Ranjeni bizon je pećinska slika, nastala između 15000 – 10000 godine pre n.e.

Ovaj impresivni ostatak

praistorijske civilizacije nalazi se na tavanici pećine Altamira, koja je otkrivena u španskoj pokrajini
Kantabriji 1880 godine. Pećina je duga 296m i sastoji se od više prolaza i soba. UNESKO je Altamiru
proglasio Svetskom baštinom osamdesetih godina prošlog veka.

Ono što Ranjenog bizona izdvaja od sličnih pećinskih slika životinja (npr. životinje iz pećine Lasko,
Francuska) jeste živopisnost i realističnost prikaza: ranjena životinja se srušila na zemlju i u tom
bespomoćnom trenutku, obara glavu kako bi se zaštitla od kopalja lovaca. Vešta i brza crtačka/slikarska
ruka je kontrolisanim senčenjem dočarala plastičnost oblika životinje, što svedoči o umetnikovoj
sposobnosti opažanja prirodnih oblika i pokreta. Pozadina, odnosno udubljenja i ispupčenja na steni su
takođe iskorišćena kao likovni element a od materijala zemljane boje (crvena i mrka/crna) i životinjska
mast kao vezivo.

Slike iz lova, obredne igre ili usamljene životinje koje su prikazane u pećinama mogu se objasniti na više
načina. Osnovna pretpostavka je da su služile u magijske svrhe: čovek je verovao da će slikom obezbediti
prevlast nad životinjama ili da će uticati na njihovu plodnost. Složenija teorija govori o simboličnom
predstavljanju religioznih sila, odnosno pećini kao svetlištu a podupire je najviše činjenica da su neke
slike bile toliko udaljene od ulaza, gotovo nedostupne, u takoreći ,,utrobi zemlje“ gde više ne dopire
sunčeva svetlost i gde je nivo ugljendioksida previsok za duži boravak ljudi, dakle nisu bile samo
dekoracija za staništa.

Praistorijska pećinska umetnost svedoči o samom početku umetničkog i spoznajnog razvoja

čovečanstva, ali je i dalje nedovoljno istraženo područje, obavijeno velom mistike i otvoreno za nove
teorije o sadržajnosti, odnosno samom značenju dela, zbog čega je pogodno tlo za inspiraciju čak i
današnjim stvaraocima, npr. jedna od njih, sa čijim sam se delom nedavno upoznala, je naša mlada
slikarka Gala Čaki, koja kroz svoj apstraktni ekspresionizam vešto prepliće likovne elemente pećinskih
crteža. Koliko su slike iz pećine Altamire opčinjavale umetnike svedoče i reči jednog od najznačajnih
umetnika svih vremena Pikasa, koji je rekao: ,,Posle Altamire, sve je dekadencija“. Smatram da je vešto
korišćenje linije i senke kao i prirodnih sojstava stene na slici Ranjenog bika impresivni način postizanja
realističnog prikaza punog živosti i osećajnosti, koja može da nam dočara stvaralački proces, odnosno
umetnikov senzibilitet i to je ono što na prvom mestu umetnost izdvaja od zanata.
Многи уметници су посетили Алтамиру, а након своје посете Picasso је рекао: “ После Алтамире, све је
декаденција.“

(Декаденција је реч која је у наш језик дошла од француске речи décadence што у преводу значи
опадање нивоа културе. Када се за неког каже да је декадентан то би грубо преведено значило да је
културно заостао, да му је потребна едукација.)

Неке слике су постале популаран део шпанске културе. Лого који користи аутономна покрајина
Цантабриа за промоцију туризма регије је базиран на бизону из Алтамире. Bisonte ( шпански за
’’Бизон’’), шпанска марка цигарета се такође користила палеолитским фигурама бизона за свој лого.

Приказана је страховита снага бизона, који се бори иако је рањен, без непотребних појединости које би
оптеретиле представу.
Осећај за облик и поктет је изванредан. Ефекат је постигнут префињеним контролисаним сенчењем, које
облицима даје обилну пластичност.
Приказана драматичност је без непотребне поетике. Снажан реализам говори о уметниковој способности
опсервације природних облика.
Сликан је само са две боје – црвеном и мрком. Неколико мрља тамније мрке боје истичу пластичност облика.
Од позадине природне стене,чије је пукотине, испупчења и удубљења праисторијски уметник вешто користио,
представа животиња одвојена је мрком линијом, различитом у светлини, тако да се на местима где је линија
светлија облик отвара, а затвара тамо где је тамнија.
Палеолитско сликарство изражава човекову борбу за опстанак. Зивећи углавном од лова на крупне
животиње и чето намоћан у борби против њих ,човек палеолита је приказивао животиње верујући да ће
сликама обезбедити власт над њима и да ће утицати на њихову плодност.
Од позадине природне стене, чије је пукотине, испупчења и удубљења праисторијски уметник вешто
користио, представа животиња одвојена је мрком линијом, различитом у светлини, тако да се на местима где
је линија светлија облик отвара, а затвара тамо где је тамнија.

