KADER

ABDOLAH

Beležnica mog oca

Prevod s engleskog jezika Sandra Nešović

Beograd

2012

DERETA
Copyright © 2000 by Kader Abdolah © Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA

Naslov originala SPIJKERSCHRIFT Kader Abdolah

 Sadržaj
KNJIGA I Pećina
Pećina
Voz
Žena
Bunar
Isfahan
Nova žena
KNJIGA II Novo tlo
Novo tlo
Preseljenje
Žena sa šeširom
Mosadeg
Tuti
Zlatno zvonce
Na svoje dve noge
Džinovske senke
Holandske dine
Džamila
Mahdi
Akbar više ne želi da bude gluv i nem
Dani lete
Planina Damavand
Kraj puta
Božićno drvce u Akbarovoj beležnici
KNJIGA III Pećina
Novi put
Tragovi koraka
Beležnica s klinastim pismom
Rečnik
Napomene
KNJIGA I
Pećina
 I tako je to bilo sve dok ljudi iz Kahafa konačno nisu potražili utočiste u pećini. „Blagoslovi
nas svojom milošću“, kazali su.
U toj pećini mi smo godinama držali njihove uši i oči zatvorenim.
A kada je sunce izašlo, ljudi su ga ugledali kako se uzdiže s desne strane pećine. I kada je
sunce zašlo, ljudi su ga videli s leve strane, dok su se oni uvek nalazili negde između.
Mislili su da su budni, ali su zapravo spavali.
A mi smo ih okretali na levu i desnu stranu.
Neki su govorili: „Bilo ih je trojica, dok ih je četvrti čuvao. “
Drugi, usuđujući se da nagađaju, rekli su:„Bilo ih je petorica, a šesti je držao stražu.“
Mada je bilo i onih koji su tvrdili: „Bilo ih je sedmorica. “ Niko to nije sa sigurnošću znao.
Mi smo ih probudili, kako bi mogli međusobno da se preispituju.
Jedan od njih je progovorio: „Ovde smo proveli dan ili jedan deo dana.“ Drugi je kazao:
„Samo Alah zna koliko smo dugo ovde boravili. Najbolje bi bilo da nekoga od nas pošaljemo u
grad s ovim srebrnim novčićem. Moramo biti oprezni. Ako otkriju ko smo mi, kamenovaće nas.“
Džemiliga je onda izašao iz pećine sa srebrnim novčićem na svom dlanu.
Kada je stigao do grada, shvatio je da se sve promenilo i da ne razume tamošnji jezik.
U pećini su prespavali tri stotine godina, ali toga čak nisu bili ni svesni. A neki tvrde da ih je
bilo još devetorica.

Ovo je bila Božija reč, Božija priča. A „Pećina“ je predstavljula jednu od priča iz Svete knjige u
kući Age Akbara.
Počeli smo Njegovom rečju pre nego što smo pokušali da protumačimo tajnu beležnicu Age
Akbara.
Ima nas dvojica: Išmael i ja. Ja sam sveznajući pripovedač. Išmael je sin Age Akbara, koji je bio
gluvonem.
Iako se smatram sveznajućim, ne mogu da pročitam beleške Age Akbara, pa ću ispričati samo
ono što se dešavalo pre Išmaelovog rođenja, dok sve ostalo prepuštam njemu. Ali ponovo ću se
vratiti na kraju, stoga što Išmael ne može da protumači poslednji deo beležnice svog oca.
Pećina

O d Amsterdama do Teherana potrebno je dobrih pet sati leta avionom. Onda morate da putujete
još četiri i po sata vozom, sve dok najzad ne ugledate kako se čarobne planine oko grada
Senedžana otkrivaju, poput prastare tajne, pred vašim očima.
Senedžan sam po sebi nije lep grad i nema istoriju kojom bi se pohvalio.
U jesen, ledeni vetar šiba kroz ulice, a snežni vrhovi planina sačinjavaju nepromenljivu pozadinu.
Seneđžan nema neka posebna jela niti namirnice. I od kad je reka Sirpala presušila, deca se do
mile volje igraju u praznom rečnom koritu. Majke ih čitavog dana brižno nadgledaju, pazeći da ih
stranci ne navedu na opasne rupe.
Jedini značajan pesnik ovog grada – odavno pokojni – jednom je napisao poemu o Senedžanu.
Ona govori o vetru koji donosi pesak iz pustinje i spušta ga na glave stanovnika.

O vetre, o vetre, avaj, pesak mi je u očima.

O moje srce, o moje srce, dopola ispunjeno peskom.
Avaj, sićušno zrno peska palo je na njenu usnu.
Pesak u mojim očima i, oh Bože, na njenim rumenim usnama.

I ostatak poeme se kreće otprilike u istom stilu.

Kad god se održavalo čitanje poezije u jednoj od građevina na starom bazaru, očekivalo se da tu
prisustvuju starci koji sklapaju rime o planinama. Njihova omiljena tema je bio klinasti reljef koji je
poticao još iz doba dinastije Sasanida.
Jednom prilikom, u Sendžanu je prikazan film o Muhamedu, sa Entonijem Kvinom u glavnoj
ulozi. To je bio pravi doživljaj. Hiljade neotesanih seljaka, koji nisu imali ni predstavu o tome šta je
bioskop, dojahali su na svojim mazgama čak iz planina, pa su zabezeknuto pratili Muhameda, božijeg
glasnika.
Na hiljade mazgi su se, privezane, stiskale kod pijace. Vlasti su bile izvan sebe. Cela tri meseca
vrata bioskopa bila su danonoćno otvorena, dok su mazge žvakale seno iz opštinskih jasli.
Iako Senedžan nije imao istaknuto mesto u prošlosti zemlje, okolna sela jesu. Darivala su
napredne ljude koji su obeležili istoriju. Jedan od njih bio je veliki pesnik, Kaem Makam Farahani,
čije stihove svi znaju napamet:

Khoda-ya, rast guyand az to-ast

wali az tars na-tavanam chegidan
lab-o dandan-e torkan-e Khata-ra
beh een khubi na bayad afaridan.

Mada se ne bih odvažio da to naglas kažem, Bože,

istina je da si ti jedan veliki vragolan,
 jer, inače, usta i zube žena iz Hate
ne bi načinio tako lepe kao san.

Devojke rođene u tim selima tkaju najlepše persijske ćilime. Persijske ćilime na kojima može da
se leti. Stvarno da se leti. Odatle dolaze najčuveniji od svih postojećih.
Aga Akbar nije rođen u Senedžanu, nego u jednom od okolnih sela. U Džirdži. U selu koje je u
proleće puno pupoljaka na stablima badema, a u jesen pretrpano samim bademima.
Aga Akbar je rođen gluvonem. Porodica, naročito njegova majka, s njim su komunicirali
jednostavnim znakovnim jezikom. Jezikom koji se sastojao od otprilike stotinjak znakova. Jezikom
koji je najbolje delovao kod kuće, u okviru porodice, iako su ga i susedi u izvesnoj meri razumeli.
Ali moć tog jezika bila je najizraženija između majke i Age, a kasnije između Age i Išmaela.
Aga Akbar nije ništa znao o svetu u celini, mada jeste razumeo jednostavne pojmove. Znao je da
sunce sija i da ga tako greje, ali nije znao, na primer, da je sunce zapravo jedna užarena lopta. Niti je
shvatao da bez sunca ne bi bilo ni života. Ili da će se sunce jednog dana sasvim ugasiti, kao lampa u
kojoj je ponestalo ulja.
Nije razumeo zbog čega je mesec nekada mali, pa onda postepeno raste. Nije imao predstavu o
gravitaciji, nikada nije čuo za Arhimeda. Nije mogao da zna da je persijski jezik sastavljen iz trideset
i dva slova: alef, beh, peh, teh, seh, jeem, cheh, heh, kheh, daal, zaal, reh, zeh, zheh, seen, sheen, sad,
zad, taa, zaa, eyn, gheyn, faa, qaf, kaf gaf, laf, meen, noon, vaav, haa i ye. Peh kao u reči perestow
(gutati), keh kao u khorma (urma), taa kao u talebi (dinja), i eyn kao u reči eshq (ljubav).
Njegov svet beše sačinjen od njegove prošlosti, od stvari koje su se lično njemu dogodile, od
pojmova koje je on naučio, od njegovih uspomena.
Nedelje, meseci i godine za njega su predstavljali misteriju. Kada je, na primer, prvi put ugledao
onu čudnu spravu na nebu? Njemu to ništa nije značilo.

* * *

Selo Age Akbara je bilo veoma udaljeno. Malo toga se zbivalo u Džirdži. Tamo ne beše ni traga
od modernog sveta: ni bicikala ni mašina za šivenje.
Jednog dana, kada je Aga Akbar još bio dečak, zatekao se na travnatoj livadi pomažući svom
bratu, pastiru, da čuva stado ovaca. Iznenada, njihov pas je skočio na jednu stenu i zagledao se u nebo.
To je bio prvi put da je avion preleteo iznad njihovog sela. U stvari, to je možda bio prvi avion
koji je ušao u vazdušni prostor nad Persijom.
Kasnije su te srebrnkaste mašine često nadletale selo. Deca bi tada izjurila na krovove i
jednoglasno zapevala:

Hej, gvozdena ptico čudnog izgleda,

dođi ugnjezdi se na naše stablo badema
i sleti na naš seoski trg.

„Šta oni pevaju?“, mali Aga Akbar je pitao svoju majku.

„Zovu gvozdenu pticu da sleti i ugnjezdi se na drvetu.“
„Ali to je nemoguće.“
„Da, znaju to i oni, ali zamišljaju da to ipak jeste moguće.“
„Šta znači ’zamišljati’?“
„Videti nešto samo u svojim mislima. Tako, u njihovim glavama gvozdena ptica je stvarno na
drvetu.“
 Aga Akbar je znao da, onda kad njegova majka ne bi umela nešto da mu objasni, treba da prestane
s postavljanjem pitanja i da to nešto jednostavno prihvati kao činjenicu.
Jednog dana, kada je imao šest ili sedam godina, njegova majka se sakrila iza drveta i pokazala na
jednog čoveka na konju – bio je to neki plemić s puškom prebačenom preko ramena.
„Ono je tvoj otac.“
„On?“
„Da. Tvoj otac.“
„A zašto onda ne dođe kući?“
Koristeći jednostavan znakovni jezik, ona je stavila krunu na svoju glavu, isprsila grudi i kazala:
„On je aristokrata, čovek plave krvi. Učenjak. Ima puno knjiga i nalivpero. On piše.“

Majka Age Akbara, Hadžar, radila je kao sluškinja u plemićkoj palati, gde je on živeo sa svojom
ženom i jedanaestoro dece. Međutim, on je primetio koliko se Hadžar razlikuje od ostalih, pa ju je
odveo u svoju kuću na planini Lalehzar, gde je čuvao svoje knjige i bavio se učenjima.
Ona je bila ta koja je sređivala njegovu radnu sobu, brisala prašinu s knjiga, punila mastionicu i
čistila nalivpera. Kuvala mu je ručak i brinula o tome da uvek ima dovoljno duvana. Prala mu je kaput
i odelo, glancala mu je cipele. Kad bi se spremio da izađe napolje, ona mu je pružala šešir i držala
konjske uzde dok se ne bi smestio u sedlo.
„Hadžar!“, pozvao ju je jednog dana sedeći za stolom u svojoj radnoj sobi, gde je pisao.
„Da, gospodine?“
„Donesi mi šolju čaja. Voleo bih o nečemu da popričam s tobom.“
Donela mu je šolju čaja na srebrnom poslužavniku. (Na istom onom poslužavniku koji se još
uvek može videti iznad kamina u kući žene Age Akbara.)
„Sedi, Hadžar“, rekao je.
Ona je i dalje stajala.
„Hajde, Hadžar. Dao sam ti dopuštenje da sedneš, i zato slobodno sedni.“
Ona se spustila na ivicu stolice.
„Imam jedno pitanje za tebe, Hadžar. Postoji li neki muškarac u tvom životu?“
Ona je ćutala.
„Odgovori mi. Pitao sam te postoji li neki muškarac u tvom životu.“
„Ne, gospodine.“
„Hteo bih da ti budeš moja sigeh žena. Da li bi ti to volela?“
To pitanje za nju beše sasvim neočekivano.
„Nije na meni da to kažem, gospodine“, odgovorila je. „Moraćete da pitate mog oca.“
„Tvom ocu ću se obratiti kad za to dođe vreme. Ali prvo bih želeo da znam šta ti misliš o toj
ideji.“
Na trenutak se zamislila, pognute glave. Potom je jasno i glasno izgovorila: „Da, gospodine,
volela bih.“
Te iste večeri Hadžarinog oca je u plemićevu radnu sobu doveo seoski imam, koji je izrecitovao
kratku suru iz Svete knjige i rekao: „Ankahtu wa zawagtu“ na taj način proglašavajući Hadžar kao
ženu Age Hadija Mahmuda Gaznavija Korasanija.
Zatim joj je imam objasnio da ima prava da rađa decu, ali da ona ne mogu nositi očevo prezime.
Niti će išta moći da naslede. Hadžarin otac je dobio jedan bademov gaj, a dobit od njega je trebalo da
podeli s Hadžar; polovina njemu, a druga polovina beše namenjena za Hadžar i decu koju bi donela
na svet. Nakon očeve smrti, čitav gaj bi pripao Hadžar i njenoj deci.
Deset minuta posle toga, njen otac i imam su otišli. Hadžar je ostala.
 Nosila je plavozelenu haljinu koju je nasledila od svoje majke.
Rano ujutru je otišla u seosko kupatilo i na brzinu uklonila malje sa svog tela. Potom je umočila
nožne prste u kanu, a vrhove prstiju na rukama potopila je u biljni sok runas – od divljih, crvenkasto-
ružičastih cvetova – sve dok njene jagodice nisu poprimile tu rumenu boju.
„Provešću noć ovde, Hadžar“, najavio joj je plemić.
Namestila je krevet.
Onda se Aga Hadi Korasani uvukao u krevet pored nje i ona ga je spremno dočekala.

* * *

Hadžar je rodila sedmoro dece. Aga Akbar, najmlađi od njih, na svet je došao gluvonem.
Ona je to zapazila i pre nego što je navršio mesec dana. Iako je primetila da detešce ne reaguje
kako je to uobičajeno, nije želela u to da poveruje. Sve vreme ga je držala uza sebe, dozvoljavajući
drugima da ga vide samo nakratko. To je potrajalo šest meseci. Svima je bilo jasno da je beba gluva,
ali se niko nije usuđivao da bilo šta izusti. Konačno je Kazem Han, Hadžarin najstariji brat, odlučio
da je kucnuo čas da se otvoreno govori na tu temu. Kazem Han, neoženjeni čovek koji. je na
konjskim leđima jahao kroz planine, bio je pesnik. Iako je živeo sam na brdu iznad sela, u njegovom
životu je uvek bilo žena. Seljani su kroz osvetljeni prozor mogli da uoče ženske siluete koje su se
smenjivale.
Niko nije znao šta je on radio niti gde je to išao jašući svog konja.
Kad je svetlo bilo upaljeno, ljudi su znali da je on kod kuće.„Pesnik je kod kuće“, međusobno su
se došaptavali.
Ništa više o njemu nisu znali. Ipak, kad god je bio potreban svom selu, uvek je bio spreman da im
pruži ruku pomoći. U takvim trenucima on je predstavljao glas svog sela. Ukoliko bi iznenadna
poplava najednom preobratila suvo rečno korito u pobesnelu bujicu i njihove domove napunila
vodom, on bi se odmah pojavio na svom konju i skrenuo tok reke. Ukoliko bi veliki broj dece
neočekivano pomro i mnoge se druge majke poplašile za živote svojih čeda, on bi dogalopirao na
konju dovodeći doktora za sobom. I sve seoske mlade i mladoženje smatrale su za počast da im on
bude gost na svadbenoj gozbi.

Isti taj Kazem Han na konju je dojahao u dvorište Hadžarine kuće i zaustavio se u senci starog
drveta. „Hadžar! Sestro!“, pozvao je, još uvek u sedlu.
Ona je otvorila prozor.
„Dobrodošao, brate. Zašto ne uđeš unutra?“
„Možeš li večeras da dođeš do mene? Voleo bih da popričamo o nečemu. Ponesi i bebu.“

Hadžar je znala da je on želeo s njom da porazgovara o njenom sinu. Shvatila je da više neće
moći da beži od istine.

Kada se veče spustilo, ona je stavila bebu na leđa i popela se uz brdo do kuće koju su meštani
nazivali „draguljem koji je pao među stabla oraha.“
Kazem Han je pušio opijum, što u to doba beše opšteprihvaćena navika. Šta više, to je čak
posmatrano kao znak njegove pesničke uzvišenosti.
Upalio je ugalj u posudi za žeravicu, spustio lulu u topli pepeo i stavio komadiće braonkasto-
žutog opijuma na tanjir. Samovar je ključao.
„Sedi, Hadžar. Za tren oka možeš da podgreješ večeru. Daj meni da pridržim bebu. Kako mu je
ime? Akbar? Aga Akbar?“
 Ona je nevoljno pružila bebu svom bratu.
„Koliko je star? Sedam ili osam meseci? Samo napred, slobodno idi i večeraj. Voleo bih da
provedem malo vremena nasamo s njim.“ Hadžar je imala utisak kao da se ogroman teret spustio na
nju. Nije bila u stanju ništa da okusi. Namesto toga, briznula je u plač.
„Hajde, hajde, Hadžar, nema potrebe za suzama. Nemoj toliko da sažaljevaš sebe. Ako budeš
skrivala bebu, ako budeš odustala od njega, samo ćeš ga unazaditi. Poslednjih šest ili sedam meseci,
ništa nije video, ništa nije radio, nije imao nikakav stvarni kontakt sa svetom. Gde god se zateknem u
planinama, susrećem decu koja su gluva i nema. Moraš da pustiš ljude da mu se obraćaju. Sve što ti je
potrebno jeste jezik, znakovni jezik koji sami možemo da osmislimo. Pomoći ću ti. Počevši odmah
od sutra, dozvoli i drugim ljudima da vode brigu o njemu. Dopusti svima da se s njim sporazumevaju
na neki svoj način.“ Hadžar je odnela svoje detešce u kujnu i ponovo se zaplakala. Ali ovog puta su
niz njene obraze klizile suze olakšanja.
Kasnije, nakon što je Kazem Han ispušio nekoliko lula s opijumom, osetivši se poletno i lagano,
ušao je u kuhinju i seo pored nje.
„Slušaj, Hadžar. Ne znam zašto, ali imam neki osećaj kako je suđeno da ja odigram određenu
ulogu u životu ovog deteta. Nisam imao takav utisak kad su u pitanju tvoja prethodna deca, uglavnom
zbog toga što je njihov otac onaj plemić, a ja ne želim da imam išta s njim. Ali pre nego što odeš,
moramo da popričamo o njemu i budućnosti tvoje bebe. Krajnje je vreme da taj plemić sazna da
Akbar ima ujaka.“
Narednog dana, Hadžar je odvela Akbara u palatu. Nikada ranije nije pokazala nijedno svoje dete
njihovom pravom ocu. Pokucala je na vrata njegove radne sobe, a potom je ušla noseći Akbara u
naručju. Na trenutak je zastala, pa je onda spustila bebu na sto i kazala: „Moje dete je gluvo i nemo.“
„Gluvo i nemo? Kako ja tu mogu da ti pomognem?“
Proteklo je nekoliko dugih trenutaka pre nego što je Hadžar skupila hrabrosti da ga pogleda u oči.
„Dozvoli da moje dete nosi tvoje prezime.“
„Moje prezime?“, ponovio je, pa se ućutao.
„Ako se složiš da dete ponese tvoje prezime, obećavam ti da te nikada više neću uznemiravati“,
rekla je Hadžar.
Plemić je i dalje ćutao.
„Jednom prilikom si rekao da ti se dopadam, a dvaput ili triput i da me poštuješ. I kazao si da uvek
tebi mogu da se obratim ako mi je potrebna neka usluga. Nikada ti ranije nisam ništa tražila, jer to
nije bilo nužno, ali te sada preklinjem: dozvoli da moje dete nosi tvoje prezime. Samo to. Ne tražim ti
da ga proglasiš za svog naslednika. Samo da Akbarovo ime bude zapisano u zvaničnim
dokumentima.“
„Beba plače“, oglasio se posle izvesnog vremena. „Daj mu nešto da pojede.“
Zatim je ustao, otvorio je prozor i pozvao svog slugu. „Pođi po imama. Požuri, nemamo ceo dan
pred sobom!“
Ubrzo, stigao je imam. Hadžar je poslata da sačeka u drugoj prostoriji, dok su dvojica muškaraca
razmatrali ovu temu iza zatvorenih vrata. Imam je zapisao nekoliko redova u svojoj beležnici, a
potom je sastavio dokument koji je plemić potpisao. Sve je to potrajalo samo nekoliko minuta. Imam
je zatim odjahao kući na svojoj mazgi.
„Izvoli, Hadžar, ovo je dokument koji si tražila. Ali upamti: čuvaj ga na nekom bezbednom mestu
i nikome ne govori o njegovom postojanju. Tek nakon moje smrti možeš da ga pokažeš drugim
ljudima.“
Hadžar je zašuškala dokument u svoju odeću i pokušala je da mu poljubi ruku.
„Nema potrebe za tim, Hadžar. Sada možeš da pođeš svojoj kući. Ali voleo bih da me i dalje često
posećuješ. Ponoviću ono što sam i pre govorio: dopadaš mi se i želim da nastavim da te viđam.“
 Hadžar je uzicama privezala bebu na svoja leđa i izašla. Kada se spustila s planine, znala je da
nosi dete s imenom vrednim poštovanja: Aga Akbar Mahmud Gaznavi Korasani.

Ispostavilo se da je dotični dokument bio bezvredan. Posle plemićeve smrti, njegovi naslednici su
podmitili lokalnog imama i uklonili su ime Age Akbara iz testamenta. Budući da Hadžar nije ni
očekivala da će njeno dete išta naslediti, njoj to nije smetalo. Bila je zadovoljna samim prezimenom.
Poreklo Age Akbara je bilo poznato. Njegov otac je imao porodične korene koji su sezali sve do
palate na planini Lalehzar.
Akbar je odrastao, oženio se i dobio decu. I uprkos tome što je bio običan ćilimar, ostao je
ponosan na svoje poreklo. Uvek je uza sebe nosio dokument sa svojim dugim imenom.
Akbar je često pričao o svom ocu. Posebno je želeo da njegov sin lšmael bude svestan toga da je
njegov deda bio uticajan čovek, plemić na konju, s puškom prebačenom preko ramena.
Tog plemića je ubio jedan Rus. Ali ko je tačno bio taj ubica, niko nije imao pojma. Je li to bio
vojnik? Žandarm? Ruski lopov koji je krišom prešao preko granice?

* * *

Planinski lanac gde je živeo Aga Akbar, i gde su njegovi preci živeli pre njega, graničio se s
Rusijom, koja je u to vreme bila poznata kao Sovjetski Savez. Južni deo tog planinskog venca
pripadao je Iranu; a njegov severni deo, sa svojim trajnim prekrivačem od snega, bio je ruski.
Međutim, niko nije znao šta je jedan ruski vojnik, ili ruska vojska uopšte, tražio u tim planinama.
Sve što je od tog ubistva ostalo bila je priča koja je nastavila da živi u sećanju Age Akbara.
Kada bi ostali sami kod kuće, Akbar je iznova prepričavao tu priču Išmaelu, kome je dodeljivana
uloga plemića na konju. Akbar je predstavljao ruskog vojnika, u vojničkom šinjelu i sa šapkom s
istaknutom crvenom oznakom.
Išmael, s drvenom puškom okačenom preko ramena, jahao je jastuk. Aga Akbar je obukao svoj
kaput i stavio bi kapu na glavu, pa bi se sakrio iza ormarića, koji im je služio kao improvizovana
stena.
Išmael je jahao svog konja – ni prebrzo ni presporo, ali dostojanstveno kao svaki plemić – pored
ormarića. Potom bi iza njega izvirila jedna glava. Konjanik bi nastavio da jaše još nekoliko metara, a
zatim bi vojnik iskočio s nožem u ruci, načinio bi dva ili. tri džinovska koraka i onda bi zario nož u
konjanika, koji bi pao i ubrzo izdahnuo.
Nema sumnje da ova priča beše puka izmišljotina, ali navodna smrt Age Akbara je delovala i više
nego stvarno.
„Koliko si ti imao godina kada je Hadžar umrla?“, jezikom znakova ga je pitao Išmael.
Aga Akbar nije razumeo pojam vremena.
„Umrla je kada je jato nepoznatih crnih ptica sletelo na naše drvo badema“, uzvratio je takođe
znakovima.
„Nepoznatih?“
„Nikada ih ranije nisam video.“
„Koliko si godina imao kada su te crne ptice sletele na drvo?“, zanimalo je Išmaela.
„Ruke su mi bile hladne, drveće je bilo bez lišća i Hadžar mi se više nije obraćala.“
„Ne, mislio sam na godine. Koliko si godina imao kada je tvoja majka preminula?“
„Ja, Akbar. Moja glava se spustila na Hadžarine grudi.“

Imao je oko devet godina, kako mu je Kazem Han kasnije objasnio. Hadžar se nije osećala dobro
pa je otišla da prilegne. Akbar se uvukao pored nje ispod pokrivača i zagrlio je.
 „Majka ti je umrla u naručju?“, pitao ga je Išmael pokretima ruku.
„Da, ali otkud ti to znaš?“
„Ujka Kazem Han mi je to rekao.“
„Ušunjao sam se ispod pokrivača. Kad god je bila bolesna, ona mi je pričala i držala me za ruku.
Ali ovog puta prestala je da mi se obraća i ruka joj se više nije pomicala. Bio sam uplašen, strašno
uplašen, pa sam ostao ispod pokrivača, ne usuđujući se da izađem. Posle se nečija ruka zavukla ispod
pokrivača, zgrabila me je i pokušala da me izvuče napolje. Stisnuo sam se uz Hadžarino telo, ali je
Kazem Han uspeo da me odvoji od nje. Plakao sam.“
Narednog dana najstarija žena iz porodice umotala je Hadžar u beli pokrov. Posle se pojavila
nekolicina muškaraca s kovčegom u kome su je odneli na groblje.
Nakon sahrane, Kazem Han je poveo malog Akbara sa sobom.
„Hteo sam da shvati šta znači smrt“, kasnije je objasnio svom mladom rođaku Išmaelu. „Zato sam
s njim odjahao u planine, u potrazi za nečim što bi mu pokazalo da je i smrt zapravo deo života.
Osvrtao sam se po snegu, nadajući se da ću pronaći neku uginulu pticu ili lisicu, možda čak i
crknutog vuka. Ali tog hladnog dana, ptice su se razletele življe nego ikada i vukovi su zavijali sa
stena. Zaustavio sam se, seo sam na jedan veliki kamen i pokazao mu na biljke zatrpane ispod snega.
„Pogledaj! I ove biljke su takođe mrtve.“ Ali to nije bio dobar primer. Zatim sam ugledao jednu
matoru planinsku kozu koja je jedva uspevala da preskoči s jedne stene na drugu.„Vidiš li onu kozu?
Ona će uskoro uginuti.“ Ne, ni to nije bio dobar primer.
Priželjkivao sam da neka ptica zastane usred leta i odjednom mrtva padne pred naše noge. Ali tog
dana se pticama očigledno nije umiralo.
Podigao sam Akbara nazad na konja i nastavili smo dalje.
Posle izvesnog vremena, u daljini sam ugledao plemićku palatu. Bila je prazna još od njegove
smrti. Odjahao sam do nje.
„Zašto?“
„Nisam imao pojma. Samo mi je prošlo kroz glavu: hajde da bacimo pogled. Poveo sam konja sa
stražnje strane tog zdanja. Aga Akbar nije razumeo šta sam ja to pokušavao. ’Uspravi se na konjskim
leđima’, pokazao sam mu,’i popni se na taj kameni zid!’“
„’Zbog čega?’, začudio se putem znakova.
„Nije hteo da me posluša. Zato sam ja krenuo prvi. Popeo sam se na zid i seo na ivicu. ’Hajde!’,
pozvao sam ga,’Pruži mi ruku’
Uhvatio sam ga, povukao ga nagore i onda mu pomogao da se uzvere na krov. Na taj način smo
doprli do dvorišnih stepenica.“
„’Ne treba da budeš toliko iznenađen’“, rekao sam kada smo stigli do stepenica. Nije želeo da siđe
dole.
„’Šta ćemo da radimo?’, zanimalo ga je.
„’Ništa, samo ćemo malko da razgledamo. Hajde, ova palata i tebi pripada.’
Oprezno se spustio niz stepenice. Nakratko je zaboravio na svoju majku. Čak sam zapazio i
osmeh na njegovom licu.
Sišli smo u dvorište. Nikada pre nisam bio u toj palati. Mislio sam da će vrata biti zaključana, ali
ipak su bila otvorena. Mislio sam da će sobe biti prazne, ali ne, sav nameštaj je bio na svom mestu.
Vetar je razjapio dvorišnu kapiju i vrata palate, pa je sneg napadao do polovine hodnika. Ušli smo
unutra.
Posvuda je bilo prašine. Čak su i ogromni persijski tepisi bili prekriveni finim slojem peska. Iza
nas su ostajali tragovi naših koraka. Svako je mogao da vidi kako su jedan čovek i jedan dečak
prolazili kroz brojne prostorije. ’Daj mi ruku’, pokazao sam Akbaru. ’Vidiš li ovo? Eto to ti je smrt’.
Potražio sam plemićevu radnu sobu, njegovu biblioteku. Akbar je zadivljeno zurio u sve oko sebe
– svećnjake, ćgledala, slike. ’Hajde, slobodno razgledaj’, ohrabrio sam ga. ’Viđiš li one portrete? To
su tvoji preci. Dobro ih osmotri. O, tako mi Alaha, koliko knjiga!’
Nisam mogao ni da pretpostavim da ima tako puno knjiga na planini Lalehzar. ’Hej, Akbare, dođi
ovamo. Vidiš li ovu knjigu? Napisana je ručno. Da ti nešto pročitam:

Khoda-ya, rast guyand fetna az to-ast wali

az tars na-tavanam chegidan lab-o
dandan-e torkan-e Khata-ra beh een khubi
na bayad afaridan.

Uzeo sam list hartije na kome je bilo iscrtano porodično slablo. ’Vidiš li ova imena? Svaki od tih
ljudi je napisao knjigu. I ti možeš da napišeš knjigu. Svoju sopstvenu knjigu.’
„’Da pišem?’“, iščuđavao se Akbar putem znakova.
,Ja ću te naučiti.’ Počeo sam da preturam po fijoci ne bih li prona šao neku praznu beležnicu, u
čemu sam i uspeo. „’Evo, uzmi je. Slavi je u džep. A sada požuri, moramo da krenemo.’“

Napustili su palatu i odjahali kući. Kazem Han je žudeo za svojom opijumskom lulom i nekoliko
šoljica jakog čaja. „Gde si, Akbare? Dođi kod mene, imam kocku šećera za tebe. Mmm, divno. Srkni
malo čaja, Akbare. A gde ti je beležnica? Hajde sedi pored mene. Opijum nije dobar. Nikada ne smeš
da pušiš opijum. Ako ja na vreme ne popušim svoju lulu s opijumom, počnem sav da se tresem.
Međutim, kada dobijem svoje sledovanje, osmišljavam sjajne pesme. Hajde, donesi svoju knjižicu i
zapiši nešto u nju.“
„Ne umem da pišem. Ne umem čak ni da čitam.“ To mu je Akbar rekao znakovima.
„Ne moraš da čitaš, ali da pišeš moraš. Barem nešto nažvrljaj u svoju beležnicu. Po jednu stranicu
svakog dana. Ili možda samo par rečenica. Svejedno, probaj. Idi gore, napiši nešto, a posle se vrati da
mi to pokažeš.“
Kada je Kazem Han ispušio svoju lulu, popeo se na sprat.
„Gde si, Akbare? Zar još uvek ništa nisi napisao? Nema veze. Naučiću te ja. Vidiš li taj krevet? Od
sada, to je tvoj krevet. Otvori prozor i osmotri planine. I taj veličanstveni pogled je tvoj. Otvori
ormarić. I to je tvoje, takođe. Možeš i svoje stvari da staviš unutra. Izvoli, ovo je ključ tvoje sobe.“

Bilo je nemoguće usredsrediti se na čitanje ili pisanje dok sediš pored prozora u toj sobi, požalio
se Kazem Han, zato što bi čovek uvek ostajao očaran tim pogledom, tom prirodom. Nisi imao
drugog izbora nego da ostaviš knjigu, da odložiš pero, da odeš po lulu, usitniš malo opijuma, staviš
ga u lulu, uzmeš komad užarenog ugljevlja uz pomoć mašica, upališ lulu, a onda vučeš dim i pućkaš,
pućkaš, pukćkaš, izbacujući dim kroz prozor i uživajući u tom prizoru pred sobom.
Prvo što bi čovek ugledao bila su stabla oraha, zatim narova, a onda, iza toga, pojas žutog
poljskog cveća i polja istačkana žbunjem u boji opijuma. Žuti cvetići i braonkastožuti grmovi rojili
su se u podnožju planine Safron, koja se kraljevski uzdizala ka nebu.
Ako biste se popeli na planinu Safron, stali na njen stenoviti vrh i provirili kroz dvogled, i ako bi
se desilo da tog dana vreme nije maglovito, mogli biste da razaznate konture granične postaje i
šačice vojnika, jer se tu nalazi granica. Ali u ono doba kada su Kazem Han i Aga Akbar stajali kraj
prozora, niko od seljana još nije uspeo da stigne do samog vrha planine.
Planina Safron je čuvena u Iranu, ne toliko zbog svog krševitog i skoro nedostupnog vrha, nego
zbog istorijskog značaja jedne pećine. Planina Safron je poznato ime u svetu arheologije. Do te
pećine, smeštene na polovini planinskog uspona, veoma je teško doći. Još od davnina, vukovi su u
njoj spavali tokom zime, a na proleće su se tu rađali njihovi mladunci.
 Ukoliko biste se uzverali uz kameni zid pomoću klinova i užadi, kao planinari, svuda biste
pronalazili deliće krzna zajedno s kostima planinskih koza koje su vukovi prožderali.
Ako biste došli u proleće, možda biste uočili mladunčad na ulazu u pećinu, kako dozivaju svoje
majke.
Duboko u unutrašnjosti pećine, na mračnom južnom zidu, nalazi se drevni reljef u kamenu. Pre
više od tri hiljade godina, prvi kralj Persije naredio je da se klinastim pismom ureže jedan tekst baš
na tom mestu, izvan dometa sunca, vetra, kiše i vremena. Reljef koji nikada nije dešifrovan.
Ponekad, kroz prozor Kazema Hana, mogao se uočiti po neki stručnjak za tumačenje klinastog
pisma – Englez ili Francuz ili Amerikanac – kako na mazgi jaše ka pećini, što je označavalo još jedan
pokušaj da se reljef dešifruje.

„Dođi! Pripremi mazge“, Kazem Han je znakovnim jezikom pozvao Akbara.

„Gde idemo?“
„U pećinu.“
„Zašto?“
„Da naučiš da čitaš. Ja ću te naučiti da čitaš“, pokazao mu je Kazem Han.

Obukli su toplu odeću, uzjahali dve snažne mazge i zaputili se ka planini Safron. Nije postojala
staza do pećine. Mazge su jednostavno njuškale zemlju, pratile tragove planinskih koza i polagano se
uspinjale sve više i više. Posle tri ili četiri sata, stigli su do ulaza u pećinu.
„Čekaj!“, znakom ga je zaustavio Kazem Han. „Prvo moramo da zaplašimo vukove.“
Izvukao je svoju pušku i ispalio tri hica u vazduh. Vukovi su se razbežali.
Sjahali su s mazgi i zakoračili u pećinu. Kad su se našli unutra, Kazem Han je upalio uljanu
lampu. Zalazili su sve dublje i dublje u pećinu, dok su mazge kaskale za njima.
„Hajde, Akbare.samo me sledi.“
„Zbog čega ideš u taj mrak?“, Akbar je znakovima izražavao svoje čuđenje.
„Budi samo još malo strpljiv. Pođi za mnom. Pogledaj! Tamo gore!“, pokazao je Kazem Han i
podigao lampu. „Možeš li da ga vidiš?“
„Šta da vidim?“, bio je zbunjen Akbar. „Ja tu ništa ne vidim.“
„Sačekaj, idem da potražim neki štap.“
Osvrtao se po pećini tražeći nešto makar nalik štapu, ali bezuspešno.
„Evo, drži uzde.“
Kazem Han se popeo na svoju mazgu i ponovo podigao lampu.
„Možeš li sada da ga razaznaš? Ono na zidu, u zidu. Idi i stani tamo bliže, da bolje vidiš. Čekaj,
sjahaću s mazge. Pogledaj pažljivo, Akbare. Znaš li šta je to? To je pismo. Pismo koje je napisao
jedan kralj. Veliki kralj.
U davno doba, ljudi nisu umeli da čitaju ni da pišu. Papir još uvek nije bio izumljen. I zato je kralj
naredio da se njegove reči uklešu u kameni zid pećine. Svi oni stranci koji dovde doputuju na svojim
mazgama zapravo žele da pročitaju kraljevo pismo, kraljevu priču. A sada izvuci svoje pero i
beležnicu. Priteraću mazgu bliže zidu, i želim da se popneš na njena leđa. Da, na leđa mazge. U redu
je. Jesi li se dobro namestio? Pogledaj, na onom mestu možeš da okačiš lampu, pa ćeš tako bolje
videti. A sada želim da prepišeš taj tekst. Pažljivo osmotri sve te simbole, sve te reči klinastog pisma,
pa ih zabeleži na papir, jednu po jednu. Samo napred! Ne plaši se! Ja ću držati mazgu. Ti samo piši!“
Aga Akbar možda jeste a možda i nije razumeo šta je njegov ujak imao na umu, ali je svejedno
počeo da prepisuje tekst. Zurio je u klinaste natpise i davao sve od sebe da verno oponaša svaki
simbol, jedan po jedan, upisujući ih u svoju beležnicu. Čitave tri stranice.
„Gotovo je“, znakom je pokazao svom ujaku.
 „Dobro. A sada stavi beležnicu u džep i siđi dole. Samo oprezno.“
Te večeri, kada su se ponovo zatekli kod kuće, Kazem Han je pušio svoj opijum i pokretom ruke
pozvao Akbara. „Donesi svoju knjižicu i dođi da sedneš pored ognjišta. A sada mi daj svoje pero i
pažljivo me prati. Prepisao si pismo jednog kralja. Znaš li šta to znači?“
„Ne.“
„To pismo predstavlja nešto što se vrzmalo po kraljevoj glavi. Niko ne zna o čemu se tu radi, ali
mora da ima neko značenje. A sada ti, da, baš ti, takođe možeš da napišeš svoje pismo. Ovde, na
sledećoj slobodnoj stranici tvoje beležnice. Neki drugi put, zapisaćeš novo pismo na nekoj drugoj
stranici. Možeš da beležiš sve ono što ti se vrzma po glavi, baš kao što je i kralj učinio. Hajde,
pokušaj!“

Godinama kasnije, kada je Išmael, sin Age Akbara, imao već šesnaest godina i živeo u gradu,
otišao je da poseti svog ujaka u planini. „Ali ujače Kazeme Hane,“ obratio mu se jednom prilikom za
vreme večere, „zašto nisi mog oca naučio običnu azbuku, kako bi normalno čitao i pisao kao svi
ostali?“
„Kako to misliš ’kao svi ostali’? U današnje vreme, čovek naprosto mora da nauči da čita, ali u
prošlosti nije bilo tako. Naročito ne ovde u planinama. Čak je i seoski imam jedva umeo na naškraba
sopstveno ime. Ko je mogao da jednom gluvonemom detetu pokaže azbuku? Ja nisam bio na visini
tog zadatka. Jednostavno nisam imao strpljenja. Nikada nisam voleo da sedim kod kuće. Uvek sam u
pokretu, stalno negde odjašem na konju.
Za obrazovanje takvog deteta, potrebni su sposoban otac i jaka majka. Ja nisam želeo da ga učim
da piše, ali sam osetio – ili bolje rečeno, primetio – da Aka Akbar sastavlja rečenice u svojoj glavi,
kao da osmišljava priče. Razumeš li me?
Te rečenice u njegovoj glavi, taj pripovedački talenat, mogli su da ga upropaste. Neprestano je
imao glavobolje, a ja sam bio jedini koji je shvatao zbog čega je tako. Upravo je to razlog što sam ga
uputio na klinasto pismo. Da piše zarad samog pisanja. Nisam mogao ni da pretpostavim da li će biti
u stanju to da uradi, niti da li će mu to ikako pomoći. Naprosto sam se trudio da rešim problem. U
svakom slučaju, niko ne može da pročita kraljev zapis. Ta zagonetka možda nikada neće biti
razotkrivena. Ali kralj ipak jeste zabeležio svoje misli.
Da li sam pogurao Akbara u dobrom pravcu ili ne? Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ja
verujem da se moj metod isplatio. Tvoj otac i dalje piše, do dana današnjeg. A klinasto pismo je
božanstveno i misteriozno. Tvoj otac ima neki svoj lični jezik, sopstveni pisani jezik. Jesi li ikada
zavirio u njegovu beležnicu?“
„Ne. Ali ga ponekad posmatram dok nešto u nju zapisuje.“
„Zar nikada nisi imao želju da to pročitaš?“
„Ne bih razumeo ni reč.“
„Mogao bi da ga zamoliš da te nauči kako se to čita.“
„A ti? Umeš li ti da čitaš njegove zapise?“
„Ne, ali zato znam o čemu on piše. Jednom prilikom... Gospode, kad je to bilo? Ušao sam u
njegovu sobu i zatekao sam ga kako sedi za stolom, pišući. Mislim da je u to vreme bio otprilike
tvojih godina. Međutim, bio je daleko snažniji. Širokih ramena, tamne kose, svetlih očiju. Bilo kako
bilo, video sam da nešto piše. ’Pokaži mi’, ohrabrio sam ga. ’Objasni mi šta si to napisao.’
U to vreme, često je bio u kontaktu sa strancima koji su dolazili u pećinu, u nadi da će uspeti da
protumače tekst. Čini mi se da je naučio ponešto od tih stručnjaka – neke detalje o reljefima, ili
možda čak i o mogućem prevodu. ’Objasni mi o čemu si pisao’, zamolio sam ga. Isprva, on to nije
hteo. Bilo ga je stid, ali sam ja nastavio da ga pritiskam. Želeo sam da otkrijem da li je moj metod
upalio.
 I tako, na kraju je pristao da mi to na svoj način pročita. Još uvek mogu napamet da izređtujem
njegove reči. Počuj me, prelepe su: Ja, ja, ja sam sin konjanika, konjanika iz palate, palate u planini,
planini preko puta pećine. U toj pećini je pismo, pismo od kralja, pismo uklesano u kamenu, iz
vremena kad nije bilo pera, kad su postojali samo ćekić i dleto.“

Kasnije, kada je Aga Akbar već stasao u mladića, postao je vodič. Stručnjake za klinasto pismo –
Amerikance, Britance, Francuze i Nemce – na mazgama je vodio do pećine. Onda bi se uspravio na
leđima svoje mazge i visoko bi podigao uljanu lampu, kako bi oni po ko zna koji put mogli da
fotografišu ili prepišu tekst.
Ko god da se zanima za klinasto pismo ili tumačenje drevnih zapisa, svakako poseduje knjige na
tu temu. Isto tako, sve te knjige obavezno sadrže nekoliko fotografija tog zapisa klinastim pismom iz
pećine na planini Safron. A jedna od tih fotografija prikazuje mladog Agu Akbara, kako stoji na
svojoj mazgi i drži uljanu lampu kojom obasjava klinasti reljef.
Voz

Ne možemo razumeti beleške Age Akbara a da prethodno

ne saznamo nešto o šahu Rezi Hanu.
Moramo se osvrnuti na pozadinu priče,
na sve one detalje kojih nema u njegovoj beležnici.

S elo Safron beše poznato ne samo po svom drevnom klinastom reljefu nego takođe i po svojim
prelepim tepisima, pravim persijskim ćilimima. Amerikanci i Evropljani koji imaju persijski
ćilim u svojoj dnevnoj sobi nisu ni svesni da je on možda nastao baš u selu Safron. To se može
prepoznati po šari. Ukoliko se tu nalazi neka neobična ptica s repom čudnog izgleda, nema sumnje da
taj ćilim potiče iz sela u kome je odrastao Aga Akbar.
Sredinom zime na stotine nepoznatih ptica odjednom bi doletele s druge strane planine Safron, iz
pravca bivšeg Sovjetskog Saveza. Budući da je u to doba godine veoma hladno, ptice su tada bile
žedne i gladne. Meštani su uvek znali kada će ptice doći: rano ujutru, jednog od prvih dana nakon što
bi se pun mesec ukazao s leve strane planinskog vrha. Žene su tada prislanjale merdevine uza zidove,
u iščekivanju.
Čim bi se prve ptice ukazale na vidiku, žene bi se popele na krovove i tamo poređale činije s
toplom vodom i komadiće preostale hrane.
Neobične ptice su se spuštale na krovove. Žene i deca su ih posmatrali kroz prozore, pogledom
prateći kako tapkaju po krovovima s onim svojim neopisivim dugim repovima klimajući glavama u
znak zahvalnosti. Ptice bi se tako odmorile nekoliko sati, a zatim bi odletele dalje. A žene, koje bi
prethodno provele čitav dan, čitavih mesec dana, celu godinu i zapravo ceo svoj život u tom selu,
tkajući ćilime, žene koje nikada nisu dobijale priliku da napuste planinu Safron, uvrstile su te ptice u
šare na svojim rukotvorinama.
Još jedan motiv koji je našao svoje mesto na tepisima beše klinasti zapis.
Nepismene žene iz sela Safron koristile su tajni jezik pećinskog reljefa kako bi uplele svoje nade i
čežnje u ove ćilime.
Ponekad su tepisi prikazivali stranca sa šeširom kako na mazgi jaše ka pećini, ili kako drži list
hartije s prikazom klinastog pisma.
Krajem tridesetih godina dvadesetog veka, žene su iznenada počele da prihvataju potpuno novu
šaru na svojim ćilimima – voz. Voz iznad koga se vije dim, dok kompozicija vijuga uz planinu
Safron.
U današnje vreme, ćilimi otkrivaju sliku bombardera koji nadleće selo, ispuštajući svoj
smrtonosni tovar.

Iako žene toga nisu bile svesne, voz i trag njegovog dima simbolizovao je preokret u krugovima
moći. U to vreme je Reza Han, otac poslednjeg šaha u Iranu, čvrsto stezao celu državu u svom stisku.
Vladala je sveopšta diktatura. Reza Han je bio običan redov koji je uspeo da se na lestvici uspenje do
položaja generala. Ono što mu je nedostajalo u obrazovanju, nadoknađivao je ambicijom.
Hiljadu devetsto dvadeset i prve godine organizovao je državni udar. Objavljujući kraj dinastije
Kadžar, samog sebe je proglasio novim kraljem Persije. Od tog trenutka pa nadalje, obznanjeno je
postojanje Pahlavi kraljevstva.
Reza Šah je želeo da svoju zemlju uplete u jednu sasvim drugačiju šaru. Hteo je da preobrati
arhaično persijsko carstvo u modernu naciju naklonjenu Zapadu. To je značilo nove poslove,
moderne škole, štampane novine, pozorišta, čelične mostove, puteve, autobuse i taksije, a da se i ne
spominju radio-aparati i radio-stanice koji će prenositi, po prvi put u istoriji Persije, čarobni glas
pevača:

Yawash, yawash, yawash, yawash

amadam dar khane-tan.
Yek shakh-e gol dar dastam
sar-e rahat benshastam.
Be khoda’yadat narawad az azrem.

Lagano, lagano, uvek tako lagano

prošao sam pored tvoje kuće i
sedeo sam pored puta s cvetom u ruci,
onda kad si ti naišla.
Gospod zna da te nikad neću zaboraviti.

Reza Šah je želeo još više. Hteo je da preko noći promeni živote žena. Dok trepneš okom, ženama
je zabranjeno da nose velove. Kad god bi izašle napolje, od njih se očekivalo da namesto njih nose
šešire i kapute.
Njegova je zamisao bila da sve treba da se odvija brzo, zbog čega je zemljom vladao s čeličnom
pesnicom i gušio je svaki otpor. Po njegovim naređenjima, pesniku Farokiju su zašivena usta zato što
je izrecitovao poemu o ženama koje su se saplitale i nisu umele da se kreću bez svojih čadora. Za
vreme vladavine Reze Šaha, mnogi pisci, intelektualci i političke vođe bili su bačeni u zatvor ili
ubijeni, a drugi su jednostavno iščezli.
Sudeći prema tvrdnjama opozicije, Reza Šah je bio običan lakej Britanske ambasade u Teheranu i
bilo mu je zapoveđeno da modernizuje zemlju zarad dobrobiti Zapada. U očima imperijalista, on je
bio samo sluga, pion koji je korišćen u borbi protiv Sovjetskog Saveza.
Bez obzira na to da li on jeste ili nije bio engleska marioneta, jedno je izvesno: on je želeo
promene. Na neki svoj način, bio je odlučan da radikalno reformiše zemlju, ali se pritom ponašao
kao svaki vojnik – bio je grub i okrutan. Svi su ga se plašili.
Reza Šah se nadao da će njegovi najvažniji poduhvati biti završeni pre nego što ga sin nasledi.
Voz je bio jedna od njegovih omiljenih zamisli.
Tokom dva i po veka u kojima su različiti kraljevi, sultani i emiri stajali na čelu Persijskog
carstva, nijedan zvaničnik vlade nikada nije došao u planine da popiše tamošnje stanovnike. Međutim,
sada kada je Reza Han postao šah, želeo je da njegovi podanici nose lične karte.
Generacijama su imami kontrolisali planine i sela. Sada je stanovništvo moralo da se navikne na
žandarma, čoveka s vojničkom kapom na kojoj se isticao jedan od slogana Reze Šaha,čoveka koji
nije morao da odgovara nikome osim Njegovoj visosti.
Rezi Šahu je bila neophodna vojska koja bi ga slepo slušala. A toj vojsci su bili potrebni vojnici s
imenom i datumom rođenja upisanim u lične karte. I tako, po prvi put u istoriji, zaveden je tačan broj
dečaka u selu Safron. Statistike su ušle u knjigu koju je žandarm čuvao u svom ormariću.
 Zahvaljujući Rezi Šahu, Aga Akbar je takođe dobio ličnu kartu. Konačno, njegovo puno ime i
prezime bili su i zvanično zabeleženi.

* * *

Kako bi ostvario svoj veliki san, Reza Han je naredio da se izgradi železnička pruga sve od
najjužnijeg dela zemlje pa do njene severoistočne granice. Sve do ispred nosa džinovskog ruskog
medveda, da budemo precizniji. Znao je da će Evropljani dobiti najveću korist od te rute, ali je takođe
bio svestan i toga da će šine tu ostati i dugo nakon što ti Evropljani odu.
Železnica se provlačila kroz pustinju, preko reka, uz planine, niz doline i kroz gradove i sela, sve
do konačnog odredišta na planini Safron.
Gvozdeno čudovište počelo je da se vere uz planinu, ali je bilo primorano da se zaustavi na pola
puta, stigavši do istorijske pećine s klinastim reljefom. Izgradnja pruge je poremetila večni mir
pećine. A što beše još bitnije, inženjeri su strahovali da bi se pećina, ukoliko bi razneli stene
dinamitom, obrušila.
Klinasti zapis, drevna kulturna zaostavština, našla se u opasnosti. Inženjeri su se plašili da bi reljef
mogao da popuca. Obuzela ih je panika. Glavni vođa radova nije znao kako treba da postupi. Nije se
usuđivao da se izloži riziku. Znao je da bi mu šah odrubio glavu ukoliko bi nešto krenulo po zlu.
Drhtavim rukama, poslao je telegram u prestonicu: Nemoguć nastavak izgradnje šina. Klinasti
reljef sprečava dalji prolaz.
Šah je pročitao telegram, seo u svoj džip i zaputio se ka planini Safron. Posle duge noćne vožnje,
džip je morao da se zaustavi u podnožju planine. Lokalni žandarm je šahu ponudio svoju mazgu, ali
je on to odbio. Želeo je da se pešice popne na planinu. U rano jutro, pre nego što je sunce obasjalo
planinski vrh, Reza Šah je stajao na ulazu u pećinu. Odeven u vojničku tuniku i noseći feldmaršalsku
palicu ispod ruke, došao je da lično proveri napredovanje svog sna.

* * *

„U čemu je problem?“, pitao je.

„Vaša visosti – “ počeo je glavni inženjer, sav drhteći. Nije se usuđivao da nastavi.
„Objasni mi!“
„Ši-ši-ši šine moraju ovuda da prođu. Bojim se da... da...da...“
„Da?“
„Ja-ja-ja bih molio za dopuštenje Vaše visosti da... da... da premestimo klinasti reljef.“
„Da ga premestite? Umukni, ti glupavi inženjeru! Pronađi neko drugo rešenje!“
„Obavili smo sve pro-pro-proračune, razmotrili smo sve mogućnosti. Kako god da se okrene,
dinamit bi mogao da uništi pećinu.“
„Opredelite se za novu rutu!“
„Istražili smo sve alternative. Ovo je najbolja ruta. Sve ostalo je virtuelno nemoguće. Mogli
bismo da napravimo jednu veliku obilaznicu, ali...“
„Ali šta?“
„To će duže potrajati.“
„Koliko duže?“
„Nekoliko meseci, Vaša visosti. Šest ili sedam meseci.“
„Nemamo toliko vremena. Ne smemo ni jedan jedini dan da izgubimo. Čak ni sat. Što se tebe tiče
– gubi mi se s vidika, ti budalo! ’Nemoguće’ – zar je to jedina reč koju jedan inženjer ume da
izgovori? Šest ili sedam meseci? Mora da se šališ!“
 Sav izvan sebe od besa, šah je zakoračio u mračnu pećinu. Napolju, niko se nije odvažio ni da se
pomakne. Posle izvesnog vremena, on je izašao. Pogledom je prešao preko hordi seljaka – mladića
koji su dojurili na planinu kako bi svojim očima videli Rezu Šaha. Kada su ga ugledali kako izranja
iz pećine, kleknuli su na stene i počeli da uzvikuju: „Jawid shah! Jawid shah! Jawid shah!“
Šah je stavio svoju feldmaršalsku palicu ispod ruke i polako je počeo da se spušta niz planinu. Baš
kada su se žandarmi spremali da rasteraju seljake iz podnožja, pojavila se skupina staraca iz okolnih
sela. Obučeni u svoju najsvečaniju odeću, pošli su pravo ka Rezi Šahu, noseći činiju vode, ogledalo i
Koran. Kada su se našli na stotinjak metara udaljenosti od njega, najstariji među njima prosuo je
vodu u pravcu šaha, a ostali su pognuli glave.
„Salaam, sultanu Persije!“, pozdravio ga je starac. „Salaam, božja senko na zemlji!“
Zatim je kleknuo i poljubio tlo.
„Istupi ovamo!“, zapovedio mu je šah, palicom pokazujući ka mestu gde je želeo da starac stane.
„Slušaj, sedobradi! Ne trebaju mi tvoje molitve. Upotrebi svoj mozak i daj mi savet. Onaj glupavi
inženjer ne zna kako da odredi pravac pruge. Kako da izvedem to da voz prolazi pored pećine, a da je
trajno ne ošteti?“
Starac se okrenuo i vratio se da popriča s ostalima.

Posle izvesnog vremena, ponovo je prišao.

„Dakle?“
„Vekovima su naši očevi gradili kuće na planini Safron, koristeći samo pijuke i klinove. Niko
nikada nije ugrozio planinu. Odvaljivali su stene isključivo na mestima gde to beše nužno. Ako Vaša
visost tako želi, okupiću sve mladiće iz sela. Oni će raščistiti put za vaš voz.“
Izraz olakšanja se proširio preko šahovog lica. Ali ubrzo se ponovo smrknuo.
„Ne, to će predugo trajati. Ja nemam vremena za gubljenje. Želim da sve bude brzo gotovo.“
„Kako god Vaša visost želi. U tom slučaju, pozvaću sve mladiće s planine Safron i, ako bude
potrebno, sve mladiće sa susednih planina. Mi imamo iskustva, mi poznajemo ćudi ovog podneblja.
Pružite našim ljudima mogućnost da se dokažu.“
Šah je ćutao.
„Dajte nam najčvršće pijuke u državi.“
„I šta onda?“
„Onda ćemo raščistiti prolaz kako bi voz mogao da zaobiđe pećinu i stigne do druge strane
planine.“

Te večeri mujezini iz svih sela oglasili su se s krovova svojih džamija: „Allahu akbar. La ilaha
illa Allah. U ime Alaha, naših predaka i Reze Šaha, sazivamo sve snažne muškarce. Požurite,
požurite, požurite u džamiju. Šta god radili, prekinite s poslom i požurite u džamiju.“
Čitave te večeri i čitave noći mladići iz okolnih sela slivali su se u pravcu džamije u selu Safron.
Rano sledećeg jutra na stotine muškaraca krenuli su za najstarijim čovekom iz sela i zaustavili se
na određenoj tački u podnožju planine. Jedan od tih mladih ljudi bio je i sedamnaestogodišnji Aga
Akbar. Nije imao ni najdalju predstavu o tome ko je bio taj Reza Šah niti šta je on to zamislio, a još
manje je znao o njegovim planovima za državu. Kao što je bio slučaj sa svima ostalima, nije imao
pojma zbog čega pruga mora tako brzo da stigne do druge strane planine. Jedino čega je bio svestan
beše da je voz morao da zaobiđe pećinu i da je njihov zadatak bio da spasu klinasti zapis.
Reza Šah je stajao na jednoj velikoj steni i s visine je nadgledao radnike. Seljani su čuli brojne
legende o šahu.
U to vreme stanovnici kako gradova tako i sela posmatrali su ga kao spasioca. Kao moćnika.
Heroja siromašnih. Reformistu koji je želeo da njihovu zemlju provede kroz potpuni preobražaj.
 Ali njegova reputacija u Teheranu bila je sasvim drugačija. Tamo je bio poznat po svom grubom
obračunavanju s opozicijom.
Šah je naredio da se sav opijum, čaj i šećer uklone iz kuće jednog uglednog mule, posle čega ga
je tri nedelje držao u kućnom pritvoru. Za dotičnog mulu, takav tretman je bio ravan smrtnoj kazni.
Šah je takođe zapovedio da svi imami skinu turbane i da se gole glave pojavljuju u javnosti. Njegovi
policajci su harali gradom kako bi nasred ulice strgnuli čadore sa žena koje su ih još uvek nosile.
Kada su imami iz svetog grada Koma podigli pobunu, Reza Šah je naredio da se postavi top na kapiji
zlatne džamije. Zatim je izazvao vođu Šiita: „Izađi iz svoje rupčage, ti crni pacove!“
Pacov? Crni pacov? Šta je to značilo? Pa on je velikog duhovnog vođu upravo nazvao crnim
pacovom! Iznenada, na stotine mladih imama iskrsli su na krovu zlatne džamije.
„Pali!“, dreknuo je šah na svoje vojskovođe.
Na desetine imama su pobijeni, isto toliko ih je uhapšeno. Talas zaprepašćenja proneo se kroz
islamski svet. Trgovci su pogasili svetla. Bazar je zatvoren. Ljudi su nosili crninu. Ali šah se nije dao
urazumiti.
„Ima li ih tamo još?“
Ne, ni jedna živa duša nije ostala na ulici ili krovu. Svi su se zatvorili unutra, iza zaključanih
vrata.

Agi Akbaru nijedna od tih priča nije bila poznata. On je verovao da je šah jednostavno još jedan
vojni zvaničnik visokog ranga. General u tunici neobičnog izgleda, sa štapom ispod ruke.
Seoski mudraci prišli su šahu, poklonili se i rekli: „Ljudi su spremni da se žrtvuju za ostvarenje
sna Vaše visosti.“
Raza Šah nije ništa na to odgovorio. Osmotrio je seljake. Izraz njegovog lica bio je sumnjičav. Da
li će oni zaista biti sposobni da reše njegov problem?
Upravo tada, pojavila su se dva oklopna vozila koja su se zaustavila u blizini okupljenih ljudi.
Dvojica generala su izašli napolje i odmah su požurili prema šahu, obojica držeći kapu u jednoj i
pušku u drugoj ruci.
„Sve je spremno, Vaša visosti!“, objavio je jedan general.
„Istovarite ih!“, zahtevao je šah.
Generali su potrčali natrag ka oklopnim vozilima.
Vojnici su otvorili vrata i istovarili na stotine engleskih pijuka.
„Ti!“, prodrao se šah na seoskog mudraca koji je stajao najbliže njemu. „Evo su pijuci koje ste
tražili! Ako se bilo ko od tvojih ljudi pokaže kao lenjivac, metkom ću ti prosvirati glavu!“
Onda se okrenuo na petama. „Nemojte samo tu da stojite“, obratio se glavnom inženjeru.„Krenite
na posao!“
Šah je zatim pošao ka svom džipu. Međutim, iznenada je zastao, kao da je nešto zaboravio. Vratio
se na svoj uzvišeni položaj na vrhu stene i palicom dozvao jednog svog generala. Odmah zatim,
general je pozvao sedmoricu vojnika koji su bili poređani u nizu, držeći prilično naduvene vreće u
naručju. Vojnici su domarširali do šaha, spustili su vreće na tlo ispred njega i zauzeli stav mirno.
„Otvori ih!“, zahtevao je šah od jednog vojnika.
Vojnik je otvorio vreće,jednu po jednu. Šah je potom zahvatio punu šaku novih novcijatih
novčanica.
Zatim se okrenuo ka seljacima. „Počnite da razvaljujete te stene!“, naredio je. „Ovaj novac će biti
vaša nagrada. Ja ću se vratiti sledeće nedelje!“
„Jawid shah... Živeo šah!“, tri puta su povikali mladići.
Šah je ponovo sišao i otišao u svoj džip.
 Inženjer je hitro poveo seljake, koji su bili opremljeni pijucima, do mesta gde su radovi na
šinama bili zaustavljeni. Seljaci su zbijali šale, pokazivali mišiće, kleli se da će čak i najtvrđe stene na
planini Safron svesti na prašinu. Nisu ni sanjali šta ih čeka.
Godinama kasnije, izbledela crno-bela fotografija koja je bila ponosno izložena iznad kamine
Age Akbara prikazivala je njega s pijukom prebačenim preko desnog ramena i klinom – debelim kao
šatorska prečka – koji je držao između palca i kažiprsta.
Akbar se na toj slici vidi pod blagim uglom. Fotograf se usredsredio na pijuk i klin, ali mladi Aga
Akbar je stegao mišiće, tako da oko posmatrača pre biva privučeno njegovim napetim bicepsima
nego alatkama.
Kada je Išmael bio mali, Aga Akbar mu je nadugačko pričao o toj slici. To je zapravo bila priča o
njegovim mišićima i novcu – mnogo novca – koji je zaradio.
„Dođi ovamo!“, pozvao bi svog sina. „Kaži mi! Ko je čovek na toj fotografiji?“
Zatim bi zaronio u priču. „Ja, Akbar, bio sam veoma jak. Ja – i samo ja – mogao sam pijukom da
razbijem stenu. Možeš li da vidiš tu stenu? Tamo, u pozadini. Ne, ne vidi se dobro, fotografija nije
jasna, stara je. Ali tamo, iza mene. Jesi li siguran da ne možeš da je razaznaš? Nema veze. Ta stena je
morala da nestane, sve stene su morale da nestanu. Ali nisu smeli da upotrebe one eksplozivne
naprave. To bi oštetilo klinasti zapis.
Jednog dana ću te povesti do pećine. Sačekaj malo. Zar nemaš... gde ti je školski udžbenik? Jesi li
ikada u njemu video fotografiju velikog vojskovođe, čoveka u vojničkoj tunici i s krunom na glavi?
Zar takva ne postoji u tvojim školskim knjigama?... Sedam, da, sedam džakova od krompira, punih
novca. I taj novac je bio namenjen nama. Zahvaljujući vozu.“

Da li je Išmael razumeo o čemu mu je otac govorio svojim prostim znakovnim jezikom?

Ono što je mali Išmael zasigurno znao beše da je njegov život bio isprepletan s očevim. Svi ostali
– njegova majka, njegovi ujaci i stričevi, njegove tetke, seoski imam, susedi, deca – terali su ga da
sedi, stoji i hoda pored svog oca. Njegov zadatak bio je da predstavlja njegova usta.
Kasnije će delići informacija koji su nedostajali biti pridodati od strane njegovih rođaka, ili
staraca s planine Safron. Ili bi čak on sam potražio činjenice u istorijskim knjigama i romanima.
Međutim, znatno češće, odlazio je da poseti ostarelog ujaka svog oca. Sedeo bi pored Kazema
Hana i slušao ga kako popunjava pukotine u pričama. „Tvoj otac je bio jak. Ja sam ga obavestio da se
gradi pruga. Što se mene lično tiče, ja nikada nisam mario za aristokrate i generale i šahove, ali sam
dosta toga čuo o Rezi Šahu. lako sam se nadao da ću imati prilike da bacim pogled na tog čoveka,
ipak ga nisam video.“
„A zašto ne?“
„Zato što sam bio tvrdoglav. Odjahao sam tamo na svom konju, ali me žandarmi nisu pustili da
prođem.“
„Zbog čega?“
„Zbog toga što običnim ljudima nije bilo dopušteno da se na leđima konja približe šahu. Morao si
da mu priđeš na svojim nogama, pa da posle klekneš na kolena i položiš ruke na zemlju. Ja sam
odbio da to učinim. Okrenuo sam se i vratio kući, ali sam ponovo došao sutradan, jer sam želeo da
vidim kako napreduju ljudi na planini Safron.“
„Da li si se vratio peške ili na konju?“
„Mene niko nije video da bilo gde pešačim. Posmatrao sam te ljude s razdaljine. Radili su u
smenama, od jutra do mraka, razbijajući stene i krčeći put za izgradnju pruge.“
„Jesu li se ljudi dobro snalazili s pijucima? Mislim, jesu li završili posao na vreme?“
„O, ne. U stvari, jesu. Isprva je sve išlo dobro. Udarali su svom snagom, pa se moglo videti kako
put dobija željeni oblik. A onda, baš ispod južnog zida pećine, naišli su na jednu stenu koja je bila
neobično tvrda. Ljudi su se obrušili na nju – prvo jedna smena, zatim sledeća – ali jedva da su uspeli
malko da je izdube. Posao je dobro napredovao prve dve nedelje. Ali posle toga, više nisu imali
snage. Ljudi su bili mršavi i umorni, iscrpljeni, teško prepoznatljivi. Inženjeri su se toliko bojali šaha
da nisu ni primetili koliko su ti ljudi propali. Uhvatila ih je panika. Uskoro se očekivao dolazak Reze
Šaha, a radnici su i dalje tukli po toj jednoj steni.
Šah nije bio obrazovan čovek, niti je poticao iz porodice naklonjene knjigama, ali je bio pametan,
posebno kad je reč o običnim ljudima. Bacio je pogled na radnike i odmah je shvatio u čemu je bio
problem. Otpustio je glavnog inženjera. ’Idi i spakuj svoje stvari, knjiški moljcu. Ti nemaš pojma šta
znači raditi. Sve što ti činiš jeste čitanje, čitanje, čitanje.’
Reza Šah je naredio da se iz vojničkih baraka donese deset velikih kazana. Znao je da je radnicima
bilo potrebno više od hleba i kozijeg sira kako bi imali snage za borbu sa golim kamenom. I tako je
deset debelih kuvara stiglo noseći deset ogromnih kazana. Vojnicima je naređeno da upucaju pet
planinskih koza i da ih predaju kuvarima.
Rad je za taj dan bio obustavljen. Sve što je ljudima preostalo beše da jedu, piju, puše i odmore se.
Te iste večeri šah je stigao s novim inženjerom. Bio je rešen da se ne vraća u Teheran sve dok
železničke šine ne dosegnu drugu stranu pećine.
Rano sledećeg jutra, i pre nego što je sunce izašlo, šah se popeo do pećine. Jedan vojnik, koji je
nosio vreću s novcem, kaskao je za njim.
Mladići su se poređali jedan do drugog, s pijucima prebačenim preko ramena. Čekali su da im
šali otkrije svoj novi plan.
Šah je skinuo tuniku, zgrabio je punu šaku novca i smestio se na vrh stene. Uperio je svoju palicu
u jednog mladića.
’Ti!’
Čovek je istupio korak napred.
’I ti -’
’Ne, ne ti, nego ovaj pored tebe.’
Taj drugi mladić je takođe istupio. To je bio tvoj otac. Naravno, on nije mogao da čuje šaha, ali su
mu njegovi drugovi dali znak potapšavši ga. po ramenu.
Šah je odabrao jedanaest snažnih mladića.
’Slušajte!’, oglasio se šah. ’Nakon današnjeg dana, nikada više ne želim da vidim tu stenu. Kad
god uspete da odvalite neki njen komadić, daću vam jednu od ovih novčanica. Ko želi prvi da se
okuša?’
Svakako, tvoj otac nije znao o čemu to šah govori, pa nije mogao prvi da se oproba. Ali
prethodni mladić je svom snagom zamahnuo pijukom i uspeo je da odvali jedan delić stene. ’Evo
tvog novca,’ kazao je šah. ’A sada ti!’ Pokazao je na tvog oca. Tek tada je tvoj otac povezao šta se
zapravo dešava. Zamahnuo je pijukom tako jako da je ogromna komadina stene odletela u stranu. Šah
se osmehnuo.
’Odlično, mladiću. Daću ti dve novčanice. Sledeći!’
I tako se to odvijalo. Stena je razbijena u komadiće, a tih jedanaestorica ljudi su se kućama vratili
krajnje slomljeni i iznureni. Ali te večeri, svi su u selu znali da je Reza Šah stavio podosta novčanica
u džep tvog oca. I da se Aga Akbar tek tada srušio od umora.
Tamo se nalazio i jedan novinski fotograf, čiji je zadatak bio da beleži napredak železnice. Šah je
pokazao na tvog oca, koji je ostao da leži na zemlji. Istog trenutka kada je primetio kako šah upire
prst u njega, tvoj otac je zgrabio svoj pijuk i skočio na noge.
’Prebaci pijuk preko ramena’ upućivao ga je fotograf. ’I uzmi jedan od tih klinova. Tako, dobro
je. A sada se ne pomeraj.’ Ali tvoj otac se pomakao i postavio se pod uglom, kako bi se njegovi
bicepsi bolje videli na fotografiji.
Čitavo selo je samo o tome pričalo i svi su se smejali te noći. Svi stanovnici sela Safron behu
ponosni zbog te fotografije u novinama.
Tih jedanaest mladića su postali najbogatiji ljudi na planini Safron. Izgradili su nove kuće od
kamena, baš nalik onima u gradu. Svi su želeli da ruku svoje kćeri daju nekom od njih. Oženili su
najlepše devojke iz sela.
„Ali nismo mogli da pronađemo devojku, odgovarajuću devojku, za tvog oca. U svakom slučaju,
barem ne u tom trenutku. Takav ti je život, dečače moj, mada je takođe pun iznenađenja.“
„Znaš, ujače, ja sam čuo mnogo ružnih stvari o Rezi Šahu. Izgradnja železničke pruge je bila
predmet žestokih kritika. Šta ti misliš o tome?“
„Pazi, dečače moj, zar ti nisam upravo rekao kako ja ništa ne znam o politici? Nemoj mene to da
pitaš. Takođe, nikada nisam bio neki ljubitelj iščitavanja novina, posebno ne u to vreme. Čitao sam
samo svoje knjige, ili stare knjige, poeziju, istoriju. Nemam ti ja pojma o kritikama. Ali zato znam da
planina Safron nije obična planina. To nije samo gomila kamenja, to je duhovno nasleđe naše zemlje.
Naši koreni se nalaze u tim stenama i pukotinama. Pritom ne mislim samo na pećinu, jer ima još
mnogo toga na planini Safron. Sveti bunar, na primer. Ta planina je živa i diše. Uđi u pećinu i samo
ostani mirno da stojiš. Onda ćeš to čuti. Klekni pored svetog bunara i samo slušaj. Čućeš kako kuca
srce planine Safron. Stoga, samo pomisli kakav je to bio osećaj kad su je te pridošlice napale
dinamitom i engleskim pijucima.“
„Zašto si onda poslao mog oca da se pridruži radovima?“
„I nisam. Naprosto sam mu objasnio šta se tamo zbiva. Osim toga, on me najčešće ne bi poslušao.
Uvek bi učinio isto ono što i ostali momci njegovog uzrasta.
Kada se danas na to osvrnem, jasno mi je da se sve dobro završilo. Plašio sam se da planina neće
preživeti. A sada, posle toliko godina, shvatam da se planina oporavila. Žbunje i cveće je izniklo na
padinama i prekrilo ožiljke. Planinske koze pasu oko pruge i njihovi mladunci skakuću s jedne na
drugu šinu. Planina je prihvatila železnicu i upila je u sebe. Skoro da se ni ne vide tragovi.
Uskoro je došao i voz. Ne stvara veliku buku, i to je dobro. Naša stara planina Safron je dobila
nešto novo, nešto moderno. Voz s malim crvenim vagonima koji mile uz planinu. Takav ti je život,
dečače moj. Jednostavno, tako mora da bude.“
Žena

Pretpostavljamo da je Aga Akbar u ovom odeljku

pisao o svojim prijateljima.
I o ženi.

