28.

Kant – I momenat suda ukusa

(
u pogledu kvaliteta; ukus je moć prosuđivanja onoga što je lepo
)Sud ukusa je estetski D a b i s m o m o g l i r a z l i k o v a t i d a l i j e n e š t o l e p o i l i n i j e l e p o ,
m i n e povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, već je povezujemou o b r a z i l j o m
s a s u b j e k t o m i s a n j e g o v i m o s e ć a n j e m z a d o v o l j s t v a i l i nezadovoljstva. Sud
ukusa nikako nije sud saznanja, usled čega nije logički već e s t e t s k i , p o d k o j i m r a z u m e m o o n a j
s u d č i j i o d r e d b e n i r a z l o g n e m o ž e b i t i drugačiji do subjektivan.Dopadanje koje sud ukusa određuje bez
ikakvog je interesaI n t e r e s o v a n j e m s e n a z i v a o n o d o p a d a n j e k o j e m i p o v e z u j e m o
s a predstavom o egzistenciji nekog predmeta. Otuda svako takvo interesovanje stojiuvek u vezi sa moći htenja.Da bih mogao
reći da je neki predmet lep i da bih dokazao da imam ukus,važno je šta ja iz njegove predstave u sebi proizvodim, a
ne u čemu zavisim odnjegove egzistencije. Da bi neko mogao u stvarima ukusa da ima ulogu sudije,on ne
sme da bude zainteresovan za egzistenciju određene stvari, već u tomemora da bude potpuno
ravnodušan.Dopadanje koje izaziva ono što je prijatno spojeno je sa interesomPrijatno jeste ono što se osetu dopada
čulima. Svako dopadanje jeste isamo osećanje (osećanje nekog zadovoljstva). Prema tome, sve što se
dopada jeste prijatno upravo po tome što se dopada. Ali, ako se to prizna, onda što set i č e n j i h o v o g d e j s t v a n a
o s e ć a n j e z a d o v o l j s t v a , n e p o s t o j i n i k a k a v a r a z l i k a između onih utisaka čula koji određuju naklonost
i onih osnovnih stavova kojideterminiraju volju i onih čisti h reflektiranih formi opažanja koje određuje
moćsuđenja.Kada se jedna odredba osećanja zadovoljstva ili nezadovoljstva naziva o s e t o m , o n d a t a j i z r a z
z n a č i n e š t o s a s v i m d r u g o n e g o k a d a p r e d s t a v u n e k e stvari (dobijenu preko čula kao neki receptivitet koji spada
u saznanje) nazivamoosetom. Jer se u ovom drugom slučaju predstava odnosi na objekat, dok se u o n o m
p r v o m s l u č a j u ( o d r e d b a ) o d n o s i j e d i n o n a s u b j e k a t , i n e s t o j i u s l u ž b i apsolutno nikakavog
saznanja, čak ni onog sazananja kojim subjekat upoznaje samog sebe.Ono što uvek mora da ostane subjektivno
i što apsolutno nije u stanju dasačinjava predstavu nekog predmeta označavamo imenom osećanje. Pod
rečjuoset podrazumevamo jednu objektivnu predstavu čula. Zelena boja livada spadau objektivne osete, a prijatnost te
zelene boje spada u subjektivni oset kojim se n e p r e d s t a v l j a n i k a k a v p r e d m e t , t j . s p a d a u
o s e ć a n j a k o j i m a s e p r e d m e t posmatra kao objekat dopadanja. Dopadanje ne predstavlja samo čist sud o tom

p r e d m e t u v e ć o d n o s n j e g o v e e g z i s t e n c i j e p r e m a m o m s t a n j u . P r i j a t n o s e potpuno zasniva
na osetu. Prijatno zadovoljava.Dopadanje koje izaziva dobro stoji u vezi sa interesomDobro jeste ono što posredstvom
uma izaziva dopadanje pomoću čistogpojma. I u dobru radi nečega (ono što je korisno) i dobru po sebi uvek
se sadržipojam neke svrhe, odnos uma prema htenju, dakle neko dopadanje koje izaziva postojanje nekog
objekta ili neke radnje, tj. neki interes.Da bih smatarao da je nešto dobro, ja u svako doba moram znati kakva stvar
treba da je taj predmet, tj. moram imati neki pojam o njemu. Međutim, to minije potrebno da bih u nečemu našao lepotu.Kod
dobroga se uvek postavlja pitanje da li je ono samo posredno dobro ilineposredno dobro (da li je korisno ili je po sebi dobro),
dok kod prijatnoga o tomese apsolutno ne može postaviti pitanje, pošto ta reč u svako doba znači nešto štose neposredno
dopada (isto stoji stvar sa onim što nazivam lepim). I pored svih r a z l i k a i z m e đ u p r i j a t n o g i
dobrog oni se ipak slažu u tome: uvek su nekiminteresom vezani za svoje
p r e d m e t e , n e s a m o p r i j a t n o i p o s r e d n o d o b r o (korisno), koje se dopada kao sredstvo za postizanje neke
prijatnosti, već takođedobro u apsolutnom smislu i u svakom pogledu, naime moralno dobro, koje je odnajvišeg interesa. Dobro
objekat volje (moći htenja determinisane umom).Sravnjivanje tri specifično različite vrste dopadanjaI p r i j a t n o i d o b r o
stoje u vezi sa moći htenja. Njihovo dopadanje neodređuje samo predstava
p r e d m e t a v e ć u i s t o v r e m e i p r e d s t a v l j e n a v e z a subjekta sa egzistencijom toga predmeta.
Nama se dopada ne samo predmet v e ć i n j e g o v a e g z i s t e n c i j a . N a s u p r o t
t o m e , s u d u k u s a j e i s k l j u č i v o kontemplativan, tj. takav sud koji, indiferentan
u pogledu postojanja jednogp r e d m e t a , p o v e z u j e s a m o n j e g o v o s v o j s t v o s a o s e ć a n j e m
z a d o v o l j s t v a i nezadovoljstva. Prijatno, lepo i dobro označavaju tri različita odnosa predstavaprema
osećanju zadovoljstva i nezadovoljstva, i mi, s obzirom na to osećanje, razlikujemo predmete i vrste predstava
jedne od drugih. Prijatno znači za nekogaono što ga zadovoljava; lepo znači za njega ono što mu se jednostavno dopada;dobro
znači ono što on ceni, tj. ono čemu on pridaje neku objektivnu vrednost. Od ove tri vrste dopadanja samo i jedino
dopadanje ukusa koje potiče od lepoga jeste nezainteresovano i slobodno dopadanje, jer nikakav interes ne
iznuđavaodobravanje, niti interes čula niti interes uma. Interes ne dopušta da se sud opredmetu i dalje smatra
slobodnim. Gde moralni zakon govori, tu objektivno ne postoji nikakav slobodan izbor onoga šta treba činiti.
Objašnjenje lepoga izvedeno iz prvog momenta
:
Ukus predstavlja moćp r o s u đ i v a n j a j e d n o g a p r e d m e t a i l i n e k e v r s t e p r e d s t a v l j a n j a
p o m o ć u dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanjanaziva se lepim.

1
29.
Kant – II momenat suda ukusa
(
u pogledu njegovog kvantiteta
)Lepo je ono što se bez pojmova predstavlja kao objekat opšteg dopadanjaKako se to dopadanje ne zasniva na nekoj sklonosti
subjekta, već se onajko sudi oseća potpuno slobodan u pogledu dopadanja koje posvećuje predmetu,t o on nij e u st anj u da
pronađe kao razloge dopadanj a i kakave lične usl ove, za koje bi se jedino njegov subjekat vezao. Onaj ko sudi
govoriće o lepome tako kaod a l e p o t a p r e d s t a v l j a n e k u o s o b i n u p r e d m e t a i k a o d a j e n j e g o v s u d
o t o m e logi čan (sači nj avaj ući na osnovu pojmova o obj ekt u neko sazananj e o nj emu),ma da j e t o samo
est etski sud. Taj sud je sličan sa logi čki m, ut oli ko što se možepretpostavit i da i on važi za svakoga. Ali
t a nj egova opšt ost ne može poticati i zpoj mova. Sa sudom ukusa mora biti povezano pol aganj e prava na
subj ekti vnu opštost.Upoređivanje lepoga sa prijatnim i dobrimU p o g l e d u p r i j a t n o g a v a ž i o v a j s t a v : s v a k i
č o v e k i m a s v o j v l a s t i t i u k u s (ukus čula; sok od jagode je (meni) prijatan).Kada neko za nešt o kaže da j e
l epo, onda on očekuj e od drugi h da i oni doživlj avaj u t o ist o dopadanj e: on ne sudi samo za sebe već za
svakoga, i t ada govori o lepoti kao da bi ona predstavljala neku osobinu stvari. On kaže: ta stvar je lepa, i ne računa da će se
drugi saglasiti sa tim njegovim sudom zbog toga što je uvideo da su oni više puta bili saglasni sa njegovim sudom, već on
tusaglasnost od nj ih zahteva. Dobr o se samo neki m poj mom zami šlja kao obj ekat nekog opšteg dopadanja (što
nije slučaj ni kod prijatnoga ni kod lepoga).Opštost dopadanja zamišlja se u sudu ukusa samo kao subjektivnaSudom ukusa o
l epom zaht eva se od svakoga da mu se j edan predmet dopada, a da se pri tome ipak to dopadanje ne zasniva na
nekom pojmu (jer tadab i o n o p r e d s t a v l j a l o o n o š t o j e d o b r o ) ; i s e m t o g a , d a t o p o l a g a n j e
p r a v a n a opštost važenja pripada svakome sudu kojim nešto oglašavamo za lepo.Prvu vrstu ukusa Kant naziva ukusom čula,
a onu drugu ukusom refleksije:u k o l i k o č u l n i u k u s d o n o s i s a m o l i č n e s u d o v e , a u k u s r e f l e k s i j e
o p š t e v a ž e ć e (javne), ali i jedan i drugi ukus donose estetske (ne praktične) sudove o jednomepr edmet u samo s
obzir om na odnos pr edst ave toga predmet a prema osećanj u zadovoljstva i nezadovoljstva.O p š t o s t k o j a s e
n e z a s n i v a n a p o j m o v i m a o o b j e k t u ( p r e m d a s a m o empirijskim pojmovima) nije
l o g i č k a , v e ć e s t e t s k a o p š t o s t , t j . o n a n e s a d r ž i objektvini kvalitet suda, već samo neki njegov subjektivni
kvalitet.Od j ednog subj ekt vi nog opšt eg važenj a, tj . od estet skog opšteg važenj a k o j e s e n e z a s n i v a n i
n a k o j e m p o j m u n e m o ž e s e z a k l j u č i t i n a l o g i č k o o p š t e važenje jer se sudovi opšteg važenja ne odnose
na objekat.U pogledu logičkog kvaliteta svi sudovi ukusa jesu pojedinačni sudovi.

