znanja mora biti usredsređena na kompleks izučavanja svih odnosa i pojava usmerenih na razvoj
čoveka, a na prirodno-istorijskom planu otkrivanja njegovih stvaralačkih potencijala i psihofizičkih
mogućnosti. (Čekerevac i dr. 2010)

U klasifikaciji metoda koje se koriste pri istraživanju životne sredine pošli smo od klasične podele
metoda na opšte i posebne.

Opšte metode se koriste u velikom broju nauka (ako ne i u svim naukama) i pomoću njih razvijamo
samu tehnologiju istraživačkog rada. One su te koje se bave opštim pitanjima saznanja, a u
saznanjima o životnoj sredini nalaze punu primenu, pogotovu što je sredina veoma kompleksan
predmet ljudskog interesovanja.

Posebne metode služe za istraživanje konkretne problematike životne sredine. Napomenimo da treba
razlikovati razne tehnološke metode koje se koriste u zaštiti, prečišćavanju i unapređivanju životne
sredine od metoda istraživanja same životne sredine. One treba da daju odgovore kako, zašto i koliko
se nešto dešava u našem okruženju, odnosno životnoj sredini.

306 
U okviru posebnih metoda istraživanja životne sredine izdvojili smo dve grupe: metode neposrednih
istraživanja i metode saopštavanja istraženih rezultata. Prva grupa pripada pravoj metodologiji nauke
o životnoj sredini, a druga bi se pre mogla svrstati u metodiku nauke o životnoj sredini.

Metode u ustraživanju životne sredine se dele u 4 velike grupe metoda i to:

• Teorijske metode i postupci izučavanja životne sredine,
• Posebne metode istraživanja životne sredine,
• Metode evaluacije životne sredine,
• Kartografski metod istraživanja životne sredine.

Sa stanovišta primene geografskih informacionih sistema (GIS) u postupku istraživanja životne

sredine, može se zaključiti da GIS sistemi u metodološkom smislu pripadaju svakoj od gore navedenih
grupa metoda. Ovakav zaključak se nameće kao posledica kompleksnosti pri uspostavljanju,
funkcionisanju i korišćenju GIS sistema u postupcima proučavanja životne sredine. GIS sistem je
sposoban da pri uspostavi baze podataka vrši analizu, sintezu i klasifikaciju prostornih podataka i vrši
njihovo modelovanje, što predstavlja osnovne teorijske metodološke pristupe. Sistem pomoću
osnovnih alata za obradu i manipulaciju podataka, kao i dodatnim paketima alata posebne namene
(alati za različite tipove modelovanja na primer: pojave i stepen razvoja erozije zemljišta, otapanje
glečera, modelovanje hazardnih situacija i akcidenata, predviđanja i praćenja raznih pojava i procesa
iz prirodne sredine itd.) obuhvataju aspekte posebnih metoda i metoda evaluacije životne sredine. Na
kraju, kao izlazni podaci, dobijaju se informacije za upotrebu o ispitivanoj pojavi ili procesu iz životne
sredine. Takve informacije mogu biti u vidu različitih tematskih karata, na osnovu kojih se GIS sistemi
mogu svrstati u kartografske metode istraživanja životne sredine.

1.1. Značaj primene tehnologija GIS-a

28B

Nije lako precizno definisati geografske informacione sisteme, jer će odgovora biti onoliko koliko ima i
korisnika. Zbog toga je jednostavnije krenuti od tradicionalne definicije, ali uz stalno podsećanje na to
da se uloga GIS-a tokom poslednjih godina neprestano menja.

Geografski informacioni sistem (GIS) je kompjuterski sistem za prikupljanje, obradu, prenos,

arhiviranje i analizu podataka koji imaju i geografske reference. To je tehnička definicija, koja
naglašava istorijski razvoj GIS-a kao kombinaciju projektovanja uz pomoć računara i mogućnosti
rukovanja digitalnom kartografijom spojenom sa atributnim bazama podataka. Odnosno, može se reći
da je GIS sistem za upravljanje prostornim podacima i njima pridruženim osobinama. U širem smislu
GIS je oruđe „pametne karte“ koje ostavlja mogućnost korisnicima da postavljaju interaktivne upite
(istraživanja koja stvara korisnik), analiziraju prostorne informacije i uređuju podatke.

GIS je integrisani sistem koji ima višestruku ulogu u geoprostornim naukama, tehničkim naukama, ali i
proučavanju i upravljanju životnom sredinom, pre svega:
307 
 • Predstavlja skup digitalnih i interaktivnih karata;
• Kompjuterski alat za rešavanje geoprostornih problema;
• Sistem za distribuciju geoprostornih informacija;
• Alat za analiziranje veza i odnosa među geoprostornim informacijama, koje se inače ne bi
mogle lako uočiti.

GIS se sastoji od četiri interaktivna podsistema:

• Podsistem za unos koji vrši konverziju karata (mapa) i drugih prostornih podataka u digitalni;
• Podsistem za skladištenje i pozivanje podataka;
• Podsistem za analizu;
• Izlazni podsistem za izradu mapa, tabela i za pružanje odgovora na postavljene upite.

Tehnologija geografskog informacionog sistema može se koristiti za naučna istraživanja, upravljanje

resursima, imovinsko upravljanje, planiranje razvoja, prostorno planiranje, kartografiju i planiranje
infrastrukture. Mogu da ga koristite sve institucije i preduzeća koja se na bilo koji način bave
prostorom, odnosno upravljanjem i eksploatacijom prostornih objekata.

2. GIS kao metoda istraživanja životne sredine

6B

Ustanovljenje informiacionih sistema životne sredine je jedan od osnovnih ulaza za rešavanje

adekvatnog upravljanja životnom sredinom. Primena informacione tehnologije je postala neophodna u
domenu zaštite životne sredine, jer obezbeđuje neophodne informacije o životnoj sredini koje su
odgovarajućeg nivoa detaljnosti, potpunosti, tačnosti i brzine. Ove informacije su podjednako značajne
kao baza za odlučivanje o akcijama zaštite životne sredine kao i za sticanje znanja u istraživanju
životne sredine. To uključuje opise trenutnog stanja životne sredine, prognoze budućeg razvoja
životne sredine kao i ocenu trenutnog i budućeg stanja.

U obradi informacija životne sredine prisutni su sledeći ulazni i izlazni sadržaji: (Hilty, 1995):
• monitoring životne sredine sredstvima daljinske detekcije i kombinacijom podataka koji
potiču sa svih strana sveta;
• deljenja i integracije informacija životne sredine duž političkih i administrativnih granica;
• napredne tehnike analize podataka bazirane na modelima se karakterišu prebacivanjem
fokusa sa baza podataka na dinamičku strukturu sistema;
• način obrade informacija o životnoj sredini je sve detaljniji i obimniji, sa ciljem postizanja
veće ekološke efikasnosti i ekonomskih sistema.

Postoji veliki spektar sistema obrade informacija životne sredine koje se koriste u izučavanju, koji se
mogu klasifikovati na osnovu prirode tih informacija i na osnovu tipa obrade i to su:

308 
Računske procene i analiza realnog sistema obuhvataju obradu podataka o životnoj sredini
korišćenjem numeričko/statističkih metoda i tehnika modelovanja. Ovo uključuje simulaciju različitih
scenarija životne sredine.

Konvencionalni informacioni sistemi se koriste za unos, skladištenje, sistematizaciju, integraciju,

pretraživanje i prezentaciju različitih vrsta informacija o životnoj sredini kao što su podaci o merenjima,
opisi objekata životne i dr. Prostorni i vremenski aspekti često igraju značajnu ulogu u upravljanju
ovim vrstama informacija.

Informacije Sistema monitoringa životne sredine se bave merenjima (uključujući daljinsku detekciju)
pri kontroli vode, vazduha, zemljišta, buke, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja i otpadom. Oni takođe
uključuju osnovne analize podataka kao što su: sakupljanje vremenskih serija podataka, klasifikacija
objekata životne sredine (npr. na satelitskim snimcima), ili identifikaciju hazardnih supstanci baziranih
na registrovanim podacima.

Tehnike modelovanja i simulacije se koriste u oblasti životne sredine već više od tri decenije. Prve
primene su se pojavile kao posledica upravljanja vodnih resursa. Danas se za napredne zadatke
analize podataka, za podršku odlučivanju, planiranju ili za kontrolu pojava i procesa iz prirode koriste
sledeći tipovi simulacionih modela:
• Disperzivni modeli procene stanja zagađenosti vazduha, vode i zemljišta ili disperzije energija,
jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja i buke;
• Modeli ekosistema za simulaciju izmena i uticaja;
• Ekonomsko-ekološki modeli;
• Modeli tehnoloških procesa kao segmenti procene uticaja na životnu sredinu;
• Simulacioni modeli za procenu iznosa emisija zagađujućih materija i energija iz mobilnih izvora;
• Plansko-programski modeli stanja životne sredine za podršku prostornog planiranja i
programiranja razvoja.

Baze podataka i geografski informacioni sistemi pripadaju najznačajnijim alatkama obrade informacija
7B

pri proučavanju životne sredine (Page, 1995). Mnogi informacioni sistemi životne sredine (EIS –
Environmental Information System, LIS – Land Information System itd.) se mogu smatrati proširenim i
dopunjenim Geografskim informacionim sistemima (GIS) zbog sličnih prostornih referenci većine
uskladištenih podataka. Ta proširenost se odnosi na dinamiku događanja promena u životnoj sredini
(distribucija zagađujućih materija, podaci o regulativi, standardima i sl.). Sa druge strane, GIS sistemi
su specijalizovani sistemi baza podataka za prostorno strukturiane podatke (Bill, 1995). Pošto se
većina podataka životne sredine odnose na prostor (tj. geografski kontekst), GIS sistemi se naširoko
koriste kao osnova za Informacione sisteme životne sredine.
 

309 
3. Oblasti koje se proučavaju
8B

3.1. Nastanak i osnove GIS-a

29B

Geografski informacioni sistem (GIS) predstavlja skup baza podataka, softvera i hardvera koji
pruža mogućnost upravljanja prostornim podacima. Može se objasniti u užem i širem smislu.

U užem smislu to je računarski sistem sposoban za integrisanje, skladištenje, uređivanje, analizu i

prikaz informacija na karti.

U širem smislu GIS je oruđe „pametne karte“ koje ostavlja mogućnost korisnicima da postavljaju
interaktivne upite, analiziraju prostorne informacije i uređuju podatke. GIS mora da zadovolji i sledeće
faktore:
• Informacioni sistem mora zadovoljiti potrebe davanja odgovora na pitanja, interaktivno - u
realnom vremenu.
• Informacioni sistem mora imati sposobnost razvoja i nadgradnje.
• Pravovremenost i relevantnost (osnovni zadaci svakog informacionog sistema).
• Jednostavnost i pristupačnost koncepcije (informacioni sistem mora omogućiti svim njegovim
korisnicima da ga brzo savladaju i prihvate).

GIS je velika baza podataka. Geografske lokacije su snimljene kao setovi matematičkih koordinata.
Informacije o lokaciji su takođe snimljene u tabele koje su povezane sa lokacijom. Različiti tipovi
informacija nalaze se u različitim bazama podataka ili slojevima. Tako, na primer, jedan sloj sadrži
podatke o karakteristikama puteva, drugi podatke o opterećenju svake saobraćajnice, treći podatke o
gustini stanovanja itd. Ove slojeve moguće je videti samostalno ili u kombinaciji sa drugim bazama o
čemu odlučuje korisnik. Jedna od važnijih osobina GIS-a je pravljenje mapa (ulične mreže, mreža
železničkih linija...) i to ne samo statičkih mapa, već mapa koje je moguće obnavljati iz dana u dan ili
čak i više (mape sa trenutnom pozicijom vozila).

Tehnologija geografskog informacionog sistema može se koristiti za naučna istraživanja, upravljanje

resursima, imovinsko upravljanje, planiranje razvoja, prostorno planiranje, kartografiju i planiranje
infrastrukture. GIS se često koristi i za potrebe marketinškog istraživanja, u geologiji, građevinarstvu,
ali i u svim oblastima koje koriste podatke vezane za karte.

Zahvaljujući GIS-u prostorni podaci se mogu:

• snimati i editovati,
• arhivirati i čuvati,
• analizirati i pretraživati,
• staviti u željeni oblik prikaz.

310 
Početak GIS-a kao “načina mišljenja“: Pre 35,000 godina na zidovima u pećinama Laska u
Francuskoj kromanjonski lovci su nacrtali slike životinja koje su lovili. Crtežima životinja dodati su
elementi za koje se može reći da su geografski podaci (slike 1 i 2). Ti rani zapisi imaju dvoelementnu
strukturu modernog geografskog informacionog sistema - grafičku datoteku sa atributnom bazom
podataka, tj. objekta koji ne prestavlja samo simbol nečega u prirodi nego ima i značenje.

Slika 1. Zarotiran crtež iz pećine Lasko tako da je okrenut
prema "severu" i u tom slučaju naslikani događaj se
dešava u prostoru oivičenom pravougaonikom (vidi sliku
2) (http://25.media.tumblr.
com/ tumblr_m2w490LmBy1qhzeh7o1_400.jpg)
Slika 2. U ovičenom pravougaoniku elipsama je
prikazana divljač i lovci, drenažni sistem je sa slike
2. "očišćen i šematizovan"

3.2. GIS - istorijski razvoj

30B

U 18. veku počinju da se primenjuju savremene geodetske tehnike za topografsko kartiranje uz ranije
verzije tematskog kartiranja, npr. za naučne podatke ili podatke popisa stanovništva. Rani 20. vek
doživeo je razvoj „fotografske litografije“ u kojoj su karte bile odvojene u slojeve. Razvoj računarskog
hardvera podstaknutog istraživanjem nuklearnog oružja vodio je primenama računarskog „kartiranja“
opšte namene u ranim 1960-im. Godine 1967. razvoj prvog pravog svetskog operacionog GISa u
Otavi (Ontario) iniciran je od strane federalnog Ministarstva energije, rudarstva i resursa. Razvio ga je
Rodžer Tomlinson, a nazvan je „Kanadskim GIS-om“ (Canadian GIS; CGIS) i koristio se za
skladištenje, analiziranje i rukovanje podacima prikupljenim za Kanadski zemljišni inventar (Canadian
Land Inventory; CLI) - inicijativa za određivanje sposobnosti zemlje u ruralnoj Kanadi kartiranjem
informacija o tlu, poljoprivredi, rekreaciji, divljini, vodenim pticama, šumarstvu i upotrebi
zemljišta u razmeri 1:250,000.

CGIS je bio prvi svetski „sistem“ kao i poboljšanje nad primenama „kartiranja“ pošto je dozvoljavao
mogućnosti preklapanja, merenja, digitalizovanja/skeniranja, a podržavao je nacionalni koordinatni
sistem koji se proširio kontinentom, kodirane linije poput „lukova“ imale su pravu ugrađenu topologiju,

311 
te je pamtio osobine i lokacijske informacije u odvojenim datotekama. Njegov osnivač, geograf Rodžer
Tomlinson, postao je poznat kao „otac GIS-a“. Zanimljiva je sličnost Rodžera Tomlinsona (slika 3) sa
Feodosijem Krasovskim (slika 4), autorom poznatog referentnog elipsoida koji je bio standard u
bivšem SSSR-u i Varšavskom paktu.

CGIS, koji je trajao do 1990-ih, izgradio je najveću digitalnu bazu podataka o zemljišnim
resursima u Kanadi. Razvio se kao glavni bazni sistem za podršku federalnog i provincijskog
planiranja i upravljanja resursima. Njegova snaga je bila u analizi kompleksnih skupova podataka
širom kontinenta. CGIS nikad nije bio dostupan u komercijalnom obliku. Njegov početni razvoj i uspeh
podstakao je različite komercijalne primene kartiranja koje su prodavale firme kao na primer
Intergraph.

Slika 3. Rodžer Tomlinson Slika 4. Feodosij Krasovski

http://www.urisa.org/clientuploads/directory/Photos/tomlinson.jp http://upload.wikimedia.org/
H

g wikipedia/ru/f/f7/Krasovskiy.jpg
H

Razvoj mikroračunarskog hardvera uslovili su programi tipa ESRI-ja, MapInfo-a i CARIS-a kako bi se
na što lakši način unele velike količine podataka CGIS-a, povezujući odvojene prostorne i atributne
informacije sa organizovanjem atributnih podataka u strukture baza podataka.

 
3.3. Rasterski i vektorski podaci
31B

Raster se sastoji od redova i kolona ćelija, koje se nazivaju pikseli, pri čemu svaka od tih ćelija ima
jednu, određenu, brojnu vrednost. U slučaju slike, ta brojna vrednost, predstavlja broj boje
(boje su kodirane brojevima). Rasteri se mogu prikazivati po kanalima, RGB kanali, odnosno, u
crvenom, zelenom i plavom delu spektra vidljive svetlosti. Preklapanjem tako pripremljenih rastera,
312 
njihovim različitim kombinovanjem, može se dobiti znatno veći broj informacija o nekom području.
Rasterski podatak je skenirana karta u JPG-u TIF-u (i slično) ili tzv. layout koji se štampa.

Rasterska grafika ili bitmap je podatak koji predstavlja pravougaonu mrežu piksela ili obojenih
tačaka, na nekom grafičkom izlaznom objektu kao što je monitor ili papir (slike 5 i 6). Svaka boja
pojedinog piksela je posebno definisana tako da (kao primer) RGB slike sadrže tri bajta po svakom
pikselu, svaki bajt sadrži jednu posebno definisanu boju.

Slika 5 Pikseli - satelitski snimak 1 : 5000 Slika 6. Pikseli - satelitski snimak 1 : 1250

Prikaz informacija u vektorskom obliku odnosi se na geometriju oblika (dužina, visina, oblik), bilo da
su u pitanju linijski ili poligoni entiteti kao i na njihov prostorni položaj (položaj u koordinatnom
sistemu).

Tačka je entitet koji se nalazi u prostoru bez dužine, površine i zapremine. U geometriji jedina
informacija koju poseduje tačka je lokacija. Tačke se koriste kao jedan od osnovnih pojmova u
geometriji, fizici, vektorskoj grafici i u mnogim drugim poljima. U matematici uopšteno, se smatra da se
bilo koja forma prostora sastoji od tačaka kao osnovnih elemenata. Teorijski tačka u GIS-u može da
nosi n-količinu pridodatih atributa.

Prava linija (ili prava) je jedan od osnovnih geometrijskih pojmova, čija se indirektna (posredna)
H H

definicija daje u aksiomatskoj izgradnji kursa geometrije. Prava linija Euklidove ravni se može
H H H H

definisati kao geometrijsko mesto tačaka čije Dekartove koordinate (ili afine) zadovoljavaju jednačinu:
H H H H

ax + by + c = 0, gde brojevi a, b, c nisu svi istovremeno jednaki nuli.

G. Lajbnic je pravu liniju definisao kao liniju koja deli ravan na dva kongruentna dela. Međutim, pod
H H

ovu definiciju potpadaju i druge linije - na primer, sinusoida i svaka pravilna izlomljena linija čija su
H H H H

svaka dva segmenta na preskok - paralelna.

H H H H

Poligon je pravim linijama zatvoren deo ravni. Ravan je jedan od osnovnih pojmova geometrije kojim H H

se označava ravna površina koja se u svakom smeru širi do beskonačnosti. Da je ravna, znači da kroz

313 
svaku njenu tačku može biti povučeno beskonačno mnogo različitih pravih koje ona u potpunosti
H H H H

sadrži. Iz ovoga sledi i da svaka ravan pripada prostoru koji ona razgraničava na dva jednaka dela.

GIS "digitalizacija" - savremene GIS-tehnologije koriste informacije u digitalnom obliku, za čije

pravljenje se koriste različite metode. U najširoj upotrebi je digitalizacija, kojom se štampana karta ili
plan prevode u digitalni oblik upotrebom CAD (computer-aided design) programa, i mogućnosti
georeferenciranja (slika 7). Velika dostupnost ortorektifikovanih snimaka (satelitskih i aerosnimaka).

Slika 7. Levo "digitalizovana" karta, desno "raster" skenirana karta, izvor MRAM izveštaj 2426, obrađeno,
(Vakanjac, 2007)

3.4. Kartiranje
32B

Kartiranje je postupak nanošenja različitih trodimenzionalnih orijentisanih prostornih podataka u

koordinatnom sistemu na dvodimanzionalnu ravan (papir, ekran, itd). U GIS-u ovim prostornim
podacima su pomoću baza podataka pridruženi atributi. Kartiranje predstavlja proceduru koja se bavi
izučavanjem i izradom karata i globusa. Termin karta je nastao od grčkih reči: Χάρτης - karta i
graphein - pisati. Karte su tradicionalno rađene pomoću olovke i papira. Napredak i rasprostranjenost
računara je revolucionalizovao kartografiju. Većina karata se danas prave pomoću nekog od
programa za izradu karata koji spada u jedan od ovih osnovnih tipova; CAD, GIS, ili specijalizovani
programi za ilustraciju karata. Prostorni podatak se prikuplja merenjem i može biti čuvan u bazi
podataka, iz koje se može izvući za različite potrebe.

Karte mogu biti različite sadržine. Najčešće korišćene su karte puteva. Za potrebe ekologije od velikog
su značaja karte raspodela npr. teških elemenata (u ekologiji su to uglavnom polutanti). Ovde je dat
314 
prikaz karte raspodele cinka na nekom prostoru, a na osnovu uzoraka uzetih na terenu i hemijskih
analiza (slika 8).

Slika 8. Karta distribucije cinka u zemljištu, oblast Zegt-a, Istočni Gobi (Vakanjac 2009)

Proces kartiranja se odvija generalno u tri faze:

I faza – kabinetski rad:
a. Prikupljanje postojeće dokumentacije (karata, izveštaja, radova, fotografija, knjiga itd.)
b. Obrada prikupljnog materijala
c. Formiranje baze podataka i prenošenje pojedinih prostornih podataka u GIS sistem

II faza – terenski rad:

a. Prikupljanje materijala sa odabranih lokacija na terenu
b. Obrada prikupljenog materijala
c. Donošenje zaključaka na osnovu dobijenih podataka.

III faza - formiranje baze podataka

a. Stavljanje rezultata kabinetskog i terenskog rada u uniforman sistem
b. Koristiti neki od GIS programa (ne može drugačije)
c. Sastavlajnje izveštaja i štampanje karata (layout)

315 
Finalni produkt je karta i tumač (izveštaj koji prati kartu), sa današnjim tehnološkim mogućnostima
moguće je postavljati različite upite i vršiti propračune na područijima od interesa.

4.5. Topografska karta

3B

Topografska karta je grafički prikaz nekog dela Zemljine površi, koji je proporcionalno umanjen i
ortogonalno projektovan na horizontalnu ravan na kojoj su utvrđenim znacima prikazani važni prirodni
i veštački objekti. Po svom cilju se razlikuju od katastarskih kojima je cilj istraživanja bio vezan samo
za prikaz granica imanja i državnih granica (http://sr.wikipedia.org/sr/Топографска-карта).

Topografija se bavi opisivanjem i proučavanjem Zemljine površine - reljefa, odnosno fizičko-

geografskim karakteristikama, visinom i nagibom terena. Ima višestruku primenu. Tako na primer, u
hidrologiji je potrebna radi određivanja vododelnica, označavanje vodenih tokova i vodenih površina.
Topografska istraživanja se koriste kao podloge za potrebe geoloških, hidrogeoloških, morfoloških,
ekoloških, ... istraživanja, zatim u arhitekturi a ima izuzetnu važnost u arheološkim istraživanjima, od
trenutka određivanja mesta sondažnih kopova, do određivanja visine pojedinih slojeva.

Dogovoreni simboli za pojedine objekte i društveni inventar nazivaju se kartografski ili topografski
znaci.

Sadržaj topografske karte

Svaka topografska karta sadrži: razmeru i sadržaj karte (slike 9 i 10). Razmera (iznos proporcionalnog
smanjenja) je odnos duži na karti i u prirodi. Na karti je ona predstavljena kao grafički razmernik ili u
vidu brojčanog odnosa. Sadržaj topografske karte čine reljef obeležen braon bojom (izohipse i
šrafe), hidrografija obeležena plavom bojom, veštački objekti obeleženi crnom i crvenom bojom.
Izohipse su linije koje spajaju tačke sa istim nadmorskim visinama. Njihovo vertikalno odstojanje se
naziva ekvidistanca. Legenda kartiranih jedinica (standardizovani simboli za kartirane objekte).

316 
 Slika 9. List Osanica 1:25000, VGI 1979 Slika 10. List Kikinda 1:25000, VGI 1970

4.6. Kartografske mreže i projekcije

34B

Kartografska mreža je grafički prikaz meridijana i paralela ili nekih drugih linija projektovanih sa
Zemljinog elipsoida na ravan karte. Služi za nanošenje tačaka na kartu na osnovu njihovih
geografskih ili pravouglih koordinata, odnosno za određivanje koordinata tačka ucrtanih na karti.
Na slikama 11 i 12 su dati idealizovani elipsoid i shematizovani geoid kao primeri matematičkih
trodimenzionalnih tela koja se mere i čije se dimenzije koriste u GIS procedurama.

Na kartama se, uglavnom, daju dve vrste kartografskih mreža - geografska i pravougla.

