3. SAOBRAŽAVANJE POJEDINCA
Raspravljanje o pitanjima koja smo ovde pokrenuli nastavićemo u
U mehanizmima o kojima smo raspravljali pojedinac savlađuje osećanje
beznačajnosti prema neodoljivoj moći spoljašnjeg sveta ili odricanjem od
svog pojedinačnog integriteta ili uništavanjem drugih, tako da svet prestaje da
ga ugrožava.
Drugi mehanizmi bekstva sastoje se u tome što se čovek sasvim povlači iz
sveta, tako da ovaj gubi svojstvo pretnje (na šta nailazimo u izvesnih
psihotičkih stanja i u tome što se čovek toliko psihološki nadme da spoljašnji
svet postaje sićušan u poređenju s njim. Mada su ti mehanizmi bekstva važni
za individualnu psihologiju, oni su u kulturom pogledu manje značajni.
Stoga o njima neću ovde dalje raspravljati, već ću se, umesto toga, latiti
jednog drugog mehanizma bekstva koji je od najvećeg društvenog značaja.
Taj posebni mehanizam jeste rešenje koje većina normalnih pojedinaca
nalazi u modernom društvu. Ukratko rečeno, pojedinac prestaje da bude
pojedinac; on potpuno usvaja onakvu ličnost kakvu mu pružaju kulturni
obrasci; on stoga postaje upravo onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po
njihovu očekivanju, treba da bude. Iščezava oprečnost između »ja« i sveta, a s
njom i svesni strah od usamljenosti i nemoći. Ovaj se mehanizam može
uporediti sa zaštitnom bojom koju neke životinje dobijaju. One toliko liče na
svoju okolinu da se teško mogu razlikovati od nje. Osoba koja odustaje od
svog pojedinačnog ja i postaje automat, koja se poistovećuje s milionima
drugih automata oko sebe, ne mora više da oseća usamljenost i nespokojstvo.
Međutim, cena koju ona plaća visoka je; ta cena je gubitak ličnog ja.
Pretpostavka da je pretvaranje u automat normalan način za savlađivanje
usamljenosti protivreči jednoj od najrasprostranjenijih ideja o čoveku u našoj
kulturi. Pretpostavlja se da većinu nas čine pojedinci koji uživaju slobodu
mišljenja, osećanja, delanja. Svakako, to nije samo opšte mišljenje o
predmetu modernog individualizma; i svaki pojedinac iskreno veruje da je
»on« i da su njegove misli, osećanja, želje »njegove«. Pa ipak, mada među
nama ima pravih pojedinaca, to verovanje je u većini slučajeva obmana, i to
opasna obmana, pošto sprečava otklanjanje onih uslova koji su odgovorni za
takvo stanje stvari.
Ovde se bavimo jednim od najosnovnijih problema psihologije, koji se
najbrže može načeti nizom pitanja. Šta je lično ja? Kakva je priroda onih
činova koji su samo prividno nečiji vlastiti činovi? Šta je spontanost? Šta je
originalan mentalni čin? Najzad, kakve sve to veze ima sa slobodom? U ovom
poglavlju pokušaćemo da pokažemo kako se osećanja i misli mogu izazvati
spolja, a ipak subjektivno doživljavati kao vlastiti, i kako se nečija viastita
osećanja i misli mogu potisnuti, tako da prestanu da sačinjavaju deo nečijeg
ličnog ja.
poglavlju o »Slobodi i demokratiji«.
Počnimo tu raspravu analizom značenja doživljaja koji se, iskažemo li ga,
može opisati rečima: »osećam«, »mislim«, »hoću«. Kad kažemo »mislim«,
izgleda da je to jasan i nedvosmislen iskaz. Čini nam se da se pitanje sastoji
jedino u tome da li je ono što mislim ispravno ili pogrešno, a ne u tome da li
to ja mislim. Pa ipak, jedna cksperimentalna situacija odmah pokazuje da
odgovor na to pitanje ne mora da bude ono što mi pretpostavljamo da jeste.
Prisustvujmo jednom hipnotičkom eksperimentu. Subjekta A hipnotički
uspavljuje hipnotičar B i sugeriše mu da pročita rukopis za koji će verovati da
ga je doneo sa sobom, da će ga tražiti i da ga neće naći, da će tada poverovati
da ga je druga osoba, C, ukrala, da će se veoma naljutiti na C. Hipnotičar mu
takođe kazuje da će zaboraviti da je to sve bila sugestija data u toku
hipnotičkog sna. Mora se dodati da je C osoba na koju se subjekt nikad nije
ljutio i na koju, prema okolnostima, nema razloga da bude ljut. Štaviše, on
stvarno nije doneo nikakav rukopis.
Šta se događa? Subjekt A se budi i, posle kratkog razgovora o nekom
predmetu, kaže: »Uzgred budi rečeno, to me podseća na nešto što sam
napisao u svom rukopisu. Pročitaću vam.« On se obazire, ne nalazi rukopis, a
zatim se okreće osobi C, nagoveštavajući da ga je možda ona uzela;
uzbuđujući se sve više što osoba C odbacuje taj nagoveštaj, iz njega najzad
provaljuje ljutina i on neposredno optužuje osobu C za krađu rukopisa. On
ide još dalje. Iznosi razloge koji treba da učine osobu C verovatnim lopovom.
