Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984.

Sadržaj
Uvod u rat
Sarajevski atentat (28.06.1914)
Demonstracije
Zaverenici
Uzroci
Julski ultimatum (23.07.1914)
Srpski odgovor i objava rata (28.07.1914)
Ratne proklamacije
Automatizam saveza
Austrougarska vojska na Balkanu
Srpska vojska
Crnogorska vojska
Srpsko-crnogorska vojna saradnja
Prva, druga i treća austrougarska ofanziva
Prva austrougarska ofanziva (12.08.1914)
Cerska bitka (16 – 20.08.1914)
Prva srpska ofanziva
Druga austrougarska ofanziva (08.09.1914)
Drinska bitka
Treća austrougarska ofanziva (06.11.1914)
Druga srpska ofanziva. Kolubarska bitka (03.12.1914)
Epilog prve ratne godine
Zločini nad civilnim stanovništvom
Dobrovoljci
Komitski odredi
Jugoslovenski program
Ideja o ujedinjenju jugoslovenskih naroda
Ratni cilj
Ideja o stvaranju Jugoslovenskog odbora
Niška deklaracija (07.12.1914)
Ideologija ujedinjenja
Iskušenja
Zatišje
Iscrpenost
Epidemije
Politički život
Odnosi vlade i Crne ruke
Jugoslovenski program
Nemačka ponuda separatnog mira
Neobjavljeni rat
Približavanje Bugarske Centralnim silama. Ustanak u Makedoniji
Približavanje Turske Centralnim silama. Ustanak u Albaniji
Problemi ujedinjenja
Srpsko-crnogorski odnosi
Jugoslovenski odbor
Antantina ponuda Srbiji
Saveznici predlažu ofanzivu
Trojna invazija
Snaga, raspored i planovi
Početni tok operacija (06.10.1915)
Povlačenje srpske vojske i naroda
Povlačenje preko Crne Gore i Albanije
Evakuacija
Mojkovačka bitka

1
U tuđini
Obnova snaga
Sudbina izbeglih Srba
Smene u srpskoj vladi i Vrhovnoj komandi
Reorganizacija srpske vojske
Prebacivanje srpske vojske na Solunski front
Borbe 1916. godine
Nova reorganizacija srpske vojske
Sudbina izbeglih Crnogoraca
Đaci, studenti i profesori
Sukobi i obračuni
Međustranački sukobi u izbeglištvu
Solunski proces (02. april – 23. maj 1917)
Pitanje ujedinjenja sa Crnom Gorom
Okupirana Srbija
Aneksija ili razdrobljavanje
Okupacione uprave
Nasilje
Početak oružanog pokreta otpora
Misija Koste Milovanović-Pećanca
Toplički ustanak
Borba se nastavlja
Kriza i nove čete
Ka Jugoslovenskoj državi
Zaplitanje prilika
Srpska vlada i Jugoslovenski odbor
Krfska deklaracija (20. jul 1917)
Majska deklaracija
Kriza srpske vlade u proleće 1918
Kraj rata
Narodno vijeće i pokušaj stvaranja države Slovenaca, Hrvata i Srba
Ženevska konferencija
Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

2
Uvod u rat

Sarajevski atentat (28. jun 1914) – Na Vidovdan 28. juna 1914. godine ubijen je
austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franja Ferdinand. Na njega je prvo
bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali je tada nadvojvoda ostao nepovređen. Nepun
sat kasnije na nadvojvodu je iz revolvera pucao Gavrilo Princip i tom prilikom
usmrtio i nadvojvodu i njegovu ženu Sofiju, vojvotkinju Hoenberga. Dvojica
atentatora, Nedeljko Čabrinović i Gavrilo Princip, odmah su uhapšeni. Usledila su
potom hapšenja i drugih sumnjivih lica.
Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Optuženici su bili austrougarski državljani, a
po nacionalnosti mahom Srbi. Istragom je utvrđeno da je u Sarajevu postojao
zaverenički centar na čelu sa Danilom Ilićem, kao i da su trojica atentatora – Princip,
Čabrinović i Grabež – nedavno boravili u Beogradu, gde su i doneli odluku o
atentatu. U srpskoj prestonici su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom
Ciganovićem, a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske
Vojislavom Tankosićem. Oni su im obezbedili oružje, municiju i prelazak preko
granice. Što se tiče bombi, koje su nađene kod atentatora, one su bile proizvod
Kragujevačke fabrike oružja. I Princip i ostali uhapšenici su tokom istrage i pred
sudom odlučno tvrdili da su samostalno i iz nacionalnih i patriotskih pobuda
organizovali zaveru. Ono što se iz istrage moglo zaključiti svodilo se na to da je
grupa nacionalnih revolucionara zamislila, organizovala i izvela atentat vođena
svojim ubeđenjima, a da su joj u tome pomogli neki ljudi iz Narodne odbrane u
Srbiji.
Vest o atentatu primili su i u Beču i u Berlinu kao pogodan izgovor za potezanje
oružja. Na savetovanju u Berlinu i Potsdamu od 05. i 06. jula 1914. godine austrijski
car Franja Josif je izrazio spremnost da uđe u rat protiv Srbije, pod uslovom da mu u
tome podršku pruži Nemačka. Time su zvanično i formalno usaglašeni ratoborni
stavovi dveju sila. U skladu sa tim, na suđenju u Sarajevu, austrougarski istražni
organi su na sve načine nastojali povezati atentatore i srpsku vladu. Austrougarski
zvaničnik Fridrih fon Vizner je dobio zadatak da pronađe kompromitujuće činjenice
koje povezuju atentat i srpsku vladu. Međutim, jedino što je fon Vizner 13. jula
mogao telegrafisati Beču jeste da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju
neke organizacije iz Srbije, koje srpska vlada toleriše, ali da se u datom trenutku ne
može dokazati veza srpske vlade sa atentatom.1

Demonstracije – Vest o pogibiji prestolonaslednika je prirodno snažno odjeknula.

Činjenica je, međutim, da u Austrougarskoj za njim niko nije posebno žalio: niti
narod, naročito ne Mađari2, niti car. Ipak vodeći krugovi u Beču hteli su iskoristiti
1 Po donošenju presude učesnicima u atentatu, 03. februara 1915. obešeni Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Miško
Jovanović; na istu kaznu su bili osuđeni Nedeljko Kerović i Jakov Milović, ali su im kazne zamenjene doživotnom
robijom (obojica umrla u zatvoru po zvaničnom nalazu od tuberkoloze pluća). Svi ostali učesnici u atentatu, a među
njima i sami atentatori, izbegli su smrtne kazne zato što su bili maloletni. Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i
Trifko Grabež su osuđeni na po 20, a Vasa Čubrilović na 16 godina teške robije. Od njih kraj rata je dočekao Vasa
Čubrilović; ostale su u tamnici pokosile bolesti. Gavrilo Princip je umro od tuberkoloze kostiju.
2 Budući da se zalagao za stvaranje centralistički uređene Velike Austrije, u kojoj bi Nemci imali glavnu reč

3
umorstvo prestolonaslednika za obračune i tako počev od 30. juna na ulicama
austrijske prestonice počele su se iz dana u dan nizati antisrpske demonstracije. Nešto
ranije antisrpske demonstracije su izbile u Zagrebu i Sarajevu (28. juna 1914). Ove
demonstracije su predvodili konzervativno-klerikalni krugovi, koji su možda jedino
žalili za prestolonaslednikom, ali koji su bili najagresivniji. U međuvremenu, srpski
poslanik u Beču, Jovan M. Jovanović, trudio se svim silama da ospori optužbe protiv
svoje vlade i deluje u pravcu smirivanja tenzija.

Zaverenici – Andrej Mitrović na osnovu rezultata svog istraživanja tvrdi da srpska

vlada i uopšte srpski ustavni faktori nisu imali nikakve veze sa atentatom. Međutim,
čini mu se da je jedna dosta visoka ličnost bila upletena u atentat. Reč je o
potpukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, tada šefu Obaveštajnog odeljenja
Generalštaba.
Srbija je posle pobede u dva balkanska rata izašla rascepljena unutrašnjo-politički,
tako da se na jednoj strani nalazila vlada starih radikala, a na drugoj tajna
organizacija Ujedinjenje ili smrt, poznata pod imenom Crna ruka3. Prva ličnost te
organizacije je bio potpukovnik Dimitrijević.
U proleće 1914. ova organizacija je činila srž vojne opozicije u tzv. ,,sukobu civilnih i
vojnih vlasti''. Ona je navela ili prisilila starog kralja Petra da obori Pašićevu vladu
uprkos njenoj većini u Narodnoj skupštini. Tek je ruska intervencija rešila ovu krizu u
korist Pašića. Petar se morao povući, navodno zbog bolesti, i vlast predati
prestolonasledniku Aleksandru, koji je stupio na čelo države u svojstvu regenta. U
celoj toj situaciji zaverenici Crne ruke su se oteli kontroli ustavnih faktora, pa su se
tada u Srbiji mogli primetiti znaci dvovlašća.
Dimitrijević i crnorukci su imali jake pozicije u nacionalističkoj organizaciji Narodna
odbrana i upravo su preko nje i mimo nje nastojali da u Bosni i Hercegovini prošire
mrežu svojih poverenika. Na ruku im je išlo i nezadovoljstvo srpskog dela
stanovništva protiv austrijske uprave. To je bilo sasvim oprečno vladinoj politici da se
izbegava dalje zaoštravanje odnosa sa susednom Monarhijom.
Imajući sve navedeno na umu, moglo se dogoditi da ustavni faktori ne znaju, a da
Dimitrijević zna za pripremu atentata. Moguće njegovo učešće svodilo se na davanje
oružja i tajno prebacivanje atentatora. Učestvovao je samo kao zaverenik, ali ne i kao
rukovodilac srpske vojno-obaveštajne službe.

Uzroci – Na početku 20. veka Austro-Ugarska Monarhija se suočavala sa teškom

unutrašnjom krizom. Prvo ona nije dobro stajala u privrednom pogledu. Nije uspevala
da prati snažan privredni razvitak tadašnjih najjačih država. Zatim, nacionalni pokreti
u zemlji su bili sve mnogobrojniji i snažniji. Najzad, potresale su je i socijalne borbe.
Sve je bilo tim složenije što je Austro-Ugarska i spoljno-politički stajala loše. Bila je
uklještena između tri sile: Rusije, njene dugogodišnje rivalke na Balkanu; Nemačkog
Rajha koji je, iako njen saveznik od 1879, već decenijama radio na tome da od nje
načini svog satelita; i Italije, saveznika od 1883, koja je težila da sebi priključi delove
3 Tajna organizacija koja zalagala za ujedinjenje Srpstva putem revolucionarne borbe

4
habzburškog carstva naseljenog Italijanima, naročito istočnu obalu Jadranskog mora.
U takvim okolnostima, kako svoj ugled i prestiž nije mogla dokazivati na glavnoj
evropskoj sceni, Austro-Ugarska se okrenula Balkanskom poluostrvu. Njen plan je
bio da aneksijom malih i nerazvijenih balkanskih država, proširi svoj suverenitet i
uticajne sfere. Austrijska elita je još računala i na mogućnost da se uključivanjem što
većeg broja Slovena stvori odgovarajuća protivteža Mađarima u Monarhiji.
Austrougarska balkanska politika je kao prva dva koraka podrazumevala: aneksiju
Bosne i Hercegovine, ali i uništenje Srbije. Kako se ova poslednja od 1903. brzo i
odlučno osamostalila, potraživši politički oslonac na Rusiju, a finansijski na
Francusku, predstavljala je ozbiljnu prepreku austrougarskim planovima. Stoga je već
1908. u Beču stvoren plan o uništenju Srbije podelom njenih teritorija. Plan je bio da
teritoriju Srbije između sebe podele prvenstveno Austro-Ugarska i Bugarska, a možda
i Rumunija (kasnije i Albanija, posle njenog osnivanja). Međutim, mada je prvi korak
– aneksija Bosne i Hercegovine – ubrzo ostvaren, drugi se pokazao kao nerešiv
problem. Štaviše, Srbija je tokom 1912. i 1913. ojačala tako što je proširila svoje
teritorije, pojačala svoj politički uticaj i stekla vojni prestiž. Postala je takođe
moralno-politička uporišna tačka ne samo težnji za samostalnošću Srba u državi
Habzburga, nego i jugoslovenskog pokreta.
Za Nemački Rajh Srbija je, uopšte uzev, bila zanimljiva jedino u sklopu nemačkih
opšteevropskih i svetskih planova. Osnovni cilj Nemačkog Rajha je bilo stvaranje
hegemonističke svetske sile. U tom cilju je Nemačka trebalo izboriti hegemoniju u
Evropi, potčiniti svom interesu Bliski Istok, steći bogate i prostrane kolonije,
prvenstveno u Africi. Po ovoj koncepciji Austro-Ugarska je morala biti ili najvčvršće
vezana za Rajh kao saveznička država organičenog suvereniteta ili u njega uključena
kao federativan, odnosno konfederativan deo. Ostvarivanje ovog cilja želelo se
postići u prvom redu ratom protiv Antante, a takođe i kombinovanom primenom
međunarodno-pravnih (saveznički ugovori) i ekonomskih (carinske unije) sredstava,
kao i kulturnog uticaja.
Antanta, koju su činile Rusija, Francuska i Engleska, zasnovana na zajednici interesa
protiv prevlasti germanizma, stajala je uz Srbiju jedino zato što je u njoj videla svog
prirodnog saveznika i ,,prvu barijeru prodiranju Germanije ka istoku''; dakle, u
pitanju je samo to da su interesi Rusije, Francuske i Engleske bili istovetni sa
interesima Srbije, a ne to da ove sile brane jednu malu državu iz nekih idealističnih
razloga.
U godinama 1912/1914. Berlin je ocenio da je Rajh dovoljno spreman i snažan da
dobije rat. Čekao se samo dobar propagandni izgovor za otpočinjanje rata. Ubistvo
Franje Ferdinanda učinilo se kao pružanje tog izgovora i već je 07. jula 1914.
odlučeno da se ide u rat. Međutim, dok je Austro-Ugarska želela lokalizovan rat
protiv Srbije i nastojala da učini sve kako bi ostale sile ostale neutralne, Rajh je u ratu
Austro-Ugarske protiv Srbije video varnicu koja treba da dovede do rata Centralnih
sila protiv Antante.
Pripremajući se za objavu rata, Nemački Rajh je računao na sledeće: pošto Austro-
Ugarska napadne Srbiju, Rusija će morati, u želji da zaštiti svog štićenika, proglasiti

5
opštu mobilizaciju. Bio bi to dovoljan povod Rajhu da optuži Rusiju za napadačke
namere i objavi joj rat. Ova objava naterala bi ruskog saveznika Francusku da
sprovede mobilizaciju, što je opet za Nemačku dovoljno da i nju optuži za napadačke
namere, te i da njoj objavi rat. Ovo prebacivanje odgovornosti na Rusiju i Francusku
bilo bi dvojako korisno. Pružio bi se Velikoj Britaniji izgovor da ne uđe u rat, a
nemačka javnost bi bila izmanipulisana kako Rajh vodi odbrambeni rat.

