Iranonova potraga

Iranonova potraga U granitni grad Teloth doskitala je mladost; ovenčan

vinovom lozom, njegova žuta kosa se sijala kao mirisna smola a grimizna halja bejaše
poderana dračom planine Sidrak koja leži s druge strane starinskoga mosta od
ka- mena. Narod Telotha je crn i surov, koji obitava u uglastim kućama, i namrgođeno
upitaše stranca odakle dolazi i koje mu je ime te kakva mu je sudbina. Stoga mladić
odgovori: “Ja sam Iranon, i dolazim iz Aire, dalekoga grada kojeg se sećam samo kroz
maglu ali ga pokušavam ponovo pronaći. Ja sam pevač pesama koje naučih u tome
dalekom gradu, i moj poziv je stvarati lepotu stvarima za- pamćenim iz detinjstva.
Moje je bogatstvo u malim sećanjima i snovima, i u nadama koje pevam u vrtovima
kada je mesec blag a zapadni vetar komeša lotosove pupoljke.” Kada su ljudi Telotha
čuli ove stvari počeše šaptati međusobno; jer iako u granitnome gradu nema smeha ili
pesme, surovi ljudi katkada u proleće gledaju prema Karthianskim brdima i razmišljaju
o lutnjama dalekoga Oonaia o kojima su putnici zborili. I tako
razmišljajući, nagovoriše stranca da ostane i peva na trgu ispred Mlin tornja, iako im
se nije svidela boja njegovih dronjavih halja, niti mirisna smola u kosi, niti njegov
venac vinove loze, niti mladost u njegovu zlatnom glasu. Uveče je Ira- non pevao, i dok
je pevao jedan starac se poče moliti a jedan je slepac kazao da vidi oreol iznad
pevačeve glave. Ali je većina stanovnika Telotha zevala, neki se smejali a neki otišli
spavati; jer Iranon nije govorio ništa korisnog, pevajući samo o svojim sećanjima,
snovima, i nadama. “Sećam se sutona, Meseca, i nežnih pesama, i prozora pokraj
kojeg su me ljuljali u san. A kroz prozor se videla ulica gde su se palila zlatna svetla, i
gdje su sene plesale po kućama od mramora. Sećam se kvadrata mesečine na podu,
koja nije bila poput običnog svetla, i vizija koje su plesale u mesečevim zracima kada
mi je majka pevala. I takođe, sećam se sunca jarkog jutra iznad mnogobojnih brda u
leto, i slatkog cveća nošenog južnim vetrom od kojeg je drveće pevalo. O Aira, grade
mramora i berila, kolike su samo tvoje lepote! Koliko sam voleo tople i mirisne šume
sa druge strane hijalinske Nithre, i slapove majušne Kra koja je tekla kroz zelenu
dolinu! U tim su šumama i u toj su dolini deca međusobno plela vence, a u smiraj
dana sanjao sam neobične snove ispod yath sta- bala u planini dok sam ispod sebe
gledao svetla grada, i zavojitu Nithru kako odražava niz zvezda. I u gradu postojaše
palate venama prošaranog i nijansiranog mramora, sa zlatnim kupolama i obojenim
zidovima, i zelenim vrtovima s ažurnim bazenima i kristalnim fontanama. Često bih se
igrao u vrtovima i gacao po bazenima, i ležao i sanjario usred bledog cveća ispod
stabala. I ponekad bih se u suton uspeo dugom bregovitom ulicom do citadele i
otvorenog prostora, te dole posmatrao Airu, čarobni grad mramora i berila, sveg
divnog u haljama zlatnog pla- mena. Dugo si mi nedostajala, o Airo, jer ja bejah samo
dete kada smo prognani; ali moj je otac bio kralj i ja ću ti se vratiti, jer tako je odredila
Sudba. Kroz svih sam te sedam zemalja tražio, i jednoga ću dana pono- vo vladati
tvojim šumama i vrtovima, tvojim ulicama i palatama,i pevati ću ljudima koji će znati o
čemu pevam, te se neće smejati ili mi okretati leđa. Jer ja sam Iranon, koji bejaše princ
Aire.” Te su noći stanovnici Telotha smestili stranca u staju, a ujutro mu dođe gradski
arhont i reče da mora ići u radion- icu Athoka stolara, da mu bude šegrt. “Ali ja sam
Iranon, pevač pesama,” on uzvrati, “te nemam srce za stolarski zanat.” “Svi u Telothu
moraju mukotrpno raditi,” odgovori arhont, “jer takav je zakon.” Tada Iranon