317 
 Slika 11. Idealizovani elipsoid, Thrawn562, Slika 12. Šematizovani geoid,
Ellipsoid_321.png http://www.esri.com/news/arcuser/0703/geoid1of3.html
H H

Geografska kartografska mreža

Geografsku kartografsku mrežu čine linije meridijana i paralela izvučene na jednakom uglovnom
rastojanju, zavisno od razmera i namene karte (slike 13 i 14). Za početni meridijan uglavnom se uzima
Grinički (slika 14). Geografska kartografska mreža je jedinstvena za ceIu Zemlju ali otežava rešavanje
praktičnih zadataka, jer linijske vrednosti lučnog sekunda nisu konstantne, a i linije meridijana i
paraleIa nisu na karti uvek prave linije. Sem toga, proračuni pomoću geografskih koordinata zahtevaju
korišćenje formula iz sferne trigonometrije. Geografska kartografska mreža se redovno iscrtava na
kartama sitnih razmera, dok se na kartama krupnih razmera prednost daje pravougloj kartografskoj
mreži (Grupa autora, 1972).

http://pedja.supurovic.net/osnovni-geografski-
H http://www.engineeringtoolbox.com/latitude-longitude-
H

kartografski-pojmovi
H d_1371.html
H

Slika 13 i 14. Meridijani i uporednici na shematizovanoj lopti (levo) i satelitskom snimku planete (desno)

318 
Pravougla kartografska mreža
Pravougla kartografska mreža se sastoji od dva međusobno upravna sistema paralelnih pravih linija
izvučenih na jednakom linijskom rastojanju, tako da obrazuju kvadrate jednakih dimenzija koji u
prirodnoj veličini odgovaraju celom broju kilometara. Zbog toga je vrlo pogodna za rešavanje raznih
praktičnih zadataka pomoću karte, ali joj je nedostatak što ne može da pokrije celu Zemljinu površinu
koja se zbog toga mora da deli na veće ili manje delove (zone), zavisno od tačnosti koja se kartom
želi postići, i da za svaku takvu zonu koristi poseban sistem navedenih linija.

Pravougla kartografska mreža kao u ostalom i geografska, zavisi od projekcije karte i s njom stoji u
određenom matematičkom odnosu. U slučaju konformne poprečne cilindrične projekcije (Gaus-
Krigerove ili poprečne Merkatorove, kako se naziva u Velikoj Britaniji i SAD) Zemljina površina se deli
na zone ograničene meridijanima, koji se protežu od jednog do drugog pola i po geografskoj dužini
najčešće iznose 3° i 6°, zavisno od razmera, namene i tačnosti koja se zahteva od karte (slika 15).

Pravougla kartografska mreža se u ovom slučaju dobija kad se u okviru jedne zone Zemljin sferoid
iseče ravnima koje su na međusobno jednakom rastojanju i paralelne su ravni srednjeg meridijana;
linije tih preseka projektovane na ravan karte daju vertikalne linije pravougle K.

Slika 15. Izgled pravougle kartografske mreže (Gauss-Kruger 5,6 i 7) na prostoru bivše SFRJ.
(Grupa autora, 1972)

Srbija i bivša SFRJ

Na kartama SFRJ koje izdaje Vojnogeografski institut JNA kartografska mreža se bazira na
Gaus-Krigerovoj projekciji, Bazelovom (Bessel) elipsoidu, početnoj tački Hermanskogel
(Hermannskogel) u Austriji i jedinstvenoj triangulaciji. Zone su širine 3° po geografskoj dužini;
ima ih tri - sa srednjim meridijanima 15°, 18° i 21° istočne geografske dužine (za SFRJ) (slika 15
i 16). Razmera duž srednjeg meridijana je ravan 0,9999. Vrednosti linija se beleže sa 4 cifre.

319 
Sistem UTM se bazira na poprečnoj Merkatorovoj projekciji, Hejfordovom elipsoidu, početnoj tački
Potsdam u Nemačkoj i objedinjenoj triangulaciji svih zemalja učesnica (uglavnom zemlje NATO pakta
u tom trenutku). Zone su, takođe, širine 6° po geografskoj dužini i prostiru se na sever do paralele 84°
severne geografske širine, a na jug do paralele 80° južne geografske širine. One se numerišu od 1 do
60, i to od meridijana 180° geografske dužine u odnosu na grinički početni meridijan, te se tako i po
protezanju i po numerisanju potpuno podudaraju sa kolonama Međunarodne karte sveta razmera 1 :
1.000.000. Razmera duž srednjeg meridijana je ravan 0,9996. Sistem je namenjen za celu Zemlju.

Slika 16. Stara i nova nomenktura karata na prostoru Republike Srbije,

http://www.vgi.mod.gov.rs/english/downloads/downloads.html

Danas je na prostoru Srbije često potrebno preračunavati vrednosti koordinata iz sistema Gauss-
Kruger 7 (stari sistem ili stara nomenklatura) u UTM 34N (novi sistem ili nova nomenklatura) iz razloga
što postoji veliki broj podataka kartiranih po staroj nomenklaturi a potrebno ih je upotrebiti i prikazati
po takozvanoj "novoj" nomeklaturi. Ovi postupci se uče i primenjuju na Fakultetu za primenjenu
ekologiju Futura.

320 
3.7. Daljinska detekcija
9B

Daljinska detekcija je mlad istraživački metod (nauka) za masovno prikupljanje prostornih podataka.
Njen nagli razvoj i sinteza sa informacionim tehnologijama omogućavaju da se dobiju novi podaci o
stanju i kvalitetu prostora, a osmatranja i izučavanja da budu objektivnija i obuhvatnija od dosadašnjih
sinteza. Zbog ovoga su daljinska istraživanja opšteprihvaćena u brojnim naukama i strukama,
prvenstveno onima koje proučavaju površinu Zemlje (geologija, geomorfologija, hidrogeologija,
geografija, šumarstvo, poljoprivreda, građevinarstvo, geodezija), među kojima se u novije vreme ističe
i zaštita životne sredine. Daljinska detekcija se zasniva na prikupljanju informacija o nekom procesu,
objektu ili pojavi na površini Zemlje putem sistema koji nisu u fizičkom kontaktu sa njima. Informacija o
datom predmetu istraživanja sadržana je u njegovoj emitovanoj ili reflektovanoj elektromagnetnoj
energiji. Ova energija registruje se pomoću senzora sa platformom, a njen zapis se predstavlja u vidu
snimka. Analizom, obradom i interpretacijom daljinskih snimaka dobija se konačan proizvod daljinske
detekcije – kvalitativno i kvantitativno nov podatak o predmetu istraživanja. Snimanja se mogu vršiti sa
površine Zemlje, iz vazduha ili kosmosa, što omogućava prikaz izuzetno velikih površina i
nepristupačnih područja. Dobijeni podaci se digitalno prikazuju, čime se stvara osnova za kreiranje
baza podataka. Daljinsku detekciju karakteriše visoka ekonomičnost, efikasnost i racionalnost u radu.

Primena daljinske detekcije

35B

Daljinska detekcija je svojim široko prihvaćenim postupcima našla veliku primenu u brojnim naukama i
strukama, pre svega onima koje se bave površinom Zemlje (Pavlović i dr. 2004).

U geodeziji i kartografiji daljinska detekcija se koristi kao važan izvor za kartiranje. Savremena
kartografija koristi daljinsku detekciju kao izvor podataka za ažuriranje i dopunu topografskih i ostalih
vrsta karata (Regodić, 2008).

U najvećem broju geoloških disciplina (izuzev paleontoloških i mineraloških ispitivanja) postupci

daljinske detekcije se mogu vrlo korisno primeniti, i to za: izradu opštih geoloških karata, ispitivanje
sklopa – tektonska, neotektonska i seizmotektonska istraživanja, utvrđivanje magmatske aktivnosti,
inženjersko-geološka i hidrogeološka istraživanja, kao i u proučavanju ležišta mineralnih sirovina. U
oblasti šumarstva primena digitalnog modela terena (DMT) omogućava prikupljanje geoprostornih
podataka za planiranje gazdovanja šumama. Ova tehnika daljinske detekcije daje informacije o
stanišnim karakteristikama i klasi nagiba terena, a koristi se i u pripremi karata ekspozicije. Satelitski i
avio-snimci su dobra podloga za prostornu podelu šumskog kompleksa na odeljenja i odseke i
digitalizaciju puteva. Daljinska istraživanja daju značajne informacije za zaštitu šuma - sa snimaka se
mogu uočiti oštećenja, tipovi oštećenja i zdravstveno stanje šuma. Detekcija, kartiranje i ocena šteta
koje nanose razni agensi (insekti, gljive, aerozagađenje, olujni vetrovi, snegovi) najvažnija je namena

321 
daljinske detekcije za potrebe zaštite šuma (Borota, 2011). U oblasti inventure šuma, daljinska
istraživanja pružaju informacije o pojedinačnim stablima i šumskim sastojinama.

Daljinska detekcija u poljoprivredi predstavlja dijagnostički alat čije su važnije funkcije (Vasić, 2010):
pružanje podataka o tipu, kvalitetu, sastavu i lokaciji posmatranog zemljišta i različitih kultura;
dobijanje informacije o refleksiji elektromagnetnih talasa iz useva, koja je korisna u otkrivanju bolesti
biljaka; omogućuje pravovremeno donošenje upravljačkih odluka i ispravljanje nedostataka trenutnog
stanja useva; uvid u efekte uloženih inputa (veštačkog hraniva) i načina obrade zemljišta (npr. oranje);
detekcija količine hlorofila u usevima, nedostatka azota, korova i štetočina; klasifikacija zemljišta;
izrada mapa za selektivno prskanje, prihranjivanje, itd.

U hidrologiji daljinska istraživanja omogućavaju monitoring stanja i kretanja voda, analizu rečne mreže
i svih fluvijalnih procesa, obalskih linija, kartiranje hidroloških parametara (slika 17). Sistem daljinske
detekcije ima dugu tradiciju u vojnim primenama, pre svega za izviđačke svrhe (Regodić, 2008).

Slika 17. Lokacija napuštene eksploatacije pozicionirana na SASPlanet-Google satelitskom snimku - jasno se vidi
devastacija zemljišta zapunjena vodom (žuta linija označava deo puta kroz devastirano zemljište nastalo
nekontrolisanom eksploatacijom šljunka) (Grupa autora, 2014)

Na terenu je, kada je to moguće, objekte koji su prethodno locirani daljinskom detekcijom, proveriti i
dokumentovati postupcima kartiranja.

Snimci daljinske detekcije nalaze primenu i u: prostornom planiranju regionalnih objekata, poput
putnih pravaca i železničkih pruga, dalekovoda, gasovoda i dr. (Borota, 2011), monitoringu priobalja i
322 
morskog područja (podaci o morskoj struji, temperaturi vode, abraziji), kartiranju mora, monitoringu
meteoroloških uslova, osmatranju i kartiranju vegetacije u biogeografiji, u klimatologiji za kartiranje
tipova oblaka i pomeranja vazdušnih masa (Milanović i Lješević 2009), praćenju i predviđanju
elementarnih nepogoda, itd.

Daljinska detekcija se koristi i kod izrade različitih vrsta geografskih informacionih sistema (GIS-a).
10B

Stalni razvoj informacionih tehnologija omogućio je da daljinska detekcija u kombinaciji sa GIS-om i

njegovim aplikacijama pruža korisne informacije širokom krugu korisnika. Na kraju treba napomenuti
da je uz pomoć pojedinih slobodnih programa kao što su Google Earth i SASPlanet, moguće doći do
snimaka visoke rezolucije kao što je to dato na primeru dela rudnika Majdanpek (slika 18).

Slika 18. Deo rudnika Majdanpek, Bing maps satellite, SASPlanet

 

3.8. Geodezija
1B

Geodezija je jedna od tehničkih nauka koja se bavi stručnim i naučnim problemima, te se po

svom karakteru deli na višu i nižu (Kontić 1971, Geodezija).

Viša geodezija

Viša geodezija bavi se izučavanjem oblika i dimenzija Zemlje kao nebeskog tela i uzimanjem u obzir
zakrivljenosti Zemljine površi prilikom izravnanja geodetskih mreža.
323 
U današnjem vremenu, čitave države prekrivene su geodetskim mrežama visoke tačnosti. Viša
geodezija, koristeći satelite, treba da uspostavlji vezu između geodetskih mreža raznih država, pa i
kontinenata. Na taj način doći će se do jedinstvene svetske geodetske mreže.

Od svojih početaka viša geodezija se bavi problemima na državnom i regionalnom nivou, a razvijala
se u dva smera. Kao matematička ili geometrijska geodezija pokušava pronaći pravi oblik i veličinu
Zemlje, i geometrijsko telo koje će biti najsličnije Zemljinom. Pritom se sve neravnine Zemljine kore,
brda i doline, zamišljaju projektovanim vertikalno na površinu mora, produženu ispod kopna. Smer
vertikale uzrokovan je privlačnošću Zemlje i pojedinih planinskih masiva, a to istražuje fizička
geodezija. Obe grane, iako različite po metodama rada, međusobno su povezane jer je za određivanje
privlačnog delovanja Zemlje na pojedinim tačkama potrebno poznavati spljoštenost Zemljinog
elipsoida, dakle dimenzije Zemlje. Kako bi se što tačnije odredili geometrijski i fizički parametri
Zemljinog tela - geoida, geodeti se služe znanjima srodnih područja nauke, kao što su astronomija,
geofizika, gravimetrija i dr. Poznavanje tačnog geoida vrlo je važno, jer se pomoću njega s elipsoidnih
visina dobijenih GPS-om prelazi na nadmorske (ortometrijske) visine, koje se upotrebljavaju u
vodoprivredi, građevinarstvu i mnogim drugim delatnostima.

Niža geodezija

Niža geodezija, praktična geodezija, ima vrlo široku primenu u praksi prilikom rešavanja različitih
zadataka. Osnovni zadatak niže geodezije jeste premer zemljišta na osnovu kojeg se dolazi do
situacionih planova, odnosno planova koji pored horizontalne imaju i vertikalnu predstavu terena
http://sr.wikipedia.org/wiki/Геодезија.

Situacioni planovi, numerički i ostali podaci premera zemljišta koriste se u razne svrhe privredne i
društvene delatnosti, na primer u: građevinarstvu, hidrotehnici, urbanizmu, industriji, geologiji,
hidrogeologiji, rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, finansijama i ekonomiji, statistici, u oblasti državne
uprave i pravosuđa itd.

Osim ove osnovne podele, geodeziju čine i druge grane:

• kartografija (dato u poglavlju o kartiranju),
• fotogrametrija i daljinsko istraživanje (dato u poglavlju o daljinskoj detekciji),
• pomorska i satelitska geodezija,
• primenjena geodezija,
• geomatika.

324 
Primenjena geodezija

Primenjena geodezija se bavi praktičnim merenjima manjih delova Zemljine površine zbog izrade
karata krupnih dimenzija. Pritom se upotrebljavaju posebne geodetske metode kao što su na primer:
triangulacija, poligonometrija, nivelman, trigonometrijsko merenje visina, detaljno nivelanje,
horizontalna i visinska iskolčenja (slike 19 i 20). Te metode zahtevaju veštinu rukovanja geodetskim
instrumentima, među kojima treba istaći: teodolit, nivelir, tahimetar i daljinomer. Inženjerska geodezija
je deo geodezije koji se bavi primenom geodezije u inženjerskim projektovanjima i izgradnji objekata.
Obuhvata geodetske mreže kao osnove za projektovanje, iskolčenje i izradu geodetskih podloga za
projektovanje, geotopografske radove, geodetske radove pri projektovanju, građenju i kontroli
autoputeva, mostova, tunela, dalekovoda i hidrotehničkih objekata.

Osnove ove oblasti imaju veliki značaj kod shvatanja prostora.

Slika 19. Sovijetska trigonometrijska tačka u pustinji Slika 20. Orijentir (trangulacioni) za postavljanje
Gobi, fotografija B.Vakanjac 2006 istražnih bušotina po traversama u pustinji Gobi, oblast
Narsta (istočna Mongolija), fotografija B. Vakanjac
2006

3.9. Global positioning sistem

Ideja GPS-a u današnjem smislu te reči nastaje 1973. godine kada se tražio neki nepogrešivi način
navigacije. Tvorac ideje i realizacije bilo je ministarstvo odbrane Sjedinjenih američkih država. Brzo se
započelo sa operacionalizacijom te ideje i već je 1978. godine lansiran prvi od 24 satelita ovog
navigacionog sistema. Poslednji satelit postavljen je u orbitu 26. juna 1993. godine, čime je
kompletiran satelitski prsten oko naše planete, koji se sastoji od šest slojeva po četiri satelita, tako da
je na bilo kojoj tački na svetu moguće videti najmanje 4, a maksimalno 12 satelita. Treba istaći da ovo
nije jedini satelitski sistem za navigaciju – Evropa (Galileo) i Rusija (Glonass) imaju svoje, od kojih je
ovaj potonji spreman i za civilnu upotrebu (http://sr.wikipedia.org/wiki/Globalni_pozicioni_sistem).

325 
GPS Prijemnik je uređaj koji proračunava svoju poziciju na osnovu merenja udaljenosti od tri ili više
GPS satelita. Svaki satelit emituje mikrotalasnu sekvencu radio signala koja je poznata prijemniku.
Dok prijemnik prima taj signal, u stanju je da odredi vreme koje protekne od emitovanja radio signala
sa satelita do prijema na svojoj poziciji. Udaljenost prijemnika od satelita se proračunava na osnovu
tog vremena, pošto radio signal putuje poznatom brzinom Parkinson, B.W. (1996).

Signal takođe nosi informaciju o trenutnom položaju satelita sa kog se emituje. Ako se zna udaljenost
prijemnika od satelita i pozicija satelita, poznato je da se prijemnik nalazi negde na sferi određene
dimenzije u čijem je centru satelit. Pošto su poznate pozicije tri satelita i udaljenost prijemnika od
svakog od njih, postupkom trilateracije se može odrediti pozicija prijemnika (slika 21 i 22).

Osnova rada GPS sistema je trilateracija koja se bazira na činjenici da se tri sfere seku u najviše dve
tačke (od kojih se jedna ne koristi). Ovaj princip rada podrazumeva sa su časovnici na svim satelitima,
kao i na prijemniku potpuno sinhronizovani, da bi se vremenski razmak između poznate sekvence
signala sa satelita i na prijemniku tačno izmerio. Na satelitima se nalaze atomski časovnici, veoma
precizni i skupi. Međutim, prijemnik ima daleko manje precizan časovnik, kristalni oscilator.
Nedostatak preciznosti se rešava uvođenjem merenja udaljenosti od još jednog satelita. Sat na
prijemniku uvodi istu vremensku i prostornu grešku kada proračunava udaljenost od sva četiri satelita.
Može se izračunati za koliko treba korigovati sat da bi se četiri sfere sekle u jednoj istoj tački. Na taj
način se sat na prijemniku neprekidno koriguje. Jedna od primena GPS-a je veoma precizno
računanje vremena i sinhronizacija časovnika.

Slika 21 i 22. Presek sfera u dve tačke (od kojih jedna nema smisla, potrebna nam je jedna)
http://www.kartografija.hr/old_hkd/obrazovanje/prirucnici/gpspoc/gpspoc.htm

GPS sistem se sastoji od tri komponente, komponente u vasioni, kontrolne komponente i korisničke
komponente

.Primena GPS sistema u danšnje vreme je jako široka. Od navigacije kod bilo koje vrste saobraćaja,
lociranja bilo koje tačke na planeti Zemlji do kartiranja koja se obavljaju za potrebe raznih nauka,
naveli bi samo geografiju, geologiju, ekologiju, poljoprivredu, meteorologiju, okeanologiju, u suštini
primenjuje se u svim naukama gde je potrebno definisati i izmeriti prostorni podatak (slika 23). Prikaz
podešavanja koordinatnog sistema u GPS uređajima i pratećim programima (slike 24 i 25).
326 
 Slika 23. Dva geologa na terenu sa GPS uređajima-u plavom krugu
(foto V. Ristić Vakanjac 2009)

Slika 24. User defined grid parametri u Garmin GPS-u i Slika 25. User defined datum parametri u Garmin GPS-u i
MapSource programu (parametri za mrežu Gauss-Kruger MapSource programu (parametri za elipsoid Bessel 1841
Srbija 7) datum VGI)

3.10. Georeferenciranje karte

36B

Georeferenciranje karte je u suštini postavljanje rastera (skenirane karte ili satelitskog snimka...) na
neku od projekcija Zemljinog elipsoida ili prostije rečeno ali ne sasvim tačno, postavljanje ratsera na
matematički model globusa. U ovom slučaju možemo da zamislimo modele globusa koji na sebi imaju
nacrtane različite mreže tj. koordinatne sisteme. Svaka karta se dakle može smestiti u neku od ćelija
pomenutih nacrtanih mreža i tada vizuelno iste karte mogu imati drugačije oblike (u nekom slučaju

327 
više će oblik karte težiti kvadratu, a u drugom pravougaoniku) (slike 26 i 27). Pomenuti postupak se
odvija putem tehnika u nekom od GIS programa npr. ARCMap-u, MapInfo-u ili nekom drugom.

Proces georeferenciranja ima četiri faze:

1. Prva faza je fiksiranje odabranih tačaka rastera na odabranu projekciju planete Zemlje;
2. Druga faza je transformacija rastera - pomeranja svih piksela i formiranje nove
„referencirane karte“;
3. Treća faza je smeštanje (pamćenje) nove referencirane karte u odabrani folder;
4. Četvrta je klipovanje (clip) karte – odsecanje okvira karte.

Na kraju procesa georeferenciranja nastaju dve nove karte jedna georeferencirana sa okvirom kakav
je imala pre georeferenciranja i jedna bez okvira. U GIS-programima mogu se kod georeferenciranih
karata očitavati razdaljine, koordinate pojedinih tačaka, nanositi na kartu različiti vektorski podaci
(tačke linije i poligoni) i drugo.

Slika 26. Topografska karta Kučevo 100-1-2, Slika 27. Topografska karta Kučevo 100-1-2, 1:25000
1:25000 skenirana (raster) štampana u georeferencirana u CGS_WGS 1984 „latitude-longitude“
Gauss-Kruger 7 projekciji, VGI 1979

3.11. Iscrtavanje „šejp“ fajla (shape file)

37B

„Šejp fajl“ (eng. shape file) predstavlja jednu od osnovnih opcija GIS-a koja se koristi prilikom izrade
karata ili prostorne analize. Veliki broj geografskih podataka se danas nalazi u obliku šejp fajlova.
Svaki šejp fajl vezuje se za određenu klasu prostornih elementa, definiše njihovu poziciju u prostoru
(npr. na karti) i može sadržati različite podatke o samom elementu u obliku tabele atributa. U

328 
zavisnosti od karakteristika elementa koji treba da prikažemo, možemo izdvojiti sledeće vrste šejp
fajlova:
• Tačke (Points) – koriste se za označavanje prostornog elementa koji zbog relativno malih
dimenzija i/ili prostornog obuhvata može se predstaviti samo jednom tačkom, na primer bunar,
izvor, stablo ili lokacija na kojoj je izmerena određena koncetracija polutanta. Više-tačaka
(Multipoints) je posebna varijanta ove vrste šejp fajla i koristi se za prikaz skupa tačaka koje se
odnose na isti prostorni element. Grupa malih ostrva može biti prikazana kao Multi-tačke.
• Linije (Lines) – predstavljaju prostorne elemente izduženog oblika i relativno male širine, kao što
su na primer rasedi, rečni tokovi, putevi.... Za prikazivanje prostornih elementa sa oblikom linije
koji imaju grananje, na primer kod rečnog sliva, koristi se polilinija (Polylines).
• Poligoni (Polygon) – predstavljaju prostorne elemente koji obuhvataju određenu površinu koja je
uokvirena sa najmanje tri tačke i linijama koje spajaju te tačke, na primer jezero ili površina pod
šumom. Kada se neka površina želi razdvojiti na više delova (npr. obradivo zemljište na kome
se gaje različiti usevi) ili u njoj postoje otvori (npr. posečeni deo oko koga se nalazi šuma) može
se koristiti druga verzija šejp fajla za poligone koja se označava kao Multi-površina (MultiPatch).

Pri izradi karata različitih namena najčešći je slučaj kombinacije različitih tipova šejp fajlova (slika 28).
12B

Slika 28. Vektori – šejp fajlovi u radnom prostoru (work space) sa koordinatnom mrežom bez rasterskih podloga,
crno-šrafirano je oblast gde je nađen ugalj a crveno su istražna prava (Vakanjac 2011).

 
8. Baza podataka
13B

Baza (banka) podataka je kolekcija podataka organizovanih za brzo pretraživanje i pristup, koja
zajedno sa sistemom za administraciju, organizovanje i memorisanje tih podataka, čini sistem baze

329 
podataka. Iz ugla korisnika, podaci su na neki logički način povezani. Oni predstavljaju neke aspekte
realnog sveta (npr. korisnici i članci u Wikipediji).

Korisnici pristupaju bazi podataka prvenstveno preko upitnika. Korišćenjem ključnih reči i
svrstavanjem komandi korisnici mogu brzo da pronađu, preurede, grupišu i odaberu oblast u mnogim
zapisima koje treba vratiti ili pomoću kojih treba sastaviti izveštaje o naročitoj skupini podataka u
skladu s pravilima dotičnog sistema vođenja baze podataka.

Postoje različite vrste baza podataka, zavisno od toga, na koji način su podaci interno organizovani.
Tako se razlikuju hijerarhijske, mrežne (CODASYL), relacionalne, objektno-orijentisane, objektno-
relacione, prilagođene za WEB, XML i multimedijske baze podataka.

Podaci su predstavljeni na uniformni način (npr. u relacionim bazama podataka podaci su

organizovani u tabelama), što olakšava pristup i korišćenje od strane eksternih programa. Tako jednu
bazu podataka može koristiti niz različitih programa, pisanih u različitim programskim jezicima.