Julski ultimatum (23. jul 1914) – Prve nedelje jula 1914. godine nisu ni po čemu
nagoveštavale ono što se spremalo: austrijski i nemački car su otišli na odmor, u
Austro-Ugarskoj su prestale demonstracije, nemačka štampa je prestala da piše protiv
Srbije, a austrougarski poslanik Vladimir baron fon Gizl se spremao za povratak u
Beograd. U međuvremenu, u Srbiji je politički život ostao u uobičajenim okvirima.
Štaviše, dva čelna čoveka su bila van prestonice. Nikola Pašić u predizbornoj
kampanji u unutrašnjosti zemlje, a vojvoda Radomir Putnik, načelnik generalštaba, u
austrijskoj banji Glajhenberg. Međutim, sve to je bila varka najviših političkih i
vojnih krugova Austrije i Nemačke, kojom su nastojali da dobiju na vremenu i
iznenade neprijatelja. Već 23. jula 1914. godine u 18h austrougarski poslanik Gizl
predao je ultimativnu notu zastupniku predsednika srpske vlade Lazaru Pačuu,
ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 sati. Ultimativna nota je
predata tek pošto je francuski predsednik napustio Rusiju, gde je bio u zvaničnoj
poseti. Time se želelo izbeći rusko-francusko savetovanje na najvišem nivou o
ultimatumu Srbiji. Ultimativna nota je ostalim inostranim silama predata tek u jutro
24. jula, čime se želelo skratiti vreme njihove reakcije. Značajno je pomenuti da je
nemačka vlada poslednju verziju teksta ultimatuma imala čak 23 časa pre nego srpska
vlada.
Austrougarski ultimatum Srbiji je sastavio Aleksandar baron fon Musulin. U
ultimatumu su optužbe proširene, odnosno promenjene. Svodile su se na to da u Srbiji
postoji velikosrpska propaganda, koja je iz Srbije prenošena u Monarhiju. Istaknuta
je teza da je ideja o atentatu nastala u Srbiji, kao i da su atentatorima pomogli srpski
oficiri i činovnici Narodne odbrane. U takvim okolnostima, Austro-Ugarska je od
srpske vlade u 10 tačaka zahtevala sledeće:
1. da zabrani publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske
2. da raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja uperena protiv Austro-
Ugarske
3. da iz javne nastave ukloni sve ono što služi ili bi moglo služiti za
podsticanje propagande protiv Austro-Ugarske
4. da otpusti iz službe sve oficire i činovnike koji su neprijatelji Austro-
Ugarske, a čija će imena biti naknadno dostavljena
5. da prihvati saradnju austrougarskih organa vlasti u suzbijanju
subverzivnog delovanja uperenog protiv Austro-Ugarske na tlu Srbije
6. da otvori istragu protiv saučesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati
učešće austrougarskih organa vlasti u toj istrazi
7. da odmah uhapsi Milana Ciganovića i Vojislava Tankosića

6
 8. da efikasnim merama onemogući ilegalno prebacivanje oružja preko
granice i da uhapsi i strogo kazni one pripadnike pogranične službe koji
su pomogli prebacivanje atentatora
9. da objasni izjave visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i inostranstvu date
posle 28. juna, a koji izrazili neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj
10. da obavesti o ispunjavanju svih navedenih zahteva
Julski ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju i u suštini naruši njenu
samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosilo na tačke pet i šest ali i na tačku
deset. Njima bi Austro-Ugarska dobila mogućnost da pod vidom istrage pokrene
postupak protiv svakog lica u Srbiji i prodre u sve ustanove srpske države.
Pošto su strani zvaničnici dobili tekst ultimatuma, morali su se složiti da zahteve
ultimatuma ne može prihvatiti ni jedna ustavna država. Ipak, sile Antante su
savetovale srpsku vladu da bude popustljiva, dok su se balkanske države pokazale
uzdržane. Velika Britanija i Francuska su nastojale da mir spasavaju kompromisom u
kome bi jedino Srbija podnela značajne žrtve. Predlagale su da Srbija dopusti
susednoj sili da zauzme Beograd, kao i da se srpska vojska bez borbe povuče u
unutrašnjost zemlje. U međuvremenu bi se evropske sile pobrinule da se spreči
invazija i rat.
Dobivši tekst ultimatuma, srpska vlada se sastala iste večeri. Ona je odmah naredila
da se uhapse Milan Ciganović i Vojislav Tankosić (prvi je uspeo da pobegne u
unutrašnjost zemlje, dok je drugi bio uhapšen), a stala je raditi i na odgovoru Austro-
Ugarskoj.

Srpski odgovor i objava rata (28. jula 1914) – Srpski odgovor na ultimatum je
sastavljen tek 25. jula posle 18 časova. Sastavili su ga Nikola Pašić i Stojan Protić, a
austrougarskom poslaniku ga je uručio Nikola Pašić kao predsednik vlade. Baron fon
Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajuć i izjavio da su odnosi između dve
države prekinuti. Zatim je sa osobljem napustio Beograd i otputovao u Zemun.
Evakuacija arhive je bila ranije pripremljena.
Srpski odgovor je bio u svakom pogledu popustljiv i dostojanstven. Srpska vlada je
prihvatila sve zahteve ultimatuma, izuzev onog iznetog u tački šest, ali je i tu
ponudila arbitražu suda u Hagu ili komisiju velikih sila. Srpskim odgovorom su bile
zadovoljne sile Antante, pa čak i sam nemački car Vilhelm II. Ipak, najviši politički i
vojni krugovi Austrije i Nemačke, raspoloženi za rat, odbacili su odgovor pod
izgovorom da srpska vlada nije doslovno prihvatila svaku tačku ultimatuma.
U takvim okolnostima, 28. jula 1914. u 11h Austro-Ugarska je običnom poštom
poslala telegram vladi Srbije u kome joj je objavila rat.

Ratne proklamacije – Dan po objavljivanju rata, car Franja Josif i regent Aleksandar
Karađorđević objavili su svoje ratne proglase, a 06. avgusta to je učinio i crnogorski
kralj Nikola I Petrović. Ova tri ratna proglasa bila su oprečna po svom sadržaju. U
svom proglasu Franja Josif je optužio Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju
protiv Monarhije. Aleksandar Karađorđević pak je optužio Monarhiju da tokom

7
dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda. Nikola I Petrović je ovu
poslednju optužbu proširio na Jugoslovene uopšte. Prvi proglas je objavu rata
tumačio kao prirodnu posledicu zavereničke delatnosti, druga dva su istu tu objavu
tumačili kao deo procesa sputavanja Srba, odnosno Jugoslovena. Franja Josif se
pozivao pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, a Aleksandar
Karađorđević i Nikola I Petrović su se pozivali na nuždu koja nagoni da se brani
nezavisnost i integritet države od napadača.
Kroz proglase su se suočila dva potpuno oprečna sveta. Reč je bila o sudaru težnje za
političkom nezavisnošću na Balkanu uopšte sa težnjama srednjoevropskih carevina
da se šire preko Jugoistočne Evrope ka Bliskom Istoku.

Automatizam saveza – Sarajevski atentat, izvršen 28. juna 1914, shvaćen je i u Beču i
u Berlinu kao dobar povod za otpočinjanje već dugo nameravanog rata. Austro-
Ugarska to koristi kao povod za objavu rata Srbiji 28. jula 1914. godine. Na to su
Rusija i Francuska otpočele mobilizaciju jer nisu htele da dozvole poremećaj
ravnoteže snaga na svoju štetu. Nemačka to koristi kao povod za objavu rata – 01.
avgusta Rusiji i 03. avgusta Francuskoj. Dalje je delovao automatizam saveza
(pogledati Tabelu br. 1 i Tabelu br. 2)

8
Tabela br. 1 – Automatizam saveza

Datum Objava rata

24.07.1914. Austro-Ugarska Srbija
01.08.1914. Nemačka  Rusija
03.08.1914. Nemačka  Francuska
05.08.1914. Nemačka  Belgija
Velika Britanija Nemačka
06.08.1914. Austro-Ugarska Rusija
Srbija  Nemačka
Crna Gora  Austro-Ugarska
11.08.1914. Crna Gora  Nemačka
13.08.1914. Velika Britanija  Austro-Ugarska
Francuska  Austro-Ugarska
23.08.1914. Japan  Nemačka
24.08.1914. Austro-Ugarska  Japan

Tabela br. 2 – Automatizam saveza

Austro-Ugarska 24.07.  objavila rat Srbiji

06.08.  objavila rat Rusiji
24.08.  objavila rat Japanu

Crna Gora 06.08.

Velika Britanija 13.08.  objavile rat Austro-Ugarskoj
Francuka 13.08.

Nemačka 01.08.  objavila rat Rusiji

03.08.  objavila rat Francuskoj
05.08.  objavila rat Belgiji

Velika Britanija 05.08.

Srbija 06.08.  objavile rat Nemačkoj
Crna Gora 11.08.
Japan 23.08.

9
Austrougarska vojska na Balkanu – Austro-Ugarska je još 1909. godine izradila ratni
plan. Taj plan je predvideo ratne operacije na dva fronta: na istoku prema Rusiji
(Slučaj R) i na Balkanu prema Srbiji i Crnoj Gori (Slučaj B). U skladu sa tim planom
celokupne kopnene snage Monarhije podeljene su u tri velike grupe:
 Ešalon A sa zadatkom da deluje na Istočnom frontu protiv Rusije
 Minimalna grupa Balkan sa zadatkom da vodi defanzivne operacije
protiv Srbije i Crne Gore
 Ešalon B, koji je imao dvostruku ulogu: u slučaju da Rusija odmah uđe u
rat, trebao je krenuti za ešalonom A i pomoći njegove operacije na
istoku; u slučaju da Rusija ne uđe u rat, trebao je krenuti za balkanskom
vojskom i pomoći njene operacije na Balkanu, a zatim se u zgodnom
trenutku pridružiti ešalonu A.
Po austrougarskoj objavi rata Srbiji, komandant austrougarske balkanske vojske,
general Oskar fon Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpene od
prethodnih ratova, predložio je da sa na Balkanu sa defanzivnih pređe na ofanzivne
operacije. Iako ovaj predlog nije bio u skladu sa ratnim planom, Vrhovna komanda ga
je prihvatila. Verovala je da će austrougarska vojska pregaziti Srbiju i na vreme stići
da se prebaci na Istočni front. Inače, Centralnim silama je brza pobeda nad Srbijom
bila važna da bi njome uticale na to da se političke prilike na celom Balkanu razvijaju
u njihovu korist, zatim da podstaknu Bugarsku da im se pridruži i najzad da steknu
kopnenu vezu sa Turskom. U duhu novih predviđanja, izvršena je sledeća
koncentracija snaga balkanske vojske i ešalona B:
 2. armija pod zapovedništvom generala Bema Ermolija koncentrisana na
prostoru Srema i Banata
 5. armija pod zapovedništvom generala Liberijusa fon Franka
koncentrisana na prostoru Zvornika i Brčkog sa zadatkom da pređe
Drinu i do 18. avgusta zauzme Valjevo. Jedna divizija predviđena za
napredovanje dolinom Drine do Ljubovije sa zadatkom sadejstva sa 6.
armijom.
 6. armija pod zapovedništvom generala Oskara fon Poćoreka
koncentrisana na prostoru Rogatica, Kalinovik, Sarajevo sa zadatkom da,
po padu Valjeva, pređe Drinu i maršira prema Nišu, Užicu i Pljevljima.
Dve brigade predviđene za odbranu Boke Kotorske i Hercegovine.
Glavni pravac napada je trebalo izvesti sa zapada, sa polaznih položaja u Bosni, a
preko Drine. Komandant austrougarske balkanske vojske je bio general Oskar fon
Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih, a načelnik
Vrhovne komande Konrad fon Hecendorf.
Manjkavost austrougarskog ratnog plana je bio u tome što se zasnivao na pretpostavci
da je borbena vrednost Srbije i Crna Gore slaba, kao i što je predvideo prodor, umesto
dolinom Velike Morave, iz pravca Bosne, gde je teren teško prohodan sa puno
planinskih barijera.

Srpska vojska – Pošto je austrougarskom poslaniku predala odgovor na ultimatum,

10
srpska vlada je očekivala objavu rata. Kako je verovala da će Beograd biti
bombardovan, odmah je naredila evakuaciju dvora, vlade i trezora Narodne banke.
Izdala je naređenje o miniranju Savskog mosta i prelasku železnice u vojne ruke.
Potpisala je ukaze o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana
Popovića, kao i pukovnika Miloša Vasića. Formirala je Vrhovnu komandu na čelu sa
generalom Stepom Stepanovićem i vojvodom Radomirom Putnikom, koji je bio
odsutan. Vrhovna komanda se odmah preselila u Kragujevac.
25. jula u 22h srpska vlada je proglasila opštu mobilizaciju. Mobilizacija boračkih
delova je izvršena u roku od 4 do 6 dana, a neboračkih u roku od 6 do 12 dana.
Mobilisano je oko 450 000 ljudi i 500 topova.
Vojvoda Radomir Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom
srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima nalazio na lečenju u jednoj
austrougarskoj banji. Međutim, onog trenutka kada je postao svestan opasnosti koja
se nadvila nad Srbijom, požurio je da se preko Rumunije vrati u otadžbinu. Postavlja
se pitanje zašto su austrougarske vlasti dozvolile odlazak neprijateljskog generala.
Jedni istoričari tvrde zahvaljujući intervenciji ruske, francuske i engleske diplomatije.
General Alfred Kraus pak piše da mu je sam Hecendorf rekao da je savetovao caru da
pusti Putnika, verujući da je bolje da Srbima zapoveda jedan stari general nego jedan
mladi koji se školovao u Francuskoj. Kako bilo, mada je Putnik bio odsutan,
pripreme za odbranu zemlje izvedene su prema planu koji je on, uz pomoć Živojina
Mišića, izradio tokom aneksione krize 1908 – 1909.
Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je držati se odbrane dok se politička i
strategijska situacija ne razjasni. Naime, srpska vlada nije znala kakav će stav zauzeti
balkanske države, ali je pretpostavljala da će se Grčka i Rumunija opredeliti za
neutralnost, dok su Bugarska i Albanija predstavljale pretnju. Takođe, ona nije znala
sa koje strane da očekuje neprijateljski prodor. U takvim okolnostima, ona je 08.
avgusta 1914. izradila sledeći plan koncentracije snaga:
 1. armija pod zapovedništvom generala Petra Bojovića koncentrisana na
desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave
 2. armija pod zapovedništvom generala Stepe Stepanovića koncentrisana
na liniji Aranđelovac-Lazarevac
 3. armija pod zapovedništvom generala Pavla Jurišića Šturma
koncentrisana na liniji od ušća reke Kolubare do Ljubovije
 Užička vojska pod zapovedništvom generala Miloša Božanovića
koncentrisana na prostoru Užice-Rogatica-Bajina Bašta-Priboj.
 i trupe Odbrane Beograda
Vrhovni komandant svih operativnih snaga bio je regent Aleksandar Karađorđević,
načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, a zamenik načelnika štaba
Vrhovne komande general Živojin Mišić.

Crnogorska vojska – 28. jula 1914. godine u Crnoj Gori je proglašena opšta
mobilizacija. Za kratko vreme mobilisano je oko 35 000 ljudi i 65 topova.
Koncentracija snaga crnogorske vojske izvedena je prema sledećem planu:

11
  Lovćenski odred pod zapovedništvom divizijara Mitra Martinovića sa
zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Boke Kotorske ka Cetinju i
Rijeci Crnojevića
 Hercegovački odred pod zapovedništvom serdara Janka Vukotića sa
zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Boke Kotorske, Trebinja,
Bileće i Gacka ka Nikšiću
 Sandžački odred pod zapovedništvom brigadira Luke Gojnića sa
zadatkom da spreči prodor neprijtelja od Čajniča i Čelebića ka
Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom
 Starosrbijanski odred pod zapovedništvom brigadira Radomira Veševića
sa zadatkom da čuva granicu prema Albaniji
Vrhovni komandant svih operativnih snaga je bio kralj Nikola I Petrović, a načelnik
štaba Vrhovne komande serdar Janko Vukotić, koji je ujedno bio i predsednik vlade,
ministar vojske i zapovednik Hercegovačkog odreda.
Manjkavost crnogorskog ratnog plana je bio u tome što je vojska bila kordonski
raspoređena na frontu dugom 500 kilometara bez rezerve. Ovo je onemogućilo bilo
kakvo dejstvo po dubini.

Srpsko-crnogorska vojna saradnja – Do vojne saradnje između Srbije i Crne Gore

došlo je još uoči izbijanja rata: sa crnogorske strane zbog slabosti svojih oružanih
snaga, a sa srpske radi popune praznine koja se pojavljivala na levom krilu srpskog
fronta. Već 06. avgusta vojvoda Radomir Putnik je završio izradu Zajedničkog plana
dejstva srpske i crnogorske vojske u ratu protiv Austro-Ugarske. Ubrzo potom su se
počeli odigravati krupni događaji na ratištu.

12
Prva, druga i treća austrougarska ofanziva

Prva austrougarska ofanziva (12. avgust 1914) – 12. avgusta 1914. godine u rano
jutro otpočela je ofanziva austrougarske balkanske vojske iz dva pravca istovremeno:
pravca Srema i pravca Bosne. Srpska Vrhovna komanda je donela odluku da ne čeka
pasivno neprijateljski napad. U tom cilju je 3. srpskoj armiji poverila zadatak da
pruža odlučan otpor neprijatelju, dok joj u pomoć ne stignu 1. i 2. srpska armija.

Cerska bitka (16 – 20. avgust 1914) – Na vesti o događajima na Drini i teškom
položaju 3. armije, 2. armija generala Stepanovića je pohitala u tom pravcu. U noći
između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša u maršu je započela bitku, koja se 16. avgusta
rasplamsala na planini Ceru i 20. avgusta završila potpunim porazom austrougarske
vojske. Poražene austrougarske trupe su bile prinuđene na povlačenje. Izgubile su
oko 23 000, a 4 000 boraca je bilo zarobljeno. Stepa Stepanović, koji je
samoincijativno naredio zauzimanje vrha Kosanin grad i svojom preduzimljivošću
doprineo pobedi, za zasluge u borbama je dobio vojvodski čin.
Pobeda srpske vojske na Ceru je ujedno bila i prva pobeda savezničke vojske u
Prvom svetskom ratu.