Onaj sud ukusa koji postaje na osnovu upoređivanja mnogih pojedinačnihsudova i koj i glasi: r uže uopšt e j esu lepe,
sada j e i skazan ne samo kao estet skisud, već kao j edan l ogički sud koj i se zasni va na j ednom est etskom
sudu. Sud:r uža j e (po mi r isu) prij atna, j est e t akođe j edan estet ski i poj edi načni sud, ali nij esud ukusa,
već sud čula. T aj čulni sud r azli kuj e se od suda ukusa št o sud ukusanosi u sebi estetski kvant itet
opštosti , tj . opšt ost i u smi sl u važenj a za s vakoga, š t o s e n e m o ž e n a ć i u s u d u o p r i j a t n o m .
J e d i n o s u d o v i o d o b r o m p o s e d u j u logičku opštost, mada i oni određuju dopadanje koje izaziva neki predmet.Da li
u sudu ukusa osećanje zadovoljstva prethodi prosuđivanju predmetaili to prosuđivanje prethodi osećanju zadovoljstva?Rešenje
ovog pitanja je ključ kritike ukusa.Ništa ne može da se saopšti kao opšte osim saznanja i predstave, ukolikop r e d s t a v a
pripada saznanj u. Ako odredbeni razlog suda o ovoj
o p š t o j saopšti vosti predstave tr eba da se zami sli samo subj ekti vno, nai me bez i kakvog p o j m a o
p r e d m e t u , o n d a t a j o d r e d b e n i r a z l o g m o ž e b i t i s a m o i j e d i n o o n o duševno stanje
koje nalazimo u uzajamnom odnosu moći predstavljanja, ukolikote moći dovode u vezu jednu datu predstavu sa saznanjem
uopšte.D u š e v n o s t a n j e u t o j p r e d s t a v i m o r a d a p r e d s t a v l j a s t a n j e
o s e ć a n j a slobodne igr e predstavni h moći na j ednoj predstavi dat oj radi nekog saznanj a uopšte. Ali, da bi
uopšte moglo da postane saznanje iz jedne predstave kojom jedat neki predmet, potrebni su uobrazilja radi povezivanja
raznovrsnosti opažaja, ir azum zbog j edinst va pojma koj i uj edinj uj e pr edst ave. To stanj e slobodne
i gr esaznajnih moći kod jedne predstave mora biti takvo da se može saopštiti.T o či st o subj ekt i vno ( estetsko)
prosuđi vanj e pr edmeta ili predstave preko k o j e n a m p r e d m e t b i v a d a t p r e t h o d i
z a d o v o l j s t v u k o j e p r e d m e t i z a z i v a , i predstavlja osnov zadovoljstva koje osećamo u harmoniji moći
saznanja.
Obj ašnj enj e lepoga i zvedeno i z dr ugog moment a
:
L e p o j e o n o š t o b e z pojma izaziva opšte dopadanje.

30.
Kant - Slobodna igra razuma i uobrazilje
2
Pošto subjektivna opšta saopštivost tog načina predstavljanja treba da seobavi u sudu ukusa a da se ne pretpostavi neki određeni
pojam, to ona ne možebiti ništa drugo do stanje duševnosti u slobodnoj igri razuma i uobrazilje (ukolikose oni među sobom
saglašavaju, kao što je to potrebno radi saznanja uopšte).T o č i s t o s u b j e k t i v n o ( e s t e t s k o ) p r o s u đ i v a n j e
predmeta ili predstave prekokoje nam predmet biva dat prethodi dakle, zadovoljstvu koje
p r e d m e t i z a z i v a , i predstavlja osnov ovog zadovoljstva u harmoniji moći saznanja.Z a d o v o l j s t v o k o j e o s e ć a m o u
sudu ukusa pripisujemo svakome drugome k a o n u ž n o , i s t o o n a k o k a o d a b i s e , k a d a
n e š t o n a z o v e m o l e p i m , t o m o g l o smatrati osobinom predmeta koja je na njemu određena
p r e m a p o j m o v i m a ; j e r ipak lepota za sebe, bez veze sa osećanjem subjekta, ne predstavlja ništa.K a d a b i d a t a
predstava, koja izaziva sud ukusa, predstavljala neki pojam š t o b i u p r o s u đ i v a n j u
p r e d m e t a u d r u ž i v a o r a z u m i u o b r a z i l j u u n e k o s a z n a n j e objekta, onda bi svest o tome odnosu
bila intelektualna. Ali, ni tada sud ne bi biod o n e t u v e z i s a z a d o v o l j s t v o m i n e z a d o v o l j s t v o m , t e , d a k l e , n e
bi predstavljaos u d u k u s a . M e đ u t i m , s u d u k u s a o d r e đ u j e o b j e k a t u
p o g l e d u d o p a d a n j a i predikata lepote nezavisno od pojmova. Prema tome, ono
subjektivno j edinstvoo d n o s a m o ž e d a s e r a s p o z n a s a m o p r e k o o s e ć a n j a .
P o d s t i c a n j e o b e m o ć i (uobrazilje i razuma) na neodređenu delatnost, ali delatnost koja je ipak skladna,na delatnost
koja je uopšte potrebna radi nekog saznanja uopšte, to podsticanje,potiče od osećanja čiju opštu saopštivost postulira sud ukusa.
O jednom odnosuk o j i n e u z i m a z a o s n o v n i k a k a v p o j a m n i j e m o g u ć a n i k a k a v a d r u g a
svest dosvest na osnovu osećanja onog dejstva koja se sastoji u olakšanoj
i g r i o b e duševne moći uobrazilje i razuma, ožitvorenih svojim uzajamnom saglasnošću.

31.
Kant - III momenat suda ukusa
(
s obzirom na onu relaciju svrha koja se u njima uzima u razmatranje
)O svrhovitosti uopšteNeka svr ha zami šlj a se onde gde se ne samo saznanj e nekog pr edmeta v e ć s a m
p r e d m e t ( n j e g o v a f o r m a i l i e g z i s t e n c i j a ) k a o p o s l e d i c a z a m i š l j a k a o moguć samo na osnovu
poj ma o t oj posl edici . Predstava posledice j este ovde odredbeni osnov njenog uzroka i prethodi tom njenom
uzroku.Svr hovit i m se nazi va neki obj ekat , ili neko duševno stanj e, pa čak i nekar adnj a, ma da nj ihova
mogućnost ne pr edpost avlj a nužno pr edstavu neke svrhe s a m o z b o g t o g a š t o m i n j i h o v u
m o g u ć n o s t m o ž e m o d a o b j a s n i m o i s h v a t i m o jedino ukoliko kao njihov osnov pretpostavimo neki kauzalitet
svrha, tj. neku voljukoj a ih j e tako r asporedil a pr ema pred st avi o nekom pr avil u. Dakl e, svr hovi tost m o ž e
d a p o s t o j i b e z s v r h e , u k o l i k o u z r o k e t e f o r m e n e p r e t p o s t a v i m o u n e k o j volji. Mi smo u stanju
da izvesnu svrhovitost u pogledu forme bar posmatramo, ad a č a k n e u z m e m o n e k u s v r h u z a
n j e n u o s n o v u , i d a j e n a p r e d m e t i m a zapažamo, premda samo pomoću refleksije.S u d
ukusa ima za osnovu samo i j edino formu svrhovitosti
n e k o g predmetaNi u kom sl učaj u ne može da leži u osnovi suda ukusa neka subj ekti vna s v r h a . A l i ,
t a k o đ e n i p r e d s t a v a n e k e o b j e k t i v n e s v r h e , t j . m o g u ć n o s t s a m o g a pr edmeta na osnovu
pri nci pa svr hovi tosti , t e, dakle, ni kakav pojam dobr oga nij e u s t a n j u d a o d r e d i s u d u k u s a : j e r s u d
u k u s a j e s t e e s t e t s k i s u d , a n e n e k i s u d saznanja. Odnos u određivanju nekog predmeta kao lepog predmeta
povezan jesa osećanjem zadovoljstva. Odredbeni osnov suda ukusa ne može da sačinjavan i š t a d r u g o d o s u b j e k t i v n a
s v r h o v i t o s t u p r e d s t a v l j a n j u n e k o g p r e d m e t a b e z ikakave svrhe. Svrha nosi interes.Sud ukusa zasniva se
na principima a prioriU e s t e t s k o m s u d u z a d o v o l j s v o j e b e z i n t e r e s a , u m o r a l n o m o n o
j e praktično.Čisti sud ukusa nezavistan je od draži i od ganućaEstetski sudovi mogu se podel iti na empi rij ske i
čist e. Empirij ski j esu oni est et ski sudovi koji i zražavaj u prij atnost i nepr ij atnost , či sti est etski sudovi
j esu oni koji iskazuju lepotu o nekom predmetu, ili o njegovom načinu predstavljanja.E m p i r i j s k i e s t e t s k i s u d o v i
j e s u s u d o v i č u l a ( m a t e r i j a l n i e s t e t s k i s u d o v i ) , č i s t i estetski sudovi ( kao f or malni) j esu j edini
pravi sudovi ukusa. Int eres kvar i sud ukusa.Ono št o j e bit no u sli kar st vu, sku l pt uri ... j este crtež, u koj em
osnov svake nastrojenosti za ukus sačinjava ono što svojom formom izaziva dopadanje. Bojekoj i ma j e ski ca nasl i kana
spadaj u u dr aži; one su u st anj u da pr edmet po sebiučine za oset ži vahni m ali ne dost oj ni m posmat ranj a
i l epi m. Ukus j e var var ski ako su mu potrebne draži i ganuća.