Skladištenje

Računari se koriste za skladištenje i obradu podataka još od 1950-ih godina. Bitna stvar koju treba
pomenuti je da primarna (glavna) memorija računara omogućava samo privremeno skladištenje
podataka (kada se računar isključi svi podaci iz primarne memorije se gube). Iz tog razloga potrebno
je koristiti neki tip sekundarne memorije za trajno skladištenje podataka, (među koje spadaju
magnentni i optički mediji, odnosno magnente trake, čvrsti diskovi, eksterni hard diskovi, CD ili DVD).

Slika 29. Primer - folderi sa podacima kartiranih objekta sa područija Ljubovije koji se koriste u GIS sistemu i
sačuvani su kao baza podataka, od gornjeg levo: Ljubovija topografseke osnove, Ljubovija report, Ljubovija_GPS,
Ljubovija_kmz, Ljubovija_layout, Ljubovija_SAS, Ljubovija_shape, Ljubovija_fotografije, Nastava GIS,
Ljubovija_waypoints i tekstovi Tektonika Ljubovije i Tumac_Ljubovija (Grupa autora 2014).

330 
Glavni zadatak prvih dizajnera informacionih sistema, bio je razvijanje tipa softvera koji bi omogućio
lociranje specifičnih podataka uskladištenih u sekundarnoj memoriji i njihovo efikasno učitavanje u
glavnu memoriju kako bi se mogli obrađivati. Osnovnu strukturu jednog informacionog sistema čine
skupovi datoteka koji su permanento uskladišteni u nekom sekundarnom uređaju za skladištenje
podataka. Softver koji čini sistem za upravljanje datotekama podržava logičko razdvajanje datoteka u
zapise. Svaki zapis opisuje neku stvar (ili jedinicu) i sastoji se od određenog broja polja, gde svako
polje daje vrednost određenoj osobini (ili atributu) date jedinice (slika 29).

Zaključak
14B

U cilju optimalnog korišćenja GIS-a, nije dovoljno da korisnik samo nabavi odgovarajući hardver,
softver i ljude koji će raditi na sistemu, već i da sistem bude adekvatno organizaciono postavljen, a
ljudi koji rade na sistemu da poseduju osnovna geografska i kartografska znanja. Danas, posle
nekoliko decenija razvoja, GIS je dokazao svoje prednosti u svim oblastima gde se zahteva
vizuelizacija prostornih podataka i manipulisanje velikim brojem podataka, koji su opisani vrlo
složenim konceptima i imaju veliki broj korisnika raznih struka. GIS tehnologija omogućava veliki
napredak u svim oblastima i procesima upravljanja, praćenja, organizacije i odlučivanja u odnosu na
konvencionalne metode rada.

Razvoj GIS-alata i njihova implementacija na serverske stanice i umrežavanje na Internet-mrežu,

doprinosi vrtoglavom rastu informacija i podataka o planeti Zemlji. Glavna prednost GIS-internet
servisa je brza i jednostavna dostupnost ovih podataka, koja može biti na globalnom nivou cele
Zemlje ili na nivou neke lokalne regije, u zavisnosti od potreba korisnika. Neki od servisa su besplatni i
bez ograničenja na pristup informacijama, dok neki uz određenu novčanu nadoknadu obezbeđuju
čitave projekte sortirane u raznim setovima podataka. Dalji razvoj GIS sistema prebaciće težište na
ujedinjenje svih GIS serverskih stanica i objedinjavanje svih prostornih podataka na jednom mestu.
Ovakav postupak će znatno uštedeti vreme pretrage neophodnih informacija i podataka korisnicima.
Takođe sve više će se ostvarivati otvorene baze podataka gde će svako moći da doprinese u daljem
razvoju i širenju GIS baza (slično kao Vikipedija gde svako može da uređuje članke). Iz ovoga se
zaključuje da će GIS tehnologije postati javno dobro, koje će omogućiti brži i bolji rad sa prostornim
podacima, njihovo skladištenje i čuvanje i delovanje u donošenju bitnih odluka vezanih za prostor i
životnu sredinu.

U cilju upravljanja prirodnim resursima na održiv način, potrebna je tačna i pravovremena informacija
da bi se blagovremeno odregovalo na promene u prostoru. Iz tog razloga, potrebno je formirati sistem
koji će objediniti sve relevantne podatke radi postizanja zadatog cilja. Neophodno je izvršiti konverziju
i modifikaciju postojećih podataka, izvršiti digitalizaciju i integrisati ih u jedinstvenu bazu podataka.
Radi postizanja navedenih zahteva nameće se jednostavan odgovor – primena geografskog
informacionog sistema.

331 
Literatura
Bill, R., (1995): Spatial Data Processing in environmental Information Systems, in: Environmental Informatics –
Methodology and Applications of Environmental Processing, Kluwer Academic Publichers, Dordrecht.
Borota D. (2011): Daljinska detekcija i aerofotogrametrija – osnovni principi i mogućnosti primene u inventuri
šuma Srbije. Master rad, Šumarski fakultet, Beograd.
Đukanović M. (1991): Ekološki izazov, Elit, Beograd.
Čekerevac Z., Anđelić S., Glumac S., Dragović N. (2010): Savremene temdencije primene GIS tehnologija,
Međunarodna naučna konferencuja, Menadžment 2010, Kruševac, s. 531–537.
Grupa autora (1972): Vojna Enciklopedija, II Izdanje, kniga 4, Jakac-Lafet, strane 263–273, Izdanje redakcije
Vojne Enciklopedije.
Grupa autora (2014): Studija o održivom korišćenju i zaštiti prirodnih resursa u prekograničnom području Srbija –
Bosna i Hercegovina.
Hilty L. M., Page B., Radermacher F. J., Riekert W. F. (1995): Environmental Informatics as a new Discipline of
Applied Computer Science, in: Environmental Informatics – Methodology and Applications of
Environmental Processing, Kluwer Academic Publichers, Dordrecht.
Lješević M., Živković D. (2001): Kartografija, Magic Map, Smederevska Palanka.
Kontić S., 1971, Geodezija, Privredni pregled, Beograd.
Milanović M, Lješević M, 2009: Teledetekcione metode istraživanja životne sredine, Univerzitet u Beogradu,
Geografski fakultet, 1–274
Page B. (1995): Environmental Informatics Towards a new Discipline in Applied Computer Science for
Environmental Protection and Research, Environmental Software Systems, Chapman & Hall, London.
Parkinson, B.W. (1996), Global Positioning System: Theory and Applications, chap. 1: Introduction and Heritage
of NAVSTAR, the Global Positioning System. pp. 3–28, American Institute of Aeronautics and
Astronautics, Washington, D.C.
Pavlović R, Čupković T., Marković M. (2004): Daljinska detekcija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1–356.
Regodić M. (2008): Daljinska detekcija kao metod prikupljanja podataka o prostoru, VOJNOTEHNIČKI GLASNIK
1/2008. str. 91–123.
Vakanjac B. (2007): Uranium anomalies and zones, data base, ZHL LLC, Belgrade.
Vakanjac B. (2009): Geochemical distribution of base metals at Zeegt area, Gobi Coal and Energy LLC,
Mongolia.
Vakanjac B. (2011): Exploration of coal bearing layers at Hovsgool area, Gobi Coal and Energy LLC.
Vasić Đ. (2010): Daljinska detekcija i njena primena u savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji, Završni rad,
Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, katedra za poljoprivredno mašinstvo, str 1–25.

Internet-linkovi :
http://25.media.tumblr.com/ tumblr_m2w490LmBy1qhzeh7o1_400.jpg
http://www.urisa.org/clientuploads/directory/Photos/tomlinson.jpg
http://upload.wikimedia.org/ wikipedia/ru/f/f7/Krasovskiy.jpg
H

http://www.esri.com/news/arcuser/0703/geoid1of3.html
H

Thrawn562, Ellipsoid_321.png
http://www.kartografija.hr/old_hkd/obrazovanje/prirucnici/gpspoc/gpspoc.htm
http://pedja.supurovic.net/osnovni-geografski-kartografski-pojmovi
H

http://www.engineeringtoolbox.com/latitude-longitude-d_1371.html
H

http://www.vgi.mod.gov.rs/english/downloads/downloads.html
http://sr.wikipedia.org/wiki/Globalni_pozicioni_sistem
http://sr.wikipedia.org/sr/Топографска-карта
http://sr.wikipedia.org/wiki/Геодезија

332 
 Ekološko modelovanje
Uroš Radojević
Jelena Milovanović

Model predstavlja pojednostavljenu reprezentaciju nekog fenomena, procesa ili sistema. Ekološki
model je model koji se odnosi na određeni aspekt prirodnog okruženja. Ekološki modeli su prvobitno
razvijeni da, između ostalog, prikažu klimatski sistem Zemlje, hidrološke procese, ekosisteme,
biogeohemijske cikluse i druge procese i fenomene. Pomoću ovakvih modela možemo povećati
razumevanje i doći do novih znanja, predvideti stanje fenomena, procesa ili sistem u određenom
trenutku u vremenu (najčešće se odnosi na predviđanje budućih stanja) ili na nekom drugačijem
prostoru i obavljati raznovrsne simulacije koje su od velike pomoći u procesu donošenja odluka. S
obzirom na velike mogućnosti koje ekološki modeli pružaju njihova primena u svim oblastima vezanim
za životnu sredine postaje sve zastupljenija. Danas njihovu primenu možemo uočiti u najrazličitijim
prirodnim oblastima (Radojević et al., 2012; Milovanović et al., 2012; Čoporda Mastilović et al., 2011;
Radojević et al.,2010; Radojević et al.,2014, 2014a; Radojević i Milovanović, 2014). Pored toga, usled
potrebe da se obuhvatnije sagledaju problemi u životnoj sredini kako bi se došlo do adekvatnog
rešenja, sve više dolazi do preklapanja sfera proučavanja različitih naučnih oblasti. Primena ekoloških
modela u velikom broju slučajeva upravo omogućava ovakav integralan pristup.

1.1. PRIMENA MODELOVANJA U NAUČNOM ISTRAŽIVANJU

Istraživanja se sprovode kroz posmatranje sistema i ponašanje sistema pod prirodnim okolnostima i
tokom izvođenja eksperimenta. Ovakva posmatranja daju dokaze na osnovu kojih se mogu postaviti
hipoteze o strukturi i funkciji sistema. Ovakve pretpostavke se mogu proveriti kroz nova posmatranja
gde su oni potvrđeni kao pouzdani pokazatelji nekog sistema ili sistemskog ponašanja. I na kraju oni
mogu da budu priznati kao teorija ili zakon.
Uslovi koji treba da olakšaju istraživanja uključuju:
1. sredstva za posmatranje i komparativno posmatranje – merenja
2. sredstva kontrole ili forsiranje sistema – eksperimentisanje
3. razumevanje prethodnih istraživanja i trenutnih okolnosti – kontekst
4. sredstva za ukrštanje i povezivanje prethodne tri tačke – imaginacija

Jedna od novijih metoda koja se sve više koristi prilikom istraživanja u prirodnim naukama, ali i
društvenim, jeste modelovanje. Šta podrazumevamo pod terminom model? Model je apstrakcija
realnosti. Ta apstrakcija predstavlja složenu stvarnost na najjednostavniji način koji je adekvatan za
svrhu modelovanja. Najbolji model je uvek onaj koji postiže najveći stepe realizma sa najmanje
parametara složenosti i najmanje složenosti samog modela, međutim treba naglasiti da idealni modeli
ne postoje.

333 
Jednostavnost je preduslov naučnog objašnjenja, što ne znači da priroda funkcioniše na osnovu
jednostavnih principa. To je važan princip u oblastima kao što su neki delovi sistematike i biohemije i
od suštinskog je značaja pristupu verovatnoći statističkih zaključaka. U kontekstu modelovanja,
jednostavan model je obično onaj sa najvećim objašnjenjem ili predvidivom (intuitivnom) snagom i sa
najmanje parametara ili sa što manje složenim procesom. Jednostavnost je posebno važno načelo u
modelovanju jer naša sposobnost shvatanja složenosti modela je mnogo veća od naše sposobnosti
da obezbedimo podatke neophodne kao parametre za kalibraciju i proveru tih istih modela. Naučna
rešenja moraju biti i relevantna i podložna testiranju. Neprovereni modeli nisu ništa bolji od
neproverenih hipoteza. Ako primena principa jednostavnosti olakšava proveru, onda takođe olakšava i
korišćenje modela.

Modelovanje nije alternativa posmatranju ali pod određenim okolnostima može biti moćno sredstvo u
razumevanju, zapažanju i u razvoju i u proveri teorije. Posmatranje će uvek biti bliže istini i mora ostati
kao jedna od najvažnijih komponenta naučnog istraživanja. Model je dakle, apstrakcija realnog
sistema. To je pojednostavljivanje u kojem se nalaze samo oni delovi koji su važni za problem koji je
prezentovan u modelu. Model uzima uticaj aspekta realnog sistema i aspekte percepcije modela i
njegove važnosti. Modelovanje podržava koncept i istraživanje ponašanja objekta ili procesa i
njihovog međusobnog odnosa zbog njihovog boljeg razumevanja i stvaranja hipoteza u vezi sa njima.
Modelovanje takođe podržava razvoj (numerički) eksperimenata u kojima hipoteze mogu biti testirane
i njihov ishod predvidiv. U nauci, razumevanje je cilj i modeli su alat (sredstvo) koje pomaže u tom
pravcu (Baker, 1998).

Modelovanje se značajno razvilo kao alat naučno istraživačkih aktivnosti polovinom prošlog veka,
oslikavajući konceptualni (održivi) razvoj kroz same tehnike modelovanja, kroz tehnološki razvoj i kroz
naučni razvoj, kao odgovor na sve veću potrebu za proučavanje sistema (posebno životne sredine), a
naročito zbog povećane tražnje za predviđanja u prostoru i vremenu. Modelovanje je postao jedan od
najmoćnijih sredstava u proučavanju životne sredine jer omogućava bolje razumevanje odnosa
između životne sredine, ekosistema i ljudi. Ovakvo shvatanje je sve važnije u upravljanju održivog
razvoja.

Sistemi životne sredine su isti oni sistemi koje su proučavali fizičari, hemičari i biolozi, ali nivo
apstrakcije naučnika životne sredine se veoma razlikuje od tih nauka. Naučnik koji proučava životnu
sredinu pristupa svojoj nauci sa mnogo većim nivoom apstrakcije, u kojem zakoni fizike i hemije
obezbeđuju osnovu za razumevanje odnosa između živih organizama u njihovim neživim sredinama,
a zatim, kroz karakteristike svakog od njih, i kroz procese po kojima svaka od njih funkcioniše.
Osobenosti životne sredine se po mnogo čemu razlikuju od izolovanih istraživanja fizike i hemije, ali
se proučavanje životne sredine ne može vršiti bez istraživanja u fizici i hemiji. Iako naučnik koji
proučava životnu sredinu proučava samo mali deo sistema, taj mali deo sistema uvek odgovara
kontekstu sistema iz kojeg je uzet, a koji je evoluirao stotinama, hiljadama i milionima godina i čiji će
se razvoj nastaviti i u budućnosti. Taj mali deo sistema je takođe deo materijala i energije
334 
hijerarhijskog lokalnog, regionalnog i globalnog okruženja. To je taj kontekst koji daje složenost
ekološkom sistemu kada ga poredimo sa tradicionalnim naukama. Za naučnike životne sredine modeli
su sredstvo za integrisanje kroz vreme i prostor kako bi razumeli te odnose koji određuju prirodu i
funkcionisanje sistema koji se ispituje. Naučnici koji se bave izučavanjem životne sredine retko imaju
sreće da u izolovanim uslovima proučavaju jednu komponentu tog sistema. Najviše pitanja kojima se
bave naučnici životne sredine je upravo razumevanje međusobnih odnosa između živih (biotičkih) i
neživih (abiotičkih) sistema i njihovih interakcija. Složenost je u velikoj meri uvećana i povećanjem
broja ulaznih elemenata i višestrukim brojem komponenti, pa se i te interakcije moraju uzeti u obzir.
Pošto je relativno teško shvatiti uzročno-posledične lanace, naučni modeli životne sredine razbijaju
sisteme u shvatljive delove, a potom ih ponovo kombinuju i spajaju kako bi te odnose učinili jasnijim.
Luksuz kontrolisanih uslova, pod kojima se testira uticaj određenih faktora na ponašanje sistema, je
veoma retko dostupan naučnicima koji proučavaju životnu sredinu. Veoma mali broj sistema životne
sredine može biti stvoren u laboratorijama sa odgovarajućim nivoom tačnosti i predstavljeni na
adekvatan način. Zamenjujući laboratoriju za otvoren prostor moguće je izvesti neke eksperimente.
Fizički modeli su veoma ograničeni zbog stepena kontrole kojima raspolaže naučnik, kao i zbog
ogromnih troškova koji su u tesnoj vezi sa njihovim sprovođenjem. Oni su, takođe, veoma ograničeni
u obimu u kojem se mogu primeniti, opet zbog troškova i organizacionih ograničenja. Dakle, ostaje
činjenica da su uslovi u kojima rade naučnici životne sredine uslovi nekontrolisane sredine, a za samo
mali broj komponenata se može reći da mogu biti podvrgnute kontrolisanim eksperimentima. Međutim,
neki tvrde da je životno okruženje jedna velika laboratorija u kojoj se dešavaju globalni eksperimenti,
kao na primer emisija gasova i efekti staklene bašte (Govindasamy et al., 2003). Ali ovo nisu vrste
eksperimenata koji nam omogućavaju da predviđamo (jer se oni odvijaju u realnom vremenu), niti su
oni koji nam pomažu (u kraćem roku), da bolje upravljamo životnom sredinom. Zato su modeli ti koji
obezbeđuju „jeftinu laboratoriju“ u kojoj matematički opisi sistema i procesa mogu biti kontrolisani.

U rešavanje savremenih ekoloških problema često se uključuju multidisciplinarni timovi, koji rade
zajedno na različitim aspektima sistema. Modelovanje daje zajednički okvir u kojem te različite
discipline mogu da funkcionišu na pojedinačnim aspektima istraživanja problema, kao i da obezbede
modul za integraciju unutar samog modela (okvira modela).

Pored ovih mogućnosti sistema životne sredine, racionalna pozadina sistema životne sredine je često
praktična ili primenjena tako da istraživanje životne sredine mora da obuhvati i sledeće:

- Treba da gleda u budućnost. Istraživanja životne sredine često uključuju predviđanja u budućnosti
kako bi se razumeli uticaji nekih stanja ili procesa. Takva predviđanja su teška jer mogu da budu
testirana samo u realnom (stvarnom) vremenu. Modeli se veoma često koriste kao sredstvo za
razumevanje stvari izvan vremena i kao takvi su pogodni za predviđanje i naknadno zaključivanje.

- Kao i sa bilo kojim sredstvima za predviđanje budućnosti, predviđanje je dobro samo kao
informacija za razumevanje onoga na čemu je zasnovano. Dok ovo shvatanje može biti dovoljno u

335 
 okviru procesa koji su već isprobani i provereni, tokom perioda u kojem je razvijeno razumevanje,
kada budući uslovi postanu proces, realnost može biti sasvim drugačija od očekivane.

- Potrebno je da se shvate uticaji događaja koji se nisu desili (još). Istraživanja životne sredine
veoma često se tiču razvoja scenarija promena i razumevanja uticaja onih scenarija na sisteme od
kojih ljudi zavise. Ove promene se mogu razvijati i planirati poput izgradnje kuće ili industrijskog
postrojenja, mostova, luka ili golf-terena i na taj način zahtevati procenu uticaja na životnu sredinu.
Alternativno oni mogu biti apstraktniji, kao što su klimatske promene. U svakom slučaju, modeli se
razvijaju na osnovu procesa razumevanja ili znanja i oni se često koriste kao sredstvo za
razumevanje očekivanih događaja.

Modeli mogu da imaju jednu ili više uloga, ali su obično razvijeni (napravljeni) sa jednom ili dve
specifičnosti. Tip modela koji će biti izgrađen na neki način će ograničiti korišćenje samog modela u
određenom domenu.

Modeli se obično koriste:

1. kao pomoć u istraživanju,
2. kao sredstvo za razumevanje,
3. kao sredstvo za simulaciju i predviđanje,
4. kao virtuelna laboratorija,
5. kao integrator u okviru i između disciplina,
6. kao istraživački proizvod,
7. kao sredstvo za komunikaciju između nauke i njenih rezultata.

2.2. Načini za sprovođenje modelovanja

Postoji ogroman broj programskih rešenja koja se mogu primeniti za modelovanje. Odabir određenog
rešenja zavisiće od dostupnosti, cene, prethodnog iskustva, lakoće rukovanja, očekivanih rezultata,
početnih ciljeva, dospunih podataka, prilagođenosti podataka određenom programu i drugih
parametara. Kada su u pitanju programska rešenja moguće je izvršiti podelu na sledeće kategorije:

o Programi za rad sa tabelama (Spreadsheets).

o Integrisana programska okruženja koja se mogu koristiti i za modelovanje.
o Programski jezici koji se mogu koristiti i za modelovanje.
o Specijalizovana programska okruženja za modelovanje.
o Usko specijalizovni programi za ekološko modelovanje.
o Alati za modelovanje u okviru GIS programa obuhvataju dodatke za GIS programe koji se mogu
koristiti za ekološko modelovanje.

336 
Programi za rad sa tabelama - Činjenica je da je rad sa programima koji koriste tabele mnogo lakši
nego, na primer, korišćenje programskih jezika. Programi za rad sa tabelama su široko rasprostranjeni
u primeni, što znači da su poznati velikom broju korisnika. Većina ovih programa poseduje određene
dodatke koji omogućavaju vizuelizaciju podataka ili statistčku analizu. Njihva primena u ekološkom
modelovanju je često vezana za populacionu ekologiju i konzervacionu biologiju. Iako postoji veliki
broj korisnika koji može da se služi ovim programima, oni poseduju suštinsko ograničenja koja
predsavljaju veliki problem kad je potrebno konstruisati kompleksniji i sofisticiraniji ekološki model i
kada je za dostizanje pravog rešenja potrebno vršiti iteraciju. Pored toga ovi programi ne podstiču
strukturni pristup prilikom formiranja ekoloških modela.

Integrisana programska okruženja koja se mogu koristiti i za modelovanje - Integisana

programska okruženja predstavljaju kompleksne programske pakete koji se, na osnovu svojih
funkcija, koriste u različitim oblastima. Na primer, programski paket „R“ je moćan alat za statističku
obradu, dok se MATLAB veoma puno koristi u primenjenoj matematici. Međutim, s obzirom na veliki
broj opcija i funkcija, kao i mogućnost rešavanja kompleksnih probelma, koje ovakva vrsta
programskih paketa poseduje, oni su našli svoju primenu i u ekološkom modelovanju. Jedan od takvih
primera je i MATLAB koji se primenjuje za modelovanje različitih ekoloških procesa biološke, fizičke i
hemijske prirode. Postoji jako veliki broj ovakvih procesa koji se mogu modelovati uz pomoć MATLAB-
a, a neki od njih su: reprodukcija organizama, radioaktivni raspad elemenata, hemijske transformacije
polutanata u životnoj sredini, difuzija, disperzija, sorpcija, kinetičke i termodinamičke reakcije i mnogi
drugi procesi. U programu MATLAB se ovakvi procesi predstavljaju matematičkim terminima. Taj
pristup često dovodi do upotrebe diferencijalnih jednačina koje služe za predstavljanje promene
različitih uslova u kojima se nalaze određene promenljive, kao što su koncentracija nekog polutanta ili
gustina određene populacije, u prostoru i vremenu. Generalno, cilj je da se osnovni koncepti
određenog ekološkog problema transformišu u matematičke formulacije.

Programski jezici koji se mogu koristiti i za modelovanje - Programski jezici za programiranje

predstavljaju još jednu opciju kojom se mogu napraviti ekološki modeli. Programski jezici se inače
koriste za izradu programa određene namene. Iako oni zahtevaju poznavanje komlikovanih komandi,
gramatike i sintakse, vezanih za određeni programski jezik, ali može se reći da oni pružaju najveću
fleksibilnost prilikom izrade ekoloških modela. Postoje više različitih programskih jezika koji se mogu
efikasno koristiti za ekološko modelovanje. Neki od njih, kao što su Basic i Fortran, su relativno
jedonostavniji za savladavanje, dok drugi, kao što su C++ i Java, zahtevaju daleko više znanja i
veštine kako bi se adekvatno primenjivali. Olakšavajuća okolnost je što dosta programskih jezika koji
se trenutno primenjuju ima sličan set osnovnih komandi, pa će poznavanje jednog često značiti lakše
snalazenje u nekom drugom programskom jeziku. Bez obzira o kom programskom jeziku se radi
princip izrade modela se zasniva na „prevođenju“ određenog ekološkog problema ili sistema u
određeni programski jezik. Ovaj proces se donekle može uporediti sa prevođenjem sa jednog jezika
na drugi. Imajući to u vidu jasno je da se obično za konretnu situaciju obično mogu naći više „tačnih“
rešenja. Kao krajnji rezultat dobija se gotov program uz pomoć koga se vrši modelovanje određenog
ekološkog fenomena, procesa ili sistema. Ovakve gorove, napisane programe mogu koristiti i drugi
337 
korisnici koji ne moraju da poznaju programske jezike, već je samo dovoljno da unesu ulazne
parametre vezane za specifičnu problematiku. Glavno ograničenje primene programskih jezika je
vreme koje je potrebno da bi se jedan programski jezik savladao na adekvatan način i u dovoljnoj meri
da se može primenjivati za ekološko modelovanje. Pored toga sam proces pisanja programa i
ispravaljanja grešaka je isto veoma vremenski zahtevan.