On je od drugih čuo, veli, da je osobi C taj rukopis veoma potreban, da se njoj
ukazala zgodna prilika da ga uzme itd. Mi siušamo ne samo kako on optužuje
osobu C već i kako smišlja mnogobrojne »racionalizacije« koje treba da
potkrepe njegovu optužbu. (Naravno, ništa od svega toga nije tačno i subjekt
A nikad ranije ne bi na to pomislio.)
Pretpostavimo da u tom trenutku neka druga osoba uđe u sobu. Ona uopšte
ne bi posumnjala da subjekt A govori ono što misli i oseća; ona bi se jedino
pitala da li je njegova optužba ispravna – to jest, da li se sadržina misli
subjekta A slaže sa stvarnim činjenicama. Međutim, mi, koji smo kao svedoci
od početka prisustvovali čitavom postupku, ne pitamo se da li je ta optužba
tačna. Mi znamo da nije to problem, pošto smo sigurni da sadašnje misli i
osećanja subjekta A nisu njegovi već strani elementi koje mu je u glavu ulila
druga osoba.
Zaključak osobe koja u sobu ulazi usred eksperimenta mogao bi biti
otprilike ovakav: »Ovde je subjekt A koji jasno pokazuje da sve to misli. On
treba najbolje da zna šta misli i nema boljeg dokaza o tome šta on oseća nego
što je njegov vlastiti iskaz. Tu su one druge osobe, koje vele da su mu
njegove misli nametnute i da predstavljaju strane elemente, koji dolaze spolja.
Uz svoju pravednost, ne mogu da odlučim ko je u pravu; može biti da svi oni
greše. Pošto su dvojica protiv jednog, možđa je verovatnije da su oni u
pravu«. Međutim, mi, koji smo bili svedoci čitavog eksperimenta, ne bismo
se dvoumili, niti bi se dvoumio pridošlica da je prisustvovao drugim
hipnotičkim eksperimentima. On bi tada uvideo da se ova vrsta eksperimenta
može nebrojeno puta ponoviti sa različitim osobama i različitim sadržinama.
Hipnotičar može da sugeriše da je sirov krompir sladak ananas i subjekt će
jesti krompir uživajući baš kao da jede ananas, ili da subjekt ne može ništa da
vidi i subjekt će biti slep; ili, opet, da misli da je svet pljosnat, a ne okrugao, i
subjekt će žustro dokazivati da je svet pljosnat.
Šta dokazuje hipnotički – a naročito posthipnotički – eksperiment? On
dokazuje da neke misli, osećanja, želje, pa čak i čulne senzacije možemo
subjektivno osećati kao svoje, a da su oni, mada ih mi doživljavamo, ipak
spolja nametnuti, da su nam u osnovi strani i da ne predstavljaju ono što mi
mislimo, osećamo itd.
Šta pokazuje posebni hipnotički cksperiment od koga smo pošli? 1) Subjekt
nešto hoće – da čita svoj rukopis 2) on nešto misli – da je osoba C uzela
rukopis i 3) on nešto oseća – ljutnju prema osobi C. Videli smo da sva tri
mentalna čina – njegov voljni impuls, njegova misao, njegovo osećanje – nisu
njegovi vlastiti činovi u smislu posledica njegove vlastite mentalne
aktivnosti; da nisu nastali u njemu već su mu spolja nametnuti, a on ih
subjektivno oseća kao svoje vlastite. On izražava više onih misli koje mu nisu
bile nametnute u toku hipnoze – naime, one »racionalizacije« pomoću kojih
on »objašnjava« svoju pretpostavku da je osoba C ukrala rukopis. Pri svem
tom, te su misli njegove samo u formalnom smislu. Mada na izgled
objašnjavaju to podozrenje, mi znamo da se ono javilo pre tih
racionalizujućih misli i da su one pronađene samo zato da bi se to osećanje
učinilo verovatnim; one ga, u stvari, ne objašnjavaju već dolaze post factum.
Od hipnotičkog eksperimenta pošli smo zato što on najnepogrešnije
pokazuje da mentalni činovi, mada čovek može da bude ubeđen u njihovu
spontanost, u stvari potiču iz uticaja druge osobe u uslovima jedne posebne
situacije. Međutim, tu pojavu nikako ne treba tražiti samo u hipnotičkoj
situaciji. Sadržina našeg mišljenja, osećanja, htenja tako je često izazvana
spolja i tako često nije istinska, da stičemo utisak da su ti pseudočinovi
pravilo, a istinski ili samonikli mentalni činovi izuzeci.