Svaka forma predmeta jeste ili oblik ili igra; u ovom drugom slučaju ili igramnogi h obli ka ili pr ost a i gra mnogi h oset a
( u vr emenu). Ono što sačinj ava pr avi predmet čistoga suda ukusa jeste crtež u boji i kompozicija u tonu.Uzvišenost – sa
njom je povezano osećanje ganuća.Sud ukusa je potpuno nezavistan od pojma savršenostiO n o l e p o , č i j e
p r o s u đ i v a n j e i m a z a o s n o v u n e k u č i s t u f o r m a l n u svrhovitost, tj. neku
svrhovitost bez svrhe, jeste potpuno nezavisno od predstavedobr oga, j er dobro pr edstavlj a neku obj ekti vnu
svr hovi tost, tj . vezu pr edmeta sa nekom određenom svrhom. Objektivna svrhovitost je ili spoljašnja, tj.
predstavljakorisnost, ili je unutrašnja, tj. predstavlja savršenost predmeta.Da bi smo mo gl i da z ami sli mo neku
obj ekti vnu svrhovitost u nekoj st vari ,t ome će morati da pr ethodi poj am o t oj st vari , tj . poj am o t ome
3
kakva t a st var t r e b a d a j e . S a g l a š a v a n j e r a z n o v r s n o s t i u t o j s t v a r i s a t i m
p o j m o m j e s t e kvalitativna savršenost stvari. Kvantitativna savršenost je potpunost svake stvariu njenoj vrsti, i
predstavlja čist pojam veličine kod kojeg se unapred zamišlja kaoodređeno šta st var tr eba da j e. Ono što j e for mal no
u pr edstavi j edne st var i, tj . s a g l a š a v a n j e r a z n o v r s n o s t i s a o n i m š t o j e j e d n o n e p o k a z u j e
samo za sebenikakvu objektivnu svrhovitost: jer, pošto se apstrahuje od toga jednoga
k a o svr he ( od t oga št a st var treba da j e), ne preostaj e u svesti onoga ko posmatr ani šta, subj ekti vna
svr hovi tost pr edst va, ali ne označuj e ni kakvu savršenost ma kog objekta, koji se ovde ne zamišlja pomoću pojma
neke svrhe.Estetski sud dovodi u vezu j ednu pr edstavu u koj oj neki obj ekat bi va dat jedino sa subjektom, i ne
ukazuje ni na kakvu osobinu predmeta, već jedino nasvrhovitu formu.Premda je za sud ukusa, kao estetski sud, potreban razum,
ipak on nije zanjega potreban kao moć saznanja nekog predmeta, već kao moć odredbe suda in j e g o v e p r e d s t a v e
( b e z p o j m a ) s o b z i r o m n a n j e n o d n o s p r e m a s u b j e k t u i nj egovom unutr ašnj em
osećanj u, i t o ukol i ko j e taj sud moguć na osnovu nekog opšteg pravila.S u d u k u s a k o j i m s e n e k i
p r e d m e t o g l a š a v a l e p i m p o d u s l o v o m n e k o g određenog pojma nije čistP o s t o j e d v e v r s t e l e p o t e :
slobodna lepota i pridodata (zavisna) lepota.Slobodna ne pretpostavlja nikakav pojam
o o n o m e š t o p r e d m e t t r e b a d a j e ; druga vr st a pr etpostavlj a. Cveće pr edst avlj a sl obodne pri rodne
l epote. Kakav t r e b a d a j e n e k i c v e t , t o , o s i m b o t a n i č a r a , t e š k o m o ž e
z n a t i j o š n e k o . U prosuđivanju neke slobodne lepote sud ukusa je čist. Lepota
n e k o g l j u d s k o g bi ća, neke zgr ade... pr et postavlj a poj am o svr si koj i odlučuj e o t ome št a st var tr eba
da predst avlj a, i to j e pri dodata lepota. Dopadanj e koj e i zazi va lepot a nepr et postavlj a ni kakav poj am,
već j e neposr edno vezano sa predst avom preko koje nam predmet biva dat.O idealu lepoteNe može postojati nikakvo
objektvino pravilo ukusa na osnovu kojeg bi sepomoću pojmova određivalo šta je lepo.Naj uzvišenij i uzor , prauzor
ukusa j este j edna či sta idej a, koj u svako mora d a p r o i z v e d e u s a m o m s e b i i p r e m a k o j o j
m o r a d a s e p r o s u đ u j e s v e š t o j e objekat ukusa. Ideja znači jedan pojam uma, a
ideal znači predstavu nekog

p o j e d i n a č n o g b i ć a ka o a d e k v a t n o g i d e j i . O t u d a s e o n a j p r a u zo r u ku s a m o že d a n a zo ve i d e a l o m
l e p o ga , ko j i mi , m a d a ga n e p o s e d u j e mo , i p a k t e ži m o d a u s e b i proizvedemo. Ali, to će biti samo jedan ideal
uobrazilje, i to je zbog toga jer se neza s n i va n a p o j m o vi m a , ve ć n a p r i k a zi va n j u ; a mo ć p r i ka z i va n j a j e s t e
u o b r a zi l j a . Kako mi sada dospevamo do takvog jednog ideala lepote? A priori ili empirijski?L e p o t a z a k o j u t r e b a
d a s e t r a ž i n e k i i d e a l n e s m e d a p r e d s t a v l j a n e k u n e o d r e đ e n u l e p o t u , ve ć m o r a d a j e o n a
l e p o t a ko j a j e f i ks i r a n a n e ki m p o j m o m objektivne svrhovitosti.S a mo o n o š t o u s a m o m s e b i p o s e d u j e s vr h u
s v o j e e g zi s t e n c i j e , t j . o n a j č o v e k k o j i m o r a u mo m d a o d r e đ u j e s a m s e b i s vo j e s vr h e , t a ka v č o v e k
j e d i n o j e sposoban za ideal lepote.P o t r e b n e s u d ve s t va r i : 1 ) p o t r e b n a j e n o r ma l n a e s t e t s ka i d e j a ko j a
zn a č i jednu pojedinačnu intuiciju (uobrazilje) koja predstavlja kontrolnu merup r o s u đ i va n j a č o ve k a ka o n e č e g š t o
p r i p a d a j e d n o j n a r o č i t o j ži vo t i n j s ko j vr s t i ; 2 ) p o t r e b n a j e i d e j a u m a k o j a s v r h e
č o v e č a n s t v a , u k o l i k o s e o n e n e m o g u predstaviti čulno, pretvara u princip prosuđivanja
čovekovog uma, preko kojeg sek a o p r e k o s v o j e p o s l e d i c e u p o j a v i o n e s v r h e o t k r i v a j u .
N o r m a l n a i d e j a n i j e izvedena iz proporcija uzetih iz iskustva, već su pravila prosuđivanja moguća tekn a o s n o v u
t e n o r m a l n e i d e j e . T a n o r m a l n a i d e j a n e p r e d s t a v l j a c e l i p r a u z o r lepote u tome rodu,
ve ć j e d i n o o n u f o r m u ko j a s a č i n j a va n e o p h o d n i u s l o v s v a ke lepote.P o t p u n o p r a v i l n o l i c e
n e k o g č o v e k a , a k o s l u ž i k a o m o d e l , n i š t a n e izražava, jer u njemu nema ničeg
karakterističnog, dakle takvo lice više izražavaideju roda nego ono što je specifično kod jedne ličnosti.Od normalne ideje lepoga
razlikujemo njegov ideal, koji se može očekivati jedino na ljudskom liku. Na tom liku ideal se sastoji u izrazu onoga što
jem o r a l n o . D a b i s e v e z a m o r a l n i h i d e j a s a s v i m o n i m š t o n a š u m s p a j a
s a mo r a l n o - d o b r i m u i d e j e n a j vi š e s vr h o vi t o s t i u č i n i l a vi d l j i vi m u t e l e s n o m i zr a zu , p o t r e b n o j e d a s u
č i s t e i d e j e u ma i ve l i ka s n a g a u o b r a zi l j e u d r u že n e k o d o n o g a k o t u v e z u ž e l i d a p r o s u d i , a
m n o g o v i š e k o d o n o g a k o u z t o h o ć e d a t u v e z u p r i ka ž e . P r o s u đ i va n j e p r e m a n e ko m i d e a l u
l e p o t e n e p r e d s t a vl j a n e ki č i s t s u d ukusa. Ideja lepog čoveka nije ista crncu i belcu.
Objašnjenje lepoga izvedeno iz trećeg momenta
:
Lepota je formasvrhovitosti jednoga predmeta, ukoliko se ona na
n j e m u o p a ž a b e z predstave o nekoj svrsi.

32.
Kant - Slobodna igra razuma i uobrazilje
Postoje dve vrste lepote: slobodna lepota i pridodata (zavisna) lepota.Slobodna ne
p r e d p o s t a v l j a n i k a k a v p o j a m o o n o m e š t o p r e d m e t t r e b a d a j e ; d r u ga vr s t a
p r e d p o s t a vl j a . V r s t e s l o b o d n e l e p o t e zo vu s e ( za s e b e p o s t o j e ć e ) lepote ove ili one stvari; ona druga lepota
koja zavisi od nekog pojma (uslovljenalepota) pridaje se onim objektima koji stoje pod pojmom neke naročite svrhe.D a k l e ,
4
z a o s n o v u s u d a u k u s a n e u z i m a s e n i k a k v a s a v r š e n o s t m a k o j e vrste, nikakva unutrašnja
svrhovitost sa kojom stoji u vezi spoj te raznosvrsnosti.U p r o s u đ i v a n j u n e k e s l o b o d n e l e p o t e s u d u k u s a
j e č i s t . N i j e p r e t p o s t a v l j e n n i ka ka v p o j a m ma o k o j o j s vr s i , ko j o j o n o š t o j e r a zn o l i ko u d a t o m
o b j e kt u t r e b a d a s t o j i u s l u ž b i , t e d a k l e o n o š t o t a j o b j e k a t t r e b a d a p r e d s t a v l j a , a
k o j i m b i pojmom samo bila ograničena sloboda uobrazilje. Ali, lepota nekog čoveka, zgrade, predpostavlja pojam o nekoj
svrsi kojiodlučuje o tome šta stvar treba da predstavlja, te dakle neki pojam o savršenostite stvari i to je samo pridodata
lepota.Ovde čistoću suda ukusa ometa povezivanje dobroga sa lepim.Ovakvo dopadanje zasniva se na nekom pojmu; međutim
dopadanje kojei z a z i v a l e p o t a j e s t e d o p a d a n j e k o j e n e p r e t p o s t a v l j a n i k a k a v p o j a m , v e ć
j e neposredno vezano sa predstavom preko koje nam predmet biva dat. Ako se paks u d u k u s a u p o gl e d u d o p a d a n j a
l e p o t e u č i n i za vi s n i m o d s vr h e u o n o j p r vo j vr s t i d o p a d a n j a ka o o d s u d a u m a , p a t i m e b u d e
o gr a n i č e n , o n d a t a j s u d u k u s a n i j e više slobodan i čist sud ukusa.Niti savršenost dobija od lepote, niti lepota od
savršenosti. Sud ukusa biob i č i s t o d o d r e đ e n e u n u t r a š n j e s vr h e s a m o t a d a a ko o n a j ko s u d i i l i n e b i
i ma o n i ka k v o g p o j ma o t o j s vr s i i l i b i u s v o me s u d u a p s t r a h o va o o d s vo g p o j ma . A l i , m a d a b i t a j k o
s u d i d o n e o p r a vi l a n s u d u u k u s a , p o š t o b i p r e d me t p r o s u d i o ka o slobodnu lepotu, njemu bi ipak neko drugi, ko
na tome predmetu posmatra lepotus a m o k a o n j e g o v u o s o b i n u ( g l e d a n a s v r h u p r e d m e t a ) , u č i n i o
z a m e r k u z b o g rđavog ukusa, premda bi obojica posmatrajući svaki na svoj način, pravilno sudili: jedan na osnovu onoga
što se nalazi pred njegovim očima, a drugi na osnovuonoga što poseduje u mislima. Na osnovu ovog odvajanja može da se
izgladi pon e ka r a z m i r i c a ko j a p o s t o j i i z m e đ u o n i h k o j i s u d e o l e p o t i n a o s n o vu u ku s a , i t o t i m e š t o
će im se pokazati da se jedan pridržava slobodne lepote, a
d r u g i p r i d o d a t e , u s l e d č e ga j e d a n i s ka zu j e č i s t s u d u ku s a , a d r u gi d o n o s i p r i m e n j e n sud ukusa.