Specijalizovana programska okruženja za modelovanje - Specijalizovana okruženja za

modelovanje su programski paketi čija je osnovna namena modelovanje različitih fenomena, procesa
ili sistema, pa se samim tim mogu primenjivati i za ekološko modelovanje. Oni pružaju veliki broj
važnih pogodnosti, od kojih je najznačajnija mogućnost konstruisanja modela uz pomoć grafičkog
interfejsa pravljenjem dijagrama. Osim toga u okviru ovih programskih paketa nalazi se veliki broj
ugrađenih analitičih i numeričkih funkcija, kao i opcija za vizuelizaciju podataka. Njihova glavna
prednost je da formalizuju proces modelovanja unutar svog programskog okvira. Pravljenje modela i
modelovanje se u ovakvim programima odvija po principu koji je veoma sličan upravo vrsti
metodologije ekološkog modelovanja koja je opisana u ovom tekstu. Nakon što se identifikuje
određeni ekološki problem prisupa se izradi konceptualnog modela, što se u ovoj vrsti programa izvodi
pomoću „crtanja“ dijagrama uz pomoć odgovarajućih alata. Nakon toga se uz pomoć sakupljenih
podataka i pretpostavki formiraju matematičke veze između pojedinih elemenata dijagrama koji
predstavljaju određene ekološke entitete. Na osnovu tako formiranog modela program obavlja
simulaciju i daje rezultate. Ovakvi programski paketi specijalne alate koji olakšavaju svaki od ovih
koraka u metodologiji modelovanja. Glavna mana ovih programa je da u određenoj meri ograničavaju
proces modelovanja svojim formalističkim pristupom. Ekološki entiteti se u ovim programima
predstavljaju kao određene „rezerve“ (npr. broj stabala u šumi), čija se promena u vremenu prikazuje
putem „tokova“ (npr. broj stabala posečenih u toku jedne godine). Problem je što se ne mogu svi
ekološki problemi tretirati na ovaj način, pogotovo kada je potrebno prikazati prostorne promene. Bez
obzira na svoja ograničenja specijalizovana programska okruženja sve više nalaze primenu u
raznovorsnim problemima koji su vezani za životnu sredinu.

Usko specijalizovni programi za ekološko modelovanje - Kako se vremenom modelovanje sve

više razvijalo, shvaćeno je da se mnogi ekološki problemi mogu predstaviti i rešiti upravo uz pomoć
modelovanja. To je dovelo do nastanka prvih programa koji su bili usko specijalizovani za rešavanje
određenog ili više sličnih ekoloških problema. Ovi programi su se često zasnivali na statističkoj obradi
podataka. Kasnije se, naglim razvojem ekološkog menadžmenta, ukazala potreba da modeli pruže
podršku u odlučivanju i odabiru najbolje moguće alternative. Usled toga se formira nova grana
ekološkog modelovanja koja se bavi „menadžmentskim“ modelima za donošenje odluka. Paralelno sa
njima razvijali su se i „naučni“ modeli koju su sve bolje oponašali fizičke, hemijske i biološke procese
(kao što su dinamika fluida ili biogeohemija) i reprezentovali celokupne sisteme vezane za životnu
sredinu. Njihova glavna uloga je bila sitcanje novih saznanja i predviđanje na osnovu poznatih
parametara. Danas postoji veliki broj programa koji se veoma detaljno bave određenim problemom
vezanim za životnu sredinu. Oni obično poseduju veliki broj korisnih alata i već postojeće baze
potataka vezane za problematiku kojom se specifični program bavia, a pored toga obično podržavaju i
338 
prostornu komponentu. Ovakva uska specijalizacija, ovakvih programa, na određeni ekološki problem
je svakako pozitivna prilikom izučavanja tog problema. Međutim, s obzirom na njihovu različitost,
poznavanje funkcija i alata u jednom programu obično nije od velike pomoći prilikom rada u programu
koji se bavi drugačijim ekološkim modelom.

Alati za modelovanje u okviru GIS programa - Razvojem geografskih informacionih sistema, a i

pratećih tehnologija kao što je daljinska detekcija, postoji sve više geografiskih baza podataka sa
obilnim imformacijam o životnoj sredini (na primer, pošumljenost terena, digitalni elevacioni model).
Relativno skoro je shvaćeno da se ovi podaci mogu koristiti i za ekološko modelovanje, pa su u skladu
sa tim počeli da se pojavljuju posebni alati, u obliku dodataka za postojeće GIS programske pakete,
koji se mogu koristi u te svrhe. Njihova glavna prednost je prostorna kompontneta. Odnosno često se
koriste za prikazivanje eventualnih promena na nekoj teritoriji u zavisnosti od vrste potencijalnog
korišćenja tog prostora. Pored toga mogu služiti i za prostorno prikazivanje kretanja i transformacija
zagađujućih materija u životnoj sredini.

3. Primena modelovanja u oblasti šumarstva

Pod šumarstvom se tradicionalno podrazumeva gajenje drvenastih vrsta za drvnu masu. Ono
obuhvata upravljanje vegetacijom, zemljištem i ljudima kao ukupnim resursima koji zajedno treba da
ostvare višestruke ciljeve. Ključ za odgovorno upravljanje šumama je dvojak i obuhvata razumevanje
kako šumski ekosistemi funkcionišu i drugo, kako da se to razumevanje i znanje uspešno iskoristi za
zadovoljenje očekivanih društvenih potreba i vrednosti (Šijačić-Nikolić et al., 2014, 2014a).

Modeli koji se koriste u oblasti šumarstva se mogu grupisati u nekoliko tipova. Prvi i najčešći su
modeli rasta i prinosa drveta koji predviđaju prirast drvne mase tokom određenog perioda. U početku,
ovi modeli su bili fokusirani na pojedinačne vrste iste starosti kakve se mogu naći u rasadnicima. Kako
je rasla soficistiranost modelovanja, tako su se menjali i modeli, pa su mešanje vrsta drveća, različite
starosti stabala, kao i veličina parcela u određenom reviru postali elementi koji su uključivani u
procenu prirasta drveta. Dalji razvoj putanje modelovanja se vidi u sprovođenju tehnika koje se koriste
prilikom uobičajenih aktivnosti kao što su seča ili proređivanje šume.
Linearno programiranje i druge tehnike koje omogućavaju modelovanju da navede specifikaciju
ograničavajućih faktora postojećih resursa, omogućili su modelima da nađu rešenja za dislociranje
problema, ponovo uzimajući u obzir pre svega one koji su zainteresovani za seču stabala, a za koje je
njihova što veća masa osnovna vrednost šuma.

Kasnije je počeo da se prepoznaje značaj šuma i njihove vrednosti koje one poseduju, a koje su iznad
same drvne mase i fokus istraživanja je pomeren u tom pravcu, pa su stoga dalji napori modelovanja
bili usmereni ka ovim resursima. Da bi se napravila prekretnica u gazdovanju šumskim ekosistemima
potrebno je da oni koji donose odluke prepoznaju i ostale vrednosti koje šume sobom nose osim
kubikaže: da su šume staništa divljih životinja, da daju neizmerne mogućnosti za odmor i rekreaciju,
339 
da imaju funkciju zadržavanja i prečišćavanja voda i da su to samo neke od koristi koje čovek ima od
šuma. Pored svega ovoga, treba istaći da je najsloženiji faktor u ovim procenama – uloga čoveka u
odnosu na šume.

Kod gazdovanja šumama važno je da se predvide efekti sprovođenja različitih alternativa. Iako postoji
veliki broj naučnih saznanja o odnosima između postojećeg obrasca strukture šuma i karakteristika
ekosistema, ove informacije je često teško tumačiti i primenjivati. Da bi se koristili modeli koji
inkorporiraju najbolja raspoloživa znanja, potrebno je da se u oba segmenta inkorporira najbolje
raspoloživo znanje o biološkom sistemu koje je dostupno, a da se rezultati prezentuju na upotrebljiv
način. Neki takvi integrisani modeli su razvijeni i većina ih je u različitim fazama sprovođenja. Dalje,
uvođenje znanja i ciljeva, integrisanje socijalnih momenata i teorije i tehnike merenja su teške za
mnoge koji su obučeni na tradicionalan način. Upravo zato je jedan od najvećih izazova današnjice
razvoj i testiranje nove teorije i sredstava koja opisuju posledice upravljačkih odluka i koje pružaju
praktičan i razumljiv proces odlučivanja. Razvoj, procena i adaptacija novih procesa odlučivanja i
njihovo podržavanje savremenim softverima, koji se zasnivaju na adekvatnim modelima, je veoma
važan poduhvat u gazdovanju šumama.

3.1. Pristupi modelovanju u šumarstvu

Empirijski pristup (pristup na osnovu iskustva) je tradicionalan model slobodne procene rasta drveća
koji je razvijen kako bi se omogućila projekcija buduće drvne proizvodnje. Pri tom su modeli tako
građeni da procene rast kod onog drveća koje je već dostiglo umerenu veličinu. Ograničenja uključuju
činjenicu da su ovi modeli bili izgrađeni na osnovu merenja koja su se bazirala na najjačim stablima u
staništu, predviđajući reakcije na poremećaje kao što su seča ili oluje. U časopisu sa najranijim studija
ma o prinosu šuma, Assmann (1970) opisuje nekoliko napora tokom osamnaestog i devetnaestog
veka da se predvidi očekivani prinos u nemačkim šumama bukve i drugih značajnih vrsta. U Severnoj
Americi, za prirast šuma i prinosa, model predviđanja je počeo kao jednostavan proces procene drvne
zalihe (Pinchot, 1898) i napredovao je do procene prirasta jezgra (Fenska and Lauderburn, 1924).
Ove i slične studije dovele su do toga da su ovi projektovani sistemi još uvek u upotrebi kao osnovni
oblik empirijskog modelovanja prirasta šuma.

Mehanistički modeli se baziraju na pretpostavljenom posmatranju rasta, teorijskoj kontroli faktora i

interakciji između elemenata sistema.

JABOWA (Botkin et al., 1972a) predstavlja jedan od najranijih mehanističkih modela koji se koristi za
simulaciju prirasta šuma. Po njemu se prate pojedinačna stabla na osnovu raspoloživih uslova:
svetlosti, hranjljivih materija, temperature i drugih parametara. Sledbenici JABOWA modela,
uključujući FORTNITE (Aber and Melillo, 1982) i ZELIG (Urban and Shugart, 1992), između ostalih,
koriste osnovne ekološke principe kako bi predvideli prirast pojedinačnog drveća u odnosu na okolinu,
a ujedno i ukupan rast šume koja se razvija tako što predstavlja zbir pojedinačnih stabala.
340 
SORTIE (Pacala et al., 1993, 1996) je, još jedan, prostorno eksplicitan (otvoren) mehanistički model
koji se razvio koristeći slične ekološke promenljive vrednosti u odnosu na ranije modele koji su imali
određene slabosti. Elementi stohastike doprinose da se pri korišćenju modela komplikuje njihova
upotreba u upravljanju.

Različit pristup modelovanju od mehanističkog modelovanja prirasta drveća, jeste model pojedinačnih
stabala koji je primarno baziran na povezanim fiziološkim karakteristikama. Na primer, PIPE-model
pretpostavlja da date količine površine lišća zahtevaju određenu količinu drvne mase kroz koju bi se
sprovela voda. (Shinozaki et al., 1964; Waring et al., 1982).

Još jedan takav model TREGRO (Weinstein and Yanai, 1994), predviđa rast, registrući ugljenik koji bi
se raspoređivao u različitim biljnim tkivima i raspoloživosti vodom.

HYBRID (Friend et al., 1997) je model rasta koji koristi kombinaciju tehnika, uključujući i konkurenciju
između biljaka, dok se fiziološka znanja koriste za predviđanje rasta biljaka.

PIPESTEM (Valentine et al., 1997) je model zasnovan na prirastu koji projektuje ekosisteme iste dobi i
iste vrste, koristeći se stopama rasta proizvodnje i gubitka lišća, stabla i korena.

Pristup zasnovan na znanju, ili sistem baziran na pravilima, je specijalna vrsta modelovanja u kojem
se komponente modeluju i suprotstavljaju među sobom, a interakcije nisu nužno predstavljene
matematički. Takav pristup koristi simboličnu prezentaciju informacija u sistemu modela, logično
predviđajući procese prema dosadašnjem ljudskom iskustvu. (Reynolds et al.,1999). Prednost sistema
zasnovanog na znanju je da ne zahtevaju nužno posebne, detaljne informacije, kakav je slučaj kod
drugih modela, i to što može da se prilagodi situacijama u kojima neke informacije u potpunosti
nedostaju. Kao takvi, oni mogu biti veoma korisni u pružanju pomoći donosiocima odluka koji moraju
da analiziraju situaciju i izaberu akciju bez mogućnosti potpunog sagledavanja stanja. Sve ove
karakteristike koje ima pristup zasnovan na znanju ekstremno su korisne za upravljanje šumama.

3.2. Vrste modela u šumarstvu

Model rasta i prinosa - Predviđanje rasta i prinosa je već dugo u središtu modelovanja koje se bavi
šumama. U ovakvim modelima rast i prinos su determinisani su, po Clutter et al. (1983), kako za
prirodne šume (podjednako i za one istog uzrasta i za one raznovrsne starosti) tako i za rasadnike
(bilo proređene ili bez proreda).
Napori ranog modelovanja, koji su bili ograničeni nedostatkom računarske baze, rezultirali su obično
samo u objavljivanju prinosa kroz tabele na kojima je predstavljeno osnovno područje ili obim
postojećeg stanja u pravilnim intervalima razvoja. Često su takve tabele sa prikazom prirasta još uvek
adekvatne za upravljače kojima je primarna proizvodnja kubika drveta. U nedostatku više podataka da
341 
se popuni i pokrene računarska baza modela simulacije, tabele rasta će se i nadalje pokazivati
korisnim.
Kompjuterska baza sa modelom simulacije sada dominira u ovoj oblasti. Simulacije mogu biti
podeljene na stand-level modele, koji projektuju nivoe osnovnog područja i broja stabala, ili kao
model koji projektuje drveće po vrstama, ili klasama, ili veličinama. Model pojedinačnih stabala može
dalje da se klasifikuje kao prostorno-nezavisan ili prostorno-zavisan.

Ritchie (1999) opisuje neke tehnike u modelovanju pojedinačnih stabala, uključujući i tehnike u kojima
je obuhvaćeno nejednako trajanje rasta prisutnih stabala koje se odražava u dopuštanju više
utemeljenih parametara potrebnih za predviđanje drugih promenjljivih vrednosti. Njegova analiza
obuhvata procenu podobnosti modela za planiranje. Pretzsch (2001) daje pregled modelovnja rasta
šuma iz evropske perspektive, uključujući i simulator rasta i vizualizacije modela SILVAH.
U neke od primera modela modela rasta i prinosa spadaju FIBER, SILVAH i TWIGS.

FIBER (Solomon et al., 1995) je dvostepena matrica modela koja koristi dinamičke verovatnoće za
različite ekološke klasifikacije kako bi dobili rast stabla drveta u odnosu na klase. Ove prelazne
mogućnosti su u funkciji prečnika, proporcije tvrde drvne građe i visine.

SILVAH (Marquis and Ernst, 1992) je ekspertski sistem za donošenje odluka u uzgoju tvrde drvne
građe na visoravnima i u planinskom regionu koji preporučuje određene tretmane bazirane na osnovu
predviđenih ciljeva korisnika i podataka vezanih za nadzemni, podzemni i stanišni deo. SILVAH,
takođe, sadrži simulaciju osnovnog šumskog rasta, obezbeđuje mogućnost da se testira alternativno
sečenje, omogućava razvoj baze podataka za inventar šuma i olakšava planiranje drugih funkcija u
gazdovanju šumama.

TWIGS (Miner, 1988) je računarski program koji se koristi za simulaciju rasta i prirasta šuma na
severu i u centralnom regionu SAD. Sadrži individualni popis stabala, ima komponentu za
regeneraciju i takođe obuhvata upravljačke i ekonomske analize.

Modeli regeneracije - Vrlo je teško usavršiti modele regeneracije šuma koji pružaju razumne procene
sastava vrsta drveća i gustine nakon poremećaja koji dovode do otežanog razvoja. Gap dynamics
modeli iz generacije JABOWA, imaju tendenciju da koriste pristup stvaranja mnogo malih jedinki u
unapred određenoj proporciji, baziranom na njihovom delovanju u banci semena ili u nadzemnom delu
biljke pre poremećaja i dozvoljava im da ne klijaju u ranoj fazi simulacije. Empirijski utemeljeni modeli
obično nemaju regenerativnu funkciju.

Određeni modeli regeneracije idu u pravcu koripćenja modela znanja kako bi se predvideo sastav
uskladištenja semena posle manjih ometanja ili novu regeneraciju nakon velikih poremećaja. Yaussy
et al. (1996) opisuju svoje napore da sistematizuju ekološke karakteristike različitih vrsta šuma i da
model pojedinačne regeneracije stabla razvije kroz te karakteristike.

342 
Ribbens (1996) je razvio model regeneracije RECRUITS koji izračunava proizvodnju i prostorno
širenje novih sadnica u odnosu na odrasla stabla, maksimalno koristeći sve pretpostavke za merenje
svih funkcija novouvedenih sadnica.

Modeli mortaliteta - Smrtnost drveća je važan proces u razvoju šuma. Empirijski simulacioni modeli
obično izračunavaju smrtnost uvođenjem verovatnoće zasnovane na vrstama i relativnim veličinama,
gustini i starosti stabala i merenjima kako bi se stvorili određeni parametri. Mehanistički modeli obično
određuju minimalni nivo rasta kroz parametre za opstanak i stablo umire ako ne dostigne taj minimalni
nivo. Mortalitet je važan za za modele gazdovanja šumama kao smernica gubitka stabala.
Mrtva stabla, kao i ona koja stoje i ona koja su pala, smatraju se veoma važnim delovima šume i
modeli su razvijani da bi simulirali stvaranje, trajanje i raspadanje panjeva, palih trupaca i ostalih
ostataka drveta. Modeli šumskih požara su uvažili da je mrtvo drvo u šumi važan faktor pre svega kao
gorivo potencijalnih požara, ali gazdovanje šumama vidi i potrebu procene različitih razvojnih faza
stabala kao i to da je drvo u svojim različitim oblicima neophodno za ishranu staništa divljih životinja,
da ima svoj vizuleni kvalitet, kao i da je važno za modele kvaliteta voda. Modeli za predviđanje trajanja
razgradnje i truljenje palih stabala obuhvataju sisteme kao što su Colorado (Brown et al., 1998) i
Oregon (Spies et al., 1988).

Modeli staništa - Često je staništem sa divljim životinjama upravljano tako da se njihovo prisustvo u
šumi podrazumevalo, pri čemu je fokus na proizvodnji drvne mase. Modeli za određivanje
odgovarajućeg staništa su tehnika za formulisanje opisa potrebnih uslova da se obezbede staništa za
pojedine vrste. Ovi modeli su utemeljeni na stručnom znanju i izraženi su u pogledu opsega i pragova
adekvatnosti za nekoliko važnih karakteristika staništa. Ovakvi modeli često koriste opšte informacije
o staništima u GIS sistemima koji su u sprezi sa drugim tehnikama proizveli niz pristupa u zbližavanju
modelovanja šuma i divljih životinja u prostornom kontekstu tj. u staništu.
Hof and Joyce (1992) su opisali upotrebu kombinacije linearnih i integrisanih programskih tehnika
kako bi prikazali divlji svet i šumu u kontekstu regiona Rocky Mountain na zapadu SAD. Ortigosa et
al. (2000) predstavlja softver koji se zove VVF, a koji ostvaruje integraciju modela staništa u GIS kako
bi procenio teritoriju za pojedine vrste.

Modeli planiranja seče i dobiti - Velike analize su potrebne za politiku upravljanja i za uključivanje
ekosistemskih procesa koji obuhvataju veće područje od jedne osnovne, ogledne parcele. Prostorno
eksplicitne tehnike su važne i vredne jer znamo da primeri, obrasci i organizacija utiču na međusobno
delovanje komponenti. Gazdovanje šumama treba planirati prostorno u smislu razumnog očuvanja
šumskih resursa, ali takođe se u njega mora uključiti razmatranje o održavanju staništa divljih životinja
kako bi se umanjili negativni efekti biodiverzitet.
Gustafson (1999) je razvio jedan takav model, HARVEST, kako bi omogućio analizu svih navedenih
aktivnosti preko prostorne komponente. Model je sada u kombinaciji sa LANDIS programom
(Mladenoff et al., 1996) koji integriše analize seče stabala, nastavak rasta i obnove šume i očuvanje.

343 
Hof and Bevers (1998) koriste matematički pristup proračuna sličnom problemu, da umanje ili
povećaju preciznost realizacije upravljačkih ciljeva koristeći prostornu optimalizaciju sa datim
ograničenjima limitirane oblasti.

Modeli rekreativnih mogućnosti - Omogućavanje rekreacije je važan deo gazdovanja šumama,

naročito u onima koje su u državnom vlasništvu. Ukupna vrednost koju donosi rekreacija može
predstavljati značajan prihod za šumska gazdinstva. U gazdovanju šumama dugo se koristio koncept
„spektar rekreativnih mogućnosti“ (Driver and Brown, 1978) kako bi se opisale aktivnosti koje se mogu
odvijati u određenoj oblasti, sa namerom da se okarakterišu rekreacija i druge aktivnosti koje su u
sprezi sa aktivnostima u šumi.
RBSim (Gimblett et al., 1995) je računarski program koji simulira ponašanje rekreativaca uz visoko
korišćenje prirodnog okruženja, korišćenjem GIS-a kako bi se predstavila životna sredina i ljudi za
simulaciju njihovog ponašanja unutar određenog geografskog prostora. U RBSim programu je
napravljena kombinacija planinara, biciklista i džip tura i svakoj grupi su dodeljene osnovne
karakteristike..

Vizualizacija - Mnogo je informacija o šumarskim modelima koje su sakupljene u formi tabela sa

podacima i koje su dobre i razumljive, ali su za mnoge besmislene, uključujući i one koji su
zainteresovani, pa čak i za mnoge koji gazduju šumama. Fotografija šume mogu da budu takođe
predstavljati značajan izvor informacija, ali modeli se koriste za projektovanje uslova koji još uvek ne
postoje. Najbolja mogućnost predstavljanja slike potencijalnih budućih uslova je korišćenje i prikaz
kompjuterskih podataka za vizuelizaciju. Jedan takav sistem, Stand Visualization System (SVS)
(McGaughey, 1997), generiše grafičke prikaze oslikavajući uslove koji odgovaraju spisku pojedinačnih
elemenata, na primer: stabla, žbunje, granje koje se nalazi na tlu itd. Model je široko upotrebljavan
kao pomoćni instrument koji se nadovezuje na modele rasta kao što je na primer NED (Twery et
al.,2000).
Još jedah sličan sistem za vizualizaciju je program SmartForest II (Orland, 1999), koji je takođe
interaktivni program za prikaz podataka i vizuelnih efekata različitih alternativnih postupaka pre
njihovog sprovođenja.

Sistemi pomoći u odlučivanju - Prilagodljivo upravljanje predstavlja veoma obećavajući, intuitivan i

korisan strategijski okvir za strateško definisanje upravljanja ekosistemima (Rauscher, 1999).
Prilagodljivo (adaptivno) upravljanje je kontinuiran ciklus od četiri aktivnosti: planiranje, sprovođenje,
monitoring i evaluacija (Bormann et al., 1993).

Planiranje predstavlja proces odlučivanja, donošenje odluke šta da se radi. Implementacija ili
sprovođenje je odlučivanje kako da se to uradi i sprovede. Monitoring i evaluacija uključuju analizu da
li se upravljački sistem približio željenom cilju ili ne. Posle svakog ciklusa, rezultati evaluacije se
nastavljaju u pravcu planiranja aktivnosti zbog što boljeg prilagođavanja. Međutim, odlučivanje u
različitim okruženjima obično zahteva različite, specifične procese odlučivanja.

344 
Sistemi koji podržavaju odlučivanje predstavljaju kombinaciju alata koji treba da olakšaju donošenje
odluka (Oliver and Twery, 1999).
Postoji nekoliko kompletnih sistema podrške odlučivanja (EM-DSS) za gazdovanje šumama. Na
svakom operativnom nivou ovi sistemi pomažu u sprovođenju procesa najrazličitijih odluka. Na primer,
nivoi upravljanja jedinicama sistema podrške odlučivanja mogu biti podeljeni na one koji teže cilju
(pristup određenom cilju) i na one koji koriste činjenice u pristupu.
NED (Twery et al., 2000) je primer za ciljani pristup sistemu podrške odlučivanja, gde ciljeve bira sam
korisnik. Zapravo NED je sistem podrške odlučivanja koji pruža potpunu uslugu za upravljanje na
nivou jedinica. Ovi ciljevi definišu željene buduće uslove (okolnosti) koji potom definišu buduće stanje
šuma. Akcije gazdovanja bi trebalo da budu odabrane tako da pokrenu zatečeno stanje u šumi kako
bi se što više približilo željenom stanju u budućnosti.

Nasuprot ovom programu je sistem INFORMS (Williams et al., 1995) koji započinje sa listom akcija
postojećih uslova i traganjem da u postojećim uslovima pronađe pogodne lokacije za sprovođenje tih
upravljačkih akcija.

Faber et al. (1997) je razvio „Active Response GIS“ koji koristi umrežene računare za prikaz
predložene opcije kao i ppregovaranje posrednika, a koji treba da olakšaju put do ideje i alternativnih
rešenja za upravljanje nacionalnim šumama.