reče: “Zbog čega mukotrpno radite; ako ne zbog toga da možete živeti i biti sretni? Te
ako mukotrpno radite samo da biste još više mukotrpno radili, kada će vas pronaći
sreća? Vi muku mučite da biste živeli, ali zar nije život sazdan od lepote i pesme? I ako
ne trpite pevače među sobom, gdje će biti plodovi vašeg mukotrpnog rada? Muka
bez pesme je poput iscrpljujućeg puta bez kraja. Zar nije smrt ugodnija?” Ali arhont
bejaše mrzovoljan i nije shvatao, te zapreti strancu: “Ti si čudan mladić, i ne dopada
mi se tvoje lice niti tvoj glas. Reči koji si izgovorio su bogohulne, pošto bogovi Telotha
kazaše da je mukotrpan rad dobar. Naši su nam bogovi obećali utočište svetla pored
smrti, gde će biti odmora bez kraja, i kristalne svežine usred koje si niko neće zamarati
um mišlju ili oči lepotom. Odlazi sada do Athoka postolara ili nestani iz grada do
sumraka. Svi ovde moraju služiti, a pesma je glupost.” Stoga Iranon izađe iz staje i
počne hodati uskim kamenim ulicama između sumornih uglatih kuća od granita,
tražeći nešto zeleno u proletnome vazduhu. Ali u Telothu ne bejaše ničega zelenoga,
jer sve je od kamena. Lica ljudi su se mrštila, ali pored kamenog nasipa uz tromu reku
Zuro sedeo je mladi dečak i tužnih očiju gledao u vode promatrajući zelene opupele
grane koje su bujice donele sa brda. Te mu dečak reče: “Nisi li to uistinu ti zbog kojeg
Arhonti zdvajaše, koji tražiš daleki grad u krasnoj zemlji? Ja sam
Romnod, rođen krvlju Telotha, ali nisam star kao što su običaji granitnoga grada, i
svaki dan čeznem za toplim šumama i dalekim zemljama lepote i pesme. S one strane
Karthianskih brda leži Oonai, grad ljutnji i plesa, o kojem ljudi šapuću i govore da je
istovremeno prekrasan i užasan. Tamo bih pošao da sam dovoljno star da pron- ađem
put, i tamo bi ti trebao poći i tamo bi pevao te imao ljude koji će te slušati. Napustimo
grad Teloth i putu- jmo zajedno između proletnih brežuljaka. Pokazat ćeš mi kako se
putuje a ja ću prisustvovati tvojim pesmama u veče kada zviezde jedna po jedna
donose snove umovima sanjara. I možda se čak dogodi da je Oonai, grad ljutnji i plesa
baš divna Aira koju tražiš, jer priča se da ne poznaješ Airu od davnih dana, a imena se
često menjaju. Pođi- mo u Oonai, o Iranone zlaćane glave, gde će ljudi prepoznati
naše čežnje te nas dočekati kao braću; niti će se ikada smejati ili mrštiti onome što
govorimo.” A Iranon odgovori: “Neka bude tako maleni; ako iko na ovome kamenom
mestu čezne za lepotom, mora potražiti planine i ono pored njih, a ja te neću ostaviti
da žudiš na obali trome Zuro. Ali ne pomisli da zadovoljstvo i razumevanje stanuju
odmah sa druge strane Karthianskih brda, ili na bilo kojem mestu koje možeš pronaći
za jedan dan, ili godinu, ili lustrum putovanja. Gledaj, kada sam bio malen poput tebe
živeo sam u dolini Narthos pored ledene reke Xari, gde niko nije hteo slušati moje
snove; te rekoh sebi da ću kada porastem poći do Sinare na južnoj padini, i pevati
nasmejanim jahačima jednogrbih deva na tržnici. Ali kada sam stigao u Sinaru
pronašao sam jahače jednogrbih deva sve pijane i vulgarne, te uvideh da njihove
pesme nisu poput mojih, stoga otputovah na splavu niz Xari do grada Jarena s
bedemima od oniksa. Vojnici u Jarenu me ismejaše te poteraše, pa sam lutao mnogim
drugim gradovima. Video sam Stethelos koji je ispod golemog vodopada, a motrio
sam i močvaru gde je Sarnat nekad stajao. Posetio sam Thraa, Ilamek, i Kadatheron na
viju- gavoj reci Ai, te sam dugo obitavao u Olathoëu u zemlji Lomar. Ali iako sam
ponekad imao slušatelje, uvek ih je bila nekolicina, i znam da će me dobrodošlica
dočekati samo u Airi, gradu mramora i berila gdje je moj otac nekad vladao kao kralj.