Prva srpska ofanziva (septembar 1914) – U međuvremenu saveznici na drugim

frontovima nisu imali toliko uspeha kao srpska vojska. Ruska ofanziva u Istočnoj
Pruskoj se završila neslavno, a Nemci su prodrli u Francusku i napredovali ka Parizu.
Onda kada je austrijska Vrhovna komanda rešila da 3. austrijsku armiju sa Sremskog
prebaci na Istočni front i da u Sremu ostavi samo jednu diviziju pod zapovedništvom
generala Krausa, Rusija je pozvala srpsku Vrhovnu komandu da pređe u ofanzivu i za
sebe veže glavninu austrougarske vojske.
Srpska Vrhovna komanda je bila svesna činjenice da u datom trenutku nije spremna
za ofanzivu većeg obima. Ipak, u želji da pomogne saveznicama, preduzela je jednu
ofanzivu manjeg obima. Naime, u Srem je poslala 1. srpsku armiju, a na Drinu
preostalu vojsku. 2. srpska armija je dobila zadatak da brani donji tok Drine, 3. armija
srednji tok, a Užička vojska da kod gornjeg toka, kod Višegrada, prodre u Bosnu.
Srpska ofanziva u Sremu se pokazala uspešnom. Pošto je prešla Savu, 1. srpska
armija je prodrla na neprijateljsku teritoriju. Ostvarivši pobedu kod Čevrntije,
učvrstila se na levoj obali Save. Jedinice Odbrane Beograda su 10. septembra ušle u
Zemun.
U međuvremenu, Užička vojska je prešla Drinu, upala u Bosnu i povezala se sa
Sandžačkom vojskom. Zajedničkim snagama su izbili na Jahorinu i Pale i za kratko
vreme ovladali Romanijom.

Druga austrougarska ofanziva (08. septembar 1914) – Pošto je reorganizovao i

uvećao svoje snage, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek je
08. septembra 1914. preduzeo novu ofanzivu. Njegov plan je bio da snagom 5. i 6.
austrijske armije udari na donji i srednji tok Drine. U takvim okolnostima, srpska

13
Vrhovna komanda je obustavila ofanzivu u Sremu i 1. srpsku armiju prebacila na
drinski front, gde su 2. i 3. srpska armija već pružale odlučan otpor. Tada se na desnoj
obali Drine razvila višenedeljna ogorčena bitka iz koje su ostale posebno zapamćene
teške borbe na Gučevu i Mačkovom kamenu. Srpska vojska je uz velike žrtve uspela
da zaustavi neprijatelja, a krajem septembra je taj front bio stabilizovan i prvi put je
došlo do pojave koja je kasnije nazvana rovovski rat.
Pošto nije imao snage da Srbe potisne na glavnom frontu, a uvidevši da mu u
pozadini preti Užičko-Sandžačka vojska, Poćorek se obratio za pomoć austrijskoj
Vrhovnoj komandi. Ova mu je poslala dodatnu pomoć u ratnom materijalu i ljudstvu.
Zahvaljujući tome, austrijske trupe su uspele da na Glasincu zadaju poraz Užičko-
Sandžačkoj vojsci i primoraju je na odstupanje ka Višegradu. U međuvremenu, u
Sremu, general Kraus organizuje kontranapad, prelazi Savu kod Šapca i dolazi za
leđa 2. srpskoj armiji.

Drinska bitka (septembar – novembar 1914) – Sredinom septembra 1914. godine

između srpske vojske sa jedne i austrougarske vojske sa druge strane razvile su se
ogorčene borbe na dugačkom frontu od Šapca do Višegrada, koje su ubrzo prešle u
jednu dugotrajnu pozicionu, rovovsku bitku. Tokom te tzv. Drinske bitke kod srpske
vojske se osetila velika iscrpljenost u ljudstvu i opremi. Kako obećana pomoć u
artiljeriskoj municiji iz Francuske preko Soluna nije stizala i kako je postojala
opasnost da u takvim okolnostima Srbija izgubi bitku, srpska Vrhovna komanda je
naredila postepeno odstupanje srpske vojske ka Valjevu. Do 14. novembra 1914. front
se stabilizovao na Suvobor, Ljig i Kolubaru.

Treća austrougarska ofanziva (06. novembar 1914)– Pošto se početkom novembra

1914. front stabilizovao na liniji Kolubara-Ljig-Suvobor, došlo je do prekida aktivnih
operacija. Usledio je kraći predah pred još teže borbe. Austrougarska vojska je predah
iskoristila da reorganizuje i popuni svoje redove. Već 06. novembra 1914. je otpočela
svoju treću ofanzivu jakim artiljeriskim napadom. Odmorne i motivisane
austrougarske trupe su stale nadirati iz dva pravca: iz pravca Srebrenica-Ljubovija i
pravca Mačve. Pred njihovim naletom srpska vojska je bila prinuđena povlačiti se na
svim linijama fronta, a 08. novembra 1914. u Valjevu je održan sastanak srpske vlade
i Vrhovne komande, kojim je predsedavao regent Aleksandar. Tom prilikom je
vojvoda Radomir Putnik ukazao na težak položaj i predlagao mogućnost sklapanja
separatnog mira. Tome se odlučno suprostavio predsednik vlade Nikola Pašić, preteći
davanjem ostavke. Insistirao je da se istraje do kraja u dotadašnjoj politici. Njegov
stav je preovladao.
U međuvremenu, austrougarska vojska osvaja Valjevo, Lajkovac i druge gradove
zapadne Srbije. Kako je brzo odstupanje 1. armije i Užičke vojske, nagnalo i ostale
dve armije i Odbranu Beograda da odstupe, glavni grad je ostao bez odbrane, pa ga je
neprijatelj zauzeo bez borbe i u njemu održao trijumfalnu paradu 03. decembra 1914.
Pad Beograda je odjeknuo širom sveta. Već tada Austro-Ugarska pravi plan buduće
uprave nad pokorenom Srbijom, na čijem čelu bi bio generalni guverner, general

14
Stjepan plemeniti Sarkotić.

Druga srpska ofanziva. Kolubarska bitka (03. decembar 1914) – Isti dan kada je pao
Beograd, 03. decembra 1914, 1. srpska armija je u okolini Gornjeg Milanovca prešla
u napad. Naime, na njenom čelu se od 15. novembra nalazio general Živojin Mišić.
Pošto je skratio liniju delovanja svoje armije, omogućio je svojim trupama da se
odmore i reorganizuju. Kada je iz Grčke dobio artiljeriju, prešao je u napad. Njega su,
po naredbi vojvode Putnika, pratili vojvoda Stepa Stepanović sa 2. srpskom armijom
i general Pavle Jurišić-Šturm sa 3. srpskom armijom. Time je otpočela druga srpska
ofanziva, tzv. Kolubarska bitka. Pred naletom srpske vojske, austrougarski front se
pokolebao i na kraju raspao. Austrougarske trupe su bile prinuđene na povlačenje, a
mnogi vojnici su dopali zarobljeništva. 15. decembra 1914. je oslobođen Beograd, a
1. i Užička armija su izbile na desnu obalu Save i Drine. Time je pobedonosno
završena Kolubarska bitka. Srbi su zarobili ne samo desetine hiljada neprijateljskih
oficira i vojnika, već su zaplenili neprijateljsku artiljeriju, pa i dva aviona. Živojin
Mišić je za sjajnu pobedu unapređen u čin vojvode, a način kako je vodio svoju
vojsku ušao je u vojne udžbenike vojnih škola u svetu.
Po ovom neuspehu austrougarske balkanske vojske general Oskar fon Poćorek je dao
ostavku na mesto njenog komandanta.

Epilog prve ratne godine – Od svih ratnih planova izrađenih uoči 1914. godine,
jedino je ratni plan vojvode Putnika realizovan: austrougarska balkanska vojska je
teško poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, a Bugarska nije pristupila
Centralnim silama. Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji, koji predvideo blickrig,
pokazao se nerealnim. Žofrov plan o francuskoj ofanzivi nije predvideo prodor
neprijatelja preko Belgije. Nikolajev plan o ruskoj ofanzivi u Istočnu Prusku pretrpeo
neuspeh.
U toku prve ratne godine austrougarska balkanska vojska je imala 7 592 oficira i 266
212 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja. Srpska vojska pak 210 oficira, 8 074
podoficira i 153 375 vojnika.

Zločini nad civilnim stanovništvom – Sva tri upada austrougarskih trupa u Srbiju
tokom leta i jeseni 1914. karakterisao je okrutan postupak prema civilnom
stanovništvu. Unapred stvorena protivsrpska predrasuda rađala je zlodela, a
austrougarske vlasti su na sve strane produžavale da vrše represalije. Hapšenjima su
brzo sledila masovna interniranja u logore, a takođe su započeli i veleizdajnički
procesi i pogubljenja.

Dobrovoljci – U toku Prvog svetskog rata snažno je došla do izražaja solidarnost

jugoslovenskih naroda u borbi za oslobođenje i ujedinjenje, a kroz dobrovoljački
pokret za pomoć Srbiji i Crnoj Gori u ratu protiv nemačke i austrijske agresije. Jedan
deo hteo je pomoći na oružanom, drugi na političkom i propagandnom frontu. Na
osnovu prvog razvio se široki pokret za stupanje u srpsku i crnogorsku vojsku, kako

15
kod naroda pod okupacijom tako i među našim iseljenicima u drugim delovima sveta.
Početkom rata se iz pograničnih zemalja prebacilo oko 3 do 4 000 dobrovoljaca koji
su učestvovali u borbama 1914. bilo u sastavu srpske ili crnogorske vojske bilo u
posebnim jedinicama. Od sremskih dobrovoljaca (oko 400) je u septembru 1914.
formiran odred u sastavu Odbrane Beograda, koji je u oktobru 1915. branio grad i
gotovo ceo izginuo u borbama.
U septembru 1915. počelo je prebacivanje dobrovoljaca koji su sakupljeni u Rusiji od
prebeglih ili zarobljenih vojnika iz austrougarske vojske. Do polovine oktobra
Dunavom je u Srbiju stiglo oko 3 500 boraca. Od njih, zatim dobrovoljaca iz
Vojvodine i Bosne i najzad prve grupe stigle iz Amerike, formiran je dobrovoljački
odred koji je vodio borbe na frontu prema Bugarskoj i u toku povlačenja pretrpeo
velike gubitke, tako da se manji broj povukao sa srpskom vojskom preko Albanije na
Krf, a zatim je bio upućen na Solunski front.
U crnogorskoj vojsci 1914/15. bili su formirani Bilećki, Gatački, Trebinjski i
Bokeljski bataljon popunjeni dobrovoljcima iz Hercegovine, Boke i iseljenicima iz
Amerike.

Komitski odredi – Od prvih dana rata pojavio se dobrovoljački pokret. Dobrovoljci

su, kako oni iz Srbije tako i oni iz drugih krajeva, bili razvrstani ili u srpske vojne
jedinice ili u komitske odrede kao pomoćne jedinice. Naredbom Vrhovne komande
od 04. avgusta 1914. stvorena su četiri komitska odreda: Zlatiborski pod komandom
majora Koste Todorovića, Jadarski pod komandom majora Vojina Popovića,
poznatijeg pod imenom Vojvoda Vuk, Rudnički pod komandom majora Vojislava
Tankosića, puštenog iz zatvora po objavi rata, i Gornjački, pod komandom majora
Velimira Vemića. Sva četiri komandanta su bili vodeći ljudi organizacije Crna ruka.
Ovo da crnorukci imaju vođstvo u dobrovoljačkim odredima bilo je već deo prakse
izražene u vreme balkanskih ratova. Dodajmo još i to da se među borcima Jadarskog
odreda nalazio i Kosta Vojnović, tada još nepoznat mladić iz Srbije. Komitskim
odredima je bila namenjena uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u
odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini.

16
Jugoslovenski program

Ideja o ujedinjenju jugoslovenskih naroda4 – Ideja o ujedinjenju jugoslovenskih

naroda i stvaranju zajedničke države nastala je i razvijala se tokom 19. i početkom
20. veka. Javila se sa raspadom feudalnog poretka; zatim, sa slabljenjem Austro-
Ugarske i Turske Carvine; najzad, sa snaženjem građanstva u jugoslovenskim
zemljama, koje je težilo za političkim i ekonomskim osamostavljivanjem. Njeni
zagovorenici su verovali da jugoslovenski narodi ustvari čine jedan narod podeljen
plemenskim granicama.
Na razvoj ideje o ujedinjenju povoljno su uticale: prvo, samostalnost dve
jugoslovenske države – Srbije i Crne Gore; drugo, strah od teritorijalnog proširenja
pograničnih država na račun jugoslovenskog etničkog prostora; i treće, ujedinjenje
Nemačke i Italije i strah od njihove ekspanzione politike preko Balkana.
Sama ideja se postepeno razvijala i u raznim sredinama različito uobličavala. Na
primer, u Srbiji su postojale dve koncepcije: Istočna i Zapadna. Istočna je
podrazumevala ujedinjenje Srba i Bugara u jednu državu, dok Zapadna, zasnovana na
Načertaniju Ilija Garašanina (1844), ujedinjenje jugoslovenskih naroda i zemalja pod
vođstvom Srbije5. Kod jugoslovenskih naroda koji su živeli u Austro-Ugarskoj takođe
su preovladala dva shvatanja: shvatanje o trijalističkoj monarhiji (tj. stvaranje
zasebne jugoslovenske jedinice u sastavu Monarhije) i shvatanje o ujedinjenju i
stvaranju samostalne jugoslovenske države.
Protivnici jugoslovenskog ujedinjenja bili su, prvenstveno Austro-Ugarska, koja je
težila teritorijalnom proširenju preko Balkana na Istok; zatim Italija, koja je
pretendovala na istočnu obalu Jadranskog mora; Vatikan, koji je strahovao od
prevlasti pravoslavlja u novoj državi; i najzad članice Antante – Francuska i Engleska
– koje su do sredine 1918. želele očuvati Austro-Ugarsku kao protivtežu Rusiji na
Podunavlju.
Nužnost ujedinjenja se konačno iskristalisala i sasvim oformila tokom Prvog
svetskog rata.

Ratni cilj – U prvoj godini svetskog sukoba pred Srbijom se nalazio najvažniji
problem – određivanje ratnih ciljeva. U početku je Srbija kao osnovni cilj imala
odbranu zemlje. Prvo, jer je neprijatelj izgledao nadmoćniji. Zatim, jer je neprijatelj i
konstruisao izgovor za obračun na optužbi da Srbija neposredno preti njegovom
integritetu, pa nije bilo potrebno hitati da se pruže argumenti njegovoj propagandi.
Najzad, jer je nametnuti oružani sukob zatekao Srbiju bez potrebnih programskih i
političkih osnova. Ostaje činjenica, međutim, da se već tokom leta 1914. u vladinim
krugovima i javnosti razgovaralo o jednom potpuno novom nacionalnom programu
koji je Srbija trebalo da uobliči i ostvari u toku trajanja rata. Njega su podsticali

4 Odeljak zasnovan prema: B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918 – 1978, Beograd 1981.
5 Pristalica ove poslednje bio je i srpski političar Nikola Pašić. On je 1890. objavio raspravu Sloga Srbohrvata, u
kojoj izneo stav da se prvo mora rešiti srpsko nacionalno pitanje i potom pristupiti činu ujedinjenja. Verovao je da se
srpske zemlje u Turskoj mogu osloboditi uz pomoć Crne Gore i Bugarske, a srpske zemlje u Austro-Ugarskoj uz
pomoć Rusije. Tek po oslobađanju srpskih zemalja, moglo se pristupiti ujedinjenju.

