Nemoj da vičeš, VOLI.

Jednog dana je učitelj upitao svoje učenike:

- "Zna li neko žašto ljudi viču kad su ljuti?"
Učenici su razmišljali neko vreme:
- "Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo", reče jedan od njih.
- "Ali zašto bi vikao ako je osoba pored tebe", upita učitelj, "Zar nije moguće
govoriti tiho i lagano?"
Učenici su nastavili da odgovaraju, ali ni jedan odgovor nije bio pravi. Naposletku,
učitelj progovori:
"Kada se dve osobe ljuto svađaju, njihova srca jako se udalje…da bi se čuli, viču
jedno na drugo, njihov krik ispunjava jaz i premošćava udaljenost.
Što su ljući, udaljenost je veća, pa glasnije viču.
Nakon toga učitelj ih upita:
- "Što se dogodi kada se dve osobe zaljube? Tada ne viču, već razgovaraju nežno i
tiho.
Zašto? Zato što su njihova srca veoma blizu, Udaljenost među njima je jako mala.
A što se dogodi kada se sasvim zavole? Tada čak i ne govore. Tada samo šapuću i
još se više zbližavaju u svojoj ljubavi…do onog trena kada im ni šapat više nije
potreban. Tada je pogled dovoljan za sve. Takve su dve osobe koje se vole."
Onda je učitelj rekao:
- "Ako se svađate ne dozvolite da vam se srca udalje, ne izgovarajte reči koje
ujedaju i seku, one samo produbljuju jaz, i uvećavaju udaljenost koja može postati
tolika da više nikada neće biti puta nazad.