Taj pseudokarakter koji mišljenje može da poprimi poznatiji je nego ista
pojava u sferi htenja i osećanja. Otud je najbolje poći od razmatranja razlike
između istinskog mišljenja i pseudomišljenja. Pretpostavimo da se nalazimo
na ostrvu na kome su ribari i gosti iz grada koji tu letuju. Želimo da saznamo
kakvom se vremenu možemo nadati i pitamo jeđnog ribara i dvojicu građana,
za koje znamo da su slušali radio-prognozu vremena. Ribar, koji ima veliko
iskustvo s vremenom i dugo se bavi tim problemom, počeće da misli,
pretvarajući se da nije doneo odluku o tome pre no što smo ga zapitali.
Znajući šta pravac vetra, temperatura, vlažnost i tako dalje znače za
vremensku prognozu, on će proceniti sve te činioce prema njihovom
odnosnom značaju doći do manje-više određenog suda. On će se, verovatno,
setiti i radio-prognoze i navešće je kao nešto što ide u prilog ili što protivreči
njegovom vlastitom mišljenju; ako mu ona protivreči, on će možda biti
naročito pažljiv pri odmeravanju razloga za svoje mišljenje; ali, što je bitno,
on nam kazuje svoje mišljenje, rezultat svog razmišljanja.
Prvi od dvojice građana na letovanju je čovek koji, kada ga zapitamo za
mišljenje, zna da se ne razume mnogo u vremenske prilike i ne oseća nikakvu
obavezu da se u njih iole razume. On samo odgovara: »Ne mogu da ocenim.
Jedino znam da je radio-prognoza takva i takva«. Drugi čovek kome se
obraćamo drukčijeg je tipa. On veruje da zna veoma mnogo o vremenu, iako
o njemu, u stvari, malo zna. On pripada onoj vrsti ljudi koja oseća da mora
biti kadra da odgovori na svako pitanje. On se za trenutak zamisli, pa nam
zatim kazuje »svoje« mišljenje, koje je, u stvari, istovetno s radio-prognozom.
Pitamo ga zašto lako misli a on veli da je do svog zaključka dospeo na
osnovu pravca vetra, temperature itd.
Ponašanje ovog čoveka, gledano spolja, isto je kao i ribarevo. Ipak, ako ga
pažljivo analiziramo, postaje očigledno da je on čuo radio-prognozu i usvojio
je. Međutim, osećajući se primoranim da ima svoje vlastito mišljenje o
vremenu, on zaboravlja da jednostavno ponavlja tuđe autoritativno mišljenje i
veruje da je do tog mišljenja došao vlastitim razmišljanjem. On zamišlja da
su razlozi koje nam daje prethodili njegovu mišljenju, ali ako te razloge
ispitamo, videćemo da ga oni ne bi mogli navesti ni na kakav zaključak o
vremenu da nije unapred stvorio mišljenje. Oni su, u stvari, samo
pseudorazlozi, koji čine da njegovo mišljenje bude na izgled rezultat
njegovog vlastitog razmišljanja. On se obmanjuje da je došao do vlastitog
mišljenja, a u stvari je samo prihvatio mišljenje nekog autoriteta, iako nije
svestan tog procesa. Vrlo se lako može desiti da njegovo mišljenje o vremenu
bude tačno a ribarevo pogrešno, ali u tom slučaju ne bi bilo tačno »njegovo«
mišljenje, mada bi se ribar zaista prevario u svom vlastitom mišljenju.
Istu pojavu možemo zapaziti ako proučavamo mišljenja ljudi o izvesnim
predmetima – na primer o politici. Upitajte prosečnog čitaoca novina šta
misli o izvesnom političkom pitanju. On će vam kao »svoje« mišljenje dati
manje-više tačan izveštaj o onome što je pročitao, pa ipak – što je bitno – on
veruje da je to rezultat njegovog vlastitog razmišljanja. Ako živi u maloj
zajednici gde se politička mišljenja predaju s oca na sina, »njegovim
vlastitim« mišljenjima može da upravlja potajni autoritet strogog roditelja
daleko više nego što bi on i za trenutak mogao da poveruje. Mišljenje drugog
čitaoca može biti posledica trenutne zbunjenosti, straha da ga ne drže za
neobaveštenog, i stoga je »misao« u suštini zaklon, a ne ishod prirodnog
združivanja iskustva, želje i znanja. Istu pojavu molemo naći i u estetičkim
sudovima. Prosečna osoba koja ode u muzej i vidi sliku nekog čuvenog
slikara, recimo Rembranta, ocenjuje je kao lepu i upečatljivu. Ako taj sud
analiziramo, naći ćemo da se u te osobe ne javlja nikakav poseban unutrašnji
odziv na sliku, već da ona misli da je slika lepa zato što zna da se od nje
takvo mišljenjc očekuje. Na istu pojavu nailazimo i u suđenju o muzici, kao i
u samom činu opažanja. Mnogi ljudi pri posmatranju nekog čuvenog predela
reprodukuju, u stvari, slike tog predela koje su bezbroj puta videli, recimo na
razglednlcama, i dok veruju da »oni« gledaju taj predeo, njima pred očima
stoje te slike. Ili pri đoživljavanju nekog nesrećnog slučaja koji se zbiva u
njihovu prisustvu, oni ga gledaju ili slušaju o njemu onako kako će on biti
opisan u novinskom izveštaju koji naslućuju. U stvari, za mnoge ljude neki
doživljaj, umetnička predstava ili politički skup kojima su prisustvovali
postaju stvarni tek pošto o njima pročitaju u novinama.
