Шипак

Из Википедије, слободне енциклопедије

Иди на навигацијуИди на претрагу
За друге употребе, погледајте Шипак (вишезначна одредница).

Rosa canina

цвет дивље руже

Научна класификација

Царство: Plantae

Дивизија: Magnoliophyta

Класа: Magnoliopsida

Ред: Rosales

Породица: Rosaceae

Потпородица: Rosoideae

Род: Rosa

Биномна номенклатура

Rosa canina
L.

Шипак на Викимедијиној
остави.
 Шипак (или шипурак, дивља ружа, пасја ружа, дивљи шипак, пасја драча, плотна ружица,
бела ружа, шепурика; лат. Rosa canina) је биљка из породице ружа (Rosaceae).
Име рода (Rosa – ружа) овој биљци дали су још стари Римљани, а име врсте потиче
од латинског caninus – пасји.

Садржај

 1Опис биљке
 2Размножавање
 3Станиште
 4Распрострањеност
 5Подврсте
 6Хемијски састав дроге
 7Употреба
 8Галерија
 9Види још
 10Референце
 11Литература
 12Спољашње везе

Опис биљке[уреди]
Корен је веома развијен и дубоко продире у земљиште.
Стабло Листопадни жбун висок 2-3 m са дугим, дебелим и разгранатим гранама које расту
усправно. Гране су обрасле јаким трновима који су при основи широки и српасто се повијају
према доле (ређе су прави). Кора на старим гранама је смеђа, а на младим мркозелена,
често црвена. Гране носе спирално распоређене јајолике пупољке са бројним
тамним љускама.
Листови су непарно перасто сложени, дуги до 9cm. Обично садрже 7 (или ређе 5 или
9) лиски које су сјајне и голе или на наличју ретко маљаве, дуге 1,5-2,5cm и 1,0-1,5cm
широке. Нерватура је мрежаста. Лисна дршка је жлездаста, бодљикава и са залиском.
Цветови су са бледоружичастим или белим круничним и зеленим чашичним листићима и
могу бити појединачни или груписани 3-5, пречника 2-8cm. Цветних листића има по 5,
а цветна ложа је разрасла у облику пехара. Цвета од маја до јула.
Плодови су орашице (збирна орашица) дуге до 2cm. У себи садрже већи број угластих,
длакавих орашчића. Плод је познатији под народним називом шипак (шипурак) па се и
читава биљка тако зове. Сазрева у септембру и октобру.

Размножавање[уреди]
Размножава се семеном и вегетативно.

Станиште[уреди]
Дивља ружа је веома распрострањена биљка у природи. Расте у зони шибљака,
по шумским пропланцима, међама, ливадама, пожариштима и поред путева. Није
избирљива на тип земљишта, а и подноси и веће надморске висине. Расте или
појединачно или у мањим групама.

Распрострањеност[уреди]
Расте у Европи, знатном делу Азије и у северној Африци. Заступљена је у
свим државама бивше Југославије.
Подврсте[уреди]
Ово је веома полиморфна врста и описано је велики број подврста, варијетета и форми,
као и неколико хибрида са другим ружама. Подврсту R. canina L. 1753
subsp. vulgaris је Панчић описао као београдску ружу (Rosa belgradensis Panc) 1865.[1]

Хемијски састав дроге[уреди]

као дрога се употребљавају:

 плод (Cynosbati fructus или Rosae caninae fructus) који се бере недозрео и
 семе (Cynosbati semen).
Главни лековити састојак у плоду је L-аскорбинска киселина, односно витамин Ц, које има
око 0,5%. Поред тога дрога садржи:

 пектине
 танине
 шећере
 воћне киселине
 пигменте: каротиноиде, флавоноиде и у траговима антоцијан.

Употреба[уреди]
Бере се зрео плод докле год је тврд и сјајнонаранџасте боје, а такав је почетком јесени.
Некада се из плода накнадно одстрањује семе. То се ради јер је плод лакше сушити без
семена. Суши се у благо загрејаној сушници. Сув шипак се чува у јутаним или натрон
врећама на сувом месту, заштићен од сунчеве светлости како не би изгубио на квалитету.
Употребљава се код гастритиса, пролива, а нарочито као превентива у
лечењу авитаминоза. У народној медицини је значајна компонента састојака за
избацивање вишка течности и пражњање црева.
Плод има специфичан мирис и слатко-кисели укус па се користи за прављење џема или
чаја. Од плодова се може правити и лековито вино које представља
одличан витамински напитак. Ипак, најчешће се користи као чај за уживање и освежење
који повољно делује на рад срца и бубрега. Може се узимати у већим количинама без
штетних последица.