33.
Kant – IV momenat suda ukusa
(
prema modalitetu dopadanja koje izaziva predmet
)U čemu se sastoji modalitet jednog suda ukusa?O l epome se zami šlj a da ono stoj i u nužnoj vezi sa dopadanj em.
To nij eneka teorijska objektivna nužnost, ili neka praktična nužnost, već nužnost koja sez a m i š l j a u s v a k o m
estetskom sudu, naziva se egzemplarnom, tj. nužnošćusaglašavanja svih ljudi sa
j e d n i m s u d o m , š t o s e p o s m a t r a k a o p r i m e r j e d n o g opšteg pravila koje se ne može naznačiti.N i k a k a v
p o j a m n u ž n o s t i e s t e t s k i h s u d o v a n e m o ž e s e z a s n i v a t i n a empirijskim
sudovima.Subjektivna nužnost koju pripisujemo sudu ukusa jeste uslovljenaM i z a h t e v a m o d a s e s v a k i č o v e k s a
n a m a s l o ž i , j e r z a t o i m a m o j e d a n princip koji je svima nama zajednički.U s l o v n u ž n o s t i n a k o j i
s e s v a k i s u d u k u s a p o z i v a j e s t e i d e j a j e d n o g zajedničkog čulaSudovi ukusa moraju imati neki
subjektivan princip po kojem se na osnovuosećanja a ne na osnovu pojmova donose odluke o tome šta se dopada a šta ne,pa
i pak na opšte važaći nači n. Takav pr incip bi se mogao posmat rat i kao neko z a j e d n i č k o č u l o k o j e s e
suštinski razlikuje od zdravog razuma. Običan zdravrazum ne sudi na osnovu osećanja,
v e ć u v e k n a o s n o v u p o j m o v a . S a m o p o d pr edpost avkom da postoj i neko zaj edni čko čulo ( pod
koj i m ne podr azumevamo n e k o s p o l j a š n j e č u l o v e ć d e l o v a n j e k o j e p o t i č e i z s l o b o d n e i g r e
n a š i h m o ć i saznanja) mogu se donositi sudovi ukusa.Da li se može sa razlogom pretpostaviti neko zajedničko čulo?Bez
slaganj a moći saznanja sa neki m saznanj em uopšt e ne bi mogl o da p o n i k n e s a z n a n j e k a o
posledica. I to se dešava uvek kad a neki predmet datp o s r e d s t v o m č u l a s t a v i
u o b r a z i l j u u d e j s t v o r a d i p o v e z i v a n j a o n o g a š t o j e raznovrsno, a uobrazilja razum radi
jedinstva tog raznovrsnog u pojmovima. Ali tosl aganj e moći saznanj a i ma razli čit u sr azmeru. Pa ipak mor a da
postoj i j ednasrazmer a u koj oj j e taj unutr ašnj i odnos za obe duševne snage naj povolj nij i radi nj ihovog
ožit vovor enj a u ci lj u saznanj a ( dat ih predmet a) uopšte: i t o sl aganj emože da se odr edi samo i j edino
osećanj em (ne na osnovu poj mova) . Sl aganj emor a da bude takvo da se može sa opšt avati na opšti način,
a ošt a saopšti vost nekog saosećanja pretpostavlja neko zajedničko čulo.N u ž n o s t o p š t e g s a g l a š a v a n j a k o j a s e
z a m i š l j a u s v a k o m e s u d u u k u s a jeste subjektivna nužnost koja se pod pretpostavkom jednog zajedničkog
čulazamišlja kao objektivnaSvoj sud zasni vamo na svome osećanj u, na osećanj u koj e uzi mamo zaosnovu kao
neko zaj edničko osećanj e. To zaj edničko čulo ne kazuj e da će se s v a k o s a g l a s i t i s a n a š i m s u d o m ,
v e ć d a t r e b a d a s e s n j i m s g l a s i . Z a j e d n i č k o čul o, za čij i sud kao j edan pri mer Ka nt navodi svoj
sud ukusa i zbog čega mu pripisuje egzemplarno važenje, jeste jedna čista idealna norma.

Objašnjenje lepoga izvedeno iz četvrtog momenta

:
Lepo jeste ono što sebez pojma saznaje kao predmet nekog nužnog dopadanja
.
34.
Kant - Lepo i uzvišeno
5
 Analitika uzvišenogaL e p o s e s a g l a š a v a s a u z v i š e n i m u t o m e š t o s e o b o j e s a m i
s o b o m dopadaju. I ni jedno ni drugo ne pretpostavljaju niti neki čulni sud, niti nekilogično -
odredbeni sud, već sud refleksije. To dopadanje je spojeno sa čistim p r i k a z i v a n j e m i l i s a
m o ć i p r i k a z i v a n j a , u s l e d č e g a s e m o ć p r i k a z i v a n j a i l i uobrazilja posmatra kod nekog datog
opažaja u saglasnosti sa moći pojmova r a z u m a i l i u m a k a o u n a p r e đ e n j e u m a . S t o g a s u o b e
v r s t e s u d o v a t a k o đ e pojedinačni sudovi, a ipak su takvi sudovi koji sebe oglašavaju za opštevažeće.R a z l i k e
i z m e đ u t e d v e v r s t e s u d o v a : l e p o t a p r i r o d e o d n o s i s e n a o n u formu predmeta koja se sastoji u ograničenju.
Uzvišeno se može naći takođe nanekom neoformljenom predmetu, ukoliko se na njemu ili povodom njega
zamišljab e z g r a n i č n o s t , l e p o s e s h v a t a k a o p r i k a z i v a n j e n e k o g n e o d r e đ e n o g p o j m a r a z u m a , a
uzvišeno kao prikazivanje nekog neodređenog poj ma uma. Prema t o m e , k o d l e p o g a
d o p a d a n j e j e s p o j e n o s a p r e d s t a v o m k v a l i t e t a , a k o d uzvišenoga sa predstavom
kvantiteta.Osećanje uzvišenoga predstavlja jedno zadovoljstvo koje nastaje samo i n d i r e k t n o , t a k o š t o b i v a
proizvedeno osećanjem nekog trenutnog kočenjaživotnih sila i njihovog izlivanja koje odmah
posle toga nastupa. Dopadanjeuzvišenoga ne sadrži toliko pozitvno zadovoljstvo koliko
n a p r o t i v d i v l j e n j e i l i poštovanje, tj. zaslužuje da se zove negativno zadovoljstvo (spoj zadovoljstva
inelagode).Ono što samo pri shvatanju, bez cepidlačenja, izaziva u nama osećanje u z v i š e n o g a , m o ž e z a i s t a
u p o g l e d u f o r m e d a i z g l e d a z a n a š u m o ć s u đ e n j a protivno svrsi, za našu moć prikazivanja
neprikladno, i za našu uobrazilju tako reći nasilničko, ali se ipak prosuđuje kao da je utoliko uzvišenije.Uzvišeno u
pravom smislu ne može da se sadrži ni u kakvoj čulnoj formi, već stoji samo u vezi sa idejama uma: koje se mada
nije moguće ma kakvo njimaprikladno prikazivanje, oživljavaju i izazivaju u duši upravo tom
neprikladnošću,koja se može prikazati čulno.Samostalna prirodna lepota ne proširuje naše saznanje prirodnih objekata,ali
ipak proširuje naš pojam o prirodi, o prirodi kao prostom mehanizmu, u pojamupravo o toj prirodi kao umetnosti.
Priroda najčešće izaziva ideje uzvišenoga usvome haosu ili u svome najdivljem neredu i pustošenju, ako se
samo mogu unjoj sagledati veličina i snaga. Taj pojam uzvišenoga u prirodi ne ukazuje ni našta svrhovito u
samoj prirodi, već samo na svrhovitost u mogućoj upotrebi njeniho p a ž a j a d a b i s e o s e t i l a n e k a s v r h o v i t o s t u
n a m a s a m i m a k o j a j e o d p r i r o d e potpuno nezavisna. Za lepo u prirodi moramo da tražimo neki osnov
izvan nas,dok osnov za uzvišeno možemo tražiti jedino u nama i u onom načinu mišljenja kojim se uzvišenost
unosi u predstavu o prirodi.

O podeli proučavanja osećanja uzvišenogaU p r e t h o d n o m o d s e k u , g d e s e e s t e t s k i s u d o d n o s i o n a

f o r m u o b j e k t a , počeli smo sa pr oučavanj em kval iteta, dok ćemo ovde, zbog bezfor mnosti koj amože da
pri padne onome št o nazi vamo uzvi šeni m, početi sa kvantit et om kao prvim momentom estetskog suda o
uzvišenome. Analizi uzvišenoga potrebna je jedna podela na matematički uzvišeno idinamički uzvišeno. Jer osećanje
uzvišenoga nosi u sebi kao svoj karakter jednouzbuđenj e duše koj e j e povezano sa prosuđi vanj em predmeta, a u
l epome ukus o d r ž a v a d u š u u m i r n o j k o n t e m p l a c i j i : a t o u z b u đ e n j e t r e b a d a s e p r o s u d i
k a o subjektivno svrhovito (jer se uzvišeno dopada): uobrazilja dovodi to uzbuđenje uvezu ili sa moći saznanja ili sa moći
htenja, u oba će pak smisla svrhovtiost datepredstave biti ocenjena samo u pogledu tih moći (bez svrhe ili interesa).