Suzbijanje kritičkog mišljenja obično otpočinje rano. Petogodišnja
devojčica, na primer, može da razabere neiskrenost svoje majke, bilo
tananim shvatanjem da je majka – mada uvek govore o ljubavi i ljubaznosti –
u stvari hladna i egoistična, ili – grublje – zapažanjem da njena majka vodi
ljubav s drugim čovekom, mada stalno naglašava svoja visoka moralna
merila. Devojčica oseća taj nesklad. Njeno osećanje pravde i istine je
povređeno, pa ipak, zavisiće od majke, koja ne dopušta nikakvu kritiku, i,
recimo, imajući slabog oca, na koga se ne može osloniti, ona je prisiljena da
suzbije svoj kritički uvid. Ona ubrzo neće više primećivati majčinu
neiskrenost ni nevernost. Izgubiće sposobnost za kritičko mišljenje, budući da
joj se održavanje te sposobnosti čini u isti mah i beznadežno i opasno. S
druge strane, obrazac nužnog verovanja u majčinu iskrenost i pristojnost i u
sreću roditeljskog braka ostavlja na dete upečatljiv utisak, te će ono biti
spremno da tu ideju prihvati kao vlastitu.
U svim ovim primerima pseudomišljenja problem je u tome da li je misao
ishod nečijeg vlastitog razmišljanja – to jest, nečije vlastite aktivnosti – a ne u
tome da li je sadržina misli ispravna. Kao što je već bilo nagovešteno u
slučaju ribara koji daje vremensku prognozu, »njegova« misao može pak biti
pogrešna, dok misao čoveka koji samo ponavlja ono što mu je uliveno u
glavu može biti tačna. Pseudomišljenje može biti savršeno logično i
racionalno. Njegov pseudokarakter ne mora da se očituje u nelogičnim
elementima. On se može proučavati u racionalizacijama koje teže da jednu
radnju ili osećanje objasne na racionalan i realističan način, mada su u stvari
određeni iracionalnim i subjektivnim činiocima. Takva racionalizacija može
da protivreči činjenicama ili zakonima logičnog mišljenja. Ali ona će često
biti logična i racionalna po sebi. Tada se njena iracionainost sastoji jedino u
tome što činjenica koja prividno prouzrokuje neku radnju nije stvarni motiv te
radnje.
Primer za iracionalnu racionalizaciju iznosi se u jednoj dobro poznatoj
dosetki. Neki čovek je razbio staklenu posudu koju je bio pozajmio od
suseda, a kada je ovaj zatražio da mu je vrati, on odgovori: »Prvo, ja sam vam
je već vratio; drugo, nikad je od vas nisam ni pozajmio, i treće, ona je već bila
razbijena kad ste mi je dali«. Primer za »racionalnu« racionalizaciju je kad
recimo izvesna osoba, A, našavši se u ekonomski bednom položaju, zamoli
svog rođaka, osobu B, da joj pozajmi izvesnu svotu novca. Osoba B odbija i
veli da to čini zato što bi, pozajmljujući novac, samo podržala sklonost osobe
A da bude neodgovorna i da se oslanja na tuđu podršku. To zaključivanje
može biti i savršeno zdravo, ali je ono ipak racionalizacija, zato što osoba B
nije ni u kom slučaju htela da dopusti da osoba A dođe do novca i, mada ona
veruje da je pokreće briga za dobro osobe A, nju, u stvari, motiviše vlastiti
tvrdičluk.
Stoga samim određivanjem logičnosti nečijeg iskaza kao takvog ne
možemo saznati da li imamo posla s racionalizacijom, već moramo uzeti u
obzir i psihološke motivacije koje deluju u tog čoveka. Nije presudno šta
mislimo nego kako mislimo. Misao koja je ishod aktivnog razmišljanja uvek
je nova i originalna; originalna u tom smislu da je osoba koja razmišlja
iskoristila razmišljanje kao oruđe za otkrivanje nečeg novog u svetu izvan ili
unutar sebe, a ne nužno u smislu da ta misao nije nikom drugom ranije pala
na pamet. Racionalizacijama suštinski nedostaje to svojstvo otkrivanja i
obelodanjivanja; one samo potvrđuju emocionalnu predrasudu onoga koji im
pribegava. Racionalizacija nije oruđe za pronicanje u stvamost već post
factum pokušaj da se nečije želje usklade sa postojećom stvarnošću.
U pogledu osećanja, kao i u pogledu mišljenja, moramo praviti razliku
između istinskog osećanja, koje nastaje u nama samima, i pseudoosećanja,
koje u stvari nije naše, mada mi verujemo da jeste. Izaberimo primer iz
svakidašnjeg života tipičan za taj pseudokarakter naših osećanja u dodiru s
drugima. Posmatramo čoveka koji prisustvuje nekoj zabavi. On jc veseo,
smeje se, ljubazno razgovara, i izgleda sasvim srećan i zadovoljan. Pri
odlasku on se ljubazno smeši, izjavljuje da je veče proveo veoma prijatno.