17
vodeći srpski intelektualci6, a prihvatili političari i prestolonaslednik. Oni su se
zalagali da se cilj rata gradi na jugoslovenskoj ideji i na sebe su preuzeli zadatak da
razrade gledišta i iznesu argumente za ovakav ratni cilj.
Već 04. septembra 1914. je formulisano da je ratni cilj u tome da se od Srbije stvori
jedna jaka jugozapadna slovenska država, u čiji sastav bi ušli i svi Srbi i svi Hrvati i
svi Slovenci. Bilo je predviđeno takođe i da Bugarska može ući u zajednicu na osnovi
federalističkoj ili drugoj sličnoj. Takva jedna jaka centralna država bi bila pouzdana
osnova za mir na Balkanu i čuvala bi ravnotežu u Jadranskom, a donekle i u
Sredozemnom moru. Najkasnije do sredine jeseni 1914. je skiciran i onaj deo koji se
odnosio na unutrašnje uređenje. Bilo je predviđeno da se nova država organizuje kao
ustavna, parlamentarna i građansko-demokratska monarhija, u kojoj bi bile poštovane
posebnosti.
Pitanje ujedinjenja sa Crnom Gorom smatrano je za sastavni deo ovog programa. Još
u prvoj polovini 1914. između Beograda i Cetinja su započeti prvi pregovori o tzv.
realnoj uniji. Realna unija je podrazumevala dobrovoljno povezivanje dve države u
ravnopravnu zajednicu u kojoj obe zadržavaju velike nadležnosti u lokalnim
pitanjima i poslovima. Povezivanje se ostvarivalo stvaranjem zajedničkih ustanova za
neka od najvažnijih područja poslova, kakvi su spoljni poslovi, vojska, finansije i
slično, a ne posredstvom zajedničkog vladara odnosno zajedničke dinastije
(personalna unija). Dakle ovakvo rešenje je ostavljalo mogućnost da i Karađorđevići
i Petrovići-Njegoš zadrže svoje prestole. Predstavljalo je osnovu, iako ne dovoljno
određenu, sa kojom se ušlo u rat.
Uzeta u celini, u jesen 1914. stvorena koncepcija jugoslovenskog ujedinjenja bila je
nepotpuna, a takođe je sadržala i mnoge protivrečnosti. Videli smo da je u načelu
unitarno zamišljena država mogla imati i federativne sadržaje, pa i konfederativne
kad je reč o povezivanju Srbije i Crne Gore, kao i elemente posebnosti (možda i
visoke regionalne autonomije) kad je reč o određivanju položaja Hrvata i Slovenaca.
Zato je konačno rešenje očevidno ostajalo zavisno od opšteg toka stvari.

Ideja o stvaranju Jugoslovenskog odbora – Od samog početka rata 1914. Srbija se

našla na udaru zaraćenih sila, čak i onih koje su se zvanično deklarisale kao njene
saveznice. Naime, sile Antante su, u želji da steknu nove saveznike, obećavale
teritorije koje su ulazile u jugoslovenski program. Na primer, pokušavale su da
privuku Bugarsku nudeći joj delove Makedonije; Rumuniju nudeći joj Banat; Italiju
prihvatajući njene aspiracije na istočne obale Jadranskog mora.
Na vest o antantinoj kombinaciji da se Dalmacija ustupi Italiji, predsednik srpske
vlade Nikola Pašić je početkom oktobra 1914. došao na ideju da se formira "odbor
jugoslovenski u Londonu", u kome bi bili zastupljeni predstavnici Srba, Hrvata i
Slovenaca7. Zadatak ovog odbora bi bio da zastupa i brani jugoslovenske interese i
da o tim interesima obaveštava javno mnenje u Engleskoj i Evropi.
6 Profesori Božidar Marković, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Aleksandar Belić, Jovan Radonić, Ljubomir
Jovanović, Ljubomir Stojanović, Bogdan Popović...
7 Predstavnici iz Dalmacije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slavonije, Slovenije, Banata sa Bačkom, Baranjom i
Sremom.

18
Već krajem septembra 1914. Srbijin otpravnik poslova u Rimu, Ljubomir Mihailović,
bio je okupio oko sebe trojicu viđenijih Hrvata emigranata iz Austro-Ugarske: vajara
Ivana Meštrovića, advokata Anta Trumbića i novinara Frana Supila. Pošto su oni
posetili ambasadu Antante u Rimu i predstavili pitanje Dalmacije kao jugoslovensko
pitanje, podstaknut njihovim istupanjem, Nikola Pašić je dao inicijativu da se
Jugoslovenski odbor organizuje. Krajem oktobra 1914. odlučio je da se u Italiju
pošalju dvojica srpskih prvaka iz Bosne i Hercegovine, Nikola Stojanović i Dušan
Vasiljević. Oni su trebali da ,,s Hrvatima koji su napolju'' dogovore sve ,,važnije
stvari''.
Jugoslovenski odbor je trebao da se osnuje ne sa ciljem da bude partner Srbije u
misiji ujedinjenja, nego propagandni odbor pri srpskoj vladi. Njegovim članovima
Pašić je poručio: "Idite u Evropu i vičite: Hoćemo ujedinjenje sa Srbijim". Odbor je
trebao da javno istupi kao potpuno nezavisno telo, a tajno da sarađuje sa vladom
Srbije preko njenih diplomatskih predstavništava. Svim članovima odbora obećano je
pristojno izdržavanje i u slučaju neuspeha.

Niška deklaracija (07. decembar 1914) – Posle srpskih pobeda na Ceru i Kolubari,
srpska vlada je konačno formulisala ideju o jugoslovenskom ujedinjenju kao deo
svojih ratnih ciljeva. To je učinila 07. decembra 1914. godine na zasedanju u Nišu.
Tom prilikom je izjavu vlade potvrdila Narodna skupština. Izjava, za koju se kasnije
odomaćio naziv Niška deklaracija, proklamovala je, pored borbe za očuvanje
nezavisnosti Srbije, program za oslobađanje Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-
Ugarskoj, kao i program za stvaranje zajedničke države. Pošto su odredbe Niške
deklaracije predočene poslanicima država Antante, time je Deklaracija dobila na
međunarodnoj težini, a Srbija prva u Prvom svetskom ratu objavila svoje ratne
ciljeve.
Niškom deklaracijom Srbija je, dakle, istakla ne srpski ratni cilj – ujedinjenje Srba,
već jugoslovenski – ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Izjavu o ratnim ciljevima
dala je nova, koaliciona vlada, sastavljena od predstavnika Radikalne, Samostalne
radikalne i Napredne stranke. Tom vladom zamenjena je homogena ,,staroradikalska''
vlada, u vreme druge austrougarske ofanzive. Ona je trebala da sve svoje snage
stavi ,,u službu velike stvari Srpske Države i Srpsko-Hrvatskog i Slovenačkog
plemena''. Pašić, koji je bio predsednik i nove vlade, nije bio sastavljač Niške
deklaracije. Kao njen sastavljač obično se navodi samostalski prvak Milorad
Drašković. Pašić nije bio sklon objavljivanju ratnih ciljeva u prvim mesecima rata.
On se priklonio samostalskoj inicijativi i, kao šef vlade, uzeo učešća u redigovanju
deklaracije. U toku tog posla iz predloga deklaracije izostavnjeni su Slovenci, što se
moglo pripisati samo Pašiću i njegovim ,,staroradikalima''. Jedan od retkih Slovenaca
u Srbiji, Niko Županič, pripisivao je sebi u zaslugu što su Slovenci obuhvaćeni
Niškom deklaracijom, i pored Pašićevog stava da je o Slovencima ,,uopšte prerano
govoriti''.
Značajno je spomenuti da je Deklaracija takođe predstavljala osnov saradnje srpske

19
vlade i političkih emigranata u Austro-Ugarskoj, a koji su se zalagali za cepanje crno-
žute Monarhije i stvaranje zajedničke države sa Srbijom.

Ideologija ujedinjenja – Po donošenju Niške deklaracije pred Srbiju se postavljao

dvostruki zadatak: i odbraniti svoju nezavisnost i izboriti novu državu
jugoslovenstva. Srbija je, dakle, objedinila bitku za svoje državne i nacionalne srpske
ciljeve sa jugoslovenskim ciljevima. Naime, verovala je da svoje interese – da se Srbi
konačno okupe u jednu nezavisnu državu – može ostvariti samo udruživanjem sa
drugim, etnički srodnim narodima. Tim je takođe dobila mogućnost da istovremeno
ojača i sopstvene snage otpora i da stekne snažno ofanzivno sredstvo za ideološko-
propagandno slabljenje Austro-Ugarske iznutra.
Izraz ,,Velika Srbija'' nije bio upotrebljen ni u jednom merodavnom političkom spisu,
pa ga nema ni u Niškoj deklaraciji, ali se sreće u proglasima vojsci i usmenim
razgovorima.
Ideja o bratstvu je činila pretpostavku ujedinjenja. Prihvatanjem posebnih imena u
okviru teze o ,,tri plemena'' priznavana je ravnopravnost Srba, Hrvata i Slovenaca.
Svim ovim je pretpostavljano da se jugoslovenstvno razlikuje od srpstva; kada je reč
o Makedoncima, u ideologiju i u političke planove je unošena sastavnica koja je
uistinu bila velikosrpska. Posebnost Makedonaca se nije želela priznati, već poništiti.

20
Iskušenja

Zatišje

Posle teškog poraza u Kolubarskoj bici, Centralne sile su pripremale novu ofanzivu
na Srbiju i Crnu Goru. Na mesto komandanta austrougarske balkanske vojske
doveden je nadvojvoda Eugen Austrijski. Međutim, poučen iskustvom svog
prethodnika, nadvojvoda Eugen je odmah istakao da u datom trenutku austrougarska
balkanska vojska nije spremna za novu ofanzivu. Kako je u međuvremenu počela
ruska ofanziva u Karpatima početkom 1915. godine; zatim, pala tvrđava Pšemisl sa
120 000 vojnika i 900 topova; najzad, Italija ušla u rat na strani sila Antante maja
1915, Centralne sile su i same privremeno odustale od ofanzive na Srbiju i Crnu
Goru. Čak su i deo trupa sa srpskog i crnogorskog fronta prebacile na ruski i
italijanski. U takvim okolnostima, došlo je do zatišja na srpsko-crnogorskom frontu,
koje je potrajalo celo proleće i leto 1915.

Iscrpenost

Mada je prvu ratnu godinu završila kao pobednica, u stvarnosti je Srbija bila teško
iscrpena. U zemlji je privredni život bio u znaku razorenosti i sve većih troškova radi
uspešnog nastavljanja rata. Da bi izdržala rat Srbija je do proleća 1915. morala da
pozove pod zastavu ukupno više od 707 000 ljudi, što je činilo šestinu njenog
stanovništva. U zemlji je vladala ogromna nestašica u životnim namirnicama, stoci za
vuču, sirovinama, novcu i radnoj snazi, a oblasti po kojima su vođene borbe i kojima
su prošle neprijateljske trupe bile su razorene i popaljene. U prvom redu su bile
opustošene izuzetno plodne oblasti Posavlja i Mačve. Vlada je tražila i dobijala
pomoć od sila Antante, ali ta pomoć niti je bila dovoljna niti je mogla priticati
redovno usled ratnih okolnosti i neodgovarajućih saobraćajnica. Srbija se iz
savezničkih zemalja mogla snabdevati jedino posredstvom nedovoljno bezbednih
saobraćajnica koje su vodile preko Soluna i Sredozemnog mora, odnosno Dunavom
preko Rumunije do Rusije. Zavladala je takođe i vrlo visoka inflacija dok su ratne
okolnosti i nestašica pogodovale špekulantima koji su podizali cenu robi.

Epidemije

Srbijom su od samog trenutka pobede na bojištu počele harati snažne epidemije.

Najteža je bila epidemija tifusa koja se izrazila na tri načina: kroz pegavi, trbušni i
povratni tifus. Uporedo su se pojavile kolera, difterija i dizenterija. Njih su doneli
austrougarski vojnici iz Bosne. Prilikom premeštanja zarobljenika iz Valjeva u Niš,
epidemija se proširila na celu zemlju. Nemoguće je sasvim tačno reći koliko je tada
bilo obolelih i mrtvih. Uzima se da je obolelo oko 400 000 ljudi, a da je umrlo oko
100 000 građana, 30–35 000 vojnika i oko 30 000 ratnih zarobljenika. Tek u proleće
1915. epidemije su suzbijene zahvaljujući delom zbog poboljšanja vremenskih

21
uslova, a delom zbog stranih misija. Naime, u Srbiju su došla 82 lekara i 430
medicinskih sestara iz savezničkih i neutralnih zemalja, a stigla je i velika pomoć u
sredstvima i novcu. Pošiljaoci su bile vlade, nacionalne organizacije Crvenog krsta,
različita dobrotvorna udruženja i pojedinci. Među novopridošlima bile su i misije ledi
Pedžet, ruske grofice Trubeckoj, gospođe Hartvig, britanskog humaniste Toma
Liptona, misis Stobert, bakteriologa dr Nikoloa iz Pasterovog instituta u Parizu,
amerikanca Evdarda Rajana, dobrotvornog Društva sv. Džona iz Londona,
Rokfelerove fondacije i dr.

Politički život

Uprkos velikim gubicima na bojnom polju i raznim nestašicama i boleštinama, Srbija

je bila zemlja u kojoj se tada ipak snažno politički živelo. Politiziralo se kao da su
mirnodopski uslovi, a novine su izlazile kao i pre rata.

Odnosi vlade i Crne ruke – O tome kakvi su bili odnosi između ,,crnorukaca'' i
regenta, teško je nešto opširnije reći. Crnorukci su držali pre svega dobrovoljačke
odrede. Njima treba pripisati i radikalniju liniju srpske politike u Albaniji, pošto su
zastupali ideju o okupiranju cele Albanije, a uz to su, nasuprot vladi koja se oslanjala
na Esad-pašu Toptanija, nastojali da stvore uporište kod Ahmed-bega Zogua,
Esadovog protivnika. Sam potpukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio je postavljen
za načelnika štaba Užičke, a kasnije i Timočke vojske. U oktobru 1915. je unapređen
u čin pukovnika.

Jugoslovenski program – Jugoslovenski program je u 1915. godini imao samo

nepovoljne izglede na međunarodnoj političkoj sceni. Oba sukobljena bloka ne samo
da ga nisu prihvatila nego su nastojala da sprovedu sopstvene planove u kojima se
računalo i sa jugoslovenskim teritorijama u Monarhiji i sa onima koji su tada bili u
sastavu srpske države. Antanta je jedino primila na znanje Nišku deklaraciju; dakle,
nije joj uništavala izglede za budućnost, ali je nije ni prihvatala. U suštini uzeto, sile
Antante su nastojale da steknu nove saveznike upravo tako što su nudile zemlje sa
jugoslovenskim stanovništvom tada u granicama Austro-Ugarske, a takođe i delove
Makedonije tada u granicama Srbije. Što se tiče neprijateljskog bloka Centralnih sila,
na toj strani je već a priori bio odbacivan jugoslovenski program.

Nemačka ponuda separatnog mira – Godine 1915. Nemačka je preko tajnih i

nezvaničnih puteva nudila Srbiji separatni mir. Pod ponudom Srbiji da lako zadobije
teritorije na račun Albanije, Crne Gore, pa čak Bosne i Hercegovine, uza sve ostale
koristi od zaključenja mira, Nemačka nije ciljala samo na to da je izvede iz rata i sebi
obezbedi suvozemnu vezu sa Turskom nego i da započne teritorijalno preuređenje
Balkana tako da on u krajnjoj liniji politički padne Nemačkoj u ruke. Time bi Srbija
za dobitke morala da ustupi veliki deo svojih teritorija Bugarskoj, kao i izvesne
krajeve Austro-Ugarskoj. Izgleda neosporno da je u Srbiji bilo pristalica za razgovore

22
sa Nemcima, ali je službeni srpski odgovor stalno bio odlučno negativan. Pašić je
kasnije tokom rata izjavljivao da bi prihvatanje ovakvih ponuda značilo u stvari
,,predati se Austriji'', jer bi Austro-Ugarska i Nemačka u slučaju da u ratu pobede
,,bez ikakvog snebivanja ne samo uzele natrag sve što su dale, nego bi uništile i
samostalnost Srbije.

Neobjavljen rat

Krajem 1914. godine tri neprijateljske carevine, u prvom redu Austro-Ugarska i

Turska, a iza njih i Nemačka, udruženo su radile na podbunjivanju Makedonije i
Kosova. Time su želele da zatvore Srbiju u obruč neprijateljski raspoloženih susednih
država i olakšaju operacije svoje vojske. Sama Turska je nastojala obnoviti svoje
pozicije na Balkanu tako što bi pod njenu hegemoniju došla fiktivno nezavisna
Makedonija, koju bi tek trebalo stvoriti, i Albanija, koja bi bila uvećana na račun
Srbije i na čijem čelu bi bio jedan osmanski princ.