36.
Kant – Problem estetskog relativizma
Dedukcija estetskih sudova o predmetima prirode ne sme da se odnosi naono što mi u prirodi nazivamo uzvišenim, već samo na
lepoZ a s v a k i e s t e t s k i s u d , k o j i p o l a ž e p r a v o n a o p š t e v a ž e n j e z a s v a k i s u b j e k a t ,
p o t r e b n a j e d e d u k c i j a k o j a p o r e d n j e g o v e e k s p o z i c i j e m o r a j o š d a pridođe ako se on odnosi na
dopadanje ili nepodanje forme objekata. Takvi suoni sudovi ukusa koji se odnose na lepo u prirodi. Ali,
što se tiče uzvišenoga u p r i r o d i o n o s e m o ž e d a s e p o s m a t r a k a o b e s f o r m n o i l i n a k a r a d n o a
i p a k k a o predmet jednoga čistog dopadanja. Uzvišeno u prirodi naziva se uzvišenim samou p r e n o s n o m z n a č e n j u :
u s t v a r i m o r a s e p r i p i s i v a t i s a m o n a č i n u m i š l j e n j a i l i štaviše njegovoj osnovi u ljudskoj prirodi.
Da bismo postali svesni ove osnove,za to daje samo povod shvatanje nekog besformnog i nesvrhovitog
predmeta,k o j i s e n a t a j n a č i n u p o t r e b l j a v a s u b j e k t i v n o - s v r h o v i t o , a l i s e k a o
t a k a v n e prosuđuje neki predmet za sebe i zbog njegove forme. Otuda je naša ekspozicijasudova o uzvišenome u
prirodi predstavljala u isto vreme njihovu dedukcij u. Jer kada smo u tim sudovima raščlanjivali refleksiju moći
suđenja, našli smo u njimaneku svrhovitu srazmeru moći saznanja koja a priori mora da leži u osnovi
moćisvrha (volji), usled čega i ona sama j este a priori svrhovita, što ipak neposrednosadrži dedukcij u, tj.
opravdanje polaganja prava jednog takvog suda na opšte n u ž n o v a ž e n j e . P r e m a t o m e , m o r a ć e m o d a
t r a ž i m o s a m o d e d u k c i j u s u d o v a ukusa, tj. sudova o lepoti stvari o prirodi, i da na taj način rešimo problem koji
seodnosi na celokupnu estetsku moć suđenja uopšte.O metodi dedukcije sudova ukusaO b a v e z a d a s e i z v r š i
d e d u k c i j a j e d n e v r s t e s u d o v a , t j . d a s e z a j e m č i nj ihova zakonitost, nastupa samo onda kada taj sud
polaže pravo na nužnost,što je slučaj i onda kada taj sud zahteva subjektivnu opštost, tj. kada zahteva dase svako sa njim
6
saglasi. Pri tome taj sud ipak nije neki sud saznanja, već samosud o zadovoljstvu ili nezadovoljstvu koj e nam
pričinjava neki predmet, tj . njimese zahteva izvesna subjektivna svrhovitost koja važi gotovo bez
izuzetaka zas v e , a k o j a s e n e z a s n i v a n i n a k a k v o m p o j m u o s t v a r i , p o š t o j e r e č o s u d u ukusa.
Sud ukusa ima dvostruku logičku osobenost 1) opšte važenje a priori, pai p a k n e n e k u l o g i č k u o p š t o s t z a s n o v a n u
n a p o j m o v i m a , v e ć o p š t o s t j e d n o g poj edinačnog suda; 2) jednu nužnost, koj a ipak ne zavisi na
principima a priori,č i j i m b i s e i z l a g a n j e m m o g l o i z n u d i t i o d o b r a v a n j e k o j e s u d u k u s a z a h t e v a
o d svakoga.Prva osobenost suda ukusaSud ukusa određuje svoj predmet u pogledu dopadanja a pretenzijom
nas v a č i j u s a g l a s n o s t , k a o d a j e t o n e k i o b j e k t i v a n s u d . R e ć i : » o v a j c v e t j e l e p « , z n a č i i s t o
što i ponoviti njegovu vlastitu pretenziju na svačije dopadanje. N a

osnovu prijatnosti svoga mirisa cvet nema nikakvih zahteva - taj njegov
m i r i s n e ko ga r a z g a l j u j e , d o k n e k o g d r u go g o š a m u ć u j e . S u d u ku s a s a s t o j i s e u p r a v o u t o me š t o s e
n j i me j e d n a s t va r n a z i va l e p o m s a m o p r e m a o n o j o s o b i n i u k o j o j s e o n a u p r a vl j a p r e m a o n o m n a č i n u
n a ko j i mi n j u s h va t a m o . O d s va k o g s u d a k o j i t r e b a d a p o ka ž e u k u s za h t e v a s e : d a t a j s u b j e kt t r e b a
d a s u d i za s e b e , a d a p r i tome nema potrebe da putem iskustva proučava sudove drugih ljudi, svoj sud nesme da iskaže
kao podražavanje, jer eventualno jedna stvar zaista izaziva opštedopadanje, već ga mora izreći a priori. Sud ukusa se ne zasniva
na pojmovima, iuopšte ne predstavlja saznanje već samo estetski sud.Š t o s e d e l a s t a r i h G r ka s p r a vo m s l a v e ka o
u z o r i , a n j i h o vi p i s c i n a zi v a j u klasičnima, kao da je reč o nekome plemstvu među piscima koje svojim
uzornimr a d o vi m a p r o p i s u j e n a r o d u za k o n e , t o , ka k o i z gl e d a , n a zn a č a va i z v o r e u k u s a a posteriori, i
opovrgava njegovu autonomiju u svakom subjektu.Pravi izraz, za svaki uticaj koji na druge ljude mogu izvršiti proizvodi
nekogegzemplarnog stvaraoca jeste sledovanje njegovom primeru, a ne podražavanjet o ga n j e go v o g p r i m e r a ; a t o zn a č i
s a mo i j e d i n o o vo : c r p s t i i z o n i h i s t i h i z v o r a i z k o j i h j e c r p e o o n a j e g ze m p l a r n i s t v a r a l a c , i o d n j e ga
n a u č i t i s a m o n a č i n n a ko j i pri tome treba postupiti. Ali, od svih moći i talenata, upravo ukus predstavlja onoč e mu s u ,
n a j č e š ć e p o t r e b n i p r i m e r i o n o ga š t o j e u t o ku k u l t u r e n a j d u že u ži va l o o p š t e d o p a d a n j e , ka k o t a j n a š
u ku s n e b i o p e t p o s t a o n e z gr a p a n i gr u b ka k vi s u bili prvi pokušaji.Druga osobenost suda ukusaS u d u k u s a s e
n i k a k o n e m o ž e o d r e d i t i d o k a z i m a , k a o d a j e o n s a m o subjektivan. Ako neko ne nalazi da je lepa
neka zgrada, vidik, pesma, onda on ned o z vo l j a v a d a mu d o p a d a n j e t i h p r e d me t a i p a k n a m e t n u s t o t i n u
gl a s o va k o j i i h s v i j e d n o d u š n o v i s o k o c e n e . D o d u š e , o n s e m o ž e p r a v i t i k a o
d a m u s e t i p r e dm e t i d o p a d a j u , a l i o d o b r a va n j e d r u gi h n e p r e d s t a vl j a p r i h v a t l j i v d o ka z
za p r o s u đ i v a n j e l e p o t e ; d a d r u g i m o gu za n j e ga d a gl e d a j u i p o s m a t r a j u , t e o n o š t o s u o n i vi d e l i n a
i s t i n a č i n ( m o že za n j e ga ko j i s ma t r a d a j e t o d r u ga č i j e vi d e o ) d a p o s l u ž i k a o d o v o l j a n d o k a z
t e o r i j s k o g , l o g i č k o g s u d a , a l i o n o š t o s e d r u g i m a d o p a d a n i ka k o i n i ka d a n e mo ž e d a
p o s l u ži ka o o s n o v z a n j e go v e s t e t s ki s u d . Doduše, sud drugih ljudi, koji je za nas nepovoljan, može s pravom da
izazove un a m a s u m n j u u n a š v l a s t i t i s u d , a l i n a s n i k a d a n e m o ž e u v e r i t i u
n j e g o v u netačnost. Dakle, ne postoji nikakav empirijski dokaz kojim se nekome
m o ž e iznuditi sud ukusa.N a d r u go m m e s t u , j o š j e ma n j e mo g u ć e d a s e n e ka k o a p r i o r i o d r e d i n e ki s u d o
l e p o t i p r e m a o d r e đ e n i m p r a v i l i m a . I z g l e d a d a t o p r e d s t a v l j a j e d a n o d gl a v n i h r a zl o ga
š t o j e e s t e t s ka m o ć p r o s u đ i va n j a d o b i l a i m e u ku s . S u d u k u s a donosi se apslutno uvek kao jedan pojedinačan sud
o objektu. Razum je u stanjuda upoređivanjem objekta u pogledu dopadanja sa sudom drugih ljudi proizvede jedan opšti sud:
npr. sud: »sve lale su lepe« ali to nije neki sud ukusa, već je to jedan logički sud. Međutim, onaj sud kojim nalazim da je lepa
neka pojedinačnad a t a l a l a , j e s t e j e d i n o s u d u k u s a . O s o b i t o s t s u d a u k u s a s a s t o j i s e u
ovome:p r e m d a j e p o s v o m e v a ž e n j u č i s t o s u b j e k t i v a n , o n i p a k
pretenduje na sve