Zivotinja koj:) izdiše sru.sHa

se na zemlju jer njene noge nisu više u sranju da nose težinu tela, ali čak i u tom stanju potpune
bespomoćnosti glava je oborena u odbranu od kopalja lovaca koji joj prete iz donjeg levog ugla kakva
živa slika i kako puna života! Zadivljeni smo ne samo oštrom opservacijom, sigurnim snažnim crtežom,
prefinjeno kontro!isanim senčenjem koje oblicima daje oblinu i plastičnost, već možda joo mnogo više
snagom i dostojanstvom tog stvorenja na izdisaju. Isto su tako impresivne, iako ne tako

Altamira - pećina u španskoj pokrajini Kantabriji, otkrivena je 1880. i predstavlja jedno od prvih otkrića pećinskog
slikarstva. Na jednom od njenih zidova crveno i crno-braon bojom naslikan je bizon a korišćena su prirodna
ispupčenja i udubljenja u zidu kako bi bio postignut bolji efekat.

’’Praistorijska umetnost na steni predstavlja do sada najveće svedočanstvo o umetničkim, spoznajnim i kulturnim
počecima čovečanstva... Trebalo bi, pre svega, odbaciti predrasude o poreklu ove umetnosti. Ona se nije iznenada
pojavila, već se postepeno razvijala, sa kognitivnim sazrevanjem ljudske vrste. U vreme kada se čuvena pećinska
umetnost pojavila u Francuskoj i Španiji, već je duga umetnička tradicija postojala u južnoj Africi, Levantu, istočnoj
Evropi, Indiji, Australiji i, bez sumnje, u mnogim drugim zemljama u kojima ona još nije dovoljno istražena’’.
(Bednarik G. Robert, UNESCO Glasnik, br 4, 1998, Pariz).

Do danas je u preko 120 zemalja širom sveta pronađeno ukupno preko 500 lokacija sa praistorijskim slikama ili
gravurama na steni. Uglavnom se radi o plitkim ili dubokim pećinama, pošto su dela koja su rađena na otvorenim
stenama relativno brzo propadala, usled dejstva prirodnih sila.

Tokom paleolita ljudi su naseljavali uglavnom samo pliće pećine ili ulazne delove dubokih pećina – tj. samo oni
prostori u koje je dopiralo dnevno svetlo služili su im kao stanište za svakodnevni život. Duboke pećine, međutim,
zbog uslova koje u njima vladaju (nedostatak dnevne svetlosti i prisustvo visokog nivoa ugljendioksida), nisu bile
pogodne za dugi boravak ljudi, nego su uglavnom predstavljale svetilišta.

Umetnost na zidovima pećina sastoji se od raznih tehnika. Neki crteži sadrže spojene ostatke mineralnih naslaga
stalagmita i stalaktita za prikaz pojedinih delova životinje. Drugi dolaze od prstiju utisnutih u glinu koja se nalazila
na stenama zida. Rad u glini nađen je samo na prostoru Pirineja, isto tako sadrži i gravure na plafonu pećine pa
reljefi oblikovani u umetnim naslagama gline. Pećinski umetnici su modelovali bizona u reljefu u francuskoj pećini
Le Tuc d'Audoubert, dok je u pećini Montespan (Francuska) trodimenzionalna skulptura medveda od 700 kg. U
ilovači. Zidno vajarstvo u niskom i visokom reljefu, je nađeno samo u središnjim regijama Francuske, gde se glina
mogla oblikovati. Otkriveni su i tragovi crvenog pigmenta na većini zidnih skulptura što znači da su nekad bili
obojeni.

Figurativna paleolitska umetnost se odnosi na prikaz čoveka ili životinje, a nefigurativna na oblike znakova i
simbola. Prikazi pojedinih životinja variraju od mesta i vremenskog perioda. Najčešće su se u pećinama prikazivali
bizoni i konji, a mamuti i jeleni se nalaze samo na nekim područjima. Ribe i ptice su najčešće na nosivim
predmetima. Prikazi insekata i biljaka su samo na nekim predmetima i jako su retki. Gotovo sve životinje su
prikazane u profilu, uglavnom odrasle jedinke prepoznatljive vrste. Mnoge su životinje nedovršene ili dvosmislene,
a ima i izmišljenih bića, kao jednorog u pećini Lasko. Broj figura varira od nekoliko do nekoliko stotina kao u pećini
Lasko- Francuska.