S ve su ptice počele da svijaju svoja gnezda, sve izuzev Age Akbara.

On nije imao svoju životnu saputnicu. Nije imao ženu.
A onda su ostalim snažnim ljudima, koji su takođe izgradili kamene kuće, već počela da se rađaju
deca. Međutim, dom Age Akbara bio je prazan.
U to vreme često je bio u dodiru s prostitutkama. Sve zbog njegovog posla: on je pronalazio
mušterije i popravljao njihove ćilime.

Kada je Aga Akbar imao dvanaest godina, Kazem Han ga je poveo sa sobom u posetu jednom
starom prijatelju iz drugog sela. Uvsa Golam se bavio svojim zanatom u planinskim visovima.
Pravio je prirodne boje od korenja i cvetova i biljaka koje su rasle na planini Safron. Ljudi iz cele
zemlje su dolazili kod njega da odaberu originalne boje za svoje ćilime.
Zapravo, Uvsa Golam je za život zarađivao popravljajući tepihe. Stari i skupi ćilimi bi se često
oštetili. Ako se rupa ili poderotina ne bi odmah zakrpili, ostatak tkanja bi se postepeno takođe
raspleo. Međutim, ne može svako da popravi ćilim. U neveštim rukama, prepravka će zauvek ostati
kao sveža rana na starom tkanju. Uvsa Golam beše jedan od najboljih u celoj državi, ali je već bio
ostario. Oči ga više nisu služile onako dobro kao nekada. Više nije mogao da obavlja svoj posao.
Kazem Han je znao da Aga Akbar ne bi dobro prošao kao zemljoradnik. Nije bio pogodan za
život koji bi podrazumevao obrađivanje polja ili brigu o ovcama. Morao je da se bavi nečim što je
zahtevalo korišćenje obe ruke, kao i glave. Zbog toga ga je Kazem Han odveo kod Uvse Golama.
„Salaam alejkum, Uvsa! Evo ga dečak o kome sam ti pričao. Akbare, rukuj se s Uvsom.“
Starac je zavukao ruku u džep i odatle izvukao jednu tanku nit iz nekog starog ćilima. „Akbare, idi
pronađi cveće koje je iste boje kao ova nit!“
Tako je Aga Akbar počeo sa svojom profesijom, u poslu koji je nastavio da radi sve do kraja
svog života.
Tri cele godine je rano svakog jutra odlazio kod Uvse i kući se vraćao tek u sumrak. A onda je
Uvsa umro, mada je Akbar dotle već bio naučio dovoljno da bi sam prepravljao ćilime i spravljao
prirodne boje.
Iako niko nije mogao da zauzme Uvsino mesto, Akbar je već bio izgradio sopstveno ime u celoj
oblasti. Seljani su ga voleli. Verovali su mu i radije su u svoje domove puštali njega nego nekog
neznanca. I lako je na svom konju jahao od jednog do drugog sela. Upravo u tom periodu stupio je u
kontakt s prostitutkama.

* * *
 Kazem Han je bio veoma izbirljiv kad je u pitanju bio odabir žene za Agu Akbara. Nije za njega
hteo ženu sa samo jednim okom, niti seosku devojku koja samo ume da tka ćilime. Ne, on je želeo
snažnu ženu s pametnom glavom na ramenima, ženu koja ume da organizuje život, ženu koja bi
razumela muškarca čiju će decu rađati.
„Ne, ne bilo koju ženu“, imao je običaj da kaže. „Čekaću, jer želim da on dobije baš onu pravu.
Može da izdrži još nekoliko godina. Neće ga to ubiti.“
Ali ostali muškarci iz porodice kazali su mu: „Ne bi trebalo da ga porediš sa samim sobom,
Kazeme Hane. Ti imaš mnoštvo žena svuda na planini Safron, ali s njim nije isti slučaj. Ako mu ne
dozvoliš da se već jednom oženi, može da zastrani.“
„On može da se oženi sutra ako tako želi, ali ne ženom koja je gluva, nema ili slepa.“
Nažalost, na planini Safron nije bilo istovremeno i snažnih i zdravih i inteligentnih žena koje bi
pristale da se udaju za Akbara.
Stoga, on se okrenuo prostitutkama, tražeći malko topline koju su mu one drage volje pružale.
„Zdravo, Aga Akbare, uđi. Pogledaj moj ćilim. Veruješ li da možeš da ga popraviš? Dođi, sedi pored
mene. Umoran si, ruke te bole, leđa te sigurno ubijaju. Izvoli, popij šolju čaja. Nema razloga da viriš,
sešću i ja pored tebe. Dozvoli mi da te uhvatim za ruku. Eto, zar nije tako prijatnije?“
Ukoliko želite da čujete priču o vezama Age Akbara s prostitutkama, trebalo bi da se obratite
njegovom drugu iz detinjstva, Sajidu Šodži.
Šodža je bio slep. Tako se rodio, mada je bio poznat po svom čulu sluha – čuo je dobro kao pas.
Imao je oštar jezik, koji je bez kolebanja koristio. Ljudi su se trudili da ga se klone, budući da su bili
svesni da on čuje sve što kažu.
Sajid Šodža je poznavao sve prostitutke s planine Safron i zvao ih je ličnim imenom. Takođe je
znao koji su muškarci išli da ih posete. Smesta ih je prepoznavao po koracima.„Hej, čovečuljku,
čujem te kako hodaš na prstima. Zar pokušavaš da me izbegneš? Čemu to? Jesi li opet bio nevaljao s
tim žaračem u svojim pantalonama? Ma hajde, rukuj se sa mnom, pozdravi se, nemaš čega da se
plašiš. Tvoja tajna je bezbedna što se mene tiče.“
Kad bi se spustilo veče, imao je običaj da sedne pored puta i osloni se na jedno staro drvo.
Devojke su se vraćale s izvora noseći krčage pune vode, a on bi uvek nepogrešivo prepoznao korake
devojke koju je voleo. „Salaam aleikum, maleni moj meseče. Dozvoli mi da ti ponesem krčag.“
Devojke su mu se smejale, a on ih je začikavao.
„Hej, ti tamo“, rekao bi.„Da, ti s velikom zadnjicom. Nemoj da sediš na tlu, napravićeš rupu u
zemlji.“
Nije imao novca, ali mu to nije bilo ni potrebno, budući da je Aga Akbar plaćao njegove račune.
Ljudi koji ga nisu voleli i koji su strepeli od njegovog oštrog jezika ponekad su ga korili: „Ti si
obična pijavica, Šodža, sve ćeš isisati iz Akbara.“
Sajid je bio toliko uzvišen da uopšte nije brinuo o tako nevažnim sitnicama.

Postojao je još jedan čovek koji je delio svoje tajne s Akbarom i Šodžom: Džafar zvani Pauk.
Džafar je bio bogalj. Nije mogao da hoda niti da stoji uspravno. Bio je mršav i imao je sićušnu
glavu. Način na koji je po zemlji puzio uz pomoć svojih mišićavih ruku i nogu obavezno vas je
navodio da pomislite na pauka. Ipak, svoj nadimak nije toliko dugovao takvom paukovskom kretanju
koliko činjenici da se uz drveće verao kao pravi pauk. Ljudi su ga viđali na mestima gde se nijedna
normalna osoba ne bi zatekla. Odjednom biste ga ugledali kako visi s grane ili se penje uz džamijsku
kupolu. Jedna od njegovih omiljenih zabava u dokolici bilo je virenje kroz prozor javnog kupatila,
kada je špijunirao nage žene.
Džafar je video ono što slepi Šodža nije mogao da vidi.
 A s obzirom na to da je Džafar bio Šodžin prijatelj, samim tim je bio prijatelj i Akbaru.
Sačinjavali su nerazdvojni trojac, a zajedno su mogli da rade mnoge stvari koje niko od njih sam ne
bi mogao.
Čak su i kod prostitutki išli zajedno. Takav je bio njihov dogovor. Džafar bi se popeo na leđa
slepog Šodže, koji bi se onda uhvatio za ruku Age Akbara, pa bi se tako njih trojica zaputili uz
planinu Safron.
Džafar im je bio neophodan jer on beše pravi stručnjak na tom polju. Nikada nisu odlazili pravo u
kuću određene prostitutke. Prvo bi pustili Džafara u izvidnicu. On je bio taj koji je prethodno morao
dati svoj pristanak. Džafar bi uperio svoj prst u Akbara i kazao: „Nikada nemoj tamo da ideš bez
mene! Mogao bi da navučeš neku boleštinu! Onda nećeš moći da pišaš i trpećeš paklene bolove!“
Tako su se oni organizovali i sve je dobro teklo.
A onda, jedne večeri, Džafar se popeo na krov poljskog klozeta i čuo je neku neobičnu jeku.
Približio je uho jednoj pukotini, kako bi bolje čuo. Odmah je znao u čemu je problem Age Akbara.
Požurio je do Sajida Šodže. „Šodža“, pozvao ga je, „pomozi mi!“
„Šta nije u redu? Kako mogu da ti pomognem?“
„Ona budala sedi u poljskom klozetu, plačući kao malo dete.“
„Molim? Ko plače?“
„Akbar. Ne može da piša.“
Obojica su se tamo zaputili i stali ispred vrata klozeta.
„Čuješ li ti to? On cmizdri.“
„Neka sam proklet, istina je. Ali možda plače zbog nečeg drugog. ‘
„Nema šanse. Niko ne odlazi u klozet da bi cvileo zbog nečeg drugog.“
„Daj mi jedan minut da razmislim.“
„Nema tu šta da se razmišlja, čoveče. Jasno je ko dan. Moramo da osmotrimo stvarčicu Age
Akbara. Onda ćemo moći da budemo sigurni. Skopčaćemo ga čim izađe napolje.“
Sakrili su se iza zida i tako su sačekali Akbara.
Onda je on izašao i Džafar ga je presreo.
Iako je bilo mračno, Akbar je odmah znao šta su njegovi prijatelji naumili. Njegov prvi poriv
beše da utekne, ali je Džafar bio prebrz, bacivši se na tlo ispred njega i uhvativši ga za noge, tako da
se Akbar sapleo i pao. Tada je i Šodža dojurio i zakucao ga za zemlju. „Nemoj da bežiš, tupane! Pođi
s nama.“
Odvukli su ga u štalu.
„Čvrsto ga drži!“, viknuo je Džafar.
Potom se uzverao na stub i upalio uljanu lampu.
Onda je Akbaru svukao pantalone i osmotrio njegov penis. „Pusti jadnička. Bolestan je.“
Sutradan su odmah rano ujutru pošli u grad da potraže doktora.

Nekoliko meseci kasnije, nakon što je Aga Akbar izlečen, Šodža i Džafar su poveli jedan ozbiljan
razgovor. Akbar se postepeno udaljavao i od njih i oni su znali zašto je bilo tako. Kao njegovi iskreni
prijatelji, osetili su se dužnim da o tome obaveste njegovog ujaka. I tako, jedne večeri, Džafar je uzeo
lampu i popeo se na Šodžina leđa.
Otišli su do kuće Kazema Hana.
„Dobro veče“, pozdravio ga je Šodža. „Smemo li da uđemo?‘
„Naravno, Sajide Šodža. Vas dvojica ste uvek dobrodošli. Sedite. Jeste li za čaj?“
„Ne, hvala. Ne želimo da nas Akbar ovde zatekne kada se vrati kući. Došli smo da vam nešto
kažemo. Mi jesmo Akbarovi najbolji prijatelji, ali neke tajne moraju da se iznesu na videlo. Došli
smo da vam priznamo da smo zabrinuti za njega.“
 „Zbog čega?“
„Vi znate da nas trojica ponekad zajedno izlazimo. Neke se čudne stvari zbivaju s vremena na
vreme, mada na kraju sve obično is padne dobro. Ali ovog puta je drugačije. Ovog puta je Akbar
otišao predaleko,“
„Kako to misli ’predaleko’? Šta je ovog puta uradio?“
„Ja možda jesam slep, ali imam dva zdrava uha. Osim toga, Džafar ima odličan vid. Možda bi
bolje bilo da pustim Džafara da vam on ispriča šta je video.“
„Reci, Džafare. Šta si to video?“
„Kako to da vam objasnim? Evo ovako: Akbar odlazi ponekad... pa, tačnije rečeno, skoro svake
večeri, da spava s jednom prostitutkom. Ja-ja-ja mislim da se on u nju zaljubio. To ne mora nužno da
bude loše. Ona je... pa, mlada je i... vrlo prijateljski naklonjena. Imam utisak da joj je Akbar drag.
„Ali mi ipak verujemo da je ovog puta preterao. Je li tako, Šodža? Dakle, to smo hteli da vam
obznanimo. Toj ženi ništa ne fali. Mlada je i zdrava. Ali smo smatrali da vi treba s tim da budete
upoznati. Zar ne, Šodža?“
„Tako je“, potvrdio je Šodža. „Pa, to bi bilo to. Hajde, krenimo pre nego što Akbar stigne.“
Kazem Han je znao da mora nešto da učini za Akbara, a nije imao još mnogo vremena. Ukoliko
ne bi brzo reagovao, niko više ne bi želeo svoju kćer da uda za Akbara.
Morao je da prizna kako nije uspeo da pronađe idealnu ženu za svog sestrića. I zato je taj posao
prepustio starijim ženama iz njihove porodice.
Žene su zasukale rukave i bacile se na posao. Međutim, nije mnogo prošlo do trenutka kad je
njihov polet počeo da jenjava. Nijedna od mogućih nevesti kojih su se dosetile nije se uklapala u
njihovu porodicu. Jednoj je otac bio prosjak, drugoj su braća bili lopovi, treća nije imala grudi,
četvrta je bila toliko stidljiva da se nije usuđivala ni da se pojavi.
Ne, ni starice iz njihove porodice nisu bile u stanju da pronađu pravu ženu za Akbara.
Još samo jedna vrata su im bila otvorena. Vrata kuće u kojoj je živela Zejnab Katun, već ostarela
provodadžijka poznata na čitavoj planini Safron. Ona je uvek imala spremne zalihe nevesti.
Zejnab će svakako moći da pronađe ženu za Akbara, jer ona je bila zavisnica od opijuma. Bilo je
dovoljno samo to da joj starice iz porodice odnesu zamotuljak žućkastog opijuma Kazema Hana i
ona će sve srediti.
Zejnab je stanovala izvan sela, u jednoj kući u samom podnožju planine. Njene mušterije su
najčešće bili usamljeni muškarci koji su tražili pogodnu suprugu za sebe.„Zejnab Katun, imaš li neku
devojku za mene? Vrednu ženu koja će mi rađati zdravu decu?“
„Ne, nemam nijednu devojku niti ženu za tebe, vrednu ili ne. Poznajem te – ti žene tučeš. Još uvek
nisam zaboravila onu poslednju. Odlazi odavde i neka ti majka nađe suprugu.“
„Zašto me ne pustiš da nakratko uđem? Doneo sam ti pola zamotuljka žutog opijuma. Šta sada
imaš da kažeš?“
„Hajde, brzo uđi. Moraš češće da se osmehuješ i ne smeš da zaboraviš da se redovno briješ. S tom
tvojom ogavnom bradom i tim groznim žutim zubima, nikada ti neću pronaći ženu.“
Ponekad bi i neka stara majka zakucala na vrata. „Ja sam sada već stara, Zejnab Katun, a još uvek
nemam unučadi. Učini nešto za mog sina. Daću ti jedan lepi čador, stigao je pravo iz Meke.“
„Ljudi mi obećavaju razne stvari, ali čim se njihov sin oženi, oni samo nestanu. Prvo mi donesi
taj čador. U međuvremenu, ja ću malko da razmislim. Ali da znaš, neće biti lako. Retke su žene koje
bi pristale da pođu za čoveka koji balavi. Ali pronaći ću ja neku za tvog sina. Kad bih noćas umrla, ne
bih volela da budem sahranjena u svom starom, iznošenom čadoru. I zato mi ga odmah donesi.
Čekaću te.“
Muškarci iz porodice nisu se slagali s tim planom. Ali žene su krišom ćušnule zamotuljak
opijuma u torbicu jedne stare tetke, obukle su čadore i krenule ka Zejnabinoj kući.
 Muškarci su smatrali da je ispod dostojanstva njihove porodice da se za traženje mlade obrate
provodadžijki. Naravno, želeli su da se Akbar oženi. Ali još više su priželjkivali da on dobije sina.
Išmaela, koji bi podelio Akbarov teret.
Budući da im se nije dopadala ideja da majka deteta bude prostitutka, pomirili su se s idejom da
žene iskoriste usluge provodadžijke.

Kikoćući se, žene su zakucale na Zejnabina vrata.

„Doborodošle! Molim vas, sedite.“
Dok su još uvek bile u predsoblju, stara tetka je nespretno tutnula opijum Zejnabi u ruku. „Ja ne
znam ništa o ovome“, kazala je. „To je od Kazema Hana.“
Bila je nestrpljiva. „Neću da okolišam, Zejnab Katun. Mi tražimo dobru devojku, osećajnu ženu,
za našeg Akbara. To je sve. Imaš li neku za nas ili ne?“
Žene su se nasmejale. Sve ih je nadmašila jedna stara tetka.
„Imam li je?“, pitanjem je odgovorila iskusna Zejnab Katun. „Sigurna sam da ću je pronaći,
makar morala da pretražim čitavu planinu. Ako ne mogu da pronađem nevestu za Agu Akbara, za
koga onda mogu? Sedite. Hajde da prvo popijemo čaj.“
Donela je poslužavnik s čajnikom i čašama. „Pustite me da malko razmislim. Dobra devojka,
osećajna žena. Da, poznajem takvu. Lepa je, ali – “
Tetka ju je odmah prekinula. „Bez ali! Neću polovnu ženu za svog nećaka. Želim potpunu ženu, sa
svim delovima na mestu.“
„O Alah, Alah, zašto mi ne dozvoliš da završim? Gospod bi se naljutio na nas kad bi čuo da s
takvim nepoštovanjem govorimo o jednoj od njegovih tvorevina. Žena na koju sam pomislila jeste
lepa i savršeno zdrava. Problem je samo u tome da joj je jedna noga kraća od druge.“
„Oh, pa to nije bitno, sve dok može da hoda“, komentarisale su žene.
„Da hoda? Može li da hoda? Pa ona skakuće kao gazela. Ali u redu, svakako da ne možemo pitati
Boga zašto joj je jednu nogu načinio kraćom od druge. Sigurno je imao neke svoje razloge za to.
Doduše, imam na umu još jednu ženu, ali je ona malko nagluva.“
„Ne, nećemo gluvu ženu za Akbara“, izjavila je stara tetka.
„Nije ona gluva, samo trunčicu slabije čuje. Dobra je i takođe je lepa, verujte mi. Kad malo bolje
razmislim, ova je čak bolja od prethodne. Agi Akbaru je potrebna supruga koja može normalno da
hoda, koja obema nogama čvrsto stoji na zemlji. Nije važno da li je gluva. Aga Akbar joj ionako neće
pričati.“
„Ne, Akbar neće, ali njihova deca hoće.“
„Tako mi nebesa, šta sve neću čuti večeras! Kako uopšte možete da izgovorite takve stvari kad
kod kuće imate jednu gluvonemu osobu? Bog će biti jako ljut. No dobro, imam još jednu ženu. Krase
je prelepo lice, zlatne ruke, vrat boje mleka, široki kukovi i čvrste butine. Uzmite nju. Gospod će biti
zadovoljan vašim izborom.“

Narednog dana, žene su pošle da ocene buduću nevestu Age Akbara. Živela je u jednom susednom
selu na planini Safron. Ispostavilo se da je to bila izuzetno kratka poseta. Zejnab Katun jeste imala
pravo – devojka je bila prelepa. Ali je izgledala nekako bolešljivo.
„Bolešljivo?“, začudila se provodadžijka. „Možda ju je uhvatila neka blaga prehlada. Ili joj je
možda ovo onaj period u mesecu, znate na šta mislim, zar ne, dame? Ne brinite, biće zdrava kao dren
do trenutka kada sve pripreme za venčanje budu obavljene.“
Očarala ih je svojim rečima i zadovoljne ih poslala kući.
Nedelju dana kasnije, kada se spustio sumrak, muškarci su otpratili mladoženju od seoskog
kupatila do njegovog doma.
 Aga Akbar je izgledao snažno i zdravo u svom odelu. Slepi Sajid Šodža bio mu je kum na
venčanju. Sedeo je na konju sa Džafarom Paukom ispred sebe, držeći uzde. Popeli su se uz brdo do
kuće, gde se očekivalo da žene dovedu nevestu i sedam mazgi.
Svi su stajali napolju, čekajući i promatrajući povorku.
Nije prošlo mnogo vremena, a sedam mazgi se pojavilo u njihovom vidokrugu. Žene su radosno
podvriskivale, a zasvirala je i grupa lokalnih muzičara. Aga Akbar je pomogao svojoj nevesti da
sjaše. Ponudio joj je svoju ruku i poveo je, kako je tradicija nalagala, u unutrašnje dvorište. Zatim je
zatvorio vrata za sobom.
Jedina osoba koja je znala šta se tačno zbivalo iza zatvorenih vrata bila je starica koja se skrivala
u mladenačkoj odaji kako bi kasnije mogla da posvedoči da je brak zaista konzumiran.

Čim je mladoženja iščezao sa svojom nevestom, gosti su se razišli. Starci su sedeli oko Kazema
Hana i pušili, sve dok se nisu ukazale starice i objavile: „Gotovo je. Sve je uradio kako treba!“
Muškarci su horski povikali: „Allahom salla ’ala Mohammad wa ahl-e Mohammad (Neka je mir s
Muhamedom i svim njegovim potomcima).“

Uzimajući u obzir da je Išmael bio sin Age Akbara, bilo mu je omogućeno da sazna i detalje te
priče. Dotle, nekoliko starijih članova porodice, uključujući i Kazema Hana, već su bili preminuli.
Prilikom jedne od njegovih poseta planini Safron, njegova stara tetka pozvala ga je da svrati kod nje.
Koliko je tada imao godina? Petnaest? Šesnaest? U to vreme, često je posećivao rodno selo svog
oca. Po čitavo leto je tamo provodio, u vikendici svoje porodice. I želeo je da sazna nešto više o
prošlosti svog oca.

„Išmaele, dečače moj“, obratila mu se stara tetka kada je zakoračio u hodnik,„pruži mi ruku. Uđi,
dečko moj.“
Stegla mu je ruku i zurila u njega svojim obnevidelim očima, izražavajući divljenje prema sinu
svog nećaka tako što je posegnula za rečima Gospoda: „Fa tabaraka Allah al-husn al-khaleqan (I
Bog bi zadovoljan lepotom onoga što je stvorio).“ (Prema Svetoj knjizi, Bog se zaljubio u sopstvenu
tvorevinu.)
Išmael ne beše tek bilo koji sin, nego sin koga je cela porodica željno iščekivala. Molili su se da
bude krupan i dovoljno zdrav da otac na njega može da se osloni. Kao božji dar, bio je upravo
onakav kako su se nadali. To je svakako bila i Alahova želja.

Tetka je povela Išmaela u dvorište.

„Pre nego što odem na onaj svet, moram da ti ispričam nešto o venčanju tvog oca. Dođi, hajde da
sednemo tamo. Prostrla sam ćilim u senci ispod starog oraha.“
Oslonila se na stablo i rekla: „Evo šta se zaista zbilo, dečače. Tutnula sam jedan zamotuljak
opijuma u svoju torbu i otišla sam kod provodadžijke, zajedno s ostalim ženama, kako bi ona
pronašla ženu za tvog oca. Ali to nije bilo dobro. Nije trebalo to da uradimo.“
„A zašto?“
„Omanule smo i nismo dobro obavile svoj posao, pa nas je zato Bog kaznio.“
„Kaznio? Zbog čega?“
„Zbog toga što smo smetnule s uma da Bog pazi na tvog oca. Navaljivale smo da se on oženi.
Ponašale smo se kao da ne verujemo u Boga, kao da nemamo poverenja u Njega, kao da je On
zaboravio tvog oca. Upravo zato smo kažnjene.“
„Ne razumem te.“
„Žene su otpratile nevestu i njenih sedam mazgi, od sela Saruk do kuće tvog oca. Položila sam
njenu šaku u šaku tvog oca i odvela sam ih do spavaonice. Ja sam bila ta koja se krila iza zavesa.“
„Krila si se iza zavesa?“
„U to vreme takav je bio običaj. Od mene se očekivalo da ih krišom motrim i uverim se da je sve
proteklo u najboljem redu. I da proverim da li je žena... O, nije važno, dečače moj. Ah, da je samo
neko drugi stajao iza zavesa namesto mene!
Osluškivala sam i naprosto sam predosetila da nešto ne valja. Iako nisam mogla da znam u čemu
je problem, imala sam utisak da je Bog nekako nezadovoljan.
Tvoj otac je legao u postelju s mladom. Bio je snažan, imao je tako široka ramena. Mogla sam da
čujem njega, ali ne i nju. Ni pokrete, ni reči, čak ni uzdah, jecaj, bolni krik, ništa, apsolutno ništa.
Ali brak jeste bio konzumiran, pa sam na prstima išetala napolje i otišla u drugu kuću gde sam
dala znak Kazemu Hanu da proslava može da počne.
Svi su se veselili, svi su pušili i jeli, pa smo tako slavili celih sedam dana. Ali smo znali da se Bog
ljuti na nas. A to je bila moja greška.
Ja sam bila najstarija, trebalo je da budem pametnija. Trebalo je da oči držim širom otvorene i da
ne brzam. Trebalo je i sve ostale da upozorim da ne žure toliko.“
„Kako to?“
„Bila sam zabrinuta. Ne znam zašto. Od neveste nije bilo ni traga ni glasa. Na kraju krajeva,
trebalo je da se pokaže. Da stane pored prozora ili da razmakne zavese i osmehne se. Ali ne, ništa od
toga ona nije uradila.“
„Zašto mi sve to pričaš? Govoriš li o mojoj majci?“
„Ne, dečače moj. Dozvoli mi da završim. Sedme noći, tvoj otac je otišao u krevet sa svojom
nevestom, kao i prethodnih noći. Ja sam spavala u susednoj sobi, budući da se od mene očekivalo da
svih sedam noći ostanem blizu njih. U neko gluvo doba, čula sam nečije bučne korake. Tvoj otac je
uleteo u moju sobu. Bilo je mračno, pa mu nisam videla lice. Onda je počeo da ispušta neke krkljave
zvuke. Nisam znala šta je pokušavao da mi kaže, ali mi je bilo jasno da je stvar ozbiljna. Ustala sam iz
kreveta i povela tvog oca u dvorište. Na mesečinu. ’Šta se događa?’ ’Hladna je’, pokazao mi je svojim
znakovnim jezikom. ’Nevesta je hladna.’ Ja sam odjurila u spavaonicu i podigla sam uljanu lampu
kako bih joj osmotrila lice. Bila je ledena kao mermer, dečače moj. Bila je mrtva.“
„Stvarno?“, zaprepašćeno je upitao Išmael. „Dakle moja majka nije bila prva očeva žena?“
„Nije.“
„Zašto mi niko to nije nikada ranije kazao?“
„Ja ti to sada kažem, dečače. Nije bilo nikakve svrhe u tome da ranije saznaš.“

Godinama kasnije, Išmael je jedne noći stigao kući iz Teherana i obratio se svom ocu: „Dođi!
Želim nešto da ti pokažem.“ Izvukao je fotografiju jedne mlade žene iz svoje torbe i pružio je Agi
Akbaru. „Ko je ona?“, gestikulacijom je pitao Aga Akbar.
„Nemoj nikome da otkrivaš“, odgovorio je Išmael,„ali jednog dana ću se njom oženiti.“
Aga Akbar je pažljivo zagledao fotografiju. Osmehnuo se i pokretima se izrazio: „Vrlo lepa. Ali
budi oprezan! Proveri je. Oslušni njena pluća. Uveri se da sve dobro radi, budi siguran da diše kako
treba. Ja, ja to ne mogu da čujem, ali ti možeš, imaš dobre uši. Zdrava pluća su strašno bitna.“
„Ne brini. Oslušnuo sam je. Ima zdrava zdravcijata pluća.“
„A njene grudi? Ima li bolove u prsima?“
„Ne, sve je u redu, nema bolova.“
„A ruke?“
„Odlične.“
Njegov se otac nasmešio. „Moraš i stomak da joj proveriš.“
Te večeri je Aga Akbar po prvi put pred Išmaelom govorio o svojoj prvoj supruzi. Objasnio mu
je da je njegova nevesta trpela bolove u čitavom telu. Imala je neku vrstu bolesti u grudima, u
plućima. I dalje nije znao šta je tačno bilo u pitanju. „Ženine grudi moraju da budu tople pod rukom,
dečače moj, a ne hladne. Ne, nikako ne smeju da budu hladne.“
Bunar

Persijanci uvek nekoga čekaju.

U persijskim pesmama, oni govore o Mesiji,
onom koji će doći i osloboditi ih.
Oni čekaju u svojoj poeziji. Čekaju u svojim pričama.
Ali u ovom poglavlju, onaj koga čekaju je u bunaru.

A ko se licem okrenete ka pećini, možete videti vrh planine Safron sa svoje desne strane, kao i
dugi pojas braonkastožutih planina sa svoje leve strane. Tu je takođe i jedna tačka neobičnog
izgleda, koja vam odmah zapadne za oko. Posebno ako ste se tada prvi put popeli na planinu Safron,
zapazićete je istog časa kad pogledate u tom pravcu.
Skoro je nemoguće dopreti do te tačke. Ukoliko stojite ispod nje, sunce je toliko jarko da
uspevate da razaznate samo kvrgavo lice stene. Kiša, sneg i mraz podarili su joj njen veličanstveni
oblik. „Čudesna“ i „sveta“ su reči koje se gotovo automatski povezuju s tom tačkom. Pri dnu te
misteriozne stene nalazi se prirodni bunar, duboka jama koju je najverovatnije stvorila erupcija
vulkana.
Baš taj bunar ima naročit značaj za muslimane.

Vekovima, šiitski muslimani čekaju Mesiju, čekaju Mahdija, budući da je on njihov nadži,
oslobodilac. U tom smislu, Šiiti se bitno razlikuju od Sunita. Šiiti veruju da su proroka Muhameda
sledili dvanaestorica imama. Dvanaesti naslednik – i, sudeći prema Šiitima, poslednji među čistima –
zvao se Mahdi. Da budemo precizniji, njegovo puno ime je glasilo Mahdi ibn Hasan Askari.
Mahdi je bio sin Hasana, a Hasan je bio sin Hadija, Hadi je bio sin Takija, Taki je bio sin Reze,
Reza sin Kazema, Kazem sin Sadeka, Sadek sin Bakira, Bakir je bio sin Zajn el-Abidina, Zajn el-
Abidin sin Huseina, a Husein beše brat Hasanov, čiji je otac bio Ali. A taj Ali je bio zet proroka
Muhameda.
Pre četrnaest stoleća, Muhamed je okupio svoje sledbenike nakon velike pobede. Prema priči iz
narodne tradicije, Muhamed se tada popeo na kamilu, podigao je svog zeta Alija za pojas i uzviknuo:
„Ko voli mene, takođe mora da voli i Alija. Ali je moja duša, moj duh i moj naslednik.“

Suniti smatraju da su Persijanci tu priču izmislili. Upravo zbog toga se Persijanci i Arapi večito
prepiru i zato dolazi do stalnih sukoba i prolivanja krvi.
Ali je ubijen tako što je posečen sabljom dok se molio u džamiji.
Njegov sin i naslednik, Hasan, držan je u kućnom pritvoru do kraja svog života. Huseinu, trećem
sledbeniku, odrubljena je glava. Njegova glava je nabijena na kolac i istaknuta na gradske kapije.
Zajn el-’Abidin, četvrti sledbenik, živeo je u osami. Bakir je zabeležio veliki broj tradicija. Sadekova
sloboda je bila ozbiljno ograničena: nije mu bilo dopušteno da se pokazuje u javnosti tokom dana,
niti da prolazi pored džamije. Kazem je izdahnuo u zatvoru. Reza je otrovan crnim grožđem. Njegov
grob postao je jedno od najsvetijih mesta u Iranu.
 Malo se toga zna o Hasanu, jedanaestom sledbeniku. Ali Mahdi, dvanaesti i poslednji među njima,
izbegao je pokušaj ubistva i utekao u Persiju.
Sve od tada Mahdi zauzima posebno mesto u srcima, jednako kao i u književnosti i religiji, svih
Persijanaca.
Priča koja sledi ne može se pronaći u Svetoj knjizi, niti u bilo kojoj drugoj knjizi, ali stanovnici
planine Safron ipak u nju veruju i prenose je svojoj deci:
One noći kada su Arapi pokušali da ubiju Mahdija, on je pobegao u našu zemlju, gde je inače
živela većina njegovih poklonika.
Potražio je utočište na istoku, gde mi sada živimo.
Peo se uz našu planinu – prvo na konju, pa na mazgi i konačno pešice – dok nije stigao do pećine. Tu
je proveo nekoliko noći.
Ukoliko uzmete uljanu lampu i s njom uđete u pećinu, pa zađete duboko u nju, i dalje možete videti,
čak i danas, pepeo njegove vatre.
Mahdi je želeo i duže da ostane u pećini, ali Arapi koji su mu bili za petama uspeli su da mu udu u
trag.
I stoga se popeo još više, stigavši do čudesnog lica stene. Tu je shvatio da će on biti Muhamedov
poslednji naslednik i da će morati da se sakrije u bunar i sačeka da bude pozvan.
Mnogo je vekova od tada prošlo. On još uvek čami u bunaru. U bunaru Mahdija ibn Hasana Askarija.
I tako je to mesto postalo svetinja.
Svake godine na hiljade hodočasnika penju se uz planinu Safron. Do polovine puta jašu mazge,
otprilike do visine od oko 2 500 metara. Tu rašire svoje ćilime preko stena i sednu da odmore, popiju
čaj, skuvaju nešto hrane i razgovaraju sve do duboko u noć. Istog trenutka kada mesec zađe iza
planinskog vrha, svi zaćute. U toj neopisivoj tišini, zure u sveti bunar sve dok čarobna svetlost ne
dodirne površinu stene, svetlost koja kao da je poticala od lampe iz unutrašnjosti bunara. Nakratko bi
zatitrala, a potom bi nestala. Budni hodočasnici bi svi klekli da se pomole.

Hodočasnici su verovali u priču koju su jedni drugima prenosili, da je spomenuta svetlost

zapravo bila odraz plamena iz uljane lampe pored koje je Mahdi čitao knjige.
Da, Mesija je sedeo u bunaru, čitajući i čekajući taj dan kada će mu biti dozvoljeno da odatle
izađe.
Sam bunar je bio nedostupan običnim smrtnicima. Takođe je bio izvan domašaja
stranaca,posebno onih koji su hteli do njega da se uzveru pomoću užadi i klinova.
Pojedini seljani bili su u stanju da do njega stignu skačući sa stene na stenu, po uskim planinskim
stazicama, poput planinskih koza s kopitama. Samo je šačica ljudi iz sela Safron uspela uspešno da
okonča taj poduhvat. Aga Akbar je bio jedan od njih.
Kada je Aga Akbar bio mali, njegova majka mu je često govorila o Mahdiju.
„Da li on stvarno živi u bunaru?“, zanimalo ga je.
„Da, stvarno je tako. Bog je na nebu, a sveti čovek je u bunaru.“
„Jesi li ga ikada videla tamo unutra?“
„Ja? Pobogu, ne, ne mogu ja čak tamo da se popnem. Samo je nekoliko ljudi stiglo do bunara.
Provirili su unutra i ugledali su svetog čoveka.“
„Ko je to bio? Koji ljudi?“
„Ljudi koji nose zeleni šal oko vrata. Zar ih nikada nisi zapazio? Oni kroz selo koračaju visoko
uzdignutih glava.“
„Hoću li ja jednog dana moći da dođem do bunara?“
„Za to moraš imati jake noge. Ali takođe moraš biti mudar i odvažan.“
U više navrata je uspeo da savlada taj uspon, ali se uvek vraćao s pola puta. U određenoj tački
strme litice postajale su toliko opasne, da se nije usuđivao da načini ni korak dalje. Možda je taj put
bilo moguće preći samo jednom, ili će se možda staze obrušiti za tobom. Kako da se vratiš ako više
nema puta?
Nisi smeo o tome da razmišljaš prilikom uspona, ili nikada ne bi stigao do cilja. Kako bi se iko
usudio da pođe negde odakle se možda nikada neće vratiti?
U tome je bila tajna. Nisu u pitanju bile samo snažne noge i snalažljiv mozak nego i potreba.
Morao si da budeš spreman da ostaviš život iza sebe, da kažeš zbogom, da se oprostiš od života. Tek
onda si mogao da stigneš do bunara.
Aga Akbar je bio spreman. Nakon smrti svoje supruge, dosegao je određenu tačku kada je
poželeo da ode do bunara i da se nikada više ne vrati. Sveti čovek mu je bio potreban. Osećao je
potrebu da klekne pored bunara i da prizna koliko se plaši, da se više ne usuđuje da živi.

Baš kada je njegova nesrećna nevesta položena u kovčeg kako bi je zatim spustili u grob, on se
iskrao kroz stražnja vrata. Krenuo je u planine, s ciljem da zaboravi na život.
Ljudi su ga posvuda tražili. Čitavo selo je čekalo na groblju, pitajući se gde je on otišao.

Kazem Han je odlučio da pođe u planine i potraži ga. Verovao je da zna kuda se njegov sestrić
zaputio, ali se bojao da Akbar neće biti sposoban da stigne do bunara, da će negde uzgred pasti i da
niko neće moći da ga spasi.
Osedlao je svoju mazgu, zgrabio je svoj dvogled i okrenuo se planini. Jahao je sve dok životinja
nije odbila, ili se nije usuđivala, da nastavi dalje. Stao je na jednu stenu i kroz dvogled zažmirio u
pravcu svete tačke. Akbara nije bilo na vidiku.
Pogledao je ponovo kako bi proverio da možda... Ali čekaj, neko je tamo klečao, čelom dotičući
zemlju, ili je, možda, virio u bunar. Ne, sedeo je na kolenima i pisao.
„Kako pametan momak!“, rekao je Kazem Han i glasno se nasmejao. Akbar je stigao do bunara!
Šta je on mogao da učini kako bi mu pomogao? Ništa, niko nije imao tu moć.
Kazem Han se ponovo nasmejao. Planina je vraćala odjek njegov smeha. „Stigao je do bunara!“
uzviknuo je. „Moj Akbar! Ura! Ura za njega! Ura za mene! Pustite ga da otplače svoje suze! Pustite ga
da piše! Ha, ha, ha. Voleo bih da mi je tu moja lula. O, Gospode, kako bi dobro bilo da sam poneo
opijum. Onda bih seo na ovaj kamen i posmatrao ga i ćutke pušio svoju lulu.“
Kako će se Akbar spustiti natrag niz planinu? Ne brinite. Svako ko je uspeo da se popne, svakako
ume i da siđe. Pametne planinske kozice uvek ponovo pronađu put do kuće.
Ali kako bi on trebalo da postupi? Da li tu da sačeka Agu Akbara ili da odmah pođe kući? Vratio
se istim putem kojim je i došao, ali sada je imao razloga za slavlje,razlog da zadovoljno sedne na
svoj ćilim za pušenje opijuma. Možda to nije bio baš najpogodniji trenutak za veselje, uzevši u obzir
da je Akbarova žena tek sahranjena, ali njena porodica je bila dužna da spomene bolest svoje kćeri.
Ali nećemo žaliti, nego ćemo slaviti! Moramo pomoći Akbaru da prevaziđe njenu smrt. Napravićemo
gozbu, odmah ujutru. Ne, počećemo već sada, odmah večeras, u mraku. Svima koje vidim kazaću:
„Požurite! Požurite! Popnite se na svoje krovove! Pozdravite mog sestrića! Stigao je do bunara!“
Kazem Han je otišao pravo u kuću svoje najstarije sestre. „Gde si? Idi i donesi zeleni šal za
Akbara! Kakav je to čovek! Naš Akbar je osvojio svetu tačku. Upravo u ovom času, on stoji na rubu
bunara! Evo, uzmi moj dvogled! Požuri! Popni se na krov! Pogledaj! Još uvek je tamo!“
Zatim je odjahao do džamije gde su ljudi oplakivali nevestu. Sjahao je sa svoje mazge i uleteo
unutra. „Ljudi! Tako mi Alaha! Pogledajte, zeleni šal! Evo, poslužite se dvogledom! Popnite se na
krov i pogledajte pre nego što se smrkne! Akbar je došao do bunara!“
Usred noći, kada su svi već strepeli da ga nikada više neće videti, jedna tamna figura je došetala
na trg. Akbar.
 Kazem Han je obmotao zeleni šal oko njegovog vrata i zaplakao.

Pre nego što je izgrađena pruga, u doba pre voza, oblast oko bunara bila je obavijena misterijom.
Govorkalo se da čak i ptice stišaju lepet svojih krila i pognu glave dok nadleću iznad bunara.
Voz je sve to promenio. Bunar je nekada predstavljao sinonim za ono nedostižno, ali to više nije
bila istina. Teško je sa sigurnošću proceniti da li je železnica oskrnavila to sveto mesto ili ga je
učinila još svetijim.
Prve dve godine od kada je voz počeo da prolazi kraj pećine, sveti bunar je i dalje bio
nepristupačan.
Stanovnici planine nisu se obazirali na voz. Kao da ta moderna sprava koja je vijugala ka granici
nije imala nikakve veze s njima. Na kraju krajeva, to je bio voz Reze Hana, a ne njihov. Međutim
postepeno su se navikli na čelične šine koje su se kroz stene urezale u planinu Safron.
Kako je vreme prolazilo, sve više i više hodočasnika na planinu su se uspinjali tako što su pratili
prugu.
„Vidite! Put! Božanski put, spreman i samo na nas čeka!“
Zbog čega bi se mučili krećući se po varljivim planinskim stazama kad već postoje železničke
šine? One su čak vodile bliže svetom bunaru. (Da li je Aga Akbar koristio taj put? Nemoguće je to
zaključiti iz njegovih beleški.)
Sada, nakon što su ljudi otkrili tu svetu stazu, hteli su da nauče svoje mazge kako da se baš tuda
penju. Ali mazge su se uporno nećkale. Životinje su se plašile šina koje su smrdele na ulje, pa se nisu
usuđivale da kopitama zagaze između drvenih prečki. One starije i iskusnije mazge, naročito, bile su
prestravljene. Naprosto bi pobegle glavom bez obzira.
I tako, rešili su da se oprobaju s mlađim mazgama. Ljudi su provodili dane, čak i sedmice,
obučavajući mlade mazge kako da gaze između železničkim pragova.
I tako, cela generacija mazgi koje su rasle na planini Safron odmah bi krenule i stale na šine čim
biste im namazali malko ulja na njuške. Onda bi hodočasnici uzjahali te mazge i životinje su polako
počinjale svoj uspon, prelazeći jedan drveni prag za drugim.
Hodočasnici, naročito oni stariji, isprva su bili sumnjičavi. Ali dok trepneš okom, čak su se i
skvrčene stare dame u čadorima mogle videti kako se kikoću dok mazge osvajaju prugu.
Bujica hodočasnika se brzo nadimala. Muškarci iz cele zemlje dolazili su na planinu Safron, na
svojim leđima noseći bolesnu decu, poludele žene i ostarele majke i očeve. Iznajmljivali su mazge da
ih popnu na planinu.
Taj talas nije dugo trajao. Petkom uveče, kad bi se oglasila sirena voza, životinje bi se uznemirile.
Zbacile bi svoje jahače i odjurile natrag u selo i svoje štale. Obavezno bi neka od tih nesrećnih
životinja slomila nogu, ili čak i vrat. Drugima bi se kopita zaglavila među šine. Nisu bile retke starice
kojima bi se čador zakačio za železničke šipove.
A onda, jednog dana, dva kamiona su se povezla nagore. Bili su natrpani ogradnim materijalima i
bodljikavom žicom. Na desetine radnika iz grada oivičili su prugu i postavili bodljikavu žicu povrh
ograde. Sada više čak ni zmija nije mogla da se provuče do pruge.
Ali zato su ljudi otkrili novu rutu, nov način da stignu do svetog bunara. Mada, nije svako bio za
to sposoban. Morao si da budeš mlad, mudar i snažan.
U prošlosti, samo je šačica ljudi bila u stanju da dopre do bunara. U međuvremenu je taj broj
porastao. Mladići i dečaci sada su sve rizikovali kako bi zaslužili taj cenjeni zeleni šal. Za njih je to
predstavljalo veliki izazov. Vrhunski test. Možda najteži ispit s kojim će se ikada suočiti.
Popeli bi se do mesta gde se završavala bodljikava žica. Onda bi u mraku sačekali voz i potom bi
skočili na njegov krov dok je ta skalamerija bila u pokretu.
Ovaj se deo još i smatrao laganim. Mogli su da ga ostvare skoro svi koji bi se uopšte usudili da
skoče na voz u pokretu. Odlučujući trenutak bi nastupio nekih petnaestak minuta kasnije, kada bi voz
došao do jedne oštre okuke i načinio nagli zaokret. Tada si morao da se preko krova zaletiš što brže
možeš i skočiš na obližnju stenu.
Kako bi se prizemljio na tačno određenu stenu, bili su neophodni savršena procena vremena,
spretnost i hrabrost. Ako bi je neko promašio, njegovo slomljeno ili beživotno telo bi narednog jutra
na mazgi bivalo spušteno u podnožje planine.
Svi koji bi uspeli da se pri skoku dočekaju na noge i održe ravnotežu, nožnim prstima grabeći
stenu, kao tigar, trebalo je da pošalju signal seljanima koji su čekali dole u podnožju, s velikim
nemirom prateći razvoj situacije sa svojih krovova. Istog trena kad bi taj neko mahnuo sa stene,
izabrani strelac bi upalio baklju i poslao zapaljenu strelu visoko u vazduh.
Ostatak puta je bio relativno lak. Kako bi se stiglo do svetog bunara, sve što je preostajalo beše da
se pređe sedam varljivih planinskih zidova. Skoro da su svi u tome uspevali.
Rano sledećeg jutra, kad se ponovo spustiš niz planinu, devojčice i dečaci i starci prešli bi deo
puta da te dočekaju i pozdrave. Svi su želeli da te zagrle i dodirnu tvoje oči, jer si njima video bunar i
svetog čoveka u bunaru kako čita knjigu uz svetlost uljane lampe.

Situacija je izmakla kontroli. Kao što smo se uverili, Reza Šah je bio rešen da modernizuje
državu. Nakon što je zabranio korišćenje čadora u javnosti, njegovi zastupnici su počeli da presreću
žene pod velovima na ulicama Teherana, da bi ih potom strpali u zatvor. Naručio je da iz Pariza bude
poslato na hiljade šešira.
Njegov san je ostvaren: transiranska železnica se sada protezala s jednog na drugi kraj zemlje, od
severa do juga i od istoka do zapada. Reza Šah više nije gajio nikakve sumnje. Konačno je kucnuo čas
da se otarasi imama, svih onih besmislenih sujeverja, svih onih svetih ljudi koji su navodno u
bunarima čitali knjige.
„Rešite se bunara!“, naredio je. „Prekrijte ga! Napunite ga nečim i rasterajte hodočasnike!“
Ko bi se odvažio da učini bilo šta slično? Da uništi sveti bunar i hodočasnike pošalje kućama?
Niko. Ako biste samo podigli i prst na hodočasnike, neko bi mogao da vam spali dom.
Ali šah je bio istrajan. Nijednom hodočasniku više neće biti dozvoljeno da se vere uz planinu.
Hodočasnici nisu obraćali pažnju na njegove pretnje. Nastavljali su da dolaze, donoseći svoje
bolesne i obogaljene do svete tačke, gde su se molili.
Međutim, jednog dana, pojavilo se nekoliko oklopnih vozila. Na desetine žandarma iz njih su
izronili sa zapetim puškama.
„Raziđite se kućama!“
Niko se nije ni pomakao.
„Ako samo jedna od mazgi krene putem uz planinu, pucaću. Gubite se!“, dreknuo je žandarm.
Jedan starac je počeo da se penje. Žandarm je puškom ciljao u njega, ali je ispaljeni metak
proleteo iznad njegove glave.
„La ilaha illa Allah“, povikao je neko.
„La ilaha illa Allah“, usledio je odgovor podrške iz grla stotina hodočasnika. Zatim su svi
zajedno krenuli ka bunaru.
Žandarm je još nekoliko puta pucao u vazduh.
Hodočasnici su nastavili s usponom. Najzad, drugi žandarm se usudio da puca u gomilu. Dva
muškarca su pala na zemlju. U tom trenutku se rulja ustremila na žandarme, koji su prestravljeni
pobegli u oklopna vozila i brže-bolje se odvezli.
Sutradan je zavladala opšta pometnja u svetom gradu Komu. Ajatolasi koji su bili bačeni u zatvor
sada su poručili muslimanima da zatvore bazare i stupe u štrajk.
Reza Šah je pobesneo.
 „Zapušite taj bunar betonom!“ zapovedio je.
Ko bi imao petlje da izvrši njegovo naređenje?
Niko.
„Onda ču ja lično to učiniti!“, izjavio je.

Rano ujutru, zvižduk posebnog železničkog vagona odjeknuo je na planini Safron. Svima je
odmah bilo jasno da se zbiva nešto neuobičajeno. Niko nije nikada ranije imao prilike da vidi voz
tako čudnog izgleda. Svi su izmileli na krovove kako bi svojim očima videli šta se to događa. Smešni
vozić je polagano išao svojim putem uz planinu i zaustavio se na poznatoj krivini gde su mladići
obično iskakali s voza. Reza Šah je izašao napolje i, uz malo pomoći sa strane, popeo se sve do
svetog bunara. Pet obučenih planinara su ga pratili, noseći lopate, vodu i cement. Reza je skinuo svoj
vojnički ogrtač, odložio ga na stenu, a potom je onako u čizmama samouvereno stao na ivicu bunara.
Tokom svih trinaest stoleća koliko se Mahdi skrivao u bunaru, niko se nikada nije usudio da učini
bilo šta slično.
„Donesite mi onaj veliki kamen!“, zahtevao je. „Spustite ga tačno ovde!“
Petorica planinara zajedno su podigli veliki kameni blok i, drhtavim rukama, položili ga preko
otvora bunara.
Zatim su ga zabetonirali cementom.
Šah je tu oblast proglasio vojnom zonom. Od tada pa nadalje, samo kraljevske planinske koze
mogle su da se približe tom mestu.
Iste večeri je šah avionom otputovao u sveti grad Komo, stigavši usred noći. Trgovci u štrajku
bili su okupljeni u zlatnoj džamiji, gde je mladi imam iznosio svoj govor protiv šaha. Kada je šah
čuo njegove podstrekačke reči, izdao je naređenje: „Uhapsite tog čoveka.“
Svi su bili uhapšeni. To jest, svi izuzev mudrog mladog imama, koji se zvao Homeini. On je
uspeo da pobegne preko krova.
U tom trenutku, čak ni sam đavo ne bi posumnjao da će, pedeset godina posle toga, isti taj
Homeini uništiti kraljevstvo Reze Šaha.
Za vreme Drugog svetskog rata, Saveznici su prinudili Rezu Šaha da napusti svoju državu. Poslat
je u Kairo, gde je i umro.
Onda su te iste zapadnjačke vlade pomogle njegovom sinu (koji će kasnije postati poznat kao
iranski šah) da stupi na presto.
Dok se sve to odvijalo, Aga Akbar je živeo u selu Safron. Nekoliko je godina prošlo od smrti
njegove mlade neveste, ali niko nije uspevao da za njega nađe odgovarajuću ženu. Ponovo se vratio
mladoj prostitutki. Kazemu Hanu se to nimalo nije dopadalo, ali nije mogao u tome da ga spreči. A
onda mu je na pamet palo da ga pošalje u Isfahan.
Isfahan

Idemo u Isfahan s Akbarom,

gde tkamo ćilime. Samo to i ništa više.
Kada padne mrak, sedimo na krovu
Džome džamije i gledamo u nebo.

H olandski pesnik P. N. van Ajk (1887-1954) verovao je da je život lep i dobar zato što je ispunjen
misterijom i tugom. Jedna od njegovih najčuvenijih pesama nosi naziv„Smrt i vrtlar“.

Persijski plemić:
Jednog jutra, ubledeo od straha, dojuri do mene
moj vrtlar i povik: „Izvinite, gospodine!

Baš malopre, dole gde ruže cvatu, kunem se u svoj vrt,

okrenuo sam se i video kako tamo stoji lično Smrt.

Mada se ni tren duže nisam tu zadržao, kroz sene,

pre nego što pobegoh, ona je preteći uperila prst u mene.

O gospodine, pozajmite mi svog konja, i ako požurim,

već do sumraka ću uspeti u Isfahan da stignem!“

Kasnije tog dana, po njegovom odlasku,

zatekao sam Smrt pored kedrova na travnjaku.

Remeteći tišinu u sve gušćem oblaku večernjeg crnila,

pitao sam: „Zašto si mog vrtlara tako uplašila?“

Smrt mi se osmehnula i rekla: „Nisam htela da mu naudim,

jutros kada sam postigla samo to da ga silno uplašim.

Zamisli moje iznenađenje što sam ugledala tog čoveka,

kad je zapisano da me večeras susret s njim u Isfahanu čeka!“

Tmurna pesma. Mračna priča. Isto tako natmureni Akbar na konju je odjahao, u pratnji Kazema
Hana, na pustu železničku stanicu, odakle je krenuo u Isfahan.
Njegov ujak je želeo da on ode na nekoliko meseci izvan sela Safron, možda čak i na nekoliko
godina. Sve je uredio tako da Akbar odsedne kod njegovog prijatelja u Isfahanu.
Kazem Han je želeo da ga oslobodi izolovanosti njihovog sela, za koje je smatrao da predstavlja
podobno mesto za život samo ako ste stari ili zavisnik od opijuma. Bilo je krajnje vreme da Akbar
krene dalje i upozna neke nove ljude. Ali koje je bilo najbolje mesto za novi početak?

Ne beše lako biti zavisan od opijuma. Svejedno gde se zateknete, morali ste imati svoju lulu pored
sebe, vrelo ugljevlje u posudi za žar, čajnik, posebnu čašu za čaj, šećer, čistu kašičicu, ćilim, kao i
bezbedno ali tiho mesto s pogledom na drveće i planine ili neki drugi blagodarni pejzaž.
Zbog toga su zavisnici od opijuma potrebni jedni drugima. Zato stalno održavaju kontakte. Svuda
širom zemlje, oni imaju prijatelje i poznanike kod kojih su uvek dobrodošli da popuše lulu.
Kazem je imao mnoštvo prijatelja, posebno među pesnicima i čuvenim dizajnerima ćilima. Svi ti
ljudi nalazili su se visoko na društvenoj lestvici. Jedan od njih je živeo u Isfahanu.

Voz je stigao i Aga Akbar se u njega ukrcao. Bila je to njegova prva vožnja vozom. U svom džepu
je imao sve potrebne informacije: ime i adresu svog kontakta u Isfahanu, sopstvenu adresu u selu
Safron, pa čak i telegrafski broj činovnika zaduženog za lokalnu žandarmeriju.
Zamislite da po prvi put napustite svoje rodno mesto i odete direktno u Isfahan, grad koga
nazivaju „polovinom sveta“. Grad koji čuva najstarije persijske džamije. Pre više vekova, građevinari
su imali običaj da te džamije oblažu prelepim azurnim pločicama. Misteriozne šare, kojih ima na
hiljade, toliko su omamljujuće da, kad se u njih zagledate, više nemate pojma gde ste ni šta uopšte tu
radite.
Iza čarobnog trga pod nazivom Nakš-e Džahan postoji jedno drevno groblje s nadgrobnim
pločama koje potiču još iz doba Sasanida. Tu je večno konačište persijskog vrtlara, onog koga je
spomenuo holandski pesnik. Na njegovom spomeniku zapisano je: „Ovde počiva vrtlar, čovek koji je
nakratko utekao kandžama Smrti

Ukoliko, stojeći pored groba, upravite pogled u levu stranu, u daljini možete razaznati jedan stari
kedar. Ako krenete prema njemu, starom kamenom stazicom koja vijuga kroz ružičnjak, nepogrešivo
ćete stići blizu bazara – najstarijeg u zemlji i najlepšeg u čitavom islamskom svetu. Tamo možete
videti najvelelepnije persijske ćilime. Na stotine njih stoje nagomilani u svakoj radnji. U stražnjem
delu obično postoji radionica, gde stari, iskusni tkač kali svoj zanat. On se ne bavi tkanjem novih
ćilima, nego popravlja one stare. Skupi tepisi se prodaju na bazaru. Ponekad se desi da ova
jedinstvena umetnička dela budu oštećena, pa se ljudi obraćaju iskusnim majstorima – zanatlijama –
pod pretpostavkom da oni izvode čuda samo uz pomoć igle i nekoliko šarenih niti.
U jednoj od tih radnji mogao se zateći nadaleko čuven popravljač ćilima pod imenom Behzad ibn
Šamsololama. On je u svojim prstima skrivao čistu magiju. Ujedno, to je bio čovek koji je trebalo da
sačeka Agu Akbara na železničkoj stanici u Isfahanu.
Nakon dvadeset i tri časa truckanja, voz je konačno stigao na svoje odredište.
Aga Akbar je najzad izašao napolje.
„Kad budeš sišao s voza“, uputio ga je ujak, nemoj nigde da ideš. Čekaj na stanici dok jedan starac
s naočarima i štapom ne dođe da te pokupi.“
Verovatno se upravo sve tako i desilo, jer je godinama kasnije crno-bela fotografija starca s
naočarima i štapom stajala istaknuta iznad kamina u dnevnoj sobi Age Akbara. Ako biste pomnije
proučili tu fotografiju, nazreli biste nejasne tragove naziva „Isfahan“ na staničnom zidu iza njega.

Aga Akbar je godinu i po dana živeo u Isfahanu. Radio je od zore do sumraka u radionici, u
stražnjem delu prodavnice. Kad bi posao za taj dan bio okončan, odlazio je da spava na svom mestu
na krovu.
Isfahan je ostavio trajni utisak na njega. Tokom godina koje su usledile, nikada nije propustio
priliku da to spomene. Ako bi ugledao neki isfahanski ćilim, kazao bi: „Pogledajte, to je ćilim iz
Isfahana. Jeste li ikada bili tamo?“
Ili bi pričao o tamošnjim džamijama. Pokazao bi ka nebu kako bi opisao plave pločice u džamiji
Šeik Lotfalah. Taj svod izazivački postavljen nasuprot nebeskog prostranstva.
Kako bi izrazio svoje divljenje prema drevnoj Džome džamiji, podigao bi ciglu, a onda je
namerno ispustio. To je bio njegov način da kaže da su pločice u toj džamiji poput nekog dara koji je
pao s neba.
Kada je opisivao bazar, stavio bi ruku preko usta i zadivljeno se osvrtao oko sebe. Zapravo je
hteo da objasni da ćilimi koje su trgovci tamo izlagali behu toliko čarobni da bi vam se vilica
naprosto oklembesila od silnog iščuđavanja.
Ali kako je uopšte mogao da opiše Isfahan svojim prostim znakovnim jezikom? Niko nije shvatao
šta on pokušava da kaže. Bio mu je potreban sin, njegov Išmael, koji bi njegove reči preobratio u
jezik koji su ljudi mogli da razumeju.
„Šta si još radio u Isfahanu? Mislim, uveče ili petkom kad si bio slobodan? Kaži mi šta si radio
kad nisi popravljao ćilime?“
„Petkom sam išao u džamiju da se molim. Puno je ljudi bilo tamo.“
„A posle toga?“
„Ostajao sam tako sve dok se ne spusti mrak.“
„I posle?“
„Onda bih se popeo na krov i gledao u nebo.“
„Šta si još radio?“
„Kada?“
„Ostalih večeri? Šta si tada radio?“
„Gledao sam.“
„Kako to misliš? Zar si svako veče provodio na krovu posmatrajući nebo?“
„Znaš, ovde u mojim grudima, s leve strane, osetio sam nešto. Ne znam šta je to bilo, možda neka
vrsta bola. Ne, nije to bio bol. Nešto drugo je u pitanju. Osećaj... kako to da objasnim? Želeo sam da
se vratim kući.“
I konačno mu je dozvoljeno da se vrati kući.
„Razboleo sam se. Nisam više mogao da popravljam ćilime. Bolela me je glava. Koristio sam
pogrešne niti. Zelene namesto plavih. To nije bilo dobro. Otišao sam do starca, položio sam glavu na
njegovu nadlanicu i zaplakao sam.“
Starac je otpratio Akbara do železničke stanice i poslao ga kući. Posle dugog putovanja, voz se u
neko gluvo noćno doba zaustavio na železničkom stajalištu na planini Safron. Kondukter je potapšao
Akbara po ramenu, kako bi ga obavestio da su stigli do mesta gde on izlazi. Napustio je voz i krenuo
uz planinu, s ciljem da otpočne novi život.
Pošao je prema svojoj kući, ali je iznenada skrenuo na drugu stazu. Posle sat vremena pešačenja
uz strme uspone i niz duboke udoline, stigao je do prostitutkine kuće.
Pokucao je na njena vrata. Nije mu otvorila. Plašila se da je to možda bio neki pijanac. Ponovo je
zakucao. I dalje mu nije otvarala. Pozvao ju je: „Aajaa jajajajaja aaajaja ja ja aja aja ja.“
„Jesi li to ti, Akbare?“, odazvala se ona. Otvorila mu je vrata, obavila je ruke oko njega i uvela ga
unutra. S njom je proveo tu noć i ceo sutrašnji dan. Tek uveče je najzad otišao kući.
Narednog jutra, Aga Akbar je stajao na seoskom trgu i na svom jeziku je muškarcima pričao o
Isfahanu. Oni su buljili u njegove prste. Nijanse koje su obojile jagodice njegovih prstiju bile su
sasvim drukčije od onih koje su oni koristili. Isfahanska plava je poprimila boju neba iznad tog
grada, žuta je pozajmljena od prastarog kamenja, a ni zelena nimalo nije ličila na boju trave s planine
Safron. Svima je postalo jasno da je Akbar naučio nove tehnike, da je preuzeo stil Isfahana.
Kasnije je te tehnike primenio u svom poslu. Ljudi su mu sada i radije nego ikada pružali
dobrodošlicu u svoje domove.
Da nije žar pao na vaš ćilim? Nema problema, Aga Akbar će to po praviti. Ponašao se kao pravi
zanatlija, kao čovek ponosan na svojih ruku delo. Nikuda nije išao bez svoje kožne torbice, one koju
je doneo iz Isfahana. I jahao je s njom preko ramena. Kada bi ušao u nečiju kuću, torbicu bi tutnuo
ispod miške, isto onako kako je stari Šamsololama uvek činio, zabacio bi ramena unazad i pokretima
prstiju pitao: „Gde je taj nesrećni ćilim?“

Jednom prilikom Išmael je upitao Kazema Hana: „Zašto si hteo da moj otac izuči baš taj određeni
zanat?“
„Vidiš, dečače, tkanje ćilima nije bilo baš najpogodnije zanimanje za nas. Čak ni žene iz našeg
domaćinstva nisu se bavile tkanjem. To je bilo nešto što su radili obični seljaci, zemljoradnici koji
nisu imali šta drugo da čine tokom dugih zimskih noći. Ja sam verovao da će to biti dobar izbor za
njega, ali sam ubrzo shvatio da bi njega to gušilo. On je morao da bude slobodan, morao je da uvek
bude u prilici da se kreće. Nije on bio tip čoveka koji bi mogao da provede godine i godine radeći na
jednom jedinom ćilimu. Bio mu je potreban posao koji bi mu oduzeo svega nekoliko sati kako bi
posle mogao da ustane i ode. I tako mi je sinula ideja da ga uputim u pravcu rada na popravci ćilima.
To nije dosadan posao. Zapravo, veoma je zanimljiv. Moraš da koristiš svoju glavu. Moraš da budeš
umetnik. Znaš li na šta mislim? A bio sam ubeđen da tvoj otac ima umetnički um.“
„Umetnički um?“
„Da, kao svaki umetnik, ili dizajner, ili... Kako to da ti objasnim? U to vreme, ljudi nisu
razmišljali na taj način. Od svakog pojedinca se očekivalo da radi, tka, ore, kosi, da zarađuje za život.
Kako bi ti postupio da si se našao u mom položaju? Prepravka ćilima, sinko moj, bio je najbolji
posao koji je on bio u stanju da obavlja. Uvek negde postoji oštećen ćilim. Pružila mu se šansa da
posvuda putuje. To mu je omogućilo da istovremeno zarađuje za život i da stvori svoj sopstveni izraz
kao umetnik: da tka, boji, ulepšava i dizajnira. Mogao je da upliće svoje misli u svaki ćilim.
Tvoj otac je bio nepismeni, gluvonemi pesnik. Već sam ti to kazao. Bilo mu je neophodno da
svoje misli u nešto kanališe, bilo da se radi o beležnici s klinastim pismom ili poderotini na ćilimu