s u b j e kt e t a k o , k a ko b i t o u ve k i b i l o s a m o ka d a b i o n b i o o b j e kt i va n s u d ko j i s e zasniva na principima
saznanja i koji bi se mogao iznuditi nekim dokazom.Nije moguć nikakav objektivan princip ukusaPod principom ukusa
podrazumevao bi se jedan osnovni stav pod čiji bi seu s l o v m o g a o s u b s u m i r a t i p o j a m j e d n o g
p r e d m e t a p a b i s e p o t o m p o m o ć u za kl j u č a ka m o gl o i z ve s t i d a j e t a j p r e d m e t l e p .
M e đ u t i m, t o j e p r o s t o n e m o gu ć e . J a mo r a m d a o s e t i m za d o vo l j s t v o n e p o s r e d n o n a n j e g o vo j
p r e d s t a vi , a o n o n e može da mi se dokaže ni na koji način.Princip ukusa je subjektivan princip moći suđenja uopšteS u d
u k u s a r a z l i k u j e s e o d l o g i č k o g s u d a p o t o m e š t o l o g i č k i
s u d s u p s u m i r a j e d n u p r e d s t a vu p o d p o j mo ve o o b j e kt u , d o k s u d u ku s a a p s o l u t n o n e supsumira ni pod
koji pojam, jer bi se inače pomoću dokaza moglo iznuditi nužnoopšte odobravanje. Ali, pri tome sud ukusa je sličan logičkom
sudu po tome što ion pokazuje neku opštost i nužnost, ali ne opštost i nužnost koje se zasnivaju nap o j m o v i m a o
objektu, već neku čisto subjektivnu opštost i nužnost. Pa poštopojmovi svakog
s u d a s a č i n j a v a j u n j e g o v u s a d r ž i n u , a s u d u k u s a s e n e m o ž e o d r e d i t i p o j m o vi ma , t o s e
s u d u k u s a za s n i va s a m o n a s u b j e kt i vn o m f o r ma l n o m uslovu svakoga suda uopšte.S u b j e kt i va n u s l o v s vi h
s u d o va j e s t e s a ma s p o s o b n o s t d a s e s u d i i l i mo ć s u đ e n j a . O v a m o ć s u đ e n j a p r e d s t a v l j a
7
saglasnost dveju moći predstavljanja:uobrazilje (za opažanje i povezivanje
raznovrsnosti) i razuma (za pojam kaopredstavu jedinstva toga povezivanja). Pa
pošto se sud ovde ne zasniva nan e k o m p o j m u o o b j e k t u , t o s o n m o ž e
s a s t o j a t i s a m o u s u p s u m c i j i s a m e uobrazilje pod uslovom koji glasi: da razum uopšte dospeva do
pojmova polazećio d o p a ž a n j a . T j . u p r a vo z a t o š t o s e s l o b o d a u o b r a z i l j e s a s t oj i u t o me š t o
onaš e m a t i z u j e b e z p o j m a , t o s e s u d u k u s a m o r a z a s n i v a t i n a č i s t o m
osećanjuu z a j a m n o g p o d s t i c a j a u o b r a z i l j e u n j e n o j s l o b o d i
r a z u m a s a n j e g o v o m z a k o n i t o š ć u , d a k l e n a o s e ć a n j u ko j e o mo g u ć a va d a s e p r e d m e t
p r o s u d i p r e ma s vr h o vi t o s t i p r e d s t a ve za u n a p r e đ i va n j e t i h m o ć i s a zn a n j a u n j i h o vo j i g r i ; i u ku s k a o
subjektivna moć suđenja sadrži princip supsumcije; ali ne
supsumcijeo p a ž a n j a p o d p o j m o v e , v e ć s u p s u m c i j e m o ć i
o p a ž a n j a i l i p r e d s t a v a ( t j . u o b r a zi l j e ) p o d m o ć p o j m o va ( t j . r a zu m ) , u ko l i ko s e
u o b r a zi l j a u n j e n o j s l o b o d i saglašava sa razumom u njegovoj zakonitosti.O problemu dedukcije sudova ukusaS a
o p a ž a n j e m m o ž e d a s e n e p o s r e d n o s p o j i o s e ć a n j e z a d o v o l j s t v a ( i l i neezadovoljstva) i neko
dopadanje koje predstavu objekta prati i služi joj umestop r e d i ka t a , t e t a ko m o že d a p o s t a n e j e d a n e s t e t s ki s u d
k o j i n e p r e d s t a vl j a s u d s a zn a n j a . A k o t a k a v j e d a n s u d n i j e č i s t o s e t n i s u d , ve ć f o r m a l n i r e f l e ks i vn i
s u d ko j i t o d o p a d a n j e za h t e v a k a o n u žn o o d s va ko g a , o n d a s e o n m o r a z a s n i va t i n a n e č e mu k a o n a
p r i n c i p u a p r i o r i , k o j i s va ka k o m o že d a p r e d s t a vl j a i n e ki č i s t o s u b j e k t i v a n p r i n c i p . P o s t a v l j a
s e p i t a n j e : k a k o s u m o g u ć i s u d o v i u k u s a ? T o pitanje odnosi se na principe a priori čiste moći suđenja u
estetskim sudovima, tj.u t a k v i m s u d o v i m a u k o j i m a t a č i s t a m o ć s u đ e n j a n e s a m o d a
s u p s u m i r a p o d objektivne pojmove razuma, stojeći pod jednim zakonom, već u kojima ona sama jeste sebi, subjektivno,
ne samo predmet već i zakon.

Šta se zapravo u jednome sudu ukusa tvrdi a priori o nekome predmetu?N e z a d o v o l j s t v o , v e ć o p š t e v a ž e n j e

t o g a z a d o v o l j s t v a k o j e s e u s v e s t i opaža kao povezano sa čistim prosuđivanjem jednoga predmeta jeste ono što
seu s u d u u k u s a z a m i š l j a a p r i o r i k a o o p š t e p r a v i l o m o ć i s u đ e n j a k o j e v a ž i z a svakoga.
Sudovi ukusa su pojedinačni sudovi. Empirijski je sud to što ja opažam iprosuđujem neki predmet sa zadovoljstvom. Ali sud je
apriori to što ja nalazim da je taj predmet lep, tj. što od svakoga smem da zahtevam ono dopadanje kaonužno.Dedukcija sudova
ukusa Ako se prizna da je u jednome čistome sudu ukusa dopadanje predmetavezano sa či sti m pr osuđi vanj em nj egove
f or me, onda ono št o osećamo da j e u n a š o j s v e s t i v e z a n o s a p r e d s t a v o m p r e d m e t a n i j e n i š t a
drugo do subjektivnas v r h o v i t o s t t e n j e g o v e f o r m e z a m o ć s u đ e n j a . T o
s u b j e k t i v n o s e m o ž e predpostaviti u svim ljudima, te mora biti moguće
d a s e s a g l a s n o s t j e d n e pr edstave sa ti m usl ovi ma moći suđenj a usvoj i kao ona sagl asnost koj a a
pri ori važi za svakoga i s pravom se zahteva od svakoga.NapomenaO v a d e d u k c i j a n e m a p o t r e b e d a
o p r a v d a v a o b j e k t i v n i r e a l i t e t j e d n o g a poj ma, j er lepota ne predstavlj a neki poj am o obj ektu, ni ti
j e sud ukusa neki sudsaznanj a. Sud ukusa samo t vr di: da smo u pravu da uopšt e kod svakog
čovekapretpost avi mo one ist e subj ekt i vne uslove moći suđenj a na koj e nai lazi mo kod sebe, i samo još da
smo pod ove uslove pravilno supsumirali dati objekat. Mada je to supsumiranje povezano sa neizbežnim teškoćama kojih nema
kod logičkemoći suđenj a (j er se u logičkoj moć i suđenj a subsumir a pod poj move, dok se u eestetskoj moći
suđenja supsumira pod jedan odnos koji se samo može osetiti, akoji postoji između uobrazilje i razuma), ipak se time ništa ne
oduzima zakonitostiz a h t e v a m o ć i s u đ e n j a d a r a č u n a s a o p š t i m s a g l a š a v a n j e m , k o j i z a h t e v
i z l a z i jedino na to da je tačan princip po kome se na osnovu subjektivnih razloga mogudonositi sudovi koji važe za svakoga.
(subsumirati - podređivati nečemu)

37.
Kant - O umetnosti i geniju
Lepa umetnost jeste umetnost genijaGenije jeste talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo.G e n i j e
je urođena duševna sposobnost (
ingenium
) p o m o ć u k o j e p r i r o d a propisuje umetnosti pravilo. Lepe umetnosti se moraju posmatrati kao
umetnostigenija.Svaka umet nička vešt ina pr edpostavlj a p r avila. Ali poj am lepe umet nosti ne dopušt a da se
sud o lepoti nj ene t vorevi ne i zvede ma i z kojeg pravila koj e za o d r e d n i u s l o v i m a n e k i p o j a m .
L e p a u m e t n o s t n i j e u s t a n j u d a s a m a s o b o m pronađe pravil o, na osnovu koj eg ona tr eba da
proi zvede svoj u t vorevi nu. Pošt os e i p a k s v e m u t o m e n i j e d n a t v o r e v i n a n e
m o ž e n a z v a t i u m e t n o š ć u b e z prethodnog pravila, to je priroda prinuđena da u
subjektu umetnosti propišeumetnosti pravilo, što znači da je lepa umetnost moguća
s a m o k a o t v o r e v i n a genija. Genije je:
1 ) t a l e n a t d a s e p r o i z v e d e o n o z a š t a s e n e m o ž e
p r o p i s a t i n i k a k v o određeno pravilo, originalnost mora da predstavlja prvu osobinugenija;
8
2 ) t v o r e v i n e g e n i j a m o r a j u b i t i u i s t o v r e m e
u z o r i , t j . m o r a j u b i t i e g z e m p l a r n e , d a k l e , m a d a
s a m e n i s u p o s t a l e p u t e m p o d r a ž a v a n j a , o n e i p a k m o r a j u
d r u g i m a d a s l u ž e r a d i podražavanja, tj. radi upravljanja ili kao pravila prosuđivanja;
3)
g e n i j e d a j e p r a v i l a k a o p r i r o d a ; i s t o g a n i s a m z a č e t n i k j e d n e tvorevine, za koju ima da zahvali
svom geniju, ne zna kako se un j e m u s t i č u i d e j e p o t r e b n e z a t u t v o r e v i n u , n i t i j e u n j e g o v o j moći da
takve ideje pronađe po svom nahođenju ili po planu i daih drugi ma saopšti u takvi m spisi ma koj i ih osposoblj avaj u
daproi zvode i ste t akve t vor evine. ( Ot uda j e i reč genij e ver ovatno i z v e d e n a o d
genius
, n a r o č i t o g d u h a k o j i j e d a t č o v e k u p r i rođenju, koji ga štiti, a od čijeg nadahnuća potiču
one originalneideje);
4 ) n a j z a d s e v i d i d a p r i r o d a p o m o ć u g e n i j a
n e p r o p i s u j e p r a v i l o nauci , već umetnosti , pa i to čini samo ako umetnost
j est e lepa umetnost.Genije se mora potpuno suprotstaviti duhu koji podražava.Može se vrlo dobro naučiti sve ono što je Njutn
izložio u svom besmrtnomdelu
Principi filozofije prirode
, međuti m, ni ko ne može naučiti da duhovit o pravi p e s m e m a k a k o b i l i i s c r p n i s v i p r o p i s i z a
pesništvo i ma kako bili izvanredni