Vrata se za njim zatvaraju – i mi ga pažljivo posmatramo upravo u tom
trenutku. Na njegovu licu primećuje se nagla promena. Osmeh je iščezao;
naravno, to se može očekivati pošto je sada sam, te nema kome niti čemu da
se smeši. Ali promena o kojoj govorimo nije samo iščezavanje osmeha. Na
njegovu licu pojavljuje se izraz duboke tuge, gotovo očajanja. Taj izraz se
zadržava, verovatno, samo nekoliko sekundi, a tada njegovo lice dobiva
uobičajen izraz-masku; čovek ulazi u svoja kola, razmišlja o toj večeri, pita se
da li je ostavio dobar utisak i oseća da jeste. No da li je »on« bio srećan i
veseo u toku zabave? Da li je onaj kratkotrajni izraz tuge i očajanja koji smo
zapazili na njegovu licu samo trenutna reakcija bez osobitoga značaja? Ovo
pitanje je gotovo nemoguće rešiti ako tog čoveka ne poznajemo bolje. Jedan
događaj, međutim, može nam dati ključ za razumevanje značenja njegove
veselosti.
Te noći on je sanjao da je ponovo u ratu. Primio je naredbu da se kroz
protivničke redove probije u neprijateljski štab. On oblači oficirsku uniformu
koja liči na nemačku i iznenada se obre u grupi nemačkih oficira. Iznenađen
je što je štab tako udoban i što su svi prema njemu tako ljubazni, ali ga sve
više plaši to što će oni otkriti da je on uhoda. Jeđan od mlađih oficira, koji
mu se posebno dopada, prilazi mu i kaže: »Znam ko ste. Postoji samo jedan
način da uteknete. Počnite da pričate dosetke, smejte se i naterajte ih da se
smeju toliko da odvrate svaku pažnju od vas.« Veoma zahvalan za ovaj
savet, on počinje đa priča dosetke i da se smeje. Konačno, njegove dosetke
dobijaju takve razmere da drugi oficiri postaju podozrivi, i što je njihovo
podozrenje većc, to njegove dosetke izgledaju usiljenije. Njega, najzad,
obuzima takvo osećanje straha, da više ne može podneti da tu ostane: on
naglo skače sa stolice, a svi se nadadu za njim. Potom se prizor menja, i on
sedi u tramvaju koji staje upravo pred njegovom kućom. Na njemu je
svakidašnjc odelo i on oseća olakšanje pri pomisli da je rat završen.
Pretpostavimo da smo u položaju da ga sledećeg dana zapitamo šta mu
pada na pamet u vezi sa pojedinim elcmentima toga sna. Ovde beležimo
samo nekoliko asocijacija koje su posebno značajne za razumevanje onoga
što nas najviše zanima. Nemačka uniforma podseća ga da je na zabavi
prethodne vcčeri jedan gost govorio s izrazito ncmačkim naglaskom. Setio se
da ga je uznemirilo što mu taj čovek ne posvećuje posebnu pažnju, mada je
on (naš spavač) izmenio svoje ponašanje ne bi li načinio dobar utisak.
Premećući po glavi ove misli, on se priseća da je na toj zabavi u jednom
trenutku osetio da taj čovek s nemačkim naglaskom tera, u stvari, šegu s njim
i da se drsko smeši na nešto što je on rekao. Razmišljajući o udobnoj sobi u
kojoj se nalazio štab, njemu pada na um da je ona bila slična sobi u kojoj je
prethodnc večeri sedeo na zabavi, ali da su prozori ličili na prozore sobe u
kojoj je nekad pao na ispitu. Iznenađen tom asocijacijom, on se setio i toga
da je pre odlaska na tu zabavu bio unekoliko zabrinut u pogledu utiska koji
će ostaviti, delimice zato što je jedan od gostiju bio brat devojke čije je
interesovanje hteo da pobudi, a delimice zato što je domaćin imao veliki
uticaj na njegovog pretpostavljenog, od čijeg je mišljenja umnogome zavisio
njegov napredak u službi. Govoreći o tom pretpostavljenom, on je rekao
koliko ga ne trpi, koliko se oscća ponižen zbog toga što pred njim mora da
pravi ljubazno lice, osećajući i prema svom domaćinu ncku netrpeljivost,
mada toga gotovo i nije bio svestan. Druga njegova asocijacija odnosi se na
zgodu o nekom ćelavom čoveku koju je ispričao, pa se zatim malo uplašio da
nije možđa povredio svog domaćina, koji jc takođe bio gotovo ćelav.
Tramvaj mu je izgleđao ncobičan, pošto mu se činilo da se ne kreće po pruzi.
Govoreći o tome, on se setio tramvaja kojim se kao dečak vozio u školu, i još
jedna pojedinost pala mu je na um – naime, da je zauzeo mesto tramvajskog
kočničara i pomislio kako se upravljanje tramvajem začudo malo razlikuje od
upravljanja automobilom. Očigledno je da taj tramvaj zamenjujc njegova
kola u kojima se odvezao kući i da ga je ta vožnja podsetila na povratak kući
iz škole.