* * *

I tako, sa svojom beležnicom u džepu i torbicom preko ramena, Akbar je na svom konju putovao
od jednog do drugog sela.
Niko nije imao pojma kada je on nešto zapisivao u svoju beležnicu, niti o čemu je to pisao. On i
njegova beležnica behu nerazdvojni. Ona je postala deo njega, kao njegovo srce koje je nastavljalo
da kuca čak i kada niko nije obraćao pažnju na njega. Samo je Išmael znao za to. Bio je svestan toga
da njegov otac oseća potrebu da beleži stvari koje nije razumeo ili koje nije umeo da objasni
znakovnim jezikom. O nedostupnim, nerazumljivim, nedodirljivim stvarima koje bi ga iznenada
pogodile i navodile ga da bespomoćno zuri u prazno, ili da stoji sav zbunjen, ili da sedne i mozga o
svim tim nedokučivim pojmovima. Kao što je smrt, na primer, ili mesec,ili kiša, ili sveti bunar, čak i
ljubav, taj neopisivi proces koji se odvija u ljudskom srcu. Ili slučajnosti koje su ga zauvek obeležile.
Jedan od takvih incidenata se odigrao kada je odjahao u pravcu sela Savodž Bolag.
Aga Akbar je često tu priču ponavljao Išmaelu, koji je tek maglovito nagađao o čemu je tu reč.
Ali nikako nije mogao sa sigurnošću da zaključi šta se tačno dogodilo.
Jednom prilikom, kada je imao deset ili dvanaest godina, njegov otac ga je poveo sa sobom u
jednu od svojih dugih šetnji.
„Gde idemo?“
„Požuri“, pokretom ga je pozvao otac. „Jedan moj prijatelj živi tamo gore. On može da ti objasni
celu priču. On zna sve o tome.“
„Koju priču?“
„Priču o mom služenju vojnog roka. Znaš na šta mislim. Požuri, što brže budemo hodali, brže
ćemo stići.“
Da budemo iskreni, Išmael baš i nije bio voljan da se pentra po planini. Posle sat i po vremena,
stigli su do sela, ali je Akbar nastavio da korača. Mrak se postepeno spuštao i seljani su počeli da pale
svetiljke.
„Pa gde sada idemo?“, žalio se Išmael.
„Požuri. Idemo na ono imanje. Vidiš li ga? Tamo, gde se sjaje ona svetla.“
Akbar nije razmišljao o tome da bi takav uspon mogao da hude pretežak za Išmaela. Da gradski
dečaci nisu tako dobri planinari kao seoski mangupčiči.
„Požuri! Još malo pa smo stigli!“
Nakon što su još pola sata sve vreme išli uzbrdo, stigli su do spomenutog imanja koje je čuvao
krupan crni pas, koji je glasno zalajao.
Vlasnik imanja je izašao da ih dočeka s uljanom lampom u ruci.
„Ko je tamo?“
Aga Akbar je počeo da viče svojim gluvonemim glasom: „Aka, Aka, Akba, Akba, Is, Isma, Isma.“
„Jesi li to ti, Akbare? Salaam aleikum! Zdravo, momče, kako se ti zoveš? Dođite ovamo. Prestani
da laješ, glupi psu, marš tamo! Uđite.“
Pas je iščezao u tami. Ušli su unutra.
„Dakle, ti si sin Age Akbara, Išmael. Alah, Alah, dobro je to. Znao sam da Aga Akbar ima sina, ali
nisam ni sanjao da ima tako pametnog, zgodnog dečkića. Čast mi je što mogu da vam pružim
dobrodošlicu na svom skromnom imanju. Hajde, dečače. Ovo je prava čast!“
Pozvao je svoju ženu: „Gde si? Dođi i pogledaj ko nam je došao!“
Uskoro se pojavila i njegova žena. Iznenađeno je pogledala Agu Akbara, čija je ruka bila
prebačena preko Išmaelovih ramena.
„Znači, to je tvoj sin?“, pitala ga je znakovima. „Alah, Alah, ko bi pretpostavio da će Aga Akbar
imati tako naočitog sina!“
Spustila je poljubac na Išmaelovo čelo.
„Dobrodošao, sine moj. Mi nikada nismo imali dece, pa te doživljavam kao svog sina.
Dobrodošao u naš skromni dom. Osećaj se kao kod svoje kuće. Mi smo prijatelji tvog oca. Idi u
dnevnu sobu i sedi na onaj ćilim.“
Nedugo zatim, farmerova žena je ušla noseći na glavi veliki mesingani poslužavnik s hranom.
Jeli su i razgovarali o prošlosti. Išmael čak nije ni morao da posreduje, budući da su se ovo troje
odraslih ljudi savršeno međusobno razumeli. Onda je kucnuo čas da Išmael priupita njihovog
domaćina u vezi s pričom njegovog oca.
„Zar nikada o tome ranije nisi čuo, sinko moj? O, pa naravno da nisi, kako si i mogao kad ti je
nikad nisam ispričao?“
Pogled Age Akbara nije se odvajao od farmerovih usta, tako da je pratio svaku reč u priči, skoro
kao da je stvarno mogao da je čuje. „Da li znaš ko je bio Reza Han?“, počeo je farmer. „Reza Šah?
Jesi li ikada čuo za njega? Ili si čitao nešto o njemu?“
„U našem školskom udžbeniku postoji njegova slika. To je onaj čovek u vojničkoj tunici, sa
feldmaršalskom palicom ispod ruke.“
„To je taj! Alah, ova današnja deca. Sve znaju! Da, on je bio otac našeg sadašnjeg šaha. Pre Reze
Hana, nismo imali obavezno služenje vojnog roka. Kada je on postao šah, naredio je svim mladićima
da služe vojsku u periodu od dve godine. Ali mi to nismo hteli. Ko bi onda obrađivao zemlju i orao
polja i kosio seno? Po isteku te dve godine, ne bismo više ni imali farmu na koju bismo se vratili. I
tako, kad god bismo ugledali žandarma, mi bismo pobegli i sakrili se na krovu ili u plastu sena.
Međutim, ponekad bi na desetine žandarma pretresali sela i odvodili sve mladiće.
Možeš li u to da poveruješ, dečače? Samo bi te zgrabili, strpali te u kamion i odveli te. I onda bi
proteklo dve godine pre nego što bi ponovo video svoju porodicu. Bio je tvrd kao čekić, taj Reza
Šah.“
„Jesu li i tebe pokupili žandarmi?“
„Da, pronašli su me i pretukli. Jednog dana je kamion upao u naše selo i iz njega su poiskakali
žandarmi. Svi mladići su se rastrčali glavom bez obzira, razbežavši se u svim pravcima. Skrivali su
se po krovovima, u bunarima, na drveću, gde god im je palo na pamet. Uskoro se nijedna muška
mlada duša nije mogla zateći u selu. Žandarmi su počeli da pucaju u vazduh. Upravo je tada tvoj otac
na svom konju dojahao na glavni seoski trg, na putu ka nekoj svojoj mušteriji.“
„A gde si ti bio? Čini mi se da si rekao kako si se i ti sakrio.“
„Pametan dečkić! Ti si pažljiv slušalac. Ležao sam na krovu džamije i sve sam posmatrao
odozgo.“
Aga Akbar se nasmejao.
„Sećaš li se toga?“, znakovnim jezikom ga je upitao farmer. „Akbare, pamtiš li kako su žandarmi
počeli da pucaju u vazduh i... ne, naravno, nisi mogao da čuješ te pucnje.“
„Ne, ja nisam čuo pucnjavu“, Aga Akbar je objasnio Išmaelu. „Dakle, on je dojahao na trg,
uspravno sedeći onako visok u sedlu. Onda je zapazio nekolicinu žandarma s puškama. Zaustavio se i
određeno vreme ih je posmatrao,posle čega je mirno nastavio dalje.’Stoj!’, prodrao se jedan
žandarm. Ali Aga Akbar ga nije čuo. ’Rekao sam ti da staneš!’ Na trgu nije bilo nikoga ko bi rekao
žandarmima da je Aga Akbar zapravo gluvonem.’Stoj!’,po treći put je dreknuo žandarm. ’Stani ili ću
pucati!’ O, tako mi Alaha, kakav je to bio trenutak. Ja sam ležao na krovu i sve to pratio.“
„I šta se posle zbilo?“
„Pa, morao sam da donesem tešku odluku. U stvari, uopšte nije bila teška. Samo je trebalo da
ustanem i kažem, ’Nemojte! Ne pucajte!’“
„I jesi li?“
„Naravski da jesam. Ustao sam s mesta gde sam ležao, podigao sam ruke uvis i uzviknuo: ’On je
gluv! Ne pucajte, on ne čuje!’“
„I onda?“
„Žandarm je uperio svoju pušku u mene i viknuo: ’Silazi dole!’“
„A moj otac?“
„On ništa pod milim bogom nije čuo. Nije imao pojma šta se do gađa, pa je jednostavno nastavio
dalje svojim putem.“
„Ali tada se žandarm okomio na mene. ’Odmah da si skočio dole!’, povikao je. I tako sam bio
primoran da skočim s tog visokog krova. Jesi li možda obratio pažnju na džamiju na našem trgu?“
„Ne, na putu do ovamo nismo prošli kroz selo.“
„Pa, njen krov je prilično visok. I ja sam skočio s njega. Peta na mom desnom stopalu još uvek
me zaboli s vremena na vreme. Svejedno, žandarmi su mi vezali ruke kanapom i gurnuli me u
kamion. Tek onda su krenuli za tvojim ocem. Nisu mi poverovali da je gluvonem.“
„A zašto nisu?“
„Naprosto nisu. Tvoj otac je sedeo onako uspravan i visok u sedlu i jahao je s takvim
samopouzdanjem da im je bilo teško da poveruju da on ne može niti da čuje niti da govori.“
„Znači, ipak su ga priveli?“
„Da. Uhvatili su konja za uzde i pretukli su tvog oca. Onda su mu vezali ruke iza leđa i gurnuli ga
pored mene u kamion. I tako sam osuđen na dve godine vojske.“
„A moj otac?“
 „To je duga priča. Ali hajde prvo da popijemo čaj.“
Domaćinova žena je ušla sa po jednom šoljom čaja za Agu Akbara i svog muža, dok je Išmaela
poslužila vrućim rolnicama s cimetom. „Zar nikada pre nisi čuo tu priču?“, pitala ga je.
„Ne baš. Otac je mnogo puta pokušavao da mi je ispriča, ali nisam imao pojma da je sve tako
teklo.“
„Ja sam je sigurno čula najmanje sto puta. Tvoj otac nas je često posećivao, a istog trenutka kad bi
ova dva čoveka sela jedan pored drugog, iznova su počinjali priču o žandarmima i vojnoj službi.“
Farmer je ispio svoj čaj i tek tada je nastavio s pričom.
„U sve na svetu sam se kleo da je Akbar gluvonem. Ali žandarmi me nisu slušali. Odveli su nas do
vojnih baraka u gradu. Suština beše u tome što su raznorazni ljudi pokušavali da izbegnu regrutaciju
tako što su se pretvarali da su gluvi ili nemi, čak i slepi. Neki od regruta su čak odsecali svoj kažiprst
kako bi dokazali da nisu sposobni da pucaju iz puške. Žandarmi su pomislili da se tvoj otac takođe
folira, pa su ga zatvorili.“
„U zatvorsku ćeliju?“
„Da.“
„I šta je moj otac onda uradio?“
„Ne znam. Verovatno nije imao ni predstavu o tome šta ga je zadesilo.“
„Kako to? Sigurno je bio u stanju da se razjasni s njima. Zar nije znao šta je to vojni rok?“
„Čisto sumnjam. Ni meni lično to nije bilo baš najjasnije. Cela ta zamisao me je plašila, sve nas je
plašila. Devojke iz sela su plakale kada su nas odveli. Mislile su da se nikada nećemo vratiti“
„Ali zašto su ga stavili u zatvorsku ćeliju?“
„Uvek su to činili s muškarcima za koje su verovali da se pretvaraju kako su gluvonemi. Nisu im
davali ništa ni da jedu ni da piju. Posle izvesnog vremena, oni bi otvorili usta i počeli da preklinju:
’Vode, vode! Molim vas, žedan sam! Čujete li me? Nisam gluvonem. Vode, molim vas!’
Strepeo sam da bi Akbar mogao da zanemoća od žeđi. Morao sam nešto da učinim.“
„Zar nisi mogao to da prijaviš generalu ili nekom od oficira?“, zanimalo je Išmaela.
„Ne, oni se nisu spuštali na taj nivo da razgovaraju s nekim kao što sam ja. Osim toga, ne bih se
odvažio na tako nešto. Ja nikada pre nisam napuštao naše selo. Nikada pre nisam bio u gradu. Nikada
nisam video oficire, a kamoli generala.
„Stvari su od lošeg pošle ka još većem zlu. Pronašli su beležnicu, tu i jednu malu sveščicu, u
džepu kaputa tvog oca.“
„Kakvu beležnicu?“, raspitivao se Išmael.
„Otkud bih ja to znao? Ni ja nisam imao pojma da tvoj otac ima tu beležnicu. Bilo kako bilo,
žandarmi su se okupili da o tome prodiskutuju: Šta je to? Kako je taj čovek došao do te knjižice
ispisane klinastim pismom?
Situacija nije bila nimalo povoljna. Pozvan sam u kancelariju. Glavni žandarm me je upitao: ’Znaš
li nešto o toj knjizi?’
’Ja? Ne’
Bacio sam pogled na njen sadržaj. Nisam znao da čitam, ali sam je prelistao i to mi je bilo
dovoljno da shvatim da nije reč o običnoj beležnici. Rukopis u njoj je bio nekako smešno čudan. Na
stotine malili klinčića i šiljaka koji su izgledali kao da ih je neko malo dete našvrljalo.
Doveli su i tvog oca u kancelariju. Mnogo je izgubio na težini. Od njega su ostali samo kost i
koža. ’Šta je ovo?’, pitali su ga.
’To je moje’, odgovorio je pokretima ruku.
’Kako si došao do ovoga?’
’Ja, Akbar, ja sam to napisao’, odgovorio je svojim jezikom znakova. ’Ti? Ti si ispisao ovu
knjigu?’
 ’Da’
’O čemu si pisao?’
’O nekim stvarima u mojoj glavi’, pokazao je.
Žandarmi ga nisu razumeli, a svakako mu nisu ni poverovali.“
„A ti? Jesi li mu ti verovao?“
„Poznavao sam tvog oca, međutim, nisam ga uvek razumeo. Da budem iskren, jesu me mučile
neke sumnje. Plašio sam se da je tu beležnicu ukrao od nekog od onih stranaca, onih stručnjaka za
klinaste reljefe.
’Moj ujak’, iznenada se dosetio Akbar i znakovima pokazao žandarmima. ’Moj ujak zna sve o
tome. On me je posavetovao da treba da zapisujem sve te stvari iz svoje glave.’
’Pođi za mnom’, pokretom ruke ga je pozvao žandarm. ’Idemo da posetimo generala!’
I tako, poveli su nas kod generala. Žandarm je spustio knjižicu na generalov sto.
’Knjiga? Klinasto pismo?’, zaprepastio se general. ’Gde si to našao?’ ’Pronašao sam u njegovom
džepu’, objasnio je žandarm. ’Ovaj čovek tvrdi da je gluv i nem’
Samo Bog je mogao da mu pomogne.
’Moje. To je moje.’ Uporno je pokazivao Aga Akbar. ’Ujak. Moj ujak zna sve o tome.
Razmišljam, pa to zapišem u ovu knjigu.’
Poznaješ li ovog čoveka?’, pitao me je general.
’Da, on mi je prijatelj, ovaj, hoću da kažem, poznanik. On je zanatlija, najbolji prepravljač ćilima
u čitavoj oblasti. Živi sa svojim ujakom u selu Safron.’
’Znaš li kako je došao do ove knjige?’
’Ne’
’U redu, slobodan si’
Nisam mogao ni da pretpostavim šta će s njim dalje biti.
Nekih sat vremena kasnije, čuo sam da neko viče: ’Pogledaj, to je Aga Akbar!’ Izašao sam napolje
da se lično uverim šta se to zbivalo. Žandarmi su mu u međuvremenu strgnuli svu odeću i gurnuli ga
u ledeno jezerce.“

Išmael se zapanjeno zabuljio u svog oca. Aga Akbar, koji je pratio svaku reč u priči, klimnuo je
glavom i osmehnuo mu se.
Domaćinova žena je sela pored Išmaela i prebacila mu ruku preko ramena. „A sada, hvala
Gospodu, Aga Akbar ima sina da mu pomogne.“
Farmer je nastavio da govori. „Nisam mogao da budem sasvim siguran da je Akbar govorio
istinu. Teško je bilo poverovati da je on sam sve to napisao. Ali ja sam bio jedini prisutan da nešto
učinim za njega., a posle izvesnog vremena, više nisam mogao da izdržim. Odjurio sam do
generala,koji je stajao pored jezerceta. Kleknuo sam mu pred noge i rekao sam da Akbar govori
istinu, da je on dobar čovek i da treba nekoga poslati po njegovog ujaka Kazema Hana.“
„Da li je to pomoglo?“, zanimalo je Išmaela.
„Jeste, hvala Bogu. Izvukli su ga iz jezerceta, obmotali su mu ćebe oko ramena i vratili ga unutra.
Sećaš li se, Akbare?“
Aga Akbar je klimnuo glavom. „Da, sećam se. Nisam to zaboravio.“
„Tri dana posle toga, Kazem Han se ispred vojnih baraka pojavio u pratnji imama iz sela Safron.
Imam je spustio Svetu knjigu na generalov sto i zakleo se da Akbarova beležnica nije ništa više od
pokušaja jednog gluvonemog čoveka da oponaša klinasto pismo, da su to bile samo besmislene
škrabotine Age Akbara.“

* * *
 Mnogo godina kasnije nakon smrti Age Akbara, poštar je Išmaelu isporučio jedan poseban paket.
Dotle je Išmael već bio napunio onoliko godina koliko je njegov otac imao kad su ga žandarmi
uhapsili. Otvorio je paket. Bila je to knjiga. Beležnica sa škrabotinama Age Akbara.
Išmael je seo za svoj sto, prelistavao je beležnicu i pomislio: „Kako ću ikada otkriti tajne koje
sadrže ove stranice? Kako da postignem to da knjiga iznese sopstvenu priču? Kako da ovo prevedem
na razumljiv jezik?“
Nova žena

Do sada smo ispričali ponešto o Išmaelu,

mada još uvek nismo opisali njegovo rođenje.
Uskoro ćemo susresti ženu u snegu.
Odatle će Kazem Han preuzeti nit priče.

P onekad morate da budete strpljivi. Ako vam se čini da ono što trenutno radite nikako ne uspeva,
odložite to u stranu na izvesno vreme. Na taj način životu ćete pružiti šansu da se sam sredi.
Kazem Han je otišao na neko putovanje. Nije mogao da se vrati kući zato što je u međuvremenu
napadao čitav metar snega. Bilo je potrebno nekoliko dana da se put raščisti.
I zato je odjahao u potrazi za nekim poznanikom koji je takođe bio uživalac opijuma. Baš kada je
počeo da pada mrak, stigao je u selo Uomein.
„Dobro veče!“, pozvao je starca koji je uklanjao duboki sneg s druma. „Dobro veče i tebi,
stranče! Mogu li nekako da ti pomognem?“
„Tražim lovca.“
„Kojeg tačno? Svi u ovom selu su lovci.“
„Hmm... Onog koji lovi planinske koze.“
„Ah, da, znam na koga misliš. Nekada je lovio planinske koze, ali bi ovih dana bio srećan da
pogodi i neku domaću kozu. Bilo kako bilo, pođi dole putem koji sam upravo raščistio, dok ne
ugledaš jedan stari hrast. Zatim kreni stazom s njegove leve strane i popni se uz brdo kroz sneg. U
daljini ćeš ugledati kuću s dugim kamenim zidom i ogromnim kozjim rogovima iznad kapije. E, tu
živi lovac.“
Kazem Han je kroz sneg odjahao uzbrdo do kuće, ali je ona delovala pusto. Sa svog konja,
pozvao je: „Zdravo, ima li koga unutra?“
Odgovora nije bilo.
Zalupao je na vrata drškom svog jahaćeg biča. „Lovče? Jesi li tu?“
„Sačekajte!“ začuo se glas neke mlade žene.„Prvo moram da uklonim sneg.“
Da li je taj glas dopirao iz dvorišta ili s krova? Nije mogao da proceni.
„Salaam, stranče!“, pozdravila ga je ta žena.
Kazem Han se osvrnuo preko ramena.
„Ovde sam, ovde gore. Koga tražiš?“
„O, znači tamo gore! Zdravo. Tražim lovca.“
„On sada spava.“
„Tako rano?“
„Da“, kazala je i nestala.
Kazem Han je žudeo za nekim mestom gde bi mogao da sedne i popuši svoju lulu. Bilo je to
njegovo uobičajeno vreme za to i njegovo je telo već počelo da podrhtava. Zato je ponovo pozvao:
Iju-hu, mlada damo, gde si?“
Ponovo bez odgovora.
 „Šta dovraga radiš tamo gore?“
„Čistim sneg, kako se krov ne bi srušio na glavu tvog lovca.“
„Siđi dole. Hitno je. Treba mi – “
„Znam ja šta tebi treba“, prekinula ga je. „Ali to ovde nećeš dobiti. Zbogom.“
„Molim te da probudiš lovca i kažeš mu da je Kazem Han ovde. Jesi li me čula? Kazem Han.“
„Ne, neću ga probuditi. Odbijam da ijednog više stranca primim u kuću. Zbogom, gospodine!“
„Ja nisam stranac, ja sam Kazem Han.“
„Baš me briga ko si ti, ionako od mene ništa nećeš dobiti. Ništa od opijuma, vatre, čaja. Želim ti
ugodan nastavak putovanja!“
„Gospode, kakva teška žena! Saslušaj me! Moram smesta da popušim lulu. Ako to ne učinim,
pašću mrtav ovde pred tvojim pragom.“
„Tako svi oni kažu.“
„Ovo je drugačije.“
„Tvoje ime meni ništa ne znači, tako da, samo napred, možeš slobodno da se mrtav sručiš na moj
prag. Ali da popušiš lulu? Ne, ne u mojoj kući, više ne. Šta misliš, ko bi morao da pripali vatru? Ja. I
ko bi morao da skuva čaj? Opet ja! Shvataš li šta ti govorim? Nikada više ni za koga neću da činim te
stvari!“
„Onda idi i dovedi lovca!“
„Lovac je mrtav. Jesi li sada zadovoljan?“
„Želiš li da te preklinjem? Da li želiš da ovaj starac klekne pred tobom na kolena? Pogledaj me.
Malo mi nedostaje da padnem s konja.“
Ona je ignorisala njegove molbe.
On je malko razmislio, pa se odlučio za novu taktiku.
„Jasno mi je zašto tako govoriš. Apsolutno si u pravu. Ali ja ne spadam među prosečne uživaoce
opijuma. Ja sam najpoznatiji čovek na celoj planini Safron. Čitam knjige i napamet znam na stotine
pesama. Takođe, ja ih i pišem. Ako otvoriš vrata, napisaću jednu pesmu posebno za tebe.“
Odgovora nije bilo.
„I ko si ti uopšte?“, gnevno je povikao. „Njegova nova žena?“
„Ja? Lovčeva žena? Nemoj biti smešan. Posle takve opaske, budi siguran da ti neću otvoriti vrata.“
Obeshrabren, spremio se da odjaše.
„Stranče! Sačekaj trenutak“, zaustavila ga je i sišla dole.
Otvorila mu je kapiju. Kazem Han je ujahao u dvorište.
U tom. trenutku mu je u glavi bljesnula jedna pomisao: možda je upravo to bila žena za kojom su
tragali. Ali ta je ideja isparila iz njegovog mozga jednako brzo kao što se i pojavila.
Sjahao je sa svog konja. Žena ga je uvela u opijumsku sobu, gde je lovac, s lulom u ruci, zaspao
pored ohlađenog ugljevlja.
Ona je zapalila nekoliko bademovih grančica i razgorela vatru. Potom je užarene ugarke
premestila u čistu mesinganu posudu za žar, stavila nekoliko komadića čistog žutog opijuma na
porcelanski tanjirić i donela činiju svežih urmi. „Evo, ovo je za tebe“, promrmljala je i ubrzo zatim
iščezla.
Kazem Han je ostao bez reči. Još od mladosti je pušio opijum, ali za sve to vreme niko mu nije
ponudio tako čistu opremu za pušenje.
„A kako se ti zoveš?“
„Tina“, dobacila je iz susedne prostorije.
„Kako?“
„Tina.“
„Da li je to persijsko ime? Ili ime s druge strane planina, iz Rusije?“
 Nije imala pojma. Kazem Han je pušio i razmišljao: ne, verovatno to ne bi išlo. Čak i kad bi joj
ponudio sve zlato iz planine, ona ne bi pristala da se uda za Agu Akbara.
Pušio je i izbacivao dim kroz prozorske zastore, napolje u hladan noćni vazduh. Već će se ukazati
neko rešenje, pomislio je. Život, čudo, tajna. Ili možda neće, možda ipak grešim.
„Tina“, ponovo ju je pozvao. „Gde si? Tvoje ime nije Tina, zar ne? Dođi, imam nešto za tebe.“
Ona se pojavila s čajnikom svežeg čaja i činijicom smeđeg šećera, koji je stigao baš izdaleka.
„Da li je ovo lovčeva kuća ili raj? Hvala ti. Imam prsten s tirkizom za tebe. Nemam dece – ni
sinove ni kćeri – ali ti možeš da mi budeš kći. Samo napred, stavi ga na prst. Zašto ne bi došla da
sedneš pored mene?“
Tina je sumnjičavo sela preko puta njega i probala prsten, koji je imao prelepi tirkizni kamen. A
onda, očigledno zaključivši da taj starac nije ozbiljan, htela je da ustane.
„Molim te, nemoj da ideš. Ti si lovčeva kćer, zar ne? Dobro, smem li nešto da te pitam? Da li
živiš ovde sa svojim ocem, ili si mu samo došla u posetu?“
Ugledao je iznenadni strah u njenim očima. Vratila mu je prsten i odjurila iz prostorije.
Upravo u tom trenutku se lovac probudio.
„Bože moj, vidi ko je ovde! Da li je ovo san, ili si stvaran?“
„Jeste san“, odgovorio mu je Kazem Han. „Što se mene tiče, ja sam u raju. Tvoja kći me je pustila
unutra. Dođi i sedi ovde pored mene. Vatra je crvena kao rubin. Tvoja Tina je zlata vredna.“
„Tebi sam na usluzi. Prava je čast imati Kazema Hana za gosta“, uzvratio mu je lovac. „Tina“
pozvao je, „spremi obrok za ovog gospodina.“
Kazem Han je izvukao svoj novčanik i čušnuo par novčanica ispod ćilima na kome je lovac
sedeo.
„Tako mi nebesa, nikako. Ti si moj gost. Dobrodošao si u mojoj kući.“
„Insistiram, lovče, ali hvala ti u svakom slučaju. Dakle, ti si zaista srećan čovek što imaš tako finu
kćer.“
„Finu? Ona je prava goropadnica.“
„Goropadnica?“
Kazem Han mu je dodao lulu. Nakon što je lovac povukao nekoliko dimova i opustio se, nastavio
je da priča. „Postavi se na krov kao neka tigrica i neće nikoga da pusti kroz kapiju.“ _
„Da li ona živi ovde s tobom? Mislim, da li je udata?“
„Udata? Tri puta se udavala. Ona mrzi muškarce. Ukoliko joj čak i samo spomeneš tu temu, ona
počne da vrišti, a žene iz susednih kuća izjure na svoje krovove, mašući metlama. One misle da ja
pokušavam da je prodam nekom zavisniku od opijuma. Hej, Tina, gde si?“

Dok su milioni zvezda titrali na nebu, Tina je ostarelom pesniku poslužila izvrstan obrok. Prema
njemu se ophodila s toliko neuobičajenom ljubaznošću, da je njen otac ostao zaprepašćen.
Kada je lovac ponovo zaspao, Kazem Han ju je pozvao.
„Tina? Molim te, sedi tu. Evo, uzmi prsten, tvoj je. Voleo bih da popričam s tobom. Imam jedan
problem i ti si možda jedina osoba koja mi može pomoći da ga rešim.“
„Kakav problem?“
„Čuj me, dete. Postaviću ti nekoliko pitanja. Možeš na njih da mi odgovoriš, ali i ne moraš, kako
ti je volja. Ovde ću prenoćiti, a izjutra krećem natrag svojoj kući. Možda si ti baš ona koju smo
tražili. Ja imam sina... zapravo, on je moj sestrić. Snažan, zgodan mladić iz dobre porodice. Ali,
imamo problem.“
„Pa, u čemu je problem?“
„On je gluvonem. I još uvek mu nismo pronašli suprugu. Tražimo neku inteligentnu ženu za
njega. Razumeš li me?“
 Razgovarali su sve do poznih noćnih sati.
Narednog jutra, čim su prvi zraci sunca obasjali sneg, Kazem Han je uzjahao svog konja. Iako još
uvek nije bilo sasvim bezbedno putovati, on je kroz dubok sneg odjahao do sela Safron.
„Gde je Akbar?“
Išao je od kuće do kuće u potrazi za svojim nećakom, sve dok ga konačno nije zatekao kod jedne
od njegovih mušterija.
„Pođi sa mnom, Akbare! Ne, ostavi to. Želim da posetiš javno kupatilo, zatim da obučeš ono svoje
odelo iz Isfahana i da kosu namažeš briljantinom. Evo, uzmi najbržeg konja. Ne zaboravi da staviš
malo suvih ružinih latica u džepove. Požuri, Akbare! A sada me prati. Evo je ogrlica. Čim ona otvori
vrata, zabaci ramena unazad i visoko podigni glavu. Zatim izvadi ogrlicu iz džepa i pruži je njoj.“

Do lovčeve kuće su stigli u sumrak. Kazem Han je pokucao na vrata. Tina je otvorila.
„Evo ga“, glasno je izgovorio Kazem Han i pokazao na Agu Akbara, odevenog u lepo crno
odelo, kako gleda u Tinu s leđa svog konja. Niko od njih nije znao šta dalje treba činiti. Čak i iskusni
Kazem Han nije uspevao da pronađe reči.
„Uđite“, kazala je Tina. Onda se okrenula ka Agi Akbaru i pozdravila ga pokretima ruke.
Oči Kazema Hana se ispuniše suzama.
„Odlično. Ti si izuzetna žena. Hajde, Akbare, sjaši s konja. Prestani tako da bleneš. Sada ćemo ući
u kuću. Ali pre svega, Tina, kćeri moja, imam nešto da ti saopštim. Sutra će naša porodica doći po
tebe i uskoro ćeš biti naša nevesta. Povešćemo te u naš dom i dobićeš sopstveno ognjište. Ali
upozoravam te da će tvoj život možda biti težak. Ili možda i neće. Ne postoji način da se to unapred
pogodi. Međutim, znam da neće biti sasvim lako, posebno ne na početku. Sada si videla svog budućeg
muža. Daj sebi vremena, još uvek možeš da se predomisliš. Idi prošetaj se pored kedrova i porazmisli
o svemu. Ja ću te čekati ovde.“
Ali Tini ta šetnja nije bila neophodna. Prišla je Agi Akbaru i pokretima ruku ga pozvala: „Uđi
unutra. I moj otac će uskoro doći.“
„O, moj Bože, milosrdni Bože, kakav trenutak, kako divna žena! Gde si, lovče? Razmotaj ćilime i
pripali vatru.“

Konji su stigli već sutradan. Porodica je donela zlato, srebro, odeću, tkanine, orahe, hleb, meso,
ovce,kokoši, jaja i med. Sve to za lovca. Tinu su odenuli u cvetni beli čador i pomogli su joj da uzjaše
konja. Bez slavlja, bez pesama, bez gostiju – samo nevesta na konju. Kao da su se plašili da se vesele,
da izraze svoja osećanja.
Ne izgovaraj ni reč, samo kreni, moglo se pročitati u njihovim očima. Uprkos tome, imam je
izrecitovao jednu kratku i melodičnu suru: „Ar-rahman, alam al qur’an, Khalaqa al-insan, ’allamahu
al-bayan. Ash-shams wa al-qamaru be-husbanin, wa as-sama’a rafa ’ha wa waza’a al-mizan. “
Mlada je odvedena u Akbarovu kuću. „Ovo su tvoj dom, tvoj suprug, tvoja postelja.“
Ovog puta se nijedna starica nije skrivala iza zavesa. „Evo su ti tiganj, hleb, čaj, sir. Sve ti
prepuštamo, Tina“, kazali su i otišli.
Dozvolili su da se stvari same razvijaju svojim tokom.
Sve je bilo predskazano sudbinom, sam se život za sve postarao. I Tina je zatrudnela.

Jedne hladne novembarske noći, Tina je ležala ispod prekrivača pored kaljave peći, posebne peći
s keramičkim pločicama pored kakve su ljudi spavali tokom izuzetno hladnih zima. Pritisla je stopalo
uz Akbarova leđa i probudila ga. On je znao da je kucnuo čas da se beba rodi, pa je skočio iz postelje
i upalio uljanu lampu.
„Da li te boli?“
 „Požuri“, pokazala je Tina,„idi i brzo dovedi babicu.“
Muškarci iz njihove porodice stigli su čak i pre žena. Neko je doneo i veliki samovar. Neko drugi
se dosetio da ponese veliku posudu za žar. Kazem Han je doprineo svojim žutim opijumom. Ko zna?
Možda će imati šta da proslave.
Kazem Han beše u to uveren, budući da se obratio Koranu. Odgovor mu je došao u vidu Marijine
sure:

Wa azkurfi al-kitab maryam eze antabazar min ahleha makanan sharqyan...

Kada je Marija otišla iz svog porodičnog doma na mesto istočnjačkog izgleda i uzela veo kako
bi se skrila od tuđih očiju, Alah joj je poslao svoj Duh u vidu savršenog muškarca. Ona mu je
rekla: „Ja svoje utočište tražim u Alahu. Ostavi me na miru.“
On joj je na to uzvratio: „Ja sam samo božji izaslanik. Rodićeš sina.“

Muškarci su posedali u krug u gostinjskoj sobi i ćutke su čekali. Toliko je dugo trajalo da se vatra
zamalo ugasila. Svi su gledali u Kazema Hana koji je razgoreo žar kako bi mogao da upali lulu istog
časa kad beba dođe na svet. Vladala je sveopšta tišina, a onda su iznenada začuli plač deteta iz susedne
sobe.
U skladu s porodičnom tradicijom, još uvek nikome nije bilo dozvoljeno da poremeti tišinu. I
zato je babica samo pokretima ruku objavila: „Muško“.
Kazem Han se toliko široko osmehivao da su se njegovi zlatni zubi sijali. Posle izvesnog
vremena, najstarija žena iz kuće uzela je Išmaela u naručje i donela ga u gostinjsku sobu. I dalje se
niko nije oglašavao, zato što prve reči, prva rečenica koja će dopreti do bebinog neukaljanog uma,
mora da bude pesma – neki stari melodični stih. Ne reč koju bi izgovorila babica, ni radosni usklici
rođaka, ne svakodnevne reči iz usta suseda, nego pesma koju je sročio Hafiz, srednjovekovni majstor
za persijsku poeziju.
Kazem Han je ustao, uzeo je Hafizovu zbirku, sklopio je oči i otvorio knjigu. Na vrhu stranice, s
desne strane, nalazila se pogodna pesma koju je trebalo izgovoriti pored detetovog uha. Kazem Han
je prineo svoja usta s mirisom opijuma bliže Išmaelovom uhu i prošaputao:

Bolboli barg-e gol-i khosh-rang dar menqar dasht

wa andar-an barg o nava khush nalaha ye zar dasht.
Goftam-ash, „dar ’ayn-e wasl in nala o faryad chist?“
Goft, „mar-ra jilva-ye mashuq dar in kar dasht.“

Jednom videh slavuja s nežnom laticom u kljunu

ali ovaj spomen na voljenu samo ga nagna na tugu.
„Zašto oplakuješ taj simbol žara srca svog?“, upitah.
„Zbog njega je moja čežnja još veća“, reče mi uz uzdah.

Prve reči koje su doprle do Išmaelovog mozga govorile su o ljubavi, tuzi i čežnji za voljenom
osobom.
Zatim je Kazem Han predao dete Agi Akbaru: „Evo ga, tvoj sin!“ Tek tada su žene radosno
ciknule.

Glas Kazema Hana beše prvi zvuk koji je Išmael čuo. Ili je barem tako mislio. Mnogo godina
kasnije, dok je pokušavao da protumači beležnicu svog oca, otkrio je da se stvari nisu baš tako
odvijale.
Išmael je oduvek imao problema sa svojim levim uhom. Njegov otac je znao zbog čega je tako.
On jeste pokušavao da kaže svom sinu nešto o babici i knjizi i uvetu i gluposti novopečenog oca, ali
ga Išmael nije razumeo.
Ono što se zaista dogodilo (sudeći prema beleškama Age Akbara) beše sledeće:

Sedeo sam s muškarcima. Nisam znao da li je beba već rođena il ne. Odjednom sam zapazio
kako se zubi Kazema Hana blistaju. Odmah sam znao da je dete došlo na svet. Moja tetka je ušla
s bebom u naručju. Plašio sam se da bi dete moglo da bude gluvonemo kao i ja, pa sam želeo da
proverim da nije gluvo. Znam da to nije bilo u redu, ali sam odjednom ustao, odjurio sam do svoje
tetke, uzeo sam bebu iz njenog naručja, priljubio sam usne uz njegovo uho i nešto sam
promrmljao. Beba je završitala i sva poplavela. Kazem Han je otrgao dete od mene i izbacio me iz
kuće. Izašao sam i stao pored prozora. Svi su me namrgođeno pogledavali popreko. Ja sam u
stvari viknuo bebi kraj uha. Svi su govorili kako će dete zauvek biti oštećeno. To jeste bilo glupo
od mene, stvarno glupo. Akbar je glup.

Oštećen? Ne, ne baš, ali kad god je Išmael bio bolestan, ili uznemiren, ili se osećao obeshrabreno,
kad god bi klonuo i morao ponovo da se podigne, neki glas je odjekivao u njegovom uhu. Glas
njegovog oca. Aga Akbar mu je uvek bio u glavi.
KNJIGA II
Novo tlo
Novo tlo

Išmaela muče sumnje. Nije siguran može li

priču svog oca da pretoči na papir.
Posle dužeg kolebanja, uzima pero.

Jedan poznati holandski klasični roman počinje ovako:

Ja sam trgovački posrednik za prodaju kafe, i živim u ulici Lorijergraht broj 37, u gradu
Amsterdamu. Nemam naviku da pišem romane i slične stvari, pa sam se dugo skanjivao da kupim
nekoliko dodatnih tabaka hartije i krenem da pišem delo koje si ti, dragi čitaoče, upravo započeo,
a koje moraš da pročitaš ako si trgovački posrednik, ili bilo šta drugo. Ne samo da nikada nisam
napisao ništa ni nalik romanu nego čak ne volim ni da čitam takve stvari, jer sam ja poslovni
čovek. Godinama sam se pitao koja je njihova svrha, i zaprepašćen sam drskošću s kojom se
pesnik ili pripovedač usuđuje da vam isporuči nešto što se nikada nije ni zbilo, i što se obično
nikada nije ni moglo dogoditi. Ako ja u svom poslu – a ja sam trgovački posrednik i živim u broju
37 ulice Lorijergraht – dam neku izjavu glavnom direktoru – a direktor je onaj ko prodaje kafu –
koja sadrži samo mali delić neistine, što čini najveći deo svih pesama i svih romana, on bi odmah
mogao svoju firmu da preda Buselinku & Votermanu. I oni su takođe trgovački posrednici, ali
njihovu adresu ne morate da znate. Dakle... Izričito pazim da ne pišem romane niti da dajem bilo
kakve lažne izjave. I mogu reći da sam već primetio kako ljudi koji krenu u tom pravcu najčešće
vrlo loše završe. Imam četrdeset i tri godine, već skoro dvadeset godina radim u svojoj profesiji,
tako da mogu da se odazovem svakome ko traži iskustvo. I video sam kako mnoge dobre firme
propadaju! I najčešće, kad bih pokušao da otkrijem razlog tome, činilo mi se da njih treba tražiti
u pogrešnom pravcu kojim su mnogi ljudi pošli još u svojoj mladosti.
Istina i zdrav razum – u to ja verujem, i toga ću se držati. Prirodno, izuzimam Svete spise...
Ništa osim laži!...
Da se razumemo, ja nisam protivnik stihova samih po sebi. Ukoliko volite da se reči rimuju, ja
nemam ništa protiv toga! Ali nemojte izgovarati ništa što nije istina. „Vazduh je hladan, časovnik
otkucava jedan.“ To bih nekako i mogao da prihvatim, ako je vazduh zaista hladan i ako je
stvarno jedan sat. Ali ako je petnaest do tri, onda bih ja, budući da ne brinem o rimovanju, rekao:
„Vazduh je hladan i sada je petnaest do tri.“ Ali stihoklepac je naklonjeniji tome da kaže da
časovnik pokazuje jedan sat, upravo zbog one hladnoće iz prvog stiha. Što se njega tiče, mora da
bude tačno jedan, jer u suprotnom, ta hladnoća bi izgubila smisao. I stoga počinje da izokreće
istinu. Ili vreme mora da se promeni, ili položaj skazaljke na časovniku. A u tom slučaju, jedno od
toga mora biti neistina...
Ništa izuzev laži, kad vam kažem!
A onda, one besmislice o nagrađenim vrlinama! Oh, oh, oh! Već sedamnaest godina sam
trgovački posrednik – Lorijergraht, broj 37 – pa sam se mnogo čega nagledao za sve to vreme; ali
ne mogu uvek da se oduprem tome da se strašno rasrdim kada shvatim koliko se dragocena božja
istina tako sramotno izobličava. Nagrađena vrlina? Ako je tako, zar u tom smislu i vrlina ne bi
 postala predmet trgovine? Stvari jednostavno ne funkcionišu na taj način u ovom našem svetu, i
dobroje što je tako. Jer koja bi onda zasluga vrline bila kada bi svaki put bivala nagrađivana?
Dakle, zašto onda ljudi moraju da izmišljaju tako bestidne laži?...
Sve same laži, gnusne laži!
I ja lično imam nekih svojih vrlina, ali da li zbog toga tražim neku nagradu?... A činjenica da
imam vrline može se prepoznati u mojoj ljubavi prema istini. To je moja najsnažnija crta, posle
moje predanosti veri. I voleo bih da budeš potpuno ubeđen u tu činjenicu, čitaoče, jer je to ujedno
i moj izgovor za pisanje ove knjige... Ja sam, da ponovim, trgovački posrednik u prodaji kafe, 37
Lorijergraht. Znači, dragi čitaoče, upravo toj mojoj neoborivoj ljubavi prema istini i mom poletu
u poslu kojim se bavim možeš da zahvališ za ove stranice.

Čitaoče! Naveo sam ovaj odeljak iz Multatulijevog romana Maks Havelar zato što ono što
trgovački posrednik govori ima dodirne tačke s mojom pričom. Multatuli piše o gospodinu
Drogstopelu, trgovačkom posredniku u prodaji kafe, koji živi na broju 37 u ulici Lorijergraht. Isti taj
gospodin Drogstopel nam, sa svoje strane, iznosi priču o Maksu Havelaru. I tako završite čitajući
knjigu o trgovačkom posredniku i čoveku pod imenom Maks Havelar.
U tom romanu, gospodin Drogstopel dobija jedan paket – zapise Maksa Havelara. I onda ih
iskoristi da napiše knjigu.
I ja sam, pre nekoliko meseci, primio jednu pošiljku – beležnicu mog oca. Nikada ranije nisam ni
pokušao da napišem knjigu, ali voleo bih u tome sada da se oprobam jer, ako je sve to uopšte
moguće, voleo bih da pisanijama moga oca podarim čitljiv oblik.
„Ništa osim laži“, kaže trgovački posrednik. „Sve same koještarije i laži.“
Priznajem da sam se na isti način postavio u odnosu na svoje delo. Ja nisam trgovački posrednik i
nikada se nisam bavio prodajom kafe. Ja sam stranac koji već nekoliko godina živi u Holandiji.
Zovem se Išmael. Išmael Mahmud Gaznavi Korasani. Ne stanujem u broju 37 ulice Lorijergraht,
nego u broju 21 ulice Nijeuvgraht. I ne živim u Amsterdamu, nego u Flevopolderu – na obogaćenom
tlu koje su Holanđani oteli od mora.
Sedim za svojim stolom u potkrovlju, zureći kroz prozor. U Fleve polderu je sve novo: zemlja se
još uvek oseća na ribu, drveće je mlado i ptice svijaju svoja gnezda od svežih grančica. Ovde nema
prastarih reči, nema drevnih ljubavnih priča, nema starih feudalnih poseda.
Sve je u beležnica mog oca staro: planine, bunar, pećina, klinasti reljef, čak i železnica. Zato se ne
usuđujem da pero spustim na papir. Ne mogu ni zamisliti da roman pišem na ovom novom tlu.
Pogledam u pravcu nasipa i vidim more. Barem je to more staro. Međutim, da budem iskren, to
više i nije more, nego samo jedan njegov delić koji su Holanđani ugrabili. Baš kao što sam ja,
sićušna mrva drevne persijske kulture, okružen holandskim nasipom.
Možda ovo bivše more može da mi pomogne.
Grad u kome živim je nov, ali ostaci nekadašnje nastambine nalaze se svuda oko mene. Upravo mi
to treba.
Baš kao što su Holanđani stvorili tlo, pejzaž, i ja mogu da iskoristim zapise svog oca, pa da iz
njih stvorim nešto novo.
U ovom gradu ima pesnika i ja poznajem dosta njih. Sastajemo se jadanput mesečno u novoj
kafeteriji i jedni drugima naglas čitamo plodove svog nadahnuća.
Evo nekoliko pesama iz zbirke pod naslovom Flevoland. Anamarija je napisala:

Iznad ovog pejzaža

vetar diše kao što otac
s vremena na vreme miluje talase
 i podupire glasove u zemlji.

Tineke je zabeležila sledeće stihove:

Došli su čovek i njegove mašine.

Nekada su tu bili vetar i talasi
koji su se nadmetali u igrama za moć
ali nastupila je oseka.
Morska postelja ostade prazna.

A Margrit je doprinela ovom pesmom:

Nema jezika. Nema drevne priče na koju možeš

da se osloniš. Pejzaž seže unedogled.
Mapa označava samo put železnice, i mostove
koji povezuju jedan prazan prostor s drugim. Nema reči
da nas uvere da će ovo biti sigurna luka za život.

Ja svoju priču zapisujem na holandskom jeziku – na jeziku holandskih klasika, na kom su stvarali
i sledeći pokojni pisci i pesnici: anonimni autor čudesnog komada Mariken van Nieumeghen, Karel
van Mander, Alfred Hegenšajt, Viljem van Hildegarberk, Agatan Marijus Kurijer, Dubekart, Antoni
van der Vurdt, Dirk Rafaels Kamphujsen, Kaspar van Berle, takođe poznat i kao Barleus i, u ovim
skorijim stolećima, Luis Kuperus i Edvard duvs Deker, poznat i kao Multatuli.
Pišem na svom novom jeziku zato što tako rade izbeglice.
Počinjem:

Svi slepci u selu su imali sinove. Slučajnost? Ja to ne znam, ali pretpostavljam da priroda time
na svoj način uspostavlja ravnotežu.
Sinovi prvenci postajali su oči svojih očeva. Istog trenutka kad bi beba počela da puzi, slepi
otac bi položio dlan svoje leve ruke na bebino rame i pokazao mu kako da bude njegov vodič.
Dete ubrzo shvata da predstavlja produžetak svog oca.
Sinovi gluvonemih osoba imali su još teži zadatak, budući da su morali istovremeno da posluže
kao usta, mozgovi i sećanja svojih očeva. Porodice i ostali seljani davali su sve od sebe da ovo
dete nauče jeziku odraslih. Čak ih je imam podučavao i da čitaju Svetu knjigu u veoma ranim
godinama. Retko su bili u dodiru s ostalom decom, s obzirom na to da su se najčešće nalazili u
društvu zrelih muškaraca. Od njih se očekivalo da ispunjavaju sve porodične obaveze i budu
prisutni u jednakoj meri na svim slavljima kao i na sahranama.

U najdubljoj tami mog pamćenja, beba puzi po podu. Pojavljuje se jedna ruka, otpozadi hvata dete
za glavu i nežno je okreće u desnu stranu. Posle toga slede reči: „Negah kon. Negah kon. An-ja negah
kon“ – „Pogledaj, pogledaj ovamo gore.“
Beba podiže glavu i ugleda jedna usta, čoveka, oca koji mu se smeši.
Još jedna scena visi nalik crno-beloj fotografiji u ostavi mojih sećanja. Klečim na ćilimu ispod
starog stabla badema, glave pognute nad knjigom. Jedna ostarela ruka se pojavljuje i pokazuje na
određeni stih u knjizi. Ne vidim koja je tačno pesma u pitanju, ali potom miris opijuma najednom
ispunjava moje nozdrve, pa se lako prisećam ljubavne pesme srednjovekovnog persijskog pesnika
Hafiza:
 Gar che sad rud ast az chesh-e man rawan.
Yad-e rud zendeh-kar an yan bad.

Suze čežnje poput stotinu reka niz moje obraze klize sad,
i podsečaju me na reku koja teče kroz moj rodni grad.

Što se ostalog tiče, malo toga pamtim. Ali u sledećem poglavlju, naše su stvari natovarene u
natkrivena kola. Selimo se. Ja sam tada imao svega sedam ili osam godina, ali ta je scena ipak ostala
jasno urezana u mojim sećanjima. Vidim svoju majku kako juri ka kući Kazema Hana: „Ujače!
Pomagaj! Akbar je načisto poludeo!“
Onda čujem kopita Kazem Hanovog konja, koji utrčava u dvorište.
„Gde je Akbar?“
Preseljenje

Aga Akbar iznenada odlučuje da se preseli.

A zašto? To niko ne zna.

Ž ivot u selu Safron išao je svojim uobičajenim tokom. Moja majka, 'Tina, rodila je još tri deteta –
tri devojčice. Dakle, Aga Akbar je bio otac četvoro zdrave dece, koja ne samo da su dobro čula
nego su izuzetno dobro umela da se izražavaju kako na farsiju tako i na znakovnom jeziku.
Akbar je radio naporno kao i uvek, i svu svoju zaradu davao je Tini, u potpunosti joj prepuštajući
održavanje domaćinstva i odgoj dece. I dalje je često putovao. Ponekad je bivao odsutan po nedelju
dana, pa čak i duže.
„Gde je Akbar?“
„Radi.“
„Gde?“
„Na drugoj strani planine.“
„I ovde ima dovoljno mušterija. Šta traži s one strane planine?“ Ne, niko nije znao gde je on tačno
išao. Niti s kim je spavao. (S tim u vezi nema nikakvih zabeleški ni u njegovoj sveščici.)
Nisam baš siguran kako se Tina snalazila tih dana niti kako je izlazila na kraj s Akbarom. Kao što
mi nije poznato ni kako su protekli prvih par meseci njihovog braka. Ona nikada o tome nije
govorila. „Majko, kako si ti naučila znakovni jezik?“
„Ah, ne znam ni sama. Davno je to bilo, zaboravila sam.“
„Zar ti nije bilo teško da odjednom dođeš da živiš s čovekom s kojim nisi mogla da razgovaraš?“
„Ne sećam se, to je sve bilo tako davno.“
Nikada nije spominjala svog oca ili majku. Kao da nije ni imala sopstvenu porodicu, kao da je
bila siroče, ničija kći. Sve što sam o njoj saznao, čuo sam od Kazema Hana.
„Da li je tvoj otac bio lovac?“
„Da.“
„A šta je s tvojom majkom? Ne znam ništa o njoj.“
„Kao ni ja. Umrla je još dok sam ja bila sasvim mala.“
Zapravo, njeno detinjstvo, mladost i prve godine braka bili su čvrsto stegnuti u zavežljaj i ćušnuti
u stranu. „Ne znam“, tako je glasio njen uobičajeni odgovor.
Prestao sam da joj postavljam pitanja. Ali sada, kad živim u ovom gradu i šetam se pored nasipa,
ta mi se pitanja sve češće vraćaju.
Ne želim da ostanem zakopan u prošlosti, ali dok se čovek s njom ne pomiri, nemoguće je
uklopiti se u novu kulturu.
Zbog toga sam se toliko zainteresovao za beležnicu mog oca. Na kraju krajeva, njegova priča je i
moja priča. Ako postignem to da njegove zapise prevedem na holandski, biću u stanju da se znatno
lakše prilagodim toj novoj kulturi koja me okružuje.
Tokom jučerašnje šetnje, razmišljao sam o tom prvom susretu između Tine i Kazema Hana. O toj
sceni kada Kazem Han dojaše na svom konju u potrazi za lovcem, koji bi mu omogućio da popuši
svoj opijum, dok Tina čisti sneg s krova.
Danas se pitam koliko ima istine u toj priči. Možda je Kazem Han sve to izmislio, budući da ta
Tina iz priče nimalo ne nalikuje mojoj majci.
Možda je on malčice preterao i predstavio Tinu kao ženu iz svojih snova.
Tina je bila dobra majka i imala je snažnu ličnost, ali to definitivno nije bila ona Tina s krova.
Ponekad bi joj Akbar dojadio i poklekla bi pod teretom na svojim leđima. Jedan incident se
posebno jasno ističe u mojim uspomenama.
Kazem Han nam je došao u posetu. Tina je vrištala: „Ja to ne mogu da podnesem! Ne mogu ni
trenutak više da živim s ovim čovekom pod istim krovom!“ Onda je počela da se udara po glavi i
tako je nastavila sve dok se nije onesvestila.
Kazem Han ju je obujmio oko ramena i odvukao je do njene postelje.
„Sveta knjiga“, promrmljao je Kazem Han.
Uzeo sam Koran s postolja iznad ognjišta i pružio sam ga njemu. On je kleknuo pored Tininog
kreveta i mekim glasom počeo da čita: lujra: be-asme rabbeka alazi khalaqa. Khalaqa al-ensana min
allaqin. Ekra: wa rabbok al-akram, alazi allarna be el-qalam. “

Dok sam koračao kraj nasipa, prisetio sam se još jedne scene iz tog perioda:
Natkrivena kola su se, uz škripu, ukazala na vidiku. Moj otac je držao uzde konja koji ih je vukao.
Tako je prošao kroz kapiju naše kuće, Tini se nije ni obratio, ali je meni pokazao: „Dođi! Potrebna
mi je tvoja pomoć*
Konja je oslobodio uzdi i odveo ga u štalu. Zatim je natkrivena kola odgurao u ambar, gde je
proveo čitavo veče. Tina je bila sva kao na žeravici. Znala je da se nešto sprema, ali je takođe bila
svesna koliko je bespomoćna da to spreči.
„Šta to radi tvoj otac?“, pitala je Tina.
„Nemam pojma. Vrata su zabravljena iznutra.“
U ambaru je ostao sve do kasno u noć.
Rano sledećeg jutra, probudio me je zvuk jednog ljutitog glasa koji je dopirao iz dvorišta.
„Šta si to namerio?“, besnela je Tina na Akbara.
Ja sam iskočio iz kreveta i pogledao kroz prozor. Moj otac je na trpao sve naše ćilime,
prekrivače, činije, šerpe i tiganje u natkrivena zaprežna kola i sada se spremao da uđe unutra po moje
sestre, koje su i dalje spavale.
„Pomagaj, Išmaele! Idi i pozovi – “ kukala je Tina.
Sjurio sam se dole i onako bosonog trčao sam sve do kuće Kazema I Iana.„Brzo dođi, ujače“,
povikao sam.„Moj otac je načisto poludeo.“

Ovde u dolini čujem odjek kopita Kazem Hanovog konja kad je ugalopirao u dvorište.
„Gde je Akbar?“, pitao je Kazem Han.
Otac je preneo moje još uvek pospane sestre u kola i pokrio ih ćebetom. Kazem Han je gipko
sjahao i jahaćim bičem mahnuo u pravcu mog oca,„Dolazi ovamo!“
Moj otac se nije dao pomesti.
„Šta to dovraga radiš?“
Nije odgovorio.
„Šta se zbiva u toj tvojoj glavi?“
„Selimo se u grad“, pokretima ruku mu je objasnio moj otac.
„Jesi li se o tome posavetovao s Tinom?“
Bez odgovora.
„Zbog čega mi ništa o tome nisi rekao?“
 Odgovora i dalje nije bilo.
Kazem Han je pokazao na zaprežna kola. „Odmah da si sve istovario! Neka svi izađu napolje!“
Tina me je uvela unutra, kako ne bih morao sve to da posmatram.
„Sada imaš četvoro dece“, čuo sam kako Kazem Han besno izgovara.„Ali ti i dalje praviš
gluposti! Istovari sve iz kola!“
Pomislio sam da će moj otac početi da se raspakuje i unosi ćilime i pokrivače nazad u kuću, ali
sam se prevario.
„Rekao sam ti da smesta isprazniš kola!“
Provirio sam iza zavese.
Akbar je znakovima rekao Kazemu Hanu da će se bez obzira na sve preseliti u grad i da mu ne
pada na pamet da istovaruje naše stvari.
Kazem Han je bespomoćno stajao pored zaprežnih kola. Onda je stavio svoj jahaći bič ispod ruke
i krenuo ka svom konju. Uhvatio je uzde i poveo konja prema kapiji.
„Kazem Han odlazi“, rekao sam Tini.
Tada je ona razmakla zavesu. Izgledala je ojađeno.
Kazem Han je zastao pored kapije. Glava mu je bila pognuta. Onda se okrenuo i pozvao me:
„Išmaele!“
Istrčao sam do njega.
„Evo“, rekao je, predajući mi uzde. „Odvedi konja u štalu. Ostario sam. Tvoj otac me više ne
sluša. Izgubio sam svaki uticaj koji sam na njega imao.“
Odveo sam konja u štalu i trčeći se vratio natrag.
„Čuj me, tvoj otac je namerio da se preseli u grad i ja ne mogu da ga zaustavim. Sada idem u kuću
da porazgovaram s tvojom majkom. A ti drži svog oca na oku.“
„Tina“, pozvao je Kazem Han, „jesi li za šolju čaja?“ I onda je ušao. „Akbar je rešen da se nastani
u gradu“, čuo sam kad je rekao. „Ti ne smeš da budeš tako slaba. Nema potrebe da plačeš i vrištiš i
udaraš se po glavi svaki put kad se nešto loše dogodi. Daj mi šolju čaja, grlo mi je suvo. Išmaele, idi i
dovedi svog oca!“
Kazem Han je seo. Tina je spustila šolju čaja ispred njega. Ja sam uveo oca u kuću i stao sam
pored njega.
„Pitaj ga zbog čega se toliko zainatio da se preseli u grad“, zatražio je Kazem Han. „Zašto grad?“,
pokazao sam. „Zašto želiš da ideš tamo?“
„Ja, Akbar“, uzvratio mi je na isti način, „hoću da idem tamo gde su automobili i – “
„Automobili!“, uzviknuo je Kazem Han.„Omađijali ga automobili!“
„I škole“, nastavio je moj otac. „Škola za Išmaela. I za devojčice. Devojčice moraju da idu u
školu.“
„Škole?“, iznenadio se Kazem Han. To nije bio odgovor kakav je očekivao. „Automobili. Škole.
Želiš da oni pohađaju školu? Da se svi preselite u grad? Gluvonemi čovek s četvoro dece usred
nepoznatog grada punog tih automobila?“
,Ja jesam gluv“,pokretima ruku mu je uzvratio moj otac,„ali Išmael nije. Ni devojčice nisu gluve.
Nije ni Tina gluva.“
Kazem Han se ućutao.
„Jesi li to videla?“, nešto kasnije se Kazem Han obratio Tini. „Nije trebalo da kukaš i tražiš moju
pomoć pre nego što otkriješ šta se za pravo događa. Tvoj muž ima želju da vašu decu pošalje u škole.
Nemoj da praviš tako tragične grimase. Uspravi se! Podrži svog muža! Istina je da je gluv, ali to ne
znači da je i glup. Barem razmišlja o nekim pametnim stvarima. Donesi mi novu šolju čaja. Ovaj se
ohladio.“
Zatim se okrenuo ka meni. „Pitaj ga da li vam je tamo obezbedio kuću u kojoj ćete živeti.“
 „Nije kuća, nego soba“, odgovorio je moj otac.
„Pitaj ga kakvi su mu planovi, šta namerava da radi u gradu. Kaži mu da je tamo sve drukčije, da
se ne iznenadi kad shvati da on nije automatski svuda dobrodošao. Ovde, u planinama, on je
čarobnjak Aga Akbar, ali tamo, u gradu, on je niko i ništa, gluvonemi prepravljač ćilima. On mora da
bude svestan toga. Pobrini se da te lepo razume!“
Preneo sam ove reči ocu.
Potrudio sam se da me što bolje razume.
„Videćemo“, bio je kratak odgovor mog oca.
„U redu. Ja nemam ništa više da mu kažem. Želim vam srećan put. Tako mu poruči“, zaključio je
Kazem Han i onda je ustao. „Zaboravi na čaj, Tina. Ja odlazim.“
Izašao je u dvorište. „Išmaele!“, pozvao me je. „Možeš li da dođeš na trenutak?“
Pratio sam ga dok je koračao pored kedrova. Nije gledao u mene dok je govorio. Zaboravio sam
kako su tačno glasile njegove reči, mada mi je sama scena ostala u živom sećanju. Hodao sam iza
Kazema Hana, ne gledajući u njegovo lice nego u njegove ruke, sklopljene iza leđa. I dalje je držao
jahaći bič. Sunce je provirivalo kroz granje drveća i obasjavalo njegova ramena. On je koračao. Ja
sam ga sledio. On je pričao, ja sam slušao. U određenom trenutku, on se okrenuo, pružio mi je ruku i
kazao: „Želim vam srećan put, dečače moj.“

Potom se scena naglo ponovo menja: natkrivena zaprežna kola truckala su niz drum. Sedeo sam
pored svog oca. Utučena Tina je sedela pozadi i tupo je zurila u prazno, s mojom najmlađom sestrom
u krilu. Druge dve moje sestre bile su oduševljene ovim neočekivanim putovanjem. Kikotale su se
dok su kola poskakivala i zanosila se niz neravni planinski drum.
Bio sam zabrinut zbog Tine, uplašen da bi ponovo mogla da je obuzme histerija. Uprkos mojoj
mladosti, ja sam najednom postao stub svoje porodice. To je Kazem Han želeo da mi kaže pre nego
što smo krenuli. Moj zadatak, objasnio mi je, biće da vodim računa o Tini i devojčicama.
To je bio prvi put da je moj otac preuzeo odgovornost za svoju porodicu i tako smo bili
prepušteni samima sebi. Takođe, skoro da sam mogao da osetim težinu ogromne odgovornosti i na
svojim plećima. Bilo mi se bilo toliko steglo da sam jedva gutao. Bio sam prestravljen, ali ujedno i
rešen da ne dozvolim da iko primeti strah u mojim očima.
Otprilike posle tri sata, iza sebe smo ostavili planinu, planinske koze, lisice i divlje crvene lale,
spustivši se u dolinu. Vozili smo se istim putevima kuda su išli automobili i autobusi.
Nismo doručkovali i, kako se činilo, mogli smo da ostanemo i bez ručka.
„Stani“, dao sam mu znak. „Moramo nešto da pojedemo.“
Tokom svih tih sati nisam ni reč rekao svom ocu, niti sam ga pogledao. Jesam li bio ljut? Ne
sećam se. Ne, verovatno nisam, zato što ni u jednom trenutku nisam o sebi razmišljao kao o
samostalnoj jedinki. kako to da objasnim? Ja sam bio on, ili je on bio ja; u svakom slučaju, bili smo
jedno. Nisam mogao da se ljutim na njega. Čak i da je bilo tako, moj gnev ne bi toliko bio upućen
njemu koliko meni samom, budući da sam se našao – ili bolje rečeno, moj otac i ja smo se našli u
istoj velikoj avanturi. Nismo mogli ni da pretpostavimo hoćemo li preživeti u gradu, ali smo želeli da
probamo. Grad nas je pozivao i mi nismo mogli da odbijemo.
Zaustavio je zaprežna kola i onda smo izašli da predahnemo.
„Nemoj biti tako smrknut“, obratio sam mu se znakovnim jezikom. „Popričaj s Tinom, da je ne bi
opet uhvatio napad histerije.“
Činilo se kao da je tek tada shvatio šta se zapravo oko njega dešava. izvadio je malo hleba i sira iz
platnene torbe i pružio ih Tini. Zatim je pomilovao moju sestru, onu koja je sedela u majčinom krilu.
Video sam kako njegova ruka seže ka Tininim grudima.
 Nastavili smo dalje da se vozimo. Nakon sat vremena, stigli smo do predgrađa. Na moje
zaprepašćenje, tu nije bilo ni automobila ni škola. U daljini smo razaznali tri visoke stambene zgrade.
Moj otac je upravio konja u tom pravcu i uskoro smo se zatekli ispred najružnije od njih. Očigledno,
naša iznajmljena soba nije se nalazila u samom gradu, nego u obližnjoj industrijskoj zoni.
Svejedno, bili smo veoma uzbuđeni s obzirom na to da nikada da nije nismo videli zgradu na
četiri sprata.
Izneli smo naše stvari i preneli ih u stan na poslednjem spratu: jedna velika prostorija, uz dodatak.
mračne ostave. Ako biste pogledali kroz prozor, mogli ste da vidite planine, uključujući i vrh planine
Safron, koji se isticao iznad čitavog planinskog venca. Grad se nalazio s desne strane, mada se iz
našeg stana nije video.
Tina je razmotala ćilime i odložila kuhinjska pomagala u ostavu. Zatim je počela da sprema
čorbu, tradicionalno jelo iz sela Safron, a dok je kuvala, razmatrala je novu situaciju u kojoj se
zatekla.
„Videćemo“, kazala je i spustila činiju čorbe ispred mene. Dotle, čitavog dana nije izustila ni reč.
Tako je, tom jednom rečju, počeo naš novi život u gradu.

Rano ujutru, moj otac je otišao da radi. Tkač tepiha koga je upoznao na bazaru navodno mu je
obećao posao.
„Kakav je posao u pitanju?“, pitao sam. (U stvari, Tina je bila ona koju je to zanimalo.)
„Nisam siguran. Nalazi se u nekoj velikoj građevini. Gazda je bogat. Upravo mi je on pozajmio
natkrivena zaprežna kola. Nisam siguran... Mislim da ću zašivati brojeve na ćilime.“
„Zašivanje brojeva“, uzdahnula je Tina.
„Zašto se brojevi zašivaju?“ raspitivao sam se.
„Nemam pojma. Mnogo ljudi u trgovinama stavljaju brojeve na ćilime. Posle utovare te iste
ćilime u kamion i odvezu ih do železničke stanice. A onda ih voz odnosi... ne znam... negde daleko,
daleko.“
„Neka nas Alah čuva“, promrmljala je Tina. „Aga Akbar, čudotvorac, postao je švalja!“ Otišla je u
ostavu i zaključala vrata za sobom.
Nedelju dana kasnije, ja sam pošao u školu. Sve je unapred uredio neki čovek s kojim je moj otac
radio. Škola se nalazila na drugoj strani grada, na dva ili tri kilometra udaljenosti od našeg stana.
Budući da autobusi nisu išli u tom pravcu, morao sam da pešačim, kao i sva druga deca.
Čim bi se časovi u školi završili, ja sam odlazio pravo kući. Brinuo sam se zbog Tine. Kazem Han
mi je naložio da je pazim, jer je u njenoj nutrini čučala divlja zver – vučica. Jednog popodneva,
došao sam kući i zatekao sam svoje sestre kako se u tišini igraju. Tine nije bilo nigde na vidiku. Ne
znam zašto, ali iznenada sam osetio prisustvo vučice.
„Gde je Tina?“, pitao sam.
Nisu znale. Otvorio sam vrata ostave i zavirio u tamu. Ni traga od Tine. Otrčao sam do suseda.
„Dobar dan, da li je Tina možda kod vas?“
Ne, nije bila tamo. Koliko sam ja bio upoznat, ona je slabo održavala kontakte s komšilukom, pa
sam ponovo odjurio kući i vratio se do ostave. Izvesno vreme sam stajao u mraku, ali i dalje nisam
mogao da je vidim. Ali onda sam daleko pažljivije oslušnuo i razaznao sam neki tihi zvuk. To je bila
Tina. Ili ne baš Tina. Svetlucave vučje oči buljile su u mene iz jednog kutka ostave. Nisam znao šta da
radim, pa sam preklinjao Gospoda da mi pomogne. Da smo se i dalje nalazili u selu, popeo bih se na
konja, odjahao bih pravo do Kazema Hana i povikao: „Brzo dođi! Vučica se vratila!“
Ali mi više nismo bili u selu i Kazem Han nije bio u blizini.
I stoga, ustuknuo sam jedan korak unazad, što sam često viđao da Kazem Han čini, pa sam mekim
glasom pozvao sestru: „Idi i donesi mi Svetu knjigu!“ Ona je pronašla knjigu i predala mi je.
Kleknuo sam pored vrata ostave, preobraćene u jazbinu divlje zveri, spustio sam poljubac na
korice knjige, zažmurio sam, otvorio sam nasumično izabranu stranicu i počeo da pevušim:

Wa az-zoha, wa az-zoha.
Wa al-layl eza saja.
Wa al-layl: ma waddaka, waddaka,
Ma waddaka rabboka, rabboka
Wa az-zoha wa al-layl,
Wa al-akhiratu khayrun lakka
Rabhoka Allah, rabboka zaha rabboka.

Kunem se u svetlost zore

i noć kada je sve mirno.
Kunem se u najgušću tamu
da te Gospod nije prokleo.
Kunem se jednako ujutro i veče
da će tvoj život uskoro biti bolji.

Dok sam recitovao suru, gotovo nečujno sam istupio jedan korak napred, pa još jedan. Sve vreme
zapevajući, pružio sam ruku ka njoj i posmatrao sam kako bljesak iščezava iz vučjih očiju i gasi se.
Nastavio sam da ponavljam suru sve dok nisam osetio kako njena ruka traži moju, onako u mraku.
„Dođi, Tina, dođi!“, prošaputao sam. „Hajde da jedemo.“ Ona se nekako podigla na noge i pošla za
mnom u sobu.

Pogledam kroz prozor i vidim vuka kako trči preko holandske ravnice.
Neka trči, pusti ga, neka se vuk izgubi na ovom novom tlu, pa da više nikada ne pronađe put koji
vodi nazad do Tine.
Žena sa šeširom

Nisu ni škole ni autobusi bili ti

koji su bacili svoje čini na Akbara,
nego nešto drugo.

P onovo sedim u svom potkrovlju, ali mnogo je vruće, skoro prevruće da bih išta radio. Čitam...
ne, to nije prava reč... olovkom prelazim preko reči, rečenica, u beležnici svog oca, a potom ih
prenosim – ili, tačnije, one delove tekstova koje uspem da razumem – u svoj kompjuter. To nije
nimalo lak posao. Prinuđen sam da svoju priču zasnujem na često nedokučivim i nerazumljivim
mislima druge osobe. Obično radim sve dok me glavobolja ne primora da se zaustavim.
Ovo potkrovlje je moja kancelarija. Tu presedim skoro ceo dan. Moja kći ide u školu, a moja
žena određenih dana u sedmici radi u Lelistadu. Kad ona ima slobodne dane, ja idem na predavanja o
holandskoj književnosti pri Univerzitetu u Utrehtu.
Glava me često zaboli zato što nemam pojma kako da nastavim s pričom. Nekoliko puta sam bio
na ivici toga da odustanem, ali na kraju ipak krenem dalje.

Odavde čujem kako se deca igraju u školskom dvorištu. Kikoću se i galame. „Dosta, dosta!“,
prilazim prozoru i vidim kako učiteljica prska decu vodom iz creva. Onda oni zgrabe crevo i
upravljaju ga ka njoj, tako da je na kraju potpuno mokra. Ona trči, smeje se i izuva cipele. Deca je
jure. Ona trči, smeje se i skida svoju mokru gornju majicu.
Pretoplo je. Svi se skrivaju u hladovini suncobrana ili ispod drveća. Prikolice su parkirane svuda
duž ulice, budući da se većina suseda nedavno vratila s odmora.
Ja ove godine nisam išao na letovanje, mada su moja supruga i kćer provele nekoliko nedelja kod
naših prijatelja u Nemačkoj. Izabrao sam da svoje vreme iskoristim za rad na knjizi. Moram da
pronađem pogodan oblik za svoju priču pre početka jesenjeg semestra.
Izlazim napolje i činim nešto što nikome drugom ne bi palo na pamet na ovoj vrućini: istrčim
nekoliko krugova. Dođavola s kompjuterom i s beležnicom Age Akbara.

Trčim kako bih pobegao od priče, ali, kako se ispostavlja, susrećem se oči u oči upravo s njom.
Trčim niz stazu koja je nekada bila na dnu mora, zatim se penjem na vrt nasipa. Tamo negde u daljini
razaznajem smirene jedrenjake. Trčim do kraja nasipa, dok mi kapljice znoja cure niz čelo.
Glavobolja je konačno prošla. Znam kako treba da nastavim priču.
Sedim na kauču i pratim vesti. Princ Klaus, suprug holandske kraljice, držao je govor na nekoj
dodeli nagrada, kada je neočekivano strgnuo svoju kravatu, pozivajući muškarce da se oslobode
„zmija oko svojih vratova“ i zavrljačio je u vazduh. Kamera je prikazala let kravate na usporenom
snimku, kako opisuje visoki luk, a potom lagano doleluja na pod.
Princ Klaus je u pravu – kravate su stvar prošlosti. To se može zaključiti i na osnovu stanja u
prodavnicama odeće. Muške kravate su uvek na rasprodaji – prvo su snižene za 50 posto, zatim za 75,
dok im na kraju cena padne toliko da se kvalitetna svilena kravata može kupiti za pišljivi groš.
 Nekoliko meseci pre proslave studentskog udruženja na Univerzitetu, kupio sam sebi kravatu. Te
značajne večeri, vezao sam je oko vrata i otišao na zabavu. Samo sekund nakon mog ulaska u salu,
dlanom sam prekrio čvor svoje kravate i zaleteo se prema muškom toaletu. Svi su bili odeveni u
farmerice i majice. Ja sam se jedini pojavio u odelu i s kravatom.
To je bio prvi put da sam kao zreo čovek stavio kravatu, ali već drugi put da sam je brže-bolje
skinuo i tutnuo u džep. Prva takva situacija vezuje se za moje detinjstvo, nedugo nakon što smo se
preselili u grad.
Jedne večeri, moj otac se vratio kući s posla noseći dve kravate: kao trava zelenu za mene i
jarkocrvenu za sebe.
Prvo je svezao moju, a potom je stao ispred ogledala kako bi namestio svoju.
„Zašto moramo da nosimo ove kravate?“ pokretima prstiju sam ga upitao.
„Hoću da te povedem u grad.“
„Ali zašto s kravatom?“
„Svi muškarci u gradu nose kravate“, uzvratio mi je.
Tina nije bila kod kuće. Ona i moje sestre su otišle u posetu jednoj ženi koja se nedavno doselila u
grad. Jasno, moj otac nije želeo da Tina sazna za kravate. Ovako to nije predstavljalo nikakav
problem – još od dana kad sam rođen,moj otac me je učio da ne otkrivam njegove tajne.
Pešačili smo do samog srca grada, do neke ulice za koju nikada ranije nisam čuo. Muškarci su se
šetali oko trga, osvetljenog raznobojnim električnim svetiljkama. Tu je bilo svega nekoliko žena,
mada nijedna nije nosila čador. Sve je izgledalo nekako drugačije – ljudi, automobili, prodavci
novina koji su vikali: „Najnovije vesti! Pročitajte sve o tome!“
Ulični prodavci su nudili muzičke ploče. Čarobni glas nekog persijskog pevača odzvanjao je
čitavim trgom.
Čiji sam glas čuo te večeri? Koje pesme su puštali prodavci ploča? Ne sećam se stihova pesme, a
u mom okruženju nema Iranaca koji bi to mogli da znaju. Stoga, zatvaram oči i načuljim uši. Ne, ne
uspevam da čujem te reči, moje pamćenje je izbrisalo tekst pesme, ali zato razaznajem staru
melodiju: baradam, baradam, baradam, koja me poste peno uvodi u sledeću pesmu:

Be raht didarn barg-e khazan

Oftadeh ze bidad-e zaman.
Ay barg-e payizi,
Az man to chera be gerizi?

Na svojim putovanjima ugledao sam opali list,

koji se lelujao na vetrovima vremena.
Reci mi,jesenji listu,
zašto bežiš od mene?

Bilo je tu prodavaca sladoleda u kornetu, i oraha, i mnogi su muškarci zaista nosili kravate.
Većina njih se šetala unaokolo s novinama ispod ruke ili su stajali ispod ulične svetiljke i čitali. Moj
dragi otac, koji nije umeo ni reč da pročita, neočekivano je izvukao neke zgužvane novine dotle
skrivane ispod njegovog odela, potom ih je stavio ispod desne miške i počeo da korača oko trga kao
svi ostali ljudi. Ja sam ga pratio, radoznao da vidim šta će sledeće učiniti, ali ništa se posebno nije
dešavalo. Izvesno vreme je šetao u krug, potom je stao ispod ulične svetiljke, razmotao novine,
prineo ih bliže svetlosti i pretvarao se da čita. Ja sam pomislio kako je ponovo poludeo. Kazem Han
je bio u pravu: moj otac je bio šašav, moj otac je bio budala.
Nešto kasnije, ponovo je ćušnuo novine ispod miške i nastavio šetnju.
 Kako sam mogao da znam da je moj otac bio zaljubljen do ušiju?
Da sam ja bio u njegovoj koži, mislim da bih se takođe zaljubio u neku od tih žena.
Te žene na trgu uopšte ne behu ni nalik onim ženama na kakve smo mi bili navikli. Do tada nisam
video ženu koja se bavi bilo čim drugim osim svojim dužnostima. Žene su tkale ćilime i kuvale i
molile se; žene su rađale decu i plakale su i razboljevale se, i skrivale vučicu u sebi. A sada sam se
susreo sa ženama koje su se švrćkale unaokolo na visokim štiklama.
U određenom času, neka mlada žena sa šeširom iz jedne sporedne uličice stupila je na trg. Oči
mog oca su se zablistale. Pošao je ka njoj, pozdravio je pokretima ruke i onda pokazao na mene:
„Moj sin. On može da čuje, da govori, čak ume i novine da čita.“
„Kakav pametan dečkić!“ uzviknula je ta mlada žena i nagnula se bliže meni. „Kako se zoveš?“
„Išmael“ odgovorio sam, odmah na oprezu.
Da li je moj otac uopšte znao šta je to ljubav? Da li je bio svestan da je „zaljubljen“? Mislim, da li
je bio sposoban da prepozna da je zakoračio u domen ljubavi? Da li bi bio u stanju da opiše svoju
čežnju? Svoju želju da bude kraj nje, da je drži za ruku, da omiriše njenu kosu, da je poseduje?
Osim ako o tome niste nešto čitali, slušali ili s nekim pričali na tu temu, nema šanse da budete
svesni toga što se u vama zbiva.
Jedan stari persijski klasik opisuje putovanja čoveka pod imenom Hodža Nasredin. Da bi razumeo
smisao života, on pešice putuje svetom. Na kapiji Hamadana ugleda gužvu koju čine muškarci, žene,
deca, kamile, magarci, konji, koze, kokoške – svi su pratili nekog mladog čoveka. Mladić pleše,
plače, muca, baca se na zemlju, ponovo ustaje, još malo plače, smeje se, trči i pune šake zemlje
prosipa sebi na glavu.
Nasredin zaustavlja jednog starca. „Molim te, brate, reci mi šta je spopalo tog mladog čoveka?“
„Zaljubio se. A svi smo mi došli da ga posmatramo, kako bismo naučili šta je to ljubav.“

Otac me je svake večeri vodio na trg. Žena sa šeširom je najčešće stizala nešto kasnije, pa bismo
sve troje sedeli na klupi, sa mnom u sredini, budući da sam im služio kao tumač.
Ko je ona bila? Kako su se upoznali? Nisam imao ni predstavu o tome.
Moj siroti otac se sve teže usredsređivao na svoj posao. Zašivao je pogrešne brojeve na ćilime i
na taj način je stvarao zbrku u računskim knjigama i skladištima. Jedan od radnika je svratio da
upozori Tinu: „Ne znam šta nije u redu s njim, ali ako se brzo ne izvuče iz toga, biće otpušten.“
Nije se izvukao i dobio je otkaz.
Takođe, i kod kuće je stalno bio odsutan u mislima. Zurio je kroz prozor, ili se trudio da pronađe
neko tiho mesto gde bi ispunjavao svoju beležnicu. Tina je upozoravala porodicu: „Pomozite! Akbar
je pao u nemilost!“
Ako ste Persijanac, ne morate i sami da se zaljubite. Možete o tome da čitate u persijskim
pričama, u persijskim mitovima, pa čak i u Koranu. Kao svaka Persijanka, Tina je sigurno znala priču
o šeiku i tarsi (hrišćanki).
Dotični šeik, ostareli sufijevski vođa, pešice kreće u Meku, zajedno s hiljadama svojih sledbenika.
Meseci protiču. A onda,u jednom od tih nepoznatih gradova, šeik ugleda prelepu tarsu na jednom
bazaru i smesta se u nju zaljubi. Nije moglo da mu se desi ništa gore od toga – da krene u Meku i
poklekne pred jednom hrišćankom! Šeik odustaje od svoje prvobitne zamisli i polazi, onako
bosonog, u potragu za zanosnom tarsom. Čitav muslimanski svet je zgrožen. „Šeik je pao u
nemilost!“, zapomažu.