nj egovi uzori. Njutn je bio u stanj u da sve svoj e korake tačno pokaže svakome r a d i p o d r a ž a v a n j a .
M e đ u t i m , H o m e r n i j e u s t a n j u d a p o k a ž e k a k o s e n j e g o v e i deje saglašavaj u u njegovoj glavi, on
ni sam to ne zna, dakle, nikoga ne može tome da pouči. Ideja umetničkog dela ne sme da se odvoji od ideje
pravila.Prirodna obdarenost (talenat genija) mora da donese pravilo umetnosti.To parvilo ne može da služi
kao propis jer bi inače sud o lepome mogao da se o d r e d i n a o s n o v u p o j m o v a , v e ć t o p r a v i l o m o r a
p u t e m a p s t r a h o v a n j a d a s e dobije od dela, tj. od tvorevine na kojoj bi drugi mogli da ispitaju svoj talenat da biučinili
da im služi kao uzor podražavanja.Ipak ne postoji nijedna lepa umetnost u kojoj bitni uslov umetnosti ne
bis a č i n j a v a l o n e š t o m e h a n i č k o , š t o m o ž e d a s e s h v a t i p r e m a p r a v i l i m a , d a k l e nešto što odgovara
školskim propisima. Jer, pri tome se nešto mora zamisliti kaos v r h a , i n a č e s e n j e n a t v o r e v i n a n e m o ž e
p r i p i s a t i n i j e d n o j u m e t n o s t i ; o n a b i predstavljala proizvod slučaja. Da bismo bili u stanju da neku svrhu
ostvarimo, zato su potrebna određena pravila.G e n i j e j e j e d i n o u s t a n j u d a p r u ž i o b i l a n m a t e r i j a l
z a t v o r e v i n u l e p e umetnosti; za preradu toga materijala i njegovu formu potreban je talenat,
kojim o r a b i t i o b r a z o v a n u š k o l i d a b i o d t o g a m a t e r i j a l a m o g a o d a u č i n i
t a k v u upotrebu koja može da izdrži kritiku moći suđenja.O odnosu genija prema ukusuZa prosuđivanj e lepih predmeta
kao lepih potreban je ukus, ali za samu lepu umetnost, tj. za proizvođenje lepih predmeta potreban je genije.D a b i h
jednu prirodnu lepotu prosudio kao lepu nije mi potrebno daprethodno
posedujem neki pojam o tome kakvu stvar treba da predstavlja p r e d m e t , v e ć
s e č i s t a f o r m a d o p a d a u p r o s u đ i v a n j u s a m a z a s e b e , b e z poznavanja svrhe.
Pošto umetnost uvek predpostavlja neku svvrhu u uzroku,mora se p rvo uzeti za osnovu
neki pojam o tome šta ta stvar treba da bude; ipošto slaganje raznovrsnosti u jednoj stvari
sa nekom njenom unutrašnjomnamenom kao svrhom predstavlja savršenost te stvari, to će u
p r o s u đ i v a n j u umetničke lepote morati u isto vreme da se uzme u obzir ta savršenost stvari, očemu se u prosuđivanju neke
prirodne lepote ne postavlja pitanje.Lepa umetnost pokazuje svoju izvanrednost upravo u tome što kao
lepeopisuje one stvari koje bi u prirodi bile ružne ili se ne bi dopadale. Samo se jednavrsta ružnoće ne može predstaviti
shodno prirodi a da se ne uništi umetnička l e p o t a : o n a r u ž n o ć a k o j a i z a z i v a g a đ e n j e .
S k u l p t u r a j e , p o š t o s e u n j e n i m tvorevinama umetnost gotovo brka sa prirodom, odstranila iz
svoj ih stvaranjaneposredno predstavljanje ružnih pr edmeta i umesto toga dopustila da se npr. s m r t
p r e d s t a v l j a p o m o ć u n e k e a l e g o r i j e i l i p o m o ć u a t r i b u t a k o j i i z g l e d a j u dopadljivi.O
moćima duše koje sačinjavaju genijaDuh u estetskom smislu znači oživlj ujući princip u duševnosti. Ono
čimet a j p r i n c i p o ž i v l j u j e d u š u , m a t e r i j a l k o j i o n r a d i t o g a p r i m e n j u j e , j e s t e o n o š t o duševne
moći svrhovito zahuhtava, tj. uvlači ih u takvu igru koja se održava samasobom i uz to čak te moći ojačava.K a n t t v r d i
d a t a j p r i n c i p n i j e n i š t a d r u g o d o s p o s o b n o s t p r i k a z i v a n j a estetskih ideja; a pod
estetskom idej om razume onu predstavu uobrazilje koj a

podstiče na mnoga razmišljanja, a da joj pri tom ipak nijedna određena misao, tj.nijedan pojam ne može biti adekvatan, koji,
prema tome, nijedan jezik ne dostižep o t p u n o , n i t i m o ž e d a s e o b j a s n i . E s t e s t k a
i d e j a p r e d s t a v l j a o n o š t o j e odgovarajuće ideji uma, koja obrnuto, predstavlja jedan pojam kome ne
može bitiadekvatan nijedan opažaj (predstava uobrazilje).U o b r a z i l j a j e v r l o m o ć n a u p r o i z v o đ e n j u
j e d n e d r u g e p r i r o d e i z o n o g materijala koji joj daje stvarna priroda. Predstave
9
u o b r a z i l j e m o g u s e n a z v a t i i dej ama: one st reme nečemu št o leži i zvan gr ani ca i skustva, i t ako teže
da sepribliže prikazivanju pojmova uma, što im daje izgled objektivne realnosti. Njimakao unutrašnjim opažajima ne može da
bude potpuno adekvatan nijedan pojam. Ako se umesto jednog pojma postavi neka predstava uobrazilje koja jep p o t r e b n a
r a d i n j e g o v o g p r i k a z i v a n j a , a l i k o j a s a m a z a s e b e p o d s t i č e d a s e zamisli toliko mnošt vo
kakvo se ni u j ednom odr eđenom poj mu ni kada ne možesa žet i, t e koj a sam poj am, est et ski pr oširuj e na
bezgr aničan nači n, onda j e pri tome uobrazilja stvaralačka, i pokreće moć intelektualnih ideja (um). Atributima
(estetskim) jednoga predmeta nazivaju se one forme koje nes a č i n j a v a j u p r i k a z n e k o g d a t o g p o j m a ,
v e ć s a m o k a o s p o r e d n e p r e d s t a v e uobr azilj e i zražavaj u posl edice povezane sa t in poj mom i
nj egovu sr odnost sa drugim pojmovima.Est et ski atri buti pr oi zvode estet sku idej u koj a sl uži onoj i dej i uma
mest ol ogi čkog pri kaza, u st vari, da bi oži vela duševnost t i me št o joj ot vara i zgl ed na jedno nepregledno
polje srodnih predstava.Estetska ideja je jedna predstava uobrazilje, pridružena datom pojmu, koja je povezana sa takvom
raznolikošću delimičnih predstava u njihovoj slobodnojupotr ebi da se za nj u ne može naći ni kaka v i zraz koj i
označava j edan određeni pojam, koja čini da se uz jedan pojam zamišlja mnogo što se ne može imenovati,a čije osećanje
oživljuje moći saznanja i sa govorom povezuje duh.U o b r a z i l j a i r a z u m j e s u o n e d u š e v n e m o ć i k o j e ,
udružene, sačinjavajugenija. Genije se zapravo sastoji u onoj srećnoj razmeri između
u o b r a z i l j e i r azuma, koj a se ne može saznati nu u j ednoj nauci niti se može naučit i i kakvo m marljivošću,
a koja ga osposobljava da pronalazi ideje za jedan određeni pojam id a z a t e i d e j e t a č n o n a đ e o n a j i z r a z
p o m o ć u k o j e g m o ž e d a s e k a o p r a t n j a jednog pojma drugima saopšti ono subjektivno raspoloženje koje su te
idejeizazvale. Ovaj talenat nalaženja takvog izraza jeste ono što se naziva duhom.I) Genije predstavlja obdarenost za umetnost,
ne za nauku.I I ) G e n i j e p r e t p o s t a v l j a j e d a n o d r e đ e n i p o j a m o t v o r e v i n i k a o s v r s i , t e , d a k l e
r a z u m , a l i t a k o đ e j e d n u p r e d s t a v u o m a t e r i j a l u , t j . o o p a ž a n j u r a d i prikazivanja
toga pojma, te, dakle, jednu razmeru između uobrazilje i razuma.I I I ) G e n i j e s e n e p o k a z u j e s a m o
u i z v o đ e n j u p o s t a v l j e n e s v r h e p r i i zl aganj u j ednog određenog poj ma, već naproti v, u
predavanj u ili i zražavanj u estetskih ideja.O vezi ukusa sa genijem u tvorevinama lepe umetnostiM o ć s u đ e n j a
p r e d s t a v l j a n a j v a ž n i j u s t v a r n a k o j u m o r a d a s e p a z i p r i pr osuđi vanj u umet nosti kao lepe
umet nosti . Sve bogatst vo uobr azilj e u nj enoj b e z g r a n i č n o j s l o b o d i n e p r o i z v o d i n i š t a d r u g o d o
besmislice; naprotiv, moc

suđenja je ona sposobnost koja uobrazilju prilagođava razumu. Moć suđenja će pre dopustiti da se nanese šteta
slobodi i bogatstvu uobrazilje nego razumu.Za lepu umetnost bi bili potrebni uobrazilja, razum, duh i ukus.
38.
Kant – O antinomiji ukusa
Izlaganje antinomije ukusaP r v i s v a k i d a š n j i i z r a z z a u k u s s a d r ž i s e u o n o m e s t a v u k o j i m s e
s v a k i čovek bez ukusa brani od prekora za to, a koji glasi: svako ima svoj vlastiti ukus.Odredbeni osnov tog suda jeste čisto
subjektivan (zadovoljstvo ili bol).D r u g i s v a k i d a š n j i i z r a z z a u k u s , k o j i u p o t r e b l j a v a j u č a k i o n i k o j i
s u d u ukusa priznaju pravo da se izgovori kao sud koji važi za svak oga, glasi: o ukusu se ne može raspravljati.
To znači isto što i ovo tvrđenje: odredbeni osnov svakogsuda ukusa može biti čak i objektivan, ali on ne može da se
svede na određenepojmove, dakle o samom sudu ne može ništa da se odluči na osnovu dokaza,mada o
nj emu može lepo da se prepire. Prepiranje i raspravljanje jesu istovetni po tome što teže da uzajamnim opiranjem
sudova proizvedu njihovu saglasnost,a l i s e r a z l i k u j u p o t o m e š t o s e u r a s p r a v l j a n j u n a d a m o d a ć e m o
s a g l a s n o s t s u d o v a p o s t i ć i p o m o ć u o d r e đ e n i h p o j m o v a k a o d o k a z a , d a k l e , p o t o m e š t o usvajamo
objektivne pojmove kao razlog suda.Vidi se da između ova dva svakidašnja izraza nema jednoga stava koji sei p a k n a l a z i
u d u š i s v a k o g a č o v e k a : o u k u s u s e m o ž e p r e p i r a t i ( m a d a n e raspravljati). Ali, u ovome
stavu se sadrži suprotnost gornjeg stava. Jer, ako j edozvolj eno da se o nečemu prepiremo, onda mora
postojati nada da ćemo doćido saglasnosti, dakle moramo biti u stanju da računamo sa razlozima suda
kojine važe samo za j ednu ličnost i koji nisu samo subjektivni ; kojem sudu j e ipaksuprotan onaj osnovni stav:
svako ima svoj vlastiti ukus.Dakle, u pogledu principa ukusa pokazuje se ova antinomija:1) Teza: sud ukusa se ne
zasniva na poj movima, j er bi se inače o njemu moglo diskutovati (odlučivati na osnovu dokaza);2) Antiteza: sud
ukusa zasniva se na poj movima, j er bi se inače o njemu ne bi moglo čak ni prepirati (pretendovati na nužnu
saglasnost drugih sa ovim sudom).Rešenje antinomije ukusaS u d u k u s a m o r a d a s e s t o j i u v e z i s a
n e k i m p o j m o m , j e r i n a č e n e b i mogao da pretenduje na to da nužno važi za svakoga čoveka. Ali
upravo zbogtoga on ne sme biti dokaziv na osnovu nekog pojma, jer jedan pojam može biti iliodredljiv ili može da bude
po sebi neodređen i u isto vreme neodredljiv. U prvu vrstu spada pojam razuma, koji se može odrediti predikatima
čulnog opažaja, a udrugu vrstu spada transcedentalni pojam uma o onome što je natčulno, a što ležiu osnovi svakog od ovih
opažaja.

