Jednoga dana, čovek je sedeo i posmatrao rupicu na leptirovoj

čauri.
Gledao je kako se leptir muči da se provuče kroz tu malu rupu.

Posle nekoliko sati činilo se da je leptir uradio sve sto je mogao,

ali nije uspeo da proširi rupu.
Tako je čovek odlučio da pomogne leptiru. Uzeo je makaze i
otvorio čauru, kako bi leptir mogao lako da izađe.

Ali kad je leptir izasao, njegovo telo je bilo slabašno a krila

smežurana.

Čovek je nastavio da posmatra leptira jer je mislio da samo što

nije otvorio krila – krila koja su morala da budu jaka da bi
držala telo.
Ništa se nije dogodilo!

Leptir je proveo ostatak života vukući uvelo telo sa slabašnim

krilima. Nikada nije mogao da poleti.

Taj čovek je iz dobre namere, želeo da pomogne leptiru. Ali, nije

shvatao da leptiru kad se silno muči da izađe iz uske čaure prostruje
sokovi kroz telo i dođu do krila. Da se leptir samostalno probio kroz
čauru mogao bi da leti. Na ovaj nacin priroda je osnažila leptira.

Ponekad , trud i napor su baš ono što nam treba u životu.

Kad bi nam priroda dozvolila da idemo kroz život bez prepreka ,

ona bi nas ograničila. Ne bismo bili onoliko jaki koliko stvarno
možemo. Nikad ne bismo mogli da poletimo.