Otac i ja smo ponovo svezali kravate. Sedeli smo na klupi na trgu, pored žene sa šeširom, kad mi
se iznenada učinila da sam, u daljini, ugledao naša dva konja. Kako je to bilo moguće? Kako su konji
koje smo ostavili u selu Safron mogli sada da kaskaju po ovom trgu? Onda sam prepoznao i
zaprežna kola i, nekoliko trenutaka kasnije, začuo sam glas svoje najstarije tetke kako razgovara s
ostalim mojim tetkama i stričevima.
Konji su se zaustavili pod sjajem obližnje ulične svetiljke.
Najstarija tetka je izašla i odlučno se zaputila pravo ka mom ocu. Ščepala ga je za kravatu i
odvukla ga do zaprežnih kola, kao kravu.
Ostale tetke su ga držale dok su mu stričevi odvezali kravatu i bacili je na zemlju. Onda se moja
najstarija tetka vratila, uhvatila me je za uvo, pa je i mene odvukla do kola.„Baš si lepo obavio svoj
zadatak, mali!“, korila me je. „Svaka ti čast kako si dobro pazio na svog oca!“
Svi smo ušli unutra i konji su otkaskali dalje.
Mogao sam da čujem oca kako plače. Međutim, nisam mogao baš najbolje da ga vidim, budući da
je sedeo iza mojih tetki, pognute glave i lica prekrivenog dlanovima.
Osvrnuo sam se unazad prema trgu. Ona žena je i dalje bila tamo, stojeći ispod ulične svetiljke i
držeći svoj šešir kao da duva jak vetar. Posmatrala nas je kako odlazimo.
Narednog dana, tetke i stričevi su potrpali naše stvari u zaprežna kola i odvezli su nas u drugi
grad – Senedžan. Nemam pojma kako su to uspeli, ali sve je bilo već unapred sređeno. Čekao nas je
stan, a moj otac je imao posao u fabrici tekstila.
Po čitav dan je provodio koračajući uz i niz redove mnogobrojnih razboja, iznova povezujući
prekinute niti. Nije mu bilo dozvoljeno da se udaljava od mašina, čak ni na minut.

* * *

Oca više uopšte nisam viđao preko dana, s obzirom na to da je naš dom napuštao pre zore i
vraćao se tek posle zalaska sunca. Tina bi mu odmah poslužila večeru. Jeo je ćutke, izvesno vreme bi
ostao tu da sedi, držeći svoje kćeri u krilu, a onda bi otpio poslednju šolju čaja za taj dan i otišao na
spavanje.
Kada danas pomislim na njega iz tog perioda, uvek ga zamišljam kako spava.
Ponekad se čak nije trudio da skine svoju radničku odeću. Prilegao bi s namerom da nakratko
odrema, ali bi ubrzo utonuo u dubok san iz kog nismo uspevali da ga probudimo.
„Išmaele, pokrij svog oca“, rekla bi tada Tina. Još jedna uspomena iz tog doba. Znao sam da treba
da ga pokrijem, ali sam uvek čekao da Tina to zatraži od mene. Možda se upravo zato baš ta rečenica
tako jasno urezala u moje pamćenje.
Žena sa šeširom se pojavila da život mog oca raseče na dva dela. Okončala je jednu fazu
njegovog života i pogurala ga u sledeću. U svakom drugom smislu ona nije imala nikakve veze s
nama, niti mi s njom. Došla je, obavila svoj posao, i otišla.
Aga Akbar je nekada bio visoko cenjen popravljač tepiha koji je na svom konju galopirao od
jednog do drugog sela, visoko uzdignute glave. Kosa mu je bila crna, a njegovi beli zubi su se sjajili
u mraku. Posle našeg prelaska u Senedžan, kosa mu je osedela i izgledao je bolesno. Samo je radio i
čitav mu se život svodio na rintanje, rintanje, rintanje.
Prelistavam beležnicu svog oca, u nadi da ću otkriti nešto više o tim vremenima. Budući da
stranice nisu obeležene brojevima, ja ih olovkom označavam u donjem desnom uglu svakog lista
papira. Na sto trideset i četvrtoj stranici vidim nekoliko sitnih crteža. Pretpostavljam da oni
predstavljaju mesečeve faze: mlad mesec, srpasti mesec, polumesec, tri četvrtine meseca, pun mesec,
a potom, iznenada, jedan zamračen i jedan crveni mesec.
On se uvek držao navike koju je stekao u prvom periodu svog života: gde god bi se zatekao i gde
god da je išao, kući se uvek vraćao kad je mesec pun. Kad bi se spustila noć i svi već spavali, postavio
bi merdevine uza zid i popeo se na krov. Onda bi sedeo na našem krovu, posmatrao mesec i nešto
pevušio.
 Pevušio?
Šta je to on mogao da pevuši kad nije znao stihove nijedne pesme, niti su mu bile poznate
melodije? Kako je to bilo moguće ako njegovo uho nije bilo u dodiru s pesmama čežnjivog
srednjovekovnog pesnika Babe Tahera, niti je ikada čulo ljubavne pesme ovog čuvenog sufijevskog
vođe?

Njegova očaranost punim mesecom predstavljala je podsetnik na njegov život u Isfahanu. Noći su
tamo bile pune zvezda. Mesec je lebdeo iznad veličanstvenih džamija poput neke nebeske lampe.
Ako biste stali na trg Nakš-e Džahan kada je noć vedra, činilo bi vam se da mesec naprosto
možete da uberete s neba. Persijski pesnici su upravo to činili svojom poezijom.
Aga Akbar kao da je bio omađijan nebom. Za vreme usamljeničkih večeri, iskrao bi se na krov
Džome đžamije, tamo bi seo, oslonio se na kupolu, rukama obujmio kolena i zurio u noć. Baš ta noć
ga je približavala svemu onom što je neobjašnjivo: Alahu, ljubavi. Možda bi najbolji način da se to
opiše bilo citiranje nekoliko stihova iz jedne stare, vrlo stare pesme:

Az nayestan ta ma-ta be-b’ridand

dar naftr-am mard o zan nalidand
sineh khwah-am sharheh sharheh az firaq
ta be-goy-am sharh-e dard-e ishtiyaq.

Svaki Persijanac zna tu pesmu, ili barem ovih nekoliko stihova. Ljudi ih pevuše kada su
zaljubljeni. Iako Aga Akbar nikada nije mogao da čuje te reči, ipak je pevušio ovu pesmu.
Ovi stihovi govore o trski koja raste u trščanom polju. Neko ju je posekao u želji da od nje
napravi flautu. Tako trska tuguje:

Od trenutka kada sam posečena svi su oni

na meni svirali i izlivali svoje čežnje.
I ja tražim neko meko srce, skrhano usamljenošću,
u koje bih mogla da pretočim svoje bolne žudnje:

Jednom prilikom, pozajmio sam projektor. Kada se pun mesec ukazao te noći, a moj otac se
spremao da nasloni merdevine uza zid i pomoću njih se popne na krov, ja sam ga povukao za rukav:
„Dođi, želim da nešto vidiš.“
Nije hteo da pođe sa mnom, više ga je vukao pogled na mesec.
„Slušaj, ne moraš zarad toga da se penješ na krov. Imam mesec za sebe, ali u našoj dnevnoj sobi.“
Nije me razumeo.
„Mesec“, pokazao sam. „Stavio sam mesec u onu mašinu. Posebno za tebe. Dođi da vidiš!“
Nasmešio se, a to je bilo ono njegovo uobičajeno tupavo smeškanje koje ga je krasilo kad god
nešto nije uspevao da shvati. Prineo sam mu stolicu i navukao sam zavese.
„Sedi!“, rekao sam mu znakovnim jezikom i potom sam ugasio svetlo.
On je kolebljivo seo i tupo se zagledao u prazno platno.
Uključuo sam projektor. Prvo su se ukazale neke reči na engleskom jeziku, a onda se iznenada tu
pojavio jedan mladić. Moj otac: nije reagovao, samo je ćutke sedeo i posmatrao. Postepeno, počeo je
da se promalja mlad mesec, koji je prerastao u polumesec, dok konačno nije postao pun. Otac se
okrenuo, tražeći me pogledom iza projektora.
To nije bio mesec nad Isfahanom, nego američki mesec. Nedostižan mesec na tamnoplavom nebu.
Nakon toga, platno je ispunila slika koja je prikazivala Apolo 11.
 * * *

Da li je moj otac bio u stanju da napravi vezu između meseca i svemirske letelice?
Nekoliko trenutaka kasnije, Apolo 11 je sleteo, i čovek je po prvi put zakoračio na mesec.
Isključio sam projektor i mesec je iščezao. Moj otac je sedeo na svojoj stolici, ruku oslonjenih na
butine, skoro kao da se moli. Nisam upalio svetlo, nego sam ga izvesno vreme ostavio u mraku.
Pogledao sam u svog ostarelog oca. Jedino što sam video beše njegova silueta i mesečina koja se
presijavala na njegovoj sedoj kosi.
Mosadeg

Budući da Aga Akbar nije pisao ništa o jednom

važnom periodu u istoriji Irana, te informacije ću
morati da dobijem iz drugog izvora.

J uče sam bacio jedan kratak pogled na prvi deo ove knjige. I tada sam primetio da tu nedostaje
jedan bitan period političkog života moje države.
Kako bi Aga Akbar i mogao da piše o zbivanjima za koja nije ni znao da su se odigrala?
Više bih voleo da u ovoj knjizi ne raspravljam o politici, ali ponekad čovek ne može tome da se
odupre. Moram da obuhvatim najvažnije teme, iz jednostavnog razloga što su važne promene u
Akbarovom životu bile ishod radikalnih promena u političkoj agendi naše domovine.
Odluka mog oca o preseljenju u grad, na primer, proistekla je iz krupnog preokreta u iranskoj
politici: CIA je podržala državm udar koji je mladog šaha vratio na presto.
Morao sam da kažem ponešto o Mosadegu, ali gde da pronađem istorijske činjenice?
Iako je Univerzitetska biblioteka nesumnjivo posedovala dovoljno materijala, nije me privlačio
obimni istorijski pristup koji bi me naveo da se isuviše udaljim od očeve beležnice. Želeo sam da
napravim jasan portret Mosadega, u nekoliko jednostavnih rečenica. Ali kako to da izvedem?
Onda mi je palo na pamet da telefoniram Igoru.
„Dobro jutro, Igore. Išmael je na vezi.“
„Dobro jutro, Išmaele. Šta mogu za tebe da učinim ovako rano ujutru?“
„Rano? I nije tako rano. Ti obično ustaješ u pola sedam. Nemoj mi reči da si još uvek u krevetu?“
„Danas jesam, za promenu. Ne ustaje mi se. Pripiši to starenju. Što znači da, barem što se mene
tiče, danas nema ništa od novina, penkala i papira za pisanje. Dakle, kaži mi, šta mogu da učinim za
tebe?“
„Ništa posebno. Imam samo jedno pitanje, na koje ne moraš odmah da mi odgovoriš. Svratiću ja
kasnije do tebe. Voleo bih da saznam nešto o Mosadegu.“
„Mosadag? Osveži mi pamćenje... gde ili ko je taj Mosadag?“
„Ne, Mosadeg. Sigurno si se i ranije susretao s tim imenom – prvi ministar Irana nakon pada Reze
Hana Pahlavija...“
Igor, bivši novinar, moj je prijatelj. Nekada je živeo u Amsterdamu, u staroj kući pored kanala.
Njegov dom je bio toliko pun knjiga i ploča da više nije imao dovoljno prostora, pa kad se
penzionisao, odlučio je da proda svoju malu kuću i preseli se u mir i tišinu tresetišta.
Ja sam ga upoznao upravo tog dana kad se doselio. Bilo je toplo i ja sam izašao napolje na
trčanje. S druge strane nasipa, baš pored novog groblja, nalazila se jedna velelepna kuća s predivnim
pogledom na more. Već duže vreme je zvrjala prazna, ali sam ovog puta ispred nje ugledao kamion
za selidbe. Jedan starac sa šeširom pokazivao je u pravcu desetina kutija s knjigama, opominjući
nosače: „Samo nežno, molim vas. Budite pažljivi... to su moji dosijei!“
Iznenada, uzviknuo je: „O, Gospode, pa oni će upropastiti moje knjige!“
Ja sam se zaustavio i određeno vreme sam posmatrao razvoj situacije. Bila je to zadivljujuća
scena, starac sa šeširom okružen mnoštvom kutija punih knjiga.
„U šta ti bleneš?“, obratio se meni.„Pomozi mi! Moram da pustim svoje mačke napolje.“
Pomogao sam mu da u kuću prenese jedan poveći specijalni kontejner sa sedam mačaka koje su
sve vreme mjaukale. Od tada, postali smo dobri prijatelji.
Igor živi sam sa svojih sedam mačaka. Poslednjih pedeset godina proveo je isecajući „važne“
članke iz novina – istim starim makazama koje je potom ubacivao u svoj arhiv, koji sačinjava na
stotine dosijea.
Bio sam ubeđen da među njima ima i dosije o Mosadegu. Pitanje je bilo samo to da li ću uspeti da
ga iskopam.

Otišao sam do njegove kuće. Kao i obično, nije sišao dole da mi otvori vrata. Namesto toga,
provukao je glavu kroz prozor na spratu kako bi video ko je na ulazu, posle čega je povukao kanap
koji se protezao od vrha stepeništa do vrata.
„Mogao bi sebi da kupiš daljinski upravljač za vrata, znaš“, doviknuo sam. „Korišćenje kanapa je
zastarelo.“ Tako ga začikavam svaki put kada ga posetim.
„Fuuuj! Popni se gore, mladi čoveče!“
Istog trenutka kada sam zakoračio unutra, sedam mačaka su počele da se veru po mojim rukama i
nogama.
„Da nisi bolestan, Igore? Jesi li stvarno još bio u postelji ili – “
„Svaki čovek koji svakog bogovetnog jutra ustaje u pola sedam ujutru poslednjih pedeset godina,
ujedno je u pola sedam svakog jutra kad se digne iz postelje spreman da će možda baš tog dana
umreti. Dođi slobodno, nisam bolestan, a nisam ni u krevetu. Samo sam ostario, to je sve. Ali, ovaj...
hteo si da čuješ nešto o Mosadegu. Zašto baš Mosadeg, tek tako iznebuha?“
Taman sam hteo da mu objasnim zbog čega su mi te informacije potrebne, ali kao i uvek, on je
nastavio da brblja. Osim toga, nisam mu spominjao beležnicu. Znao sam da ću jednog dana morati da
mu kažem za to, ali se još uvek nisam usuđivao na takav korak.
„Znaš“, rekao je „postao sam zavisan od novinskih izdanja u vrlo ranom dobu. Kada sam imao
deset godina, čitao sam o državniku u vašoj zemlji koji je plakao kada je prinuđen na ostavku. Ti
verovatno vašu istoriju poznaješ bolje od mene, ali koliko ja znam, on je želeo da nacionalizuje
anglo-iransku naftnu kompaniju što se, uzgred rečeno, meni činilo kao vrlo razuman potez.
Slobodno sipaj sebi kafu, mladiću. Spremio sam veoma lepu šolju za tebe, onu koju sam doneo sa
Srednjeg istoka. Kupio sam je na buvljoj pijaci. Ne, čekaj, to je ipak bilo na nekoj rasprodaji u
Amsterdamu. Bilo kako bilo, kafa je ukusnija kad se pije iz te šolje.
Taj čovek, tak Mosadeg... ne znam puno toga o njemu. Imam-njegov dosije, mada nisam siguran
gde se tačno nalazi. Šah je želeo da ga se otarasi, kako mi se čini, pa ga je strpao u zatvor. Ne mogu
da tvrdim da li je Mosadeg uvek plakao u javnosti ili je to bio jedan jedini put. U to vreme nismo
imali televizore, ali su često u bioskopima prikazivali određene vesti pre početka filma. Mosadegove
suze su me ošamarile kao nalet hladnog vazduha. Najzad, državnik koji pokazuje svoja osećanja u
javnosti.
Tokom posleratnih godina, Holandija je imala visoko cenjenog prvog ministra, pod imenom
Vilem Dris. Međutim, njega nikad nisi mogao da vidiš kako se smeje, a kamoli da plače. Možda je
prolio koju suzu u privatnosti svog doma, ali opšta javnost nije to mogla da zna. Kao da Holanđani ne
smeju da otkrivaju svoje slabosti, pa stoga moraju da potiskuju svoje suze.
Šta sam ti rekao? Kafa je zaista ukusnija u toj šolji! Uzmi keks, tamo ti je kutija s keksom, pored...
oh, zaboravio sam gde je. Sakrio sam je od mačaka. Vole da se muvaju oko te kutije i kotrljaju je, pa
se keksi načisto izmrve. Možda sam je ćušnuo negde iza onih dosijea...
U redu je plakati na pogrebu, to kao jeste prihvatljivo. Što se mene tiče, ja plačem kad god mi se
plače. Kad smo već kod toga, ne znam jesam li to naučio od svoje majke ili od Mosadega... Svejedno,
dakle, šah nije naredio da Mosadega pogube. Nije li to bilo lepo od njega? Imao sam prilično nisko
mišljenje o šahu u to vreme, jer je on bio veliki prijatelj našeg princa, Bernharda. Ti znaš ko je princ
Bernhard, zar ne? Suprug naše bivše kraljice Julijane i otac naše sadašnje kraljice Beatriks. Poznat je
po tome da je stalno u lošem društvu. Moje analize se često zasnivaju na osećanjima, pa stoga, s moje
tačke gledišta, šah je bio loš momak, a Mosadeg dobar. Dođavola, gde je ta kutija s keksom?“
Igor nije imao šta više da mi kaže o Mosadegu, ali mi je zato dao neka opšta uputstva za
snalaženje u njegovim dosijeima.
Nekoliko sati sam sedeo na podu, prebirajući po prikupljenom materijalu. I evo šta sam tamo
pronašao:
Od 1921. do 1925. godine, Mosadeg je bio na čelu Ministarstva pravde, zatim je prešao na položaj
ministra finansija, da bi na kraju je postao ministar inostranih poslova. Za Parlament je izabran 1944.
godine. Osnovao je partiju Narodnog fronta 1950, a već sledeće godine je postavljen za prvog
ministra, kada je nacionalizovao anglo-iransku naftnu kompaniju. Tako je država gurnuta u direktan
sukob s Velikom Britanijom. Pod prinudom je Mosadeg morao dati ostavku 1952, ali je posle tri
meseca ponovo vraćen na svoj položaj, što je bio ishod narodnog ustanka. Veoma brzo je potisnuo
moć šaha – sina Reze Hana i počeo značajno da se oslanja na podršku levičarskih partija. Šah je
pobegao iz zemlje. Međutim, uz pomoć Sjedinjenih Država, vratio se. Narodna vlada je pala i
Mosadeg je uhapšen.
Kada je Čerčil saznao da je Mosadeg stavljen u doživotni kućni pritvor, podigao je čašu i rekao
„On je bio lud... i opasan čovek.“
Mosadeg je bio daleko od „opasnog“. On je bio naš ponos i dika.
Na hiljade njegovih pristalica takođe su uhapšeni. Mnogi su pogubljeni, a na stotine njih su
napustili državu. Većina izbeglica bili su članovi levog krila partije orijentisane ka Rusiji, koja se
suprotstavljala šahu jednako kao i američkoj umešanosti.
Na osnovu njegove popularnosti, partija je pretpostavljala da će uskoro da se domogne vlasti.
Njegovi saradnici nisu bili zadovoljni Mosadegom, jer su verovali da čini previše ustupaka
imperijalistima. I tako, kada se šah vratio na presto, nisu podržali Mosadega sve dok nije postalo
prekasno za to. Kada je on svrgnut, raspala se i partija. Neki od njegovih sledbenika su pogubljeni,
neki su se povukli u podzemlje, a mnogi su pobegli.
Veliki broj njih spas su potražili na planini Safron, u nadi da će uspeti da preko granice uđu u
Sovjetski Savez. Ali to uopšte nije bilo lako. Žandarmi su ih proganjali od jednog do drugog
planinskog venca, vozeći svoje džipove američke proizvodnje. Gladni i očajni, begunci su tražili
utočište među seljanima.

Moj otac verovatno nije imao pojma ni šta je to komunizam, ali jeste znao ponešto o ljudima u
begu.
Jednom prilikom, dok smo on i ja boravili u selu Safron, poveo me je do bademovog gaja.
Tutnuo mi je veknu hleba u ruke, hodajući na prstima, krišom je zašao među drveće i sakrio se iza
jednog stabla.
„Šta to radiš?“, zanimalo me je.
„Dođi ovamo. Daj mi taj hleb“, pokazao mi je.
„O čemu to govoriš?“
Oteo mi je hleb i užurbano se zaputio ka planinama.
„U prošlosti“, znakovima mi je objasnio, „mnogi su se ljudi krili u mom gaju. Ja sam im davao
hleb. Posle toga bi nastavili put ka planinama.“
Godinu dana nakon Mosadegovog hapšenja, dugotrajni zvižduk lokomotive odjeknuo je iznad
planina. Voz se zaustavio kod sela Safron, što nikada ranije nije činio.
„Šta se to sada dešava?“, međusobno su se domunđavali meštani.
Odgovor je glasio: šećer. Američki šećer. Džakovi šećera s engleskim nazivom zalepljenim s
prednje strane: sugar.
Stara persijska reč qand morala je da ustupi mesto toj novoj. Bila je to prva engleska reč koja je
doprla do planine Safron. Za njom je usledila još jedna: cigarette. Tradicionalne lule su postepeno
zamenjivane cigaretama.
Starinska reč kad-khoda, koda je označavala glavnog starešinu sela, iščezla je i smenjena je
novom rečju: bakhsh-dar. Bakhsh-dar je zapravio bio čovek s kravatom koji se u džipu vozikao po
selu.
Jednog dana, bakhsh-dar, u pratnji seoskog imama i seoskog veća staraca, popeo se na stolicu i na
zid džamije prikucao sliku šaha.
I eto, tako se to zadesilo, da je sin Reze Hana postao šah Persije.
U školi, nismo učili ništa o Mosadegu, ali smo zato znali sve o šahu. Poučili su nas tome da je on
sin Reze Hana, koji je takođe bio sin prethodnog šaha, a on potom. još ranijih šahova, i sve tako kroz
2500 godina istorije, sve do Cirusa – prvog kralja u persijskoj istoriji, čoveka čija je priča urezana
klinastim pismom u pećini na planini Safron: Moje ime je Cirus. Ja sam kralj nad kraljevima.
Tuti

Šah ima sina.

Mrtav papagaj pada s drveta.
Ova dva događaja značajno
utiču na tok ove priče.

P onekad pomislim da sam se u pisanje ove knjige upustio zbog osećaja krivice. Krivice sina koji
nije položio zadati ispit, koji je pobegao usred nedovršenog zadatka i prepustio oca na milost i
nemilost sudbine. Možda mi se upravo zato moj otac tako često javlja u snovima, možda me zato
nikad ne pogleda, nego izbegava moj pogled i okreće glavu u stranu.
Sada kad on više nije među živima, ne mogu da vratim vreme unazad. Ne mogu da mu se iskupim.
Mogu samo živeti u nadi da mi je oprostio i da će, kad mi se sledeći put ukaže u snovima, pogledati
pravo u moje lice.
Ovu knjigu pišem uglavnom za svog oca, ali ujedno i da bih sebe uverio u neizbežnost
sopstvenog bega. Da bih ubedio samog sebe da me je sticaj okolnosti poneo, da nisam imao kontrolu,
da... kako da kažem?... da je on bio razlog što sam otišao iz zemlje.
Ne umem to da objasnim, osim što mogu da kažem da sada sedim ovde, boreći se s ovim teško
razumljivim jezikom, upravo zato što sam sin Age Akbara.
Uprkos činjenici da sam kasnije koristio svog oca za postizanje sopstvenih ciljeva, oduvek sam
mu verno služio.
Na primer, čak i sada, dok pišem ovu priču, to je njegova knjiga koju nastojim da protumačim i
njegove su reči kojima se trudim da podarim čitljivi oblik. Ne žalim se. Prihvatam da je to moj usud.
Nemam izbora – priča mora da se nastavi.
Sin Reze Hana razveo se od svoje prve dve supruge zato što nisu uspele u pokušajima da mu rode
naslednika. Tek treća mu je konačno rodila sina, mladog princa. Njegov san se ostvario.
Ja sam imao deset ili jedanaest godina, čini mi se, kada je krunisani princ slavio svoj treći ili
četvrti rođendan. U većim gradovima, to se proslavljalo uz veliko veselje, ali u našim manjim,
konzervativnijim mestima, uglavnom je prolazilo nezapaženo. U školama u Teheranu, devojke golih
nogu su izvodile ples. Bilo je i pesme, a svi su dobili po jednu bananu kao posebnu nagradu. Tamo
gde sam ja živeo, niko u životu nije video ni sliku banane.
Državni arhiv u Teheranu poseduje kolekciju novinskih. izdanja iz tog perioda, s fotografijama
školarki koje su se okliznule na kore od banana. Takođe, tu je i fotografija kraljice i njenog sina u
bolničkoj poseti jednoj od povređenih devojčica.

Gradonačelnik našeg grada davao je sve od sebe da promoviše rođendan prestolonaslednika.

Naredio je našoj školi, koja je zauzimala jednu oronulu i zaboravljenu zgradu u predgrađu, da
organizuje proslavu. Gradonačelnik je obećao da će dovesti „značajnog“ gosta, a direktor škole je u
tome prepoznao izvrsnu priliku da se popne prečku ili dve više na birokratskoj lestvici.
Direktor bi bez sumnje voleo da pozove one devojčice iz Teherana da za gradonačelnika odigraju
ples onako golih nogu, ali je čak i on bio svestan toga da se takva zamisao nalazi izvan carstva
mogućeg.
„Išmaele!“, jednog dana me je direktor potapšao po ramenu. „Pođi sa mnom. Želim s tobom da
popričam o nečemu.“
U njegovoj kancelariji – obično izvan domašaja učenika – ponudio mi je keks, čak mi je pokazao
i jednu malu bananu jadnog izgleda. Počeo je da mi govori o šahu, a zatim o drevnom persijskom
kraljevstvu i njegovom prvom kralju, Cirusu, kralju nad kraljevima. Zatim je prešao na priču o našoj
zemlji u sadašnjosti, koja se brzinski preobraćala u moderno društvo. Svuda može da se uoči
napredak, rekao je, osim u našem nazadnom gradu, koji se nalazi u kandžama činovnika. A sada, uz
gradonačelnika i specijalnog gosta koji je trebalo da dođe u našu školu, direktoru je bila potrebna
moja pomoć.
„Ja? Da pomognem vama?“
„Da, Išmaele, moraš da mi pomogneš.“
Kad samo pomislim na taj dan, dođe mi da lice od sramote pokrijem rukama. Zašto ja? Od svih
učenika, zašto baš ja?

Direktor se nagnuo ka meni i rekao da ja nisam kao svi ostali učenici. Zato što čitam knjige i
znam puno toga o svetu. A ostali su bili seoski dečaci koji nisu imali blage veze s modernizacijom. A
zatim, strogo poverljivo, objasnio mi je šta je želeo od mene.
Ne treba da učinim ništa neoubičajeno na dan prestolonaslednikovog rođendana, uveravao me je.
Dovoljno je bilo samo da pokažem da sam jednako obrazovan kao neki učenik iz Teherana i jednako
moderan kao neki dečak iz Pariza.
Osvanuo je i taj dan obeležen crvenim slovom. Gradonačelnik je doveo svog značajnog gosta, pa
su njih dvojica seli na rezervisana mesta u prvom redu. Ja sam virio iza zavese kako bih dobro
osmotrio gosta i salu pretrpanu publikom. Kada se zavesa podigne, zaplesaću. Očaraću
gradonačelnika i ostale učenike i dokazaću im da smo i mi, takođe, veoma moderni. Nijedan
muškarac u mojoj porodici – od Adama do Išmaela – nikada pre nije učinio ništa slično.
Kada se zavesa razmakne, ja ću podići ruke visoko u vazduh, malko ću mrdati kukovima, sagnuti
se i ponovo se uspraviti, baš kao što me je gradonačelnik podučio.
Međutim, neposredno pred moj nastup, iznenada se pojavio direktor koji je sa sobom doneo
kostim plesačice i periku. „Evo, obuci ovo!“
Samo su Bog i direktor znali da taj kostim i perika nisu predstavljali deo našeg prvobitnog
dogovora. Od mene se očekivalo samo da plešem kao neki školarac iz Pariza. I to je samo po sebi
predstavljalo krupan korak, džinovski skok napred, u ovom nezamislivo konzervativnom gradu.
„Brzo! Skidaj pantalone!“, zapovedio mi je direktor.
„Ovo ćeš da obučeš!“
Direktor se nikada ne bi usudio da izvede tako prljav trik na bilo kom drugom učeniku. Znao je da
bi ga dečakovi roditelji ubili. Mene je izabrao zato što je pretpostavljao da mu moj hendikepirani otac
neće predstavljati pretnju.
Pokušao sam da im se otrgnem, ali me je direktor čvrsto držao dok me je zamenik direktora
svlačio pantalone i navlačio suknju. Potom im je nabio periku na glavu, usta mi namazao ružem i
gurnuo me na pozornicu.
Muzičari su zasvirali neku glasnu pesmu.
Stajao sam na pozornici, ne pomičući se.
„Pleši!“, prosiktao je direktor iza zavese.
Osmotrio sam publiku. Učenici su bili zblanuti, ali me niko nije prepoznao. Gradonačelnik se
osmehnuo i počeo da pljeska rukama. Muzičari su zasvirali još glasnije.
 „Pleši!“, ponovo je prošištao direktor.
Nije mi preostajalo ništa drugo nego da počnem s plesom.
Čak i danas, pri samoj pomisli na to, oblije me hladan znoj. Kroz prozor upravljam pogled prema
moru, tom zapenjenom moru koje svojim pesnicama udara u nasip.
Moja kratka suknjica se zadizala, otkrivajući bele pamučne gaćice. Čuo se smeh, navijanje,
mjaukanje. Gradonačelnik je oduševljeno tapšao po svojim kolenima.
Odjednom, ugledao sam svog oca kako korača prema pozornici. Policajci su mu bili za petama,
pojurivši da ga zaustave. Iako je bio bolestan, on je uspeo sve da ih odgurne u stranu i da se popne na
pozornicu. Podigao me je, prebacio me preko ramena i onda skočio na pod. Ali pritom je izgubio
ravnotežu i obojica smo pali. Policajci su se obrušili na mog oca i pretukli ga pendrecima.
Iz poštovanja prema ocu, neću do kraja otkriti detalje ove priče. Samo ovo: zamislite mene golih
nogu, s tragom karmina oko usta, iza vrata lekarske ordinacije, dok su lekar i njegov pomoćnik
zašivali povrede na glavi mog oca.
I to će, takođe, jednom proći, kao što sve prolazi. Persijsko kraljevstvo više ne postoji, kao ni šah.
A gde je sada prestolonaslednik?
Jedne večeri sam ga ugledao na televiziji. Kada je poginula princeza Dajana, mnogi poznati ljudi
došli su na njenu sahranu: holivudske zvezde, muzičari, političari, kao i mnoštvo prinčeva i princeza.
Na desetine kamera televizijske stanice BBC fokusirale su se na goste. Jedna od njih je u krupnom
planu prikazala lice mišićavog mladića koji je gledao u objektiv sa strogim držanjem vojnika. Ko je
to bio? Odakle mi je bio poznat? A onda sam ga prepoznao.
I on je, takođe, bio izbeglica, baš kao i ja.

Godinama sam uspevao da prividno odstranim čitavu tu epizodu, ali mi se ona jutros vratila
silinom poplave.
Šta je tog dana dovelo mog oca u školu? Otkud se tako iznenada pojavio? Kako je znao da je
njegov Išmael u nevolji? Da li je sve to zaista bila samo puka slučajnost?
To jednostavno nije bilo moguće. Ne bi me prepoznao s onom perikom. Neko ga je sigurno o
svemu obavestio. Ali ko? Ko je to mogao da zna kakvu mi je zamku direktor pripremio?
Možda je u pitanju bio školski domar, naš milosrdni stari domar. Sigurno je to bio on. U svojoj
mašti ga sada vidim kako juri do naše kuće.
„Alah! Požuri!“
Na svu sreću, mog oca je zatekao kod kuće. Ne, to baš i nije bila slučajnost: otac je dotle bio već
poprilično bolestan, toliko da je ponekad u postelji provodio i po nedelju dana.
Taj dan je u potpunosti promenio i moj i život mog oca. Tokom godina koje su usledile, dečaci iz
mog susedstva nam nisu davali ni trenutak mira. Proganjali su me čak i u snovima. Bežao sam od
njih, sav zadihan, ali bi oni uvek uspeli da me sustignu i na mrtvo me pretuku. Ja nisam mogao da im
uzvratim i suprotstavim se, zato što sam morao čvrsto da držim svoj kaiš, kako mi ne bi strgnuli
pantalone. Hteli su da me ponovo vide onako golih nogu. Kad god bi naišli na mog oca, upirali su
prstom u ožiljke na njegovoj glavi i otkopčavali su kaiševe. On je pokušavao da ih uhvati, a oni su ga
zauzvrat gađali kamenjem.
Bolno je uopšte se prisećati ovih scena, a kamoli pisati o njima.

To su bile godine u kojima smo se kući vraćali zaobilaznim putem kako bismo izbegli susret s
tim mangupima. Te godine ponižavanja i sramote za mene i mog oca behu zlatne godine za šaha i
njegovog prestolonaslednika. Sada taj isti princ živi u izgnanstvu, i obojica smo ostali bez očeva.
Kasnije su on i njegov otac prošli kroz brojna poniženja, posebno kada sin nije uspevao da
pronađe spokojno mesto na kome bi njegov otac u miru umro, kao ni komad zemlje gde bi ga
sahranio.
Na kraju je grob za svog oca konačno pronašao u Egiptu.

* * *

Ja sam se bio pomirio sa svojom sudbinom. Čim bi se časovi u školi okončali, odjurio bih kući,
gde sam utočište pronalazio u knjigama. U romanima sa Zapada.
Ne znam kako se ona prva, tanka, polovna knjižica zatekla u našem domu ili ko ju je tu zaboravio.
Možda ju je moj otac negde pronašao i sa sobom je poneo kući. U svakom slučaju, ona mi je zaista
otvorila oči. Nije bila ni nalik bilo kojoj knjizi koju sam dotle imao prilike da pročitam. O čemu se tu
radilo? Zaboravio sam, ali ako izađem u šetnju i pokušam da se vratim u to doba, verovatno ću da se
prisetim.
Otkrio sam jednog knjižara u našem kvartu, starca koji nije prodavao samo novine i časopise,
nego je imao i pun sanduk poprilično iskrzanih misterija. Ja bih pozajmio nekoliko komada kad god
bih otišao kod njega, i potom ih krišom noću čitao ispod pokrivača. Ali onda, jednog dana, objavio
mi je da više nema novih knjiga za mene i ja sam pomislio kako sam pročitao sve knjige na svetu.

Onda je otac počeo kući da mi donosi razne knjige.

„Evo! Za tebe!“, obratio bi mi se znakovnim jezikom.
Ja bih uzeo knjigu iz njegovih ruku, površno bih je prelistao i nevoljno je odložio na svoju policu
za knjige. To nije bilo štivo koje biste čitali zarad zabave. Jedna stara knjiga koju je pronašao na
poslu, na primer, bavila se pamukom i pamučnim nitima. Druga je bila ispunjena nekim brojkama i
tabelama.
U početku to za mene nije predstavljalo problem: on bi doneo knjigu i ja bih je ćušnuo na policu.
Ali nešto kasnije počeo je da se raspituje da li sam je pročitao. „Ne, još nisam, posle ću je pročitati“,
odgovarao sam.
Jednom prilikom kući je doneo stari poslovni priručnik – zanimalo ga je šta unutra piše. „Samo
brojevi“, objasnio sam. „Brojevi jedan, dva, tri, četiri. I govori se o nekim uglovima i krugovima.“
„Dakle, za tebe je dobra?“, pitao je. „Da, hvala ti,“ uzvratio sam i uglavio je na policu među ostale
knjige.
Ponekad bi sedeo na nekoliko koraka od mene, ništa ne radeći i ne zapitkujući, nego me je samo u
tišini posmatrao kako čitam. Bio je naprosto očaran knjigama i samim činom čitanja. Želeo je da
otkrije kakav je to osećaj kad samo mirno sediš ili ležiš čitajući knjigu.
Sada, dok radim na njegovoj beležnici, shvatam da se njegov život sastojao od nekoliko faza.
Tada smo se zatekli u fazi knjiga, koja je potrajala gotovo dve godine.
„Gde nalaziš sve te knjige?“, jednom sam ga priupitao.
„Kupujem ih“, rekao je.
„Ne treba to da radiš. Glupo je kupovati bilo kakve stare knjige. Ako mi je neka određena
potrebna, sam ću je kupiti.“
Nije me poslušao i nastavio je da kupuje sve više i više knjiga. Jedne večeri je Tina vikala na
njega toliko dugo i žučno da se na kraju onesvestila.
„Jesi li sada srećan?“, dreknuo sam na njega. „Zašto me ne poslušaš?“ Ali, uzalud.
U međuvremenu su dečaci iz našeg susedstva izmislili jednu novu igru. Čim bi ugledali mog oca
kako se vraća kući noseći nekoliko knjiga ispod miške ili u džepu svog kaputa, prišunjali bi mu se s
leđa, ćapili mu jednu od tih knjiga i onda bi pobegli. On je jurio za njima, ali su je dečaci dobacivali
jedan drugom.
Tačka preokreta je nastupila kada se jednom prilikom vratio kući s pocepanim pantalonama i
gomilicom knjiga uprljanih blatom.
„Šta je sad pa ovo?“, besno sam upitao.
„Ništa. Oni dečaci s ulice“, objasnio mi je znakovima i nasmešio se.
„Ne želim više knjiga“, očajnički sam kriknuo.
„Ne? Nećeš knjige?“
Dograbio sam jednu od knjiga iz njegove ruke i zavrljačio je u zid.
„Dosta je knjiga! Razumeš li me? Nema više knjiga!“
Tek posle sam postao svestan da sam postupio veoma zlobno i ružno. Koliko sam tada imao
godina – dvanaest ili trinaest? Doduše, osećao sam se kao da već imam šesnaest ili sedamnaest, jer
sam tokom te dve poslednje godine sazreo više od ostalih dečaka mog uzrasta.
Ali onda sam učinio nešto još bezobraznije. Moj otac se sagnuo da dohvati knjigu, ali sam ga ja
preduhitrio. Ščepao sam je pre njega, a zatim sam i nju i ostale knjige pobacao na krov, jednu po
jednu. „Gotovo!“, ljutito sam gestikulirao. „Nema ih više! A sada idemo unutra!“
Moj otac nije ni reč izustio. Ušao je unutra i odmah legao da spava. (O, kako je to bilo drsko,
gnusno ponašanje s moje strane!)
Te večeri sam imao utisak da ću zaplakati, ali suze mi nisu dolazile. Kako da se iskupim? Šta
mogu da uradim?
Posle izvesnog vremena, bljesnula mi je neka sijalica u glavi. Najzad sam shvatio zbog čega je
kupovao sve te silne knjige. Upalio sam uljanu lampu i probudio sam oca.
„Pođi sa mnom!“,pozvao sam ga pokretima ruku.
„Gde?“
„Gore na krov!“
Isprva je pomislio da je reč o punom mesecu, da je zaboravio da je vreme za to. Bacio je pogled
kroz prozor, ali ne, mesec je bio mlad.
Ja sam bio njegov Išmael, morao je da me sluša, pa je tako ustao i krenuo za mnom.
S uljanom lampom u jednoj ruci, popeo sam se uz merdevine.
„Prati me! Popni se ovamo!“
Moj otac se sumnjičavo uzverao na krov.
Pružio sam mu uljanu lampu, a ja sam počeo da skupljam rasute knjige.
„Daj mi lampu i dođi ovamo“, pozvao sam ga, posle čega sam seo pored dimnjaka.
„Izaberi neku od tih knjiga. Čitaćemo je zajedno.“
Odlučio se za jednu i spustio se kraj mene.
Nije mogao ni da pretpostavi šta mi je na umu. Mada, ni ja sam to nisam znao sa sigurnošću.
Izabrao je najveću knjigu i tutnuo mi je u ruke. Bio je to Ružičnjak, zbirka srednjovekovnog
pesnika Sadija. Lepota i moć persijskog jezika naprosto isijavaju sa svake stranice. Njegove priče, ili
hekayas, predstavljaju živo svedočanstvo Sadijeve umešnosti.
Prevođenje bogatog poetskog teksta ovog majstora na prosti znakovni jezik mog oca svakako je
bio ogroman poduhvat, ali morao sam da pokušam jer smo on i ja bili savršeno skladno prilagođeni
jedan drugom: ja sam odmah razumeo šta on želi da kaže, a on je smesta shvatao šta mu ja govorim.
Sve u svemu, skoro da sam bio u stanju da ceo ovaj neizmerni svet svedem na nekolicinu sitnih
pokreta. Mi smo komunicirali ne samo znacima, nego pritom koristeći i naše oči, usne i tela. Povrh
svega, računali smo i na određenu pomoć očevog Boga. Boga gluvonemih.
Prelistavao sam knjigu u potrazi za nekom kraćom hekaya-om.
„Šta... kakva je to knjiga?“, pokazao je, što sam ja shvatio kao gest pomirenja.
„Kako to da ti objasnim? Znaš, to je... uh...“
„Da li i ona dolazi odozgo?“, zanimalo ga je.
„Ne, ovo nije sveta knjiga, to je nešto drugačije. Radi se o... pa... o mladosti... i starosti. O
kraljevima. O srcu, ljubavi, smrti i... da, govori o ljubavi, o poljupcu žene, o tome kako je posmatraš,
dodiruješ, grliš, ili... čekaj, evo je jedna hekaya o stonogi.“
„O čemu?“
„O stonogi, ma znaš, to je onaj insekt, maleni insekt s mnoštvom nogu koji brzo gmiže... pričekaj,
prineću uljanu lampu malko bliže.“ Uz pomoć jednog štapića nacrtao sam stonogu u prašini, pa sam
mu pokazao prstom.
„Čitaću ti polako, kako bi mi prepoznavao reči s usana, a posle ću ti objasniti. Pažljivo me
posmatraj:
„’Dast o pa-ye berideh-i, hezar pa-i be-kosht’. Drugim rečima: ’Čovek čije su ruke i noge
odsečene, stisnuo je stonogu i ubio je’ Jesi li dotle razumeo?“
„Zar nisi rekao da taj čovek nije imao ni ruke ni noge?“, sablaznio se Akbar.
„Tako je, i ruke i noge su mu odsečeni. A sad me slušaj dalje: ’Slava nek je Alahu. Čak ni sa
stotinu nožica nije stonoga mogla da utekne čoveku bez ruku i nogu onda kad je kucnuo čas njene
smrti’ Ovo je već malo teže, ne znam kako da ti objasnim, budući da ni sam ne razumem baš najbolje.
Moraćeš sam da se izboriš sa značenjem toga.“
„Kako je moguće da ubije insekta ako nema ni ruke ni noge?“, pitao me je svojim jezikom
znakova.
„Upravo tako. Ako ti je cilj da nešto spljeskaš ili zgaziš, moraš da imaš barem jednu ruku ili
nogu. Ti to možda ne razumeš i ja to možda ne razumem, ali taj čovek jeste ubio stonogu. Verovatno
je ta priča lepa upravo zbog toga. Ona govori o smrti. Kada smrt dođe, niko ne može da joj pobegne.
Kucnuo je smrtni čas te stonoge, tako da je morala da umre, njeno vreme je isteklo, a u tom slučaju
čak i čovek bez ruku i nogu može da je dokrajči. Imaš li neku drugu ideju?“
Moj otac se ućutao. A onda se nasmejao. „Mudro“, lupnuo se po glavi. „To je baš bio neki
pametan pisac. Možeš li da mi pročitaš još jednu priču?“
„Još jednu?“
Ne znam zašto, ali u glavi mi je iskrsla jedna prilično poznata persijska priča. Mislio sam da je i
nju napisao Sa’di, ali dugo sam prelistavao knjigu i opet nisam uspeo da je pronađem. Očigledno je
ta priča bila delo nekog drugog pisca.
„Šta to tražiš?“, raspitivao se moj otac.
„Priču u kojoj se spominje tuti.“
„Šta je to tuti?.“
„Pa,jedna prelepa ptica jarkih boja s povijenim kljunom koja ume da govori – to je papagaj.“
„Ptica? Koja ume da govori?
„Pa dobro, ne ume stvarno da govori. Ona samo oponaša ljude. Ali ne mogu ovde da pronađem tu
priču. Nema veze, naučio sam je u školi. Znam je napamet.
„Davno, veoma davno, u Persiji je živeo jedan trgovac začinima, koji je imao papagaja u kavezu.
Ptica je poticala iz Indije, zemlje koja se nalazi daleko, veoma daleko. Ptica je čeznula za svojom
domovinom. Stalno je plakala i ponavljala: ’Dom, dom, dom’
„Jednog dana, kada se trgovac spremao da otputuje u Indiju zarad svog posla, obratio se svom
papagaju i pitao ga je da li ima neku poruku za papagaje u Indiji. ’Ne, ništa posebno’, uzvratio je
papagaj. Samo im prenesi moje pozdrave i kaži im da mi nedostaju.
„Duboko u indijskim šumama, trgovac je ugledao jednog papagaja na grani drveta. ’Moj papagaj
te pozdravlja’, rekao mu je trgovac. ’Mnogo mu nedostaju njegova braća papagaji’
Odjednom, papagaj je pao s drveta i uginuo.“
„Uginuo je?“, prekinuo me je otac.
„Sačekaj malo. Trgovac se vratio sa svog putovanja i papagaj ga je pitao da li za njega ima neku
poruku od drugih papagaja u Indiji. ’Ne, nema poruke’, odgovorio je trgovac. ’Ali jesam razgovarao
s jednim papagajem, i kada sam mu preneo tvoje pozdrave i rekao mu koliko ti nedostaju tvoja braća,
on je odjednom pao s drveta i uginuo’ ’Uginuo je?’ rastužio se papagaj, pa je i on pao mrtav.“
„I on, takođe?“ sablaznio se moj otac.
„Da, i trgovčev papagaj je takođe pao mrtav.“
„Kako je to moglo da se dogodi?“
„Pričekaj. Čovek se snuždio. ’O, moj papagaj, siroti moj papagaj. Nije trebalo to da mu kažem.’
Ali on tu više ništa nije mogao da učini, jer papagaj nije odavao znake života. Izneo je njegovo
beživotno telo iz kaveza i bacio ga je na gomilu smeća. Najednom, papagaj se pokrenuo i ubrzo
potom odleteo. ’Gde si pošao?’, uzviknuo je trgovac. Natrag u svoj dom, dom, dom’, odgovorio je
papagaj.“
Otac me je iznenađeno pogledao. Prvo je ćutao, posle čega se glasno nasmejao i pokazao,
„Pametno. Ta dva papagaja su bili strašno pametni. Divna priča. Divna.“

Još neko vreme smo se zadržali na krovu. Dok sam ja prelistavao knjige, on je sedeo pored mene,
izgubljen u svojim mislima.
„Razboji“, iznenada se trgnuo. „Fabrički razboji mi se uvek motaju po glavi, čak i u snu. Ja... ja ne
znam, ali voleo bih da mogu... da li' moram da... taj posao mi zadaje glavobolje, znaš, i uznemirava
mi stomak.“
Tada mi se po prvi put tako jasno požalio na svoj posao. Po njegovim očima sam mogao da
pogodim da se tu ne radi o beznačajnoj pritužbi, nego o pozivu za pomoć.
„Grlo me boli i uvek je natečeno“, nastavio je. „Ponekad ne mogu ni da dišem, iznenada mi
ponestane daha. Ja... ne želim da više ikada zakoračim u tu fabriku, ali ne smem da odustanem. Imam
decu koju moram da hranim.“
Zagledao sam se u njegovo usukano lice i zapitao sam se šta bih ja mogao da učinim kako bih mu
pomogao.
„Niti se stalno zapliću u mašinu“, pokazao mi je. „Ja se trudim da pazim. Gledam ih, ali ih ne
vidim. Onda se pojavi šef i počne da se dere. Svi onda bulje u mene i odmahuju glavom i kažu da je
Akbar glup. Šta ti misliš, šta da radim?“
Postavio mi je precizno pitanje i ja, Išmael, morao sam da mu ponudim jasan odgovor. Ako mu ja
ne pomognem, ko će onda? Moja je dužnost bila ne da se brinem o Tini i svojim sestrama, nego o
Akbaru. Ako sam već rođen da mu služim, onda je moja obaveza bila i da ga spasim. Odjednom,
sinulo mi je kako treba da postupi.
„Moraš da umreš“, obratio sam mu se znakovnim jezikom.
„Šta!?“
„Da umreš. Kao onaj papagaj. Samo da padneš.“
Nije razumeo šta mi je to palo na pamet.
„Kako to misliš? Kako? Gde da padnem?“
„Između razboja. Treba samo odjednom da se srušiš. Da se pretvaraš da si mrtav.“

Narednog dana su fabrički radnici doneli mog oca kući. Položili su ga na samrtni odar i otišli.
On je odmah po njihovom odlasku otvorio oči, zgrabio je svoj štap i torbicu s opremom za
prepravke ćilima i zaputio se ka planinama.
Pitam se gde je prvo otišao.
Zlatno zvonce

Uskoro ćemo naleteti na Marijanu.

Takođe ćemo otkriti i Zlatno zvonce.
I pokucaćemo na vrata dr Pura Bahlula.

Z a neko kasnije poglavlje ću sačuvati nagađanje o tome gde je moj otac otišao, šta je radio u
planinama i s kim je spavao tokom tih meseci svog odsustva, zato što ne želim da dopustim da se
moja mašta isuviše razuzda. Upravo je to razlog što nastojim da se ograničim na stvarne događaje, na
nešto što sam ja lično svojim očima video, ili sam čuo ili pročitao u njegovim beleškama. Samim
tim, u ovom poglavlju neću juriti za svojim ocem po planinama. Namesto toga, pustiću ga da luta gde
god mu je volja, da spava s kim god mu srce poželi i da ponovo povrati svoju snagu, jer nam tek
predstoje neka teška vremena. Drugim rečima, na izvesno vreme ću ga prepustiti samom sebi, a dok
se on ne vrati, preći ću na drugu priču.

* * *

Leto se završilo, ali pre nekoliko dana vreme je ponovo postalo pretoplo. Na nekih desetak
kilometara udaljenosti od moje kuće nalazi se jedno jezerce. Seo sam na bicikl i odvezao se do tog
mesta, kako bih u miru mogao da plivam i da natenane pišem.
Često sam ovog leta odlazio na to jezero. Otplivao bih par krugova, a zatim bih raširio prostirku i
tu bih u tišini pisao.
Prvi put sam tamo otišao s Marijanom, ženom koju sam upoznao pre dve godine u književnom
klubu. Ona je živela u Amsterdamu, ali je došla da svojoj prijateljici pričuva kuću u njenom odsustvu.
Zapazio sam je i ranije za vreme poetskih večeri u kafeteriji, ne shvatajući da je ona dolazila u ovu
udolinu posebno zbog tih pesničkih prigoda. Uvek je naglas čitala stihove čuvenih pokojnih pesnika.
Zahvaljujući njenim nastupima, upoznao sam se s majstorima holandske poezije, a naročito mi je za
uho zapala poezija J.C. Bloema. Upravo mi je ona predstavila sledeću pesmu:

U znak sećanja (In memoriam)

Vreme se menja, vraća se doba jesenje.

Lišće pozlaćuje vodu kao i ranije nekada,
i pada na zemlju, sve do senovite čežnje
živih srca. On to neće videti više nikada.

Koliko bi samo on voleo ove sokake, iako su mračni,

ovu atmosferu, maglovitu i prosvećenu,
te pločnike, koji krajem dana bivaju napušteni,
odjednom postajući sumorni i široki i nepoznati.
 Ali njemu su bile suđene sve one tihe stvari
s kojima živimo – mada nije svima tako dugo zapisano –
s istinama koje srce kazuje kad se od pesme žari
dok ne potonemo, a s nama i pesma tone polagano.

I tada beše jesen; lišće se uvek vraća u nove zore,

ali ne i životi, onda kad im kratki dan dalje odšeta.
Naučili smo kako ljudska srca mogu jako da gore
stojeći u njegovoj nepomičnoj sobi, pored kreveta.

Za mene, ta uspomena nikada neće izbledeti:

tako nenalik snu, smrt kao krajnje odsustvo zvuka.
Život je čudo što će se svakog dana obnavljati,
a svako je buđenje za novi život otkrivena poruka.

I ponovo se zatičem u ovom blagoslovenom

dobu opalog lišća na vodi, koja se zlati
kao bledo sunce mrtvih dana u spokoju večnom.
Ali koliko ću još dugo u tom snu ostati?

Ovaj zamorni život gubitaka ostavlja nas bez daha.

I šta posle ostaje? Za čim još vredi žudeti?
Za njega i mene,jesen koja je besmrtna:
Sunce, magla, i tišina, zauvek će trajati.

Ovu sam pesmu priključio svojoj knjizi upravo zbog neizraženih čežnji mog oca. Marijana mi je
objasnila da je J.C. Bloem kao pesnik bio sinonim za čežnju i da je nekom prilikom sebe opisao kao
„božanski neispunjenog“.
Marijana takođe piše pesme. Nisam bio upoznat s tom činjenicom sve dok jedne večeri nisam
slučajno svratio u kafeteriju kada na programu nije bilo poetsko veče. Ona je sedela za stolom,
gustirajući svoje piće. Bila je otprilike mojih godina, a to je bio prvi put da sam joj se ikada obratio
bez prisustva drugih poznatih ljudi oko nas.
„Vidi, vidi, ko je to ovde!“, uzviknula je prijateljskim glasom. Započeli smo razgovor i od tada
smo sjajni prijatelji. Mada, nisam siguran da li je „prijatelji“ prava reč za opis našeg odnosa. Bilo
kako bilo, jednog dana me je obavestila kako namerava da ode do jezera i upitala me je da li možda
želim da joj se pridružim.
Nisam umeo da plivam, ali Marijana me je uveravala da je to lako naučiti.
„Moraš da naučiš!“, uskliknula je. Pošao sam s njom. Jezero se nalazilo u mirnom predelu, a ona
i ja smo bili jedini ljudi na tom mestu.
Čitavu narednu sedmicu svakodnevno smo se biciklom odvozili do jezera, i Marijana me je
naučila da plivam. Poslednjeg dana, ona je odmakla do sredine jezera, raširila je ruke i pozvala me:
„Dođi!“
Plivao sam i borio se s vodom, dok nisam stigao do Marijane.
Onda sam se uhvatio za nju i ona se stisnula uz mene.

Ponovo sam položio svoju prostirku ispod drveća na rubu jezera, u nadi da ću uspeti nešto i da
napišem. Vreme je bilo toplo i sparno, pa sam pomislio: „Zašto se ne bih prvo malo osvežio?“
Zagazio sam u vodu. Nije to bio prvi put da sam išao na plivanje potpuno sam. Jednom sam čak
isplivao punih pet krugova. Smireno sam se udaljavao od obale, ali pre nego što sam odmakao
pedesetak metara, uhvatio me je iznenadni napad panike. Okrenuo sam se i zaputio se nazad prema
obali, ali činilo mi se da bez obzira na to koliko snažno zamahujem, ipak ne uspevam da se
pomaknem s mesta. Obuzeo me je strah. Osvrtao sam se oko sebe, ali nije bilo ni žive duše na vidiku.
Sve moje plivačke veštine kao da. su odjednom zaboravljene. Zvao sam upomoć, pa sam ponovo
povikao, ubeđen da ću se udaviti. Dok sam tonuo, mahao sam nogama kroz vodu. Neočekivano, moje
stopalo je očešalo dno jezera. Jedan jak zamah, pa još jedan, i već sam stajao na čvrstom tlu.
Kleknuo sam na prostirku, spustio sam glavu na zemlju, i zaplakao sam. Nisam imao pojma zbog
čega, niti kome su te suze bile namenjene.
Skupio sam svoje stvari, uključujući i beležnicu, seo sam na bicikl i vratio se kući.

Obično sam prilično izdržljiv i ne dam se lako zaplašiti ali sada, po prvi put, strah se zavukao u
najskrovitije kutove moje duše. Da li je to možda zbog toga što radim na očevoj beležnici, pišem
knjigu na holandskom jeziku i idem na predavanja, i to sve istovremeno? Težak je to teret. Naporno
sam radio proteklih nekoliko meseci – bez ikakve pauze, provodeći dane i noći u pokušajima da
oblikujem ovu knjigu. Sigurno je to razlog. Strah je pronašao moju slabu tačku. Neću više ulaziti u
vodu i po svaku cenu ću obema nogama čvrsto stajati na zemlji dok ne završim ovu knjigu.

Onog dana kada sam otplivao do Marijane i uhvatio se za nju nasred jezera ona mi je poklonila
jednu knjigu. Ne u tom trenutku, nego kasnije, kada smo presvukli mokre kupaće kostime. Bila je to
zbirka poezije holandskog pesnika Jana Slauerhofa.
„Izvoli“, kazala je, „shvati to kao diplomu za položeno plivanje.“
Naslov jedne od pesama je glasio „Moja kći Zlatno zvonce“:

S nepunih četrdeset, dobio sam kćer,

i ubrzo joj dao nadimak Zlatno zvonce.
U prvoj godini nakon rođenja,
naučila je da sedi, ali ne i da govori.

Pesma se nastavlja dalje, mada sam ja citirao samo ova četiri stiha.
Možda je to puka slučajnost, a možda i nije, ali nadimak moje najmlađe sestre bio je Zanguli, što
se može prevesti kao Zlatno zvonce.
Zanguli nije lepo ime za jednu persijsku devojčicu. Njeno pravo ime glasi Mahbubi.
Moj otac se plašio da bi njegova deca takođe mogla da se rode gluvonema. Toliki je bio njegov
strah da čak nije želeo da bude prisutan prilikom rođenja svoje prve dve kćeri.
Sećam se dana kada je na svet došla moja najmlađa sestra. Stajao sam pored oca kada je babica
položila bebu u njegovo naručje. On ju je jednom rukom stisnuo na svoje grudi, a drugom je rukom
iz džepa izvukao jedno maleno zvonce. Nežno je njime zazvonio pored njenog uha. Beba je otvorila
oči i pogledala pravo u njega.
„Jeste li videli?“, pokazao je, sav blistajući od sreće. „Jeste li videli? Nije gluva! Može da čuje!“
Onda mi je pružio zvonce i kazao: „Probaj ti!“ Ja sam lagano protresao zvonce i moja sestrica je
po drugi put otvorila oči, ovog puta pogledavši mene.
„Ma jeste li videli?“, ponavljao je moj otac i glasno se nasmejao, toliko glasno da je beba
zaplakala.

Dakle, tako je ona postala naša beba, pripadala je mom ocu i meni. Takođe, na taj način je na
znakovnom jeziku mog oca njeno ime postalo Zlatno zvonce.
 On je imao različita imena za sve nas, a menjao ih je kad god bi došlo do neke krupne promene u
našim životima. Na primer, mene je u početku nazivao Mine.
Kad bi svoju desnu ruku stavio na levu stranu grudi, svi su znali da se to odnosi na Išmaela.
Kasnije je moje ime promenio u Dečak koji se skriva ispod prekrivača i čita. Kada sam pošao na
fakultet, prozvao me je Čovekom koji nosi naočare. Dve godine posle toga, postao sam Čovek koji
nikad nije tu. A nakon toga sam nesumnjivo bio poznat kao Onaj koji je otišao. Ali nikada nije
poželeo da promeni Zlatno zvonce. Oduvek je bila i ostala Zlatno zvonce.
Ona je od samog početka bila drugačija. Zlatno zvonce je odmah postala miljenica mog oca. I ona
je, takođe, rođena da bi ublažila njegove patnje. Po tom principu priroda – ili bog gluvonemih –
funkcioniše.
Kao beba, obično je radosno puzila ka vratima čim bi prepoznala njegove korake. Ona je bila
božanski dar.
Kasnije, kad bi se on iscrpljen vraćao kući s posla u fabrici, ona mu je masirala ramena. Kad bi se
razboleo, ona je bila ta koja mu je kuvala supu. Mnogo godina kasnije, kada sam ja već bio student u
Teheranu, ona ga je dovela kod mene u njegovu prvu posetu i pokazala mu okolinu. (Ja sam obećao
da ću ga provesti kroz Teheran, ali to obećanje nisam ispunio.) Ona je imala foto-aparat i
fotografisala ga je na raznim mestima. Postoji jedna baš dobra slika iz tog perioda, na kojoj on stoji
pored statue Reze Šaha. Ona ga je rukom obujmila oko struka, a nekog prolaznika je zamolila da ih
tako zajedno fotografiše. Posle ga je povela do aerodroma da bi mu uživo pokazala kako poleću
avioni. Svake su večeri odlazili u bioskop, gde se prikazivao ciklus filmova s Čarlijem Čaplinom.
Zlatno zvonce je bila naša velika radost, ali ujedno i naša ogromna tuga.
U našoj porodici se odvila jedna prirodna podela: Zlatno zvonce i ja smo se nalazili na očevoj
strani, dok su naše sestre Marzi i Enzi najčešće stajale na majčinu stranu. Činilo se da se daleko bolje
slažu s Tinom. Ali to nije bio slučaj sa Zlatnim zvoncem. A zašto? Ne bih mogao ništa sa sigurnošću
da tvrdim, ali možda ćemo i to saznati kad se priča još više razmota. Ipak, jedno se nije moglo
poreći: Zlatno zvonce jeste bila najdraža kći našeg oca.

Sada, kada svi znamo ko je Zlatno zvonce, vratiću se natrag kroz vreme, da bismo videli šta se
dogodilo s mojim ocem.
Kada se prvi put ponovo spustio s planine, jedva sam ga prepoznao. Uopšte nije bio ni nalik
čoveku o kome sam pisao u prethodnim poglavljima. Ostario je i nekako se smanjio.
Kasno jedne večeri, začulo se kucanje na vratima. Upalio sam svetlo u predsoblju, otvorio sam
vrata i zaprepastio se. Otac je izgledao bolesno i činilo se da mu u ustima nije ostao ni jedan jedini
zub. Gledao me je pravo u oči – bio je to još jedan poziv upomoć. Uhvatio sam ga za ruku i privukao
ga bliže svetlu.
„Otvori usta“, rekao sam.
Otvorio je usta. Zubi su mu bili skroz istruleli: ostali su samo potpuno crni krnjetci. (Kako to
ranije nisam primetio?)
„Boli me“, pokazao je znakovima. „Ne prestaje da me boli.“
Njegove oči su se ispunile suzama. Konačno je neko primetio, najzad je neko primio k znanju
kolike bolove trpi. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da se priberem i prisetim ko sam ja i koji je
bio moj zadatak u našem malom domaćinstvu. Zagladio sam njegovu sedu kosu. „Probrinućemo se za
to“, tešio sam ga. „Sve će biti u redu. Učiniću da bol nestane.“
Pognuo je glavu. Blagi Bože, naklonio mi se u znak zahvalnosti.

* * *
 Nismo imali dovoljno novca za popravku njegovih zuba, ali suština nije bila u tome. Važno je
bilo samo to da se ja pobrinem da njegov bol nestane.
Bilo je zubara u našem gradiću. Takođe, imali smo i kliniku, ali bogati ljudi, ili svako ko je sebi
mogao da priušti privatnu lekarsku negu, izbegavao je tamo da ide, jer se u takvim ustanovama
predugo čekalo na lekara ili zubara. Redovi su se formirali rano ujutru. Neki su ljudi čak donosili
ćebad kako bi ispred klinike proveli noć.
Red za zubara bio je najduži. Nekada si morao tamo da prespavaš po tri noći u nizu samo da bi
stigao do vrata. Kad biste konačno ušli, zubar bi vam jednostavno izvadio taj pokvareni zub i poslao
vas kući s nekoliko tableta protiv bolova. Nismo imali pravo ni na kakvu dalju negu. Viđao sam
starce koje su zubobolje nagonile na suze.
U tako neljudskom zdravstvenom sistemu, kako sam mogao da pomognem svom ocu?

Jednog jutra, nekoliko sati pre početka škole, pošao sam u grad da pronađem zubara. Bilo ih je
trojica. Kako se ispostavilo, sve su ordinacije radile tek od deset sati. Na prozoru jedne od njih bila je
okačena poruka da ne zakazuju termine za naredna dva meseca. Drugi zubar je imao modernu
kancelariju s ogromnim natpisom iznad ulaza: Najnovije tehnologije za sve vaše probleme sa zubima.
Pregledi su se zakazivali telefonom, ali u čitavom gradu postojala je samo jedna telefonska
govornica. Osim toga, ja nikada ranije nisam ni dotakao tu spravu.
Nakon što sam stekao uvid u njihove ordinacije, znao sam da ova dvojica zubara nikada ne bi
pustili mog oca i njegove krnjave zube da prođu kroz njihova vrata. I zato sam sve nade položio na
poslednjeg od njih. Njegova ordinacija se nalazila u njegovoj kući, izvan gradskog centra. Bila je to
starinska, velika kuća s klasičnom kapijom. Na jednostavnoj oznaci je pisalo: Pur Bahlul, D.D.S., od
ponedeljka do petka, radno vreme 15h – 19h.
Ja nisam imao novca, ali bio sam sin prilično neobičnog pacijenta, tako da sam zanemario i taj
natpis i radno vreme. Zubar je najverovatnije još spavao, ili je za stolom čitao novine uz doručak.
Dva puta sam udario metalnom alkom o kapiju. Odgovora nije bilo. Pokušao sam ponovo. Jedan
stariji čovek, baštovan s kantom za polivanje u ruci, otvorio je vrata.
„U čemu je problem? Zašto toliko lupaš?“
„Dobro jutro. Voleo bih da popričam s doktorom Purom Bahlulom.“
„Da popričaš? Zašto? Ordinacija se otvara tek u tri popodne.“
„Znam, ali ja bih s njim voleo da popričam sada.“
„O čemu?“
„Radije bih to njemu lično kazao.“
Odmerio me je, zatim je malko razmislio, pa je rekao: „Ostani tu. Idem da ga pitam.“
Dugo sam stajao kod kapije, dok vrata konačno nije otvorio jedan sedokosi čovek s lulom
stisnutom među zubima.
„Dobro jutro, mladiću. Pretpostavljam da mene tražiš.“
„Dobro jutro, doktore. Voleo bih s vama da porazgovaram o mom ocu.“
„O tvom ocu. Šta je njegov problem?“
„Njegovi zubi.“
„Ako se radi o zubima, moraćeš da sačekaš do tri popodne“, odbrusio je i povukao dim iz lule.
„Ne, ne radi se o zubima, nego o meni.“
„Ali ujedno i o zubima tvog oca.“
„Ne, nije samo to u pitanju, nego i bol i... pa, znate, obećao sam mu da ću ga rešiti bola.“
„I šta onda? Hajde, kaži mi sve do kraja.“
„Pa, ja moram nekako da mu pomognem i, ovaj... to bi bilo sve, doktore.“
 Posmatrao me je dok je pućkao dim iz svoje lule.
„Tvoje ime?“
„Išmael.“
„Prezime?“
„Mahmud Gaznavi Korasani.“
„Hajde uđi. Pođi za mnom“, rekao je.
Pratio sam ga pored ružičnjaka, leje s petunijama i niza stabala jabuka pretrpanih plodovima. Ušli
smo u jednu prostoriju s visokim prozorima.
„Dve šolje čaja“, obratio se služavki.
Njegova biblioteka je bila opasana policama punim knjiga. Prstom je pokazao obližnju stolicu.
„Sedi.“
Služavka nam je donela čaj.
„Ispričaj mi svoju priču. Spomenuo si mi svog oca. Na koji način on zarađuje za život.?“
„Popravlja ćilime.“
„Gde?“
„Svuda. Nema svoju radionicu, pa jednostavno ide ulicom i ponavlja: ’Farshi, farshi’, kako bi
svima objavio da je on majstor za popravku ćilima.“
„A zašto baš ’farshi, farshi’?“
„Znate, on je gluvonem. Zato jednostavno izgovara reč koja zvuči kao farsh (ćilim).“
„Aha, jasno mi je. I koliko mogu da zaključim, muče ga problemi sa zubima.“
„Svi zubi u njegovim ustima su istruleli. Zbog bolova je užasno ostario.“
On je uzeo šibicu, ponovo upalio ugašenu lulu, duboko je uvukao dim i potom ga izdahnuo u vidu
spirale koja je lelujala u vazduhu. Zatim je počeo da pretura po svojoj fijoci.
„Znam da sada moraš da kreneš u školu. Evo ti nekoliko tableta protiv bolova. Sutra uveče dovedi
oca u moju ordinaciju, pa ćemo tada porazmisliti šta dalje.“
„Hvala vam, doktore.“
„Nema potrebe da mi se zahvaljuješ.“
Ustao sam.
„Čitaš li knjige?“
„Da, doktore.“
„U redu, onda se vidimo sutra uveče.“
Baštovan me je pustio da izađem. „Ups“, trgnuo sam se.„Zaboravio sam nešto da kažem doktoru“,
vratio sam se istim putem.
„Doktore! Smem li da uđem?“
„Da.“
„Mislim da bi trebalo da znate da ja ne mogu da vam platim. Mislim, jednog dana ću vam to
nekako nadoknaditi, ali ne sada. Trebalo je to odmah da vam kažem. Ali čim sam ugledao vašu
biblioteku, sve ostalo sam zaboravio.“
„Kasno je. Idi u školu. Sutra ćemo o tome razgovarati.“

Doktor Pur Bahlul je uhapšen godinu dana posle toga. Iz zatvora je oslobođen tek nakon što je
počela revolucija. Kako se ispostavilo, on je bio jedan od najvažnijih teoretičara pri pokretu
levičarske gerile iz podzemlja, ali sve do njegovog hapšenja ta njegova uloga čuvana je u tajnosti,
čak i od članova njegove partije.
Kada je šahova tajna policija pohvatala skoro sve vođe podzemnih pokreta, Pur Bahlul, koristeći
svoju profesiju kao masku, bio je u stanju da partiju održi u životu još nekoliko godina. Ja o svemu
tome nisam imao pojma, a istinu sam saznao tek nekoliko godina kasnije, kada sam i ja postao aktivni
član partije.
Tokom naredna tri meseca, doktor Pur Bahlul je izvadio sve očeve zube, jedan po jedan. Moj
otac, sa onako bezubim desnima i sedom kosom, sada je zaista izgledao kao starac. Zakazali smo da
se ponovo vratimo za dva meseca. Doktor Pur Bahlul je proverio da li su desni mog oca zarasle,
posle čega mu je izmerio vilicu i napravio nekoliko zabeleški.
Nakon par nedelja, još jednom smo došli na pregled. Moj otac je seo na zubarsku stolicu.
„Otvorite usta“, pokazao mu je doktor Pur Bahlul.
Poslušao ga je.
„A sada zažmurite.“
I to je učinio.
Onda je zubar iz jedne kesice uzvukao protezu i, ne gledajući u mene niti bilo šta govoreći,
namestio je veštačku vilicu u usta mog oca. Potom ga je potapšao po ramenu. „Pogledajte se u
ogledalo!“
Začudo, imao sam neki utisak kao da osoba koja je zabezeknuto blenula iz ogledala nije bio moj
otac, nego ja. Činilo mi se kao da se to u mojim ustima nalazi niz novih blistavih zuba i da to ja
zgranuto buljim u ogledalo, koje je otkrivalo nešto novo i moderno, nešto mlado što se nije uklapalo
s mojim ostarelim, umornim licem.
Sada kad je moj otac ponovo bio u stanju da jede, postepeno je povratio svoju težinu. Beše
očigledno da mu je ponovo stalo do života.
On je bio prvi čovek iz planine koji je dobio veštačku vilicu. Na leto, kada smo za vreme raspusta
otišli na planinu Safron, morao sam stalno da ga trzam za rukav kako bih ga naterao da požuri,
budući da svaki put kad bi susreo nekog starijeg seljanina, izvadio bi protezu i onda bi pokazivao
koliko su njegovi novi zubi dobri i jaki. Svima je savetovao da ih i oni nabave.
Ponekad bih morao da ga prekorim: „Dosta je bilo. Saberi se. Ti si otac tri kćeri. Vrati te zube
nazad u usta pre nego što svi pomisle da si poludeo.“
Ali to nije bilo ni od kakve pomoći. Posle toga, jednostavno je to isto radio kad ga ja nisam
gledao.