Približavanje Bugarske Centralnim silama. Ustanak u Makedoniji – Otkako im je

stigao austrougarski ultimatum, u Srbiji su morali računati sa tim da se neprijatelju
može pridružiti i Bugarska. Još u vreme aneksione krize 1908 – 1909. Austro-
Ugarska je Bugarskoj ponudila prijateljstvo na osnovu podela teritorija Srbije. Od
kraja 1912. i tokom prve polovine 1913, činila je sve što je mogla da se srpsko-
bugarsko sporenje oko Makedonije pretvori u težak sukob. Najzad, po atentatu u
Sarajevu, a posebno posle dogovora sa Nemačkom u Potsdamu, težilo je brzom
sklapanju saveza sa Bugarskom.
Sa početkom rata, avgusta 1914, predsednik bugarske vlade Radoslavov je rekao
austrougarskom poslaniku da najpre očekuje uspehe carsko-kraljevske vojske u
Srbiji, pa da isprovocira nerede u Makedoniji koji bi primorali Srbiju na represivne
mere, a time bi Bugarska dobila izgovor da sa vojskom upadne u Srbiju. Do dolaska
tog trenutka za akciju, Bugarska je na svojoj teritoriji jačala i umnožavala komitske
čete, a na teritoriji Makedonije u okviru Srbije širila prevratničku organizaciju,
sarađivala sa turskim agentima koji su radili na stvaranju muslimanskih komitskih
četa i podsticala prebegavanje stanovnika u Bugarsku. Bugarska je takođe vodila rat
štampom, optužujući Srbiju za nedela u Makedoniji, u stvari psihološki pripremajući
rat.
U proleće 1915. Bugari su odlučili da učine i nešto više. Mada savez sa Centralnim
silama nije bio sklopljen, pada u oči da je približavanje srednjoevropskim državama
značajno odmaklo i da je bugarska vlada u to vreme počela proširivati svoje
teritorijalne zahteve na sliv Južne Morave i delove istočne Srbije. Uz to su upravo
tada nemačka i austrijska strana uslovljavale isplatu druge rate velikog zajma
Bugarskoj jasnim opredeljenjem za savez. Verovatno da bi svoje teritorijalne i
novčane zahteve potkrepila i svojim zaslugama, Bugarska je pokrenula komite u
masovan napad. Kod Strumice i Valandova se razvila ogorčena borba, koja se, pošto
su srpske jedinice ,,Novih oblasti'' potisnule bugarske komite, završila u srpsku

23
korist.

Približavanje Turske Centralnim silama. Ustanak u Albaniji – Avgusta 1914. je

dogovorena i saradnja između Austro-Ugarske i Turske u podbunjivanju Albanaca u
Srbiji. Austro-Ugarskoj je pripalo da podstiče, organizuje, naoružava i plaća pripremu
ustanka, dok su Turskoj pripali propagandni rad i vojno organizovanje i vođenje
pobune. Uprkos u osnovi zajedničkom radu, ipak se na terenu, u Albaniji, pokazalo
da Austro-Ugarska i Turska slede različite neposredne ciljeve. Naime, posle bekstva
prvog albanskog vladara Vilhema princa fon Vida (04. septembra 1914), noseće struje
unutrašnjeg sukoba bile su pristalice i protivnici Esad-paše Toptanija. Ovom
poslednjem je podršku pružala srpska vlada, a iza njegovih protivnika su stajale
udružene Turska i Austro-Ugarska. Ove dve carevine su bile potpuno složne da treba
težiti i slamanju Esad-pašinog pokreta i podizanju albanskog ustanka u Srbiji, ali nisu
bile jedinstvene u pogledu redosleda kojim treba postići ove ciljeve. Austro-Ugarski
agenti su stavljali na prvo mesto ustanak na Kosovu i u Makedoniji radi slabljenja
vojnog otpora Srbije, a turski agenti su na prvo mesto stavljali potpuni slom Esad-
paše radi potčinjavanja albanske države svojoj hegemoniji. U takvim okolnostima
učinak cele ove aktivnosti nije bio naročito velik. Tome su doprineli i sami albanski
komiti, koji su često menjali strane zarad novca i plena.
Srpsko vođstvo je da bi se oduprelo pretnjama iz Albanije preduzimalo različite mere.
Najpre su za čuvanje granice odvajane dovoljne vojne snage, a takođe su naoružavani
i stanovnici srpskih sela. Ipak su u srpskom vrhu za najbolju meru smatrali
zauzimanje delova severne Albanije; ovome se, istina, opirala Vrhovna komanda,
smatrajući rat sa Austro-Ugarskom za obavezu kojoj sve treba podrediti.
Još početkom septembra 1914. Pašić je pred ruskim predstavnicima pokrenuo pitanje
ulaska srpske vojske u Albaniju. Savezničke vlade su odbijale da ovo prihvate i zato
da Srbija ne bi svoje vojne snage rasipala nego da bi ih držala usredsređene protiv
glavnog neprijatelja, Austro-Ugarske, i zato što su strahovale da bi srpski ulazak u
Albaniju otežao političke prilike, izazvao veliko negodovanje ostalih balkanskih
država, naročito Italije.
U međuvremenu, prilike u Albaniji su iz meseca u mesec bivale sve složenije. Grčke
trupe su umarširale u južne delove ove zemlje (oktobra 1914), a italijanske snage su
se iskrcale na ostrvo Sasano i u oblast Valone (novembar/decembar 1914). Uz to se u
decembru rasplamsao i pokret protiv Esad-paše. U takvim okolnostima se, početkom
1915, srpska vlada konačno opredelila da uputi vojsku u Albaniju. Zbog protivljenja
vojvode Putnika da bude angažovana Vrhovna komanda, u ovu svrhu je stvorena
posebna jedinica i ulazak u Albaniju poveren komandi trupa ,,Novih oblasti''. Kao
povod za vojnu intervenciju iskorišćen je prepad Hasana Prištine.
29. maja 1915. srpske trupe su prešle granicu Albanije i zaposele oblasti do obale
Jadrana. Veliki saveznici, među kojima je sada bila i Italija, propratili su srpski ulazak
u Albaniju oštrim protestima, ali je srpska vojska ostala na posednutoj teritoriji.
Ovim je bio uistinu presečen svaki podbunjivački rad Austro-Ugarske i Turske među
Albancima i istovremeno učvršćen Esad-pašin položaj u oblastima oko Drača. Sam

24
potez srpske vlade sa ulaskom trupa u Albaniju imao je opravdanja u stvarnim
pretnjama koje su proistekle iz rada austrougarskih i turskih agenata na podizanju
albanskog ustanka u Srbiji, ali je reč bila i o starom nastojanju Srbije da sama i
svojim snagama osigura izlaz na more i to preko albanskih oblasti. Bio je to čisto
Srbijin program, nezavisan i odeljen od jugoslovenskog programa, koji istina nije bio
naročito istican, ali je neprestano ostao sadržan u svim teritorijalnim planovima
Pašićeve vlade.

Problemi ujedinjenja

Pokret rukovođen jugoslovenskim programom je jačao i širio se, ali je njegov sadržaj
uporedo sa tim postajao složeniji, ispunjen protivrečnim pojavama iz kojih su
proizilazila veća ili manja unutrašnja trvenja.

Srpsko-crnogorski odnosi – Za razliku od srpskog vođstva, za koje je ujedinjenje

značilo prerastanje zemlje u novu državu, crnogorsko vođstvo se suočavalo sa
pitanjem odricanja od državnosti svoje zemlje, a dinastija Petrović-Njegoš i sa
gubljenjem vladarskog položaja. Stoga su crnogorski kralj i njegova okolina gledali
sa nepoverenjem na ujedinjenje. Oni su predlagali ili trijalistički koncept
jugoslovenske države, sa tim da posebne jedinice čine Srbija, Crna Gora i Hrvatska,
ili bavarski koncept ujedinjenja po primeru koji su pružili Vitelbasi kad su u januaru
1871. prihvatili sizerenstvo Hoencolerna. Po ovom poslednjem Crna Gora bi u uniji
sa Srbijom zadržavala pravo da ima neka svoja diplomatska predstavništva i da u njoj
budu diplomatski predstavnici drugih država, da ima samostalno komandovanje
sopstvenom vojskom u ratu i izvesnu administrativnu samoupravu.
Kralj Nikola je nastojao da povlačenjem nezavisnih spoljnopolitičkih poteza učvrsti
svoje sve nesigurnije vođstvo u sopstvenoj državi i da obezbedi da Crna Gora,
predvođena njime, ima ulogu ravnopravnog partnera prema Srbiji. Tako je istupao sa
posebnim teritorijalnim ciljem, pa je za Crnu Goru tražio oblast Skadra, jadransku
obalu sve do ušća Neretve, celu Hercegovinu i deo Bosne sa Sarajevom. Ispitivao je i
mogućnost da vojno sarađuje u napadu Italije na obale Dalmacije čim ova pristupi
Antanti. Krajem juna 1915, pošto su srpske trupe zaposele deo Albanije, uputio je
Starosrbijanski odred u skadarsku oblast i iza leđa srpske Vrhovne komande zauzeo
Skadar. Nikolini sinovi, knjaževi Danilo, Petar i Mirko, sve su jasnije pokazivali
simpatije prema Austro-Ugarskoj i Nemačkoj.
U ovom pitanju je zvanična politika Srbije tokom 1915. išla na sporazum. To ne znači
da neki drugi faktori u Srbiji nisu imali planove da nametnu svoja rešenja. Na primer,
,,Crna ruka'' je planirala da organizuje ubistvo kralja Nikole i time pristalicama
ujedinjenja u Crnoj Gori stvori uslove za prevrat.
Ostaje činjenica da su, uprkos nizanju sukoba i povećanju sumnji, odnosi između
Srbije i Crne Gore suštinski ostajali u znaku zajedništva.

Jugoslovenski odbor – Jugoslovenska emigracija je u Parizu 30. aprila 1915. i

25
formalno stvorila Jugoslovenski odbor. Za predsednika odbora je bio izabran Ante
Trumbić. Odbor je 07. maja preneo svoje sedište u London, u kome je ostao do kraja
rata.
Već u januaru 1915. se došlo na zamisao o potrebi da se obrazuje dobrovoljačka
vojska sastavljena od Jugoslovena iz Monarhije sa ciljem da se bar moralno
doprinese borbi za jugoslovensku državu. Ta odluka je izazvala nepoverenje srpske
vlade da Odbor želi ulogu potpuno nezavisnog činioca.

Antantina ponuda Srbiji – U leto 1915. i sile Antante i Centralne sile su uvišestručile
napore da svaka privuče Bugarsku na svoju stranu. Rusija, Francuska i Velika
Britanija su tražile od Srbije da Bugarskoj ustupi Makedoniju južnije od Skoplja, ali
su joj kao nadoknadu nudile Bosnu, Hercegovinu, Slavoniju, Srem, Bačku, deo
jadranske obale i deo Albanije između Vojuše i Drima. Predlog je mogao biti
primamljiv za malu državu Srbiju, ali je bio neprihvatljiv za Srbiju koja je borbu u
tom ratu već osmislila idejom o ujedinjenju i svoj ratni cilj izjednačila sa ostvarenjem
jugoslovenskog programa.

Saveznici predlažu ofanzivu

Pat pozicija koja je nastala krajem 1914. godine na Zapadnom i Istočnom frontu, kao
i uspeh srpske vojske u Kolubarskoj bici, dale su impuls ideji o savezničkoj
intervenciji na Balkanu. Francuski general Galjeni predlagao je da saveznici
kopnenim putem, prateći Dunav i preko Soluna, a uz pomoć balkanskih naroda,
napadnu Carigrad. Međutim, od tog predloga se odustalo usled odlučnog protivljenja
francuskog maršala Žofra i britanskog ministra rata Kičinera, zagovorenika
Dardanelske operacije. Onda kada su granične reke nabujale i kada je Bugarska
proglasila mobilizaciju, novih govora o ofanzivi nije moglo biti.

26
Trojna invazija

Snaga, raspored i planovi – Godine 1915. situacija na svim frontovima nije bila
povoljna po sile Antante: na Zapadu se nemački front stabilizovao; italijanska
ofanziva u Soči je zaustavljena; anglo-francuska ekspedicija u Dardanelima i pokušaj
da se ostvari pomorska veza sa Rusijom su pretrpeli neuspeh. U takvim okolnostima,
Centralne sile su ponovo bile u mogućnosti da pažnju posvete Balkanu i Srbiji. Među
predstavnicima Centralnih sila je preovladalo mišljenje da Srbiju treba što pre
pokoriti. Time bi sa jedne strane bila ostvarena veza sa Bugarskom i Turskom, a sa
druge strane bi Rusija, teško tučena, izgubila povod za dalje ratovanje i prihvatila
separatni mir, koji joj je nuđen još od kraja 1914. godine. Kako u dotadašnjem
ratovanju Austro-Ugarska nije ostvarila ciljeve Centralnih sila na Balkanu, taj zadatak
je preuzela Nemačka. Ova je znala da ukoliko želi ostvariti uspeh na Balkanu i
pokoriti Srbiju, Rumuniju i Grčku, mora za sebe pridobiti Bugarsku. Stoga je
Bugarima, pod uslovom da priđu Centralnim silama, ponudila Makedoniju i delove
Srbije do Morave. Ponuda se pokazala uspešnom i krajem septembra 1915. Bugarska
proglašava mobilizaciju, a oktobra prekida diplomatske odnose sa silama Antante i
Srbijom. U istom periodu Grčka proglašava neutralnost.
Plan centralnih sila predvideo je koncentričnu ofanzivu na Srbiju. Prema planu
predviđen je udar austrougarskih snaga iz Bosne i Srema, nemačkih iz Banata, a
bugarskih i turskih iz Bugarske. Rukovođenje čitavom operacijom je povereno
nemačkom general-feldmaršalu Augustu fon Makenzenu, koji se u dotadašnjem ratu
pokazao kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. On je na raspolaganju
imao vojsku od oko 800 000 ljudi savremeno opremljenih.
U datom trenutku Srbija neprijatelju nije mogla suprostaviti više od 300 000 ljudi,
uglavnom starije životne dobi i slabo opremljenih. U očekivanju neprijateljskog
napada ona je svoje snage razvukla na 1 000 km fronta, bez ikakve rezerve: na
zapadu 1. srpsku armiju, na severu 3. srpsku armiju i na istoku 2. srpsku armiju. Za
odbranu prestonice su bile zadužene trupe Odbrane Beograda pod zapovedništvom
generala Mihajla Živkovića. Položaj Srbije je sada bio otežan i činjenicom ulaska
Bugarske u rat na strani Centralnih sila, kao i opredeljenjem Grčke za neutralnost.

Početni tok operacija – 06. oktobra 1915. godine udružene neprijateljske snage su
otpočele napad jakom artiljeriskom vatrom. Narednog dana izvršena je glavna
operacija forsiranja Dunava i Save. Glavnina nemačkih snaga, sa osnovnim pravcem
prodora ka dolini Velike Morave, napala je Beograd. Beograd je inače predstavljao
važnu tačku za neprijatelja, verovatno zbog svog moralno-političkog i propagandnog
značaja kao srpske prestonice. Na njega je ispaljeno čak 30 000 granata. U takvim
uslovima, komandantu trupa Odbrane Beograda generalu Mihajlu Živkoviću je
postalo jasno da se ne može održati. Odlučio se na povlačenje, a njegovu odstupnicu
su ostali da brane jedinice majora Dragutina Gavrilovića. Mada su se branioci
Beograda hrabro držali i svi izginuli, grad je pao u neprijateljske ruke. Treba
pomenuti da u ratnim planovima srpske Vrhovne komande sama prestonica nije imala

27
veći strategijski značaj.
U periodu koji sledi neprijateljska ofanziva se odvijala sporo. 1. srpska armija
koncentrisana prema Bosni je deset dana neprijateljske snage držala na početnim
položajima. Na sandžačkom frontu crnogorska vojska je onemogućila prodor
austrougarske vojske. U jednom trenutku je Makenzen bio prinuđen zatražiti
pojačanje koje se ogledalo u prebacivanju austrougarske 10. brdske brigade i
nemačkog Alpskog korpusa sa francuskog na balkanski front.

Povlačenje srpske vojske i naroda – General Makenzen je nastojao koncentričnom

ofanzivom okružiti Srbe i nagnati ih na odsudnu bitku. Stoga će u periodu od mesec
dana (od sredine oktobra do sredine novembra 1915) u četiri navrata pokušati
okružiti srpsku vojsku i nametnuti joj rešavajuću bitku. Srpska Vrhovna komanda,
međutim, suočena sa daleko brojnijim i nadmoćnijim neprijateljem, donela je odluku
da u datom trenutku izbegava otvoren sukob, da se povlači na svim linijama fronta i
pruža manevarski sistem odbrane. Njen prvi plan je bio da se dolinom Morave i
Vardara prebaci u Grčku i pridruži saveznicima. Međutim, taj plan je morao biti
izmenjen kada je Bugarska ušla u rat na strani Centralnih sila.
Po ulasku Bugarske u rat, stanje na makedonskom frontu je postalo kritično. Bugari
su 19. oktobra izbili na Vardar, 20. oktobra ušli u Kumanovo, 22. oktobra zauzeli
Skoplje, a 26. oktobra strateški važnu Kačaničku klisuru. Time je prekinuta veza
Srbije sa Egejskim morem i saveznicama. Pripretila je velika opasnost snabdevanju. I
Centralne sile i sile Antante su očekivali da će srpski zvaničnici zatražiti mir.
Međutim, na sastanku srpske vlade i Vrhovne komande u Kruševcu održanom 29.
oktobra 1915. odlučeno je da se istraje do kraja.