3.3. Modelovanje ciklusa ugljenika u šumama

U daljem tekstu fokus će biti na modelima koji se koriste za modelovanje ciklusa i sekvestracije
ugljenika u šumskim ekosistemima. Terestrični deo biosfere ima važnu ulogu u globalnom ciklusu
ugljenika, a usled aktuelne problematike vezane za klimatske promene sve se više pažnje poklanja
delu ciklusa koji se odnosi na vezivanja ugljenika u biosferi. Tokom poslednje decenije prošlog veka
prosečno godišnje vezivanje ugljenika u terestričnim ekosistemima iznosilo je 2,3 milijarde tona
ugljenika godišnje, što je 36% od ukupne godišnje emisije ugljenika koja nastaje usled sagorevanja
fosilnih goriva (IPCC, 2001). Šumski ekosistemi imaju posebno važnu ulogu u ciklusu ugljenika jer
imaju veliki potencijal da ga vezuju i zadrže u okviru svoje biomase. Treba napomenuti da oni mogu
predstavljati i izvor ugljenika, što usled prirodnih starosnih i sezonskih varijacija u dinamici ugljenika,
što zbog načina gazdovanja, procesa degradacije ili potpune devastacije šuma.
Ugljenik započinje svoj ciklus kroz šumske ekosisteme prilikom asimilacije atmosferskog CO2 do
šećera u toku procesa fotosinteze koju vrše biljke. Obično se oko polovina od ukupne primarne (GPP
– Gross Primary Production) produkcje, koja je rezultat fotosinteze, potroši na autotrofnu respiraciju
(Ra) koja biljkama služi za sintetske procese i održavanje živih ćelija, a usled toga dolazi do
oslobađanja CO2 nazad u atmosferu. Preostali produkti fotosinteze čine neto primarnu produkciju
(NPP – Net Primary Production),

(1) NPP = GPP - Ra

345 
koja se raspoređuje na lišće, grane, stablo, korenje i reproduktivne organe. Kako biljke odbacuju lišće
i delove korena, ili umiru, mrtva organska materija formira detritus koji predstavlja supstrat za životinje
i mikroorganizme, a oni usled heterotrofne respiracije oslobađaju CO2. Na godišnjem nivou netaknuti
šumski ekosistemi obično imaju mali neto prirast u razmeni ugljenika sa atmosferom, što predstavlja
neto produkciju ekosistema (NEP – Net Ecosystem Production). Najveća akumulacija ugljenika u
večini šumskih ekosistema nalazi se u humusu u zemljištu, s obzirom na to da on ostaje neoksidovan
veoma dugo. Šumski ekosistemi mogu predstavljati i izvor ugljenika u slučaju smanjenja fotosinteze ili
kod smanjenja količine organske materije usled prirodnih ili antropogenih poremećaja.

Razmena ugljenika u okviru šumskih ekosistema zavisi od odnosa fotosinteze koja predstavlja
pozitivan tok i respiracije koja smanjuje sadržaj ugljenika u ekosistemu tako da je označavamo kao
negativan tok. Neto ekosistemska razmena (NEE – Net Ecosystem Exchange) tokom dana
predstavlja razliku između fotosinteze (Pg) i fotorespiracije (Rp), autotrofne respiracije koja se deli na
respiraciju održavanja (Rm) i respiraciju rasta (Rs), i heterotrofne respiracije životinja i
mikroorganizama (Rh) (Waring and Running, 2007):

(2) NEE tokom dana = Pg - Rp - Rm - Rs - Rh

a tokom noći kada nema fotosinteze,

(3) NEE tokom noći = - Rm - Rs - Rh = - Re

gde je Re totalna respiracija ekosistema neračunajući fotorespiraciju.

Modelovanje ciklusa ugljenika u šumskim ekosistemima treba da obuhvati sve bitne parametre i
procese kao što su faktori životne sredine, fotosinteza, autotrofna i heterotrofna respiracija,
alokacija ugljenika i specifičnost vrsta. Jedna od prednosti primene modelovanja za ispitivanje
šumskih ekositema i ciklusa ugljenika u njima jesta da se mogu obavljati simulacije za duge periode
vremena koje u prirodi nikada ne bi mogli da posmatramo.

Fotosinteza - Fozosinteza započinje kada hlorofil i drugi pigmenti u hloroplastima apsorbuju sunčevu
energiju prenesu je do reakcionog centra usled čega dolazi do pobuđivanja elektrona. Pobuđeni
elektroni kreću se duž transportnog lanca elektrona, što biljci obezbeđuje neophodnu energiju, i
dovodi do razgradnja molekula vode na kiseonik, koji odlazi u atmosferu, i vodonik koji uz CO2
biljkama služi za sintezu organskih jedinjenja. Postoje tri odovjena procesa koji mogu predstavljati
ograničavajući faktor prilikom fotosinteze, i to su reakcije svetle faze prilikom kojih se sunčeva energija
apsorbuje i konvertuje u hemijsku energiju visoko energetskih jedinjenja ATP i NADPH; reakcije
tamne faze gde dolazi do biohemijske redukcije CO2 do šećera uz pomoć ATP i NADPH; i
sprovođenje CO2 iz atmosfere do mesta redukcije u hloroplastima.

346 
Početni deo reakcija u svetloj fazi, kada dolazi do apsorpcije i prenosa Sunčeve energije do
reakcionog centra, je ograničen samo iradijacijom i količinom dostupnih pigmenata. Drugi deo koji
obuhvata transport elektrona je osetljiv na tempereaturu, ali je nezavistan od koncentracije CO2. U
toku tamne faze Rubisco (Ribuloza-1,5-bisfosfat karboksilaza oksigenaza) vrši primarnu redukciju
CO2. Pošto ovaj enzim može da reaguje i sa kiseonikom dolazi do efekta fotorespiracije što usporava
proces fotosinteze. Reakcije tamne faze zavise od temperature i dostupnog CO2, ali i od dovoljno
azota i drugih supstrata koji su neophodni za sintezu Rubisco-enzima. Brzina kojom CO2 može da
dopre do hloroplasta ograničena je njegovom parcijalnom pritisku i provodljivosti stoma.

Fraquaher et al. (1980) su razvili osnovne jednačine obuhvataju procese za asmilaciju CO2 tokom
fotosinteze. Ove jednačine obuhvataju ograničenja usled aktivnosti enzima, transportnog lanca
elektrona i provodljivosti stoma. Asimilacija ograničena enzimskom aktivnošću (Av) jednaka je,

(4) Av = [ Vmax ⋅ ( ci – G* ) / [ Kc ( 1 + pO2 / Ko ) + ci ] ] – Rc

gde su Vmax maksimalna stopa karboksilacije kada su enzimi zasićeni

pO2 ambientalni parcijalni pritisak kisenonika
Kc i Ko Michaelis-Menten konstante za karboksilaciju i oksigenaciju Rubico-a
ci parcijalni pritisak CO2 u hloroplastu
G* kompenzacija za parcijalni pritisak CO2 u odsustvu ćelijske respiracije
Rc ćelijska respiracija u listu

Asimilacija ograničena transportnim lancem elektrona (Aj) jednaka je,

(5) Aj = ( J / 4 ) ⋅ [ ( ci – G* ) / ( ci + 2 ⋅ G*) ] - Rc

gde je J potencijalna stopa transporta elektrona koja se ondosi na maksimalnu zasićenost svetlom
i apsorpciju

Za izračunavanje provodljivosti stoma koja određuje difuziju CO2 (gco2) u list Ball et al. (1987) su razvili
sledeću jednačinu,

(6) gco2 = g0 + ( g1 ⋅ Ah ⋅ P ) / ( ca – G )

gde su g0 minimalna provodljivost stoma

g1 empirijski koeficijent koji predstavlja osetljivost provodljivosti stoma na
asimilaciju, koncentraciju CO2, vlažnost i temperaturu
Ah relativna vlažnost na površini lista
P atmosferski pritisak
G kompenzacija za CO2
ca ambijentalni parcijalni pritisak CO2 na površini lista
347 
Postoje i brojne druge jednačine koje se koriste da detaljnije opišu sve procese i događaje tokom
fotosinteze, međutim, ove jednačine (4, 5 i 6) obuhvataju sve glavne promenljive i omogućavaju da se
donekle predvidi uticaj porasta atmosferske koncentracije CO2, a pri tome mogu identifikovati
potanecijalna ograničenja koja su vezana za dostupnost azota, svetlost, temperaturu i parametre koji
utiču na provodljivost stoma. Ove jednačine korišćene su u za razvoj osnovnog modela koji je
primenjen za ispitivanja u različitim tipovima šuma i obično je služio kao referentna tačka za poređenje
sa kasnijim modelima.

Autotrofna respiracija - Autotrofna respiracija (Ra) se deli na metaboličku potrošnju energije prilikom
sinteze novih tkiva i održavanje živih ćelija i tkiva. Potrošnja energije na održavanje tkiva i ćelija zavisi
od njihovog stanja i tipa. Povrede tkiva mogu značajno povećati respiraciju neophodnu za održavanje.
Drveće tokom svog života akumulira veliku količinu provodnog i skladišnog tkiva, pa se prvobitno
smatralo da povećane potrebe za odžavanjem ovog tkiva utiču na ustanovljeno smanjenje relativne
stope rasta koji postaje intenzivniji sa prolaskom vremena. Međutim, većina provodnog tkiva drveća
se sastoji od beljike koja sadrži vrlo malo živih ćelija. Aktivnost enzima, koja se vezuje za
koncentracije azota u živim tkivima, je takođe manja u beljici nego u lišću. Respiracija u listu, gde je
obično sadržaj azota 2%, tokom jednog dana iznosi oko 0,45% od ukupne mase pri temperaturi od
10°C, a oko 0.9% kad je temperatura 20°C, dok ista količina beljike metaboliše samo jednu desetinu
od ukupne respiracije u listu (Waring and Running, 2007). Za modelovaje respiracije koja služi za
održavanje živih tkiva i ćeilija (Rm) koristi se jednačina koja opisuje eksponencijalan rast koji se
uočava pri porastu temperature,

(7) Rm (T) = R0 ⋅ Q10 [ ( T – To ) / 10 ]

gde su R0 stopa respiracije održavanja pri temperaturi T0 = 0°C (ili nekoj drugoj
temperaturi koja služi kao referentna temperatura)
Q10 promena u stopi respriracije za svakih 10°C promene temperature

Problem kod modelovanja respiracije održavanja predstavlja činjenica da R0 veoma varira u zavisnosti
od sadržaja azota u određenom tkivu. Pored toga, male promene u indeksu površine lista (LAI – Leaf
Area Index), masi korenovih dlačica i odnosu aktivnih i nekativnih enzima otežavaju procenu potrošnje
ugljenika na godišnjem nivou za ±25% (Ryan et al., 1996).

Rast biljaka zahteva metabolisanje više resursa nego što će se na kraju naći u konačnom proizvodu.
Respiracija koja se koristi za sintezu novih tikva zavisi od količine odnosa „osnovnih“ organskih
jedinjenja koja čine određeno tkivo. Za sintezu 1 g lipida potrebno je 3,02 g glukoze, dok potrebe za 1
g lignina, proteina i polimera šećera iznose 1,90, 2,35 i 1,18 g glukoze (Penning de Vries, 1975). Kod
velikog drveća sinteza novih tkiva obično iziskuje dodatnih 25% od ukupnog ugljenika koji se nalazi u
novom tkivu, dok kod manjeg drveća, posebno listopadnog koje ima veći saržaj proteina u lišću i
drugim organima, taj procenat dostiže 35% (Ryan, 1991).
348 
Heterotrofna respiracija - Detritus koji nastaje od biljaka služi kao hrana za heterotorfne orgnazime
(pre svega bakterije i gljive) koji u procesu respiracije oslobađaju CO2 i metan. Postoje tri glavna
faktora koja ograničavaju heterotrofnu resporiaciju i to su sastav supstrata, dostupnost vode i
temperatura. Sastav supstrata direktno određuje koliko energije mora da se utroši za njegovu
razgradnju. Šećeri, skrob, masti i proteini predstavljaju redukovanije oblike ugljenika i mnogo lakše se
razgrađuju u odnosu na tanine, lignin i celulozu koji imaju veći sadržaj kiseonika. Grub pokazatelj
sastava supstrata predstavlja sadržaj azota po gramu ugljenika koji se izražava kao C : N odnos,
visoke vrednosi ovog odnosa znače da će se supstrat razgrađivati sporije. Bolji pokazatelj kvaliteta
susptrata predstavlja indeks koji se dobija iz odnosa lignina i azota jer pokazuje dostupnu slobodnu
energiju koja se može dobiti iz date mase supstrata (Melillo et al., 1982).

Metabolička aktivnost mikroorganizama takođe zavisi i od sadržaja vlage u šumskoj stelji i zemljištu i
temeperature. U šumskoj stelji stabilna metabolička aktivnost se obično održava sve dok supstrat nije
potpuno suv, dok u zemljištu dolazi do linearnog pada zajedno sa smanjivanjem dostupne količine
vode. Uticaj temperature dosta varira u zavisnosti od sastava supstrata i vrste mikroorganizma.
Generelno, dekompozicija drastično opada ispod 0°C, najveći rast beleži između 10°C i 30°C, i opet
opada kada teperatura krene da prelazi 40°C. Zavisnost heterotrofne respiracije i dekompozicije od
dostpne vlage, temperature i sastava supstrata predstavljaju osnovne parmetre za modelovanje ovih
procesa u šumskim, a i drugim terestričnim, ekosistemima.

Alokacija ugljenikan - Biljci dostupan ugljenik koji se može upotrebiti za sintezu novih tkiva, skladištiti
kao rezerva ili iskoristiti za sintezu određenih sekundarnih metabolita, zavisi od količine produkata
fotosinteze koji ostanu dostupni nakon što se podmire potrebe autotrofne respiracije. Alokacija
preostalog ugljenika na različite proizvode i biohemijski sastav tih proizvoda su u velikoj meri određeni
relativnom dostupnošću solarne energije, vode, azota, CO2 i temperature.

Kod višegodišnjih biljaka, a posebno dugo živećeg drveća, postoji značajna sezonska varijacija u NPP
i njenoj alokaciji. Generalno, možemo smatrati da do rasta može doći samo kad ima dovoljno
ugljenika i energije da se podmiri osnovni metabolizam održavanja, a pri tome ime i dovoljno rezervi
ugljenih hidrata za period noći ili druge fotosintetski neaktivne periode. Trenutno ne postoji dovoljno
razumevanja za sve procese koji određuju varijacije u alokaciji na sezonskom nivou iako je njihov
uticaj veoma važan. Na primer, promena od 5% u alokaciji ugljenika od sitnijeg korenja može dovesti
do povećanja biomase lišća za 30% (Copper and Gholz, 1991).

Postoji veliki broj predloga koji pokušavaju da daju najbolji način za modelovanje alokacije ugljenika
na sezonskom nivou, a neki od njih se čak zasnivaju i na potpuno suprotnim pretpostavkama. Za sada
najveću pouzdanost imaju modeli koji se specifično odnose na vrste koje imaju relativno konstantan
rast tokom trajanja jedne godine, a to su obično vrste koja rastu u tropskim uslovima gde klima
pokazuje manji stepen varijacija. Međutim, kod većine vrsta postoje određeni periodi kada nema rasta
iz nekog razloga, na primer, zbog neodgovarajućih klimatskih uslova ili zbog nedostatka nutrijenata.
349 
Zbog toga je važno da se početak i kraj rasta, odnosno fenologija, kontinualno prati ili precizno
predvidi. Kod biljaka fenologija je skoro uvek pod uticajem faktora koji dolaze iz spoljašnje sredine. U
umerenim oblastima dužina dana i temperatura vazduha su ključni parametri koji utiču na aktivnost
biljaka. Duže noći dovode do prestanka rasta, a duži dani izazivaju hormonalne promene koje
stimlulišu rast. Do prestanka rasta i odumiranja lišća može doći i usled suše ili temperatura koje
prelaze ispod 0°C. U hladnijim predelima obično nema rasta dok se temperature tla ne podignu barem
nekoliko stepeni iznad tačke smrzavanja. Svi ovi parameteri mogu se koristiti za modelovanje početka
i prestanka rasta biljaka. Još jedan od načina koji je primenjen u više aktuelnih modela zasniva se na
sumi akumuliranih dnevnih temperatura koja mora dostići određenu vrednost pre nego što rast može
započeti.

Promene na godišnjem nivou u alokaciji ugljenika je mnogo lakše predvideti, pa samim tim i
modelovati, u odnosu na sezonske varijacije. Godišnja primarna produkcija predstavlja sav ugljenik
koji je vezan u suvoj materiji tokom jedne godine, a ekvivalentan je ukupnom usvajanju ugljenika usled
fotosinteze umanjenom za gubitke usled autotrofne respiracije. Neto primarna produkcija se u
modelima obično ocenjuje preko jednačine koja opisuje sumu rasta svih tkiva tokom jedne godine, bez
obzira da li je deo tkiva pojeden od strane biljojeda ili je pretvoren u detritus (Waring and Running,
2007),

(8) NPP = ΔB + DB + CB

gde su ΔB promena u biomasi tokom jedne godine

DB detritus koji nastaje u toku jedne godine
CB gubici u biomasi usled prisustva biljojeda

Kada je NPP jednom izračunata primenjuju se faktori alokacije koji određuju u kojoj meri se ugljenik
raspoređuje do različitih organa drveta. Svaki od ovih faktora obično ima vrednost veću od nule i
manje od jedan, a njihov zbir je uvek jedan. Množenjem faktora alokacije za određeni biljni organ sa
NPP dobijamo koliko ugljenika odlazi u taj organ tokom godine. U okviru svake specifične klimatske
zone, pa samim tim i tipa vegetacije, alokacija ugljenika na godišnjem nivou pokazuje određenu
koezistentnost, posebno ako se posmatra samo alokacija do lišća i stabla, osim u slučaju da drveće
produkuje značajno veće količine semena ili vremenske prilike značajno odstupaju od uobičajnih u
dužem periodu. Grafik 1 prikazuje obrazac alokacije ugljenika do lišća i stabla kod različitih vrsta
četinara u Oregonu (Gholz et al., 1979). Proporcionalni prirasti u biomasi stabla, lišća, grana i korenja
većeg prečnika su u eksponencionalnoj vezi sa porastom prečnika stabla. Na osnovu alometrijskih
relacija koje se dobiju analizom ovih odnosa može se doći do faktora alokacije koji se koriste u
modelima.

350 
 Bimomasa stabla (kg)

Površina lišća (m2)

Grafik 1. Obrasci alokacije ugljenika do stabla i lišća kod različitih vrsta četinara

3.3.1. Modelovanje ciklusa ugljenika u šumama uz pomoć programa CO2FIX

Fokus će u daljem tekstu biti na određenom primeru modela za ciklus ugljenika u šumama i njegovoj
praktičnoj primeni. Dinamika ciklusa ugljenika u šumama i njegovo vezivanje biće modelovani uz
pomoć programa CO2FIX (Schelhaas et al., 2004, Masera et al., 2003). Ovaj program je nastao u cilju
davanja odgovora i sticanja novih znanja vezano za vremensku dinamiku vezivanja ugljenika u
šumama i kao alat koji koji može da služi za kalkulaciju ugljenika kod projekata koji utiču na
ublažavanje klimatskih promena (CDM, REDD i drugi). Pored ovog CO2FIX ima i niz drugih
mogućnosti moji mogu biti od velike koristi kod gazdovanja šuma. Model može da prati rast stabala,
predviđa prinose kod seče, simulira različite efekte seče, prati tok drvnih proizvoda, poredi efikasnost i
uštetde kod primene fosilnih i biogoriva poreklom iz šumskih ekosistema i daje celokupni finansijski
obračun svih aktivnosti.

Jasno je da terestrični deo biosfere, a pogotovo šumski ekosistemi, igraju važnu ulogu u globalnom
ciklusu ugljenika. Ova činjenica stalno podstiče dalja naučna istraživanja u vezi vremenskog razvoja
vezivanja, prostornog rasporeda vezivanja u okviru bioma i mogućnosti i poteškoća prilikom
sprovođenja određene vrste upravljana prirodnim resursima koji bi mogli da utiču na ovaj proces. Sa
druge strane, međunarodne strategije smanjenja emisije CO2 sve više ističu centralnu ulogu biosfere u
ovom procesu. Konsenzus po ovom pitanju postignut je još na CoP 6b (Conference of the Parties,
Konferencija Potpisnica) u Bonu, a dodatno je razrađeno na CoP 7 u Marakešu 2001. godine. U
skladu sa tim IPCC je pripremio „Good Practice Guide“ (Vodič dobre prakse) za izveštavanje o
gasovima staklene bašte vezano za korišćenje zemljišta, promenu korišćenja zemljišta i sektor
šumarstva, koji je usvojen 2003. godine. Nakon toga se krenulo u izradu dokumenta koji bi se bavio
baznim linijama emisija, curenjima i kalkulaciji ugljenika kod projekata koji spadaju pod CDM. Da bi
olakšala primena ovih, a i dugih projekata kao što su projekti BioCarbonFund fonda Svetske banke,
351 
postalo je očigledno da je potrebno razviti usaglašen alat koji bi se mogao koristiti za kvatifikovanje
ciklusa ugljenika u okviru šumskih ekosistema.
Prva verzija programa CO2FIX je razvijena sa ciljem da da uvid u vremensku dinamiku vezivanja
ugljenika kod jednodobnih i jednovrsnih sastojina. Uz pomoć njega moglo se izračunati koliko je jedna
takva sastojina donela kredita za emisiju ugljenika. Za dalji razvoj programa veoma je zaslužna
realizacija CASFOR I i CASFOR II (“Carbon sequestration in afforestation and sustainable forest
management”, Vezivanje ugljenika tokom pošumljavanja i održivog upravljanja šumama) projekta,
prilikom kojih je program urađen u verziji za Windows-platformu, a dodate su i brojne mogućnosti koje
obuhvataju sposobnost da se modeluju sastojine sa različitim vrstama i starosnom strukturom,
sposobnost da se vrše korekcije parametara rasta u zavisnosti od gustine sastojine, sposobnost da se
uračuna uticaj međusobnog uticaja među vrstama (kompeticija), modelovanje životnog ciklusa
šumskih proizvoda, modelovanje relevantnih procesa koji se odvijaju u zemljištu, modelovanje
različitih tipova šuma i načina upravljanja, finansijski obračun, modelovanje bio-energije i druge.

Najnovija verzija CO2FIX programa predstavlja model koji vrši simulacije na nivou ekosistema u cilju
kvanitifikovanja rezervi i flukseva ugljenika u šumama uz pomoć kalkulacije promena ugljenika u svim
relevantnim sferama i rezervama ugljenika. Ovaj model se sastoji iz 6 modula, slika 1:

Slika 1. Moduli u programu CO2FIX

352 
 • Modul za biomasu
• Modul za zemljište
• Modul za šumske proizvode
• Modul za bioenergiju
• Finansijski modul
• Modul za kalkulaciju ugljenika

Glavni zadatak programa, odnosno izračunavanje ukupne količine ugljenika vezanog u posmatranom
sistemu za dato vreme (CTt) se izračunava preko jednačine (Masera et al., 2003),

(9) CTt = Cbt + Cst + Cpt (Mg C/ha)

gde su Cbt ukupna količina ugljenika vezanog u biomasi (podzemnoj i nadzemnoj) u

određenom vremenu t u Mg C/ha
Cst ugljenik vezan u organskoj materiji u zemljištu u Mg C/ha
Cpt ugljenik vezan u šumskim proizvodima u Mg C/ha

Za obavljanje ovog proračuna poterbni su podaci koji se unose pre početka samog modelovanja, ali i
drugi podaci koje program sam izračunava uz pomoć modula koji se nalaze u okviru samog programa.

Modul za biomasu - Rezerve i fluksevi ugljenika u okviru žive šumske biomase (nadzemne i
podzemne) se u programu CO2FIX procenjuju uz pomoć pristupa koji podrazumeva razdvanje na
posebne grupe (Reed, 1980). Svaku grupu čine pojedinačna stabla iste ili slične vrste za koje se može
konstatovati da imaju slične osobine rasta, pa se mogu tretirati kao jedinstveni entitet prilikom
modelovanja. Ove grupe, na primer, mogu biti sačinjene od vrsta koje pripadaju istoj klasi sukcesije
(pionirske, prelazne ili klimaks zajednice), pojedinačnih ili nekoliko sličnih vsta u šumama sa različitim
vrstama ili posebni spratovi u okviru višespratnih agor-šumskih sistema. Ugljenik koji je vezan u živoj
biomasi celog šumskog ekosistema koji posmatramo (Cbt) se može izraziti kao suma biomasa svih
grupa koje ga sačinjavaju,

(10) Cbt = ∑ Cbi

(Mg C/ha)

gde je Cbi količina ugljenika vezana u okviru žive biomase jedne grupe u određenom
vremenu t u Mg C/ha

Za svaki vremenski korak u modelu (obično jedna godina) parametar Cbt se preračunava preko
počente biomase (koja je za prvi korak uneta u model od srane korisnika, a za svaki sledeći se uzima
obračunata biomasa iz prethodnog vremenskog koraka), uvećanu za novu biomasu (Gbit) koja nastaje
usled rasta drveća i umanjenu za gubitke koji potiču usled opadanja/kidanja lišća, grana i korenja (Tit),

353 
mortaliteta stabala usled starenja (Msit), seče (Hit) i mortaliteta koji nastaje kao sekundarni efekat seče
(Mlit),
(11) Cbit = Cbi + Kc [ Gbit - Tit - Msit - Hit - Mlit ] (Mg C/ha)

gde je Kc konstanta koja služi za konverziju biomase u sadržaj ugljenika (Mg C po Mg suve
biomase)

Program CO2FIX razlikuje četiri dela drvne biomase i to su stablo (uključujući koru), lišće, grane i
korenje. Da bi se simulirao rast biomase (Gbit) program koristi stopu rasta zapremine stabla (prosečni
godišnji prirast), koja se može dobiti iz tablica prirasta. Na osnovu stope rasta zapremine stabla dalje
se računaju stope za rast lišća, grana i korenja uz pomoć vremenski zavisnih koeficijenata alokacije.
To znači da je glavni ulazni paramter stopa rasta zapremine stabla (u m3 ha-1 za jednu godinu), a
stope rasta drugih delova biomase se računaju na osnovu tog parametra. Sve stope rasta se kasnije
modifikuju usled interakcija u okviru jedne grupe, ali i usled interakcija između različitih grupa. Da bi se
dodatno korigovao rast biomase usled kvaliteta podloge mogu se koristiti tablice prirasta koje su
dobijene za dobar, srednji ili lošiji kvalitet podloge (Nabuurs and Mohren, 1995). Obračun rasta nove
biomase vrši se prema sledećoj jednačini,

(12) Gbit = ( Kvi · Ysit ( 1 + ∑ ( Fijt ) ) ) · Mgit (Mg C/ha)

gde su Kvi konstanta za konverziju zapreminskog prirasta u suvu biomasu za svaku grupu
Ysit zapreminski prirast stabla drveta za svaku grupu (m3 ha-1 za jednu godinu)
Fijt koeficijent alokacije biomase za svaku komponentu biomase (lišće, grane i
korenje) u odnosu na biomasu stabla, za svaku grupu (Mg po Mg biomase stabla)
Mgit modifikator rasta usled interakcija unutar i između različitih grupa

U okviru programa CO2FIX moguće je na dva načina odrediti prirast biomase stabla za svaku grupu,
preko starosti drveća ili sastojina (klasinčne tablice prirasta), ili kao funkciju ukupne i maksimalne
nadzemne biomase svake grupe.