* * *

Doktor Pur Bahlul mi je poslao račun za 3000 tomana. Bila je to ogromna količina novca koju
nikad ne bih mogao da mu isplatim. Na kraju krajeva, moj otac je zarađivao tri tomana dnevno.
„Imaš obavezu da platiš račun“ rekao je zubar. „I platićeš sve do poslednje pare.“
„Znam, doktore, ali...“
Sve je već unapred bilo sređeno. On mi je zakazao razgovor s urednikom gradskih novina. Uz
moju saglasnost, trebalo je da tamo radim dva puta nedeljno, tri sata tokom noći, sortirajući pisma
čitatelja, iskucavajući ih i spremajući ih za štampu. Biće mi dozvoljeno da zadržim polovinu
zarađenog novca, dok bi drugi deo služio kao rata za otplatu zubarskog računa.
Bile bi mi potrebne godine da se rešim tog duga, ali je onda sudbina umešala svoje prste. Godinu
dana kasnije, krenuo sam ka njegovoj kući s još jednom knjigom ispod svog kaputa, kada sam
primetio da čitava ulica vrvi od policajaca. Čak su i trojica naoružanih oficira stajali na krovu. Rulju
koja se tu skupljala policija je držala na odstojanju, i nikoga nisu puštali da se približi. Ja sam sve to
pratio iz prikrajka.

Pola sata kasnije, doktor Pur Bahlul je izveden iz kuće, u pratnji trojice policajaca. Nije se
odvajao od svoje lule. Policajci su hteli da ga uguraju u vozilo koje je čekalo ispred kuće, ali on im
to nije dozvolio. Isprsio se, duboko je udahnuo, bacio pogled na gomilu okupljenih ljudi, da bi se na
kraju sam spustio na zadnje sedište.
Vrata su se zatvorila i on je nestao s vidika.
Na svoje dve noge

Preskačemo par godina,

godina tokom kojih je Tina radila1
a Akbar često bivao odsutan.
Ali prvo mora da se povrati
Hanina čast.

P itao sam se gde je moj otac noćivao dok je bio u planinama. Znao sam da u njegovom životu
postoji druga žena, i on je bio svestan toga da ja znam, ali je to ostala tajna između nas dvojice.
Sada, kada sam se već ovoliko upetljao u njegovu beležnicu, po prvi put za mnogo poslednjih godina
sam se i nje setio. Sada naprosto ne uspevam da je izbacim iz glave. Šteta je što nemam neku njenu
fotografiju, pa nemam ni predstavu o tome kako je izgledala. Ne znam čak ni to da li je još uvek živa,
mada pretpostavljam da jeste. Po mom mišljenju, manje su šanse da umreš ako poseduješ neku tajnu
koju treba nekome da preneseš. Mislim da će ona živeti sve dok se nas dvoje nekako ne susretnemo.
Ovde, u tišini udoline, voleo bih da izgovorim njeno ime, da ga glasno uzviknem, ali ne mogu,
jer ga ne znam. Neko od meštana sela Safron mi je jednom prilikom rekao da je ona bila kći nekog
ruskog doseljenika i da je živela u jednom selu blizu granice s bivšim Sovjetskim Savezom. Iako je ja
nikada nisam upoznao niti sam zvanično znao za njeno postojanje, ona i ja smo imali jedan prećutni
sporazum.
Ona je mnogo doprinela kada je u pitanju pomoć partiji. Često je prelazila preko granice noseći
neke tajne pošiljke. I pružila je utočište velikom broju važnih članova partije, posle čega bi ih u
poznim noćnim satima prokrijumčarila preko granice.
Znam da je ona to činila za mog oca. Međutim, kada se danas na sva ta dešavanja osvrnem daleko
objektivnije, predosećam, ili je bolje reći da shvatam, da je u izvesnoj meri ona to činila i za mene –
za sina muškarca koga je volela.
Mislim da je upravo ona spasila Zlatno zvonce.
Da li mi je baš ona poslala očevu beležnicu? Na paketu nije bilo povratne adrese. Nije bilo ni
pisma. Ni jedne jedine reči.
Kako li se zove?
Budući da ona postoji samo u mom pamćenju, pretpostavljam da je mogu nazvati kako god
poželim. Ali koje ime da joj nadenem? Neko persijsko ime? Ili rusko? Ne, ona već ima persijsko ili
rusko ime. A kako bi bilo s holandskim? Hana, na primer. Tetka Hana. Večeras, kada padne mrak,
otići ću do ruba nasipa, zagledaću se u more boje mastila i izgovoriću njeno ime: Hana! Tetka Haaa-
naaa!
Moram barem na taj način da joj se obratim, jer bi u suprotnom ova priča ostala zakočena i
knjiga bi izgubila svoj smisao. To je sve. Neću reći ni reč više o Hani.
A sada moj otac i ja idemo u javno kupatilo.

* * *
 Kad god bi se moj otac vratio iz planine nakon dužeg odsustva, Tina je odbijala da ga pusti
unutra. Imala je običaj da mi u ruke tutne peškir i sapun i da kaže: „Prvo na kupanje!“
Da li je Tina znala za Hanu? Siguran sam da jeste, mada nikada to nikome od nas nije spomenula.
Moj otac je unapred znao da ga ona neće odmah primiti nazad u kuću, pa se uvek vraćao
neposredno pre zalaska sunca, kada smo on i ja mogli zajedno da odemo u javno kupatilo. S obzirom
na to da je Tina zahtevala da se ja lično postaram za to da otac ne donese neke boleštine iz planine, ja
sam išao s njim na kupanje.
„Jesi li se oprao između butina?“,pitao sam ga znakovnim jezikom.
Jeste.
„Okreni se.“
On bi se okrenuo i ja sam onda morao da proverim da na telu slučajno nema nekih posekotina ili
osipa.
„Spusti glavu.“
On bi spustio glavu, a ja sam pregledao njegovu sedu kosu, za slučaj da je navukao vaške.
„U redu, dobro je, sve je čisto.“
Potom bih ga umotao u peškir i prešli bismo u prostoriju za molitvu.
Zajedno s ostalim muškarcima, licem smo se okretali prema Meki i molili smo se. Na kraju, svi
bi se okrenuli i, u skladu s dugotrajnom tradicijom, pozdravljali smo osobu koja se zatekla iza nas. Ja
sam uvek sedeo iza svog oca, pa kad bi se on okrenuo i pružio mi ruku, ja bih je stisnuo i kazao:
„Neka tvoje molitve budu uslišene.“
Ali ovog puta, kada se okrenuo ka meni, ja nisam bio tu. Stajao sam iza jednog stuba u kupatilu,
posmatrajući ljude kako se mole.
„Zašto se ti ne moliš?“, pokazao je.
To nije bio prvi put da nisam učestvovao u grupnoj molitvi. Odavno sam prestao to da činim. Sve
je počelo nakon što sam upoznao doktora Pura Bahlula. Ni on se nije molio.
Ocu ništa nisam odgovorio.
Ali na putu do kuće, ponovo je pokrenuo isto pitanje. „Zbog čega se nisi pomolio?“ Obećao sam
da ću mu kasnije objasniti. Nisam bio raspoložen za rasprave o Bogu. Mnogo sam toga naučio iz
knjiga koje mi je dr Pur Bahlul pozajmljivao za čitanje.

Kasnije te večeri, otac je došao u moju sobu. Nije ništa pokušao da mi kaže, ali sam video kako
pitanje gori u njegovim očima.
„Zar ti nije već vreme za spavanje?“, pokazao sam znacima.
„Ne mogu da zaspim“, požalio mi se.
Osmotrio je moje nove knjige, one koje sam čitao dok je on bio odsutan. Moja polica za knjige
sadržala je nekolicinu izdanja koja su nekada pripadala doktoru Puru Bahlulu, ali su sada bila u mom
vlasništvu. Prešao je prstima preko poveza, kao da proverava naslove.
„Sedi“, pokazao sam.
Spustio se na pete, direktno na ćilim. Ja sam seo preko puta njega. „Pitao si me zbog čega ne
izgovaram molitve“, počeo sam. „Ali prvo ti meni reci zašto se ti moliš.“
„Šta ?“
„Pitao sam te, zašto se ti moliš? Zašto se klanjaš? Zašto čelom dodiruješ zemlju?“
„Nebo“, pokazao je nagore. „Ja to radim zbog Neba.“
„Zbog neba? Čega ima na tom nebu?“
„Tamo je Svetac“, pokazao je.
„Koji svetac? Kaži mi na koga tačno misliš.“
 On se osmehnuo, naizgled zbunjen, pa je položio ruke na kolena. Činilo se kao da je naš razgovor
došao do kraja. Ali onda je on iznenada učinio sledeći potez, protivnapad: „Sveta knjiga dolazi s
Neba. Napisao ju je Svetac koji živi tamo gore. Dakle, na Nebu mora da postoji neki Svetac.“
Odmahnuo sam glavom. „Koran ne dolazi s neba. To je samo knjiga – mada dobra knjiga – ali
ona nema nikakve veze s nebom.“
„Nije tačno, ima. Kazem Han mi je tako rekao. I ti takođe, Mine, Dečko koji se kriješ ispod
prekrivača i čitaš. I ti si lično ljubio korice te knjige i prao ruke pre čitanja.“
„U pravu si. I ja sam nekada čelom dodirivao zemlju. Onda sam prešao na čitanje ovih drugih
knjiga i otkrio sam neke nove stvari, i to su... čekaj, bolje je da krenem od početka.“
Ustao sam i potražio knjigu o svemiru, onu s mnogo slika i zvezda. „Pogledaj ovu sliku. Možeš li
mi reći šta je to?“
Ne, naravno da mu je to bilo nepoznato. Sve što je on mogao da vidi beše mlečnobela pruga, trag,
put kroz noć.
„Dođi da vidiš nešto!“
Otvorio sam prozor. Noć je bila tamnoplava. Milioni zvezda su sijali i Mlečni put je bio jasniji
nego ikada.
„Ta slika prikazuje upravo ovo“, objasnio sam.
Želeo sam da mu ispričam kako je na početku vladalo jedno veliko Ništa, ali se onda zbio Veliki
prasak, pa se posle njega sve pokrenulo, sve je počelo da se miče, baš kao i Mlečni put, koji se
sastojao od mnoštva zvezda koje su i dalje bile u pokretu. Dao sam sve od sebe. Trudio sam se da mu
prenesem, na našem prostom jeziku znakova, sve što sam naučio. Ali on je samo blenuo u mene u toj
zbunjenoj tišini, sigurno misleći o čemu dođavola on to govori?
Iz čistog očajanja, prešao sam na nešto drugo, odjednom ga iznenadivši jednim delićem
svakodnevne stvarnosti: „Jesi li znao da se zemlja okreće?“
„Molim?“
Uperio sam prst prema zvezdama, skupio sam sve te zvezde u svoju levu šaku, dodao sam reku
koja je proticala kroz naš grad, ubacio sam i delić planine zarad ravnoteže, stavio sam svog oca
povrh svega toga, pa sam sve to zajedno stisnuo u loptu i potom tu navodnu loptu prebacio u svoju
desnu šaku. Neko vreme sam je držao ispred njegovih očiju, pa sam je odjednom pustio da
eksplodira: „Buuuum! Zvezde, zvezde, i još zvezda, a onda sunce, pa zemlja, pa mesec, pa moj otac i
onda ja... razumeš li o čemu ti govorim?“
Ne, nije razumeo. Doduše, nisam ni ja.
Izvukao sam mapu sveta i pokušao da mu objasnim gde se mi na njoj nalazimo. „Evo, mi smo
ovde, u ovoj maloj tački na ovoj našoj planeti, a planeta Zemlja se nalazi ovde na nebu... Pogledaj,
sada ti pokazujem Zemlju i Sunce. Mi, ti i ja, nalazimo se ovde, ali ne možemo da vidimo Sunce.
Nema svetla. Noć je.“
Odlutao sam predaleko, toliko daleko da ove teorije više nisam mogao da povežem s mojom
„nemolitvom“. Zaustavio sam se.
„Kasno je, idi u krevet“, pokazao sam.
Otišao je.
Ali kasnije sam primetio da on još uvek razmišlja o svemu tome. Ponekad, kad je bio dobro
raspoložen, o tome bi se šalio sa Zlatnim zvoncem. Brao bi zvezde s neba, stisnuo ih u loptu, izvesno
vreme bi zadržao ruku njoj ispred nosa i onda bi dreknuo „buuuum!“ Potom bi se sav zacenio od
smeha. Jednom prilikom sam ga video kako stoji u skupini starijih ljudi. Nogama je nekoliko puta
udario o zemlju i znakovnim jezikom pokazao: „Zemlja je okrugla. I okreće se. Vi i ja, svi se mi
vrtimo oko Sunca. A Išmael je prestao da se moli.“
 Moj otac je ponovo otišao i ovog puta se dugo nije vraćao. Kada se ponovo pojavio, ja sam imao
već osamnaest godina i bio sam spreman da napustim svoje porodično gnezdo.
U toku poslednjih pet godina, naše društvo se u potpunosti promenilo. Šah je bio čvrsto
zabarikidiran na svom prestolu i kontrolisao je gotovo sve.
Cene nafte su skočile i Sjedinjene Države su mu pomagale da postane glavni nadzornik u toj
oblasti. Opozicija je ugušena i ekonomija je počela da raste – više poslova, bolje plate.
Sve je bilo nekako drugačije. Čak ni godišnja doba nisu bila onakva kao nekad. Činilo se da zime
više nisu onoliko hladne. Možda sam taj utisak imao zbog toga što smo kupili pristojnu grejalicu, ili
što smo bolje jeli – više mesa, više voća, više povrća.
Tina više nije morala da radi. Moj otac, koji se vratio svom negdašnjem zanimanju i popravljao
ćilime, sada je zarađivao dovoljno da bi nas izdržavao.
Naš udaljeni grad, kojim su ranije upravljali imami, sada je bio podeljen između Amerikanaca,
koji su izgradili novu rafineriju, i Nemaca, koji su obnovili naš sistem železnica, zatim Holanđana,
koji su iskopali kanale, i na kraju Rusa, koji su podigli fabriku traktora.
Po prvi put u životu, ofarbali smo vrata našeg stana i zamenili ona ulazna, već razvaljenu drvenu
starudiju, postavivši nova i čvrsta gvozdena vrata. Predvorje smo obložili pločicama žute boje. Tina
je bila oduševljena svim tim izmenama.
Zamislite da vaše kćeri imaju gluvonemog čoveka za oca i kuću s ružnim ulaznim vratima. Ko bi
uopšte došao da zatraži ruku vaše kćeri i oženi je?
Jedne sveže jesenje večeri, uhvatio sam oca za ruku i pozvao ga: „Pođi sa mnom. Imam nešto da ti
kažem.“
Vetar je duvao nanoseći pesak u naše oči i usta. Bilo nam je potrebno mesto koje će nas zgrejati i
spolja i iznutra, tako da smo otišli u obližnju čajdžinicu.
„Kako si, Išmaele?“, pozdravio me je vlasnik i obrisao sto. „Šta otac i sin rade u mojoj čajdžinici?
Neka važna posla?“
„Jesenji vetar nas je ovde doveo.“
„Dobrodošli. Ti si najfiniji mladić u celom kraju. Da imam kći, ti bi mi bio savršen zet. Dobro se
brineš o svom ocu i sestrama. U današnje vreme, dečaci nemaju poštovanja prema svojim
roditeljima. Ti si dobar mladić. Prva runda je na račun kuće. A evo i činije svežih urmi da se njima
počastite.“
„Sveže urme u ovako hladnu jesen?“
„Oh, izgovorio sam prvu stvar koja mi je pala na pamet. Vidiš, ti si drukčiji. Ti slušaš. Dečaci
inače više nikog ne slušaju. Evo, sedite bliže grejalici, gde je lepo i toplo. Neka je slavljen Alah! Ti
poštuješ svoje roditelje.“
Tada sam prvi put odveo oca u tu čajdžinicu. Možda je upravo zbog te činjenice naslutio da imam
nešto važno da mu saopštim. „Završio sam srednju školu“, počeo sam.„Prestao sam da idem u – “
„Prestao si da ideš u školu?“
„Maturirao sam. Ne moram više da pohađam časove. Ali zato, čekaju me studije na nekom
drugom mestu. Ono što pokušavam da ti kažem jeste da odlazim od kuće.“
Iznenada se uspravio.
„Napuštaš svoj dom? Zašto? Gde ćeš da odeš?“
„Moram da čitam neke druge vrste knjiga.“
„Zar te knjige ne možeš ovde da nađeš?“
„Nisu u pitanju samo knjige. Moram da odem u novu školu, na Univerzitet, to ti je velika škola u
prestonici, tamo gde živi šah.“
„U redu, razumeo sam da sad moraš da kreneš u novu školu u šahovom gradu, ali ne i kakve su to
nove knjige koje moraš da čitaš.“
„Knjige o svetlosti, na primer.“
„O svetlosti?“
„O svetlu i mraku, o vazduhu, o avionima, o – “
„Vazduhu? Avionima?“
„Da, vazduh je veoma bitan. Avioni ne mogu da lete bez vazduha.“
Moj otac se zamislio. Nije mu bio jasan pojam univerziteta, nije razumeo kako čovek bez vazduha
umire, nije imao predstavu o tome gde se nalazi Teheran i zbunjivalo ga je moje polje naukovanja,
ali zato jeste shvatio da će se u našim životima odigrati nešto krupno. Spustio se na naslon stolice,
iscrpljen.
„Šta te muči? Ja ne umirem. Vratiću se. Studiranje će biti dobro za mene, biće dobro za tebe i
Tinu.“
„Koliko ćeš dugo biti odsutan?”'
„Pet ili šest godina, nisam baš siguran, ali s vremena na vreme ću dolaziti da vas posetim.“

Vlasnik čajdžinice je stavio dve čaše svežeg čaja ispred nas.

„On odlazi“, pokretima je pokazao moj otac.
„Odlazi? Gde ideš?“, zanimalo je gazdu.
„Primljen sam na Univerzitet u Teheranu.
„Univerzitet u Teheranu!“, uskliknuo je.
„Da, mada mi je teško da ostavim svoju porodicu.“
„O čemu to govoriš? Teško? Pusti njih. Naravno da moraš da odeš!
„Učiće o suncu“, umešao se moj otac, na svom znakovnom jeziku. „Čitaće knjige o vazduhu, zato
što je vazduh vrlo bitan. Ako nema vazduha, onda umreš, tako on kaže.“
„O čemu to tvoj otac govori?“
„Oh, ma nije to ništa posebno, on... govori o tome šta ću ja učiti.“
Moj otac je nastavio: „Jeste li znali da isprva nije bilo ničega i onda se iznenada desio Veliki
prasak i zvezde su tada počele da sijaju? Niste to znali? Nisam ni ja, takođe, ali zato Išmael zna sve o
tome. I on je važan, ide da studira u gradu gde živi šah.“
„O čemu sad priča?“, zainteresovao se gazda.
Ja sam se nasmejao. „Oh, ni o čemu naročitom, samo je rekao da idem da studiram fiziku.“
Popili smo čaj i izvesno vreme smo samo sedeli. Ja sam u rukavu čuvao još jedno iznenađenje za
svog oca.
„Moraću da te zamolim da prestaneš da odlaziš.“
„Šta?“
»Da prestaneš da ideš u planine, da ne odlaziš od kuće.“
„Zašto?“
„Jer dok ja nisam tu, mora da ostane jedan muškarac u našem domaćinstvu.“
„Ali ja... ja moram. Ne mogu da prestanem.“
„Nameravam da ti otvorim radnju.“
„Radnju? Za mene?“
„Da, radnju, zapravo radionicu, kako ne bi morao da putuješ od jednog do drugog mesta. Možeš
da ostaneš u svojoj radnji, a kada ljudima zatrebaju tvoje usluge, oni će doći kod tebe.“
Ova ideja ga je zaprepastila više nego činjenica da se zemlja okreće oko sunca.
„Kakvu radnju? Ja neću moći da je vodim bez tebe.“
„Ne brini. Zlatno zvonce će ti pomagati.“
„Zlatno zvonce?“
 „Da. Već sam o tome popričao s njom. Dolaziće u radnju svakog dana posle škole.“
Sve je već bilo dogovoreno. Urednik novina, za koje sam i dalje radio, pomogao mi je da
dobijem pozajmicu i preko nekog njegovog prijatelja, koji je radio za opštinsku vlast, odobrena mi
je zvanična dozvola da potražim lokal za radnju u našem susedstvu.
Moj otac nije imao izbora. Naprosto nije mogao da poveruje da su pripreme toliko daleko
odmakle. S jedne strane, bio je sav ushićen od radosti. Ali s druge strane, imao je svoju tajnu.
Insistirao je na tome da povremeno ipak otputuje.
„U redu, ali samo na nekoliko dana.“
Mesec dana posle toga, moj otac, moja majka, moje sestre i ja otvorili smo radnju. Zlatno zvonce
se ubrzo smestila za „svoj“ sto. Sopstvenim novcem je za našeg oca kupila ogledalo. Svi smo imali
novu odeću. Ja sam nosio odelo koje smo Tina i ja kupili za mene povodom odlaska na Univerzitet.
Radnja je otvorena. Jedan san se ostvario. Aga Akbar je stajao u sopstvenoj radionici.
Džinovske senke
Ubrzo nakon prelaska u Teheran, Išmael se pridružuje pokretu podzemlja. Svaki kontakt s
njegovim ocem mora biti prekinut. Akbar je prinuđen da se oslanja na samog sebe. Ili je možda
Išmael taj koji mora da nauči kako da se sam snalazi.

N a moje iznenađenje, čak i ovde u dolini, izvesni ljudi ili događaji mogu da imaju direktan, ili
ponekad indirektan, uticaj na beležnicu mog oca.
Princ Vilem-Aleksander, na primer, priskočio mi je u pomoć.
Holandskog prestolonaslednika su intervjuisali za neki televizijski program. Ništa manje od 3,1
miliona ljudi gledalo je taj intervju, koji je ocenjen kao najvažniji u njegovom životu. Princ je želeo
svima da stavi do znanja da je on sada zreo čovek, da je nezavisan od svoje majke, Kraljice. Želeo je
da holandskoj javnosti obznani da je spreman da prihvati odgovornost za teška pitanja.
Njegova donja usna je podrhtavala. Očigledno da ta njegova novoproglašena nezavisnost uopšte
nije bila laka. Ipak, to jeste bio hrabar pokušaj, u prisustvu preko tri miliona gledalaca, da iskorači iz
senke svoje dominantne majke.
Naglasio je činjenicu da on nije mamina maza, nego samostalna osoba.
„Da li je vaša majka vaš najvažniji savetnik?“ upitao ga je novinar.
„Da“, odgovorio je „zato što se postepeno pripremam za njen položaj.“
„Koju od majčinih osobina biste voleli da usvojite?“
„Ja sam Vilem-Aleksander, ja sam ja. Ne želim da usvojim niti jednu od njenih odlika. Nemoguće
je da tek tako prisvojite tuđe osobine.“
Princ je nastojao da pitanja koja su se ticala njegove majke svede na minimum i da pređe na
sledeću temu, ali je novinar nastavio da ga vraća na škakljiva podpitanja o majci.
Ono što se meni u tom intervjuu dopalo nije toliko bio sam razgovor koliko psihologija koja je
stajala iza svega toga. Tokom dugotrajne razmene pitanja i odgovora, malo je toga rekao o svom
ocu. Ni jedan jedini put nije spomenuo puno ime i prezime svog oca. Kao da taj čovek nije pripadao
kraljevskom okrilju, kao da je bio samo duh, obična senka.

Kraljicu sam nekoliko puta video na televiziji i često sam je slušao na radio programima. Neke
njene govore znam čak i napamet. Na primer, evo kako glasi kraj jednog od njenih godišnjih
obraćanja članovima Parlamenta:

S obzirom na to da se približavamo kraju ovog stoleća, vreme je da podvučemo crtu. Dosta je

toga dobrog postignuto u Holandiji. Mnogi su ljudi doprineli tom uspehu. Vodeći računa o našoj
snazi, nijednog trenutka ne gubeći iz vida naše slabosti, to nam uliva samopouzdanje za
budućnost. U novom veku, takođe, svi ćemo mi morati nešto da uložimo u kvalitet našeg društva i
međunarodnu saradnju. Vlada će nastaviti svoje neprestane napore da izgradi snažnu ekonomiju i
jako društvo. To čineći, sve vreme će sarađivati s vama, s predstavnicima drugih vlada, kao i sa
svakim pripadnikom našeg naroda. Iskreno se nadam da ćete posvećeno i odano ispunjavati svoje
odgovorne dužnosti, dok sam ujedno ubeđena da se brojni ljudi pridružuju mojim željama da
 budete mudri i mojim molitvama da budete blagosloveni.

Ali ne mogu da se setim nijednog govora koji je održao njen suprug, princ Klaus. U tom slučaju,
taj pregradak pamćenja mi je potpuno prazan.
Naravno da sam ga video na televiziji prilikom one dodele nagrada kada je strgnuo svoju kravatu,
ali iako sam pažljivo pratio govor, njegove reči nisam čuo. Ili tačnije, jesam, ali te njegove reči nisu
doprle do mene, nisu prodrle u moju dušu. Kao da je pokrete i postupke koristio radije nego reči.
Već sam bio navikao da o njemu razmišljam kao o ocu koji ne može da govori, kao o
posmatraču, onom koji sve gleda iz prikrajka. I kada je konačno nešto zaista prozborio, taj čin kao da
se nije uklapao u moju sliku o njemu.
Dopada mi se taj čovek. Kad god se kraljevska porodica pojavi na TV-u – povodom kraljičinog
rođendana, na primer – uživam da po smatram njega, oca, kako sumnjičavo korača iza svojih sinova,
s rukama iza leđa.
Dopada mi se i kraljica, naravno, kada uhvati svog supruga za ruku i stupa pored njega visoko
podignute glave. Da sam video da ga je ikada lupila po glavi i dreknula: „Ti si mlinski kamen oko
mog vrata. Volela bih da si mrtav, mrtav, mrtav“, ja bih je prezreo.
Tina je jednom prilikom tako postupila s mojim ocem. Čuo sam je kako vrišti, pa sam pojurio
unutra i uhvatio je u trenutku kad je rukama udarala mog oca po glavi i drala se: „Volela bih da si
mrtav, mrtav, mrtav!“
Iznenada, ona me je ugledala i ruke su joj se zaustavile u vazduhu.
Kasnije sam od Zlatnog zvonca čuo da to nije prvi put da ga je Tina tukla.
„Videla sam rođenim očima“, poverila mi se Zlatno zvonce, plačući preko telefonske veze.
Do dana današnjeg ne mogu Tini to da oprostim. A ipak je mnogo toga lepog učinila za mog oca,
a jedna od njih, ne i najmanje važna, beše činjenica da je predstavljala element stabilnosti u njegovom
životu. Strašno je patila, ali je ipak iznova dokazivala koliko ume da bude snažna u teškim trenucima.

Iako se princ Vilem-Aleksander nije otvorio i nije rekao ništa slično u okviru intervjua, moglo je
da se pogodi da je imao problema sa senkom svoje majke. I ja imam takvih problema, ali sa senkom
svog oca. Ako princ misli da može da se otarasi te džinovske senke, grdno se vara. Nikada ne možeš
da odagnaš senke tako uticajnih ljudi, čak ni posle njihove smrti.
Situacija je čak i gora kad su oni pokojni. Vraćaju se u tvoj život jači nego ikada. Proganjaju te u
snovima.
Čak i iz svog groba, moj otac baca senku na moj kompjuter. Kada sam otišao na Teheranski
univerzitet, odlučio sam da se distanciram, kako fizički tako i mentalno, od svog oca, ali mi to nije
polazilo za rukom. Ponekad bi iskrsla neka nova vrsta kontakta, intenzivnija nego ikada.
Nakon što sam napustio svoj dom, smatrao sam da moj otac treba da nauči kako da se oslanja
samo na svoje dve noge. Ali neočekivano, otkrio sam da ja nisam baš najbolje funkcionisao tako sam.
Činjenica da više nisam morao da nosim teret svog oca kao da me je izbacila iz ravnoteže. Pretvarao
sam se predstavljajući se kao izdržljiv, ali to zapravo nisam bio.
Moj otac je bio moja snaga, jednako kao i moja slabost. U poređenju s ostalim studentima, ja sam
bio iskusan, zbog čega sam i činio tako krupne korake u partiji. S druge strane, brinuo sam se za
svoju porodicu, što me je sprečavalo da još dalje napredujem.
Na kraju treće godine, moj posrednik mi je naložio da prekinem sve veze sa svojom porodicom.
Do tada sam povremeno odlazio kući, ali sada mi više nije bilo dopušteno čak ni da im telefoniram.
Na njegovo insistiranje, prestao sam čak i da prisustvujem predavanjima na fakultetu. Prema stavu
partije, revolucija je bila na pragu i morali smo da budemo spremni.
Bio sam izjeden osećajem krivice zato što sam napustio svoju porodicu i bio sam toliko zabrinut
za njih da me je mučio gubitak samopouzdanja. Shvatio sam da ne mogu tako da nastavim. Bilo je
krajnje vreme da o tome prodiskutujem sa svojim posrednikom.

Međutim, pre nego što nastavim dalje s pričom, voleo bih da kažem nekoliko reči o pokretu
otpora. Svaki persijski školarac je sanjao o tome da stigne do Teheranskog univerziteta. Ipak, mi
takođe imamo jednu iz reku: „Možda je moguće tamo upasti, ali možda više nikad nećeš izaći.“
To je zbog toga što tajna levičarska gerila imala svoje korene na Univerzitetu. Tri glavna slogana
ovog pokreta su glasili ovako: „Dole šah!“ „Hleb narodu!“ i „Živela sloboda!“
Crvenom bojom ispisan naziv njihovih tajnih novina bio je sledeći: „Sloboda ili smrt!“ Kada sam
ja počeo da studiram, na ulicama Teherana odigravalo se na desetine sukoba s pucnjavom, između
naoružanih pripadnika partije i šahove tajne policije. S vremena na vreme, otkrili bi skrovište nekog
od vođa, pa bi odmah pokrenuli helikoptere i tenkove. Ali vođe nikada nisu dopuštale da ih uhvate
žive. Borili su se sve dok ne bi ostali bez metaka, pa bi na kraju progutali pilulu za samoubistvo pre
nego što bi policija ušla da ih uhapsi. Svaki taj nemili događaj bivao je propraćen erupcijom nasilja
na Univerzitetu.
Upravo u takvim burnim vremenima i ja sam prolazio kroz neke svoje lične krize.

Zakazao sam sastanak sa svojim posrednikom u jednoj čajdžinici u predgrađu Teherana. Tada
sam po prvi put s njim razgovarao o mom ocu. „Ne mogu da prekinem sve veze sa svojom
porodicom. Moram da ostanem u kontaktu sa svojim ocem. To je nužno za njega, jednako kao i za
mene. Bez toga, ne mogu da delujem kako treba u okviru partije.“
Molba mi je odbijena. Bilo je suviše rizično. Ako bi me agenti specijalne policije uhapsili u
roditeljskom domu, time sam mogao da ugrozim i samu partiju.
Ali onda mi je jedna nova ideja sinula u glavi. „Radnja mog oca, njegov hendikep, njegovi
kontakti s meštanima našeg sela blizu granice, sve bi to moglo da bude... Mislim, mogao bih da ga
uključim... Zapravo, pokušavam da kažem kako bi njegova radnja i njegovo poznavanje planina
mogli da budu korisni za partiju.“
Smisao našeg razgovora se odjednom promenio. Moj posrednik nije ništa dalje komentarisao,
osim što mi je saopštio da ću već blagovremeno biti obavešten o partijskoj odluci.
Posle nedelju dana, neočekivano sam pozvan na poverljivi sastanak s Homajunom, jednim od
legendarnih vođa pokreta otpora. Dugo smo razgovarali o mom ocu, njegovim vezama u graničnoj
oblasti i njegovom poznavanju planinskih staza. Dobio sam dozvolu da u tajnosti posetim oca
nekoliko puta godišnje. Takođe, moj zadatak je bio da ga pripremim „u slučaju da partiji bude
potreban“. Šta je to značilo, nijedan od nas dvojice nije znao. U svakom slučaju, vrh partije je
zaključio da vredi u svojoj službi imati gluvonemog čoveka kome se može verovati, a koji je bio
spreman sve da učini za svog sina.
Makar mi je dopušteno da tajno posetim oca, koga veoma dugo nisam video.

Dobro se držao, uglavnom zahvaljujući svojoj radnji. Pokretanje te vrste poslovanja manjeg
obima pokazalo se kao sjajna odluka. Zlatno zvonce je kupila dobru polovnu peć i prenela je u
njegovu radnju. Tokom cele godine, moj otac se muvao po okolini skupljajući grančice i granje za
zimu, poput neke teturave ostarele ptice. Tinu je to strahovito nerviralo. Kad god bih se javio
telefonom, ona mi se žalila: „Sine, stidim se tvog oca. Ne prestaje da čini jednu glupost za drugom.
Gde god da krenem, vidim ga kako nosi pregršt suvih grančica na leđima. Čak se i na drveće uzvere
kako bi otkinuo grane koje su se sasušile. Kad ga sretnem u gradu, od sramote moram da pognem
glavu.“ Nasmejao sam se kad sam ga zamislio kako se pentra po drveću i kida grane.
„Nemaš pravo da se smeješ“, besnela je Tina. „Ti nisi ovde, ne moraš da ga viđaš. Ja sam ta koja
se od sramote topi kao sveća. Ti nisi prisutan i sve to nimalo ne utiče na tebe. Ja sam majka, imam tri
kćeri kod kuće i moram da – “
„Nema potrebe da se nadiže tolika galama, Tina. Znaš kakav je on. Mi ne možemo da učinimo
ništa što bi ga promenilo.“
„A zašto ne? Ti jednostavno to ne želiš. Za sve si ti kriv, ti si onaj koji ga je napustio. On bi tebe
poslušao, ali ti mu ni reč nisi rekao. Zbog čega ne bi došao i posetio nas, sine? Ljudi treba da vide
kako moje kćeri imaju i obrazovanog brata, a ne samo glupavog oca. Poslušaj me! Dođi kući!
Budućnost tvojih sestara od toga zavisi!“
Tina je bila u pravu što se tiče jedne stvari. Zaista se činilo da moj otac počinje da se gubi. Sada je
znatno češće pravio razne gluposti. Pa dobro, ne baš gluposti, ali ne znam kako bih to drugačije
nazvao. Kako da ga zaustavim da se penje na drveće? Nisam bio prisutan da ga stalno opominjem.
Morali smo da se suočimo s činjenicama i da ga prihvatimo takvog kakav je bio. Tini je to teško
padalo.
Uprkos njegovom početnom kolebanju, moj otac je bio izuzetno ponosan na svoju radnju. Gde
god da je išao, vadio je ključ iz svog džepa i svima ga pokazivao: „Pogledajte, ključ od moje radnje.
Išmael mi ga je dao. On je student u šahovom gradu. Uči o avionima. Ako bi neko zapušio nos i
stavio ruku preko usta, odmah bi umro, jer je vazduh vrlo značajan.“
Ta radnja je predstavljala njegovo spasenje. Više nije morao da luta ulicama u potrazi za
mušterijama. Niti je morao da ostaje kod kuće tokom zime, kada nema mušterija. Jednostavno bi
otišao i sedeo u svojoj radnji. Zbog toga je skupljao grančice i grane: to je uticalo da se oseti
spokojno i sigurno.
Ostajao je u svojoj radnji sve do kasno uveče. Ko zna, svakog trenutka je mogla da bane neka
mušterija ili bi jednog dana Išmael mogao iznebuha da se pojavi.

Na putu ka njegovoj radnji, kupio sam mu džak drva za ogrev. Sneg je krckao pod mojim
nogama. Sve je bilo tiho u mom starom susedstvu – svetla na prozorima odavno su se ugasila, zavese
su bile navučene. Sve je bilo u dubokom snu, sve osim dimnjaka mog oca. Još uvek se pušio.
Kroz njegov prozor nazirala se meka žućkasta svetlost. Provirio sam unutra. On je sedeo na svom
ćilimu, odmah pored peći. Glava mu je bila nagnuta nad knjigom, koja je stajala otvorena na niskom
stočiću ispred njega.
„Gospode!“ pomislio sam.„Šta on to čita?“
Izgledao je kao neki učenjak. Ne, kao imam koji u džamiji mozga o sadržaju knjige. Ne, ni tako,
nego više kao zanatlija, tkač ćilima, koji bi se radije pozabavio popravkom poveza knjige namesto da
je pročita. Nekoliko persijskih ćilima njegovih mušterija stajali su urolani na stolu pored knjige, a na
zidu se nalazila velika uokvirena fotografija šaha u vojničkoj uniformi.
Bio sam zatečen. Zbog čega je diktatorova fotografija tako uramljena visila u njegovoj radnji?
Prvo me je obuzeo gnev, ali onda mi je sinulo da je možda tako i bolje.
Blago sam pogurao vrata. Ona su zaškripala. Trebalo bi da podmažem šarke, pomislio sam. Tiho
sam kliznuo unutra. Moja senka je pala preko knjige. On je podigao glavu i pogledao me je, bez i
trunke prepoznavanja. Skinuo sam šešir. Jedan stidljiv osmeh se promolio na njegovom licu.
„Nisam te prepoznao s tim brkovima“, pokazao je i ustao.
Mislio sam da će me zagrliti, ali nije. Nastavio je da me osmatra – moj šešir, moje naočare, moje
brkove. Pružio sam mu ruku. „Zašto se ne pozdraviš sa mnom? Evo, doneo sam ti drva za ogrev.“
Pokazao je, s blago posramljenim izrazom lica, na svoju gomilu grančica i granja, posle čega mi
je kolebljivo stisnuo ruku. Džak s drvima je okačio na kuku i verovatno ga nikada više nije ni
dotakao.
„Zašto tako zbunjeno gledaš u mene?“, pitao sam ga našim jezikom znakova. „Zar me nećeš
poslužiti šoljom čaja?“
„O, da, sedi“, pokazao je na ćilim, a potom se ispravio. „Ne, ne tu, sačekaj minut.“ Dovukao je
jednu stolicu i ponudio mi je. „Molim te, sedi.“
Pomislio je da sam ja postao gospodin, gospodin sa šeširom. Vratio sam stolicu na njeno mesto i
seo sam na pod pored peći. On mi je nasuo šolju čaja i ostao je da stoji pored mene, kao neki
konobar. „Zašto ne bi seo pored mene?“
Jeste seo, ali na pristojnom rastojanju i s rukama položenim na kolena. Tako je on želeo, pa sam
odlučio da se više ne bunim.
„Kako si?“, obratio sam mu se znakovnim jezikom. „Jesi li zadovoljan svojom radnjom?“
„Da, hvala, zadovoljan sam“, odgovorio mi je, a onda je pognuo glavu.
„A kako je Tina?“
„Dobro je, hvala.“
Pokazao sam na fotografiju. „Vidim da si okačio šahovu sliku u svojoj radnji, rekao sam.
Njegove oči su se zasijale. Kao da je hteo nešto da kaže, da mi po nudi objašnjenje, ali se
predomislio i samo je nastavio onako učtivo da kleči. Nakon kraće tišine, kolebljivo me je pitao
koristeći znakove. „Kako si ti? Da li je sve u redu?“
„Da, sve je dobro“, uzvratio sam.
„Gde si bio?“, nastavio je. „Zbog čega više ne navraćaš kući? Zbog čega nas više ne zoveš
telefonom? Zlatno zvonce stalno iščekuje da se javiš. Odrasla je. Zamolila me je da ti kažem kako želi
da te vidi. Znam da nemaš mnogo vremena, da moraš mnogo knjiga da pročitaš, i ja to razumem. Ali
možda bi mogao povremeno da nam telefoniraš.“
„U redu, hoću, ali situacija je postala mnogo teža.“
„Šta je u pitanju? Knjige?“
„Ne, nije stvar u knjigama. Mada, tačno je, i knjige su teške. Ali krenimo od one slike na zidu, na
primer. Znaš li ti ko je taj čovek?“
„On je sin Reze Hana“, ponosno je pokazao. „I ti to znaš. On je važan čovek sa zlatnom krunom
na glavi. Poseduje mnogo konja i pušaka i sve vreme nosi pištolj sa sobom. On je veoma značajan
čovek. Svi tkači ćilima u gradu imaju njegov portret u svojim radionicama. I ja sam ga kupio. Ne,
čekaj, nisam ga kupio, nego ga je neki gradski činovnik doneo ovde, a onda sam ga ja uramio. Baš je
lepo, zar ne?“ Nisam odgovorio. Krenuo je da nešto opširnije komentariše portret na fotografiji, ali
je odjednom naslutio da ja ne delim njegov polet. I zato, namesto toga, pitao me je: „Ti smatraš da to
nije u redu?“
„Da, ne... hoću da kažem, mislio sam na nešto drugo.“
„Ali tkači ćilima ga vole“, sumnjičavo je gestikulirao. „Njegova slika je u svim radnjama. On je
dobar čovek.“
„Ne slažem se“, pokazao sam.
„A zašto?“
„Ne dopada mi se.“
„Ne? Zbog čega?“
„On nije dobar čovek. Nije dobar čovek.“
Uperio je prst ka portretu i činilo mi se da je hteo nešto da kaže. Ali onda se zaustavio. Njegova
ruka je ponovo klonula na njegovo krilo.
„Skoro da mogu reći da je sve to suviše komplikovano da bi se objasnilo“, rekao sam „ali
probaću da ti dam jedan primer. Sećaš li se policajaca u mojoj školi koji su te palicama udarali po
glavi?“
„Da, naravno da se sećam.“
„Ti policajci su radili za šaha. U Teheranu, na mom Univerzitetu, takođe ima mnogo policajaca.
Često tuku studente, hapse ih i odvode ih u zatvor. Žele čak i mene da uhapse.“
„Da te uhapse? Zašto? Šta si skrivio?“
„Ništa. Ili, u svakom slučaju, ništa strašno. Oni jednostavno ne žele da ja čitam određene knjige.
Ili da govorim određene stvari. Od mene očekuju da poštujem šaha, ali meni se on uopšte ne sviđa.
Drže me pod nadzorom. Nadaju se da će me uhvatiti u nedelu. Zbog toga ne mogu da dolazim kući.“
„Oh“, pročitao sam iz njegovog pokreta.
„A znaš li šta je još gore? Policajci iz Teherana ne nose uniforme. Nose običnu odeću, baš kao ti i
ja. Nikada ne znaš kome smeš da veruješ. Ja ne želim da me prepoznaju, pa zbog toga i nosim ovaj
šešir. Iz istog razloga sam pridodao brkove i naočare.“
„Kako možeš da čitaš knjige o svetlosti i vazduhu među toliko brojnim policajcima?“
Isprva sam hteo da mu kažem kako trenutno uopšte ne čitam knjige o svetlosti i vazduhu, ali sam
se suzdržao. To bi ga samo povredilo.
„Poveriću ti još nešto. Pamtiš li dr Pura Bahlula? Zubara?“
„Naravno da ga pamtim.“
„Znaš li ko je njega uhapsio? Šah! On je naredio policajcima da uhapse zubara! I dalje je u
zatvoru. Svi su mu zubi polomljeni. Razumeš li šta ti govorim? Eto, zato ja mrzim šaha. Ljudi od
značaja – ljudi poput našeg zubara, koji čitaju knjige – takođe preziru šaha.“

Da li je bilo pametno koristiti tako proste primere za objašnjavanje tako složenih problema? Da li
je bilo pravedno da ga opsedam svojim ličnim mišljenjima? Da li bi možda bolje bilo da sam ga
ostavio na miru i jednostavno prihvatio njegove stavove i njegov pogled na svet?
Sada, na sve te godine mogu da se osvrnem daleko objektivnije Ponekad osetim ubod kajanja. Ali
samo ponekad. Nisam imao izbora. On i ja naprosto nismo mogli da gajimo oprečna mišljenja.
Morali smo da budemo jedno, da delimo istu ideologiju. Morao sam da ga privučem bliže sebi, bliže
toj novoj stvarnosti u mom životu, kako se ne bi izgubio u nepoznatom svetu svog sina. Šta bi bilo da
su me uhapsili? Šta ako tajna policija usred noći iznenada upadne na vrata naše kuće i celu je pretrese
zbog političkih aktivnosti njegovog sina, a on nema pojma o čemu se tu radi?
Imao sam osećaj kao da je moja dužnost da mu razjasnim svet. Taj zadatak su mi dodelili naša
porodica, naši prijatelji, susedi, pa čak i priroda, da budem očev vodič, te sam morao da ga vodim u
pravcu koji ja smatram podobnim.
Jednom za svagda, dozvolite mi da jasno stavim do znanja – čak i samom sebi – da u slučaju da
sam imao nekog drugačijeg oca, možda ne bih osetio potrebu da se pridružim pokretu otpora, niti bih
se u bilo kom smislu u to upleo, ili barem ne bih otišao toliko daleko. Činjenica da sam rođen kao sin
takvog oca me je dovela, navela me je, gurnula me u tom pravcu. To je istovremeno i najopširnije i
najkraće izdanje naše priče. Morali smo svoje korake da prilagodimo ritmu onog drugog. On je
morao da stane uz mene, a samim tim i da bude na strani levičarskog pokreta kome sam ja pripadao.
Kucnuo je čas da mu nagovestim da će nama – mojim saborcima i meni – jednog dana i on biti
potreban.
„Moji prijatelji i ja smo protiv šaha“, zaključio sam, koristeći se znakovnim jezikom. „On mora
da ode.“
Isprva, nije me razumeo. Samo je sedeo i buljio u mene, ne pomerajući se. Ali iznenada mu je
svanulo. Ruke su počele da mu se tresu. „Kako to misliš da ode’?“
„Jednostavno da ode! Dole šah!“
„Ali on uvek uz sebe ima pištolj!“
Na trenutak sam se zamislio. Da li da mu pokažem ili ne?
Nakon kraćeg dvoumljenja, zavukao sam ruku ispod kaputa. i iz vukao svoj pištolj.
Holandske dine

Idemo da vidimo Luisa, koga Išmael

jedva poznaje, ali to sad nije bitno.
Postoji jedna mlada žena u Luisovom životu,
a Išmaelu je suđeno da je susretne.

Z nao sam šta je to pesak, takođe, znao sam i šta su to brda, ali nisam imao ni predstavu o tome
kako izgledaju holandske dine niti kako čovek može da se šeta između brdašaca od sitnog peska.
Potražio sam tu reč u rečniku:

dina – eng.jez. – dune / ’d(y)un / n-s often attrib (F, fr, OF, fra, MD dune – more at DOWN) 1:
brdo ili greben od peska nagomilanog vetrom, najčešće uz obale, duž nekih rečnih dolina, i
uglavnom tamo gde postoji suva površina peska tokom barem jednog dela godine 2: TWINE 5

* * *
Primio sam pismo od čoveka pod imenom Luis koga sam upoznao u vozu. Bilo je kasno uveče i
ja sam uhvatio poslednji voz iz pravca Univerziteta. Ušao sam u skoro prazan vagon i ugledao
jednog čoveka kako sedi na suprotnom kraju. Iscrpljen, seo sam na najbliže sedište, sklopio sam oči i
zadremao.
Koliko sam dugo dremao? Nemam pojma. Odjednom, čuo sam kako me neko doziva:
„Gospodine!“
Otvorio sam oči i osvrnuo se oko sebe. Čovek u zadnjem delu vagona je i dalje bio moj jedini
saputnik. Da li je on nešto rekao ili sam ja to samo sanjao?
„Da li biste voleli da mi se pridružite?“ pitao me je. „I ja ovde sedim sasvim sam.“ Otišao sam do
njega. Nije izgledao dovoljno staro da bi mu za hodanje bio potreban štap, ali jedan je ipak stajao
oslonjen na sedište pored njega.
„Odakle si?“, zanimalo ga je.
„Iz Persije... Irana“, odgovorio sam.
„Tako sam i mislio“, prokomentarisao je, radosno klimajući glavom. „Zbog toga sam te i pozvao.
Ponekad umem da prepoznam Iranca samo na osnovu njegovog držanja. Proveo sam dosta godina u
Iranu, radeći kao doktor.“
„O, zaista? Kako je to lepo!“, rekao sam.
Tada sam seo pored njega.
„Dozvoli mi da ti se predstavim. Ja sam Luis.“
Naš razgovor je ubrzo postao daleko ličniji. Pričao mi je o svom boravku na jugu Irana, gde se
nalaze bogata naftna polja. Tamo se zatekao na početku revolucije, ali ga je ambasada primorala da
ode, protiv njegove volje, zajedno s ostalim holandskim državljanima.
Kao što je slučaj s većinom slučajnih susreta, razgovarali smo o tome kako sam ja stigao do
Holandije, čime se bavim i šta mislim o svemu tome.
 Nakon jednočasovnog razgovora., zapisao je moju adresu. Ja sam voz napustio na stanici gde
uvek izlazim, a on je nastavio dalje, da prenoći kod prijatelja.
Posle nekoliko nedelja, stiglo mi je pismo. Tek nakon što sam pročitao prvih nekoliko redova,
shvatio sam od koga je. Pri dnu svog pisma, naveo je prevod jedne strofe iz pesme Omara Hajama:

Mi nismo ništa više od pokretnog niza

senki čarobnih oblika koje se okreću
oko suncem napojenog lampiona koji
u ponoć drži Gospodar predstave.
Setio sam se koliko mu je bilo drago kad je čuo da ja studiram holandsku književnost.
On je smatrao da je persijska književnost prelepa. Dok je živeo u Iranu, malo je toga znao o
književnosti te zemlje. Tek nakon svog povratka u Holandiju, počeo je da traga za prevodima
persijskih klasičnih dela.
U pismu je naveo kako se beskrajno nada da ćemo se ponovo videti, pa me je pozvao da ga
posetim.
U početku, njegov poziv nisam shvatio ozbiljno. Imao sam nekolicinu prijatelja Holanđana –
Igora, na primer, izvestan broj lokalnih umetnika i pesnika, nekolicinu profesora s Univerziteta – ali
je ovo bio prvi put da mi Holanđanin, koga jedva da sam poznavao, tek tako nudi dobrodošlicu u svoj
dom. Živeo je u mestu pod nazivom Agnet an Ze. Potražio sam ga na mapi. I nije bilo tako daleko, ali
ipak sam pomislio, ne, neću ići, verovatno bismo celo bogovetno veče proveli naglabajući o svojim
uspomenama iz Irana, a ja nisam bio raspoložen za tako nešto.
Međutim, moja je radoznalost bila zagolicana poslednjim pasusom njegovog pisma: „Ovde
imamo prelepe dine – najlepše u celoj Holandiji. Ako dođeš, možeš da odeš u dugu šetnju između
dina. Siguran sam da bi uživao. Nadam se da ćemo se videti.“
Možda to i nije bila tako loša zamisao. Naziv„Agnet an Ze“, posebno, zvučao je primamljivo.
Mogao sam da odvojim jedan dan da ga tamo provedem, razmišljao sam, i da se prošetam do
mora. Prvi put sam za holandske dine čuo prilikom jednog od predavanja koja sam pohađao, kada
smo analizirali navod iz klasičnog romana Frederika van Edena De kleine Johannes (Mali Johanes).

Oh, kad bih samo mogao da pobegnem odavde! Daleko, do dina, do mora.
Rano svakog jutra, pitao bi (svog psa) Pluizera da li će moći ponovo da se vrati u svoju kuću i
svom ocu, hoće li ponovo videti taj vrt i dine.

Javio sam se Luisu i krenuo. Usput sam kupio novi prevod Sa’dijeve knjige Ružičnjak, budući da
je jedan od mojih profesora spomenuo da je nedavno objavljeno holandsko izdanje tog dela.

Ušao sam u autobus, rešen da zaista u najboljem mogućem vitlu iskoristim taj dan. Vozili smo se
prvo do Lelistada, zatim su usledili Enkhuizen, Alkamar, pa Bergen i konačno Agnet an Ze.
Ko ili šta je Agnet? Ili je to u stvari Agnes? Svidela mi se kombinacija reči „Agnet“ i „Ze“.
Zamislio sam neku ženu kako spokojno sedi na plaži, zagledana u more.
Agnet an Ze nije bilo uobičajeno holandsko selo s crkvom i trgom, nego lučki gradić. Izgledao je
pomalo turistički, ali je to ipak bilo prilično mirno mestašce. Možda je za vreme leta vladala veća
gužva. Iako je sada bilo hladno, određeni broj nemačkih turista i dalje su tu uživali.
Najzad, posle petnaestak minuta tumaranja unaokolo, ugledao sam peščano brdašce prekriveno
visokom travom – zlatnožutom travom. Hladan vetar ju je talasao, čineći čitav taj prizor još lepšim.
Ni kada pre nisam video ništa ni nalik ovim peščanim dinama s lelujavom travom. To su sigurno bile
one dine o kojima sam čitao u knjizi De kleine Johannes. Samo sam tako stajao i zurio u taj
veličanstveni pejzaž. Ispred mene su se nizale dine, samo dine i još dina, dokle ti pogled seže! Baš
kao što su se na nekim drugim mestima brda pružala unedogled, samo brda i još brda. Nisi mogao da
pogodiš gde se sve to završava i šta se nalazi s njihove druge strane.
„Prelepo, zar ne?“, čuo sam neki glas iza sebe.
Okrenuo sam se.
„Dobar dan“, pozdravio me je jedan čovek. s prozora. Nisam odmah bio svestan da je to bio Luis.
„Zar me ne prepoznaješ?“, iznenadio se.
„Oh, sada sam te prepoznao.“
„Sačekaj trenutak, otvoriću ti vrata.“
Posle neobično duge pauze, vrata su se širom otvorila. Luis je krenuo prema meni, ali nakon
nekoliko koraka je izgubio ravnotežu i umalo pao. Požurio sam ka njemu i uhvatio ga ispod ruke.
„Hvala“, vedro mi se zahvalio. „Mora da si pomislio da ću pasti, ali na svu sreću, najčešće dobro
prođem.“
Ponudio sam mu da se osloni na moje levo rame i on je na njega položio dlan svoje desne ruke.
„Imaš jaka ramena! Uđi unutra. Baš mi je drago što si došao.“
Kako je glupo od mene što još u vozu nisam primetio da je obogaljen. Bio sam toliko očaran
njegovom ličnošću da to nisam ni primetio. Ali sada sam se ponašao kao da sam sve vreme bio
svestan toga. Čim smo ušli u kuću, on se odvojio od mog ramena i samostalno načinio par koraka.
Pomislio sam: „Oh, oh, pašće i udariće glavom u zid.“ Na moje zaprepašćenje, to se nije dogodilo.
Uhvatio se za stolicu, zatim za policu s knjigama, krećući se kroz prostoriju od jednog do drugog
oslonca.
„Ima kafe tamo u kuhinji, ali ja ne mogu da je donesem ovde. Mogu da hodam, ali ne i sa
šoljicom kafe u ruci, pa tako, ako bi bio ljubazan da doneseš džezvu, ja ću ti sipati. A kad si već tamo,
da li bi mi doneo i moj biljni čaj?“
Dok sam stajao u njegovoj kuhinji, osetio sam jaku naklonost prema ovom nepoznatom čoveku.
Nisam se osećao kao uljez. Sve u njegovom domu – nameštaj, stolice, grejalica, polica za knjige
– delovalo mi je tako poznato. Odneo sam svoju kafu i njegov čaj u dnevnu sobu i seo sam. Bilo mi je
zaista drago što sam došao.
„Kakav divan pogled!“, rekao sam, pokazujući na dine.
„Da, jeste“, složio se. „Ali moju suprugu je počeo da zamara. Gledala je u te dine čitavih dvadeset
i pet godina i sada bi. volela neku promenu.“
„A šta ti misliš o tome?“
„Ja? Meni je sve to lepo kao i uvek. Skovao sam jedan plan. Za nekoliko godina, biću u potpunosti
vezan za krevet. Pre nego što se to dogodi, nameravam da renoviram kuću. Balkon na spratu će biti
pretvoren u sobu s ogromnim staklenim zidom namesto prozora. Onda ću svoju postelju smestiti
pored tog zida kako bih stalno mogao da posmatram dine. Nažalost, neću imati pogled na more, ali to
nije ni važno. Čovek ne može da dobije baš sve.“

Izvesno vreme smo ćaskali o Iranu i kraljevstvu Persije, kao i persijskoj kulturi i staroj persijskoj
književnosti. A onda sam ga zamolio da mi pokaže gornji sprat.
„Ne, ja ne mogu. Međutim, slobodno možeš sam da odeš i razgledaš. Ne pamtim kada sam
poslednji put bio u stanju da se popnem uz stepenice.“
„Rado ću ti pomoći.“
I tako smo se zatekli gore. Nije bilo lako, ali smo uspeli. Luis je bio dirnut. „Prosto ne mogu da
verujem. Koliko je prošlo od kada sam poslednji put bio ovde? Više se ni ne sećam... protekle su
godine, godine, kada sam odavde odozgo gledao dine.“
„Imaš li dece?“, upitao sam ga. „Možda sina?“
 „Nemam sina. Ali zato imam kćerku.“
„Jesi li u dobrim odnosima s njom?“
„Da, zašto pitaš?“
„Koliko je ona imala godina kad si se ti razboleo i, ovaj... kad više nisi mogao normalno da
hodaš?“
„To je bio postepen proces. Ona je još bila dete kada je sve počelo. Zbog čega te to zanima?“
Rekao sam mu za svog oca. Objasnio sam da sam, kao dete, osećao kako je moja dužnost da
budem što bliže svom ocu, da bih mu pomagao. Ukratko, gde god je on išao, išao sam i ja.
„Moja kći mi je takođe mnogo pomagala. Zahvaljujući meni, ima snažna ramena, Njeno levo
rame, naročito, veoma je razvijeno: mišićavo i jako. I ona je oduvek bila tu za mene. Uvek. I dalje
svraća skoro svako veče.“
Oslonivši se na zid, pokazao je na dine. „Pogledaj“, rekao je. „Odavde do mora postoji dvadeset i
jedna dina. More je odmah iza dvadeset i prve. Već godinama nisam video more. Imao sam običaj da
svake večeri posle sumraka prošetam do obale, ali kako sam se razboleo, nisam imao ni snage ni
hrabrosti da prelazim preko dina. Za mene je to sada postao san koji se nikada neće ostvariti.“
„Šta to?“
„Da po poslednji put prošetam do dina.“
„Mogao bi da izabereš neki kraći put, da se pomogneš svojim štapom, da sebi daš koliko god ti je
vremena potrebno i da ideš korak po korak. Ili bi mogao da zamoliš svoju kći da ti pomogne.“
„Nisam na to mislio. Želeo bih sam da prepešačim preko svih tih dina. Da se popnem i siđem niz
dvadeset i jednu dinu, po mraku, kao što sam navikao. Svejedno, to više nije važno. Život nije postelja
od ruža. Ponekad i najsitnija zadovoljstva odjednom postanu nedostupna.“
Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njegovom snu. Sadržao je neku posebnu lepotu,
neku vrstu izazova koji me je dirnuo. More je postalo nedostupno za nas obojicu.
„Strašno si ćutljiv“, prokomentarisao je Luis.
„Razmišljam o moru. O tvom moru, iza dina! Šteta je što nećeš moći da ga vidiš iz svoje postelje.
Bila bi to prava uteha za svakog invalida.“
„To je baš lep ugao posmatranja.“
Preneo sam stolicu do prozora i popeo se na nju.
„Čini mi se da nazirem more“, kazao sam. „U svakom slučaju, vidim neku vrstu plavog pojasa
koji se prostire do horizonta. Ako krevet postaviš tako da bude izdignut nekoliko desetina
centimetara, moći ćeš da posmatraš more iz ove sobe.“
„To je zanimljivo. Nikome nikada nije palo na pamet da ovde donese more tako što će se popeti
na stolicu.“
„Želiš li ti da probaš?“
„Nemoj biti smešan!“
„U koje doba dana si obično preko dina kretao do mora?“
„Toliko je vremena prošlo da se jedva sećam. U predvečerje, ja mislim.“
„Hoćemo li da probamo večeras?“
„Šta da probamo?“
„Da preko dina zajedno stignemo do mora, čim počne da se smrkava.
„Ti si poludeo“, nasmejao se Luis.
„Ne, nisam. Znam kako ćemo uspeti. Prošao sam dobre treninge.“
„Treninge? Kakve treninge?“
„Duga je to priča. Nekada sam bio aktivni član tajnog pokreta i mnogo smo vremena provodili u
planinama. Kubanska revolucija nam je bila uzor na koji smo se ugledali. Nadali smo se da ćemo se
jednog dana stuštiti s planine zajedno s hiljadama pristalica, kao Kastro, i da ćemo osvojiti gradove i
zbaciti šaha. Naporno smo se pripremali za taj veliki dan. Naučili smo kako da nosimo nastradale ili
ranjene saborce kroz planine, ali nikada nismo dobili priliku da plodove naše obuke dokažemo na
delu. Veruj mi, znam kako da budem oslonac čoveku koji jedva hoda. Mogu da te prevedem preko tih
dina.“
Nije mi odgovorio. Zablenuo se u mene, a zatim u dine.
„Pešice ćemo doći do mora. Kada stignemo, smislićemo na koji način da se vratimo.“

Dok se veče spuštalo i trava se vijorila na vetru, Luis je spustio svoju levu ruku na moje desno
rame i otpočeli smo svoje putovanje do mora. Ali on je veoma brzo ostao bez snage. Njegovi
atrofirani mišići su odbijali saradnju. Promenio sam položaj i ponudio mu i svoje drugo rame,
međutim, ni to nije pomoglo.
„Eto vidiš, to je nemoguć poduhvat“, uzdahnuo je.
Pokazao sam mu kako da postavi svoju levu ruku tako da ja nosim najveći deo njegove težine.
Verovao sam da bi mogao da me prati kao neki od mojih saboraca koji je izgubio desnu nogu, ali je
još uvek imao snage da stoji na levoj.
„Ovo bi trebalo da upali“, hrabrio sam ga.
Nije upalilo. Prisećao sam se šta nam je jedan instruktor uvek govorio. Naši povređeni drugovi
moraju da veruju da će stići do svog cilja. Naš je zadatak bio i to da ih navedemo na misli o gradu
koji ćemo osvojiti, namesto da razmišljaju o svojim ranama. Da misle o diktatoru koga ćemo zbaciti,
pre nego o preostalim kilometrima.
„Imam jednu priču za tebe, Luise“, rekao sam.
„U redu, hajde ispričaj mi.“
„Radim na jednoj knjizi.“
„Knjizi?“
„Da, pišem knjigu. Roman, na holandskom jeziku.“
„Na holandskom? To je baš zanimljivo. O čemu govori tvoj roman?“
„To je roman o mom ocu. Dozvoli mi da ti objasnim. Moj otac je celog svog života vodio
dnevnik. Redovno bi zapisao neku rečenicu, ili pasus, ponekad čak i punu stranicu, Ali to je veoma
neobična beležnica.“
„Šta je to tako neobično u vezi s njom?“
„Ne mogu da je pročitam.“
„A zašto?“
„Zato što ju je pisao na nepoznatom jeziku – to je neka vrsta klinastog pisma koje je sam
osmislio. Ja proučim jedan pasus, zatim pokušam da ga protumačim i prenesem. Ne, ’preneti’ nije
prava reč. Ja se trudim da ga prevedem na holandski jezik.“
„Kako prevesti nešto što ni sam ne umeš da pročitaš?“
„Daću ti da pročitaš knjigu kad je završim.“
Tako pričajući, osvojili smo treću dinu.
Bilo je mračno, ali sam ja razaznao tračak nade u njegovim očima.
Od treće do sedme dine, ispričao sam mu šta sam sve do tada napisao.
„Hajde malko da sednemo“, rekao je Luis.
Počela je kišica, tek je blago sipila.
„Rekao si da ponekad kriviš samog sebe što si svog oca koristio za ostvarenje sopstvenih
ciljeva“, rekao je Luis. „Nisu mi poznati detalji, ali da sam bio u tvom položaju, mislim da bih
postupio na isti način. U stvari, da li je on uradio ono što si ti od njega tražio?“
„Jeste, a upravo to me sada najviše boli.“
Postepeno, puštao sam Luisa da se sve više oslanja na sopstvene noge, umesto na moja ramena.
Želeo sam da oseti svoju nekadašnju putanju pod rođenim stopalima. To verovatno nije bio baš
najpametniji izbor, budući da je mogao ozbiljno da ugrozi mišiće svojih nogu, ali sam u tom trenutku
mislio samo na njegov san. Iznenada, shvatio sam da za Luisa činim isto što sam nekada činio za svog
oca.
Nije bilo u redu od mene da ga toliko forsiram. To što sam se trudio da razmišljam umesto njega
svakako je bilo pogrešno. I zato, obavio sam ruku oko njegovog struka i pustio ga da se ponovo u
potpunosti osloni na mene.
Dotle smo već bili lepo odmakli. Zato sam prešao na nastavak svoje priče.
„Ti si radio u Iranu, Luise, pa stoga znaš da je naša granica s bivšim Sovjetskim Savezom duga
više od 2000 kilometara. Bila je strogo čuvana. Plašili smo se da uopšte priđemo blizu granici – bili
bismo uhapšeni na licu mesta. Moj otac, s druge strane, mogao je da dolazi i odlazi kad god mu se
prohte. Svi su ga poznavali. Žandarmi više nisu ni obraćali pažnju na njega, pa je mogao da luta
slobodno kao planinska koza. Išao je gde god bi poželeo. Mi smo znali da je revolucija nadohvat ruke
i verovali smo da će šah biti svrgnut u roku od par godina. Imali smo brojne kontakte u Sovjetskom
Savezu, ali je naša komunikacija morala da se odvija preko Evrope, uglavnom kroz Istočnu
Nemačku, što je bio prilično dug zaobilazni put. Bila nam je potrebna brža veza. Partija je htela da
omogući slanje poruka u Sovjetski Savez i hitno dobijanje odgovora. Bio nam je potreban neko ko bi
lako išao do granice i nazad. Neko poput mog oca.“
„Da li je on znao koliko je to opasno? Da bi mogao biti osuđen na smrt ukoliko bi ga uhvatili?“
„Ne, ne zaista. Ja mu jesam objasnio da je sve to opasno i da ga mogu uhapsiti. Ali on nije mogao
u potpunosti da pojmi obim te opasnosti.“
„Šta je on tačno radio za tebe – za partiju?“
„Ne znam. Nisu hteli da mi otkriju. Od mene se očekivalo samo da mu predam paket i da se
pobrinem da me razume kome treba da ga preda. Sakrivao sam poverljiva dokumenta u njegov kaput.
On bi ga onda obukao i pošao. Neko bi ga sačekao na granici, takođe u dugom crnom kaputu, pa bi
tamo zamenili kapute.“
„To je bilo okrutno.“
„Slažem se. Vrlo okrutno.“
„Jesi li ikada zastao da razmisliš šta bi s njim bilo da su ga uhvatili?“
„Jesam. Čovek može da prepozna opasnost, ali kada se zatekneš tako blizu nje, onda si... pa,
recimo da si slep. Očaran si snom. Imaš potpuno drugačiji sistem razmišljanja tako da stvari
posmatraš iz sasvim drugačijeg ugla. Da budem iskren, mislio sam da će mog oca najverovatnije
uhvatiti. Pretpostavljao sam da bi ga mučili kako bi otkrili ko su bili njegovi nalogodavci, ali sam
isto tako bio ubeđen da on ne' bi sarađivao. Objasnio sam da nikome ne sme da otkrije s kim je u
dosluhu. Ja sam njemu pojasnio da svojim znakovnim jezikom sme da ponavlja samo sledeće: ne
znam, ne znam, ne znam.“
„To je bilo baš nepravedno“, prokomentarisao je Luis. „Hej, da li si to čuo?“
„Šta to?“
„More. Već smo na pola puta do njega. Ovde se uvek mogu čuti talasi kada je vetar jak.“
Zadržao sam dah sa željom da ga i ja čujem. Ali zvuk talasa je bio nadglasan kišom.

Vetar je počeo još snažnije da duva, čineći da trava sasvim polegne. Mokri mesec je nakratko
provirio iza oblaka, pa je ponovo iščezao.
Luis je nastavio naš razgovor. „Granična oblast je bila išpartana gustim patrolama, pa kako onda
tvog oca nikada nisu uhapsili?“
„Da li si ikada čuo za Mahdija, dvanaestog imama?“
„Ne.“
 „Mora da si čuo za njega dok si boravio u Iranu. On je neka vrsta spasitelja. Narod veruje da se on
skriva u bunaru blizu sela Safron i da će jednog dana izaći napolje i ljude izbaviti od patnji. To ti
izgleda ne zvuči poznato, zar ne?“
„Bojim se da ne.“
„To je sigurno zbog toga što si živeo u južnom delu države, gde ljudi nisu toliko religiozni. Sveti
bunar se nalazi na jednom udaljenom mestu na planini Safron, nedaleko od očevog sela. Moj otac je
taj bunar smatrao za centar svemira. Kao da je to bio zemaljski simbol Boga. Ja nisam vernik, čak
nisam ni sujeveran, ali mi iz glave ne izlazi misao da je vera mog oca u Mahdija bila ta koja ga je
spasila.“
Luis se nasmejao.
„Šta je to tako smešno?“
„Ništa. Zaboravi.“

Sada sam, takođe, i ja čuo more. Luisova ruka je zadrhtala na mom ramenu.
„Još dve dine i uspećemo da ga vidimo“, kazao je.
„Možeš li da izdržiš?“, pitao sam ga.
„Ja mogu, ali sam siguran da si ti iscrpljen pošto si me sve vreme vukao.“
„Da, ali ujedno nadoknađujem izgubljeno vreme.“
„Na šta tačno misliš?“
„Na sve one mesece i godine obuke u planinama s mojim saborcima, dok smo verovali da
možemo da osvojimo grad.“
„Ma hajde, svi imaju neko navodno izgubljeno vreme. Ali ono nije stvarno izgubljeno. Na kraju
sve to spada pod životno iskustvo.“

„More!“, iznenada je kriknuo. „Vidiš li ga?“

Ništa nisam mogao da razaznam u tami. To je ipak bilo Luisovo more, a ne moje.
Pridržavao sam ga i pustio ga da ćutke zuri u more. Primetio sam da više nije imao snage da stoji
bez tuđeg oslonca.
„Još samo četiri dine!“, rekao je Luis. „Uspećemo!“
Trava je bila vlažna i ja sam se plašio da bi on mogao da se oklizne. Bio sam toliko usredsređen
na to da pazim kuda gazim, da nisam ni čuo more. Kada smo stigli do poslednje dine, on se požalio:
„Skoro da ne osećam sopstvene noge.“
„Možda bi trebalo malo da sednemo i predahnemo“, predložio sam.
Odmarali smo se petnaestak minuta. Zatim sam mu pomogao da ponovo ustane.
„U ovom potezu ćemo uspeti“, promrmljao je Luis.
Krenuli smo.
More je za mene i dalje bilo novost, za razliku od pustinje.
Luis se na vlažnom pesku osećao kao na svom terenu; meni je svojstveniji bio suvi pesak. More,
dine, trava, kao i kiša, sve je to pripadalo njemu, ali je noć bila samo moja.
„Kad završim s pisanjem knjige“, obratio sam se Luisu „više neću živeti za svog oca, nego za
samog sebe.“
Upravo tada sam začuo jedan ženski glas, kako doziva iz mraka s druge strane dina: „Tata! Ta-a-
a-a-ta!“
„Ovamo“, uzbuđeno se odazvao Luis.
Silueta mlade žene sa šeširom odjednom je iskrsla na mesečinom obasjanom vrhu poslednje dine.
„Tata, kako si, pobogu, stigao dotle?“
Zagledao sam se u nju. Čvrsto je držala svoj šešir kako ga vetar ne bi oduvao s njene glave. Kiša
se slivala niz njeno telo.
Klekla je pored svog oca.
Čuo sam je kako plače, a onda je Luis pokazao na mene. Ustala je.
Usledio je novi nalet vetra. Ona je ponovo uhvatila svoj šešir i pogledala ka moru, ka mestu gde
sam ja stajao.
Džamila

Priča nas vodi do Džamile.