Povlačenje preko Crne Gore i Albanije – Pred naletom neprijatelja, izbegavajući

otvoren sukob i povlačeći se na svim linijama fronta, srpska vojska se sredinom
novembra sjatila na Kosovu. Nju su pratili srpska vlada, Vrhovna komanda, ostareli
kralj Petar, jedan deo političara, univerzitetskih profesora i naroda.
24. novembra 1915. je srpska Vrhovna komanda izdala direktivu o opštem povlačenju
preko Crne Gore i Albanije na Jadransko primorje, na liniji Skadar-Drač, gde se
očekivala pomoć saveznika8. Bila su predviđena tri pravca povlačenja: glavnina
srpske vojske linijom Peć-Berane-Podgorica-Skadar; Vrhovna komanda i trupe Nove
oblasti linijom Đakovica-Prizren-Ljum Kula-Skadar; Timočka vojska linijom Prizren-
Debar-Ćafa e Sanes-Kreštes-Ćafa Saj.
Izvlačenje srpske vojske kroz Albaniju je ostalo upamćeno kao ,,Golgota Srba''. Pod
veoma nepovoljnim vremenskim uslovima (već je nastupila zima), bez dovoljno
hrane i vojne opreme, srpska vojska, opterećena velikim brojem izbeglica i obolelima
od zaraznih bolesti i epidemija, morala se povlačiti kroz bespuća i gudure. Nju je
takođe napadao onaj deo Albanaca koji nije priznao vlast Esada-paše Toptanija, inače

8 Iz ovoga se vidi da je izlaz tražen u svim pravcima osim u kapitulaciji. Smatrano je da je kapitulacija najgore rešenje
jer se njome gubi država. Prebacivanjem na jadransku obalu država ne bi izgubila svoje biće, ona bi, iako na tuđem
zemljištu, i dalje postojala, sve dok postoje vladalac, vlada i vojska.

28
saveznika Srbije. Duž linije povlačenja je ostalo desetine hiljada mrtvih od gladi,
iznemoglosti i arnautskih kuršuma.

Evakuacija – Dolazak srpske vojske i izbeglica na Jadransko primorje predstavljao je

kraj tek prve etape stradanja Srba. Naime, na albanskoj obali nije bilo dovoljno hrane
niti sanitetskog materijala. Saveznička pomoć iz Brindizija je kasnila. Očajan, regent
Aleksandar, koji je bio veoma bolestan i koji je odbio da napusti svoje i pređe u
Italiju, obratio se za pomoć ruskom caru. Srpski apel je potresao cara Nikolaja II, koji
je tada saveznicima dao ultimatum: ili da pomognu Srbima ili da Rusija sklapa
separatni mir sa Nemačkom. Ultimatum je imao efekta i počinju prva prebacivanja
srpskih vojnika savezničkim brodovima na Bizertu, Krf i Vid. Do 21. februara 1916.
godine na ostrva je prebačeno 150 000 srpskih vojnika.

Srpska vojska na Krfu – Do 21. februara 1916. godine 43 saveznička broda prebacila
su oko 150 000 srpskih vojnika na ostrvo Krf, koje je među Srbima postalo poznato
kao ,,ostrvo spasa''. Međutim, na Krfu je nastavljena agonija srpske vojske. Dnevno
je umiralo oko 120 ljudi što od iznemoglosti i neuhranjenosti što od rana i bolesti.
Neki od njih su radi izolacije i lečenja slati na ostrvo Vid, koje je postalo poznato
kao ,,ostrvo smrti''. Tu je grob našlo oko 7 750 Srba. Ipak, nesreća nije mogla doveka
trajati. Vremenske prilike su se popravile, poboljšana je saveznička pomoć u opremi i
hrani i ljudi su se stali oporavljati.

Mojkovačka bitka – Sličnu sudbinu kakvu je doživela Srbija doživela je i Crna Gora.
05. i 06. januara 1916. godine austrougarske snage prelaze u opšti napad na Crnu
Goru sa ciljem da preduprede izvlačenje Srba preko Crne Gore i Albanije. U tim
teškim trenucima, serdar Janko Vukotić, na Božić 07. januara, donosi istorijsku
odluku: da se crnogorska vojska ne povlači, već da napadne neprijatelja. Borbe u
rejonu Mojkovca vođene su od zore do sumraka i završene pobedom crnogorske
vojske, gde se održala sve do 18. januara. Na Lovćenskom frontu situacija je stajala
drugačije: austrougarska vojska je imala brojčanu prednost u odnosu 6:1, tako da je
Lovćen pao 11. januara. Uopšte uzev, crnogorska vojska se pokazala dostojnom
iskušenja, što se ne može reći za organe vlasti. 19. januara kralj Nikola I, pošto je
odbio da se crnogorska vojska povlači sa srpskom, napustio je zemlju. Narednog
dana krnja vlada je odlučila da obustavi dalji otpor.

29
U tuđini

Obnova snaga

Sudbina izbeglih Srba – Prvih meseci 1916. nastala je sasvim nova situacija.
Teritorije Srbije, sa proređenim stanovništvom, i Crne Gore bile su rukama napadača.
Srpski vladar, regent, vlada, najveći broj narodnih poslanika, pretežan deo za borbu
sposobnih vojnika i hiljade civila nalazili su se u izbeglištvu. Najveći deo izbeglih
Srba, uglavnom vojnika, bio je smešten na ostrvu Krf, približno do 140 000 ljudi, a
mnogo manji broj u Bizerti, otprilike 11 000; oko 2 000 bolesnih bilo je prebačeno u
bolnice po Francuskoj, od kojih neki na ostrvo Korziku. Nekoliko hiljada ljudi je
izbeglo u Grčku, uglavnom u Solun. Civilne izbeglice su bile prebačene u nekoliko
zemalja: najviše u razne gradove širom Francuske ili u francuske kolonije Tunis,
Alžir i Maroko, zatim u Švajcarsku, Italiju i Veliku Britaniju; tek vrlo malo njih je
našlo pribežište u Rusiji.

Smene u srpskoj vladi i Vrhovnoj komandi – Ostrvo Krf je postalo i privremeno

političko središte Srbije pošto su se na njemu smestila i do kraja rata ostala vlada, a
uz vladu takođe i strane diplomatske misije. U vladi je došlo do izvesnih izmena.
Ministar vojni Radomir Bojović je bio smenjen, a umesto njega je naimenovan
Božidar Terzić. Do korenitih promena kadra došlo je i u Vrhovnoj komandi;
dotadašnji načelnik vojvoda Radomir Putnik razrešen je dužnosti još u decembru
1915. u Skadru, a njegovo mesto je preuzeo general Petar Bojović. Putnik je potom
živeo u Nici, poboljevao i umro u proleće 1917. U januaru 1916. dužnosti je bio
razrešen i Putnikov zamenik Živko Pavlović, a umesto njega je bio naimenovan Petar
Pešić. Vojvoda Živojin Mišić je bio razrešen dužnosti komandanta 1. armije, upućen
na lečenje i oporavak u Italiju, potom je otišao na obilazak fronta u Francuskoj i
konačno vraćen na Krf9.
Ovolika smena ljudi na čelu vojske verovatno je imala političku pozadinu. Čini se da
je Aleksandar izvršio ova smenjivanja zato što su ga ljudi u Vrhovnoj komandi držali
u svojoj senci i kao vrhovnog komandanta i kao vladara. Ulogu je moglo imati takođe
što su Putnik i Živković pružali podršku pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću, mada
nisu pripadali Crnoj ruci, dok je Aleksandar gledao na tajnu organizaciju sa sve većim
podozrenjem. Naime, iz redova crnorukaca su već postavljali pitanje ,,krivca'' za slom
odbrane i optuživali državno vođstvo, dakle i vladu i regenta za greške i
nesposobnost. Aleksandar je po svoj prilici smatrao da vlada, tačnije njen prvi čovek
Nikola Pašić, treba da snosi odgovornost, ali nije prihvatao optužbu da je i sam
krivac. Opravdano ili ne, smenjivanje u Vrhovnoj komandi su u redovima crnorukaca,
a možda i u širim krugovima, tumačili ne samo Aleksandrovim nego i vladinim
pokušajima da krivicu sa sebe prebace na vojsku. Bez obzira na to što sve istorijske
analize pokazuju da je pitanje ,,krivca'' bilo potpuno bezrazložno, ono je na početku

9 Na razrešenje dužnosti moglo uticati Mišićevo oklevanje da izvrši zapovest o povlačenju kroz Albaniju ili njegovo
opominjanje da u slučaju neuspeha ofanzivnog udara treba sklopiti separatni mir

30
izbeglištva imalo snažnu političko-psihološku ulogu.

Reorganizacija srpske vojske – Na Krfu je srpska vojska bila reorganizovana, ali tako
da je u suštini zadržala svoje ranije ustrojstvo. Glavninu vojske činile su: 1. srpska
armija pod pukovnikom Milošem Vasićem, 2. srpska armija pod vojvodom Stepom
Stepanovićem, 3. srpska armija pod generalom Pavlom Jurišić-Šturmom i konjička
divizija pod generalom Đorđem Đorđevićem. Naoružanje i oprema bili su francuski.
Tako je srpska vojska konačno bila spremna za borbu. Način na koji će ona biti
uključena u ratne operacije nije bio značajan samo sa vojne tačke gledišta nego
mnogo više sa političke. Naime, srpski merodavni faktori su tačno ocenili da se ona
mora boriti i kao celina i kao posebna grupa armija, da zato mora na Solunskom
frontu dobiti svoj odsek operacija i da ima samostalno komandovanje. Smisao ovog
zahteva je bio u tome da Srbija kao samostalni vojni činilac obezbedi sebi to da
predstavlja posebnu političku činjenicu.

Prebacivanje srpske vojske na Solunski front – Prva prebacivanja srpske vojske na

Solunski front izvedena su već sredinom marta 1916. godine. Prebacivanje se vršilo u
francuskoj organizaciji. Transport je tekao savršeno i nijedan brod nije potopljen. U
francuskim logorima na Halkidikiju je do početka jula 1916. prebačeno oko 152 000
ljudi. Oni su na Halkidiku dopunili svoje naoružanje, izvesno vreme pojačano vršili
vojnu obuku, da bi u junu i julu ponovo izašli na bojište, zaposevši položaje u rejonu
od Kožufa do Lerina, dakle središnji deo savezničkog fronta severno do Soluna.

Borbe 1916. godine – Pošto je avgusta 1916. Rumunija ušla u rat na strani sila
Antante, pripremana je ofanziva na Solunskom frontu. Centralne sile su rešile da ne
čekaju pasivno i da pređu u napad. Već 17. avgusta 1916. Bugari su prešli u
ofanzivu10, a 14. septembra saveznici su odgovorili kontranapadom. U savezničkom
protivnapadu glavni udar su nosile srpske trupe; srpska 1. armija je u trodnevnim
borbama, najčešće prsa u prsa, razbila Bugare u bici kod Gorničeva i naterala
neprijatelja na odstupanje.
Žestoke borbe su vođene duže od dva meseca. Drinska divizija je najogorčeniju bitku
imala oko vrhova Kajmakčalana, i posle više zauzimanja i napuštanja, konačno njima
ovladala 30. septembra, čime je srpska vojska ponovo zakoračila na deo teritorije
svoje države. Nova značajna bitka odigrala se u luku Crne reke, gde je 1. armija
probila neprijateljski front i oslobodila Bitolj (19. oktobra). Posle toga se Solunski
stabilizovao, prešlo se na rovovski rat i sve do septembra 1918. tu su izbijale samo
manje čarke.

Nova reorganizacija srpske vojske – Zbog teških gubitaka, srpska vojska je početkom
1917. bila po drugi put reorganizovana. Od tada je imala samo dve armije: 1. armiju
pod komandom vojvode Mišića i 2. armiju pod komandom vojvode Stepanovića.

10 Tada je sa Krfa hitno pozvan vojvoda Živojin Mišić, koji je početkom septembra ponovo preuzeo komandu nad 1.
armijom, dok je pukovnik Vasić smenio Jurišića-Šturma na čelu 3. armije.

31
Sudbina izbeglih Crnogoraca – U izbeglištvu su se nalazili i crnogorski vladar sa
većinom članova svoje porodice, nekolicina crnogorskih vojnih starešina i vodećih
političara, nešto malo vojske i činovnika. Kralj Nikola i njegove pristalice prebacili
su se preko Italije u Francusku i tu se najpre smestili u Lion, ali su ih francuske vlasti
ubrzo prebacili u Bordo. Krajem maja 1916. Nikola I je prešao u parisko predgrađe
Neji, gde je od avgusta bilo premešteno i sedište vlade. Kralj i ljudi oko njega su
nastavili da predstavljaju crnogorsku državu, pa i njenu borbu na strani Saveznika, ali
uza se nisu imali značajnije vojne i političke snage.

Đaci, studenti i profesori

Sa prvim znacima sloma srpske odbrane, Francuska, Velika Britanija, Rusija, Italija i
neutralna Švajcarska pokazale su se spremne da pruže pomoć u školovanju i
studiranju mladeži iz Srbije i da je prime u svoje prosvetne ustanove. Od svih ovih
zemalja u kojima su mladići i devojke iz Srbije nastavili svoje učenje i studiranje,
najvažnija je bila Francuska. Već 07. decembra 1915. stvoren je mešoviti francusko-
srpski Univerzitetski odbor srpske mladeži, čiji je predsednik bio profesor Luj Lijar,
rektor Univerziteta u Parizu. Sa srpske strane su u odbor ušli profesor Jovan Žujović,
predsednik Srpske akademije nauka, profesor Đorđe Stanojević, tadašnji rektor
Beogradskog univerziteta, i Mileta Novaković, profesor Beogradskog univerziteta.
Računa se da je sredinom marta na tlu Francuske bilo oko 3 000 osnovaca,
srednjoškolaca i studenata. Od njih je oko 300 ubrzo produžilo put u Veliku Britaniju,
a veći broj je otišao u Švajcarsku. Već u julu 1916. je u Eks an Provansu osnovana
srpska viša trgovačka škola, a tokom jeseni je u Nici otvorena gimnazija, koja docnije
premeštena u Sen Žan Kap-Fera.

Sukobi i obračuni

Središte političkog života Srbije bilo je na Krfu, a delimično i u zoni Solunskog

fronta, gde su se nalazili regent i Vrhovna komanda. Najvažniji i najšarolikiji politički
život odigravao se i tamo gde su bile mase izbeglica civila, tj. u zemljama zapadne
Evrope, i to prvenstveno u Francuskoj i Švajcarskoj.

Međustranački sukobi u izbeglištvu – Već od proleća 1916. počeli su izbijati

međustranački sukobi, da bi vremenom postajali sve veći i sve žešći. Iz redova starih
radikala izdvojili su se Samostalni radikali, a takođe su i predstavnici naprednjačke i
nacionalne stranke počeli istupati zasebno. Tačka svih velikih međusobnih sukoba
srpskih političara bila je ličnost prvog ministra. Jedni su Pašića hvalili, a drugi grdili.
I vlada i opozicija su insistirale na stvaranju jugoslovenske države kao na svom
programu, sa tim da je vlada tvrdila da ovaj program sledi na najbolji mogući način u
datim okolnostima, a opozicija da vlada ne sledi program dovoljno ,,racionalno i
energično''.