Svakome ko je naučio da razume značenje snova, implikacija tog sna i
prateće asocijacije biće dovde jasne, mada je pomenut samo deo njegovih
asocijacija, a gotovo ništa nije rečeno o strukturi ličnosti, prošlom i sadašnjem
položaju tog čoveka. Taj san otkriva kako se on stvarno osećao na zabavi
prethodne večeri. Bio je ncspokojan, plašio se da mu neće poći za rukom da
načini utisak kakav je želeo, ljutio se na nekoliko osoba, za koje je osećao da
mu se podsmevaju i da ga mnogo ne vole. San pokazuje da je njegova veselost
bila sredstvo za skrivanje njegovog nespokojstva i njegove ljutine, a, u isti
mah, i sredstvo za umirivanje onih na koje se ljutio. Čitava njegova veselost
bila je maska; ona nije ponikla u njemu već je prikrivala ono što je »on«
stvamo osećao: strah i ljutitost. Zbog toga je i čitav njegov položaj postao
nesiguran, tako da se on osećao kao uhoda u neprijateljskom taboru, koji
svakog trenutka može biti otkriven. Onaj trenutni izraz tuge i očajanja koji
smo pri odlaskii zapazili na njegovu licu nalazi sada svoju potvrdu i svoje
objašnjenje: u tom trenutku njegovo je lice izražavalo ono što je »on« stvarno
osećao, mada »on«, u stvari, uopšte nije bio svestan tog osećanja. To osećanje
se u snu opisuje dramatski i izričito, mada se otvoreno ne tiče ljudi na koje su
njegova osećanja bila upravljena.
Taj čovek nije neurotičar, niti se nalazio pod hipnotičkom čarolijom; on je
prilično normalna jedinka, s istim onim nespokojstvom i potrebom za
odobravanjem koji su uobičajeni u modernog čoveka. On nije bio svestan da
njegova veselost nije »njegova«, pošto se toliko navikao da oseća ono što se
u određenoj situaciji očekuje od njega da oseća, da bi njegova svesnost o
»neobičnosti« nečega bila pre izuzetak nego pravilo.
 Što važi za mišljenje i osećanje, važi i za htenje. Dok god ih kakva
spoljašnja moć otvoreno ne prisili na nešto, ljudi su većinom uvereni da sami
donose svoje odluke i da sami žele ono što žele. No to je jedna od naših
velikih obmana. Mnoge naše odluke nisu stvarno naše već su nam
sugerisane spolja; uspeli smo da sebe ubedimo da smo sami doneli odluku,
mada smo se, u stvari, saobrazili tudim očekivanjima, gonjeni strahom od
izdvojenosti i neposrednijim pretnjama našem životu, slobodi i udobnosti.
Kad zapitamo dete želi li da svakog dana ide u školu, a ono odgovori:
»Naravno da želim« – da li je taj odgovor istinit? Sasvim sigumo da u
maogim slučajevima nije. Možda dete često želi da ide u školu, pa ipak bi
veoma često velelo da se umesto toga igra ili da radi nešto drugo. Ako ono
oseća: »Želim da idem u školu svakog dana« – ono možda potiskuje svoju
nesklonost prema redovnosti školskog rada. Ono oseća da se od njega
očekuje želja za svakidašnjim pohađanjem škole i pod tim snažnim
pritiskom iščezava detinje osećanje da u školu ide često jedino zato što
mora. Dete bi se možda osećalo srećnije kad bi moglo biti svesno da
ponekad želi da ide u školu, a da ponekad ide jedino zato što mora. lpak,
»ono« oseća, pod snažnim pritiskom osećanja dužnosti, želju koja se od
njega i očekuje.
Opšta je pretpostavka da se većina ljudi ženi dragovoljno. U nekim
slučajevima ljudi se svesno žene iz osećanja dužnosti ili obaveze. lma
slučajeva kada se čovek ženi zato što »on« to stvarno želi. All u mnogim
slnčajevima čovek (ili žena) svesno veruje da želi da stupi u brak, mada se, u
stvari, upleo u niz događaja koji vode braku i koji, na izgled, sprečavaju
svako bekstvo. Tokom meseci koji prethode njegovu venčanju čvrsto je
uveren da »on« želi da se venča, a prvi i prilično kasni znak da to možda ne
želi jeste činjenica što ga na dan venčanja iznenada obuzima panika i što ga
nešto podstiče na bekstvo. Ako je »razborit«, to će osećanje trajati samo
nekoliko minuta i on će s nepokolebljivim ubeđenjem potvrdno odgovoriti
na pitanje da li namerava da stupi u brak.
Mogli bismo i dalje navoditi mnoge primere iz svakodnevnog života u
kojima ljudi na izgled odlučuju, na izgled žele, ali se stvarno povinuju
unutrašnjem ili spoljašnjem pritisku da »moraju« da žele ono što će učiniti.