Džamili je potrebno skrovište.

J edan od najvažnijih zadataka koji mi je partija poverila podrazumevao je da pronađem mesto gde
bi Džamila mogla da se sakrije.
To je za mene predstavljalo ogromnu odgovornost. Ako bih uprskao taj posao, nikada ne bih
mogao da se iskupim. Ako ne bih uspeo da zagarantujem Džamilinu bezbednost, to bi značilo pravu
propast, ne samo za partiju nego i za moju porodicu.
Džamila – legendarni ženski borac iz pokreta otpora čija su herojska dela svima bila dobro
poznata – bila je dragocenija od zlata. Njena sudbina je bila u mojim rukama. Morao sam da je
sakrijem tako dobro da je šahova tajna policija nikada ne pronađe.
Niko nije verovao da će partija stvarno uspeti da je izvuče iz zatvora Evin, šahove
najozloglašenije tamnice. Do dana današnjeg nikome nije jasno kako je pobegla iz tog pakla. Veruje
se da joj je pomogao neki činovnik koji je imao tajne kontakte s partijom.
Pre nego što je uhapšena, Džamila se zatekla u jednom oružanom sukobu. Sedam istaknutih
članova partije su ubijeni, ali je Džamila nastavila da se bori. Čitav Teheran je zadržavao dah. Držala
je na desetine policajaca na odstojanju, sve dok nije ostala bez municije. Potom je progutala
samoubilačku pilulu. Tajna policija je bila rešena da je uhvati živu. Odmah su joj ispumpali stomak i
helikopterom je prebacili u vojnu bolnicu.
U to isto vreme, šah se skoro svake večeri pojavljivao na. televiziji, sa širokim osmehom na licu.
U intervjuima se zaklinjao u sve na svetu da je njegova tajna policija jednom za svagda zbrisala
levičarski pokret. Nijedan član niti pristalica partije nije se usuđivao da načini bilo kakav korak.
Ali Džamila je pobegla. Oslobodivši je iz zatvora, partija je dokazala da je živa i zdrava, jača
nego ikada.

Ja sam obavešten da imam zakazan susret s Homajunom. (Uzgred da kažem, on je uhapšen posle
revolucije i pogubljen po ličnom naređenju Homeinija.)
Homajun me je sačekao u podrumu fabrike stakla. Izvestio me je da je Džamila izbavljena iz
Evina. Uprkos tim zemljotresnim vestima, govorio je smireno, kao da se radi o nekom
svakodnevnom događaju, što mi je pomoglo da savladam svoje uzbuđenje. „To je strogo poverljivo“,
dodao je. „Niko drugi to ne sme da sazna. Operacija je sve do sada protekla uspešno, ali još nije
okončana. Još uvek nismo dali zvaničnu objavu, niti je policija spomenula njen beg. Planiramo da
krišom prebacimo Džamilu preko granice, ali, u međuvremenu, moramo da je sakrijemo na neko
bezbedno mesto na makar nedelju dana, dok ne obavimo sve neophodne pripreme. Šta misliš o tome
da njeno skrovište bude radnja tvog oca?“
Mogao sam da osetim napetost u svom vratu i ramenima. To je bila tačka preokreta u mom životu.
Pokretu otpora je bila potrebna moja pomoć. Pružena mi je šansa da utičem na ishod tako jedinstvene
epizode u istoriji otpora. Znao sam da je dotični beg bio obavijen velom misterije. Bio sam svestan
toga da je ovaj događaj mogao prerasti u bajku koja će se prenositi s generacije na generaciju. I želeo
sam da takva bajka bude ispričana. Ali ako bi išta pošlo po zlu, ako bi je tajna policija pronašla u
radnji mog oca, to bi bio kraj – za nju, za mene i za mog oca.
Bajke nisu podvrgnute istim zakonima kao i normalan život. Morao sam brzo da razmišljam, da
odmah dam svoj odgovor i smesta krenem u akciju.
„U redu“, kazao sam. „Obaviću sve pripreme.“
Te večeri, u devet sati, parkirao sam svoja kola u jednoj napuštenoj garaži izvan Teherana, na
putu za Isfahan. Onda sam seo za volan jednog vozila crvene boje koje me je tu čekalo i odvezao sam
se dalje.
Srce mi je tuklo čak i u ušima. U prvom trenutku, nisam mogao da se skoncentrišem. Nikad u
svom životu nisam osetio toliki strah. Ah tada je kombi počeo da trucka i ja sam se trgao iz te svoje
omamljenosti, povratio sam samokontrolu i shvatio da upravljam kamionom i da se Džamila krije u
njegovom zadnjem delu, ležeći ispod nekolicine urolanih ćilima.
Džamila je bio njen pseudonim. Niko nije znao kako ona izgleda. Za vreme revolucije, Džamila je
objavila svoju autobiografiju, u kojoj je otkrila kako je bila mučena i silovana u zatvoru. Čuvari su se
uzdali u to da će slomiti njenu izdržljivost, da će je naterati da izda svoje drugove. Ali ona je svaki
put tvrdoglavo uzvikivala: „Dole šah!“
Pre samo desetak minuta, i za mene je ona predstavljala samo lik iz bajke. Sada sam mogao da je
vidim u retrovizoru i da s njom razgovaram.
„Zdravo, drugarice“, meko sam joj se obratio, bacivši pogled ka ogledalu. Odgovora nije bilo.
„Drugarice! Jesi li dobro?“, nešto glasnije sam upitao.
Ništa od odgovora. Pomislio sam da je zaspala, pa sam ćutke nastavio da vozim.
Moj otac i ja imali smo jedan dogovor. Od njega se očekivalo da u svojoj radnji ostane do
ponoći. Kada časovnik otkuca dvanaest sati, mogao je da ugasi svetlo i ode kući.
Radnje su uglavnom ostajale otvorene do devet, ali je moj otac voleo da boravi u tom svom
utočištu sve do poznih noćnih sati. Svi su smatrali da je to za njega potpuno uobičajeno. Imao je malu
ostavu, neku vrstu skladišta u zadnjem delu svoje radnje, gde će Džamila biti na sigurnom. Tu se
nalazio i prozorčić s pogledom na reku i planine. U hitnom slučaju, mogla je da pobegne kroz taj
prozor.
„Drugarice! Čuješ li me?“, ponovo sam je pozvao. U ogledalu sam primetio kako se nešto mrda
ispod ćilima, ali nikakav se zvuk nije čuo.
U Senedžan sam stigao oko petnaest do dvanaest. U pet do dvanaest sam kroz prozor video da
svetlo i dalje gori u radnji mog oca. Parkirao sam kola, isključio motor i prošaputao: „Stigli smo.
Ostani tu gde jesi, vraćam se za nekoliko minuta.“
Otišao sam do ulaza u radnju. Moj otac je zaspao pored svoje peći. Nežno sam ga dotakao po
ramenu. Probudio se trgnuvši se i odmah se podigao u sedeći položaj.
„Nemoj da ustaješ“, brzo sam pokazao znakovnim jezikom.„Imam nešto važno, veoma važno, da
ti kažem. Doveo sam nekoga sa sobom. Jednu mladu ženu. Moramo da joj pružimo sigurno boravište
u trajanju od jedne sedmice, možda čak i deset dana. Pažljivo me slušaj: niko ne sme da sazna da je
ona ovde. Ako policija to otkrije, biće uhapšena, a ukoliko bude uhapšena, ubiće je. Jesi li me
razumeo?“
Kako je i mogao da razume tako suženu verziju jedne duge priče, koja mu je povrh svega
izručena usred noći?
„Ko je ona?“, pitao me je znakovima.
„Prijateljica. I mislim da ima – “
Kolebao sam se, pitajući se da li treba da mu kažem da ona ima pištolj. Odlučio sam da ovaj
podatak sačuvam za sebe.
 „Šta želiš da ja uradim?“, zanimalo je mog oca.
„Da je ovde sakriješ, u svojoj radnji.“
„U mojoj radnji? Kako? Gde?“
„U ostavu.“
„To je nemoguće, tamo je pravi haos i – “
„Daj joj uljanu lampu i knjigu. Kupi joj dnevne novine... ili ne, ne novine. Na to zaboravi. I niko
ne sme da zna da je ona ovde.“
„A šta ćemo za nužnik?“
„Daj ti njoj lavor.“
„Lavor? Ne mogu jednoj ženi da ponudim lavor.“
Izabrao sam put manjeg otpora: radnju svog oca. Zapravo, drugu mogućnost nisam ni imao.
Partija je bila u velikoj žurbi kako bi je što pre sklonili iz Teherana, pa mi se nije ni pružila šansa da
detaljnije razmotrim situaciju. Osim toga, sumnjam da bi mi nešto bolje palo na pamet.
„Ona ionako nije obična žena“, rekao sam mu. „Neće imati ništa protiv da upotrebi lavor. Prestani
tako da bleneš u mene. Samo ti njoj daj knjigu za čitanje i sve će biti u redu.“
„A gde je sad ona?“
„U kombiju. Ugasi svetlo. Ja ću otići po nju i dovešću je ovde. U međuvremenu, ti pripali vatru.
Ne, čekaj, nemoj to da radiš, ne želimo da iko primeti dim kako usred noći izbija iz odžaka.“
Ugasio sam svetlo i otišao do kombija da dovedem Džamilu. Bio je to uzbudljiv – ali ujedno i
zastrašujući – trenutak za pamćenje.
Otvorio sam stražnja vrata kombija. Ruke su mi se tresle. Jeste bilo detinjasto, znam, ali sam
delimično očekivao kako će ona iskočiti iz kombija sa sve pištoljem i da će kazati: „Sada ti vodiš,
druže!“
Ali to se nije desilo.
„Molim te, da li bi sada mogla da izađeš?“, šapnuo sam.
Nije se ni pomakla.
„Čuješ li me?“
Ona je zaječala. Obuzet iznenadnom panikom, odgurnuo sam ćilime u stranu. Ona nije imala
snage ni da sedne. Kleknuo sam pored nje i opipao joj čelo. Sva je gorela u groznici.
„Koliko si već dugo bolesna, drugarice?“
„Biću dobro“, uzvratila mi je nejakim glasom.
Džamilu sam oduvek zamišljao kao visoku ženu snažne građe, ali ona je bila sitnačka i mršava.
Obavio sam je svojom jaknom, pustio sam je da se osloni na moje rame i tako smo zakoračili prema
radnji. Otac nas je čekao stojeći pored prozora. Ali onda je istrčao i pomogao mi da je unesem
unutra.
Zajedno smo se teturali po mraku i položili je na ćilim pored peći. Moj otac je požurio da joj
donese čašu vode.
Pod svetlošću sjajnih ugaraka, Džamila je otvorila oči i pogledala mog oca u oči, dok joj je
pružao čašu.
„Ovo je moj otac“, predstavio sam ga. „On je gluvonem.“
„Znam“, rekla je i ponovo sklopila oči.
Nežno sam je prodrmao. „Jesi li dobro, drugarice?“
„Samo sam umorna“, odgovorila je gotovo šapatom.
„Treba li da joj donesem neke lekove?“, znakovnim jezikom mi se obratio otac.
„Hajde da sačekamo, pa ćemo videti.“
S obzirom na to da se ona razbolela, čitava je situacija bila znatno izmenjena. Nisam mogao da je
ostavim tako da je samo moj otac neguje.
 „Idi ti kući, oče, kao i obično. Ja ću ostati s njom. Vrati se ujutru, i donesi malo mleka.“
Moj otac nije imao drugog izbora nego da postupi kako sam ga ja uputio. Izašao je, zaključao
vrata radnje za sobom i udaljio se. Ja sam ostao da stojim pored prozora, posmatrajući ga kako
odlazi. Odjednom mi je izgledao tako star, mali i mršav.

Ostao sam pored Džamile, prestravljen mogućnošću da bi njeno stanje moglo da se pogorša, da
ću morati da je odvedem u bolnicu, da će sve poći naopako.
Morao sam da oteram te negativne misli. Budući da je cela stvar zavisila od mene, morao sam da
se saberem, da ostanem pribran i da budem strpljiv.
Kroz mračnu radnju otišao sam do ostave. Tamo, pod mutnjikavim sjajem mesečine, raskrčio
sam očeve stvari i napravio mesta za Džamilu.
Čim sam to završio, više se nisam osećao onako nesigurno. Očeva radionica je bila savršeno
skrovište. Ali sada je i meni bio nužan odmor. Smestio sam se pokraj Džamile i držao sam je za ruku.
Neposredno pred svitanje, čuo sam poziv mujezina:

Allahu Akbar, Allahu Akbar.

Ashhado an la ilaha illa Allah.
Hayye ala as-salah.

Bog je velik. Bog je silan.

Nema Boga osim jednog Boga.
Požurite na molitvu.

Čuo sam ljude na njihovom putu do džamije. Ustao sam i oprezno provirio kroz prozor. Kao i
uvek, muškarci i žene odvojeno su se kretali kroz tamu, u pravcu džamije. Okrenuo sam se ka
Džamili i opipao joj čelo. Temperatura joj je spala.
„Osećaš li se bolje?“
Klimnula je glavom. Začuo sam nakašljavanje mog oca. Otvorio je vrata i nečujno kliznuo
unutra, noseći poveliku vreću na leđima.
„Niko me nije video“, uveravali su me pokreti njegovih ruku pod sjajem meseca.„Da li je ona
bolje?“
„Jeste.“
„Evo – jastuk, ćebad, mleko, lekovi“, pokazao je. „Ja sad idem u džamiju.“
„Premestiću je u ostavu. Groznica joj se smirila, ali ja ću ostati s njom do sutra uveče. Vrata
ostave ću zaključati iznutra. Kada se vratiš, uđi i sedi na svoje uobičajeno mesto i počni s radom. Ako
se potpuno oporavi do sutra uveče, ja ću otići. Ne brini. Jaka je ona.“

* * *

Oko podneva, Džamila je otvorila oči i tada sam mogao s njom da popričam. Rekao sam joj da
mogu tu da ostanem još jedan dan, ali ona nije smatrala da je to neophodno. Te večeri sam sudbinu
stavio u očeve ruke i otišao sam.
U međuvremenu, tamo u Teheranu, partija je širila vest o Džamilinom begu. Posvuda je bilo
letaka. To je posmatrano kao upečatljiva pobeda nad šahom.
Tokom noći, pristalice partije su okačili plakat na jednoj od zgrada pri Teheranskom univerzitetu.
Spomenuti plakat je Džamilu prikazivao kao snažnu boginju s puškom preko ramena.
Policija je organizovala masovnu istragu. Svi su u napetom iščekivanju pratili prenos najnovijih
vesti.
 Ja sam u to vreme radio u jednoj vodoinstalaterskoj kompaniji. U tamošnju radionicu sam otišao
kao i obično i rintao kao blesav, nadajući se da će mi tako brže proći vreme. Nisam mogao da skinem
pogled s crnog telefona okačenog na zidu radionice. Svaki put kad bi zazvonio, moje bi srce zalupalo
jače.
Trećeg dana, oko tri sata popodne, baš kad sam ja bio na pauzi za kafu, telefon je ponovo
zazvonio. Požurio sam da se javim.
„Halo?“
„Halo, da li bih mogla da govorim sa – “
Po glasu sam odmah prepoznao Zlatno zvonce.
„Zdravo, ja sam. Kako si?“
„Dobro. Otac mi je dao tvoj broj. Želi odmah da te vidi.“
„U redu, dolazim.“
Prekinuo sam razgovor u slučaju da tajna policija prisluškuje telefon.
Taj broj sam zapisao na parčetu papira i. dao sam ga svom ocu. „U slučaju da sam ti hitno
potreban, daj ovaj broj Zlatnom zvoncu – samo njoj – i kaži joj da me pozove iz javne telefonske
govornice.“ Smesta sam krenuo da se odvezem do očeve radnje. Slutio sam da se nešto sigurno
dogodilo s Džamilom.
Na obodu Senedžana sačekao sam oko pola sata da se smrkne, pa sam tek onda krenuo dalje. Otac
me nije očekivao tako brzo. Odmah je skočio na noge i zaključao vrata s unutrašnje strane.
„Šta se dešava?“, pitao sam ga jezikom znakova.
„Bilo joj je bolje. Onda juče, čelo joj je ponovo postalo vrelo i prestala je da jede. Još uvek diše,
ali više ne otvara oči.“
Ušao sam u ostavu i osmotrio Džamilu pod slabom svetlošću sveće. Ležala je ispod prekrivača,
znojeći se. Kleknuo sam pored nje i proverio joj puls. „Drugarice! Možeš li da me čuješ?“
Nije me čula.
„Ako je ne odvedemo u bolnicu“, pokazao je moj otac, „ona će umreti.“
Ostavio sam ga bez odgovora.
„Juče se osmehivala“, nastavio je on. „Na peći sam joj skuvao malo supe. Uhvatila me je za ruku.
Ali kada sam njenim ustima prineo kašiku supe, odjednom je zaspala. Moraš da je odvedeš u
bolnicu.“
„Ne mogu“, odgovorio sam znakovima.
Njega je obuzela panika. „Ali umreće. Predosećam to. Moja majka je isto tako bila vrela, a onda
se iznenada ohladila. Bila je mrtva. Moraš da odvedeš Džamilu kod doktora.“
Tada sam ga po prvi put video tako uznemirenog.
„I moja prva žena, isti slučaj. Bila je vruća, mnogo vruća, ali se onda ohladila.“
„Samo polako. Smiri se“, pokazao sam.
Ali on nije mogao da se smiri. „Moraš da je odvezeš u bolnicu, smesta!“
Samo sam bespomoćno stajao pored njega.
Međutim, mom ocu je iznenada sinula jedna nova ideja.„Hajde da je odvedemo kući“, pokazao je.
„Molim?“
„Ja ću je preneti do naše kuće. Onda ću otići po doktora.“
„To nije moguće.“
„A zbog čega?“
„Ne mogu sad da ti objašnjavam.“
„Pričaj s Tinom“, pokazao je.
„S Tinom?“
 „Da, zašto da ne?“
Ježio sam se od pomisli da ću svoju tajnu morati da podelim s Tinom. Sva ostala vrata su mi bila
zatvorena pa mi je preostalo jedino još da zakucam kod Tine.
„U redu“, uzdahnuo sam. „Idi do Tine.“
Nisam mogao ni da pretpostavim kako će Tina reagovati, ali sam znao da neće biti baš
oduševljena tim vestima. Ona je dala sve od sebe da moje sestre zaštiti od mojih političkih aktivnosti.
Želela je da njene kćeri nađu dobre muževe, da porodično ognjište napuste bez ijedne mrlje, da
rađaju decu, kupe kuću i da žive srećno do kraja života. A onda sam se pojavio ja, kucajući na njena
vrata u društvu legendarne Džamile.

Tina je istog trena shvatila da je ovo bio hitan slučaj. Nisam je video duže od godinu dana, pa sam
pomislio da će početi s prigovorima: „Gde si bio do sada, sine, zašto nam nisi dolazio u posetu?“ Ali
nije bilo tako. Mislio sam da će me zagrliti i uzviknuti: „Jao, kako si se samo promenio!“ Ali nije.
Provirila je u mračnu ostavu, a onda me je ošinula pogledom. Isprva me nije prepoznala. Potom je
ugledala Džamilu, ispruženu na podu. Ukratko sam joj objasnio šta se zbivalo. Ona je odmah shvatila
težinu situacije.
Izvesno vreme je samo ćutala. Potom je na površinu izbila ona njena druga strana. Ne ona
slabašna Tina, nego Tina kakvu je opisivao Kazem Han, žena koja je čistila sneg s krova i odbila da
ga pusti u kuću. Na moje ogromno iznenađenje, smireno je klekla pored Džamile, uhvatila je za ruku
i opipala joj trbuh. Zatim je podigla sveću i pažljivije joj zagledala stomak.
„Vodim je u našu kuću. Onda ću pozvati doktora.“
„Tina“, umešao sam se „ona je pobegla iz zatvora.“
„Ali potreban joj je doktor.“
„U pravu si, ali policija... Aha, shvatam. Niko ne zna ko je ona. Prosto možeš da – “
„Povešću je kući i svima ću reći da mi je ona nećaka koja je došla iz sela Safron da me obiđe.“
Tina je pronašla jednostavno rešenje za složen problem: Džamila je bila bolesna, pa je Džamilu
morao da pregleda pravi doktor.
Umotala ju je u čador. „Ti ćeš je nositi na leđima“, znakovnim jezikom je izdala uputstvo mom
ocu.
Pomogao sam mu da je podigne.
„Idemo!“, pokazala je Tina.
Poljubila me je u čelo. „Nemoj biti tako tužan. Sve će biti u redu!“
Ja sam stajao i posmatrao kako iščezavaju u tami. Ja tu više ništa nisam mogao da učinim.
Mahdi

Čovek koji čita napušta bunar.

Tina plače.
Možda čak odemo s vernicima u sveti grad,
gde džamije imaju zlatne kupole.

Dž amila je u domu mojih roditelja ostala mesec dana. Trideset i četiri dana, da budem precizniji.
Poslednje noći Tina ju je otpratila do velike džamije u centru grada, gde ju je jedan taksi čekao ispod
starog drveta, spreman da je krišom odveze.
Tina je dobro vodila brigu o njoj. U svojoj autobiografiji, Džamila je kasnije opisala tih mesec
dana provedenih s mojom porodicom kao divan i bezbedan period svog života. Kako bi zaštitila
brojne ljude, u svojoj knjizi nije navodila njihova prava imena, izuzev Tininog. Iako postoje mnogi
kojima bih poimence želela da se zahvalim, sigurnost tih pojedinaca zavisi od moje diskrecije. Ipak,
jedna osoba zaslužuje moju večnu zahvalnost: hrabra tetka Tina.“
Džamila je osvojila Tinino srce i za sobom je ostavila pravo malo blago nezaboravnih uspomena.
Tina nije mogla da prestane da priča o Džamili koja ne beše ni nalik ijednoj ženi koju je ikad
upoznala. Tina ju je lepo negovala i kuvala joj ukusne obroke, ne bi li se Džamila malko ugojila.
„Džamila je pevušila i trčkarala po dvorištu“, kasnije mi je pričala Tina. „Isprva se nije činilo da
je to u skladu s njenim karakterom, ali zapravo nije bilo tako. Ponekad mi je postavljala razna
pitanja...
„Kakva pitanja?“
„O onoj zemlji, onom ostrvu. Kjuub, ili Kjube, tako nešto.“
„Misliš na Kubu?“
„Da, tako je. Džamilu je zanimalo da li ja znam gde se nalazi ta Kuba. Ja nikada ranije nisam čula
za tu zemlju. Opisivala mi je živote tamošnjeg naroda. Rekla mi je da su ljudi tamo zdravi i da su
lekovi besplatni, isto kao i mleko za decu i smeštaj u staračkim domovima – sve za džabe. Uveravala
me je da žene tamo imaju mnoga prava. Na primer, ako žena više ne voli svog muža, može da ga
izbaci iz kuće. Tvrdila je da su većina vozača autobusa u stvari žene, i da čak voze velike kamione. I
stalno je spominjala onog čoveka, kako se ono beše zove? Onog s cigarom u ustima i puškom preko
ramena.“
„Kastro?“
„Ne, nije taj, nego onaj s beretkom.“
„Misliš na Če Gevaru?“
„Tako je. Pričala mi je o njegovim avanturama. Kako se borio i jedva izvukao živu glavu. A
ponekad mi je čak pričala viceve o šahu. Znaš ono, kako je čak i njegov sapun napravljen od zlata, i
kako nuždu vrši sa štipaljkom na nosu, radije nego da prizna da on sam stvara taj grozni smrad. Oh,
tako nam je bilo lepo dok je kod nas boravila. Takođe, sjajno se slagala i s tvojim ocem.
On joj je pokazivao neke svoje stare fotografije, i onu na kojoj se vide Reza Han i on s pijukom
preko ramena. I pričao joj je priče o klinastom reljefu i o vremenima kada su seljani raščišćavali
prolaz kroz planine zarad izgradnje pruge.
Iako nije razumela naš znakovni jezik, strpljivo je pratila tvog oca. Povremeno je pokušavala da
mu odgovori takođe jezikom znakova, ali nikada ga nije zaista prokljuvila pa smo se svi zajedno
tresli od smeha.“
Tina je mogla unedogled da priča o Džamili. Nije bilo kraja njenim prisećanjima.
Međutim, nakon što su klerici stupili na vlast, ona je Džamilin boravak kod njih posmatrala pod
drugačijim svetlom. Verovala je kako je to uništilo živote njenih kćeri.
Bez obzira na Tinino mišljenje, jedno beše izvesno: Zlatno zvonce je Džamilu prihvatila kao uzor.
Trideset i četiri noći delila je svoju sobu s Džamilom. Susret s njom bio je tačka preokreta u životu
Zlatnog zvonca.
Pre revolucije, Tina je imala uobičajena očekivanja. Sanjala je o tome da dva normalna, pristojna
muškarca dođu i zatraže ruke njenih kćeri i ožene ih. Zlatno zvonce nije uključivala u svoje maštarije,
imajući u vidu da ionako nije imala nikakvu kontrolu nad svojom najmlađom kćeri.
Tina je oduvek žudela za mirnim životom kakav nikada nije imala. Sanjarila je o tome da postane
baka, da ljulja svoje unučiće u krilu i priča im priče. Ali onda je Džamila raspršila te njene snove.

Dvojica muškaraca kojima se Tina nadala zaista su se pojavili. Međutim, kada su zatražili ruke
njenih kćeri, one su odbile da se udaju za tako obične ljude. Čeznule su za nekim uzvišenijim
muževima. Tina je mnogo plakala.
„Šta ti hoćeš? Koga dođavola čekaš? Možda onog Kastra? Ili Če Gevaru? Čoveka sa cigarom i
beretkom? Neka mi Bog pomogne, ja ne zaslužujem ovako nešto.“
Muškarci kakve su njene kćeri čekale pojavili su se tek nakon revolucije. Teško da su to bili
Kastro i Če Gevara, mada jesu imali Če Gevarine postere iznad svojih kreveta. I mada nisu pušili
(cigare su ionako bile preskupe), povremeno bi ipak pućkali cigaretu držeći je u uglu usana, uz
obavezna naglabanja o revoluciji.
Tinine dve starije kćeri nisu završile u zatvoru, ali su njihovi muževi uhapšeni, u zatvor ih je
strpala tajna policija novog režima, Islamske Republike Irana. Kada su posle nekoliko godina
konačno oslobođeni, bili su slomljeni, kako fizički tako i mentalno. Protekle su godine pre nego što
su uspeli da se uklope u normalne životne tokove.

Revolucija je počela. Narodne mase su se podigle protiv šaha. Ali sve je krenulo iz potpuno
neočekivanog pravca.
Jedne večeri, dok sam bio u očevoj radnji, on je rekao: „Čovek koji čita je otišao!“
„Ko?“
„Sveti čovek koji sedi u svetom bunaru i čita.“
„Otišao? Kako to misliš: ’otišao’?“
Možda mi je bilo potrebno da osvežim pamćenje. Šiiti su skoro četrnaest stoleća čekali na
Mahdija, figuru spasitelja koji će svet osloboditi patnji, a koji je u međuvremenu sedeo u bunaru i
čitao.
Reza Šah je zatvorio bunar. Želeo je da omogući pristup modernizaciji i, istovremeno, da uguši
moć duhovnih vođa.
Ali mule su odbijale da budu potisnute. Pokazale su svoj žestoki otpor u kraljevstvu Pahlavi.
Moj otac je bio zainteresovaniji za Mahdijevo carstvo.
„Neko je smrskao stenu kojom je bunar prekriven“, rekao mi je otac svojim znakovnim jezikom.
„Sveti bunar je sada ponovo otvoren. Ali nema svetog čoveka.“
Taj bunar se nalazio na mestu od izuzetnog strateškog značaja, u vojnoj zoni. Očigledno,
činjenica da ga je neki religijski fanatik na silu otvorio nikako nije mogla biti slučajna. Nešto veliko
se zakuvavalo. Mule su šahu objavile rat.
„Znaš li ko je razbio tu stenu?“
„Alah“, pokazao je, upirući prst ka nebu. „Svetac lično. On želi da ispravi neke stvari. Video sam
tragove Njegovih koraka.“
„Šta si to video?“
„Bio sam u selu Safron. Popeo sam se uz planinu sa seljanima i video sam, rođenim očima, otiske
njegovih koraka urezane u kamenu.“
„Stope u kamenu?“
„Da, jasno se videlo da je izašao iz bunara i otišao u prirodu. Seljani su klečali i ljubili njegove
stope. I ja sam poljubio trag njegovih koraka. Rajski je mirisalo.“
Sveti čovek se našao na slobodi. Jednog će dana Mahdi, a ne levičarski pokret, osvojiti gradove i
zbaciti diktatora. Došao je da pomogne siromašnima, da podigne slabe, izleči bolesne i uteši majke
koje su izgubile svoje sinove i kćeri.
„Ljudi su plakali“, nastavio je moj otac „ali su se i smejali. Svako je ponaosob stavio Svetu knjigu
na glavu, onda su se okupili u podnožju planine i licem se okrenuli ka Meki. Posle su se podelili u
grupicc i pratili su korake.“
„I kuda su vodili ti tragovi?“
„U grad gde postoji velika džamija sa zlatnom kupolom. U gradu gde sve žene nose crne čadore,
onaj gde živi mnoštvo imama.“
To se odnosilo na Kom.
Dakle, Spasitelj je otišao u Komo – šiitski Vatikan. Odmah sam se odvezao natrag u Teheran.
Akbar više ne želi da bude gluv i nem

Hodočasnici ponovo posećuju sveti bunar.

Idemo i mi s njima.

O nih dana kada je u svetom gradu Komu zavladala gužva i vernici pristizali iz svih krajeva
zemlje, Teheran je prolazio kroz sopstvenu revoluciju. Partije koje su decenijama bile
potiskivane sada su se vraćale u život i nastojale su da se njihov glas čuje. Gde god biste se okrenuli,
videli biste letke i plakate koji su podeljeni tokom noći i zalepljeni na zidove.
Politički zatvorenici, svesni da je revolucija počela, stupili su u masovni štrajk glađu.
U Komu, situacije se otela kontroli. Čim bi se spustio mrak, šahovi zakoni se više nisu poštovali,
glavnu reč su imale mule. Nijedan policajac nije se usuđivao da se pokaže u mraku. U drugim
gradovima, isto tako, ljudi su progovorili.
I selo Safron je imalo neku svoju priču. Iz svih kutkova zemlje, slepi, gluvi i hromi zaputili su se
na planinu Safron kako bi čelom dotakli tragove Mahdijevih koraka i zavredeli isceljenje.
S obzirom na to da je sveti bunar bio nepristupačan, lokalni imam je naredio da se izgradi
improvizovani hram u podnožju planine. Bolesni, gluvi, ćopavi, nemi, slepi i svi drugi oštećeni na
raznorazne načine, privezivali su jedan kraj konopca za stubiće hrama, a drugi su pričvršćivali za
svoje telo, pa su tako ležali na dvadesetak metara udaljenosti od svetilišta. Postili su i zaklinjali se da
neće prekinuti post sve dok se ne pojavi Mahdi i oslobodi ih njihovog zlog usuda.
Gužva je bila neverovatna. Gluvi su ležali jedan do drugog i plakali, slepi su sedeli u drugoj
skupini i molili se, bolesnici su neprestano ječali, a retardirani su tumarali kroz te mase ljudi koje su
zapomagale.
Glas imama iz sela Safron odjekivao je preko razglasa pozivajući vernike da se pomole Mahdiju,
i da ga preklinju, iz dubine svojih srca, da im što pre priskoči u pomoć.

Zlatno zvonce i ja smo među gluvonemima tragali za našim ocem. Nismo bili baš najsigurniji da
li je otišao na planinu Safron. Zlatno zvonce me je pozvala telefonom kako bi me obavestila da je
otac iznenada nestao, a naša zajednička potraga nas je dovela do reka hodočasnika.
„Vidim ga! Eno ga tamo!“, kriknula je Zlatno zvonce.
Moj otac je ležao na zemlji, zatvorenih očiju. Oko njegovog desnog zgloba nalazio se kraj
dugačkog užeta, s druge strane privezanog za hram, kao i stotine drugih.
Smršao je i brada mu je narasla, zbog čega je izgledao daleko starije. Seo sam pored njega i
uhvatio ga za zglob. Otvorio je oči, iznenađen što me vidi.
„Šta ti radiš ovde?“, pitao me je nejakim pokretima ruku.
„A šta ti radiš ovde?“
Čitavih nedelju dana je postio i skoro da ništa nije pio. Usne su mu bile ispucale i pune plikova.
Tada mu je prišao imam, položio je vlažnu i mirisnu maramicu na njegovo čelo, promrmljavši:
„Mahdi će uskoro doći i blagosloviti te, siroti čoveče!“
A zatim je prešao na sledećeg mučenika.
 „Hajdemo!“, pozvao sam oca. „Idemo kući!“ Ponudio sam mu svoju ruku da bi lakše ustao.
On je to odbio.
„Slušaj“, rekao sam „mogao bi da umreš od žeđi. Zlatno zvonce, pomozi mi da ga podignem.
Moraću da ga nosim.“
On to nije želeo. Nikada pre nije mi se tako opirao.
„Pročitao sam mu toliko mnogo knjiga“, požalio sam se Zlatnom zvoncu. „O svemiru, o planeti
Zemlji, mesecu, čovečanstvu. A on sada leži ovde kao bilo koji nepismeni seljak, glupavi gluvonemi
starac. Neće čak ni da me pogleda.“
Zlatno zvonce ga je pomilovala po čelu, ovlažila mu je usne mokrom krpicom i nežno ga je
prodrmala. „Hajde, oče. Idemo kući. Boli me kad te vidim tako slabašnog. Molim te, otvori oči.“
Otvorio ih je.
„Tina bez prestanka plače“, znakovnim jezikom mu je objašnjavala. „Dođi kući barem na
nekoliko dana. Uvek možeš ovde ponovo da se vratiš ako to poželiš. Hajdemo, bolje je tako.“
Prestao je da se opire.
„Ponesi njegove cipele“, rekao sam joj. Zatim sam ga pažljivo podigao i preneo ga do kola, koja
sam ostavio parkirana na kilometar udaljenosti.
Spustio sam ga na zadnje sedište i onda smo krenuli ka Senedžanu. Još od početka revolucije, s
vremena na vreme sam posećivao svoju porodicu, tako da sam ga sada lično odvezao kući.
Tina je požurila da mu skuva malo supe, sve vreme kukajući: „Oh, kakve sam samo jade pretrpela
zbog tog čoveka. Šta je on mislio da će Mahdi uraditi? Da. će ga naučiti da govori? I ovako nikad
nemam dovoljno mira i tišine. Ni sam Bog mi ne bi mogao pomoći kad bi još i on progovorio.“
„Dosta je bilo, majko“, pobunila se Zlatno zvonce. „Ne bi trebalo tako da govoriš o ocu.“
„A zašto ne? Šta treba da kažem kad mi se muž vrati kući tako polumrtav?“
„Prestani, majko, ili ću – “
„Šta ćeš u suprotnom uraditi? Nisi mi ni ti baš neki anđeo. Imala bih i tebi štošta da kažem, kad
smo već kod toga. Uništavaš mi život. Sada kad ti je i brat ovde, htela bih da razjasnimo neke stvari.
Išmaele, izgubila sam kontrolu nad tvojom sestrom.“
„Majko“, umešala se Zlatno zvonce „zašto se odjednom toliko promeniš kada se Išmael pojavi?“
„Nisam ništa drugačija nego obično. Ali moram nešto da mu kažem pre nego što ponovo odjuri.
Još od Džamilinog boravka kod nas, Zlatno zvonce se – “
„Kakve veze s tim ima Džamila?“, pobunila se Zlatno zvonce.
„ – sve više udaljava od mene. Eto, rekla sam šta sam htela.“
Osetio sam se kao uljez. Želeo sam da prigrlim Tinu i kažem joj: „U pravu si, ali sada više ne
treba da se plašiš. Tegobne godine muka su prošle. Od sada ću češće dolaziti kući. Sve će biti u redu.“
Ali nisam to uradio. Nisam. mogao. Shvatio sam da mi je srce otvrdnulo.
„Tina“, rekao sam „hajde da oca nahranimo s malo supe. Kasnije ćemo razgovarati.“
Sipao sam kašiku za kašikom supe u očeva usta, dok mu je Zlatno zvonce maramicom brisala
bradu.
„Jesi li skrenuo s uma, oče?“, pitao sam ga. „Zašto si se kog đavola vezao za to svetilište?“
Ništa mi nije odgovorio, samo se smeškao.
Po prvi put posle mnogo godina noć sam prespavao kod svoje kuće. Osećao sam se nekako
čudno. Kao da sam stranac. Moje druge dve sestre su još uvek bila u porodičnom domu; udaja im je
tek predstojala. One su mene oduvek doživljavale više kao oca nego kao brata, pa upravo zbog toga
mi nisu tako spremno pritrčale kao što je Zlatno zvonce sela pored mene. Da smo imali više vremena,
to bi se možda promenilo, ali nam ta prilika nikada nije pružena.
Očeva seda brada navela me je da shvatim da mi ga je revolucija postepeno oduzimala.
Narednog dana s njim sam popričao i pokušao da mu objasnim kako Mahdi ne postoji za stvarno.
Ali moj trud beše uzaludan.
Otac mi je rekao da je, nakon smrti njegove prve žene, rođenim očima video svetog čoveka u
bunaru. A preključe je video i jedno čudesno isceljenje. „Slepac je otišao na spavanje, a kada se ujutru
probudio, progledao je. Sveti čovek je došao i iscelio ga u snu.“
Moj otac. više nije želeo da bude i nepismen i gluvonem. Želeo je da nauči da čita.
„U redu, naučiću te da čitaš“, kazao sam. „Ako možeš da se strpiš godinu dana, ili pola godine, ja
ću se vratiti i lično ću te naučiti da čitaš. To ti ja obećavam.“
Ali moje reči više nisu imale nikakav uticaj na njega. Bio je potpuno omađijan otiscima stopa u
kamenu.

Nekoliko dana kasnije, moj otac je uzeo svoj štap i ponovo krenuo u potragu za svetim Mahdijem.
Dani lete

Prelećemo preko planine Safron s Homeinijem.

N ekada smo se nadali da ćemo od naše države uspeti da stvorimo raj na zemlji. Ali nismo znali,
ili možda nismo želeli da znamo, da ni ta naša država ni njen narod – kao ni mi sami, kad smo
već kod toga – nisu za to bili spremni. Bili smo nestrpljivi, u žurbi, žudeći da idemo ukorak s
istorijom, ili da je čak i prestignemo, kao da je to uopšte bilo moguće. Zapravo, zaslužili smo režim
koji su sprovele mule. Događaji koji su se odvijali u mojoj zemlji tokom proteklih sto pedeset
godina, ukazivali su na uspon duhovnog vođe. Istorija je pogurala Homeinija u žižu javnosti. Šah je
primoran da ode. Naslovna strana vodećih državnih novina krupnim slovima je objavila: DOŠAO JE
HOMEINI.
Tako zvučni naslovi nisu do tada bili uobičajeni u iranskom novinarstvu. I zato, kad sam spustio
novine na radnu klupu mog oca, on je odmah shvatio da se nešto krupno dešava.
„Šah je otišao“, obavestio sam ga.
„Otišao?“
Uzeo sam mapu. „Pobegao je u Egipat, zatim na Bahame, a odatle je prešao u Sjedinjene Države.“
Egipat? Bahami? Sjedinjene Države? Ništa tu njemu nije bilo jasno.
Problem se zasnivao na tome što on nije video povezanost između nedavnih događaja i šahovog
odlaska.
„I nikada se neće vratiti, dodao sam.
„Zbog čega?“
Moj otac nije shvatao da je, prateći Mahdijeve tragove, i on sam potpomogao svrgavanje šaha.
„Sada Homeini sedi na šahovom prestolu.“
Iznenađeno me je pogledao.
„Zašto si tako iznenađen? Ti si želeo da Homeini dođe i otera šaha.“
„Ja? Ja ništa nisam uradio.“
„Kako to misliš, ništa nisi uradio? Skinuo si šahovu sliku sa zida i namesto nje okačio portret
Homeinija. Svakodnevno si izlazio na demonstracije, zajedno s hiljadama drugih ljudi. Pogledaj se u
ogledalo. Imaš čak i dugu sedu bradu, kao i on.“
„Kao ko?“
„Homeini.“
Osmotrio je svoj lik u ogledalu, nakratko se poigrao sa svojom bradom i činilo se kao da je
došao do zapanjujućeg otkrića.
„Gde je do sada bio Homeini?“, pitao me je.
Bilo bi teško da mu to objasnim jezikom znakova. Znao sam da ću morati da preskočim brojne
događaje iz prošlog veka.
„Sve je to vrlo složeno“, rekao sam „ali pre petnaest godina šah je prinudio Homeinija da napusti
svoju otadžbinu. Zato je otišao da živi u drugoj zemlji, daleko odavde. Ta dva čoveka bili su veliki
neprijatelji. Sada kad se Homeini vratio, uzvratio mu je tako što je sada on naterao šaha da napusti
zemlju.“
To je trebalo da bude dovoljno. Pokazao sam na novine. „Ovde piše da će, za tri dana od danas,
Homeini odleteti do planine Safron kako bi obišao sveti bunar.“
„Zašto baš sveti bunar?“
„Zato što želi da vidi svetog čoveka.“
„Ali bunar je prazan. Sveti čovek više nije tamo.“
Ni to nisam umeo da mu objasnim. „Bunar nije prazan“, rekao sam. „Svetac se vratio. Ponovo
sedi u bunaru, čitajući knjigu.“

Helikopter je kružio iznad gomile ljudi koji su se popeli na planinu Safron. Na hiljade njih su
jednoglasno zapevali: „La ilaha illa Allah! La ilaha illa Allah!“
Helikopter je ponovo prošao iznad njih, u znak odgovora.
„Salaam bar Khomeini“, složno je zagrmela masa.
Moj otac se probio kroz gužvu i popeo još više. Želeo je da bude što bliže moguće bunaru. Ja sam
išao za njim, a on mi je pomagao da se snađem na teškim deonicama planinskih stazica.
Bio sam zadivljen raspoloženjem ljudi. Uprkos sopstvenoj volji, poneo me je religijski zanos.
Mada nisam glasno izgovarao slogane zajedno s ostalima, u mislima sam pevušio „La ilaha illa
Allah“ kao najiskreniji vernik.
Helikopter s Homeinijem sada je nadletao tačno izanad naših glava. Mogao sam da ga vidim kako
sedi pored pilota. Mahnuo nam je. Suze su mi navrle na oči. Brzo sam sakrio lice da moj otac to ne bi
primetio i poletno sam ga pratio uz planinu. Želeo sam da vidim Homeinija kako izlazi iz helikoptera
i kako kleči pored svetog bunara.
Bio sam svestan koliko je to bio važan trenutak u iranskoj istoriji. Helikopter je lebdeo iznad
bunara i pokušavao da sleti negde u blizini. Očigledno, to uopšte nije bilo lako. Pilot je tri puta
pokušao da se spusti na padini. Četvrti put, okrenuo je helikopter i prizemljio se tako da mu je rep bio
nakrenut nadole, ka gomili ljudi. Na hiljade okupljenih su odjednom povikali: „Gush amad! Gush
amad! Yar-e imam gush amad!“
Sedam bradatih planinara odmah su požurili ka helikopteru, noseći užad i klinove, sa željom da
pomognu već ostarelom vođi. Homeini je odbio njihovu pomoć. Iz poštovanja prema Mahdiju, želeo
je da sam ode do bunara.
Ali kako da stigne do tamo?
Planinari su morali da osmisle novi plan. Nisu smeli da puste Homeinija da se vere preko stena u
svojim novim imamskim papučama. To bi bilo nezamislivo!
Stoga, odlučili su se za dugu zaobilaznicu. Svih sedmorica planinara okružili su Homeinija i
poveli ga odabranim putem, korak po korak, mada im nije bilo dozvoljeno da ga dotaknu. Posle
skoro dvadeset minuta, konačno je nogom kročio na svetu zemlju oko bunara. Posrnuo je, mnoštvo
se načas uplašilo da će pasti, ali na sveopšte iznenađenje, on se zadržao i smireno se uspravio.
Gomila je zaurlala: „Salah ’ala Mohammad! Yar-e imam, gush amad!“
Namestio je bolje svoj olabavljeni crni turban, zagladio je tuniku, ispravio se – kao da se spremao
na susret sa samim Bogom – i spokojno je zakoračio ka svetom bunaru. Očekivao sam da će odmah
zaviriti pravo unutra, ali on to nije učinio. Namesto toga, okrenuo se ulevo i lice upravio ka Meki.
Izvesno vreme je samo tako stajao – nesumnjivo izgovarajući neku molitvu – pa je ukočeno kleknuo i
čelom dotakao zemlju.
Bio je to politički podvig prvog reda, a istovremeno i bajka koja se oblikovala pred našim očima.
Svako ko je čitao Šeherezadine priče iz hiljadu i jedne noći, razumeće na šta mislim.
Reza Šah je jednom došao ovamo da bi zapušio bunar. A sada je Homeini stajao na toj istoj tački.
Kraljevstvo se srušilo i zamenjeno je vladavinom mula.
 * * *

Homeini je ustao na noge. Potom je zavukao ruku u džep, očigledno nešto tražeći. Ah, u pitanju su
bile naočare, ali nije odmah našao one odgovarajuće. Proverio je i drugi džep, ali nije pronašao one
prave. Verovatno ih je negde zaboravio.
Homeini je svejedno stavio one koje je imao i onda je proverio da li mu ičemu služe. Ne, ništa
nije video. Zato ih je skinuo i ćušnuo nazad u džep. Posle toga, zakoračio je ka bunaru, nadvio se nad
njim i zagledao se u dubine.
Očigledno, i dalje ništa nije video, zato što se suviše brzo ponovo uspravio. A onda, još jednom,
nagnuo se i ponovo provirio u unutrašnjost bunara. Jasno, tražio je Mahdija, ali ga nije video. Ili
možda jeste?
Tri puta je klimnuo glavom u znak pozdrava, posle čega je počeo nešto da govori u bunar. Tišina
se spustila na gomilu okupljenih ljudi. Svi su znali da Homeini traži Mahdijev savet, da ga pita kako
da upravlja zemljom.

Koliko dugo je taj razgovor trajao? Nemam pojma.

Šta je rekao Mahdiju? Ni to ne znam. Međutim, nema sumnje da je počeo sledećim rečima: „As-
salaamo aleika ya Mahdi ibn Hassan ibn I ladi ibn Tawi ibn Reza ibn Kazem ibn Jafar ibn Baqir ibn
Zayn ibn I lussein ibn Ali ibn Abi Taleb.“
Nakon izvesnog vremena, signalizirao je da mu je potrebna pomoć. Sedam bradatih planinara su
pojurili ka njemu, podigli ga na ramena i preneli ga natrag do helikoptera. Gomila je uzvikivala:
„Khoda-ya! Khoda-ya! Khomeini-ra negah dar!“
Bilo je to svitanje nove ere u istoriji Irana.

Vreme tako brzo leti! Kada sam bio mali i svuda išao sa svojim ocem, činilo mi se da vreme stoji.
Dani su se vukli, noći behu beskrajne. A sada shvatam da je sve zapravo prošlo za tren oka.

* * *

Sedim ovde u ravnici i gledam kroz prozor. Imam utisak kao da sam zaleđen u vremenu, zauvek
zaglavljen u svom kompjuteru. Na svu sreću, iz iskustva znam da će i to, takođe, jednom proći.
U međuvremenu, Homeini je nestao, umro je, kao da nikada nije ni postojao. Jedne večeri je
svukao svoju tuniku, zaspao je i više se nije probudio.
Era svetog bunara je takođe okončana. Mahdi je iščezao. Bunar je ostao prazan. Divlji golubovi
svijaju gnezda na njegovom obodu. Otrovne zmije hlade se iza stena, strpljivo čekajući da ptice odu,
posle čega skliznu do bunara i pojedu njihova jaja. Golubovi se vrate, ugledaju svoja opustošena
gnezda i plaču.
I to će, takođe, imati svoj kraj.
Jesen se preobraća u zimu i na planini Safron pada sneg. Nekoliko meseci u godini bunar je
prekriven debelim slojem snežnih nanosa. Onda nastupi proleće, sneg se otopi i bunar se puni vodom.
To je doba nemira za planinske koze. One nadziru svoje mlade i odguruju ih dalje od bunara u strahu
da bi mogli u njega da upadnu.
Sovjetski Savez takođe više ne postoji. Ako biste se popeli na vrli planine Safron i pogledali kroz
dvogled, više ne biste videli crvene zastave i stražarsku kućicu s druge strane granice, niti žandarme s
ove strane. Sve je to otišlo. Uključujući i mene.
Ja sam sada ovde, ali gde je Mahdi? Možda se i on preselio u holandsku ravnicu.
Ponekad u daljini ugledam figuru nekog čoveka koji pored nasipa šeta psa. Krenem ka njemu, ali
koliko god brzo da trčim, nikad ga ne stignem. I zato ga puštam da ode, zajedno s njegovim psom.
Obojici nam je potrebna širina ove udoline.
Mirno je ovde, za razliku od ostatka sveta. Međutim, istog časa kad uključiš televizor, shvataš da
je taj spokoj bio samo varka.
Povremeno se na ekranu nakratko ukaže lik Sadama Huseina. Potom predsednik Sjedinjenih
Država kaže nekoliko ružnih stvari o njemu. Sada već svi znaju da smo pod Homeinijevim režimom
osam godina ratovali sa susednim Irakom. Više hiljada ljudi je poginulo, isto toliko je ranjeno,na obe
strane. Zbog čega je taj rat uopšte vođen? Ni zbog čega. Zasnivao se samo na gluposti i tvrdoglavosti
dvojice ludih vladara. Potom, Sadam je krenuo u napad na svog drugog suseda, Kuvajt. Amerika ga
je oterala odatle i on se povukao nazad u svoju jazbinu. Ali. s vremena na vreme izviri odatle.
Ne želim da govorim o Sadamu. Samo hoću da ga upotrebim kao odskočnu dasku za nastavak
očeve beležnice.

Kada je Homeini postao apsolutni vladar Irana, partija nije bila sigurna kako treba da reaguje.
Nismo mu verovali i bili smo uvereni da levičarski pokret neće tolerisati ništa više od šaha. Bili smo
svesni toga da će potisnuti partiju čim se za to ukaže prilika. Bez obzira na sve, bili smo voljni da
kako-tako iskoristimo svoju trenutnu slobodu. Stoga smo izabrali poluzakonito postojanje. Partija je
otvorila svoju kancelariju u Teheranu, gde je nekoliko vođa nastupalo u javnosti. U međuvremenu su,
ipak, najbitnije delatnosti partije obavljane u tajnosti podzemlja.
Jedna od tih strogo čuvanih tajni bila je lokacija štamparske prese, mesto na kome se okupljao
urednički odbor partije. U to vreme, ja sam i bio jedan od urednika.
Više se ne sećam tačnog datuma, ali moja najstarija sestra je tog dana trebalo da se uda i ja sam se
složio s tim da povodom svadbe dođem kući. Oko jedan sat, borbeni avioni su iznenada počeli da
nadleću Teheran, toliko nisko i toliko glasno da su se ljudi saginjali i pokrivali uši ne bi li se zaštitili.
Sadam je bombardovao teheranski aerodrom. Počeo je rat. Namesto da odem na venčanje,
pojurio sam natrag u novinsku redakciju.

* * *

Iranske bombe bi jedne noći bombardovale naše domove, a mi smo im već sledeće noći uzvraćali
na isti način.
Jedne večeri, tokom druge ili treće godine ratovanja, zazvonio mi je telefon. Na vezi je bila
Zlatno zvonce.
„Išmaele? Čuj, Tina nije dobro.“
„Šta nije u redu?“
„Pogodila ju je bomba.“
„Bomba?“
„Pa, nije je baš direktno pogodila, ali...“
„Kada se to dogodilo?“
„Prošle nedelje, kada su irački avioni doleteli do Senedžana. Mislim da bi bilo pametno da dođeš
ovamo.“
Kako sam bio nesmotren. Trebalo je da ih pozovem telefonom. Znao sam da je Senedžan
bombardovan. Lično sam stavio tu vest u novine. Nekoliko ljudi jeste stradalo, ali avioni su gađali
industrijsku oblast daleko od naše kuće. Kako je Tina mogla da bude pogođena?

Do Senedžana sam stigao usred noći. Grad je bio u potpunom mraku. Ni jedno jedino svetlo nije
bilo upaljeno. Čovek koji se užurbano udaljavao na svom biciklu doviknuo mi je: „Sadam će noćas
bombardovati grad. Danas popodne je to objavio na radiju.“
Svi su utekli u planine. Kako ću uspeti da pronađem svoju porodicu? Ugasio sam farove i
mračnim ulicama oprezno se odvezao do naše kuće. Nadao sam se da su mi ostavili poruku. Taman
kad sam se spremao da parkiram kola, jedna figura je iskrsla iza drveća.
Moj otac. Nismo mogli da komuniciramo u tami. Zato je ušao u kola i dao mi znak: „Vozi!
Bežimo odavde.“
„Gde je Tina?“
„Na leđima sam je preneo u planine“, zaključio sam iz njegovih pokreta.
Krenuo sam. Kada smo stigli do svog odredišta, sakrio sam kola iza jednog kamenog zida i
upalio unutrašnje svetlo. „Šta se desilo s Tinom?“, pitao sam ga jezikom znakova.
„Bila je u poseti kod tvoje sestre Marzi koja je, uzgred da ti kažem, u drugom stanju“, počeo je.
„Stajale su u dvorištu. Iznenada, jedan je avion preleteo iznad kuće i ispustio bombu.“
„Na Marzinu kuću?“
„Ne, nego na obližnju fabriku traktora. Ali jedan od zidova njene kuće se obrušio. Tina je
pomislila da će bomba pasti pravo na kuću. Gurnula je Marzi na zemlju, a ona sama je legla preko
nje, da je zaštiti svojim telom. Kada je avion otišao, Marzi je ustala. Ali Tina nije.“
„Da li je ranjena?“
„Ne, hoću da kažem, jeste malo, leva ruka joj je krvarila. Ali nije otvarala oči. Odveli su je u
bolnicu. Pošao sam i ja, video sam je kako leži u krevetu. Tada su joj oči bile otvorene, ali nije imala
pojma ko sam ja. Onda su je vezali za krevet.“
„Zašto?“
„Doktor kaže da bi u suprotnom vrištala i ponovo se udarala po glavi. Dali su joj injekciju. Čudno
se ponašala. Mislim da je to imalo neke veze s avionom. Doktor joj je svakodnevno davao injekciju
kako bi spavala.
„Pre pet dana, ponovo sam je posetio u bolnici. Sedeo sam na stolici pored njene postelje.
Odjednom, svi su izjurili iz sobe. Tina je otvorila oči i počela da vrišti. Ja sam odvezao trake,
podigao sam je, prebacio je preko ramena i požurio u hodnik.
„Pronašao sam doktora. Tina je i dalje vrištala, pa joj je zato dao još jednu injekciju.“
’Šta da radim?’, pokretima sam pitao doktora. ’Vodi je kući’, rekao mi je i dao mi bočicu nekih
pilula.
„Napolju, ljudi su bežali glavom bez obzira. Ja sam nosio Tinu sve do kuće.“
„Da li je ona sada bolje?“
„Rana je zacelila, ali i dalje se ne budi i strašno je smršala. Ja to ne razumem. Ja mislim da je to
imalo neke veze s avionom, zar ne?“
Upalio sam motor i odvezao nas do imanja, gde je mojoj porodici pruženo privremeno utočište u
štali. Zlatno zvonce je izašla baš kada sam parkirao svoj automobil.
„Pronašao si nas!“, uskliknula je. Podigla je uljanu lampu. Poljubio sam je i krenuo unutra za
njom.
Skoro da nisam prepoznao Tinu pod mutnom svetlošću uljane lampe. Pogledao sam joj ranu i
činilo se da zarasta. Nisam mogao da prokljuvim zašto i dalje deluje tako bolesno. Da li je bomba
možda sadržala neki otrov?
„Evo, ovo je njen lek“, pokazao mi je otac. Pružio mi je polupraznu bočicu pilula.
Pročitao sam naziv na nalepnici.
„To je valijum. Koliko si joj pilula davao?“
„Četiri ili pet dnevno“, odgovorio je.
Da li ju je valijum načisto ošamutio?
„Evo, stavi bočicu u džep. Na izvesno vreme ćemo prestati da joj dajemo taj lek.“
 „Da li je to dobro?“
„Ne znam. Hajde pomozi mi da je prenesem u kola.“
„Da li je vodimo u bolnicu?'1
„Ne, nego u selo Safron. Potreban joj je mir, daleko od aviona. Ostaću s njom nekoliko dana.
Ukoliko joj se stanje do tada ne popravi, povešću je u Teheran.“

Sunce se tek rađalo dok smo se mi vozili ka selu Safron. Pošli smo u našu letnju kuću, onu koju je
moj otac izgradio za vreme vladavine Reze Šaha. Nisam tamo bio godinama, ali Tina i moje sestre su
na tom mestu provodile leta.
„Zlatno zvonce, možeš li Tini da skuvaš malo supe? Ja ću spremiti čaj. I oče, da li bi mogao da
odeš po svež hleb? Umirem od gladi. Jesi li i ti gladna, Zlatno zvonce?“
Moja sestra Zlatno zvonce – najbolja, najlepša, najslađa sestrica na svetu – kretala se s tako živim
poletom da sam odjednom osetio navalu optimizma. Bio sam ubeđen da su nada, zdravlje i sreća
svakako krenuli ka našoj letnjoj kući! Ona je uzela korpu i zajedno s ocem krenula po povrće i hleb.
Tina je ležala na postelji poput leša. Ali svi znaci – moj priliv optimizma, veselost Zlatnog
zvonca, sjaj u očima mog oca, čak i poj ptica u vrtu – ukazivali su na Tinin oporavak. Uskoro će
otvoriti oči i ćutke se osvrnuti oko sebe, bez vrištanja.
Neočekivano, ugledao sam jednog belog zeca. Mi nismo imali bele zečeve u ovom delu zemlje,
ali je on ipak bio tu, ispred naših vrata. Izvesno vreme je skakutao unaokolo, prilično radosno, a
potom je iščezao.
Sada sam već bio siguran da će sve biti u redu.
Narednog dana, dok je vatra pucketala u peći i čorba se krčkala, moj otac je pokazao: „Pogledaj!
Tina pokušava da otvori oči.“
Zadržao sam se tamo pet dana, dana ispunjenih mirisom čorbe, mleka, svežeg hleba i razgorelih
cepanica.
Negovali smo Tinu i šetali se po brdima, smejući se vragolijama malog belog zeca.
Ali i ti dani, kao i sve ostalo, morali su da se završe.
Planina Damavand

Popnimo se na krov naše zemlje,

pomolimo se.

J edne noći, na desetine iračkih aviona pojavili su se iznad Teherana i po ko zna koji put su
bombardovali ovaj grad. Bilo je to najstrašnije bombardovanje do dana današnjeg.
Radio Bagdad je redovno izdavao upozorenja da će ratni avioni bombardovati Teheran. Voditelji
su takođe savetovali stanovnicima da napuste grad, pa su dvanaest miliona njih stavljali put pod noge.
Avioni bi nekad zaista došli, nekad ne. Sadam Husein je iznova i iznova ponavljao istu igru. Ljudi
više nisu znali da li da ostanu ili da odu.
Ako biste zgrabili decu i pobegli, avioni nisu dolazili, ali ako biste ostali, grad je obavezno
bombardovan. Bio je to psihološki trik. Kad bi se avioni pojavili, noći su se pretvarale u pakao. Leteli
su nad gradom uz zastrašujuću grmljavinu. Vaši domovi su se tresli, slike su padale sa zidova, šerpe i
lonci su poskakivali na policama, mačke su bežale pod prekrivače, bebe su plakale i bombe su
pljuštale po tlu, praćene monotonim štektanjem protivavionskih pušaka. Kad bi konačno utihnula
sirena za vazdušnu opasnost, posle toga usledila bi buka koju su stvarala vatrogasna i ambulantnih
kola. Onda biste izjurili napolje, kako biste proverili koja su mesta najviše pogođena.

Ali te noći, kada su na desetine aviona istovremeno bombardovali Teheran, ubijajući i ranjavajući
više stotina ljudi, Homeini je iskoristio novonastali haos. Tajnoj policiji je zapovedio da uhapsi vode
levičarske opozicije. Oni su godinama obeležavali njihova skrovišta tako da, čak i pre nego što su
irački avioni završili s obavljanjem svog zadatka, većina važnih partijskih vođa već su bili uhvaćeni.
Ujutru, dok sam išao na sastanak uredništva, naleteo sam na neke svoje saradnike. „Moramo brzo
da bežimo odavde. Skoro sve vođe su pohapšene.“
To je značilo i kraj partije. Ja sam se odmah vratio u stan da upozorim suprugu, Safu, koja je
povela našu kći, Nilufar, kod bake u Kermanšah. Onda sam uništio sva dokumenta koja sam
posedovao. Posle toga, preostalo mi je samo da čekam.

Do sada nisam ništa rekao o Safi. To je zato što ne želim da skrećem priču s beležnice mog oca. U
suprotnom, pisao bih mnogo više i o svojim sestrama, kao i tragičnim sudbinama njihovih muževa.
Safu sam upoznao na Univerzitetu. Ona jeste bila pristalica partije, mada ne i njen aktivni član.
Nije ona započela kontakt između nas dvoje. Da se nismo upoznali, najverovatnije bi vodila normalan
život, ali mojom krivicom, upetljavala se u razne vrste podzemnih aktivnosti.
Dok se revolucija nije razbuktala, sastajali smo se u tajnosti. Znali smo da svaki naš susret može
biti i poslednji. Revolucija nam je olakšala mogućnost da češće budemo zajedno, pa smo se
postepeno odvažili da razgovaramo o našoj budućnosti.
Jedan dan nakon što je šah pao, imao sam sastanak sa Safom. Pitao sam je da se uda za mene.
Naše venčanje je bilo jednostavno: samo uz prisustvo dvoje naših prijatelja, koji su nam poslužili
kao svedoci i građanskog zastupnika koji je obavio zvaničnu ceremoniju. U tako burnim vremenima,
kada smo svi stalno bili nečim zauzeti, svadbena gozba nije dolazila u obzir. Početak našeg braka
proslavili smo u kafeteriji, u razgovoru s našim drugovima, sve do poznih noćnih sati.
Tri nedelje kasnije, odveo sam Safu da upozna moje roditelje.
„Ovo je moja žena.“
„Stvarno?“, kriknula je Tina. „Tako je lepa.“
Moje sestre, zatečene tim iznenadnim preokretom događaja, zagrlile su Safu. Moj otac se držao
na odstojanju. Znao je da sam imao devojku, budući da sam mu pokazao Safinu fotografiju. Međutim,
u njegovim očima je nevestino zdravlje bilo od prvenstvenog značaja za stupanje u brak. Odmeravao
ju je od glave do pete.
Ne samo da se činilo da je zdrava nego je ujedno bila i tako živahna i druželjubiva. Prepoznao
sam odobravanje u njegovom pogledu. Safa mu je prišla i zagrlila ga je. S obzirom na to da je znala
priču o njegovoj prvoj ženi, uhvatila je njegovu ruku i prinela je svom obrazu. „Vidite“, kazala je.
„Zdrava sam ko dren.“
I šta više reći? Sumnjam da je mom ocu bilo potrebno da išta više napiše o svom prvom susretu
sa Safom.
Jednom prilikom je provela čitavu sedmicu s mojom porodicom u selu Safron. Posle me je
izvestila da se divno provela, da je brzo ovladala našim znakovnim jezikom i da su ona i moj otac
svake večeri sedeli i raspravljali o stanju u svetu.
„O stanju u svetu?“, začudio sam se.
„Da. I grohotom smo se smejali. Zaista sam se puno smejala.“
„Čemu?“
„Ah, ne znam. Upotrebila bih neki pogrešan znak i svi bi odmah prsnuli u smeh.“
Nikada joj se više nije pružila prilika da poseti moje roditelje.
Kada je Safa bila u poslednjoj fazi trudnoće, pozvala je Zlatno zvonce u naš stan. Kasnije, kada
smo ponovo morali da se odselimo iz bezbednosnih razloga, Zlatno zvonce više nije znala kako da
stupi u vezu s nama.
U mračnim vremenima koja su usledila nakon hapšenja partijskih vođa, Safa i moja kći su otišle u
Kermanšah. Planirala je da tamo ostane nekoliko nedelja.
Ali kako je sudbina uredila, tih nekoliko nedelja preraslo je u godine. Do trenutka kada je Safa
konačno mogla da napusti Kermanšah, čitav njen život se promenio.
Prinuđena je da se nastani u novoj zemlji gde je sve – od ključa za ulazna vrata do ogledala u
kupatilu – bilo drugačije. Čajnik, pod, tavanica, čak i zemlja pod njenim nogama, ništa. nije bilo isto.
Avion kompanije KLM ju je doveo u Amsterdam, gde sam joj dobrodošlicu poželeo uz buket
crvenih, žutih i narandžastih lala. Od aerodroma smo išli vozom, a zatim smo se od železničke
stanice taksijem odvezli do broja 21 ulice Nijeuvgraht.

Ali hajde da se vratimo u Teheran.

Nedelju dana posle hapšenja, još uvek nismo znali koliko je teško partija pogođena niti koji je
sledeći korak našeg pokreta.
Dok smo iščekivali, tajna policija je ulagala sve moguće napore da slomi volju partijskih vođa,
podvrgavajući ih raznim vrstama mučenja, u nadi da će se u jednom trenutku ipak nakloniti pred
mulama. Zatvorenici su strpani u odvojene ćelije i nije im bilo dopušteno ni da spavaju ni da sede. Pet
dana i isto toliko noći, ostali su na nogama. Svaki put kad bi im glava klonula, dobijali bi kofu ledene
vode pravo u lice. Za jelo nisu dobijali ništa osim činije supe. Budući da im je bilo zabranjeno da
koriste toalet, nuždu su morali da vrše u pantalone. Kako bi još više oslabili njihov otpor, njihovi
mučitelji su stavljali kasetofone u ćelije i na taj način ih primoravali da danonoćno slušaju
Homeinijeve govore. Maltretiranje se nastavilo dok zatvorenici nisu pristali da kleknu pred
zatvorskog imama u prisustvu televizijskih kamera, da priznaju kako su oni zapravo sovjetski špijuni
i da mole za oproštaj.
Režim je time hteo da pokaže opoziciji na kakve su se protivnike namerili.
Doktor Pur Bahlul je po drugi put uhapšen. Nakon što je više godina proveo u zatvoru za vreme
šahove vlasti, sada su ga u ćeliju gurnule mule. Bio je prisiljen da na kolenima puzi pred zatvorskim
imamom i da kaže: „La ilaha illa Allah. Kajem se. Od sada ću slediti samo tebe.“
Želeli su da milioni gledalaca vide kako je on bezvredan, običan crv koji se nada da će postati
ljudsko biće, samo ukoliko mu imam da oproštaj.
Sam kod kuće, uključio sam televizor s namerom da odgledam večernje vesti. Na ekranu se
pojavio jedan starac. Bolestan čovek bledog lika. Znao sam ko je on, ili sam barem mislio da znam.
Proteklo je nekoliko sekundi proračunate tišine, namenjene tome da kod gledalaca usadi strah od
Boga. Posle te namerne i sveobuhvatne pauze, začuo se jedan ledeni glas koji je objavio da će, nakon
vesti, sovjetski špijun, dr Pur Bahlul, priznati svoj zločin.
Vesti nisu dugo trajale, ali je to ipak bilo najduže emitovanje vesti koji sam ikada video. Konačno
se pojavio i zubar. Nisam mogao da poverujem rođenim očima. Nekadašnji dr Pur Bahlul više nije
postojao. Sada je sam đavo gledao kroz njegove oči. Izjavio je da on jeste špijun koji je izdao svoju
domovinu. Saopštio je kako je od sada sledbenik Homeinija, a da je Homeini zapravo božja senka na
zemlji. Odrekao se svoje prošlosti, partije i drugova, pa je kleknuo pred imama. Zatim je zaplakao
kao malo dete.
Partija je bila razbijena, kao glinena posuda koja tresne na zemlju. Na stotine drugova behu
uhapšeni, na desetine njih pogubljeni, dok su stotine drugih utekli u pogranične oblasti i uspeli da
pobegnu.
Za vreme šahovog režima, mogao si da računaš na podršku naroda. Čak bi te i potpuni neznanci
prihvatili. Ali kada je nastupio režim mula, sve se to promenilo.
Šah je vladao u sopstveno ime, ali su mule nastupale u ime Boga. I sam Homeini lično se pojavio
na televiziji i objavio da je božje kraljevstvo u opasnosti. Naložio je pristalicama da drže na oku
svoje susede.
Odjednom, tvoja zemlja više nije bila tvoja. Niko se nije usuđivao ni da korakne. Imao si osećaj
da te ljudi sve vreme posmatraju iza zavesa na svojim prozorima.

Posle revolucije, hteo sam da iskoristim prednosti svoje novostečene slobode i da sa ocem malo
proputujem kroz našu zemlju. Da se s njim ukrcam u voz i da obiđem naftna polja na jugu, gde su
gasni plamenovi vrcali u vazduh i zemlja bila tamna od nafte. Vidiš li ovo? Osećaš li taj miris? Pod
našim nogama, ispod te površinske zemlje, nalazila se nafta. Mnogo nafte.
Hteo sam da mu pokažem džinovske tankere koji su naftu prevozili u druge zemlje, ali mi se ta
prilika nikada nije ukazala. Iako je uvek zadivljeno gledao u našu peć na gas, nikada nije saznao
odakle dolaze ti plavi plamičci.
Želeo sam da ga odvedem i do veličanstvene persijske pustinje, gde se pesak poput zlata svetlucao
na suncu. Hteo sam da zajedno s njim jašem kroz pustinju na kamili, da se zaustavimo na nekom
udaljenom mestu i podelimo jednostavni obrok sa seljanima: malko kamiljeg mleka i suvog hleba,
činiju urmi i pune šake vode koja je krotko izbijala iz srca zemlje.
Želeo sam da spavam pored njega na krovu pustinjske nastambe, odakle ti se čini da možeš da
dotakneš nebo, s onim nezaboravnim mesecom i milionima zvezda, i da ga povučeš kao plišani
pokrivač teget boje.
Nažalost, nisam dobio šansu ni to da ostvarim.
Žudeo sam za tek toliko slobode koliko bi bilo dovoljno da s njim odem do Isfahana, u obilazak
džamija koje je on tako dobro poznavao i često o njima pričao. Želeo sam da ga odvedem u
vekovima staru džamiju Šeik Lotfalah, i bez obzira što sam još odavno prestao da se molim, stajao
bih pored njega i molio se s njim i za njega.

Ali najveća želja mi je bila da se sa svojim ocem popnem na planinu Damavand.

Planina Damavand je najviša planina u Iranu, ali ujedno i najteža za uspon. Narod o njoj govori
kao o krovu Persije. Više se ne sećam je li visoka 5760 ili 5670 metara, ali znam da ima jednu
istaknutu odliku: jedna strana najvišeg vrha uvek je pokrivena debelim slojem leda i snega, a druga je
uvek topla. Ako uspete da se popnete, videćete da je vrh oblikovan kao činija – velika, upadljiva, topla
činija. To su zapravo usta nekada aktivnog vulkana. Ako uho prislonite na zemlju, možete da čujete
kako vulkan diše.
Opasno je zimi se uspinjati uz planinu Damavand. Najbolje vreme za to je u proleće, kada se
nevreme stišalo i led se nije sasvim otopio. Tada mnogi planinari oprezno kreću u svoj poduhvat.
Čim iza sebe ostave zaleđenu masu snega, počinju da pevaju ljubavne pesme, poput ove:

To goft keh gol dar ayeh mu biyayom.