32
Solunski proces (02. april – 23. maj 1917) – Neuporedivo oštrija bila je politička
borba u dubokoj senci. Naime, krajem decembra 1916. uhapšen je pukovnik Dragutin
Dimitrijević Apis, a ubrzo i još devet drugih visokih oficira, osnivača i pripadnika
udruženja Ujedinjenje ili smrt. Već u proleće 1917. bila je protiv pohapšenih oficira
podignuta optužnica zbog spremanja prevrata i pokušaja atentata na regenta
Aleksandra u blizini Ostrove u septembru 1916. Njima je pred Vojnim sudom u
Solunu suđeno od 02. aprila do 23. maja 1917, a prvooptuženi je bio pukovnik
Dimitrijević. Presuda je izrečena 23. maja, a podrazumevala je ili smrtne kazne ili
kazne od 5 do 20 godina teške robije. Presuda je za pukovnika Dimitrijevića glasila
smrtna kazna i ona nije izmenjena ni posle podnošenja žalbe. Pukovnik Dimitrijević
je pogubljen u zoru 13. juna 1917. godine.
Suđenje u Solunu je primer montiranog sudskog procesa čiji je cilj da se nasilno
ukloni opasan politički suparnik, a pogubljenje Dimitrijevića predstavlja primer
političkog ubistva prikrivenog sudskom presudom. U ovome je bio značajan ceo
lanac događaja obeležen ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića 1903, zatim tzv.
sukobom civilnih i vojnih vlasti 1913 – 1914, dalje Sarajevskim atentatom i najzad
slomom odbrane krajem 1915. Istorijski pripreman, sukob je dostigao vrhunac na
Krfu, jer je poraz prirodno učinio da prilike postanu veoma napete. Već u Albaniji se
osetilo da postoje tri središta koja počinju međusobnu borbu: jedno oko regenta
Aleksandra, drugo oko staroradikala, dakle i oko vlade, i treće oko organizacije
Ujedinjenje ili smrt. Regent je hteo da sprovede vlast monarha, staroradikali da
monopolišu odluke za sebe, a ,,crnorukci'' da sami odlučuju. Pri tom se regent
oslanjao na Belu ruku, grupu oficira koji su bili politički protivnici ,,crnorukaca'',
Pašić na staroradikale, a ,,crnorukci'' su pored svoje organizacije držali i
dobrovoljačke odrede.
Posle izricanja presude i pogubljenja pukovnika Dimitrijevića usledilo je potpuno
rasturanje Crne ruke i čišćenje vojske i državnih ustanova od njenih pripadnika i
pristalica. Ovim je borba u senci izgubila na oštrini, ali je Solunski proces doprineo
da se zaoštri javna politička borba. Upravo se zbog ovog raspala i koalicona vlada, jer
neki ministri, koji nisu pripadali staroradikalima, nisu želeli da snose odgovornost za
pogubljenje Dimitrijevića. Tada je stvorena homogena staroradikalska vlada.

Pitanje ujedinjenja sa Crnom Gorom

U emigraciji se zaoštrilo i pitanje ujedinjenja sa Crnom Gorom. Pašićeva vlada je

očevidno smatrala da je došao čas za rešavanje ovog pitanja i zato što se kralj Nikola
našao u tuđini bez realne političke snage i zato što je kod većine istaknutih političara
iz Crne Gore provladalo uverenje da se ne sme više odlagati stvaranje zajedničke
države. Međutim, Nikola I je i dalje predstavljao nezavisnu Crnu Goru pred
Saveznicima, a on i njegova porodica su bili suprotnog mišljenja. Tako su između
zvanične Srbije i zvanične Crne Gore, dva važna činioca ujedinjenja, nastali složeni
odnosi, iako nije dolazilo do javnih sukoba.

33
Okupirana Srbija

Austro-Ugarska, Nemačka i Bugarska, tri države koje su u jesen 1915. trupama

posele Srbiju, rukovodile su se namerom da svoj vojni uspeh iskoriste: prvo da
ostvare trajne teritorijalne, privredne i političke dobitke i drugo, da konačno unište
stvarnu nezavisnost Srbije.

Aneksija ili razdrobljavanje – Po okončanju ofanzive protiv Srbije, u Austro-

Ugarskoj se zaoštrila borba između austrijskog i mađarskog vođstva, koja su imala
različita shvatanja o balkanskim ciljevima Monarhije. U stvari i austrijska i mađarska
koncepcija je bila aneksionistička, sa tim da je prva bila nešto ekstremnija. Naime,
austrijska ekstremna aneksionistička struja, predvođena generalom baronom Francom
Konradom, zalagala se za potpuno uništenje Srbije. Mađarska umerena
aneksionistička struja pak, predvođena predsednikom mađarske vlade, grofom
Ištvanom Tisom, zalagala se za ostavljanje umanjene Srbije i stoga da bi se time
stvorila kakva-takva mogućnost da se pregovara sa Atantom i stoga da bi se
onemogućilo jačanje srpskog elementa u Monarhiji.
Bugarska je već početkom 1916. pokazala da su joj teritorijalni prohtevi na račun
Srbije postali mnogo veći nego što je sadržao ugovor potpisan 06. septembra 1915.
Naime, 10. februara 1916. bugarska strana je podnela zahtev za teritorijama na levoj
obali Morave, za delom Kosova koje su okupirale bugarske trupe i za delovima
Albanije u koje je takođe ušla bugarska vojska. Nemci su bili skloni da u većem delu
prihvate bugarske zahteve, ali je protiv bugarskog proširenja istupila Austro-Ugarska.
Nemački Rajh nije imao teritorijalnih pretenzija na račun Srbije i Crne Gore, pa je
zadatak da drže posednute oblasti prepustio Austro-Ugarskoj i Bugarskoj.

Okupacione uprave – Pošto je Nemački Rajh Srbiju i Crnu Goru prepustio na upravu
Austro-Ugarskoj i Bugarskoj i pošto je nemački general-feldmaršal Makenzen sa
nemačkim delom snaga napustio ove oblasti, došlo je do – usled bugarskih pretenzija
na Kosovo i Albaniju – ozbiljne krize između Austro-Ugarske i Bugarske. Kako u
međusobnim pregovorima nisu mogli naći rešenje, Austro-Ugarska i Bugarska su
prihvatile posredničku ulogu nemačkog generalštaba. To je omogućilo da 01. aprila
1916. između dve zemlje bude potpisan ugovor o demarkacionoj liniji. Tim
ugovorom je Bugarska dobila oblasti koje leže mnogo zapadnije od linije po ugovoru
od 06. septembra 1915. godine. Takođe, Nemačka je dobila pravo da privremeno
koristi rudnike i železnice u slivovima Velike Morave, Južne Morave i Vardara (pod
izgovorom da je finansirala Bugarsku tokom rata).
Granica je, prema ugovoru, išla dolinom Velike Morave od Smedereva do Stalaća, a
zatim linijom Kruševac-Lebane-Šar planina-albanska granica. Zapadno od te linije je
bila teritorija pod austrougarskom upravom, a istočno pod bugarskom. Pored dela
okupirane Srbije, Bugarska je dobila još prištinski i prizrenski okrug, kao i Vardarsku
Makedoniju. Ove teritorije je podelila na dve vojno-inspekcijske oblasti (kombinacija
vojne i civilne uprave): Moravsku sa sedištem u Nišu i Makedonsku sa sedištem u

34
Skoplju.

Nasilje – Zadatak okupacionih uprava na tlu Srbije je bio dvostruk: prvo je trebalo da
se obezbedi eksploatacija prirodnih blaga za potrebe ratne privrede, a zatim trajno
sticanje teritorija kada bude uspostavljen mir. Zbog ovog dvostrukog zadatka,
okupacionu upravu je obeležavala izuzetna strogost. Na primer, vršena je privredna
eksploatacija zemlje, rekvizicije i konfiskacije. Oduzimana je hrana, stoka, koža,
vuna... Bugari su čak pristupili bugarizaciji. Zabranili su da se u školama
upotrebljavaju srpski jezik i pismo, kao i srpski udžbenici. U crkve su doveli
bugarske popove. Išli su tako daleko da su porodicama menjali imena. Pod
izgovorom da deportuju ljude u Sofiju, vršili su streljanja. U niškom okrugu je
ubijeno 100 srpskih popova, u Vranju i okolini oko 3 500 lica, u Surdulici oko 3 000.
U bugarskim logorima se nalazilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane Centralnih
sila.

Početak oružanog pokreta otpora – Kada je i kako nastao oružani pokret otpora,
teško je za sada tačno reći. Najverovatnije je da se začeo spontano, a njegovi nosioci
su u početku bili slučajno ili namerno zaostali vojni obveznici, kao i izlečeni ranjenici
koji su izbegli zarobljavanje. Oni su organizovali lokalne otpore okupatorskim
vlastima, a nisu prezali ni od razbojništva. Do izrazitog oružanog otpora najpre je
došlo u Crnoj Gori, gde su delovale komitske čete brigadira Radomira Vešovića,
braće Milinka i Toška Vlahovića, Jovana Radovića i Miljana Drljevića. Oni su
većinom, kada su procenili da u Crnoj Gori nema pravih uslova za borbu, prešli u
Srbiju11.
U međuvremenu, u Srbiji je takođe otpočela akcija onih koji nisu hteli da se pomire
sa okupacijom. Šume i sela su bila puna naoružanih ljudi, a javili su se i pojedinci
koji su pozivali na oružani otpor. Jedan od njih je bio dvadesetčetvorogodišnji Kosta
Vojnović, potporučnik srpske vojske, koji je kao ranjenik ostao u Srbiji 12. On je u
selu Leposaviću na Ibru, zajedno sa Urošem-Kostićem Rudinskim, obrazovao četu od
oko pedeset naoružanih ljudi. Taj događaj se uzima kao početak aktivnog oružanog
otpora u Srbiji. Otpor je zatim imao svoje uzlete i padove, ali od tada nije više
prestajao, a svoj vrhunac je dostizao upravo u borbama koje je vodio Vojnović.

Misija Koste Milovanović-Pećanca – Pošto je Rumunija ušla u rat na strani sila

Antante, leta 1916. srpska Vrhovna komanda je došla na ideju da pripremi pobunu u
dolini Morave. General Mihajlo Živković, komandant srpskog korpusa u Odesi,
predlagao je da se sa jednim korpusom prebaci u Srbiju, poveže sa komitskim
odredima i organizuje ustanak. Samo dizanje ustanka bi bilo usaglašeno sa probojem
Solunskog fronta. Međutim, dalji razvoj događaja, nepovoljnih po Rumuniju,
onemogućilo je dejstvo po Živkovićevom planu. Ipak to nije omelo Vrhovnu
11 sa namerom da se docnije prebace u Rumuniju i tamo priključe ruskim trupama.
12 Bio u komitskom Jadarskom odredu Vojina Popovića, onda učestvovao u odbrani Beograda i potom bio ranjen u
jesen 1915. Pošto zbog rane nije mogao da se dalje povlači, ovaj mladić je ostao u Kosovskoj Mitrovici kod svog
oca. Po okupaciji je uhapšen, pušten, ponovo uhapšen, kada se bekstvom spasao.

35
komandu da krajem septembra 1916. sa Solunskog fronta u Srbiju avionom prebaci
poručnika Kostu Milovanović-Pećanca. Ovaj je dobio zadatak da se u oblasti Toplice
i Južne Morave poveže sa tamošnjim komitima i da ih pripremi za četničku akciju.
Plan je bio da do savezničke ofanzive komiti u Srbiji svoje akcije svedu samo na
diverzije na komunikacijama. To je bilo u suprotnosti sa očekivanjima predvodnika
oružanog otpora u Srbiji; na primer, Kosta Vojnović je smisao video upravo u akciji,
stalnoj borbi i širenju pokreta. I mada se, u periodu koji sledi, Pećanac trudio da
pokret do određenog trenutka drži u uskim granicama, ovaj se ipak rasplamsao na
prostoru Južne Morave, Kopaonika i Kosova.

Toplički ustanak – Februara 1917. godine Bugari su rešili da sprovedu u delo odluku
o regrutaciji srpskih mladića u bugarsku vojsku. To je unelo veliko uzbuđenje u
narod, pa su oni kojima je pretilo da postanu tuđinski vojnici nagrnuli u šume i brda.
Videvši ovakav tok stvari, četovođe su se sakupile na tajno savetovanje u kući Petra
Dragovića u selu Obiliću kod Leskovca 21. februara 1917. Prema izvorima tu je bilo
oko 300 komita, a među njima i najistaknutije vođe Kosta Pećanac, Kosta Vojnović,
Milinko Vlahović, Toško Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović,
Miljan Drljević i drugi. Ponovo je došlo do sukoba u mišljenjima. Dok je Pećanac
početak ustanka želeo uskladiti sa probojem Solunskog fronta, ostale vođe nisu bile
rade čekati. Odlučeno je da ustanak započne u prvoj polovini marta, a Pećanac se, u
želji da sačuva položaj vođe ustanka, priklonio odluci većine. Plan je bio da vođe sa
nazivom vojvode budu Pećanac sa područjem dejstva u oblasti Toplice, Kosta
Vojnović u oblasti Kopaonika, Milinko Vlahović u oblasti Vranja, Toško Vlahović u
oblasti Timočke krajine, a Jovan Radović u oblasti Pirota. Oni su na raspolaganju
imali od 5 do 6 000 ljudi.
Istoričari se uzaludno trude da utvrde kad je i ko je počeo ustanak. Činjenica je da u
pomenutim krajevima ustanak izbio i pre nego što su stigle njegove vođe. Naime,
može se tvrditi da je do prvih borbi došlo negde posle 20. februara, a kad je 28.
februara Kosta Vojnović u Kuršumliji proglasio ustanak, on je već uveliko bio
stvarnost.
Za kratko vreme ustanici su pod svoju kontrolu stavili oblast između Rasine-
Kopaonika-Južne Morave i Đunisa. U međuvremenu, okupator nije sedeo skrštenih
ruku. Pošto je prebacio jedinice sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta, protiv
ustanika je poslao vojsku od 30 000 ljudi. Obračun je otpočeo 12. marta i trajao
desetak dana. Ustanici su, suočeni sa daleko nadmoćnijim neprijateljem, na kraju
popustili i bili prinuđeni na odstupanje. Njihova snaga je prepolovljena, a okupator je,
kao odmazdu, ubio i oko 20 000 civila.
Toplički ustanak je bio spontan narodni ustanak koji nisu neposredno podstakle čak
ni komitske čete, a pri tom i jedini ustanak protiv okupatora u celokupnoj istoriji
Prvog svetskog rata. Mada su 25. marta austrougarska i bugarska komande proglasile
kraj operacija, ipak kičma srpskog otpora nije bila slomljena.

36
Borba se nastavlja – 25. marta 1917. godine ustanak je bio savladan. Tri dana kasnije
bugarska, a zatim i austrougarska komanda, proglasili su amnestiju. Obećavali su
onima koji se budu predali da neće biti pogubljeni, već samo internirani. Međutim,
niko od važnijih komita, a kamoli neko od vojvoda, nije se predao.
Slom ustanka nije mogao proći bez teške unutrašnje krize pokreta otpora. U redovima
komita pojavila se demoralizacija. Odredi su se rasparčavali u čete, a čete u grupe i
grupice. Raštrkane komitske grupe stale su pljačkati domaće stanovništvo. Uporedo
sa tim, četovođe su zapadale u sve veće međusobne svađe, pretile jedne drugima, pa i
radile o glavi. Pokret otpora je ipak sve to izdržao. Sa poboljšanjem vremenskih
uslova preostali komitski odredi su prešli na gerilsku borbu. Region njihovog dejstva
se protezao od Hercegovine do Pirota. U borbama su bili najuspešniji Pećanac,
Vojnović, braća Vlahovići i Radović. Gerila je vodila borbu a da nije imala nikakve
veze ni sa jednom savezničkom, pa ni sa srpskom Vrhovnom komandom. Okupator
joj se suprostavljao obrazovanjem protiv-četa koje su je progonile do uništenja, kao i
odmazdom nad civilnim stanovništvom.
Ostaje činjenica, međutim, da komitski odredi usled malobrojnosti i neslaganja nisu
mogli preduzeti ozbiljniju akciju. Svojevremeno je Vojnović jednim pismom zatražio
pomoć od Vrhovne komande. Tražio je da razvije propagandnu aktivnost i pošalje
pomoć u novcu, obučenim komitama, lekarima i sanitetskom materijalu, dakle ono
što je bilo potrebno za jačanje pokreta oružanog otpora. Međutim, Vrhovna komanda
je poručivala da se obustavi svaka dalja akcija. Razlog tome je bila želja da se
izbegne stradanje nevinog naroda, ali i želja da događaji u Srbiji ne izmaknu njenoj
kontroli.

Kriza i nove čete – U periodu koi sledi položaj komita nije bio povoljan. 02.
novembra 1917. u kraju severozapadno od Kuršumlije poginuo je u borbi vojvoda
Toško Vlahović. Pećanac se potajno prebacio na austrougarsku teritoriju u južne
krajeve okruga Kruševac i ostao sakriven sve do polovine 1918. Kapetan Vlahović i
vojvoda Radović su po svoj prilici sledili Pećančeva naređenja, pa su nestali
neprijatelju iz vida i tako preživeli. Vojnović je ponovo postupio na svoj način: išao je
iz borbe u borbu. Najzad u decembru 1917. je bio opkoljen blizu sela Grgura. Šta se
sve tačno dogodilo, teško je utvrditi na osnovu dosadašnjih istraživanja, ali je izvesno
da se ranjeni Vojnović borio do poslednjih snaga i poslednjeg metka. U toj borbi je i
poginuo. Po tradiciji, koja može biti i verodostojna, neprijatelj nije uspeo da ubije
Vojnovića nego se on sam ubio. Njegova smrt je značila veliki udar, ali ipak ne i
uništenje oružanog otpora. Javile su se nove četovođe (na primer Živojin Pavlović) i
otpor je nastavljen.