Crteži su jakih konturnih linija, a ispunjeni su drugom bojom od pozadine. Čovek ponekad iskorišćava i formu zida,
tj. udubljenja i ispupčenja zida za likovno oblikovanje životinja. Životinje su nabacane bez ikakvog reda, nema
odnosa među figurama, ponekad su čak oslikane jedna preko druge.

U poslednjem razdoblju paleolita, pre jedno 20000 godina, nailazimo na najstarija umetnička dela koja
su nam poznata. Međutim, ona su urađena sa sigurn~ću i prefinjenošću koje su daleko od skromnih
početaka. Ukoliko nismo spremni da poverujemo da su bila stvorena u jednom iznenadnom blesku, kao
ho se za boginju Atenu pričalo da je iz Zev$Ove glave iskočila "eć potpuno izrasla, moramo pretpostaviti
da su im prethodile hiljade godina sporog razvoja o kojima mi ne znamo apsolutno ništa. U to vreme
poslednji ledeni period u Evropi bližio se kraju (a bilo je najmanje još tri prethodna, koji su se smenji\·ali
s periodima suptropske toplole u intervalima od oko 25000 godina), pa je klima između Alpa i
Skandinavije bila slična klimi današnjeg Sibira ili Aljaske. Ogromna stada in·asa i drugih velikih biljoždera
lutala su r;lmicama i dolinama u kojima su ih vrebali i napadaJi kn·oločni preci današnjih l3\'ova i tigrova
- a i naši preci. Ti ljudi su za svoje prebivalište birali pećine ili zaklone ispod stena. Velik broj ovih
naseobina otkriven je uglavnom u Spaniji i jugozapadnoj Francuskoj; na temelju razlika među oruđem i
drugim ostacima koji su tamo nađeni, naučnici su podelili .pećinskec ljude na nekoliko skupina; svaka od
njih je dobila ime po karakterističnom nalazištu, a po svojim obdarenim umetnicima i znatnoj ulozi koju
je umetnost, verovatno, igrala u njihovom žh·otu, naračilO se ističu takozvani Orinjačani i j\1agdalenci.
Najznačajnija dela paleolitske umetnosti su slike životinja, koje su urezane, naslikane ili isklesane na
kamenim zidovima petina, kao. na primer, izvanredni Ranjeni bizoll iz pećine Altamire u severnoj Spaniji
(sl. ll). Zivotinja koj:) izdiše sru.sHa

se na zemlju jer njene noge nisu više u sranju da nose težinu tela, ali čak i u tom stanju potpune
bespomoćnosti glava je oborena u odbranu od kopalja lovaca koji joj prete iz donjeg levog ugla kakva
živa slika i kako puna života! Zadivljeni smo ne samo oštrom opservacijom, sigurnim snažnim crtežom,
prefinjeno kontro!isanim senčenjem koje oblicima daje oblinu i plastičnost, već možda joo mnogo više
snagom i dostojanstvom tog stvorenja na izdisaju. Isto su tako impresivne, iako ne tako

gore

fine u pojedinostima, životinje naslikane u pećini u Lascauxu u Dordonji u Francuskoj (sl. 12, 13). Bizon,
jelen, konji i goveda trče po zidu i tavanici u neobuzdanom mnoštvu, neki samo ocrtani crnom bojom,
drugi celi slikani svetlim zemljanim bojama, ali svi puni istog onog neverovatnog osećanja života. Kako se
razvila ova čudna umetnost? čemu je služila? I kako je mogla da se očuva netaknuta toliko hiljada
godina? Na poslednje pitanje se dosta lako može odgovoriti - jer slike se nikada ne nalaze blizu ulaza u
pećinu, gde bi bile pristupačne oku (i razaranju), već samo u najmračnijim kutovima, i što dalje od ulaza.
Do nekih se može stići samo puzeći, a put do njih je tako zamršen da bi svako bez iskusnog vodiča začas
zalutao. Pećina u Lascauxu, što je veoma karakteristično, otkrivena je pukim slučajem 1940. godine.
Otkrili su je neki detaci čije je pseto upalo u jamu koja je vodila II podzemnu dvoranu. I tako skrivene u
utrobi zemlje, koja ih čuva od slučajnog uljeza, te su slike morale imati namenu daleko ozbiljniju od puke
dekoracije. I zaista, nema ni najmanje sumnje da su stvarane kao sastavni deo magijskog obreda koji je
trebalo da obezbedi uspešan lov. Mi to zaključujemo ne samo po njihovom skrovitom smeštaju i po
crtama koje treba da predstavljaju koplje ili strele, često uperene na Životinje, već i po čudnoj zbrci u
kakvoj su životinje naslikane jedna preko druge (kao na sl. 12). Za ljude starijeg kamenog doba očigledno
nije postojala jasno povučena granica izmedu slike i m'arnosti j slikajući životiniu želeli su da se i sama
životinja nađe u njihovom domašaju, a tubijajućic mislili su da su ubili i životni duh životinje. I stoga,
&mrtvac slika (ona nad kojom je bilo izvršeno obredno ubijanje) nije više imala nikakvog značaja, pa se
na nju nije obraćala pažnja kada je trebalo ponoviti čaroliju. A čarolija je i pomagala, u to možemo biti
sigurni; lovci čija jehrabrost bila tako pojačana morali su sa više uspeha obarati ove ogromne životinje
svojim primitivnim oružjem. Emocionalna osnova magije ove vrste ni danas još nije sas\'im mma. Snimke
onih koje volimo mi nosimo u lisnici jer to u nama stvara osećanje