Odista, kad posmatramo pojavu ljudskog odlučivanja, pada nam u oči koliko
ljudi greše uzimajući za »svoju« odluku ono što, u stvari, predstavlja
potčinjavanje konvenciji, dužnosti ili jednostavnom pritisku. Gotovo izgleda
da je »originalna« odluka relativno retka pojava u društvu koje, po svoj
prilici, temelji svoje postojanje na pojedinačnoj odluci.
Želim još podrobnije da izložim jedan slučaj pseudohtenja koje se često
može zapaziti pri analizi ljudi bez ikakvih neurotičnih simptoma. Mada taj
pojedinačni slučaj nema mnogo veze sa krupnim kultumim pitanjima kojima
se u ovoj knjizi poglavito bavimo, jedan razlog za njegovo podrobno
izlaganje jeste činjeniea što on pruža čitaocu neupućenom u delovanje
nesvesnih snaga još jednu priliku da se upozna sa tom pojavom. Štaviše, tim
primerom se ističe nešto što, iako je već nagovešteno, treba izričito izneti:
veza potiskivanja s problemom pseudočinova. Mada na potiskivanje čovek
uglavnom gleda sa stanovišta delovanja potisnutih snaga u neurotičnom
ponašanju, snovima, i tako dalje, važno je, izgleda, istaći da svako
potiskivanje odstranjuje izvesne delove čovekovog stvarnog ličnog ja i da
čoveka prisiljava da potisnuto osećanje zameni nekakvim pseudoosećanjem.
Slučaj koji želim da iznesem je slučaj jednog dvadesetdvogodišnjeg
studenta medicine. Njega zanima njegov rad, a njegovi odnosi s ljudima su
prilično normalni. On nije naročito nesrećan, mada se često oseća pomalo
umoran i mada mu nedostaje osobit životni polet. Razlog iz koga želi da bude
podvrgnut analizi je teorijski – hoće da postane psihijatar. Žali se jedino na
nekakvu smetnju u svom medicinskom radu. Često ne može da se seti onoga
što je pročitao, preterano se zamara za vreme predavanja i pokazuje relativno
slab uspeh na ispitima. Njega to zbunjuje, pošto izgleda da za druge predmete
ima mnogo bolje pamćenje. On ne sumnja da želi da studira medicinu, ali
često veoma sumnja u svoju sposobnost za to.
Posle nekoliko nedelja analize on priča da je sanjao kako se nalazi na
poslednjem spratu jednog oblakodera koji je sam izgradio i kako na druge
zgrade gleda s blagim osećanjem likovanja. Odjednom, oblakoder se ruši, i on
se nađe pod ruševinama. Svestan je svojih napora da se oslobodi iz ruševina i
u stanju je da čuje kako neko za njega kaže da je teško povređen i da će lekar
ubrzo doći. No njemu se čini da beskonačno dugo mora da čeka na lekarev
dolazak. Kad najzad prispe, lekar otkriva da je zaboravio da ponese
instrumente, te ne može da mu pruži nikakvu pomoć. U njemu navire silan
bes na lekara i on najednom uvidi da stoji, shvata da uopšte nije povređen i
podruguje se lekaru; u tom trenutku se budi.
On nema nrnogo asocijacija u vezi s tim snom, ali sledeće spadaju u
značajnije. Misleći na oblakoder koji je izgradio, on uzgred pominje kako ga
je oduvek zanimala arhitektura. Dok je bio dete, njegova omiljena zabava u
toku mnogih godina bila je igranje blokovima za konstruisanje, a u
sedamnaestoj godini pomišljao je da postane arhitekt. Kada je to spomenuo
ocu, ovaj je prijateijski odvratio da je on, naravno, slobodan da izabere svoj
poziv, ali da je on (otac) uveren da je ta ideja ostatak njegovih detinjih želja, i
da bi on (sin) stvamo radije studirao medicinu. Mladić je smatrao da je otac u
pravu i otada nije više nikada o tome s njim govorio, već je uzimajući to kao
sasvim prirodno, počeo da studira medicinu. Njegove asocijacije o lekaru koji
je zakasnio i uz to zaboravio da ponese svoje instrumente bile su prilično
nejasne i oskudne. Međutim, dok je govorio o tom delu sna, palo mu je na um
da je čas njegove analize bio zakazan u neuobičajeno vreme i da ga je ta
izmena, mada se s njom složio bez ikakve zamerke, odista prilično naljutila.
Govoreći o tome, on oseća kako njegova ljutitost raste. Optužuje analitičara
da je samovoljan i, konačno, veli: »Pa, napokon, ja i onako ne mogu da činim
ono što želim«. Sam je prilično iznenađen svojom ljutnjom i tom rečenicom,
jer dotada nije osećao nikakvo neprijateljstvo prema analitičaru niti prema
analitičkom radu.
Nešto kasnije on usni drugi san, od koga zapamti samo jedan odlomak: otac
mu je povređen u automobilskoj nesreći. On sam je lekar i od njega se
očekuje da se pobrine o ocu. Dok pokušava da ga pregleda, oseća da je
potpuno paralizovan i ne može ništa da učini. Obuzima ga užas i on se budi.