Međusobne interakcije koje utiču na rast biomase variraju od smanjenog rasta usled kompeticije do
intenzivnijeg rasta usled sinergetskog efekta, pri čemu je najzastupljeniji vid interakcija kompeticija. U
okviru jedne grupe interakcije mogu biti usled prisustva drugih jedinki u toj grupi ili usled prisustva
jediniki iz drugih grupa. Postoji više načina da se vrši modelovanje kompeticije i drugih interakcija. Kod
„nedostatak“ modela (gap model) za drveće ima maksimalan prirast pri optimalnim uslovima, a zatim
se taj rast modifikuje u zavisnosti od abiotičkih i biotičkih uslova spoljašnje sredine (Botkin et al.,
1972b). Kod modela rasta i prirasta, modifikatori rasta se često definišu kao funkcija temeljnice
sastojine ili kao funkcija parametara koji pokazuju obrast sastojine (Peng, 2000; Monserud and
Stebra, 1996). Kod bilo kog pristupa, vrednosti modifikatora obično variraju između 0 (nema rasta) do
1 (bez uticaja na rast) i više od 1 kada imamo sinergetski efekat (kada je rast veći u zajednici u
odnosu na rast samostalne grupe). Za modelovanje interakcija u okviru iste ili između različitih grupa
354 
program koristi jedan parametar, Mgit koji predstavlja funkciju ukupne biomase sastojine. Program
daje dve mogućnosti za modelovanje ovog parametra: a) interakcije se modeluju kao funkcija ukupne
biomase svih grupa u posmatranoj sastojini (Bt) i maksimalne ukupne biomase svih grupa za istu
sastojinu (Bmax); b) interakcije se za posmatranu grupu modeluju kao funkcija relativne biomase svake
druge grupe koja je prisutna u sastojini. Matematički Mgit možemo izraziti na dva načina,

(13) Mgit = f ( Bt / Bmax ) (nema jedinicu)

(14) Mgit = ∏ Mikt (nema jedinicu)

gde je Mikt modifikator rasta za svaku grupu i u odnosu na svaku drugu grupu k, i računa se
prema sledećoj jednačini,

(15) Mgikt = f ( Bit / Bi max ) (nema jedinicu)

a Bit i Bi max označavaju nadzemnu biomasu za svaku grupu i i maksimalnu nadzemnu

biomasu za istu grupu.

Smrtnost usled starenja drveća (Msit) se može proceniti na dva načina, ili kao funkcija starosti drveća
ili kao funkcija relativne biomase (trenutne biomase u odnosu na maksimalnu biomasu) (Schelhaas et
al., 2004),

(16) Msit = f ( starost ) ili f ( Bit / Bi max ) (nema

jedinicu)

Kod prvog načina podrazumeva se da svaka vrsta drveća ima svoju maksimalnu starost koju može
dostiči i da se smrtnost povećava kako se starost sastojine približava toj maksimalnoj starosti. Ovaj
metod obračuna smrtnosti se obično i koristi osim kada podaci o smrtnosti usled starosti nisu
dostupni.
Da bi se dobila precizna procena dinamike ugljenika potrebno je, pored smrtnosti drveća,
obračunati i razgradnju pojedinih delova živih jediniki, kao što su lišće, korenovi i grane, koja se
događa na godišnjem nivou. Razgradnja ovih elemenata bitno utiče i na dinamiku ugljenika u zemljištu
na kome se šumski ekosistem nalazi. Razgradnja biomase za svaku grupu (Tit) modeluje se kao suma
razgradnje svakog pojedinačnog dela, što se može izračunati množenjem postojeće biomase u okviru
određenog dela drveta (Bijt) i konstante razgradnje (Ktij) (Schelhaas et al., 2004). Matematički
prikazano,

(17) Tit = ∑ Bijt · Ktij

(Mg C/ha)

gde vrednosti Ktij variraju između 0 i 1 u zavisnosti od stepena razgradnje tokom jedne godine.
355 
Ako se određenim šumskim sistemom upravlja na neki način verovatno je da će deo, ako ne i
kompletna drvna biomasa, biti uklonjena putem proređivanja, selektivne ili kompletne seče. Biomasa
koja je posečena se oduzima od postojeće biomase u okviru posmatranog šumskog ekosistema i
zatim se prenosi do modula za šumske proizvode i modula za zemljište. Seča za jednu godinu u
okviru jedne grupe se definiše kao posečeni deo postojeće biomase (fHit), a ukupnu seču možemo
definisati preko sledećeg matematičkog izraza (Schelhaas et al., 2004),

(18) Hit = ∑ ( Bijt · fHit ) (Mg C/ha)

Sprovođenje seče u šumskim ekosistemima može dovesti do povećanja smrtnosti neposočenih

stabala usled prouzrokovanja različitih oštećenja. Stepen i uticaj ovakih oštećenja pre svega zavisi od
vrsta koje sačinjavaju šumski eskositem, kao i korišćene mehanizacije i metoda po kom se vrši sam
postupak seče. Na smrtnost usled oštećenja koja nastaju ovim putem direkno utiče i intenizizet seče,
koji se može izraziti preko broja posečenih stabala, površine, zapremine ili biomase. Seča može
izazvati smrtnost i nekoliko godina nakon njenog sprovođenja. Međutim, najčešći slučaj je da je
smrtnost viša na početku, nakon sprovođenja seče, i da se posle postepeno smanjuje, a nakon 10 do
20, u zavisnosti od tipa šume, vrsta, načina seče i korišćene opreme i mehanizacije, ovakvi efekti
prestaju da se ispoljavaju (Pinard, 1997). Modelovanje ovog efekta u CO2FIX programu se zasniva na
korišćenju koeficijenta smrtnosti usled ostećenja prilikom seče (Klit) koji predstavlja linearnu funkciju
vremena (godine posle seče p) i tri parametra: 1) početna smrtnost (Moi), 2) trajanja oštećenja (π) i 3)
intenzitet seče (Ioi). Smrtnost usled oštećenja prilikom seče (Mlit) za određenu grupu dobijamo kada
pomenuti koeficijent pomonožimo sa nadzemnom biomasom za tu grupu (Bit), matematički,

(19) Mlit = Bit · Klit (Mg C/ha)

gde je
(20) Klit = f ( Ioi, Moi, π, p ) (Mg C/ha)

Modul za zemljište - U okviru programa CO2FIX modul za zemljište se zasniva na Yasso modelu uz
pomoć koga se vrši modelovanje ciklusa ugljenika u zemljištu (Liski et al., 2005). Ovaj model ima
ulogu da opiše proces dekompozicije i dinamiku ugljenika u zemljištu kod dobro dreniranih tipova
zemljišta, gde nema usporenog procesa dekompozicije usled slabog oticanja vode. Trenutna verzija
Yasso modela je podešena tako da prikazuje ukupnu količiunu ugljenika u zemljištu bez razlike među
slojevima zemljišta. Kada je u pitanju primenljivost modela on se može uspešno koristiti i za
listopadne i za četinarske šume. Pored toga može se primenjivati u različitim klimatskim uslovima, a
do sada je već testiran za ispitivanje efekata klime na stepen dekompozicije nekoliko tipova stelje u
okviru širokog spektra ekosistema koji su varirali od artičke tundre do tropskih kišnih šuma. Modul za
zemljište se sastoji iz tri podmodula za šumsku stelju i pet podmodula za dekompoziciju, slika 2.

356 
 Slika 2. Podmoduli u okviru modula za zemljište

Stelja nastaje u modulu za biomasu usled razgradnje biomase i prirodne i antropogneo izazvane
smrtnosti. U okviru modula za zemljište stelja je podeljena na nedrvnu stelju (lišće i korenove dlake),
sitniju drvnu stelju (granje i krupnije korenje) i krupniju drvnu stelju (stabla i panjevi), a svaka od njih
čini jedan podmodul. Svaki od podmodula za stelju ima stopu frakcionisanja koja određuje koji deo
sadržaja datog pod modula će preći u podmodule za dekompoziciju u okvirju jednog vremenskog
koraka. Kod podmodula za nedrvnu stelju stopa frakcionisanja iznosi 1 što znači da će ceo sadržaj
podmodula biti prenet dalje u okviru jednog vremenskog koraka, dok je kod oba podmodula za drvnu
stelju ona manja od 1. Dekompozicija stelje se nakon podmodula za šumsku stelju dalje, na osnovu
hemijskog sastava, raspoređuje prvo između tri podmodula za dekompoziciju, u koje spadaju
rastvorljiva jedinjenja, celulozna i ligninska jedinjenja. Svaki od ova tri podmodula ima ima specifičnu
stopu dekompozicije koja određuje u kojoj meri će se sadržaj ovih podmodula razgrađivati u toku
jednog vremenskog koraka. Deo se trajno gubi iz sistema, uglavnom u obliku CO2, a ostatak se
prenosi u druga dva podmodula za dekompoziciju, humus 1 i humus 2, kod kojih se sporije razlažu
otpornija jedinjenja. Na stope dekompozicije presudan uticaj imaju temperatura i dostupnost vode.
Umanjujući uticaj letnjih suša na dekompoziciju uključen je u modul za zemljište kako bi bio
obuhvaćen ovaj efekat koji je karakterističan za suva leta mediteranske klime.

Modul za šumske proizvode - Modul za šumske proizvode prati tok ugljenika nakon seče. U toku
iste godine kada se vrši seča nekoliko prelaznih procesa i alokacionih koraka se odvijaju pre nego što
ugljenik konačno dospe u krajnje proizvode, otpad pilane ili bude prenesen u modul za bioenergiju,
slika 3. Kada proizvodi okončaju svoj životni vek mogu biti reciklirani, odloženi na deponije ili

357 
iskorišćeni kao biogoriva. Ugljenik se onda ili oslobađa u atmosferu usled dekompozicije na
deponijama ili se prebacuje u modul za bioenergiju. Celokupan modul za šumske proizvode zasniva
se na modelu koji su razvili Karjalainen et al. (1994) radi modelovanja bilansa ugljenika za potrebe
Finskog šumarskog sektora.

Posečena stabla i grane predstavljaju ulazne parametre za ovaj modul, i oni se razdvajaju na tehničko
drvo, celulozno drvo i opciono drvne ostatke. U ovkiru modula jedini ugljenik koji se prati potiče iz
posečene biomase, a bilo koje supstance sa ugljenikom koje se primenjuju tokom obrade drveta (na
primer lepak) se zanemaruju.

U okviru modula za šumske proizvode, prvi korak se sastoji od raspoređivanja tehničkog drveta na
različite drvne sirovine u koje spadaju trupci, daske i ploče i drvena pulpa i papir, dok se celulozno
drvo raspoređuje samo na daske i ploče i drvenu pulpu i papir. Svi nusproizvodi i ostaci se prebacuju
u modul za bioenergiju. Krajnji proizvodi obrade drveta podeljeni su u tri kategorije: dugovečne,
srednjevečne i kratkovečne proizvode. Svaka od drvnih sirovina se dalje raspoređuje između ove tri
kategorije proizvoda, a svi ostaci se mogu ponovo koristiti za proizvodnju manje kvalitetnog proizvoda,
odložiti na otpad pilane ili iskoristiti za dobijanje bioenergije.
Za svaku kategoriju proizvoda, kao i za deponiju pilane i druge deponije, određena su vremena polu
života koja određuju vreme koje će ugljenik biti vezan u proizvodima ili se zadržati na deponijama.
Program CO2FIX koristi sledeću funkcije za odbacivanje i razgradnju (Schelhaas et al., 2004),

(21) Pt + 1,k = Ptk · ( 1 – ln ( 2 ) / Lk )

gde su Ptk količina ugljenika u određenoj kategoriji proizvoda

Lk vreme polu života za tu kategoriju

Kada se ova funkcija primeni prosečne rezerve ugljenika u određenom krajnjem proizvodu iznosi 50%
od početnog ugljenika nakon perioda koji je jednak vremenu polu života za taj proizvod.

Nakon što se proizvodi odbace mogu biti reciklirani, odloženi na deponiju ili iskorišćeni kao biogorivo,
u kom slučaju se vrši transfer u modul za bioenergiju. Kada je u pitanju reciklaža, proizvod može biti
recikliran samo u kategoriju sa istim ili manjim životnim vekom. U slučaju odlaganja na deponiju
ugljenik se usled procesa razgradnje ispušta direktno u atmosferu.

358 
 Slika 3. Modul za šumske proizvode

Modul za bioenergiju - Bioenergija predstavlja energiju koja potiče iz biomase. Biomasa koja se
koristi za dobijanje energije može poticati od energetskih useva, šuma, nusproizvoda poljoprivrede,
šumarstva i obrade drveta, a može se sagorevanjem direktno koristiti za dobijanje toplotne energije ili
može biti konvertovana u gas ili tečna goriva.

Važno je naglasiti da dobijanje energije iz fosilnih goriva ima veoma različite posledice u pogledu
emisije CO2 u odnosu na energiju dobijenu iz biomase. Sagorevanje fosilnih goriva oslobađa CO2 koji
je bio nedostupan milionima godina. Sa druge strane, sagorevanjem biomase u atmosferu dospeva
CO2 koji su biljke apsorbovale tokom svog rasta tako da praktično nema emisije novih količina CO2 u
atmosferi, pod uslovom da se održava ciklus sađenja, rasta i seče. U slučaju da nema sadnje nakon
seče ili dođe do trajnijeg gubitka šumskih površina, usled prirodnih nepogoda kao što su požari,
insekti ili bolesti, može se smatrati da CO2 koji se oslobodi sagorevanjem biogoriva neće biti ponovo
apsorbovan, pa i taj oblik emisije treba dodati u generalnu kalkulaciju emisije gasova staklene bašte.
Korišćene održivo proizvedenog biogoriva umesto fosilnih goriva predstavlja jedan od načina za
smanjivanje emisije gasova staklene bašte u atmosferu. Za razliku od vezivanje ugljenika unutar
šumskih sistema, gde može doći do oslobađanja velikog dela vezanog ugljenika usled prirodnih
nepogoda ili antropogenih aktiovnosti, zamena fosilnih goriva biogorivima daje nepovratne rezultate,
čak i ako traje samo određeno vreme. U okviru programa CO2FIX postoje dva tipa goriva koja nastaju

359 
od biomase, jedan nastaje od industrijskih nusproizvoda, a drugi od ostataka koji se direktno iznose iz
šume.

Kalkulacija umanjenja emisije gasova staklene bašte - Smanjenje emisije ugljenika korišćenjem
bioenergije moguće je postići na dva načina, zamenom fosilnih goriva biogorivima i upotrebom
postojećih tehnologija koje koriste biogoriva. Određeno umanjenje emisije koje se može postići
primenom bioenergije zavisi od:

• Količine biogoriva koja se proizvede na godišnjem nivou

• Energetskog sadržaja biogoriva i fosilnih goriva
• Efikasnosti tehnologija za biogoriva i fosilna goriva
• Emisionih faktora trenutne i alternativne tehnologije/goriva

Iako proizvodnja energije iz biomase može biti neutralna po pitanju emisije CO2 pod uslovom da se
vrši na održiv način, ipak dolazi do emisije drugih gasova staklene bašte kao što su N2O, CO, CH4, i
druga ne-metanska organska jedinjenja. Adekvatna analiza umanjenja emisije mora uzeti u obizir i
razliku u emisiji drugih gasova staklene bašte, osim CO2, između određene tehnologije koja koristi
biogoriva i konvencionalne sa fosilnim gorivom. U tom cilju uz pomoć sledeće jednačine, za svaki gas
staklene bašte procenjuje se razlika u emisijama prilikom primene konvencionalnih tehnologija i
tehnologija na biogoriva za proizvodnju iste količine energije (Schelhaas et al., 2004),

(22) GHGmitj = Esj - Eaj (Mg gasa godišnje)

gde su GHGmitj efekat ublaženja emisije za određeni gas staklene bašte

Esj emisija određenog gasa staklene bašte pri upotrebi konvenvionalne
tehnologije/goriva
Eaj emisija određenog gasa staklene bašte pri upotrebi alternativne
tehnologije/goriva
Emisije kod primene alternativnih tehnologija sa biogorivima se mogu izračunati prema sledećoj
jednačini,

(23) Eaj = FI - Єaj (Mg gasa godišnje)

gde su FI ukupno iskorišćeno gorivo (Mg suve materije godišnje)

Єaj faktor emisije za primenu alternativne tehnologije za određeni gas staklene bašte
(Mg gasa / Mg biogoriva)

Emisije kod tehnologija sa fosilnim gorivima se računaju prema sledećoj jednačini,

(24) Esj = FI · ( ECa / ECs ) · ( ηa /ηs ) · Єsj (Mg gasa godišnje)

360 
gde su ECa energetski sadržaj biogoriva
ECs energetski sadržaj goriva koje će biti zamenjeno biogorivom
ηa energetska efikasnost tehnologije na biogorivo
ηs energetska efikasnost konvencionalne tehnologoje koja će biti zamenjena
tehnologijom na biogorivo
Єsj faktor emisije goriva koje će biti zamenjeno za određeni gas staklene bašte
Da bi se dobio sveobuhvatan efekat za sve gasove staklene bašte, emisije svakog pojedinačnog gasa
treba izmeriti prema njihvom potencijalu za globalno zagrevanje. Prema tome, ukupno umanjenje
emisije gasova staklene bašte će biti će jednako sumi obračuna za svaki gas staklene bašte do čije
emisije dolazi primenom odtređene tehnologije sa bioenergijom,

(25) TOTGHGmit = ∑ (GHGmitj · GWPj ) (Mg C ekvivalenta)

gde su GHGmitj umanjenje emisije određenog gasa staklene j

GWPj potencijal za globalno zagrevanje određenog gasa staklene bašte j

Modul za kalkulaciju ugljenika - U proteklom periodu razvijeno je više raličitih metoda kalkulacije
kredida za ugljenik. Konačna metodologija za obračun kredita za ugljenik kod CDM projekata
pošumljavanja ili obnove šuma (A/R CDM) je uspostavljena na CoP9 sastanku u Decembru 2003.
godine, a pored toga određene su i prihvatljive rezerve ugljenika. Po dogovorenoj metodologiji postoje
dve vrste kredita, privremeni (tCER – Temporary Certified Emission Reduction) i dugoročni (lCER –
Longterm Certified Emission Reduction) (CoP 9, FCCC, Decision, 19/CP.9, 2003). Verifikovana
smanjenja emisije (CER – Certified Emissions Reduction) predstavljaju kredite za ugljenik dobijene
usled realizacije CDM projekata kojima se može trgovati. Jedan CER jednak je 1 toni ekvivalenta CO2.
Zemlje koje pripadaju Aneksu 1 po Kjoto protokolu koriste CER-ove za dostizanje zadatih emisija.
Razlika između privremenih i dugoročnih CER-ova je u vremenskom trajanju, privremeni ističu na
kraju prvog sledećeg perioda obaveza u odnosu na onaj u kome su izdati, dok dugoročni ističu na
kraju kreditnog perioda CDM projekta za koji su izdati.

Za sve druge projekte koji ne spadaju u projekte CDM pošumljavanja i obnove šuma još uvek nije
moguće dobiti kredite za ugljenik u obliku verifikovanih smanjenja emisije. Za takve projekte se za
kalkulaciju smanjenja emisije obično koristi metod promene rezervi, međutim za razliku od CER-a kod
ovog metoda ne postoje zvanična pravila po kojima se vrši kalkulacija.

Program CO2FIX može da vrši obračun i sa metodom promene rezervi, i sa privremenim i dugoročnim
kreditima za ugljenik. S obzirom da krediti za ugljenik moraju biti kompatibilni sa izbegnutim emisijama
oni se izražavaju u ekvivalentima CO2 (CO2e). Iz ovog razloga se sve rezerve ugljenika koje ulaze u
obračun konvertuju u CO2e množenjem sa 44/12 (molekulske mase CO2 i C).

361 
Metod promene rezervi predstavlja jednostavan način za kalkulaciju količine koji se vezuje.
Najjednostavniji način da se to postigne je izračunavanjem razlike između količine ugljenika koji je već
uskladišten u godini t (Ct) i količine u godini t – 1 (Ct-1) (Bird et al., 2010),

(26) Cseq, t = Ct - Ct-1

gde je Cseq, t količina vezanog ugljenika u godini t. Prilikom realizacije projekata krediti bivaju izdani u
okviru određenog kreditnog projekta, a iznos kredita koji može biti ostvaren (Cseq, tc) postaje razlika
između početne godine tog perioda (ili osnovne godine, Ctb) i poslednje godine tog perioda (kreditna
godina, Ctc),

(27) Cseq, tc = Ctc - Ctb

Privremeni krediti za ugljenik u obliku tCER kod A/R CDM projekata predstavljaju verifikovana
smanjenja emisije koja važe do kraja obavezujućeg perioda koji dolazi posle obavezujućeg perioda u
kome su izdati. Količina ovakvih kredita koja može biti dobijena tokom procesa verifikacije (tCERt) je
jednaka količini vezanog ugljenika u tom momentu, uzimalući u obzir i osnovni scenario (stanje rezervi
ugljenika u slučaju da nema realizacije A/R CDM projekta) (UNFCCC, A/R Methodlolgical tool),

(28) tCERt = nPGt = ( MnCt - BnCt ) · 44 / 12

gde je nPGt neto vezana količina ugljenika u CO2e

MnCt neto količina CO2 vezana u ponorima usled relaizacije projekta
BnCt neto količina CO2 vezana u ponorima pri osnovnom scenariju

Dugoročni krediti za ugljenik ili lCER kod A/R CDM projekata predstavljaju verifikovana smanjenja
emisije koja ističu na kraju kreditnog perioda projekta za koji su izdati. S obzirom da ovi krediti traju
duže postoji rizik od oslobađanja vezanog ugljenika, a u koliko se to desi lCER može biti obrnut ili
vlasnik projekta može odlučiti da ne proda te kredite. lCER se računa prema sledećoj formuli
(Schelhaas et al., 2004),
t-5

(29) lCERt = tCERt - ∑ - lCERi

i=c0

Finansijski modul - Finansijski troškovi i dobiti se u CO2FIX programu procenjuju u okviru

jednostavnog modula, gde sve ulazne parametre unosi korisnik programa. CO2FIX vrši kalkulacije
troškova sa olakšicama, prihoda, kao i čiste sadašnje vrednosti (Net Present Value – NPV, sadašnja
vrednost svih budućih novčanih dobitaka umanjena za sadašnju vrednost svih budućih izdataka) po
kreditu za ugljenik. Obračun neto bilansa troškova i prihoda za jednu godinu predstavlja sumu svih
troškova i prihoda koji su ostvareni u toj godini. Bilans sa ostvarenim olakšicama za određenu godinu
(CBt, discounted) računa se množenjem običnog bilansa za tu godinu (CBt) za tu godinu sa faktorom za
finansijske olakšice (DF, t),
362 
(30) CBt, discounted = CBt · DF, t
pri čemu se DF, t se računa preko,

(31) DF, t = 1 / 1 + r F, 1 · 1 / 1 + r F, 2 · … · 1 / 1 + r F, t = DF, t-1 / 1 + r F, t

a r F, t je stopa za finansijske olakšice za određenu godinu t. Ova stopa obično nije konstantna već se
može menjati u toku nekoliko godina.

Čista sadašnja vrednost za posmatranu šumu u određenoj godini t se dobija sumiranjem ukupnih
ostvarenih olakšica i dobiti od početka projekta ili ispitivanja, pa sve do te godine,
(31) NPVt = ∑ CBt, discounted

3.3.2. Mogućnosti primene programa CO2FIX pri realizaciji CDM projekata u

Srbiji

Mogućnosti za sprovođenje CDM projekata u sektoru šumarstva prevashodno su uslovljene

identifikacijom potencijalnih projektnih aktivnosti. Za identifikaciju potencijalnih CDM projektnih
aktivnosti u sektoru šumarstva neophodno je raspolagati relevantnim podacima i informacijama, kao i
znanjem o mogućnostima i pogodnostima koje iz njih proističu. Jedan od problema sa kojim se
današnji donosioci odluka u Republici Srbiji susreću je upravo nedostatak potrebnih podataka, kao i
zastarelost trenutno dostupnih. Uvođenjem ekoloških modela u sektor šumarstva ne bi dovelo samo
do olakšane realizacije CDM projekata, već bi omogućilo pružanje trenutno nepostojećih informacija i
podataka o stanju šumskih ekosistema u Srbiji.