10
Sud ukusa kao pojedinačna očigledna predstava koja se odnosi
n a o s e ć a n j e za d o v o l j s t va j e s t e s a mo j e d a n p r i va t n i s u d . T a j p r e d me t j e za m e n e predmet dopadanja, svaki
čovek ima svoj ukus.K o d r e š e n j a s va k e a n t i n o m i j e s t a l o n a m j e s a m o d o m o g u ć n o s t i d a d va s t a v a k o j a s u
p r i vi d n o p r o t i vr e č n i m o gu d a p o s t o j e j e d a n p o r e d d r u g o g, ma d a objašnjenje njihovog pojma prevazilazi našu
moć saznanja.U oba protivrečna suda uzimamo onaj pojam na kome mora da se zasnivao p š t o s t v a ž e n j a
j e d n o g s u d a u j e d n o m i s t o m z n a č e n j u , a i p a k o n j e m u i s ka zu j e mo
d va s u p r o t n a p r e d i ka t a . S t o g a b i u t e zi t r e b a l o ka za t i : s u d u k u s a s e n e za s n i v a n a o d r e đ e n i m
p o j mo v i ma , a u a n t i t e zi b i t r e b l o k a za t i : s u d u ku s a s e i p a k za s n i v a n a j e d n o m e , m a d a n e o d r e đ e n o m
p o j mu ; t a d a i z m e đ u t i h s u d o v a ne bi bili nikakve protivrečnosti.U a n t i n o m i j i k o j a j e o v d e
p o s t a v l j e n a i r a z r e š e n a l e ž i u o s n o v i p r a v i l a n p oj a m u k u s a , n a i me u k u s a ka o č i s t o
r e f l e kt i r a j u ć e e s t e t s k e mo ć i s u đ e n j a ; i p r i t o me s u i z m i r e n a o b a o s n o vn a s t a va ko j a s u p r i vi d n o
p r o t i vr e č n i , p o š t o i j e d a n i drugi mogu biti istiniti.

39.
Kant – O lepoti kao simbolu moralnosti
D a b i s e j a s n o p o k a z a o r e a l i t e t n a š i h p o j m o v a , z a t o s u u v e k p o t r e b n i opažaji. Ako su ti naši
pojmovi empirijski, onda se potrebni opažaji zovu primeri. A ako su ti pojmovi čisti pojmovi razuma, onda se opažaji zovu
šemati. Ako sezahteva da se dokaže objektivni realitet pojmova uma, tj. ideja, i to radi njihovogt e o r i j s k o g s a z n a n j a ,
o n d a s e ž e l i n e š t o n e m o g u ć e , j e r i m n a p r o s t o n i k a k a v odgovarajući opažaj ne može biti dat.S v a k a
je hipotipoza (prikazivanje) kao očulotvorenje dvojaka: ili ješematična,
k a d a s e j e d n o m e p o j m u k o j i s e s h v a t a r a z u m o m d a j e a p r i o r i odgovarajući
o p a ž a j , i l i j e s i m b o l i č n a , k a d a s e j e d n o m e p o j m u k o j i s e m o ž e zamisliti samo umom i kome na
može da odgovara nijedan čulni opažaj podmećeočigledna predstava sa kojom moć suđenja postupa samo analogno onome
kakopostupa u šematiziranju, tj. ta dva postupanja moći suđenja saglašavaju se samos obzirom na pravilo ovoga njenog
postupanja u šematiziranju, a ne s obzirom nasamu očiglednu predstavu, te, dakle, samo s obzirom na formu refleksije, ali ne
sobzirom na sadržinu.Kada se reč simboličan protivstavi intuitivnom načinu predstavljanja, onda je to upotreba te reči koju su
doduše usvojili savremeni logičari, ali kojai zopačava nj en smisao, koj a j e nepr avilna; j er si mbol ičan način
predstavlj anj a s a m o j e j e d n a v r s t a i n t u i t i v n o o g n a č i n a p r e d s t a v l j a n j a .
I n t u i t i v a n n a č i n predstavljanja može da se podeli na šematičan i na simboličan
n a č i n . O b a t a načina predst avlj anj a j esu hipot ipoze, tj . pri kazi vanj a: ne prosti kar akt eri zmi ,
tj .o z n a č a v a n j a p o j m o v a p r o p r a t n i m č u l n i m z n a c i m a , k o j i n e s a d r ž e n i š t a š t o j e potr ebno
r adi opažanj a obj ekt a; i ti čul ni znaci j esu ili r eči il i vi dlj i vi ( al gebar ski, čak mimički) znaci kao prosti izrazi
za pojmove.Svi opažaji koji se stavljaju pod pojmove a prioori jesu ili šemati ili simboli;od koj ih šemati sadr že direkt ne,
a si mbol i i ndirekt ne pr i kaze poj ma. Šemati to č i n e d e m o n s t r a t i v n o , a s i m b o l i
p o d s r e d s t v o m n e k e a n a l o g i j e , u k o j o j m o ć suđenja ima da obavi dvojak posao:1)da pr i meni
poj am na pr edmet j ednooog čulnog opažaj a i 2 ) d a p r i m e n i p r o s t o p p r a v i l o r e f l e k s i j e o o n o m e
o p a ž a j u n a n e k i s a s v i m drugi predmet, za koji onaj prvi predmet jeste samo njegov simbol.Tako se neka
monar hij a zami šlj a kao neko oduhovlj eno tel o ako se u nj oj vlada po unutr ašnj i m nar odni m zakoni ma, a
ako u nj oj vlada neka poj edinačnaapsol ut na volj a, onda se ona zami šlj a kao neka pr ost a mašina ( kao
r učni mli n) ,

ali u oba ova slučaja ona se zamišlja samo simbolički. Nemački jezik je
p u n p r i k a z i v a n j a p r e m a n e k o j a n a l o g i j i ; u s l e d č e g a i z r a z n e s a d r ž i p r a v u š e m u z a poj am,
već samo neki si mbol za refleksij u. Ako se već s am nači n predst avlj anj asme nazvati saznanj em, onda j e
sve naše saznanj e o Bogu samo si mbolično; i onaj ko to saznanje o Bogu sa osobinama razuma, volje itd. (koje svoj
objektivnirealitet pokazuju samo na bićima ovoga sveta) shvata kao šematsko, taj zapadau a n t r o p o m o r f i z a m i s t o
o n a k o k a o š t o z a p a d a u d e i z a m a k o i z o s t a v i š t a j e intuitivno, usled čega se ne saznaje uopšte ništa, čak ni
u praktičnom pogledu.K ant t vr di da l epo j este simbol moralno -dobr oga; i takođe samo u t ome s m i s l u
(smislu koji je za svakoga čoveka prirodan i koji svaki čovek pripisuje d r u g i m
l j u d i m a k a o d u ž n o s t ) l e p o i z a z i v a d o p a d a n j e k o j e p o l a ž e p r a v o n a odobravanje
svakog drugog čoveka, pri čemu je duševnost u isto vreeme svesnai zvesnog opl emenj i vanj a i uzdi zanj a i znad pr ost e
prij emči vost i za zad ovolj st vo k o j e d o b i j a p r e k o č u l n i h u t i s a k a , c e n e ć i t a k o đ e v r e d n o s t
d r u g i h l j u d i p r e m a sličnoj maksi mi nj ihove moći suđenj a. U sposobnosti ukusa, moć suđenj a
nij ep o t č i n j e n a n e k o j h e t e r o n o m i j i i s k u s t v e n i h z a k o n a , k a o i n a č e u
empirijskomprosuđivanju; u pogledu predmeta takvog čistog dopadanja ona
p r e d s t a v l j a zakon sama sebi onako kao što to čini um u pogledu moći htenj a, i uvi đa da se k a k o
z b o g o v e u n u t r a š n j e m o g u ć n o s t i u s u b j e k t u , t a k o i z b o g s p o l j a š n j e mogućnosti
jedne sa njom saglasne prirode odnosi na nešto u samom subjektu iv a n n j e g a š t o n i j e p r i r o d a , p a n i s l o b o d a ,
11
n o š t o j e i p a k s p o j e n o s a o s n o v o m sl obode, nai me sa oni m št o j e natčul no, a u čemu se t eor ij ska
moć povezuj e i ujedinjuje sa praktičnom moći na zajednički i nepoznati način.1 ) O n o š t o j e l e p o
d o p a d a s e n e p o s r e d n o ( a l i s a m o u r e f l e k s i v n o m opažaju, ali ne
u pojmu kao moralnost);2 ) L e p o s e d o p a d a b e z i k a k v o g i n t e r e s a
( d o d u š e , d o b r o u e t i č k o m smi sl u nužno j e povezano sa nekim i nter esom, ali
ne sa t akvi minteresom koji prethodi sudu o dopadanju, već koji je tim sudomtek
izazvan);3 ) S l o b o d a u o b r a z i l j e ( č u l n o s t i
n a š e m o ć i ) z a m i š l j a s e u prosuđivanju lepoga
k a o s a g l a s n a s a z a k o n i t o š ć u r a z u m a ( u mor alnom sudu sl oboda volj e zami šlj a se kao saglasnost
volj e sa samim sobom, shodno opštim zakonima uma);4 ) S u b j e k t i v n i p r i n c i p
p r o s u đ i v a n j a l e p o g a s a z n a j e s e k a o o p š t i , t j . kao princip
koji važi za svakoga, ali koji se ne saznaje nekimopštim pojmom (objektivni princip
m o r a l n o s t i p r o g l a š a v a s e t akođe za opšti, tj . za princi p koj i važi za sve subj ekt e, uj edno i z a s v e
r a d n j e i s t o g a s u b j e k t a , i p r i t o m e p r i n c i p k o j i s e m o ž e saznati j edni m opšti m poj mom) . Stoga
j e mor al ni sud ne samo s p o s o b a n z a o d r e đ e n e k o n s t i t u i v n e p r i n c i p e , v e ć j e m o g u ć jedino na
osnovu toga što se maksime zasnivaju na timkonstruktivnim principima i njihovoj opštosti.Običan lj udski r azum naj češće
se takođe obazi re na ovu analogij u; i mi često dajemo lepim predmetima prirode ili umetnosti takva imena, koja imaju
zao s n o v m o r a l n o p r o s u đ i v a n j e . Z g r a d e i l i d r v e ć e n a z i v a m o v e l i č a n s t v e n i m i l i vel elepni m,
ali za polj a kažemo da su nasmej ana i vesela; čak se boj e nazi vaj u

bezazlenim, skromnim, nežnim jer izazivaju takva osećanja koja sadrže nešto što je analogno sa onim duševnim stanjem koje u
nama izazivaju moralni sudovi.Ukus omogućuj e prelaz od čul ne draži na uobičaj eni moralni i nteres bez
nekogsuviše nasil nog skoka, pošto ukus zami šlj a uobr azi lj u čak u nj enoj sl obodi kaosvrhovit o
odr edlj i vu za razum, i, štavi še, uči kako se na predmet i ma čula nal azi neko slobodno dopadanje takođe bez
čulne draži.

12