njihovog prisustva. a poznato je i da ljudi cepaju fotografije osobe koju omrznu. No. bez obzira na to
ostaje još puno pitanja o pećinskim slikama koja nas zbunjuju. Zašto su morale biti na tako
nepristupačnim mestima? Zar lovačka magija kojoj su služile nije mogla biti obavljena i pod vedrim
nebom? I zašto su tako čudesno životne? Zar magija ne bi bila isto tako delotvorna i da je obavIjena na
manje realističnim slikama? Znamo za bezbroj kasnijih primera magije koja je zahtevala samo najgrubiju i
najšematskiju predstavu. kao što su dva ukrštena štapića umesto ljudske figure. Možda bi trebalo da
umagdaJenskim pećinskim slikama vidimo poslednju fazu jednog razvoja, koji je počeo kao obična magija
ubijanja, kad je krupne divljači bilo u izobilju, ali je promenio značenje kada je životinja bilo manjc (ima
potvrda da su sc velika stada povukla na sever kada je klima u srednjoj Evropi postala toplija). U Altamiri
i Lascauxu, dakle, glavna namena možda više nije bila da se životinje tubiju«, već da se tnapravec - da se
poveća njihov broj. Nisu li Magdalenci možda mislili da magije treba da obavljaju u utrobi zemlje, jer je i
sama zemlja nešto ži\'o i jer se iz njene utrobe rađa sav ostali život? Ovakva misao nam je poznata jz
kultova zemnih božanstava kasnijih vremena; nije isključeno da ona vodi poreklo jo~ iz starijeg kamenog
doba. Ako je tako, to bi nam pomoglo da objasnimo izvanredan realizam pećinskih slika, jer će slikar koji
veruje da zaista Istvarat životinju verovamo više težiti za ovom osobinom nego onaj ko samo slika neki lik
radi ubijanja. Neke petinskc slike, čak, pružaju i objašnjenje za poreklo ove tradicije o magiji plodnosti: u
većem broju primera oblik životinje kao da je bio nametnut prirodnim oblikom stene, tako da se oblici
njenog tela poklapaju sa ispupčenjima, a obrisi prate žile i pukotine koliko god je to mogućno. Svi mi
znamo kako u svojoj uobrazilji katkad vidimo svakojake slike u slučajnim formacijama oblaka ili mrlja.
Lovac iz kamenog doba, čiji je duh bio opsednut mislima na krupnu divljač od koje je zavisio njegov
opstanak, morao je još pre biti sklon da ugleda takve životinje dok je zurio u kamene zidove pećine i da
prida duboko značenje svom otkriću. Možda je najpre prosto pojačavao obrise takvih slika komadom
ugljena iz vatre, kako bi i drugi videli to lto je otkrio. Coveku pada na um i misao da su pojedinci koji su
pokazali naročite sposobnosti za otkrivanje takvih slika dobijali specijulni statuS umetnika - čarobnjaka j
da su bili oslobađani opasnosti stvarnoga lova kako bi usa\iTŠ3vali svoje slikovne lovove, dok najzad nisu
naučili da prave slike uz minimalnu ili nikakvu pomoć tih slučajnih formacija, mada im je takva pomoć i
dalje bila dobrodošla. Izvanredan primer takvog stvaralačkog procesa jeste znamenita Naga žena iz
pećine La Madeleine kod Pennea (sL 14), jedan od retkih primeraka ljudske figure II paleolitskoj
umetnosti (ljudska plodnost, očigledno, nije bila toliko gorući problem koliko je to bila životinjska
plodnost). Noge i trup su isklesani iz prirodnih grebena stene, tako da se čini da se oblici skoro
neprimetno rađaju iz kamena. Desna ruka se jedva vidi, a glava kao da