Cilj ovog primera je da pokaže koliko se kredita za ugljenik može ostvariti hipotetičkom primenom
CDM projekta koji se odnosi na pošumljavanje ili obnovu šuma. Jedna od glavnih prednosti
CO2FIX programa predstavlja mogućnost kalkulacije kredita za ugljenik, što omogućava detaljno
planiranje i korigovanje projekta još u fazi planiranja što kasnije olakšava proces implementacije.

Za izradu ovog primera kao referentne lokacije uzete su površine šumskog zemljiša u sklopu
gazdinske jedinice „Brusničke šume“. Ova lokacija je izabrane kao referentne zbog sličnosti sa
lokacijama na kojima se sprovode verifikovani A/R small-scale (projekti pošumljavanja malog obima)
CDM projekti. Aktuelna osnova gazdovanja za ovu gazdinsku jedinicu izrađena je za period od 2011-
2020. godine i iz nje potiču podaci vezani za klimatske uslove kao i površine šumskog zemljišta koji su
bili potrebni za dobijanje modela u programu CO2FIX.

Gazdinska jedinica "Brusničke Šume" nosi naziv po selu Brusnik oko koga se nalazi veći deo
gazdinske jedinice. Ova gazdinska jedinica se nadovezuje na GJ “Kolješnica” i GJ “Biser Voda” u slivu

363 
 reke Studenice. Gazdinska jedinica se nalazi između 17° 58' i 18° 05' istočne geografske dužine i
između 43° 06' i 43° 26' severne geografske širine.

Prema Administrativnoj podeli nalazi se na teritoriji političke opštine Ivanjica, u ataru katastarskih
opština: Koritnik, Brusnik, Čečina, Vionica, Gradac i Dajići.
Površina gazdinske jedinice iznosi 2549,17 ha, šume i šumsko zemljište zauzimaju 2464,77 ha
(96,7%), ostalo zemljište zauzima 84,40 ha (3,3%) površine gazdinske jedinice. Ukupno obraslo
zemljište zauzima 2390,91 ha (93,8%) površine, od toga šume zauzimaju 2342,38 ha (91,9%), a
šumske kulture 48,53 ha (1,9%). Na šumsko zemljište otpada 73,86 ha (2,9%), na neplodno 36,29 ha
(1,4%), a na zemljište za ostale svrhe 48,11 ha (1,9%) od ukupne površine.

Ukupno gledajući zdravstveno stanje sastojina je zadovoljavajuće, pojedinačna stabla koja su

bolesna, natrula, oštećena itd., treba ukloniti u toku redovnog gazdovanja tj. prilikom odabiranja
stabala za seču treba prvo ovakva stabla doznačiti.
Od vrsta drveća u gazdinskoj jedinici najzastupljenija vrsta je smrča, koja učestvuje sa 65,5%
(400103.9 m3) u zapremini gazdinske jedinice, u tekućem zapreminskom prirastu gazdinske jedinice
učestvuje sa 65,8% (12727.7 m3), tako da će se za ovu gazdinsku jedinicu model raditi upravo za ovu
vrstu.

Kao i u slučaju crnog bora, podaci o biomasi za smrču obuhvataju godišnji prirast na osnovu tablica
prirasta, gustinu drveta, koeficijente alokacije i stope obrta za lišće, grane i korenje, kao i početni
sadržaj ugljenika i sadržaj ugljenika u suvoj materiji posebno za stabla, lišće, grane i korenje. Tablice
prirasta su zbog nedostatka merenja i novijih podataka za posmatrani lokalitet, uzete iz literature
(Simeunović, 1957.). Podaci su prikazani u tabelama 1. i 2.

Tabela 1. Ulazni podaci u modul za biomasu- smrča

Parametar Stablo Lišće Granje Korenje
Sadržaj ugljenika u suvoj materiji
0.50 0.50 0.50 0.50
(MgC/MgDM)
Gustina drveta
0.44 / / /
(MgDM/m3)
Početni sadržaj ugljenika (Mg/ha) 0 0 0 0
Stopa obrta u toku godine / 0,16 0,027 0,027

Tabela 2. Tablice prirasta za smrču sa srednjim proredom

Starost u godinama Prirast (m3) Starost u godinama Prirast (m3)
0 1,2 70 8,3
20 4,2 80 7,9
30 6,5 90 7,3
40 8,2 100 6,8
50 8,8 110 6,2
60 8,7 120 4,6
364 
Za merenja sadržaja ugljenika u zemljištu na lokaciji iskorišćena je opcija u programu CO2FIX za
izračunavanje na osnovu klimatskih parametara i prisutne nadzemne biomase. Kao i u slučaju crnog
bora, kod smrče, a kasnije i kod bukve, je u pitanju period od aprila do septembra. U tabeli 3. dati su
relevantni klimatski podaci za 2011. godinu (RHMZ, 2011).

Tabela 3. Klimatski podaci na lokaciji GJ „Brusničke šume“

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII
Srednja
-
temperatura -4.1 -0.5 1.4 3.8 6.6 14.4 14.2 14.4 7.3 7.3 -3.1
3.1
(°C)
Prosečne
padavine 78 60 69 74 152 122 122 103 80 49 102 81
(mm)

Ophodnja i podmladno razdoblje takođe su podaci koji su programu neophodni za vršenje proračuna.
U posmatranom slučaju za šume smrče određena je ophodnja od 120 godina i podmladno razdoblje
od 20 godina. Za period simulacije je uzet period od 240 godina.

Za potrebe rada formirana su dva scenarija: 1) livada i 2) šuma. Scenario livada ima za cilj da prikaže
situaciju sa rezervama ugljenika u slučaju da nema realizacije CDM projekta pošumljavanja ili obnove
šuma, odnosno da nema sadnje šume i da se na lokaciji nalazi samo livada. Ovaj scenario, koji se po
CDM metodologiji naziva osnovni scenario (baseline), se onda poredi sa scenarijom šuma kako bi se
videla razlika u količini vezanog ugljenika. Ova razlika predstavlja smanjenje emisije i na osnovu nje
se dodeljuju krediti za ugljenik.

Iako program CO2FIX služi za modelovanje šumskih ekosistema moguće je izvršiti korekcije i
podešavanja kako bi se modelovali usevi ili livade, pri čemu treba imati na umu da ovo nije osnovna
namena programa. Modelovanje travnatih vrsta se zasniva na principu da se one mogu posmatrati
kao „drvo“ sa veoma malom zapreminom stabla, bez grana i sa izraženim lišćem i korenjem. Stablo se
nikako ne može isključiti iz modelovanja, jer je program napravljen tako da se na osnovu prirasta
biomase stabla vrši alokacija biomase za lišće, grane i korenje. Da bi se uticaj biomase stabla što više
smanjio stavlja se što manji prirast, na primer 0,01 m3/ha godišnje. Sa druge strane, da bi se što
preciznije modelovala svojstva travnatih vrsta, relativni prirast lišća i korenja stavlja se na 500
odnosno 400. Pored toga, mortalitet u toku jedne godine se podešava na 90%, a stope obrta lišća i
korenja 80% i 90% godišnje. Sva ova podešavanja imaju za cilj da spreče povećavanje sadržaja
biomase u stablu i što bolje reprezentuju biljke čiji životni ciklus traje jedan vegetacioni period. Sva
ova podešavanja korišćena su za scenario livada u okviru rada. S obzirom da nema dovoljno
dostupnih podataka o karakteristikama i životnom ciklusu šumskih proizvoda modul za šumske
proizvode i modul za biogriva su iskuljučeni u svim slučajevima.

365 
Za scenario šuma korišćeni su gore navedeni podaci, tako da se može videti koliko se kredita za
ugljenik može ostvariti pri aktuelnom načinu gazdovanja.

Opšta podešavanja obuhvataju period simulacije od 240 godina, obračun biomase kao funkciju
starosti. Za svaki scenario formirana je po jedna grupa. Scenario livada sadrži grupu trava sa
relevantnim podešavanjima, dok je u scenariju šuma ista grupa bor.

Podešavanja modula za kalkulaciju ugljenika, obuhvataju podešavanje početka kreditnog perioda,

dužinu trajanja kreditnog perioda i godinu prve verifikacije. Početak kreditnog perioda može imati
značajan uticaj na količinu kredita za ugljenik, posebno ako se radi o tCER kreditima. Ukoliko kreditni
period počinje kad i realizacija projekta prvi kontigenti tCER kredita biće manji od kasnijih, jer je na
početku sadržaj biomase u mladim stablima manji, pa samim tim ima i manje vezanog ugljenika.
Jasno je da stavljanje početka kreditnog perioda kasnije može doneti veće ukupne prihode jer će se
tako sakupiti više tCER kredita, međutim, ukoliko kreditni period počinje približno isto kada i
implementacija projekta, moguć je raniji priliv prihoda, koji se onda može koristiti i za pokrivanje
troškova samog projekta. Kao početak kreditnog perioda stavljena je 25 godina od početka
implementacije projekta, a dužina trajanja kreditnog perioda je 60 godina, što je maksimum za CDM
projekte pošumljavanja i obnove šuma, a godina prve verifikacije je takođe 25 godina. Kod lCER
kredita nema varijacija u količini u zavisnosti od vremena početka kreditnog perioda, s obzirom da se
oni izdaju na osnovu količine ugljenika koja je vezana od trenutka prethodne verifikacije i važe do
kraja kreditnog perioda (osim u slučaju da nisu poništeni).

Analiza tablica rezultata pokazuje da je ukupna količina vezanog ugljenika iznosi u proseku 143,45
MgC/ha po godini, od čega na šumsku biomasu odlazi u proseku 102,97 MgC/ha po godini, a na
zemljište 40,48 MgC/ha. Količina ugljenika vezanog iz atmosfere iznosi u proseku 103,44 MgC/ha.
Model takođe pokazuje da bi rezerve ugljenika, u slučaju da nema realizacije projekta, tj. baseline
scenario, iznosile u proseku 55,09 MgC/ha po godini. Iznosi vezanog ugljenika za celu površinu
prikazani su u tabeli 4.

Tabela 4. Prikaz ukupnog vezanog ugljenika na teritoriji GJ „Brusničke šume“

Ugljenik
Ukupan Ugljenik Vezani
Baseline vezan u
vezani vezan u ugljenik iz
scenario zemljištu
ugljenik biomasi atmosfere
(MgC/ha) (MgC/ha)
(MgC/ha) (MgC/ha) (MgC/ha)
55,09 143,45 102,97 40,48 103,44
Površina pogodna
za pošumljavanje 73,86 73,86 73,86 73,86 73,86
(ha)
UKUPNO
4068,94 10595,21 7605,36 2989,85 7640,08
(MgC/ha)

366 
Na osnovu vezanih količina ugljenika u okviru scenarija šuma, modul za kalkulaciju ugljenika
obračunao je količine tCER i lCER kredita koje se mogu obezbediti u okviru ovog slučaja. Ukupni
iznos tCER kredita za kreditni period od 60 godina je 4041,04 po hektaru. Količina lCER kredita iznosi
511,16 po hektaru.

Zaključak
Modeli različitih vrsta su već dugo vremena veoma korisni za gazdovanje šumama. Najviše osnovnih
modela obezbeđuje procenu koliko je stabala na raspolaganju i koliko ona mogu da vrede na tržištu,
tako da se može da odrediti ekonomska opravdanost sečenja šume. Soficistiranije tehnike
modelovanja omogućavaju bolju procenu stabala, uključujući druge karakteristike šume, kao i
projektovanje razvoja šumskog ekosistema u budućnosti.

Modeli prirasta koriste ekološke i fiziološke principe za projekciju prirasta. Teorijski, mehanistički
bazirani modeli, imaju tendenciju da su bolji za opštu sliku šumskih karakteristika u projekciji daleke
budućnosti, ali mogu biti manje pouzdan za kratkoročne prognoze. Ovi modeli zahtevaju više
podataka nego što su rukovodioci u mogućnosti da im pruže i zato su obično ograničeni na korišćenje
u naučnim istraživanjima, a manje u upravljačkim odlukama. Ipak, ovakvi modeli su još uvek veoma
korisni na duži rok jer pomažu povećanju razumevanja sistema i direktnih budućih istraživanja.
Uz sve veću i jaču kompjutersku snagu tehnike modelovanja su se proširile uključujući i prostorno
eksplicitne modele promene karaktersitika prostora. Ovi modeli pomažu da u kontekstu u kome se
nalaze, daju upravljačima mogućnost za bolje razumevanje datih okolnosti za sprovođenje akcija u
drugim oblastima. Pozitivni efekti su vidljivi u lovstvu, u protivpožarnom upravljanju, upravljanju
vodama, korišćenju šumskog zemljišta i u rekreativnim mogućnostima. Druga poboljšanja, u razvoju
kompjuterske snage i saradnji između šumarstva i pejzažne arhitekture, dovela su u velikoj meri do
poboljšanja prikaza potencijalnih uslova za alternativno upravljanje pre njihove implementacije.
Ovakve mogućnosti poboljšavaju kvalitet planiranja i donošenja odluka dozvoljavajući svim
zainteresovanim stranama, da na osnovu ponuđenog, izaberu jednu opciju u odnosu na druge.
Jedan od najvećih izazova današnjice je razvoj i testiranje novih teorija i alata koji opisuju
mnogostruke posledice upravljačkih odluka i koji praktično obezbeđuju razumljive procese
odlučivanja. Procesi razvoja, procene i prilagođavanja novih odluka i njihove podrške sofverskim
alatima od kritičnog su značaja u budućim poduhvatima.

Kroz primer sa modelom CO2FIX možemo videti da modelovanje šumskih ekosistema prevazilazi
samo modelovanje ciklusa ugljenika i može imati širi značaj. To se posebno ogleda u primeni kod
gazdovanja šumama i za realizaciju projekata pošumljavanja i obnove šuma. U ovim oblastima velika
fleksibilnost ovog programa dolazi do punog izražaja. Kod gazdovanja šumama mogu se predviđati
uticaji različitog načina gazdovanja u okviru određene gazdinske jedinice radi pronlaženja optimalnog
rešenja. Isprobavanje novih načina gazdovanja može se prvo obaviti modelovanjem u programu, a tek

367 
nakon toga se može ići na konkretnu primenu ako su rezultati zadovoljavajući. Sve oblasti za koje se
može koristiti program CO2FIX pokazuju njegovu veliku upotrebnu vrednost što doprinosi značaju koji
ovaj rad može imati u praktičnoj primeni.

Literatura
Aber, J. D., Melillo, J. M. (1982): FORTNITE: Computer model of organic matter and nitrogen dynamics in forest
ecosystems. University of Wisconsin Research Bulletin R3130.
Assmann, E. (1970): The Principles of Forest Yield Study. Pergamon Press, Oxford.
Baker, L. (1998): Model-Based Performance Assessment. CRESST, University of California, Los Angeles.
Ball, J.T., Woodrow, I.E., Berry, J.A. (1987): A model predicting stomatal conductance and its contribution to the
control of photosynthesis under different environmental conditions, In: Biggins, I. (Ed.), Progress in
Photosynthesis Research, Vol. IV. Proceedings of the International Congress on Photosynthesis.
Martinus Nihjoff, Dordrecht, 221-224.
Bird, D.N., Pena, N., Schwaiger, H., Zanchi, G. (2010): Review of existing methods for carbon accounting.
Occasional paper 54. CIFOR, Bogor, Indonesia.
Bormann, B.T., Brooks, M.H., Ford, E.D., Kiester, A.R., Oliver, C.D. Weigand, J.F. (1993): A Framework for
Sustainable Ecosystem Management. USDA Forest Service Gen. Tech. Rep. PNW-331, Portland, OR.
Botkin, D. B., Janak, J. F., Wallis, J. R. (1972a): Rationale, Limitations and Assumptions of a Northeastern Forest
Growth Simulator. IBM J. Res. Develop. 16, 101–116.
Botkin, D.B., Janak, J.F., Wallis, J.R. (1972b): Some ecological consequences of a computer model of forest
growth. Journal of Ecology 60, 849–872
Brown, P.M., Shepperd, W.D., Mata, S.A., McClain, D.L. (1998): Longevity of windthrown logs in a subalpine
forest of central Colorado. Canadian Journal of Research 28, 1–5.
Clutter, J.L., Fortson, J.C., Pienaar, L.V., Brister, G.H., Bailey, R.L. (1983) Timber Management: A Quantitative
Approach, John Wiley & Sons, Chichester.
Conference of the Parties, 2003, Decisión 19/CP.9 ‘Modalities and procedures for afforestation and reforestation
project activities under the clean development mechanism in the first commitment period of the Kyoto
Protocol’. (http://unfccc.int/ FCCC/CP/2003/6/Add.2)
Conference of the Parties, 2001,Marrakesh Accords, Modalities and procedures for a clean development
mechanism, as defined in Article 12 of the Kyoto Protocol,
(http://unfccc.int/resource/docs/cop7/13a02.pdf#page=2 FCCC/CP/2001/13/ Add.2; 17/CP.7)
Cropper, W. E., Gholz, H. L. (1991): In situ needle and fine root respiration in mature slash pine (Pinus elliottii)
trees. Canadian Journal of Forest Research 21:1589-1595.
Čoporda Mastilovioć, T., Radojević, U., Vakanjac, B., Sorajić, S. (2011): Groundwater quality analysis of deep
aquifer in Kikinda, Serbia. International Multidisciplinary Scientific GeoConference SGEM 2011. June
20-25, Albena, Bulgaria. Proceedings, 489-495.
Driver, B.L., Brown, P.J. (1978): The opportunity spectrum concept and behavioral information in outdoor
recreation resource supply inventories: a rationale, in Integrated Inventories of Renewable Natural
Resources, USDA Forest Service General Technical Report RM-55, Fort Collins, CO, 24–31.
Faber, B.G., Wallace, W., Croteau, K., Thomas, V., Small, L. (1997): Active response GIS: an architecture for
interactive resource modeling, in Proceedings of GIS ’97 Annual Symposium, GIS World, Inc.,
Vancouver, 296–301.
Farquhar, G.D., von Caemmerer, S., Berry, J.A. (1980): A biochemical model of photosynthetic CO2 assimilation
in leaves of C3 species. Planta 149, 78–90.
Fenska, R.R., Lauderburn, D.E. (1924): Cruise and yield study for management, Journal of Forestry 22 (1), 75–80
Friend, A.D., Stevens, A.K., Knox, R.G., Cannell, M.G.R. (1997): A process-based, terrestrial biosphere model of
ecosystem dynamics (Hybrid v3. 0). Ecological Modelling, 95(2), 249-287.
Gimblett, H.R., Durnota, B., Itami, R.M. (1996): Spatially-Explicit Autonomous Agents for Modelling Recreation
Use in Wilderness: Complexity International, Vol. 3, http://www.csu.edu.au/ci/vol03/ci3.html

368 
Govindasamy, B., Duffy, PB., Coquard, J. (2003): High-resolution simulations of global climate, part 2: effects of
increased greenhouse cases. Climate Dynamics 21 (5-6), 391-404.
Gholz, H.L., Crier, C.C., Campbell, A.G., Brown, A.T. (1979): Equations and their use for estimating biomass and
leaf area of plants in the Pacific Northwest. Forest Res. Lab., Oregon State University, Corvallis.
Res. Paper 41.
Gustafson, E.J. (1999): Harvest: a timber harvest allocation model for simulating management alternatives, in
J.M. Klopatek and R.H. Gardner (eds) Landscape Ecological Analysis Issues and Applications.
Springer-Verlag, New York, 109–124.
Hof, J., Bevers, M. (1998): Spatial Optimization for Managed Ecosystems. Columbia University Press, New York.
Hof, J., Joyce, L. (1992): Spatial optimization for wildlife and timber in managed forest ecosystems. Forest
Science 38 (3), 489–508.
Intergovernmental Panel on Climate Change, (2001): IPCC Third Assessment Report. Cambridge University
Press, New York
Karjalainen, T., Kellomäki, S. Pussinen, A. (1994): Role of wood-based products in absorbing atmospheric
carbon. Silva Fennica 28(2):67-80
Liski, J., Palosuo, T., Peltoniemi, M., Sievänen, R. (2005): Carbon and decomposition model Yasso for forest
soils. Ecological Modelling, 189(1), 168-182.
Marquis, D.A., Ernst, R.L. (1992): User’s Guide to SILVAH: Stand Analysis, Prescription, and Management
Simulator Program for Hardwood Stands of the Alleghenies. Gen. Tech. Rep. NE-162, US Department
of Agriculture, Forest Service, Northeastern Forest Experiment Station, Radnor, PA.
Masera, O., Garza-Caligaris, J.F., Kanninen, M., Karjalainen, T., Liski, J., Nabuurs, G.J., Pussinen, A. & de Jong,
B.J. (2003): Modelling carbon sequestration in afforestation, agroforestry and forest management
projects: the CO2FIX V.2 approach. Ecological Modelling 164: 177-199
Melillo, J. M., Aber, J. D., Muratore, J. M. (1982): Nitrogen and lignin control of hardwood leaf litter decomposition
dynamics. Ecology, 63: 621-626.
Milovanović, J., Radojević, U., Šijačić-Nikolić, M. (2012): Conservation of Serbian spruce genetic resources
applying environmental modeling. International Conference Role of research in sustainable
development of agriculture and rural areas. May 23-26, Podgorica, Montenegro. Book of Abstracts,
116.
Miner, L. (1988): A Guide to the TWIGS program for the North Central United States, Gen. Tech. Rep. NC-125,
USDA Forest Service, North Central Forest Experiment Station, St Paul, MN.
Mladenoff, D.J., Host, G.E., Boeder, J., Crow, T.R. (1996): Landis: a spatial model of forest landscape
disturbance, succession, and management, in M.F. Goodchild, L.T. Steyaert, B.O. Parks, C.A.
Johnston, D.R. Maidment and M.P. Crane (eds) GIS and Environmental Modeling: Progress and
Research Issues. Fort Collins, CO, 175–179.
Monserud, R.A., Sterba, H. (1996): A basal area increment model for individual trees growing in even- and
uneven-aged forest stands in Austria. Forest Ecology and Management. 80, 57–80
McGaughey, R.J. (1997): Visualizing forest stand dynamics using the stand visualization system, in Proceedings
of the 1997 ACSM/ASPRS Annual Convention and Exposition. April, 7–10, American Society for
Photogrammetry and Remote Sensing, Seattle, WA, 4, 248–257.
Nabuurs, G.J., Mohren, G.M.J, (1993): Carbon fixation through forestation activities a study of the carbon
sequestration potential of selected types. Commissioned by the foundation FACE. IBN Research
Report 93/4. Institute for Forestry and Nature Research, Wageningen, The Netherlands.
Oliver, C.D., Twery, M.J. (1999): Decision support systems - models and analyses, in W.T. Sexton, A.J. Malk,
R.C. Szaro and N.C. Johnson (eds) Ecological Stewardship: A Common Reference for Ecosystem
Management, Oxford: Elsevier Science, Vol. III, 661–685.
Orland, B., Liu, X., Kim, Y., Zheng, W. (1999): Smart-Forest-II: Dynamic forest visualization, software release to
US Forest Service, Imaging Systems Laboratory, University of Illinois, Urbana
(http://www.imlab.psu.edu/smartforest/)
Ortigosa, G.R., de Leo, G.A., Gatto, M. (2000): VVF: integrating modelling and GIS in a software tool for habitat
suitability assessment. Environmental Modelling & Software 15 (1), 1–12.
Pacala, S.W., Canham, C.D., Silander, J.A. (1993): Forest models defined by field measurements. I. The design
of a northeastern forest simulator. Can. J. For. Res. 23: 1980–1988.
Pacala, S.W., Canham, C.D., Saponara, J., Silander, J.A., Kobe, R.K., Ribbens. E. (1996): Forest models defined
by field measurements: II. Estimation, error analysis and dynamics. Ecological Monographs, 66:1-43.