Gel-e alam dar amad kiy miayi?

Obećala si da ćeš mi doći onog časa kad cveće procveta.

Svi su se cvetovi otvorili, dakle, kad mogu da te očekujem?

U vreme televizijskog „priznanja“ dr Pura Bahlula, nisam imao ni predstavu o tome šta će biti sa
mnom. Hoću li i ja biti uhapšen? Hoću li završiti u zatvoru? Da li ću i ja klečati na kolenima pred
mulama i preklinjati za oproštaj? Nisam znao u kolikoj se opasnosti nalazim, ali u jedno sam bio
siguran: nisam želeo da pobegnem. Moji drugovi i ja možda ćemo biti potrebni partiji, da je vodimo
kroz ta teška vremena.
Prvo sam morao da napustim svoj dotadašnji stan i da se nekoliko dana skrivam, kako bih
izbegao to da padnem u ruke tajne policije. Potom bih se vratio i video šta je ostalo od partije.
Potražio bih ostale svoje drugove, da zajedno skupimo razbijene deliće. U međuvremenu, morao sam
brzo da delujem. Ali gde da odem?
Odjednom, odgovor mi je sinuo u glavi: na planinu Damavand!
Iako je bila zima, možda ću uspeti da ostvarim barem jedan od svojih snova. Odjurio sam u
podrum i pronašao svoju planinarsku opremu, zajedno s čizmama i toplom odećom za mog oca.

Oca sam iznenadio u njegovoj radnji.

„Želiš li da pođeš sa mnom?“, pitao sam ga.
„Gde?“
„Na najvišu planinu naše zemlje.“
„Sada?“
„Ja imam nekoliko slobodnih dana, a Safa je kod svoje bake, pa sam pomislio da bi nas dvojica
mogli – “
„Šta ću reći Tini?“
„Reci joj da odlaziš sa mnom na par dana.“

Da li je moj otac bio prestar za tako težak uspon? On je bio iskusni planinar, ali nije ništa znao o
tehnikama penjanja. Da li je to bilo neodgovorno s moje strane? Hoće li moj otac imati problema s
disanjem na tako velikoj visini? Videćemo. Nisam želeo da se zadržavam razmišljajući o takvim
stvarima. Uopšte mi nije bilo važno da li ćemo stići do vrha. Samo sam želeo to vreme da provedem s
njim. Ko zna, možda će to biti poslednji put da nešto radimo zajedno. Svakog trenutka sam mogao da
budem uhapšen, tako da nisam bio voljan da propustim priliku i da ne iskoristim tu neočekivanu
slobodu. Ako se ispostavi da nismo u stanju da se popnemo tako visoko, jednostavno ćemo se
okrenuti i vratiti se.
U tom slučaju, još uvek bismo mogli da sednemo u voz i odemo do naftnih polja ili da jašemo
kamilu kroz pustinju Kavir-e Lut. Videćemo, razmišljao sam, dok smo se kretali prema planini
Damavand.
Ako bismo se vozili cele noći, stigli bismo do Safara otprilike pred svitanje. Safarov kafe je
mesto gde se okupljaju planinari, gde doručkuju i formiraju grupice pre nego što pođu u osvajanje
planine.
Ja sam već tri puta išao do vrha planine Damavand, ali nikad za vreme zime. Plašio sam se da bi
kafe mogao biti zatvoren i da tamo nema nijednog planinara.
Ugledao sam svetlost u daljini i osetio tračak nade. Barem je Safarov kafe bio otvoren. Moj otac
se primirio. Nije shvatao svrhu toga da se na planinu popneš iz čiste zabave.
Po njegovom mišljenju, uvek je morao da postoji neki cilj. Na planinu se penješ kako bi stigao do
određenog mesta ili da bi se s nekim sastao. Ili se penješ uz jednu stranu planine i spustiš se niz
drugu, zato što te tamo čeka neka žena. Zanimalo ga je zbog čega smo krenuli u taj podvig po svom
tom silnom snegu.
Rekao sam mu da ćemo pokušati da se domognemo vrha. „Ali to je opasna planina. Jesi li se
ikada peo uz pomoć užadi?“
„Nekoliko puta“, uzvratio mi je otac.“Ti si me naučio kako se to radi.“
Bio je u pravu, potpuno sam to bio smetnuo s uma. Jednom prilikom, dok sam još studirao,
pokušao sam s njim da osvojim jednu strmu liticu na planini Safron.
Čuo sam žamor glasova i pre nego što sam otvorio vrata kafea. Na moje iznenađenje, kod Safara
je vladala uobičajena gužva kao u proleće. Bilo je to pravo olakšanje. „Uđimo unutra“, znakovnim
jezikom sam pozvao oca. „Sedi.“ Ali tamo nije bilo slobodnih stolica.
Odakle su došli svi ti ljudi? Zbog čega su se usred zime odlučili za uspon? Svakako da nisu svi
oni bili članovi partije, koji su se nadali da će na nekoliko dana pobeći od stvarnosti?
Tamo je bilo toliko prijatno, dovoljno da zaboraviš na rat i imame. Kao da na trenutak zažmuriš i
kad ponovo otvoriš oči, zatekneš se u nekoj drugoj zemlji, na nekoj drugoj planeti.
Unutrašnjost kafea je mirisala na sveži čaj, vruć hleb i urme.
Ljudi su se obično na planinu peli u grupama; niko nije išao sam. Ako bi se već sam odlučio za tu
avanturu, uvek si mogao da dođeš kod Safara i zamoliš neku od grupa da im se pridružiš i uvek bi
bez kolebanja bio prihvaćen.
Spustio sam svoj ranac i predstavio se. Svima sam dao do znanja da želim uspon da izvedem
zajedno sa svojim ocem i da bismo se najradije priključili nekoj skupini iskusnih planinara, budući
da je on gluvonem.
Moj otac je bio iznenađen zatekavši se u tako prijateljskoj atmosferi kafea okruženog snegom.
Osetio se srećno i ugodno. Svi su mu prišli, rukovali se s njim i poželeli mu sreću u planinarenju. On
je mislio da su svi ti mladići i devojke moji prijatelji.
Jedna grupica je za tren oka pronašla dve stolice za nas. Moj otac je seo, a ja sam otišao da nam
donesem doručak: omlet, urme, pravi puter, svež hleb, čaj i šećer. Baš ono što je potrebno
planinarima.

Još uvek je bio mrak kada su grupice počele da napuštaju kafe, jedna po jedna. Pojedinačne
skupine su nastojale da ostanu relativno blizu jedna drugoj, svesni da im može zatrebati pomoć na toj
hladnoći.
Popeli smo se na 1000 metara gde smo, prema tradiciji, sačekali rađanje sunca. Moj otac je stajao
odmah pored mene. Nije razumeo zbog čega svi zure u nebo.
Iznenada, prva sunčeva zlatna strela proletela je kroz tamu. Tišina. Zatim je usledila druga strela,
pa treća, dok odjednom nije nastao pravi pljusak svetlosti. Konačno, sunce je buknulo u plamenu iza
vrha planine Damavand, nalik zlatnoj kruni. Moj zadivljeni otac me je pogledao, zatim je pogledao
sunce i na kraju planinu, koja se nadvijala nad nama poput očvrsle mase snega.
Čim nam se planina Damavand razotkrila u čitavoj toj svojoj arhaičnoj lepoti, ponela nas je
dobro poznata pesma:

Damavande! Vaše visočanstvo! O drevni ponosu Persije,

Pozajmi nam svoju snagu. Učini nas jakima kao što si ti.
Pomozi nam da budemo postojani pred nevoljama.
Nauči nas kako da verujemo sebi kao što si ti samouveren.
Ti si naš ponos i dika, o Damavande!

Morate se popeti na planinu Damavand kako biste to lično iskusili. Večiti sneg, jeziva hladnoća
koja vam ujeda kožu, boja i miris starog vulkana, debeli sloj leda.
Ćutke smo se penjali. Sa samo nekoliko kratkih pauza, verovatno ćemo do zalaska sunca dostići
5000 metara. Tada ćemo moći da podignemo kamp, da tu prenoćimo i pripremimo se za najteži deo
uspona koji nam je tek predstojao.

Ali pre nego što smo stigli do tih 5000 metara, morali smo da savladamo nekoliko varljivih
zidova od leda, uz pomoć klinova i kanapa. Na svu sreću, otac i ja nalazili smo se u skupini iskusnih
planinara. Oni su uzeli mog oca pod svoje okrilje, tako da nisam morao ja da brinem o njemu. Bili su
izuzetno strpljivi s njim. Verao se kao stara planinska koza, zbog čega su se planinari neprestano
kikotali. Zasmejavali su ih njegovi staromodni metodi.
Čim smo podigli kamp, on više nije zavisio od mene. U stvari, nije imao vremena čak ni da sedne
pored mene. Svi su ga želeli u svom društvu, kako bi s njim pričali pored logorske vatre.
„Potreban nam je tumač, Išmaele. Možeš li da dođeš i sedneš ovde?“, pozvao me je neko.
Nisam se osećao dobro. Ovog puta, proređeni vazduh mi je izazivao vrtoglavicu. Samo sam želeo
da se naspavam, ali nisam mogao tek tako da se zavučem u svoju vreću za spavanje i napustim te
milione bisera na nebu.
Osim toga, sad kad je partija zadobila tako stravičan udarac, hteo sam da u miru porazmislim o
svojoj budućnosti: Šta će se dogoditi kada se vratim u Teheran? Partija možda i jeste obezglavljena,
ali još uvek nije bila mrtva. Izgubili smo bitku, ali ne i rat.
Međutim, pre svega, morao sam da stignem do vrha planine Damavand.

Bila je to hladna, kratka noć. Ustali smo pre sunca. Ja nisam mogao ni da jedem ni da pijem. Čak i
od same pomisli na hranu bilo mi je muka.
Počeli smo da se penjemo, u grupicama, dok je još vladao mrak. Bio sam zabrinut za svog oca.
Što smo se više peli, to je vazduh bivao ređi. Bio sam spreman da ga, istog trena kad primetim da on
ne može dalje, odvedem dole do šatora za prvu pomoć.
Međutim, sudbina je tako htela da ja budem taj kome je pomoć potrebna. Nešto kasnije, osetio sam
se suviše slabo za nastavak uspona, a kamoli za brigu o mom ocu.
„Da li bi neko, molim vas, pripazio na mog oca?“, upitao sam slabašnim glasom.
„Tvoj otac se odlično drži“, čuo sam kako mi odgovara vođa grupe. „Ti povedi računa o sebi.“
Nakon izvesnog vremena, moj mozak je postao prazan list hartije.
Moj otac, partija, pokret otpora, mule – sve je to bilo izbrisano. Moji prethodni slični poduhvati
su dobro prošli, ali ovog puta sam se osetio neverovatno slabo. Oči sam držao uprte u smeđe čizme
za planinarenje čoveka ispred mene i nastojao sam da pratim njegove korake.
U izvesnom trenutku, noge su me umalo izdale. Neki unutrašnji glas, međutim, zabranjivao mi je
da padnem, ne dajući mi da skinem pogled s tih čizama ispred sebe, primoravajući me da nastavim,
da idem dalje, i dalje.
Planina Damavand držala me je u svom stisku. Odjednom se preobratila u diva, a ja sam bio
običan vrapčić – nejaki vrabac u njegovoj šaci. Koliko ću još morati da hodam? Koliko ću još koraka
morati da napravim? To je bilo sve o čemu sam bio u stanju da mislim. Svet kao da se ukočio, ali sam
ja morao da nastavim da se krećem, da se penjem. Još jedan korak, pa još jedan, i još jedan.
Odjednom je nastupila tišina. Na trenutak nisam čuo ama baš ništa, a zatim su do mene doprli neki
prigušeni zvuci, reči neke pesme.
Prikupljajući svaku trunčicu svoje preostale snage, čuo sam kako ljudi pevaju. Nanjušio sam
poznati miris sumpora: vulkan. Potom sam iznova ogluveo i sve se smračilo – zavladao je totalni
mrak. Pao sam.

Kako se ispostavilo, onesvestio sam se istog trena kada sam nogom kročio na rub vulkanskog
grotla u obliku činije. Iskusni planinari su znali da mi je smesta bila potrebna lekarska pomoć. Ne
znam koliko je vremena prošlo dok nisam iznova otvorio oči i shvatio gde se nalazim. Neko mi je
pomogao da ustanem na noge, pridržavajući me. Bio je to moj otac.
Oslonio sam se na obližnji kamen. Moji saputnici su postavljali zastavice na stenu i fotografisali
se. Zapravo, i ja imam jednu od tih instant fotografija koju čuvam ovde na polici za knjige. Na slici se
ne vidi da stojimo na visini od oko 5700 metara. Čini se kao da se nalazimo pored neke sasvim
obične stene. Meni su oči zatvorene, a moj otac izgleda ponosno.
Ako pogledate fotografiju ne poznajući priču koja čuči iza nje, primećujete jedan čudan detalj: ja
izgledam kao bolestan pas, ali moj otac sav sija od sreće. U suštini, ja sam se naslanjao na stenu i
neizmerno se upinjao da se ponovo ne onesvestim, kako bih ostao uz oca koji je bio očaran
pogledom koji se pred njim pružao.
Ushićeno je posmatrao pojas plavetnila u daljini. Ja nisam imao dovoljno energije da mu
objasnim da je to bilo Kaspijsko more – more koje se prostiralo između nas i Sovjetskog Saveza.
Takođe se divio i bledunjavoj, tamnozelenoj traci na horizontu, nemajući pojma da je to najveća
šuma u Persiji.
Želeo sam da mu kažem da osmotri i prizor iza nas, gde se venac planina pružao sve do kraja
sveta, ali bio sam preslab za to. Ponovo sam izgubio svest i čitav svet se utišao.

Da me nisu brzo sneli u nešto niže predele, možda se nikad ne bih ni probudio.
Kada sam sledeći put otvorio oči, ležao sam na zemlji. Neko mi je pomogao da se dignem na
noge. Prenesen sam do šatora za prvu po moć, ali na svu sreću nije mi bila potrebna nikakva dalja
lekarska nega. Prirodni kiseonik već je pokazao svoje blagotvorno dejstvo i moje telo je počelo
normalno da funkcioniše.
Na visini od 4000 metara već sam bio u stanju da ponovo sam ho dam, iako je moj otac koračao
pored mene, držeći me na oku. „Kako je bilo tamo gore?“, pitao sam ga.
On mi se samo osmehnuo. Nisam mogao da procenim da li se zabrinuo za mene. Stavio sam ruku
oko njegovog struka, poljubio sam ga u teme i rekao: „Ja sam dobro. Uskoro ću ponovo biti onaj
stari.“
„Kakvog divnog oca imaš!“, svi su uzvikivali. „Neizmerno uživamo u njegovom društvu!“

Morali smo da nastavimo da se krećemo kako se ne bismo smrzli. Nisam ništa jeo još od
jučerašnjeg doručka, pa sam verovatno zbog toga i ostao bez energije. Ipak, davao sam sve od sebe
da održim korak s ostalima. Posle nekih pet sati hoda, stigli smo do čobanske kolibe, gde su planinari
uvek dobijali topli čaj, i gde ste mogli da kupite hleb, mleko i puter po razumnim cenama.
Uskoro je naša grupa trebalo da stigne do podnožja planine, pa da se posle kraćeg predaha u
Safarovom kafeu svi raziđu kućama. Bio sam svestan toga da nemam dovoljno snage da bih vozio
kola.
Na sreću, uvek ste mogli da se oslonite na pomoć drugih planinara. Uredili su da moj otac i ja
provedemo tu noć u čobanskoj kolibi, dok ja ne povratim snagu.
Na rastanku smo se svi međusobno izgrlili. Svi su se rukovali s mojim ocem, uslikali poslednje
fotografije i otišli.

Nikada neću zaboraviti noć koju smo prespavali u toj kolibi. Kao da je moj otac slutio da nikada
više neće imati priliku da se tako opusti.

Uveče, jedan stariji čobanin, koristeći sve belosvetske gestikulacije, poveo je razgovor s mojim
ocem. Zatim se okrenuo ka meni i obratio mi se: „Znam kako možeš da povratiš snagu. Moraš da se
okupaš. I tvoj otac, takođe.“
„Ovde? Da se okupam?“
„Ja imam jedno čarobno kupatilo. U stvari, trebalo bi da ga koriste samo čobani, ali ti si pristojan
momak, poštuješ svog oca. Dođite, pokazaću vam. Damavand uvek vraća ono što vam uzme.“
Nakon petnaestominutnog pešačenja preko krckavog snega, čobanin je podigao uljanu lampu.
„Unutra. Ovuda.“
Pratili smo ga kroz otvor u stenama, koji nas je odveo do jedne pećine. Zatim, vođeni samo
nejakom svetlošću uljane lampe, zašli smo oko sto metara u dubinu pećine u boji mastila. Mogao sam
da osetim miris sumpora iz vulkana.
„Sačekajte malo!“, rekao je čobanin.
Spustio je lampu na ivicu jedne stene.
„A sada dođite da vidite nešto!“
Istupio sam nekoliko koraka, nagnuo se napred i ugledao bazenčić pun vode koja se pušila.
„Probajte!“ dobacio nam je čobanin.
Zaronio sam glavu u vodu.
„Oh, kako je lepo i toplo.“
„Ostaviću vas da se okupate“, rekao je čobanin „i vratiću se po vas za sat vremena. Onda je otišao.
Pod žućkastim sjajem uljane lampe, pećina mi se zaista učinila čarobnom. Otac mi je pomogao da
uđem u kadu, posle čega je pažljivo i sam ušao.
Želeo sam da zauvek ostanem na tom mestu.
Kraj puta

Išmael nema predstavu o tome kuda ga put vodi.

H olandski pesnik Rutger Kopland zna o čemu govori kada je reč o planinama. Ja sada živim u
ravnici, ali znam da sam ostavio sebe, ili bolje rečeno nas, tamo u planinama, sasvim slučajno
kao i sve ostalo.

U tom stavu, dok leže ovde,

čini se možda
kao da se čvrsto drže, možda
kao da će večno tu ostati, ali

one se svejedno podižu i

spuštaju svuda oko nas, kao
zemaljska tela usnula,
dok sneg sipi po njihovim
truplima i nove padavine
iznova ih prekrivaju,

i tako nam se čini da i mi

možemo da se prepustimo,
nevidljivi u ovom stadu.

Planina Damavand je za mene ostala samo uspomena. Jedan od mojih snova se ostvario i osećao
sam se dobro zbog toga.
Taj izlet mi je pomogao da porazmislim o nekim stvarima. Prepustio sam se sudbini i izabrao
svoju otadžbinu. Zajedno s ocem odvezao sam se u Teheran. Onda sam ga odveo na autobusku stanicu
i kupio mu kartu do kuće. „Ovaj autobus ide pravo u Senedžan. Ne moraš da presedaš iz autobusa u
autobus. Vozač zna gde ti treba da izađeš. Dosta će vremena proći pre nego što se ponovo vidimo.
Želim ti srećan put i prenesi moje pozdrave svima.“
„Hoćeš li moći da nam telefoniraš?“, upitao me je svojim jezikom znakova.
„Izvesno vreme, ne.“
„Hoćeš li dolaziti da me posetiš u mojoj radnji?“
„Ne.“
Tek tada mu je postalo jasno zbog čega sam bio toliko zapeo da s njim odem na planinu
Damavand. Izgledao je kao da je uveren da se više nikada nećemo videti. Zato sam povukao sopstvene
reči. „Ne znam. Pokušaću da te povremeno posetim.“
Zagrlio sam ga i onda je autobus morao da krene.
 Dva dana posle toga imao sam sastanak na kome je trebalo da se nađem sa svojim posrednikom.
Da nije možda uhapšen? Ili se možda skriva? Ili je pobegao negde izvan države? Preostajalo mi je
samo da se nadam kako će se ipak pojaviti.
Imali smo naše tajne šifre. Od mene se očekivalo da se jednom sedmično provezem pored izvesne
škole i da proverim ogradu na kojoj učenici obično kredom ispisuju grafite. Ukoliko bi reč salaam
bila našvrljana na ogradi, to je značilo da je sve u redu i da ćemo se sastati na uobičajenom mestu. Ali
ako te reči nije bilo, ja sam morao da pokušam da je pronađem na zidu druge škole. Međutim, ako bi
i ta potraga prošla neuspešno, znao bih da sam u opasnosti. U tom slučaju, trebalo je odmah da se
pojavim u skrovištu i da se prijavim za novi susret dva dana posle toga, s novim posrednikom.
Na sreću, reč salaam je bila uočljiva na ogradi. Salaam – pozdrav, nada i najlepše želje, sve
umotano u taj jedan pojam.
Zagrlili smo se. „Salaam, druže! Salaam!“. Imao sam utisak kao da sam doživeo zemljotres, ali
sam na sreću posle saznao da je moj prijatelj izvučen iz ruševina bez ijedne ogrebotine.
U kafeteriji, ispričao mi je svoju priču. Partija je zbrisana. Nije ostao niko od vodećih organa.
Više nismo imali narodni komitet. Oformljen je mali centralni komitet, ali u okviru njega ćemo
morati da delujemo u potpunoj tajnosti. Ipak, bez obzira na sve, morali smo da dokažemo imamima
kako je naš pokret i dalje živ.

Narednog dana obavešten sam o svojim novim dužnostima. Partija više nije u svom posedu imala
štamparsku presu. Moj posao je bio da uređujem partijske novine, mada u manjem obimu. Na meni je
bilo da sve organizujem.
Šta da organizujem? Skoro da nam ništa nije ostalo. Imali smo samo jednu staru mašinu s
matricom za umnožavanje, odbačenu na smetlište negde izvan Teherana.
Moj zadatak je bio da donesem tu mašinu, popravim je i bacim se na posao.
A gde da držim tu skalameriju?
Kod kuće, u mom stanu. Safa i moja kćerkica trebalo je da mi posluže kao štit.
Upetljavanje moje porodice u tu štamparsku operaciju nije bilo baš najmudrije rešenje, ali beše
besmisleno da to odbijem ili se pobunim. I kome bih se uopšte požalio? Samom sebi?
Trebalo je da odštampam 3000 kopija novinskog izdanja jedanput nedeljno i da ih isporučim
drugom posredniku. Pod normalnim okolnostima, to bi bilo nemoguće, ali ovo nisu bile normalne
okolnosti. Bili smo spremni da se s klericima borimo golim rukama.
Ipak, najteži deo tek je bio pred nama. Borci za slobodu sebi postavljaju krupne zahteve kad nužda
tako nalaže. U mom slučaju, najteže je bilo to što je trebalo da radim u svom stanu.
Razmotrio sam sve nedostatke. Kako ću tu tešku mašinu preneti čak do petog sprata a da me
pritom niko ne vidi? Šta ako neko izađe iz svog stana i pita me: „Šta je to?“ Čak i kad bih se bezbedno
popeo, starudija poput ove svakako bi stvarala veliku buku.
Međutim, ono od čega sam najviše strepeo bilo je suočavanje s mojom ženom po njenom
povratku iz Kermanšaha.
Izvesno vreme u meni se vodila unutrašnja bitka. Morao sam da biram ili, tačnije rečeno, nisam
imao izbora. Odlučio sam se za pokret otpora,što je značilo da bih svoju porodicu morao dovesti u
opasnost. Ostavljajući svoje sumnje po strani, telefonom sam pozvao svoju ženu i saopštio joj da se
jedno duže vreme nećemo videti.

Žene su me oduvek iznenađivale. Mislio sam da će se moja žena naljutiti, da bi mogla da kaže
kako to ne dolazi u obzir, da želi da dođe kući i da nije u redu da. druge ljude uplićem u svoje lude
snove. Mislio sam da će reći: „Zaboravi. Ja dolazim kući.“
 Ali nije to rekla. Osetio sam da plače. Zbog koga? Zbog sebe? Zbog naše kćeri? Imala je pravo na
normalan život. A ipak, znao sam da moja žena plače i zbog mene, budući da je ona bila jedini svedok
mojih snova.
Moja žena je bila jednostavna osoba koja je volela život i želela je svoj mir i spokoj. Ja to nisam
mogao da joj pružim. Ne tada, u svakom slučaju. Kasnije jesam, kada se i ona doselila u Holandiju,
ali za to je morala da plati visoku cenu: nikada više nije smela da se vrati kući.

* * *

Odvezao sam se u predgrađe da preuzmem mašinu za umnožavanje. Nakon nekih sat vremena,
ugledao sam jedno zapušteno dvorište gde su brojni ljudi preturali po gomili krša u potrazi za
upotrebljivim delovima. S obzirom na to da nije bilo potrebe da se javljam u kancelariju, otišao sam
pravo u skladište na drugom kraju otpada i otvorio vrata. Unutra je bilo mračno. Uz pomoć upaljene
šibice pronašao sam prekidač za svetlo.
Mašina s matricom za umnožavanje nalazila se u jednom ćošku, prekrivena slojem prašine i
gareži. Umotao sam je u jedno staro ćebe. Bila je preteška da je sam podignem, pa sam je zato vukao
po zemlji do kola.
Šta smo mi to radili? Šta sam ja radio? To nije bio čin otpora – bila je to samoubilačka misija. U
svakom trenutku nekolicina pripadnika tajne policije mogli su de ma zaustave i viknu: „Ruke uvis!“
Setio sam se Don Kihota. On se borio s vetrenjačama; ja sam se rvao s mašinom za umnožavanje.
Kada sam stigao do kola, osvrnuo sam se oko sebe tražeći pomoć. Ispostavilo se da je jedan
mladić upravo tada bio u prolazu.
Zajedno smo podigli mašinu i ubacili je u prtljažnik. Potom sam zaključao kola i pešice otišao do
čajdžinice na rubu sela. Na kraju krajeva, nisam tu skalameriju mogao da popnem do svog stana
usred bela dana.

Kasno te večeri, kada su svi već polegali na spavanje, tešku mašinu sam natovario na svoja leđa i
nekako se doteturao do svog stana, korak po korak. Jeste bilo rizično. Ježio sam se i od same pomisli
da bi neko od suseda mogao da otvori vrata i ugleda me na stepeništu, ali se to nije dogodilo.
U spavaćoj sobi, spustio sam mašinu s leđa i položio je na krevet. Pokušao sam da se ponovo
uspravim, ali nije bilo šanse. Nikakav pokret nije dolazio u obzir, tako da sam narednih četvrt sata
proveo povijen, na kolenima, sve dok bol nije uminuo.
I dan danas, još uvek imam problema s nelagodnošću u leđima. Ponekad, nakon dugog sedenja za
kompjuterom, osetim snažan bol kad pokušam da ustanem. Moram da povijem ramena, a zatim da
polako ispravim leđa.
Mašinu za umnožavanje sam smestio u ormar i pokušao da je izolujem tako da se buka ne čuje
spolja. Nije vredelo. Ceo ormar se tresao i poskakivao, i zvuci su odjekivali po čitavoj sobi.
Celokupna zamisao bila je prava propast. Mašina nije bila zamišljena tako da pravi toliko mnogo
kopija. Možda je bila podobna za neku seosku školu gde je bilo potrebno napraviti dvadesetak ili
trideset kopija nedeljno, ali ne i za mene.
Papiri su se zaglavljivali, mastilo je curilo, a valjak je puštao da boja pršti na sve strane. Matrica
se lako razvaljivala, a kad bi se to dogodilo, morao sam da slažem novu.
Mogao sam nekako da izađem na kraj sa svim tim, ali ne i sa čangrtanjem. Bila je to buka kakva je
ljude sigurno navodila da se zapitaju: „Šta taj čovek radi tamo gore?“
Koliko sam dugo mogao da držim uključen radio ili usisivač, kako bih maskirao te zvuke?
Odštampao bih nekoliko stotina stranica, pa bih prekinuo proveravajući da li su komšije nešto
posumnjale. Iz dana u dan skrivao sam se iza zavesa, vrebajući dok naš prvi sused ne bi otišao na
posao, a njegova žena i deca u svakodnevnu posetu njenoj majci. Čim bi oni otišli, ja bih odjurio do
ormara i počeo da radim ludačkom brzinom, ne bih li nadoknadio izgubljeno vreme.
Safa i ja smo namerno održavali naše odnose s komšijama u najmanjoj mogućoj meri, na nivou
pristojnosti. Ipak, mogli su da se zapitaju što je nema: „Hej, već dugo nismo videli njegovu ženu“, ili:
„Šta je to naš komšija naumio, previše vremena provodi sam kod kuće.“
Tokom dana, navukao bih zavese i pretvarao se da nisam kod kuće. Ponekad danima nisam ni
napuštao svoj stan.
Ukoliko sam bio siguran da su susedi odsutni, mašina je radila na struju, ali uveče sam sve morao
da obavljam ručno. Upalio bih noćno svetlo i onda sam sve do jutra štancovao kopije. Na kraju sam
primerke novina isporučivao svom posredniku i dobijao sledeći zadatak.
Kupovina hartije i mastila takođe je predstavljala opasan poduhvat. Za vreme rata zavladala je
nestašica papira, a mule su držale kontrolu nad zalihama. Mogli ste da kupite papir samo u
specijalnim prodavnicama u okviru džamije, gde su se takođe mogle naći i životne namirnice kao što
su pirinač, šećer, jestivo ulje i čaj. Ne samo da je vašu porudžbinu morao da odobri lokalni imam
nego je i samo preuzimanje robe proticalo pod nadzorom dvojice bradatih fundamentalista.
Stoga, hartiju i mastilo kupovao sam na crno, gde se uvek plaćala desetostruko veća cena od
uobičajene.

Prvih dva meseca, štampanje je išlo dobro i uspevao sam da na vreme završim s objavom vesti.
Međutim, strah je postepeno preuzimao vlast nada mnom. Loše sam spavao. Imao sam užasne
košmare i svakog jutra sam se budio s glavoboljom.
Udarali smo glavom u zid te vlasti koju su izgradile mule kako bismo im, navodno, dali do
znanja da smo i dalje živi i da ih se ne plašimo. Ali ja sam se ipak bojao. Ne toga da ću biti ubijen,
nego da će mi slomiti volju tako da ću na kraju biti spreman da klečim pred njima.
U suštini, naš pokret otpora nije imao nikakav poseban učinak. Više nisam verovao u ono što
radim, pa me je i to takođe plašilo.
Nastavio sam dalje, ali stvarnost je bila jača od mene. Kad god bih izašao iz stana, nekako sam se
nadao, duboko u srcu, da više nikada neću morati tu da se vratim. Svejedno mi je bilo hoću li doživeti
saobraćajnu nesreću i završiti u bolnici.
Mada, jesam davao sve od sebe. Slagao sam papire s vestima i svaki put sam ih isporučivao na
vreme. A onda sam se, jedne noći, naprosto zakočio, baš kao i mašina za umnožavanje. Ja to više
nisam mogao da izdržim.

* * *

Pokušao sam da objasnim svom posredniku u kakvoj sam se situaciji zatekao. Nije pokazao
razumevanje. Imao sam utisak da me je gledao s prezirom. Sigurno je pomislio kako sam hteo da
spasem sopstvenu kožu, sada kad je stanje postalo krajnje opasno.
Rekao sam mu da je naš otpor bio nedelotvoran, da bi trebalo da prihvatimo činjenicu da su mule
pobedile i da snagu sačuvamo za kasnije. Koliko god da sam verovao u partiju i bio spreman da se
žrtvujem, morao sam da zaključim kako naše trenutne metode nisu imale nikakvu svrhu.
Prokomentarisao je samo to kako će moj savet preneti glavnom odboru.
Nedelju dana kasnije, čuo sam ono što sam i očekivao: odbor se nije složio s mojim mišljenjem.
Ako iskažem nameru da odustanem, moje će ime biti preneseno na listu neaktivnih članova i morao
bih da prekinem sve veze s partijom.
Da prekinem sve veze? Nisam to želeo. Nisam mogao da odaberem bezbedan život dok moji
drugovi nastavljaju da se nadmeću s mulama. Kako da jednostavno sedim, gledajući televizijski
program okružen ženom i detetom, dok neki imam objavljuje da je „Policija uhapsila poslednje
neprijatelje Boga. U jednom skrovištu je pronađena njihova mašina s matricom za umnožavanje.“
Za mene je bilo prekasno da vodim običan, građanski život. Moji drugovi su imali pravo: morali
smo da kažemo NE tim mulama koje su iranski narod bacile na kolena. Morali smo da kažemo ne, da
viknemo ne! Iako nas trenutno niko nije čuo, pre ili kasnije će nas ipak čuti.
I kad sam konačno učvrstio svoje mišljenje o partiji, osetio sam se znatno bolje. Vratio sam se na
posao.

Šest nedelja kasnije, odvezao sam se na uobičajeno mesto kako bih isporučio novinske tabake
svom posredniku, ali on se nije pojavio. Trebalo je da me sačeka pored telefonske govornice u zoni
istovara iza teheranskog bazara.
Pod uobičajenim okolnostima, kad bih ga ugledao, parkirao bih kola u delu namenjenom za
kombije, izašao bih i otvorio prtljažnik, kao svaki drugi poslovni čovek. Onda bi moj posrednik
dovukao teretna kolica do mojih kola i preuzeo bi novine zapakovane u kutije.
Međutim, ovog puta on nije bio tamo. Još jednom sam se provozao oko parkinga, čisto da se
uverim. Od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Još juče popodne, sve je bilo u redu. Reč salaam bila je ispisana na ogradi. Ako se nešto strašno
dogodilo, to je moralo biti posle toga.
Nije bilo razloga za paniku. Prema instrukcijama, od mene se očekivalo da se vratim za sat
vremena i ponovo pokušam. Ako se ni tada ne bi pojavio, to bi značilo da je nešto zaista pošlo po zlu.
Parkirao sam kola i otišao u čajdžinicu. Imao sam utisak kao da vreme stoji, pa sam se odlučio za
šetnju po obližnjem parku. Već nakon petnaest minuta i toga sam se zasitio, pa sam se priključio
gužvi na bazaru i uložio sav svoj trud da iskažem navodnu zainteresovanost za nakit. Ali ni to mi nije
pomoglo da se skazaljka minutara na mom ručnom satu kreće brže, tako da sam seo u drugu
čajdžinicu, popio još nekoliko šolja čaja i prelistavao neke stare novine koje sam zatekao na stolu.
Konačno, i taj sat je istekao. Napustio sam čajdžinicu, ušao u svoja kola, provezao se pored
telefonske govornice i provirio kroz prozor ne bih li ga negde uočio. Ne, tamo i dalje nije bilo
nikoga. Otišao sam nekoliko stotina metara dalje, okrenuo se i ponovo proverio. Ne, nije bilo žive
duše.
Uputstva su mi nalagala da odmah pobegnem iz tog okruženja i javim se na mestu susreta za hitne
slučajeve. Ako moj posrednik nije uhapšen, to je bilo mesto gde bih ga pronašao.
Odvezao sam se do jednog kafea izvan grada. Ako je sve bilo u redu, on bi sedeo pored prozora,
a kad bi me ugledao, izašao bi i pri družio mi se u kolima.
Polako sam milio pored kafea. Pored prozora nikoga nije bilo. Okrenuo sam vozilo i još jednom
prošao ispred kafea.
Jesam li bio uplašen? Tada ne. Obuzela su me neka čudna, izmešana osećanja. Osetio sam se kao
čovek koji je dugo teglio neki težak teret, a kojeg se onda iznenada rešio. Međutim, iako tovar više
nije bio na njegovim leđima, nije uspevao da se uspravi.
Spopao me je nemir, ali je strah ipak sve nadvladao. Nešto se definitivno zakuvalo: ili mu je
policija bila za petama, ili je već uhapšen.
Koji je bio moj naredni korak?
Brzo sam otišao odatle, jer kad bi se policija nekoga dočepala, mučili su tu osobu sve dok ne bi
priznao imena svojih posrednika.
Preostala mi je još jedna jedina nada. Morao sam da sačekam do sutra ujutru, pre nego što se
oslonim na poslednju mogućnost, na susret sa ženom koju nisam poznavao, a koja bi ponovo
uspostavila moj kontakt s partijom.
Iz bezbednosnih razloga, te večeri nisam smeo da idem svojoj kući. Svoja kola sam ostavio u
parku, a ja sam tu noć proveo u hotelu. Ako se ni ta poslednja posrednica ne bi pojavila, to bi značilo
da sam stigao na kraj puta.
Naznačeno mesto je bilo jedno obdanište u centru Teherana. U pola dvanaest pre podne, jedna
žena je trebalo da sedi za volanom svog automobila, čitajući novine. Ako bih je ugledao, trebalo je da
parkiram nekoliko ulica dalje, da se pešice vratim do obdaništa i da zajedno s roditeljima sačekam da
se vrata otvore, kada bi ostali ušli unutra po svoju decu. Nakon što se svi raziđu, trebalo je da pitam:
„Čekate li i vi nekoga?“
Ako bi odgovorila: „Da, i ja nekoga čekam“, to bi bio znak da uđem u njena kola i da se zajedno
odvezemo.
Provezao sam se pored obdaništa. Ispred je bilo parkirano nekoliko automobila. Čak sam ugledao
i jednu ženu za volanom, mada nije čitala novine. Parkirao sam se i prišao skupini roditelja koji su
čekali na ivičnjaku. Osmotrio sam ženu u kolima. Više je ličila na običnu majku nego na političku
aktivistkinju. To nije ona, zaključio sam. Ili možda jeste? Možda neće izvući novine sve dok se ostali
ne raziđu. Vrata obdaništa su se otvorila i roditelji su požurili unutra. Na moje čuđenje, i žena je
izašla iz kola u zaputila se ka ulazu. Nakon pet minuta, sva vozila s roditeljima i decom već su bila
nestala.
Pet minuta posle toga, domar je zaključao teška gvozdena vrata.
Nisam želeo u to da poverujem, ali sam znao da smo dokrajčeni. Klerici su nas nadjačali.
Stigao sam do kraja puta.

Od tog trenutka pa nadalje više nisam bio siguran šta treba da radim.
Jesam li upao u zamku? Da li me je tajna policija i tog trenutka nadgledala? Možda su me pratili u
nadi da ću ih odvesti do ostalih?
U svakom slučaju, morao sam brzo da delujem. Najvažnije je bilo da se otarasim kutija iz svog
prtljažnika, što brže je to moguće. Posle ću već smisliti koji mi je naredni korak.
Uskočio sam u kola i odvezao se. Nekim čudom, iako mi je policija možda bila na tragu,
odjednom više nisam bio onoliko uplašen. Prvenstveno sam morao da se otarasim kutija. Posle toga,
moraću da uklonim mašinu za umnožavanje iz svog stana.
Pogledao sam u retrovizor proveravajući da li me neko prati, posle čega sam prokrstario kroz
nekoliko ulica i okrenuo se, sve vreme motreći ima li drugih vozila iza mene. Činilo mi se da mi
niko nije za petama. Izašao sam na glavni put, vozio sam što sam brže mogao, skrenuo sam nekoliko
izlaza kasnije i malo sačekao pored druma. Nije bilo nijednog automobila na vidiku. Smatrao sam da
je bezbedno da se tada rešim štampanih hartija. Postavljalo se jedino pitanje kako to da izvedem. Da li
da ih bacim u kontejner za đubre? Nisam mogao da se nateram da to učinim. Kontejner mi nije
delovao kao pravo mesto da tu zavrljačim nešto za šta sam rizikovao svoj život.
A onda sam ugledao most. Reka će biti savršen grob za moje hartije. Otišao sam ispod mosta i
sačekao trenutak kad nije bilo drugih vozila na vidiku. Onda sam otvorio gepek, izvadio kutije i bacio
ih u reku.
Zurio sam u njih dok ih je struja nosila nizvodno. Kuda je rekla išla? Na kraju je uticala u veliko
slano jezero blizu svetog grada Koma.

Nisam imao vremena za gubljenje. Otišao sam pravo kući. Ako je policija još juče uhapsila mog
posrednika, imao sam tek malo dragocenog vremena. Samo su najveći heroji mogli da izdrže duže
od par dana u mučilištima gde su ih slale mule. Retki su bili moji drugovi koji bi radije odabrali smrt
nego da otkriju imena.
Instrukcije koje sam dobio behu proste: počisti i beži.
Prvo mašina s matricom za umnožavanje, zatim i kola.
 U blizini mog stana nije bilo traga nikakih sumnjivih aktivnosti. Niti su neka nepoznata vozila bila
parkirana u okolini.
Zaustavio sam se, namerno sam se zadržao kod vrata svojih kola i tek onda sam krenuo uza
stepenice. Bilo mi je teško da prihvatim da se moja štamparska operacija okončala. Pokupio sam sva
dokumenta i mastilo, strpao ih u torbu i odneo u kola, ostavljajući pratljažnik otvoren. Potom sam
ponovo požurio gore. Izvukao sam mašinu iz ormara, umotao sam je u pokrivač i spustio je na
krevet.
Plašio sam se da, ako se sagnem i s kreveta je podignem na leđa, nikada više neću uspeti da se
ispravim. Šta ako mi se mišići opet zgrče kao poslednji put i bol bude toliko jak da ne mogu da se
pomerim? Mora da je postojao neki bolji način.
Privukao sam sto bliže krevetu, a zatim sam se popeo na taj isti krevet i veštim manevrom
prebacio mašinu na sto. Tako je već bilo bolje.
Sećam se da sam čitao o nekoj majci u Francuskoj koja je, ugledavši svoje dete zarobljeno ispod
točkova kombija, uspela da podigne kombi i oslobodi dete.
Sagnuo sam se i podigao umnožavajuću mašinu na leđa, posle čega sam se oteturao do vrata i ka
stepeništu. Sada mi više uopšte nije bilo važno da li će me neko videti. Jednom rukom čvrsto
pridržavajući mašinu, dok sam se drugom hvatao za ogradu stepenica, pažljivo sam počeo da silazim.
Otvorila su se vrata nekog stana. Čuo sam muške korake. Ne paniči, mrmljao sam sebi u bradu.
„Šta radiš, komšija?“
„Ma evo, nosim nešto u kola“, smireno sam odgovorio.
„Pobogu, šta ti je to?“
„Da li bi mogao da mi pomogneš? Ne bih da upropastim leđa.“
Seo sam na jedan stepenik i spustio mašinu.
„Zašto me nisi pozvao da ti pomognem?“ pitao je.
„Nisam hteo da te uznemiravam. Osim toga, nisam ni znao da li si kod kuće.“
Nas dvojica smo zajedničkim snagama sneli mašinu niz stepenice.
„Samo... uh, ovaj... neka starudija“, rekao sam što je opuštenija to bilo moguće. „To je neka vrsta
mog hobija. Znaš... ja, ovaj... popravljam stare mašine. Život je skup i nešto dodatne love svakom
dobro dođe. Ali više nemam mesta u stanu, tako da sam... ovaj, ja... rešio sam da se otarasim đubreta.
Evo nas, gepek je otvoren. Hvala, izuzetno cenim tvoju pomoć!“
Spustili smo mašinu u gepek. Moj komšija se vratio gore. Zalupio sam vrata i odvezao se odatle.
Božićno drvce u Akbarovoj beležnici

Uzmi moj kaput. Hladno je s druge strane planine.

N akon što sam dovršio priču o tome kako sam mašinu za umnožavanje smestio u prtljažnik
svojih kola, odložio sam pero za pisanje i otišao do lokalnog trgovinskog centra. U glavi mi je
sinulo da je sada decembar. Poslednji decembar ovog veka.
Na trgu sam ugledao čoveka koji je prodavao božićna drvca. Posmatrao sam dok ih je
istovarivao, a nekolicina dece, uz odobravajuće klimanje glavom njihovih majki, odabirali su ono
koje bi im se najviše dopalo. Prozori radnji su bili ukrašeni. Zapravo, nisam ih ranije ni primećivao.
Božić mi je ove godine izgledao nekako drugačije, kao da je to prvi Božić koji provodim u
Holandiji. Zbog čega sam u prošlosti tako malo pažnje obraćao na tu činjenicu?
Kupio sam drvce, jelkicu svetlozelene boje. Moja supruga je obično vodila brigu o takvim
stvarima. Otkud to da sam odjednom postao svestan prazničnih priprema i zašto sam uopšte kupio
drvce?
Kada sam ga odneo kući, moja žena je uskliknula: „Gle, Išmael je kupio božićno drvce!“
Da li je to bila samo puka slučajnost?
Možda sam osetio olakšanje što se bližim kraju očevih beleški. Sada kad je holandska verzija
beležnice Age Akbara bila skoro završena, želeo sam da knjiga sadrži i jedno božićno drvce –
ukrašeno šarenim svetiljkicama, anđelčićima, srdašcima... i zlatnim zvončićima.

Ovih poslednjih nekoliko sedmica za mene su bile toliko iscrpljujuće da sam osetio potrebu da na
izvesno vreme pobegnem. Ranijih godina bismo spakovali kofere i otputovali u posetu našim
prijateljima u Nemačkoj, Belgiji, Engleskoj ili Švedskoj. Ove godine sam poželeo da ostanemo u
Holandiji. Išli smo od jedne do druge turističke agencije, nadajući se da ćemo uspeti da rezervišemo
neku brvnaru za božićne praznike, ali turistički agenti su s nevericom blenuli u nas. Ovako kasno smo
se setili?
Čitao sam razne vrste matematičkih knjiga dok sam studirao fiziku, pa sam znao da je prema
zakonima statističke verovatnoće, morala da postoji makar jedna otkazana među stotinama
rezervacija.
Naravno, tako je i bilo. Neko je upravo telefonirao. Brvnara je bila skupa i prevelika za nas troje,
ali srećom, moja supruga je bila sjajna u rešavanju takvih problema. Odmah je telefonom pozvala
jednu svoju prijateljicu, koja je rekla kako bi bila oduševljena da sa svojom kćerkom provede
praznike izvan kuće. Sve je sređeno.
Pošli smo, a ja sam sa sobom poneo i očevu beležnicu, u nadi daću možda tamo završiti pisanje
svoje priče.
Brvnara se nalazila u izletničkoj oblasti Frizlenda, negde između Drahtena i Leuvardena. Kada
smo stigli tamo, magla je bila toliko gusta da uopšte nismo mogli da vidimo okolne prizore. Ostatak
popodneva i večeri gledali smo samo u sive pustopoljine.
Svidela mi se ideja da Božić i Novu godinu proslavimo s prijateljicom moje žene i njenom
kćerkom, zato što je to predstavljalo sjajan dodatak prazničnoj atmosferi. Počeli smo da ukrašavamo
unutrašnjost kuće. Kako se ispostavilo, naše božićno drvce lagodno smo mogli da ostavimo kod
kuće, jer smo ovde već zatekli jedno.
Složili smo se da ja idem u nabavku namirnica, a da žene obavljaju sve ostalo, što je značilo da
sam svakodnevno mogao po nekoliko sati da se pozabavim pisanjem. Želeo sam da zaokružim svoju
knjigu pre početka novog stoleća.
„Gde si?“, dozivala me je moja supruga.
„Ovde sam, gore.“
„Siđi dole, gotova je kafa.“
Sišao sam.
„Gledao sam napolje, kroz prozor“, rekao sam. „Imam utisak kao da ova brvnara lebdi na
oblacima. Posvuda ima sive magle. Sumnjam da će se ikada podići. Šta vi, društvo, nameravate da
radite?“
„Još uvek nismo odlučili“, odgovorila je moja žena. „Kad se raspakujemo mogli bismo s decom
da odemo do grada. Hoćeš i ti da pođeš s nama?“
„Ne, radije bih ostao ovde. Sudeći po kamperskom vodiču, postoji jedno selo s kafeterijom na par
kilometara odavde. Mislim da ću se prošetati do tamo.“
One su odlučile da se autobusom odvezu do Leuvardena.

Obuo sam svoje čizme za pešačenje, uzeo pribor za pisanje i krenuo u potragu za tim kafeom.
Iako sam pratio put naznačen u vodiču, on se završavao ćorsokakom kod neke reke, ili je to
možda bilo jezero. Svejedno, iz magle je iznenada izronila jedna skela. Neki bradati starac je polako
upravljao skelu ka obali.
„Upadaj“, obratio mi se na nekom čudnom dijalektu.
„Da upadam? Ali gde idete?“
„Na drugu stranu.“
„Ali ja sam pošao u seoski kafe.“
„Uskači!“, ponovio je.
Zakoračio sam na skelu.
„Mislio sam da ceo put mogu da pređem pešice“, kazao sam.
„I možeš“, potvrdio je, „mada je u tom slučaju trebalo da ideš drugim putem.“
Posle nekoliko minuta, skela je stigla na drugu stranu. Skeledžija mi je pokazao: tamo. Kroz
maglu sam razaznao blede zrake svetlosti.

Bilo je to jedno mirno seoce koje se sastojalo od dva niza starih i ne naročito velikih kuća.
Ugledao sam kafeteriju sa znakom Hajnekena. Provirio sam unutra da vidim ima li koga. Jedan
starac, verovatno gazda, stajao je iza šanka. Izuzimajući njega, to mesto je bilo pusto.
„Da li je otvoreno?“, pitao sam ga s praga.
„Naravno. Samo ti uđi!“, odgovorio mi je gazda.
Ušao sam i seo pored prozora, kako bih imao pogled na spoljašnje prizore.
„Da li bih mogao da dobijem kafu?“ Upitao sam.
Lokal je bio tih – dobro mesto za pisanje.
„Želite li mleka i šećera u kafi?“, zanimalo je gazdu.
„Čisto crnu. Ne, čekajte, može s mlekom, molim vas.“
Izvadio sam beležnicu i pero i počeo sam da pišem.

Nakon što je mašina za umnožavanje bezbedno smeštena u moj prtljažnik, krenuo sam u pohod.
Kako da je se otarasim u tako gusto naseljenom gradu kao što je Teheran?
Zapravo, razmotrivši opasnost u kojoj sam se zatekao, zaključio sam da nije bilo pametno da i
dalje vozim svoja kola.
Želeo sam da sve uradim kako treba. Ne kao uplašeni zečić, nego kao borac za slobodu koji je
stigao na kraj puta. Ako bih naprosto ostavio mašinu na pločniku i krišom se sklonio odatle, osetio
bih se samo kao kukavica, a mašina bi svakako završila u rukama tajne policije. To sam želeo da
izbegnem iz dva razloga. Pod jedan, sigurno bi na njoj potražili otiske prstiju, a pod dva, oni bi
zaključili da smo je se rešili zbog straha – kao da smo se toliko uplašili da smo kao muve bez glave
sve pobacali i razbežali se u panici.
Dvoumio sam se. Duboko iznutra, unapred sam se radovao tome da se konačno oslobodim
mašine, ali istovremeno mi je bilo teško da se od nje odlepim. Kao da je nekim čudom moj život bio
vezan za tu mašinu. Sve dok se ona i dalje nalazila u gepeku mojih kola, imao sam svoje sidro.
Međutim, onog trenutka kad nje tu više ne bude bilo, otploviću u nepoznato – biću niko i ništa,
nebitan.
Ne, odbio sam da je tek tako bacim. Jednog dana ona može nekome zatrebati, ako partija ikada
odluči da iznova počne sa štampanjem. Zašto je ne bih vratio na otpad gde sam je i pronašao?
Morao sam da požurim. Bilo je već pola. šest popodne, a nisam znao do koliko sati rade.
Na putu do tamo razmišljao sam o tome šta ću reći. A možda neću ni reč izgovoriti, nego ću samo
odvući mašinu natrag u šupu, gde sam je i zatekao. Odlučio sam da na licu mesta postupim prema
nekom svom osećaju.

Bilo mi je potrebno sat vremena da stignem do stovarišta. Svetlo u kancelariji još uvek je bilo
upaljeno. Parkirao sam kola i izašao da proverim nije li kapija zaključana. Upravo tako je i bilo.
„Ima li koga?“, uzviknuo sam. Nije bilo odgovora.
Potražio sam neki sporedni ulaz pored šupe, ali takav nije postojao. Preostala mi je jedino
mogućnost da mašinu za umnožavanje ostavim pored kapije i nestanem.
Upravo tada se svetlo u kancelariji ugasilo. Čekao sam. Jedna figura se ukazala iza razlupanih
kola, ali nisam mogao da procenim da li je u pitanju stražar ili kancelarijski službenik. Tek kad mi se
približio, video sam da je to neki starac s kapom na glavi – očigledno čuvar.
„Dobro veče“, pozdravio sam ga.
„Dobro veče“, uzvratio mi je s avganistanskim naglaskom. On je nesumnjivo bio jedan od hiljadu
izbeglica iz Avganistana koji su pohrlili u našu zemlju.
„Tražite nekoga?“
„Ne. Pre nekoliko meseci sam iz šupe uzeo mašinu s matricom za umnožavanje. Pretpostavljam
da ne znate ništa o tome?“
„Ne.“
„Nema veze. Više mi nije potrebna, pa sam je doneo natrag, ali je kapija zaključana. Tamo mi je u
kolima. Živim daleko odavde, pa ne bih voleo ponovo da se vraćam. Izuzetno bih cenio ako biste mi
dozvolili da je odložim u šupu.“
On se premišljao.
„Ko vam je dopustio da uzmete mašinu?“
„Jedan moj prijatelj je sve unapred dogovorio. Rekao mi je da jednostavno treba da je pokupim iz
šupe. To je stara mašina koja je zapravo dobra samo za otpad. Zbog toga je i vraćam.“
„U redu, idi i donesi je. Ali nemoj da je nosiš u šupu – tamo je suviše mračno. Samo je spusti
ovde. Ja ću je lično sutra ujutru preneti.“
„Hvala vam.“
Užurbano sam otvorio prtljažnik, izvukao sam mašinu za umnožavanje i spustio je na zemlju.
Onda sam je onako sa sve prekrivačem odvukao do kapije i tamo je ostavio.

„Još kafe?“, upitao me je gazda.

„Da, hvala. Dobra vam je kafa.“
„Vodiš dnevnik?“
„Ne. Ovaj, da. Hoću da kažem, pretpostavljam da to i jeste neka vrsta dnevnika.“
„Brzo pišeš. Dugo već živiš u Holandiji?“
„Možda zaista brzo pišem, ali pravim puno grešaka. Kada se vratim kući, moraću sve da
pregledam i učinim ispravke.“
„Tvoj holandski je veoma dobar. Odakle dolaziš?“
„Iz Irana. Persije.“
„Ma nemoj! Vidi, ja imam persijske ćilime na stolovima. Ne one prave, naravno, ali svejedno su
lepi. Naprosto osvežavaju ovo mesto, da izgleda pametnije. Eto, neću više da te ometam. Nadam se da
ste odseli negde u ovom našem kraju.“
„Da. Ovde sam sa svojom porodicom.“
Magla se podigla. Seljani su se glavnom ulicom kretali u svečanoj odeći. Skupina starijih ljudi,
otprilike godišta mog oca, ušla je u kafe. Pozdravili su gazdu pa su glasno počeli međusobno da
razgovaraju na svom dijalektu. Zbog toga je lokal delovao daleko življe.
Gazda mi je poslužio šolju sveže skuvane kafe i obratio mi se: „Pretpostavljam da nećeš biti u
stanju dalje da pišeš pored ovolike galame – “

„Ma nema problema. Snaći ću se nekako.“

Nakon što sam se otarasio mašine za umnožavanje, uputstva su mi nalagala da svoja kola
parkiram na nekom pustom mestu i jednostavno ih tako ostavim.
Čovek pristaje da sledi sve te instrukcije, nesvestan da bi jednog dana zaista morao da ih ispuni.
Morao sam da postupim kako mi je rečeno. U suprotnom, ugrozio bih i svoj i živote drugih ljudi.
Znao sam dosta toga o partiji i znao sam gde stanuju mnogi od mojih drugova. Ako bi me uhapsili,
policija bi te informacije iščupala iz mene, malo po malo. To nije bio trenutak za kolebanje. Dogovor
je dogovor. Morao sam da se odreknem svog automobila.
Međutim, bez kola, kako ću se kretati unaokolo? I kako su glasile moje dalje instrukcije?
Dok sam se vozio kroz mrak, sinula mi je odlična ideja: mogao sam da parkiram kola ispred
očeve kuće. Ne, to ipak nije bila dobra zamisao. Kola ne bih smeo tamo da ostavim da stoje
mesecima. A kako bi bilo da ih smestim iza očeve radnje? Tamo se nalazila mala zemljišna parcela u
koju niko nije zalazio. Delovalo bi savršeno normalno da jedan automobil tamo stoji parkiran veoma
dugo. Za vreme rata toliko je bilo teško pronaći rezervne delove da su ljudi često držali pokvarena
kola ispred svojih domova.
Okrenuo sam kola i krenuo putem ka Senedžanu. Trebalo je da tamo stignem tek posle ponoći, što
mi je i odgovaralo, zato što će moj otac tada biti kod kuće, a ulice će biti puste.

* * *

Bilo je skoro petnaest do jedan kada sam stigao u grad. Odvezao sam se do mog starog susedstva.
Video sam jednog psa kako njuška kontejner za smeće, ali kada je čuo kola, odšunjao se natrag u
tamu. Prošao sam pored mesta gde su živeli moji roditelji. Zavese su, kao i obično bile navučene, ali
su svetla bila upaljena. Jesu li još uvek bili budni? Odjednom sam ugledao Tininu siluetu kako se
kreće iza zavesa. Budna je, pomislio sam. Šta se to dešavalo? Osetio sam iznenadnu potrebu da se
zaustavim, ali za mene to nije bilo ostvarljivo. Šta god da se zbivalo iza tih zavesa, više nije bilo moja
briga. A ipak, pomislio sam, možda je moguće da nakratko svratim, da ih pozdravim i onda brzo
odem.
Parkirao sam kola i taman sam se spremao da izađem napolje, kada sam kroz zavesu ugledao i
očevu siluetu. Podigao je ruke i nestao.
Nisam imao prava da znam šta se događalo u njihovim životima. Bolje je da odem – došao sam s
potpuno drugačijom namerom. Upalio sam motor i zaputio se ka radnji mog oca.
Navikao sam da kroz njegov prozor vidim upaljeno svetlo. Ali ovog puta je sve bilo u mraku.
Polako sam se provezao pored radnje, zatim sam skrenuo desno iza ugla kako bih tamo mogao da se
parkiram. Budući da nisam želeo da razbudim susede, zaustavio sam se, ugasio motor, izašao napolje
i pokušao da odguram automobil do željenog cilja. Nije bilo lako, ali konačno sam uspeo da ga
smestim ispod jednog starog drveta. Iznenada, ugledao sam tračak svetlosti koja je dopirala iz ostave
u kojoj smo nekada skrivali Džamilu.
Pomislio sam da mi se samo pričinilo, da se moja mašta poigravala sa mnom.
Iz pretinca sam izvadio dokumenta o registraciji vozila i za sobom sam zaključao vrata auta. Šta
da uradim s papirima i ključem? Verovatno mi dugo neće biti potrebni. Možda nikada više. Otišao
sam do ostave, kako bih dokumenta i ključ ubacio kroz pukotinu u prozorskom okviru.
Sutra, kada otac bude video moja kola iza svoje radnje, shvatiće šta se dogodilo. Kasnije će
verovatno pronaći i ključ i dokumenta o registraciji vozila u svojoj ostavi.
Papiri su lako skliznuli kroz pukotinu, ali ključ nije mogao da prođe. S obzirom na to da je
prozorski okvir bio natruo, uz pomoć ključa sam izdubio rupu, pa sam ga onda gurnuo unutra. Kada
je ključ pao na pod, nazreo sam jednu zasenčenu figuru u unutrašnjosti. „Ne brini“, brzo sam šapnuo,
da bih umirio tu osobu, ko god ona bila. „U redu je. Sve je dobro.“
Ko je to mogao da bude? Zlatno zvonce? Neki njen prijatelj? Da li je moj otac znao za to? Nisam
imao pojma o kome se radi, niti se to mene ticalo. Ja sam ovde bio uljez. Morao sam da nestanem, da
se sklonim što dalje od očeve radnje.

Napustio sam svoj stan, otarasio se mašine za umnožavanje, i ostavio sam svoja kola. Predstojalo
mi je da se pozabavim samim sobom. Nikada nisam ni sanjao da ću se zateći u ovakvoj situaciji.
Imajući u vidu da bi policija mogla da me zaustavi ako krenem prema gradu, odlučio sam se za
sasvim suprotni pravac.
Posle sat vremena hoda, ostavio sam grad iza sebe. Video sam planine, snežni vrh planine Safron.
Osećao sam se kao jabuka koja je otpala s grane. I nikada ne može biti tamo vraćena. Jedini put koji
mi se nudio vodio je na drugu stranu planine Safron. Da odem iz svoje otadžbine? Nikada pre nisam
na to ni pomišljao.
Kako da ostavim oca, majku i sestre? Nisam se oprostio čak ni sa svojom ženom i kćerkom. Ne,
makar bih mogao da telefoniram Safi i obavestim je da ću biti odsutan nekoliko meseci – možda i
duže, možda kraće.
Istim putem sam se vratio u svoj stari kraj, do telefonske govornice. Okrenuo sam broj Safine
bake. Moja žena će odmah znati da sam to ja. Ko bi je drugi zvao usred noći? Podigla je slušalicu
odmah nakon što je telefon nekoliko puta zazvonio.
„Zdravo, to sam ja“, užurbano sam rekao. „Kako si? Kako je Nilufar? Čuj, imam svega par
novčića. Samo sam hteo da ti javim da neko vreme neću biti tu.“
„Odlaziš negde?“, pospano me je upitala.„Na koliko dugo? Gde?“
„Ne znam. Ali moram da idem. Javiću ti se čim budem na sigurnom. Pozdravi baku u moje ime.
Volim te.“
„I ja tebe. Srećno.“
Stvarnost je okrutna. Morali smo da skratimo razgovor – ona je toga bila svesna. Morali smo da
suzdržimo svoja osećanja. Političkim aktivistima nisu dozvoljeni dugi telefonski razgovori. Od njih
se očekivalo da poruku prenesu u što manje kratkih reči i da što pre prekinu vezu.
Oduvek sam mislio da će moja žena u takvom trenutku reći: „Čekaj, ne možeš tek tako da nas
ostaviš! U redu, pretpostavljam da treba isključivo sebe da krivim, s obzirom na to da si ti svoj izbor
napravio još pre nekoliko godina. Trebalo je da znam da ćeš mene žrtvovati zarad praćenja
sopstvenog sna!“
Ali ona nije izgovorila ništa slično. Na moje iznenađenje, kao da je osetila olakšanje što odlazim.
Mora da je instinktivno osetila da je put ka planini Safron bio jedini put i za njenu slobodu.

Dok sam se udaljavao od telefonske govornice, ugledao sam ljude kako idu niz ulicu i tek tada
sam shvatio da je petak.
Moj otac, baš kao svi uzorni muslimani, uvek je pre zore išao u javno kupatilo, a potom na
molitvu petkom u džamiju. Taj ritual je poštovao celog svog života. Kad sam bio mali, i ja sam išao s
njim. Budio me je svakog petka ujutru i pružao mi torbicu sa svojim peškirom i čistom odećom.
Odmah zatim bi krenuo hitrim korakom, dok sam ja pospano kaskao za njim.
Pogledao sam na svoj ručni sat. Sunce je trebalo da izađe kroz pola sata. Mogao sam da ulovim
oca negde između kupatila i džamije. Krenuo sam prema džamiji. Više nije bilo opasno hodati, pa čak
ni trčati kroz mračan grad, zbog toga što će svi zaključiti da žurim na molitvu.

* * *

Ušao sam u džamiju zajedno s drugim muškarcima i provirio sam kroz prozor prostorije za
molitvu, proveravajući da li je moj otac već stigao. Nije. Zato sam se okrenuo i pošao nazad u pravcu
kupatila.
A šta ako baš danas, od svih mogućih dana, on ne pođe u džamiju? Šta ako ga je ono što se
zbivalo u našoj kući, ma šta god to bilo, sprečilo u toj nameri?
Kada sam izašao iz sporedne uličice, iznenada sam uočio njegovu siluetu i prepoznao sam
njegove korake. On je hodao delimično vukući noge, posebno sada kad je ostario.
Uklonio sam mu se s vidika. Prošao je pored mene, izgubljen u nekim svojim mislima. Izvesno
vreme sam ga pratio, pa sam ga onda nežno lupnuo po ramenu. Okrenuo se. „Salaam“, pozdravio
sam ga znakovnim jezikom.
Začuđeno me je pogledao.
„Šta ti radiš ovde?“, uzvratio mi je na isti način „Jesi li išao do moje radnje?“
„Moram da popričam s tobom“, pokazao sam. „Došao sam da se oprostimo.“
„Šta?“
„Odlazim.“
„Gde?“
„Na planinu Safron. A onda na drugu stranu.“
„Na drugu stranu?“
Primirio se. Znao je šta je to značilo. Kad je on bio dete, često je viđao ljude kako se po mraku
šunjaju kroz bademov gaj i mole za malo hrane na svom putu ka drugoj strani planine. Takođe je
svedočio tome kako žandarmi hapse brojne muškarce i žene, i posmatrao je kako im stavljaju lisice,
guraju ih u džipove i odvode u zatvor.
„Kad polaziš?“, pitao me je znakovima.
„Uskoro, pre nego što svane.“
„Ali nemaš ništa od hrane. Sačekaj, doneću ti hleba.“ Požurio je ka pekari koja se petkom uvek
otvarala tako rano.
 Da li je moj otac razumeo šta znači pobeći iz svoje zemlje? Nisam očekivao da će tako smireno
reagovati. Možda je u pekaru tako odjurio da bi sebi dao vremena da se pribere.
Vratio se s dugačkim ravnim hlebom, koji je presavio napola kao novine i jedan kraj zamotao u
maramicu pre nego što mi ga je pružio. „Evo, biće ti potrebno.“
Izašli smo iz grada i krenuli prema planinama.
Pod sjajem ulične lampe, ukratko sam mu objasnio šta se dogodilo: moji drugovi su uhapšeni, pa
ću i ja biti uhvaćen ako na vreme ne pobegnem. Dodao sam i to da sam kola ostavio ispod drveta iza
njegove radnje, a dokumenta i ključ ubacio kroz prozor njegove ostave. Posmatrao sam njegovo lice,
nastojeći da prokljuvim da li mu je poznato da neko boravi u njegovoj ostavi. Nije bilo nikakve
reakcije.
Želeo sam da ga pitam nešto više u vezi s tim, ali sam se ipak predomislio. Ako je znao, mogao je
i sam da mi kaže, ali je u suprotnom to najverovatnije bila tajna Zlatnog zvonca, a u tom slučaju on
nije ni morao da zna bilo šta o tome. I zato sam pustio da stvari ostanu takve kakve jesu.
Videlo se da će sunce uskoro svanuti, što je značilo da će po prvi put u svom životu moj otac
propustiti molitvu petkom.
„Zar ne ideš u džamiju?“, pitao sam ga.
„Ne“, odgovorio mi je.
Tada mi je postalo jasno da je u potpunosti shvatao šta je moj odlazak značio.
Stigli smo do groblja, onog koje majke posećuju rano ujutru. Pristizale su s ćilimima ispod
miške, da obiđu grobove svojih pogubljenih sinova i kćeri.
U tom periodu, mnogi mladići i devojke koji su se suprotstavljali mulama bivali su pogubljeni. U
početku, njihovim porodicama nije bilo dozvoljeno da ih sahrane na groblju. Kasnije, to pravilo je
promenjeno, ali je porodicama zabranjeno da posećuju mesto gde su počivali njihovi najmiliji, zbog
čega su se majke petkom iskradale da bi u tami stigle do groblja.
Kolebljivo sam koračao za svojim ocem, u pravcu večnog počivališta mog nedavno pogubljenog
rođaka i prijatelja Džavada. Kleknuo sam pored njegovog groba i kucnuo kamenom u nadgrobnu
pločicu, da ga probudim. „Dobro jutro, Džavade“, rekao sam. „Ja odlazim.“
Sunce se podiglo iznad planine Safron. Moj otac je skinuo kaput.
„Evo, uzmi ga. Hladno je tamo s druge strane planine“, obratio mi se svojim jezikom znakova.
„Ne, zadrži ga ti, možeš da se prehladiš“, uzvratio sam.
Ali on je to odbio.

Do dana današnjeg čuvam njegov kaput – njegov iskrzani crni kaput – u svom garderoberu.

Pokazao je ka planinama. „Ti poznaješ put. Bez ikakvih problema ćeš se popeti do vrha planine
Safron. Kad stigneš na drugu stranu, samo nastavi da se krećeš, zato što popodne sunce nikada ne sija
s te strane i vetar noću jako duva.
Nemoj da zastajkuješ i da se odmaraš čak ni kad se osetiš iscrpljeno, samo se kreći dalje. Nemoj
to da smetneš s uma. I drži se podalje od pruge, jer će u suprotnom žandarmi moći da prate tvoje
tragove.
Kad stigneš do vrha, izaberi drugu stazu, onu kojom se služe planinske koze. Onda niko neće
moći da te vidi, čak ni uz pomoć dvogleda.“ Hteo sam da mu kažem da odlazim samo na kratko i da
ću se brzo vratiti, ali su mi se reči zaglavile u grlu. Želeo sam da ga pogledam u oči, ali mi on nije
pružio tu priliku. Namesto toga, zagledao se u moje noge i rekao: „Nemaš odgovarajući obuću, ali
snaći ćeš se već nekako.“ Želeo sam da ga zagrlim, ali mi se ni za to nije pružila šansa. On je uperio
kažiprst ka vrhu planine Safron i kazao: „Kreni!“
Počeo sam da se penjem i na svakoj okuci sam se osvrtao ka svom ocu, koji je i dalje stajao pored
grobljanske kapije.
KNJIGA III
Pećina
Novi put

„Gubitak je iskustvo koje te vodi do novog puta,

do nove prilike da sve sagledaš na drugačiji način.
Poraz ne označava kraj svega, nego samo kraj
određenog načina mišljenja. Padneš li jednom, ustani
drugi put. To je glavno životno pravilo. “

To su bile reči persijskog pesnika Mohamada Moktarija,

Išmaelovog druga, koji je odbio da pobegne.
Njegovo telo je pronađeno na nekom pustom polju izvan
Teherana. Prema izveštajima zapadnjačkih vesti, njega je
zadavila tajna policija.

I šmael je otišao. Krenuo je put planine Safron, dok je Aga Akbar ostao da stoji pored grobljanske
kapije sve dok više nije mogao da uoči razliku između Išmaela i kamenja.
Akbar je iz iskustva znao da kad ljudi jednom iščeznu na drugoj strani planine, oni se nikad ne
vraćaju. Ali gde su svi oni odlazili?
Ako je Išmael smatrao da nema drugog izbora, znači da je stvarno morao da ode. Ali šta će Akbar
kazati Tini?