37
Ka Jugoslovenskoj državi

Zaplitanje prilika – Jugoslovensko ujedinjenje moglo se u potpunosti ostvariti samo

na račun propasti Austro-Ugarske, ali su opšti tokovi u jednom trenutku krenuli u
pravcu koji je pretpostavljao da Monarhija ostane očuvana. Pošto je došlo do
slabljenja Rusije i njenog istupanja iz rata (Brest-Litovski mir, 03. mart 1918), blok
Antante je izrično polazio od koncepcije očuvanja države Habzburga. Naime,
Francuska i Velika Britanija su želele očuvati Austro-Ugarsku kao protivtežu Rusiji
na Podunavlju.
Što se tiče Crne Gore, crnogorski kralj Nikola I je prema Srbiji taktizirao: sa njom
nije javno ulazio u sukobe, navodno joj nudio realnu uniju, a u stvari vodio politiku
separatizma. Sa druge strane, Crnogorski odbor na čelu sa Andrijom Radovićem, koji
je finansirala srpska vlada, zalagao se za ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom pod
izgovorom da Crna Gora, kao mala i siromašna zemlja, ne može sama opstati.
U Hrvatskoj su predstavnici glavnih stranaka naglašavali vernost Habzburzima i
Monarhiji. Na primer, Hrvatsko-srpska koalicija je predstavljala težnju za
grupisanjem Jugoslovena samo u okvirima mađarskog dela države, dakle uz
poštovanje dualizma, i sledila je okupljanje Hrvatske i Slavonije sa Dalmacijom,
Bosnom i Hercegovinom. Starčevićeva stranka prava je zastupala okupljanje svih
Jugoslovena u posebnu, treću jedinicu Monarhije, što je bilo saglasno trijalističkim
težnjama austrijskih legitimista. O nekoj želji za ujedinjenjem sa Srbijom i Crnom
Gorom među hrvatskim strankama, dakle, nije moglo biti reči.

Srpska vlada i Jugoslovenski odbor – Između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora

nije postojala dovoljna povezanost niti koordinacija delovanja. Srbija je podržavala i
izdržavala Jugoslovenski odbor, očekujući zauzvrat da joj pomaže kao nosiocu
ujedinjenja. Međutim, sam Jugoslovenski odbor je bio veoma složeno telo. U njemu
su bili zastupljeni političari iz različitih krajeva Monarhije, raštrkani po celom svetu.
Mada su se zalagali za stvaranje Jugoslavije, njihovo viđenje buduće države je bilo
različito. Kao nosioci različitih uverenja, shvatanja i interesa, međusobno su se
sukobljavali. Sve je to uticalo na smanjivanje mobilnosti Odbora i povećanje teškoća
pri usaglašavnju pogleda oko zajedničkog programa i akcija.
Do sukoba između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora je došlo oko dve stvari:
uređenja buduće države i međunarodnog položaja Odbora. Što se tiče prvog, Odbor
se, na čelu sa Franjom Supilom, zalagao da buduća država bude zasnovana na
federalizmu. Buduću zajednicu činile bi istorijske pokrajine u sledećem sastavu:
Srbija sa Vojvodinom i Makedonijom, Crna Gora, Hrvatska sa Slavonijom i
Dalmacijom i Bosna i Hercegovina. Ovom se odlučno suprostavila srpska vlada na
čelu sa Pašićem, koja se zalagala za centralizam pod izgovorom da se ,,ne kvari
jedinstvo države''. Što se tiče drugog, srpska vlada je Jugoslovenski odbor posmatrala
kao sebi potčinjeno telo, čiji je zadatak da propagira srpski program ujedinjenja.
Ovom se suprostavio Ante Trumbić, predsednik Odbora, koji se zalagao da Odbor
bude priznat kao ravnopravni činilac u borbi za ujedinjenje.

38
Krfska deklaracija (20. jul 1917) – U proleće 1917. nije bilo jasno kako će se rat
završiti. Zaraćene države oba bloka pokazivale su znake iscrpenosti. Kružili su
glasovi da bi Italija i Bugarska rado izašle iz rata ukoliko bi mogle zaključiti
separatni mir uz dobitke, što je značilo uz dobitke na račun jugoslovenskih teritorija.
Sve ovo je zahtevalo da se što pre razjasne nerešena pitanja iz jugoslovenskog
programa. Stoga je Nikola Pašić pozvao predstavnike srpske vlade i Jugoslovenskog
odbora da se sastanu i najzad dogovore o osnovama unutrašnjeg uređenja.
Do sastanka je došlo na Krfu 15. juna, a većanja su trajala do 27. jula 1917. godine.
Krfska većanja su dobila obeležje pregovora između srpske vlade, najjačih
opozicionih srpskih stranaka i Jugoslovenskog odbora. Rezultat tih pregovora je bilo
usvajanje deklaracije koju su potpisali Nikola Pašić u ime srpske vlade i Ante
Trumbić u ime Jugoslovenskog odbora. Dokument je nosio datum od 20. jula 1917. i
ostao je poznat pod imenom Krfska deklaracija.
Мада српска влада није признала Југословенски одбор за равноправног чиниоца у
борби за уједињење, једна и друга страна сложиле су се да Срби, Хрвати и Словенци
представљају један народ. Српска влада је била спремна пристати на уједињење
југословенских народа у независну државу на начелу народног самоопредељења, а
Југословенски одбор је био спреман пристати на монархијско уређење будуће државе
на челу са српском династијом.
Крфска декларација је предвиђала:
- да се нова држава организује као уставна, демократска и парламентарна
монархија на челу са српском династијом Карађорђевића
- да нова држава има један грб, једну заставу и једну круну
-да се словеначки, хрватски и српски језик, као и два писма: ћирилица и
латиница, признају равноправним
- да се гарантује слобода исповедања три вероисповести: православља,
католицизма и ислама
Крфска декларација није разматрала положај Македоније и Црне Горе, пошто је
српска влада, уз сагласност Југословенског одбора, њихов статус сматрала својим
унутрашњим питањем.
U pitanju je, dakle, bila vizija centralističke države zasnovane na načelima građanske
parlamentarne demokratije.

Мајска декларација – Значајну улогу у развијању свести о југословенству међу

словенским народима у Аустроугарској одиграла је тзв. Мајска декларација, која је
донета од стране 33 представника Југословенског клуба13 на бечком парламенту.
Мајска декларација је донета два месеца пре потписивања Крфске декларације.
Захтевала је решавање југословенског проблема у оквиру Монархије, а супроставила
се српском програму уједињења, тј. праву Србије да заступа словеначки и хрватски
народ, као и да одлучује о њиховим судбинама.
Ову декларацију су маја 1918. године забраниле аустроугарске власти.
Без обзира на све покушаје (Нишка декларација, Југословенски одбор, Крфска
декларација), решавање југословенског проблема лебдело је у ваздуху све до средине
1918. године. Тек пошто је Атанта решила да сруши Аустроугарску, међународне силе

13 Jugoslovenski klub – osnovan 29. maja 1917; predsednik Anton Korošec, zastupnik Slovenske ljudske stranke

39
су се озбиљније позабавиле југословенским проблемом. Треба поменути и став
америчког председника Вудроа Вилсона о праву малих народа Аустроугарске на
аутономан живот, објављен 08. јануара 1918. у његових ,,14 тачака''.

Kriza srpske vlade u proleće 1918 – 25. februara 1918. godine na Krfu se najzad
sastala Narodna skupština. Tom prilikom je Pašić ponudio stvaranje koalicione vlade
sa tim da on zadrži predsednički položaj, a staroradikali vođstvo. Pošto se pokazalo
da opozicija želi da obori upravo njega, vlada je podnela ostavku 27. febrauara. Oko
mesta premijera počele su stranačke igre u kojima se pokazalo da opozicija nema
snage da ukloni Pašića s čelnog političkog položaja. Regent je podržao dotadašnjeg
predsednika vlade i dao mu dvojni mandat: da stvori ako je moguće koalicioni, a
inače homogeni kabinet. Kako pregovori nisu dali rezultata, Pašić je 27. marta
ponovo obrazovao staroradikalski kabinet. Time je bila rešena kriza vlade.

Kraj rata – Austro-Ugarska je tokom 1918. sve više klecala teško iscrpljena ratnim
naporima i – preopterećena privrednim, društvenim i političkim nedaćama – bila sve
dezorganizovanija. U isto vreme su saveznici pripremali odlučujući udar na
Solunskom frontu. Srpska vojska sa načelnikom štaba vojvodom Živojinom Mišićem
(od juna 1918), generalom Petrom Bojevićem kao komandantom 1. armije i
vojvodom Stepom Stepanovićem kao komandantom 2. armije spremala se da
konačno iziđe iz dubokih rovova. U osam časova ujutru 14. septembra 1918, vatrom
iz oko 2 000 artiljeriskih cevi započela je opšta saveznička ofanziva na Solunskom
frontu, a sutradan 15. septembra u pet i trideset časova prva je u juriš krenula srpska
2. armija. Udar je bio razoran, a neprijatelj se više nije mogao stabilizovati. Za
zasluge u komandovanju prilikom proboja neprijateljskih položaja, Petar Bojović je
krajem septembra unapređen u čin vojvode.
Bugari su bili potpuno pokolebani već posle nedelju dana, ali su vođstva Nemačke i
Austro-Ugarske pokušala da učine sve što je mogućno da bi zadržala prodor
protivnika iz jugoistočnog pravca i održala okupaciju Srbije. Po izlasku Bugarske iz
rata, u Nišu je 03. oktobra stvoren nemački Vojni guvernman na čijem je čelu bio
general-major fon Koc. Zatim je objedinjeno komandovanje na celom Balkanu nad
svim austrougarskim i nemačkim snagama, a za glavnokomandujućeg je postavljen
general Herman baron Keves. Međutim, sve je bilo uzaludno, jer je prodor sa juga
neodoljivo napredovao.
Saveznici su brzo prodirali u dubinu Balkana, a ispred svih su išle dve srpske armije.
Srpske trupe su stigle u Skoplje 24. septembra, u Vranje 01. oktobra, U Niš 11.
oktobra, u Kruševac 15. oktobra, u Čačak i Kragujevac 25. oktobra i u Požarevac 28.
oktobra. Beograd je oslobođen 01. novembra 1918.
Stanovništvo je na svim stranama i na najraznovrsnije načine sadejstvovalo i
podržavalo Antantinu ofanzivu. A one komite koje se do tad nisu predale krenule su
upravo u silovitu akciju. Na čelu su bili Kosta Pećanac, Milinko Vlahović i Jovan
Radović, prodirući sve jačim četama u Sandžak, u dolinu Ibra, na Kosovo i u Crnu
Goru. Ustanak je zahvatio i narod i bez ikakve veze sa komitama. I ustanička akcija i

40
delovanje komita su se prvenstveno odvijali samostalno, te je državno vođstvo Srbije
sa priličnim nepoverenjem gledalo na to što se odigravalo bez njegovog nadzora.
U međuvremenu su srpske trupe dosegle Drinu, Savu i Dunav i time okončale
oslobađanje otadžbine. Crnu Goru su oslobodili ustanici, komite i srpske trupe. A
poražene države neprijateljskog bloka su pred silama Antante i pridružnim državama
jedna za drugom polagale oružje: 28. septembra Bugarska, 30. oktobra Turska, 03.
novembra Austro-Ugarska i 11. novembra Nemačka.

Народно вијеће и покушај стварања државе Словенаца, Хрвата и Срба – Октобра

1918. године, месец дана после пробоја Солунског фронта, у Загребу је основано
Народно вијеће, које је представљало политичко представништво оних Срба, Хрвата и
Словенаца који су живели у Аустроугарској, односно у Словенији, Хрватској,
Далмацији, Босни и Херцеговини, Банату, Бачкој... За председника Вијећа је изабран
Антон Корошец, а за потпредседнике Анте Павелић и Светозар Прибићевић. У Вијећу
је веома утицајна била српско-хрватска коалиција на челу са Прибићевићем.
Вијеће се залагало за уједињење свих Слованца, Хрвата и Срба у независну
демократску државу. Већ 19. октобра одбацило је манифест аустријског цара Карла о
организацији Аустрије као савезне (тријалистичке) државе. Десет дана доцније (29.
октобра) Хрватски сабор је прекинио државноправне односе и везе између Краљевине
Хрватске, Славоније и Далмације са једне и Краљевине Угарске и Царевине Аустрије
са друге стране. Такође је прогласио неважећом хрватско-угарску нагодбу из 1868.
године14.
Тако је Народно вијеће, мада није било међународно признато, поред српске владе и
Југословенског одбора, постало трећи носилац борбе за уједињење и имало реалнију
снагу од Југословенског одбора.

Женевска конференција – Од 06. до 09. новембра 1918. године уз присуство

председника српске владе, српске опозиције, Југословенског одбора и Народног
вијећа, одржана је Женевска конференција. Том приликом је донета тзв. Женевска
декларација, која је предвиђала:
- уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу
- оснивање Заједничког министарства са задатком организације нове државе
до сазивања уставотворне скупштине. На пример, Заједничком
министарству били би поверени унутрашњи и спољни послови нове државе,
ратна морнарица, поморска трговина
- да питање уређења нове државе: монархија или република, остане отворено
до сазивања уставотворне скупштине. У прелазном периоду функционисале
би две владе: српска влада и Народно вијеће.
Никола Пашић је покушао супроставити се овим предлозима, али је у Женеви остао
усамљен. Под притиском српске опозиције, Југословенског одбора, Народног вијећа и
сила Атанте, прихватио је декларацију.
14 Бечки двор склопио је споразум са мађарским племством и буржоазијом о подели власти над аустријским
ненемачким и немађарским народима (1867).
Према споразуму Мађарима је препуштено да регулишу односе са Хрватима. Према Хрватско-угарској
нагодби (1868) установљено је да ће у своје време Угарска тражити да се Далмација присаједини Хрватској и
Славонији - али до тога није никад дошло.

41
Одступањем од српског програма уједињења били су угрожени српска буржоазија и
династија. Стога је регент Александар изазвао кризу владе, дезавуишући Пашића и
избегавајући потврђивање декларације. Елиминацијом Пашића, регент Александар је
постао главни фактор у даљој борби за уједињење.
Декларацију потом нису признали ни Југословенски одбор ни Народно вијеће. Тако се
као нови државно-правни субјект појавила Држава Словенаца, Хрвата и Срба, која
није била међунарнодно призната.

Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – У међувремену је Држава

Словенаца, Хрвата и Срба, коју је са једне стране угрожавала Италија, а са друге
стране потресали револуционарани покрети, затражила помоћ од српске војске, која је
одмах одговорила на позив и продрла све до северо-западне границе.
У таквим приликама је 24. новембра 1918. године у Руми Народно веће Срема донело
одлуку за непосредним присаједињењем Срема Краљевини Србији.
25. новембра 1918. године у Новом Саду Народна скупштина Срба, Буњеваца и
осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је одлуку да се Банат, Бачка и
Барања непосредно присаједине Краљевини Србији.
26. новембра 1918. године Велика народна скупштина Црне Горе донела је следеће
одлуке:
- да се краљ Никола Петровић Његош и његова династије збаце са
црногорског престола
- да се Црна Гора присаједини Краљевини Србији, те тако уједињена ступи у
државу Срба, Хрвата и Словенаца
28. новембра 1918. године Вијеће народних првака и посланика донело је одлуку о
припајању БиХ Краљевини Србији.
Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа (Државе СХС) која је крајем
новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су неку врсту услова за
уједињење. Упутства су предвиђала:
- да о уређењу нове државе одлучи свеопшта народна скупштина 2/3 већином
гласова
- да уставотворна скупштина донесе устав, одреди форму владавине и
унутрашње уређење
- да се уставотворна скупштина сазове најкасније у року од 6 месеци по
потписивању мира
- да до сазива уставотворне скупштине власт врши краљ, а законодавну
делатност Државно веће састављено од представника Народног вијећа,
Југословенског одбора и српске владе
- да изборе за уставотворну скупштину спроведе Државно веће
Делегација Државе СХС се није држала датих Упутстава због италијанске експанзије
на њене територије, револуционарних врења, као и чињенице да Народно вијеће није
било признато као правни субјект. Стога је делегација признала монархијски облик
владавине и династију Карађорђевић.
Користећи све те околности, регент Александар је 01. децембра 1918. године
прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Словенаца и Хрвата у
јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

42