Stoga, Aim ćemo tražiti, premda je pametno posetiti udaljeni i lutnjama blagoslovljeni
Oonai sa druge strane Karthianskih brda, koji je možda zaista Aira, mada ja ne mislim
tako. Airina lepota je pusto zamišl- janje prošlosti, te niko ne može zboriti o njoj bez
zanosa, dok o Oonaiu goniči deva šapuću cerekajući se.” U suton Iranon i mali
Romnod napustiše Teloth, i dugo lutaše između zelenih brda i svežih šuma. Put
bejaše težak i nejasan, i kao da se nisu uopšte približavali Oonaiu, gradu ljutnji i plesa;
ali sumrakom dok bi zvezde iza- šle, Iranon bi pevao o Airi i njenim lepotama a
Romnod bi slušao, pa bi obojica bili sretni posle predstave. Obilno su jeli voće i crvene
bobice, i nisu primećivali prolazak vremena, jer mnoge su godine morale prohujati.
Maleni Romnod više nije bio tako malen, i zborio je duboko umesto kreštavo, iako je
Iranon uviek bio isti, te i dalje kitio svoju zlatnu kosu vinovom lozom i mirisnim
smolama pronađenim u šumi. Pa je vremenom došao i dan kada se Romnod činio
starijim od Iranona, iako je bio sasvim malen kada ga je Iranon zatekao kako posmatra
zelene opu- pele grane u Telothu na kamenoj obali trome reke Zuro. Tada jedne noći
kada mesec bejaše pun, putnici naiđoše na planinski greben i dole ugledaše nebrojena
svetla Oonaia. Seljaci im rekoše da su blizu, i Ira- non je znao da ovo nije njegov rodni
grad Aira. Svetla Oonaia nisu bila nalik onima Aire; jer su bila jaka i blještava, dok su
svetla Aire sjala blago i čarobno kao što je mesečina obasjavala pod pored prozora gde
je Iranona majka nekad ljuljala u san pesmom. Ali Oonai je bio grad ljutnji i plesa, pa
se Iranon i Romnod spustiše niz strmu pad- inu da bi pronašli ljude kojima će pesme i
snovi doneti zadovoljstvo. A kada su ušli u grad pronašli su ružama ovenčane ljude
dobre volje kako se od kuće do kuće naginju sa prozora i balkona, koji su slušali
Iranonove pesme pa mu bacali cveće i pljeskali kada bi bio gotov. Tada je na trenutak
Iranon poverovao da je pronašao one koji su mislili i osećali poput njega, premda je
grad imao samo delić Airine lepote. Kada je zora došla Iranon u neverici
pogleda uokolo, jer kupole Oonaia nisu bile zlatne na suncu, već sive i sumorne. A
stanovnici Oonaia su bili bledi od pi- jančenja i tupi od vina, i ništa nalik ozarenome
narodu Aire. Ali pošto su mu ljudi bacali cvetove i klicali njegovim pesmama, Iranon je
ostao, a sa njime i Romnod, kojem se svidelo pijančenje grada te je nosio u svojoj
tamnoj kosi ruže i cvet mirte. Često bi noću Iranon pevao slavljenicima, ali je bio uvek
kao i pre, ovenčan samo vinovom lozom planina i prisećao se mramornih ulica Aire i
hijalinske Nithre. Pevao bi u freskama oslikanim dvoranama Monarha, na kristalnom
podijumu podignutom iznad poda koji bejaše ogledalo, i pevanjem bi donosio slike
svo- jim slušateljima dok se ne bi činilo da pod odražava stare, prekrasne, i
nepamćene stvari, a ne od vina pocrvenele slavljenike koji ga obasipaše ružama. I kralj
mu naredi da skloni svoje grimizne dronjke, i odene ga u saten i tka- nine od zlata, s
prstenjem od zelenoga žada i narukvicama od belokosti, te ga smesti u pozlaćenu
prostoriju punu
tapiserija na krevet od slatkoga rezbarenog drveta s baldahinom i pokrivačima od svile
izvezene cvetnim uzorkom. Tako je živeo Iranon u Oonaiju, gradu ljutnji i plesa. Nije
poznato koliko se Iranon zadržao u Oonaiu, ali jednoga dana kralj dovede u palatu
neke mahnite plesače iz pustinje Liranian, i sumračne svirače flauta iz Drinena na
Istoku, a posle toga slavljenici bacaše svoje ruže ne to- liko Iranonu koliko plesačima i
sviračima flauta. I iz dana u dan je Romnod, koji bejaše maleni dečak u
granitnome Telothu, postajao sve grublji i crveniji od vina, dok nije sanjao sve manje i
manje, i slušao s ugaslim užitkom Ira- nonove pesme. Ali iako je Iranon bio tužan nije
prestao pevati, i uveče bi opet pripovedao svoje snove o Airi, gradu mramora i berila.