Sunce se podiglo i majke su se iskrale s groblja. Jedna starica sa štapom se dogegala do Akbara.
„Dobro jutro, Aga!“, rekla je. „U šta si se tako zagledao?“
„Salaam“, znakovnim jezikom ju je pozdravio Akbar. „Posmatrao sam izlazak sunca nad
planinom Safron. Vide se i tamni oblaci s druge strane. Tamo verovatno pada sneg.“
Morao je da požuri kući. Nikada se nije tako kasno vraćao iz džamije. Tina će se sigurno
zabrinuti.
Ona ga je čekala pred vratima. „Gde si bio?“, povikala je. „Gde ti je kaput? Zašto nisi kupio hleb?
I gde ti je torba?“
Oh, torba sa stvarima za ličnu higijenu? Gde li ju je samo ostavio? „Reći ću ti kad uđemo unutra“,
pokazao je pokretima. „Hajde, zatvori vrata i zaključaj ih. Gde je Zlatno zvonce? Zovi je! Imam nešto
važno da vam saopštim. Popeo se na planinu. Otišao je. Nema ga.“
„Šta to bulazniš? Ko se popeo na planinu? Ko je otišao?“
„Nestao je u planinama. Otišao je na mesto s crvenim zastavama. Gde je Zlatno zvonce? Pozovi
je! Rekao sam mu da ostane udaljen od pruge, jer bi ga u suprotnom žandarmi videli kroz dvogled.“
„Zlatno zvonce!“, pozvala je Tina. „Dođi ovamo, uopšte ne razumem šta tvoj otac govori. Došao
je kući bez kaputa i torbice sa stvarima za kupatilo, nije nam doneo hleb i trabunja o nekome ko je
otišao. Neka mi Bog pomogne, ovaj čovek se svakog dana kući vraća s nekom novom pričom!
Akbare, šta si uradio sa svojim kaputom?“
Tina je odmah shvatila o čemu se radi, samo nije želela da poveruje. To je morao još neko da joj
potvrdi. Onda je ušla Zlatno zvonce. „Otišao je“, jezikom znakova joj je saopštio Akbar.
„Zaista? Kada?“
„Upravo je na putu ka vrhu planine Safron.“
„Išmael je otišao, majko“, potvrdila je Zlatno zvonce.
Tina je sela i počela glasno da jeca.
„Trebalo bi da ti je drago što je pobegao. Samo zamisli šta bi se desilo da su ga mule ščepale.
Stvarno ti kažem, majko, ne plači. Ako pronađe pravi put, žandarmi ga neće sustići i biće slobodan.
On to može. Dobro poznaje put, ume da se skloni s vidika. Ne plači, majko. Trebalo bi svim srcem da
se moliš da njegov beg protekne bez nevolja. Sedi, oče. Uzmi šolju čaja. Popij ga, ugrejaće te. A onda
mi objasni šta se tačno dogodilo.“
Uzeo je čaj, seo je i pokazao: „Jutros, kad sam bio na putu za džamiju, neko me je dotakao po
ramenu. Okrenuo sam se i ugledao Išmaela. Rekao mi je kako ide u planine, ali nije imao ništa od
tople odeće, a, takođe, ni hleb nije poneo. Oh, mislim da sam svoju torbu sa stvarima za kupanje
ostavio u pekari... Svejedno, nije obuo ni odgovarajuće cipele.“
Zlatno zvonce je sela pored njega. „Sve će biti u redu. Snaći će se on.“ Sedeli su toliko blizu jedno
drugom, da Tina nije uspevala da razabere njihov znakovni jezik. „O čemu to vas dvoje pričate?“
besno je upitala. „Pokušavate nešto da sakrijete od mene? Još jedna od tajni između oca i kćerke?“
„Izvini, majko, nisam htela da – “
„Oh, da, jesi“, prasnula je Tina. „Dosta mi je više tajni u ovoj kući. Smučila su mi se ona stalna
domunđavanja između oca i sina. A dojadila mi je i tvoja tajnovitost, Zlatno zvonce. Gde će te sve to
odvesti? Nigde. Pogledaj samo šta se dogodilo s tvojim bratom. Do sada je sigurno već pao u ruke
žandarmima! O, Bože moj! Išmaele!“
„Majko, molim te da ne vičeš. I pre nego što toga budeš svesna, komšije će ti doći na vrata.“
„Neka ti ovo bude poučna lekcija, Zlatno zvonce. Probudi se, otvori oči! Tvoj brat, tvoj bajni
uzor, otišao je. Ti ćeš biti sledeća. Želela bih – “ Ali onda je briznula u neobuzdani plač.
„Nema potrebe za histerijom, majko“, smirivala ju je Zlatno zvonce. „Išmael još uvek nije stigao
do granice. Pred njim je dugotrajno pešačenje. Evo ti tvoj čador. Idi i pomoli se. To je sve što
trenutno možeš da učiniš za njega. Oče, ti idi u svoju radnju kao i obično. Uskoro ću ti se i ja
pridružiti.“
Akbar je ustao na noge. „Pozvaće nas telefonom kada stigne na drugu stranu“, pokazao je
znakovnim jezikom. „Ljudi su tamo drukčiji, znaš, i oni... gde je mapa?“
„Nije sad vreme za igranje s mapama!“, kriknula je Tina. Zgrabila je svoj čador i izjurila iz
prostorije.

Išmael im nije telefonirao. Niti su dobili bilo kakvo pismo od njega. Nije smeo da piše niti da
koristi telefon. Ljudi koji bi pobegli u Sovjetski Savez znali su da nije pametno stupati u vezu sa
svojim porodicama. Pismo iz Sovjetskog Saveza? Poštanski žig? Poštanska markica s likom Lenjina?
To je bilo nezamislivo!
Svaki put kad bi zazvonio telefon, Tina bi pojurila da se ona prva javi. Akbar nije odvajao pogled
od nje.
„Ne?“
„Ne.“
Svaki put kad bi poštar prošao pored njegove radnje, Akbar bi ga pokretima ruku pitao: „Nema
pisma?“
„Ne, nema pisma.“
Međutim, ipak su bili skoro sigurni da nije uhapšen. Safu su njeni prijatelji savetovali da ne treba
da očekuje ni pisma ni telefonske pozive.
 Tri dana nakon Išmaelovog odlaska, Akbar je otišao u selo Safron. Uzjahao je mazgu i tako je
išao od sela do sela, raspitujući se kod seoskih starešina jesu li žandarmi nekoga priveli u proteklih
nekoliko dana. Ne, nisu, a starešine bi svakako čule da se tako nešto zbilo.
Nekoliko meseci kasnije, usred noći, kada su to najmanje očekivali, zazvonio je telefon. Tina se
iskobeljala iz postelje i podigla slušalicu. „Salaam“, rekla je.
„Salaam“, uzvratio je neki muški glas.„Da li ste vi Išmaelova majka?“
„Da“, odgovorila je, prestravljena. Odmah je pomislila da to zovu iz policije.
„Ja sam Išmaelov prijatelj. Zovem vas iz Berlina. Samo sam hteo da vam javim da je on dobro.
Nalazi se u Tadžikistanu. Možda će i on doći u Berlin, ali to još uvek nije moguće. Kad bude stigao
ovde, on će vam se lično javiti. Da li biste mogli te vesti da prenesete i njegovoj supruzi? Zbogom.“
Pre nego što je Tina stigla da izusti jednu jedinu reč, on je prekinuo vezu.
„Ko je to bio?“, zanimalo je Akbara.
„Išmael! O, Gospode! Ne, nije to bio lično Išmael. Da, dobro je. Moramo odmah da javimo Safi.“

U to vreme, Sovjetski Savez se mučio sa sopstvenim problemima. Gorbačov je svojom politikom

glasnosti pokušavao da spasi šta se moglo spasti. Rusija više nije bila spremna da pruži dobrodošlicu
drugovima sa susednih južnih teritorija, a međunarodna solidarnost je ogrezla u prošlost. Drugovi
poput Išmaela koji su prebegli u Sovjetski Savez nekada su spadali pod odgovornost ili same vlade ili
lokalnog predstavništva partije. Nudilo im se pravo bogatstvo mogućnosti. Mogli su, na primer, da
pohađaju Univerzitet, ili da obilaze velike farme i fabrike i da šire svoje horizonte. Sada se više nije
ni otvaralo pitanje mogućnosti. Čitav društveni sistem je bio izvrnut naopačke. Svuda širom zemlje
ljudi su bili obuzeti spasavanjem rođene kože. Išmael je završio u jednom skučenom stančiću,
zajedno s još sedmoricom iranskih izbeglica, svi zaglavljeni u tadašnjem Sovjetskom Savezu, bez
budućnosti. Toliko o snovima. Protekli su meseci pre nego što je uspeo da se pribere i shvati gde se
nalazi i šta se dešava s njegovim životom.
Rusija se velikom brzinom kretala nizbrdo. Morao je da ode odatle.
Jedan od njegovih prijatelja među izbeglicama posavetovao ga je kako da iskoristi taj novonastali
haos i da otputuje u Istočnu Nemačku. Zahvaljujući njegovom nekadašnjem saradniku koji je već
godinama tamo živeo, uspeo je da pribavi privremenu dozvolu za putovanje.

Istog časa kada je nogom kročio u Istočni Berlin, otišao je u poštu i pozvao je svoju ženu. Njena
baka se javila na telefon.
„Halo, ovde Išmael.“
„Ko?“
„Išmael, Safin muž.“
„O, Išmaele! Kako si? Safa trenutno nije kod kuće. Na poslu je. Nilufar je ovde, ali trenutno spava.
Ja vodim brigu o njoj. Da, dobro je. A šta je s tobom? Da li je sve u redu?“
„Sada sam u Berlinu. Zvaću vas večeras ponovo.“
Zatim, okrenuo je broj svojih roditelja. Tina je bila ta koja je prva podigla slušalicu.
„Salaam, Tina. To sam ja, Išmael.“
Sirota Tina, gotovo da se onesvestila.
„Čuješ li me, Tina? Kako si? Izvini što se nisam ranije javljao, ali nisam mogao. Bilo kako bilo,
sada sam u Berlinu. Moram da budem kratak. Gde je otac? Gde je Zlatno zvonce?“
Tina je plakala.
„Zašto mi ništa ne govoriš? Ne mogu dugo da pričam. Da li je otac tu?“
„Ne, on je u svojoj radnji.“
„A Zlatno zvonce?“
 „Ni ona nije kod kuće.“
„Baš nemam sreće. Pa dobro, nema veze. Ubrzo ću vam se ponovo javiti. Sada moram da
prekinem. Dakle, sve je u redu? Dobro. Obećavam da ću vas zvati.“
Tina mu nije rekla razlog zbog kojeg Zlatno zvonce nije bila kod kuće, jer se ona zapravo
nalazila u zatvoru. Niti mu je priznala da je Aga Akbar bolestan i da je sve daleko od „u redu“.
Njegov poziv je stigao tako neočekivano da Tina nije uspela ništa da mu kaže. Ali ne bi mu otkrila
istinu čak ni da je imao više vremena. On tu ne bi mogao nikako da im pomogne, a pravo stanje stvari
bi ga samo dodatno uznemirilo. Loše vesti mogu i da sačekaju, odlučila je Tina. U međuvremenu,
Išmael nije morao ništa od toga da sazna.
Spustila je slušalicu, navukla je svoj čador i požurila ka radnji da Akbaru saopšti lepe novosti.
„Zvao je!“, znakovnim jezikom mu je pokazala kroz prozor.
„Stvarno?“
„Da!“ potvrdila je ona i ušla unutra.
„Šta je rekao? Da li je on dobro?“
„Da, dobro je. Pitao je za tebe. I za Zlatno zvonce.“
„Jesi li mu kazala da je Zlatno zvonce – “
„Ne.“
„Zašto nisi? On je njen brat. Treba da zna.“
„Jednostavno nisam mogla. Plakala sam i zaboravila sam sve što je trebalo da kažem. Ruke su mi
drhtale. Nisam uspela da se nateram da ga time uznemirim.“
„Da li je rekao da će ponovo zvati?“
„Da. Od sada može slobodno da nam telefonira. Zlatno zvonce će biti tako srećna kad čuje da se
javio. Reći ću joj to u petak. Ne, čekaj, zašto joj ti to ne bi preneo na znakovnom jeziku? Na taj način,
čuvari neće moći da nas razumeju. Samo joj reci da nam je telefonirao. Neka bude jednostavno. Ja
sad idem do Marzi i Enzi, da i njih obradujem. Nema potrebe da više ostaješ u radnji. Ubledeo si,
Akbare. Nije ti dobro? Hajde, idemo kući. Kasnije ću otići kod Marzi.“

Zlatno zvonce je uhapšena šest sedmica nakon Išmaelovog odlaska. Niko nije sa sigurnošću znao
kako se to dogodilo.
Jedne večeri, naprosto nije došla kući. Tina je odmah počela da strepi od onog najgoreg. Oduvek
je znala da bi Zlatno zvonce jednog dana mogli da pokupe kao i mnoge druge. Ali je očekivala da će
se policajci pojaviti u svom džipu, da će upasti u njihov dom i odatle je na silu odvući.
Ali pošto se Zlatno zvonce nije vratila kući, a nikakvi se džipovi nisu pojavljivali, Tina je bila još
uplašenija. Šta da radi? Da li da upozori i ostatak porodice, ili da samo sedi i čeka? Ne paniči,
pomislila je, još je rano.

Tina i Akbar su ostali budni do poznih noćnih sati. Zlatno zvonce nije došla kući, niti se javila
telefonom.
Tina je čula od ljudi čija su deca uhapšena da je tajna policija smesta slala nekoliko svojih agenata
da pretresu kuću. Odjednom joj je sinulo kako bi trebalo da uklone sve moguće optužujuće dokaze.
Skočila je na noge.
„Idi i donesi jednu kartonsku kutiju“, pokazala je Akbaru. „Moramo da se otarasimo svih knjiga
Zlatnog zvonca. Policija će uskoro doći ovde. Požuri, potrebna nam je ta kutija!“
Tina jeste naučila da čita, ali knjige u sobi Zlatnog zvonca njoj su bile preteške za razumevanje.
Koje su knjige bile prihvatljive, a koje opasne?
„Stavi ih sve u kutiju!“, naložila je Akbaru.
„Baš sve?“
 „Da, baš sve!“
Ona se spustila na kolena i laktove, pa je u tom položaju opipavala prostor ispod kreveta Zlatnog
zvonca i odatle izvukla neku torbu. Bila je puna raznih hartija. Bacila je površan pogled na njih, ne bi
li zaključila o čemu govore, ali za nju je sve to bilo suviše zamršeno, pa je zato i te papire strpala u
kutiju. Zatim se usredsredila na ormar.
„Nemoj samo tu da stojiš, Akbare! Pregledaj džepove njene odeće! Sve izbaci napolje!“
Dok je Akbar pretraživao garderobu Zlatnog zvonca, Tina je smotala ćilim kako bi proverila da
nešto nije sakriveno ispod njega. Ne, tamo nije bilo ničega.
„Hajde, idemo! Moramo negde da odnesemo ovu kutiju.“
„Gde?“
„Ne znam. Ali, svakako ne smemo ovde da je zadržimo. Uhvati je za drugi kraj, ne mogu sama da
je nosim. Ne, čekaj. Ne možemo tek tako da bacimo njene knjige. Šta ako se Zlatno zvonce vrati kući?
Nikada mi ne bi oprostila što sam ih izbacila. Setila sam se, možemo da ih sklonimo u šupu u
bademovom gaju. Ako se vrati kući, uvek možemo da odemo po njih i vratimo ih, a ako se ne vrati...
Podigni svoj kraj kutije, Akbare, i budi pažljiv.“
Preneli su tešku kutiju do izlaznih vrata. Tina ih je oprezno otvorila i provirila napolje. „Ne vidim
nikoga“, pokazala je. „Idemo.“
Tako su hodali do kraja ulice, gde su imali svoju bašticu, pa su se kroz tamu probili do stare,
oronule šupe. Vrata su bila otvorena. Tina je zašuškala kutiju iza baštenskog alata i zatvorila je vrata
za sobom. „Hajdemo kući!“, znakovnim jezikom je pozvala Akbara.
„Hvala nebesima da smo i to uspešno obavili“, rekla je Tina kada su se vratili u sigurnost svog
doma.
„Šta ćemo dalje?“, pokretima ruku je upitao Akbar.
„Ništa. Preostaje nam samo da čekamo i vidimo šta nam donosi sutra.“
„Pitam se – “ počeo je Akbar.
„Šta je bilo?“
„Ma, ništa.“
Dugo su samo ćutke sedeli. Nijedno od njih dvoje nije želelo da pođe na spavanje. Zlatno zvonce
je svakog trena mogla da se pojavi na vratima.
Tada je Tina začula nečije korake. Možda je policija! Skočila je kao oparena i provirila je kroz
zavese, ali se ispostavilo da su to samo susedi koji su krenuli na jutarnju molitvu u džamiju.
„Neka nam Bog pomogne, uskoro će svanuti, a Zlatnog zvonca još uvek nema da se vrati kući!
Gde da počnem da je tražim?“
Oduvek je znala da Zlatno zvonce nikada neće voditi normalan život. Zlatno zvonce nikada neće
imati stalan dom, muža, dete, mačku, kuhinju, i -
„Pitam se – “ ponovo je počeo Akbar.
„Šta je sad bilo?“
„Zlatno zvonce je ostavila nekoliko... mislim, ako dođe policija, misliš li da bi pretresali i moju
radnju? Zlatno zvonce je ostavila neke stvari u mojoj ostavi.“
Tina se lupila po čelu. „Šta je ona to krila u tvojoj radnji?“
„Samo neke papire“, pokazao je Akbar.
„Kakve papire?“
„One odštampane.“
„Moraćemo da odemo do radnje, ali ne sada, svi su već budni.“ Ponovo je provirila kroz zavese.
„Mada pretpostavljam da to i nije bitno. Možemo da se stopimo s masom. Hajde, bolje ikad nego
nikad.“ Ogrnula se svojim čadorom.
Tina i Akbar su smireno izašli iz kuće i zajedno s ostalima krenuli put džamije.
 „Iza ugla skreni levo i pođi ka svojoj radnji“, pokazala mu je Tina. „Nemoj da pališ svetlo. Ja ću
polako ići s drugim ženama sve do džamije, pa ću onda skrenuti ka radnji.“
Akbar je postupio kako mu je ona rekla. Kada je stigao do cilja, izvukao je svoj ključ, stavio ga je
u bravu, otvorio je vrata i skoro neprimetno skliznuo unutra. Onda je tako u mraku čekao Tinu.
Nije morao dugo da čeka. Čim je došla, kresnula je šibicu i pokazala: „Idi po uljanu lampu... Ne,
čekaj, bolje je da upalimo sveću.“
Akbar je posrtao kroz tamu, ali je uspeo da se vrati s jednom velikom svećom. Tina ju je pripalila
i odmah pošla ka ostavi.
„Gde su ti papiri?“
„Nisam siguran. Nisam obraćao pažnju na to.“
Držeći sveću u jednoj ruci, Tina je drugom rukom nasumično kopala po mraku, dok nije napipala
svežanj hartija u kartonskoj kutiji. Jedan list hartije je prinela plamenu sveće i pročitala je nekoliko
redova. Za nju to nije imalo nikakvog smisla, ali barem je mogla da zaključi da je u pitanju letak.
Gurnula ga je u Akbarove ruke. „Kako si mogao da budeš tako glup?“, gnevno je gestikulirala.
„Glup, glup, glup!“ Klekla je na kolena i nastavila pretragu. Ispod stola je izvukla pisaću mašinu.
„Kako ću se ikada otarasiti nečega kao što je ovo? O, Akbare, upropaštavaš mi život!“
Tina je na laktovima i kolenima puzila kroz mrak. Iza drvene kutije je pronašla nekoliko limenki
boje u spreju. Tada je po prvi put u životu videla sprej za ispisivanje grafita. Pažljivo je podigla jednu
limenku i proučavala je pod mutnjikavom svetlošću sveće. „Šta je dođavola sad pa ovo? O, Gospode,
ne približavaj se, Akbare! Ne dodiruj to, može da eksplodira! Daj mi neku plastičnu kesicu. U redu,
sada ovo ubaci u tu kesicu. Ne, čekaj, bolje da ja to sama uradim!“
Podizala je limenke, jednu po jednu, odlažući ih u kesu. „Zlatno zvonce“, gunđala je: „Ne samo da
si uništila svoj život, nego i moj.“
Zatim se okrenula ka Akbaru. „Požuri! Gde je moj čador? Ja ću nositi hartije, ti uzmi pisaću
mašinu. Sakrij je ispod svog kaputa. Ili je zamotaj u neke stare krpe. Ne, u ćilim. Brzo! Ja ću poneti
ove limenke opasnog izgleda. A sad kreći! Prati me do reke!“

Napolju je već bilo svetlo, iako sunce još uvek nije izašlo.
Pored pekare su naleteli na nekolicinu muškaraca koji su žurili kućama noseći svež hleb.
„Salaam aleikum!“
„Salaam aleikum!“
Tina je skrenula u jednu sporednu uličicu, u pravcu senice natkrivene vinovom lozom, a Akbar ju
je poslušno sledio. Posle petnaestak minuta hoda, stigli su do reke. Tina se malko promuvala
unaokolo i tako je pronašla jedan poteži kamen, koji je ubacila u kutiju s lecima. Zatim je svukla
svoju maramu s glave, njome je uvezala kutiju i spustila je u vodu. Posle toga je bojažljivo podigla
kesu u kojoj su se nalazile limenke s bojom u spreju. Kesu je napunila vodom, zatim ju je čvrsto
svezala i nežno je bacila što dalje od obale. Kesa je nakratko ostala da pluta na površini, a onda je
potonula.
„Nemoj samo tu da stojiš kao kip!“ ljutila se na Akbara. „I tu mašinu zavrljači u reku!“
Ali Akbar nije mogao da se natera da to učini. Nećkao se.
Zato mu je Tina uzela mašinu iz ruku, sišla do same ivice reke i bacila je što je dalje mogla.
Mašina je glasno pljusnula u vodu, ali je tada Tina pala na kolena. Jao, moja leđa!“ kukala je. „Dođi
ovamo, Akbare! Drži me za ruku! Ne mogu da dišem. Ne, ne dodiruj me, ne prilazi mi. Eh, Zlatno
zvonce, vidi šta si mi uradila!“
Počela je da plače. Tek posle nekoliko minuta, konačno je ponovo bila u stanju da se podigne na
svoje noge, mada uz Akbarovu pomoć. Uhvatila ga je za ruku, pa su polagano krenuli svojoj kući.
 U jedanaest sati tog istog prepodneva, dvojica agenata tajne policije ušli su u Akbarovu radnju.
Akbar nije bio raspoložen za rad tog jutra, ali je Tina insistirala: „Idi u svoju radnju kao što to obično
činiš i pozabavi se svojim poslom. Ne smemo da se ponašamo izvan uobičajenog, ili će ljudi shvatiti
da Zlatno zvonce sinoć nije došla kući.“
Akbar je sedeo na svojoj klupi za rad, kada su senke dvojice muškaraca pale preko ćilima koji je
popravljao. Trgnuvši se, podigao je glavu i krenuo da ustane.
„Ostani da sediš“, gestikulacijom mu je pokazao jedan od njih.
Akbar je slutio da su to oni ljudi koje je Tina spominjala. Drugi agent se šetkao oko radnje,
proučavajući svaki detalj. Sklonio je u stranu ćilime s klupe za rad i zagledao se u jednu kutiju na
polici.
„Tvoja kći, devojka koja ti pomaže u radnji, gde je ona?“, pitao je agent, služeći se osnovnim
znakovnim jezikom.
Uprkos prilično nespretnim i nejasnim znacima tog čoveka, Akbar je znao tačno šta je hteo da ga
pita.
„Šta je ona ovde radila?“, nastavio je agent.
„Ne znam o čemu govorite“, znakovnim jezikom mu je uzvratio Akbar.
„Tvoja kći“, agent je još naglašenije gestikulirao. „Kći, naušnice. Zelene naušnice. Duga kosa.
Grudi. Razumeš li me? Čime se ona ovde bavila? Ko je još dolazio u tvoju radnju?“
Akbar je znao da je najbolje da ništa ne govori, ali je bio uznemiren neveštim pokretima tog
čoveka. Opisivao je dugu kosu i zelene naušnice Zlatnog zvonca. To je značilo da ju je video bez
čadora. Zar to nije bilo nemoguće?
Iako je u Akbarovoj nutrini sve ključalo, uspeo je da ostane smireno da sedi na svojoj stolici.
„Ne razume te šta mu govoriš“, umešao se drugi agent.
„Razume on mene savršeno. Pokaži mu fotografije.“
Drugi agent je otišao do ostave.
Onaj prvi agent je iz džepa svog kaputa izvukao nekolicinu fotografija. Zatim je pred Akbarovo
lice tutnuo sliku nekog muškarca. „Poznaješ li ovog čoveka?“
„Ne razumem. Dozvolite mi da dovedem svoju ženu.“
„Sedi. Pažljivo pogledaj ovaj lik. Da li si tog čoveka ikada video u svojoj radnji? Da li je imao
bilo kakvu vezu s tvojom kćerkom? Da li je – “
„Ne razumem. Morate poslati nekoga po moju ženu“, već drugi put je zatražio Akbar.
„Kladim se da ćeš sada razumeti. Evo još jedne slike. Siguran sam da nju prepoznaješ“, rekao je,
zlobno se smeškajući. A onda mu je pružio fotografiju na kojoj se videla Zlatno zvonce, zamršene
kose i lica punog posekotina i modrica.
To je bila kap koja je prelila čašu. Taj čovek je dotakao ono što se nije smelo dirati. Akbar je
istrgao fotografiju iz njegove ruke, skočio je na noge i odgurnuo agenta u stranu.
Agent je ustuknuo par koraka, ali je zatim izvukao pištolj i dreknuo: „Sedi dole!“ Međutim, to je
samo pogoršalo situaciju. Akbar je dograbio štap i počeo njime da ga udara, sve vreme kričeći:
„NAAAUPOOOULEEEE!“
Drugi agent je izjurio iz ostave i taman je hteo da ščepa Akbara otpozadi, kada se Akbar naglo
okrenuo na petama i svojim štapom ga snažno tresnuo po ramenu. Agent se previjao od bola.
Akbar je izjurio napolje i počeo da viče: „MOOOUJA MAAULENAAA. NAUŠUŠUŠNICE!“
Vlasnici ostalih radnji su izašli da vide šta se zbiva, a prolaznici su mu prilazili spremni da
pomognu. „U čemu je problem?“
„Unutra. Oni ljudi. Slika. Zlatno zvonce. Njena kosa, njene naušnice“, pokazivao je.
Niko nije imao pojma o čemu on govori.
 Situacija je potpuno izmakla kontroli. Ozloglašeni agenti tajne policije zavukli su se u svoja kola
i nestali.

Susedni trgovci su odvukli Akbara nazad u njegovu radnju.

„Šta su ovi hteli?“
„Taj čovek je imao fotografiju u džepu. Duga kosa Zlatnog zvonca. Njene zelene naušnice. I
njene... Kako su mogli da vide njene naušnice? Razumete li me?“
„Ne“, odgovorio je piljar.
„Zlatno zvonce nije došla kući, hoću da kažem, sinoć se jako kasno vratila kući, ali moja žena će
vam reći nešto više o tome. A onaj čovek je izvukao pištolj. Imao je sliku u svom džepu. Odjednom
sam se razbesneo, dohvatio sam štap i počeo sam da ga udaram. Drugi agent je hteo da me zaustavi
otpozadi. Jako sam ga udario... fotografija, gde je fotografija?“
„Mislim da bi najbolje bilo da dovedemo njegovu ženu“, zaključio je pekar. „Nešto ga je
uznemirilo.“

* * *

Išmael je telefonirao još nekoliko puta, ali Tina nije smogla snage da mu kaže da je Zlatno zvonce
u zatvoru. Umesto toga, kad god bi on pozvao, govorila mu je kako je Zlatno zvonce baš malopre
izašla.
„Tina, nije mi tako jednostavno da vas zovem telefonom. Ne mogu to često da činim. Pokušaću
ponovo sutra uveče oko sedam sati“, rekao je na kraju. „Reci to Zlatnom zvoncu, zato što želim da
porazgovaram s njom. I možeš li reći ocu da sutra uveče ranije dođe kući? Voleo bih da čujem
njegov glas. On je dobro, zar ne?“
„Ostarili smo. Neki su dani bolji od drugih. Ali on se dobro drži. I dalje dugo ostaje na poslu.“
To je bila laž, jer je upravo u tom trenutku Akbar bolestan ležao u postelji. Tina je namerno
stajala tako da mu je bila okrenuta leđima, kako ne bi shvatio da ona priča s Išmaelom, ali je Akbar
naslutio da ona nešto skriva od njega. S mukom se podigao na noge, prišao je Tini i znakovnim
jezikom je upitao: „S kim to razgovaraš?“
„S našom komšinicom“, odgovorila je ona.
Akbaru je bilo jasno da ga je slagala.
„Da li je to Išmael?“, pokazao je, posle čega je rekao svojim teško razumljivim glasom „Ismaa
Ismaa Ismaa Agggaaa Aga Akkekebaaraa.“ „Tina!“, povikao je Išmael u telefonsku slušalicu. „Da li je
to otac?“ Akbar je zgrabio slušalicu i drhtavim glasom počeo da mu prenosi priču o Zlatnom zvoncu:
„Ja ja ja plaaako ona odeodeode ja ja ja Akka u krrrevet ohohoh rrrad raadna saatvouren ona
neemaje neemaje oh nenene.“ Potom je slušalicu predao Tini, obrisao je suze i vratio se u krevet.
Jecajući, Tina je Išmaelu priznala istinu. Kazala mu je da je Zlatno zvonce u zatvoru, da su im tek
posle šest meseci konačno dali dopuštenje da je posećuju jedanput mesečno, da se Akbar srušio ispod
kedrova i da su ga susedi na leđima doneli kući.

* * *

Akbar se jeste vratio u svoju radnju, ali je posao za njega sada predstavljao mučenje.
„Nešto nije u redu u mojoj glavi“, požalio se Tini. „Stalno uplićem pogrešne cvetove u ćilime
koje popravljam.“
„Samo moraš da se skoncentrišeš. Ako budeš pravio greške, nećemo više imati novca. Idi u
radnju, pa se polako i smireno posveti poslu. Osećaj će ti se već vratiti.“
 Nekoliko meseci kasnije,kada se jednog dana nije vratio kući posle radnog vremena, Tina je
pošla da ga potraži. Zatekla ga je kako leži na ćilimu, s onom njegovom čudnom beležnicom pored
sebe. Očigledno se onesvestio. Tina je otrčala do pekare. Pekar je odmah pozvao hitnu pomoć i
Akhar je prevezen u bolnicu. „Vaš muž mora da se odmara“, doktor je kazao Tini. „Preterani rad će
ga ubiti.“
Nakon nedelju dana, Akbar je pušten iz bolnice. Sada više nije mogao da hoda bez podrške štapa.
On je mrzeo da boravi kod kuće pa se tako jednog jutra uz pomoć štapa odvukao do svoje radnje,
otključao vrata, privukao svoju stolicu do prozora, seo i pokušao malko da radi. Popodne je otišao
do groblja i sedeo pored groba svog nećaka Džavada. Odatle, zagledao se u planinu Safron. Kada se
spustilo veče, vratio se kući. „Gde si bio?“ prasnula je Tina „Šta ću da radim ako negde padneš?“
Ušao je unutra, uzeo olovku i precrtao još jedan dan u kalendaru. Zatim je odbrojao koliko je
dana preostalo do sledeće posete Zlatnom zvoncu.
Na dan posete je ustajao u cik zore, uzeo bi svoj štap i sam je pešice prelazio skoro deset
kilometara do zatvora.
Tina ga je preklinjala: „Nemoj to da radiš. Nije dobro za tebe. Zašto ne ideš autobusom, kao ja?“
Ali Akbar nije hteo da je posluša. „Tako se osećam bolje. Ne treba da brineš za mene. Ne hodam
brzo. Usput često zastajem i odmaram se.“ Kad bi stigao do zatvora, obično je sedeo u obližnjoj
čajdžinici na trgu, dok ne bi stigao autobus natovaren posetiocima. Čim bi ugledao Tinu, ustao bi i
pošao joj u susret.
Akbar bi uvek sa sobom poneo nekoliko klupka vunice koje je sam obojio, zato što je Zlatno
zvonce plela čarape, rukavice i tople podmajce. Budući da je na taj način u mračnoj ćeliji
upropaštavala sopstveni vid, Tina joj je donosila sveže povrće i kuvano sočivo. Prilikom. njihove
poslednje posete, Zlatno zvonce im je tražila da joj donesu malo oraha i suvih smokvi.
„Šta će ti to?“, odbrusila je Tina. „Ne krećeš se mnogo, pa ne bi trebalo da jedeš previše smokvi.“
„Ne brini, majko, neću.“

I tako, meseci i godine su prolazili. Berlinski zid je srušen i Išmael je završio u Holandiji, u kući
na zemlji ukradenoj od mora. Imao je svoj kutak u kom je mogao da sedi i prozor sa kojeg je mogao
da sagledava svoju prošlost.
To su bile teške godine, ali mu nije bilo žao što je pobegao, niti se kajao zbog svog političkog
opredeljenja. Mnogo je toga naučio, doživeo je raznorazna iskustva, čak je umeo i da uživa u svom
životu. Međutim, boravak Zlatnog zvonca u zatvoru za njega je predstavljao nepresušni izvor bola i
brige. Ujedno, osećao je strahovitu krivicu.

Bila je zima. Rano jednog jutra, Akbar je uzeo svoj štap i zaputio se ka zatvoru.
U proleće ili leto, uvek je sretao zemljoradnike koji su išli da obrađuju svoja polja. „Salaam, Aga
Akbare, kako si?“
„Bolje.“
„A tvoja kći?“
„Dobro je. Isplela mi je kapu i rukavice za zimu. Čak je počela i ćilim da tka. Ona kaže da, kad ga
završi, sešće na svoj čarobni ćilim i na njemu će da odleti iz zatvora“, znakovnim jezikom im je
objašnjavao Akbar. „Da odleti“, ponovio je uz smeh, pa je štapom mahnuo kroz vazduh.
U proleće bi obično seo, ispio bi koju šolju čaja sa seljacima, nakratko bi predahnuo, a onda bi
nastavio dalje da pešači.
Ali zimi je bilo daleko teže. Nije mogao da zastajkuje da se odmori, zato što je bilo suviše hladno.
Međutim, njemu to nije smetalo. Sve vreme dok je hodao, u mislima je razgovarao sa Zlatnim
zvoncem, što mu je pomagalo da zaboravi na hladnoću u nogama.
 Prilikom poslednje posete, primetio je da Zlatno zvonce izgleda starije. Lice joj je bilo izborano,
a ramena su joj bila blago povijena.
Možda mu se učinilo i nije stvarno bila pogrbljena, ali je svejedno na to ukazao Tini. „Zapazio
sam da je Zlatno zvonce počela da se grbavi. Zar nisi i ti to primetila?“
„Ne, ali sigurno je tako od tolikog sedenja. Kad su četiri ili pet devojaka zgurane u onu jednu
skučenu ćeliju, nema mnogo prostora za kretanje. Moraće da nadoknadi hodanje kad izađe. Od toga
će joj se leđa ispraviti.“
„Ali kada će izaći?“
„Ne znam, Akbare. Takve stvari neće da nam kažu. Možda uskoro, a možda će je još dugo
zadržati.“
„Koliko je to ’dugo’?“
„Ma stvarno, Akbare, otkud bih ja to znala? Možda toliko dugo da tada ni ja više neću moći da
hodam.“
Njen odgovor ga je rastužio.

Dok je išao ka zatvoru, Akbar je mozgao o njenim rečima. Dugo, kazala je Tina, možda toliko
dugo da tada ni ona više neće moći da hoda. Dotle, pomislio je Akbar, ja ću verovatno već biti mrtav.
Kosa Zlatnog zvonca je prerano osedela. Ali bila je mudra i jaka, pa se Akbar nadao da će izdržati
sve te godine. Kada je konačno oslobode, još će imati vremena za dug i lep život, još dugo će biti
radno sposobna, možda će i decu roditi. Akbar je bio uveren da će se Zlatno zvonce nekako snaći,
budući da je pročitala tako mnogo knjiga.
Tina nije volela da Akbar bude tako tužan. Tešila ga je da će sve biti u redu. „Ako dopustiš da te
tuga savlada“, rekla mu je, „ponovo ćeš pasti i umreti. A ako budeš mrtav, više nećeš moći da
posećuješ Zlatno zvonce i zato će Zlatno zvonce večito plakati u svojoj zatvorskoj ćeliji. Tina mu je
takođe rekla da, ako bude umro, više nikada neće videti ni Išmaela. „Možda bismo mogli da odemo
da posetimo Išmaela kad Zlatno zvonce izađe iz zatvora“, predložila je Tina. „Letećemo avionom. Ko
zna? Možda će se jednog dana to zaista ostvariti.
„Gde sada živi Išmael?“, pitao ju je Akbar.
„Živi u jednoj zemlji gde uopšte nema planina“, rekla je Tina. „Tamo je uvek oblačno, stalno duva
vetar, a on živi na dnu mora.“
„Na dnu mora? Mora?“
„Da“, potvrdila je Tina. „Odatle su ispumpali svu vodu. Sada drveće raste na mestu gde je nekada
bilo morsko dno, pa i krave tu pasu travu.“ Za Akbara to nije imalo nikakvog smisla, ali Išmael je
ipak tamo živeo.
Dok je pešačio, Akbar je razmišljao o činjenici da je Zlatno zvonce oduvek bila znatno strpljivija
od Išmaela. Sve nejasnoće mu je objašnjavala s neizmernom strpljivošću.
Išmael je imao običaj da mu govori o krupnim stvarima – o nebu, zvezdama, zemlji, mesecu –
dok je Zlatno zvonce više obraćala pažnju na sitnice.
Jednom prilikom, sa zemlje je podigla kamen. „Tu se nalaze sićušne čestice koje se kreću u
njegovoj unutrašnjosti.“
„U unutrašnjosti kamena?“, iščuđavao se Akbar.
„Da. Malecke stvarčice koje se okreću jedna oko druge“, objasnila mu je Zlatno zvonce, „na isti
način kao što se planeta Zemlja okreće oko sunca.“
On još uvek nije mogao da poveruje. „To je nemoguće“, pokazao je znakovnim jezikom. „Kamen
je samo kamen. Ako ga smrskaš čekićem, ništa unutra nećeš videti. Nema zemlje, nema sunca.“
Zlatno zvonce mu je pružila čekić. On je razbio kamen. „Vidiš, nema sunca.“
„Neka bude još manji“, rekla je ona.
 Postupio je kako mu je rekla. Manje i manje i još manje. Udarao je kamen sve dok od njega nije
preostala samo gomilica peska i dalje se nije mogao razgraditi.
„Sunce se nalazi u najmanjem zrncu peska“, rekla mu je Zlatno zvonce.
Akbar se glasno nasmejao.
„Pametna je ona“, pomislio je dok se približavao zatvoru. „Sve to upijala je iz knjiga.“ Prisetio se
još jednog objašnjenja Zlatnog zvonca. Nekom prilikom, položila je glavu na njegove grudi i rekla:
„Bum, bum, bum.“
„Šta ti to znači: ’bum, bum, bum’?“, pitao ju je znakovnim jezikom.
„Ovde, odmah ispod tvojih rebara, nalazi se motor“, odgovorila mu je.
„Motor?“
On se zakikotao, ali je tada ona otvorila knjigu i pokazala mu sliku motora ispod rebara koji se
neprestano oglašavao s bum, bum, bum.

Zatvor se nalazio na brdu. Dok je Akbar stigao do trga ispred zatvorske zgrade, sunce je već bilo
izašlo. Međutim, još uvek je bilo rano, pa je pošao do čajdžinice da sačeka Tinu. Gazda mu je doneo
šolju čaja i pitao ga da li želi i nešto da pojede.
„Malo hleba i sira“, pokazao je.
Zagledao se kroz prozor, ka planinama prekrivenim snegom, a zatim je osmotrio malecke
prozore zatvorskih ćelija. Zlatno zvonce je u jednoj od tih ćelija,pomislio je. Ona zna da ja sada
čekam u čajdžinici. Uskoro ću moći da je vidim i ona će me pitati: „Kako si, oče? Jesi li pešice došao
dovde? Ne bi trebalo to da radiš, ponovo će te zaboleti koleno. Zašto ne dolaziš autobusom?“
„Ne volim autobuse. Ne mogu da razmišljam od onih smrdljivih izduvnih gasova. Hodanje mi
pruža priliku da mislim.“
Nikako mu se ne dopada to što zatvorski čuvar stoji pored Zlatnog zvonca i drži je na oku tokom
cele posete. Tina kaže kako bi trebalo jednostavno da zanemari prisustvo tog čoveka, da se pretvara
da on i nije tu. Ali njemu to ne uspeva.
Jednim je pokretom ruke pokazao stražaru da se skloni u stranu.
Tina ga je odmah cimnula za rukav. „Nemoj to da radiš! Mogu da nam zabrane da je ikada
ponovo vidimo.“
Vreme određeno za posetu je kratko, prosto proleti. „Ne vredi žaliti se“, kaže Tina, „bolje išta
nego ništa.“
Akbar je video autobus koji je prošao pored čajdžinice i zaustavio se na stanici. Posmatrao je
posetioce kako izlaze iz njega.
Ugledao je i Tinu, koja je nosila povrće kupljeno za Zlatno zvonce. Sve teže hoda, pomislio je
Akbar. Nije to ranije primetio. Ostarila je i ona, zaključio je.

Političkim zatvorenicima nije bilo dozvoljeno da u posetu primaju bilo koga osim svojih
roditelja. Kad bi se kapija otvorila, mnoštvo očeva i majki nagrnuli bi u salu za posete i ukopali bi se
ispred zida od rešetki. Zatvorenici su stajali poređani iza drugog niza rešetki, na otprilike dva metra
razdaljine. Budući da su svi istovremeno govorili, morao si da vičeš kako bi te čuli. Takođe, i brzina
je bila značajna, jer je vremena bilo premalo. Sve neizgovorene reči morale su takve i da ostanu sve
do narednog meseca.
Povremeno bi se majčinski krik prolomio kroz tu sveopštu galamu. Usledio bi trenutni muk jer su
svi znali da, kad se neko od zatvorenika ne bi pojavio, to je moglo da znači samo da je pogubljen.
Sati određeni za posetu predstavljali su mučenje za roditelje. Umirali su već po hiljadu malih smrti
dok se njihovi sinovi i kćeri ne bi pojavili iza rešetki. Hoće li on doći danas? Hoće li se ona danas
pojaviti?
 Akbar nije bio svestan te mogućnosti. Tina ga je poštedela tog dodatnog nemira. Ali ona je uvek
bila sva kao na iglama dok najzad ne bi ugledala Zlatno zvonce.

Otvorila su se unutrašnja vrata. Čuvar je poveo zatvorenike do rešetki, ali Zlatnog zvonca nije
bilo među njima – njeno mesto je ostalo prazno. Tina je poželela da vrisne, ali se nije usuđivala.
Akbar je primetio kako joj se tresu ruke u kojima je držala kese s povrćem. Tina se onesvestila, a
Akbara je obuzela panika.
Dvojica stražara su uhvatili Tinu ispod miški, odvukli su je preko poda i izbacili napolje. Akbar
ih je sve vreme pratio, ali se onda okrenuo i vratio se unutra.
„Gde je moja kći?“, znakovnim jezikom se obratio stražaru koji je stajao s druge strane rešetki.
Ovaj mu nije ništa odgovorio.
„Zlatno zvonce, moja kći“, užurbano je gestikulirao, uzrujano pogledavajući ka Tini, koja je
ležala na zemlji pored kapije.
Stražar se pretvarao da ga ne vidi.
Po završetku posete, čuvari su rasterali roditelje.
„I ti, takođe! Napolje!“, terao ga je stražar.
„Ali nisam video moju kćerku.“
„Napolje!“, dreknuo je policajac, pokazujući ka vratima.
Akbar nije hteo da ode. Policajac ga je ščepao za ruku: „Rekao sam ti da se gubiš!“
Akbar se obesio o rešetke i počeo da viče: „Mooooujaa ćeerrr!“
Trojica čuvara su ga odvojili od rešetki i izgurali kroz vrata. On je podigao svoj štap i taman je
hteo njime da tresne po glavi jednog čuvara, kad se iznenada setio šta mu je Tina kazala: „Nemoj da
se razbesniš. Ne obraćaj se stražarima. I nemoj da udaraš nikoga u uniformi. Ako to uradiš, onda oni
posle mogu da ubiju Zlatno zvonce.“
Zato je Akbar spustio štap, osmehnuo se i pokazao: „U redu, sam ću otići.“

Ostali roditelji su ga čekali ispred. Okružili su ga sa svih strana.

„Pa? Jesi li je video?“
„Ne! Izbacili su me napolje“, pokazao je.
„Kakva drskost. To nisu ljudi, to su životinje“, promrmljala je jedna majka.
„Gde je moja supruga?“
„Nekoliko žena su je odvele kući“, objasnio mu je jedan čovek.
„Da li je ona dobro?“
„Ne brini. One će se postarati za nju.“
Akbar nije znao šta dalje treba da učini. Svi su šaputali o tome kako je Zlatno zvonce
najverovatnije pogubljena.
„Ali u tom slučaju, porodica bi morala da bude obaveštena“, negodovala je jedna majka.
„Oni su gori nego što misliš“, nadovezala se druga. „Hoće da pred njima padneš na kolena. Tek
tada će ti saopštiti da su ti ubili dete.“
„U autobusu na putu ovamo, jedva čujnim glasom umešala se i treća majka: „Čula sam da su
policajci cele noći pročešljavali planine, sa sve psima i lampama za potragu, tražeći neke zatvorenike
koji su uspeli da pobegnu.“
„Zaista?“
„Priča se da je troje zatvorenika pobeglo.“
„Iz političkog zatvora? Jesi li ti poludela?“
„I ja sam takođe čuo tako nešto“, nespokojno je prokomentarisao jedan čovek. „Ljudi su o tome
šuškali u čajdžinici.“
 Majke su prekrile lica čadorima, ali su i dalje stajale u manjim grupicama, razgovarajući.
Akbar je sam stajao po strani.
Dva džipa s naoružanim policajcima i psima spustili su se niz brdo i zaustavili se na trgu.
„Gubite se odavde!“, dreknuo je jedan od njih.„Bežite kući!“
Majke su požurile ka autobuskoj stanici, gde su ih očevi već čekali.

Autobus je otišao i trg je ostao pust. Ledeni planinski vetar je brisao pločnike. Akbar je stajao na
autobuskoj stanici. Nadao se da će zatvorski imam izaći napolje.
U tom slučaju, on bi prišao imamu, poljubio bi mu ruku i oslonio se na njegovu milost: „Zlatno
zvonce nije došla. A moja žena se onesvestila. Da li možda znate šta – “
Zatvorska kapija se širom otvorila. Jedna devojka koja je radila kao čuvar u ženskom delu
zatvora izašla je napolje, ogrnuta čadorom. Krenula je prema autobuskoj stanici.
Akbar ju je prepoznao. To je bila kći jedne njegove mušterije. Klimnuo joj je glavom u znak
pozdrava i ona mu je uzvratila.
„Moja kći“, kolebljivo joj se obratio jezikom znakova. „Nije došla.“
Devojka je podigla pogled ka zatvoru i udaljila se nekoliko koraka od. njega.
„Moja žena se onesvestila“, nastavio je Akbar. „Pitao sam stražara gde je Zlatno zvonce, ali – “
Devojka je uznemireno bacila pogled prema kapiji, zatim prema čajdžinici.
„Vaša kći je otišla!“ rekla mu je jezikom znakova, skrivajući pokrete čadorom.
„Otišla?“, iznenađeno je pokazao Akbar.
„U planine“, pokazala je ona i potom žurno krenula ka autobusu koji se približavao.
Tragovi koraka

Teško je odrediti jesu li to

životinjski tragovi ili otisci ljudskih koraka.

M rak se spustio i Akbarova kuća je vrvela od aktivnosti. Susedi su neprestano navraćali. Svi su
bili ubeđeni da je Zlatno zvonce jedna od troje odbeglih zatvorenika, iako nisu imali nikakvu
zvaničnu informaciju.
Međusobno su se domunđavali kako je Zlatno zvonce mesecima spremala svoj beg, pletući toplu
odeću od Akbarove vune i skupljajući zalihe oraha. Ipak, teško je bilo u sve to poverovati.
Tina, okružena porodicom i susedima, bila je izvan sebe od brige. Marzi i Enzi su nastojale da je
smire.
„Nema smisla da se ponašaš kao da je Zlatno zvonce mrtva, majko“, rekla joj je Enzi. „Imam
osećaj da je još uvek živa. Do sada je možda već stigla do vrha planine Safron.“
„Do vrha planine Safron?“, jadikovala je Tina. „Nije moguće da je pobegla. Ja poznajem svoju
kći. Molim vas, da li bi neko otišao da pita šta je bilo s njom? Hoće li neko, preklinjem vas, da se
podrobnije raspita?“
„Možda je stvarno pobegla“, kazala je Marzi. „Svima je poznato da su stražari ceo dan
pretraživali planine. Pokušaj da se sabereš, majko. Čak i ako su je uhvati – “
„Prekini!“, kriknula je Tina, rukama zapušivši uši.
Naglo je nastupila sveopšta tišina. Tek tada je Tina primetila da Akbar nije tu.
„Zar Akbar nije došao kući?“
„Možda je otišao pravo u svoju radnju.“
Susedi su se međusobno došaptavali. „Razumete li šta to znači ako su zatvorenici stvarno
pobegli?“, rekao je jedan.
„Nadajmo se samo da ih stražari neće uloviti“, nadovezao se drugi.
„Pitam se mogu li da opstanu tamo u planinama. Jezivo je hladno, a Zlatno zvonce nije iskusna
planinarka.“
„Oh, ali ona je čvrsta! Ja pretpostavljam da su imali pomoć spolja. Bilo bi suludo s njihove strane
da su tek tako krenuli u planine. Možda ih je neko s kolima čekao ispred zatvora.“
„Priča se da je Zlatno zvonce navukla crni čador, a zatim je jednostavno izašla kroz kapiju i
nestala.“
„To nije moguće.“
„Zašto ne? Zar nije rekla da tka čarobni tepih na kome će odleteti?“
„Ježim se i od same pomisli na sve to.“
„Marzi! Enzi! Gde su Bolfazl i Atri?“, pitala je Tina. „Da li bi neko otišao do radnje da proveri da
li se otac vratio iz zatvora?“

Prva komšinica je skuvala supu, a jedna susetka s druge strane ulice je pripremila čaj. Napunila je
čaše za sve prisutne i donela ih na poslužavniku. Marzi je navukla svoj čador i pošla je do Akbarove
radnje da vidi nije li on tamo.
Bolfazl i Atri, supruzi Marzi i Enzi, stigli su nedugo zatim. Išli su do imama s nadom da će saznati
šta se to zbivalo.
„Dakle?“, kriknula je Tina i podigla se na noge.
„Ništa“, odgovorio je Bolfazl. „Kao da su sva vrata ovog sveta zatvorena. Nismo uspeli da
dopremo ni do koga.“
„Evo, uzmi malo čaja“, rekla je Enzi. „Jednostavno ćemo morati da čekamo. Ništa mi tu više ne
možemo da učinimo.“
Vrata su se otvorila. Ušla je Marzi i obavestila ih da se Akbar još uvek nije vratio.
„Nije se vratio? Oh, Gospode“, zakukala je Tina.
Onda je dohvatila svoj čador. „Idem da ga tražim. Bojim se da je ponovo pao. Bolfazl, Atri, da li
biste pošli sa mnom?“
„Sedi, Tina“, zaustavila ju je Enzi. „Nemoj toliko da se uzbuđuješ. Muškarci će saznati gde je on.“
„Jel’ vidite?“, plakala je Tina. „Hiljadu puta sam mu rekla da ide autobusom, ali me on nikad ne
sluša.“
„Možda je usput svratio kod nekog prijatelja“, nagađala je Enzi.
„Hajde prvo da telefoniramo nekolicini ljudi. Ako nije ni tamo, naši muževi će poći da ga potraže.
Samo ti sedi, sve će biti u redu.“

Tri muškarca – Tinini zetovi i jedan komšija – obukli su topliju odeću, poneli nekoliko lampi i
pošli u mrak da traže Akbara.
Kretali su se u pravcu zatvora, obasjavajući sneg za slučaj da je tu negde pao. Kod svih osoba na
koje su uzgred nabasali raspitivali su se da li su ga možda videli.
„Izvinite, da niste slučajno videli Akbara?“
„Agu Akbara?“
„Da, onog što popravlja ćilime. Znate, on je gluvonem.“
„Akbara koji pešači do zatvora?“
„Da.“
„Često ga srećem, ali danas nisam.“
I tako su nastavili dalje, sve dok nisu naišli na jednog starog zemljoradnika koji je kroz sneg
gurao kolica natovarena drvima za ogrev. „Salaam aleikum“, pozdravili su ga.
„Dobro veče, gde su se gospoda zaputila po ovoj hladnoći?“
„Tražimo Agu Akbara, onog što popravlja ćilime.“
„O, onog čoveka sa štapom koji pešači do – “
„Da. Da ga možda niste videli danas?“
„Ne. Ceo dan sam bio u kući.“

U daljini su ugledali jedan autobus koji se spuštao niz planinu. Podigli su lampe. Autobus se
nesigurno zaustavio pokraj zaleđenog puta. „Zar nećete da uđete?“, kroz prozor im je doviknuo
vozač.
„Ne. Mi tražimo Agu Akbara.“
„Kog Agu Akbara?“
„Onog što popravlja ćilime.“
„Mislite na onog gluvonemog čoveka čija je kći u zatvoru?“
„Da, videli ste ga?“
„Mislim da jesam.“
„Gde? Kada?“
 „Nisam baš sasvim siguran. Jutros? Ili danas popodne? Ipak mislim da je to možda bilo oko
jedanaest sati, ili je već bilo podne? Svejedno, čini mi se da je išao ka planini kad sam ga ugledao, ali
se ne sećam gde.“
Okrenuo se ka svojim putnicima. „Jel’ neko danas video onog gluvonemog ćilimara? Ne?“
Autobus je otišao dalje svojim putem. A muškarci su nastavili potragu.
„Nešto mu se sigurno desilo“, zaključio je sused. „Možda bi trebalo o tome da obavestimo
policiju.“
„Policiju? Zar veruješ da bi nam oni pomogli?“
„Hajde da pređemo još par kilometara“, predložio je Atri. „Ispred sledećeg sela se nalazi jedna
garaža. Možemo tamo da se raspitamo. Mora da ga je neko video.“
Hladan vetar je duvao s planina i sa sobom donosio i sneg.
„Nije mi jasno kako bolestan čovek poput Akbara može da prepešači ceo ovaj put
prokomentarisao je sused.
„Snažan je on.“
„Da, ali je i bolestan.“
„Hoda polako i ne premara se“, rekao je Bolfazl. „On se retko kada vozi autobusom ili taksijem.
Tačno je da je bolestan, ali je ipak čvršći od mene.“
„Izgleda kao da je garaža zatvorena“, primetio je Atri. „Večeras se niko ne usuđuje da izađe na
klizave puteve.“
Ipak, nastavili su da hodaju dok nisu stigli do garaže.
„Oh, sjajno, tu je telefonska govornica“, kazao je Bolfazl. „Javiću se kući. Ko zna? Možda se do
sada već vratio.“
Marzi se javila na telefon.
„To sam ja, Bolfazl. Da li se vratio kući? Ne? Skoro smo sve pretražili. U redu, nastavićemo da
ga tražimo. Pozvaću vas ako ga pronađemo.“
„Vlasnik garaže živi u obližnjem selu“, dosetio se Atri. „On ga je sigurno video. Hajdemo do
njegove kuće.“

Stigli su i do sela. U piljarnici su pitali gde živi vlasnik garaže. „Nekoliko ulica odavde,“ objasnio
im je piljar, „u kući s velikim gvozdenim vratima.“
Ulazno zvono je bilo pokvareno. Zato je Atri podigao jedan kamen sa zemlje i njime počeo da
lupa po vratima. Neki pas je zalajao.
„Ko je to?“, začuo se jedan ženski glas.
„Izvinite. Da li je – “
Vrata su se otvorila i na njima se pojavio vlasnik garaže lično.
„Oprostite što vas uznemiravamo u ovako kasne sate“, rekao je Atri, „ali mi tražimo ćilimara koji
pešice ide do zatvora. Znate li na koga mislim?“
„Naravno. Agu Akbara. Dobro ga poznajem. I meni je popravio jedan ćilim. Uvek mi mahne kada
ovuda prođe na putu do zatvora. Zašto? Da li mu se nešto dogodilo?“
„Jutros je ponovo pešačio do zatvora, ali još ga nema da se vrati kući. On ima problema sa srcem,
pa smo zabrinuti za njega. Usput smo sve pretražili. Jeste li ga danas videli?“
„Video sam ga jutros kad je išao u pravcu zatvora, dok sam radio u svojoj garaži, ali se ne sećam
da sam primetio kako se vraća. Trebalo bi da pitate ljude iz čajdžinice, na trgu ispred zatvora. Imate li
kola? Ne? Do tamo ima još mnogo da se pešači. Sačekajte samo da uzmem kaput, pa ću vas ja
odvesti.“
Vlasnik garaže je dovezao svoj džip i muškarci su ušli unutra.
„Akbar je dobar čovek“, rekao je dok je vozio. „Ljudi govore kako on donosi sreću. Popravio mi
je ćilim tako dobro da se ni ne primećuje da je bilo šta dorađivano. Njegov život nije bio lak, ali
ionako sada svi živimo u jednom ludom svetu. Pogrešno je stavljati žene i devojke u zatvor. Alah će
nas sigurno kazniti zbog toga. Čak se ni šah nije usuđivao da hapsi žene, ali imami sve čine kako im
je ćef.“
Čajdžinica je bila u mraku, ali je vlasnik garaže znao gde gazda čajdžinice stanuje. Povezao je
džip u pravcu planina. Posle nekoliko kilometara, ugledali su svetla u selu. Parkirao je ispred jedne
kuće na seoskom trgu.
„Mašadi! Hej, Mašadi, jesi li kod kuće?“, povikao je ispod osvetljenog prozora na drugom spratu.
Lice vlasnika čajdžinice se ukazalo na prozoru. Prepoznao je džip i sišao dole.
„Dobrodošli, uđite. Šta mogu da učinim za vas?“
„Možeš li da pomogneš ovim ljudima?“, pitao ga je vlasnik garaže. „Traže Agu Akbara, čoveka
koji popravlja ćilime. Ma znaš, onog gluvonemog čoveka koji hoda sa štapom i odlazi u posete
svojoj kćerki u zatvoru.“
„Znam na koga misliš.“
„Nije se vratio kući. Ima zdravstvenih problema, pa njegova porodica strepi da negde nije pao.
Pretražili su ceo put. Pomislio sam da. si ga možda ti video.“
„U pravu si, jesam. Uvek u mojoj čajdžinici sačeka da njegova žena stigne autobusom. Jutros je
doručkovao i kada je ona došla, njih dvoje su zajedno ušli u zatvor. Ali posle toga? Nemam pojma.
Čekaj da razmislim... Da, ponovo sam ga video posle vremena određenog za posete. Stajao je na
autobuskoj stanici, pričao je s nekom ženom.“
„I šta se nakon toga zbilo?“, umešao se Bolfazl.
„Stigao je autobus, ali Akbar nije ušao unutra. Izvesno vreme je ostao tu da stoji, zagledan u
planine. To je sve čega se sećam.“
„Gde je dovraga mogao da ode posle toga?“, čudio se Bolfazl. „Možda je otišao kod nekoga u
goste?“, nagađao je Atri.
„Ne, znao je da se Tina onesvestila.“
„Onda, mora da je krenuo kući“, zaključio je Atri.
„Ne, čisto sumnjam da je tako.“
„Pa gde se onda izgubio?“, ubacio se i sused.
„Dakle, ja mislim da je pošao uzbrdo namesto nizbrdo.“
„Uzbrdo?“
„Da, u planine“, rekao je Bolfazl.
„U planine?“, iznenađeno je ponovio sused.
„Možda i jeste“, složio se Atri. „To je sasvim moguće.“
„Smem li da vam postavim jedno pitanje?“, Bolfazl se obratio gazdi čajdžinice. „Sudeći prema
glasinama, nekoliko zatvorenika su pobegli. Da slučajno ne znate nešto više o tome?“
Gazda čajdžinice je prvo pogledao u vlasnika garaže, a potom je pogledom odmerio Bolfazla.
„Žao mi je, ali ja najradije gledam svoja posla. Imam petoro dece, tako da odgovor glasi ne, ne znam
ništa o tom begu. Video sam čoveka koji popravlja ćilime kako stoji na autobuskoj stanici i to je sve
što imam da vam kažem. Žao mi je.“
„To je dovoljno“, nadovezao se vlasnik garaže. „Dobili su odgovor na svoje pitanje. Nisam želeo
da se petljam u sve ovo, ali čovek koji popravlja tepihe je draga osoba. Zato sam ih doveo ovde kod
tebe. Ne brini, odmah odlazimo.“
Gazda čajdžinice se vratio u kuću i zaključao vrata za sobom. Vlasnik garaže je upalio motor
svog džipa. „Ne znam šta vi dalje planirate“, kazao je, „ali ja sada moram da se vratim kući. Molim
vas, oprostite mi što vam nisam više pomogao.“
„Već ste mnogo učinili za nas“, zahvalio se Bolfazl. „Hvala vam. Izuzetno bismo cenili ako biste
mogli da nas odvezete do trga.“ Odvezao ih je do trga i oni su se tamo iskrcali.

Dok su njih trojica čekali na autobuskoj stanici, raspravljali su o tome šta sledeće treba da učine.
„Još uvek ne smemo da odustajemo“, rekao je Bolfazl. „Hajde da pregledamo planinsku stazu.“
„To bi bilo kao traženje igle u plastu sena“, pobunio se sused.
„Ja dobro poznajem Akbara“, uzvratio mu je Bolfazl. „Ako je i na trenutak poverovao da je
Zlatno zvonce pobegla u planine, on bi pošao u potragu za njom.“
„Ali zar bi se usudio da krene u planine po ovolikom snegu?“, negodovao je sused.
„Ja bih upravo tako postupio da sam bio na njegovom mestu“, rekao je Bolfazl.
„Ovo nije vreme za rasprave“, dobacio je Atri. „Hajde da pođemo ka planini. Nije mogao daleko
da odmakne s onim svojim štapom.“ Zakoračili su na planinsku stazu, ručnim lampama osvetljavajući
otiske u snegu.
„Ovaj otisak je ostavila vojnička čizma“, primetio je Bolfazl. „I onaj tamo, kao i sve ove tu,
takođe.“
„A šta je s ovima ovde?“, upitao je Atri.
„Te su tragove napravile obične cipele. Trebalo bi njih da pratimo.“
„Sigurno su njih pratili i zatvorski čuvari“, zaključio je Atri.
„Čisto sumnjam“, prokomentarisao je sused. „To nije putanja koju bi iko odabrao u slučaju da
pobegne iz zatvora.“
„Zašto ne?“, začudio se Bolfazl.
„Zato što se tragovi koraka jasno vide u snegu“, objasnio mu je sused.
„Ako je čovek u opasnosti i nema drugog izbora, želi što pre da se domogne planina.“
„Ne slažem se“, usprotivio se sused. „Moja je pretpostavka da su odabrali popločani put do sela,
zatim su na isti način otišli do sledećeg sela i sve tako dalje. Ako su pametni, skrivaće se nekoliko
dana, pa će tek onda zaći u planine.“
U toj tački, otisci vojničkih čizama su se prekidali i samo se jedna skupina koraka nastavljala
dalje, postepeno se prepliću s tragovima planinskih koza.
Tri čoveka penjali su se sve više i više, dok nisu stigli do stazice kojom su mogle da se kreću
samo kopitaste noge planinskih koza i planinari uz pomoć užadi i klinova. Ujedno, to je bila staza
koja je vodila do pećine u kojoj se nalazio reljef s klinastim zapisom.
„Sigurno je krenuo ovom stazom“, kazao je Bolfazl.
„Sa štapom?“, umešao se Atri.
Bolfazl je kleknuo u sneg i pod svetlošću lampe proučio otiske.
„Planinske koze dolaze ovde u potrazi za hranom“, rekao je. „Većina njih se ustručavaju da ode
dalje. Nemoguće je razaznati tragove ljudskih koraka među svim ovim otiscima. Mislim da bi
najbolje bilo da se vratimo.“

Kući su stigli s ugašenim lampama tek oko ponoći. Žene su ih ćutke dočekale. Niko se nije
usuđivao da zaplače, niko se nije odvažio ni reč da prozbori. Noć je progutala Akbara i Zlatno
zvonce.
Dnevna svetlost je zagolicala prozor. Sunce se polako podizalo na nebu, ali nije donosilo nikakve
vesti. Dani su dolazili i odlazili, kao i noći, ali bez ikakvih novosti.
A onda, na prvi dan proleća, kada je jedan čobanin pošao da potraži travu za svoje stado, njegov
pas je počeo da laje. Čobanin je požurio da vidi o čemu se radi. Tu, između dve stene, pronašao je leš
jednog starca, čija se seda kosa presijavala poput uglačanog srebra na sveže napadalom snegu.
Beležnica s klinastim pismom

Beleške Age Akbara

Ovo je kraj priče o Agi Akbaru, ali ne i kraj njegove beležnice s klinastim pismom. Nažalost,
poslednjih nekoliko stranica je nemoguće protumačiti.
Teško je zaključiti gde je napisao te poslednje stranice.
Kod kuće?
Ne, verovatno nije.
Potpuno su nečitke. Možda ih je pisao u planinama, pored strme litice, uz koju je pomogao
Zlatnom zvoncu da se popne.
Pomogao je Zlatnom zvoncu da se popne?
Ne, to nije moguće.
Svejedno, jasno se vidi da je tih poslednjih par stranica ispisivao u teškim uslovima.
Nesumnjivo ih je ispunjavao na snegu, po jezivoj hladnoći.
Ništa se više nikada nije saznalo o odbeglim zatvorenicima. Do današnjeg dana, njihova je
sudbina ostala nepoznata. Možda ih je Akbar zaista pronašao u planinama. Možda ih je posavetovao
da ne slede prugu i pokazao im put koji će ih odvesti do planine Safron.
Možda je Zlatnom zvoncu rekao: „Kad stigneš do pećine, zađi u nju što dublje možeš. Idi skroz do
kraja, dok naposletku više ne budeš mogla lepo da se uspraviš. S tvoje desne strane, ugledaćeš jednu
gredu, a na toj gredi ćeš naći vrećice sa suvim grožđem i urmama i sušenim voćem. Uzmi ih, zajedno
s toplom odećom i baterijskim lampama namenjenim planinarima u nevolji, pa pođi još dublje u
pećinu. Nastavi dalje puzeći, sve dok ni to više ne bude moguće. Tamo ćeš biti bezbedna. Ostani tamo
nekoliko dana, dok stražari ne odustanu od prečešljavanja planine.“
Vrlo je verovatno da su tako glasile poslednje rečenice u Akbarovoj beležnici.
Sigurno je poljubio Zlatno zvonce na rastanku. „Pođi sada. Ne treba da brineš za mene. Ja ću
iskopati rupu u snegu i tu ću sačekati do sutra. Onda ću se po danu vratiti kući. Dobro je što sam ovde,
jer ako se zatvorski čuvari pojave, vikaću što glasnije mogu, pa ću te upozoriti na to šta se zbiva.
Srećno mi putuj, dete moje.“
Da li su Zlatno zvonce i ostali odbegli zatvorenici ikada stigli do pećine?
To je u potpunosti moguće. Baš kao što je moguće i to da su zaspali u nekom kutku pećine i
nikada se više nisu probudili.
Za sto godina od danas, ili možda tek za trista godina, probudiće se kao ljudi iz Kahafa, čija je
priča ispričana u Svetoj knjizi:

I tako je to bilo sve dok ljudi iz Kahafa konačno nisu potražili utočište u pećini. „Blagoslovi
nas svojom milošću“, kazali su.
U toj pećini mi smo godinama držali njihove uši i oči zatvorenim.
A kada je sunce izašlo, ljudi su ga ugledali kako se uzdiže s desne strane pećine. I kada je
sunce zašlo, ljudi su ga videli s leve strane, dok su se oni uvek nalazili negde između.
Mislili su da su budni, ali su zapravo spavali.
 A mi smo ih okretali na levu i desnu stranu.
Neki su govorili: „Bilo ih je trojica, dok ih je četvrti čuvao. “
Drugi, usuđujući se da nagađaju, rekli su: „Bilo ih je petorica, a šesti ih je nadzirao.“
Mada je bilo i onih koji su tvrdili: „Bilo ih je sedmorica.“ Niko to nije sa sigurnošću znao.
Mi smo ih probudili, kako bi mogli međusobno da se preispituju.
Jedan od njih je progovorio: „Ovde smo proveli dan ili jedan deo dana.“ Drugi je kazao:
„Samo Alah zna koliko smo dugo ovde bili. Najbolje bi bilo da nekoga od nas pošaljemo u grad s
ovim srebrnim novčićem. Moramo biti oprezni. Ako otkriju ko smo mi, kamenovaće nas.“
Džemiliga je onda izašao iz pećine sa srebrnim novčićem na svom dlanu.
Kada je stigao do grada, shvatio je da se sve promenilo i da ne razume tamošnji jezik.
U pećini su prespavali tri stotine godina, ali toga čak nisu bili ni svesni. A neki tvrde da ih je
bilo još devetorica.

Jednog dana, Zlatno zvonce će se probuditi.

Napustiće pećinu sa srebrnim novčićem na dlanu svoje ruke.
A kada stigne do grada, shvatiće koliko se sve promenilo.
 Rečnik

Allahu akbar. La ilaha illa Allah: Bog je veliki. Nema drugog boga osima Alaha.
Ankahtu wa zawagru: reči koje se izgovaraju prilikom svadbene ceremonije, a koje dotični par
zvanično proglašavaju mužem i ženom.
Baba Taher: mistični pesnik iz prve polovine jedanaestog veka. Svaki Persijanac zna da izrecituje
neki od njegovih katrena o ljubavi i smrti.
Eqra be-asme rabbeka alazi khalaqa... el-qalam: „Čitaj! U ime Gospoda koga slavimo, našeg
Tvorca, koji je stvorio čoveka od obične grudvice zgrušane krvi... Naučen je da koristi pero za
pisanje.“ Ovo je prva sura iz Korana koja je otkrivena Muhamedu. Gabrijel je nju doneo s neba, i
uprkos tome što je Muhamed bio nepismen, Gabrijel je od njega tražio da je pročita. Nakon što je to
učinio, Muhamedova misija je zvanično počela.
Hafiz: srednjovekovni persijski pesnik (1326-90), čija se poezija navodi kao sveti tekst i uči se
napamet. Nijedno persijsko domaćinstvo nije potpuno bez njegove poetske zbirke.
hekaya: stare persijske priče.
ibn: nečiji sin.
jawid shah: neka dugo živi šah.
Jomah Mosque (Džome džamija): džamija u kojoj se održava molitva petkom, jedna od
najstarijih u Iranu.
Kahaf: poznata priča iz Korana. Izvesnom broju muškaraca koji su progonjeni zbog svojih
uverenja, utočište je pružila khaf, ili pećina. Iscrpljeni, oni su tu i zaspali. Kad su se probudili, po
izgledu svoje brade i kose shvataju da su ostarili. Čini se da su spavali tri stotine godina.
Kazem Khan (Kazem Han): Kazem je ime jednog od Muhamedovih sledbenika; khan označava
plemića.
Khata (Hata): persijski naziv za Severnu Kinu, oblast iz koje su u Iran došli mongolski osvajači.
„Mesecolika“, ili mongolska, lepota je postala arhetip u persijskoj poeziji. Ali žene za koje se vezuje
pojam khata’ (sa skoro istim izgovorom) jesu grešnice.
Khatun (Hatun): gospođa
Khayyam: Omar Khayyam/Omar Hajam (1048-1122) na zapadu je poznat uglavnom kao autor
dela Rubaiyat i brojnih katrena.
Planina Lalehzar: nazvana po divljim crvenim tulipanima koji rastu na planinskim padinama.
Mahdi: onaj obećani.
Trg Naqsh-e-Jahan (Nakš-e Džahan): najstariji trg u Iranu.
Sa’di: srednjovekovni pisac i pesnik (1213-93) čije hekayas predstavljaju vrhunac persijskog
jezika i književnosti. Njegova knjiga Ružičnjak može se pronaći, kao i Hafizova, u svakom
persijskom domaćinstvu.
Safron planina: nazvana po crvenim i žutim cvetićima koji u jesen prekrivaju čitavu planinu.
Sayyid (sajid): Gospodin (termin za obraćanje koji se odnosi na potomke Muhameda).
sigeh: prema šiitskom zakonu, muškarac može da ima najviše četiri žene. Ipak, dopušteno mu je
da uzima neograničen broj privremenih žena, koje s njim sklapaju bračni ugovor u širokom opsegu
trajanja od jednog sata do 99 godina. Žene koje su sigeh nemaju nikakvo pravo na nasledstvo.
Džamija Šeik Lotfalah: jedna od najlepših džamija u Isfahanu.
 Napomene

Pesme J.C. Bloema i P.N. van Ajka je za ovo izdanje preveo Dejvid Mekej. Pesnik Jan Slauerhof je
svoju pesmu zasnovao na sličnoj kineskoj poemi „Zlatni zvončići“, koju je napisao Po Ču I. Citat
Multatulija preuzet je iz njegovog dela Maks Havelar, u prevodu Roja. Edvardsa, London: u izdanju
Pingvina, 1987. Pesma Rutgera Koplanda, deo serije pod naslovom „Pretpostavka“, pozajmljen je iz
njegove knjige Svet izvan mene, u prevodu Džejmsa Brokveja, London: Enitharmon izdanja, 1991.
Beleška prevodioca Suzan Masotri: Odlomci iz Korana i šiitskih molitvenika nisu verne
reprodukcije arapskih tekstova, nego su prilagođene od strane autora. Stoga, trebalo bi da se slivate
kao prepričavanja, ili kao delovi teksta kojih se likovi prisećaju, pre nego kao direktni navodi.
Želela bih da se zahvalim Dajani Veb za njene uredničke savete i R. M. Mek Glinu za pomoć
prilikom prepisa tekstova na farsi jeziku i njihovog prevoda na engleski jezik.
 1 Tina je radila kod kuće, krpeći tkanine za tekstilni kombinat. Taj posao joj je pomagao da se

oslobodi vučice u sebi.