369 
Peng, C. (2000): Growth and yield models for uneven-aged stands: past, present and future. Forest Ecology and
Management. 132, 259–279.
Penning de Vries FWT, (1975): The cost of maintenance processes in plant cells. Annals of Botany 39: 77–92
Pinard, M. and Putz, F. (1997): Monitoring carbon sequestration benefits associated with a reduced impact
logging in Malaysia. Mitigat. Adapt. Strategies Global Change 2, 203–215.
Pinchot, G. (1898): Report on Examination of the Forest Reserves - Senate Document no.189. Washington DC.
Pretzsch, H. (2001): Modelling Forest Growth. Blackwell Verlag, Berlin.
Radojević, U., Aranđelović, M., Poštić, A., Žarkov- Kovačević, M., (2010): Release of Carbon Stored in Woods of
Serbia due to Various Forms of Degradation. International conference „Degraded areas &
ecoremediation“, 21 and 22. May, Belgrade, Conference proceedings, 205-216.
Radojević, U., Milovanović, J. (2014): Determining environmental impacts on forest soil biodiversity's ability to
sequester and store carbon. The 1st annual meeting og the COST Action FP1305 Biolink „What we
are linking?“, November 4-6, Reading, United Kingdom. Book of Abstracts. pp. 37.
Radojević, U., Milovanović, J., Aranđelović, M., Dražić, G., Ninković, M. (2014): Possibilities of applying
environmental modeling for calculating biomass production of agroenergy crops. III International
symposium and XIX Scientific conference of Agronomists of Republic of Srpska. Trebinje, March 25-
28. Book of Abstracts: 264-265.
Radojević, U., Milovanović, J., Šijačić-Nikolić, M., Zlatar, J. (2014): Possibilities for applying GIS and MSPA
methods to improve integral management of protected natural areas and forest ecosystems.
International Conference: Ecological improvement of devastated locations for sustainable
development. September 29-30, Belgrade. Book of Abstracts: 52
Radojević, U., Milovanović, J., Šijačić-Nikolić, M. (2012): Application of carbon cycle modeling in sustainable
management of forest ecosystems. International Scientific Conference Forests in Future: Sustainable
use, Risks and Challenges. October 4-5, Belgrade. Proceedings, 957-964.
Rauscher, H.M. (1999): Ecosystem management decision support for federal forests of the United States: a
review. Forest Ecology and Management 114, 173–197.
Reed, K.L. (1980): An ecological approach to modeling the growth of forest trees. Forest Science 26, 33–50
Reynolds, K., Bjork, J., Riemann Hershey, R., Schmoldt, D., Payne, J., King, S., DeCola, L., Twery, M.
Cunningham, P. (1999): Decision support for ecosystem management, in W.T. Sexton, A.J. Malk, R.C.
Szaro and N.C. Johnson (eds) Ecological Stewardship: A Common Reference for Ecosystem
Management. Oxford: Elsevier Science, Vol. III, 687–721.
Ribbens, E. (1996): Spatial modelling of forest regeneration: how can recruitment be calibrated?, in J.P.
Skovsgaard and V.K. Johannsen (eds) IUFRO Conference on Forest Regeneration and Modelling.
Danish Forest and Landscape Research Institute, Hoersholm, 112–120.
Ritchie, M.W. (1999): A Compendium of Forest Growth and Yield Simulators for the Pacific Coast States, Gen.
Tech. Rep. PSW-GTR-174, Pacific Southwest Research Station, Forest Service, S Department of
Agriculture, Albany, CA.
Republički hidrometeorološki zavod Srbije (2011): Meteorološki godišnjak za 2011. godinu.
Ryan, M. G. (1991): A simple method for estimating gross carbon budgets for vegetation in forest ecosystems.
Tree Physiology 9: 255-266.
Ryan, M.G., Hubbard, R.M., Pongracic, S., Raison, R.J., McMurtrie, R.E. (1996): Foliage, fine-root, woody tissue
and stand respiration in Pinus radiata in relation to nitrogen status. Tree Physiology 16:333—343.
Simeunović. D. (1957): Priručnik za šumarske inzinjere. Naučna knjiga, Beograd.
Solomon, D.S., Herman, D.A., Leak, W.B. (1995): FIBER 3.0: An Ecological Growth Model for Northeastern
Forest Types. USDA Forest Service Northeastern Forest Experiment Station, GTR-NE-204, Radnor,
PA.
Spies, T.A., Franklin, J.F., Thomas, T.B. (1988): Coarse woody debris in Douglas-fir forests of western Oregon
and Washington. Ecology 69, 1689–1702.
Shinozaki, K., Yoda, K., Hozumi, K., Kira, T. (1964): A quantitative analysis of plant form-the pipe model theory. I.
Basic analyses. Jap. J. Ecol. 14,97-105
Schelhaas, M.J., van Esch, P.W., Groen, T.A., de Jong, B.H.J., Kanninen, M., Liski, J., Masera, O., Mohren,
G.M.J., Nabuurs, G.J., Palosuo, T., Pedroni, L., Vallejo, A., Vilén, T. (2004): CO2FIX V 3.1 - description
of a model for quantifying carbon sequestration in forest ecosystems and wood products. ALTERRA
Report 1068. Wageningen, The Netherlands

370 
Šijačić-Nikolić, M., Milovanović, J., Nonić, M. (2014): Šumski genetički resursi u Srbiji – stanje i predlozi za
unapređenje ove oblasti. Glasnik Šumarskog fakulteta. Specijalno izdanje „Šume Srbije i održivi
razvoj“. str. 51-70.
Šijačić-Nikolić, M., Milovanović, J., Nonić, M. (2014): Conservation of Forest Genetic Resources. In: Ahuja, M.R.
& Ramawat, K.G. (eds.): Biotechnology and Biodiversity. Springer. pp: 103-128.
Twery, M.J., Rauscher, H.M., Bennett, D., Thomasma, S., Stout, S., Palmer, J., Hoffman, R., DeCalesta, D.S.,
Gustafson, E., Cleveland, H., Grove, J.M., Nute, D., Kim, G., Kollasch, R.P. (2000): NED-1: integrated
analyses for forest stewardship decisions. Computers and Electronics in Agriculture 27, 167–193.
UNFCCC, A/R Methodlolgical tool, Estimation of carbon stocks and change in carbon stocks of trees and shrubs
in A/R CDM project activities, EB 60 Report, Annex 13
Urban, D.L., Shugart, H.H. (1992): Individual-based models of forest succession. 249-292 in D.C. Glenn-Lewin,
R.K. Peet, and T.T. Veblen (eds.), Plant succession: theory and prediction. Chapman and Hall,
London.
Yaussy, D.A., Sutherland, E.K., Hale, B.J. (1996): Rulebased individual-tree regeneration model for forest
simulators, in J.P. Skovsgaard and V.K. Johannsen (eds) Modelling Regeneration Success and Early
Growth of Forest Stands: Proceedings from the IUFRO Conference, Copenhagen, 10–13 June 1996,
Danish Landscape Research Institute,Horsholm, 176–182.
Waring, R.H., Schroeder, P.E., Oren, R. (1982): Application of the pipe model theory to predict canopy leaf area.
Canadian Journal of Forest Research 12:556-560.
Waring, R. H., Running, S. W. (2007): Forest Ecosystems – Analysis at Multiple Scales, 3rd Edition. Elsevier
Academic Press, London, UK.
Weinstein, D.A., Yanai, R.D. (1994): Integrating the effects of simultaneous multiple stresses on plants using the
simulation model TREGRO. J. Environ.Qual. 23:418-428.
Williams, S.B., Roschke, D.J., Holtfrerich, D.R. (1995): Designing configurable decision-support software: lessons
learned. AI Applications 9 (3), 103–114
Valentine, H.T., Gregoire, T.G., Burkhart, H.E., Hollinger, D.Y. (1997): A stand-level model of carbon allocation
and growth, calibrated for loblolly pine. Canadian journal of forest research, 27(6), 817-830.

371 
372 
06
Pogovor
Dragan A. Marković

Knjiga koju imate u rukama pruža dosta korisnih znanja i može biti deo odgovora na mnoga važna
pitanja, povezana sa napretkom današnjeg društva. Naravno, jedna knjiga nije dovoljna da nam
ponudi odgovor koji rešava dileme o odnosu čoveka prema sopstvenom okruženju. Današnji svet je
prepun protivrečnosti, pojedinačnih interesa država, nacija, ideologija i vere. Kako se može očekivati
da skoro dve milijarde nepismenih ili onih 40% svetske populacije bez električne energije razmišlja o
očuvanju životne sredine. Za dvadesetak godina na Zemlji će biti oko devet milijardi stanovnika, može
li ova planeta da ih ishrani? Ima li neko odgovor na to pitanje? Elon Musk, čuveni inovator i
biznismen, kaže da veštačka intelegencija predstavlja najveću pretnju po našu egzistenciju, jer će
roboti preuzeti poslove koje sada obavljaju ljudi. Milioni će ostati bez posla. Sa njim je saglasan i
Dušan Vujović, nekada ekonomista Svetske banke, koji u jednom članku u nedeljniku NIN
(14.3.2013.) iznosi da su “u SAD već napravili robote, koji mogu da se koriste za mnoge poslove“.

373 
Ipak, pored mnogih ovakvih i sličnih suštinskih pitanja, sa neizvesnim odgovorom, nalaze se i ona
povezana sa problemima u životnom okruženju.

Svetski ekonomski forum (SEF) u švajcarskom zimovalištu Davosu okuplja vrh svetske ekonomske i
političke elite. To je skup lidera država, vlasnika i direktora najvećih i najvrednijih svetskih kompanija
kao i neizbežnih predstavnika MMF-a i Svetske banke. Idejni tvorac i osnivač ovog skupa Klaus
Schwab upozorava, da je Svet pred „transformacionim promenama neizvesnih ishoda“. Po SEF-u,
među prvih pet mogućih globalnih rizika „najširih posledica“ nalaze se: nedostatak pijaće vode i
neuspeh u prilagođavanju klimatskim promenama. Oba problema su povezana još u Tehničkom
izveštaju IPCC-a 2008. godine gde se ističe „Voda, njena dostupnost i kvalitet biće glavni pritisak i
problem za društvo i životnu sredinu pod pritiskom klimatskih promena“. Ako se u to veruje, a sve
govori u prilog tome, onda svaku mogućnost za smanjenje potrošnje vode treba uzeti u obzir, štedeti
vodu i sprečiti njeno zagađivanje.

Drugi navedeni, problem klimatskih promena, tesno je povezan sa enrgetskim resursima i napretkom
u oblasti korišćenja obnovljivih izvora. Od nekoliko, već isprobanih obnovljivih izvora energije, čini se
da najviše izgleda za brz razvoj ima solarna energija. Neki analitičari upućuju na mogućnost da cena
solarne energije, usled napretka u tehnologiji solarnih ćelija, padne za oko 20% što bi ih učinilo
konkurentnim, čak i uz trenutno veliko smanjene cena nafte. Ima dosta onih koji misle, da će upravo
manje cene fosilnih goriva, umesto da destimulišu ispitivanja koja vode unapređivanju efikasnosti
obnovljive energije, stimulisati vlade mnogih zemalja da tako oslobođena novčana sredstva usmere u
razvoj obnovljivih energetskih izvora. Šta će biti izbor u velikoj meri zavisi od toga gde se može
očekivati veći profit, jer će o tome odlučivati gospodari novca, a ne opšta dobrobit.

Danas se bogatstvo neke države i kvalitet života njenih građana (što ne mora biti isto, jer zavisi od
načina raspodele tog bogatstva), mere vrednošću BDP-a i njegovom stopom rasta. Ni u jednoj od tih
kategorija ne uzima se u obzir stanje prirodnih resursa. To nije za čuđenje, jer u tim merilima, ni
većina drugih vrednosti nema šta da traži. Tako, druge vrednosti - kulturne, moralne, ekološke - ne
opstaju ako ne donose dobit. Posečena šuma može se u rastu BDP-a iskazati kao novostvorena
vrednost. Kakvo je, nakon toga, stanje prirodnih resursa nije od značaja. Resursi su vrednost samo
kada dođu na tržište. Međutim, ono što je bitno, prirodni resursi su ograničeni. Može li pri ograničenim
resursima BDP stalno da raste?

Za poslednjih 30 godina proteklog veka prirodno bogatstvo Planete smanjeno je skoro za trećinu,
eksploatacijom od strane čoveka, a globalni BDP je rastao u bilionima (hiljadama milijardi) dolara.
Samo u poslednjoj deceniji tog perioda svetski BDP je sa 21 biliona $ 1990. porastao na 30 biliona $
1999. Za to vreme je posečeno šuma sa površine od oko 250.000 km2, što je približno površina
nekadašnje velike Jugoslavije ili polovina Francuske1. Ove brojke kazuju i sledeće, da je već sada
svetski BDP značajno premašio 40 biliona $, što znači da je više nego dupliran za samo dvadesetak
godina, ali je zato planeta Zemlja, uz ostalo, izgubila površine pod šumom veće od pola miliona km2.
Nema perioda, u istoriji ljudske civilizacije, ni sa približno ovakvim tempom rasta proizvodnje. U daljoj
374 
prošlosti su za to trebali milenijumi, a u novije doba za takav rast su bili potrebni vekovi. Kako onda,
pri ovakvom stepenu ekonomskog rasta, a mogli bismo reći i devastaciji bogatstava prirode, možemo
uopšte govoriti o ekološki svesnom potrošačkom društvu. Postoji ozbiljna kontradikcija i u ovom
iskazu i u našoj realnosti. Ovakvim ponašanjem na kraju nam ostaje ono što je opisano kao grudva
mrtve materije2.

Po nekim pojavama koje se zapažaju, kako u svetu tako i kod nas, mogli bi reći da živimo u vreme
brutalno pragmatičnog kapitalizma, koji eufemistički zovemo globalizacija. Promoteri takvog stanja
nastupaju u ime sistema koji sebe smatra naboljim mogućim, skoro savršenim, u kome gotovo ništa
ne treba menjati, a kao znak njihove dobre volje i brige za ostatak čovečanstva treba ga neizostavno
uspostaviti i na ostalim delovima planete, makar ti delovi ne mislili na isti način. Možemo li svet koji
nije u stanju da ishrani sve svoje žitelje zaista smatrati duhovno zrelim i gotovo savršenim, pita se i
Terry Eagletonu svojoj čuvenoj knjizi.2

Rečeno bez uvijanja, globalizacija je, ustvari, nastojanje za stvaranjem globalnog tržišta, kojim bi se
upravljalo iz jednog centra. Traži se pravo za kapital da primenjuje svoja pravila (moć) gde god i na
koga god odabere, a sve u ime stvaranja idealnog svetskog poretka, jer sa neoliberalnim
kapitalizmom došli smo, kako neki smatraju, do kraja istorije3. Osnovno, sveto pravilo, glasi - što više
dobiti sa što manjim troškovima, pri čemu se veća dobit usmerava ka vlasnicima kapitala, a smanjenje
troškova pada na primanja zaposlenih i socijalni napredak. Kako sa pravilima održivog razvoja, koja
podrazumevajuodrživost u društvenom, ekonomskom i ekološkom značenju, uskladiti taj sistem koji
zgrće i radi samog zgrtanja, a troši ogromne količine resursa uz proizvodnju beskrajnih količina otpada
i gomile nepotrebnih stvari za nečiju jednodnevnu zabavu. Čini se kao neizbežno pitanje – nije li
sadašnji način proizvodnje, nametnut politikom globalizacije, u suštinskoj suprotnosti sa prihvaćenim
pravilima održivog razvoja? S druge strane, znajući da su ta pravila potekla od iste civilizacije koja
promoviše globalizaciju, s pravom se može pitati koliko iskrenosti i vere ima u svemu tome?

No kakva je realnost sveta gledajući malo dalje od te samodopadljive predstave najboljeg društvenog
sistema i stalnog napretka. Pored očigledne koristi za mali deo svetske populacije šta je to
globalizacija donela na globalnom planu?

- upotreba fosilnih goriva povećana je 5 puta u poslednjih 50 godina. Samo kod nafte to
povećanje iznosi 8 puta. Danas se za 40 dana troši isto koliko je potrošeno za celu 1950.
godinu,
- raspoloživog poljoprivrednog zemljišta za produkciju hrane, po stanovniku, je manje za
polovinu nego što ga je bilo pre 50 godina (ograničavajući faktor za proizvodnju energetske
biomase),
- skoro 40% svetske populacije nema električnu energiju u svojim domovima,
- 47% svetske populacije živi sa manje od 2$ dnevno,
- 1/3 dece ispod 5 godina pati od neuhranjenosti,
- 12% dece u dobu od 10 – 14 godina koristi se kao bedno plaćena radna snaga,
375 
 - učešće u svetskoj trgovinskoj razmeni za 50 najsiromašnijih zemalja opalo je sa 4% na 2% u
poslednjoj dekadi 20. veka,
- dug zemalja u razvoju porastao je više od 6 puta od 1970. -2000. god. na ukupno 2,8 biliona $
(nastavlja da se dalje uvećava),
- ukupno bogatstvo 200 najbogatijih ljudi sveta čini preko 50% duga zemalja u razvoju i
nastavlja dalje da raste.
- potrošnja vode po osobi na dan iznosi: u Njujorku 680 litara, Francuskoj 150 – 250 litara,
Keniji 4 litra, s tim što se u Njujorku i Parizu 2% od te vode troši za piće a u Keniji 50%.
- 80% (oko 5 milijardi) populacije živi u zemljama u razvoju (Navedeni podaci su za 2000.
godinu, preuzeti iz Ref.1).

Nešto od gornjih podataka je cena profita koji ostvaruje preostalih 10% svetske populacije (među
njima najviše onih 200 najbogatijih). Često se zaboravlja da su pri stvaranju tog profita nužni i neki
ekološki i etički principi, inače imali bismo druge podatke od prethodno navedenih.

Ono što održava takav sistem je „ekonomija ciklične potrošnje“ koja je imanentna onome što
nazivamo „potrošačko društvo“, jer bez takvog društva nema ni ovakve vrste kapitalizma. Njega
održava stalno uvećavana i agresivnim marketingom nametnuta potrošnja. Neoliberalni kapitalizam
uspeva samo u kontekstu temeljne zavisnosti od potrošačkog društva.

U programu razvoja EU do 2030 navodi se da je uticaj na globalnoj sceni moguć samo ako Evropa
bude beležila solidan rast do tog perioda.4 Naravno da se pri tome misli isključivo na ekonomski rast,
odnosno razvoj. Ako se taj razvoj nastavi po trendu koji se da naslutiti iz gore iznetih podataka, onda
će on dovesti do toga da bogati budu još bogatiji, siromašni još siromašniji i više zaduženi, a Zemlja
će ostati bez polovine svojih resursa stvaranih kroz milijarde godina planetarne istorije. Nije li onda i
sama reč razvoj (napredak) postala sopstvena negacija?

Zašto tolika nebriga za stanje planete i njenih stanovnika?

1. Problemi u životnoj sredini i njenim resursima izgledaju još daleko, jer akutnih nestašica
prirodnih sirovina još nema, bar ne u razvijenim zemljama.
2. Većina ljudi nema znaja i informacija za realnu procenu situacije, a oni koji to imaju i mogu
nešto uraditi, uglavnom time manipulišu.
3. Mnogi zastupaju mišljenje da postoje aktuelniji i egzinstecijalniji problemi, a da za rešavanje
pitanja životne sredine još uvek ima dovoljno vremena.

Kakvo je stanje po razmatranim pitanjima u našoj zemlji? Da li možemo biti zadovoljni onim što je
urađeno, ima li primetnog pomaka napred u stanju životne sredine na ovim prostorima?

Prve organizovane aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine pokrenute su početkom sedamdesetih
godina prošlog veka. Ministarstvo za nauku je počelo sa finansiranjem projekata iz te oblasti, u
školske programe i na pojedine fakultete uvode se odgovarajući nastavni sadržaji. Sve ovo sa dosta
376 
ambicija, bez dovoljno priprema i potrebnog iskustva, ali važno je bilo početi. Na nekim fakultetima,
pre svega onim prirodnih nauka, uvode se studijske grupe, smerovi. Stižu prvi diplomci, potom
magistranti, doktoranti. Ministarstvo za životnu sredinu formira se negde oko devedesetih, da bi ovih
godina utvrdili da nam više nije potrebno, valjda zato jer smo tu sve poslove završili. Uz sve
početničke greške, nedostatke u opremi, odgovarajućoj literaturi, propisima, stvorena je kadrovska
baza i upravna struktura kao preduslov za dalji rad. Osnivaju se udruženja građana, nevladine
organizacije, lokalne akcione grupe čija je glavna delatnost rada briga o stanju životne sredine. Počelo
se sa pisanjem knjiga o zaštiti životne sredine, sa izdavanjem domaćih naučnih i stručnih časopisa,
čija je glavna oblast životna sredina i njena zaštita. Broj objavljenih naučnih radova u domaćim i
prestižnim međunarodnim časopisima se umnožava. Na fakultetima, institutima i u privredi već je
toliko istraživača koji se bave životnom sredinom da se ukazuje potreba za organizovanjem domaćih i
međunarodnih skupova. Donose se prvi zakoni, pravilnici, formiraju se odgovarajuće službe. Danas
već imamo treći ili četvrti zakon iz te oblasti (da li ovo govori o našem brzom razvoju ili o donošenju
zakona na brzinu). Imamo već i Agenciju za životnu sredinu. Mnoge lokalne zajednice su pripremile ili
pripremaju ekološke akcione planove, agende 21 ili već neke druge. Postoje i drugi planovi i programi,
nek od njih nose naziv strategije ovog i onog. Imamo pet nacionalnih parkova, dok smo bili veća
država imali smo ih i više. Ima još dosta toga da se nabraja ali i ovo je dosta, ako ne i suviše, da se
zapitamo – da li se u našoj okolini od ulice, grada, opštine, regije do države sva ta aktivnost odslikava
na terenu. Da li se takav, reklo bi se napredak, u sferi uspostavljanja obrazovno-naučne, upravno-
administrativne i drugih struktura odražava na stvarno stanje životne sredine u nas?
Na pitanje možemo li biti zadovoljni stanjem životne sredine u nas, jedini istinit odgovor je ne, ili
možda toliko malo da je nedovoljno za primetniji pomak napred. Stvarno stanje je toliko očigledno da
nije potrebno dokazivati tu tvrdnju.

Reke i druge vode su nam zagađenje. Na prste jedne ruke mogu se pobrojati naselja koja imaju
prečistače komunalnih otpadnih voda ili uređena odlagališta otpada. Privreda i naselja, po pravilu,
ispuštaju svoje otpadne vode bez ikakvog prečišćavanja u reke i druge prijemnike, bez posledica po
svoje troškove, ali sa velikom štetom po životnu sredinu (očigledan primer je deponija rudnika kod
Krupnja). Da li neko primećuje da je Srbija čistija posle akcije „očistimo Srbiju“? Većina nacionalnih
parkova i zaštićenih dobara su u lošijem ekološkom stanju nego što su bili kada su stavljani pod
zaštitu. Ponegde su vazduh i vode manje zagađeni, ali ne zbog preduzetih zaštitarskih mera, već zato
što je industrija stala. Veoma retki slučajevi su u kojima je počinilac zagađivanja pronađen i kažnjen,
zato što je ekološka inspekcija preslaba, a država nevoljna da učini što treba. Obale reka su nam
uzurpirane. U kakvom su nam stanju šume? Da li iko obraća pažnju na to kako izgleda zona
vodosnabdevanja (sa većinom reni bunara) na levoj obali Save kod Beograda? Od novobeogradskih
blokova do Ostružničkog mosta obala je okovana u kamen i beton, da bi male i velike brodice mogle
da pristanu, a „vikendice“ se naslanjaju na konstrukcije reni bunara. U zakonu o vodama piše da su
vode i vodno zemljište (obale) javno vodno dobro koje je neotuđivo5. Možemo se umoriti od daljeg
nabrajanja, a nećemo završiti spisak našeg nemara i nečinjena.

377 
Zašto je to sve tako i nije više postignuto ako imamo kadrove, opremu, propise, a uglavnom znamo i
šta treba raditi? Osnovali smo Agenciju, NVO-je, a svi tvrdimo da postoji i dobra volja. O tome da
postoji i zakonska obaveza i da država mora da obezbedi primenu zakona, malo se govori. Treba dati
odgovor na ovo pitanje. Ako to ne učinimo nastaviće se kao i do sada. Sa puno priče i jalovih akcija,
bez pravog rezultata.

Verovatno svako od nas može ponuditi neke odgovore, a naši su sledeći:

1. Imali smo i imamo neiskrenu državnu politiku u toj oblasti: nedoslednost u primeni propisa
koje smo sami usvajali; ograničena sredstva, ali i njihovo neplansko korišćenje; nedovoljno
relevantnih podataka, ali i ograničenu protočnost i selekciju onih koje imamo.
2. Neodgovarajuća raspoređenost kadrova. Daleko više u akademskim i istraživačkim
ustanovama, manje u upravnim strukturama i privrednim subjektima. Često nedovoljno i
neadekvatno obrazovanje onih koji su na radnim mestima gde je nužno više znanja o
životnoj sredini.
3. Mnogo kampanja, promotersko-markentiških aktivnosti, skupova, jalovih projekata, a
nedovoljno stalnog rada na informisanju građana o stvarnim ekološkim problemima u
njihovoj sredini, značaju i načinu njihovog rešavanja. Sa ovim je povezan slab pritisak
javnosti na izvršne organe vlasti po pitanjima od značaja za kvalitet životne sredine.

Možda je ovo poslednje razlog za ono prvo. Ako od nečega treba početi, hajde da razmislimo kako da
pokrenemo građanje da glasnije i odlučnije zatraže da im se obezbedi ono što im pripada, pravo na
zdravu i očuvanu životnu sredinu.

Literatura
1. Earth from above, Yann Arthus-Bertrand, text by Herve le Bras, Harry N. Abrams, Inc., Publishers,
2001.
2. Terry Eagletone, Razum, vjera i revolucija, Ljevak, Zagreb (2010).
3. Francis Fukuyama, The End of History and the Last Man (1992), Free Press ISBN 0029109752.
4. Project Europe 2030 – Challenges and Opportunities. A Report to the European Council by the
Reflection Group of the Future of EU, May 2010.
5. Zakon o vodama, Sl. glasnik RS, broj 30/10.

378 
379 
CIP - Каталогизација у публикацији -
Народна библиотека Србије, Београд

502/504(082)(0.034.2)
574(082)(0.034.2)

PRIMENJENA ekologija [Elektronski izvor] : vodič / [urednici Jordan

Aleksić, Slađana Đorđević ; fotografije Miloš Nikolić, Dušan Jovanović]. -
Beograd : Fakultet za primenjenu ekologiju Futura : Green Limes, 2015
(Šabac : Plus Kopi). - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm

Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovnog ekrana. - Tiraž 150.

- Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad.

ISBN 978-86-86859-40-2 (Futura)

1. Алексић, Јордан, 1950- [уредник]

a) Животна средина - Заштита - Зборници b) Екологија - Зборници

COBISS.SR-ID 21359950

380