Tada jedne noći crveni i gojazni Romnod teško zahropće ispod opojnih svila
svoga ukrašenoga kauča te umre u grčevima, dok je Iranon, bled i vitak, pevao sam
sebi u udaljenome kutku. A kada se Iranon isplakao na Romnodovom grobu i posuo ga
zelenim opupelim granama, kakve je Romnod volo, stavio je na stranu svoje svile i
lažan nakit te pobegao zaboravljen iz Oonaia, grada ljutnji i plesa, ogrnut samo
grimiznim dronjcima u kojima je došao, i ovenčan svežom lozom iz planina. U smiraj
dana odluta Iranon, dalje tražeći svoju rodnu grudu i ljude koji će razumeti i vrednovati
njegove pesme i snove. U svim su se gradovima Cydathrie i u zemljama pokraj
pustinje Bnazik deca veselih lica smejala njegovim ostarelim pesmama i dronjavim
grimiznim haljama; ali Iranon ostade vazda mlad, i nosio je vence na svojoj zlat- noj
glavi dok je pevao o Airi, užitku prošlosti i nadi budućnosti. Pa je naišao jedne noći na
bednu straćaru prastarog pastira, pogrbljenog i prljavog, koji je čuvao mršavo stado
na kamenitoj padini iznad močvare živog peska. S ovim je čovekom Iranon zborio, kao
i s tolikim drugima: “Možeš li mi kazati gdje bih mogao pronaći Airu, grad mramora i
berila, gde teče hijalinska Nithra i gdje slapovi majušne Kra pevaju zelenim dolinama i
brdima pošumljenim yath drvećem?” A pastir, slušajući, promatraše dugo i sa
zanimanjem Iranona, kao da se priseća nečega vrlo udaljenog u vremenu, te prouči
svaku crtu strančeva lica, i njegovu zlatnu kosu, i njegovu krunu od vinove loze. Ali bio
je star, pa samo zatrese glavom dok je odgovarao: “O strance, uistinu sam čuo ime
Aira, i druga imena koja si spomenuo, ali ona mi dolaze iz sasvim daleke
pustoši dugih godina. Čuo sam ih u mladosti s usana prijatelja s kojim sam se igrao,
prosjakova sina koji je sanjao neo- bične snove, koji bi raspredao duge priče o mesecu
i cveću i zapadnome vetru. Znali smo mu se smejati, jer poz- navali smo ga od rođenja
ali se ipak smatrao kraljevim sinom. Bio je lepuškast, nešto poput vas, ali pun gluposti
i čudnovatosti i pobegao je još malen da pronađe one koji će rado slušati njegove
pesme i snove. Koliko je samo meni često pevao o zemljama koje nikad nisu postojale,
i o stvarima koje nikada ne bi mogle biti! O Airi je zborio često; o Airi i reci Nithri, i
slapovima majušne Kra. Tada bi uviek rekao da je onde nekad živeo kao princ,
premda smo ga ovde poznavali od rođenja. Niti je ikada postojao mramorni grad Aira,
niti oni koji bi uživali u neobičnim pesmama, izuzev u snovima mojeg starog prijatelja
Iranona kojeg više nema.” I u sumraku, dok su zvezde izlazile jedna po jedna, a mesec
bacio na močvaru sjaj nalik onome koje dete vidi da treperi na podu dok ga ljuljaju
navečer u san, ušetao se u smrtonosni živi pesak vrlo star čovek u grimiznim
dron- jcima, okrunjen vinovom lozom, gledajući ispred sebe kao da vidi zlatne kupole
divnoga grada gde su snovi shvaćeni. Te je noći nešto od mladosti i lepote umrlo u
starom svetu.