U toku svojih asocijacija on nevoljno pominje da je poslednjih nekoliko
godina pomišljao na mogućnost da mu otac iznenada umre i da su ga te misli
plašile. Ponekad je čak pomišljao i na imetak koji će mu ostati i šta će učiniti
s tim novcem. U tim fantazijama on nije otišao naročito daleko, pošto ih je
suzbio čim su počele da se javljaju. Upoređujući ovaj san s onim koji smo već
pomenuli, pada mu u oči da u oba slučaja lekar uopšte nije kadar da pruži
uspešnu pomoć. Jasnije no ikad pre on shvata svoje osećanje da kao lekar
nikad ne može biti ni od kakve koristi. Kada mu se ukaže na to da u prvom
snu postoji određeno osećanje ljutitosti na lekarevu impotenciju i ruganje toj
impotenciji, on se seća da je često, slušajući ili čitajući o slučajevima u
kojima lekar nije bio kadar da pomogne pacijentu, osećao kao neko likovanje
koga tada nije bio svestan.
U toku dalje analize pojavljuje se druga potisnuta građa. Na svoje
iznenadenje, on otkriva da je veoma ljut na svog oca i da štaviše njegovo
osećanje da je kao lekar impotentan predstavlja deo opštijeg osećanja nemoći
kojim je prožet čitav njegov život. Mada je, na izgled, smatrao da je život
uredio prema vlastitim planovima, sada oseća da je u stvari bio obuzet
osećanjem pomirenosti. On shvata da je bio uveren da ne može da učini ono
što želi i da se morao saobraziti onome što se od njega očekivalo. On sve
jasnije uviđa da nikad nije stvamo želeo da postane lekar i da je ono što je na
njega upečatljivo delovalo kao nedostatak sposobnosti bilo samo izraz
pasivnog otpora.
Ovaj slučaj je tipičan primer potiskivanja stvarnih želja i takvog usvajanja
tudih očekivanja, da ta očekivanja izgledaju kao vlastite želje. Mogli bismo
reći da originalnu želju zamenjuje pseudoželja.
To zamenjivanje originalnih činova mišljenja, osećanja i htenja
pseudočinovima dovodi konačno do zamene originalnog ličnog ja. Originalno
lično ja je ono ja koje pokreće mentalne aktivnosti. Pseudolično ja je samo
stvarni nosilac uloge koja se od date osobe očekuje, ali ono tu ulogu igra pod
imenom ličnog ja. Tačno je da neko može da igra mnoge uloge i da
subjektivno bude uveren da je on u svakoj ulozi »on«. U stvari, u svim tim
ulogama on je samo ono što veruje da se od njega očekuje i za mnoge ljude,
ako ne za većinu, originalno lično ja potpuno je ugušeno pseudoličnim ja.
Ponekad se u snu, u fantazijama ili u pijanstvu može unekoliko pojaviti
originalno lično ja – osećanja i misli koje čovek godinama nije doživljavao.
Često su to rđava osećanja i misli koje je čovek potiskivao zato što ih se plaši
ili stidi. Ponekad, međutim, oni predstavljaju upravo njegov najbolji deo, koji
je on potisnuo iz straha da ne bude izložen podsmehu ili napadu zbog takvih
osećanja i misli.*
Gubitak ličnog ja i njegovo zamenjivanje pseudoličnim ja ostavljaju
pojedinca u stanju duboke nesigumosti. Njega muči sumnja, pošto je, kao
suštinski odraz onoga što drugi ljudi od njega očekuju, u izvesnoj meri
izgubio svoj identitet. Da bi savladao paniku koja proizlazi iz takvog gubitka
identiteta, on je primoran da se saobražava, da traži svoj identitet u onome što
će drugi stalno odobravati i zbog čega će mu odavati priznanje. Pošto on sam
ne zna ko je, bar će to drugi znati – ako bude postupao prema njihovim
očekivanjima; ako oni to znaju, znaće i on, samo ako im poveruje na reč.
Automatizovanje pojedinca u modernom društvu uvećalo je bespomoćnost i
nesigurnost prosečnog čoveka. On je, stoga, spreman da se potčini novim
autoritetima koji mu nude bezbednost i olakšavaju sumnju. U narednom
poglavlju raspravljaćemo o posebnim uslovima koji su bili potrebni da bi se u
Nemačkoj ova ponuda prihvatila; ona će pokazati da je autoritami mehanizam
bio najsvojstveniji jezgru nacističkog pokreta – nižoj srednjoj klasi. U
poslednjem poglavlju ove knjige nastavićemo raspravu o automatu s obzirom
na kulturnu pozornicu u našoj vlastitoj demokratiji.
* Psihoanalitički postupak je, u suštini, proces u toku koga osoba pokušava da otkrije
originalno, lično ja. »Slobodna asocijacija« označava izražavanje originalnih osećanja
i misli, kazivanje istine, ali istina u ovom smislu ne odnosi se na činjenicu što neko
kazuje ono što misli, već je samo mišljenje originalno a nije prilagodavanje
očekivanoj misli. Frojd je naglasio potiskivanje »rdavoga«; čini nam se da on nije
dovoljno sagledao koliko je i »dobro« podložno potiskivanju.